Вы находитесь на странице: 1из 153

ЛЕКСИКОН

ОСНОВНИХ ТЕРМИНА
МЕЂУНАРОДНОГ ХУМАНИТАРНОГ И
МЕЂУНАРОДНОГ КРИВИЧНОГ ПРАВА

БАЊА ЛУКА, август, 2010. године


ИЗДАВАЧИ

ВЛАДА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ


МИНИСТАРСТВО ПРАВДЕ
РЕПУБЛИЧКИ ЦЕНТАР ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ РАТНИХ ЗЛОЧИНА

2
САДРЖАЈ
АБОЛИЦИЈА (abolere, уништити) ............................................................................................ 11
АГРЕСИЈА (aggredi, навалити) ................................................................................................. 11
АЗИЛ (lat. asylum- уточиште)................................................................................................... 11
АМНЕСТИЈА (грч. амнестиа- заборављање) .......................................................................... 12
АНТИСЕМИТИЗАМ ................................................................................................................... 12
АПАРТХЕЈД ................................................................................................................................ 13
БОРАЦ ....................................................................................................................................... 15
БЕЗОБЗИРНО РАЗАРАЊЕ ......................................................................................................... 16
БИОЛОШКО ОРУЖЈЕ ................................................................................................................ 17
БОЛЕСНИ (И РАЊЕНИ) ............................................................................................................. 17
ВОЈНИ ОБЈЕКТИ- ВОЈНИ ЦИЉЕВИ........................................................................................... 19
ГЕНОЦИД (гр. генос, род, народ, и л. оccidere, убити) ......................................................... 20
ГРОБНИЦА ................................................................................................................................ 22
ДЕКЛАРАЦИЈА (лат. declaratio-изјава) ................................................................................... 23
ДЕПОРТАЦИЈА .......................................................................................................................... 23
ДИСКРИМИНАЦИЈА ................................................................................................................. 24
ДЕ МАРТЕНСОВА КЛАУЗУЛА ................................................................................................... 25
ДЕМИЛИТАРИЗОВАНА ЗОНА .................................................................................................. 25
ДЈЕЛА У ОСНОВИ ЗЛОЧИНА .................................................................................................... 26
ДОПУНСКИ ПРОТОКОЛИ ......................................................................................................... 27
ЕВАКУАЦИЈА ............................................................................................................................. 28
ЕВРОПСКА КОНВЕНЦИЈА ЗА ЗАШТИТУ ЉУДСКИХ ПРАВА И ОСНОВНИХ СЛОБОДА ........... 29
ЕКСХУМАЦИЈА .......................................................................................................................... 30
ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ ................................................................................................................ 30

3
ЕМБАРГО (шпан.- обустава забрана, ставити забрану на нешто) ....................................... 30
ЖЕНЕВСКЕ КОНВЕНЦИЈЕ .......................................................................................................... 31
ЗЛОЧИН ПРОТИВ МИРА........................................................................................................... 34
ЗЛОЧИН ПРОТИВ ЧОВЈЕЧНОСТИ............................................................................................. 35
ЗАШТИЋЕНА ЛИЦА ................................................................................................................... 37
ЗАШТИЋЕНИ ОБЈЕКТИ У МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ ............................................................... 37
ЗАШТИТА ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ У МЕЂУНАРОДНОМ ХУМАНИТАРНОМ ПРАВУ .................. 38
ЗОНА БЕЗБЈЕДНОСТИ, НЕУТРАЛИЗОВАНЕ ЗОНЕ .................................................................... 39
ИНДИВИДУАЛНА КРИВИЧНА ОДГОВОРНОСТ ........................................................................ 40
ИМПЛЕМЕНТАЦИЈА МЕЂУНАРОДНОГ ХУМАНИТАРНОГ ПРАВА .......................................... 41
ИСТОРИЈА ЉУДСКИХ ПРАВА ................................................................................................... 43
ИНТЕРНИРАЊЕ ......................................................................................................................... 43
ИЗБЈЕГЛИЦА ............................................................................................................................. 45
ИДЕНТИФИКАЦИЈА .................................................................................................................. 45
КОНВЕНЦИЈА О БЕЗБЈЕДНОСТИ ОСОБЉА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА И ПРИДРУЖЕНОГ
ОСОБЉA ................................................................................................................................... 47
КОНВЕНЦИЈА О ЗАБРАНИ УСАВРШАВАЊА, ПРОИЗОЊЕ И СТВАРАЊА ЗЛИХА
БАКТРИОШКОГ (БИОЛОШКОГ) И ОТРОВНОГ ОРУЖЈА И О ЊИХОВОМ УНИШТАВАЊУ ..... 48
КОНВЕНЦИЈА О ЗАБРАНИ РАЗВОЈА, ПРОИЗВОДЊЕ, СКЛАДИШТЕЊА И УПОТРЕБЕ
ХЕМИЈСКОГ ОРУЖЈА И О ЊЕГОВОМ УНИШТАВАЊУ ............................................................ 49
КОНВЕНЦИЈА О ЗАШТИТИ КУЛТУРНИХ ДОБАРА У СЛУЧАЈУ ОРУЖАНОГ СУКОБА .............. 49
КОНВЕНЦИЈА ОД 10. ДЕЦЕМБРА 1976. ГОДИНЕ О ЗАБРАНИ ВОЈНЕ ИЛИ БИЛО КОЈЕ ДРУГЕ
НЕПРИЈАТЕЉСКЕ УПОТРЕБЕ ТЕХНИКЕ КОЈЕ МЈЕЊАЈУ ЖИВОТНУ СРЕДИНУ ....................... 51
КОНВЕНЦИЈАО СПРЕЧАВАЊУ И КАЖЊАВАЊУ ЗЛОЧИНА ГЕНОЦИДА ................................ 51
КОНВЕНЦИЈЕ (лат. Conventio – договор; погодба, уговор) .................................................. 53
КОМАНДНА ОДГОВОРНОСТ .................................................................................................... 55

4
КРИВИЧНА ОДГОВОРНОСТ У МЕЂУНАРОДНОМ КРИВИЧНОМ ПРАВУ ................................ 56
КОНВЕНЦИЈА О НЕЗАСТАРЈЕВАЊУ РАТНИХ ЗЛОЧИНА И ЗЛОЧИНА ПРОТИВ
ЧОВЈЕЧНОСТИ........................................................................................................................... 57
КРШЕЊЕ ЗАКОНА И ОБИЧАЈА РАТОВАЊА (ЧЛАН 3. СТАТУТА)............................................. 58
КРИВИЧНЕ САНКЦИЈЕ .............................................................................................................. 60
КУЛТУРНИ ОБЈЕКТИ ................................................................................................................. 61
КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКИ СПОМЕНИЦИ .................................................................................. 62
КУЛТУРНА ДОБРА..................................................................................................................... 62
ЛОГОРИ ..................................................................................................................................... 64
КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОРИ .............................................................................................. 64
РАДНИ ЛОГОРИ .................................................................................................................... 65
ЗАРОБЉЕНИЧКИ ЛОГОРИ ................................................................................................... 65
ЛИЦА ЛИШЕНА СЛОБОДЕ ....................................................................................................... 66
ЛИБЕРОВ КОДЕКС (1863.) ........................................................................................................ 67
ЉЕКАРИ БЕЗ ГРАНИЦА (MSF) .................................................................................................. 68
ЉЕКАРИ ЗА ЉУДСКА ПРАВА (PHR) ......................................................................................... 68
МЕЂУНАРОДНО ХУМАНИТАРНО ПРАВО ................................................................................ 70
МЕЂУНАРОДНИ КРИВИЧНИ СУД ............................................................................................ 72
МЕЂУНАРОДНИ КОМИТЕТ ЦРВЕНОГ КРСТА .......................................................................... 73
МЕЂУНАРОДНИ КРИВИЧНИ СУД ЗА БИВШУ ЈУГОСЛАВИЈУ .................................................. 74
МЕЂУНАРОДНИ КРИВИЧНИ СУД ЗА РУАНДУ......................................................................... 76
МЕЂУНАРОДНА КРИВИЧНА ДЈЕЛА ......................................................................................... 76
МЕЂУНАРОДНО ЈАВНО ПРАВО ............................................................................................... 77
МЕЂУНАРОДНОПРАВНА ЗАЈЕДНИЦА ..................................................................................... 78
МЕЂУНАРОДНИ ВОЈНИ ТРИБУНАЛ У НИРНБЕРГУ ................................................................. 78

5
МЕЂУНАРОДНИ ВОЈНИ ТРИБУНАЛ У ТОКИЈУ ........................................................................ 80
МЕЂУНАРОДНИ ОРУЖАНИ СУКОБ ......................................................................................... 80
МЕЂУНАРОДНИ И НЕМЕЂУНАРОДНИ СУКОБИ ..................................................................... 81
МЕЂУНАРОДНО КРИВИЧНО ПРАВО ....................................................................................... 81
МИНЕ ........................................................................................................................................ 83
МРТВИ ....................................................................................................................................... 83
МЕЂУНАРОДНА КОМИСИЈА ЗА ТРАЖЕЊЕ НЕСТАЛИХ (ICMP) .............................................. 84
НАДЛЕЖНОСТ Ratione materiae (стварна надлежност) ..................................................... 85
НАДЛЕЖНОСТ ratione personae (лична надлежност и појединачна кривична
одговорност) .......................................................................................................................... 87
НАДЛЕЖНОСТ ratione loci i ratione temporis (територијална надлежност и временска
надлежност) ............................................................................................................................. 89
NON BIS IN IDEM (начело процесног кривичног права) - у међународном праву ............. 90
НАЧЕЛО ЗАКОНИТОСТИ........................................................................................................... 90
НАСИЉЕ ПРОТИВ ЖИВОТА И ТИЈЕЛА .................................................................................... 91
НИРНБЕРШКИ ПРИНЦИПИ ...................................................................................................... 91
НЕБРАЊЕНО МЈЕСТО ............................................................................................................... 93
НАПАД ....................................................................................................................................... 94
НЕЗАКОНИТИ НАПАДИ НА ЦИВИЛЕ ....................................................................................... 95
НЕХУМАНА ДЈЕЛА .................................................................................................................... 95
НЕБРАЊЕНА МЈЕСТА, ДЕМИЛИТАРИЗОВАНЕ ЗОНЕ .............................................................. 96
НЕСТАЛО ЛИЦЕ......................................................................................................................... 96
НЕУТРАЛИЗОВАНЕ ЗОНЕ.......................................................................................................... 97
НЕУТРАЛНО ЛИЦЕ .................................................................................................................... 97
ОКУПАЦИЈА (лат. occupatio – заузимање, заузеће) .............................................................. 99

6
ОРУЖАНЕ СНАГЕ....................................................................................................................... 99
ОСНОВНА ПРАВИЛА МЕЂУНАРОДНОГ ХУМАНИТАРНОГ ПРАВА........................................ 100
ОПШТЕОПАСНИ ОБЈЕКТИ И ПОСТРОЈЕЊА ........................................................................... 101
ОРУЖАНИ СУКОБ ................................................................................................................... 102
ОДГОВОРНОСТ У МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ......................................................................... 103
ОДГОВОРНОСТ КОМАНДАНТА ЛОГОРА ............................................................................... 104
ОСНОВНИ СТАНДАРДИ ЧОВЈЕЧНОСТИ................................................................................. 105
ОБАВЕЗА ДРЖАВА (У МЕЂУНАРОДНОМ ХУМАНИТАРНОМ ПРАВУ) .................................. 106
ОПШТА ЗАШТИТА ЛИЦА ПОГОЂЕНИХ СУКОБОМ (ПОМОЋ, ЗАШТИТА ЛИЦА, СПАЈАЊЕ
ПОРОДИЦА, АКЦИЈА ЦРВЕНОГ КРСТА ИТД.) ........................................................................ 107
ОСНОВНА ЉУДСКА ПРАВА (ПРАВО НА ЖИВОТ, ЗАБРАНА РОПСТВА, ЗАБРАНА МУЧЕЊА,
ЗАБРАНА РЕТРОАКТИВНЕ ПРИМЈЕНЕ КРИВИЧНИХ ЗАКОНА) ............................................. 108
ОРУЖЈЕ.................................................................................................................................... 110
ПРИМЈЕНА МЕЂУНАРОДНОГ ХУМАНИТАРНОГ ПРАВА ....................................................... 111
ПОВЕЉА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА ........................................................................................... 112
ПРОГОН ................................................................................................................................... 113
ПРЕСЕЉЕЊЕ ЦИВИЛНОГ СТАНОВНИШТВА .......................................................................... 114
ПРИНЦИП НЕУТРАЛНОСТИ (ДРЖАВЕ КОЈА НЕ УЧЕСТВУЈЕ У ОРУЖАНОМ СУКОБУ).......... 114
ПРАВИЛНИК О ПОСТУПКУ И ДОКАЗИМА ............................................................................. 115
ПЉАЧКА (ПРЕМА ЧЛАНУ 3. СТАТУТА) .................................................................................. 116
ПОМАГАЊЕ............................................................................................................................. 117
РАТНИ ЗЛОЧИНИ .................................................................................................................... 119
РАСЕЉЕНО ЛИЦЕ ................................................................................................................... 123
РАТ........................................................................................................................................... 123
РАТНО ПРАВО ......................................................................................................................... 124

7
РАТНИ ЗАРОБЉЕНИК ............................................................................................................. 125
РЕПАТРИЈАЦИЈА ..................................................................................................................... 125
РАТНИ ЗЛОЧИН ПРОТИВ ЦИВИЛНОГ СТАНОВНИШТВА ...................................................... 126
РАЊЕНИ (И БОЛЕСНИ) ........................................................................................................... 127
СУКОБ НАДЛЕЖНОСТИ И ПРИНЦИП "nе bis in idem" ....................................................... 129
СТАТУТ МЕЂУНАРОДНОГ КРИВИЧНОГ СУДА ЗА БИВШУ ЈУГОСЛАВИЈУ ............................. 130
СУРОВО ПОСТУПАЊЕ (ВИДЈЕТИ ПРЕСУДУ „КОРДИЋ И ЧЕРКЕЗ“)...................................... 131
САНИТЕТСКЕ ЗОНЕ ................................................................................................................. 132
СТАТУТ МЕЂУНАРОДНОГ КРИВИЧНОГ СУДА (РИМСКИ СТАТУТ)........................................ 133
СПЕЦИЈАЛНИ СУД ЗА СИЈЕРА ЛЕОНЕ................................................................................ 134
ТЕРОРИЗАМ ............................................................................................................................ 135
ТАОЦИ ..................................................................................................................................... 136
ТРИБУНАЛ ............................................................................................................................... 137
УДРУЖЕНИ ЗЛОЧИНАЧКИ ПОДУХВАТ .................................................................................. 138
УБИСТВО ................................................................................................................................. 140
ФРОНТ (ЛИНИЈА РАЗГРАНИЧЕЊА – ПРВА БОРБЕНА ЛИНИЈА)............................................ 141
ХАШКЕ КОНВЕНЦИЈЕ .............................................................................................................. 142
ХОЛОКАУСТ ............................................................................................................................ 144
ХЕМИЈСКО ОРУЖЈЕ ................................................................................................................ 144
ЦИВИЛНИ ОБЈЕКТИ ................................................................................................................ 145
ЦИВИЛНО СТАНОВНИШТВО.................................................................................................. 146
ЦИВИЛ..................................................................................................................................... 146
ШТИТ (живи)........................................................................................................................... 147
БИБЛИОГРАФИЈА ............................................................................................................... 149

8
ЛЕКСИКОН
ОСНОВНИХ ТЕРМИНА
МЕЂУНАРОДНОГ ХУМАНИТАРНОГ И
МЕЂУНАРОДНОГ КРИВИЧНОГ ПРАВА

9
10
А

АБОЛИЦИЈА (abolere, уништити)


акт надлежног органа који представља ослобађање од кривичног гоњења лица за које
постоји основана сумња да су починиоци кривичног дјела. Данас се овај појам односи на
правни институт ублажавања или укидања неке казне или санкције. Додјељује се само по
службеној дужности, а не и по молби. У облике аболиције убрајају се амнестија и
помиловање. Ако је предходно покренут кривични поступак против лица обухваћеног
аболицијом, он се обуставља се, без обзира да ли има основа за њихово кривично
гоњење. Све док не буде донесена правоснажна судска одлука везано за кривицу и казну,
аболиција се може примјенити.1

АГРЕСИЈА (aggredi, навалити)


је употреба оружане силе од стране једне државе против суверенитета, територијалне
цјелине или политичке независности друге државе, односно на ма који други начин који
није у сагласности са Повељом Уједињених нација (УН) (Резолуција Генералне скупштине
УН од 14. децембра 1974. године, члан 1.). 2

АЗИЛ (lat. asylum- уточиште)


је давање уточишта странцима на самој територији државе која пружа уточиште. Азил се
сматра као опште усвојена установа у међународном праву. У Општој декларацији о
правима човјека предвиђено је да свако лице има право да тражи азил ако је гоњено и да
га ужива у другим земљама али ово право не може бити истакнуто у случају прогона који

1
- Правни лексикон, Друго измјењено и допуњено издање; Савремена администрација, Београд 1970.
године, страна 1;
2
- Правна енциклопедија; Савремена администрација, Београд 1989. године, страна 21;

11
су стварно засновани на злочину општег права или на дјелатностима које су противне
начелима и циљевима Уједињених нација.3

АМНЕСТИЈА (грч. амнестиа- заборављање)


акт којим се неодређеном броју лица даје ослобођење од гоњења, потпуно или
дјелимично ослобађање од извршења казне, замјењује се изречена казна блажом или се
укидају правне посљедице осуде. Амнестијом могу бити обухваћени учиниоци свих
кривичних дјела , без обзира на природу и тежину дјела и запрећену казну, а могу бити
извршена и ограничења у погледу појединих категорија осуђеника. Амнестија се односи
само на казне. Права трећих лица не могу се одштетити
актом амнестије. Амнестијом се не дира у правоснажност кривичне пресуде, ни у
постојање кривичног дјела.4

АНТИСЕМИТИЗАМ
представља нетрпељивост, мржњу или предрасуде према Јеврејима као религијској групи
или нацији. Мржња одређених народа према Јеврејима кулминирала је два пута. Први
пут је то било у Шпанији за вријеме инквизиције. Бјежећи пред ликвидацијом добар број
Јевреја је тада нашао уточиште бјежећи и насељавајући Америку. Други пут се то
догодило у Њемачкој, средином прве половине ХХ вјека и трајао је до краја Другог

3
-Правни лексикон, Друго измјењено и допуњено издање; Савремена администрација, Београд 1970.
године, страна 63;
4
- Правни лексикон, Друго измјењено и допуњено издање; Савремена администрација, Београд 1970.
године, страна 30 и 31;
- Кривични закон Републике Српске, члан 116. и 118. ("Службени гласник Републике Српске", број 49/03 од
25. јуна 2003. годинe);
- Кривични закон Босне и Херцеговине, 118 и 120 ("Службени гласник Босне и Херцеговине", број 03/03 од
10. фебруара 2003. године);

12
свјетског рата 1945. године. Према званичним подацима, у том периоду широм Европе
убијено је више од 6.000.000 Јевреја од чега највећи број у концентрационим логорима. 5

АПАРТХЕЈД
је назив за доктрину и праксу расне дискриминације и сегрегације, нарочито за ону која се
проводила у Јужној Африци. Пракса апартхејда у супротности је са међународним правом.
Ради сузбијања апартхејда Уједињене нације су 1973. године усвојиле Међународну
конвенцију о сузбијању и кажњавању злочина апартхејда.
Конвенција дефинише апартхејд као " низ нехуманих поступака предузетих да би се
успоставила и одржала превласт једне расе над било којом другом расном групом у циљу
њеног систематског угњетавања".
Апартхејд се проглашава злочином против човјечности и означен као ратни злочин у
међународном праву. Овај злочин обухвате сљедеће нехумане поступке: лишавање
једног или више припадника једне или више расни група права на живот и слободу
личности (убијање припадника, наношење тешких тјелесних или менталних повреда,
произвољним хапшењем или противзаконитим притвором); намјерно наметање таквих
услова живота који су срачунатида доведу до потпуног или дјелимичног уништења; све
законске мјере срачунате да онемогуће једну или више расних група да учествују у
политичком, друштвеном, економском и културном животу земље и намјерно стварање
услова за спречавање пуног развоја, лишавањем припадника основних људских права и
слобода, укључујући право на рад, право на оснивање признатих синдикалних
организација, право на образовање, право на одлазак и повратак у земљу, право на
држављанство, право на слободу кретања и становања, право на слободу мишљења и
изражавања, као и право на слободу мирног окупљања и удруживања; све мјере,
укључујући и законске, срачунате на подјелу становништва по класном основу стварањем
издвојених резервата и гета за припаднике једне или више расних група, забрану
мјешовитих бракова између различитих расних група, експропријацију земљишних
посједа који припадају једном или већем броју расних група или њиховим припадницима;
експлоатисање рада припадника једне или више расних група, нарочито принудом на

5
-

13
присилан рад; прогањање организација и појединаца због њиховог противљења и
лишавајући их основних права и слобода (члан II Међународну конвенцију о сузбијању и
кажњавању злочина апартхејда). Појединци сносе међународну кривичну одговорност
када изврше, учествују у извршењу, директно подстичу, планирају или помажу у
извршењу кривичних дјела апартхејда. Приликом захтјева за екстрадицију кривично дјело
апартхејда се не може сматрати политичким кривичним дјелом.
Сваке године 21. март се обиљежава, од стране Уједињених нација, као Међународни дан
против расне дискриминације.
Кривичним законом БиХ злочин апартхејда значи нечовјечне радње учињене у контексту
институционализованог режима систематског потлачивања и доминације једне расне
скупине над било којом другом ратном скупином или скупинама људи, учињене с
намјером одржавања таквог режима и прописан је као кривично дјело злочин против
човјечности. За ово кривично дјело починилац ће се казнити казном затвора најмање 10
година или казном дуготрајног затвора.6

6
- Правна енциклопедија; Савремена администрација, Београд 1989. године, страна 52 и 53;
- Правни лексикон, Друго измјењено и допуњено издање; Савремена администрација, Београд 1970.
године, страна 39;
- Кривични закон БиХ ( „Службеном гласнику БиХ“, број 3/03 и 37/03), члан 172. став 1 (ј);

14
Б

БОРАЦ
означава припадника оружаних снага стране у сукобу, осим медицинског и вјерског
особља, које учествује у непосредним борбеним активностима, отворено носи оружје и
стални знак распознавања и налази се под непосредном заповједном одговорношћу и
има право да директно учествују у непријатељствима.
Борац, у смислу Закона о правима бораца, војних инвалида и породица погинулих бораца
одбрамбено – отаџбинског рата Републике Српске, је лице које је:
1. учествовало у оружаним акцијама, односно оружаној борби на територији
претходне СФРЈ у саставу оружаних снага и снага државне безбједности СФРЈ или војних
формација под командом тих оружаних снага у времену од 17. августа 1990. до 19. маја
1992. године, за одбрану Југославије односно Републике Српске;
2. у рату у бившој СФРЈ односно Босни и Херцеговини у времену од 19. маја 1992.
године до 19. јуна 1996. године, као припадник оружаних снага Републике Српске вршило
војне и друге дужности за одбрану Републике Српске.
Борац, у смислу овог закона, је и лице које је као добровољац послије 19. маја 1992.
године било припадник оружаних снага Републике Српске и као такво вршило војне и
друге дужности за одбрану Републике Српске.
Борац, у смислу овог закона, је и лице које је вршило војне и друге дужности у вези са
учествовањем у оружаној акцији предузетој за вријеме мира за одбрану Републике
Српске, односно Босне и Херцеговине.
Борац у смислу овог закона, је и лице које је учествовало у антифашистичкој и
ослободилачкој борби током 20. вијека као припадник српске, црногорске војске,
Југословенске војске и борац НОР-а.7

7
- Допунски протокол I из 1977. године уз Женевске конвенције од 12.08.1949, члан 43. и 44.;
- Женевска конвенција о поступању са ратним заробљеницима, III Женевска конвенција од 12.08.1949, члан
4.;

15
БЕЗОБЗИРНО РАЗАРАЊЕ
је рушење мјеста, градова и села, или уништавање које није оправдано војним потребама.
У предмету Кордић и Черкез (Претресно вијеће), 26, фебруар 2001. Године, параграф 346-
347; “Елементи кривичног дјела безобзирног разарања које није оправдано војном
нуждом за које се терети према члану 3. (б) Статута, задовољени су под сљедећим
условима:
1. Кад се ради о уништавању великих размјера;
2. Када уништавање није оправдано војном нуждом;
3. Када је починилац дјеловао с намјером да уништи имовину о којој је рјеч или уз
безобзирно занемаривање могућности да ће она бити уништена.
Кривичним законом БиХ безобзирно разарање је прописано као кривично дјело „повреде
закона и обичаја рата“ на сљедећи начин: „Ко за вријеме рата или оружаног сукоба
нареди да се повриједе закони или обичаји рата или их сам повриједи безобзирним
разарањем градова, насеља или села или пустошењем које није оправдано потребама“.
Починилац овог кривичног дјела казниће се казном затвора најмање 10 година или
казном дуготрајног затвора. 8

- Женевска конвенција о заштити грађанских лица за вријеме рата, IV Женевска конвенција од 12.08.1949,
члан 15., став 1. (а);
- МКЦК "Борба по правилима", Приручник о праву оружаних сукоба, Београд 2004. године, страна 27;
- Закон о правима бораца, војних инвалида и породица погинулих бораца одбрамбено-отаџбинског рата
Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“, број 42/05 од 24 априла 2005. године);
8
- Статут Међународног кривичног суда за кривично гоњење особа одговорних за тешка кршења
међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. године члан 3., став
1., тачка б.;
- Human Rights Watch, „Геноцид, ратни злочини, злочини против човјечности“, УНДП, Београд 2004, страна
62;
- Кривични закон БиХ ( „Службеном гласнику БиХ“, број 3/03 и 37/03), члан 179. став 2 тачка б;

16
БИОЛОШКО ОРУЖЈЕ
Веома мала количина биолошког оружја може убити више хиљада људи. У погледу
опасности по људски живот, оно се може поредити са нуклеарним, будући да спада у
оружје за масовно уништавање. Биолошка оружја могу се развијати кориштењем живих
организама (нпр, бактерија и вируса) или токсина (отрова) који се добијају из тих
организама.
Конвенција о биолошком оружју (BWC) од 1972. године, забрањује испитивање, развој,
производњу, складиштење и преузимање биолошког и токсичног оружја.9

БОЛЕСНИ (И РАЊЕНИ)
су лица, војна и цивилна, којима је због повреде, болести или других физичких или
менталних поремећаја или тешкоћа потребна љекарска помоћ и њега и која се уздржавају
од сваког акта непријатељства. Под овим изразима подразумјевају се такође жене на
порођају, новорођенчад и друга лица којима је потребна непосредна љекарска помоћ или
њега, као што су нејаки или труднице, и која се уздржавају од сваког акта непријатељства.
Њихов полажај у ратним сукобима детаљно регулишу Женевске конвенције од 12. августа
1949. године и Допунски протокол I уз Женевске конвенције из 1977. године. Кршење
ових правила, у Кривичном закону Босне и Херцеговине дефинисано је као посебно
кривично дјело „ратни злочин против цивилног становништва“.
Рањени и болесни имају заштићени статус. Несмију бити предмет напада. Са њима се
мора поступати човјечно. Насиље и биолошки експерименти су забрањени. Према
женама треба поступати с поштовањем, са свим обзирима који се дугују њиховом полу и
оне морају уживати исто тако повољно поступање које се признаје мушкарцима.
Стране у сукобу морају да им пруже медицинску помоћ. Не могу се намјерно поставити
без медицинске помоћи, нити изложити заразним болестима или инфекцији.

9
- Конвенција о забрани развоја, производње и складиштења бактериолошког (биолошког) и отровног
оружја и о њиховом уништавању од 10. априла 1972. године;
- МКЦК "Борба по правилима", Приручник о праву оружаних сукоба, Београд 2004. године, страна 40 и 265;

17
Приоритет у поступању диктиран је искључиво медицинским разлозима.
У свако доба, а нарочито послије борбе морају се потражити и сакупити рањени и
болесни. Може да се уговори прекид ватре да би се дозволило сакупљање и евакуација
рањеника са бојног поља и окружених подручја.
Све ове обавезе треба да буду извршене без икакве негативне дискриминације засноване
на полу, раси, народности, вјероисповјести, политичким мишљењима или сличним
критеријима.
Стране у сукобу дужне су да попишу све податке о рањенима и болесним противничке
стране који су пали под њихову власт. Ти подаци о њима морају се доставити
националном бироу за обавјештење. Национални биро за обавјештење мора да буде
установљен у свакој земљи укљученој у оружане сукобе, да прикупља и шаље
информацију везане за мртве, рањене и болесне, ратне заробљенике и интернирана
лица.
Рањеници и болесници једне стране у сукобу који су (као борци) пали под власт
противника биће ратни заробљеници, али се евакуишу медицинским каналима.
Уколико није могуће да се евакуишу властити рањеници и болесници и они морају да се
препусте непријатељу, оставиће се с њима, уколико је то могуће, један дио свог
санитетског особља и материјала да припомогне њиховој њези.
(види појам: рањени (и болесни)10

10
- МКЦК "Борба по правилима", Приручник о праву оружаних сукоба, Београд 2004. године, страна 67 и 68;
- Допунски протокол I уз Женевске конвенције од 12.08.1949 из 1977. године, , члан 8. (а);
- Женевска конвенција о побољшању положаја рањеника и болесника у оружаним снагама у рату, I
Женевска конвенција од 12. августа 1949. године, члан 12. , 14. и 16.;
- Кривични закон БиХ ( „Службеном гласнику БиХ“, број 3/03 и 37/03), члан 174.;

18
В

ВОЈНИ ОБЈЕКТИ- ВОЈНИ ЦИЉЕВИ


су сви они објекти чије потпуно или дјелимично уништење, заузимање или
неутрализација, у околностима њихове природе, локације, сврхе или употребе,
представљају јасну и очигледну војну предност. У случају сумње да ли се објекат који је
нормално намјењен за цивилне сврхе, као што је мјесто за молитву, кућа или други стан
или школа, користи за ефективан допринос војној акцији, претпоставиће се да се не
користи.
Као војни објекти могу се сматрати: редовне оружане снаге или друге оружане формације
образоване у циљу учествовања у непријатељствима; сва лица која управљају ратом и
народном одбраном; положаји, уређаји или објекти запосједнути од оружаних снага, као
и објекти намјењени за вођење борбе; складишта наоружања или војнаитендантска
складишта; ваздухопловни уређаји и постројења војних поморских база; саобраћајне
линије и средство војно или стратегијског значаја; уређаји и постројења радио-дифузних и
телевизијских станица, телефонски и телеграфски центри војног значаја; индустрија која је
од битног значаја за вођење рата, нпр. намјењена за производњу наоружања,
специфичних војних потреба и материјала, металургијска, машинска и хемијска; рудници
који служе тим индустријама; огледни центри и центри за научна истраживања
намјењени војним потребама, итд. Сем наведених постоје и бројни други војни објекти.
Свако набрајање војних објеката данас је непотпуно, тако да би у најширем смислу војни
објекти обухватали све предмете и лица, сем оних који су по правилима ратног права
изузети.11

11
- Допунски протокол I уз Женевске конвенције од 12.08.1949. године, члан 52. став 2. и 3.;
Правна енциклопедија; Савремена администрација, Београд 1989. године, страна 1875;
- МКЦК "Борба по правилима", Приручник о праву оружаних сукоба, Београд 2004. године, страна 277;

19
Г

ГЕНОЦИД (гр. генос, род, народ, и л. оccidere, убити)


Геноцид се, с обзиром на његов садржај, својство пасивног субјекта и прије свега
субјективну компонент - геноцидну (уништавачку) намјеру код учиниоца, често означава
као „злочин над злочинима“ или најтежи, тзв. „капитални злочин“. Међународно правни
основ постојања овог кривичног дјела налази се у Конвенцији о спречавању и кажњавању
злочина геноцида. Ову Конвенцију је усвојила Генерална скупштина Уједињених нација
Резолуцијом број 260 А (III) од 09. децембра 1948. године. Но, сам термин геноцид настао
је нешто раније, када је пољски теоретичар Рафаел Лемкин, под утиском злочина
нацистичке Њемачке у Другом свјетском рату, сковао овај термин. Учинио је то тако што је
грчку ријеч генос (под, племе) и латинску ријеч оccidere(убити) спојио у једну те је тако
направио нови термин, термин геноцид.
Страхоте нацистичког система, које су се између осталог огледале у систематском и
планском истребљивању читавих народа нарочито Јевреја (холокауст), биле су повод да
се још у току Другог свјетског рата од стране савезничких сила приступи доношењу одлуке
о суђењу и кажњавању лица одговорних за извршене злочине. Почетни корак у том
правцу предузет је на Московској конференцији 1943. године, На којој су владе САД,
Уједињеног Краљевства, СССР и Кине донијеле одлуку да ће ратни злочинци чија дјела
нису везана за одређено географско подручје бити кажњени заједничком одлуком
савезничких влада. Нако тога је 08. августа 1945. године, на конференцији у Лондону
потписан споразум о установљењу Међународног војног трибунала и кажњавању главних
ратних злочинаца. Овом споразуму придодат је и Статут Међународног војног суда, који је
од важности због тога што је њиме по први пут на међународном плану дошло до
прописивања одређених кривичних дјела.
Статутом су биле прописане три категорије кривичних дјела:
− злочини против мира,
− ратни злочини и
− злочини против човјечности.

20
Статут не спомиње изричито геноцид, као посебно кривично дјело, али га описује унутар
кривичног дјела „злочин против човјечности“. Међутим, ако се упореди опис радње овог
злочина са дефиницијом геноцида, у касније усвојеној Конвенцији о спречавању и
кажњавању злочина геноцида из 1948. године, може се закључити да је ова Конвенција, у
погледу основних елемената геноцида, преузела рјешења из Статута Нирнбершког
трибунала, тј. одредила га на скоро исти начин на који је у Статуту дефинисан злочин
против човјечности. У том смислу, злочин против човјечности представља нормативни
увод и идејни оквир за злочин геноцида.
На тај начин особе које су пред Нирнбершким трибуналом осуђене за злочин против
човјечности, заправо су осуђене за злочин геноцида.
Конвенцијом о спречавању и кажњавању злочина геноцида овај појам је одређен на
сљедећи начин:
„ У овој Конвенцији геноцид значи било које од сљедећих дјела учињених с намјером да
се потпуно или дјеломично уништи једна национална, етничка, расна или вјерска група:
а) убиство чланова групе;
б) наношење тешке тјелесне или душевне повреде члановима групе;
ц) намјерно подвргавање групе таквим условима живота смишљеним да доведу до њеног
потпуног или дјелимичног уништења;
д) наметањем таквих мјера којима се жели спријечити рађање у оквиру групе;
е) присилно премјештање дјеце из једне групе у другу“.
Овако одређен злочин геноцида биће затим преузиман у кривична законодавства земаља
чланица ове Конвенције. Тако је СФРЈ ову Конвенцију ратификовала 1950. године, након
чега је овај злочин био одређен као кривично дјело под тим именом у унутрашњем
кривичном законодавству. Наведена одредба је поновљена у статутима Међународног
кривичног суд за бившу Југослвију и Међународни кривични суд за Руанду, односно у
Статуту Међународног кривичног суда (Римски статут).
Најзад, ово кривично дјело је прописано у Кривичнoм закону БиХ и „ одређено је готово
на истовјетан начин као у члану 6. Римског статута.12

12
- Кривични закон БиХ („Службеном гласнику БиХ“, број 3/03 и 37/03), члан 171.;
- ABA CELLI Promoting the Rule of Law, Практични водич за гоњење ратних злочина у БиХ, страна 163;
- Конвенција о спречавању и кажнавању злочина геноцида, члан 2.;

21
ГРОБНИЦА
је мјесто гдје су укопани посмртни остаци једне (појединачна гробница), двије (групна
гробница) или, три или више особа (масовна гробница).
Питање гробница има своје међународноправно регулисање. Допунски протокол I из
1977. године, уз Женвске конвенције за заштиту жртава рата установио је обавезе држава
у односу на гробнице припадника непријатељских оружаних снага. Протокол обавезује
све стране у сукобу да региструју податке о свим лицима која су интернирана, ухапшена
преко двије недеље или на други начин лишена слободе, па су умрла у току тих стања.
Посмртни остаци свих лица која су умрла као резултат и усљед окупације или затварања
за вријеме окупације или која су умрла усљед посљедица непријатељстава, а нису
држављани земље гдје су умрли, морају бити поштовани, као и њихови гробови, који
морају бити уредно одржавани и означени. Чим околности то дозволе, стране уговорнице
треба да закључе споразуме којима ће: олакшати породицама и представницима
званичних служби за гробове приступ гробницама; обезбједити одржавање гробница;
олакшати повратак посмртних остатака у домовину умрлог, ако је то тражено.13

- Статут Међународног кривичног суда (Римски статут), члан 6.;


- Проф. др Миодраг Н. Симовић и доц. др Милан Благојевић „Међународно кривично право“ прво издање
Бања Лука, Паневропски универзитет Апеирон, Факултет правних наука, 2007. године, страна 21-24 и 125-
130;
13
- Опште прихваћена антрополошка дефиниција;
- Допунски протокол I из 1977. године, уз Женевске конвенције од 12.08.1949, члан 34.;
- Правна енциклопедија; Савремена администрација, Београд 1989. године, страна 446;

22
Д

ДЕКЛАРАЦИЈА (лат. declaratio-изјава)


1) изјава којом се неки субјект међународног права формално изјашњава о неком питању
с намјером да тиме установи, сачува, потврди или повећа неко своје или туђе право;
2) сам акт који садржи односну изјаву;
3) назив за једнострани акт којим се објављује властити став према некој ситуацији,
најављује своје будуће понашање, приступање неком уговору, преузимање неких обавеза
и сл.
У пракси се појам декларација често употребљава - што доприноси његовој
неодређености - и за извјесне међународне споразуме, којима се утврђују нека правна
правила, надопуњују неки међународни уговори, проглашавају нека општа начела.14

ДЕПОРТАЦИЈА
Под депортацијом се подразумјева принуђивање употребом силе, пријетње или других
принудних мјера појединог лица или групе становништва да напусте своје мјесто боравка,
као и да живе тамо гдје им се одреди.
Принудна пресељавања, масовна или појединачна, као и прогонства заштићених лица
изван окупиране територије на територију окупирајуће Силе или на територију које било
друге државе, окупиране или не, забрањена су без обзира на разлог, што је предвиђено
као једна од тешких повреда Женевске конвенције о заштити грађанских лица за вријеме
рата, IV Женевска конвенција од 12.08.1949. године.
Статутом МКСЈ и Статутом МКС депортација је прописана као злочин против човјечности.

14
- Правни лексикон, Друго измјењено и допуњено издање; Савремена администрација, Београд 1970.
године, страна 171;

23
Најзад, Кривични закон БиХ (КЗ БиХ) такође прописиј депортацију као један од злочина
против човјечности.
У КЗ БиХ депортација или присилно пресељење становништва се дефинише као присилно
исељење лица са територије на којој су законито присутна протјеривањем или другим
мјерама присиле, без основа допуштених по међународном праву.15

ДИСКРИМИНАЦИЈА
је појам који има значење неједнаког поступања у односу на лица међу којима постоје
расне, националне, вјерске, полне разлике. Забрана сваке дискриминације, а посебно
расне, постала је принцип међународног права. По повељи Уједињених нација
дискриминација је забрањена. И Женевске конвенције за заштиту жртава рата од 1949.
године забрањују расну дискриминацију.16

15
- Проф. др Миодраг Н. Симовић и доц. др Милан Благојевић „Међународно кривично право“; прво
издање, Паневропски универзитет Апеирон, Факултет правних наука, Бања Лука 2007. године, страна 133;
- Женевска конвенција о заштити грађанских лица за вријеме рата, IV Женевска конвенција од 12.08.1949.
године члан 49., став 1., и члан 147.;
- Допунски протокол II из 1977. године, уз Женевске конвенције од 12.08.1949. године, члан 17., ставови 1. и
2.;
- Римски статут МКС од 17.07.1998. године, чланови 7. и 8.;
- Статут МКСЈ, 1993. године, чланови 2. и 5.;
16
-Правни лексикон, Друго измјењено и допуњено издање; Савремена администрација, Београд 1970.
године, страна 187;
- Повеља УН, члан 1. тачка 3; члан 13.;
- Све Женевске конвенције од 12.08.1949. године, члан 3.;
- Женевска конвенција о побољшању положаја рањеника и болесника у оружаним снагама у рату, I
Женевска конвенција од 12.08.1949. године, члан 12.;
- Женевска конвенција о побољшању положаја рањеника и болесника у оружаним снагама на мору, II
Женевска конвенција од 12.08.1949. године, члан 12.;
-Женевска конвенција о поступању са ратним заробљеницима, III Женевска конвенција од 12.08.1949.
године, члан 16.;
- Женевска конвенција о заштити грађанских лица за вријеме рата, IV Женевска конвенција од 12.08.1949.
године, члан 13.;

24
ДЕ МАРТЕНСОВА КЛАУЗУЛА
уврштена је у увод IV хашке конвенције о правилима ратовања на копну из 1907. године.
Име је добила по свом предлагачу, руском правнику и дипломати Фредерику Фромхолду
де Мартенсу. Клаузула говори да цивилно становништво и учесници у рату, у случајевима
који нису регулисани уговорним правом стоје под заштитом начела међународног права
која произилазе из обичаја установљених међу цивилизованим народима, закона
човјечности и захтјева јавне свјести. Ова клаузула сматра се једним од основних начела
међународног ратног права. Она представља правило по коме се закони човјечности
имају примјењивати и на случајеве који нису регулисани уговорима или обичајним
међународним ратним правом.
Клаузула је имала за циљ да заштити учеснике у рату од свих евентуално недозвољених
средстава рата која нису наведена у постојећим конвенцијама. Посебно се има у виду
нагли развој војне технике, који је могао да постојеће конвенције учини застарјелим.
Де Мартенсова клаузула примјењује се и данас и сматра се да је постала део обичајног
међународног права.17

ДЕМИЛИТАРИЗОВАНА ЗОНА
су подручја на којима се не воде борбе, обично градови и мјеста, из којих су, према
споразуму између страна, уклоњени војно особље и опрема и престале су друге војне
активности, да би се они заштитили од напада. њих непријатељ не може да окупира или
да да на други начин користи за војне сврхе, тако да се оне успостављају у позадини.18

17
-Правни лексикон, Друго измјењено и допуњено издање; Савремена администрација, Београд 1970.
године, страна 543;
- МКЦК "Борба по правилима", Приручник о праву оружаних сукоба, Београд 2004. године, страна 165;
18
- Допунски протокол II уз Женевске конвенције од 12.08.1949. године о заштити жртава међународних
оружаних сукоба из 1977. године, члан 60.;

25
ДЈЕЛА У ОСНОВИ ЗЛОЧИНА
(НАМЈЕРНО ЛИШАВАЊЕ ЖИВОТА, МУЧЕЊЕ ИЛИ ОКРУТНО И НЕЧОВЈЕЧНО
ПОСТУПАЊЕ, СИЛОВАЊЕ, НАМЈЕРНО НАНОШЕЊЕ ВЕЛИКЕ ПАТЊЕ ИЛИ ТЕШКИХ
ПОВРЕДА ТИЈЕЛА ИЛИ ЗДРАВЉА, УНИШТАВАЊЕ ИМОВИНЕ ШИРОКИХ РАЗМЈЕРА
КОЈЕ НИЈЕ НУЖНО ЗБОГ ВОЈНИХ ОПЕРАЦИЈА, ПРОТУПРАВНО ПРИТВАРАЊЕ ЦИВИЛА
И ЗАТОЧЕЊЕ)

Ова кривична дјела спадају у тешке повреде Женевски конвенција из 1949. године. У
члану 2. Статута Међународни кривични суд за кривично гоњење особа одговорних за
тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше
Југославије од 1991. године има овлашћења да кривично гони особе које су починиле или
наредиле да се почине тешке повреде, односно које су починиле сљедећа кривична дјела
против лица или имовине која су заштићена одредбама релевантних Женевских
конвенција: а) намјерно убиство; б) мучење или нечовјечно поступање, укључујући
биолошке експерименте; ц) намјерно наношење тешке патње или озбиљних
здравствених и тјелесних повреда; д) опсежно уништавање и одузимање имовине које
није оправдано војним потребама и које је спроведено бесправно и самовољно; е)
присиљавање ратних заробљеника или цивила да служе у непријатељским снагама; ф)
намјерно ускраћивање ратним заробљеницима или цивилима права на правичан и
регуларан судски поступак; г) незаконито депортовање или пресељавање и незаконито
заточавање цивила; х) држање цивила као талаца.19

19
-Статут Међународног кривичног суда за кривично гоњење особа одговорних за тешка кршења
међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. године члан 2.;
- Кривични закон БиХ ( „Службеном гласнику БиХ“, број 3/03. од 10.02.2003. године);

26
ДОПУНСКИ ПРОТОКОЛИ
Правила која се примјењују у вријеме оружаног сукоба утврђена у Женевским
конвенцијама од 12. августа 1949. године, која представљају један од главних извора
права који су 08. јуна 1977. године проширени Допинским протоколима.

Протокол I – Женева, 8. јуни 1977. године


Допунски протокол уз Женевске конвенције од 12. августа 1949. године о заштити жртава
међународних оружаних сукоба (Протокол I) проширује заштиту загарантовану цивилима
и ограничава средства и методе ратовања код међународних сукоба утврђених
Женевским конвенцијама.

Протокол II –Жренева, 8. јуни 1977. године


Допунски протокол уз Женевске конвенције од 12. августа 1949. године о заштити жртава
немеђународних оружаних сукоба, садржи основна гаранције за особе које не судјелују у
непријатељствима током оружаних сукоба који немају међународни карактер, утврђује
правила о заштити цивила те објеката и постројења битних за њихово преживљавање
утврђених Женевским конвенцијама.20
(види појам: Женевске конвенције)

20
-МКЦК „Женевске конвенције од 12. августа 1949. и допунски протоколи“; 0173/126Т; страна 213-286 и
287- 297;

27
Е

ЕВАКУАЦИЈА
подразумјева размјену једне или више особа, рањеника и болесника из подручја
погођеног оружаним сукобом на подручје, на којем тим лицима може бити пружен већи
степен сигурности.
Стране у сукобу могу закључивати споразуме ради евакуације или размјене рањеника и
болесника из једне опсједнуте или опкољене зоне као и ради пролаза санитетског и
вјерског особља и санитетског материјала у ту зону.
Санитетски ваздухоплови, тј. ваздухоплови који се употребљавају искључиво за
евакуисање рањеника и болесника, као и за пренос санитетског особља и материјала, не
смију бити предмет напада него их зараћене стране морају поштовати за вријеме летова
које они врше на висинама, у часовима и по путевима нарочито уговореним између свих
заинтересованих зараћених страна.
Ратни заробљеници по свом заробљавању имају бити, у најкраћем могућем року,
евакуисани у логоре довољно удаљене од борбене зоне како би били ван опасности.
Евакуисање ратног заробљеника увјек ће се вршити човјечно и под условима сличним
оним које Сила која држи ратне заробљенике обезбјеђује својим јединицама при
њиховим покретима. Сила која држи ратне заробљенике снабдјеће евакуисане ратне
заробљенике довољним количинама пијаће воде и хране, као и потребном одјећом и
љекарском његом; она ће предузети све корисне мјере предострожности рад
обезбјеђења њихове сигурности за вријеме евакуисања и установиће, чим то буде могуће,
списак евакуисаних заробљеника.
Стране у сукобу ће се постарати да закључе локалне споразуме за евакуисање из
опсједнуте или опкољене зоне, рањеника, болесника, немоћних, старих, дјеце и жена на
порођају и за пролаз свештеника свих вјероисповјести, санитетског особља и материјала
намјењеног тој зони.
Окупирајућа сила може да приступи потпуној или дјелимичној евакуацији одређене
окупиране области ако то захтјевају безбједност становништва или императивни војни
разлози. Такве евакуације могу собом да повуку пресељење заштићених лица само у

28
унутрашњост окупиране територије, изузев у случају материјалне немогућности.
Становништво које је на тај начин евакуисано има бити враћено у своје домове чим
непријатељства на том подручју престану.
Приступајући тим пресељењима или тим евакуацијама, окупирајућа Сила је дужна
постарати се, у највећој могућој мјери, да заштићена лица буду пристојно смјештена, да
се пресељења изврше под задовољавајућим условима у погледу здравља, хигијене,
безбједности и исхране, као и да чланови једне исте породице не буду одвајани једни од
других. Сила заштитница има се обавјестити о пресељењима и евакуацијама чим до њих
дође. 21

ЕВРОПСКА КОНВЕНЦИЈА ЗА ЗАШТИТУ ЉУДСКИХ ПРАВА И ОСНОВНИХ


СЛОБОДА
Државе потписнице, као чланице Савјета Европе, потписале су 04. новембра 1950. године
у Риму Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода. Уз ову
Конвенцију постоји и Додатни протокол од 20. марта 1952. године који се односи на на
три посебна права: посједовање и заштиту имовине, школовање и учешће у избору
законодавних органа власти.
Европска конвенција представља први позитивноправни текст о људским правима, који
садржи потпуне правне обавезе и овлашћења за државе и појединце, за разлику од
Универзалне деклерације о људским правима Уједињених нацијакоја нема такав
карактер. Ова Конвенција има регионални карактер јер је везана за државе чланице
Савјета Европе. Њен значај умањују такође обим и садржина права која су заштићена.
Конвенција се односи скоро искључиво на класична, лична и политичка права, а не и на
економска и социјална, која су иначе предвиђена у Универзалној декларацији.22

21
- Женевска конвенција за побољшање положаја рањеника и болесника у оружаним снагама у рату;
I Женевска конвенција, од 12.августа 1949. године, члан 15. став 3, члан 36. став 1.;
-Женевска конвенција о поступању са ратним заробљеницима, III Женевска конвенција од 12.08.1949.
године, члан 19. и 20.;
- Женевске конвенције о заштити грађанских лица за вријеме рата, IV Женевска конвенција од 12.08.1949.
године, члан 17. и 49. став 2., 3. и 4.;
22
- Правни лексикон, Друго измјењено и допуњено издање; Савремена администрација, Београд 1970.
године, стр. 255;

29
ЕКСХУМАЦИЈА
је ископавање већ сахрањених лешева из гробница. Ексхумације се најчешће врше када је
потребан поновни преглед мртваца. О ексхумацији у судско- медицинске сврхе саставља
се записник као и при обдукцији. Ексхумацији увјек присуствује поред љекара и судија, а,
ако је потребно, и други вјештаци.23

ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ
је широк појам који се не односи на један посебан злочин већ на мноштво злочиначких
поступака. Комисија експерата Уједињених нација из 1993. године дефинише етничко
чишћење на слиједећи начин:" Учинити одређену област етнички хомогеном
коришћењем силе или застрашивањем да би се из те области протјерала одређена лица
или групе". Оовај термин ушао у употребу током ратова на простору бивше СФРЈ. Оно је
према томе противно међународном праву, јер се обично проводи убиствима, мучењима,
силовањима, заточењима и другим сличним радњама. Такви поступци представљају
злочин против човјечности.24

ЕМБАРГО (шпан.- обустава забрана, ставити забрану на нешто)


Подразумјева забрану извоза одређене робе, нарочито оружја и муниције, у подручју
гдје се воде оружане борбе или у државе које се налазе у рату, грађанском рату или се
сматрају агресором.25

23
- Правни лексикон, Друго измјењено и допуњено издање; Савремена администрација, Београд 1970.
године, страна 240;
24
-Roj Gatman i Dejvid Rif "Лексикон ратних злочина, Оно што би јавност требало да зна"; Самиздат Б92,
Београд 2003. године, страна 123-126;
25
- Правни лексикон, Друго измјењено и допуњено издање; Савремена администрација, Београд 1970.
године, страна 246;

30
Ж

ЖЕНЕВСКЕ КОНВЕНЦИЈЕ
су међународни споразуми потписани у Женеви 1864, 1906, 1929. и 1949. године. Овим
међународним споразумима успостављени су хуманитарни принципи, по којима су
земље потписнице обавезне да се понашају према непријатељским војницима и
цивилима за вријеме ратних сукоба, па су познате као Женевске хуманитарне конвенције.
До међународне заштите лица које штите Женевске конвенције, дошло се тек у другој
половини 19. и у првој половини 20. вијека. Непосредни повод за међународно правно
регулисање положаја рањеника био је француско- сардинско-аустријски рат, управо битка
код Солферина 1859. године. Послије битке, на ратишту је остало око 40.000 рањених и
мртвих бораца, који су већим дијелом били препуштени сами себи. На ратишту се нашао
швајцарски грађанин Анри Динан, који је видјевши тешко стање рањеника, организовао
мјесно становништво у пружању помоћи рањеницима. У својим каснијим написима
указивао је на питање рањеника и на потребу да се њихова заштита, у будућим ратовима,
регулише на међународном плану. Његови приједлози су уродили плодом и довели до
доношења Женевске конвенције о заштити рањеника из 1864. године, а затим и до
формирања националних друштава Црвеног крста. Болесници припадници оружаних
снага добили су међународно признату зашиту 1906. године за копнене, а 1907. године за
поморски рат.
Први свјетски рат показао је празнине у до тада важећим конвенцијама, па се послије
окончања рата приступило њиховом ревидирању. Године 1929. донесене су двије
конвенције о ратним заробљеницима и о рањеницима и болесницима у копненом рату. И
пракса у току Другог свјетског рата показала је да раније допуне Женевских конвенција
нису биле довољне и да су празнине и нејасноће омогућиле агресорима знатне
злоупотребе. Стога се још 1946. године приступило припремама за њихову поновну
ревизију, која је успијешно завршена 1949. године. Тако су 12. августа 1949. године у
Женеви донесене четри Женевске конвенције које су добиле заједничко име: Женевске
конвенције за заштиту жртава рата. Ове конвенције су веома обимне пошто садрже 429

31
чланова. Осим текста садрже и бројне анексе, обрасце, приједлоге споразума, што
омогућава зараћеним странама склапање допунских споразума.
Конвенција из 1949. године садржи нове одредбе за цивиле кроз два амандмана из 1977.
године.
Због кршења Женевских конвенција формиран је Међународни суд правде као и ад-хок
основани судови по одликама Уједињених нација. Када би било могуће квантификовати
међународно хуманитарно право 80% односило би се на Женевске конвенције од 12.
августа 1949. године.
Највећи допринос побољшању положаја рањеника, болесника и бродоломника свакако је
учињен усвајањем Женевске конвенције из 1949. године. Првом Женевском конвенцијом
значајно је проширена заштита рањеника и болесника у оружаним сукобима на копну док
је Другом женевском конвенцијом побољшана протекција рањеника, болесника и
бродоломника који се нађу на мору.
Међутим, ове конвенције су ограничиле заштиту превасходно на рањенике, болеснике и
бродоломнике у оружаним снагама а њихов главни недостатак био је у томе што
наведени појмови нису били прецизно дефинисани услед чега је био споран и домашај
релевантних одредби. Ови недостаци отклоњени су допунским протоколом И који у члану
8 детаљно дефинише ове термине и проширује круг лица на које се заштита односи:
„ Под изразом рањени и болесни подразумевају се лица, војна или цивилна, којима је
због повреде, болести или других физичких или менталних поремећаја или тешкоћа
потребна лекарска помоћ или нега и која се уздржавају од сваког акта непријатељства.
Под овим изразима подразумевају се такође жене на порођају, новорођанчад и друга
лица којима је неопходна лекарска помоћ или нега, као што су нејаки и труднице и који се
уздржавају од сваког акта непријатељстава. Под изразом бродоломници подразумевају се
лица, војна или цивилна, која се налазе у опасности на мору или у другим водама као
последица несреће која је задесила њих или брод или ваздухоплов на којем се налазе и
која се уздржавају од сваког акта непријатељства. Ова лица, под условом да се и даље
уздржавају од сваког акта непријатељства сматрају се бродоломницима и за време
спасавања све док не стекну неки други статус на основу Конвенције или овог протокола.“
(члан 8 Допунског протокола Женевске конвенције)

32
Као што се види, Протоколом су изједначена војна и цивилна лица. Ипак, треба имати у
виду да рањеници, болесници и бродоломници који припадају оружаним снагама, за
разлику од цивила истог статуса, након што падну у руке непријатељу добијају статус
ратних заробљеника, тако да се могу користити кумулативном заштитом.
ПРВА ЖЕНЕВСКА КОНВЕНЦИЈА – Женева, 12. август 1949. године
Конвенција за побољшање положаја рањеника и болесника у оружаним снагама у рату
Штити рањене и болесне борце и особље које његује, зграде у којима су смјештени и
опрему која се користи за њихове потребе. Уређује употребу знакова Црвеног крижа и
Црвеног полумјесеца.
ДРУГА ЖЕНЕВСКА КОНВЕНЦИЈА – Женева, 12. август 1949. године
Конвенција за побољшање положаја рањеника, болесника и бродоломника оружаних
снага на мору.
Проширује заштиту на борце бродоломнике и уређује увјете под којим им се може
пружити помоћ.
ТРЕЋА ЖЕНЕВСКА КОНВЕНЦИЈА - Женева, 12. август 1949. године
Конвенција о поступању са ратним заробљеницима.
Штити припаднике оружаних снага који су заробљени. Утврђује правила о поступању
према њима и установљује права и обавезе силе у чијој су власти.
ЧЕТВРТА ЖЕНЕВСКА КОНВЕНЦИЈА – Женева, 12. август 1949. године
Конвенција о заштити грађанских особа за вријеме рата.
Утврђује правила о заштити цивилног становништва, посебно поступање према цивилима
на окупираним подручјима, према особама лиштеним слободе, те окупацију уопће.26

26
- ABA CELL Promoting the Rule of Law, Практични водич за гоњење ратних злочина у БиХ, страна 162;
- Бранко Дурсун, правни савјетник за међународно хуманитарно право Друштва Црвеног крста/крижа БиХ,
"Основи међународног хуманитарног права";
- МКЦК „Женевске конвенције од 12. августа 1949. године и допунски протоколи“; 0173/126Т;
- Женевска конвенција за побољшање положаја рањеника и болесника у оружаним снагама у рату,
I Женевска конвенција од 12.08.1949. године;

33
З

ЗЛОЧИН ПРОТИВ МИРА


познат под термином агресија, представља једно од четри кривична дјела за које се
судило у Нимбергу. Преко Нирнбершког процеса, постаје једно од кривичних дјела на
којима се заснива данашње међународно кривично право.
Први пут, у члану 6. Статута Међународног војног трибунала у Нирнбергу, дефинисан је
као:
"пламирање, припремање, започинање или вођење агресорског рата или рата којим се
крше међународни уговори, споразуми или гаранције. Овај злочин чини свако ко
учествује у неком заједничком плану или завјери за извршење ма ког од горе наведених
дјела".
За злочине против мира био је надлежан и Токијски трибунал.
Свој допринос у области регулисања злочина против мира дале су Уједињене нације
преко Резолуције Генералне скупштине број 3314 из 1974. године. Савјет безбједности
Уједињених нација на основу овлашћења из главе VИИ Повеље Уједињених нација
задужен је да ли постоји агресија. 27
(види појам агресија)

- Женевска конвенција о побољшању положаја рањеника и болесника у оружаним снагама на мору,


II Женевска конвенција од 12.08.1949. године;
- Женевска конвенција о поступању са ратним заробљеницима, III Женевска конвенција од 12.08.1949.
године;
- Женевске конвенције о заштити грађанских лица за вријеме рата, IV Женевска конвенција од 12.08.1949.
године;
- Правни лексикон, Друго измјењено и допуњено издање; Савремена администрација, Београд 1970.
године, страна 1372 и 1373;
27
- Бранко Дурсун, правни савјетник за међународно хуманитарно право Друштва Црвеног крста/крижа БиХ,
"Основи међународног хуманитарног права";

34
ЗЛОЧИН ПРОТИВ ЧОВЈЕЧНОСТИ
За ова дјела суђено је ратним злочинцима пред војним судом у Нирнбергу 1946. и Токију
1948. године.
Усвајањем Римског статута, све земље које су га усвојиле, имале су обавезу да га
предвиде у својим кривичним законодавствима као кривично дјело.
Чланом 7 Римског статута „злочином против човјечности“ сматра се било која од
слиједећих радњи, које су предузете као дио ширег или систематског напада упереног
против цивилног становништва, као таквог, при чему се под нападом сматра било која од
слиједећих радњи:
− убиство;
− истребљење;
− поробљавање;
− депортација или присилно премјештање становништва;
− затварање и други облици лишавања слободе, који се предузимају уз кршење
основних правила међународног права;
− мучење;
− силовање, сексуално ропство, присилна проституција, присилна трудноћа,
присилно стерилисање, и сваки други облик сексуалног злостављања овакве или
сличне природе;
− протјеривање било које групе или заједнице на политичкој, вјерској, расној,
националној, етничкој, културној и полној основи или каквој другој основи које је
строго забрањено међународним правом;
− нестанак лица;
− апартхејд;
− и други нехумани поступци сличног карактера, којима се намјерно проузрокују
тешке патње или озбиљно угрожавање физичког или менталног здравља.
„Истребљење“ подразумјева намјерно подвргавање цивилног становништва животним
условима, који, између осталог, карактерише лишавање хране и лијекова, у намјери да се
на тај начин проузрокује уништење дијела становништва.
„Поробљавање“ значи вршење појединачних или свих овлаштења која проистичу из
права својине над неким лицем, акоја подразумјевају вршење ових овлаштења у трговини
лицима, посебно женама и дјецом.

35
„Депортација или присилно премјештање становништва“ подразумјева присилно
расељавање лица у смислу протјеривања лица са подручја на којима су та лица легално
настањена и других принудних мјера, а које мјере се предузимају супротно правилима
установљеним међународним правом.
„Мучење“ се дефинише као намјерно проузроковање бола и тешких патњи, физичких или
душевних, над лицем које се држи у притвору или је под контролом окривљеног.
„Присилна трудноћа“ представља противправним заточењем жена изазвану трудноћу,
која радња је предузета са циљем да се на тај начин утиче на промјену етничког састава
становништва, или која трудноћа је настала поводом других тешких облика кршења
међународног права.
„Прогон“ се одређује као намјерно и озбиљно лишавање основних права, а које се
предузима према одређеним лицима само зато што та лица припадају одређеној групи.
„Апартхејд“ подразумјева нечовјечне радње које су почињене у контексту систематског
угњетавања и доминације једне расне групе над било којом другом расном групом, а који
поступци уживају подршку одређеног режима а намјењени су његовом даљем
одржавању.
„Присилно нестајање физичких лица“ подразумјева хапшење, затварање или отмицу
лица од стране државе или политичке организације, односно предузетих са њиховим
одобрењем односно уз њихову подршку, при чему држава односно политичка
организација одбија да да информације о лишењу слободе или информације о судбини
или боравишту тих лица, а то све са намјером да таквим лицима на дужи временски
период ускрати правну заштиту која им припада по закону.
Суд је надлежан само у односу на кривична дјела која су изврше послије ступања на снагу
овога Статута.
Чланом 5. Статута МКСЈ овај суд има овлаштења да кривично гони лица одговорна за
кривично дјело „злочин против човјечности“, а чије су радње извршења истовјетне са
радњама описаним у члану 7. Статута Међународног кривичног суда.
Босна и Херцеговина својим Кривичним законом у члану 172. предвидјела је ово
кривично дјело.28

28
- Статут МКС, члан 7.;
- Статут МКСЈ, члан 5.;
- Кривични закон БиХ („Службеном гласнику БиХ“, број 3/03. од 10.02.2003. године), члан 172;

36
ЗАШТИЋЕНА ЛИЦА
су она лица која се у било које вријеме или на било који начин нађу, у случају сукоба или
окупације, у рукама стране у сукобу или окупационе силе чији нису држављани.
Конвенција не штити држављане државе која није везана Конвенцијом. Држављанин
неутралне државе који се налазе на територији једне зараћене државе и држављанин
државе која саучествује у рату неће се сматрати као заштићена лица докле год држава
чији су они држављани има редовно дипломатско представништво код државе у чијој се
власти они налазе.29

ЗАШТИЋЕНИ ОБЈЕКТИ У МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ


означавају цивилне објекте који не смију бити предмет напада или репресалије, осим ако
постану војни циљеви.
Цивилни објекту су сви објекти који нису војни објекти. Напади треба строго да се
ограниче на војне објекте. Што се тиче објеката, војни објекти су ограничени на оне који
по својој природи, локацији, намјени или коришћењу ефикасно доприносе војној акцији,
и чије потпуно или дјелимично уништење, заузимање или неутрализација у условима који
владају у то вријеме пружају одређену војну предност. У случају да постоји сумња да ли се
неки објект, који је нормално намјењен за цивилне сврхе, као што су храм, кућа или друга
пребивалишта или школа, користи тако да даје ефикасно допринос војној акцији,
сматраће се да се не користи на тај начин.30

- Љубо Тодоровић, „Збирка кривичних закона“; Финекс, библиотека Мостови, Сарајево, 2003, страна 54;
- Human Rights Watch, „Геноцид, ратни злочини, злочини против човјечности“, УНДП, Београд 2004, страна
75;
- ABA CELLI Promoting the Rule of Law, Практични водич за гоњење ратних злочина у БиХ, страна 164;
- Бранко Дурсун, правни савјетник за међународно хуманитарно право Друштва Црвеног крста/крижа БиХ,
"Основи међународног хуманитарног права";
29
- Женевска конвенција о заштити грађанских лица за вријеме рата од 12.08.1949. године, IV Женевска
конвенција, члан 4.;
- МКЦК "Борба по правилима", Приручник о праву оружаних сукоба, Београд 2004. године, страна 52, 91, 94
и 247;
30
- Допунски протокол I уз Женевске конвенције од 12.08.1949. године О заштити жртава међународних
оружаних сукоба од 08.06.1977. године члан 52.;

37
ЗАШТИТА ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ У МЕЂУНАРОДНОМ ХУМАНИТАРНОМ
ПРАВУ
Кључна област хуманитарног права којом се забрањује еколошки рат настала је као
реакција на оно што се догодило у Вијетнаму, и садржана је у два члана И Додатног
протокола из 1977. године И Женевске конвенције. У члану 35. као основно правило,
наводи се да је „забрањено примјењивати методе и средства ратовања која су
намјењена, или од којих се може очекивати, да нанесу распрострањену, дуготрајну и
велику штету природној средини“.
Члан 55., који разрађује ово правило, прецизира се “да се у ратовању мора обратити
пажња да се природна околина заштити од обимног, дуготрајног и озбиљног оштећења.
Ова заштита обухвата и забрану коришћења метода или средстава ратовања и чији је циљ
или од којих се може очекивати да проузрокују такво оштећење природне околине и да
тиме штете здрављу или опстанку становништва (1).
Напади на природну околину репресалијама забрањени су (2).
Додатна ограничења на пустошења која настају послије еколошког рата обезбјеђује
Конвенција о забрани војне и било које друге уопотребе техника за модификовање
животне средине (ЕНМОД).
Та Конвенција је данас прихваћена, заједно са члановима 35. и 55. И Додатног протокола
из 1977. године, као најјаснији став међународног хуманитарног права у области
еколошког ратовања. 31

- МКЦК "Борба по правилима", Приручник о праву оружаних сукоба, Београд 2004. године, страна 147 и 268;
31
- Roj Gatman i Dejvid Rif "Лексикон ратних злочина, Оно што би јавност требало да зна"; Самиздат Б92,
Београд 2003. године, страна 118-120;
-Допунски протокол I из 1977. године уз I Женевске конвенције од 12.08.1949. године., члан 35. и 55.;

38
ЗОНА БЕЗБЈЕДНОСТИ, НЕУТРАЛИЗОВАНЕ ЗОНЕ
Зоне безбједности су подручја на којима се не води борба, успостављена једнострано или
споразумом у вријеме оружаног сукоба, за заштиту рањених и болесних цивила, старих
људи, дјеце, трудница и мајки са малом дјецом.
Неутрализоване зоне су пдручја на којима се не воде борбе, створене споразумом између
страна у сукобу, да би се заштитили рањеници и болесници, борци и цивили, а и цивили
који не учествују у непријатељствима и не извршавају послове војне природе.
Неутрализоване зоне смјештене су у подручјима на којима се одвијају војне операције.32

32
- Женевска конвенција о побољшању положаја рањеника и болесника у оружаним снагама у рату од
12.08.1949. године, I Женевска конвенциј члан 23.,
-Женевска конвенција о заштити грађанских лица за вријеме рата од 12.08.1949. године, IV Женевска
конвенција, члан 15.;
- Jean- Marie Henckaerts и Louise Doswald-Beck "Oбичајно међународно право", Том I: Правила; МКЦК, 2005.
године, страна 122;

39
И

ИНДИВИДУАЛНА КРИВИЧНА ОДГОВОРНОСТ


Члан 7. Статута МКСЈ садржи одредбе о индивидуалној кривичној одговорности с тим у
вези, овај члан на начелан начин прописује да:
− особа која је планирала, потицала, наредила, починила или на други начин
помогла и подржала планирање, припрему или извршење кривичног дјела, лично
је одговорна за злочин;
− службени положај оптуженог лица, било да је шеф државе или владе или
одговорно лице у влади, не ослобађа то лице од кривичне одговорности нити се
може узети као олакшавајућа околност код одмјеравања казне;
− чињеница да је неко од наведених кривичних дјела учињено од стране
подчињеног не ослобађа од одговорности његовог предпостављеног ако је он
(предпостављени) знао или имао разлога да зна да ће подчињени учинити
кривично дјело или да га је учинио, а предпостављени је пропустио да предузме
неопходне и разумне мјере да спријечи такво дјело или да казни његовог
учиниоца;
− чињеница да је оптужено лице дјеловало на основу наредбе владе или надређеног
лица, не ослобађа то лице кривичне одговорности, али се ова чињеница може
узети у обзир као олакшавајућа околност ако МКСЈ утврди да то захтјевају интереси
правде.
И Кривични закон БиХ на истовјетан начин дефинише индивидуалну кривичну
одговорност у члану 180:
− особа која планира, покрене, нареди, учини или подстрекава или помаже у
планирању, припремању или учињењу кривичиних дјела из члана 171. (Геноцид),
172. (Злочини против човјечности), 173. (Ратни злочин против цивилног
становништва), 174. (Ратни злочин против рањеника и болесника), 175. (Ратни
злочин против ратних заробљеника), 177. (Противправно убијање и рањавање

40
непријатеља), 178. (Противправно одузимање ствари од убијених и рањених на
ратишту) и 179. (Повреде закона или обичаја рата) овог Закона, индивидуално је
одговорна за то кривично дјело. Службени положај било којег окривљеног, било
да се ради о шефу државе или владе, или о одговорној службеној особи владе, не
ослобађа такву особу кривичне одговорности нити утјече на ублажавање казне.
− чињеница да је неко од кривичних дјела из члана 171. до 175. и члана 177. до 179.
овог Закона учињено од стране подчињеног не ослобађа од одговорности његовог
предпостављеног ако је он (предпостављени) знао или имао разлога да зна да ће
подчињени учинити кривично дјело или да га је учинио, а предпостављени је
пропустио да предузме неопходне и разумне мјере да спријечи такво дјело или да
казни његовог учиниоца;
− чињеница да је неко лице поступало на основу наредбе владе или надређеног
лица, не ослобађа то лице кривичне одговорности, али се ова чињеница може
узети у обзир као олакшавајућа околност ако суд сматра да то захтјевају интереси
правде.33

ИМПЛЕМЕНТАЦИЈА МЕЂУНАРОДНОГ ХУМАНИТАРНОГ ПРАВА


подразумјева све мјере које морају бити предузете да се осигура да правила
међународног хуманитарног права буду поштована. Није довољно само примјенити ова
правила када је борба почела. Постоје такође мјере које треба да буду предузете и у доба
рата и мира. Државе имају обавезу предвиђену у члану 47. И Женевске конвенције, члану
48. II Женевске конвенције, члана 127 III Женевске конвенције и члану 144. IV Женевске
конвенције.

33
- Статут МКСЈ, члан 7(1);
- Проф. др Миодраг Н. Симовић и доц. др Милан Благојевић „Међународно кривично право“; прво издање,
Паневропски универзитет Апеирон, Факултет правних наука, Бања Лука 2007. године, страна 27;
- Кривични закон БиХ, члан 180, Индивидуална кривична одговорност;
- ABA CELLI Promoting the Rule of Law, Практични водич за гоњење ратних злочина у БиХ, страна 165;
- Human Righta Watch "Геноцид, ратни злочини, злочини против човјечности", страна 110;

41
Заједнички члан за све поменуте чланове гласи:
"Високе стране уговорнице обавезују се да у својим земљама врше, за вријеме мира као и
за вријеме рата што је могуће шире упзнавање становништва са текстом ове конвенције, а
нарочито да проучавање њених одредби унесу у програме војне наставе, а по могућности,
и грађанске наставе, како би с начелима Конвенције било упознато цјелокупно
становништво, нарочито оружане снаге које учествују у борбама, санитетско особље и
војни савјетници".

Члан 83. Допунског протокола I гласи:


"Висике стране уговорнице преузимају на себе да у вријеме мира и у вријеме оружаног
сукоба врше упознавање са Конвенцијама и овим Протоколом што је више могуће у
својим земљама, а нарочито да укључе њихово проучавање у своје програме војне
наставе и да подстичу то проучавање међу цивилним становништвом, како би
инструменти постали познати оружаним снагама и цивилном становништву".

Члан 19. Допунског протокола II гласи:


"Упознавање са овим Протоколом вршиће се на што је могуће широј основи".

Босна и Херцеговина, као субјект међународног права, чланица је готово свих


међународних уговора који садрже правила међународног хуманитарног права. Самим
тим, обавеза је и одговорност власти Босне и Херцеговине, да координира и сарађује са
властима Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине у осигурању
имплементације међународног хуманитарног права.34

34
- Женевска конвенција за побољшање положаја рањеника и болесника у оружаним снагама у рату,
I Женевска конвенција, од 12.августа 1949. године, члан 47.;
- Женевска конвенција о побољшању положаја рањеника, болесника и бродоломника оружаних снага на
мору, II Женевска конвенција од 12.08.1949. године, члан 48.;
- Женевска конвенција о поступању са ратним заробљеницима, III Женевска конвенција од 12.08.1949.
године, члан 127.;

42
ИСТОРИЈА ЉУДСКИХ ПРАВА
Међународно право људских права је тековина новијег времена, док је Међународно
хуманитарно право (у ширем смислу) старо колико и историја оружаних сукоба.
Међународно право људских права уређује односе између појединаца и сопствене
државе. Људска права, примјењују се у свако доба, међутим када дође до оружаног
сукоба тада долази до ограничења или суспензије неких од њих (права). Циљ је да се
обезбједи поштивање и заштита појединца.35

ИНТЕРНИРАЊЕ
је најстрожа мјера контроле према одређеном цивилном лицу и заробљеном борцу
којим се одређује принудни боравак под присмотром на одређеном за то припремљеном
и организованом мјесту.
Женевска конвенција за побољшање положаја рањеника и болесника у оружаним
снагама у рату, Женевска конвенција I и Женевска конвенција о побољшању положаја
рањеника, болесника и бродоломника оружаних снага на мору, II Женевска конвенција
обавезују и неутралне силе у сукобу да одредбе ових Конвенција по аналогији примјењују
на рањенике, болеснике и бродоломнике као и на чланове санитетског и вјерског особља
који припадају оружаним снагама страна у сукобу, и који буду примљени или
интернирани на њиховој територији.
Женевска конвенција о поступању са ратним заробљеницима, III Женевска конвенција
примјењиваће се исто тако и на лица која припадају или су припадала оружаним снагама

- Женевска конвенција о заштити грађанских лица за вријеме рата, IV Женевска конвенција од 12.08.1949.
године, члан 144.;
- Допунски протокол I уз Женевске конвенције од 12.08.1949. године члан 83.;
-Допунски протокол II уз Женевске конвенције од 12.08.1949. године члан 19.;
- Бранко Дурсун, правни савјетник за међународно хуманитарно право Друштва Црвеног крста/крижа БиХ,
"Основи међународног хуманитарног права";
35
- Европска конвенција о заштити људских права и основних слобода;

43
окупиране земље ако, с обзиром на ту припадност, окупаторска сила, чак ако их је у
почетку и пустила на слободу док се непријатељства настављају изван територије коју она
окупира, сматра потребним да приступи њиховом интернирању, нарочито послије
неуспјелог покушаја тих лица да се споје са оружаним снагама којима припадају и које су
ступиле у борбу, или ако се она не одазову позиву који им је упућен у циљу
интернирања.Сила која држи ратне заробљенике може их интернирати.
Женевска конвенција о заштити грађанских лица, IV Женевска конвенција за вријеме рата
даје право сили која држи заштићена лица да предузме и мјеру интернирања тих лица,
ако остале мјере контроле предвиђене овом Конвенцијом нису биле довољне.
Интернирање заштићених лица може се наредити једино ако то апсолутно захтјева
безбједност силе у чијој се власти та лица налазе. Ако једно лице затражи, посредством
представника силе заштитнице, да буде добровољно интернирано и ако његов лични
положај то захтјева, сила у чијој се власти оно налази поступиће по његовом тражењу.
У складу са овом Конвенцијом интернирана лица имају право на условни смјештај,
просторије за вјерске обреде, кантине, довољну и квалитетну исхрану, одговарајуће
одјевање, хигијенску и љекарску његу, контролне здравствене прегледе, обављање
вјерских дужности, интелектуалне, васпитне, рекреационе и спортске дјелатности. Сила
која држи интернирана лица може их употребљавати као раднике једино ако то она
желе.36

36
- Женевска конвенција за побољшање положаја рањеника и болесника у оружаним снагама у рату, I
Женевска конвенција од 12.08.1949. године, члан 4;
- Женевска конвенција о побољшању положаја рањеника, болесника и бродоломника оружаних снага на
мору, II Женевска конвенција од 12.08.1949. године, члан 5; 17, ставови 1-2;
- Женевска конвенција о поступању са ратним заробљеницима, III Женевска конвенција од 12.08.1949.
године, члан 4 Б тачка 1, 2; 21 и 111;
- Женевска конвенција о заштити грађанских лица за вријеме рата, IV Женевска конвенција од 12.08.1949.
године, члан 41., ставови 1,2; 42., став 1; 43., ставови 1и 2; 79.-135.; 136., став 2;
- Допунски протокол I уз Женевске конвенције од 12.08.1949. године, члан 75, ставови 3-7 и члан 76, став 2.;

44
ИЗБЈЕГЛИЦА
Конвенција Уједињених нација о статусу избјеглица, избјеглицу дефинише као особу која
"се налази изван земље свог држављанства и која усљед основаног страха од прогањања
због расе, вјере националности, припадности одређеној друштвеној групи или политичког
увјерења не жели или се не може ставити под заштиту те државе".
Избјеглице у смислу Закона о расељеним лицима, повратницима и избјеглицама у
Републици Српској су страни држављани или лица без држављанства која траже заштиту
на територији РС, а која су због сукоба протјерана са свог пребивалишта или су напустили
своје пребивалиште, бојећи се оправдано, да ће бити прогањани због своје расе, вјере,
националности, припадности некој социјалној групи или својих политичких мишљења и
који нису у могућности да се сигурно и достојанствено врате на своје раније
пребивалиште, нити су добровољно одлучили да се настане на територији РС, односно
БиХ.
Република Српска уређује систем заштите расељених лица, избјеглица и повратника,
прописује начин и услове за утврђивање статуса ове категорије лица и стара се о
остваривању њихових права у складу са Конвенцијом о статусу избјеглица из 1951. године
и Протоколом о статусу избјеглица из 1967. године као и другим међународним
документима из области хуманитарног права и обезбјеђује пуну правну заштиту ових лица
у складу са Анексом VI и VII Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини (у
даљем тексту: Оквирни споразум).37

ИДЕНТИФИКАЦИЈА
је процес препознавања особе или објекта прихваћеним научним и правним методама,
како би се утврдила или разјаснила његова истовјетност (идентитет) и статус у свијетлу
хуманитарног права.

37
- Конвенција Уједињених нација о статусу избјеглица;
- Закона о расељеним лицима, повратницима и избјеглицама у Републици Српској („Службени гласник
Републике Српске“, број 42/05 од 26. априла 2005. године);

45
Стране у сукобу дужне су, у што је могућем краћем року да попишу све податке који су у
стању да допринесу идентификовању рањеника, болесника, бродоломника и умрлих са
противничке стране који су пали под њену власт, као и да се прије закопавања, потапања
или спаљивања мртвих, која ће се вршити појединачно, уколико то прилике дозволе
изврши пажљив и по могућности љекарски преглед лешева, у циљу констатовања смрти,
установљења идентитета и могућности да се о томе поднесе извјештај.
Сваки ратни заробљеник биће дужан да каже, када тим поводом буде испитиван, само
своје презиме, име и чин, свој датум рођења и свој број матрикуле или у недостатку
овога, ознаку једнаке вриједности.
Свака страна у сукобу дужна је да снабдије свако лице које се налази под њеном
надлежношћу а које може постати ратним заробљеником, личном картом која садржи
његово презиме име и чин, број матрикуле или ознаку једнаке вриједности и његов датум
рођења. Ова лична карта може поред тога садржавати потпис или отиске прстију, или
обоје, као и све друге ознаке које стране у сукобу буду жељеле да додају у вези са лицима
која припадају њиховим оружаним снагама. Уколико је то могуће она ће бити величине
6,5х10 цм и израђиваће се у два примјерка. Ратни заробљеник мора да покаже ту личну
карту на сваки захтјев, али му се она ни у ком случају не може одузети.
Стране у сукобу ће се постарати за предузимање потребних мјера да се сва дјеца млађа
од 12 година могу идентификовати, тиме што ће носити плочицу са ознаком идентитета
или на неки други начин.38

38
- Женевска конвенција за побољшање положаја рањеника и болесника у оружаним снагама у рату, I
Женевска конвенција од 12.08.1949. године, члан 16. и 17.;
- Женевска конвенција о побољшању положаја рањеника, болесника и бродоломника оружаних снага на
мору, II Женевска конвенција од 12.08.1949. године, члан 19. и 20.;
- Женевска конвенција о поступању са ратним заробљеницима, III Женевска конвенција од 12.08.1949.
године, члан 17.;
- Женевска конвенција о заштити грађанских лица за вријеме рата, IV Женевска конвенција од 12.08.1949.
године, члан 24. став 3.;

46
К

КОНВЕНЦИЈА О БЕЗБЈЕДНОСТИ ОСОБЉА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА И


ПРИДРУЖЕНОГ ОСОБЉA
Ове Конвенција сачињена је у Њујорку, 09. децембра 1994. године, а примјењује се на
особље Уједињених нација (УН) и придружено особље и операције УН (члан 2. став1.).
Особље УН означава лица ангажована или одређена од стране Генералног секретара УН
за чланове војних, полицијских или цивилних снага у оквиру операција УН, као и остале
службенике и експерте у мисији УН или њених специјализованих агенција или
Међународне агенције за атомску енергију, који су службено присутни у подручју у коме
се спроводи операција УН (члан 1. став 1 тачка а).
Придружено особље означава лица постављена од стране своје владе или међувладине
организације, на основу споразума са надлежним органом УН, лица која је ангажовао
Генерални секретар УН или специјализована агенција или Међународне агенције за
атомску енергију, особе одређене од стране хуманитарне невладине организације, на
основу споразума са Генералним секретаром УН или специјализованом агенцијом или
Међународне агенције за атомску енергију, да обављају активности у циљу испуњења
мандата операција УН.
Операција УН означава операцију коју је установио надлежни орган УН у складу са
Повељом УН и која се спроводи под окриљем и контролом УН, када је циљ операције
одржавање или поновно успостављање међународног мира и безбједности или када
Савјет безбједности или Генерална скупштина, у смислу ове конвенције, прогласе да
постоји изузетан ризик за безбједност особља које учествује у овим операцијама.
Војне и полицијске снаге у оквиру операција УН и њихова возила, бродиви и авиони,
морају имати јасна обиљежја, а остало особље, возила, бродови и авиони који учествују у
операцијама УН морају бити одговарајуће обиљежени, уколико не постоји другачија
одлука Генералног секретара УН. Сви чланови особља УН и придруженог особља морају
носити одговарајућа документа за идентификацију.
Уколико то није у супротности са привилегијама и имунитетом који ужива или са
потрбама дужности коју обавља, особље УН и придружено особље поштоваће законе и

47
прописе државе домаћина и транзитне државе и уздржаће се од сваке акције или
активности која је у супротности са непристрасним и међународним карактером њихове
дужности.
Особље УН и придружено особље, њихова опрема и просторије, не могу бити предмет
напада или било које акције који их спречава у обављању њиховог мандата. Државе
чланице ће предузети све одговарајуће мјере да се осигура безбједност и сигурност
особља УН и придруженог особља.39

КОНВЕНЦИЈА О ЗАБРАНИ УСАВРШАВАЊА, ПРОИЗОЊЕ И СТВАРАЊА


ЗЛИХА БАКТРИОШКОГ (БИОЛОШКОГ) И ОТРОВНОГ ОРУЖЈА И О
ЊИХОВОМ УНИШТАВАЊУ
Ова Конвенција је састављена у три примјерка у градовима Лондону, Москви и
Вашингтону, дана 10. априла 1972. године.
Свака држава чланица ове Конвенције се обавезује да никада и нид под којим
околностима неће усавршавати, производити, стварати залихе или на други начин стицати
или чувати микробиолошке или друге биолошке агенсе или токсине, без обзира на
њихово порјекло или начин производње, који по типу и количини нису намјењени
употреби у профилактичке, заштитне или друге мирољубиве сврхе, као и оружје, опрему
или векторе намјењене за употребу тих агенаса или токсина у непријатељске сврхе или за
оружани сукоб и да неће ни на кога преносити нити на било који начин помагати,
подстицати или наводити било коју државу, групу држава или међународну организацију
да производи или да на било који начин стиче неке од агенаса, токсина, оружја, опреме
или вектора.
Конвенција обавезује своје чланице да најкасније 9 мјесеци након ступања на снагу ове
Конвенције, уништи или преради за употребу у мирољубиве сврхе све агенсе, токсине,
оружја, опрему и векторе који се налазе у њеном посједу, под њеном јурисдикцијом или
њеном контролом.40

39
Извори међународног хуманитарног права; ФПН, Црвени крст Србије, МКЦК, Београд 2007. године, стр.
279- 286;
40
- Извори међународног хуманитарног права; ФПН, Црвени крст Србије, МКЦК, Београд 2007. године, стр.
381-385;

48
КОНВЕНЦИЈА О ЗАБРАНИ РАЗВОЈА, ПРОИЗВОДЊЕ, СКЛАДИШТЕЊА И
УПОТРЕБЕ ХЕМИЈСКОГ ОРУЖЈА И О ЊЕГОВОМ УНИШТАВАЊУ
Свака држава чланица ове Конвенције се обавезује да никада ни у каквим околностима
неће развијати, производити или на неки други начин стицати, складиштити или
задржавати хемијско оружје, директно или индиректно; користити хемијско оружје;
помагати, охрабривати или на било који начин наводити икога да учествује у било којој
активности која је држави чланици забрањена овом Конвенцији.
Свака држава чланица се такође обавезује да ће уништити хемијско оружје које има или
посједује или које се налази на било ком мјесту под њеном јурисдикцијом или њеном
контролом, у складу са одредбама ове Конвенције.
Свака држава чланица се такође обавезује да ће уништити све хемијско оружје које је
оставила на територији друге државе чланице, у складу са одредбама ове Конвенције.
Свака држава чланица се такође обавезује да ће уништити сва постројења за производњу
хемијског оружја које има или посједује или која се налазе на било ком мјесту под њеном
јурисдикцијом или контролом, у складу са одредбама ове Конвенције.
Свака држава чланица се обавезује да неће користити као метод ратовања хемијска
средства за сузбијање нереда.41

КОНВЕНЦИЈА О ЗАШТИТИ КУЛТУРНИХ ДОБАРА У СЛУЧАЈУ ОРУЖАНОГ


СУКОБА
Ова Конвенција носи датум 14. мај 1954. године а била је отворена за потписивање до 31.
децембра 1954. године за све државе које су биле позване на Конференцију одржану у
Хагу од 21. априла до 14. маја 1954. године.
У смислу ове Конвенције културним добрима се сматрају, ма какво било њихово
поријекло или њихов власник, покретна или непокретна добра, која су од великог значаја

41
- Извори међународног хуманитарног права; ФПН, Црвени крст Србије, МКЦК, Београд 2007. године, стр.
423-535;
-члан 1. ове Конвенције;

49
за културну баштину сваког народа, као: споменици архитектуре, умјетности или историје,
вјерски или лаички, археолошка мјеста, скуп грађевина које су као цјелина од историјског
или умјетничког интереса, умјетничка дјела, рукописи, књиге и други предмети од
умјетничког, историјског или археолошког интереса, као и научне колекције и важне
колекције књига, архива или репродукција напред наведених добара; зграде, чија је
главна и ефективна намјена да чувају или да излажу покретна културна добра горе
наведена, као: музеји, велике библиотеке, археолошка складишта, као и складишта
одређена за склањање покретних културних добара горе наведених у случају оружаног
сукоба; центри у којима се налази значајан број културних добара, такозвани центри у
којима су сакупљени културни споменици.
Државе потписнице ове Конвенције су се обавезале да поштују културна добра која се
налазе како на њиховој сопственој територији, тако и на територији других држава
потписница, уздржавајући се од употребе ових добара, њихових средстава, средстава за
заштиту, као и њихове најближе околине, у сврхе које би могле да изложе ова добра
разарању или штети у случају оружаног сукоба као и да се уздржавају од сваког
непријатељског акта упереног против ових добара. Оне се обавезују, поред тога, да
забране, да предупреде и, по потреби, да зауставе свако дјело крађе, пљачке или
неправедног присвајања културних добара у ма којој форми то било вршено, као и сваки
акт вандализма, уперен против наведених добара. Оне ће се уздржавати да реквирирају
покретна културна добра, која се налазе на територији неке друге државе, као и од сваке
репресивне мјере уперене против културних добара.
Државе потписнице ове Конвенције, које окупирају у цјелини или дјеломично, територију
друге државе потписнице, дужне су,колико је то могуће, да помажу напоре надлежних
националних власти на окупираној територији, како би се осигурала заштита и одржавање
културних добара.
Културна добра могу бити означена знаком распознавања како би се олакшала њихова
идентификација. Знак распознавања ове Конвенције се састоји од штита, заоштреног при
дну, подјељеног на четри унакрсна дјела обојена плаво и бијело (штит је формиран од
једног квадрата чији један од углова чини дно штита и од једног плавог троугла изнад
квадрата, тако да оба обиљежавају по један бијели троугао са обе стране).

50
У случају оружаног сукоба који није међународног карактера и који избије на територији
државае свака од страна у сукобу ће бити обавезна да примјењује оне одредбе ове
Конвенције које се односе на поштовање културних добара.
Организација Уједињених нација за просвјету, науку и културу може понудити своје услуге
странама које се налазе у сукобу.42

КОНВЕНЦИЈА ОД 10. ДЕЦЕМБРА 1976. ГОДИНЕ О ЗАБРАНИ ВОЈНЕ ИЛИ


БИЛО КОЈЕ ДРУГЕ НЕПРИЈАТЕЉСКЕ УПОТРЕБЕ ТЕХНИКЕ КОЈЕ МЈЕЊАЈУ
ЖИВОТНУ СРЕДИНУ
Под појмом „технике које мјењају животну средину“ подразумјева се било која техника за
промјену-кроз неконтролисану манипулацију природним процесима-динамичким,
састава или структуре Земље укључујући њено тло, литосверу, хидросверу, и атмосверу
или космос.
Свака држава чланица ове Конвенције се обавезује да се не ангажује у војној или било
којој другој непријатељској употреби технике које мјењају животну средину, које имају
широке, дуготрајне или тешке ефекте као средства уништавања, оштећења или повреде
било које друге државе чланице, као и да не помаже, охрабрује или подстиче било коју
државу, групу држава или међународну организацију да се ангажује у напред наведеним
активностима.43

КОНВЕНЦИЈАО СПРЕЧАВАЊУ И КАЖЊАВАЊУ ЗЛОЧИНА ГЕНОЦИДА


Ова Конвенција усвојена је Резолуцијом 260 (ИИИ) на Генералној скупштини Уједињених
нација 09. децембра 1948. године а ступила је на снагу 12. јануара 1951. године.

42
Извори међународног хуманитарног права; ФПН, Црвени крст Србије, МКЦК, Београд 2007. године, страна
551-562;
43
Извори међународног хуманитарног права; ФПН, Црвени крст Србије, МКЦК, Београд 2007. године, страна
589-592;

51
С обзиром да је Генерална скупштина Уједињених нација (УН) својом резолуцијом 96 (И)
од 11. децембра 1946. године, прогласила да је по међународном праву геноцид злочин
осуђен од цивилизованог свијета, и у супротности са духом и циљевима УН; признајући да
је у свим периодима историје геноцид изазвао велике штете човјечанству и убјеђене да је
за ослобођење човјечанства од тако ужасне недаће нужна међународна сарадња;
споразумјеле су се да стране уговорнице потврђују да је геноцид, без обзира да ли је
извршен за вријеме мира или рата злочин по међународном правуи да преузимају
обавезе да га спрече и казне.
У смислу ове Конвенције као геноцид се сматра било које од наведених дјела учињених у
намјери потпуног или дјелимичног уништења једне националне, етничке, расне или
вјерске групе као такве:
− убиство чланова групе;
− тешке повреде физичког или менталног интегритета чланова групе;
− намјерно подвргавање групе животним условима који треба да доведу до њеног
потпуног или дјелимичног уништења;
− мјере уперене на спречавање рађања у оквиру групе;
− принудно премјештање дјеце из једне групе у другу.
Конвенција одређује да су кажњива дјела:
− геноцид;
− планирање извршења геноцида;
− непосредно и јавно подстицање на вршење геноцида;
− покушај геноцида;
− саучесништво у геноциду.
Лица која учине неко од ових дјела биће кажњена без обзира да ли управљају државом,
обављају функције или су обични појединци.
Лица оптужена за наведена кривична дјела биће предата на суђење надлежним судовима
државе на чијој територији је одређено дјело извршено, или Међународном кривичном
суду, који ће бити надлежан за оне од чланица уговорница које буду признале његову
надлежност.

52
Напред наведена дјела неће се сматрати, у погледу екстрадиције, као политичка кривична
дјела. Стране уговорнице преузимају обавезу да ће у оваквим случајевима допустити
екстрадицију, сагласно свом законодавству и постојећим међународним уговорима.
Свака страна уговорница може захтјевати од надлежних органа Уједињених нација (УН) да
предузму, сагласно Повељи УН, мјере које буду сматрали за погодне у циљу спречавања и
кажњавања ових дјела.44

КОНВЕНЦИЈЕ (лат. Conventio – договор; погодба, уговор)


Врло чест назив за разноврсне међународне уговоре и споразуме, као синонима за појам
конвенције. Што се садржаја и облика тиче, правна ограничења су незнатна и малобројна,
тј. шта ће бити садржај конвенције и какав ће она облик имати, одлучују уговорне стране
слободно. Основни је захтјев међународног права да све уговорне стране (двије или више
њих) буду субјекти тога права. Када то не би био случај, конвенција не би била
међународна.
Уз ово широко значење ријечи конвенција, понекад се тим изразом назива међународни
уговор који је склопљен у свечанијем облику, уз више формалности, чији садржај има
неку већу важност за уговорне стране, који захтијева ратификацију и предвиђа и измјену
ратификационих исправа.
Међународне конвенције су:
1. Женевска конвенција за побољшање положаја рањеника у оружаним снагама у
рату донијета 1864. год.
2. Ревизија и разрада Женевске конвенције из 1864. год.
3. Женевска конвенција о поступању са ратним заробљеницима донијета 1929.
4. Женевска конвенција о ревизији и разради Женевске конвенције из 1906. год.
5. Женевска конвенција о побољшању положаја рањеника и болесника у оружаним
снагама у рату од 12.08.1949. године, И Женевска конвенција,

44
- Извори међународног хуманитарног права; ФПН, Црвени крст Србије, МКЦК, Београд 2007. године,
страна 609-612;

53
6. Женевска конвенција о побољшању положаја рањеника, болесника и
бродоломника оружаних снага на мору од 12.08.1949. године, ИИ Женевска
конвенција,
7. Женевска конвенција о поступању са ратним заробљеницима од 12.08.1949.
године, ИИИ Женевска конвенција,
8. Женевска конвенција о заштити грађанских лица за вријеме рата од 12.08.1949.
године, ИV Женевска конвенција,
9. Допунски протокол И уз Женевске конвенције од 12.08.1949. године о заштити
жртава међународних оружаних сукоба од 08.06.1977. године,
10. Допунски протокол ИИ уз Женевске конвенције од 12.08.1949. године о заштити
жртава немеђународних оружаних сукоба,
11. Допунски протокол уз Женевске конвенције од 12. августа 1949. године о усвајању
додатног знака распознавања,
12. I Хашка конференција, одржана у Хагу 18.05.-27.07.1899. године донијете су:
a. Конвенција о законима и обичајима рата на копну (садржи Мартенсову
клаузулу)
b. Конвенција о мирном рјешавању спорова
c. Конвенција о примјени Женевске конвенције од 22.08.1864. на поморски рат
13. II Хашка конференција, одржана 15.06.-18.10.1907. год, донијете су:
a. Конвенција о мирном рјешавању спорова
b. Конвенција о забрани употребе силе при истјеривању уговорних
потраживањам
c. Конвенција о започињању непријатељстава
d. Конвенција о законима и обичајима рата на копну (прилог Конвенције
Правилник о копненом ратовању)
e. Конвенција о правима и дужностима неутралних сила и особа у копненом
рату
f. Конвенција о поступању са непријатељским трговачким бродовима при
избијању непријатељстава
g. Конвенција о претварању трговачких бродова у ратне
h. Конвенција о полагању подморских аутоматских контактних мина
i. Конвенција о бомбардовању од стране поморских сила у доба рата
j. Конвенција о примјени начела Женевске конвенције од 06.07.1907. год. на
поморски рат
k. Конвенција о неким ограничењима при вршењу права плијена у поморском
рату

54
l. Конвенција о оснивању Међународног пљенидбеног суда
m. Конвенција о правима и дужностима неутралних сила у случају поморског
рата
n. Декларација о забрани бацања пројектила и експлозива из авиона.
o. Хашка конвеција о заштити културних добара у случају оружаних сукоба
донијета 1954. год.45

КОМАНДНА ОДГОВОРНОСТ
Доктрина командне одговорности установљена је IV и X Хашком конвенцијом из
1907.године. Први пут је примијењена након И свјетског рата од стране Врховног суда
Њемачке на суђењу Емилу Милеру у Лајпцигу. Командна одговорност је иначе само облик
индивидуалне одговорности. Може се починити само нечињењем. Надређени
(КОМАНДАНТ) је одговоран за злочине које су починили његови потчињени, ако је
пропустио да их спријечи да почине злочине или да их казни за злочине које су починили.
Као дио међународног обичајног права,доктрина командне одговорности је 1977.године
кодификована Допунским протоколом I уз Женевске конвенције, који се односи на
међународне оружане сукобе. Статус командне одговорности, као дијела обичајног права
потврђен је експлицитним навођањем елемената командне одговорности у Статуту МКСЈ,
члан7 (3), као и одредбама Статута Међународног кривичног суда, који је ступио на снагу
01.07.2002. године, члановима 1.1.25., 1.2.27., 1.3.28., 1.4.33.,
„Чињеница да је неко од дјела наведених у члановима 2-5 овог Статута починио
подређени не ослобађа његовог надређеног кривичне одговорности ако је надређени
знао или је било разлога да зна да се подређени спрема починити таква дјела или да их је
већ починио, а надређени није предузео нужне и разумне мјере да спријечи таква дјела
или казни починиоце“ (Статут МКСЈ, члан 7(3).46

45
- Правни лексикон, Друго измјењено и допуњено издање; Савремена администрација, Београд 1970.
године, страна 559 и 560;
46
- Статут МКСЈ, члан 7. (3);
- Савремено право, Iавор Рангелов и Јован Николић,Фонд за хуманитарно право,Београд, 23.02.2004.
године;
- ABA CELLI Promoting the Rule of Law, Практични водич за гоњење ратних злочина у БиХ, страна 15.;

55
КРИВИЧНА ОДГОВОРНОСТ У МЕЂУНАРОДНОМ КРИВИЧНОМ ПРАВУ
Кривична одговорност обухвата услове потребне да се према учиниоцу кривичног дјела
примјени кривична санкција. Према томе да би неко лице било кривично одговорно,
потрбно је прије свега да је учинило кривично дјело, а затим да је имало одређена
психичка својства и одређени психички односпрема учињеном дјелу. Дакле, кривична
одговорност има два елемента који одређују садржај овог појма. Један од тих елемената
је психичко стање учиниоца, а други је његов психички однос према учињеном кривичном
дјелу. Овако одређен садржај кривичне одговорности важи и у случају међународног
кривичног дјела.
На основу тога може се рећи да се кривично одговорним лицем сматра оно лице које је у
вријеме извршења кривичног дјела било у нормалном психичком стању које му је
омогућавало правилно расуђивање и доношење одлука, те које је своје дјело предузео
свјесно и вољно.
Овако одређен појам кривичне одговорности садржи два елемента:
− урачунљивост и
− виност.
Кривична одговорност се увијек процјењује с обзиром на учињено кривично дјело. Због
тога се може десити да једно исто лице буде кривично одговорно за једно кривично
дјело, а да истовремено за друго учињено кривично дјело не буде кривично одговорно.
Статут МКСЈ у члану 7. став 1. индивидуалну кривичну одговорност дефинише овако:
„Особа која је планирала, потицала, наредила, починила и на други начин помогла и
подржала планирање, припрему и извршење кривичног дјела наведеног у члановима 2-5.
овог Статута индивидуално је одговорна за то кривично дјело“.
Индивидуална кривична одговорност лица која су починила неко од кривичних дјела
против човјечности и вриједности заштићених међунариодним правом у Кривичном

56
закону БиХ , чланом 180., регулисана је на готово идентичан начин као што је прописано у
члану 7. Статута МКСЈ. 47
(види појам: индивидуална одговорност)
Статут МКСЈ у члану 7. став 3. тзв. командну одговорност дефинише на овај начин:
„Чињеница да је неко од дјела наведених у члановима 2-5. овог Статута починио
подређени не ослобађа његовог надређеног кривичне одговорности ако је надређени
знао или је било разлога да зна да се подређени спрема починити таква дјела или да их је
већ починио, а надређени није предузео нужне и разумне мјере да спријечи таква дјела
или казни починиоце“.
Командна кривична одговорност лица која су починила неко од кривичних дјела против
човјечности и вриједности заштићених међунариодним правом у Кривичном закону БиХ ,
чланом 180. став 2., регулисана је на готово идентичан начин као што је прописано у члану
7. став 3. Статута МКСЈ. 48
(види појам: командна одговорност)

КОНВЕНЦИЈА О НЕЗАСТАРЈЕВАЊУ РАТНИХ ЗЛОЧИНА И ЗЛОЧИНА


ПРОТИВ ЧОВЈЕЧНОСТИ
(ЊУЈОРШКА КОНВЕНЦИЈА, 26.11.1968., ВИДЈЕТИ ЧЛАН 19. КЗ БиХ)
Ову Конвенцију је Генерална скупштина Уједињених нација усвојила на 1727 пленарној
сједници од 26. новембра 1968. године одржане у Њујорку.
Конвенција у члан 1. прописује да: „ Не постоји временско застарјевање у погледу
сљедећих злочина без обзира на датум када су почињена:

47
- Human Righta Watch "Геноцид, ратни злочини, злочини против човјечности", страна 110;
- Правна енциклопедија; Савремена администрација, Београд 1989. године, страна 685;
- Статут МКСЈ, члан 7. став 1.;
48
- Human Righta Watch "Геноцид, ратни злочини, злочини против човјечности", страна 131;
- Правна енциклопедија; Савремена администрација, Београд 1989. године, страна 685;
- Статут МКСЈ, члан 7. став 3.;

57
1. ратни злочини према дефиницији у Повељи Међународног војног суда, Нирнберг,
од 08. августа 1945. године, потврђеној у резолуцијама 3(И) од 13. фебруара 1946.
године и 95 (И) од 11. децембра 1946. године, које је усвојила Генерална
скупштина Уједињених нација, а нарочито „тешки преступи“ набројани у
Женевским конвенцијама од 12. августа 1949. године о заштити жртава рата;
2. злочини против човјечанства било да су почињени у доба рата или у доба мира
према дефиницији у Повељи Међународног војног суда, Нирнберг, од 08. августа
1945. године, и као што је потврђено резолуцијама 3(И) од 13. фебруара 1946.
године и 95 (И) од 11. децембра 1946. године, које је усвојила Генерална
скупштина Уједињених нација, протјеривање путем оружаног напада или
окупације и нехумана дјела која проистичу из политике апартхејда, као и злочина
геноцида сходно дефиницији датој у Конвенцији о спречавању и кажњавању
злочина геноцида из 1948. године, чак и када таква дјела не представљају повреду
домаћег закона земље у којој су извршена“.
Кривичним законом Босне и Херцеговине незастаривост кривичног гоњења и извршења
казне, регулисана је чланом 19. тако да : „ кривично гоњење и извршење казне
незастарјева за кривична дјела геноцида, злочина против човјечности те ратних злочина,
као ни за кривична дјела за која по међународном праву застарјелост не може
наступити“.49

КРШЕЊЕ ЗАКОНА И ОБИЧАЈА РАТОВАЊА (ЧЛАН 3. СТАТУТА)


Уз разне уговоре, обичајно право је један од основних извора и чинилаца међународног
хуманитарног права. Оно потиче из широко распрострањених и досљедне праксе држава,
које су га поштовале као да је законска обавеза. Очигледан доказ значаја једне такве
обичајне норме (принципа или правила), јесте чињеница да она обавезије и државе које
нису потписале споразум у који је она инкорпорирана. Обичајно право значакјно је и

49
-Конвенција о незастарјевању ратних злочина и злочина против човјечности, („Слузбени лист СФРЈ“, број
50/70);
- Кривични закон БиХ,(„Службени гласник БиХ“, број 3/03 од 10. фебруара 2003. године), члан 19;

58
утолико што покрива области које нису довољно обухваћене одредницама хуманитарног
права. Сама чињеница да нека норма има обичајни карактер има значаја и у примјени
правила тумачења, и може позитивно утицати на ограничавања моћи држава да се ограде
од споразума међународног хуманитарног права који садрже велики дио обичајног
закона. Држава не може одбацити обавезу да се повинује општем међународном праву.
Чињеница да међународни хуманитарни споразуми потврђује обичајно право изоштрава
морални захтјев међународне заједнице за његовим поштовањем, јер се наглашава
његов морални карактер и дубока укорјењеност у заједничким вриједностима.
Члан 3. Статута овлашћује МКСЈ да кривично гони лица која су прекршила ратне законе и
обичаје. У овом члану Статута су само илустративно, а не искључиво побројана таква
кршења. Та кршења, дакле између осталог:
1. кориштење отровних оружја или других оружја смишљених за наношење
непотребних патњи;
2. безобзирно разарање градова, насеља или села, или пустошење које није
оправдано војном нуждом;
3. напад, или бомбардовање, било којим средствима небрањених градова, села,
стамбених објеката или зграда;
4. заузимање, уништавање или намјерно наношење штете установама намјењеним
религији, добротворним сврхама и образовању, умјетности и науци, историјским
споменицима и умјетничким и научним дјелима;
5. пљачкање јавне или приватне имовине.
Дакле, члан 3. функционише као клаузула која укључује све остале неспецифициране
дјелове и створен је да би осигурао да нити једно од тешких кршења међународног
хуманитарног права не буде одузето из надлежности међународног суда. Намјера члана
3. је да ту надлежност у потпуности осигура.50

50
- Human Righta Watch "Геноцид, ратни злочини, злочини против човјечности", страна 43;
- Статут МКСЈ, члан 3.;
- Theodor Meron „ Обичајно право“; Roj Gatman i Dejvid Rif "Лексикон ратних злочина, Оно што би јавност
требало да зна"; Самиздат Б92, Београд 2003. године, страна 336;

59
КРИВИЧНЕ САНКЦИЈЕ
представљају одузимање или ограничавање одређених грађанских права учиниоцу
кривичног дјела, као што су право на одређене слободе и имовинска права. Њу изриче
суд посље законито спроведеног поступка у коме је утврђено да је оптужени извршио
кривично дјело за које је оптужен. Примјеном кривичних санкција кажњава се починилац
кривичног дјела и утиче на њега да убудуће не врши кривична дјела, али исто тако и на
друга лица да се уздрже од кажњивог понашања.
Статут МКСЈ, члан 24. предвиђа следеће кривичне санкције:
1. „ Кривичне санкције које изриче Претресно вијеће ограничене су на казну затвора.
Прилком одређивања казне затвора Претресно вијеће имаће у виду општу праксу
изрицања затворске казне на судовима бивше Југославије.
2. Приликом изрицања казне, Претресна вјећа узимају у обзир факторе попут тежине
кривичног дјела и индивидуалних прилика осуђеника.
3. Уз казну затвора, Претресна вијећа могу наложити поврат евентуалне имовине и
имовинске користи стечене криминалним поступањем, укључујући и средствима
присиле, правим власницима“.
Правило 101 из Правилника о поступку и доказима МКСЈ
„ (А) Особа проглашена кривом може бити осуђена на казну затвора, укључујући и
доживотну казну затвора.
(Б) Приликом одређивања казне Претресно вијеће узима у обзир факторе споменуте у
члану 24. (2) Статута, као и факторе као што су:
1. све отежавајуће околности;
2. све олакшавајуће околности, укључујући и значајну сарадњу осуђеног с тужиоцем
прије или послије изрицања пресуде;
3. општа пракса изрицања затворских казни на судовима бивше Југославије;
4. колико је осуђени издржао од било које казне коју је суд било које државе изрекао
за исто дјело, као што је споменуто у члану 10. (#) Статута.

60
(Ц) Осуђеном ће се урачунати евентуално вријеме које је провео у притвору чекајући на
предају међународном суду или чекајући на суђење или жалбени поступак“.
Статутом Међународног кривичног суда, учиниоцу неког од кривичних дјела из своје
надлежности Суд може изрећи слиједеће кривичне санкције:
− доживотни затвор када то оправдавају изузетна тежина кривичног дјела и личне
околности оптуженог;
− затвор у одређеном трајању које не може бити дуже од 30 година;
− новчану казну;
− трајно одузимање прихода имовине и добара који су непосредно или посредно
настали извршењем кривичног дјела.
Кривичним законом БиХ прописано је да се кривично одговорним починиоцима
кривичних дјела могу изрећи ове казне:
− дуготрајни затвор у трајању од 20 до 45 година;
− казна затвора која не може бити краћа од 30 дана ни дужа од 20 година и
− новчана казна.51

КУЛТУРНИ ОБЈЕКТИ
су они објекти који цивилном становништву служе за задовољавање културних, спортских
и образовних потреба, односно други цивилни објекти, који се користе у те сврхе.
Допунским протоколом I уз Женевске конвенције из 1977. године странама у сукобу је
забрањено

51
- Правни лексикон, Друго измјењено и допуњено издање; Савремена администрација, Београд 1970.
године, страна 491;
- Проф. др Миодраг Н. Симовић и доц. др Милан Благојевић „Међународно кривично право“; прво издање,
Паневропски универзитет Апеирон, Факултет правних наука, Бања Лука 2007. године, страна 26;
- Кривични закон БиХ, („Службени гласник БиХ“, број 3/03 од 10. фебруара 2003. године), члан 41., 42. и 46.;
- Human Righta Watch "Геноцид, ратни злочини, злочини против човјечности", страна 151;
- Статут МКСЈ, члан 24.;
- Правилник о поступку и доказима МКСЈ, правило 101;

61
вршити било какав непријатељски акт уперен против историјских споменика, умјетничких
дјела или храмова који сачињавају културно или духовно насљеђе народа;
користити такве објекте за помоћ војним акцијама; да такви објекти буду предмет
репресалија.52

КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКИ СПОМЕНИЦИ
Су они објекти, који свједоче о културној, историјској или вјерској традицији одређеног
подручја, а која и у условима оружаног сукоба стоје под посебном заштитом власти.
МКСЈ има овлаштење да кривично гони лица која су прекршила ратне законе и обичаје:
освајањем, уништавањем или намјерним оштећивањем вјерских објеката, објеката
намјењених добротворним сврхама, образовању, науци и умјетности, историјских
споменика и умјетничких и научних дјела.
И Кривични закон БиХ прописује кажњавање лица одговорних за уништавање културно-
историјских споменика.53

КУЛТУРНА ДОБРА
По међународном праву културна добра су културна насљеђа цјелог човјечанства или
културна баштина одређеног народа.
Либеров кодекс из 1863. године утицао је на низ међународних споразума који су довели
до Конвенције о заштити културних добара, од 14. маја 1954. године, донијете у Хагу.
По овој Конвенцији сматрају се као културна добра сљедећа добра:
1. покретна или непокретна добра, која су од великог значаја за културну баштину
сваког народа, као што су споменици културе, умјетности или историје, вјерски или

52
- Допунски потокол I уз Женевске конвенције из 1977. године, члан 53.;
53
- Конвенција о свјетском културном насљеђу, УНЕСКО из 1972. године;
- Статут МКСЈ, члан 3 (д);
- Кривични закон БиХ, („Службени гласник БиХ“, број 3/03 од 10. фебруара 2003. године), члан 179. и 183.;

62
лаички, археолошки локалитети, грађевински комплекси који су као такви од
историјског или умјетничког значаја, умјетничка дјела, рукописи, књиге и други
предмети од умјетничког, историјског или археолошког значаја, као и научне
збирке, важне збирке књига, архива или репродукција културних добара;
2. грађевине чија је главна и ефективна намјена да чувају или излажу покретна
културна добра као
3. музеји, велике библиотеке, архивска складишта, као и складишта предвиђена за
склањање покретних културних добара у случају оружаног сукоба;
4. центри у којима се налази знатан број културних добара.
Додатним протоколом из 1997. године, чији члан 53. забрањује „сваки акт непријатељства
уперен против историских споменика, умјетничких творевина или светих мјеста која чине
културно или духовно наслеђе народа“.
Исти члан такође, забрањује кориштење културног добра „у циљу подршке војној акцији“
тј. забрањено је да се национално историјско здање користи као командни центри. У том
случају, разарање или наношење штете није нужно ратни злочин.
Послије Другог свјетског рата, Нирнбершка суђења, први пут су истакла да појединци могу
одговарати за ратне злочине у области културе.
МКСЈ добио је овлаштење да изведе пред лице правде оне за које се мисли да су
одговорни за „присвајање, уништавање или намјерно оштећивање институција
намјењених вјери, доброчинству или образовању, умјетности и науци, као и историјских
споменика и умјетничких и научних дјела“.
Конвенције које се односе на ратне злочине у култури не прецизирају казнене мјере.
О извршењу ове Конвенције стара се УНЕСКО.54

54
- Хашка конвенција о заштити културних добара у случају оружаног сукоба од 14. маја 1954. године;
- Правни лексикон, Друго измјењено и допуњено издање; Савремена администрација, Београд 1970.
године, страна 498 и 499;
- МКЦК "Борба по правилима", Приручник о праву оружаних сукоба, Београд 2004. године, страна 265;

63
Л

ЛОГОРИ
су ограђена подручја која укључују барем једну зграду у којој је интернирано (заточено)
једно или више цивилних лица, без суђења, а које се налази под контролом и управом
одређене власти.
Члан 2. (г) Статута МКСЈ прописује „незаконита депортација, или трансвер, или незаконито
затварање цивила“ као тешку повреду Женевских конвенција из 1949. године, а члан 5. (д)
депортацију и под (е) хапшење као злочин против човјечности.

КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОРИ
Прописи који се односе на концентрационе логоре разлажу ту област на више дјелова, а
главни елемент је незаконито затварање, и оно представља озбиљно кршење ИV
Женевске конвенције. Притварање цивила није обавезно незаконито. „Страни“ цивили
који представљају опасност по учесницу у сукобу могу се „преселити“ или им се може
одредити „посебно боравиште“. У сваком случају, опасност коју они представљају мора
бити истинска и недвосмислено потврђена њиховим дјеловањем. Она не смије бити
иницирана сам њиховом националношћу. Исто тако, поједини цивили могу се притварати
или хапсити као осумњичена лица или криминалци, под условом да им се омогући
прописно суђење. У унутрашњем сукобу цивили могу бити интернирани, али имају право
на хумано поступање и судску заштиту коју им гарантује надлежни суд. У концетрационим
логорима не постоји ни једна од тих заштитних мјера. Затварањае људи под таквим
условима није дозвољено. Незаконито затварање великог броја цивила током сукоба-
унутрашњег или међународног, може бити злочин против човјечности.55

55
- Женевска конвенција о заштити грађанских лица за вријеме рата, IV Женевске конвенције од 12. августа
1949. године;
- Статут МКСЈ;

64
РАДНИ ЛОГОРИ
Принудни рад је заједничка одлика свих савремених ратова која је позната као „радна
обавеза“. Она је примјењивана, између осталог, и за распоређивање на прву линију
фронта.
ИИИ Женевска конвенција о поступању са ратним заробљеницима од 12. августа 1949.
године, Одјељак ИИИ „Рад ратних заробљеника“, члан 49-57. регулишу услове у којима се
ратни заробљеници могу користити за рад и њихова права током рада.
ИV Женевска конвенција о заштити грађанских лица за вријеме рата од 12. августа 1949.
године у члану 51. утврђује услове и врсте принудног рада којем могу бити подвргнута
з аштићена лица.56

ЗАРОБЉЕНИЧКИ ЛОГОРИ
су мјеста у којима стране у сукобу држе „непријатељске“ војнике чије је учешће у рату
заустављено. Њихов положај и права детаљно су регулисана ИИИ Женевска конвенција о
поступању са ратним заробљеницима од 12. августа 1949. године. За контролу примјене
одредби ове конвенције надлежан је према члану 126. Међународни комитет Црвеног
крста. Заробљеничке логоре могу обилазити и друга лица као што су новинари и
хуманитарни радници.57

56
- Женевска конвенција о поступању са ратним заробљеницима, III Женевска конвенција о од 12. августа
1949. године;
- Женевска конвенција о заштити грађанских лица за вријеме рата, IV Женевска конвенција од 12. августа
1949. године;
57
- Женевска конвенција о поступању са ратним заробљеницима, III Женевска конвенција од 12. августа
1949. године;

65
ЛИЦА ЛИШЕНА СЛОБОДЕ
Самовољно и противправно лишавање слободе представља злочин против човјечности
према члану 5. (е) Статута МКСЈ.
Следећа правила се примјењују на сва лица, војна или цивилна или интернирана због
разлога који су у вези са оружаним сукобом:
− рањеним и болесним се мора обезбједити здравствена њега;
− лицима лишеним слободе се мора обезбједити храна, вода за пиће, средства за
заштиту здравља и за хигијену, склониште од временских услова и опасности од
оружаног сукоба, у истом обиму као и локалном цивилном становништву;
− лицима лишеним слободе треба дозволити да примају појединачне или
колективне пошиљке помоћи;
− лицима лишеним слободе треба дозволити да задовољавају своје вјерске потребе
и да у томе имају помоћ вјерског особља;
− лицима лишеним слободе која раде морају се обезбједити исти радни услови и
безбједност на послу као што су они које ужива локално цивилно становништво;
− осим у случају породица које су смјештене заједно, жене се смјештају одвојено од
мушкараца, под надзором жена; дјеца треба да буду смјештена одвојено, осим ако
су њихове породице лишене слободе, у ком случају се она смјештају са њима;
− лицима лишеним слободе треба дозволити да шаљу и примају писма и поштанске
карте, а власти су овлаштене да уреде број тих пошиљки;
− мјеста заточења треба да буду удаљена од борбене зоне и, ако су изложена
опасности, треба да буду евакуисана на безбједнија мјеста ако се евакуација може
извршити на безбједан начин;
− лицима лишеним слободе се морају дозволити медицински прегледи и третман
који захтјева њихово здравствено стање, у складу са медицинским стандардима
примјењивим на већину становништва;
− по ослобађању, треба предузети кораке да се осигура безбједност лица која су
била лишена слободе.

66
У предмету Крнојелац, (Претресно вијеће), 15. март 2002. година, параграф 115: „У сврху
утврђивања да злочин затварања чини злочин против човјечности према члану 5 (е)
Статута Међународног суда у околностима овог предмета потребно је да буду доказани
следећи елементи:
− да је појединац лишен слободе;
− да је лишавање слободе произвољно, то јест, да не постоји правна основа која би
оправдавала лишавање слободе;
− да је дјело или пропуст којим је појединац лишен физичке слободе починио
оптужени, или особа односно особе за које оптужени сноси кривичну одговорност,
с намјером да појединца произвољно лиши физичке слободе или с разумно
могућим знањем да би његово дјело или пропуст вјероватно могли довести до
произвољног лишавања слободе".58

ЛИБЕРОВ КОДЕКС (1863.)


Од почетака ратовања па све до појаве савременог хуманитарног права забележено је
више од 500 тзв. "картела", кодекса понашања, уговора и других текстова намењених
правном уређивању вођења непријатељстава. Међу њих спада и "Либеров кодекс" , а
значајан је по томе што представља први покушај кодификације постојећих ратних закона
и обичаја. Међутим, за разлику од прве Женевске конвенције (усвојене годину дана
касније), Кодекс није имао статус међународног уговора, пошто је био намењен
искључиво војницима Уније у Америчком грађанском рату.
Либеровим кодексом загарантована је била заштита библиотекама, научним збиркама и
умјетничким дјелима. Утицао је на низ међународних споразума који су довели до
Конвенције о заштити културних добара из 1954. године.

58
- Статут МКСЈ, члан 5. (е);
- МКЦК "Борба по правилима", Приручник о праву оружаних сукоба, Београд 2004. године, страна 143 и 144;
- Human Righta Watch "Геноцид, ратни злочини, злочини против човјечности", страна 93;

67
Љ

ЉЕКАРИ БЕЗ ГРАНИЦА (MSF)


је међународна хуманитарна организација која пружа хитну медицинску помоћ
становништву у опасности. Тренутно дјелују у више од 70 земаља.
У земљама у којима су здравствене структуре недовољне или чак не постоје, Љекари без
граница сарађују са властима, као што су Министарство здравља и сличне институције.
Ова организација ради на рехабилитацији болница и амбуланти, програма вакцинације,
али и на пројектима који се односе на воду и канализацију. Такође, ради и у удаљеним
центрима здравствене заштите, сиротињским областима и пружа обуку локалном
здравственом особљу.
У спровођењу хуманитарне помоћи, Љекари без граница желе и да се подигне свијест о
кризним ситуацијама, а обавезују се да ће говорити, било приватно или у јавности, о
положају популације у опасности. На тај начин она настоји да ублажи људске патње, да
штити животе и здравље људи, као и да се обнови и осигура поштивање човјека и
његових основних људских права.
Љекари без граница организовали су своје мисије хитне медицинске помоћи широм
свијета још од 1971. године.59

ЉЕКАРИ ЗА ЉУДСКА ПРАВА (PHR)


је америчка организација за људска права са глобалним дјеловањем. Чланство је
отворено за јавност, корпорације и здравствене раднике.

59
- www.msf.org;

68
Организација је основана да би утицала на човјечанство пренијела јединствене вјештине
медицинске професије у свијету и обезбједила поштивање Универзалне декларације о
људским правима и другим међународно признатим стандардима људских права.
Љекари за људска права су повезани са Међународном федерацијом за здравље и
Организацијом за људска права. Већ скоро двије децениј се боре за људска права под
геслом „Здравље зависи од поштивања људских права“.60

60
- www.doctorsforhumanrights.org

69
М

МЕЂУНАРОДНО ХУМАНИТАРНО ПРАВО


је дио међународног јавног права који представља систем правила који уређује односе
између држава у оружаном сукобу и поводом оружаног сукоба.iОно поред осталих чини
саставни дио највећих вриједности које штити устав Босне и Херцеговине.
Прва ратна правила прогласиле су велике цивилизације неколико миленијума пре наше
ере: "Доносим ове законе како бих спречио да јаки тлаче слабе." (вавилонски краљ
Хамураби)
Мноштво древних текстова, као то су "Махабхарата", "Библија" и "Куран", садрже правила
која позивају на поштовање непријатеља. На пример, "Викајет" - спис сачињен крајем 13.
вјека, на врхунцу арапске владавине Шпанијом - садржи прави кодекс правила ратовања.
Према томе, Конвенција из 1864, сачињена у облику мултилатералног уговора,
кодификовала је и ојачала дотадашње древне, фрагментарне и разасуте ратне законе и
обичаје који штите рањенике и оне који се о њима старају.
Међународно хуманитарно право представља нужан компромис измену војне потребе и
захтева хуманости. Имплементација МХП-а не спречава војничку победу; само захтева да
се не наносе сувишне патње и разарања
Међународно хуманитарно право садржи двије групе правила:
- о заштити оних који не учествују, или више не учествују, у борби:
цивила, рањеника, заробљеника, ... што је детаљно регулисано Женевским конвенцијама
од 12. августа 1949. године;
- о ограничавању средстава и метода ратовања, који изазивају сувишне и непотребне
патње и разарања, или оштећују околину, хемијска оружја, колективна кажњавања, ... што
је детаљно регулисано Хашким конвенцијама.
Основни принципи Међународног хуманитарног права промовишу захтјеве да је
допуштена само она примена силе нужна за остварење војничке победе и само у складу

70
са правилима Међународног хуманитарног права (војна потреба), да случајни губици
живота или повреда цивила и штете цивилним објектима, изазвани нападом не смеју да
буду несразмерни војној користи која се дејствима постиже (пропорционалност), да се у
свако доба прави разлика између цивила и бораца и између цивилних и војних објеката
(разликовање циљева). Међународно хуманитарно право штити рањенике, болеснике и
бродоломнике, ратне заробљенике, падобранце који се спашавају из погодјеног
ваздухоплова, парламентаре, цивиле и цивилне објекте, све друге објекте који нису војни,
културна добра, санитетске објекте и транспорте, објекте цивилне заштите, објекте и
инсталације које садрже опасне силе, природну околину.
Обавеза да се поштује и обезбједи поштовање међународног хуманитарног права не
зависи о реципроцитету.
Државе и стране у сукобу морају својим оружаним снагама пружити инструкције о
међународном хуманитарном праву.
Државе морају подстицати подучавање о међународном хуманитарном праву цивилног
становништва .61

61
- Hans-Peter Gasser „Међународно хуманитарно право“; Међународни комитет Црвеног крста/ крижа,
2003. година, стр. 21
- Међународна ревија Црвеног крижа/крста, „Обичајно право“; Свеска 87, број 857, март 2005. године, стр.
210;
- Женевска конвенција за побољшање положаја рањеника и болесника у оружаним снагама у рату, I
Женевска конвенција од 12.08.1949. године;
- Женевска конвенција о побољшању положаја рањеника и болесника у оружаним снагама на мору,
II Женевска конвенција од 12.08.1949. године;
- Женевска конвенција о поступању са ратним заробљеницима, III Женевска конвенција о од 12. августа
1949. године;
- Женевска конвенција о заштити грађанских лица за вријеме рата, IV Женевске конвенције од 12. августа
1949. године;
- Хашке конвенције;

71
МЕЂУНАРОДНИ КРИВИЧНИ СУД
Међународни кривични суд је стални међународни суд са седиштем у Хагу, основан
Римским статутом који је ступио на снагу 1. јула 2002. године. Међународни кривични суд
представља тело надлежно за суђења за међународна кривична дела почињена на
територији или од стране држављана држава које су приступиле суду.
Суд је надлежан за вођење кривичног поступка у вези са следећим међународним
кривичним делима:
− кривичним делом геноцида
− кривичним делима против човечности
− ратним злочинима
− кривичним делом агресије (када буду установљени елементи кривичног дела
агресије и услови надлежности).
Организација суда се заснива на његовој сталности и независности, као и задацима који су
му на општи начин одређени чланом 1. Римског статута. Основни извор права о
организацији и обављању послова правосудне управе је Римски статут. Међутим, бројна
питања уређују се детаљно Правилима о поступку и доказима као и другим актима које
усваја скупштина држава странака, укључујући и одређене уговоре, нпр. с Уједињеним
нацијама. Чланом 52., став 1. Римског статута прописано је да судије апсолутном већином
гласова доносе, у складу са овим Статутом и Правилима о поступку и доказима, „прописе
који су нужни за његово рутинско дјеловање“.
Организација Суда се заснива на утврђивању основних органа тога суда, што се преплиће
и са његовом функционалном надлежношћу. Органе суда одређује члан 34. Римског
статута. То су:
− Предсједништво;
− Жалбено одјељење, Претресно одјељење и Предпретресно одјељење;
− Уред тужиоца
− Секретаријат и
− Скупштина држава странака, која обавља „послови правосудне управе и надзор
над радом Суда“.

72
Суд је надлежан само у односу на кривична дјела која су извршена послије ступања на
снагу Статута, као и за вођење кривичног поступка искључиво против физичких лица и то
само оних која су у вријеме извршења кривичног дјела била старија од 18 година.
Кривична дјела из надлежности Суда не застарјевају.
Судије Међународног кривичног суда бирају се на 9 година и не могу бити поновно
бирани.
Државе чланице су, у складу са одредбама Статута, дужне да у потпуности сарађују са
Судом и то како у фази истараге тако и у даљњем току поступка који се води против лица
која се терете за извршење кривичних дјела из надлежности Суда.
Државе чланице су дужне да у својим националним законодавствима предвиде и
нормативно регулишу све облике сарадње са Судом описане у дијелу 9 Статута-
Међународна сарадња и помоћ.62

МЕЂУНАРОДНИ КОМИТЕТ ЦРВЕНОГ КРСТА


је међународна, хуманитарна организација са сједиштем у Женеви. Основао ју је Анри
Динан. Основни принципи покрета усвојени су на ХХ међународној конференцији у
Женеви 1965. Године. Принципи су: хуманост, непристрасност, неутралност, независност,
добровољност, јединство и универзалност.
Ова организација је покретач и учесник у развоју Међународног хуманитарног права. Она
у оружаном сукобу штити Међународно хуманитарно право, штити ратне заробљенике и
лица лишена слободе, доставља хуманитарну помоћ угроженим лицима, шири знање о
Међународном хуманитарном праву, тражи нестала лица, покреће хуманитарне
иницијативе, спаја раздвојене породице.

62
- Проф. др Миодраг Н. Симовић и доц. др Милан Благојевић „Међународно кривично право“; прво
издање, Паневропски универзитет Апеирон, Факултет правних наука, Бања Лука 2007. године, страна 227 –
307;
- Извори међународног хуманитарног права; ФПН, Црвени крст Србије, МКЦК, Београд 2007. године, страна
628-698;

73
Прва међународна конференција Црвеног крста одржана је у Паризу 1867. године.
Касније су међународне конференције Црвеног крста одржаване редовно, најприје сваких
5 година, а касније сваке 4 године.
Значај Међународног комитета Црвеног крста признат је и од стране Уједињених нација
усвајањем Резолуције 1946. године, којом се препоручује државама чланицама да
помогну рад ове организације.
МКЦК је регистровао нестале особе из цијеле Босне и Херцеговине током цијелог ратног
периода од 1992-1995. године. Сакупљала је податке првенствено од чланова породице и
блиских рођака, али су повремено прихватали и извјештаје од даљих рођака, пријатеља и
комшија. МКЦК је објавио одвојени списак особа за које се знало да су мртве (смрт је
установљена на основу изјава очевидаца и /или доказа које је поднијела породица). 63

МЕЂУНАРОДНИ КРИВИЧНИ СУД ЗА БИВШУ ЈУГОСЛАВИЈУ


Међународни кривични суд за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења
међународног хуманитарног права на територији бивше Југославије или Међународни
кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ) је ад- хок суд у Хагу познат као Хашки суд.
Основан резолуцијом 827 Савјета безбједности Уједињених нација 25. маја 1993. године.
Истом приликом, Савјет безбједности је усвојио и Статут МКСЈ који уз Правилник о
поступку и доказима представља основни правни акт за рад МКСЈ.
Стварна надлежност суда је да суди за геноцид, злочине против човјечности, повреде
Женевских конвенција из 1949. године и повреде закона и обичаја ратовања. Једино
појединцима може суд да суди, а не и организацијама или владама. МКСЈ, за разлику од
Нимбершког и Токијског, нема надлежност да суди за злочин против мира односно за
злочин агресије. Надлежност МКСЈ искључиво је ограничена на кривично гоњење особа

63
- Бранко Дурсун, правни савјетник за међународно хуманитарно право Друштва Црвеног крста/крижа БиХ,
"Основи међународног хуманитарног права";
- Правни лексикон, Друго измјењено и допуњено издање; Савремена администрација, Београд 1970.
године, страна 556;
- Helge Brumborg и Henrik Urda „Извјештај о броју несталих и мртвих из Сребренице од 12. фебруара 2000.
године“

74
које су починиле тешка кршења међународног хуманитарног права по основу
индивидуалне кривичне одговорности.
Територијална надлежност МКСЈ односи се на подручје бивше Социјалистичке
Федеративне Републике Југославије (СФРЈ), за временски период од 01.01.1991. године.
Према одредбама Статута, МКСЈ је надлежан да суди за злочине почињене на територији
Југославије са националним судовима, што значи да у сваком тренутку од њих може
преузети вођење поступка и ако је МКСЈ започео поступак, национални судови то не могу
учинити. МКСЈ може да понови поступак правоснажно окончан пред домаћим судом и то
ако је тај поступак био вођен за кривично дјело које није било квалификовано као ратни
злочин, уколико поступање националног суда није било непристрасно и независно, ако је
поступак био усмјерен на заштиту окривљеног и ако поступак није вођен професионално.
Највишу казну коју може МКСЈ изрећи је доживотни затвор.
Главне организационе јединице суда су судско вјеће, тужилаштво и секретаријат.
Судије МКСЈ бира Генерална Скупштина Уједињених нација. На својој општој сједници
изабране судије бирају предсједника и потпредсједника Суда. Судије МКСЈ су
распоређене у три претресна вјећа, која се састоје од по тројице судија и једно Жалбено
вјеће које се састоји од пет судија. Судије се бирају на период од четри године.
На челу Тужилаштва налази се главни тужилац, кога именује Савјет безбједности на
основу прједлога Генералног секретара Уједињених нација. Тужилаштво проводи истраге
и кривично гони осумњичене за злочине из надлежности МКСЈ. Главни тужилац бира се
на период од четри године.
Секретаријат је одговоран за администрацију и опслуживање МКСЈ. Секретаријат се
састоји од Секретара и осталог потребног особља. Секретара именује Генерални
секретара Уједињених нација након консултација са предсједником МКСЈ. 64

64
- Међународни кривични суд за ратне злочине у бившој Југославији, Округли сто на тему „Међународни
суд за ратне злочине у бившој Југославији“, одржан на инцијативу Државне комисије за ратне злочине и
злочине геноцида и Удружења за право и криминологију Југославије- Катедра за кривичне науке Правног
факултета Универзитета у Београду;

75
МЕЂУНАРОДНИ КРИВИЧНИ СУД ЗА РУАНДУ
Савјет безбједности Уједињених нација (УН) је основао Међународни кривични суд за
Руанду (МКСР) Резолуцијом број 955 од 08. новембра 1994. године након што је наручио
низ извјештаја о ситуацији у Руанди који су указали да су „у Руанди почињени геноцид и
друга систематска, широко распрострањена и флагрантна кршења међународног
хуманитарног права“ и пошто је рјешио да „таква ситуација наставља да угрожава
међународни мир и безбједност“.
Процјењено је да је током три мјесеца 1994. године у Руанди убијено између 500.000 и
1.000.000. људи, у огромној већини Тутси цивила.
Статут МКСР је усвојен Резолуцијом број 955 од 08. новембра 1994. године. Мјењан је и
допуњаван три пута. Први пут је измјењен и допуњен 30. априла 1998. године
Резолуцијом број 1165; друга измјена и допуна учињена је 30. новембра 2000. године
Резолуцијом број 1329 а посљедња 17. маја 2002. године Резолуцијом број 1411.
МКСР надлежан је за гоњење лица одговорних за геноцид и друге тешке повреде
међународног хуманитарног права почињених на територији Руанде и Руандских грађана
одговорних за геноцид и друге сличне повреде почињене на територији сусједних држава
од 01. јануара до 31. децембра 1994. године.65

МЕЂУНАРОДНА КРИВИЧНА ДЈЕЛА


су тешке повреде међународног права које повлаче кривичну одговорност оних који су их
наредили или извршили.
Нацрт за кодификацију међународних кривичних дјела појавили су се још у XИX вјеку.
Послије Првог свјетског рата у уговоре о миру ушле су одредбе о кажњавању свих оних
који су за вријеме рата извршили тешке повреде правила ратног орава (Версајски мир и
др.). У току Другог свјетског рата савезници су прогласили принцип индивидуалне

65
DŽon R. V. D. Džouns и Stiven Paulus, „ Међународна кривична пракса“; Фонд за хуманитарно право,
Београд 2005. године, страна 2.-5.;

76
кривичне одговорности за извршене повреде ратног права (Московска декларација из
1943. године).
Статут Међународног војног суда од 08. јула 1945. године установљава три врсте
међународних кривичних дјела за које је суд надлежан. Та кривична дјела су: злочин
против мира, злочин против човјечности и ратне злочине.
Међународна кривична дјела извршена за вријеме Другог свјетског рата судили су
међународни војни судови у Нирнбергу и Токију.
Резолуцијом Генералне скупштине Уједињених нација од 01. децембра 1946. године,
Комисија за кодификацију међународног права требала је да изради нацрт кодекса
злочина против мира и безбједности човјечанства. Члан 2. тог нацрта у 13 тачака набраја
све злочине предвиђене кодексом.
Међународна кривична дела (у ужем смислу) су кривична дела прописана Женевским
конвенцијама (ратни злочин, злочин против човечности, злочин против мира) и
Конвенцијом о спречавању и кажњавању злочина геноцида (геноцид) којима су
инкриминисана најгрубља кршења међународног хуманитарног права. Поред ових,
постоји и низ других међународних конвенција којима се даје заштита најважнијим
добрима човечанства (на пример споменицима културе), као и уређују питања
међународног тероризма, апартхејда и слично.66

МЕЂУНАРОДНО ЈАВНО ПРАВО


је грана међународног права која регулише одређене друштвене односе и процесе у
међународној заједници, првенствено односе између субјеката међународног права тј.
држава и међународних организација. Међународно јавно право се заснива на
уговорима између држава. Постоје одређена правила која се, кроз опште прихватање и
сагласност од стране међународне заједнице, сматрају обавезујућим за све државе. Та
правила су позната као обичајно право. Одредбе уговорног права су обавезујуће за

66
- Правни лексикон, Друго измјењено и допуњено издање; Савремена администрација, Београд 1970.
године, страна 548;

77
државе чланице тих уговора у њиховим међусобним односима. Међународно јавно право
такође уређује аспект међународног живота држав, посебно на подручју људских права,
јер су државе прихватиле, ратификацијом уговора, тај степен наметања обавеза из
међународног јавног права у свој унутрашњи правни систем.
Међународно јавно право представља значајан вид регулисања међународних односа,
значајан елемент стабилности и очувања међународног мира и безбједности, једину
алтернативу ратовима и неравноправним односима заснованим на доминацији јачег.67

МЕЂУНАРОДНОПРАВНА ЗАЈЕДНИЦА
укупност свих субјеката међународног права, тј. свих оних који у својим међусобним
односима у некој довољној мјери признају и поштују правила међународног права. По
томе што им је то право заједничко, што вриједи између њих, они чине заједницу. Но та
заједница постоји само до тада док сви субјекти бар донекле редовно и често примјењују
и поштују основна правила међународног права, суздржавјући се од његова кршења.68

МЕЂУНАРОДНИ ВОЈНИ ТРИБУНАЛ У НИРНБЕРГУ


За оснивање Нирнбершког трибунала од значаја је Московска декларација која је
донијета још у току II свјетског рата послије Конференције у Москви (19. до 30. октобар
1943. године) којом су се "представници држава које су се бориле против нацистичке
Њемачке сагласиле да се послије рата суди њемачким ратним злочинцима.
Лондонским Споразумом четири великих сила савезника од 8. августа 1945. године
утврђено је да се установи Међународни војни "Трибунал за суђење ратним злочинцима
из II свијетског рата, а као саставни дио Споразума усвојен је и Статут тог трибунала.
Мјесец дана послије свог формирања у Берлину, Међународни војни трибунал се састао

67
- МКЦК "Борба по правилима", Приручник о праву оружаних сукоба, Београд 2004. године, страна 23 и 168
Правни лексикон, Друго измјењено и допуњено издање; Савремена администрација, Београд 1970. године,
страна 562;
68
- Проф. Др Владимир Иблер, Рјечник међународног јавног права; Информатор, Загреб, 1972, страна 156;

78
18. октобра 1945. године у Нирнбергу да би започео процес против главних ратних
злочинаца Трећег Рајха. Пред Трибуналoм се нашло 24 оптужених, како државних, и
партијских функционера, војних команданата, тако и неких индустријалаца. Имајући у
виду број оптужених, размјере злочина и обимни доказни материјал, цијело суђење је
завршено у веома кратком времену. Већ 1. октобра 1946. године била је изречена
правоснажна пресуда.
Смртна казна је била изречена дванаесторици оптужених, седмoрица су били осуђени на
дуге временске казне, или доживотну казну затвора, док су тројица били ослобођени
(један је извршио самоубиство у затвору прије сућења. а тројици није сућено због стања у
коме су се налазили).
Треба рећи да су пресуде овог трибунала, према члану 26 Статута, биле коначне, тј. против
њих није била дозвољена жалба.
Совјетски судија Никиченко је издвојио своје мишљење, јер је сматрао да три
ослобађајуће пресуде, као и казна доживотног затвора (за Рудолфа Хеса), нису правичне
(он се залагао за осуду тројице ослобођених и смртну казну Хесу). Поред тога, овај
совјетски судија је био мишљења да су Генералштаб и Врховна команда њемачких
оружаних снага (Wехрмацхт) такоде морали да буду проглашени за злочиначке
организације.
Важност Нирнбершког трибунала посебно лежи у чињеници да његов статут, као и
каснија тзв. Нирнбершка пресуда, садрже низ начела који су Резолуцијом број 95(1) од 11.
децембра 1946. године потврђени од стране Генералне скупштине Уједињених нација,
као општеважећа начела међународног права.
Званично је конституисан 18.10.1945. године у Берлину. Оптужнице су подигнуте
19.октобра 1945.г. Само суђење је започело 20.11.1945.г. Основале су га силе побједнице
у Другом свјетском рату. Судио је нацистичким злочиинцима због злочина против мира,
ратног злочина и злочина против човјечности.69

69
-Проф. др Миодраг Н. Симовић и доц. др Милан Благојевић „Међународно кривично право“; прво
издање, Паневропски универзитет Апеирон, Факултет правних наука, Бања Лука 2007. године, страна 25, 29
и 30;

79
МЕЂУНАРОДНИ ВОЈНИ ТРИБУНАЛ У ТОКИЈУ
По угледу на Нирнбершки трибунал основан је и Међународни војни трибунал за Далеки
исток, са сједиштем у Токију. Медутим, за разлику од Нирнбершког трибунала који је био
основан уговором између Савезничких сила, Трибунал у Токију основан је 19. јануара
1946. године, прокламацијом врховног команданта савезничких снага за Далеки исток
америчког генерала Дагласа МекАртура (Доуглас МацАртур), према нацрту који је
направио амерички правник Кинан (Кеенари), а који је потом постављен за главног
тужиоца пред тим судом. И овај трибунал је био надлежан да суди за три групе кривичних
дјела, и то највишим јапанским официрима, политичарима и дипломатама. Он се највише
бавио ратним злочинима који су, и иначе, савезнике највише погађали, а то су ратни
злочини против ратних заробљеника, које су Јапанци широко практиковали. Групу А су
представљала кривична дјела против мира која су била одређена на начин на који је то
учињено и у Статуту Нирнбершког трибунала. Групу Б су чинили ратни злочини који су, као
и у случају Статута Нирнбершког трибунала, обухватали кршења закона и обичаја
ратовања. Најзад, групу Ц су чинили злочини против човјечности код којих, у односу на
Статут Нирнбершког трибунала, није био предвиђен прогон на вјерској основи. У
субјективном погледу, захтијевано је да су одговорна лица имала сазнања или, макар, да
из нехата нису знала да се у односу на заробљенике врше злоупотребе.70

МЕЂУНАРОДНИ ОРУЖАНИ СУКОБ


је оружани сукоб између двије или више држава. Послије Другог свјетског рата на све
оружане сукобе међународног карактера примјењују се правила обичајног и уговорног
права . Међународни оружани сукоб постоји када:
1. супростављене оружане снаге припадају најмање двјема државама, или
2. је објављено ратно стање, чак и ако нема војних активности, или
3. оружане снаге једне државе окупирају територију друге државе, чак и ако није
било никаквог отпора.

- Правни лексикон, Друго измјењено и допуњено издање; Савремена администрација, Београд 1970.
године, страна 560;
70
- Проф. др Миодраг Н. Симовић и доц. др Милан Благојевић „Међународно кривично право“; прво
издање, Паневропски универзитет Апеирон, Факултет правних наука, Бања Лука 2007. године, страна 21,

80
Од оружаног сукоба треба разликовати граничне инциденте, тј. oне повреде граница у
вријеме мира које, с обзиром на начин извршења и снаге које у том учествују, не
представљају оружани напад против државе.
У случају када дође до оружаног сукоба државе које у њему учествују проглашавају ратно
стање.71

МЕЂУНАРОДНИ И НЕМЕЂУНАРОДНИ СУКОБИ


Немеђународни оружани сукоб је сукоб на територији једне државе, гдје оружане снаге
друге државе не судјелују у војним операцијама. Овакви сукоби се уобичајено називају
немеђународним оружаним сукобима, унутрашњим оружаним сукобима или грађанским
ратовима.
На немеђународне сукобе примјењују се правила обичајног права. Међутим, неке
одредбе међународних уговора, прије свега члан 3. заједнички за све четри Женевске
конвенције из 1949. године и цио Допунски протокол ИИ из 1977. године, примјењују се у
унутрашњим оружаним сукобима.72

МЕЂУНАРОДНО КРИВИЧНО ПРАВО


дио је међународног јавног права које обрађује међународну одговорност држава и
индивидуалну одговорност извршилаца међународних кривичних дјела.
Опште правило међународног права је да се повреде међународног права морају
кажњавати. Одговорност држава је раније била политичка, историјска и грађанскоправна,
а мање кривично правна. У складу са најновијим развитком међународне одговорности
прихваћено је начело индивидуалне одговорности извршилаца повреда међународног
права. То је допринијело наглом развоју међународног кривичног права и довело до
покушаја његове кодификације.

71
- МКЦК "Борба по правилима", Приручник о праву оружаних сукоба, Београд 2004. године, стр. 23 и 168
- Правни лексикон, Друго измјењено и допуњено издање; Савремена администрација, Београд 1970.
године, стр. 726;
72
- МКЦК "Борба по правилима", Приручник о праву оружаних сукоба, Београд 2004. године, стр. 23 и 168
- Правни лексикон, Друго измјењено и допуњено издање; Савремена администрација, Београд 1970.
године, стр. 562;

81
Резолуцијом Генералне скупштине Уједињених нација од 01. децембра 1946. године
постављени су Комисији за кодификацију међународног права задаци:
− да формулише начела међународног права призната пресудом Међународног
војног суда у Нирнбергу и Статутом тог суда;
− да изради кодекс злочина против мира и безбједности човјечанства;
− да изради Међународни кривични кодекс.
Ове задатке је касније преузела Комисија Уједињених нација за међународно право, која
је проучавала и могућност стварања посебног међународног кривичног суда.
Најчешће схватање овог појма је оно које под појмом међународног кривичног права
подразумјева скуп међународних аката која за државе које су их прихватиле садрже
обавезу да предвиде одређена понашања у свом кривичном законодавству као кривична
дјела.
Још једно од схватања међународног кривичног права јесте оно коме се нарочито у
најновије вријеме све више говори. Ријеч је о међународном кривичном праву као
наднационалном (супранационалном) кривичном праву које у конкретним случајевима
треба да примјењују међународни кривични судови.
Појам међународног кривичног права треба, дакле, схватати, у најширем смислу. Оно
обухвата, као међународно-правне аспекте кривичног права, тако и кривичноправне
аспекте међународног јавног права. Осим тога, оно обухвата и супранационално-
кривично право које је тек у настајању.
Међународни уговори су најважнији извор међународног кривичног права. Осим
међународних уговора, као извор међународног кривичног права јавља се и међународно
обичајно право као и општи правни принципи признати од стране цивилизованих нација.
У одређеној мјери судска пракса и доктрина могу се такође сматрати изворима
међународног кривичног права.
Закон је једини, главни и непосредни извор националног кривичног права.То је
посљедица досљедно спроведеног начела легалитета. То не значи да је он и искључиви
извор кривичног права, јер се као посебни извори и допунски извору јављају и други
писани правни прописи.73

73
- Правни лексикон, Друго измјењено и допуњено издање; Савремена администрација, Београд 1970.
године, страна 562;
- Стојановић Зоран „Међународно кривично право“; Београд 2002. године, страна 1-3 и 17-20;

82
МИНЕ
Према обичајном правилу примјењивом и у међународним као и у немеђународним
оружаним сукобима, страна у сукобу која користи мине мора регистровати њихово
постављање, у највећој могућој мјери. Локација о постављеним минама мора бити
уцртана и записници о локацијама сачувани.
Када се употребљавају мине, потребна је посебна брига да се њихово дјеловање без
разлике у погледу циљева сведе на најмању мјеру.
По окончању активних непријатељстава, страна у сукобу која је користила мине мора их
уклонити или на други начин учинити безопасним по цивиле, или помоћи код њиховог
уклањања.
Све могуће мјере предострожности, укључујући и упозоравања морају се предузети да би
се цивили заштитили од дејства овог оружја. Међународна конвенција описује знак
упозорења као троугао или квадрат, не мањи од 28 цм x 20 цм за троугао, или квадрат
чија је дужина страница 15 цм.74

МРТВИ
Мртви увјек морају да буду сакупљени, посебно након борбе. Морају се предузети мјере
да се спријечи њихово пљачкање. Подаци о мртвима, заједно са њиховим опорукама и
предметима од вриједности треба послати у национални биро за обавјештење.
Сахрањивање или спаљивање може да се изврши само након прегледа лешева, по
могућности од стране љекара. Лешеви се смију спаљивати само ако то изискују
императивни разлози хигијене или разлози који проистичу из вјероисповјести умрлих.
Гробови треба да буду пописани и обиљежени. Ово је обично дужност службе за гробове.
Ово се примјењује на све мртве, било да су војници или цивили, припадници властитих
или непријатељских снага.

74
- Међународна ревија Црвеног крижа/крста, „Обичајно право“; Свеска 87, број 857, март 2005. године,
страна 206;
- МКЦК "Борба по правилима", Приручник о праву оружаних сукоба, Београд 2004. године, страна 41;
- Конвенција о забрани употребе, складиштења, производње и трансвера антиперсоналних мина и о
њиховом уништењу од 18. септембра 1997. године;

83
Старјешине морају да обезбједе да војници под њиховом командом не сакате лешеве и
не узимају трофеје са њих.
Оружје, муниција и војна опрема могу да буду узети од мртвих, али не да буду задржани
као сувенири и морају се предати надлежним војним властима.
Половина двоструке плочице о идентитету, као и личне карте, тестаменти и лични
предмети треба да се прослиједе Служби за гробове, тако да преминули може да буде
идентификован и нађени предмети послати његовим сродницима.
Уколико се ради само о плочици о идентитету из једног дијела, она треба да остане уз
тијело преминулог.75

МЕЂУНАРОДНА КОМИСИЈА ЗА ТРАЖЕЊЕ НЕСТАЛИХ (ICMP)


је основана на инцијативу бившег америчког предсједника Била Клинтона 1996. године на
самиту Г-7 у Лиону са циљем да подржи Дејтонски мировни споразум, којим је окончан
сукоб у Босни и Херцеговини.
Главни задатак ове Комисије је да обезбједи сарадњу влада у лоцирању и
идентификацији лица која су нестала током оружаног сукоба или као посљедица кршења
људских права. Комисија подржава рад и других организација, подстиче учешће јавности
у њеним активностима и доприноси развоју исказивања одговарајућих помени и почасти
несталима.
Сједиште Комисије је тренутно у Сарајеву. Поред рада у земљама бивше Југославије,
Комисија сада активно учествује у помагању влада и других институција, у различитим
дјеловима свијета, у друштвеним и политичким питањима која се односе на нестала лица
и успостављања ефикасног система идентификације лица настрадалих у оружаним
сукобима или природним катастрофама.
Према подацима ICMP је Комисији за истраживање догађај у и око Сребренице од 10. до
19. јула 1995. године доставила је податак о 76

75
- МКЦК "Борба по правилима", Приручник о праву оружаних сукоба, Београд 2004. године, страна 68 и 69
- Женевска конвенција за побољшање положаја рањеника и болесника у оружаним снагама у рату, I
Женевска конвенција од 12.08.1949. године, члан 15., 16. и 17.;
76
- www.ic-mp.org;

84
Н

НАДЛЕЖНОСТ Ratione materiae (стварна надлежност)


Стварна надлежност одређује врсту суда који треба да суди за одређену категорију
кривичних дјела.
Стварна надлежност Међународни кривични суд за бившу Југославију одређена је тако да
има овлашћење да кривично гони лица одговорна за тешка кршења међународног
хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. године у складу
са одредбама његовог Статута.
Међународни кривични суд је основан као стално судско тијело и надлежан је за вођење
кривичног поступка против лица за које постоји основана сумња да су починила најтежа
кривична дјела од међународног значаја, на начин како је то предвиђено његовим
Статутом.
Суд БиХ је надлежан за кривична дјела утврђена Законом БиХ и другим законима Босне и
Херцеговине.
Суд је даље надлежан за кривична дјела утврђена законима Федерације Босне
иХерцеговине, Републике Српске и Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине када та
кривична дјела:
− угрожавају суверенитет, територијални интегритет, политичку независност,
националну сигурност и међународни субјективитет Босне и Херцеговине;
− могу имати озбиљне реперкусије или штетне посљедице на привреду Босне и
Херцеговине, или могу изазвати друге штетне посљедице за Босну и Херцеговину
или могу изазвати озбиљну економску штету или друге штетне посљедиице изван
територије датог ентитета или Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине.

- Стефан Каргановић и Љубиша Симић „Сребреница:деконструкција једног виртуелног геноцида“; Фонд


„Историјски пројекат Сребреница“, Холандија; Београд 2010. године, страна 20;

85
У надлежности Суда је такође да:
− заузима коначан и правно обавезујући став у вези са спровођењем закона Босне и
Херцеговине и међународних уговора на захтјев било којег суда ентитета или било
којег суда Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине;
− Суд је такође надлежан за доношење практичних упутстава за примјену кривичног
материјалног права Босне и Херцеговине из надлежности Суда у вези с кривичним
дјелима геноцида, злочина против човјечности, ратни злочина и кршења закона и
обичаја рата, те појединачном кривичном одговорношћу везано за ова дјела, по
службеној дужности или на захтјев било којег ентитетског суда или суда Брчко
Дистрикта Босне и Херцеговине;
− одлучује о питањима која се тичу провођења међународних и међуентитетских
кривичних прописа, укључујући и односе с Интерполом и другим међународним
полицијским органима, као што су трансвер осуђеног лица, изручење и предаја
лица, које друга држава, односно међународни суд или трибунал захтјевају од
било којег органа на подручју Босне и Херцеговине;
− рјешава сукоб надлежности између судова ентитета, између судова ентитета и
суда Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине, те између Суда и било којег другог
суда;
− одлучује о понављању кривичног поступка за кривична дјела предвиђена законима
државе Босне и Херцеговине.
Сходно параграфу 1 Резолуције 808 (1993) Трибунал ће гонити лица одговорна за
тешке злочине против међународног хуманитарног права на територији бивше
Југославије од 1991. године. Међународно хуманитарно право садржано је у
одређеним конвенцијама и међународном обичајном праву.
За поштивањем универзалног принципа кривичног права ”nullum crimen sine lege”,
значајно је што Трибунал уз одговарајуће конвенције примјењује и правила
међународног обичајног права. Ово је важно стога, што се у том случају не
поставља питање чланства неких држава у погледу приступања специфичним
конвенцијама.
Конвенционално међународно хуманитарно право које примјењује Трибунал (које
је, истовремено, без сумње, и дио међународног обичајног права) чине Женевске

86
конвенције за заштиту жртава рата, Хашке конвенције о законима и обичајима
рата, Конвенција о спријечавању и кажњавању злочина геноцида и Статут
Међународног војног трибунала од 8. августа 1945. године.77

НАДЛЕЖНОСТ ratione personae (лична надлежност и појединачна


кривична одговорност)
Надлежност суда ratione personae односи се само на физичка лица која су у вријеме
извршења кривичног дјела које им се ставља на терет имала 18 и више година. Дакле,
Статут не предвиђа могућност суђења малољетним учиниоцима кривичних дјела из
надлежности Суда.
Кривична одговорност физичких лица, према Статуту постоји ако учини кривично дјело из
надлежности Суда на један од слиједећих начина:
− као појединац, заједно са другим или преко другог (посредно саизвршилаштво),
без обзира да ли то друго лице сноси кривичну одговорност;
− ако нареди, врбује или наводи на извршење кривичног дјела;
− ако помаже, подржава или на други начин доприноси извршењу кривичног дјела
или покушај његовог извршења како би олакшао његово извршење, укључујући
обезбјеђење средстава за његово извршење;
− ако доприноси на било који други начин да група лица која дјелује са заједничким
циљем, изврши или покуша извршити кривично дјело;
− ако у случају злочина геноцида непосредно и јавно подстиче друге да изврше тај
злочин;
− ако покуша да изврши неко од кривичних дјела из надлежности Суда
предузимањем радње која представља знатан корак ка извршењу злочина, али не
дође до извршења кривичног дјела због околности независних од намјера тога
лица.

77
- Правна енциклопедија; Савремена администрација, Београд 1989. године, страна 849;
- Статут МКСЈ, члан 1.;
- Статут Међународног кривичног суда, члан 1.;
- Закон о Суду БиХ („ Службени гласник БиХ“, број 29/00, 16/02, 24/02, 3/03, 37/03, 42/03, 4/04, 9/04, 35/04,
61/04, 32/07 и 49/09 ), члан 7.;

87
Статут, такође прописује кажњивост физичких лица без обзира на својство које су имали
при извршењу кривичног дјела из надлежности Суда. Статут то чини тако што прописује
да службени положај било које оптужене особе, без обзира да ли се ради о шефу државе
или владе или о одговорном државном функционеру такву особу не ослобађа кривичне
одговорности нити ће јој због тога бити ублажена казна.

Трибунал ће имати надлежност да суди физичким лицима, сходно одредбама Статута


(члан 6 Статута Трибунала). Дакле, важан елемент у односу на надлежност ратионе
персонае (лична надлежност) Трибунала, како је то и речено у члану 6 Статута, је начело
личне кривичне одговорности.
Лична кривична одговорност не може се ”избјећи” позивањем на институт имунитета који
посједује, на примјер, шеф државе, или други високи владин функционер. Такође, личну
кривичну одговорност не искључује ни чињеница што је оптужени криминалну радњу
учинио у службеном својству. Лице у тзв. надређеном (субординираном) положају, исто
тако, треба сматрати лично одговорним за давање наређења да се изврши злочин. То
лице сматра се одговорним и за пропуштање да спријечи злочине или онемогући
незаконито понашање својих подређених. У овом случају ријеч је о тзв. командној
одговорности (казано војном терминологијом) односно претпостављеној одговорности
или кривичном нехату (казано терминологијом кривичног права). Претпостављена
одговорност или кривични нехат биће примијењени ако је лице на позицији надређеног
знало или имало могућности да зна да су њему подређени били у вези или су извршили
злочине, па је пропустило да предузме неопходне и разумне мјере да спријечи или
сузбије извршење кривичних дјела или да казни извршиоце. Поступање по наређењу
владе или надређеног не ослобађа извршиоца одговорности за извршени злочин.
Извршење наређења надређеног може се сматрати олакшавајућом околношћу, посебно у
случају принуде или у недостатку моралног избора. Основи ослобађања од кривичне
одговорности које примјењује Трибунал су: узраст (малољетство), неурачунљивост и
општа правна начела у овом погледу ”призната од свих народа”. Појединачна (лична)
одговорност како смо је ”описали”, номотехнички је ”уобличена” у члану 7 Статута
Трибунала.78

78
- Статут МКСЈ, члан 6. и 7.;
- Статут Међународног кривичног суда, члан 27.;
- Проф. др Миодраг Н. Симовић и доц. др Милан Благојевић „Међународно кривично право“; прво издање,
Паневропски универзитет Апеирон, Факултет правних наука, Бања Лука 2007. године, страна 2, 33 и 34;

88
НАДЛЕЖНОСТ ratione loci i ratione temporis (територијална надлежност и
временска надлежност)
Територијална надлежност означава територију на којој је надлежан суд, док временска
надлежност означава вријеме у којем су почињена кривична дјела за која ће судити
стварно надлежни судови.
Територијална и временска надлежност МКСЈ одређена је његовим Статутом тако што
обухвата територију бивше СФРЈ, укључујући њену копнену површину, ваздушни простор
и територијалне воде док временска надлежност суда обухвата период од 01. јануара
1991. године.
Територијална надлежност Међународног кривичног суда се, према одредбама Статута
протеже на територији свих држава чланица, а по основу посебног уговора закљученог са
државом која није чланица нити потписница Статута, надлежност Суда се протеже и на
територију те државе. Временска надлежност овог Суда је одређена тако да је он
надлежан само у односу на кривична дјела која су извршена послије ступања на снагу
његовог Статута.
Да би се осигурало ефикасно остваривање надлежности државе Босне и Херцеговине и
поштивање људских права и владавине закона на њеној територији, оснива се Суд Босне
и Херцеговине. Сједиште Суда је у Сарајеву.
Члан 8. Статута Трибунала, сасвим прецизно, одредио је територијалну и временску
надлежност Трибунала. ”Територијална надлежност Међународног трибунала ће се
простирати на територији бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије,
укључујући њену копнену површину, ваздушни простор и територијалне воде. Временска
надлежност Међународног трибунала ће се простирати на период који почиње првим
јануаром 1991”. Први јануар 1991. године је неутралан датум који се не повезује с било
којим посебним догађајем и не имплицира суд о карактеру конфликата на подручју
бивше СФРЈ.79

79
- Статут МКСЈ, члан 8.;
- Статут Међународног кривичног суда, члан 4. и 11.;
- Закон о Суду БиХ („ Службени гласник БиХ“, број 29/00, 16/02, 24/02, 3/03, 37/03, 42/03, 4/04, 9/04, 35/04,
61/04, 32/07 и 49/09 ), члан 1.;

89
NON BIS IN IDEM (начело процесног кривичног права) - у међународном
праву
Нико не може поново бити суђен за дјело за које је већ био суђен и за које је донесена
правоснажна судска одлука. 80

НАЧЕЛО ЗАКОНИТОСТИ
је најважније начело модерног Кривичног права. У прилог томе иде и чињеница да је оно
уздигнуто у ранг уставних начела. Кроз начело законитости Кривично право обавља своју
пре свега гарантовану функцију која је изузетно значајна из аспекта права и слобода
грађана и остваривања принципа правне државе. Правна држава не само да штити
грађане кривичним правом, она их мора заштити и од кривичног права. Управо начело
законитости служи спречавању самовољног, непредвидљивог кажњавања без закона или
на основу неодређеног или ретроактивног закона.
Начело законитости садржано је у одредби члана 3. Кривичног закона Босне и
Херцеговине и у члану 3. Кривичног закона Републике Српске.
Према тим одредбама, никоме не може бити изречена казна или друга кривична санкција
за дјело које, прије него што је учињено, није законом или међународним правом било
одређено као кривично дјело и за које није било законом прописана казна. Уобичајено је
да се начело законитости изражава латинском изреком nullum crimeen, nulla poena sine
lege. 81

80
- Закон о кривичном поступку БиХ, члан 4. („Службени гласник БиХ“, број 36/03 од 21.новембра 2003.);
- Проф. Др Миодраг Симовић, Кривично процесно право; Правни факултет, Универзитет у Бихаћу, 2005,
страна 112-114.;
81
-Правни лексикон, Друго измјењено и допуњено издање; Савремена администрација, Београд 1970.
године, страна 658;
- Кривични закон БиХ („Службени гласник БиХ“, број 3/03 од 10. фебруара 2003. године);
- Кривични закон РС („Службени гласник РС“, број 49/03 од 25. јуна 2003. године);
- Др Зоран Стојановић „Кривично право општи дио“; Службени гласник Београд, 2002. године, страна 42;

90
НАСИЉЕ ПРОТИВ ЖИВОТА И ТИЈЕЛА
У предмету Блашкић, (Претресно вијеће), 03. март 2000. године, Параграф 182: Насиље
против живота и тјела је „тешка повреда која, као што се то на први поглед може видјети,
обухвата убиство, сакаћење, окрутно поступање и мучење и која се дакле дефинира
акумулацијом елемената тих конкретних кривичних дјела. Та се повреда подудара са
кршењима из члана 2 (а) (намјерно лишавање живота), 2 (б) (нечовјечно поступање) и 2
(ц) (наношење тешких повреда тјелесног интегритета) Статута. Елеменат свјести постаје
карактеристика дјела чим се утврди да је код окривљеног постојала намјера да се почини
насиље против живота или тјела жртава, као резултат његове воље или грубог нехата“.82

НИРНБЕРШКИ ПРИНЦИПИ
су скуп принципа везаних за одговорност за међународна кривична дјела.
Нирнбершки процес био је преседан у дотадашњој пракси, како у погледу организације и
састава суда, тако и у прмјењивању правила, како материјалног тако и процесног
карактера. Из овог суђења проистекли су неки основни принципи који би служили као
смјернице у неким евентуалним будућим суђењима.
Комисија Уједињених нација за међународно право својом Резолуцијом број 177 (II) од
21.11.1947. године формулисала је принципе и објавила их под називом "Принципи
међународног права признати у повељи Нирнбершког трибунала и у суђењу пред
трибуналом".
Принципи су први пут објављени 1950. године.

82
-Human Righta Watch "Геноцид, ратни злочини, злочини против човјечности", страна 59;

91
НИРНБЕРШКИ ПРИНЦИПИ СУ:

I принцип:
Свака особа која учини дјело које се по међународном праву сматра злочином је
одговоран и подложан казни.

II принцип:
Чињеница да међународно право не прописује казну за дјелокоји се по међународном
праву сматра злочином не ослобађа особу која је учинила дјело од одговорности по
међународном праву.

III принцип:
Чињеница да је особа која је учинила дјело које се по међународном праву сматра
злочином то дјело учинила у вршењу дужности шефа државе или надлежног званичника
не ослобађа ту особу одговорности по међународном праву.

IV принцип:
Чињеница да је особа поступала по наређењима власти или надређеног не ослобађа је
одговорности по међународном праву, под условом да је имала могућност моралног
избора.

V принцип:
Свака особа оптужена за злочин по међународном праву има право на правично суђење
засновано на чињеницама и праву.

VI принцип:
Следећи злочини су кажњиви као злочини по међународном праву:
− злочин против мира
− Планирање, припрема, започинање и вођење агресорског рата или рата који је у
супротности са међународним повељама, споразумима или увјеравањима.
− Учествовање у заједничком плану или завјери за чињење дјела наведених под (1.).
− ратни злочини
− кршења закона или обичаја рата која укључују, али се не ограничавају на, убиство,
злостављање, депортацију на ропски рад или у било коју другу сврху цивилног
становништва на окупираној територији, убиства или злостављање ратних
заробљеника, особа на мору, убиства талаца, пљачку јавне или приватне имовине,

92
намјерно разарање градова и села или било какво уништавање које није
оправдано војном потребом.
− злочин против човјечности
− убиство, истребљење, стављање у ропски положај, депортација и други нехумани
акти учињени против било ког цивилног становништва или прогона на политичкој,
расној или вјерској основи, када су та дјела учињена или су ти прогони спроведени
у вршењу или у вези са вршењем било ког злочина против мира или било ког
ратног злочина.

VII принцип:
Саучесништво у вршењу злочина против мира, ратног злочина или злочина против
човечности поменутих у VI принципу је злочин по међународном праву.

Ови принципи били су немјерљив допринос развоју међународног кривичног права и


основ постојања међународних кривичних судова јер предвиђају и одговорност према
међународном праву, а не само националном.83

НЕБРАЊЕНО МЈЕСТО
је мјесто остављено небрањено да би се заштитила она и њихово становништво од
оштећења и повреда.
Небрањено мјесто успоставља се једностраном декларацијом и не може бити нападано.
Слично је демилитаризованим зонама, осим што је отворено за окупацију и
непријатељске снаге могу да уђу у њега и преузму га. Небрањено мјесто ће бити у зони
додира. Небрањено мјесто, назива се још и отворени град.84

83
- Извјештај Комисија Уједињених нација за међународно право од 21. новембра 1947. године;
- Проф. др Миодраг Н. Симовић и доц. др Милан Благојевић „Међународно кривично право“ прво издање
Бања Лука, Паневропски универзитет Апеирон, Факултет правних наука, 2007. године, страна 25;
84
- Допунски протокол I уз Женевске конвенције од 12.08.1949. год. О заштити жртава међународних
оружаних сукоба од 08.06.1977. год., члан 59.;

93
НАПАД
је акт примјене силе против непријатеља, било у нападу или у одбрани.
Забрањени су напади без разлике у погледу циљева. Таквим нападима сматрају се:
− напади који нису усмјерени на специфични војни циљ;
− напади у којима се употребљавају методе или средства борбе која се не могу
усмјерити на специфични војни циљ;
− напади у којима се употребљавају методе или средства борбе чије се посљедице
не могу ограничити како се то захтјева међународним хуманитарним правом;
те који су, према томе, у сваком таквом случају, такве природе да без разликовања
погађају војне циљеве и цивиле или цивилне објекте.
Забрањени су напади бомбардовања, без обзира на употребљене методе или средства,
приликом којих се као јединствени војни циљ узима одређени број јасно одвојених и
различитих војних циљева смјештених у неком граду, насељу или било којем другом
подручју гдје је слична концентрација цивила или цивилних објеката.
Забрањено је покретање напада за који се може очекивати да ће проузроковати узгредни
губитак живота цивила или повреду цивила, штету цивилним објектима, или комбинацију
тога, или штету природној околини која би била изразито превелика у односуна конкретну
и директну војну предност која се очекује.
У предмету Налетилић и Мартиновић, (Претресно вјеће МКСЈ), 31. март 2003. године,
параграф 233: „Појам напада је дефинисан као образац понашања који укључује чињење
дјела насиља. Према међународном обичајном праву, напад можњ претходити
оружаном сукобу, може трајати дуже од тог сукоба, но немора нужно бити дио тога
сукоба“.
У предмету Васиљевић, (Претресно вјеће МКСЈ), 29. новембар 2002. године, параграф 29,
30: “ У контексту злочина против човјечности, израз „напад“ није ограничен на употребу
оружане силе него обухвата и свако злостављање цивилног становништва“.85

85
- Допунски протокол I уз Женевске конвенције од 12.08.1949. год. О заштити жртава међународних
оружаних сукоба од 08.06.1977. год., члан 49. став 1.;

94
НЕЗАКОНИТИ НАПАДИ НА ЦИВИЛЕ
Код вођења војних операција, стално се мора бринути о цивилном становништву,
цивилима и цивилним објектима. Морају се предузимати све могуће мјере
предострожности да се избјегну, и у сваком случају сведу на најмању мјеру, случајни
губици живота цивил, повреде цивила и штете на цивилним објектима.

Свака страна у сукобу мора учинити све што је могуће како би процјенила да ли се може
очекивати да ће напад проузроковати узгредни губитак живота цивила, повреду цивила,
штету цивилним објектима, или њихову комбинацију, која би била изразито превелика у
односу на конкретну и директну војну предност која се очекује и да одустане од напада
уколико постане јасно да мета напада не представља војни циљ.

Свака страна у сукобу мора унапријед дати јасно упозорење о нападима који могу
погодити цивилно становништво, осим ако то околности не допуштају.

У предмету Кордић и Черкез, (Претресно вјеће МКСЈ), 26. фебруар 2001. године, параграф
326-328: “Забрањени напад су они изведени смишљено против цивила или цивилних
објеката у току оружаног сукоба и који нису оправдани војном нуждом. Они су морали
проузроковати погибију и/или тешке тјелесне повреде међу цивилним становништвом
или велика оштећења цивилних објеката“.86

НЕХУМАНА ДЈЕЛА
„Нехумана дјела су дјела или пропусти којима је циљ да се некој особи нанесе намјерна
душевна или тјелесна патња".
Нехумана дјела, која су дата у надлежност МКСЈ, су сљедећа кривична дјела:

- Human Righta Watch "Геноцид, ратни злочини, злочини против човјечности", страна 76;
- Међународна ревија Црвеног крижа/крста, „Обичајно право“; Свеска 87, број 857, март 2005. године,
страна 199 и 200;
86
- Human Righta Watch "Геноцид, ратни злочини, злочини против човјечности", страна 66;
- Међународна ревија Црвеног крижа/крста, „Обичајно право“; Свеска 87, број 857, март 2005. године,
страна 199;

95
1. убиство,
2. истребљивање;
3. поробљавање;
4. депортација;
5. затварање;
6. мучење;
7. силовање;
8. прогони на политичкој, расној и вјерској основи;
9. друга нехумана дјела.87

НЕБРАЊЕНА МЈЕСТА, ДЕМИЛИТАРИЗОВАНЕ ЗОНЕ


Демилитаризоване зоне су области, о којима су се стране у сукобу споразумјеле, а које је
забрањено окупирати или користити у војне сврхе од стране било које стране у сукобу.
Небрањена мјеста (градови, села, насеља или зграде) су мјеста која је забрањено
нападати или бомбардовати било којим средством. Ова мјеста се некада називају
отвореним градовима.88

НЕСТАЛО ЛИЦЕ
„Нестало лице је лице о којем породица нема никаквих вијести и/или је пријављено на
основу поузданих информација као нестало лице усљед оружаног сукоба који се десио на
територији бивше СФРЈ“.
Свака страна у сукобу мора предузети све могуће мјере да разјасни судбину лица које је
пријављено као неастало усљед оружаног сукоба, те морају члановима њихових породица
пружити све информације о његовој судбини.89

87
- Статут МКСЈ, члан 5.;
- Human Righta Watch "Геноцид, ратни злочини, злочини против човјечности", страна 107;
88
- Допунски протокол I уз Женевске конвенције од 12.08.1949. год. О заштити жртава међународних
оружаних сукоба од 08.06.1977. године, члан 59.;

96
НЕУТРАЛИЗОВАНЕ ЗОНЕ
су подручја на којима се не воде борбе, створене споразумом између страна у сукобу, да
би се заштитили рањеници и болесници, борци и цивили, а и цивили који не учествују у
непријатељствима и не извршавају послове војне природе.
Стране у сукобу могу створити било непосредно, било посредством неке неутралне
државе или хуманитарне организације, на подручјима на којима се воде борбе, неутралне
зоне. Циљ неутрализованих зона је да се ван домашаја борбе, без икаквог разликовања,
ставе: рањеници, болесници, борци и неборци. Такође, у ове зоне могу се смјестити и
грађанска лица која не учествују у непријатељствима и која се не баве никаквим
дјелатностима војничке природе за вријеме њиховог боравка у тим зонама.
По географском положају, администрацији, снабдјевању и контроли неутрализоване зоне
сачињава се писмени споразум. Њиме се, такође одређује почетак и трајање
неутралности те зоне. Споразум потписују представници страна у сукобу.
Забрањено је усмјеравање напада на овакве зоне што је као норму обичајног
међународног права, примјењиву и у међународним, и у немеђународним оружаним
сукобима установила пракса бројних држава.90

НЕУТРАЛНО ЛИЦЕ
је држављанин државе која не учествује у оружаном сукобу, која не извршава
непријатељске актепротив зараћених страна и које не извршава акте у корист зараћених

89
- Закон о несталим лицима БиХ („Службени гласник БиХ“, број 50/04. од 09. новембра 2004. године), члан
2.;
- Међународна ревија Црвеног крижа/крста, „Обичајно право“; Свеска 87, број 857, март 2005. године,
страна 208;
90
- МКЦК "Борба по правилима", Приручник о праву оружаних сукоба, Београд 2004. године, страна 271;
- Женевска конвенција о заштити грађанских лица за вријеме рата, IV Женевска конвенција, од 12.08.1949.
године, члан 15.;
- Jean-Marie Henckaerts и Louise Doswald-Beck „Обичајно међународно хуманитарно право“; Том I: Правила;
МКЦК, 2005. година, страна 122;

97
страна. Све док њихова матична држава одржава нормалне дипломатске односе са
зараћеном државом у којој живе или коју посјећују, са неутралним лицима се поступа на
исти начин као и у вријеме мира. У случају да нема таквих дипломатских односа,
неутрална лица имају право да се са њима поступа као са заштићеним лицима у складу са
ИV Женевском конвенцијом. Не чини разлику код одређивања њиховог статуса да ли су
неутрална лица цивили или припадници оружаних снага неутралне државе којој
припадају.
У акте у корист једне зараћене стране спада и придруживање оружаним снагама те
зараћене стране. У колико се неутрално лице придружи оружаним снагама зараћене
стране, губи статус неутралног лица, али ужива сву заштиту, као што је статус ратног
заробљеника, коју би уживао припадник тих оружаних снага.91

91
- Конвенција о неутралности, члан 16. и 17.;
- МКЦК "Борба по правилима", Приручник о праву оружаних сукоба, Београд 2004. године, страна 169. и
170.;
- Правни лексикон, Друго измјењено и допуњено издање; Савремена администрација, Београд 1970.
године, страна 113;

98
О

ОКУПАЦИЈА (лат. occupatio – заузимање, заузеће)


Правно стање које настаје присутношћу страних војних снага на подручју под
суверенитетом друге државе и вршењем власти од стране тих војних снага. Треба
разликовати ратну окупацију и мирнодопску окупацију. Самом окупацијом не стиче се
сувереност над окупираним подручјем.
Суверенитет окупиране државе је суспендован за вријеме окупације, али самом
окупацијом не престаје. Право окупиране државе и даље се примјењује на њене
становнике, али окупирајућа сила може да уведе додатне окупационе законе, с тим да
они морају бити објављени.
Цивилно становништво на окупираној територији не дугује никакву ваљаност окупирајућој
сили. Принудно пресељавање цивила са окупиране територије је забрањено и сматра се
тешким кршењем права оружаних сукоба. Међутим, дозвољена је привремена евакуација
из опасних подручја унутар окупиране територије. Окупирајућа сила не смије депортовати
нити пресељавати дијелве свог становништва на окупирану територију.92

ОРУЖАНЕ СНАГЕ
У сукобу се састоје од свих организованих оружаних снага, група и јединица које су под
командом те стране у сукобу која је одговорна за своје потчињене, чак и када је страна у
сукобу представљена владом или влашћу коју не признаје противничка страна. Такве
оружане снаге су подвргнуте интерном систему дисциплине који, између осталог, поштује
правила међународног права примјењивог у оружаном сукобу.93

92
- МКЦК "Борба по правилима", Приручник о праву оружаних сукоба, Београд 2004. године, страна 95-98;
- Хашки правилник, члан 42.;
93
- Допунски протокол I уз Женевске конвенције од 12.08.1949. године од 08.06.1977. године члан 43. став 1.;

99
ОСНОВНА ПРАВИЛА МЕЂУНАРОДНОГ ХУМАНИТАРНОГ ПРАВА
Цјелокупно међународно хуманитарно право, писано и неписано почива на неколико
основних принципа који су дио темеља међународног права.Та правила су слиједећа:
− особе избачене из строја hors de combat и оне које не учествују директно у
непријатељствима имају право на поштовање својих живота и физичког и моралног
интегритета. Оне треба да буду, у свим околностима, заштићене и да се према
њима поступа на хуман начин, без икакве дискриминације.
− Забрањено је убити или ранити непријатеља који се предаје или је избачен из
строја.
− Рањенике и болеснике мора примити и лијечити страна у сукобу у чијој су власти.
Заштита обухвата и медицинско особље, установе, транспорте и материјал.
Амблем Црвеног крста/крижа (Црвеног полумјесеца, Црвеног лава и сунца) знак је
такве заштите и мора се поштовати.
− Заробљени борци и цивили под влашћу супротне стране имају право на
поштовање својих живота, достојанство, личних права и увјерења. Они морају бити
заштићени од сваког чина насиља и кажњавања. Морају имати и право дописивати
се са својим породицама и примати помоћ.
− Свако мора имати право на основну правну сигурност. Нико се не смије сматрати
одговорним за дјело које није починио. Нико не смије бити предметом физичког
или психичког мучења, физичког кажњавања или окрутног и понижавајућег
поступања.
− Сукобљене стране и припадници њихових оружаних снага немају неограничен
избор средстава за ратовање. Забрањено је користити оружје или методе борбе
које могу нанијети непотребне губитке или претјерана страдања.
− Сукобљене стране морају у сваком моменту правити разлику између цивилног
становништва и бораца, да би поштедили цивиле и њихову имовину. Ни цивилно
становништво ни цивили појединачно не смију бити мета напада. Напади морају
бити усмјерени само на војне циљеве.
− Свакоме се морају обезбедити основне правне гаранције и нико не може бити
одговоран за акте које није починио. Нико се не може подвргавати физичком ни

100
духовном мучењу или суровим или деградирајућим телесним казнама или
сличним поступцима;
− Стране у сукобу морају у свако доба да праве разлику измену цивилног
становништва и бораца, да би поштедели цивилно становништво и цивилне
објекте. Ни цивилно становништво у целини, ни цивили појединачно не могу бити
циљ напада.
− Напади се могу усмеравати једино против војних циљева. Ни једна страна у сукобу
нити њени поједини припадници немају неограничено право на избор средстава и
начина ратовања; забрањено је коришћење оружја или метода ратовања од којих
се може очекивати да наносе сувишне и непотребне патње и разарања.94

ОПШТЕОПАСНИ ОБЈЕКТИ И ПОСТРОЈЕЊА


Сходно члану 56. Првог додатног протокола Женевских конвенција од 1977. године,
„погони и постројења са опасним садржајима, посебно бране, насипи и нуклеарне
електране, неће бити мета напада чак ни када су ти објекти војни циљеви уколико напади
могу довести до изливања опасних садржаја и изазвати велике губитке у цивилном
становништву“.
По традицији, закони и обичаји рата допуштају рушење брана и насипа ако се тиме
зауставља непријатељ. Члан 56. прецизно наводи изузећа од забране напада и разарање
постројења и инсталација са опасним садржајем. Бране и насипи изузети су онда када се
инсталација „ користи другачије него што јој је намјена, као стална, непосредна и значајна
помоћ војним операцијама, и када је напад једини начин да се та помоћ прекине“.95

94
- Hans-Peter Gasser „Међународно хуманитарно право“; Међународни комитет Црвеног крста/ крижа,
2003. година, страна 20;
- Женевске конвенције од 12. августа 1949. године;
95
- Допунски протокол I уз Женевске конвенције од 12.08.1949. године од 08.06.1977. године, члан 56.;
- Roj Gatman i Dejvid Rif "Лексикон ратних злочина, Оно што би јавност требало да зна"; Самиздат Б92,
Београд 2003. године, страна 350 и 351;

101
ОРУЖАНИ СУКОБ
је свака употреба оружане силе од неке државе или групе држава против друге државе,
да би јој се наметнула туђа воља. За разлику од овога појма, унутрашњи оружани сукоб
одиграва се унутар једне државне територије, између антагонистичких група, држављана
те исте државе. У случају унутрашњих оружаних сукоба потребно је разликовати
грађански рат од обичне побуне, а што зависи од интензитета оружаних акција и обима
ангажованих снага, као и од трајања акција и њиховог територијалног обима.
Женевске конвенције и Допунски протоколи, Статут Међународног кривичног суда, Статут
Међународног кривичног суда за бившу Југославију као и Кривични закон Босне и
Херцеговине утврдиле су одговорност за почињена кривична дјела током оружаног
сукоба, без обзира на то да ли се то десило током сукоба међународног или унутрашњег
карактера.
У предмету, Тадић, (Жалбено вијеће МКСЈ), 15. јула 1999. године, параграф 84:
“Неоспорно је да је сукоб међународни ако се одвија између двије или више држава. Сем
тога, у случају да на територији неке државе избије унутрашњи оружани сукоб, он може
постати међународни (или зависно од околности, може бити истодобно међународни и
унутрашњи) ако
− друга држава сопственим трупама интервенише у сукобу или алтернативно ако
− неки од учесника у унутрашњем оружаном сукобу дјелује у име те друге државе“.
Исто и у предмету, Кордић и Черкез, (Претресно вијеће МКСЈ), 26.фебруар 2001. године,
параграф 66. У параграфу 23: „Члан 5. даје Међународном суду надлежност да кривично
гони злочине против човјечности „када су почињени у оружаном сукобу, било
међународног, било унутрашњег карактера“. 96

96
- МКЦК "Борба по правилима", Приручник о праву оружаних сукоба, Београд 2004. године, страна 169. и
170.;
- Правни лексикон, Друго измјењено и допуњено издање; Савремена администрација, Београд 1970.
године, страна 726;
- Human Righta Watch "Геноцид, ратни злочини, злочини против човјечности", стр. 28 и 75;

102
ОДГОВОРНОСТ У МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ
Кршење међународног хуманитарног права од припадника оружаних снага неке државе,
према међународном праву, повлачи за собом одговорност те државе. То значи да та
држав мора одговорити другој , којој је нанесенаштета, за посљедице сваког појединог
случаја проузаконтог понашања сваког појединог припадника својих оружаних снага.
Држава починилац мора успоставити правни поредак и, по могућности, платити
надокнаду оштећеној држави за почињену штету.
Намеће се питање којим средствима за обештећење може прибјећи оштећена држава?
Она, држава, може издати протест и захтјевати од друге стране у сукобу да се уздржи од
даљих прекршаја. Сила заштитница такођер може дјеловати у том правцу. Оштећена
држава може, исто тако, захтјевати истрагу. За такву истрагу, међутим, потребна је
сагласност свих учесника, дакле и оптужене стране, а то још никад није постигнуто.
Протокол I предвиђа посредништво треће стране: Међународну комисију за утврђивање
чињеница.
Ова Комисија за утврђивање чињеница, о којој говори члан 90 Додатног протокола I, има
задатак да, на захтјев, разјасни чињенице које се наводе као тешко кршење конвенција и
Протокола или нека друга озбиљна повреда међународног хуманитарног права. Свака
држава потписница конвенције може приликом ратификације Протокол I или касније
прогласити да признаје ipso facto компетенцију Комисије. У специфичним случајевима
компетенција Комисије се може признати ad hoc. Комисија се састоји од петнаест особа
„високих моралних начела и признате непристрасности“, наименованих од страна које су
ратификовале Протокол I и признале надлежност Комисије. Она има двије функције.
Једна је да истражи све чињенице које су наводно тешки прекршаји. Друга је да понуди
своје услуге странама да би поново успоставиле став пун поштовања према хуманитарним
споразумима. Дужност Комисије није да даје правно мишљење о ситуацији, тј. да ли је
предметно понашање законито или не. Упркос овом ограничењу, Међународна
комисијаза утврђивање чињеница несумњиво представља вриједан допринос
побољшању заштите људских права у рату.
Оштећена страна може се, осим тога, обратити Међународном комитету Црвеног крста,
захтјевајући од њега да, као дио својих хуманитарних активности, наведе супростављену
страну да поштује правила међународног хуманитарног права.Она се такође може

103
обратити Уједињеним нацијамаи путем њих цјелој заједници држава. Коначно, може се
жалити и Међународном суду правде у Хагу, али само ако надлежна држава признаје
његову надлежност.
Обавезе и међународногхуманиарногправа нс преде условареципроцитеа, вћ ихморају
пошати, под вим околностма и езувјето, се угоорне трне. Женевске конвнције и протоколи
могу бити отказани као и сваки други међународни уговор. Отказивање неће, ни под
каквим околностима, ступити на снагу док се не заврши сукоб. Није, наиме, могуће
отказати правила обичајног права која су дио jus cogensa, јер таква правила нису ствар
слободног одлучивања појединих држава.97

ОДГОВОРНОСТ КОМАНДАНТА ЛОГОРА


У предмету Муцић и др., (Жалбено вијеће MКСЈ), 20. фебруара 2001. године, параграф
378-379: „Особа на Муцићевом положају (Муцић је био командант затворског логора
Челебићи) је починио дјело противправног заточења цивила ако та особа располаже
влашћу да ослободи заточене цивиле, а то није учинила и ако
1. нема разлога за основану сумњу да заточеници представљају реалан ризик за
безбједност државе; или
2. зна да им није пружен обавезан загарантовани поступак (или не мари за то да ли је
та гаранција поштована)“. „Ако особа која располаже влашћу да ослободи
затвореника зна да лица у заробљеништву имају право да се њихово
заробљеништво преиспита, а да им кориштење тог права није омогућено, његова
је дужност да га ослободи. Дакле, тиме што је особа са таквим овлаштењима
пропустила искористити своју моћ да ослободи затворенике за које зна да им није
омогућено кориштење права на поступак који им је признат, она је починила
кривично дјело противправног затварања цивила, чак и ако није сама одговорна за
то што њихово право на загарантовани поступак није поштован“.98

97
- Hans-Peter Gasser „Међународно хуманитарно право“; Међународни комитет Црвеног крста/ крижа,
2003. година, страна 97 и 98;
98
- Human Righta Watch "Геноцид, ратни злочини, злочини против човјечности", страна 39 и 40;

104
ОСНОВНИ СТАНДАРДИ ЧОВЈЕЧНОСТИ
Ови стандарди су утврђени чланом 3. који је заједнички за цве четри Женевске
конвенције од 12. августа 1949. године.
Чланом 3. (1) утврђује се:
“Да се према лицима која не учествују непосредно у непријатељствима, подразумјевајући
ту и припаднике оружаних снага који су положили оружје и лица онеспособљена за борбу
усљед болести, ране, лишења слободе, или из којег било другог узрока, поступаће се у
свакој прилици, човјечно, без икакве неповољне дискриминације засноване на раси, боји
коже, вјери или убјеђењу, полу, рођењу или имовном стању, или коме било другом
сличном мјерилу.
У том циљу, забрањени су и у будуће се забрањују, у свако доба и на сваком мјесту, према
горе наведеним лицима слиједећи поступци:
a) повреде које се наносе животу и тјелесном интегритету, нарочито све врсте
убиства, осакаћење, свирепости и мучења;
b) узимање таоца;
c) повреде личног достојанства, нарочито увредљиви и понижавајући поступци;
d) изрицање и извршење казне без предходног суђења од стране редовно
установљеног суда и пропраћеног свим судским гаранцијама које цивилизовани
народи признају за неопходне.
Чланом 3. (2) утврђује се:
„Рањеници и болесници биће прихваћени и његовани“.
Статут МКСЈ у члану 2. утврдио је надлежност овог суда да кривично гони лица која су
починила или наредила да се почине повреде напријед наведених стандарда следећим
дјелима:
a) намјерно лишавање живота;
b) мучење или нечовјечно поступање, укључујући биолошке експерименте;
c) намјерно наношење великих патњи или тешких повреда тјела или здравља;

105
d) уништавање и одузимање имовине широких размјера које није оправдано војном
нуждом, а изведено је противправно и безобзирно;
e) присиљавање ратних заробљеника или цивила на служење у снагама
непријатељске силе;
f) намјерно ускраћивање права ратном заробљенику или цивилу на правичан и
редован судски поступак;
g) противправна депортација или премјештање или противправно затварање цивила;
h) узимање цивила за таоце“.99

ОБАВЕЗА ДРЖАВА (У МЕЂУНАРОДНОМ ХУМАНИТАРНОМ ПРАВУ)


Државе које су прихватиле Женевске конвенције из 1949. године обавезале су се „ да у
својим земљама врше, за вријеме мира као и за вријеме рата, што је могуће шире
упознавање становништва са текстом ових конвенција, а нарочито да проучавање
њихових одредаба унесу у програме војне наставе а, помогућности, и грађанске наставе,
како би с начелима конвенција било упознато цјелокупно становништво, нарочито
оружане снаге које учествују у борбама, санитетско особље и војни свештеници“.100

99
- Женевске конвенције од 12. августа 1949. године, члан 3.;
- Статут МКСЈ, члан 2.;
- Human Righta Watch "Геноцид, ратни злочини, злочини против човјечности", страна 26;
100
- Женевска конвенција за побољшање положаја рањеника и болесника у оружаним снагама у рату,
I Женевска конвенција, од 12.августа 1949. године, члан 47.;
- Женевска конвенција о побољшању положаја рањеника, болесника и бродоломника оружаних снага на
мору, II Женевска конвенција од 12.08.1949. године, члан 48.;
- Женевска конвенција о поступању са ратним заробљеницима, III Женевска конвенција од 12.08.1949.
године, члан 48.;
Женевска конвенција о заштити грађанских лица за вријеме рата, IV Женевска конвенција од 12.08.1949.
године, члан 127.;

106
ОПШТА ЗАШТИТА ЛИЦА ПОГОЂЕНИХ СУКОБОМ (ПОМОЋ, ЗАШТИТА
ЛИЦА, СПАЈАЊЕ ПОРОДИЦА, АКЦИЈА ЦРВЕНОГ КРСТА ИТД.)
У области мађународног хуманитарног права општа заштита лица погођених ратним
сукобом регулисана је Женевским конвенцијама из 1949. године и њиховим Допунским
протоколима из 1977. године а, најпотпуније је регулисана ИV Женевском конвенцијом.
Члан 4. ИV Женевске конвенције из 1949. године прописује да ова конвенција „штити лица
која су, у коме било тренутку и на било који начин, нађу, у случају сукоба или окупације, у
власти једне Стране у сукобу или једне окупационе Силе чији нису држављани“.
„Свака Страна у сукобу ће олакшавати истраживања која предузимају чланови породица
које је рат растурио да поново дођу у везу једни са другима и да се састану ако је могуће.
Она ће нарочито олакшати рад организација које се посвећују томе задатку, под условом
да је она признала те организације и да оне свој рад прилагоде мјерама безбједности које
је та страна предузела“, члан 26. ИV Женевске конвенције.
Члан 27. ИV Женевске конвенције из 1949. године прописује „заштићена лица имају
право, у свакој прилици, на поштовање своје личности, своје части, својих породичних
права, својих вјерских убјеђења и обреда, својих навика и својих обичаја. С њима ће се, у
свако доба, поступати човјечно и она ће нарочито бити заштићена од сваког насиља или
застарашивање, од увреда и јавне радозналости.
Жене ће посебно бити заштићене против сваког напада на њихову част, а нарочито против
силовања, принуђивања на проституцију и против сваког напада на њихову стидљивост.
Водећи рачуна о одредбама које се односе на стање здравља, на године живота и на пол,
Страна у сукобу у чијој се власти налазе заштићена лица поступаће према свима њима с
истим обзирима, без икакве неповољне дискриминације, засноване нарочито на раси,
вјероисповјести, или политичким убјеђењима“.
Члан 29. ИV Женевске конвенције прописује „Страна у сукобу у чијој се власти налазе
заштићена лица одговорна је за поступање које према њима примјењују њени
службеници, не дирајући тиме у одговорност појединаца до којих може доћи“.
„Заштићеним лицима пружиће се све олакшице да се обраћају Силама заштитницама,
Међународном комитету Црвеног крста, националном друштву Црвеног крста (Црвеног

107
полумјесеца, Црвеног лава и сунце) земље у којој се налазе, као и свакој организацији
која би им могла притећи у помоћ“, члан 30. IV Женевске конвенције.
Члан 10. IV Женевске конвенције прописује „Одредбе ове конвенције не представљају
сметњу за хуманитарну дјелатност коју Међународни комитет Црвеног крста, као и свака
друга непристрасна хуманитарна организација, буду предузимали, по одобрењу
заинтересованих снага у сукобу, у циљу заштите и пружања помоћи грађанским
лицима“. 101

ОСНОВНА ЉУДСКА ПРАВА (ПРАВО НА ЖИВОТ, ЗАБРАНА РОПСТВА,


ЗАБРАНА МУЧЕЊА, ЗАБРАНА РЕТРОАКТИВНЕ ПРИМЈЕНЕ КРИВИЧНИХ
ЗАКОНА)
Основна права човјека утврђена су Универзалном декларацијом о људским правима.
Генерална скупштина Уједињених нација усвојила је ову Декларацију у Паризу 10.
децембра 1948. године. Овај дан су Уједињене нације прогласиле за дан права човјека.
Декларација садржи 30 чланова, који се односе на грађанска, политичка, економска,
социјална и културна права.
Грађанска и политичка права (члан 3-21.) обухватају:
− право на живот, слободу и личну безбједност;
− слободу од ропства и тлачења, слободу од мучења или свирепог, нечовјечног или
понижавајућег поступка или кажњавања;
− право да човјек пред законом буде признат као личност;
− подједнаку законску заштиту;
− право на ефикасну правну заштиту;
− заштиту од самовољног хапшења, притварања и протјеривања;
− право на праведно суђење и јавно саслушање од стране независног и
непристрасног суда;

101
- Женевска конвенција о заштити грађанских лица за вријеме рата, IV Женевска конвенција од 12.08.1949.
године, чланови 4., 10., 26., 27., 29. и 30.;

108
− право појединца да буде сматран невиним док се не докаже кривица, нити да буде
кажњен од оне која се могла примјенити у вријеме када је кривично дјело
извршено;
− слободу од произвољног мјешања у приватни живот, породицу, дом или преписку;
− слободу кретања;
− право на азил;
− право на држављанство;
− права која се односе на брак;
− право на посједовање имовине;
− слободу мишљења и изражавања;
− право на слободу мирног окупљања и удруживања;
− право на учествовање у управљању и
− право на приступ у јавну службу под једнаким условима.
Економска, социјална и културна права Обухватају:
− право на социјално осигурање;
− право на рад;
− право на одмор и разоноду;
− право на стандард живота који одговара здрављу и благостању човјека;
− право на образовање;
− право на учествовање у културном животу заједнице.
Полазећи од Универзалне декларације о људским правима, а у намјери да се обезбједи
опште и стварно признање и поштовање права прокламованих у њој, у Риму је 04.
новембра 1950. године усвојена Европска конвенција за заштиту људских права и
основних слобода. Овом Конвенцијом утврђена су слиједећа права и слободе:
− право на живот;
− забрана мучења;
− забрана ропства и принудног рада;
− право на слободу и сигурност;
− право на правично суђење;
− кажњавање само на основу закона;

109
− прво на поштовање приватног и породичног живота;
− слобода мисли, савјести и вјероисповјести;
− слобода изражавања;
− слобода окупљања и удруживања;
− право на склапање брака;
− право на дјелотворни правни лијек;
− забрана дискриминације. 102

ОРУЖЈЕ
Петроградском декларацијом из 1868. године забрањена је употреба, у оружаним
сукобима, експлозивних или запаљивих зрна чија је тежина мања од 400 гр. Међународне
конференције одржане 1899. и 1907. године у Хагу увеле су принцип да је у
међународном хуманитарном праву забрањена употреба оружја које изазива
„непотребне патње“ и „претјерано тешке ране“ или која по својој природи не разликују
циљеве. Овај принцип, који је такође саставни дио обичајног међународног права
реафирмисан је 1977. године на дипломатској конференцији у Женеви.
Тако је забрањена употреба: биолошког, бактериолошког и хемијског оружја,
антиперсоналних мина, зрна која експлодирају у људском тијелу, зрна која се шире или
распрскавају у контакту са људским тијелом и оружја која повреде првенствено наносе
фрагментима који се не могу открити.103

102
- Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода;
- Правни лексикон, Друго измјењено и допуњено издање; Савремена администрација, Београд 1970.
године, страна 1219 и 1220;
103
- Међународна ревија Црвеног крижа/крста, „Обичајно право“; Свеска 87, број 857, март 2005. године,
страна 204-206;
- МКЦК "Борба по правилима", Приручник о праву оружаних сукоба, Београд 2004. године, страна 141;
- Конвенција о забрани развоја, производње и складиштења бактериолошког (биолошког) и отровног
оружја и о његовом уништењу тј. Конвенција о биолошком оружју од 10. април 1972. године;
- Конвенција о забрани употребе, складиштења, производње и трансвера антиперсоналних мина и о
њиховом уништењу од 18. септембра 1997. године;

110
П

ПРИМЈЕНА МЕЂУНАРОДНОГ ХУМАНИТАРНОГ ПРАВА


Међународно хуманитарно права, као грана међународног права, тежи да ублажи учинак
рата ограничавајући избор средстава и метода провођења војних операција и обавезујући
зараћене стране да поштеде лица која више не учествују или нису учествовала у
непријатељствима.
Оно се примењује само у ратним сукобима. Не примењује се на унутрашње немире као
што су засебни инциденти насиља . Међународно хуманитарно право прави разлику
између међународних и унутрашњих оружаних сукоба.
Међународно хуманитарно право се не бави питањем законитости или незаконитости
рата. То је питање уређено Повељом Уједињених нација. МХП не прави разлику измену
нападача и браниоца; обавезује подједнако све учеснике у оружаном сукобу.
Међународно хуманитарно право се разликује од Људских права која се примењују у
време мира и чије се неке одредбе суспендују за време оружаних сукоба.
И одредб међународног хуманитарног права су резултат компромиса, јер треба да
заштите људске животе и материјална добра приликом оружаних сукоба. Употреба војне
силе и хуманитарна брига уграђени су правила овог права, ограничавајући примјену силе
у рату, али је не забрањујући када је легитимна.
Дакле, хуманитарно право ће примјенити они који су одговорни за примјену војне силе
само ако се узму у обзир стварне војне потребе.
Сврха међународног хуманитарног права није усвајање правила која рат сматрају
немогућим. Умјесто тога, оно се мора помирити с ратом да би што боље задржало његове
ефекте унутар граница апсолутне војне неопходности.104

104
- Hans-Peter Gasser „Међународно хуманитарно право“; Међународни комитет Црвеног крста/ крижа,
2003. година, страна 7-22 и 89;

111
ПОВЕЉА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА
је основни инструмент Уједињених нација и главни правни споменик новог периода
развоја међународног права.
Повеља Уједињених нација потписана је у 26. јуна 1945. године у Сан Франциску. Повеља
је ступила на снагу 24. октобра 1945. године. Саставни дио Повеље Уједињених нација
представља и Статут Међународног суда правде. Повеља је поставила основу за
кодификацију и развој међународног права, стављајући у надлежност Генералне
скуоштине Уједињених нација, члан 13. Повеље, „подстицање постепеног развоја
међународног права и његове кодификације“.
Битне карактеристике међународног права које садржи Повеља јесу, између осталог:
− тенденција универзалности међународног права, како у географском погледу тако
и по садржини;
− рат и употреба силе у међународним односима стављају се ван закона, осим у
случају индивидуалне и колективне самоодбране „док Савјет безбједности не
предузме потребне мјере да би се одржао међународни мир и безбједност“;
− демократизација односа између држава на принципу суверене једнакости и не
мјешања која је још увијек ограничена изузетним положајем пет великих
савезничких сила;
− увођење елемената међународне контроле на управом колонијама;
− међународни систем старатељства;
− прокламовање принципа права свих народа на самоопредјељење и примата
интереса становништва над интересима колонијалних сила, чиме је створена
правна основа за развијање колонијалног система и за деколонизацију;
− стављање у први план међународне привредне и социјалне сарадње, као услова
стабилности и благостања у свијету, при чему се посебан значај придаје заштити
„права човјека и основних слобода за све без разлике расе, пола, језика или вјере“;
− правило да су сви чланови Организације Уједињених нација ipso facto уговорне
стране Међународног суда правде.

112
Повеља је поставила и основу за кодификацију и прогресивни развој међународног права,
стављајући у надлежност Генералне скупштине „подстицање постепеног развоја
међународног права и његове кодификације“.
Чланом 108. Повеље прописано је да измјене и допуне Повеље ступају на снагу за све
чланице Уједињених нација када буду изгласане од 2/3 чланова Генералне скупштине и
ратификоване од 2/3 чланова Уједињених нација, убрајајући ту и све сталне чланове
Савјета безбједности.105

ПРОГОН
Римски статут Међународног кривичног суда из 1998. године укључује прогон у списак
злочина против човјечности, дефинишући га као „намјерно и озбиљно лишавање
основних људских права групе или заједнице које међународно право забрањује као
ускраћивање права на идентитет групе или заједнице“.
Статут забрањује „прогањање сваке распознатљиве групе или заједнице на политичкој,
расној, националној, етничкој, културној, религијској, полној или некој другој основи, као
недопустиве са становишта међународног права“.
Према IV Женевској конвенцији заштићено лице се ниуком случају не може предати
некој земљи гдје би се могло бојати прогона због својих политичких или вјерских
убјеђења.
Кривични закон БиХ овај појам дефинише као намјерно и тешко, међународном праву
супротно ускраћивање основних права, због припадности скупини људи или
заједници.106

105
- Правни лексикон, Друго измјењено и допуњено издање; Савремена администрација, Београд 1970.
године, страна 828;
- Правна енциклопедија; Савремена администрација, Београд 1989. године, страна 1198 и 1199;
106
- Human Righta Watch "Геноцид, ратни злочини, злочини против човјечности", страна 390;
- Статут МКСЈ, члан 5.;
- Женевска конвенција о заштити грађанских лица за вријеме рата, IV Женевска конвенција од 12.08.1949.
године, члан 45 став 4.;
- Кривични закон БиХ („Службени гласник БиХ“, број 3/03 од 10. фебруара 2003. године) члан 172. став 2. (г);

113
ПРЕСЕЉЕЊЕ ЦИВИЛНОГ СТАНОВНИШТВА
Члан 49. став 1. Женевскe конвенцијe о заштити грађанских лица за вријеме рата,
прописује да су “принудна пресељавања, масовна или појединачна, као и прогонства
заштићених лица изван окупиране територије на територију окупирајуће силе или на
територију које било друге државе, окупиране или не, забрањена су, без обзира на
разлоге“.
Дакле, „пресељење цивилног становништва се не може наређивати због разлога у вези са
оружаним сукобом, осим ако њихова безбједност или императивни војни разлози то
захтјевају и само док ти разлози трају. Ако је такво премјештање неопходно, предузеће се
све неопходне мјере да се осигура да се цивилном становништву обезбједе
задовољавајући услови смјештаја, хигијене, здравствени, безбједоносни и услови
исхране“. 107

ПРИНЦИП НЕУТРАЛНОСТИ (ДРЖАВЕ КОЈА НЕ УЧЕСТВУЈЕ У ОРУЖАНОМ


СУКОБУ)
Држава која не учествује у оружаном сукобу између других држава је „неутрална“ .
Територија неутралне државе је неповредива. Њена територија, укључујући и
територијалне воде и ваздушни простор морају бити поштовани од зараћених страна.
Зараћеним странама је забрањено да:
− проводе своје трупе и конвоје и лете војним ваздухопловима преко неутралне
територије;

107
- Женевска конвенција о заштити грађанских лица за вријеме рата, IV Женевска конвенција од 12.08.1949.
године, члан 49. став 1.;
- Статут МКСЈ, члан 2.;
- МКЦК "Борба по правилима", Приручник о праву оружаних сукоба, Београд 2004. године, страна 145;

114
− постављају војне комуникацијске инсталације на неутралној територији, у лукама
или територијалним водама или да војне сврхе користе оне установљене прије
оружаног сукоба;
− да регрутују на неутралној територији;
− сви непријатељски поступци, подразумјевајући ту и заробљавање и претрес у
територијалним водама неутралне државе;
− установе суд за поморски ратни плијен на неутралној територији или у неутралним
територијалним водама;
− у неутралним лукама и неутралним водама стварају базе за поморско
дјеловањепротив својих противника.
Неутрална држава:
− је дужна да употријеби силу ако је потребно да на својој територији спријечи
поступке зараћене стране наведене у горе наведеном тексту;
− мора казнити оне који су починили акте супротне неутралности на њеној
територији;
− не смије уступати једној зараћеној држави ратне бродове, муницију или ма какав
војни материјал, али друга размјена са зараћеним државама остаје непромјењена;
− мора се једнако односити према зараћеним странама.108

ПРАВИЛНИК О ПОСТУПКУ И ДОКАЗИМА


Правилник о поступку и доказима је поред Статута најважнији правни акт МКСЈ-а.
Правилник о поступку и доказима судије Међународног кривичног суда за бившу
Југославију усвојиле су 11. фебруара 1994. године, а ступио је на снагу 14. марта 1994.
године.

108
- Конвенција о неутралности, V Хашка конвенција од 1907. године, члан 1.;
- Конвенција о неутралности, члан 2., 3. и 4., XIII Хашка конвенција од 1907. године (Конвенција о поморској
неутралности), члан 1., 2., 4., 5., 6. и 8.;
- МКЦК "Борба по правилима", Приручник о праву оружаних сукоба, Београд 2004. године, страна 24, 110 и
111;

115
Усвојен је на основу члана 15. Статута МКСЈ. Њиме се прописују процесне радње у току
прикупљања доказа као и у току самог вођења поступка. Представља својеврстан
„процесни закон“, јер се њиме прописују правила за рад прије суђења, за вођење судског
и жалбеног поступка, за прихватање доказног материјала, за заштиту жртава и свједока,
као и за остала одговарајућа питања. На почетку Правилник садржи чланове у којима се
објашњавају општи појмови који се односе на процесне субјекте, као и правила о
употреби језика. Измјене и допуне Правилника могу се усвојити на основу одлуке
најмање 10 судија, а приједлоге могу дати било ко од судија, Тужилац и секретар Суда. Од
усвајања па до 10. децембра 2009. године овај Правилник је измјењен и допуњен 42 пута,
док је у два пута прерађиван. 109

ПЉАЧКА (ПРЕМА ЧЛАНУ 3. СТАТУТА)


је одузимање имовине (личне или државне) која припада неком другом, без
одговарајуће законске процедуре, те под пријетњом или примјеном силе или присиле.
Према I Женевској конвенцији стране у сукобу ће у свако доба, а нарочито послије
окршаја предузети без одлагања све могуће мјере да се пронађу и прикупе рањеници и
болесници, да се заштите против пљачке и злостављања и да им се обезбједи потребна
њега, као и да се пронађу мртви и да се спријечи њихово пљачкање.
Према I I Женевској конвенцији стране у сукобу ће у свако доба предузети без одлагања
све могуће мјере да се пронађу и прикупе бродоломници, рањеници и болесници, ради
њихове заштите против пљачке и злостављања и да им се обезбједи потребна њега, као и
да се пронађу мртви и да се спријечи њихово пљачкање.
Према IV Женевској конвенцији свака страна у сукобу ће помагати мјере предузете у циљу
проналажења погинулих и рањених, пружања помоћи бродоломницима и другим лицима

109
- Статут МКСЈ, члан 15.;
- Правилник о поступку и доказима, правило 1.;
- Мандић Млађен „Хашки трибунал- стварност међународног правосуђа“; Бања Лука, 2002. године, страна
21;

116
изложеним озбиљној опасности и узимања свих њих у заштиту против пљачке и других
рђавих поступака.
Статут МКСЈ, члан 3. (е): „Међународни суд је надлежан да кривично гони особе које су
прекршиле законе и обичаје ратовања“, укључујући и „пљачкање јавне и приватне
имовине“.
Пљачкање имовине становништва за вријеме рата, оружаног сукоба или окупације,
Кривичним законом БиХ, прописано је као кривично дјело ратни злочин против цивилног
становништва.110

ПОМАГАЊЕ
Статут Међународног кривичног суда за бившу Југославију овлашћује Судда кривично
гони лица која су починила геноцид; завјеру којој је циљ геноцид; директно и јавно
подстицање на геноцид; покушај да се почини геноцид и саучесништво у геноциду.
Истовремено, Статутом је прописана лична одговорност за злочин, па и злочин геноцида,
сваке особе која је планирала, подстицала, наређивала, починила или на други начин
помагала и учествовала у планирању, припреми или извршавању овог злочина.
У предмету број: ИТ-98-33-Т, Тужилац против Радислава Крстића,(Претресно вијеће МКСЈ),
02. август 2001. године, параграф 601: „Помагање и подржавање значи давање знатне
подршке извршењу кривичног дјела“.
Предмету број: ИТ-98-33-А, Тужилац против Радислава Крстића, (Жалбено вијеће МКСЈ),
19. април 2004. године, параграф 135: „Питање које се јавља у овом стадију поступка јесте
разина кривичне одговорности Радослава Крстића у исправно утврђеним околностима.

110
- Женевска конвенција за побољшање положаја рањеника и болесника у оружаним снагама у рату,
I Женевска конвенција, од 12.августа 1949. године, члан 15. став 1.;
-Женевска конвенција о побољшању положаја рањеника, болесника и бродоломника оружаних снага на
мору, II Женевска конвенција од 12.08.1949. године, члан 18. став 1.;
-Женевска конвенција о заштити грађанских лица за вријеме рата, IV Женевска конвенција од 12.08.1949.
године, члан 16. став 2.;
-Статут МКСЈ, члан 3. (е);
- Кривични закон БиХ („Службени гласник БиХ“, број 3/03 од 10. фебруара 2003. године) члан 173. став 1. (ф);

117
Сви злочини који су услиједили након пада Сребренице извршени су у зони одговорности
Дринског корпуса. Нема доказа да је Дрински корпус испланирао или потакао било који
од тих злочина“.
У истом предмету, параграф 137: „Закључак Претресног вијећа да је најкасније од 15. јула
1995. године Радислав Крстић знао за геноцидну намјеру неких чланова Главног штаба
ВРС је разуман. Радислав Крстић је био свјестан да Главни штаб не располаже с довољно
сопствених средстава за извршење погубљења и да без кориштења средстава Дринског
корпуса Главни штаб не би могао да проведе свој геноцидни план. Крстић је знао да
допуштајући кориштење средстава Дринског корпуса знатно доприноси погубљењу
заробљених босанских Муслимана. Мада докази упућују на то да Радислав Крстић није
подржавао тај план, као командант Дринског корпуса он је дозволио Главном штабу да
затражи та средства и да се њима послужи. С тога је Крстићеву кривичну одговорност
примјереније описати као одговорност помагача и подржаваоца у геноциду, него као
одговорност починиоца“.
Исти предмет, параграф 140: „То, међутим, покреће питање да ли је за приписивање
одговорности за помагање и подржавање потребно да оптужена особа само посједује
знање о посебној геноцидној намјери главног починиоца, или она мора и дјелити ту
намјеру. Жалбено вијеће је већ објаснило, у више наврата, да се особа која помажеи
подржава у кривичном дјелу са посебном намјером може сматрати одговорном ако
помаже у почињењу злочина знајући за намјеру која стоји иза тог злочина. То начело
важи за забрану геноцида у Статуту, кривичног дјела које такође захтјева да се докаже
посебна намјера. Статут и пракса Међународног суда допуштају осуду за помагање и
подржавање у геноциду на основу доказа да је оптужени знао за геноцидну намјеру
главног починиоца“. 111

111
- Статут МКСЈ, члан 4. и 7.;
- Предмет број: ИТ-98-33-Т, Тужилац против Радислава Крстића,(Претресно вијеће МКСЈ), 02. август 2001.
године, параграф 60;
- Предмет број: ИТ-98-33-А, Тужилац против Радислава Крстића, (Жалбено вијеће МКСЈ), 19. април 2004.
године, параграф 135, 137 и 140;

118
Р

РАТНИ ЗЛОЧИНИ
су једно од четири међународна кривична дјела. Ова област регулисана је Женевским
конвенцијама из 1949. године и у два допунска протокола из 1977. године и Статутом
Међународног кривичног суда (Римски статут).
У члану 8. Римског статута дат је детаљан списак ратних злочина. По Статуту ратним
злочинима се сматрају:

1. Oзбиљно кршење Женевских конвенција од 12. августа 1949. године, тачније


слиједећи поступци против лица или имовине заштићених одредбама одређене
Женевске конвенције:

1.1. намјерно убијање;


1.2. мучење или нечовјечни поступци, укључујући биолошке експерименте;
1.3. намјерно наношење сувишне патње, тешких тјелесних повреда или
нарушавање здравља;
1.4. обимна разарања и присвајања туђе имовине која се не може оправдати
војном потребом, и која су при томе извршена незаконито и
безобзирно;
1.5. присиљавање ратних заробљеника или других заштићених лица да служе
у непријатељским снагама;
1.6. намјерно лишавање ратних заробљеника или других заштићених лица
њиховог права на фер и правично суђење;
1.7. незаконито протјеривање или пресељавање и незаконито затварање
лица;
1.8. узимање талаца;

119
2. Другe озбиљне повреде закона и ратних обичаја који се примјењују у
међународном оружаном сукобу, а према утврђеним правилима међународног
права, у ове повреде се убрајају:
1.1. намјерно усмјеравање напада против цивилног становништва или против
појединачних цивилних лица која нису директно умјешана у сукоб;
1.2. намјерно усмјеравање напада на цивилне објекте, тј. на објекте који нису војни
циљеви;
1.3. намјерно усмјеравање напада на особље, инсталације, материјале, јединице или
возила укључена у хуманитарну помоћ или мировну мисију у складу са Повељом
УН, све дотле док имају права на заштиту или пружају помоћ цивилима или
цивилним објектима по међународним законима који важе за оружане сукобе;
1.4. намјерно започињање напада, знајући да ће такав напад проузроковати
пропратна страдања или наношење повреда цивилним или наношење штете
цивилним објектима или да ће узроковати велика; дуготрајна и озбиљна
оштећења животне средине, што би било очигледно несразмјерно у односу на
очекивани, конкретни и непосредни војни учинак;
1.5. напад или бомбардовање, било којим средствима, градова, села, боравишта или
грађевина који нису брањени или који нису војни објекти;
1.6. убијање или рањавање војника (борца) који је положио оружје или више нема
намјеру да се брани, а то је учинио са циљем да се преда;
1.7. Злоупотреба заставе којом се даје знак за примирје, заставе или војног обиљежја
и униформе које припадају непријатељу или Уједињеним нацијама, као и
злоупотреба карактеристичних амблема дефинисаних Женевским конвенцијама,
а која су имала за посљедицу изазивање смрти или тешких тјелесних повреда;
........
1.36. регрутовани или на било који други начин стављање у војну службу дјеце испод 15
година стрости у националне оружане снаге или њихово кориштење за активно
учествовање у борби;

120
3. У случајевима оружаног сукоба који није међународног карактера, озбиљна кршења
члана 3. заједничког за четри Женевске конвенције од 12. августа 1949. године, наиме,
било које од доле наведених кривичних дјела почињених против лица која нису
узимала активно учешће у непријатељствима, укључујући припаднике оружаних снага
који су положили оружје и оне који су ван борбе због болести, рањавања, лишења
слободе, или ма ког другог разлога, као што су:
3.1. насиље над животом и тијелом, посебно убиство у сваком облику (квалификовано
и привилеговано убиство), сакаћење, окрутно понашање и мучење;
3.2. нарушавање личног достојанства, а нарочито понижавајуће и деградирајућим
поступањем;
3.3. узимање талаца;
3.4. доношење пресуда и извршење смртне казне без предходне објаве пресуде од
стране легитимно конституисаног суда, који би обезбједио све законске гаранције
које су опште предвиђене као неопходне у сваком судском поступку;
Овај став се односи на оружане сукобе који немају међународни карактер а не односи
се на унутрашње немире и сукобе, као што су побуне, појединачни и спорадични акти
насиља или на друге акте сличне природе;

4. Друге озбиљне повреде закона и обичаја до којих дође у оружаним сукобима који
нису међународног карактера, а које повреде су предвиђене одговарајућим
одредбама конкретно било које од слиједећих радњи:
4.1. намјерно усмјеравање напада на цивилно становништво или на цивиле који нису
узимали активног учешћа у непријатељствима;
4.2. намјерно усмјеравање напада на објекте, материјале, медицинске јединице,
транспортна средства и медицинско особље које носи очигледно истакнуте ознаке
прецизиране у Женевским конвенцијама, у складу са међународним правом;
4.3. намјерно усмјеравање напада на особље, инсталације, материјале, јединице или
возила хуманитарне помоћи или мировне мисије у складу са Повељом
Уједињених нација, за вријеме док пружају заштиту и помоћ цивилима или
цивилним објектима по закону о оружаном сукобу;

121
4.4. намјерно усмјеравање напада на религијске, образовне, умјетничке, научне
објекте, као и објекте за добротворне сврхе, историјске споменике, болнице и
мјеста гдје су скупљени рањени и болесни, под условом да не представљају војне
циљеве;
4.5. пљачкање насеља или мјеста, чак и када су иста освојена у нападу;
4.6. силовања, сексуално ропство, присиљавање на проституцију, насилну трудноћу,
како је дефинисано у члану 7., став 2 (п), присилну стерилизацију или било који
други облик сексуалног злостављања дефинисан као тешко кршење члана 3.
заједничког за све четри Женевске конвенције;
4.7. уништавање или одузимање имовине непријатељске стране, осим када је такво
уништавање или одузимање било неопходно и оправдано нужношћу сукоба.

Овај став се односи на оружане сукобе који нису међународног карактера па се стога не
примјењује на ситуације унутрашњих немира и сукоба, као што су побуне, појединачни и
спорадични акти насиља или други слични акти. Овај став се примјењује на оружане
сукобе који се одвијају на територији државе на којој је у току продужени оружани сукоб
између органа власти и организованих оружаних група или између самих група.

Ни једна од одредби под бројем 3 не односи се на право владе да одржи или поново
успостави ред и закон у држави или да брани њено јединство и територијални интегритет
и свим легитимним средствима која јој стоје на располагању. 112

112
- Статут МКС, члан 8.;

122
РАСЕЉЕНО ЛИЦЕ
Расељена лица, у смислу Закона о расељеним лицима, повратницима и избјеглицама
у Републици Српској, су држављани БиХ који су расељени на територији РС услијед
сукоба, ратних разарања или основаног страха од прогона или кршења људских права на
територији БиХ и нису у могућности да се на безбједан и достојанствен начин врате у своје
раније пребивалиште или на адресу свог ранијег пребивалишта.113

РАТ
је најгрубљи начин насилног рјешавања међународних спорова у виду оружаног сукоба
између двије или више држава.
До Првог свјетског рата у међународном праву сматрало се да свака суверена држава има
право да води рат без ограничења.
Између два свјетска рата закључен је Бријан-Келогов пакт. Овај пакт о одрицању од рата
потписало је 14 држава 27. августа 1928. године у Паризу. Уговор је остављен отворен за
потпис- приступ свим државама сјета. У члану 1. овог пакта речено је: “високе уговорне
стране свјесно изјављују у име својих народа да осуђују прибјегавање рату ради
рјешавања међународних спорова, и да га се одричу као оруђа националне политике у
својим међусобним односима“. Овим пактом подвучена је дужност мирног рјешавања
спорова али рат није одбачен као правно средство. Овим је овај уговор учињен
неефикасним јер не садржи апсолутну забрану рата.
Тек послије Другог свјетског рата Уједињене нације проглашавају у Повељи УН општу
забрану вођења рата и употребе силе и претње силом у рјешавању спорова између
држава.
Забрана рата по Повељи УН не значи и забрану сваке врсте оружаних сукоба.

113
-Закона о расељеним лицима, повратницима и избјеглицама у Републици Српској, („Службени гласник
Републике Српске“, број 42/05 од 26. априла 2005. године);

123
Чланице Уједињених нација имају право да се бране у случају напада на њих, док Савјет
безбједности не предузме потребне мјере.
Све државе свјета изјашњавају се против рата као средства политике, док се у пракси
прибјегава локалним ратовима као средству политике, они се називају одбрамбеним
ратовима, а представљају сталну и непосредну опасност од општег свјетског рата.114

РАТНО ПРАВО
подразумјева двије различите ствари: међународно ратно право с једне стране и
национално ратно законодавство, с друге.
Међународно ратно право регулише односе међу државама тј. субјектима међународног
права за вријеме рата и одређује међусобна права и дужности зараћених страна као и
права и права и дужности зараћених у односу на неутралне и обрнуто.
Ратно законодавство једне земље обухвата све унутарње прописе те земље који ступају на
снагу у случају рата.
Отпочињањем рата, по правилу, долази до низа промјена у унутрашњем правном систему
зараћених страна:ступају на снагу ратни прописи, који по правилу, мјењају привредни,
управни и судски систем земље и утичу на цјелокупни живот земље, као и на живот и
дјелатност сваког грађанина.
Избијање рата може имати за посљедицу измјене у организацији и надлежности
законодавних и управних органа, довести до измјене политичко-територијалне подјеле
земље, до измјене кривичних прописа (кривичног закона и кривичног поступка), до
помјерања надлежности судских органа, до обустављања рада судова у неким питањима
(мораторијум).

114
- Правни лексикон, Друго измјењено и допуњено издање; Савремена администрација, Београд 1970.
године, страна 103,104, 958 и 959;

124
По избијању рата појединац- грађанин подлијеже, сем војној и материјалној обавези, и
другим бројним обавезама и дужностима, као што су радна обавеза, цивилна заштита,
територијална одбрана, обавезна евакуација.
Сва ова питања регулише унутрашње ратно право.115

РАТНИ ЗАРОБЉЕНИК
Лице које је, у међународном оружаном сукобу, заробљено или се предало а које је
непријатељски борац (укључујући учесника „покрета маса“) или цивиле који су
придружени оружаним снагама (као што су ратни дописници, снабдјевачи по уговору или
припадници радних јединица или социјалних служби), осим санитетског и вјерског
особља.
Ошта заштита ратих зарбљеника; смјештај, исхрана и одијевање ратних заробљеника;
хигијенска и љекарска њега; исповједање вјере, упражњавање интелектуалне и физичке
дјелатности; премјештање; рад и новчана средства; односи са спољним свјетом и
властима; представљање; судско гоњење, кривичне и дисциплинске санкције; завршетак
заробљеништва, ослобађање и репатриација и друштва која им указују помоћ регулисана
су Женевска конвенција о поступању са ратним заробљеницима, III Женевска конвенција
од 12.08.1949. године .116

РЕПАТРИЈАЦИЈА
је међународна обавеза државе у чијој се власти налазе заробљеници, да их врати у
њихову државу, чак и ако ни особе о којима се ради нити њихова држава, то не захтјевају,
а чим престану разлози који су изазвали њихово заробљавање.117

115
- Правни лексикон, Друго измјењено и допуњено издање; Савремена администрација, Београд 1970.
године, страна 963;
116
- Женевска конвенција о поступању са ратним заробљеницима, III Женевска конвенција од 12.08.1949.
године;
117
- Женевска конвенција о заштити грађанских лица за вријеме рата, IV Женевска конвенција од 12.08.1949.
године, члан 134. и 135.;
- ABA CELLI Promoting the Rule of Law, Практични водич за гоњење ратних злочина у БиХ, страна 339;

125
РАТНИ ЗЛОЧИН ПРОТИВ ЦИВИЛНОГ СТАНОВНИШТВА
Ово кривично дјело не спомињу изричито Статути Међународног кривичног суда и
Међународног кривичног суда за бившу Југославију међутим, Статут МКСЈ га
дескриптивно поставља унутар правне категорије „тешке повреде Женевских конвенција
из 1949. године“. Док га Статут МКС дефинише унутар кривичног дјела „ратни злочини“.
Кривични закон БиХ дефинише ово кривично дјело као кршење правила међународног
права за вријеме рата, оружаног сукоба, или окупације, проузроковано као посљедица
издавања наредбе или чињења дјела која у основи представљају:

а) напад на цивилно становништво, насеље, поједине цивилне особе или особе


онеспособљене за борбу, а тај је напад посљедовао смрћу, тешком тјелесном озљедом
или тешким нарушењем здравља људи;
б) напад без избора циља којим се позљеђује цивилно становништво;
ц) убијања, намјерно наношење особи снажног тјелесног или душевног бола или патње
(мучење), нечовјечно поступање, биолошке, медицинске или друге знанствене
експерименте, узимање ткива или органа ради трансплантације, наношење великих
патњи или повреда тјелесног интегритета или здравља;
д) расељење, пресељење или присилно однародњење или превођење на другу вјеру;
е) присиљавање друге особе употребом силе или пријетње директним нападом на њезин
живот или тијело или на живот или тијело њој блиске особе, на сексуални однос или с
њим изједначену сексуалну радњу (силовање), присиљавање на проституцију,
примјењивање мјера застрашивања и терора, узимање талаца, колективно кажњавање,
протуправно одвођење у концентрационе логоре и друга протузаконита затварања,
одузимање права на правично и непристрано суђење, присиљавање на службу у
непријатељским оружаним снагама или у непријатељској обавјештајној служби или
управи;

126
ф) присиљавање на принудни рад, изгладњивање становништва, конфискацију имовине,
пљачкање имовине становништва, протуправно, самовољно и војним потребама
неоправдано уништавање или присвајање имовине у великим размјерама, узимање
незаконите и несразмјерно велике контрибуције и реквизиције, смањење вриједности
домаће новчане јединице или протузаконито издавање новца.118

РАЊЕНИ (И БОЛЕСНИ)
су лица, војна и цивилна, којима је због повреде, болести или других физичких или
менталних поремећаја или тешкоћа потребна љекарска помоћ и њега и која се уздржавају
од сваког акта непријатељства. Њињов полажај у ратним сукобима детаљно регулишу
Женевске конвенције од 12. августа 1949. године и Допунски протокол I уз Женевске
конвенције из 1977. године. Кршење ових правила, у Кривичном закону Босне и
Херцеговине дефинисано је као посебно кривично дјело „ратни злочин против цивилног
становништва“.
Рањени и болесни нису само они рањени на ратном пољу, већ свако лице коме је
потребна љекарска њега, укључујући и породиље, новорођенчад и друга лица којима је
потребна хитна медицинска помоћ или њега, као што су немоћни или труднице.
Рањени и болесни имају заштићени статус. Не смију бити предмет напада. Са њима се
мора поступати човјечно. Насиље и биолошки експерименти су забрањени. Према
женама треба поступати с поштовањем, са свим обзирима који се дугују њиховом полу и
оне морају уживати исто тако повољно поступање које се признаје мушкарцима.
Стране у сукобу морају да им пруже медицинску помоћ. Не могу се намјерно поставити
без медицинске помоћи, нити изложити заразним болестима или инфекцији.
Приоритет у поступању диктиран је искључиво медицинским разлозима.

118
- Статут МКС, члан 8.;
- Статут МКСЈ, члан 2. и 3.;
- Кривични закон БиХ ( „Службеном гласнику БиХ“, број 3/03 од 10. фебруара 2003. године), члан 173.;

127
У свако доба, а нарочито послије борбе морају се потражити и сакупити рањени и
болесни. Може да се уговори прекид ватре да би се дозволило сакупљање и евакуација
рањеника са бојног поља и окружених подручја.
Све ове обавезе треба да буду извршене без икакве негативне дискриминације засноване
на полу, раси, народности, вјероисповјести, политичким мишљењима или сличним
критеријима.
Стране у сукобу дужне су да попишу све податке о рањенима и болесним противничке
стране који су пали под њихову власт. Ти подаци о њима морају се доставити
националном бироу за обавјештење. Национални биро за обавјештење мора да буде
установљен у свакој земљи укљученој у оружане сукобе, да прикупља и шаље
информацију везане за мртве, рањене и болесне, ратне заробљенике и интернирана
лица.
Рањеници и болесници једне стране у сукобу који су (као борци) пали под власт
противника биће ратни заробљеници, али се евакуишу медицинским каналима.
Уколико није могуће да се евакуишу властити рањеници и болесници и они морају да се
препусте непријатељу, оставиће се с њима, уколико је то могуће, један дио свог
санитетског особља и материјала да припомогне њиховој њези.
(види појам болесни (и рањени).119

119
- МКЦК "Борба по правилима", Приручник о праву оружаних сукоба, Београд 2004. године, страна 67 и
68;
- Допунски протокол I уз Женевске конвенције из 1977. године, члан 8 (а)
- Женевска конвенција за побољшање положаја рањеника и болесника у оружаним снагама у рату,
I Женевска конвенција, од 12.августа 1949. године, члан 12 , 14 и 16;
- Кривични закон БиХ ( „Службеном гласнику БиХ“, број 3/03 од 10. фебруара 2003. године), члан 174.;

128
С

СУКОБ НАДЛЕЖНОСТИ И ПРИНЦИП "nе bis in idem"


Сукоб надлежности је спор између два или више органа око тога ко је од њих надлежан за
рјешавање одређеног односа или питања. Принцип „nе bis in idem" је правило кривичног
процесног права по коме исто кривично дјело и исти починилац не могу бити предмет
поновног кривичног поступка, ако је ствар била већ једном рјешена правоснажном
пресудом или рјешењем.
Сукоб надлежности и принцип „nе bis in idem" у суђењима за кривична дјела ратних
злочина почињена на територији бивше Југославије, између Међународног кривичног
суда за бившу Југославију и националних судова, Статут МКСЈ је одредио тако да
надлежност МКСЈ има предност пред националним судовима, те да се у свакој фази
поступка, може службено обратити да му уступи надлежност, у складу са Статутом и
Правилником о поступку и доказима.
У овом контексту поставља се питање примјене принципа „nе bis in idem", који упућује да
се једном лицу не може судити два пута за исто кривично дјело. Статут МКСЈ је међутим
одредио да лице, којем је било суђено пред националним судом, за неко од кривичних
дјела из његове надлежности, може бити поновно суђено, али само ако је дјело:
− пред националним судом било оквалификовано као “обично кривично дјело“ или
је
− поступак пред националним судом вођен пристрасно или необјективно или је био
смишљен да оптуженог заштити од међународне кривичне одговорности или ако
кривични поступак није прописно вођен.120

120
- Статут МКСЈ, члан 9. и 10.;
- Проф. др Миодраг Н. Симовић и доц. др Милан Благојевић „Међународно кривично право“; прво издање,
Паневропски универзитет Апеирон, Факултет правних наука, Бања Лука 2007. године, страна 187;

129
СТАТУТ МЕЂУНАРОДНОГ КРИВИЧНОГ СУДА ЗА БИВШУ ЈУГОСЛАВИЈУ
Статут Међународног кривичног суда за бившу југославију (МКСЈ) усвојен је 25. маја 1993.
године Резолуцијом број 827 Савјета безбједности. Прва измјена и допуна била је 13. маја
1998. године Резолуцијом број 1166 а друга измјена и допуна 30. новембра 2000. године
Резолуцијом број 1329, трећи пут Статут је измјењен и допуњен 17.маја 2002. године
Резолуцијом број 1411.
МКСЈ има овлашћења да кривично гони лица одговорна за тешка кршења међународног
хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. године у складу
са одредбама овога Статута.
МКСЈ има овлаштења да кривично гони физичка лица која су починила или су наредила
да се почине тешке повреде Женевских конвенција од 12. августа 1949. године, која су
прекршила ратне законе и обичаје, која су починила геноцид и злочине против
човјечности.
Територијална надлежност МКСЈ обухвата територију бивше Социјалистичке Федеративне
Републике Југославије, укључујући њену копнену површину, ваздушни простор и
територијалне воде.
Временска надлежност МКСЈ обухвата период од 01. јануара 1991. године.
МКСЈ и национални судови истовремено су надлежни за кривично гоњење лица
одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији
бивше Југославије од 01. јануара 1991. године.
МКСЈ има предност у односу на национални суд. У било којој фази поступка, МКСЈ може
службено да затражи од националног суда да уступи надлежност међународном суду у
складу са Статутом и Правилником о поступку и доказима.
Ни једном лицу се не може поново судити пред националним судом за дјела која према
Статуту представљају тешка кршења међународног хуманитарног права, уколико је томе

130
лицу већ суђено пред МКСЈ. Лицу којем је пред националним судом суђено за дјела која
представљају тешка кршења међународног хуманитарног права, поново се може судити
пред МКСЈ само ако је дјело за које је лице осуђено квалификовано као обично кривично
дјело или поступак националног суда није био
непристрасан и независан, или је био усмјерен на заштиту оптуженог од међународне
кривичне одговорности, или ако предмет није прописно вођен.
У одређивању казне лицу осуђеном за злочине по Статуту, МКСЈ ће узети у обзир већ
одслужене казне према пресуди националног суда.
Казна коју изрекне Претресно вијеће биће ограничена на казну затвора. Приликом
одређивања казне, Претресна вијећа ће имати у виду одређивање казне затвора из
Судске праксе у бившој Југославији.
Осуђеник издржава законску казну у држави коју са списка држава које су Савјету
безбједности изразиле спремност да прихвате осуђене особе одреди МКСЈ. Издржавање
затворске казне је у складу са законима који су на снази у дотичној држави и под
надзором МКСЈ.
Ако према закону државе у којој осуђено лице издржава казну има право на помиловање
или ублажавање казне, дотична држава о томе обавјештава МКСЈ. Предсједник МКСЈ о
томе одлучује у договору са судијама, водећи рачуна о правди и општим правним
принципима.
Сједиште МКСЈ је у Хагу.121

СУРОВО ПОСТУПАЊЕ (ВИДЈЕТИ ПРЕСУДУ „КОРДИЋ И ЧЕРКЕЗ“)


Члан 3.(а), заједнички је за све Женевске конвенције од 12. августа 1949. године,
забрањују у свако доба и на сваком мјесту „повреде које се наносе животу и тјелесном
интегритету, нарочито све врсте убиства, осакаћења, свирепости и мучења“.

121
- Статут МКСЈ;

131
Чланом 2. (б) Статута Међународни суд је надлежан да кривично гони лица која су
починила или наредила да се почине „мучење или нечовјечно поступање укључујући
биолошке експерименте“.
У предмету Кордић и Черкез, (Претресно вијеће), 26. фебруар 2001. године, параграф 256:
„Нечовјечно поступање је намјерна радња или пропуст, тј. радња која је, објективно
гледана, смишљена а не случајна, која наноси тешку душевну или тјелесну патњу или
повреду или представља озбиљан насртај на људско достојанство“.122

САНИТЕТСКЕ ЗОНЕ
су посебне зоне или мјеста, која треба да послуже за смјештај, лијечење и његу болесника
и рањеника, како војних тако и цивилних. Те зоне се искључују из ратишта, обиљежавају
се знаком Црвеног крста који се ставља на границе зоне и на зграде. Да би олакшале
склапање споразума о формирању ових зона, Прва и Четврта Женевска конвенције
предвиђају нацрт споразума о таквој зони. Од воље зараћених страна зависи да ли ће
доћи до њиховог формирања.
Државе уговорнице још у вријеме мира, а Стране у сукобу по отварању непријатељстава
могу установити на својој сопственој територији и, ако за тим постоји потреба, на
окупираним територијама, санитетске зоне и санитетска мјеста тако организована да
ставе ван домашаја рата рањенике и болеснике, немоћне, старе особе, дјецу испод 15
година, бремените жене и мајке са дјецом испод 7 година као и особље коме је стављено
у задатак уређење и управа тих зона и мјеста и њега која се има дати у њима окупљеним
лицима.123

122
- Human Righta Watch "Геноцид, ратни злочини, злочини против човјечности", страна 35;
- Статут МКСЈ, члан 2. (б);
- Женевске конвенције од 12. августа 1949. године, члан 3. (б);
123
- Женевска конвенција за побољшање положаја рањеника и болесника у оружаним снагама у рату,
I Женевска конвенција, од 12.августа 1949. године, члан 23., став 1.;
- Женевска конвенција о заштити грађанских лица за вријеме рата, IV Женевска конвенција од 12.08.1949.
године, члан 14;
- МКЦК "Борба по правилима", Приручник о праву оружаних сукоба, Београд 2004. године, страна 35

132
СТАТУТ МЕЂУНАРОДНОГ КРИВИЧНОГ СУДА (РИМСКИ СТАТУТ)
Током 1994. године Комисија Уједињених нација за међународно право, замољена за то
од стране Генералне скупштине, израдила је нацрт Статута Међународног кривичног суда.
Након неколико разматрања и измјена, биће усвојен четри године касније. До тога је
дошло на Дипломатској конференцији Уједињених нација о оснивању МКС, одржаној у
Риму 17. јула 1998. године. До 11. априла 2002. године Статут је ратификовало 60 држава,
а ступио је на снагу 01. јула 2002. године.
Статут МКС има вишеструко значење за развој међународног материјалног кривичног
права. Посебно је важно што се по први пут на једном мјесту у међународноправном
документу могу наћи одредбе општег и посебног дијела материјалног кривичног права.
Статутом је прописано да сједиште Суда буде у Хагу.
Према одредбама Статута, надлежност Суда се, протеже на територије свих држава
чланица, а по основу посебног уговора закљученог са државом која није чланица нити
потписница Статута, надлежност Суда се протеже и на територију те државае.
Суд примјењује најприје овај Статут као и Правила поступка и извођења доказа, затим,
када је то сврсиходно, одговарајуће уговоре, принципе и начела међународног права, а на
крају општи правни принцип који је Суд извео из националних закона свјетских правних
система, када је то оправдано, и нацинални закон држава које би иначе биле надлежне
поводом конкретног кривичног дјела, под условом да ти принципи нису у колизији са
овим Статутом, међународним правом и међународно признатим нормама и
стандардима.
Нико, према одредбама овога Статута, није кривично одговоран за дјело које је извршио
прије ступања на снагу овога Статута.
Овај Статут се примјењује једнако на сва лица без прављења разлике по питању да ли су
они носиоци јавне функције или не. Јавна функција предсједника државе или владе,
члана владе или парламента, изабраног представника или владиног службеника, неће ни
у ком случају представљати основ да се то лице изузме од кривичне одговорности, по
овом Статуту, нити јавна функција, сама по себи, представља основ за блаже
кажњавање.124

- Правни лексикон, Друго измјењено и допуњено издање; Савремена администрација, Београд 1970.
године, страна 1011;
124
- Проф. др Миодраг Н. Симовић и доц. др Милан Благојевић „Међународно кривично право“; прво
издање, Паневропски универзитет Апеирон, Факултет правних наука, Бања Лука 2007. године, страна 31-39;
- Извори међународног хуманитарног права; ФПН, Црвени крст Србије, МКЦК, Београд 2007. године, страна
628-698;

133
СПЕЦИЈАЛНИ СУД ЗА СИЈЕРА ЛЕОНЕ
Споразум измеду Уједињених нација и владе Сијера Леонеа о оснивању Специјалног суда
за Сијера Леоне потписан је 16. јануара 2002. године у Фритауну. Законодавни акт за
Специјални суд донијет је 19. марта 2002. године. Овај акт је, у складу са Уставом Сијера
Леонеа, ступио на снагу након што га је потврдио предсједник Сијера Леонеа, и то 29.
марта 2002. године.
Специјални суд је трећи ад хоц међународни кривични суд, послије ИЦТY и ИЦТР, а први у
којем ће једни поред других засједати међународне (УН) и домаће судије (на Косову
судови раде на друкчијој правној основи и непосредно су под УН мисијом). У његовом
називу, као што видимо, не користи се израз "трибунал", већ "суд", али то не утиче на
чињеницу да се ради о органу који има специјалну надлежност и привремени карактер.
Оснивању овог суда претходио је дугогодишњи грађански рат (од марта 1991), који је
окончан мировним споразумом потписаним у главном граду Тогоа (Ломеу) 7. јула 1999.
године.
Споразум између УН-а и владе Сијера Леонеа о оснивању Специјалног суда за Сијера
Леоне и Статут Специјалног суда за Сијера Леоне представљају оквир за гоњење
појединаца који су одговорни за ратне злочине у грађанском рату у Сијера Леонеу. Први
документ се бави само оснивањем Суда, а други његовим надлежностима и функцијама.
За разлику од ИЦТY, односно ИЦТР који суде појединцима само за кривична дјела по
међународном праву, Специјални суд за Сијера Леоне, према поменутом споразуму, има
надлежност да суди појединцима како за кривична дјела по медународном праву тако и
за кривична дјела из домаћег права. Специјални суд има упоредну надлежност са
домаћим сијералеонским судовима, али ће моћи у свако доба да званично затражи од
домаћег суда да му уступи надлежност, па ће тако имати предност над домаћим
судовима (члан 8 Статута), поштујући начело „ne bis in idem“ (члан 9 Статута).125

125
- Проф. др Миодраг Н. Симовић и доц. др Милан Благојевић „Међународно кривично право“; прво
издање, Паневропски универзитет Апеирон, Факултет правних наука, Бања Лука 2007. године, страна 29 и
30;

134
ТЕРОРИЗАМ
представља намјерно, политички мотивисано насиље, или пријетњу примјеном насиља,
које је усмјерено против цивила или цивилних мета, а које спроводи слабија страна у
асиметричном сукобу. Елементи тероризма су:
1. асиметрија сукоба- када слабија страна користи насилне методе против јаче стране;
2. политичка природа тероризма- разликује га од обичног или организованог криминала;
3. насиље- оно није само себи сврха, нити му је циљ уништавање објекта на ком се
примјењује, већ је преносилац поруке; мете су углавном цивили или цивилни објекти,
али и репрезентативне мете из циљне групе (политички и војни функционери);
4. изазивање страха код противника- физичко уништење је начин да се изазове страх,
5. утицај на ширу околину- поред непосредне жртве, постоји и шира популација која је
мета застрашивања; терориста својим чином настоји да покаже слабост система, као и
његову неспособност да својим грађанима пружи безбједност како би грађани
престали да подржавају поредак који он напада.
Кривичним законом Босне и Херцеговине „тероризам“ је прописан као кривично дјело
почињено са циљем озбиљног застрашивања становништва или присиљавања органа
власти Босне и Херцеговине, владе друге земље или међународне организације, да нешто
изврши или не изврши, или с циљем озбиљне дестабилизације или уништавања основних
политичких, уставних привредних или друштвених структура Босне и Херцеговине, друге
земље или међународне организације.126

126
- Кривични закон БиХ ( „Службеном гласнику БиХ“, број 3/03 од 10. фебруара 2003. године), члан 201.;
- ЦЦВО- Центар за цивилно- војне односе „Појмовник безбедоносне културе“; Београд 2009. године; страна
131;

135
ТАОЦИ
су лица коима је ускраћена слобода кретања, а која су у таквом стању, односно под
пријетњом нехуманог третмана, мучења или убијања налази због жеље лица или стране
које му ускраћује слободу да оствари предност (корист) материјалне или тактичке
природе у оружаном сукобу.
Међународни комитет Црвеног крста дефинише таоце као „ лица која су се, вољно или
невољно нашла у власти непријатеља и која својом слободом или својим животима јамче
прихватање захтјева поменутог (непријатеља), као и безбједност његових оружаних
снага“.
Заједнички члан 3. (б) Женевских конвенција забрањује узимање талаца у унутрашњим
оружаним сукобима, док IV Женевска конвенција забрањује да се за вријеме рата цивили
узимају као таоци. Даљу заштиту цивила пружа Додатни протокол I из 1977. године уз
Женевске конвенције, који се односи на унутрашње оружане сукобе и у њему се
забрањује узимање талаца.
Статут МКСЈ, у члану 2.(х), третира „узимање цивила за таоце“ као ратни злочин- тешке
повреде Женевских конвенција од 12. августа 1949. године.
Кривични закон Босне и Херцеговине Глава XVII, „Кривична дјела против човјечности и
вриједности заштићених међународним правом“ узимање талаца дефинише као посебно
кривично дјело на слиједећи начин:
1. „ Ко другог затвори, држи затвореног или му на други начин одузме или ограничи
слободу кретања, или га држи и пријети да ће га убити, повриједити или надаље
задржавати као таоца, у циљу да примора неку државу или међународну међувладину
организацију да нешто изврши или не изврши, као изричити или прећутни услов за
ослобађање таоца, казниће се казном татвора од једне до десет година.
2. Ако је усљед кривичног дјела из става (1) овог члана наступила смрт отете особе,
учинитељ ће се казнити казном затвора најмање пет година.
3. Ако је при извршењу кривичног дјела из става (1) овог члана извршилац отету особу са
умишљајем лишио живота, казниће се казном затвора најмање десет година или
казном дуготрајног затвора“.127

127
- Женевске конвенције од 12. августа 1949. године, члан 3. (б);

136
ТРИБУНАЛ
У вези са термином "трибунал" треба указати на потребу његовог разликовања од
термина "суд", о чему се понекад не води довољно рачуна. С тим у вези, Деган и Павишић
с правом указују како је "трибунал" израз који је "уопштено резервисан за међународне
судове који имају привремени значај или уско специјализовану надлежност (наш курзив),
попут нпр. Међународног трибунала за право мора са сједиштем у Хамбургу". Супротно
овом изразу, истичу даље ови аутори, израз "суд" се у називима употребљава за судове
који су установљени с намјером да буду стални и са широком надлежношћу" (наш
курзив). Као примјер међународних судова ти аутори истичу Међународни суд правде у
Хагу, мада инсистирају на томе да у називу овог суда не треба употребљавати ријеч
"правде", јер би то подразумијевало да постоје и "судови кривде", затим Европски суд за
људска права у Стразбуру, Амерички суд за људска права у Сан Хозеоу (Костарика) и Суд
европских заједница у Луксембургу.128

- Допунски протокол I уз Женевске конвенције из 1977. године;


- Статут МКСЈ, члан 2. (х);
- Кривични закон БиХ ( „Службеном гласнику БиХ“, број 3/03 од 10. фебруара 2003. године), члан 191.;
- Human Righta Watch "Геноцид, ратни злочини, злочини против човјечности", страна 62;
128
- Проф. др Миодраг Н. Симовић и доц. др Милан Благојевић „Међународно кривично право“; прво
издање, Паневропски универзитет Апеирон, Факултет правних наука, Бања Лука 2007. године, страна 21;

137
У

УДРУЖЕНИ ЗЛОЧИНАЧКИ ПОДУХВАТ


је правна доктрина коју је у највећој мјери разрадио Међународни кривични суд за бившу
Југославију, за ратне злочине почињене током 1991-1995. године.
Међународно кривично право бави се питањем индивидуалне одговорности појединаца
за злочине великих размјера. Ови злочини подразумјевају значајно учешће већег броја
појединаца у њиховом извршењу. Утврђивање удјела одговорности сваког од њих од
великог је значаја за појам „удружени злочиначки подухват“ (УЗП). Његова суштина је у
томе:
− да је група људи имала заједнички план, намјеру или циљ да почини злочин,
− да је оптужени на неки начин учествовао у том плану и
− да је имао у намјери остварење циља тог заједничког плана.
До сада је МКСЈ оптужио око 65 особа за учествовање у УЗП што наводи на закључак да је
овај суд има велику склоност примјене овог облика индивидуалне одговорности.
Прво формално признавање УЗП-а било је у пресуди Тужилац против Душка Тадића у
предмету број ИТ-94-1-А од 15. јула 1999. године.
Елементи УЗП-а су actus reus ( „чин кривње“) и mens rea („ментално стање“). Статут МКСЈ
не дефинише actus reus и mens rea. Дефиницију овог облика одговорности и њених
коститутивних елемената дало је Жалбено вијеће МКСЈ-а у предмету Тадић у одлуци из
1999. године. Послије тога није било значајнијих промјена те дефиниције у каснијој
судској пракси.
Аctus reus УЗП садржи кумулативно постојање сљедећа три елемента:
1. Множина лица
2. Постојање заједничког плана
3. Учествовање оптужених у заједничком подухвату

138
Мens rea се разликује у зависности од категорије УЗП-а која се примјењује:
1. Прва категорија случајева захтјева да се конкретан злочин почини с намјером тј.
умишљајем да се изврши одређени злочин ( при чему је умишљај заједнички свим
саизвриоцима).
2. Друга категорија је варијанта прве, оптужени мора имати лично сазнање о систему
злостављања (било да је ово доказано личним свједочењем или се изводи
закључивањем на основу наредбодавне позиције оптуженог), као и посједовати
намјеру да даље унаприједи овај заједнички усаглашен систем злостављања.
3. Трећа категорија захтјева намјеру да се учествује и даље унапређује злочиначка
активност или злочиначки циљ групе, те да се допринесе УЗП или, чињењу злочина
иза којег стоји група. Одговорност за злочин који није договорен у заједничком плану
наступа, у зависности од околности случаја, само када се могло предвидјети да тај
злочин може починитиједан или више припадника групе и када је оптужени
својевољно преузео тај ризик.
Код УЗП-а постојање заједничког плана, намјере или циља сматра се sine qua non. Лице
које помаже и подржава, у ствари извршава радње усмјерене искључиво помагању,
охрабривању или давању моралне подршкечињењу одређеног конкретног злочина
(убиства, истребљивање, силовање, мучење и . . . ), а ова подршка има значајан ефекат на
чињење злочина. У случају УЗП-а, довољно је да учесник обавља радње које су на неки
начин усмјерене на даље унапређење заједничког плана или циља. Неопходни ментални
елемент у случају помагања и подржавања, знање да радње лица које помаже и
подржава, помажу извршењу конкретног злочина од стране главног починиоца. У случају
УЗП, захтјева се више тј. намјера да се почини злочин или намјера остваривања
заједничке злочиначке намјере уз предвиђање да би лако могло доћи до почињења
злочина и изван заједничког злочиначког циља.
Претресно вијеће је у случају Квочка извело закључак да лице које помаже и подржава,
односно оно лице које помаже или олакшава злочиначки подухват као саучесник, може
постати саизвршилац, чак и без физичког чињења злочина, под условом да његово
учествовање у подухвату траје дужи период или да је лице постало непосредније
укључено у одржавање функционисања подухвата. Дјелећи намјеру у удруженом
злочиначком подухвату, лице које помаже и подржава постаје саизвршилац. Када докази

139
упућују да лице које значајно доприноси подухвату, дијели и циљеве у подухвату, оно
постаје саизвршилац.
Правници практичари у Босни и Херцеговини вјероватно ће морати да одлуче да ли ће
новонастала теорија одговорности, која је играла и још увијек игра централну улогу у
утврђивању кривице пред међународним кривичним судовима, бити прихваћена у
предметима пред Судом БиХ за сличну сврху.129

УБИСТВО
је сваки акт прекидања живота односно наношење смрти другом лицу.
Женевским конвенцијама, Статутом Међународног кривичног суда, Статутом
Међународног кривичног суда за бившу Југославију као и Кривичним законом Босне и
Херцеговоне, надлежни судови су овлаштени да кривично гоне особе које су одговорне за
злочине односно кривично дјело убиство односно намјерно убијање.130

129
- Human Righta Watch "Геноцид, ратни злочини, злочини против човјечности", страна 130;
- Јасмина Пјанић, „Удружени злочиначки подухват“,
130
- Женевске конвенције од 12. августа 1949. године
-Статут МКС, члан 6., 7. и 8.;
- Статут МКСЈ, члан 2., 4. и 5.;
- Кривични закон БиХ ( „Службеном гласнику БиХ“, број 3/03 од 10. фебруара 2003. године), члан 171., 172.,
173., 174. и 175.;
- Human Righta Watch "Геноцид, ратни злочини, злочини против човјечности", страна 58

140
Ф

ФРОНТ (ЛИНИЈА РАЗГРАНИЧЕЊА – ПРВА БОРБЕНА ЛИНИЈА)


Је линија добијена спајањем тачака на којима се налазе најистуренији борци једне стране
у сукобу а изван које се у сличној или истој формацији налазе борци супротстављене
стране у сукобу.131

131
- Војна енциклопедија, III, Београд 1972;

141
Х

ХАШКЕ КОНВЕНЦИЈЕ
Хашке конвенције су појам који обухвата низ међународних споразума потписаних у Хагу
(1899, 1907. и касније) о правилима за ограничење наоружања као и обичајима и
правилима ратних дејстава. И поред њиховог кршења у два светска рата, као и у другим
локалним сукобима, Хашке конвенције потврдиле су принцип да су међународне
конвенције најбољи начин за решавање интернационалних проблема. На
конференцијама у Хагу 1899. и 1907. године положени су темељи за стварање будуће
међународне организације, кодификовале су правила ратног права и неутралности и
донијеле прописе о мирном рјешавању међународних спорова. Оне су представљале
покушај да се до тада не организована међународна заједница претвори у организовану и
централизовану заједницу држава; оне су утрле пут стварању будућих међународних
организација и поставиле основе за Друштво народа и Уједињене нације. У томе је
њихова историјска и правна вриједност.
На Првој Хашкој конференцији одржаној од 18. маја до 27. јула из 1899. године и Другој
која је одржана од 15. јуна до 18. октобра 1907. годинедонесен је низ конвенција из
области међународног ратног права, права неутралности и мирног рјешавања
међународних спорова. Прва Хашка конференција усвојила је:
1. Конвенција о законима и обичајима рата на копну (садржи Мартенсову клаузулу)
2. Конвенција о мирном рјешавању спорова
3. Конвенција о примјени Женевске конвенције од 22.08.1864. на поморски рат.
Друга Хашка конференција представља прву већу кодификацију постојећих правила
међународног обичајног права, нарочито ратног права на њој је усвојено 13 конвенција и
то:
1. Конвенција о мирном рјешавању спорова
2. Конвенција о забрани употребе силе при истјеривању уговорних потраживањам
3. Конвенција о започињању непријатељстава

142
4. Конвенција о законима и обичајима рата на копну (прилог Конвенције Правилник о
копненом ратовању)
5. Конвенција о правима и дужностима неутралних сила и особа у копненом рату
6. Конвенција о поступању са непријатељским трговачким бродовима при избијању
непријатељстава
7. Конвенција о претварању трговачких бродова у ратне
8. Конвенција о полагању подморских аутоматских контактних мина
9. Конвенција о бомбардовању од стране поморских сила у доба рата
10. Конвенција о примјени начела Женевске конвенције од 06.07.1907. год. на поморски
рат
11. Конвенција о неким ограничењима при вршењу права плијена у поморском рату
12. Конвенција о оснивању Међународног пљенидбеног суда
13. Конвенција о правима и дужностима неутралних сила у случају поморског рата
Све конвенције, сем конвенције о оснивању Међународног пљенидбеног суда ступиле су
на снагу. Већина правила садржаних у тим конвенцијама, каснијим развојем ратног права
нису превазиђена. Правила у овим конвенцијама прерасла су у међународно обичајно
ратно право, тако да нису била обавезујућа само за државе које су их ратификовале већ се
сматрају обавезним за све државе.
Иако је низ правила донесених на Првој и Другој хашкој конференцији превазиђен, она по
низу питања представљају још увјек једина позитивна правила међународног ратног
права. Она садрже и низ руководних начела која и данас са становишта ратног права
представљају основ за просуђивање дозвољености или забрањености одређеног
поступка.132

132
- Правни лексикон, Друго измјењено и допуњено издање; Савремена администрација, Београд 1970.
године, страна 322;

143
ХОЛОКАУСТ
Данас у свијету ријеч холокауст уобичајено је назив за геноцид над Жидовима, те у
ширем значењу и других група за вријеме Другог свјетског рата проведено у Европи на
територији под контролом нацистичке Њемачке и њезиних савезника.133

ХЕМИЈСКО ОРУЖЈЕ
Под хемијским оружјем подразумјева се муниција или друга средства која користе
хемијске материје које могу проузроковати смрт, пролазну неспособност или трајни
инвалидитет људи и животиња. Средства за контролисане побуне, попут сузавца, не могу
се користити у оружаном сукобу.
Конвенција о забрани развоја, производње и складиштења и употребе хемијског оружј и
о његовом уништавању од 13. јануар 1993. године, ступила је на снагу 20. априла 1997.
године, државе потписнице су се обавезале да никада, ни под којим условима, неће
развијати, производити, другачије прибављати, складиштити или посједовати хемијско
оружје, нити га транспортовати; да неће директно или индиректно учествовати у било
каквој припреми за његово коришћење; да никада неће помагати, охрабривати нит било
како подстицати предузимање радњи које Конвенција забрањује.
Свака држава преузела је обавезу да уништи, у року од десет година, своје хемијске
залихе и производне погоне које могу произвести више од једне тоне хемијског оружја
годишње.
Конвенцијом је установљено ново тијело, Организација за забрану хемиског оружја, са
сједиштем у Хагу. То тијело ће надгледати спровођење Конвенције и разматрати сваку
жалбу која указује на њено кршење од стране земаље потписнице.
Генерални секретар Уједињених нација овлаштен је Резолуцијом Уједињених нација да
испита сваку пријаву кршења од стране земље која није потписница Конвенције.134

133
-

144
Ц

ЦИВИЛНИ ОБЈЕКТИ
су сви објекти чије потпуно или дјелимично уништење, заузимање или неутрализација, у
околностима њихове природе, локације, сврхе или употребе, не представља војну
предност. Цивилни објекти су сви објекти који нису војни циљеви. Цивилни објекти се не
смију нападати.
Принцип војне потребе захтјева да се напади ограниче на војне циљеве и тако искључује
нападе на сљедеће објекте, осим ако се користе за војне сврхе: цивилна насеља,
трговине, школе и друга мјеста за невојну употребу, мјеста за рекреацију, средства
транспорта за цивилне потребе, културна добра, болнице и санитетске установе и
јединице.
Резолуција 2675 став 5 Генералне скупштине Уједињених нација, која је једногласно
усвојена и примјењује се на све оружане сукобе, гласи: „зграде и друге инсталације које
користи само цивилно становништво не треба да буде циљ војних операција“.
У случају да постоји сумња да ли се неки објект, који је нормално намјењен за цивилне
сврхе као што су храм, кућа или друга пребивалишта или школе, користи тако да даје
ефикасно допринос војној акцији сматраће се да се не користи на тај начин.135

134
- Roj Gatman i Dejvid Rif "Лексикон ратних злочина, Оно што би јавност требало да зна"; Самиздат Б92,
Београд 2003. године, страна 148-150;
135
- Допунски протокол I уз Женевске конвенције од 12.08.1949. године о заштити жртава међународних
оружаних сукоба од 08.06.1977. године, члан 52.;
- МКЦК "Борба по правилима", Приручник о праву оружаних сукоба, Београд 2004. године, страна 147 и 194;

145
ЦИВИЛНО СТАНОВНИШТВО
Под цивилним становништвом подразумјевају се сва лица која су цивили односно сва
цивилна лица на одређеном подручју.
Цивилно становништво и поједини цивили уживају општу заштиту од опасности које
проистичу из војних операција. Да би се спровела та заштита, поштоваће се, у свакој
прилици, поред других примјењивих правила међународног права.
Цивилно становништво као такво, као поједини цивили, неће бити предмет напада.
Забрањени су акти или претње насиљем, којима је главни циљ да шире терор међу
цивилним становништвом. Присуство или покрети цивилног становништва или појединих
цивила неће се користити када се извјесне тачке или подручја учине имуним од војних
операција, нарочито не као покушај да се заштите војни објекти од напада или да се
штите, фаворизују или отежају војне операције. Стране у сукобу неће усмјерити кретања
цивилног становништва или појединих цивила да би покушали да заштите војне објекте
од напада или да штите војне операције.
Присуство међу цивилним становништвом лица која нису обухваћена дефиницијом
цивила не лишава становништво његовог цивилног карактера.136

ЦИВИЛ
означава свако лице које не припада оружаним снагама и не учествује у борбеним
активностима, односно свако лице које није борац. И борци када не учествују у борбеним
активностима имају статус цивила. У случају сумње да ли је особа цивил или није та ће се
особа сматрати цивилом.
У случају сумње да ли је неко лице цивил, то лице ће се сматрати за цивила.137

136
-Допунски протокол I уз Женевске конвенције од 12.08.1949. године о заштити жртава међународних
оружаних сукоба од 08.06.1977. године, члан 50. став 2. и члан 51.;
- МКЦК, "Борба по правилима", Приручник о праву оружаних сукоба; Београд 2004. године, страна 268;
- Human Righta Watch "Геноцид, ратни злочини, злочини против човјечности", страна 76.;
137
- Допунски протокол I уз Женевске конвенције од 12.08.1949. год. о заштити жртава међународних
оружаних сукоба од 08.06.1977. године, члан 50. и члан 51.;

146
Ш

ШТИТ (живи)
Кориштење заштићених лица као штита је ратни злочин, по коме је, у контексту
међународног оружаног сукоба, починилац имао намјеру да заштити војни циљ од
напада или заштити, помогне или омете војна дјеловања.
У духу Статута Међународног кривичног суда, „ратним злочином“ се сматра
„искоришћавање цивила или неких других категорија заштићених лица, да би се
повратиле одређене зоне, области или да би се одређене војне снаге заштитиле од војних
операција“.
По међународном праву, стране у сукобу су дужне да држе војна средства што је могуће
даље од великих скупина цивила. Према члану 51. I Допунског протокола из 1977. године
Женевских конвенција из 1949. године: „Присуство или покрет цивилног становништва
или појединих цивила неће се користити када се извјесне тачке или подручја учине
имуним од војних операција, нарочито не као покушај да се заштите војни објекти од
напада или да се штите, фаворизују или отежају војне операције. Стране у сукобу неће
усмјерити кретање цивилног становништва или појединих цивила да би покушале да
заштите војне објекте од напада или да штити војне операције“.138

- Допунски протокол II уз Женевске конвенције од 12.08.1949. године о заштити жртава међународних


оружаних сукоба од 08.06.1977. године, члан 13. ставови 1- 3;
138
- Допунски протокол I уз Женевске конвенције од 12.08.1949. године о заштити жртава међународних
оружаних сукоба од 08.06.1977. године, члан 50. став 2. и члан 51.;
- Статут МКС, члан 8. б (23);

147
148
БИБЛИОГРАФИЈА

1. Проф. др Владимир Иблер "Ријечник међународног јавног права"; Информатор,


Издавачка кућа, Загреб 1972. године;
2. Рој Гатман и Дејвид Риф "Лексикон ратних злочина: оно што би јавност требало да
зна"; Самиздат Б92, Стандард 2, Београд 2003. године;
3. "Појимовник безбедоносне културе"; Центар за цивилно - војне односе, Београд;
Triton Public d.o.o. Вршац; Београд 2009. године;
4. Hans Peter Gasser "Увод у међународно хуманитарно право"; Међународни комитет
Црвеног крижа/крста; Босна и Херцеговина, 2003. године;
5. "Међународни кривични суд за ратне злочине у бившој Југославији"; Стручна књига
д.д., Београд;
6. Мустафа Бисић "Ратни злочин и геноцид"; ЗАП; ДП "Студентска штампарија"
Зниверзитет Сарајево; Сарајево, јун 1997. године;
7. "Под лупом суђења за ратне злочине"; Фонд за хуманитарно право, Београд, 2000.
године;
8. Проф. др Миодраг Н. Симовић "Кривично процесно право-увод и општи дио"; Бихаћ
2005. године;
9. Проф. др Миодраг Н. Симовић "Кривично процесно право II- посебни дио"; Бања Лука
2006. године;
10. Др Милош Бабић и др Иванка Марковић, "Кривично право- посебни дио"; Правни
факултет- Центар за Публикације, Бања Лука, 2005. године;
11. Зоран Стојановић "Кривично право- општи дио"; "Службени гласник", Београд 2002.
године;
12. Хашки трибунал III: osnovna dokumenta; Фонд за хуманитарно право, Београд, 2001.
године;
13. ABA- CEELI Promoting the Rule of Law, "Практични водич за гоњење ратних злочина у
Босни и Херцеговини"; Сарајево, децембар 2004. године;
14. Human Right Watch "Геноцид, ратни злочини, злочин против човечности"; УНДП,
Београд, 2004. године;

149
15. МКЦК "Женевске конвенције и допунски протоколи";
16. Др Љубиша Лазаревић "Кривично право Југославије" посебни дио; Свремена
администрација д.д., Београд, 1995. године;
17. Антон Гризолд "Међународна сигурност", Теоријско-инстицунионални оквир; Факултет
политичких знаности у Загребу, Загреб 1998. године;
18. МКЦК "Борба по правилима", Приручник о праву оружаних сукоба; Београд, 2004.
године;
19. Džon R.V.D. Džouns, Stiven Pauls "Међународна кривична пракса"; Фонд за хуманитарно
право, Београд, 2005. година;
20. "Хашки трибунал VIII, пресуде, Сребреница" Фонд за хуманитарно право, Београд,
2005. година;
21. Љубо Тодоровић "Збирка кривичних закона"; Библотека: Финекс д.о.о., Сарајево,
август 2003. година;
22. Иво Јосиповић "Ратни злочини", Приручник праћења суђења; Центар за мир, насиље и
људска права, Осјек, 2007. година;
23. Развојни програм Уједињених нација у БиХ "Водич кроз транзицијску правду у Босни и
Херцеговини";
24. Република Србија, Тужилаштво за ратне злочине Београд, Монографија "Пет
година",Београд , 2008. године;
25. Дамјан Кауриновић, предсједник Апелационог суда Брчко Дистрикта Босне и
Херцеговине, "Ретроактивна примјена кривичног закона";
26. Дамјан Кауриновић , предсједник Апелационог суда Брчко Дистрикта Босне и
Херцеговине, "Ратни злочин против цивилног становништва";
27. Дамјан Кауриновић , предсједник Апелационог суда Брчко Дистрикта Босне и
Херцеговине, "Практична искуства у примјени нових кривичнопроцесних установа-
признање кривице, споразум о признању и казнени налог";
28. Јован Ницић "Међународни кривични трибунал за бившу Југославију"; 27.03.2008.
године;
29. Иавор Рангелов и Јован Ницић "Командна одговорност: Савремено право", Фонд за
хуманитарно право, Београд, 23.02.2004. године;
30. Бранко Дурсун, правни савјетник за међународно хуманитарно право Друштва
Црвеног крста/ крижа БиХ "Основи међународног хуманитарног права";

150
31. Правни лексикон, Друго измјењено и допуњено издање; Савремена администрација,
Београд 1970.
32. године,
33. Јасмина Пјанић, „Удружени злочиначки подухват“,
34. Извори међународног хуманитарног права; ФПН, Црвени крст Србије, МКЦК, Београд
2007. године,
35. Стојановић Зоран „Међународно кривично право“; Београд 2002. године,
36. J.- M. Henckaerts „Студија о обичајном међународном хуманитарном праву“
Међународна ревија Црвеног крста/крижа „Обичајно право“; Свеска 87, број 857, март
2005. године,
37. МКЦК „Правила међународног хуманитарног прав и друга правила која се односе на
оружане сукобе“; МКЦК, Женева 1989. године; Измјењено и допуњено издање, 2005.
године,
38. Предмет број: ИТ-98-33-Т, Тужилац против Радислава Крстића,(Претресно вијеће
МКСЈ), 02. август 2001. године, параграф 60;
38.1. Предмет број: ИТ-98-33-А, Тужилац против Радислава Крстића, (Жалбено
вијеће МКСЈ), 19. април 2004. године, параграф 135, 137 и 140;
39. - Проф. др Миодраг Н. Симовић и доц. др Милан Благојевић „Међународно кривично
право“ прво издање Бања Лука, Паневропски универзитет Апеирон, Факултет
правних наука, 2007. године,
40. Владимир Ивановић „Компаративна анализа логора на територији бивше Југославије у
периоду од 1991. до 1995. године“; Документациони центар „Ратови 1991-1999“.
41. Стефан Каргановић и Љубиша Симић „Сребреница:деконструкција једног виртуелног
геноцида“; Фонд „Историјски пројекат Сребреница“, Холандија; Београд 2010. године,
42. Закона о расељеним лицима, повратницима и избјеглицама у Републици Српској,
(„Службени гласник Републике Српске“, број 42/05 од 26. априла 2005. године),
43. Правилник о поступку и доказима,
44. Мандић Млађен „Хашки трибунал- стварност међународног правосуђа“; Бања Лука,
2002. године,
45. Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода,
46. Jean-Marie Henckaerts и Louise Doswald-Beck „Обичајно међународно хуманитарно
право“; Том I: Правила; МКЦК, 2005. година,

151
47. Закон о Суду БиХ („ Службени гласник БиХ“, број 29/00, 16/02, 24/02, 3/03, 37/03,
42/03, 4/04, 9/04, 35/04, 61/04, 32/07 и 49/09 ),
48. Helge Brumborg и Henrik Urda „Извјештај о броју несталих и мртвих из Сребренице од
12. фебруара 2000. године“
49. www.msf.org;
50. www.doctorsforhumanrights.org
51. www.ic-mp.org;
52. Theodor Meron „ Обичајно право“; Roj Gatman i Dejvid Rif "Лексикон ратних злочина,
Оно што би јавност требало да зна"; Самиздат Б92, Београд 2003. године,
53. Правна енциклопедија; Савремена администрација, Београд 1989. године,
54. Закон о несталим лицима БиХ („Службени гласник БиХ“, број 50/04. од 09. новембра
2004. године),
55. Конвенција о незастарјевању ратних злочина и злочина против човјечности,
(„Слузбени лист СФРЈ“, број 50/70),
56. Допунски протокол I уз Женевске конвенције од 12.08.1949. године о заштити жртава
међународних оружаних сукоба од 08.06.1977. године,
57. Допунски протокол II уз Женевске конвенције од 12.08.1949. године о заштити жртава
немеђународних оружаних сукоба од 08.06.1977. године,
58. Војна енциклопедија, III, Београд 1972,
59. Женевска конвенција за побољшање положаја рањеника и болесника у оружаним
снагама у рату, I Женевска конвенција, од 12.августа 1949. године,
60. Женевска конвенција о побољшању положаја рањеника, болесника и бродоломника
оружаних снага на мору, II Женевска конвенција од 12.08.1949. године,
61. Женевска конвенција о поступању са ратним заробљеницима, III Женевска конвенција
од 12.08.1949. године,
62. Женевска конвенција о заштити грађанских лица за вријеме рата, IV Женевска
конвенција од 12.08.1949. године,
63. Конвенција о неутралности, V Хашка конвенција од 1907. године,
64. Конвенција о неутралности, члан 2., 3. и 4., XIII Хашка конвенција од 1907. године
(Конвенција о поморској неутралности),
65. Статут Међународног кривичног суда (МКС),
66. Статут Међународног кривичног суда за бившу Југославију (МКСЈ),
67. Конвенција Уједињених нација о статусу избјеглица,
68. Конвенција о незастарјевању ратних злочина и злочина против човјечности,
(„Слузбени лист СФРЈ“, број 50/70),

152
69. Закона о расељеним лицима, повратницима и избјеглицама у Републици Српској
(„Службени гласник Републике Српске“, број 42/05 од 26. априла 2005. године),

153