Leksikon Međunarodnog Prava PDF

ЛЕКСИКОН
ОСНОВНИХ ТЕРМИНА
МЕЂУНАРОДНОГ ХУМАНИТАРНОГ И
МЕЂУНАРОДНОГ КРИВИЧНОГ ПРАВА
БАЊА ЛУКА, август, 2010. године

ИЗДАВАЧИ
ВЛАДА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

МИНИСТАРСТВО ПРАВДЕ
РЕПУБЛИЧКИ ЦЕНТАР ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ РАТНИХ ЗЛОЧИНА
2
САДРЖАЈ
АБОЛИЦИЈА (abolere, уништити) ............................................................................................ 11
АГРЕСИЈА (aggredi, навалити) ................................................................................................. 11
АЗИЛ (lat. asylum- уточиште)................................................................................................... 11
АМНЕСТИЈА (грч. амнестиа- заборављање) .......................................................................... 12
АНТИСЕМИТИЗАМ ................................................................................................................... 12
АПАРТХЕЈД ................................................................................................................................ 13
БОРАЦ ....................................................................................................................................... 15
БЕЗОБЗИРНО РАЗАРАЊЕ ......................................................................................................... 16
БИОЛОШКО ОРУЖЈЕ ................................................................................................................ 17
БОЛЕСНИ (И РАЊЕНИ) ............................................................................................................. 17
ВОЈНИ ОБЈЕКТИ- ВОЈНИ ЦИЉЕВИ........................................................................................... 19
ГЕНОЦИД (гр. генос, род, народ, и л. оccidere, убити) ......................................................... 20
ГРОБНИЦА ................................................................................................................................ 22
ДЕКЛАРАЦИЈА (лат. declaratio-изјава) ................................................................................... 23
ДЕПОРТАЦИЈА .......................................................................................................................... 23
ДИСКРИМИНАЦИЈА ................................................................................................................. 24
ДЕ МАРТЕНСОВА КЛАУЗУЛА ................................................................................................... 25
ДЕМИЛИТАРИЗОВАНА ЗОНА .................................................................................................. 25
ДЈЕЛА У ОСНОВИ ЗЛОЧИНА .................................................................................................... 26
ДОПУНСКИ ПРОТОКОЛИ ......................................................................................................... 27
ЕВАКУАЦИЈА ............................................................................................................................. 28
ЕВРОПСКА КОНВЕНЦИЈА ЗА ЗАШТИТУ ЉУДСКИХ ПРАВА И ОСНОВНИХ СЛОБОДА ........... 29
ЕКСХУМАЦИЈА .......................................................................................................................... 30
ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ ................................................................................................................ 30
3
ЕМБАРГО (шпан.- обустава забрана, ставити забрану на нешто) ....................................... 30
ЖЕНЕВСКЕ КОНВЕНЦИЈЕ .......................................................................................................... 31
ЗЛОЧИН ПРОТИВ МИРА........................................................................................................... 34
ЗЛОЧИН ПРОТИВ ЧОВЈЕЧНОСТИ............................................................................................. 35
ЗАШТИЋЕНА ЛИЦА ................................................................................................................... 37
ЗАШТИЋЕНИ ОБЈЕКТИ У МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ ............................................................... 37
ЗАШТИТА ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ У МЕЂУНАРОДНОМ ХУМАНИТАРНОМ ПРАВУ .................. 38
ЗОНА БЕЗБЈЕДНОСТИ, НЕУТРАЛИЗОВАНЕ ЗОНЕ .................................................................... 39
ИНДИВИДУАЛНА КРИВИЧНА ОДГОВОРНОСТ ........................................................................ 40
ИМПЛЕМЕНТАЦИЈА МЕЂУНАРОДНОГ ХУМАНИТАРНОГ ПРАВА .......................................... 41
ИСТОРИЈА ЉУДСКИХ ПРАВА ................................................................................................... 43
ИНТЕРНИРАЊЕ ......................................................................................................................... 43
ИЗБЈЕГЛИЦА ............................................................................................................................. 45
ИДЕНТИФИКАЦИЈА .................................................................................................................. 45
КОНВЕНЦИЈА О БЕЗБЈЕДНОСТИ ОСОБЉА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА И ПРИДРУЖЕНОГ
ОСОБЉA ................................................................................................................................... 47
КОНВЕНЦИЈА О ЗАБРАНИ УСАВРШАВАЊА, ПРОИЗОЊЕ И СТВАРАЊА ЗЛИХА
БАКТРИОШКОГ (БИОЛОШКОГ) И ОТРОВНОГ ОРУЖЈА И О ЊИХОВОМ УНИШТАВАЊУ ..... 48
КОНВЕНЦИЈА О ЗАБРАНИ РАЗВОЈА, ПРОИЗВОДЊЕ, СКЛАДИШТЕЊА И УПОТРЕБЕ
ХЕМИЈСКОГ ОРУЖЈА И О ЊЕГОВОМ УНИШТАВАЊУ ............................................................ 49
КОНВЕНЦИЈА О ЗАШТИТИ КУЛТУРНИХ ДОБАРА У СЛУЧАЈУ ОРУЖАНОГ СУКОБА .............. 49
КОНВЕНЦИЈА ОД 10. ДЕЦЕМБРА 1976. ГОДИНЕ О ЗАБРАНИ ВОЈНЕ ИЛИ БИЛО КОЈЕ ДРУГЕ
НЕПРИЈАТЕЉСКЕ УПОТРЕБЕ ТЕХНИКЕ КОЈЕ МЈЕЊАЈУ ЖИВОТНУ СРЕДИНУ ....................... 51
КОНВЕНЦИЈАО СПРЕЧАВАЊУ И КАЖЊАВАЊУ ЗЛОЧИНА ГЕНОЦИДА ................................ 51
КОНВЕНЦИЈЕ (лат. Conventio – договор; погодба, уговор) .................................................. 53
КОМАНДНА ОДГОВОРНОСТ .................................................................................................... 55
4
КРИВИЧНА ОДГОВОРНОСТ У МЕЂУНАРОДНОМ КРИВИЧНОМ ПРАВУ ................................ 56
КОНВЕНЦИЈА О НЕЗАСТАРЈЕВАЊУ РАТНИХ ЗЛОЧИНА И ЗЛОЧИНА ПРОТИВ
ЧОВЈЕЧНОСТИ........................................................................................................................... 57
КРШЕЊЕ ЗАКОНА И ОБИЧАЈА РАТОВАЊА (ЧЛАН 3. СТАТУТА)............................................. 58
КРИВИЧНЕ САНКЦИЈЕ .............................................................................................................. 60
КУЛТУРНИ ОБЈЕКТИ ................................................................................................................. 61
КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКИ СПОМЕНИЦИ .................................................................................. 62
КУЛТУРНА ДОБРА..................................................................................................................... 62
ЛОГОРИ ..................................................................................................................................... 64
КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОРИ .............................................................................................. 64
РАДНИ ЛОГОРИ .................................................................................................................... 65
ЗАРОБЉЕНИЧКИ ЛОГОРИ ................................................................................................... 65
ЛИЦА ЛИШЕНА СЛОБОДЕ ....................................................................................................... 66
ЛИБЕРОВ КОДЕКС (1863.) ........................................................................................................ 67
ЉЕКАРИ БЕЗ ГРАНИЦА (MSF) .................................................................................................. 68
ЉЕКАРИ ЗА ЉУДСКА ПРАВА (PHR) ......................................................................................... 68
МЕЂУНАРОДНО ХУМАНИТАРНО ПРАВО ................................................................................ 70
МЕЂУНАРОДНИ КРИВИЧНИ СУД ............................................................................................ 72
МЕЂУНАРОДНИ КОМИТЕТ ЦРВЕНОГ КРСТА .......................................................................... 73
МЕЂУНАРОДНИ КРИВИЧНИ СУД ЗА БИВШУ ЈУГОСЛАВИЈУ .................................................. 74
МЕЂУНАРОДНИ КРИВИЧНИ СУД ЗА РУАНДУ......................................................................... 76
МЕЂУНАРОДНА КРИВИЧНА ДЈЕЛА ......................................................................................... 76
МЕЂУНАРОДНО ЈАВНО ПРАВО ............................................................................................... 77
МЕЂУНАРОДНОПРАВНА ЗАЈЕДНИЦА ..................................................................................... 78
МЕЂУНАРОДНИ ВОЈНИ ТРИБУНАЛ У НИРНБЕРГУ ................................................................. 78
5
МЕЂУНАРОДНИ ВОЈНИ ТРИБУНАЛ У ТОКИЈУ ........................................................................ 80
МЕЂУНАРОДНИ ОРУЖАНИ СУКОБ ......................................................................................... 80
МЕЂУНАРОДНИ И НЕМЕЂУНАРОДНИ СУКОБИ ..................................................................... 81
МЕЂУНАРОДНО КРИВИЧНО ПРАВО ....................................................................................... 81
МИНЕ ........................................................................................................................................ 83
МРТВИ ....................................................................................................................................... 83
МЕЂУНАРОДНА КОМИСИЈА ЗА ТРАЖЕЊЕ НЕСТАЛИХ (ICMP) .............................................. 84
НАДЛЕЖНОСТ Ratione materiae (стварна надлежност) ..................................................... 85
НАДЛЕЖНОСТ ratione personae (лична надлежност и појединачна кривична
одговорност) .......................................................................................................................... 87
НАДЛЕЖНОСТ ratione loci i ratione temporis (територијална надлежност и временска
надлежност) ............................................................................................................................. 89
NON BIS IN IDEM (начело процесног кривичног права) - у међународном праву ............. 90
НАЧЕЛО ЗАКОНИТОСТИ........................................................................................................... 90
НАСИЉЕ ПРОТИВ ЖИВОТА И ТИЈЕЛА .................................................................................... 91
НИРНБЕРШКИ ПРИНЦИПИ ...................................................................................................... 91
НЕБРАЊЕНО МЈЕСТО ............................................................................................................... 93
НАПАД ....................................................................................................................................... 94
НЕЗАКОНИТИ НАПАДИ НА ЦИВИЛЕ ....................................................................................... 95
НЕХУМАНА ДЈЕЛА .................................................................................................................... 95
НЕБРАЊЕНА МЈЕСТА, ДЕМИЛИТАРИЗОВАНЕ ЗОНЕ .............................................................. 96
НЕСТАЛО ЛИЦЕ......................................................................................................................... 96
НЕУТРАЛИЗОВАНЕ ЗОНЕ.......................................................................................................... 97
НЕУТРАЛНО ЛИЦЕ .................................................................................................................... 97
ОКУПАЦИЈА (лат. occupatio – заузимање, заузеће) .............................................................. 99
6
ОРУЖАНЕ СНАГЕ....................................................................................................................... 99
ОСНОВНА ПРАВИЛА МЕЂУНАРОДНОГ ХУМАНИТАРНОГ ПРАВА........................................ 100
ОПШТЕОПАСНИ ОБЈЕКТИ И ПОСТРОЈЕЊА ........................................................................... 101
ОРУЖАНИ СУКОБ ................................................................................................................... 102
ОДГОВОРНОСТ У МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ......................................................................... 103
ОДГОВОРНОСТ КОМАНДАНТА ЛОГОРА ............................................................................... 104
ОСНОВНИ СТАНДАРДИ ЧОВЈЕЧНОСТИ................................................................................. 105
ОБАВЕЗА ДРЖАВА (У МЕЂУНАРОДНОМ ХУМАНИТАРНОМ ПРАВУ) .................................. 106
ОПШТА ЗАШТИТА ЛИЦА ПОГОЂЕНИХ СУКОБОМ (ПОМОЋ, ЗАШТИТА ЛИЦА, СПАЈАЊЕ
ПОРОДИЦА, АКЦИЈА ЦРВЕНОГ КРСТА ИТД.) ........................................................................ 107
ОСНОВНА ЉУДСКА ПРАВА (ПРАВО НА ЖИВОТ, ЗАБРАНА РОПСТВА, ЗАБРАНА МУЧЕЊА,
ЗАБРАНА РЕТРОАКТИВНЕ ПРИМЈЕНЕ КРИВИЧНИХ ЗАКОНА) ............................................. 108
ОРУЖЈЕ.................................................................................................................................... 110
ПРИМЈЕНА МЕЂУНАРОДНОГ ХУМАНИТАРНОГ ПРАВА ....................................................... 111
ПОВЕЉА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА ........................................................................................... 112
ПРОГОН ................................................................................................................................... 113
ПРЕСЕЉЕЊЕ ЦИВИЛНОГ СТАНОВНИШТВА .......................................................................... 114
ПРИНЦИП НЕУТРАЛНОСТИ (ДРЖАВЕ КОЈА НЕ УЧЕСТВУЈЕ У ОРУЖАНОМ СУКОБУ).......... 114
ПРАВИЛНИК О ПОСТУПКУ И ДОКАЗИМА ............................................................................. 115
ПЉАЧКА (ПРЕМА ЧЛАНУ 3. СТАТУТА) .................................................................................. 116
ПОМАГАЊЕ............................................................................................................................. 117
РАТНИ ЗЛОЧИНИ .................................................................................................................... 119
РАСЕЉЕНО ЛИЦЕ ................................................................................................................... 123
РАТ........................................................................................................................................... 123
РАТНО ПРАВО ......................................................................................................................... 124
7
РАТНИ ЗАРОБЉЕНИК ............................................................................................................. 125
РЕПАТРИЈАЦИЈА ..................................................................................................................... 125
РАТНИ ЗЛОЧИН ПРОТИВ ЦИВИЛНОГ СТАНОВНИШТВА ...................................................... 126
РАЊЕНИ (И БОЛЕСНИ) ........................................................................................................... 127
СУКОБ НАДЛЕЖНОСТИ И ПРИНЦИП "nе bis in idem" ....................................................... 129
СТАТУТ МЕЂУНАРОДНОГ КРИВИЧНОГ СУДА ЗА БИВШУ ЈУГОСЛАВИЈУ ............................. 130
СУРОВО ПОСТУПАЊЕ (ВИДЈЕТИ ПРЕСУДУ „КОРДИЋ И ЧЕРКЕЗ“)...................................... 131
САНИТЕТСКЕ ЗОНЕ ................................................................................................................. 132
СТАТУТ МЕЂУНАРОДНОГ КРИВИЧНОГ СУДА (РИМСКИ СТАТУТ)........................................ 133
СПЕЦИЈАЛНИ СУД ЗА СИЈЕРА ЛЕОНЕ................................................................................ 134
ТЕРОРИЗАМ ............................................................................................................................ 135
ТАОЦИ ..................................................................................................................................... 136
ТРИБУНАЛ ............................................................................................................................... 137
УДРУЖЕНИ ЗЛОЧИНАЧКИ ПОДУХВАТ .................................................................................. 138
УБИСТВО ................................................................................................................................. 140
ФРОНТ (ЛИНИЈА РАЗГРАНИЧЕЊА – ПРВА БОРБЕНА ЛИНИЈА)............................................ 141
ХАШКЕ КОНВЕНЦИЈЕ .............................................................................................................. 142
ХОЛОКАУСТ ............................................................................................................................ 144
ХЕМИЈСКО ОРУЖЈЕ ................................................................................................................ 144
ЦИВИЛНИ ОБЈЕКТИ ................................................................................................................ 145
ЦИВИЛНО СТАНОВНИШТВО.................................................................................................. 146
ЦИВИЛ..................................................................................................................................... 146
ШТИТ (живи)........................................................................................................................... 147
БИБЛИОГРАФИЈА ............................................................................................................... 149
8
ЛЕКСИКОН
ОСНОВНИХ ТЕРМИНА
МЕЂУНАРОДНОГ ХУМАНИТАРНОГ И
МЕЂУНАРОДНОГ КРИВИЧНОГ ПРАВА
9
10
А
АБОЛИЦИЈА (abolere, уништити)

акт надлежног органа који представља ослобађање од кривичног гоњења лица за које
постоји основана сумња да су починиоци кривичног дјела. Данас се овај појам односи на
правни институт ублажавања или укидања неке казне или санкције. Додјељује се само по
службеној дужности, а не и по молби. У облике аболиције убрајају се амнестија и
помиловање. Ако је предходно покренут кривични поступак против лица обухваћеног
аболицијом, он се обуставља се, без обзира да ли има основа за њихово кривично
гоњење. Све док не буде донесена правоснажна судска одлука везано за кривицу и казну,
аболиција се може примјенити.1
АГРЕСИЈА (aggredi, навалити)

је употреба оружане силе од стране једне државе против суверенитета, територијалне
цјелине или политичке независности друге државе, односно на ма који други начин који
није у сагласности са Повељом Уједињених нација (УН) (Резолуција Генералне скупштине
УН од 14. децембра 1974. године, члан 1.). 2
АЗИЛ (lat. asylum- уточиште)

је давање уточишта странцима на самој територији државе која пружа уточиште. Азил се
сматра као опште усвојена установа у међународном праву. У Општој декларацији о
правима човјека предвиђено је да свако лице има право да тражи азил ако је гоњено и да
га ужива у другим земљама али ово право не може бити истакнуто у случају прогона који
1
- Правни лексикон, Друго измјењено и допуњено издање; Савремена администрација, Београд 1970.
године, страна 1;
2
- Правна енциклопедија; Савремена администрација, Београд 1989. године, страна 21;
11
су стварно засновани на злочину општег права или на дјелатностима које су противне
начелима и циљевима Уједињених нација.3
АМНЕСТИЈА (грч. амнестиа- заборављање)

акт којим се неодређеном броју лица даје ослобођење од гоњења, потпуно или
дјелимично ослобађање од извршења казне, замјењује се изречена казна блажом или се
укидају правне посљедице осуде. Амнестијом могу бити обухваћени учиниоци свих
кривичних дјела , без обзира на природу и тежину дјела и запрећену казну, а могу бити
извршена и ограничења у погледу појединих категорија осуђеника. Амнестија се односи
само на казне. Права трећих лица не могу се одштетити
актом амнестије. Амнестијом се не дира у правоснажност кривичне пресуде, ни у
постојање кривичног дјела.4
АНТИСЕМИТИЗАМ
представља нетрпељивост, мржњу или предрасуде према Јеврејима као религијској групи
или нацији. Мржња одређених народа према Јеврејима кулминирала је два пута. Први
пут је то било у Шпанији за вријеме инквизиције. Бјежећи пред ликвидацијом добар број
Јевреја је тада нашао уточиште бјежећи и насељавајући Америку. Други пут се то
догодило у Њемачкој, средином прве половине ХХ вјека и трајао је до краја Другог
3
-Правни лексикон, Друго измјењено и допуњено издање; Савремена администрација, Београд 1970.
4
године, страна 30 и 31;
- Кривични закон Републике Српске, члан 116. и 118. ("Службени гласник Републике Српске", број 49/03 од
25. јуна 2003. годинe);
- Кривични закон Босне и Херцеговине, 118 и 120 ("Службени гласник Босне и Херцеговине", број 03/03 од
10. фебруара 2003. године);
12
свјетског рата 1945. године. Према званичним подацима, у том периоду широм Европе
убијено је више од 6.000.000 Јевреја од чега највећи број у концентрационим логорима. 5
АПАРТХЕЈД
је назив за доктрину и праксу расне дискриминације и сегрегације, нарочито за ону која се
проводила у Јужној Африци. Пракса апартхејда у супротности је са међународним правом.
Ради сузбијања апартхејда Уједињене нације су 1973. године усвојиле Међународну
конвенцију о сузбијању и кажњавању злочина апартхејда.
Конвенција дефинише апартхејд као " низ нехуманих поступака предузетих да би се
успоставила и одржала превласт једне расе над било којом другом расном групом у циљу
њеног систематског угњетавања".
Апартхејд се проглашава злочином против човјечности и означен као ратни злочин у
међународном праву. Овај злочин обухвате сљедеће нехумане поступке: лишавање
једног или више припадника једне или више расни група права на живот и слободу
личности (убијање припадника, наношење тешких тјелесних или менталних повреда,
произвољним хапшењем или противзаконитим притвором); намјерно наметање таквих
услова живота који су срачунатида доведу до потпуног или дјелимичног уништења; све
законске мјере срачунате да онемогуће једну или више расних група да учествују у
политичком, друштвеном, економском и културном животу земље и намјерно стварање
услова за спречавање пуног развоја, лишавањем припадника основних људских права и
слобода, укључујући право на рад, право на оснивање признатих синдикалних
организација, право на образовање, право на одлазак и повратак у земљу, право на
држављанство, право на слободу кретања и становања, право на слободу мишљења и
изражавања, као и право на слободу мирног окупљања и удруживања; све мјере,
укључујући и законске, срачунате на подјелу становништва по класном основу стварањем
издвојених резервата и гета за припаднике једне или више расних група, забрану
мјешовитих бракова између различитих расних група, експропријацију земљишних
посједа који припадају једном или већем броју расних група или њиховим припадницима;
експлоатисање рада припадника једне или више расних група, нарочито принудом на
5
-
13
присилан рад; прогањање организација и појединаца због њиховог противљења и
лишавајући их основних права и слобода (члан II Међународну конвенцију о сузбијању и
кажњавању злочина апартхејда). Појединци сносе међународну кривичну одговорност
када изврше, учествују у извршењу, директно подстичу, планирају или помажу у
извршењу кривичних дјела апартхејда. Приликом захтјева за екстрадицију кривично дјело
апартхејда се не може сматрати политичким кривичним дјелом.
Сваке године 21. март се обиљежава, од стране Уједињених нација, као Међународни дан
против расне дискриминације.
Кривичним законом БиХ злочин апартхејда значи нечовјечне радње учињене у контексту
институционализованог режима систематског потлачивања и доминације једне расне
скупине над било којом другом ратном скупином или скупинама људи, учињене с
намјером одржавања таквог режима и прописан је као кривично дјело злочин против
човјечности. За ово кривично дјело починилац ће се казнити казном затвора најмање 10
година или казном дуготрајног затвора.6
6
- Правна енциклопедија; Савремена администрација, Београд 1989. године, страна 52 и 53;
- Кривични закон БиХ ( „Службеном гласнику БиХ“, број 3/03 и 37/03), члан 172. став 1 (ј);
14
Б
БОРАЦ
означава припадника оружаних снага стране у сукобу, осим медицинског и вјерског
особља, које учествује у непосредним борбеним активностима, отворено носи оружје и
стални знак распознавања и налази се под непосредном заповједном одговорношћу и
има право да директно учествују у непријатељствима.
Борац, у смислу Закона о правима бораца, војних инвалида и породица погинулих бораца
одбрамбено – отаџбинског рата Републике Српске, је лице које је:
1. учествовало у оружаним акцијама, односно оружаној борби на територији
претходне СФРЈ у саставу оружаних снага и снага државне безбједности СФРЈ или војних
формација под командом тих оружаних снага у времену од 17. августа 1990. до 19. маја
1992. године, за одбрану Југославије односно Републике Српске;
2. у рату у бившој СФРЈ односно Босни и Херцеговини у времену од 19. маја 1992.
године до 19. јуна 1996. године, као припадник оружаних снага Републике Српске вршило
војне и друге дужности за одбрану Републике Српске.
Борац, у смислу овог закона, је и лице које је као добровољац послије 19. маја 1992.
године било припадник оружаних снага Републике Српске и као такво вршило војне и
друге дужности за одбрану Републике Српске.
Борац, у смислу овог закона, је и лице које је вршило војне и друге дужности у вези са
учествовањем у оружаној акцији предузетој за вријеме мира за одбрану Републике
Српске, односно Босне и Херцеговине.
Борац у смислу овог закона, је и лице које је учествовало у антифашистичкој и
ослободилачкој борби током 20. вијека као припадник српске, црногорске војске,
Југословенске војске и борац НОР-а.7
7
- Допунски протокол I из 1977. године уз Женевске конвенције од 12.08.1949, члан 43. и 44.;
- Женевска конвенција о поступању са ратним заробљеницима, III Женевска конвенција од 12.08.1949, члан
4.;
15
БЕЗОБЗИРНО РАЗАРАЊЕ
је рушење мјеста, градова и села, или уништавање које није оправдано војним потребама.
У предмету Кордић и Черкез (Претресно вијеће), 26, фебруар 2001. Године, параграф 346-
347; “Елементи кривичног дјела безобзирног разарања које није оправдано војном
нуждом за које се терети према члану 3. (б) Статута, задовољени су под сљедећим
условима:
1. Кад се ради о уништавању великих размјера;
2. Када уништавање није оправдано војном нуждом;
3. Када је починилац дјеловао с намјером да уништи имовину о којој је рјеч или уз
безобзирно занемаривање могућности да ће она бити уништена.
Кривичним законом БиХ безобзирно разарање је прописано као кривично дјело „повреде
закона и обичаја рата“ на сљедећи начин: „Ко за вријеме рата или оружаног сукоба
нареди да се повриједе закони или обичаји рата или их сам повриједи безобзирним
разарањем градова, насеља или села или пустошењем које није оправдано потребама“.
Починилац овог кривичног дјела казниће се казном затвора најмање 10 година или
казном дуготрајног затвора. 8
- Женевска конвенција о заштити грађанских лица за вријеме рата, IV Женевска конвенција од 12.08.1949,
члан 15., став 1. (а);
- МКЦК "Борба по правилима", Приручник о праву оружаних сукоба, Београд 2004. године, страна 27;
- Закон о правима бораца, војних инвалида и породица погинулих бораца одбрамбено-отаџбинског рата
Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“, број 42/05 од 24 априла 2005. године);
8
- Статут Међународног кривичног суда за кривично гоњење особа одговорних за тешка кршења
међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. године члан 3., став
1., тачка б.;
- Human Rights Watch, „Геноцид, ратни злочини, злочини против човјечности“, УНДП, Београд 2004, страна
62;
- Кривични закон БиХ ( „Службеном гласнику БиХ“, број 3/03 и 37/03), члан 179. став 2 тачка б;
16
БИОЛОШКО ОРУЖЈЕ
Веома мала количина биолошког оружја може убити више хиљада људи. У погледу
опасности по људски живот, оно се може поредити са нуклеарним, будући да спада у
оружје за масовно уништавање. Биолошка оружја могу се развијати кориштењем живих
организама (нпр, бактерија и вируса) или токсина (отрова) који се добијају из тих
организама.
Конвенција о биолошком оружју (BWC) од 1972. године, забрањује испитивање, развој,
производњу, складиштење и преузимање биолошког и токсичног оружја.9
БОЛЕСНИ (И РАЊЕНИ)
су лица, војна и цивилна, којима је због повреде, болести или других физичких или
менталних поремећаја или тешкоћа потребна љекарска помоћ и њега и која се уздржавају
од сваког акта непријатељства. Под овим изразима подразумјевају се такође жене на
порођају, новорођенчад и друга лица којима је потребна непосредна љекарска помоћ или
њега, као што су нејаки или труднице, и која се уздржавају од сваког акта непријатељства.
Њихов полажај у ратним сукобима детаљно регулишу Женевске конвенције од 12. августа
1949. године и Допунски протокол I уз Женевске конвенције из 1977. године. Кршење
ових правила, у Кривичном закону Босне и Херцеговине дефинисано је као посебно
кривично дјело „ратни злочин против цивилног становништва“.
Рањени и болесни имају заштићени статус. Несмију бити предмет напада. Са њима се
мора поступати човјечно. Насиље и биолошки експерименти су забрањени. Према
женама треба поступати с поштовањем, са свим обзирима који се дугују њиховом полу и
оне морају уживати исто тако повољно поступање које се признаје мушкарцима.
Стране у сукобу морају да им пруже медицинску помоћ. Не могу се намјерно поставити
без медицинске помоћи, нити изложити заразним болестима или инфекцији.
9
- Конвенција о забрани развоја, производње и складиштења бактериолошког (биолошког) и отровног
оружја и о њиховом уништавању од 10. априла 1972. године;
- МКЦК "Борба по правилима", Приручник о праву оружаних сукоба, Београд 2004. године, страна 40 и 265;
17
Приоритет у поступању диктиран је искључиво медицинским разлозима.
У свако доба, а нарочито послије борбе морају се потражити и сакупити рањени и
болесни. Може да се уговори прекид ватре да би се дозволило сакупљање и евакуација
рањеника са бојног поља и окружених подручја.
Све ове обавезе треба да буду извршене без икакве негативне дискриминације засноване
на полу, раси, народности, вјероисповјести, политичким мишљењима или сличним
критеријима.
Стране у сукобу дужне су да попишу све податке о рањенима и болесним противничке
стране који су пали под њихову власт. Ти подаци о њима морају се доставити
националном бироу за обавјештење. Национални биро за обавјештење мора да буде
установљен у свакој земљи укљученој у оружане сукобе, да прикупља и шаље
информацију везане за мртве, рањене и болесне, ратне заробљенике и интернирана
лица.
Рањеници и болесници једне стране у сукобу који су (као борци) пали под власт
противника биће ратни заробљеници, али се евакуишу медицинским каналима.
Уколико није могуће да се евакуишу властити рањеници и болесници и они морају да се
препусте непријатељу, оставиће се с њима, уколико је то могуће, један дио свог
санитетског особља и материјала да припомогне њиховој њези.
(види појам: рањени (и болесни)10
10
- Допунски протокол I уз Женевске конвенције од 12.08.1949 из 1977. године, , члан 8. (а);
- Женевска конвенција о побољшању положаја рањеника и болесника у оружаним снагама у рату, I
Женевска конвенција од 12. августа 1949. године, члан 12. , 14. и 16.;
- Кривични закон БиХ ( „Службеном гласнику БиХ“, број 3/03 и 37/03), члан 174.;
18
В
ВОЈНИ ОБЈЕКТИ- ВОЈНИ ЦИЉЕВИ

су сви они објекти чије потпуно или дјелимично уништење, заузимање или
неутрализација, у околностима њихове природе, локације, сврхе или употребе,
представљају јасну и очигледну војну предност. У случају сумње да ли се објекат који је
нормално намјењен за цивилне сврхе, као што је мјесто за молитву, кућа или други стан
или школа, користи за ефективан допринос војној акцији, претпоставиће се да се не
користи.
Као војни објекти могу се сматрати: редовне оружане снаге или друге оружане формације
образоване у циљу учествовања у непријатељствима; сва лица која управљају ратом и
народном одбраном; положаји, уређаји или објекти запосједнути од оружаних снага, као
и објекти намјењени за вођење борбе; складишта наоружања или војнаитендантска
складишта; ваздухопловни уређаји и постројења војних поморских база; саобраћајне
линије и средство војно или стратегијског значаја; уређаји и постројења радио-дифузних и
телевизијских станица, телефонски и телеграфски центри војног значаја; индустрија која је
од битног значаја за вођење рата, нпр. намјењена за производњу наоружања,
специфичних војних потреба и материјала, металургијска, машинска и хемијска; рудници
који служе тим индустријама; огледни центри и центри за научна истраживања
намјењени војним потребама, итд. Сем наведених постоје и бројни други војни објекти.
Свако набрајање војних објеката данас је непотпуно, тако да би у најширем смислу војни
објекти обухватали све предмете и лица, сем оних који су по правилима ратног права
изузети.11
11
- Допунски протокол I уз Женевске конвенције од 12.08.1949. године, члан 52. став 2. и 3.;
Правна енциклопедија; Савремена администрација, Београд 1989. године, страна 1875;
19
Г
ГЕНОЦИД (гр. генос, род, народ, и л. оccidere, убити)

Геноцид се, с обзиром на његов садржај, својство пасивног субјекта и прије свега
субјективну компонент - геноцидну (уништавачку) намјеру код учиниоца, често означава
као „злочин над злочинима“ или најтежи, тзв. „капитални злочин“. Међународно правни
основ постојања овог кривичног дјела налази се у Конвенцији о спречавању и кажњавању
злочина геноцида. Ову Конвенцију је усвојила Генерална скупштина Уједињених нација
Резолуцијом број 260 А (III) од 09. децембра 1948. године. Но, сам термин геноцид настао
је нешто раније, када је пољски теоретичар Рафаел Лемкин, под утиском злочина
нацистичке Њемачке у Другом свјетском рату, сковао овај термин. Учинио је то тако што је
грчку ријеч генос (под, племе) и латинску ријеч оccidere(убити) спојио у једну те је тако
направио нови термин, термин геноцид.
Страхоте нацистичког система, које су се између осталог огледале у систематском и
планском истребљивању читавих народа нарочито Јевреја (холокауст), биле су повод да
се још у току Другог свјетског рата од стране савезничких сила приступи доношењу одлуке
о суђењу и кажњавању лица одговорних за извршене злочине. Почетни корак у том
правцу предузет је на Московској конференцији 1943. године, На којој су владе САД,
Уједињеног Краљевства, СССР и Кине донијеле одлуку да ће ратни злочинци чија дјела
нису везана за одређено географско подручје бити кажњени заједничком одлуком
савезничких влада. Нако тога је 08. августа 1945. године, на конференцији у Лондону
потписан споразум о установљењу Међународног војног трибунала и кажњавању главних
ратних злочинаца. Овом споразуму придодат је и Статут Међународног војног суда, који је
од важности због тога што је њиме по први пут на међународном плану дошло до
прописивања одређених кривичних дјела.
Статутом су биле прописане три категорије кривичних дјела:
− злочини против мира,
− ратни злочини и
− злочини против човјечности.
20
Статут не спомиње изричито геноцид, као посебно кривично дјело, али га описује унутар
кривичног дјела „злочин против човјечности“. Међутим, ако се упореди опис радње овог
злочина са дефиницијом геноцида, у касније усвојеној Конвенцији о спречавању и
кажњавању злочина геноцида из 1948. године, може се закључити да је ова Конвенција, у
погледу основних елемената геноцида, преузела рјешења из Статута Нирнбершког
трибунала, тј. одредила га на скоро исти начин на који је у Статуту дефинисан злочин
против човјечности. У том смислу, злочин против човјечности представља нормативни
увод и идејни оквир за злочин геноцида.
На тај начин особе које су пред Нирнбершким трибуналом осуђене за злочин против
човјечности, заправо су осуђене за злочин геноцида.
Конвенцијом о спречавању и кажњавању злочина геноцида овај појам је одређен на
сљедећи начин:
„ У овој Конвенцији геноцид значи било које од сљедећих дјела учињених с намјером да
се потпуно или дјеломично уништи једна национална, етничка, расна или вјерска група:
а) убиство чланова групе;
б) наношење тешке тјелесне или душевне повреде члановима групе;
ц) намјерно подвргавање групе таквим условима живота смишљеним да доведу до њеног
потпуног или дјелимичног уништења;
д) наметањем таквих мјера којима се жели спријечити рађање у оквиру групе;
е) присилно премјештање дјеце из једне групе у другу“.
Овако одређен злочин геноцида биће затим преузиман у кривична законодавства земаља
чланица ове Конвенције. Тако је СФРЈ ову Конвенцију ратификовала 1950. године, након
чега је овај злочин био одређен као кривично дјело под тим именом у унутрашњем
кривичном законодавству. Наведена одредба је поновљена у статутима Међународног
кривичног суд за бившу Југослвију и Међународни кривични суд за Руанду, односно у
Статуту Међународног кривичног суда (Римски статут).
Најзад, ово кривично дјело је прописано у Кривичнoм закону БиХ и „ одређено је готово
на истовјетан начин као у члану 6. Римског статута.12
12
- Кривични закон БиХ („Службеном гласнику БиХ“, број 3/03 и 37/03), члан 171.;
- ABA CELLI Promoting the Rule of Law, Практични водич за гоњење ратних злочина у БиХ, страна 163;
- Конвенција о спречавању и кажнавању злочина геноцида, члан 2.;
21
ГРОБНИЦА
је мјесто гдје су укопани посмртни остаци једне (појединачна гробница), двије (групна
гробница) или, три или више особа (масовна гробница).
Питање гробница има своје међународноправно регулисање. Допунски протокол I из
1977. године, уз Женвске конвенције за заштиту жртава рата установио је обавезе држава
у односу на гробнице припадника непријатељских оружаних снага. Протокол обавезује
све стране у сукобу да региструју податке о свим лицима која су интернирана, ухапшена
преко двије недеље или на други начин лишена слободе, па су умрла у току тих стања.
Посмртни остаци свих лица која су умрла као резултат и усљед окупације или затварања
за вријеме окупације или која су умрла усљед посљедица непријатељстава, а нису
држављани земље гдје су умрли, морају бити поштовани, као и њихови гробови, који
морају бити уредно одржавани и означени. Чим околности то дозволе, стране уговорнице
треба да закључе споразуме којима ће: олакшати породицама и представницима
званичних служби за гробове приступ гробницама; обезбједити одржавање гробница;
олакшати повратак посмртних остатака у домовину умрлог, ако је то тражено.13
- Статут Међународног кривичног суда (Римски статут), члан 6.;

- Проф. др Миодраг Н. Симовић и доц. др Милан Благојевић „Међународно кривично право“ прво издање
Бања Лука, Паневропски универзитет Апеирон, Факултет правних наука, 2007. године, страна 21-24 и 125-
130;
13
- Опште прихваћена антрополошка дефиниција;
- Допунски протокол I из 1977. године, уз Женевске конвенције од 12.08.1949, члан 34.;
22
Д
ДЕКЛАРАЦИЈА (лат. declaratio-изјава)

1) изјава којом се неки субјект међународног права формално изјашњава о неком питању
с намјером да тиме установи, сачува, потврди или повећа неко своје или туђе право;
2) сам акт који садржи односну изјаву;
3) назив за једнострани акт којим се објављује властити став према некој ситуацији,
најављује своје будуће понашање, приступање неком уговору, преузимање неких обавеза
и сл.
У пракси се појам декларација често употребљава - што доприноси његовој
неодређености - и за извјесне међународне споразуме, којима се утврђују нека правна
правила, надопуњују неки међународни уговори, проглашавају нека општа начела.14
ДЕПОРТАЦИЈА
Под депортацијом се подразумјева принуђивање употребом силе, пријетње или других
принудних мјера појединог лица или групе становништва да напусте своје мјесто боравка,
као и да живе тамо гдје им се одреди.
Принудна пресељавања, масовна или појединачна, као и прогонства заштићених лица
изван окупиране територије на територију окупирајуће Силе или на територију које било
друге државе, окупиране или не, забрањена су без обзира на разлог, што је предвиђено
као једна од тешких повреда Женевске конвенције о заштити грађанских лица за вријеме
рата, IV Женевска конвенција од 12.08.1949. године.
Статутом МКСЈ и Статутом МКС депортација је прописана као злочин против човјечности.
14
23
Најзад, Кривични закон БиХ (КЗ БиХ) такође прописиј депортацију као један од злочина
против човјечности.
У КЗ БиХ депортација или присилно пресељење становништва се дефинише као присилно
исељење лица са територије на којој су законито присутна протјеривањем или другим
мјерама присиле, без основа допуштених по међународном праву.15
ДИСКРИМИНАЦИЈА
је појам који има значење неједнаког поступања у односу на лица међу којима постоје
расне, националне, вјерске, полне разлике. Забрана сваке дискриминације, а посебно
расне, постала је принцип међународног права. По повељи Уједињених нација
дискриминација је забрањена. И Женевске конвенције за заштиту жртава рата од 1949.
године забрањују расну дискриминацију.16
15
- Проф. др Миодраг Н. Симовић и доц. др Милан Благојевић „Међународно кривично право“; прво
издање, Паневропски универзитет Апеирон, Факултет правних наука, Бања Лука 2007. године, страна 133;
- Женевска конвенција о заштити грађанских лица за вријеме рата, IV Женевска конвенција од 12.08.1949.
године члан 49., став 1., и члан 147.;
- Допунски протокол II из 1977. године, уз Женевске конвенције од 12.08.1949. године, члан 17., ставови 1. и
2.;
- Римски статут МКС од 17.07.1998. године, чланови 7. и 8.;
- Статут МКСЈ, 1993. године, чланови 2. и 5.;
16
- Повеља УН, члан 1. тачка 3; члан 13.;
- Све Женевске конвенције од 12.08.1949. године, члан 3.;
- Женевска конвенција о побољшању положаја рањеника и болесника у оружаним снагама у рату, I
Женевска конвенција од 12.08.1949. године, члан 12.;
- Женевска конвенција о побољшању положаја рањеника и болесника у оружаним снагама на мору, II
Женевска конвенција од 12.08.1949. године, члан 12.;
-Женевска конвенција о поступању са ратним заробљеницима, III Женевска конвенција од 12.08.1949.
године, члан 16.;
24
ДЕ МАРТЕНСОВА КЛАУЗУЛА
уврштена је у увод IV хашке конвенције о правилима ратовања на копну из 1907. године.
Име је добила по свом предлагачу, руском правнику и дипломати Фредерику Фромхолду
де Мартенсу. Клаузула говори да цивилно становништво и учесници у рату, у случајевима
који нису регулисани уговорним правом стоје под заштитом начела међународног права
која произилазе из обичаја установљених међу цивилизованим народима, закона
човјечности и захтјева јавне свјести. Ова клаузула сматра се једним од основних начела
међународног ратног права. Она представља правило по коме се закони човјечности
имају примјењивати и на случајеве који нису регулисани уговорима или обичајним
међународним ратним правом.
Клаузула је имала за циљ да заштити учеснике у рату од свих евентуално недозвољених
средстава рата која нису наведена у постојећим конвенцијама. Посебно се има у виду
нагли развој војне технике, који је могао да постојеће конвенције учини застарјелим.
Де Мартенсова клаузула примјењује се и данас и сматра се да је постала део обичајног
међународног права.17
ДЕМИЛИТАРИЗОВАНА ЗОНА
су подручја на којима се не воде борбе, обично градови и мјеста, из којих су, према
споразуму између страна, уклоњени војно особље и опрема и престале су друге војне
активности, да би се они заштитили од напада. њих непријатељ не може да окупира или
да да на други начин користи за војне сврхе, тако да се оне успостављају у позадини.18
17
18
- Допунски протокол II уз Женевске конвенције од 12.08.1949. године о заштити жртава међународних
оружаних сукоба из 1977. године, члан 60.;
25
ДЈЕЛА У ОСНОВИ ЗЛОЧИНА
(НАМЈЕРНО ЛИШАВАЊЕ ЖИВОТА, МУЧЕЊЕ ИЛИ ОКРУТНО И НЕЧОВЈЕЧНО
ПОСТУПАЊЕ, СИЛОВАЊЕ, НАМЈЕРНО НАНОШЕЊЕ ВЕЛИКЕ ПАТЊЕ ИЛИ ТЕШКИХ
ПОВРЕДА ТИЈЕЛА ИЛИ ЗДРАВЉА, УНИШТАВАЊЕ ИМОВИНЕ ШИРОКИХ РАЗМЈЕРА
КОЈЕ НИЈЕ НУЖНО ЗБОГ ВОЈНИХ ОПЕРАЦИЈА, ПРОТУПРАВНО ПРИТВАРАЊЕ ЦИВИЛА
И ЗАТОЧЕЊЕ)
Ова кривична дјела спадају у тешке повреде Женевски конвенција из 1949. године. У
члану 2. Статута Међународни кривични суд за кривично гоњење особа одговорних за
тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше
Југославије од 1991. године има овлашћења да кривично гони особе које су починиле или
наредиле да се почине тешке повреде, односно које су починиле сљедећа кривична дјела
против лица или имовине која су заштићена одредбама релевантних Женевских
конвенција: а) намјерно убиство; б) мучење или нечовјечно поступање, укључујући
биолошке експерименте; ц) намјерно наношење тешке патње или озбиљних
здравствених и тјелесних повреда; д) опсежно уништавање и одузимање имовине које
није оправдано војним потребама и које је спроведено бесправно и самовољно; е)
присиљавање ратних заробљеника или цивила да служе у непријатељским снагама; ф)
намјерно ускраћивање ратним заробљеницима или цивилима права на правичан и
регуларан судски поступак; г) незаконито депортовање или пресељавање и незаконито
заточавање цивила; х) држање цивила као талаца.19
19
-Статут Међународног кривичног суда за кривично гоњење особа одговорних за тешка кршења
међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. године члан 2.;
- Кривични закон БиХ ( „Службеном гласнику БиХ“, број 3/03. од 10.02.2003. године);
26
ДОПУНСКИ ПРОТОКОЛИ
Правила која се примјењују у вријеме оружаног сукоба утврђена у Женевским
конвенцијама од 12. августа 1949. године, која представљају један од главних извора
права који су 08. јуна 1977. године проширени Допинским протоколима.
Протокол I – Женева, 8. јуни 1977. године

Допунски протокол уз Женевске конвенције од 12. августа 1949. године о заштити жртава
међународних оружаних сукоба (Протокол I) проширује заштиту загарантовану цивилима
и ограничава средства и методе ратовања код међународних сукоба утврђених
Женевским конвенцијама.
Протокол II –Жренева, 8. јуни 1977. године

Допунски протокол уз Женевске конвенције од 12. августа 1949. године о заштити жртава
немеђународних оружаних сукоба, садржи основна гаранције за особе које не судјелују у
непријатељствима током оружаних сукоба који немају међународни карактер, утврђује
правила о заштити цивила те објеката и постројења битних за њихово преживљавање
утврђених Женевским конвенцијама.20
(види појам: Женевске конвенције)
20
-МКЦК „Женевске конвенције од 12. августа 1949. и допунски протоколи“; 0173/126Т; страна 213-286 и
287- 297;
27
Е
ЕВАКУАЦИЈА
подразумјева размјену једне или више особа, рањеника и болесника из подручја
погођеног оружаним сукобом на подручје, на којем тим лицима може бити пружен већи
степен сигурности.
Стране у сукобу могу закључивати споразуме ради евакуације или размјене рањеника и
болесника из једне опсједнуте или опкољене зоне као и ради пролаза санитетског и
вјерског особља и санитетског материјала у ту зону.
Санитетски ваздухоплови, тј. ваздухоплови који се употребљавају искључиво за
евакуисање рањеника и болесника, као и за пренос санитетског особља и материјала, не
смију бити предмет напада него их зараћене стране морају поштовати за вријеме летова
које они врше на висинама, у часовима и по путевима нарочито уговореним између свих
заинтересованих зараћених страна.
Ратни заробљеници по свом заробљавању имају бити, у најкраћем могућем року,
евакуисани у логоре довољно удаљене од борбене зоне како би били ван опасности.
Евакуисање ратног заробљеника увјек ће се вршити човјечно и под условима сличним
оним које Сила која држи ратне заробљенике обезбјеђује својим јединицама при
њиховим покретима. Сила која држи ратне заробљенике снабдјеће евакуисане ратне
заробљенике довољним количинама пијаће воде и хране, као и потребном одјећом и
љекарском његом; она ће предузети све корисне мјере предострожности рад
обезбјеђења њихове сигурности за вријеме евакуисања и установиће, чим то буде могуће,
списак евакуисаних заробљеника.
Стране у сукобу ће се постарати да закључе локалне споразуме за евакуисање из
опсједнуте или опкољене зоне, рањеника, болесника, немоћних, старих, дјеце и жена на
порођају и за пролаз свештеника свих вјероисповјести, санитетског особља и материјала
намјењеног тој зони.
Окупирајућа сила може да приступи потпуној или дјелимичној евакуацији одређене
окупиране области ако то захтјевају безбједност становништва или императивни војни
разлози. Такве евакуације могу собом да повуку пресељење заштићених лица само у
28
унутрашњост окупиране територије, изузев у случају материјалне немогућности.
Становништво које је на тај начин евакуисано има бити враћено у своје домове чим
непријатељства на том подручју престану.
Приступајући тим пресељењима или тим евакуацијама, окупирајућа Сила је дужна
постарати се, у највећој могућој мјери, да заштићена лица буду пристојно смјештена, да
се пресељења изврше под задовољавајућим условима у погледу здравља, хигијене,
безбједности и исхране, као и да чланови једне исте породице не буду одвајани једни од
других. Сила заштитница има се обавјестити о пресељењима и евакуацијама чим до њих
дође. 21
ЕВРОПСКА КОНВЕНЦИЈА ЗА ЗАШТИТУ ЉУДСКИХ ПРАВА И ОСНОВНИХ

СЛОБОДА
Државе потписнице, као чланице Савјета Европе, потписале су 04. новембра 1950. године
у Риму Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода. Уз ову
Конвенцију постоји и Додатни протокол од 20. марта 1952. године који се односи на на
три посебна права: посједовање и заштиту имовине, школовање и учешће у избору
законодавних органа власти.
Европска конвенција представља први позитивноправни текст о људским правима, који
садржи потпуне правне обавезе и овлашћења за државе и појединце, за разлику од
Универзалне деклерације о људским правима Уједињених нацијакоја нема такав
карактер. Ова Конвенција има регионални карактер јер је везана за државе чланице
Савјета Европе. Њен значај умањују такође обим и садржина права која су заштићена.
Конвенција се односи скоро искључиво на класична, лична и политичка права, а не и на
економска и социјална, која су иначе предвиђена у Универзалној декларацији.22
21
- Женевска конвенција за побољшање положаја рањеника и болесника у оружаним снагама у рату;
I Женевска конвенција, од 12.августа 1949. године, члан 15. став 3, члан 36. став 1.;
-Женевска конвенција о поступању са ратним заробљеницима, III Женевска конвенција од 12.08.1949.
године, члан 19. и 20.;
- Женевске конвенције о заштити грађанских лица за вријеме рата, IV Женевска конвенција од 12.08.1949.
године, члан 17. и 49. став 2., 3. и 4.;
22
године, стр. 255;
29
ЕКСХУМАЦИЈА
је ископавање већ сахрањених лешева из гробница. Ексхумације се најчешће врше када је
потребан поновни преглед мртваца. О ексхумацији у судско- медицинске сврхе саставља
се записник као и при обдукцији. Ексхумацији увјек присуствује поред љекара и судија, а,
ако је потребно, и други вјештаци.23
ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ
је широк појам који се не односи на један посебан злочин већ на мноштво злочиначких
поступака. Комисија експерата Уједињених нација из 1993. године дефинише етничко
чишћење на слиједећи начин:" Учинити одређену област етнички хомогеном
коришћењем силе или застрашивањем да би се из те области протјерала одређена лица
или групе". Оовај термин ушао у употребу током ратова на простору бивше СФРЈ. Оно је
према томе противно међународном праву, јер се обично проводи убиствима, мучењима,
силовањима, заточењима и другим сличним радњама. Такви поступци представљају
злочин против човјечности.24
ЕМБАРГО (шпан.- обустава забрана, ставити забрану на нешто)

Подразумјева забрану извоза одређене робе, нарочито оружја и муниције, у подручју
гдје се воде оружане борбе или у државе које се налазе у рату, грађанском рату или се
сматрају агресором.25
23
24
-Roj Gatman i Dejvid Rif "Лексикон ратних злочина, Оно што би јавност требало да зна"; Самиздат Б92,
Београд 2003. године, страна 123-126;
25
30
Ж
ЖЕНЕВСКЕ КОНВЕНЦИЈЕ
су међународни споразуми потписани у Женеви 1864, 1906, 1929. и 1949. године. Овим
међународним споразумима успостављени су хуманитарни принципи, по којима су
земље потписнице обавезне да се понашају према непријатељским војницима и
цивилима за вријеме ратних сукоба, па су познате као Женевске хуманитарне конвенције.
До међународне заштите лица које штите Женевске конвенције, дошло се тек у другој
половини 19. и у првој половини 20. вијека. Непосредни повод за међународно правно
регулисање положаја рањеника био је француско- сардинско-аустријски рат, управо битка
код Солферина 1859. године. Послије битке, на ратишту је остало око 40.000 рањених и
мртвих бораца, који су већим дијелом били препуштени сами себи. На ратишту се нашао
швајцарски грађанин Анри Динан, који је видјевши тешко стање рањеника, организовао
мјесно становништво у пружању помоћи рањеницима. У својим каснијим написима
указивао је на питање рањеника и на потребу да се њихова заштита, у будућим ратовима,
регулише на међународном плану. Његови приједлози су уродили плодом и довели до
доношења Женевске конвенције о заштити рањеника из 1864. године, а затим и до
формирања националних друштава Црвеног крста. Болесници припадници оружаних
снага добили су међународно признату зашиту 1906. године за копнене, а 1907. године за
поморски рат.
Први свјетски рат показао је празнине у до тада важећим конвенцијама, па се послије
окончања рата приступило њиховом ревидирању. Године 1929. донесене су двије
конвенције о ратним заробљеницима и о рањеницима и болесницима у копненом рату. И
пракса у току Другог свјетског рата показала је да раније допуне Женевских конвенција
нису биле довољне и да су празнине и нејасноће омогућиле агресорима знатне
злоупотребе. Стога се још 1946. године приступило припремама за њихову поновну
ревизију, која је успијешно завршена 1949. године. Тако су 12. августа 1949. године у
Женеви донесене четри Женевске конвенције које су добиле заједничко име: Женевске
конвенције за заштиту жртава рата. Ове конвенције су веома обимне пошто садрже 429
31
чланова. Осим текста садрже и бројне анексе, обрасце, приједлоге споразума, што
омогућава зараћеним странама склапање допунских споразума.
Конвенција из 1949. године садржи нове одредбе за цивиле кроз два амандмана из 1977.
године.
Због кршења Женевских конвенција формиран је Међународни суд правде као и ад-хок
основани судови по одликама Уједињених нација. Када би било могуће квантификовати
међународно хуманитарно право 80% односило би се на Женевске конвенције од 12.
августа 1949. године.
Највећи допринос побољшању положаја рањеника, болесника и бродоломника свакако је
учињен усвајањем Женевске конвенције из 1949. године. Првом Женевском конвенцијом
значајно је проширена заштита рањеника и болесника у оружаним сукобима на копну док
је Другом женевском конвенцијом побољшана протекција рањеника, болесника и
бродоломника који се нађу на мору.
Међутим, ове конвенције су ограничиле заштиту превасходно на рањенике, болеснике и
бродоломнике у оружаним снагама а њихов главни недостатак био је у томе што
наведени појмови нису били прецизно дефинисани услед чега је био споран и домашај
релевантних одредби. Ови недостаци отклоњени су допунским протоколом И који у члану
8 детаљно дефинише ове термине и проширује круг лица на које се заштита односи:
„ Под изразом рањени и болесни подразумевају се лица, војна или цивилна, којима је
због повреде, болести или других физичких или менталних поремећаја или тешкоћа
потребна лекарска помоћ или нега и која се уздржавају од сваког акта непријатељства.
Под овим изразима подразумевају се такође жене на порођају, новорођанчад и друга
лица којима је неопходна лекарска помоћ или нега, као што су нејаки и труднице и који се
уздржавају од сваког акта непријатељстава. Под изразом бродоломници подразумевају се
лица, војна или цивилна, која се налазе у опасности на мору или у другим водама као
последица несреће која је задесила њих или брод или ваздухоплов на којем се налазе и
која се уздржавају од сваког акта непријатељства. Ова лица, под условом да се и даље
уздржавају од сваког акта непријатељства сматрају се бродоломницима и за време
спасавања све док не стекну неки други статус на основу Конвенције или овог протокола.“
(члан 8 Допунског протокола Женевске конвенције)
32
Као што се види, Протоколом су изједначена војна и цивилна лица. Ипак, треба имати у
виду да рањеници, болесници и бродоломници који припадају оружаним снагама, за
разлику од цивила истог статуса, након што падну у руке непријатељу добијају статус
ратних заробљеника, тако да се могу користити кумулативном заштитом.
ПРВА ЖЕНЕВСКА КОНВЕНЦИЈА – Женева, 12. август 1949. године
Конвенција за побољшање положаја рањеника и болесника у оружаним снагама у рату
Штити рањене и болесне борце и особље које његује, зграде у којима су смјештени и
опрему која се користи за њихове потребе. Уређује употребу знакова Црвеног крижа и
Црвеног полумјесеца.
ДРУГА ЖЕНЕВСКА КОНВЕНЦИЈА – Женева, 12. август 1949. године
Конвенција за побољшање положаја рањеника, болесника и бродоломника оружаних
снага на мору.
Проширује заштиту на борце бродоломнике и уређује увјете под којим им се може
пружити помоћ.
ТРЕЋА ЖЕНЕВСКА КОНВЕНЦИЈА - Женева, 12. август 1949. године
Конвенција о поступању са ратним заробљеницима.
Штити припаднике оружаних снага који су заробљени. Утврђује правила о поступању
према њима и установљује права и обавезе силе у чијој су власти.
ЧЕТВРТА ЖЕНЕВСКА КОНВЕНЦИЈА – Женева, 12. август 1949. године
Конвенција о заштити грађанских особа за вријеме рата.
Утврђује правила о заштити цивилног становништва, посебно поступање према цивилима
на окупираним подручјима, према особама лиштеним слободе, те окупацију уопће.26
26
- ABA CELL Promoting the Rule of Law, Практични водич за гоњење ратних злочина у БиХ, страна 162;
- Бранко Дурсун, правни савјетник за међународно хуманитарно право Друштва Црвеног крста/крижа БиХ,
"Основи међународног хуманитарног права";
- МКЦК „Женевске конвенције од 12. августа 1949. године и допунски протоколи“; 0173/126Т;
- Женевска конвенција за побољшање положаја рањеника и болесника у оружаним снагама у рату,
I Женевска конвенција од 12.08.1949. године;
33
З
ЗЛОЧИН ПРОТИВ МИРА

познат под термином агресија, представља једно од четри кривична дјела за које се
судило у Нимбергу. Преко Нирнбершког процеса, постаје једно од кривичних дјела на
којима се заснива данашње међународно кривично право.
Први пут, у члану 6. Статута Међународног војног трибунала у Нирнбергу, дефинисан је
као:
"пламирање, припремање, започинање или вођење агресорског рата или рата којим се
крше међународни уговори, споразуми или гаранције. Овај злочин чини свако ко
учествује у неком заједничком плану или завјери за извршење ма ког од горе наведених
дјела".
За злочине против мира био је надлежан и Токијски трибунал.
Свој допринос у области регулисања злочина против мира дале су Уједињене нације
преко Резолуције Генералне скупштине број 3314 из 1974. године. Савјет безбједности
Уједињених нација на основу овлашћења из главе VИИ Повеље Уједињених нација
задужен је да ли постоји агресија. 27
(види појам агресија)
- Женевска конвенција о побољшању положаја рањеника и болесника у оружаним снагама на мору,

II Женевска конвенција од 12.08.1949. године;
- Женевска конвенција о поступању са ратним заробљеницима, III Женевска конвенција од 12.08.1949.
године;
- Женевске конвенције о заштити грађанских лица за вријеме рата, IV Женевска конвенција од 12.08.1949.
године;
27
34
ЗЛОЧИН ПРОТИВ ЧОВЈЕЧНОСТИ
За ова дјела суђено је ратним злочинцима пред војним судом у Нирнбергу 1946. и Токију
1948. године.
Усвајањем Римског статута, све земље које су га усвојиле, имале су обавезу да га
предвиде у својим кривичним законодавствима као кривично дјело.
Чланом 7 Римског статута „злочином против човјечности“ сматра се било која од
слиједећих радњи, које су предузете као дио ширег или систематског напада упереног
против цивилног становништва, као таквог, при чему се под нападом сматра било која од
слиједећих радњи:
− убиство;
− истребљење;
− поробљавање;
− депортација или присилно премјештање становништва;
− затварање и други облици лишавања слободе, који се предузимају уз кршење
основних правила међународног права;
− мучење;
− силовање, сексуално ропство, присилна проституција, присилна трудноћа,
присилно стерилисање, и сваки други облик сексуалног злостављања овакве или
сличне природе;
− протјеривање било које групе или заједнице на политичкој, вјерској, расној,
националној, етничкој, културној и полној основи или каквој другој основи које је
строго забрањено међународним правом;
− нестанак лица;
− апартхејд;
− и други нехумани поступци сличног карактера, којима се намјерно проузрокују
тешке патње или озбиљно угрожавање физичког или менталног здравља.
„Истребљење“ подразумјева намјерно подвргавање цивилног становништва животним
условима, који, између осталог, карактерише лишавање хране и лијекова, у намјери да се
на тај начин проузрокује уништење дијела становништва.
„Поробљавање“ значи вршење појединачних или свих овлаштења која проистичу из
права својине над неким лицем, акоја подразумјевају вршење ових овлаштења у трговини
лицима, посебно женама и дјецом.
35
„Депортација или присилно премјештање становништва“ подразумјева присилно
расељавање лица у смислу протјеривања лица са подручја на којима су та лица легално
настањена и других принудних мјера, а које мјере се предузимају супротно правилима
установљеним међународним правом.
„Мучење“ се дефинише као намјерно проузроковање бола и тешких патњи, физичких или
душевних, над лицем које се држи у притвору или је под контролом окривљеног.
„Присилна трудноћа“ представља противправним заточењем жена изазвану трудноћу,
која радња је предузета са циљем да се на тај начин утиче на промјену етничког састава
становништва, или која трудноћа је настала поводом других тешких облика кршења
међународног права.
„Прогон“ се одређује као намјерно и озбиљно лишавање основних права, а које се
предузима према одређеним лицима само зато што та лица припадају одређеној групи.
„Апартхејд“ подразумјева нечовјечне радње које су почињене у контексту систематског
угњетавања и доминације једне расне групе над било којом другом расном групом, а који
поступци уживају подршку одређеног режима а намјењени су његовом даљем
одржавању.
„Присилно нестајање физичких лица“ подразумјева хапшење, затварање или отмицу
лица од стране државе или политичке организације, односно предузетих са њиховим
одобрењем односно уз њихову подршку, при чему држава односно политичка
организација одбија да да информације о лишењу слободе или информације о судбини
или боравишту тих лица, а то све са намјером да таквим лицима на дужи временски
период ускрати правну заштиту која им припада по закону.
Суд је надлежан само у односу на кривична дјела која су изврше послије ступања на снагу
овога Статута.
Чланом 5. Статута МКСЈ овај суд има овлаштења да кривично гони лица одговорна за
кривично дјело „злочин против човјечности“, а чије су радње извршења истовјетне са
радњама описаним у члану 7. Статута Међународног кривичног суда.
Босна и Херцеговина својим Кривичним законом у члану 172. предвидјела је ово
кривично дјело.28
28
- Статут МКС, члан 7.;
- Статут МКСЈ, члан 5.;
- Кривични закон БиХ („Службеном гласнику БиХ“, број 3/03. од 10.02.2003. године), члан 172;
36
ЗАШТИЋЕНА ЛИЦА
су она лица која се у било које вријеме или на било који начин нађу, у случају сукоба или
окупације, у рукама стране у сукобу или окупационе силе чији нису држављани.
Конвенција не штити држављане државе која није везана Конвенцијом. Држављанин
неутралне државе који се налазе на територији једне зараћене државе и држављанин
државе која саучествује у рату неће се сматрати као заштићена лица докле год држава
чији су они држављани има редовно дипломатско представништво код државе у чијој се
власти они налазе.29
ЗАШТИЋЕНИ ОБЈЕКТИ У МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ

означавају цивилне објекте који не смију бити предмет напада или репресалије, осим ако
постану војни циљеви.
Цивилни објекту су сви објекти који нису војни објекти. Напади треба строго да се
ограниче на војне објекте. Што се тиче објеката, војни објекти су ограничени на оне који
по својој природи, локацији, намјени или коришћењу ефикасно доприносе војној акцији,
и чије потпуно или дјелимично уништење, заузимање или неутрализација у условима који
владају у то вријеме пружају одређену војну предност. У случају да постоји сумња да ли се
неки објект, који је нормално намјењен за цивилне сврхе, као што су храм, кућа или друга
пребивалишта или школа, користи тако да даје ефикасно допринос војној акцији,
сматраће се да се не користи на тај начин.30
- Љубо Тодоровић, „Збирка кривичних закона“; Финекс, библиотека Мостови, Сарајево, 2003, страна 54;
- Human Rights Watch, „Геноцид, ратни злочини, злочини против човјечности“, УНДП, Београд 2004, страна
75;
29
- Женевска конвенција о заштити грађанских лица за вријеме рата од 12.08.1949. године, IV Женевска
конвенција, члан 4.;
- МКЦК "Борба по правилима", Приручник о праву оружаних сукоба, Београд 2004. године, страна 52, 91, 94
и 247;
30
- Допунски протокол I уз Женевске конвенције од 12.08.1949. године О заштити жртава међународних
оружаних сукоба од 08.06.1977. године члан 52.;
37
ЗАШТИТА ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ У МЕЂУНАРОДНОМ ХУМАНИТАРНОМ
ПРАВУ
Кључна област хуманитарног права којом се забрањује еколошки рат настала је као
реакција на оно што се догодило у Вијетнаму, и садржана је у два члана И Додатног
протокола из 1977. године И Женевске конвенције. У члану 35. као основно правило,
наводи се да је „забрањено примјењивати методе и средства ратовања која су
намјењена, или од којих се може очекивати, да нанесу распрострањену, дуготрајну и
велику штету природној средини“.
Члан 55., који разрађује ово правило, прецизира се “да се у ратовању мора обратити
пажња да се природна околина заштити од обимног, дуготрајног и озбиљног оштећења.
Ова заштита обухвата и забрану коришћења метода или средстава ратовања и чији је циљ
или од којих се може очекивати да проузрокују такво оштећење природне околине и да
тиме штете здрављу или опстанку становништва (1).
Напади на природну околину репресалијама забрањени су (2).
Додатна ограничења на пустошења која настају послије еколошког рата обезбјеђује
Конвенција о забрани војне и било које друге уопотребе техника за модификовање
животне средине (ЕНМОД).
Та Конвенција је данас прихваћена, заједно са члановима 35. и 55. И Додатног протокола
из 1977. године, као најјаснији став међународног хуманитарног права у области
еколошког ратовања. 31
31
- Roj Gatman i Dejvid Rif "Лексикон ратних злочина, Оно што би јавност требало да зна"; Самиздат Б92,
Београд 2003. године, страна 118-120;
-Допунски протокол I из 1977. године уз I Женевске конвенције од 12.08.1949. године., члан 35. и 55.;
38
ЗОНА БЕЗБЈЕДНОСТИ, НЕУТРАЛИЗОВАНЕ ЗОНЕ
Зоне безбједности су подручја на којима се не води борба, успостављена једнострано или
споразумом у вријеме оружаног сукоба, за заштиту рањених и болесних цивила, старих
људи, дјеце, трудница и мајки са малом дјецом.
Неутрализоване зоне су пдручја на којима се не воде борбе, створене споразумом између
страна у сукобу, да би се заштитили рањеници и болесници, борци и цивили, а и цивили
који не учествују у непријатељствима и не извршавају послове војне природе.
Неутрализоване зоне смјештене су у подручјима на којима се одвијају војне операције.32
32
- Женевска конвенција о побољшању положаја рањеника и болесника у оружаним снагама у рату од
12.08.1949. године, I Женевска конвенциј члан 23.,
-Женевска конвенција о заштити грађанских лица за вријеме рата од 12.08.1949. године, IV Женевска
конвенција, члан 15.;
- Jean- Marie Henckaerts и Louise Doswald-Beck "Oбичајно међународно право", Том I: Правила; МКЦК, 2005.
39
И
ИНДИВИДУАЛНА КРИВИЧНА ОДГОВОРНОСТ

Члан 7. Статута МКСЈ садржи одредбе о индивидуалној кривичној одговорности с тим у
вези, овај члан на начелан начин прописује да:
− особа која је планирала, потицала, наредила, починила или на други начин
помогла и подржала планирање, припрему или извршење кривичног дјела, лично
је одговорна за злочин;
− службени положај оптуженог лица, било да је шеф државе или владе или
одговорно лице у влади, не ослобађа то лице од кривичне одговорности нити се
може узети као олакшавајућа околност код одмјеравања казне;
− чињеница да је неко од наведених кривичних дјела учињено од стране
подчињеног не ослобађа од одговорности његовог предпостављеног ако је он
(предпостављени) знао или имао разлога да зна да ће подчињени учинити
кривично дјело или да га је учинио, а предпостављени је пропустио да предузме
неопходне и разумне мјере да спријечи такво дјело или да казни његовог
учиниоца;
− чињеница да је оптужено лице дјеловало на основу наредбе владе или надређеног
лица, не ослобађа то лице кривичне одговорности, али се ова чињеница може
узети у обзир као олакшавајућа околност ако МКСЈ утврди да то захтјевају интереси
правде.
И Кривични закон БиХ на истовјетан начин дефинише индивидуалну кривичну
одговорност у члану 180:
− особа која планира, покрене, нареди, учини или подстрекава или помаже у
планирању, припремању или учињењу кривичиних дјела из члана 171. (Геноцид),
172. (Злочини против човјечности), 173. (Ратни злочин против цивилног
становништва), 174. (Ратни злочин против рањеника и болесника), 175. (Ратни
злочин против ратних заробљеника), 177. (Противправно убијање и рањавање
40
непријатеља), 178. (Противправно одузимање ствари од убијених и рањених на
ратишту) и 179. (Повреде закона или обичаја рата) овог Закона, индивидуално је
одговорна за то кривично дјело. Службени положај било којег окривљеног, било
да се ради о шефу државе или владе, или о одговорној службеној особи владе, не
ослобађа такву особу кривичне одговорности нити утјече на ублажавање казне.
− чињеница да је неко од кривичних дјела из члана 171. до 175. и члана 177. до 179.
овог Закона учињено од стране подчињеног не ослобађа од одговорности његовог
предпостављеног ако је он (предпостављени) знао или имао разлога да зна да ће
подчињени учинити кривично дјело или да га је учинио, а предпостављени је
пропустио да предузме неопходне и разумне мјере да спријечи такво дјело или да
казни његовог учиниоца;
− чињеница да је неко лице поступало на основу наредбе владе или надређеног
лица, не ослобађа то лице кривичне одговорности, али се ова чињеница може
узети у обзир као олакшавајућа околност ако суд сматра да то захтјевају интереси
правде.33
ИМПЛЕМЕНТАЦИЈА МЕЂУНАРОДНОГ ХУМАНИТАРНОГ ПРАВА

подразумјева све мјере које морају бити предузете да се осигура да правила
међународног хуманитарног права буду поштована. Није довољно само примјенити ова
правила када је борба почела. Постоје такође мјере које треба да буду предузете и у доба
рата и мира. Државе имају обавезу предвиђену у члану 47. И Женевске конвенције, члану
48. II Женевске конвенције, члана 127 III Женевске конвенције и члану 144. IV Женевске
конвенције.
33
- Статут МКСЈ, члан 7(1);
- Проф. др Миодраг Н. Симовић и доц. др Милан Благојевић „Међународно кривично право“; прво издање,
Паневропски универзитет Апеирон, Факултет правних наука, Бања Лука 2007. године, страна 27;
- Кривични закон БиХ, члан 180, Индивидуална кривична одговорност;
- Human Righta Watch "Геноцид, ратни злочини, злочини против човјечности", страна 110;
41
Заједнички члан за све поменуте чланове гласи:
"Високе стране уговорнице обавезују се да у својим земљама врше, за вријеме мира као и
за вријеме рата што је могуће шире упзнавање становништва са текстом ове конвенције, а
нарочито да проучавање њених одредби унесу у програме војне наставе, а по могућности,
и грађанске наставе, како би с начелима Конвенције било упознато цјелокупно
становништво, нарочито оружане снаге које учествују у борбама, санитетско особље и
војни савјетници".
Члан 83. Допунског протокола I гласи:

"Висике стране уговорнице преузимају на себе да у вријеме мира и у вријеме оружаног
сукоба врше упознавање са Конвенцијама и овим Протоколом што је више могуће у
својим земљама, а нарочито да укључе њихово проучавање у своје програме војне
наставе и да подстичу то проучавање међу цивилним становништвом, како би
инструменти постали познати оружаним снагама и цивилном становништву".
Члан 19. Допунског протокола II гласи:

"Упознавање са овим Протоколом вршиће се на што је могуће широј основи".
Босна и Херцеговина, као субјект међународног права, чланица је готово свих

међународних уговора који садрже правила међународног хуманитарног права. Самим
тим, обавеза је и одговорност власти Босне и Херцеговине, да координира и сарађује са
властима Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине у осигурању
имплементације међународног хуманитарног права.34
34
- Женевска конвенција за побољшање положаја рањеника и болесника у оружаним снагама у рату,
I Женевска конвенција, од 12.августа 1949. године, члан 47.;
- Женевска конвенција о побољшању положаја рањеника, болесника и бродоломника оружаних снага на
мору, II Женевска конвенција од 12.08.1949. године, члан 48.;
42
ИСТОРИЈА ЉУДСКИХ ПРАВА
Међународно право људских права је тековина новијег времена, док је Међународно
хуманитарно право (у ширем смислу) старо колико и историја оружаних сукоба.
Међународно право људских права уређује односе између појединаца и сопствене
државе. Људска права, примјењују се у свако доба, међутим када дође до оружаног
сукоба тада долази до ограничења или суспензије неких од њих (права). Циљ је да се
обезбједи поштивање и заштита појединца.35
ИНТЕРНИРАЊЕ
је најстрожа мјера контроле према одређеном цивилном лицу и заробљеном борцу
којим се одређује принудни боравак под присмотром на одређеном за то припремљеном
и организованом мјесту.
Женевска конвенција за побољшање положаја рањеника и болесника у оружаним
снагама у рату, Женевска конвенција I и Женевска конвенција о побољшању положаја
рањеника, болесника и бродоломника оружаних снага на мору, II Женевска конвенција
обавезују и неутралне силе у сукобу да одредбе ових Конвенција по аналогији примјењују
на рањенике, болеснике и бродоломнике као и на чланове санитетског и вјерског особља
који припадају оружаним снагама страна у сукобу, и који буду примљени или
интернирани на њиховој територији.
Женевска конвенција о поступању са ратним заробљеницима, III Женевска конвенција
примјењиваће се исто тако и на лица која припадају или су припадала оружаним снагама
- Допунски протокол I уз Женевске конвенције од 12.08.1949. године члан 83.;
-Допунски протокол II уз Женевске конвенције од 12.08.1949. године члан 19.;
35
- Европска конвенција о заштити људских права и основних слобода;
43
окупиране земље ако, с обзиром на ту припадност, окупаторска сила, чак ако их је у
почетку и пустила на слободу док се непријатељства настављају изван територије коју она
окупира, сматра потребним да приступи њиховом интернирању, нарочито послије
неуспјелог покушаја тих лица да се споје са оружаним снагама којима припадају и које су
ступиле у борбу, или ако се она не одазову позиву који им је упућен у циљу
интернирања.Сила која држи ратне заробљенике може их интернирати.
Женевска конвенција о заштити грађанских лица, IV Женевска конвенција за вријеме рата
даје право сили која држи заштићена лица да предузме и мјеру интернирања тих лица,
ако остале мјере контроле предвиђене овом Конвенцијом нису биле довољне.
Интернирање заштићених лица може се наредити једино ако то апсолутно захтјева
безбједност силе у чијој се власти та лица налазе. Ако једно лице затражи, посредством
представника силе заштитнице, да буде добровољно интернирано и ако његов лични
положај то захтјева, сила у чијој се власти оно налази поступиће по његовом тражењу.
У складу са овом Конвенцијом интернирана лица имају право на условни смјештај,
просторије за вјерске обреде, кантине, довољну и квалитетну исхрану, одговарајуће
одјевање, хигијенску и љекарску његу, контролне здравствене прегледе, обављање
вјерских дужности, интелектуалне, васпитне, рекреационе и спортске дјелатности. Сила
која држи интернирана лица може их употребљавати као раднике једино ако то она
желе.36
36
- Женевска конвенција за побољшање положаја рањеника и болесника у оружаним снагама у рату, I
Женевска конвенција од 12.08.1949. године, члан 4;
мору, II Женевска конвенција од 12.08.1949. године, члан 5; 17, ставови 1-2;
године, члан 4 Б тачка 1, 2; 21 и 111;
године, члан 41., ставови 1,2; 42., став 1; 43., ставови 1и 2; 79.-135.; 136., став 2;
- Допунски протокол I уз Женевске конвенције од 12.08.1949. године, члан 75, ставови 3-7 и члан 76, став 2.;
44
ИЗБЈЕГЛИЦА
Конвенција Уједињених нација о статусу избјеглица, избјеглицу дефинише као особу која
"се налази изван земље свог држављанства и која усљед основаног страха од прогањања
због расе, вјере националности, припадности одређеној друштвеној групи или политичког
увјерења не жели или се не може ставити под заштиту те државе".
Избјеглице у смислу Закона о расељеним лицима, повратницима и избјеглицама у
Републици Српској су страни држављани или лица без држављанства која траже заштиту
на територији РС, а која су због сукоба протјерана са свог пребивалишта или су напустили
своје пребивалиште, бојећи се оправдано, да ће бити прогањани због своје расе, вјере,
националности, припадности некој социјалној групи или својих политичких мишљења и
који нису у могућности да се сигурно и достојанствено врате на своје раније
пребивалиште, нити су добровољно одлучили да се настане на територији РС, односно
БиХ.
Република Српска уређује систем заштите расељених лица, избјеглица и повратника,
прописује начин и услове за утврђивање статуса ове категорије лица и стара се о
остваривању њихових права у складу са Конвенцијом о статусу избјеглица из 1951. године
и Протоколом о статусу избјеглица из 1967. године као и другим међународним
документима из области хуманитарног права и обезбјеђује пуну правну заштиту ових лица
у складу са Анексом VI и VII Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини (у
даљем тексту: Оквирни споразум).37
ИДЕНТИФИКАЦИЈА
је процес препознавања особе или објекта прихваћеним научним и правним методама,
како би се утврдила или разјаснила његова истовјетност (идентитет) и статус у свијетлу
хуманитарног права.
37
- Конвенција Уједињених нација о статусу избјеглица;
- Закона о расељеним лицима, повратницима и избјеглицама у Републици Српској („Службени гласник
Републике Српске“, број 42/05 од 26. априла 2005. године);
45
Стране у сукобу дужне су, у што је могућем краћем року да попишу све податке који су у
стању да допринесу идентификовању рањеника, болесника, бродоломника и умрлих са
противничке стране који су пали под њену власт, као и да се прије закопавања, потапања
или спаљивања мртвих, која ће се вршити појединачно, уколико то прилике дозволе
изврши пажљив и по могућности љекарски преглед лешева, у циљу констатовања смрти,
установљења идентитета и могућности да се о томе поднесе извјештај.
Сваки ратни заробљеник биће дужан да каже, када тим поводом буде испитиван, само
своје презиме, име и чин, свој датум рођења и свој број матрикуле или у недостатку
овога, ознаку једнаке вриједности.
Свака страна у сукобу дужна је да снабдије свако лице које се налази под њеном
надлежношћу а које може постати ратним заробљеником, личном картом која садржи
његово презиме име и чин, број матрикуле или ознаку једнаке вриједности и његов датум
рођења. Ова лична карта може поред тога садржавати потпис или отиске прстију, или
обоје, као и све друге ознаке које стране у сукобу буду жељеле да додају у вези са лицима
која припадају њиховим оружаним снагама. Уколико је то могуће она ће бити величине
6,5х10 цм и израђиваће се у два примјерка. Ратни заробљеник мора да покаже ту личну
карту на сваки захтјев, али му се она ни у ком случају не може одузети.
Стране у сукобу ће се постарати за предузимање потребних мјера да се сва дјеца млађа
од 12 година могу идентификовати, тиме што ће носити плочицу са ознаком идентитета
или на неки други начин.38
38
Женевска конвенција од 12.08.1949. године, члан 16. и 17.;
мору, II Женевска конвенција од 12.08.1949. године, члан 19. и 20.;
године, члан 24. став 3.;
46
К
КОНВЕНЦИЈА О БЕЗБЈЕДНОСТИ ОСОБЉА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА И

ПРИДРУЖЕНОГ ОСОБЉA
Ове Конвенција сачињена је у Њујорку, 09. децембра 1994. године, а примјењује се на
особље Уједињених нација (УН) и придружено особље и операције УН (члан 2. став1.).
Особље УН означава лица ангажована или одређена од стране Генералног секретара УН
за чланове војних, полицијских или цивилних снага у оквиру операција УН, као и остале
службенике и експерте у мисији УН или њених специјализованих агенција или
Међународне агенције за атомску енергију, који су службено присутни у подручју у коме
се спроводи операција УН (члан 1. став 1 тачка а).
Придружено особље означава лица постављена од стране своје владе или међувладине
организације, на основу споразума са надлежним органом УН, лица која је ангажовао
Генерални секретар УН или специјализована агенција или Међународне агенције за
атомску енергију, особе одређене од стране хуманитарне невладине организације, на
основу споразума са Генералним секретаром УН или специјализованом агенцијом или
Међународне агенције за атомску енергију, да обављају активности у циљу испуњења
мандата операција УН.
Операција УН означава операцију коју је установио надлежни орган УН у складу са
Повељом УН и која се спроводи под окриљем и контролом УН, када је циљ операције
одржавање или поновно успостављање међународног мира и безбједности или када
Савјет безбједности или Генерална скупштина, у смислу ове конвенције, прогласе да
постоји изузетан ризик за безбједност особља које учествује у овим операцијама.
Војне и полицијске снаге у оквиру операција УН и њихова возила, бродиви и авиони,
морају имати јасна обиљежја, а остало особље, возила, бродови и авиони који учествују у
операцијама УН морају бити одговарајуће обиљежени, уколико не постоји другачија
одлука Генералног секретара УН. Сви чланови особља УН и придруженог особља морају
носити одговарајућа документа за идентификацију.
Уколико то није у супротности са привилегијама и имунитетом који ужива или са
потрбама дужности коју обавља, особље УН и придружено особље поштоваће законе и
47
прописе државе домаћина и транзитне државе и уздржаће се од сваке акције или
активности која је у супротности са непристрасним и међународним карактером њихове
дужности.
Особље УН и придружено особље, њихова опрема и просторије, не могу бити предмет
напада или било које акције који их спречава у обављању њиховог мандата. Државе
чланице ће предузети све одговарајуће мјере да се осигура безбједност и сигурност
особља УН и придруженог особља.39
КОНВЕНЦИЈА О ЗАБРАНИ УСАВРШАВАЊА, ПРОИЗОЊЕ И СТВАРАЊА

ЗЛИХА БАКТРИОШКОГ (БИОЛОШКОГ) И ОТРОВНОГ ОРУЖЈА И О
ЊИХОВОМ УНИШТАВАЊУ
Ова Конвенција је састављена у три примјерка у градовима Лондону, Москви и
Вашингтону, дана 10. априла 1972. године.
Свака држава чланица ове Конвенције се обавезује да никада и нид под којим
околностима неће усавршавати, производити, стварати залихе или на други начин стицати
или чувати микробиолошке или друге биолошке агенсе или токсине, без обзира на
њихово порјекло или начин производње, који по типу и количини нису намјењени
употреби у профилактичке, заштитне или друге мирољубиве сврхе, као и оружје, опрему
или векторе намјењене за употребу тих агенаса или токсина у непријатељске сврхе или за
оружани сукоб и да неће ни на кога преносити нити на било који начин помагати,
подстицати или наводити било коју државу, групу држава или међународну организацију
да производи или да на било који начин стиче неке од агенаса, токсина, оружја, опреме
или вектора.
Конвенција обавезује своје чланице да најкасније 9 мјесеци након ступања на снагу ове
Конвенције, уништи или преради за употребу у мирољубиве сврхе све агенсе, токсине,
оружја, опрему и векторе који се налазе у њеном посједу, под њеном јурисдикцијом или
њеном контролом.40
39
Извори међународног хуманитарног права; ФПН, Црвени крст Србије, МКЦК, Београд 2007. године, стр.
279- 286;
40
- Извори међународног хуманитарног права; ФПН, Црвени крст Србије, МКЦК, Београд 2007. године, стр.
381-385;
48
КОНВЕНЦИЈА О ЗАБРАНИ РАЗВОЈА, ПРОИЗВОДЊЕ, СКЛАДИШТЕЊА И
УПОТРЕБЕ ХЕМИЈСКОГ ОРУЖЈА И О ЊЕГОВОМ УНИШТАВАЊУ
Свака држава чланица ове Конвенције се обавезује да никада ни у каквим околностима
неће развијати, производити или на неки други начин стицати, складиштити или
задржавати хемијско оружје, директно или индиректно; користити хемијско оружје;
помагати, охрабривати или на било који начин наводити икога да учествује у било којој
активности која је држави чланици забрањена овом Конвенцији.
Свака држава чланица се такође обавезује да ће уништити хемијско оружје које има или
посједује или које се налази на било ком мјесту под њеном јурисдикцијом или њеном
контролом, у складу са одредбама ове Конвенције.
Свака држава чланица се такође обавезује да ће уништити све хемијско оружје које је
оставила на територији друге државе чланице, у складу са одредбама ове Конвенције.
Свака држава чланица се такође обавезује да ће уништити сва постројења за производњу
хемијског оружја које има или посједује или која се налазе на било ком мјесту под њеном
јурисдикцијом или контролом, у складу са одредбама ове Конвенције.
Свака држава чланица се обавезује да неће користити као метод ратовања хемијска
средства за сузбијање нереда.41
КОНВЕНЦИЈА О ЗАШТИТИ КУЛТУРНИХ ДОБАРА У СЛУЧАЈУ ОРУЖАНОГ

СУКОБА
Ова Конвенција носи датум 14. мај 1954. године а била је отворена за потписивање до 31.
децембра 1954. године за све државе које су биле позване на Конференцију одржану у
Хагу од 21. априла до 14. маја 1954. године.
У смислу ове Конвенције културним добрима се сматрају, ма какво било њихово
поријекло или њихов власник, покретна или непокретна добра, која су од великог значаја
41
- Извори међународног хуманитарног права; ФПН, Црвени крст Србије, МКЦК, Београд 2007. године, стр.
423-535;
-члан 1. ове Конвенције;
49
за културну баштину сваког народа, као: споменици архитектуре, умјетности или историје,
вјерски или лаички, археолошка мјеста, скуп грађевина које су као цјелина од историјског
или умјетничког интереса, умјетничка дјела, рукописи, књиге и други предмети од
умјетничког, историјског или археолошког интереса, као и научне колекције и важне
колекције књига, архива или репродукција напред наведених добара; зграде, чија је
главна и ефективна намјена да чувају или да излажу покретна културна добра горе
наведена, као: музеји, велике библиотеке, археолошка складишта, као и складишта
одређена за склањање покретних културних добара горе наведених у случају оружаног
сукоба; центри у којима се налази значајан број културних добара, такозвани центри у
којима су сакупљени културни споменици.
Државе потписнице ове Конвенције су се обавезале да поштују културна добра која се
налазе како на њиховој сопственој територији, тако и на територији других држава
потписница, уздржавајући се од употребе ових добара, њихових средстава, средстава за
заштиту, као и њихове најближе околине, у сврхе које би могле да изложе ова добра
разарању или штети у случају оружаног сукоба као и да се уздржавају од сваког
непријатељског акта упереног против ових добара. Оне се обавезују, поред тога, да
забране, да предупреде и, по потреби, да зауставе свако дјело крађе, пљачке или
неправедног присвајања културних добара у ма којој форми то било вршено, као и сваки
акт вандализма, уперен против наведених добара. Оне ће се уздржавати да реквирирају
покретна културна добра, која се налазе на територији неке друге државе, као и од сваке
репресивне мјере уперене против културних добара.
Државе потписнице ове Конвенције, које окупирају у цјелини или дјеломично, територију
друге државе потписнице, дужне су,колико је то могуће, да помажу напоре надлежних
националних власти на окупираној територији, како би се осигурала заштита и одржавање
културних добара.
Културна добра могу бити означена знаком распознавања како би се олакшала њихова
идентификација. Знак распознавања ове Конвенције се састоји од штита, заоштреног при
дну, подјељеног на четри унакрсна дјела обојена плаво и бијело (штит је формиран од
једног квадрата чији један од углова чини дно штита и од једног плавог троугла изнад
квадрата, тако да оба обиљежавају по један бијели троугао са обе стране).
50
У случају оружаног сукоба који није међународног карактера и који избије на територији
државае свака од страна у сукобу ће бити обавезна да примјењује оне одредбе ове
Конвенције које се односе на поштовање културних добара.
Организација Уједињених нација за просвјету, науку и културу може понудити своје услуге
странама које се налазе у сукобу.42
КОНВЕНЦИЈА ОД 10. ДЕЦЕМБРА 1976. ГОДИНЕ О ЗАБРАНИ ВОЈНЕ ИЛИ

БИЛО КОЈЕ ДРУГЕ НЕПРИЈАТЕЉСКЕ УПОТРЕБЕ ТЕХНИКЕ КОЈЕ МЈЕЊАЈУ
ЖИВОТНУ СРЕДИНУ
Под појмом „технике које мјењају животну средину“ подразумјева се било која техника за
промјену-кроз неконтролисану манипулацију природним процесима-динамичким,
састава или структуре Земље укључујући њено тло, литосверу, хидросверу, и атмосверу
или космос.
Свака држава чланица ове Конвенције се обавезује да се не ангажује у војној или било
којој другој непријатељској употреби технике које мјењају животну средину, које имају
широке, дуготрајне или тешке ефекте као средства уништавања, оштећења или повреде
било које друге државе чланице, као и да не помаже, охрабрује или подстиче било коју
државу, групу држава или међународну организацију да се ангажује у напред наведеним
активностима.43
КОНВЕНЦИЈАО СПРЕЧАВАЊУ И КАЖЊАВАЊУ ЗЛОЧИНА ГЕНОЦИДА

Ова Конвенција усвојена је Резолуцијом 260 (ИИИ) на Генералној скупштини Уједињених
нација 09. децембра 1948. године а ступила је на снагу 12. јануара 1951. године.
42
Извори међународног хуманитарног права; ФПН, Црвени крст Србије, МКЦК, Београд 2007. године, страна
551-562;
43
Извори међународног хуманитарног права; ФПН, Црвени крст Србије, МКЦК, Београд 2007. године, страна
589-592;
51
С обзиром да је Генерална скупштина Уједињених нација (УН) својом резолуцијом 96 (И)
од 11. децембра 1946. године, прогласила да је по међународном праву геноцид злочин
осуђен од цивилизованог свијета, и у супротности са духом и циљевима УН; признајући да
је у свим периодима историје геноцид изазвао велике штете човјечанству и убјеђене да је
за ослобођење човјечанства од тако ужасне недаће нужна међународна сарадња;
споразумјеле су се да стране уговорнице потврђују да је геноцид, без обзира да ли је
извршен за вријеме мира или рата злочин по међународном правуи да преузимају
обавезе да га спрече и казне.
У смислу ове Конвенције као геноцид се сматра било које од наведених дјела учињених у
намјери потпуног или дјелимичног уништења једне националне, етничке, расне или
вјерске групе као такве:
− убиство чланова групе;
− тешке повреде физичког или менталног интегритета чланова групе;
− намјерно подвргавање групе животним условима који треба да доведу до њеног
потпуног или дјелимичног уништења;
− мјере уперене на спречавање рађања у оквиру групе;
− принудно премјештање дјеце из једне групе у другу.
Конвенција одређује да су кажњива дјела:
− геноцид;
− планирање извршења геноцида;
− непосредно и јавно подстицање на вршење геноцида;
− покушај геноцида;
− саучесништво у геноциду.
Лица која учине неко од ових дјела биће кажњена без обзира да ли управљају државом,
обављају функције или су обични појединци.
Лица оптужена за наведена кривична дјела биће предата на суђење надлежним судовима
државе на чијој територији је одређено дјело извршено, или Међународном кривичном
суду, који ће бити надлежан за оне од чланица уговорница које буду признале његову
надлежност.
52
Напред наведена дјела неће се сматрати, у погледу екстрадиције, као политичка кривична
дјела. Стране уговорнице преузимају обавезу да ће у оваквим случајевима допустити
екстрадицију, сагласно свом законодавству и постојећим међународним уговорима.
Свака страна уговорница може захтјевати од надлежних органа Уједињених нација (УН) да
предузму, сагласно Повељи УН, мјере које буду сматрали за погодне у циљу спречавања и
кажњавања ових дјела.44
КОНВЕНЦИЈЕ (лат. Conventio – договор; погодба, уговор)

Врло чест назив за разноврсне међународне уговоре и споразуме, као синонима за појам
конвенције. Што се садржаја и облика тиче, правна ограничења су незнатна и малобројна,
тј. шта ће бити садржај конвенције и какав ће она облик имати, одлучују уговорне стране
слободно. Основни је захтјев међународног права да све уговорне стране (двије или више
њих) буду субјекти тога права. Када то не би био случај, конвенција не би била
међународна.
Уз ово широко значење ријечи конвенција, понекад се тим изразом назива међународни
уговор који је склопљен у свечанијем облику, уз више формалности, чији садржај има
неку већу важност за уговорне стране, који захтијева ратификацију и предвиђа и измјену
ратификационих исправа.
Међународне конвенције су:
1. Женевска конвенција за побољшање положаја рањеника у оружаним снагама у
рату донијета 1864. год.
2. Ревизија и разрада Женевске конвенције из 1864. год.
3. Женевска конвенција о поступању са ратним заробљеницима донијета 1929.
4. Женевска конвенција о ревизији и разради Женевске конвенције из 1906. год.
5. Женевска конвенција о побољшању положаја рањеника и болесника у оружаним
снагама у рату од 12.08.1949. године, И Женевска конвенција,
44
- Извори међународног хуманитарног права; ФПН, Црвени крст Србије, МКЦК, Београд 2007. године,
страна 609-612;
53
6. Женевска конвенција о побољшању положаја рањеника, болесника и
бродоломника оружаних снага на мору од 12.08.1949. године, ИИ Женевска
конвенција,
7. Женевска конвенција о поступању са ратним заробљеницима од 12.08.1949.
године, ИИИ Женевска конвенција,
8. Женевска конвенција о заштити грађанских лица за вријеме рата од 12.08.1949.
године, ИV Женевска конвенција,
9. Допунски протокол И уз Женевске конвенције од 12.08.1949. године о заштити
жртава међународних оружаних сукоба од 08.06.1977. године,
10. Допунски протокол ИИ уз Женевске конвенције од 12.08.1949. године о заштити
жртава немеђународних оружаних сукоба,
11. Допунски протокол уз Женевске конвенције од 12. августа 1949. године о усвајању
додатног знака распознавања,
12. I Хашка конференција, одржана у Хагу 18.05.-27.07.1899. године донијете су:
a. Конвенција о законима и обичајима рата на копну (садржи Мартенсову
клаузулу)
b. Конвенција о мирном рјешавању спорова
c. Конвенција о примјени Женевске конвенције од 22.08.1864. на поморски рат
13. II Хашка конференција, одржана 15.06.-18.10.1907. год, донијете су:
a. Конвенција о мирном рјешавању спорова
b. Конвенција о забрани употребе силе при истјеривању уговорних
потраживањам
c. Конвенција о започињању непријатељстава
d. Конвенција о законима и обичајима рата на копну (прилог Конвенције
Правилник о копненом ратовању)
e. Конвенција о правима и дужностима неутралних сила и особа у копненом
рату
f. Конвенција о поступању са непријатељским трговачким бродовима при
избијању непријатељстава
g. Конвенција о претварању трговачких бродова у ратне
h. Конвенција о полагању подморских аутоматских контактних мина
i. Конвенција о бомбардовању од стране поморских сила у доба рата
j. Конвенција о примјени начела Женевске конвенције од 06.07.1907. год. на
поморски рат
k. Конвенција о неким ограничењима при вршењу права плијена у поморском
рату
54
l. Конвенција о оснивању Међународног пљенидбеног суда
m. Конвенција о правима и дужностима неутралних сила у случају поморског
рата
n. Декларација о забрани бацања пројектила и експлозива из авиона.
o. Хашка конвеција о заштити културних добара у случају оружаних сукоба
донијета 1954. год.45
КОМАНДНА ОДГОВОРНОСТ
Доктрина командне одговорности установљена је IV и X Хашком конвенцијом из
1907.године. Први пут је примијењена након И свјетског рата од стране Врховног суда
Њемачке на суђењу Емилу Милеру у Лајпцигу. Командна одговорност је иначе само облик
индивидуалне одговорности. Може се починити само нечињењем. Надређени
(КОМАНДАНТ) је одговоран за злочине које су починили његови потчињени, ако је
пропустио да их спријечи да почине злочине или да их казни за злочине које су починили.
Као дио међународног обичајног права,доктрина командне одговорности је 1977.године
кодификована Допунским протоколом I уз Женевске конвенције, који се односи на
међународне оружане сукобе. Статус командне одговорности, као дијела обичајног права
потврђен је експлицитним навођањем елемената командне одговорности у Статуту МКСЈ,
члан7 (3), као и одредбама Статута Међународног кривичног суда, који је ступио на снагу
01.07.2002. године, члановима 1.1.25., 1.2.27., 1.3.28., 1.4.33.,
„Чињеница да је неко од дјела наведених у члановима 2-5 овог Статута починио
подређени не ослобађа његовог надређеног кривичне одговорности ако је надређени
знао или је било разлога да зна да се подређени спрема починити таква дјела или да их је
већ починио, а надређени није предузео нужне и разумне мјере да спријечи таква дјела
или казни починиоце“ (Статут МКСЈ, члан 7(3).46
45
46
- Статут МКСЈ, члан 7. (3);
- Савремено право, Iавор Рангелов и Јован Николић,Фонд за хуманитарно право,Београд, 23.02.2004.
године;
- ABA CELLI Promoting the Rule of Law, Практични водич за гоњење ратних злочина у БиХ, страна 15.;
55
КРИВИЧНА ОДГОВОРНОСТ У МЕЂУНАРОДНОМ КРИВИЧНОМ ПРАВУ
Кривична одговорност обухвата услове потребне да се према учиниоцу кривичног дјела
примјени кривична санкција. Према томе да би неко лице било кривично одговорно,
потрбно је прије свега да је учинило кривично дјело, а затим да је имало одређена
психичка својства и одређени психички односпрема учињеном дјелу. Дакле, кривична
одговорност има два елемента који одређују садржај овог појма. Један од тих елемената
је психичко стање учиниоца, а други је његов психички однос према учињеном кривичном
дјелу. Овако одређен садржај кривичне одговорности важи и у случају међународног
кривичног дјела.
На основу тога може се рећи да се кривично одговорним лицем сматра оно лице које је у
вријеме извршења кривичног дјела било у нормалном психичком стању које му је
омогућавало правилно расуђивање и доношење одлука, те које је своје дјело предузео
свјесно и вољно.
Овако одређен појам кривичне одговорности садржи два елемента:
− урачунљивост и
− виност.
Кривична одговорност се увијек процјењује с обзиром на учињено кривично дјело. Због
тога се може десити да једно исто лице буде кривично одговорно за једно кривично
дјело, а да истовремено за друго учињено кривично дјело не буде кривично одговорно.
Статут МКСЈ у члану 7. став 1. индивидуалну кривичну одговорност дефинише овако:
„Особа која је планирала, потицала, наредила, починила и на други начин помогла и
подржала планирање, припрему и извршење кривичног дјела наведеног у члановима 2-5.
овог Статута индивидуално је одговорна за то кривично дјело“.
Индивидуална кривична одговорност лица која су починила неко од кривичних дјела
против човјечности и вриједности заштићених међунариодним правом у Кривичном
56
закону БиХ , чланом 180., регулисана је на готово идентичан начин као што је прописано у
члану 7. Статута МКСЈ. 47
(види појам: индивидуална одговорност)
Статут МКСЈ у члану 7. став 3. тзв. командну одговорност дефинише на овај начин:
„Чињеница да је неко од дјела наведених у члановима 2-5. овог Статута починио
подређени не ослобађа његовог надређеног кривичне одговорности ако је надређени
знао или је било разлога да зна да се подређени спрема починити таква дјела или да их је
већ починио, а надређени није предузео нужне и разумне мјере да спријечи таква дјела
или казни починиоце“.
Командна кривична одговорност лица која су починила неко од кривичних дјела против
човјечности и вриједности заштићених међунариодним правом у Кривичном закону БиХ ,
чланом 180. став 2., регулисана је на готово идентичан начин као што је прописано у члану
7. став 3. Статута МКСЈ. 48
(види појам: командна одговорност)
КОНВЕНЦИЈА О НЕЗАСТАРЈЕВАЊУ РАТНИХ ЗЛОЧИНА И ЗЛОЧИНА

ПРОТИВ ЧОВЈЕЧНОСТИ
(ЊУЈОРШКА КОНВЕНЦИЈА, 26.11.1968., ВИДЈЕТИ ЧЛАН 19. КЗ БиХ)
Ову Конвенцију је Генерална скупштина Уједињених нација усвојила на 1727 пленарној
сједници од 26. новембра 1968. године одржане у Њујорку.
Конвенција у члан 1. прописује да: „ Не постоји временско застарјевање у погледу
сљедећих злочина без обзира на датум када су почињена:
47
- Статут МКСЈ, члан 7. став 1.;
48
- Статут МКСЈ, члан 7. став 3.;
57
1. ратни злочини према дефиницији у Повељи Међународног војног суда, Нирнберг,
од 08. августа 1945. године, потврђеној у резолуцијама 3(И) од 13. фебруара 1946.
године и 95 (И) од 11. децембра 1946. године, које је усвојила Генерална
скупштина Уједињених нација, а нарочито „тешки преступи“ набројани у
Женевским конвенцијама од 12. августа 1949. године о заштити жртава рата;
2. злочини против човјечанства било да су почињени у доба рата или у доба мира
према дефиницији у Повељи Међународног војног суда, Нирнберг, од 08. августа
1945. године, и као што је потврђено резолуцијама 3(И) од 13. фебруара 1946.
године и 95 (И) од 11. децембра 1946. године, које је усвојила Генерална
скупштина Уједињених нација, протјеривање путем оружаног напада или
окупације и нехумана дјела која проистичу из политике апартхејда, као и злочина
геноцида сходно дефиницији датој у Конвенцији о спречавању и кажњавању
злочина геноцида из 1948. године, чак и када таква дјела не представљају повреду
домаћег закона земље у којој су извршена“.
Кривичним законом Босне и Херцеговине незастаривост кривичног гоњења и извршења
казне, регулисана је чланом 19. тако да : „ кривично гоњење и извршење казне
незастарјева за кривична дјела геноцида, злочина против човјечности те ратних злочина,
као ни за кривична дјела за која по међународном праву застарјелост не може
наступити“.49
КРШЕЊЕ ЗАКОНА И ОБИЧАЈА РАТОВАЊА (ЧЛАН 3. СТАТУТА)

Уз разне уговоре, обичајно право је један од основних извора и чинилаца међународног
хуманитарног права. Оно потиче из широко распрострањених и досљедне праксе држава,
које су га поштовале као да је законска обавеза. Очигледан доказ значаја једне такве
обичајне норме (принципа или правила), јесте чињеница да она обавезије и државе које
нису потписале споразум у који је она инкорпорирана. Обичајно право значакјно је и
49
-Конвенција о незастарјевању ратних злочина и злочина против човјечности, („Слузбени лист СФРЈ“, број
50/70);
- Кривични закон БиХ,(„Службени гласник БиХ“, број 3/03 од 10. фебруара 2003. године), члан 19;
58
утолико што покрива области које нису довољно обухваћене одредницама хуманитарног
права. Сама чињеница да нека норма има обичајни карактер има значаја и у примјени
правила тумачења, и може позитивно утицати на ограничавања моћи држава да се ограде
од споразума међународног хуманитарног права који садрже велики дио обичајног
закона. Држава не може одбацити обавезу да се повинује општем међународном праву.
Чињеница да међународни хуманитарни споразуми потврђује обичајно право изоштрава
морални захтјев међународне заједнице за његовим поштовањем, јер се наглашава
његов морални карактер и дубока укорјењеност у заједничким вриједностима.
Члан 3. Статута овлашћује МКСЈ да кривично гони лица која су прекршила ратне законе и
обичаје. У овом члану Статута су само илустративно, а не искључиво побројана таква
кршења. Та кршења, дакле између осталог:
1. кориштење отровних оружја или других оружја смишљених за наношење
непотребних патњи;
2. безобзирно разарање градова, насеља или села, или пустошење које није
оправдано војном нуждом;
3. напад, или бомбардовање, било којим средствима небрањених градова, села,
стамбених објеката или зграда;
4. заузимање, уништавање или намјерно наношење штете установама намјењеним
религији, добротворним сврхама и образовању, умјетности и науци, историјским
споменицима и умјетничким и научним дјелима;
5. пљачкање јавне или приватне имовине.
Дакле, члан 3. функционише као клаузула која укључује све остале неспецифициране
дјелове и створен је да би осигурао да нити једно од тешких кршења међународног
хуманитарног права не буде одузето из надлежности међународног суда. Намјера члана
3. је да ту надлежност у потпуности осигура.50
50
- Theodor Meron „ Обичајно право“; Roj Gatman i Dejvid Rif "Лексикон ратних злочина, Оно што би јавност
требало да зна"; Самиздат Б92, Београд 2003. године, страна 336;
59
КРИВИЧНЕ САНКЦИЈЕ
представљају одузимање или ограничавање одређених грађанских права учиниоцу
кривичног дјела, као што су право на одређене слободе и имовинска права. Њу изриче
суд посље законито спроведеног поступка у коме је утврђено да је оптужени извршио
кривично дјело за које је оптужен. Примјеном кривичних санкција кажњава се починилац
кривичног дјела и утиче на њега да убудуће не врши кривична дјела, али исто тако и на
друга лица да се уздрже од кажњивог понашања.
Статут МКСЈ, члан 24. предвиђа следеће кривичне санкције:
1. „ Кривичне санкције које изриче Претресно вијеће ограничене су на казну затвора.
Прилком одређивања казне затвора Претресно вијеће имаће у виду општу праксу
изрицања затворске казне на судовима бивше Југославије.
2. Приликом изрицања казне, Претресна вјећа узимају у обзир факторе попут тежине
кривичног дјела и индивидуалних прилика осуђеника.
3. Уз казну затвора, Претресна вијећа могу наложити поврат евентуалне имовине и
имовинске користи стечене криминалним поступањем, укључујући и средствима
присиле, правим власницима“.
Правило 101 из Правилника о поступку и доказима МКСЈ
„ (А) Особа проглашена кривом може бити осуђена на казну затвора, укључујући и
доживотну казну затвора.
(Б) Приликом одређивања казне Претресно вијеће узима у обзир факторе споменуте у
члану 24. (2) Статута, као и факторе као што су:
1. све отежавајуће околности;
2. све олакшавајуће околности, укључујући и значајну сарадњу осуђеног с тужиоцем
прије или послије изрицања пресуде;
3. општа пракса изрицања затворских казни на судовима бивше Југославије;
4. колико је осуђени издржао од било које казне коју је суд било које државе изрекао
за исто дјело, као што је споменуто у члану 10. (#) Статута.
60
(Ц) Осуђеном ће се урачунати евентуално вријеме које је провео у притвору чекајући на
предају међународном суду или чекајући на суђење или жалбени поступак“.
Статутом Међународног кривичног суда, учиниоцу неког од кривичних дјела из своје
надлежности Суд може изрећи слиједеће кривичне санкције:
− доживотни затвор када то оправдавају изузетна тежина кривичног дјела и личне
околности оптуженог;
− затвор у одређеном трајању које не може бити дуже од 30 година;
− новчану казну;
− трајно одузимање прихода имовине и добара који су непосредно или посредно
настали извршењем кривичног дјела.
Кривичним законом БиХ прописано је да се кривично одговорним починиоцима
кривичних дјела могу изрећи ове казне:
− дуготрајни затвор у трајању од 20 до 45 година;
− казна затвора која не може бити краћа од 30 дана ни дужа од 20 година и
− новчана казна.51
КУЛТУРНИ ОБЈЕКТИ
су они објекти који цивилном становништву служе за задовољавање културних, спортских
и образовних потреба, односно други цивилни објекти, који се користе у те сврхе.
Допунским протоколом I уз Женевске конвенције из 1977. године странама у сукобу је
забрањено
51
- Проф. др Миодраг Н. Симовић и доц. др Милан Благојевић „Међународно кривично право“; прво издање,
Паневропски универзитет Апеирон, Факултет правних наука, Бања Лука 2007. године, страна 26;
- Кривични закон БиХ, („Службени гласник БиХ“, број 3/03 од 10. фебруара 2003. године), члан 41., 42. и 46.;
- Правилник о поступку и доказима МКСЈ, правило 101;
61
вршити било какав непријатељски акт уперен против историјских споменика, умјетничких
дјела или храмова који сачињавају културно или духовно насљеђе народа;
користити такве објекте за помоћ војним акцијама; да такви објекти буду предмет
репресалија.52
КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКИ СПОМЕНИЦИ
Су они објекти, који свједоче о културној, историјској или вјерској традицији одређеног
подручја, а која и у условима оружаног сукоба стоје под посебном заштитом власти.
МКСЈ има овлаштење да кривично гони лица која су прекршила ратне законе и обичаје:
освајањем, уништавањем или намјерним оштећивањем вјерских објеката, објеката
намјењених добротворним сврхама, образовању, науци и умјетности, историјских
споменика и умјетничких и научних дјела.
И Кривични закон БиХ прописује кажњавање лица одговорних за уништавање културно-
историјских споменика.53
КУЛТУРНА ДОБРА
По међународном праву културна добра су културна насљеђа цјелог човјечанства или
културна баштина одређеног народа.
Либеров кодекс из 1863. године утицао је на низ међународних споразума који су довели
до Конвенције о заштити културних добара, од 14. маја 1954. године, донијете у Хагу.
По овој Конвенцији сматрају се као културна добра сљедећа добра:
1. покретна или непокретна добра, која су од великог значаја за културну баштину
сваког народа, као што су споменици културе, умјетности или историје, вјерски или
52
- Допунски потокол I уз Женевске конвенције из 1977. године, члан 53.;
53
- Конвенција о свјетском културном насљеђу, УНЕСКО из 1972. године;
- Статут МКСЈ, члан 3 (д);
- Кривични закон БиХ, („Службени гласник БиХ“, број 3/03 од 10. фебруара 2003. године), члан 179. и 183.;
62
лаички, археолошки локалитети, грађевински комплекси који су као такви од
историјског или умјетничког значаја, умјетничка дјела, рукописи, књиге и други
предмети од умјетничког, историјског или археолошког значаја, као и научне
збирке, важне збирке књига, архива или репродукција културних добара;
2. грађевине чија је главна и ефективна намјена да чувају или излажу покретна
културна добра као
3. музеји, велике библиотеке, архивска складишта, као и складишта предвиђена за
склањање покретних културних добара у случају оружаног сукоба;
4. центри у којима се налази знатан број културних добара.
Додатним протоколом из 1997. године, чији члан 53. забрањује „сваки акт непријатељства
уперен против историских споменика, умјетничких творевина или светих мјеста која чине
културно или духовно наслеђе народа“.
Исти члан такође, забрањује кориштење културног добра „у циљу подршке војној акцији“
тј. забрањено је да се национално историјско здање користи као командни центри. У том
случају, разарање или наношење штете није нужно ратни злочин.
Послије Другог свјетског рата, Нирнбершка суђења, први пут су истакла да појединци могу
одговарати за ратне злочине у области културе.
МКСЈ добио је овлаштење да изведе пред лице правде оне за које се мисли да су
одговорни за „присвајање, уништавање или намјерно оштећивање институција
намјењених вјери, доброчинству или образовању, умјетности и науци, као и историјских
споменика и умјетничких и научних дјела“.
Конвенције које се односе на ратне злочине у култури не прецизирају казнене мјере.
О извршењу ове Конвенције стара се УНЕСКО.54
54
- Хашка конвенција о заштити културних добара у случају оружаног сукоба од 14. маја 1954. године;
63
Л
ЛОГОРИ
су ограђена подручја која укључују барем једну зграду у којој је интернирано (заточено)
једно или више цивилних лица, без суђења, а које се налази под контролом и управом
одређене власти.
Члан 2. (г) Статута МКСЈ прописује „незаконита депортација, или трансвер, или незаконито
затварање цивила“ као тешку повреду Женевских конвенција из 1949. године, а члан 5. (д)
депортацију и под (е) хапшење као злочин против човјечности.
КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОРИ
Прописи који се односе на концентрационе логоре разлажу ту област на више дјелова, а
главни елемент је незаконито затварање, и оно представља озбиљно кршење ИV
Женевске конвенције. Притварање цивила није обавезно незаконито. „Страни“ цивили
који представљају опасност по учесницу у сукобу могу се „преселити“ или им се може
одредити „посебно боравиште“. У сваком случају, опасност коју они представљају мора
бити истинска и недвосмислено потврђена њиховим дјеловањем. Она не смије бити
иницирана сам њиховом националношћу. Исто тако, поједини цивили могу се притварати
или хапсити као осумњичена лица или криминалци, под условом да им се омогући
прописно суђење. У унутрашњем сукобу цивили могу бити интернирани, али имају право
на хумано поступање и судску заштиту коју им гарантује надлежни суд. У концетрационим
логорима не постоји ни једна од тих заштитних мјера. Затварањае људи под таквим
условима није дозвољено. Незаконито затварање великог броја цивила током сукоба-
унутрашњег или међународног, може бити злочин против човјечности.55
55
- Женевска конвенција о заштити грађанских лица за вријеме рата, IV Женевске конвенције од 12. августа
1949. године;
- Статут МКСЈ;
64
РАДНИ ЛОГОРИ
Принудни рад је заједничка одлика свих савремених ратова која је позната као „радна
обавеза“. Она је примјењивана, између осталог, и за распоређивање на прву линију
фронта.
ИИИ Женевска конвенција о поступању са ратним заробљеницима од 12. августа 1949.
године, Одјељак ИИИ „Рад ратних заробљеника“, члан 49-57. регулишу услове у којима се
ратни заробљеници могу користити за рад и њихова права током рада.
ИV Женевска конвенција о заштити грађанских лица за вријеме рата од 12. августа 1949.
године у члану 51. утврђује услове и врсте принудног рада којем могу бити подвргнута
з аштићена лица.56
ЗАРОБЉЕНИЧКИ ЛОГОРИ
су мјеста у којима стране у сукобу држе „непријатељске“ војнике чије је учешће у рату
заустављено. Њихов положај и права детаљно су регулисана ИИИ Женевска конвенција о
поступању са ратним заробљеницима од 12. августа 1949. године. За контролу примјене
одредби ове конвенције надлежан је према члану 126. Међународни комитет Црвеног
крста. Заробљеничке логоре могу обилазити и друга лица као што су новинари и
хуманитарни радници.57
56
- Женевска конвенција о поступању са ратним заробљеницима, III Женевска конвенција о од 12. августа
1949. године;
- Женевска конвенција о заштити грађанских лица за вријеме рата, IV Женевска конвенција од 12. августа
1949. године;
57
- Женевска конвенција о поступању са ратним заробљеницима, III Женевска конвенција од 12. августа
1949. године;
65
ЛИЦА ЛИШЕНА СЛОБОДЕ
Самовољно и противправно лишавање слободе представља злочин против човјечности
према члану 5. (е) Статута МКСЈ.
Следећа правила се примјењују на сва лица, војна или цивилна или интернирана због
разлога који су у вези са оружаним сукобом:
− рањеним и болесним се мора обезбједити здравствена њега;
− лицима лишеним слободе се мора обезбједити храна, вода за пиће, средства за
заштиту здравља и за хигијену, склониште од временских услова и опасности од
оружаног сукоба, у истом обиму као и локалном цивилном становништву;
− лицима лишеним слободе треба дозволити да примају појединачне или
колективне пошиљке помоћи;
− лицима лишеним слободе треба дозволити да задовољавају своје вјерске потребе
и да у томе имају помоћ вјерског особља;
− лицима лишеним слободе која раде морају се обезбједити исти радни услови и
безбједност на послу као што су они које ужива локално цивилно становништво;
− осим у случају породица које су смјештене заједно, жене се смјештају одвојено од
мушкараца, под надзором жена; дјеца треба да буду смјештена одвојено, осим ако
су њихове породице лишене слободе, у ком случају се она смјештају са њима;
− лицима лишеним слободе треба дозволити да шаљу и примају писма и поштанске
карте, а власти су овлаштене да уреде број тих пошиљки;
− мјеста заточења треба да буду удаљена од борбене зоне и, ако су изложена
опасности, треба да буду евакуисана на безбједнија мјеста ако се евакуација може
извршити на безбједан начин;
− лицима лишеним слободе се морају дозволити медицински прегледи и третман
који захтјева њихово здравствено стање, у складу са медицинским стандардима
примјењивим на већину становништва;
− по ослобађању, треба предузети кораке да се осигура безбједност лица која су
била лишена слободе.
66
У предмету Крнојелац, (Претресно вијеће), 15. март 2002. година, параграф 115: „У сврху
утврђивања да злочин затварања чини злочин против човјечности према члану 5 (е)
Статута Међународног суда у околностима овог предмета потребно је да буду доказани
следећи елементи:
− да је појединац лишен слободе;
− да је лишавање слободе произвољно, то јест, да не постоји правна основа која би
оправдавала лишавање слободе;
− да је дјело или пропуст којим је појединац лишен физичке слободе починио
оптужени, или особа односно особе за које оптужени сноси кривичну одговорност,
с намјером да појединца произвољно лиши физичке слободе или с разумно
могућим знањем да би његово дјело или пропуст вјероватно могли довести до
произвољног лишавања слободе".58
ЛИБЕРОВ КОДЕКС (1863.)

Од почетака ратовања па све до појаве савременог хуманитарног права забележено је
више од 500 тзв. "картела", кодекса понашања, уговора и других текстова намењених
правном уређивању вођења непријатељстава. Међу њих спада и "Либеров кодекс" , а
значајан је по томе што представља први покушај кодификације постојећих ратних закона
и обичаја. Међутим, за разлику од прве Женевске конвенције (усвојене годину дана
касније), Кодекс није имао статус међународног уговора, пошто је био намењен
искључиво војницима Уније у Америчком грађанском рату.
Либеровим кодексом загарантована је била заштита библиотекама, научним збиркама и
умјетничким дјелима. Утицао је на низ међународних споразума који су довели до
Конвенције о заштити културних добара из 1954. године.
58
- Статут МКСЈ, члан 5. (е);
67
Љ
ЉЕКАРИ БЕЗ ГРАНИЦА (MSF)

је међународна хуманитарна организација која пружа хитну медицинску помоћ
становништву у опасности. Тренутно дјелују у више од 70 земаља.
У земљама у којима су здравствене структуре недовољне или чак не постоје, Љекари без
граница сарађују са властима, као што су Министарство здравља и сличне институције.
Ова организација ради на рехабилитацији болница и амбуланти, програма вакцинације,
али и на пројектима који се односе на воду и канализацију. Такође, ради и у удаљеним
центрима здравствене заштите, сиротињским областима и пружа обуку локалном
здравственом особљу.
У спровођењу хуманитарне помоћи, Љекари без граница желе и да се подигне свијест о
кризним ситуацијама, а обавезују се да ће говорити, било приватно или у јавности, о
положају популације у опасности. На тај начин она настоји да ублажи људске патње, да
штити животе и здравље људи, као и да се обнови и осигура поштивање човјека и
његових основних људских права.
Љекари без граница организовали су своје мисије хитне медицинске помоћи широм
свијета још од 1971. године.59
ЉЕКАРИ ЗА ЉУДСКА ПРАВА (PHR)

је америчка организација за људска права са глобалним дјеловањем. Чланство је
отворено за јавност, корпорације и здравствене раднике.
59
- www.msf.org;
68
Организација је основана да би утицала на човјечанство пренијела јединствене вјештине
медицинске професије у свијету и обезбједила поштивање Универзалне декларације о
људским правима и другим међународно признатим стандардима људских права.
Љекари за људска права су повезани са Међународном федерацијом за здравље и
Организацијом за људска права. Већ скоро двије децениј се боре за људска права под
геслом „Здравље зависи од поштивања људских права“.60
60
- www.doctorsforhumanrights.org
69
М
МЕЂУНАРОДНО ХУМАНИТАРНО ПРАВО

је дио међународног јавног права који представља систем правила који уређује односе
између држава у оружаном сукобу и поводом оружаног сукоба.iОно поред осталих чини
саставни дио највећих вриједности које штити устав Босне и Херцеговине.
Прва ратна правила прогласиле су велике цивилизације неколико миленијума пре наше
ере: "Доносим ове законе како бих спречио да јаки тлаче слабе." (вавилонски краљ
Хамураби)
Мноштво древних текстова, као то су "Махабхарата", "Библија" и "Куран", садрже правила
која позивају на поштовање непријатеља. На пример, "Викајет" - спис сачињен крајем 13.
вјека, на врхунцу арапске владавине Шпанијом - садржи прави кодекс правила ратовања.
Према томе, Конвенција из 1864, сачињена у облику мултилатералног уговора,
кодификовала је и ојачала дотадашње древне, фрагментарне и разасуте ратне законе и
обичаје који штите рањенике и оне који се о њима старају.
Међународно хуманитарно право представља нужан компромис измену војне потребе и
захтева хуманости. Имплементација МХП-а не спречава војничку победу; само захтева да
се не наносе сувишне патње и разарања
Међународно хуманитарно право садржи двије групе правила:
- о заштити оних који не учествују, или више не учествују, у борби:
цивила, рањеника, заробљеника, ... што је детаљно регулисано Женевским конвенцијама
од 12. августа 1949. године;
- о ограничавању средстава и метода ратовања, који изазивају сувишне и непотребне
патње и разарања, или оштећују околину, хемијска оружја, колективна кажњавања, ... што
је детаљно регулисано Хашким конвенцијама.
Основни принципи Међународног хуманитарног права промовишу захтјеве да је
допуштена само она примена силе нужна за остварење војничке победе и само у складу
70
са правилима Међународног хуманитарног права (војна потреба), да случајни губици
живота или повреда цивила и штете цивилним објектима, изазвани нападом не смеју да
буду несразмерни војној користи која се дејствима постиже (пропорционалност), да се у
свако доба прави разлика између цивила и бораца и између цивилних и војних објеката
(разликовање циљева). Међународно хуманитарно право штити рањенике, болеснике и
бродоломнике, ратне заробљенике, падобранце који се спашавају из погодјеног
ваздухоплова, парламентаре, цивиле и цивилне објекте, све друге објекте који нису војни,
културна добра, санитетске објекте и транспорте, објекте цивилне заштите, објекте и
инсталације које садрже опасне силе, природну околину.
Обавеза да се поштује и обезбједи поштовање међународног хуманитарног права не
зависи о реципроцитету.
Државе и стране у сукобу морају својим оружаним снагама пружити инструкције о
међународном хуманитарном праву.
Државе морају подстицати подучавање о међународном хуманитарном праву цивилног
становништва .61
61
- Hans-Peter Gasser „Међународно хуманитарно право“; Међународни комитет Црвеног крста/ крижа,
2003. година, стр. 21
- Међународна ревија Црвеног крижа/крста, „Обичајно право“; Свеска 87, број 857, март 2005. године, стр.
210;
Женевска конвенција од 12.08.1949. године;
- Женевска конвенција о побољшању положаја рањеника и болесника у оружаним снагама на мору,
II Женевска конвенција од 12.08.1949. године;
- Женевска конвенција о поступању са ратним заробљеницима, III Женевска конвенција о од 12. августа
1949. године;
- Женевска конвенција о заштити грађанских лица за вријеме рата, IV Женевске конвенције од 12. августа
1949. године;
- Хашке конвенције;
71
МЕЂУНАРОДНИ КРИВИЧНИ СУД
Међународни кривични суд је стални међународни суд са седиштем у Хагу, основан
Римским статутом који је ступио на снагу 1. јула 2002. године. Међународни кривични суд
представља тело надлежно за суђења за међународна кривична дела почињена на
територији или од стране држављана држава које су приступиле суду.
Суд је надлежан за вођење кривичног поступка у вези са следећим међународним
кривичним делима:
− кривичним делом геноцида
− кривичним делима против човечности
− ратним злочинима
− кривичним делом агресије (када буду установљени елементи кривичног дела
агресије и услови надлежности).
Организација суда се заснива на његовој сталности и независности, као и задацима који су
му на општи начин одређени чланом 1. Римског статута. Основни извор права о
организацији и обављању послова правосудне управе је Римски статут. Међутим, бројна
питања уређују се детаљно Правилима о поступку и доказима као и другим актима које
усваја скупштина држава странака, укључујући и одређене уговоре, нпр. с Уједињеним
нацијама. Чланом 52., став 1. Римског статута прописано је да судије апсолутном већином
гласова доносе, у складу са овим Статутом и Правилима о поступку и доказима, „прописе
који су нужни за његово рутинско дјеловање“.
Организација Суда се заснива на утврђивању основних органа тога суда, што се преплиће
и са његовом функционалном надлежношћу. Органе суда одређује члан 34. Римског
статута. То су:
− Предсједништво;
− Жалбено одјељење, Претресно одјељење и Предпретресно одјељење;
− Уред тужиоца
− Секретаријат и
− Скупштина држава странака, која обавља „послови правосудне управе и надзор
над радом Суда“.
72
Суд је надлежан само у односу на кривична дјела која су извршена послије ступања на
снагу Статута, као и за вођење кривичног поступка искључиво против физичких лица и то
само оних која су у вријеме извршења кривичног дјела била старија од 18 година.
Кривична дјела из надлежности Суда не застарјевају.
Судије Међународног кривичног суда бирају се на 9 година и не могу бити поновно
бирани.
Државе чланице су, у складу са одредбама Статута, дужне да у потпуности сарађују са
Судом и то како у фази истараге тако и у даљњем току поступка који се води против лица
која се терете за извршење кривичних дјела из надлежности Суда.
Државе чланице су дужне да у својим националним законодавствима предвиде и
нормативно регулишу све облике сарадње са Судом описане у дијелу 9 Статута-
Међународна сарадња и помоћ.62
МЕЂУНАРОДНИ КОМИТЕТ ЦРВЕНОГ КРСТА

је међународна, хуманитарна организација са сједиштем у Женеви. Основао ју је Анри
Динан. Основни принципи покрета усвојени су на ХХ међународној конференцији у
Женеви 1965. Године. Принципи су: хуманост, непристрасност, неутралност, независност,
добровољност, јединство и универзалност.
Ова организација је покретач и учесник у развоју Међународног хуманитарног права. Она
у оружаном сукобу штити Међународно хуманитарно право, штити ратне заробљенике и
лица лишена слободе, доставља хуманитарну помоћ угроженим лицима, шири знање о
Међународном хуманитарном праву, тражи нестала лица, покреће хуманитарне
иницијативе, спаја раздвојене породице.
62
издање, Паневропски универзитет Апеирон, Факултет правних наука, Бања Лука 2007. године, страна 227 –
307;
- Извори међународног хуманитарног права; ФПН, Црвени крст Србије, МКЦК, Београд 2007. године, страна
628-698;
73
Прва међународна конференција Црвеног крста одржана је у Паризу 1867. године.
Касније су међународне конференције Црвеног крста одржаване редовно, најприје сваких
5 година, а касније сваке 4 године.
Значај Међународног комитета Црвеног крста признат је и од стране Уједињених нација
усвајањем Резолуције 1946. године, којом се препоручује државама чланицама да
помогну рад ове организације.
МКЦК је регистровао нестале особе из цијеле Босне и Херцеговине током цијелог ратног
периода од 1992-1995. године. Сакупљала је податке првенствено од чланова породице и
блиских рођака, али су повремено прихватали и извјештаје од даљих рођака, пријатеља и
комшија. МКЦК је објавио одвојени списак особа за које се знало да су мртве (смрт је
установљена на основу изјава очевидаца и /или доказа које је поднијела породица). 63
МЕЂУНАРОДНИ КРИВИЧНИ СУД ЗА БИВШУ ЈУГОСЛАВИЈУ

Међународни кривични суд за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења
међународног хуманитарног права на територији бивше Југославије или Међународни
кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ) је ад- хок суд у Хагу познат као Хашки суд.
Основан резолуцијом 827 Савјета безбједности Уједињених нација 25. маја 1993. године.
Истом приликом, Савјет безбједности је усвојио и Статут МКСЈ који уз Правилник о
поступку и доказима представља основни правни акт за рад МКСЈ.
Стварна надлежност суда је да суди за геноцид, злочине против човјечности, повреде
Женевских конвенција из 1949. године и повреде закона и обичаја ратовања. Једино
појединцима може суд да суди, а не и организацијама или владама. МКСЈ, за разлику од
Нимбершког и Токијског, нема надлежност да суди за злочин против мира односно за
злочин агресије. Надлежност МКСЈ искључиво је ограничена на кривично гоњење особа
63
- Helge Brumborg и Henrik Urda „Извјештај о броју несталих и мртвих из Сребренице од 12. фебруара 2000.
године“
74
које су починиле тешка кршења међународног хуманитарног права по основу
индивидуалне кривичне одговорности.
Територијална надлежност МКСЈ односи се на подручје бивше Социјалистичке
Федеративне Републике Југославије (СФРЈ), за временски период од 01.01.1991. године.
Према одредбама Статута, МКСЈ је надлежан да суди за злочине почињене на територији
Југославије са националним судовима, што значи да у сваком тренутку од њих може
преузети вођење поступка и ако је МКСЈ започео поступак, национални судови то не могу
учинити. МКСЈ може да понови поступак правоснажно окончан пред домаћим судом и то
ако је тај поступак био вођен за кривично дјело које није било квалификовано као ратни
злочин, уколико поступање националног суда није било непристрасно и независно, ако је
поступак био усмјерен на заштиту окривљеног и ако поступак није вођен професионално.
Највишу казну коју може МКСЈ изрећи је доживотни затвор.
Главне организационе јединице суда су судско вјеће, тужилаштво и секретаријат.
Судије МКСЈ бира Генерална Скупштина Уједињених нација. На својој општој сједници
изабране судије бирају предсједника и потпредсједника Суда. Судије МКСЈ су
распоређене у три претресна вјећа, која се састоје од по тројице судија и једно Жалбено
вјеће које се састоји од пет судија. Судије се бирају на период од четри године.
На челу Тужилаштва налази се главни тужилац, кога именује Савјет безбједности на
основу прједлога Генералног секретара Уједињених нација. Тужилаштво проводи истраге
и кривично гони осумњичене за злочине из надлежности МКСЈ. Главни тужилац бира се
на период од четри године.
Секретаријат је одговоран за администрацију и опслуживање МКСЈ. Секретаријат се
састоји од Секретара и осталог потребног особља. Секретара именује Генерални
секретара Уједињених нација након консултација са предсједником МКСЈ. 64
64
- Међународни кривични суд за ратне злочине у бившој Југославији, Округли сто на тему „Међународни
суд за ратне злочине у бившој Југославији“, одржан на инцијативу Државне комисије за ратне злочине и
злочине геноцида и Удружења за право и криминологију Југославије- Катедра за кривичне науке Правног
факултета Универзитета у Београду;
75
МЕЂУНАРОДНИ КРИВИЧНИ СУД ЗА РУАНДУ
Савјет безбједности Уједињених нација (УН) је основао Међународни кривични суд за
Руанду (МКСР) Резолуцијом број 955 од 08. новембра 1994. године након што је наручио
низ извјештаја о ситуацији у Руанди који су указали да су „у Руанди почињени геноцид и
друга систематска, широко распрострањена и флагрантна кршења међународног
хуманитарног права“ и пошто је рјешио да „таква ситуација наставља да угрожава
међународни мир и безбједност“.
Процјењено је да је током три мјесеца 1994. године у Руанди убијено између 500.000 и
1.000.000. људи, у огромној већини Тутси цивила.
Статут МКСР је усвојен Резолуцијом број 955 од 08. новембра 1994. године. Мјењан је и
допуњаван три пута. Први пут је измјењен и допуњен 30. априла 1998. године
Резолуцијом број 1165; друга измјена и допуна учињена је 30. новембра 2000. године
Резолуцијом број 1329 а посљедња 17. маја 2002. године Резолуцијом број 1411.
МКСР надлежан је за гоњење лица одговорних за геноцид и друге тешке повреде
међународног хуманитарног права почињених на територији Руанде и Руандских грађана
одговорних за геноцид и друге сличне повреде почињене на територији сусједних држава
од 01. јануара до 31. децембра 1994. године.65
МЕЂУНАРОДНА КРИВИЧНА ДЈЕЛА

су тешке повреде међународног права које повлаче кривичну одговорност оних који су их
наредили или извршили.
Нацрт за кодификацију међународних кривичних дјела појавили су се још у XИX вјеку.
Послије Првог свјетског рата у уговоре о миру ушле су одредбе о кажњавању свих оних
који су за вријеме рата извршили тешке повреде правила ратног орава (Версајски мир и
др.). У току Другог свјетског рата савезници су прогласили принцип индивидуалне
65
DŽon R. V. D. Džouns и Stiven Paulus, „ Међународна кривична пракса“; Фонд за хуманитарно право,
Београд 2005. године, страна 2.-5.;
76
кривичне одговорности за извршене повреде ратног права (Московска декларација из
1943. године).
Статут Међународног војног суда од 08. јула 1945. године установљава три врсте
међународних кривичних дјела за које је суд надлежан. Та кривична дјела су: злочин
против мира, злочин против човјечности и ратне злочине.
Међународна кривична дјела извршена за вријеме Другог свјетског рата судили су
међународни војни судови у Нирнбергу и Токију.
Резолуцијом Генералне скупштине Уједињених нација од 01. децембра 1946. године,
Комисија за кодификацију међународног права требала је да изради нацрт кодекса
злочина против мира и безбједности човјечанства. Члан 2. тог нацрта у 13 тачака набраја
све злочине предвиђене кодексом.
Међународна кривична дела (у ужем смислу) су кривична дела прописана Женевским
конвенцијама (ратни злочин, злочин против човечности, злочин против мира) и
Конвенцијом о спречавању и кажњавању злочина геноцида (геноцид) којима су
инкриминисана најгрубља кршења међународног хуманитарног права. Поред ових,
постоји и низ других међународних конвенција којима се даје заштита најважнијим
добрима човечанства (на пример споменицима културе), као и уређују питања
међународног тероризма, апартхејда и слично.66
МЕЂУНАРОДНО ЈАВНО ПРАВО

је грана међународног права која регулише одређене друштвене односе и процесе у
међународној заједници, првенствено односе између субјеката међународног права тј.
држава и међународних организација. Међународно јавно право се заснива на
уговорима између држава. Постоје одређена правила која се, кроз опште прихватање и
сагласност од стране међународне заједнице, сматрају обавезујућим за све државе. Та
правила су позната као обичајно право. Одредбе уговорног права су обавезујуће за
66
77
државе чланице тих уговора у њиховим међусобним односима. Међународно јавно право
такође уређује аспект међународног живота држав, посебно на подручју људских права,
јер су државе прихватиле, ратификацијом уговора, тај степен наметања обавеза из
међународног јавног права у свој унутрашњи правни систем.
Међународно јавно право представља значајан вид регулисања међународних односа,
значајан елемент стабилности и очувања међународног мира и безбједности, једину
алтернативу ратовима и неравноправним односима заснованим на доминацији јачег.67
МЕЂУНАРОДНОПРАВНА ЗАЈЕДНИЦА
укупност свих субјеката међународног права, тј. свих оних који у својим међусобним
односима у некој довољној мјери признају и поштују правила међународног права. По
томе што им је то право заједничко, што вриједи између њих, они чине заједницу. Но та
заједница постоји само до тада док сви субјекти бар донекле редовно и често примјењују
и поштују основна правила међународног права, суздржавјући се од његова кршења.68
МЕЂУНАРОДНИ ВОЈНИ ТРИБУНАЛ У НИРНБЕРГУ

За оснивање Нирнбершког трибунала од значаја је Московска декларација која је
донијета још у току II свјетског рата послије Конференције у Москви (19. до 30. октобар
1943. године) којом су се "представници држава које су се бориле против нацистичке
Њемачке сагласиле да се послије рата суди њемачким ратним злочинцима.
Лондонским Споразумом четири великих сила савезника од 8. августа 1945. године
утврђено је да се установи Међународни војни "Трибунал за суђење ратним злочинцима
из II свијетског рата, а као саставни дио Споразума усвојен је и Статут тог трибунала.
Мјесец дана послије свог формирања у Берлину, Међународни војни трибунал се састао
67
- МКЦК "Борба по правилима", Приручник о праву оружаних сукоба, Београд 2004. године, страна 23 и 168
Правни лексикон, Друго измјењено и допуњено издање; Савремена администрација, Београд 1970. године,
страна 562;
68
- Проф. Др Владимир Иблер, Рјечник међународног јавног права; Информатор, Загреб, 1972, страна 156;
78
18. октобра 1945. године у Нирнбергу да би започео процес против главних ратних
злочинаца Трећег Рајха. Пред Трибуналoм се нашло 24 оптужених, како државних, и
партијских функционера, војних команданата, тако и неких индустријалаца. Имајући у
виду број оптужених, размјере злочина и обимни доказни материјал, цијело суђење је
завршено у веома кратком времену. Већ 1. октобра 1946. године била је изречена
правоснажна пресуда.
Смртна казна је била изречена дванаесторици оптужених, седмoрица су били осуђени на
дуге временске казне, или доживотну казну затвора, док су тројица били ослобођени
(један је извршио самоубиство у затвору прије сућења. а тројици није сућено због стања у
коме су се налазили).
Треба рећи да су пресуде овог трибунала, према члану 26 Статута, биле коначне, тј. против
њих није била дозвољена жалба.
Совјетски судија Никиченко је издвојио своје мишљење, јер је сматрао да три
ослобађајуће пресуде, као и казна доживотног затвора (за Рудолфа Хеса), нису правичне
(он се залагао за осуду тројице ослобођених и смртну казну Хесу). Поред тога, овај
совјетски судија је био мишљења да су Генералштаб и Врховна команда њемачких
оружаних снага (Wехрмацхт) такоде морали да буду проглашени за злочиначке
организације.
Важност Нирнбершког трибунала посебно лежи у чињеници да његов статут, као и
каснија тзв. Нирнбершка пресуда, садрже низ начела који су Резолуцијом број 95(1) од 11.
децембра 1946. године потврђени од стране Генералне скупштине Уједињених нација,
као општеважећа начела међународног права.
Званично је конституисан 18.10.1945. године у Берлину. Оптужнице су подигнуте
19.октобра 1945.г. Само суђење је започело 20.11.1945.г. Основале су га силе побједнице
у Другом свјетском рату. Судио је нацистичким злочиинцима због злочина против мира,
ратног злочина и злочина против човјечности.69
69
-Проф. др Миодраг Н. Симовић и доц. др Милан Благојевић „Међународно кривично право“; прво
издање, Паневропски универзитет Апеирон, Факултет правних наука, Бања Лука 2007. године, страна 25, 29
и 30;
79
МЕЂУНАРОДНИ ВОЈНИ ТРИБУНАЛ У ТОКИЈУ
По угледу на Нирнбершки трибунал основан је и Међународни војни трибунал за Далеки
исток, са сједиштем у Токију. Медутим, за разлику од Нирнбершког трибунала који је био
основан уговором између Савезничких сила, Трибунал у Токију основан је 19. јануара
1946. године, прокламацијом врховног команданта савезничких снага за Далеки исток
америчког генерала Дагласа МекАртура (Доуглас МацАртур), према нацрту који је
направио амерички правник Кинан (Кеенари), а који је потом постављен за главног
тужиоца пред тим судом. И овај трибунал је био надлежан да суди за три групе кривичних
дјела, и то највишим јапанским официрима, политичарима и дипломатама. Он се највише
бавио ратним злочинима који су, и иначе, савезнике највише погађали, а то су ратни
злочини против ратних заробљеника, које су Јапанци широко практиковали. Групу А су
представљала кривична дјела против мира која су била одређена на начин на који је то
учињено и у Статуту Нирнбершког трибунала. Групу Б су чинили ратни злочини који су, као
и у случају Статута Нирнбершког трибунала, обухватали кршења закона и обичаја
ратовања. Најзад, групу Ц су чинили злочини против човјечности код којих, у односу на
Статут Нирнбершког трибунала, није био предвиђен прогон на вјерској основи. У
субјективном погледу, захтијевано је да су одговорна лица имала сазнања или, макар, да
из нехата нису знала да се у односу на заробљенике врше злоупотребе.70
МЕЂУНАРОДНИ ОРУЖАНИ СУКОБ

је оружани сукоб између двије или више држава. Послије Другог свјетског рата на све
оружане сукобе међународног карактера примјењују се правила обичајног и уговорног
права . Међународни оружани сукоб постоји када:
1. супростављене оружане снаге припадају најмање двјема државама, или
2. је објављено ратно стање, чак и ако нема војних активности, или
3. оружане снаге једне државе окупирају територију друге државе, чак и ако није
било никаквог отпора.
70
издање, Паневропски универзитет Апеирон, Факултет правних наука, Бања Лука 2007. године, страна 21,
80
Од оружаног сукоба треба разликовати граничне инциденте, тј. oне повреде граница у
вријеме мира које, с обзиром на начин извршења и снаге које у том учествују, не
представљају оружани напад против државе.
У случају када дође до оружаног сукоба државе које у њему учествују проглашавају ратно
стање.71
МЕЂУНАРОДНИ И НЕМЕЂУНАРОДНИ СУКОБИ

Немеђународни оружани сукоб је сукоб на територији једне државе, гдје оружане снаге
друге државе не судјелују у војним операцијама. Овакви сукоби се уобичајено називају
немеђународним оружаним сукобима, унутрашњим оружаним сукобима или грађанским
ратовима.
На немеђународне сукобе примјењују се правила обичајног права. Међутим, неке
одредбе међународних уговора, прије свега члан 3. заједнички за све четри Женевске
конвенције из 1949. године и цио Допунски протокол ИИ из 1977. године, примјењују се у
унутрашњим оружаним сукобима.72
МЕЂУНАРОДНО КРИВИЧНО ПРАВО

дио је међународног јавног права које обрађује међународну одговорност држава и
индивидуалну одговорност извршилаца међународних кривичних дјела.
Опште правило међународног права је да се повреде међународног права морају
кажњавати. Одговорност држава је раније била политичка, историјска и грађанскоправна,
а мање кривично правна. У складу са најновијим развитком међународне одговорности
прихваћено је начело индивидуалне одговорности извршилаца повреда међународног
права. То је допринијело наглом развоју међународног кривичног права и довело до
покушаја његове кодификације.
71
- МКЦК "Борба по правилима", Приручник о праву оружаних сукоба, Београд 2004. године, стр. 23 и 168
72
- МКЦК "Борба по правилима", Приручник о праву оружаних сукоба, Београд 2004. године, стр. 23 и 168
81
Резолуцијом Генералне скупштине Уједињених нација од 01. децембра 1946. године
постављени су Комисији за кодификацију међународног права задаци:
− да формулише начела међународног права призната пресудом Међународног
војног суда у Нирнбергу и Статутом тог суда;
− да изради кодекс злочина против мира и безбједности човјечанства;
− да изради Међународни кривични кодекс.
Ове задатке је касније преузела Комисија Уједињених нација за међународно право, која
је проучавала и могућност стварања посебног међународног кривичног суда.
Најчешће схватање овог појма је оно које под појмом међународног кривичног права
подразумјева скуп међународних аката која за државе које су их прихватиле садрже
обавезу да предвиде одређена понашања у свом кривичном законодавству као кривична
дјела.
Још једно од схватања међународног кривичног права јесте оно коме се нарочито у
најновије вријеме све више говори. Ријеч је о међународном кривичном праву као
наднационалном (супранационалном) кривичном праву које у конкретним случајевима
треба да примјењују међународни кривични судови.
Појам међународног кривичног права треба, дакле, схватати, у најширем смислу. Оно
обухвата, као међународно-правне аспекте кривичног права, тако и кривичноправне
аспекте међународног јавног права. Осим тога, оно обухвата и супранационално-
кривично право које је тек у настајању.
Међународни уговори су најважнији извор међународног кривичног права. Осим
међународних уговора, као извор међународног кривичног права јавља се и међународно
обичајно право као и општи правни принципи признати од стране цивилизованих нација.
У одређеној мјери судска пракса и доктрина могу се такође сматрати изворима
међународног кривичног права.
Закон је једини, главни и непосредни извор националног кривичног права.То је
посљедица досљедно спроведеног начела легалитета. То не значи да је он и искључиви
извор кривичног права, јер се као посебни извори и допунски извору јављају и други
писани правни прописи.73
73
- Стојановић Зоран „Међународно кривично право“; Београд 2002. године, страна 1-3 и 17-20;
82
МИНЕ
Према обичајном правилу примјењивом и у међународним као и у немеђународним
оружаним сукобима, страна у сукобу која користи мине мора регистровати њихово
постављање, у највећој могућој мјери. Локација о постављеним минама мора бити
уцртана и записници о локацијама сачувани.
Када се употребљавају мине, потребна је посебна брига да се њихово дјеловање без
разлике у погледу циљева сведе на најмању мјеру.
По окончању активних непријатељстава, страна у сукобу која је користила мине мора их
уклонити или на други начин учинити безопасним по цивиле, или помоћи код њиховог
уклањања.
Све могуће мјере предострожности, укључујући и упозоравања морају се предузети да би
се цивили заштитили од дејства овог оружја. Међународна конвенција описује знак
упозорења као троугао или квадрат, не мањи од 28 цм x 20 цм за троугао, или квадрат
чија је дужина страница 15 цм.74
МРТВИ
Мртви увјек морају да буду сакупљени, посебно након борбе. Морају се предузети мјере
да се спријечи њихово пљачкање. Подаци о мртвима, заједно са њиховим опорукама и
предметима од вриједности треба послати у национални биро за обавјештење.
Сахрањивање или спаљивање може да се изврши само након прегледа лешева, по
могућности од стране љекара. Лешеви се смију спаљивати само ако то изискују
императивни разлози хигијене или разлози који проистичу из вјероисповјести умрлих.
Гробови треба да буду пописани и обиљежени. Ово је обично дужност службе за гробове.
Ово се примјењује на све мртве, било да су војници или цивили, припадници властитих
или непријатељских снага.
74
- Међународна ревија Црвеног крижа/крста, „Обичајно право“; Свеска 87, број 857, март 2005. године,
страна 206;
- Конвенција о забрани употребе, складиштења, производње и трансвера антиперсоналних мина и о
њиховом уништењу од 18. септембра 1997. године;
83
Старјешине морају да обезбједе да војници под њиховом командом не сакате лешеве и
не узимају трофеје са њих.
Оружје, муниција и војна опрема могу да буду узети од мртвих, али не да буду задржани
као сувенири и морају се предати надлежним војним властима.
Половина двоструке плочице о идентитету, као и личне карте, тестаменти и лични
предмети треба да се прослиједе Служби за гробове, тако да преминули може да буде
идентификован и нађени предмети послати његовим сродницима.
Уколико се ради само о плочици о идентитету из једног дијела, она треба да остане уз
тијело преминулог.75
МЕЂУНАРОДНА КОМИСИЈА ЗА ТРАЖЕЊЕ НЕСТАЛИХ (ICMP)

је основана на инцијативу бившег америчког предсједника Била Клинтона 1996. године на
самиту Г-7 у Лиону са циљем да подржи Дејтонски мировни споразум, којим је окончан
сукоб у Босни и Херцеговини.
Главни задатак ове Комисије је да обезбједи сарадњу влада у лоцирању и
идентификацији лица која су нестала током оружаног сукоба или као посљедица кршења
људских права. Комисија подржава рад и других организација, подстиче учешће јавности
у њеним активностима и доприноси развоју исказивања одговарајућих помени и почасти
несталима.
Сједиште Комисије је тренутно у Сарајеву. Поред рада у земљама бивше Југославије,
Комисија сада активно учествује у помагању влада и других институција, у различитим
дјеловима свијета, у друштвеним и политичким питањима која се односе на нестала лица
и успостављања ефикасног система идентификације лица настрадалих у оружаним
сукобима или природним катастрофама.
Према подацима ICMP је Комисији за истраживање догађај у и око Сребренице од 10. до
19. јула 1995. године доставила је податак о 76
75
- МКЦК "Борба по правилима", Приручник о праву оружаних сукоба, Београд 2004. године, страна 68 и 69
Женевска конвенција од 12.08.1949. године, члан 15., 16. и 17.;
76
- www.ic-mp.org;
84
Н
НАДЛЕЖНОСТ Ratione materiae (стварна надлежност)

Стварна надлежност одређује врсту суда који треба да суди за одређену категорију
кривичних дјела.
Стварна надлежност Међународни кривични суд за бившу Југославију одређена је тако да
има овлашћење да кривично гони лица одговорна за тешка кршења међународног
хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. године у складу
са одредбама његовог Статута.
Међународни кривични суд је основан као стално судско тијело и надлежан је за вођење
кривичног поступка против лица за које постоји основана сумња да су починила најтежа
кривична дјела од међународног значаја, на начин како је то предвиђено његовим
Статутом.
Суд БиХ је надлежан за кривична дјела утврђена Законом БиХ и другим законима Босне и
Херцеговине.
Суд је даље надлежан за кривична дјела утврђена законима Федерације Босне
иХерцеговине, Републике Српске и Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине када та
кривична дјела:
− угрожавају суверенитет, територијални интегритет, политичку независност,
националну сигурност и међународни субјективитет Босне и Херцеговине;
− могу имати озбиљне реперкусије или штетне посљедице на привреду Босне и
Херцеговине, или могу изазвати друге штетне посљедице за Босну и Херцеговину
или могу изазвати озбиљну економску штету или друге штетне посљедиице изван
територије датог ентитета или Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине.
- Стефан Каргановић и Љубиша Симић „Сребреница:деконструкција једног виртуелног геноцида“; Фонд

„Историјски пројекат Сребреница“, Холандија; Београд 2010. године, страна 20;
85
У надлежности Суда је такође да:
− заузима коначан и правно обавезујући став у вези са спровођењем закона Босне и
Херцеговине и међународних уговора на захтјев било којег суда ентитета или било
којег суда Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине;
− Суд је такође надлежан за доношење практичних упутстава за примјену кривичног
материјалног права Босне и Херцеговине из надлежности Суда у вези с кривичним
дјелима геноцида, злочина против човјечности, ратни злочина и кршења закона и
обичаја рата, те појединачном кривичном одговорношћу везано за ова дјела, по
службеној дужности или на захтјев било којег ентитетског суда или суда Брчко
Дистрикта Босне и Херцеговине;
− одлучује о питањима која се тичу провођења међународних и међуентитетских
кривичних прописа, укључујући и односе с Интерполом и другим међународним
полицијским органима, као што су трансвер осуђеног лица, изручење и предаја
лица, које друга држава, односно међународни суд или трибунал захтјевају од
било којег органа на подручју Босне и Херцеговине;
− рјешава сукоб надлежности између судова ентитета, између судова ентитета и
суда Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине, те између Суда и било којег другог
суда;
− одлучује о понављању кривичног поступка за кривична дјела предвиђена законима
државе Босне и Херцеговине.
Сходно параграфу 1 Резолуције 808 (1993) Трибунал ће гонити лица одговорна за
тешке злочине против међународног хуманитарног права на територији бивше
Југославије од 1991. године. Међународно хуманитарно право садржано је у
одређеним конвенцијама и међународном обичајном праву.
За поштивањем универзалног принципа кривичног права ”nullum crimen sine lege”,
значајно је што Трибунал уз одговарајуће конвенције примјењује и правила
међународног обичајног права. Ово је важно стога, што се у том случају не
поставља питање чланства неких држава у погледу приступања специфичним
конвенцијама.
Конвенционално међународно хуманитарно право које примјењује Трибунал (које
је, истовремено, без сумње, и дио међународног обичајног права) чине Женевске
86
конвенције за заштиту жртава рата, Хашке конвенције о законима и обичајима
рата, Конвенција о спријечавању и кажњавању злочина геноцида и Статут
Међународног војног трибунала од 8. августа 1945. године.77
НАДЛЕЖНОСТ ratione personae (лична надлежност и појединачна

кривична одговорност)
Надлежност суда ratione personae односи се само на физичка лица која су у вријеме
извршења кривичног дјела које им се ставља на терет имала 18 и више година. Дакле,
Статут не предвиђа могућност суђења малољетним учиниоцима кривичних дјела из
надлежности Суда.
Кривична одговорност физичких лица, према Статуту постоји ако учини кривично дјело из
надлежности Суда на један од слиједећих начина:
− као појединац, заједно са другим или преко другог (посредно саизвршилаштво),
без обзира да ли то друго лице сноси кривичну одговорност;
− ако нареди, врбује или наводи на извршење кривичног дјела;
− ако помаже, подржава или на други начин доприноси извршењу кривичног дјела
или покушај његовог извршења како би олакшао његово извршење, укључујући
обезбјеђење средстава за његово извршење;
− ако доприноси на било који други начин да група лица која дјелује са заједничким
циљем, изврши или покуша извршити кривично дјело;
− ако у случају злочина геноцида непосредно и јавно подстиче друге да изврше тај
злочин;
− ако покуша да изврши неко од кривичних дјела из надлежности Суда
предузимањем радње која представља знатан корак ка извршењу злочина, али не
дође до извршења кривичног дјела због околности независних од намјера тога
лица.
77
- Статут М

Язык

Leksikon Međunarodnog Prava PDF

Загружено:

Сведения о документе

Оригинальное название

Авторское право

Доступные форматы

Поделиться этим документом

Поделиться или встроить документ

Параметры публикации

Этот документ был вам полезен?

Это неприемлемый материал?

Авторское право:

Доступные форматы

Leksikon Međunarodnog Prava PDF

Загружено:

Авторское право:

Доступные форматы

ЛЕКСИКОН

БАЊА ЛУКА, август, 2010. године

ВЛАДА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

АБОЛИЦИЈА (abolere, уништити)

АГРЕСИЈА (aggredi, навалити)

АЗИЛ (lat. asylum- уточиште)

АМНЕСТИЈА (грч. амнестиа- заборављање)

ВОЈНИ ОБЈЕКТИ- ВОЈНИ ЦИЉЕВИ

ГЕНОЦИД (гр. генос, род, народ, и л. оccidere, убити)

- Статут Међународног кривичног суда (Римски статут), члан 6.;

ДЕКЛАРАЦИЈА (лат. declaratio-изјава)

Протокол I – Женева, 8. јуни 1977. године

Протокол II –Жренева, 8. јуни 1977. године

ЕВРОПСКА КОНВЕНЦИЈА ЗА ЗАШТИТУ ЉУДСКИХ ПРАВА И ОСНОВНИХ

ЕМБАРГО (шпан.- обустава забрана, ставити забрану на нешто)

ЗЛОЧИН ПРОТИВ МИРА

- Женевска конвенција о побољшању положаја рањеника и болесника у оружаним снагама на мору,

ЗАШТИЋЕНИ ОБЈЕКТИ У МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ

ИНДИВИДУАЛНА КРИВИЧНА ОДГОВОРНОСТ

ИМПЛЕМЕНТАЦИЈА МЕЂУНАРОДНОГ ХУМАНИТАРНОГ ПРАВА

Члан 83. Допунског протокола I гласи:

Члан 19. Допунског протокола II гласи:

Босна и Херцеговина, као субјект међународног права, чланица је готово свих

КОНВЕНЦИЈА О БЕЗБЈЕДНОСТИ ОСОБЉА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА И

КОНВЕНЦИЈА О ЗАБРАНИ УСАВРШАВАЊА, ПРОИЗОЊЕ И СТВАРАЊА

КОНВЕНЦИЈА О ЗАШТИТИ КУЛТУРНИХ ДОБАРА У СЛУЧАЈУ ОРУЖАНОГ

КОНВЕНЦИЈА ОД 10. ДЕЦЕМБРА 1976. ГОДИНЕ О ЗАБРАНИ ВОЈНЕ ИЛИ

КОНВЕНЦИЈАО СПРЕЧАВАЊУ И КАЖЊАВАЊУ ЗЛОЧИНА ГЕНОЦИДА

КОНВЕНЦИЈЕ (лат. Conventio – договор; погодба, уговор)

КОНВЕНЦИЈА О НЕЗАСТАРЈЕВАЊУ РАТНИХ ЗЛОЧИНА И ЗЛОЧИНА

КРШЕЊЕ ЗАКОНА И ОБИЧАЈА РАТОВАЊА (ЧЛАН 3. СТАТУТА)

ЛИБЕРОВ КОДЕКС (1863.)

ЉЕКАРИ БЕЗ ГРАНИЦА (MSF)

ЉЕКАРИ ЗА ЉУДСКА ПРАВА (PHR)

МЕЂУНАРОДНО ХУМАНИТАРНО ПРАВО

МЕЂУНАРОДНИ КОМИТЕТ ЦРВЕНОГ КРСТА

МЕЂУНАРОДНИ КРИВИЧНИ СУД ЗА БИВШУ ЈУГОСЛАВИЈУ

МЕЂУНАРОДНА КРИВИЧНА ДЈЕЛА

МЕЂУНАРОДНО ЈАВНО ПРАВО

МЕЂУНАРОДНИ ВОЈНИ ТРИБУНАЛ У НИРНБЕРГУ

МЕЂУНАРОДНИ ОРУЖАНИ СУКОБ

МЕЂУНАРОДНИ И НЕМЕЂУНАРОДНИ СУКОБИ

МЕЂУНАРОДНО КРИВИЧНО ПРАВО

МЕЂУНАРОДНА КОМИСИЈА ЗА ТРАЖЕЊЕ НЕСТАЛИХ (ICMP)

НАДЛЕЖНОСТ Ratione materiae (стварна надлежност)

- Стефан Каргановић и Љубиша Симић „Сребреница:деконструкција једног виртуелног геноцида“; Фонд

НАДЛЕЖНОСТ ratione personae (лична надлежност и појединачна