You are on page 1of 206

OTKAČENE PRIČE LATINSKE AMERIKE

Izabrali i preveli sa španskog i portugalskog

Ljiljana Popović-Anđić

Branko Anđić
Predgovor

Moj otac je često govorio da je Evropa drvena pidžama. Nisam razumevao zašto, ali
mi je pomisao na neki drveni skafander u kojem bi trebalo da se spava budila smesta osećanje
skučenosti, teskobe. Nema snova u drvenoj pidžami, nema uzleta mašte. Onaj ko bi da spava
- makar to bila čitava Evropa, toliko se u njoj nažulja da jedva čeka jutro, a na snove i ne
pomišlja. A sad, naročito kad čitam one koji danas pišu, verujem da je otac vizionarski bio u
pravu. Evropa kao da je poodavno prestala da sanja i da mašta. Umesto toga se preispituje,
cizelira, glanca, ukrašava i prerušava ono što je već stvoreno, ponekad pre mnogo vekova.
Kao da je već sve rečeno na Starom kontinentu, kao da je postalo toliko zagušljivo u njegovoj
biblioteci da svež vazduh ulazi samo od spolja, kad se pootvaraju prozori prema drugim
kontinentima. Niko ne otkriva Ameriku kad ponovi da svežu krv u vremešna carstva uvek
donose „varvari”, neopterećeni tradicijom, kodeksima i strogim ustrojstvom koji odavno
žuljaju stanovnike metropola. Niko se takođe ne čudi što danas najbolje knjige stižu sa
periferije, iz Indije (Roj), Južne Afrike (Kuci), iz tri Amerike (ko sve ne).

Pripovetke koje slede samo su jedan mali, rekao bih nasumični uzorak pravog mora
raznih stilova i tema (o) kojima danas pišu Latinoamerikanci. Ne treba biti ni ohol ni naivan
pa verovati da samo Evropljane tišti njihova (u ovom slučaju književna) tradicija, ali je
činjenica da je u nekim drugim delovima sveta moguće lakše zbaciti njen teret, naročito u
svetu koji još traži svoj put u budućnost i svoje mesto na globusu. Ovaj izbor je uslovno
nazvan „otkačenim”, ne samo u značenju ekscentričnog, neobičnog, kako se u našem žargonu
često podrazumeva; otkačeni su ovde, takođe, oni pisci koji se otkačinju od glavne struje, od
onoga što preti da postane drvena pidžama latinsko-američkog pisma, njegov trade mark.
Jednom prilikom sam ih nazvao „unucima krilatih baba”, jer su to pisci za koje čarobni
realizam, reciklirani kostumbrizam, egzistencijalističko traganje za identitetom (ličnim i
nacionalnim) i pregršt tradicionalnih tematskih dihotomija više nisu marketinški registrovan
zaštitni znak pod kojim ih svet prepoznaje. Jer niti je svet ono što je bio sredinom, recimo,
šeste decenije dvadesetog veka, niti je Latinska Amerika ostala okoštala u tadašnjoj fazi svoje
emancipacije, da bi tako bilo. Sem toga, književna tradicija Latinske Amerike nema onu
vekovnu težinu koja opterećuje savremene evropske pisce; mnogi utemeljivači
latinskoameričkog brenda i njegovi najuspešniji predstavnici i danas su živi i zdravi, i aktivni
(Garsija Markes, Vargas Ljosa, Karlos Fuentes, Mario Benedeti, donedavno, Karbrera
Infante.).

Za današnje autore svet je jedan website, a mesto rođenja - anegdota koja ih posebno
ne uslovljava. Dešava se nešto nalik onome u savremenom džezu ili etnomuzici: glavna struja
potvrđuje da nema glavne struje i - začudo, ironično - to veoma podseća na zaključak Aleha
Karpenjera koji je pre više od pola veka, gledajući barokno buntovne fasade Havane, napisao
da je stil latinskoameričkog pisma - nemanje stila.

Ako bih se usudio da ga ipak definišem, najradije bih istakao slobodu, onu eliotovsku
svest da je svetska kulturna baština jedna ne tako široka maramica sa koje svaki novi autor
ima slobodu da uzme onaj kolačić koji mu je najviše po ukusu. U nešto određenijem smislu,
moglo bi se reći da postmodernizam nije naneo štetu latinskoameričkom pismu, nije ga
sparušio, nego mu je pomogao da se izbori za tu slobodu; jedan Ekvadorijanac piše o
rafiniranom svetu publiciteta, o skenerima i reklamnim kampanjama, Čileanac ide u Los
Anđeles na dodelu Oskara, Bolivijac se približava svom ocu preko Foknera, najbolji
dominikanski pripovedač je u stvari jedan novopečeni Njujorčanin, jedna Argentinka je
prezimenom i stilom mnogo bliža Englezima nego svojim sunarodnicima, i tako - u nedogled.

Većina ovde svrstanih priča mogu se dogoditi bilo gde; sloboda se takođe vidi na
tematskom planu: piše se bez dlake na jeziku - Gutjeres i Medina Rejes su odavno prekoračili
tradicionalnu granicu pojma pornografije, Fonseka stvara nekog fekalnog Tiresiju, Martines i
Valensija se ironično poigravaju SF-modelima, Volpi pravi futurističku političku burlesku,
Samanta Šveblin pravi horor-alegoriju, Sorijano ispreda navodno fudbalsku priču o jednom
beskonačnom penalu, Rubiao skida zvezde, i kao da nema granica ni mašti ni trikovima
zanata. To ne znači da se nacionalna, regionalna i kontinentalna tradicija osporavaju, već
jednostavno rečeno, podjednako ulaze u konkurenciju sa svim ostalim. Po prvi put
latinskoamerička proza izlazi iz antagonističke dihotomije da se određuje kao suprotnost
prema prethodno kanonizovanom modelu; kad neko poželi da napiše novu kostumbrističku
priču, toga se ne stidi i to ponekad urodi neobično dobrim plodom (Her); može se pisati o
klasičnim temama: otuđenosti (Toskana, Botero, Ampuero), gradskom egzistencijalističkom
bluesu (Maturana, Kostamanja), o emancipaciji žena (Holst) ili njenom naličju (Rubiao), čak
i o socijalnoj bedi (Dijas, Gutjeres) i političkim utopijama (Volpi), ali to je danas stvar izbora
a ne obaveze.

Otkačene priče su, dakle, otkačene jer su slobodne, nezakačene. Garsija Markes,
Brajan de Palma, Pina Bauš, Dejv Daglas ili Baskijat, umetnici su podjednako udaljeni od
tastature kompjutera bilo kog današnjeg latinskoameričkog pisca, ma gde se on nalazio i
stvarao, ali to ne znači da će svaki od njih uvek odabrati istog umetnika kao svoju inspiraciju,
baš kao što onaj ko sluša Koltrejna i Dejvisa isto tako ne oseća da mu je zabranjeno da uživa
u muzici Nusreha Fateha Ali Kana ili Zakira Huseina. Biti neka vrsta otkačenog autora danas
je više pravilo nego jeres jer mainstream (ni u džezu ni u književnosti) više zapravo - ne
postoji.

Pa ipak, sve što je dosad rečeno nikako ne potvrđuje da je razbijen svaki kontinuitet
latinskoameričke proze i da više prosto ne može da se dobije ono što smo nekad (recimo, pre
tridesetak godina) toliko voleli da čitamo. Uvek je bilo jeretika koji su bili daleko od glavne
struje, otud kratko podsećanje na njih, stare monstrume, u uvodnom delu knjige gde i dalje
neobično savremeno i otkačeno deluju tekstovi Areole, Pinjere, Monterosa, Rubiaoa i
Orgambidea. Ostaje i vitalnost, a ostaje i ubeđenje da je donji prag prvih pripovedačkih
knjiga koje se objavljuju na drugoj strani Atlantika i dalje veoma visok. Možda nam se čini
da je plafon nešto niži nego kad smo čitali po prvi put Kortasara, Fuentesa, Donosa, Garsiju
Markesa, Vargasa Ljosu, Borhesa, Onetija, ali to je samo zato što nas visok kvalitet
latinskoameričkih knjiga danas više nimalo ne čudi.

Jedna napomena čitaocu nije na odmet: ovo nije nikakva antologija. Nije čak ni knjiga
koja pokušava da relativno ravnomerno teritorijalno pokrije Latinsku Ameriku. Ovaj izbor se
po programskom opredeljenju pojavljuje bez uobičajenih autorskih beleški - poštujmo najzad
i mi, čitaoci, bar malo internet i naviku današnje književne publike da sve što je zanima,
počev od biografija autora i topografije vezane za njihova dela, do ukupne faktografije, tamo
traže i to po azbučnom, a ne po geografskom ili nacionalnom rasporedu, jer je to takođe stvar
izbora. Kao njegovi sastavljači, Ljiljana Popović-Anđić i ja uvereni smo da bi pružanje
takvog okvira, u ovom slučaju, za unuke krilatih baba Garsije Markesa imalo isključivo
anegdotski značaj.

Branko Anđić

Buenos Ajres, novembra 2007.


I

Stari monstrumi
Huan Hose Areola

(Meksiko)

Upozorenje za 2000. godinu

Pažnja. Svaki čovek je bomba, neposredno pred eksploziju. Ljubavnica možda


eksplodira u zagrljaju svog ljubavnika. Možda...

Više niko ne može biti mučen niti hapšen. Svi se odriču borbe. Halabuka poslednjih
nezadovoljnika odjekuje samo po najzabitijim budžacima zemaljske kugle.

Naša koštana srž je propisno zasićena. Svaka butna kost i svaki članak je eksplozivno
punjenje koje se po volji aktivira. Dovoljno je samo jako pritisnuti jezik o svod nepca i
smisliti kratku, koleričnu, misaonu operaciju... 5, 4, 3, 2, 1... indeks adrenalina se povećava,
hemijski sastav krvi se menja i - bum! Sve što je u okolini, iščezava.

Potom orosi laka kišica pepela. Po vazduhu plutaju maleni, viskozni ugrušci. Komadi
paučine što mirišu na brom i izazivaju muku: to je sve što ostaje od bivšeg čoveka.

Nema drugog leka nego da strasno jedni druge volimo.


Augusto Monteroso

(Gvatemala)

Dinosaur

„Kad se probudio, dinosaur je još uvek bio tamo.”


Krava

Kad sam pre neki dan išao vozom, propeo sam se, iznenada srećan, na svoje dve šape
i počeo da se mlataram od radosti i da pozivam sve da vide prizor i da posmatraju sumrak
koji je bio kao upisan. Žene i deca i neka gospoda koja su prekinula svoj razgovor gledali su
me iznenađeni i smejali mi se, ali kad sam opet seo, u tišini, nisu mogli ni da zamisle da sam
upravo ugledao kako se lagano udaljava od ivice puta jedna krava mrtva-mrtvaja a da nikog
nema da je sahrani, ni da objavi njena sabrana dela, ni da joj održi jedan osmišljen i plačevan
govor zato što je bila tako dobra, i zbog svakog mlaza mleka što se puši, kojim je doprinela
da život uopšte i voz posebno nastave svojim putem.
Pedro Orgambide

(Argentina)

Skupština

STROGO POVERLJIVO C-22

Poštovani Frenk,

Vi mi tražite podrobni izveštaj o onome što se dogodilo na poslednjoj skupštini


Kompanije (filijala Meksiko) i moram vam saopštiti, s ogromnim žaljenjem, da je takav
izveštaj nemoguć, mada je ta reč prognana iz našeg jezika. Tačno je: lično ja sam ponavljao
našim referentima na raznim kursevima obuke (održanim u glavnom gradu i u Montereju) da
reč „nemoguće” ne postoji u našem preduzeću. Složićete se sa mnom, međutim, da je ono što
se desilo na Skupštini u Akapulku daleko od bilo kakvog razumnog i pragmatičnog
objašnjenja. S Bobom smo proradili Skupštinu do poslednje pojedinosti, kao što smo to
učinili i sa profesorom Sančesom Alborenom, čovekom od našeg apsolutnog poverenja.
Obojica su bili saglasni da se na različitim radnim sastancima koriste audiovizuelna sredstva.
Kao što smo uvek govorili: jedna slika vredi više od hiljadu reči. Istovremeno, sa
zadovoljstvom smo prihvatili Bobov predlog da naše prodavce i zastupnike pretvorimo u
prave pravcate Ratnike Prodaje; da ih, dakle, obučemo kao tigrove, kojote, lavove, orlove i
druge životinje koje, kao što reče Bob, prenose ideje odvažnosti, snage, dinamike, koje su
osnovne vrline našeg Preduzeća. Ne krivim naravno Boba ni za šta. Mi smo zapljeskali
njegovoj ideji koja je pak uspešno proverena u praksi na drugim međunarodnim skupštinama,
poput onih održanih u Majamiju i Las Vegasu kojima sam imao zadovoljstvo i čast da
prisustvujem. Ali, nešto se dogodilo, nešto neobjašnjivo. Možda je preuranjeno da se donose
ocene o onome što se desilo. Umesto toga, pokušaću to da ispričam što je moguće jasnije.
Prvog dana Skupštine, prodavci su shvatili svoja odela i ratnička imena kao šalu i šetali su po
hotelu, šepureći se u svojoj bojovnoj odeći. S druge strane, u njoj su bili na sastancima. Na
njima im je govorio Bob, kako samo on to ume, i probudio u ljudima onaj takmičarski duh
koji je naše proizvode doveo dotle da postanu prvi bez premca na tržištu. Tigrovi su se
obavezali da će udvostručiti prodaju, Kojoti su tvrdili da će se kratkoročna naplata obaviti
već u prvom tromesečju, a Lavovi su obećali munjevitu promociju na teritoriji čitave
Republike. Ratnici Orlovi, s dalekosežnijom vizijom budućnosti i agresivniji, predložili su
frontalni napad na prodajna mesta i na udarne tačke isporuke naših konkurenata, jednu
ofanzivu koja je trebalo da prekrije police i rafove samoposluga našim zastavama i
znamenjima. Bob je ponovio svoju znamenitu besedu: „Prodavci! Rafovi nas gledaju kao
ogledala. Na njima proveravamo da li smo samo primaoci porudžbina kao što su to naši
konkurenti... ili smo Veliki Frajeri!” Što se audiovizuelnog programa tiče, prikazani su, kao i
uvek, slavni alpinisti pri pokušaju da dosegnu svoj cilj, a prodaja je predstavljena kao raketa
koja gruva uvis... najzad, ono što vam je dobro poznato. I sve je bilo u redu. Ništa nije
nagoveštavalo ono što se potom desilo. Na kraju prvog dana primetili smo da se prodavci
okupljaju u male grupe koje su stizale na koktel, kako je bilo predviđeno, ali da nije bilo šale
niti se mnogo pilo. To nas je uznemirilo. Zna se da su prodavci pristupačan svet, ali ja sam
svaki čas mogao da osmotrim poneko natušteno lice. Tačno je da toga ima u bilo kojoj grupi
ljudi, ali na tim licima je, ako mi dopustite da se tako izrazim, bilo neke tajanstvene
uzvišenosti. Bob je takođe to zapazio, iznenađen što ljudi ne koriste slobodno veče za posete
noćnim klubovima. Biće da su umorni, rekao sam. Pa ipak, osećanje da se nešto čudno s
njima dešava, sprečilo me je da uživam u ponoćnoj priredbi. Po povratku u hotel, dok sam
sređivao zabeleške za sledeći dan, učinilo mi se da čujem glas našeg zastupnika u Koauili.
Nije govorio na engleskom, niti na španskom. Učinilo mi se da sam načuo neke reči na jeziku
nauatl1 koje nisam mogao da razumem. Širom otvorih staklena vrata svog apartmana i izađoh
da popijem piće na terasi. Divan zaliv Akapulka pružao se kao na razglednicama koje su ga
proslavile širom sveta. Odozdo je dopirala muzika marimbe. Sve je u redu, pomislio sam, ili
sam želeo da pomislim. A onda sam ih spazio. Ratnici Tigrovi koji su tumarali po plaži,
počeli su da igraju. Da, znam ja da tu nema ničeg čudnog. Ali nisu igrali u ritmu marimbe.
Ne. Kao groblja školjki, imali su neku vlastitu muziku u svojim nogama. Ratničku muziku,
Frenk. Jedan koji je delovao kao vođa, zatrubio je u školjku. I ništa drugo se nije čulo u
čitavom zalivu. Samo agonska muzika iz te školjke. Vi bar znate: ja nisam čovek sklon
izmišljotinama. Ali mogao bih se zakleti da je upravo ta muzika prizvala Kojote. Onda su
ratnici jedne i druge grupe odapeli strele jedni prema drugima, ukrstili svoja koplja i sudarili
se štitovima. Taj obred, ili bitka, ili kako god želite da to nazovete, odvijali su se na stotinak
1 Nauatl (nahuatl) - jedan od drevnih indijanskih jezika prekolumbovske kulture u Meksiku.
metara od hotela, ali niko se oko toga nije potresao. Turisti su bar nastavili neuznemireno da
ćaskaju kraj keja. Sledećeg dana, polet na sastancima bio je znatno veći. Možda pomalo
neumereno uvećan, kako je Bob naznačio, pošto ratnici nisu više govorili samo o širenju
svoje teritorije na čitavu Republiku, već na čitavu Mezo-Ameriku. Na radnom sastanku taj je
termin zazvučao nekako neumesno. Ja ga nisam čuo od studentskih dana. Nije mi se, takođe,
učinilo umesnim ni držanje našeg zastupnika u Verakrusu koji je, bez ikakvog povoda, održao
dugi govor o kulturi olmeka.2 Za vreme obeda sve se, na sreću, vratilo u normalne okvire.
Prodavci su zavitlavali jednog Argentinca iz naše ekipe Prodaja, ojađenog zbog poraza
Argentine na fudbalskom prvenstvu sveta, a Orlovi, Tigrovi, Kojoti i Lavovi su na sav glas
raspravljali o izgledima Italije i Nemačke. Bob ih je onda podsetio da su sledećeg dana na
programu različita sportska takmičenja. Svi su ućutali. Jedan od onih mladih koje smo
obučavali u Sjedinjenim Državama i koji je dotad bio Broj Jedan Severne Zone rekao je da on
kao Astek i da zahteva da se održi turnir u jednoj drevnoj igri loptom. 3 Bob je poverovao da
je u pitanju šala i prsnuo je u smeh kako samo on to zna, udarajući se rukama po trbuhu.
„Splendid!” uzviknuo je. Učinilo mi se, mada ne mogu u to da se zakunem, da je mladi Astek
iz svoje odeće potegao bodež od obsidijana. 4 Neko se bacio na njega. Smejali smo se jer smo
mislili da je po sredi šala. Popodnevni sastanci su bili pomalo jednolični pošto se raspravljalo
o budžetskim pitanjima. Analizirali smo brojeve, statistiku, mogućnosti. Izlaganje našeg
zastupnika u Jukatanu bilo je, van sumnje, sjajno. Ali završni delovi ponešto hermetični.
Izveo je jedno neobično poređenje nominalnih i algebarskih brojeva sa onima iz Sunčevog i
Mesečevog ciklusa; pomenuo je, na jeziku Maja, beskonačno ponavljanje znamenja. Po
završetku sastanka, predali smo našim prodavcima prigodne suvenire. Iznenadilo nas je što se
drže nekako na odstojanju, ne previše demokratski. Ratnici su primali darove iz ruku
pomoćnica kao da su prinčevi ili sveštenici, gotovo ne gledajući ih, ravnodušni na njihove
mini suknje. Bili su pozvani, kao što je logično, na završnu večeru. Sledeći dan je bio
slobodan, o trošku Preduzeća. I upravo tu su događaji poprimili neki čudan tok, van svake
logike. Oko osam i trideset uveče, nebo se najednom natuštilo. Bela munja, kao kometa,
obasjala je zaliv Akapulka. Osetili smo veliku vrućinu, kao od požara. Potom - hladnoću. To
vam, možda, ne deluje kao nešto bitno zbog velikih varijacija u klimi naše zemlje. Ali to je
bila neka drukčija hladnoća. Čovek se ogledao u licima drugih i shvatao da je bio mrtav.

2 Olmeci (olmecas) - meksička prekolumbovska kultura.


3 Drevna igra loptom - prema istorijskim navodima, narodi prekolumbovskih kultura u Meksiku igrali su
jednu igru loptom koja bi se mogla nazvati pretečom onoga što je danas polo.
4 Obsidijan - vulkanski kamen od koga su prekolumbovski narodi Meksika pravili obredne noževe.
Toplota mu nije bila potrebna. Turisti u kupaćim kostimima i konobari u gvajaberama 5 osetili
su, konačno, izvesnost da su niko i ništa. A onda, da, počeo je zemljotres. Potres, rekao bih,
ne previše jak, ali koji uvek uznemiri turiste, naročito strance. Čuli smo kako ljudi vrište u
liftovima, a potom pokliče Ratnika koji su se spuštali stepenicama, trčali ka plaži, i bacali se
u more. I to je bilo sve. Čekali smo jedan dan (o trošku Preduzeća) da se dezerteri vrate.
Posle smo pokupili njihovu odeću i isprave iz hotela. Kao što znate, nisu se vratili. Ne izgleda
mi razborito da mi, poslovni ljudi, pravimo bilo kakva nagađanja. Prijavili smo slučaj
vlastima i obavestili porodice. Već smo, naravno, dali oglase po novinama da tražimo
preduzimljive, mlade ljude koji žele da rade u multinacionalnom preduzeću iz kojeg je reč
„nemoguće” proterana.

5 Gvajabera (guayabera) - tipična karipska platnena košulja. Ime dolazi od voćke gvajabe (guayaba).
Virhilio Pinjera

(Kuba)

U nesanici

Čovek legne rano. Ne može da prizove san. Prevrće se, kao što je i logično, po
postelji. Umotava se u posteljinu. Pali jednu cigaretu. Neko vreme čita. Opet ugasi svetlo. Ne
može ipak da usni. U tri sata ujutru - ustaje. Budi prijatelja do sebe i saopštava mu da nije u
stanju da zaspi. Traži od njega savet. Prijatelj mu preporuči kratku šetnju, ne bi li se malo
zamorio. Neka potom popije šolju lipovog čaja i neka ugasi svetlo. Sve to zaista i učini, ali ne
uspeva da utone u san. Ponovo ustane. Ovog puta se uputi lekaru. Kako to obično biva, lekar
razveze priču, ali čovek ne spava. U šest ujutru, napuni revolver i raznese sebi svod lobanje.
Čovek jeste mrtav ali nije zaspao. Nesanica je đavolski uporna stvar.
Murilo Rubiao

(Brazil)

Barbara

Čovjek koji zađe s puta mudrosti počinuće u zboru mrtvijeh.

Priče Solomonove, gl. 21/16

Barbara je volela samo da zahteva. Zahtevala je i gojila se.

Ma koliko to zvučalo apsurdno, uvek sam bio spreman da udovoljim njenim hirovima.
Za takvu stalnu predanost, od nje sam za uzvrat dobijao malo nežnosti i zahteve koji su se
stalno obnavljali. Nisam ih sve zapamtio, zabrinuto prateći uvećanje njenog tela čija je
zapremina rasla srazmerno njenim ambicijama. Da je bar meni posvetila deo one nežnosti
koju je pokazivala prema stvarima koje sam joj davao, ili da se nije toliko gojila, ne bi mi bile
tako važne moje žrtve za zadovoljenje njene morbidne manije.

Gotovo vršnjaci, u detinjstvu smo bili nerazdvojni drugovi, pa momak i devojka, pa


verenici, i jednog dana smo se venčali. Ili, bolje rečeno, sada mogu da priznam da smo
zapravo uvek ostali obični drugari.

Dok me je držala prirodna detinja nedoslednost, nisam patio zbog njene čudnovatosti.
Barbara je bila mršava devojčica i nije bilo loše da se malo zaobli. Kad tako razmislim,
mnogo puta sam pao penjući se na drveće, gde su lakome oči moje prijateljice otkrivale
bezukusne voćke ili gnezda ptičica. Dobijao sam i batine od dečaka na koje sam bio primoran
da nasrćem samo da bih ostvario neku Barbarinu želju. I ako sam se vraćao povređenog lica,
to je veće bilo njeno zadovoljstvo. Držala bi mi glavu u rukama i bila srećna dok mi je
milovala otečeno lice, kao da su moje modrice bile poklon za nju.

Ponekad sam odbijao da ispunim njene zahteve, gledajući kako se neprestano goji. Pa
ipak, moja neodlučnost ne bi dugo trajala. Pobeđivala me je upornost njenog pogleda koji je
najbeznačajnije zahteve pretvarao u formalno naređenje. (Kakva nežnost joj se pojavljivala u
očima, kakva ubedljivost, dok mi je iznosila takve ekstravagantne zahteve!)

Bilo je vreme, jeste, bilo je, kada sam bio oštar i zapretio joj da ću je napustiti onog
časa kada mi postavi prvi zahtev.

Do izvesne mere, moje upozorenje je proizvodilo željeni efekat. Barbara se zatvorila u


agresivno ćutanje i odbijala da jede ili da razgovara sa mnom. Klonila se mog prisustva,
sakrivajući se u dvorištu i trovala atmosferu tugom koja me je mučila. Slabilo joj je telo, dok
joj je zastrašujuće rastao stomak.

Podozrenje da bi odsustvo zahteva kod moje žene moglo da podstakne neki novi
fenomen ispunilo me je užasom. Lekar me je smirio. Taj ogromni stomak je samo najavljivao
dete.

Naivne nade naterale su me da poverujem da će rođenje deteta napokon otkloniti


Barbarine čudne manije. I sluteći da njena mršavost i bledilo najavljuju neku ozbiljnu bolest,
uplašio sam se da će joj, ako se razboli, umreti dete u stomaku. Pre nego što se to desi, molio
sam je da od mene nešto zatraži.

Tražila je okean.

Nisam se usprotivio i krenuo sam istog dana, započevši dug put po obali. Ali kad sam
se našao pred morem, uplašile su me njegove razmere. Prepao sam se da će se moja žena
ugojiti proporcionalno zahtevu, pa sam joj doneo samo flašicu s okeanskom vodom.

Po povratku sam hteo da se izvinim zbog svog postupka, ali ona nije obraćala pažnju.
Žustro mi je uzela flašu iz ruke i zadivljeno se zagledala u tečnost u njoj. Više je nije
ispuštala. Spavala je sa flašicom u rukama i kada se budila stavljala ju je spram svetla i
otpijala pomalo vode. U međuvremenu se gojila.

Istog trenutka sam prestao da se brinem zbog Barbarine preterane debljine. Moja
briga se sada usredsredila na njen stomak koji se zastrašujuće širio. Do te mere se uvećao da
je, uprkos kompaktne mase sala koje joj je pokrivalo telo, ona ostajala sakrivena iza ogromne
stomačine. U strahu da će odande izići džin, zamišljao sam kako bi bilo strašno živeti pored
jedne vrlo debele žene i čudovišnog sina koji bi pritom mogao od majke da nasledi opsesiju
traženja stvari.

Na moje razočaranje, rodilo se jedno rahitično i ružno stvorenje, teško jedan


kilogram.

Od prvog trenutka Barbara je bila odbojna prema njemu. Ne zato što je bio sitan i
neskladan, već samo zato što ga nije naručila.

Neosetljivost majke, ravnodušne prema plaču i gladi deteta, naterala me je da ga


brižno negujem. Dok je on plakao od gladi, ona je odbijala da mu da svoje bujne grudi pune
mleka.

Kada se Barbara umorila od morske vode, tražila mi je baobab, posađen u dvorištu


pored našeg. U zoru, kada sam se uverio da dečak mirno spava, preskočio sam zid koji nas je
odvajao od susedovog dvorišta i odlomio granu drveta.

Kada sam se vratio kući, nisam čekao svitanje da uručim poklon svojoj ženi. Probudio
sam je, pozvavši je tiho po imenu. Otvorila je oči nasmejana, pogađajući razlog buđenja:

„Gde je?”

„Ovde.” I ispružio sam ruku koju sam sakrivao iza leđa.

„Idiote!” viknula je i pljunula mi u lice. „Nisam ti tražila granu.” I okrenula se prema


ćošku, ne dajući mi vremena da joj objasnim kako je baobab bio suviše bujan i viši od deset
metara.

Nekoliko dana kasnije, pošto je vlasnik kuće odbijao da proda samo drvo, morao sam
po ogromnoj ceni da kupim celo imanje.

Kada sam zaključio posao, angažovao sam neke ljude da pijucima i dizalicom
iščupaju baobab iz zemlje i ispruže ga na pod.

Srećna i skakutava, podsećajući na gimnazijalku, Barbara je provodila sate šetajući po


debelom deblu. Na njemu je takođe crtala figure, ispisivala imena. Našao sam svoje ime
ispod jednog srca i to me je veoma ganulo. To je, međutim, bio jedini gest nežnosti koji sam
od nje dobio. Ravnodušna prema zahvalnosti sa kojom sam primio njenu pažnju, pratila je
kako vene lišće i kada je videla sparušeni baobab, izgubila je interesovanje za njega.

Bila je užasno debela. Pokušao sam da je udaljim od opsesije, vodio je u bioskop, na


fudbalska igrališta. (Dečaka je valjalo nositi, jer je godinama posle rođenja i dalje bio iste
veličine i nije porastao ni za pedalj.) Prvo što joj je u tim prilikama padalo na pamet bilo je da
traži projektor ili loptu kojom su igrali fudbaleri. Terala me je da, uz negodovanje gledalaca,
prekidam film ili utakmicu ne bih li udovoljio njenoj želji.

Suviše kasno sam utvrdio koliko su beskorisni bili moji napori da promenim
Barbarino ponašanje. Nikada neće shvatiti moju ljubav i uvek će se gojiti.

Pustio sam je da radi šta god hoće i rezignirano sam čekao nove zahteve. Biće
poslednji. Već sam potrošio čitavo bogatstvo na njene bubice.

Jednog popodneva mi je nežno prišla i pomilovala me po glavi.

Iznenađen, nisam odmah pogodio razlog njenog ponašanja. Ona se sama potrudila da
mi ga objasni:

„Bila bih tako srećna kad bih imala brod!”

„Ali ostaćemo siromašni, draga. Nećemo imati čime da kupimo hranu i dete će umreti
od gladi.”

„Dete nije važno, imaćemo brod, nešto najlepše na svetu.”

Iznerviran, nisam mogao da nađem ništa lepo u njenim rečima. Šta ona može da zna o
lepoti jednog broda, ako nikada nijedan nije videla i ako je more upoznala samo u flaši?!

Suzdržao sam bes i ponovo krenuo ka obali. Među prekookeanskim brodovima koji
su bili usidreni u luci, izabrao sam najveći. Tražio sam da ga demontiraju i da ga prenesu u
naš grad.

Vraćao sam se očajan. U poslednjem vagonu jedne od mnogih kompozicija koje su


prevozile delove broda sin me je uznemireno posmatrao, pokušavajući da dokuči razlog
tolikih i tako uzaludnih pisaka voza.

Barbara, koju smo obavestili telegramom, čekala nas je na železničkoj stanici. Primila
nas je veselo, pa se čak i našalila sa detetom.

Na velikom prostoru od nekoliko placeva, Barbara je pratila najsitnije detalje montaže


broda. Ja sam sedeo na zemlji, ljut i tužan. Čas sam posmatrao dečaka koji možda nikada
neće uspeti da hoda svojim nožicama, čas telo moje žene, toliko debelo da ga ne bi moglo
obuhvatiti ni nekoliko ljudi kada bi se uhvatili za ruke.

Kada je brod sklopljen, ona se preselila tamo i više nije silazila na zemlju. Provodila
je dane i noći na palubi, potpuno isključena iz svega što nema veze sa brodom.

Otkad smo kupili brod, novca je bilo sve manje, a zatim smo ostali bez njega.
Nastupila je glad, dečak je mlatarao nogama, valjao se po travi, trpao zemlju u usta. Više se
nisam toliko potresao zbog plača svog sina. Oči su mi bile usmerene na suprugu, iščekujući
da oslabi od nedostatka hrane.

Nije oslabila. Naprotiv, dobila je još par desetina kila. Njena preterana gojaznost nije
joj dopuštala da uđe u kabine i njene šetnje su se svele na palubu, po kojoj se teško kretala.

Ja sam ostajao sa dečakom i kada bih uspevao da izmaknem ženinoj kontroli, krao
sam parčiće drveta ili gvožđe s prekookeanskog broda i menjao ih za hranu.

Jedne večeri video sam Barbaru kako netremice posmatra nebo. Kada sam otkrio da
su joj oči uperene u Mesec, spustio sam dečaka na pod i brzo se popeo do mesta gde se
nalazila. Pokušao sam, koristeći najbolje moguće argumente, da joj skrenem pažnju. Odmah
zatim, shvativši uzaludnost mojih reči, pokušao sam da je povučem za ruke. Ni to nije
vredelo. Njeno telo je bilo suviše teško da bih uspeo da ga odvučem.

Onako zbunjen, ne znajući kako da postupam, naslonio sam se na ogradu. Nikada


ranije joj lice nije bilo toliko ozbiljno niti su joj oči tako netremice u nešto gledale. To će biti
poslednji zahtev. Sačekao sam da ga izrekne. Niko je više neće zaustaviti.

Ali posle nekoliko minuta s olakšanjem sam uzdahnuo. Nije tražila Mesec, već jednu
majušnu zvezdu, gotovo nevidljivu pored njega. Otišao sam po nju.
II

Unuci
Fernando Ampuero

(Peru)

Muzikalna stvorenja

Devojčica se vratila iz škole kada su krici njenih roditelja već mogli da se čuju i izvan
prostranog i elegantnog stana. Pozvonila je i sačekala da joj kućna pomoćnica otvori. Ušla je
u predsoblje i u prolazu pored ovalnog ogledala - napravila sama sebi smešnu grimasu. Zatim
je otišla u kuhinju, popila čašu oranžade i vrativši se u predsoblje, obazrivo zastala na prvom
stepeniku.

Rasprava se, kao i obično, vodila na udaljenosti. Otac je bio u kupatilu, tuširao se.
Majka je sređivala odeću u plakarima i fiokama garderobe, što je aktivnost koja joj najviše
pomaže kad je nervozna.

„Zdravo!” doviknula je veselo devojčica. „Stigla sam!”

Posle njenog pozdrava nastupila je iznenadna tišina. Ali nekoliko trenutaka potom
otvorila su se vrata kupatila koja su gledala na stepenice i izišao je otac; bio je nag i s njega se
cedila voda. Kao i obično, devojčica je primetila kako on u njenom prisustvu brzo menja
raspoloženje. Sad joj se čak smeškao i oponašao njen veseli i melodičan glas:

„Kako si, Pilar?”

„Dobro, tata.”

Otac se ponovo zatvorio u kupatilo. Majci je pak bilo potrebno četiri - pet sekundi da
se oglasi, ali je odmah potom rešila da bude praktična:

„Pilar, nemoj da ostavljaš ranac u dnevnoj sobi”, rekla je izdaleka, ne pojavivši se.
Devojčica se ne čuje.
„Šta kažeš, mama?”

„Da ne ostavljaš ranac.”

„Molim?”

„Ne ostavljaj ranac, pobogu”, viknula je majka.

„Čula sam te. Nemoj da vičeš!”

„I popni se u sobu da radiš domaći, jer za sat vremena treba da ideš na balet!”

„Na balet?”

„Naravno”, odgovorila je majka, „zar ne znaš da je danas četvrtak?”

„Neću da idem na balet”, rekla je devojčica odlučno. Ponovo je zavladala tišina.

„Kako nećeš da ideš? Je li otkazan čas?”

„Nije.”

„Pa šta je onda bilo?”

„Pocepao mi se crni triko.”

Majka se pojavila na stepenicama iznenađenog lica:

„Kada?”

„Prekjuče. Zakačila sam se za neku biljku punu trnja i sav se pocepao.”

Majka je neraspoloženo odmahnula glavom.

„Dobro, uzmi crveni triko”, rekla je i ponovo počela da sređuje odeću.

„Neću. Mrzim tu boju.”

„Sutra ću da ti kupim novi crni triko. A sad mi učini uslugu, obuci crveni i nemoj da
gnjaviš.”

„Neću.”

„Nemoj tako da mi odgovaraš, Pilar”, rekla je majka.

„Pa kad ne razumeš.”

„Šta ne razumem?”

„Sve devojčice idu u crnim trikoima.”


„Znam. Ali samo jedan dan.”

„Neću!” vrisnula je devojčica. „To je seljački!”

„E pa obući ćeš ga u svakom slučaju”, naredila je majka svojim najenergičnijim


tonom. „Jesi li razumela? Ovde se ne radi ono što ti hoćeš!”

„Neću, neću da ga obučem!” kukala je devojčica. „Neću da ga obučem.”

U papučama, napola pokriven peškirom koji je vezao oko pasa, ovoga puta se otac
pojavio na stepenicama kako bi se složio sa ćerkom.

„I ja mislim da crveni deluje seljački”, šapnuo je saučesnički.

Devojčica je podigla glavu i pogledala u oca očima punim suza, gurnuvši odmah prst
u nos i izvadivši mrvicu sline kojoj će posvetiti nekoliko sekundi velike koncentracije. U tom
času se majka ponovo pojavila na stepenicama, ali ovoga puta naglo kao pastuv i prekorno, sa
prigušenim besom, procedila je kroz zube:

„Ne-moj-da-manipulišeš-dete, gade!”

Otac se osmehnuo kao da su mu upravo ispričali smešnu šalu i krenuo u spavaću


sobu, govoreći:

„Pilar, uzmi da radiš domaći. Moram nasamo da popričam sa tvojom mamom.”

Devojčica je umesila slinu između palca i kažiprsta i pre nego što je krenula niz
stepenice, bacila je na pod.

U većini slučajeva, Pilar nije znala zbog čega se svađaju njeni roditelji. Nekad bi se
posvađali zbog loše okačenog peškira ili neke slične gluposti, drugi put, tajanstvenije, zbog
nekog telefonskog poziva. Zvonio bi telefon, majka bi se javljala, i sa druge strane linije ne bi
se čulo ni reči, i odmah potom bi se prekidala veza. Nije mogla tačno da odredi kada su njeni
roditelji počeli da se svađaju. Pilar se jedva sećala da je jedna od najstarijih svađa bila nekog
petka ili subote uveče, početkom leta, kada su oboje izišli napolje da uzmu nešto iz pregrade
majčinih kola i odjednom je počeo da zavija alarmni uređaj, i zaglavio se, i nije prestao
izluđujuće da dreči više od deset minuta uzbunivši susede, i na kraju su njeni roditelji,
umirući od sramote, prestali da se svađaju, uhvatili se za ruke i smejući se vratili u stan. To je,
ako želite, bila svađa sa srećnim krajem i bila je kratka.

Ove sadašnje, međutim, traju satima, pa čak i danima, i gotovo uvek se loše
završavaju. To jest, roditelji bi se zatvorili u različite sobe, a Pilar bi spavala u ogromnom
bračnom krevetu sa tatom ili mamom, u zavisnosti od toga ko bi od njih otišao da spava u
njenu sobu.

Tog dana, devojčica je naslutila da svađa nema izgleda da se okonča i u međuvremenu


je zagnjurila glavu u plakar, tražeći nezadovoljno omraženi crveni triko i razmišljajući s kim
li će spavati noćas. Mislila je na to savršeno mirno i zapravo toj temi nije posvetila mnogo
pažnje, jer je zaboravila na sve kada je našla triko koji je ispsovala kao da je pred njom bilo
živo biće. Osim toga, roditelji su, mada još uvek obuzeti svađom, znatno utišali glasove. Čulo
se tek mrmljanje ili nešto što bi mogli da budu prigušeni uzvici.

Kada je stavila triko i baletske patike na krevet, Pilar je obavila niz radnji hitro i brzo
kao poslovna sekretarica. Ispraznila je ranac, poređala olovke i sveske, stavila dve plišane
mede i plastičnu žirafu na policu za knjige i začas sela za radni sto da uradi dva zadatka iz
matematike i da u svesku za francuski prepiše jednu pesmu Fransoa Vijona. Kad je završila,
uključila je kompjuter i stavila disk Princ, igru u koju je bila zaljubljena, dok majka nije
izašla iz spavaće sobe u dnevnu i rekla:

„Pilar, vreme je.”

Devojčica je rešila da ubije dva stražara palate u kojoj je bila zarobljena princeza pre
nego što je isključila mašinu, ustala je i začas se svukla da odmah obuče triko i obuje patike.
Obožavala je svoje patike.

U trenutku kada se pogledala u okruglo ogledalo svoje komode, promenila je izraz.


Triko joj je stajao savršeno i još je više stilizovao njen vitki stas, isticao krivinu struka i lepo
oblikovane zadnjice, a dekolte se zatvarao tako da je naglašavao njene napupele grudi. I
majka i drugarice su joj često govorile da za devojčicu od jedanaest godina ima prilično
razvijeno telo.

Propinjući se na vrhove prstiju i saginjući se u umetnički naklon, Pilar se osmehnula


kao da zahvaljuje na ovacijama oduševljene publike. Njeni zubi, nasleđeni od majke, bili su
beli kao golubovi koji su popodne sleteli na terasu stana. Ali ono što joj se kod sebe najviše
dopadalo bila je meka i svetla kosa boje meda, iste nijanse koju je imala njena tetka Marta
kad se nije farbala u prefinjeno riđe.

„Pilar, požuri”, insistirala je majka.

Devojčica je izašla u dnevnu sobu i zatekla majku kako sedi na kauču i lista neki
časopis.
„Gotova sam”, rekla je.

Onda je zazvonio telefon.

Zazvonio je jednom, dvaput, tri puta i očito su zvonili svi telefoni u stanu, zidni u
kuhinji i dva bežična u velikoj dnevnoj sobi u prizemlju i u malom salonu na spratu. Pilar je
pošla da se javi, ali je odjednom primetila da joj nešto ne da. Kućna pomoćnica se izgleda
nije javila da reši tu napetu situaciju jer je u tom trenutku presvlačila uniformu u odeću za
izlazak, da otprati devojčicu u baletsku školu.

Kada je telefon četvrti put zazvonio, otac je besno uleteo u dnevnu sobu i zagledao se
u ženu koja je delovala sasvim ravnodušno.

„Šta se, pobogu, sad dešava!” progunđao je, „jeste li gluve? Što se ne javljate na
telefon?”

Majka je bacila časopis na pod i prekrstila ruke. „Bolje se ti javi, đubre jedno!”
odgovorila je. „Meni je dosta da mi spuštaju slušalicu!”

Pilar se učinilo da joj se roditelji sada gledaju kao dva boksera koja su upravo ušla u
ring i da će možda neki od sledećih poziva oboma da im zazvuči kao početak sledeće runde.

„Nećeš da se javiš?” žena ga je izazivala sa podsmešljivom grimasom. „Ne usuđuješ


se?”

Pre nego što je završila rečenicu, otac je krupnim koracima prišao telefonu i podigao
slušalicu.

„Halo!” viknuo je, ali se odmah primirio. „Da... da, Solanž... Samo trenutak”, i
pogledao je ćerku, „za tebe je.” Pilar je otrčala do telefona.

„Hvala, tata”, rekla je i počela da priča sa šašavom Solanž, drugaricom iz škole koja
je uvek očajnički tražila od nje da joj pomogne da uradi zadatke iz matematike.

Smejala se sa drugaricom, dala joj potrebna objašnjenja, na brzinu se pozdravila sa


roditeljima mahnuvši im rukom i izišla je iz stana.

Sat i po kasnije, kada se vratila, čuli su se samo zvuci televizora iz spavaće sobe
njenih roditelja i pevušenje njene mame koja je u kuhinji pravila slatkiš od manga.

Pilar dosta dugo nije znala šta da radi i na kraju je rešila da uključi televizor u salonu.
Gledala je crtani film o kralju Arturu i ser Lanselotu, a zatim epizodu venecuelanske
sapunske opere. Nekih pola sata pre kraja prestala je da gleda jer je ogladnela. Sišla je u
kuhinju, uzela iz frižidera jogurt, popila ga bez daha i pitala majku, koja je sada telefonom
razgovarala sa prijateljicom i umirala od smeha, da li može da uzme slatkiš od manga.

„Još treba da se smrzne, ali ako ti se jede...”

„Jede mi se”, rekla je Pilar i nije joj mnogo trebalo da proguta slatkiš, koji joj je
izgledao božanstveno.

Tako je malo-pomalo došlo devet uveče i majka joj je saopštila da je već vreme da se
kupa i da ide u krevet.

„I spremi ono šta ćeš sutra da obučeš”, dodala je.

Devojčica je odvojila odeću i sveske za školu, okupala se, obukla pidžamu, i kada je
izišla iz kupatila konstatovala je da su skoro sva svetla u kući ugašena osim sijalice na
noćnom stočiću koja je osvetljavala stranu na kojoj spava njen otac. S upaljenim televizorom,
otac je ležao na krevetu i čitao knjigu debelu kao Biblija, i primetio da mu je ćerka u sobi tek
kada je ona stojeći i gledajući slike nekog filma zainteresovano pitala:

„Tata, je li Hrist imao ženu?”

„Ženu?” trepnuo je otac pred knjigom koju je držao ispred očiju.

„Ova žena mu je rekla da je beba njegov sin.”

Naglim pokretom otac je spustio knjigu na grudi i pogledao u televizor.

„Ne, ne, nije”, nasmejao se otac ustajući, „ovaj čovek nije Hrist nego Spartak,
pobunjeni rob koji je hteo da oslobodi rimske robove.”

Kirk Daglas je bio u agoniji, razapet na Via Apiji, gledajući lepu Džin Simons koja je
držala u rukama onoga koga su predstavljali kao njegovog rumenog potomka.

„I on je umro na krstu?”

„Da, kao i mnogi drugi... vidi, tamo su drugi robovi koji su razapeti. Tako su u ono
doba kažnjavali ljude.”

„Onda je taj rob mogao da bude Bog?”

Otac se trgao:

„Bog?... Pa, nije mogao da bude Bog, ali sama činjenica da je razapet...” Otac je stao
da razmisli, češkajući prstom vrh nosa. „Iako je to moglo da se desi. Spartak je na neki način
takođe bio Bog, ne kao Hrist, naravno, ali ljudi su ga godinama pamtili i nosili u srcu...”

Devojčica je u tišini posmatrala oca sa izrazom kao da ne razume dobro ono što joj
govori, a on je reagovao krajnje veselo i razdragano kada je pogledao na sat:

„Koliko je sati? Uh, već je kasno, Pilar. Veoma! Na spavanje!”

Odjednom se pojavila njena mama.

„Hoću moj jastuk”, rekla je ušavši u sobu, već u spavaćici i odnela jastuk sa svoje
strane, tako da su i Pilar i otac shvatili da mama neće spavati u bračnoj sobi.

Pilar se, ne razmišljajući mnogo, u jednom skoku popela na krevet i sa velikim


entuzijazmom uvukla među čaršave i uzela daljinski upravljač. Majka je zvonko poljubila u
obraz i izišla iz sobe. Otac je, u međuvremenu, ostavio knjigu na noćnom stočiću i ugasio
lampu. Pod plavičastim i treperavim svetlom koje je dopiralo sa ekrana, otac i ćerka su kao
dva nestašna deteta ležali jedno pored drugog, gledajući beskrajni niz različitih slika zbog
toga što je Pilar, kao i obično, menjala kanale. Prešavši više od trideset kanala, naglo se
zaustavila na vestima jednog peruanskog programa. Slike požara u La Viktoriji, ljudi koji
plaču zbog stvari koje su im izgorele, privukle su na nekoliko minuta njenu pažnju. Ali ubrzo
je njenom ocu izgleda bilo dosadno, zevnuo je, uzeo od nje daljinski upravljač i promenio
kanal.

Pilar se nije usprotivila jer joj se već spavalo. Poljubila je oca i pokrila lice jastukom,
misleći na one stvari na koje svi nesređeno mislimo kad se spremamo za spavanje posle
burnog dana. Sutrašnja košarkaška utakmica, Solanžine šale, slatkiš od manga, zadaci iz
matematike, Spartak i telefoni u njenoj kući koji zvone i niko ne odgovara.

Ko je mogao da zove i spušta slušalicu? Pilar je imala jedanaest godina, ali nije
mislila da je blesava. Mora da je neka žena, rekla je sama sebi. Jedna od onih žena što se
zaljubljuju u tate. Svejedno, bilo joj je smešno da se mama nervira zbog toga. Ona je bila
sigurna, jer otac joj je rekao jedne večeri zaklinjući se pred Mesecom (i uveravajući je da je
sve što kaže - istina), da su jedine žene koje on zaista voli - njih dve, njegova ćerka i njena
majka, uvek kad ova potonja nije u onoj fazi kad besni zbog bilo čega. No, kako su stvari
stajale, Pilar je osećala da ne može ništa da uradi: koliko vremena ljudima treba da shvate šta
im se dešava? Zašto mora da bude toliko dugo?

U jednom trenutku, misleći na to i slušajući povremeno poneki dijalog iz filma, Pilar


je zaspala, dok je njen otac nastavio da se dosađuje i zeva ispred televizora i stoga ponovo
menja kanale istom brzinom ili još brže nego njegova ćerka. Ništa ga živo nije zanimalo.
Video je deo programa o genetici, erotsku scenu nekog golišavog filmčića, tri gola u
međunarodnom pregledu između ekipa koje ne poznaje i kada je već mislio da se pomiri sa
sudbinom i ugasi televizor, desilo se nešto divno. Nešto što ga je prijatno uzbudilo i načas ga
nateralo da prinese ruku ustima i oduševljeno gleda u ekran.

„Uh!” promrmljao je otac. „To je Marija Kalas!”

To je bila ona, nije bilo sumnje. Impozantna i veličanstvena, samo njena duša nasred
velike bine, pevajući kao u snu odlomak iz Travijate, onaj prefinjeni i u isto vreme vrlo
temperamentni deo: „Addio del passato.”

Od uzbuđenja što vidi svoju omiljenu divu, seo je na krevet i pojačao zvuk za tri
stepena, mada ne toliko da bi probudio ćerku. I, paf! San mu se razbio. Potpuno se razbudio,
pribrao i osećao kako mu sva čula maksimalno funkcionišu. Marija Kalas je bila tamo,
verovatno u milanskoj noći - bina je izgledala kao da je u milanskoj Skali - i takođe u toploj
noći Lime, sa njim ili pred njim, pevajući spokojno sa blagim pokretima, gledajući publiku
svojim grčkim, dramatičnim krupnim očima, sa mašnom u podignutoj kosi, u dugačkoj
haljini sa okovratnikom od iste tkanine, s nakitom kao kraljica ili boginja - samo jednostavna
ogrlica i minđuše, ali gospode Bože, kakve minđuše i kakva ogrlica, od ogromnih dijamanata,
pravih stena punih zvezdane svetlosti koje su zaslepljujuće treptale i iskrile zbog reflektora
koji su osvetljavali divu.

Žena je bila ružna, jeste, treba reći, ali on je osećao da je voli i bila mu je divna. Da ga
je u tom trenutku ćerka pitala da li je istina da najviše voli nju i mamu, otac bi morao da se
ispravi i kaže: „Volim tebe, tvoju mamu i Mariju Kalas.” Marija Kalas je, po njegovom
mišljenju, imala najsavršeniji, najmoćniji i najosećajniji glas koji je ikada čuo. Upravo zbog
toga ju je voleo. Jer je bila neko toliko izuzetan, moćan, poseban, ili zato što je njegova
ljubav bila mešavina odanosti i zahvalnosti zbog zadovoljstva koje mu je pružala činjenica da
postoji biće sa glasom koji miluje kao baršunasto cveće.

Dokumentarac je bio crno-beli, nije bio dobro očuvan i kamere su bile uperene na
svoj cilj iz nečega što bi mogla biti niska loža. Otac je izračunao da bi mogao biti iz 1956,
godine vrlo uspešnih nastupa, ali je iz natpisa ubrzo saznao da je snimak iz 1952, i zaista, kao
što je mislio, iz milanske Skale. Marija Kalas je završila svoj nastup i počela da zahvaljuje
publici na beskrajnim aplauzima. Lagani pokret glave i poluosmeh bili su jedino što je
učinila. Ostavljam vam ovu mrvicu mog duha, jadni i sićušni smrtnici, čitao je otac u
neodređenosti tog poluosmeha.

I odmah zatim pojavila se neka kućna pomoćnica, preporučujući oštrim, piskavim i


euforičnim glasom, neku marku deterženta. To je bila jedna od stotine mladih žena - sve su
mu izgledale iste - koje su se uvek pojavljivale perući veš, sa rukama potopljenim u korita
pune pene.

„Proklete reklame!” brecnuo se otac, skidajući čaršave sa sebe. Ustao je i hodao tamo-
amo po sobi, vrlo uzbuđen, dok je Pilar mirno spavala, sada već bez jastuka preko lica.
„Dobro, ali ovo nešto znači. Ovo znači da će program da se nastavi!” pomislio je i skočio od
sreće.

Šta li će uslediti? Ista opera ili će možda dati deo drugog čuvenog nastupa? Bilo mu je
svejedno. Otac je sada žudeo da vidi još, da čuje još, pošto na televiziji skoro nikada nisu
prenosili te stare trenutke slave, istinske i veličanstvene slave belkanta, a ne one imitacije
zanosa tipa Pavaroti gde su dominirali zanat, mikrofon i ogromni zvučnici. Ali ovde, ne.
Ovde je Marija Kalas pevala samo pomoću dijafragme i grla i jedini zvučnik bile su čulne
grudi ohole i patničke matrone, usamljene duše, jednog hrama u ruševinama na Egejskom
moru!

Reklame su trajale nešto više od dva minuta i još toliko je bilo potrebno voditelju,
jednom niskom debeljku, izveštačenom i slatkorečivom, da televizijskoj publici najavi da će
nam legenda po imenu Marija Kalas, primadonna assoluta, možda najsjajniji sopran koji je
ikada postojao, pokloniti još jedan muzički komad koji je samo ona umela da uobliči u
potpunoj veličini i sjaju. „O čemu vam pričam”, pitao je bucmasti voditelj sa nestašnim
sjajem u očima. „Ah, neću da vam kažem! Ne želim da poznavaoce lišim mogućnosti da sami
sebi kažu šta je to što imaju privilegiju da čuju!” I neočekivano se vratila Marija Kalas.

Otac je u iščekivanju seo na krevet i nestrpljivo ukrstio prste na rukama. Obradovao


se što ima stereo televizor, ali bilo mu je žao što je dva dana ranije poslao video na rutinski
pregled, i do đavola, kako se ranije nije setio, pokajao se što nije obavestio ženu jer iako nije
bila vatreni ljubitelj kao on, kada su zajedno išli u operu ostavljala je utisak da je više nego
zadovoljna.

Moram da je obavestim, pomislio je odskočivši kao na opruzi. Neću da sutra kaže da


sam grozni egoista i da nikad ne mislim na nju! Ovakva stvar vredi da ne budem toliko gord i
da pokušam da se pomirimo! I izjurio je iz svoje sobe u drugu.
Ne paleći svetlo, napipavao je kuda ide u polumraku i užurbano joj dodirnuo rame:

„Lorena!” prošaputao je, „Lorena, probudi se!”

Majka je otvorila oči i jednom rukom se uhvatila za glavu:

„A?”

„Lorena, važno je!”

„Šta se dešava?”

„Marija Kalas peva na televiziji”, rekao je otac sa nepromišljenom srdačnošću, „daju


dokumentarac o njenim najboljim trenucima...”

Majka je podigla glavu kao petao za borbu:

„Marija Kalas?” pitala je sumnjičavo.

„Da.”

„I budiš me da mi kažeš da je Marija Kalas na televiziji!” zapenušala je.

„Ali, Lorena...”

„Jesi li ti blesav?” majka je sada urlala. „Zar ne znaš koliko mi treba da zaspim?” i
hitro i naglo mu je okrenula leđa. „Beži odavde!”

„Lorena...”

„Beži, idiote!”

Otac ni u jednom trenutku nije izgubio prisebnost. Pre je bio pometen, bez osećanja
kojim bi pokazao bes ili prekor. Njime je zavladalo čudno osećanje zbunjenosti koje ga je,
uzgred budi rečeno, zahvatilo u trenucima neophodnim da iz daljine prepozna melodiju na
teieviziji kao i sanjivi glas ćerke koja se upravo probudila zbog kratke prepirke.

„Tata...”, zvala ga je zbunjeno Pilar.

„Idem dušo”, odgovorio je otac zamišljeno. I odmah je tiho uzviknuo: La


Gioconda!... Suicidia! In questi fiori momenti! (Spomenuti odlomak tog uzvišenog
Ponkielijevog dela i krenuti zviždućući u svoju sobu, u tom trenutku bilo je isto.)

Pridigavši se, pospana Pilar videla je kako se otac kao vihor vraća u spavaću sobu i
uvlači u krevet, zureći u televizor. Posmatrala je i njega i ono što je on gledao. Otac se
smeškao, gledao televiziju, podizao obrve sa tragičnim izrazom, ponovo se smeškao i na
trenutke drhtao kao da ga podilazi jeza.

Otac i ćerka su ponovo legli jedno pored drugog i dugo nisu progovorili. Oboje su
prećutno znali da nema vremena da se daju i primaju objašnjenja. Zatim se, na nekoliko
sekundi, uz sliku dive pojavio predvidiv tekst: Suicidia! In questi fieri momenti. (Četvrti čin)
La Gioconda (Ponchielli), RAI, Simfonijski orkestar iz Torina. Otac je zadovoljno dva puta
odobravajuće klimnuo glavom i prekinuo tišinu da na brzinu obavesti ćerku da se žena koja
peva zove Marija Kalas i da ima jedan od najlepših glasova na svetu. Devojčica nije
reagovala, iako se u sebi složila da pevačica ima vrlo lep glas i ne prestajući da gleda
televiziju, naslonila je glavu, već opuštena, na očeve grudi, slušajući osim čistog glasa Marije
Kalas, kako ocu kuca srce. Obožavala je da sluša kako teče život kroz te otkucaje.

I tek kada se pomerila da se namesti u krevetu i ponovo zaspi, obratila je pažnju na


očev staklasti pogled. Pomislila je da su taj pogled ili te vlažne oči prepuni suza i da se, kao
što se ponekad njoj dešava, one ne usuđuju da skliznu niz obraze.
Isidoro Blajsten

(Argentina)

Tarmiti

U stvari nije tarmit, nego termit, sa „e”, jer ta reč dolazi od onih mrava termita, iza
kojih, kad prođu, ništa ne ostaje.

Ali ja ne znam zašto nas svi tako zovu: tarmiti.

Čovek ni sam ne zna kako postane tarmit. Teško je to objasniti. Sada, posle toliko
godina, čini mi se na svaki način: razočaranje ili dosada, navika ili zaraza. Ali uvek treba
imati nešto u sebi. S tim se rađa i tu se ništa ne može. Evo, na primer, Tuderijev slučaj.
Jadničak, nema šlifa i ma koliko da ga uče, nikad neće naučiti.

U Margaritinom slučaju to je lako objašnjivo. Margariti se dopalo jer joj unosim


strepnju. „Ne znam zašto idem sa tobom”, govorila mi je, „možda zato što sam glupa, ali
sviđaš mi se zato što mi unosiš strepnju.”

Meni pak organizuje život. Samo ja znam šta znači ustati ujutro i znati šta treba da
radiš, imati plan i obavezu i u isto vreme biti slobodan i znati da će svaki dan biti drukčiji.
Ponekad pomislim na nesrećne radnike, na čuvare, na trgovačke putnike, i onda se smeškam.
Da budemo iskreni, ne cvetaju uvek ruže. Ali Margarita kaže da ako čovek hoće nešto da
izabere, uvek mora nečega da se odrekne, a ja koji sam godinama na ovom frontu, znam da je
u pravu. I znam još mnogo toga: znam da sada više nikada ne bismo mogli da počnemo
ispočetka, da su godine prošle, znam da smo izvan vremena i da je vreme nepovratno. Sve to
znam, znam da je već suviše kasno, da sam na nizbrdici, da će deca biti vrlo nesrećna. Znam
još mnogo toga, ali život mi je organizovan.

Rano ujutro, Margarita mi donosi kafu i pozajmljene novine. Prva faza organizacije je
prepisati čitulje da bismo bili lepo obučeni. Svi mi tarmiti smo lepo obučeni, jer, kako kaže
Margarita: „U ovoj zemlji, kada je čovek lepo obučen, ima talenta.” Zbog toga, čim prepišem
prezime značajnog porekla, odjurim u kuću umrlog da budem među prvima.

Usput vežbam. Moja memorija je dobro utrenirana, to jeste. Ne kao Tuderi, koji uvek
pobrka prezimena i često nagrabusi. Ja ne. Kada se nađem ispred portira, ja mu istresem sva
imena i sva prezimena, a da mi nijedno ne promakne.

Moram da naglasim da su portiri najveća pogan koju je Bog stvorio na zemlji. Odmah
nas namirišu i imaju pacovsku dušu. Kako nemaju pedigre, servilni su i slatkorečivi. Sa
svojinom su kao žene. Štite stvari do kojih čak ni gazdi nije stalo. Žele da se istaknu, a ne
umeju, ne mogu. Nedostaje im šlif i ne znaju za drugi način da se osete važnim osim da
ponižavaju ljude. Uživaju kada nas otkriju, zablistaju im oči, oduševe se, izgleda kao da su to
celog života čekali, da se nisu rodili ni za šta drugo osim za taj trenutak... Bolje i da ne
pričamo o tome. Kućne pomoćnice, kućepazitelji i koristoljubivi rođaci su takođe opasni, ali
su komunikativniji, i na kraju krajeva (skromnost na stranu), čovek ne postaje tarmit bez
razloga.

Kada jednom pređem zvučnu prepreku, dolazi ona konačna: napad na udovicu. Tu sve
treba da bude dobro odmereno, od toga kako suzdržanim pokretom skineš šešir do trenutka
kada zatražiš stvari „tog filantropa” ili „tog filantropa koji nam ode”, zavisno od slučaja.
Uvek kažem „filantrop”, a ne pokojnik. Kao jadni Tuderi kome se ne jednom omaklo
„upokojeni” ili drugi put kad je hteo da ispadne fin i rekao „počivši”. Sreća, pa ima tu facu
jadnička koji budi sažaljenje i nekad dobro radi s tišinom, i tu nema šta, kao što kaže
Margarita: „Možda nema talenta, dragi moj, ali bol priziva bol.” No, ono najbolje s
udovicama je diskretna ozbiljnost. Ne preterivati, ići odmah na stvar kao poštar, i odmah
spomenuti Don Orione, Udruženje Para, Mali Marijin azil, ALPI, dobrovoljce organizacije
Emaus, Pomozi mi, bilo šta. Odmah pripremiti papire, a zatim sva kompletna imena i
prezimena, a onda tišina. Tišina je veoma važna. Smeta ljudima i žele odmah da izađu iz
tišine. Onda čovek ostane kao sudija iako ni o čemu ne sudi, i daju mu bilo šta samo da ode.
Ali, najbitnije je umeti da u to udeneš imena umrlog i odela koja nije nosio a obećao je
Udruženju, i treba dobro videti da li valja reći „siromašak”, „neverovatno”, „kako je sudbina
nepravedna”, ili „on bi voleo da tako bude”. „Filantrop kao on” nikad ne omane. Dok
naprotiv: „čovek kao on, koji je uvek pomagao nezbrinutima”, nekad upali, a nekad ne.
Mnogo puta je udovica prestala da plače da bi me iznenađeno pogledala kada bih to rekao.
Ali, uvek je najefikasnije nastaviti da govoriš „filantrop”, dotući je sa „ja razumem vaš bol,
gospođo” i ućutati. Onda žena stavi maramicu na lice i naloži da mi spreme paket. Odela koja
mi dobro stoje - zadržim. Ostala prodam Rusima u ulici Libertad. Dva puta nedeljno, pre
podne, Margarita radi isto sa pokojnicama. Ali sa Margaritom niko ne može da se poredi. Ona
sve živo može da dobije. Rasplače te, padne u trans, čak pati. Teši sestre, služe je kafom, ljubi
decu, stvarno se uzbudi. Jednom je došla kući plačući u taksiju punom odeće. Čitava tragedija
na autoputu broj osam - u odeći. To je plen na koji se niko ne bi usudio. Kompletna sudijina
garderoba, skoro cela gospođina sprema, dečja odeća. U redu, to jeste bila preuranjena
donacija. Neki siroti pristojni rođak, od onih što su deveta rupa na svirali. Margarita i ja smo
se siti ismejali zamišljajući haos koji se posle napravio. Ali činjenica je da smo se dobro
opremili, i Martin i Aleks imaju dve divne uniforme engleske škole koje će im potrajati još
izvesno vreme.

Jer Margarita je neuporediva. Ponekad mislim koliko je volim i mislim dokle je mogla
da dogura sa takvim sposobnostima, sa tom ljupkošću, tim držanjem i klasom koju ima. No,
šta je tu je, kao što kaže Margarita: „Ne gledaj unazad, stari, jer ćeš da se pretvoriš u kip od
soli.”

Kada se reši pitanje odeće, treba naći rešenje za ulazak na konferencije za štampu i
organizovati hranu. Prvo pročitamo sve novine, ubeležimo mesto i pripremimo papire. Zatim
idem ja da prokrčim put.

Kada je gorila na vratima prilično sluđen dok odjednom prima po tri gosta ili više, ja
iskoristim gužvu sa pozivnicama i provučem se. Sa mnogo dostojanstva, to da, ali gotovo
trčim sve dok ne dođem do sredine salona. Na sredini salona sam spasen. Tamo su stolovi sa
najboljom uslugom, budže, najistaknutije ličnosti i oni što žele da budu viđeni (i koji, ako su
bistri stanu na našu stranu kada nastupi opasnost ili se približi neka gužva). Na sredini salona
je mnogo lakše osloboditi se bednog portira dovikujući mu spletkarošu, peronisto, bedo,
seljačino, budalo. Tamo se uvek mogu naći Natalio, Tuderi, Anglade, Krespi ili neki poznati
tarmiti koji će mi priteći u pomoć kada se pojavi opasnost.

Krespi je za takve slučajeve kao poručen. Visok, prosed, vrlo fin, pravi gospodin.
Samo njegovo prisustvo nameće poštovanje. Prema portirima se odnosi sa olimpskim
prezirom. Nikada ne viče. „Učinite mi uslugu i ne smetajte više doktoru, bezobrazniče”, kaže
im i samo ih povuče za revere uniforme: „Imate minut da se izgubite”, kaže im kada svi
gledaju. I počne da gleda na sat. Odmah me upozna sa šefom za štampu, pita me kako su
konjići za polo i počne da priča o evropskoj posluzi. Taj Krespi je baš gospodin. I veliki
prijatelj. Margarita i ja ga veoma volimo. Krespi me je nekoliko puta spasao, ali ja, na sreću,
izuzev u dve-tri prilike kada sam zlosrećno poljubio vrata, nisam imao većih teškoća da uđem
i pritom, načelno ne volim da potežem papire kao Natalio. Ja ih uvek ostavim kao poslednji
adut, ma koliko se opasnost približavala.

Mi, tarmiti, imamo propusnice najbezveznijih mogućih publikacija i gotovo sve su


nepostojeće. Tuderijevu smo, na primer, potpisali Krespi i ja. Ja sam potpisao kao predsednik,
a Krespi kao sekretar. Morali smo da mu preporučimo štampariju jer jadničak (iako je odličan
momak) ne ume da se snađe i nije šlifovan. Portir ga je nekoliko puta odveo do izlaza. Morali
smo da ga naučimo kako treba uhvatiti portira za ruku i izaći dostojanstveno, kao da ti je
prijatelj, lupkati ga po leđima kad svi gledaju, pokušati da ostaviš utisak da predusretljivo
vodiš pod ruku nekog podređenog.

Ali pribeći papirima je kao pozvati policiju. Kao priznati da si rogonja. To je gotovo
priznati poraz.

Sa bolom priznajem da sam nekoliko puta to morao da učinim. Nije bilo drugog
načina da izbegnem da poljubim vrata. Ali ja uvek ulazim. Dobro, skoro uvek. I ja i svi
tarmiti. Neki šefovi sala u hotelima Plasa, Alvear i Siti poštuju nas jer vodimo računa da ih ne
uplatkamo, a ponekad nas organizatori zovu da popunimo broj, kada je reč o nekom
događaju.

Kada jednom uđem, sve ostalo je lakše. Pozdraviti se, predstaviti se, da, ali pre svega
bitno je imati dobru priču. Ko što kaže Margarita: „Stil je čovek, stari.” I svako ima svoj
način. Ja uvek pričam o svom „imanjcu u General Viljegasu”, što za sada ide prilično dobro.
„Jedno imanjce, baš tako, 15 hiljada hektara”, uvek tako počnem (bolje rečeno, tu ućutim,
malo radim sa tišinom). Zatim nastavim sa ponudama. „Dobijam toliko ponuda”, kažem, „da
ne znam šta da radim... Uzgajanje zebua bi moglo da bude interesantno (kratka tišina). Mada
su me u poslednje vreme zainteresovali za onaj famozni kompleks od vatrostalnih cigala...
Ali, vidite, u krajnjoj liniji, šta da vam kažem, doktore, porodična sećanja su kao kameje koje
se više ne nose, ipak, čovek...”

I tu se zaustavim da ostavim malo tajne... Nikad nije dobro zaletati se, i usput
pomažem fotografu. Fotografi. Naši jedini prijatelji. To je posao koji radim sa zadovoljstvom.
Pravim grupe, smeškam se, šalim se. Stvarno im se nađem. Nikad ne kažem „hajde da se
slikamo”, već „dođite da se ovekovečimo”. Nikad ga ne zovem „fotograf”, nego „gospodin
novinar”. Proste tipove, one malograđane i one što se prave frajeri, čovek odmah prepozna,
jer viču: „’Ajde, šefe, jedna slika”, mi uvek kažemo: „Jednu za štampu, molim.”
Zbog toga fotografi i tarmiti imaju zajedničke interese. I oni, kao i mi rade, a da ih
niko nije pozvao, „na prepad”. Ali čak i oni „zvanični”, „ekskluzivni”, „pogođeni”, u nama
vide faktor prodaje. Zbog toga ih uvek prepoznamo i oni se uvek sećaju nas; ne znaju tačno
da li je to bilo onda sa predsednikom Arosamenom ili na prijemu u čast ministra iz Gane.
Novinari se na kraju sete. „Da, kod predsednika Arosamene”, i pitaju nas da li kao tada da
odnesu ceo komplet snimaka u studio i mi odgovaramo „naravno, kao i uvek”. Kada neko već
plati, ja nestajem da se pozdravim s „atašeom”, što je skoro uvek Natalio koji sa četiri ruke
proždire kanape sendvičiće i priča vrlo smešne anegdote šefu za štampu ili šefu grafičke
propagande.

To je trenutak za jelo. Prvo zamenim Natalija u razgovoru dajući mu vremena da


proguta, a zatim je red na mene.

Onda više ništa ne ostaje. Počinje pustošenje. Otud nam ime. Kada se raja nacvrcka
od viskija, kupimo sve što vidimo.

Ne znam zašto uvek ima neki idiot koji me gleda dok jedem. To je neizbežno. Onda
napravim grimasu gađenja i prilazim mu sa tanjirom u ruci da mu dam da proba kako su
kolačići užegli. Idiot nikad ne zna šta da kaže i da ispadne frajer zove kelnera. Ja to iskoristim
da pohvalim posluženje i servis i da mu vratim tanjir jer je neko u kuhinji bio nemaran. Kada
se kelner vrati sa novim kolačićima, probam jedan, drugi dam idiotu da proba i sada se
obojica slažemo da su ovi kolačići pravo ludilo. I kada se kelner udalji, gledajući mrsko onog
drugog, ja ga potapšem i čestitam mu.

Jer mi uvek čestitamo, smeškamo se i slavimo. Odobravamo sve što svako kaže i sve
gledamo sa pažnjom. Uvek glavom napravimo pokret „ma nemojte” i pravimo se da smo u
iščekivanju, iako nam pričaju gluposti.

Zbog toga, ako koktel postane familijaran, ako raja počne glasnije da se smeje, ako se
već priča o uzajamnom posećivanju, ako smo uspeli da napravimo atmosferu u kojoj je sve
prijatno i moguće, i žene onih malograđana i gospođe jadnih službenika bez šlifa osećaju se
kao da su neko, i svi misle da više nisu primitivci, i biznismeni bez klase na trenutak
zaborave na pedantnost da bi se nasmejali, ako su svi već euforični, onda dolazi trenutak da
se odjednom setim da moja gospođa sigurno u tom trenutku zatvara butik.

„Kupio sam joj ga da ima čime da se zabavi”, objašnjavam im.

„Želite li da je upoznate?” pitam ih, „sad ću da je pozovem.”


„Da! Da!” skaču oduševljeni primitivci.

Ja onda okrećem broj pansiona bez hrane i kada mi se Margarita javi, ja joj kažem:

„Kako je, Margara. Na prijemu sam. Što ne dođeš?... Vidi, zatvori i dođi, ovde je
divno. Sa decom si?.... Pa dovedi i njih, Margara, dovedi ih.”

„Kakva je klopa, stari?” pita me Margarita.

„Da!... Predivni ljudi, neverovatni”, odgovaram ja. „Dobro, dobro, dođi brzo. Čekamo
te.”

I kada uđe Margarita u onom ekskluzivnom modelu od pokojnice, vodeći Martina i


Aleksa koji se drže za ruke, to izgleda kao da ulazi kraljica sa dva princa.

Margarita ulazi i kao da sve obasja drukčije svetlo. Uzdržana i odmerena, savršena.
Veličanstvena. Dokle je mogla da dogura Margarita!

„Najvažnije je, stari”, uvek mi govori Margarita, „ne probuditi zavist kod žena.” I za
pet minuta sve su njene prijateljice i otimaju se o nju. Žele da joj ispričaju svoj život,
poveravaju se, razotkrivaju, pričaju joj da li muževima nabijaju rogove, da li kućna
pomoćnica to zna ili ne zna, da li muževi nabijaju rogove njima, o abortusima, sve.

Zanimljivo je da Margarita samo sluša. Najviše što sam je čuo da kaže bilo je „kako
nisko!” „gore nego životinje” i „vodi dvostruki život”. To da, nekad se zanese i brizne u plač.

Ali kada počne da priča onim svojim dubokim anđeoskim glasom, sa onim šlifom,
onim finim pokretima, kada ukrsti pogled sa mnom i ja joj klimnem glavom i ona počne da
priča anegdotu o brodu, onu o danskom učeniku Instituta Dante Aligijeri, ili onu o
Musolinijevom ličnom prijatelju, tada je volim više nego ikada i razmišljam dokle je
Margarita mogla da dogura.

Dovoljno je videti kakva tišina zavlada. Apsolutna, kao u crkvi i uvek je tu neki
matorac sa opuštenom vilicom, neki šefčić kome cure bale, ili neki drugi pohotljivac koji je
guta pogledom. Naročito kada posle napetosti napravi pauzu, pređe pogledom preko svih i
kaže:

„ ... Tada mu Duče ne reče ništa i pusti ga da ode... Ali jednog dana neko mu lupa na
vrata. On otvara i vidi oficira koji mu uručuje koverat. To je bilo pismo od Musolinija.
Napisao je samo dva reda: ’Ili ćeš promeniti zemlju ili ćeš promeniti košulju.’”

Hiljadu puta sam čuo Margaritu kako ovo priča. Znam napamet i najmanju
modulaciju njenog glasa, svaki od njenih izraza, ali nikada nisam mogao da se oslobodim
čarolije koju stvara, te klase sa kojom ispriča kraj, tog nekako lepog osećanja koje izaziva.

Deca su, međutim, tužna. Martin i Aleks imaju tužne oči i tužni su čak i kad jedu. Što
jeste - jeste, poslušni su. Ne možemo se požaliti. Znaju da nikad ne treba da pričaju, osim ako
ne treba da odgovore na neko pitanje, kao i da treba da jedu koliko god mogu. Imaju izvestan
šlif i nema nikoga ko kad ih vidi ne kaže „kako su lepo vaspitani”. Ali, tužni su. Ponekad ih
posmatram, pa i mene uhvati duboka tuga jer znam da će biti vrlo nesrećni. Za sada ne
shvataju i prilično dobro sve rade. Znaju da treba da uzmu sve što može da stane u džepove i
da se smeškaju. Sve što može da se proda ili zameni i da se stalno smeškaju. Kada jedu, prvo
da se osmehnu, pa onda da žvaću; prvo da se osmehnu, pa onda da progutaju. Znaju i da ne
smeju da počnu da jedu sve dok se tata tri puta uzastopno ne povuče za uho. Znaju da tata
ima imanje u General Viljegasu, da je mama profesorka italijanskog i da ima malo imanje u
Kanjuelasu. Znaju da ako ima druge dece ne smeju da im priđu, ali kada bi im ipak prilazili,
video sam ih kako im pričaju da tata ima štap sa mačem unutra, kako im objašnjavaju šta je to
štap sa mačem, da je pripadao još dedi i da se deda borio protiv Indijanaca, dok bi se ovima
razrogačile oči. Aleks je u tome na majku, sve kao ćutljiv, ali kad priča onda ih izludi. Martin
je pak uvek onaj ko mu daje podršku i prilično dobro se dopunjavaju.

Ali su, nažalost, tužni, i bojim se da ne postanu bezdušni.

Stvar je u tome što su odsutni. Margarita kaže da su „sfinge u kratkim pantalonama” i


u pravu je. Ja ih ponekad gledam kako jedu usred tog kartonskog luksuza i mislim na
ringišpil koji se okreće i na kojem se oni nikada neće vrteti i objašnjavam sebi zbog čega: bez
obzira na vaspitanje koje im se da, ima ubica i lopova i prostitutki - deca tarmita, koji
ponekad pre nego što umru, stoje ispred izloga neke prodavnice igračaka i sa zagonetnim
izrazom gledaju neki voz ili neku lutku...

Kada se prijem završi mi odlazimo poslednji jer treba organizovati veliko skupljanje.
Dok Margarita i deca nose cveće u naručju, ja se obrušim na kelnera koga sam još od početka
proučio.

„Kelneru”, ili „gospodine kelneru” (zavisno od slučaja il’ starosti), kažem mu:
„Dozvolite mi da vam čestitam. Ne, nemojte mi ništa ni govoriti ni zahvaljivati. Želim da
vam čestitam jer ste vrlo korektni, vrlo korektni... I još nešto ću vam reći: ja sam vas
posmatrao celo veče. Ima jedna stvar koja mi se kod vas veoma dopala i to ću da vam
kažem... (tu napravim pauzu, veoma dugu, držeći mu jednu ruku na ramenu i najzad mu
kažem): Vi kao da niste ovdašnji kelner, izgledate kao evropski kelner. Da, gospodine. Jer ste
uslužni, ali niste servilni, niste bednik, ne kukumavčite da vam daju napojnicu. Vi ste
gospodin i vidi se da imate šlifa, gospodine kelneru...!”

I čestitam mu, i onda moram da sačekam da mi kelner ispriča dve-tri priče sa


istaknutih mesta, i da ja ne treba da mislim da to što je on običan kelner znači da on ne zna
šta je to služiti na aristokratskim mestima i na vrlo specijalnim mestima gde je trebalo videti,
zaboraviti, ćutati i zaboraviti. Ja ga pažljivo slušam, jedno vreme mu dajem šta hoće, a kada
je već dobro pripremljen i ima poverenja, prelazim u napad:

„Zamislite, kakva sreća! Upravo ovih dana mislim da napravim jednu proslavu, skup,
ma ... .večerinku. Jedna stara baba-tetka. Puni sedamdeset devet godina, šta kažete? Ima vilu
u četvrti Barankas i palo mi je na pamet, da biste vi, ali ovako, za svoj račun, mogli da se
pobrinete za posluživanje, naravno ako vam takav poslić odgovara.”

I kako to njemu odgovara, i kako bih ja voleo da moja baba-tetka proba razne
stvarčice, postaram se da mi naprave veliki paket sa preostalim sendvičima, sa sitnim
pecivom, kanapeima i čokoladnim bombonama. Nikada nisam shvatio zašto svi pitaju:

„I indijski orah?”

Kao da ih nešto košta! Šljam. Jadnici bez šlifa.

„Da, da i indijski orah”, uvek moram da im kažem i da ih pohvalim i da se pravim


blesav:

„Kako su dobro ispečeni. Jeste li ih vi pekli, gos’n kelneru?”

„A ne, nije lako ispeći indijski orah.” I čim probam jedan, posežem rukom za
novčanik i čekam da mi on kaže:

„Ali, gospodine, šta to radite? Molim vas. Taman posla!”

I tu ponovo pričam o evropskoj posluzi i zapisujem telefon koji gotovo uvek pripada
nekoj piljari u Vilji Domeniko ili tamo negde i treba zamoliti da ga obaveste. Šta da se radi.

Odlazimo uvek kada se već spremaju da pogase svetla. Peške prema pansionu bez
hrane, peške zbog varenja, deca napred, a ja i Margarita klaj-klaj, komentarišući kasato i
prijatelje, kako najstariji Anglada izgleda propalo i ima podočnjake, kako je onaj tip čitao
govor bez imalo stila, kako ovog puta viski nije bio razvodnjen ili kako su prljavi bili tepisi.

To je jedan od najlepših trenutaka. Sve nam izgleda unosno i bezbrižno i ima nešto
čarobno u svetlima gotovo pustih ulica. Ili možda zato što je to pauza posle koje će doći nagla
promena.

Jer kada stignemo do naših vrata, prvo ćemo prodavcu novina pokloniti jedan paketić
ili nekoliko zubnih pasti i pokupićemo novine u zajam, popećemo se uz stepenice i ući u one
dve turobne sobe pansiona bez hrane, u one dve turobne sobe koje imaju onu turobnost bede i
okrenućemo porcelanski prekidač, upalićemo ono svetlo boje žuči koje dopire iz niske lampe
s obrubljenim abažurom koja visi od hiljadu devetsto dvadeset druge i koja nameštaju, boji
drveta i nama daje izgled nečega što je već prošlo i zastarelo, zaustavljeno kao naši životi.
Onda ćemo videti svoj slabi odraz u ovalnom ogledalu komode preplavljene činijicama,
zastavicama, kalendarima, brodskim jelovnicima, hemijskama, pepeljarama, sa jednom
bronzanom kuglom odšrafljenom na nekim stepenicama, cilindričnim kutijama šibica,
kockicama šećera iz svih zemalja, malim konzervama piva, rasutim cigaretama, usahlim
grejpfrutima, komadima torte, zagrizenim sendvičima i tamnim bočicama koje u korenu
sprečavaju seboreju i stilizovanim keramičkim flašama punim likera od kajsije i pastama za
zube i hamburgerima i rokovnicima i sirupima.

Stavićemo cveće povrh svega toga i Margarita će ga sutradan prodati. Ali pre nego što
odemo na spavanje treba se organizovati. Organizovati ceo program za sutra. Svako ima već
određene novine. I deca. Raširićemo ih na stolu i sešćemo ukrug. Sve treba organizovati.
Treba prepisati sve adrese iz oglasa. Treba dobro proučiti mrtve i svečana otvaranja. Treba
tražiti, pomno tražiti. I najmanja neistaknuta informacija u štampi može da bude dobra
prilika. Treba gledati sve bez izuzetka. Brzo, to da, jer treba vratiti novine. Ali odjednom se
čuje Margaritin radosni uzvik:

„Vidi, stari, prilika.”

I svi jurimo da preko njenog ramena pročitamo da je stigao neki grčki brod i grčka
trgovačka komora na brodu organizuje banket, a mogućnosti na brodu su neograničene. Ljudi
žele da ponesu suvenire sa broda i to je u redu, to je dirljivo, i ja je ganuto milujem po glavi i
trčim po kutiju od keksa gde Margarita sklanja propusnice i mislim koliko je volim i dokle je
Margarita mogla da dogura.

U tim trenucima osećam se srećno i organizovano. Točak se i dalje okreće. Aleks je


pronašao demonstriranje traktora na probnom putu u General Paćeku. Biće prezentacija za
štampu i posluženje za novinare. To je takođe veoma interesantno, jer na roštilj ljudi idu u
sportskoj odeći, i ponekad se raspuste. Ima poklona i lutrije i sve je vrlo prostrano i posle jela
nosimo preostale pomorandže bez mnogo ceremonija i skoro veselo. Takođe odnosimo
pakete mesa, suhomesnate proizvode, empanade,6 parčiće prasenceta i poneku viljušku i
kašiku. Deca skupljaju lišće eukaliptusa i šumsko cveće i udišu čist vazduh. To je kao izlet.
Velika torba koju Margarita uvek nosi sa sobom raspada se od grejpfruta.

Pa ipak, treba i dalje tražiti. Zbog svečanih otvaranja. Svečana otvaranja su glavni
adut i tamo ima više tarmita nego igde. Kao i uvek, ispostavlja se da je mesto malo, nose
cigarete, sijalice, reklamne displeje. Piju konjak do besvesti i na kraju nogom prevrću po
izgaženom cveću, papirnim salvetama i opušcima. Neki, kao jadni Tuderi, vrlo prostački,
Anglade kao zemljomer; Natalio je uvek očajan, a Krespi s onim svojim savoirfaire uvek se
pravi da je izgubio Ševalije koji su mu poklonili u Monaku, dok Margarita koristi gužvu i
delikatno puni tašnu pepeljarama, posudicama ili kašičicama, s očima blistavim od strepnje.

Za sada je došao kraj. Točak se za trenutak zaustavio. Treba vratiti novine i odmoriti
se. Sutra će biti novi dan a ja, svaki put kada dođe taj trenutak i kada gledam blagost u
Margaritinim divnim očima, zamišljam kako u istom trenutku šef za odnose sa javnošću
crvenog zatiljka i rumenih obraza ispira grlo i sa svojom izbezumljenom ženom komentariše
uspeh prijema i jurnjavu sa predstavnicima novina tokom nedelje; kako je delikatno i
originalno bilo to što su kao poklon u svaku čašu stavili po ružu, kako li će ispasti na slikama,
da su ih slikali sa svim grupama, da će se pojaviti u novinama i u filmskom žurnalu i kako je
šef sigurno bio zadovoljan, a kako će važni ljudi potražiti njegovo prijateljstvo i Margarita mi
prilazi i sedamo na krevet. Deca spavaju. Margarita otvara paket.

Grickamo neko pecivo i bez mnogo entuzijazma gledamo u pastu za zube koju su nam
poklonili. Margarita kao da mi je pročitala misli, jer čim smo se pogledali u oči, nasmešili
smo se.

6 Empanada - lisnato testo sa punjenjem.


Huan Karlos Botero

(Kolumbija)

Osveta

Oni su u pravu

ova sreća

bar sa velikim slovom

ne postoji

ah ali kad bi postojala sa malim

ličila bi na našu kratku

presamoću.

Mario Benedeti

Alehandro je otvorio vrata od kola i smestio se za volan. Uzdahnuo je i protegao se


preko sedišta da otvori druga, s desne strane. Dok je prstima podizao sigurnosno dugme,
video je kroz prozor izgužvanu bluzu, uguranu žustro i nemarno u suknju.

Otvorila je vrata i sela pored njega.

Niko nije ništa rekao.

Padala je kiša. Cele noći nije prestajala. Pa ipak, nije bila jaka, već lagana, blaga,
gotovo neprimetna.

„Slušaj...”, rekao je Alehandro.

Ona je okrenula glavu, skupivši oči. Načas joj je zadrhtala donja usna.
On je pogledao, ne znajući šta da radi. Pomislio je da je pomiluje po glavi, da joj
prstom pređe preko obraza, da joj kaže bilo šta, ali se uzdržao. Bacio je pogled kroz prozor i
video svetlost fenjera i senku drveća na pločniku. Ponovo je pogledao u nju i pomislio da je
najbolje da ćuti.

Onda je okrenuo ključ i upalio motor. Nekoliko sekundi je turirao da se kola zagreju,
a zatim povukao menjač. Krenuo je u rikverc gledajući u retrovizor i ostavio mesto za
parkiranje ispred zgrade. Na ulici je ostao suvi pravougaonik. Kola su krenula unazad po
asfaltu. Alehandro je ispravio volan, prebacio u prvu, i po ulici Karera Novena pošao na
sever.

Posle par minuta ona namesti prsluče i prstima popravi frizuru. Gledala je ispred sebe
kao da je usredsređena na kišu.

„Hoćeš da te odmah odvezem kući?” upita Alehandro.

Nije odgovorila.

„Ili bi radije da odemo negde na piće?”

Video je samo njen nepomični profil i nemirnu kosu koja joj je padala na ramena.

„Popio bih kafu”, dodao je. „Da li ti se ide na kafu?”

Ona je i dalje ćutala i malo kasnije odgovorila.

„Svejedno mi je.”

„Čuj...”

Ona ga prekinu:

„Da ostanemo na tome.”

Prešli su nekoliko ulica u tišini.

Alehandro je rešio da je odvede u jedan kafe na uglu 82. ulice. Stigli su i parkirali.
Ona je kao automat izašla iz kola. On je zatvorio vrata i uključio alarm i pošao za njom do
ulaza u lokal. Na vratima su se sreli sa nekim poznanikom koji je pitao Alehandra za
premijeru njegove sledeće drame. Produžili su. Srećom, unutra nije bilo mnogo ljudi. Seli su
za sto u uglu osvetljen sićušnom svećom. Prišla im jedna devojka i Alehandro je naručio dva
kapućina. U tišini su čekali da devojka donese tople napitke; on joj zahvali.

Pili su ćutke.
Alehandro odjednom pogleda u kocku šećera koja mu je ostala na tanjiriću. Uzeo ju
je, kašičicom sklonio penu i zamišljeno je gurnuo u kafu. Nije je pustio niti je potpuno
potopio; samo je nakvasio vrh posmatrajući kako belina šećera poprima braon boju.
Posmatrao je kocku sa zanimanjem, kao da ga šećer podseća na nešto drugo, dublje. Malo-
pomalo kocka se natapala. Osetio je kako mu se šećer topi među prstima. Ona podiže pogled,
kao da se probudila iz transa. Naslutila je da će ubrzo da iskrsne nova slika. Htela je da je
spreči.

„Na šta misliš?” upita.

Alehandro je pogleda i prepozna pravo značenje pitanja: njegovo destruktivno


značenje. Nije odgovorio i ponovo je spustio pogled na kocku šećera, koncentrišući se još
više, pokušavajući da zadrži sliku kocke u agoniji koju je počeo da stvara u svojoj glavi, ali
sada mu je curila između jagodica prstiju. Ona se nije predavala i insistirala je sa prividnom
nevinošću.

„Slušaj”, ponovila je. „Na šta misliš?”

Nije mogao više. Pogledao je i odmah video da je šećer nestao: ostala je samo neka
beznačajna lepljiva supstanca na njegovim prstima. Obrisao je ruku papirnom salvetom i dok
ga je ona sa smeškom posmatrala on je tužno odgovorio:

„Na tebe.”
Žuno Dijas

(Dominikanska Republika)

Izdržljivost

1.

Oca nije bilo u mom životu sve dok nisam napunio devet godina. Bio je u Sjedinjenim
Državama, radio je. Poznavao sam ga samo po fotografijama koje je moja mama čuvala pod
krevetom, u plastičnoj kesi za sendviče. Kako je plehani krov prokišnjavao, gotovo sve što
smo imali povuklo je vlagu: odeća, mamina Biblija, njena šminka, hrana, dedin alat, naš
jeftini drveni nameštaj. Zbog plastične kese, fotografije moga oca su preživele.

Kad bih mislio na tatu, pomišljao sam uvek na jednu određenu sliku. Snimljena je
1965, nekoliko dana uoči invazije SAD. Ja se još nisam bio ni rodio; mama je bila trudna,
nosila je mog starijeg, nerođenog brata, a dedu je još dovoljno služio vid da je mogao da radi.
Znate već o kakvoj vrsti fotografija govorim. Požutele, zaobljenih uglova. Na poleđini,
mamin skvrčeni rukopis - datum, tatino ime, čak i ulica, prva paralelna od naše kuće. Bio je u
gardijskoj uniformi s mrkom kapom nakrivljenom na obrijanoj glavi, sa neupaljenom
cigarom „konstitusion” među usnama. Njegov ozbiljan mrki pogled bio je identičan mojem.

Nisam mnogo mislio o tati. Otišao je u Njujork kad je meni bilo četiri godine, ali kako
se nisam sećao nijednog zajedničkog trenutka s njim, ostao je potpuno izvan svih prvih devet
godina moga života. Kada je trebalo da ga zamislim - što se nije često dešavalo pošto je
mama bila prestala da o njemu govori - pomišljao sam na vojničku fotografiju. Bio je za
mene tek oblak duvanskog dima, od onih cigara čiji su se tragovi još mogli naći u
uniformama koje je ostavio za sobom. Moj otac je bio sastavljen od parčića očeva mojih
drugova, od ljudi koji su na ćošku igrali domine, od onoga što su govorili mama i deda.
Nisam znao da nas je bio napustio. Da je to čekanje na njega bilo samo jedna farsa.
Živeli smo južno od državnog groblja, u jednoj drvenoj trosobnoj kući. Bili smo
siromašni. Mogli smo biti siromašniji samo da smo živeli na selu, ili da smo bili haićanski
useljenici, i mama nam je redovno to pominjala kao grubu utehu.

Barem niste na selu. Da ste na selu, jeli biste kamenje.

Nismo jeli kamenje, ali takođe nismo jeli ni meso ni pasulj. Skoro sve na našoj trpezi
bilo je kuvano: kuvana juka, kuvane banane. Ponekad malo sira ili parče bakalara. Kad smo
imali sreće, banane i sir su bili prženi a ne kuvani. Svake godine Rafa i ja bismo se zarazili i
dobijali gliste i samo štedeći na večeri mama je mogla da kupi lek za to - verminoks. Ni sam
ne znam koliko puta sam morao zgrčen da sedim nad septičkom jamom, stežući zube,
gledajući kako se dugi, sivi paraziti pomaljaju među mojim nogama.

U našoj školi Maurisio Baes, deca nas nisu naročito gnjavila, iako nismo imali para da
platimo uniforme i maskote. Što se tiče uniformi, mama nije mogla ništa da učini, ali je
improvizovala maskote, zašivajući zajedno listove papira koji su joj davali prijatelji. Svaki od
nas imao je po jednu olovku i ako bismo je izgubili, kao što se meni jednom desilo, morali
smo da izostanemo iz škole dok mama ne bi pozajmila drugu za nas. Naš učitelj je terao
drugu decu da s nama rade iz istih udžbenika i ta deca nas nisu ni gledala i čak bi pokušavala
da zadrže dah kad bismo im se suviše približili.

Mama je radila u fabrici čokolade Ambasador, u smenama od po deset i dvanaest sati,


za bagatelu. Svakog jutra je ustajala u sedam ujutru i ja sam se dizao s njom jer nisam nikad
mogao dugo da spavam. Dok je vadila vodu iz našeg plehanog bureta, ja sam donosio sapun
iz kuhinje. Uvek je bilo lišća i pauka u vodi ali je mama umela da izvadi čisto vedro vode
bolje nego iko. Bila je sitna žena i kad se prala delovala je još sitnije. Imala je tamnu put i
kosu iznenađujuće glatku, a preko stomaka i leđa ostali su joj ožiljci od bombardovanja koje
je preživela 1965. Nijedan ožiljak joj se nije video kad je bila obučena, ali kad bih je zagrlio,
osećao bih njihov tvrdi brid pod prstima i mekanom kožom dlana.

Deda je navodno trebalo da pazi na nas dok je mama bila na poslu, ali je on obično
išao da se vidi s prijateljima ili da negde postavi zamku. Pre nekoliko godina, kad je problem
s pacovima u našem kraju poprimio zabrinjavajuće razmere („Ti prokletnici odnose decu”,
govorio mi je deda), sam je napravio zamku. Mašinu za tamanjenje. Nikad nije naplaćivao
nikome za njenu upotrebu, što bi mama svakako učinila, jedino je postavljao uslov da on
lično namesti metalnu prečku. „Video sam više puta kako ta stvar kida prste”, objašnjavao je
onima koji su pozajmljivali mišolovku, ali je u stvari voleo da se nečim zanima, da obavlja
neki posao. Samo u našoj kući deda je utamanio tuce pacova, a u jednoj kući u Tunti odapelo
je četrdeset tih kurvinih sinova tokom dvodnevnog masakra. Proveo je obe noći s ljudima iz
Tuntija, postavljajući zamku i spaljujući krv i kad se vratio bio je umoran i nasmejan,
raščupane sede kose, a moja majka mu je rekla: „Izgledaš kao da si tamo jurio ženske.”

Kad je deda bio odsutan, Rafa i ja smo radili šta smo hteli. Rafa je gotovo uvek
izlazio sa svojim društvom, a ja sam išao da se igram s našim susedom Vilfredom. Ponekad
sam se pentrao po drveću. U kraju nije bilo ni jedno jedino drvo koje je moglo da mi odoli i
ponekad bih provodio čitavo popodne uspentran na krošnjama, gledajući kretanje u našem
susedstvu. Kad je deda bio kod kuće (i budan) pričao mi je o starim dobrim vremenima, kad
je čovek još mogao da živi od rada na sopstvenom imanju, kad ljudi nisu mislili samo kako
da odu u SAD.

Mama bi se vraćala kući po zalasku sunca, upravo kada bi posle celodnevnog opijanja
neki susedi postajali razulareni. Naš kraj nije bio baš najbezbednije mesto na svetu i mama bi
obično zamolila nekog od svojih kolega da je doprati do kuće. Ti muškarci su bili mladi, neki
od njih neoženjeni. Mama ih je puštala da je doprate, ali ih nikad nije pozivala da uđu u kuću.
Preprečila bi vrata rukom, rekla „do viđenja” i davala im na znanje da ovamo niko ne ulazi.
Mama je možda bila žgoljava, što je na Ostrvu bilo loše, ali je bila inteligentna i zabavna
žena a to nigde nije lako naći. Muškarcima se sviđala. Sa visine, sa moje osmatračnice, više
no jednom sam gledao kako se ti Porfiriji Rubirose opraštaju od nje do sledećeg dana, odmah
zatim prelaze ulicu i posađuju svoje dupe na ivičnjak tek da bi proverili da li se to mama
samo pravi tvrda. Mama nikada nije bila svesna da su ti ljudi bili preko puta i posle jedno
petnaestak minuta žudnog pogleda uprtog u pročelje naše kuće, čak i najsamotniji od tih
neznanaca natukao bi šešir na glavu i otišao.

Kad bi jednom završila svoj radni dan, mama je prvo morala da odsedi neko vreme u
ljuljašci i nije bilo nikakvog načina da se natera da pre toga bilo šta uradi, čak ni da spremi
večeru. Tada nije htela da čuje ništa o našim problemima, ni ko se opet posekao na kolenu, ni
šta je ko kome rekao. Sedela je tako u zadnjem dvorištu, sklopljenih očiju, puštajući da joj
insekti kopaju kratere po rukama i nogama. Ja bih se ponekad ispentrao na gvanabanu 7 i kad
bi ona otvorila oči i iznenadila me dok je uhodim i smešim joj se, ponovo bi zažmurila, a ja
bih bacao na nju grančice sve dok ne bi počela da se smeje.

7 Gvanabana - karipsko drvo, čiji su plodovi ukusno voće.


2.

Kad bi vremena postala istinski teška, kad bi poslednja šarena novčanica nestala iz
maminog novčanika, ona bi nas slala u kuću nekih rođaka. Telefonirala bi rano ujutru iz kuće
Vilfredovog oca. Izležavajući se kraj Rafe, slušao bih njene molbe, njen odmereni i meki
glas, i molio se Bogu da je jednog dana naši rođaci oteraju do đavola, ali tako nešto se nikad
ne dešava u Santo Domingu.

Rafa bi obično ostajao kod našeg ujaka u Okoi, a ja bih išao kod tetke Mirande u
Boka Čiku.8 Ponekad bismo obojica odlazili u Okou. Ni Boka Čika ni Okoa nisu bili daleko,
ali ja nikad nisam hteo da idem tamo i mama je gotovo uvek morala satima da mi se ulaguje
pre no što bih pristao da uđem u autobus.

„Koliko dugo”, pitao sam mamu šeretski.

„Nakratko”, obećavala mi je, dok je pregledala kraste na potiljku moje obrijane glave.
„Nedelju dana, najviše dve.”

„Koliko je to dana?”

„Deset, dvadeset.”

„Biće ti dobro”, govorio mi je Rafa, i pljunuo u jarak.

„Otkud znaš? Da nisi vrač?”

„Jesam”, odgovarao bi mi kroz smeh. „Taj sam.”

Njemu nije smetalo da putuje; bio je u onim godinama kada je samo želeo da bude
podalje od svoje porodice, da sreće ljude s kojima nije odrastao.

„Svakome je potreban odmor”, razdragano je objašnjavao deda. „Bićeš na moru.


Dobro se provedi. I samo pomisli šta ćeš sve da jedeš.”

Ja nikada nisam voleo da se udaljavam od moje porodice. Nekako intuitivno sam


shvatao kako udaljenost lako ojača i pretvori se u nešto stalno. Na putu za Boku Čiku uvek
sam bio suviše potišten da bih primećivao okean, momke koji pecaju i pokraj puta prodaju
kokosove orahe, penu od talasa koji su se razbijali i stvarali u vazduhu oblake srebrnastih
kapljica.

8 Boca Chica (Boka Čika) - priobalni gradić nedaleko od Santo Dominga, inače omiljeno izletište i letovalište
stanovnika glavnog grada.
Tetka Miranda je imala lepu čvrstu kuću u sredini između dva raskršća, s krovnom
betonskom pločom i s podom u mozaiku, po kojem se mačke nisu baš najbolje snalazile.
Imala je kombinovan nameštaj i televizor, a slavine za vodu su radile kako treba. Svi susedi
su imali kancelarijske poslove ili su radili u trgovini i trebalo je ići najmanje tri ćoška da bi se
došlo do najbliže bakalnice. Sve u svemu, jedno fino naselje. More je bilo nadomak i gotovo
sve vreme sam provodio na plaži, u igri s drugom decom, crneći na suncu.

Tetka zapravo nije bila mami nikakav rod; bila je moja kuma i zato nas je primala s
vremena na vreme. Ali - ništa pare! Nikada nije pozajmljivala novac nikome, čak ni svom
bivšem mužu pijanici, a mama mora da je to znala jer joj nikad nije ni tražila. Tetka je imala
pedesetak godina i bila je tanja od žice, i ma šta da je na sebe stavljala to nije moglo da se
prikrije; njene trajne nikad nisu izdržavale više od nedelju dana pre no što bi se njene lokne
opet osilile više nego ranije. Imala je dvoje dece, Dženifer i Bienvenida, ali ih nije toliko
mazila kao mene. Uvek bi me cmakala i za vreme jela posmatrala bi me netremice, kao da
čeka dejstvo otrova.

„Kladim se da ovo nisi odavno jeo”, govorila bi.

Odmahnuo bih glavom, a Dženifer, kojoj je bilo osamanaest i koja je peglala svoju
kosu, samo bi rekla: „Pusti ga na miru, mama.”

Tetka je, sem toga, volela da izvaljuje kratke zagonetne komentare na račun moga
oca, obično posle nekoliko čašica brugala.9

„Suviše je pio.”

„Šteta što tvoja majka nije ranije mogla da shvati kakva je njegova prava priroda.”

„Trebalo bi da vidi u kakvoj vas je situaciji ostavio.”

Nedelje nisu proticale dovoljno brzo. Noću bih silazio na šetalište uz more da budem
sam, ali to nije bilo moguće. Tamo je sve bilo krcato turistima koji su se majmunisali i vrvelo
od „tigrova” koji su vrebali kako da ih pokradu.

Tri Marije, govorio sam sebi, nišaneći put neba. Jedine zvezde koje sam raspoznavao.

Sve dok jednog dana, po povratku sa plaže, ne bih ugledao mamu i Rafu kako sede u
dnevnoj sobi, svako sa svojom limunadom.

„Vratili ste se”, rekao bih, pokušavajući da prikrijem uzbuđenje u svom glasu.

9 Brugal - najpopularnija marka dominikanskog ruma.


„Nadam se da je bio dobar”, mama je govorila tetki. Imala je kratku kosu, namazane
nokte i bila u istoj crvenoj haljini koju je uvek oblačila za izlaske.

Rafa se smešio, lupio bi me po ramenu, crnji no što sam ga video poslednji put.
„Kako si, Juniore? Falio sam ti, a?”

Seo bih kraj njega i on bi stavio ruku preko mog ramena i tako bismo sedeli slušajući
tetku kako priča mami o tome kako sam bio dobar i šta sam sve jeo.

3.

Te godine kad je tata došao po nas, kad sam ja napunio devet, niko nije ništa
očekivao. Nije bilo nikakvog znaka da se o njemu priča. Te sezone potražnja za
dominikanskom čokoladom nije bila naročita i vlasnici fabrike, neki Portorikanci, otpustiše
na nekoliko meseci većinu radnika. Za njih dobro, za nas užas jedan. Kad se to desilo, mama
se motala po kući po ceo dan. Za razliku od Rafe koji je i te kako umeo da skriva svoja
sranja, ja sam stalno bio na udaru. Zato što sam udario Vilfreda ili što sam jurio nečije
kokoške dok ne bi pocrkale. Mama nije volela da me bije; radije me je terala da klečim na
šljunku, s licem prema zidu. To popodne, kad je stiglo pismo, iznenadila me je dok sam
dedinom mačetom udarao po stablu našeg manga. U ćošak. Deda je navodno trebalo da
nadgleda da li se kazna sprovodi punih deset minuta, ali je bio suviše zauzet deljanjem drveta
da bi se o tome brinuo. Pustio me je posle tri minuta i ja sam se sakrio u spavaću sobu dok on
glasno nije rekao okej, da bi mama mogla da ga čuje. Onda sam otišao u kuhinju trljajući
kolena, a mama je na trenutak podigla oči sa banana koje je ljuštila.

„Bolje nauči red, momče, inače ćeš provesti na kolenima čitav život.”

Gledao sam kišu koja nije prestajala da pada čitav dan.

„Ne, neću”, rekoh joj.

„Odgovaraš mi?”

Udarila me je po dupetu i ja istrčah da potražim Vilfreda. Zatekao sam ga ispod strehe


njegove kuće. Vetar je u naletima bacao kišu u njegovo pocrnelo lice. Rukovali smo se po
uhodanom ritualu. On je bio Muhamed Ali, a ja Sinbad; to su bila naša severnoamerička
imena. Obojica smo bili u kratkim pantalonama; on je nosio neke izanđale sandale koje su mu
visile sa prstiju stopala.

„Šta imaš”, zapitao sam ga.

„Brodiće”, reče, podižući neke papirne trouglove koje nam je napravio njegov otac.
„Ovo je moj.”

„Kakvu nagradu dobija pobednik?”

„Zlatni pehar, evo ovoliki.”

„OK, džukac, spreman sam. Ne puštaj ga pre mene.”

„OK, ovco”, reče, prelazeći na drugu stranu jarka. Imali smo čistu stazu nizbrdo, sve
do raskršća. Nije bilo parkiranih kola, osim jednog zaglibljenog monarha, ali je između
ivičnjaka i njegovih guma bilo dovoljno mesta za plovidbu naših brodića.

Završili smo pet trka pre no što smo primetili da je neko parkirao jedan izdrndani
motocikl pred vratima moje kuće.

„Ko je to?” upitao me je Vilfiredo, puštajući opet u vodu svoj natopljeni brodić.

„Ne znam”, rekoh.

„Idi vidi.”

Već sam bio krenuo. Vozač motocikla je otišao pre no što sam uspeo da stignem do
vrata. Hitro ga je zajašio i odjezdio u oblaku dima.

Mama i deda su bili u dvorištu. Razgovarali su. Deda je bio ljut i njegove šake svikle
da seku trsku bile su stegnute. Odavno nisam video dedu besnog, još od kada mu njegovi
bivši radnici nisu digli kamion kojim je prevozio plodove sa sela.

„Idi napolje”, reče mi mama.

„Ko je to bio?”

„Zar ti nisam nešto rekla?”

„Je l’ to bio neko koga znamo?”

„Napolje”, podviknu mama ubilačkim glasom.

„Šta bi?” upita me Vilfredo kad sam mu se opet pridružio. Nos je počinjao da mu curi.

„Ne znam.”

Kad se sat kasnije Rafa pojavio, šepureći se posle jedne partije bilijara, ja sam već bio
pokušao da govorim sa mamom i sa dedom jedno pet puta. Poslednji put mama mi je prišila
šamar po vratu i Vilfredo mi je kazao da su mi se na koži videli otisci svih prstiju. Sve sam
ispričao Rafi.

„Ne zvuči dobro.” Bacio je opušak. „Ti čekaj ovde.” Obišao je kuću i ušao sa zadnje
strane. Čuo sam prvo njegov, a onda mamin glas. Bez vike, bez svađe.

„Hajdemo”, reče. „Želi da je sačekamo u našoj sobi.”

„Zašto?”

„Samo je to rekla. Da joj kažem da nećemo?”

„Nikako dok je tako besna.”

„Upravo.”

Lupio sam po ruci Vilfreda u znak pozdrava i ušao na glavna vrata sa Rafom. „Šta se
dešava?”

„Dobila je pismo od tate.”

„Stvarno? Šalje pare?”

„Ne.”

„Šta kaže?”

„Otkud znam?”

Seo je na svoju stranu kreveta i izvadio paklo cigareta. Ostao sam da posmatram
složeni postupak koji je izvodio da zapali jednu: let fine cigarete dok nije ostala zarobljena
između njegovih usana i potom iskra, nakon praska koji je proizveo jedan jedini pokret
njegovog palca.

„Odakle ti upaljač?”

„Dala mi ga devojka.”

„Kaži joj da i meni da jedan.”

„Evo ti.” Dobacio mi ga je. „Možeš da ga zadržiš pod uslovom da ne otvaraš kljun.”

„Je l’?”

„Vidiš?” Ispružio je ruku i opet ga uzeo. „Već si ga izgubio.”

Ućutao sam, a on se izvalio na krevet.


„Ej, Sinbade”, reče Vilfredo čija se glava promolila na prozoru. „Šta se dešava?”

„Dobili smo pismo od moga oca!”

Rafa me je zviznuo po glavi. „To je naša porodična stvar, Juniore! Nije za priču po
čitavom komšiluku.”

Vilfredo se osmehnuo: „Ja neću da kažem nikome.”

„Kako da ne”, reče Rafa. „Jer ako zucneš, odrubiću ti tu jebenu glavudžu.”

Pokušao sam da sačekam do kraja. Naša soba je bila samo jedan ugao kuće koji je
deda ozidao daskama. U jednom uglu mama je postavila oltar sa svećama, cigaru na
artiljerijskoj čauri, čašu vode i dva olovna vojnika koje nam je bilo zabranjeno da diramo.
Nad krevetom je visila mreža protiv komaraca, nameštena tako da samo što ne padne na nas.
Ležao sam na leđima i slušao kapi kiše kako udaraju o naš limeni krov.

Mama je poslužila večeru. Gledala nas je kako jedemo a onda opet naredila da odemo
u našu sobu. Nikada na njenom licu nisam video tako prazan, tako skamenjen izraz, i kada
sam pokušao da je zagrlim odgurnula me jednim pokretom. „Opet u krevet”, kazala je.
Ponovo sam slušao kišu. Mora da sam zaspao, jer kad sam se probudio Rafa me je zamišljeno
gledao, a napolju je već pao mrak i u kući niko drugi nije bio budan.

„Pročitao sam pismo”, tiho mi je rekao. Prekrštenih nogu sedeo je na krevetu. Rebra
su mu pravila stepeničastu senku na grudima.

„Tata kaže da dolazi.”

„Stvarno?”

„Ali nemoj da veruješ u to.”

„A zašto?”

„Nije prvi put da to obećava, Juniore.”

„Ah”, rekoh.

Gospođa Tehada je, tamo napolju, počela da peva za svoj račun, loše.

„Rafo!”

„Da?”

„Nisam znao da umeš da čitaš.”


Bilo mi je devet godina i nisam umeo čak ni da se potpišem.

„Da”, rekao je tiho. „Naučio sam tu i tamo. ’Ajde sad, spavaj.”

4.

Rafa je bio u pravu. Nije bilo prvi put. Dve godine po njegovom odlasku, tata je u
pismu najavio da dolazi po nas a mama mu je, onako naivna, poverovala. Pošto je provela
dve godine sama, bila je spremna da poveruje u bilo šta. Pokazala je pismo svima i čak je s
njim govorila preko telefona. Nije ga bilo lako naći, ali je ovog puta uspela i on joj je opet
potvrdio da je tako, da dolazi po nas. Dao joj je svoju reč. Čak je i sa nama govorio, čega se
Rafa kao kroz maglu seća, i rekao nam gomilu sranja, kako nas puno voli i kako moramo da
čuvamo mamu.

Mama je spremila slavlje, čak je i kozu za klanje kupila. Meni i Rafi je kupila novu
odeću i kad se on nije pojavio, sve je poslala svojim kućama, preprodala kozu onome od koga
ju je kupila i gotovo je pomerila pameću. Sećam se kako mi je težak bio taj mesec, ništa mi
teže nije palo u čitavom životu. Kada je deda pokušao da uđe u trag našem ocu, pozivajući
brojeve telefona koje nam je dao, ispostavilo se da niko od ljudi s kojima je živeo nije znao
kuda je otišao.

Nije pomagalo ni to što smo Rafa i ja stalno zapitkivali mamu kada ćemo ići u
Sjedinjene Države ili kada će tata doći po nas. Pričali su mi da sam ja tražio svakodnevno da
vidim njegovu fotografiju. Teško mi je da tako zamislim sebe, kako ludujem za tatom. Kad je
mama odbila da mi pokaže sliku, digao sam dreku kao da me peku. Grdnu dreku. Čak i kao
dečak imao sam glas jači nego mnogi odrasli, i kada sam vikao ljudi su se na ulici okretali u
čudu.

Mama je prvo pokušala da me smiri jednom lakom ćuškom, ali to nije vredelo. Onda
me je zaključala u sobu gde mi je brat rekao da se već jednom smirim, ali ja sam odrečno
drmusao glavom i još jače se drao. Bio sam neutešan. Počeo sam da cepam odeću jer su to
bile moje jedine stvari čije je uništavanje pogađalo moju majku. Odnela je iz sobe sve moje
košulje i ostavila me samo u kratkim pantalonama koje je bilo teško pocepati samo rukama.
Iščupao sam ekser iz zida i izbušio gomilu rupa na pantalonama, sve dok me Rafa nije
zviznuo i rekao: „Dosta, bre, pederu jedan!”
Mama je provodila puno vremena van kuće, na poslu ili na šetalištu uz more, odakle
je mogla da vidi kao se talasi odbijaju o stenje. Muškarci su je nudili cigaretama koje je ona
ćutke pušila. Ne znam koliko je to trajalo. Možda tri meseca. Sve dok se jedno jutro,
početkom proleća, kad se bokori amapola zažare, nisam probudio i zatekao u kući samo dedu.

„Otišla je”, rekao je. „Sad možeš da plačeš koliko ti je volja, kmezavi!”

Kasnije sam od Rafe saznao da je bila u Okoi, kod naših ujaka.

O tom vremenu koje je mama provela van kuće nikad se nije pričalo, ni tada ni sada.
Kad nam se posle pet nedelja vratila, bila je još vitkija i crnja, a ruke su joj bile prekrivene
žuljevima. Izgledala je mlađe; kao ona cura koja je stigla pre petnaest godina u Santo
Domingo, izgarajući od želje da se uda. Jednog dana joj dođoše u posetu neke prijateljice.
Sedele su i pričale, kad iznenada neko pomenu tatino ime. Mami se pogled ugasio sve dok i
odjek njegovog imena nije iščezao i onda su njene crne oči ponovo zasjale. Prasnula je u
smeh, njoj tako svojstven, kao da je neki majušni grom zaparao vazduh.

Otkad se vratila kući mama se prema meni nije ponašala loše, ali više nismo bili tako
bliski kao pre; više me nije zvala crnpurasti, niti mi je donosila čokolade kad bi se vraćala s
posla. Tako joj je, izgleda, bilo po volji. A ja sam bio dovoljno mlad da izdržim njeno
udaljavanje. Imao sam i dalje bejzbol i brata. Imao sam i dalje drveće da se po njemu verem i
guštere, da im čupam repove.

5.

Nedelju dana pošto je stiglo pismo, posmatrao sam je s moga drveta. Za ručak nam je
pravila tople sendviče sa sirom i stavljala ih u papirne kese. Za večeru, pržene banane. Prala
je naš prljav veš, mlateći ga u betonskom koritu pored našeg dvorišta. Kad bi joj se učinilo da
se pentram po previsokim granama, naređivala bi mi da siđem. „Znaš, nisi Čovek pauk”, rekla
bi i kucnula bi me po glavi. A poslepodne, kad bi Vilfredov otac dolazio da igra domine i da
priča o politici, sela bi s njim i sa dedom i smejala se njihovim seoskim pričama. Meni je
delovala sasvim normalno, ali sam se strogo čuvao da je ne izazivam. Još je bilo nečeg
goropadnog u njenom držanju.

U subotu je neki zakasneli uragan prohujao blizu grada i sledećeg dana ljudi su pričali
o tome koliko su visoki bili talasi na šetalištu duž mora. Neka deca su bila izgubljena, odnelo
ih more, a deda je samo vrteo glavom kad je čuo te novosti. „Pomislio bi čovek da bi moru
dosad od nas moralo da pozli”, rekao je.

A u nedelju, mama nas je okupila u zadnjem dvorištu. „Uzećemo slobodan dan”,


obznanila je. „Dan samo za nas, za našu porodicu.”

„Ne treba nam nikakav slobodan dan”, rekoh, i Rafa me ošinu jače no obično.

„Umukni, okej?”

Pokušao sam da mu vratim udarac, ali nas deda dograbi obojicu za ruke. „Nemojte me
terati da vam rascopam glave”, reče.

Mama se udesila i uredila kosu i čak platila kola, umesto da nas ugura u autobus. Dok
smo čekali, vozač se pobrinuo da očisti sedišta peškirom i ja mu rekoh: „Ne izgleda prljavo”,
a on odvrati: „Veruj mi da jeste, momče.” Mama je izgledala prekrasno i mnogi muškarci koji
su prolazili pokraj nje poželeše da čuju kuda ide. Iako nismo mogli da sebi priuštimo taj
luksuz, povela nas je sve u bioskop. Pet smrtnih otrova. U to doba su po bioskopima
prikazivali samo kung-fu filmove. Seo sam između mame i dede. Rafa je otišao pozadi, da se
pridruži grupi momaka koji su pušili i raspravljali o jednom bejzbol igraču iz Liceja.

Posle predstave, mama nam je kupila smrznutu limunadu i dok smo je srkali gledali
smo daždevnjake kako gmižu po stenju kraj mora. Dizali su se strašni talasi i neki delovi
avenije Džordž Vašington10 bili su poplavljeni i kola su napredovala vrlo sporo, pokušavajući
da se probiju kroz vodu.

Čovek u crvenoj gvajaberi stao je kraj nas. Upalio je cigaretu i obratio se mami. Vetar
mu je podizao vrhove kragne. Odakle ste?

„Iz Santjaga”,11 odgovorila je ona.

Rafa je frknuo.

„Onda mora da ste došli u posetu rođacima.”

„Da”, reče ona, „da posetim rođake moga muža.”

Čovek klimnu glavom. Bio je tamnoput, a po vratu i rukama imao je neke beličaste
fleke. Prsti su mu lako podrhtavali dok je prinosio cigaretu ustima. Nadao sam se da će mu
cigareta ispasti, tek da vidim šta će okean s njom učiniti. Morali smo da čekamo gotovo čitav
minut pre no što je rekao do viđenja i udaljio se.
10 Džordž Vašington - glavna avenija duž mora u Santo Domingu.
11 Santjago - po veličini i značaju drugi grad Dominikanske Republike.
„Koji ludak”, reče deda.

Rafa podiže pesnicu. „Trebalo je da mi daš znak. Ja bih mu opalio jedan kung-fu
pravo u glavu.”

„Kad mi je tvoj otac prišao, učinio je to mnogo bolje”, reče mama.

Deda se zagledao u svoje nadlanice, posmatrajući duge bele dlake koje su ih


prekrivale. Bio je kao u čudu.

„Tvoj otac me je zapitao da li hoću jednu cigaretu i onda mi je dao čitavo paklo, tek
da mi pokaže da je dasa.”

Uhvatio sam se za šipku na ogradi. „Je l’ baš ovde?”

„Oh, ne”, reče ona. Okrenula se i pogledala na saobraćaj. „Taj deo grada više ne
postoji.”

6.

Rafa je verovao da će tata doći noću, kao Isus, da ćemo ga jednog jutra samo zateći za
doručkom, nasmejanog i neobrijanog, za stolom. Suviše stvarno da bi se verovalo u tako
nešto. Biće da je viši, Rafa je proricao. Severnoamerička ishrana tako deluje na ljude. Tata će
iznenaditi mamu kada bude izlazila s posla, pokupiće je nemačkim kolima. Neće prozboriti ni
reči sa čovekom koji je prati kući. Mama neće znati šta da kaže, a ni on takođe. Provozaće se
dole, do obale, a onda će je povesti u bioskop, jer je tako bilo kad su se upoznali i tako će
poželeti da ponovo počnu.

Ja bih ga ugledao iz krošnje drveta, kako dolazi. Čovek koji lagano maše rukama i
ima oči baš kao moje. Sa zlatnim prstenjem, kolonjskom vodom na vratu, u svilenoj košulji i
cipelama od fine kože. Čitav kraj će izići da ga dočeka. Poljubac za mamu, drugi za Rafu,
stisak nevoljno pružene dedine ruke, a onda pogled na mene, iza svih njih. „A šta je s ovim”,
upitao bi i mama bi odgovorila: „Ne poznaje te.” Čučnuo bi tako da mu se vide svetložute
otmene čarape, opipao bi mi ožiljke na rukama i po glavi. „Juniore”, rekao bi najzad; njegovo
neobrijano lice tik uz moje, njegov palac opisuje krug po mom obrazu.
Hesus Dijas

(Kuba)

Prah napola

Prašnjava skrama je sve prekrivala, od auta do naše kose. Zatvorili smo prozore, ali
prašina je već pokrila sedišta. Nismo progovarali ni reči, ali grla su nam gorela. Od pre
izvesnog vremena, ni životinje, ni polja nisu imali boje, samo prah. Ni nasip kraj puta se više
nije razlikovao od polja. Celo polje postalo je ogroman nasip s gustim oblakom praha koji
nikako da se podigne: nepomičan, dug, prianjao je uz drum i svakog časa prelazio preko
njega, jedino čega je tu bilo, jer sve ostalo beše istovetno; tek jedan nasip, a nasip - samo
prah. Ono drugo - bilo je sunce. Bez središta i bez zraka, neko rasparčano sunce - od čitavog
sunca, samo toplota. Ovo sunce nije imalo drugih svojstava. Toplota. U prahu je ostalo sve
sem vrućine. Sve drugo smo bili mi. Namerio sam se da pogledam na časovnik kako bih
doznao koliko dugo treba još da putujemo i koliko da se vozimo po ovom nasipu. Krug
časovnika je, međutim, bio prekriven prašinom i - mada je bila suva - nisam uspeo da je
očistim. Ništa mi nije pomagalo da se orijentišem. Sunce je iščezlo s neba da bi se, užareno,
pojavilo posvuda. Ustajali vazduh, mrk sred praha. Ispred auta, na petnaest do dvadeset
metara, prah je poprimao obličje, postajao je taman i čvrst. Iz oblaka je počela da se
uobličava neka prilika i da napreduje. Zaustavih kola.

„Niko da ovuda naiđe već čitavu večnost”, reče.

Glas je bio kao od zemlje, raspukao. Prilazeći, oblik je postajao ljudski.

Nije bilo sumnje, to je bio čovek, sav od praha, ali čovek. Razvejao sam svoje nejasne
strepnje pri pogledu na samog sebe i na svoju ženu: izgledali smo isto tako. On se u
međuvremenu ukrcao u kola i ja produžih vožnju.

„Čekao sam čitavu večnost”, ubrzo reče.


Taj glas me je uznemirio. Opet zemljan, raspukao i umoran, opet vremešan, kao kad
zaškripe šarke na vratima koja se otvaraju posle stotinu godina. Pogledao sam ženu, ali se ona
nije čak ni osvrnula. On se vratio svojoj tišini. Naredni časovi bili su mi kao vekovi.
Poverovao sam da shvatam ono što je čovek rekao. Čitavu večnost kasnije, prah je ponovo
očvrsnuo, ali u raznim pravcima. Bio je prozračan samo ispred automobila. Od oblaka sa
strane stvarale su se neke strukture, otkrivajući razne oblike - oblike zagasitih krovinjara,
prašnjave police po prašnjavim podrumima, bačijske pse, školu. To je bilo, ili je moralo biti,
ili mora da je bilo - selo.

„Fraj Benito.”

Zemljani glas mi je odgovorio. Poželeo sam da pogledam unazad, ali nije bilo
potrebno. Čovek je stajao na prahu, pored automobila.

„Gledajte”, pokazao je na jednu trošnu crkvu, „tamo su krstili Batistu, 12 nema više
ničega, ni mene”, reče.

Ispario je u oblaku koji se potom po prvi put pokrenuo, svijajući se oko crkve dok je
nije sasvim zaogrnuo. Dao sam gas, ne čekajući da vidim više.

„Čudan neki tip”, rekao sam ženi.

„Koji tip?” upitala me je.

„Pa ovaj što je otišao onuda.”

Ali sela niotkud. Samo jedan dugi, nepomičan oblak, prionuo uz drum.

„Mislim da te je prašina izludela”, rekla mi je.

Zaustio sam da joj odgovorim, ali nisam mogao jer mi se jezik rastakao dok sam u
ustima osećao neki raspukli ukus i zemlju kako mi teče venama.

12 Fulhensio Batista - kubanski oficir koji je 1952. izveo državni udar i zaveo vojnu diktaturu. Prethodno je bio
predsednik republike, od 1940. do 1944, a za senatora je izabran 1948. godine.
Mempo Đardineli

(Argentina)

Cipele

Mama je besna na tatu jer se tati ne sviđaju cipele koje ona nosi, i kaže da to što joj je
on danas uradio nema nameru da mu oprosti dok je živa, a ni kad umre.

Svako bi mogao da se složi s tatom da je to što je učinio obična glupost, ali cela stvar
se među njima pretvorila u ključno pitanje, nešto konačno, zato što je to kod mame jedan
neljudski bes, jed kao u šekspirovskim tragedijama i jarost koju ima baštovanov pas, kako
kaže Tetka Etelvina kada je vidi takvu; jer kaže (Tetka Etelvina) da mama kad je ljuta ide
samo glavom kroz zid i niti kome prašta niti prima izvinjenje.

Mama ima vrlo lepa stopala, dražesna i skladna, bez žuljeva, a prsti su joj završeci
empanada, i sa time se svi slažu. Upravo zato, kaže tata, pravi je zločin što nosi tako ružne
cipele. „Ja ne znam šta je tebi da nosiš te užasne cipeletine, glomazne i zatvorene, pa još i
prave buku”, kaže tata. „Povrh svega toga, iz neobjašnjivih razloga užasno škripe kad u njima
hodaš, ali to ne može ni da se spomene, jer ti nikada ne prihvataš nikakvu kritiku.” „Stvar je u
tome što tvoje kritike nikada nisu konstruktivne”, kaže mama. „Stvar je u tome što ti pobesniš
kao zver”, kaže tata. I na kraju mama viče da je to, u svakom slučaju, njena urođena mana i
„bolje ti je da ne pričaš o mojim manama, sita sam tvojih kritika, sita sam tvojih ocena, i sita
sam ovog našeg života, jer ja zaslužujem nešto drugo” (mama to uvek govori). I pošto nema
načina da je zaustavi, tata ućuti, a ona nastavlja da govori sve ono što je u stanju da kaže, a to
je veoma mnogo i žestoko.

Od mame se ni u čemu ne može tražiti diskrecija. A nema ni mnogo smisla za humor.


Kada su bili mlađi, on joj je predlagao da nosi patike: „Na kraju krajeva”, šalio se, „ja ću
ionako da te volim. Ona je, međutim, s punim pravom, kupovala cipele koje su joj se sviđale i
nosila one koje je htela, žaleći se uvek da ne zna zašto muškarci imaju tu maniju da određuju
ženama šta da obuku: „Kada nas upoznaju, osvaja ih naša smela odeća, ali kad nas jednom
osvoje žele da idemo kao časne sestre i teško onoj koja obuče mini suknju ili joj sevne deo
sise.”

Pošto je takva alapača, tako žustra i tako te strelja pogledom, ni u šali ne možeš da joj
kažeš ono što joj se ne sviđa, to već znamo. Zato je ono što je tata uradio u subotu uveče, iako
zvuči kao glupost, bilo ipak previše: u kući nije bilo nikoga od porodice i on je to iskoristio
da pokupi sve mamine cipele, jedno deset ili dvanaest pari i starih i novih, stavio ih je u jednu
kesu, pozvao je Huanitu (ona je devojka koja radi kod nas u kući, jer iako nismo bogati
imamo što ono kažu bedinerku) i kazao joj: „Uzmite Huanita, rekla mi je gospođa da vam ih
poklonim.”

I dao joj je kesu sa svim cipelama koju je Huanita oduševljeno odnela svojoj kući.

Mama je, naravno, što je bilo za očekivati, to primetila još iste večeri, čim je stigla,
izula čizme i potražila sandale koje nosi po kući. Otkrila je da u ormaru nema cipela, pa se iz
spavaće sobe začuo krik: „Titino, šta si uradio s mojim cipelama!” Onda je izašla da se s njim
obračuna.

Tata se ludo zabavljao i rekao joj istinu: „Sve sam poklonio Huaniti.” Što je ipsofacto
kod mame izazvalo najgoru moguću bujicu reči: rekla mu je da je sirovi žabar, nostalgični
komunista, čak mu je rekla i da je nacista antisemita kurvin sin, a zatim je otišla da kaže
svima, počev od babe i Tetke Etelvine, da ovaj čovek, kad mu je dosadno, predstavlja pravu
opasnost zato što ne gleda svoja posla i sad ima da vidi koliki će račun da mu stigne iz
obućarske radnje.

Mene kod njih dvoje izluđuju dve stvari: mamina nesposobnost da prihvati tuđe
komentare, i ta tatina manija da menja ljude.

Ali nema vajde s njima! Tetka Etelvina kaže da je takve ljude najbolje ignorisati. Ja
mislim da je u pravu. Ali kad su ti roditelji, ne može se.
Rubem Fonseka

(Brazil)

Kopromantija

Zašto je Bog, ili tvorac svega što postoji na svetu, kada mu je dao postojanje, kad ga
je izvadio iz Ničega, osudio čoveka da vrši nuždu? Da li je time što nam je dodelio
nepovratnu funkciju da sve što pojedemo pretvorimo u govna, Bog otkrio svoju nesposobnost
da stvori savršeno biće? Ili je njegova volja bila takva, da nas učini tako sirovima? Ergo,
govna?

Ne znam kako sam počeo da razmišljam o takvim stvarima. Nisam bio religiozan
čovek i uvek sam smatrao Boga tajnom iznad ljudskih moći razumevanja, te me je zato malo
zanimao. Izmet mi je, uglavnom, uvek izgledao beskoristan i odvratan, osim, naravno, za
koprofile i koprogafe, čudne individue obdarene neobičnim opsesivnim anomalijama. Da,
znam da je Frojd tvrdio da je fekalno intimno i neodvojivo vezano za seksualno, položaj
genitalija - inter urinas et faeces - odlučujući i nepromenljivi faktor. Ali, ni to me nije
zanimalo.

Istina je, međutim, da sam razmišljao o Bogu i posmatrao svoje fekalije u klozetskoj
šolji. Interesantno, kada nas neko pitanje zanima, nešto u vezi sa njim u svakom trenutku
privlači našu pažnju, kao zvuk klozetske šolje komšije čiji je stan pored moga, ili vest koju
sam našao u nekim novinama, koju u normalnim okolnostima ne bih primetio, da je
londonski Sotbi na aukciji prodao kolekciju od deset konzervi sa izmetom, umetničko delo
konceptualnog umetnika, Italijana Pjera Manconija, preminulog 1963. Delo je kupio privatni
kolekcionar koji je izbacio krajnju ponudu od devetsto četrdeset hiljada dolara.

Uprkos tome što sam u početku reagovao sa odvratnošću, svakodnevno sam


posmatrao svoje fekalije. Primetio sam da su se dimenzije, količina, boja i miris menjali.
Jedne noći sam pokušao da se prisetim raznih oblika koje su moje fekalije poprimale nakon
izbacivanja, ali nisam imao uspeha. Ustao sam, otišao u radnu sobu, ali nisam uspeo da
napravim precizne crteže, jer je struktura fekalija obično fragmentarna i raznolika. Poprimaju
svoj izgled kada, usled nehotičnih ritmičnih kontrakcija stomačnih mišića, sažvakani zalogaji
prolaze kroz naše tanko crevo u debelo crevo. Utiču i razni drugi faktori, kao, na primer, vrsta
konzumirane hrane.

Sledećeg dana sam kupio „polaroid”. Svakog dana sam njime fotografisao svoje
fekalije, filmom u boji. Na kraju meseca imao sam arhiv od šezdeset dve fotografije - moj
stomak funkcioniše najmanje dva puta dnevno - koje sam složio u album. Osim fotografija
mog izmeta, počeo sam da dodajem informacije o boji. Boje fotografija nikada nisu precizne.
Unosio sam informacije svakog dana.

Uskoro sam saznao ponešto o oblicima (ponavljam, nikada nisu bili potpuno isti),
koje izmet može da poprimi, ali to mi nije bilo dovoljno. Onda sam pored svake slike hteo da
opišem miris koji takođe varira, ali nisam uspeo. Kant je bio u pravu kada je tvrdio da je čulo
mirisa sekundarno, jer ne može da se iskaže. U album sam, na primer, zapisao ovaj tekst koji
se odnosi na miris gustog izmeta, tamnobraon boje: zagasiti miris trulog povrća u zatvorenom
frižideru. Šta je bilo to zagasiti miris? Koje povrće? Brokoli? Ličio sam na enologa koji
opisuje miris vina, ali sam u stvari svojim opisima mirisa pravio neku vrstu poezije. Znamo
da miris fekalija čini organsko jedinjenje indola, koji se nalazi u ulju jasmina i u mošusu, i
skatola, i da termin skatologija još više asocira na fekalije i bestidnost. (Ne mešati sa drugom
reči koja se isto piše u našem jeziku, ali ima drukčiju grčku etimologiju, jedna je skatos -
izmet, a druga eschatos - kraj, ova druga skatologija ima teološku primenu i znači strašni sud,
smrt, vaskrsenje, to je doktrina poslednjeg suda ljudskog bića i sveta.)

Nedostajalo je da izmerim težinu fekalija, a za to su moja varljiva čula bila još manje
kompetentna. Kupio sam vagu i posle jednomesečnog merenja proizvoda dva dnevna kretanja
mog stomaka, zaključio sam da sam u periodu od dvadeset četiri sata eliminisao između
dvesta osamdeset i trista grama fekalne materije. Kako je fantastična stvar sistem varenja,
njegova anatomija, mehanički i hemijski procesi varenja koji počinju u ustima imaju
peristaltičko kretanje i trpe katalitičke i metaboličke hemijske reakcije. Svi znaju, ali nije na
odmet ponoviti, da su fekalije sačinjene od nesvarene ili nesvarljive hrane, sluzi, celuloze,
sokova (žuči i pankreasa i drugih organa za varenje), enzima, leukocita, epitelnih ćelija,
fragmenata ćelija sa stomačnih zidova, mineralnih soli, vode i, osim ostalih materija, velikog
broja bakterija. Najprisutnije su bakterije. Mojih dvesta osamdeset grama fekalija dnevno
imale su prosečno sto milijardi bakterija, više od sedamdeset različitih vrsta. Ali na fizički
karakter i hemijski sastav fekalija, iako ne isključivo, utiče vrsta hrane koju konzumiramo.
Ishrana bogata celulozom proizvodi obiman izmet. Analiza fekalija je vrlo važna u
dijagnosticiranju bolesti, to je važno sredstvo medicinske semiotike. Ako smo ono što
jedemo, kako kaže filozof, takođe smo ono što izbacujemo. Bog je iz nekog razloga stvorio
govna.

Zaboravio sam da kažem da sam zamenio svoju klozetsku šolju čiji oblik levka
pritiska fekalije, za drugu, strane proizvodnje, koju su morali da uvezu, komad sa mnogo
širim i ravnijim dnom, koji nije nimalo uticao na dimenzije izmeta kada je padao nakon što se
izbaci, omogućavajući ispravnije posmatranje njegovih prirodnih oblika i položaja. Bilo je,
takođe, lakše praviti fotografije i izvlačenje radi merenja - poslednja faza procesa - zahtevala
je manje posla.

Jednog dana sedeo sam u dnevnoj sobi i na stolu primetio neki stari časopis koji je
trebalo da bude u posebnom arhivu za objavljene tekstove čiji sam ja autor. Nisam se sećao
da sam ga izvadio iz arhiva; kako li se pojavio na stolu? Osetio sam izvesno nezadovoljstvo
kada sam potražio svoj članak. To je bio esej pod naslovom „Veštine predviđanja”. U njemu
sam ukratko govorio da su astrologija, hiromantija & co. samo obmane prevaranata koji se
rugaju poverenju naivnih ljudi. Da bih napisao članak, intervjuisao sam nekoliko tih
individua koje su zarađivale za život predskazujući budućnost i, mnogo puta, prošlost osoba,
posmatranjem raznih znakova. Osim zvezda, bilo je onih koji su zasnivali svoja predviđanja
na kartama, linijama na dlanu, borama na čelu, kristalima, školjkama, rukopisu, vodi, vatri,
dimu, pepelu, vetru, lišću. I svako od tih proricanja imalo je posebno ime koje ga je
karakterisalo. Prvi koga sam intervjuisao, koji je praktikovao smehoskopiju, govorio je da
može da otkrije karakter, misli i budućnost osobe preko načina na koji se smeje i izazvao me
da se nasmejem. Poslednji koga sam intervjuisao...

Ah, poslednji koga sam intervjuisao... Živeo je u jednoj kući na periferiji Rija, u
siromašnom kraju ruralne oblasti. Ono što me je navelo da se suočim sa teškoćama da ga
pronađem bila je činjenica da je on jedini sa mog spiska praktikovao veštinu gatanja po utrobi
životinja, i bio sam radoznao da saznam kakva je to vrsta prevare. Njegova zidana
jednospratna kuća bila je usred dvorišta osenčenog drvećem. Ušao sam kroz kapiju u ruinama
i morao nekoliko puta da kucam na vrata. Dočekao me je star, vrlo mršav čovek, dubokog i
tužnog glasa. Kuća je bila skromno nameštena, nije se video nijedan električni aparat.
Smicalice ovog tipa mu ne pomažu mnogo, pomislio sam. Kao da mi je pročitao misli, on je
progunđao: „Vi ne želite da znate istinu, osećam neveru u vašem srcu.” Savlađujući
iznenađenje, odgovorih: „Želim samo da znam istinu, priznajem da imam predubeđenja, ali
trudim se da budem objektivan u svojim sudovima.” On me uhvati za ruku svojom
suvonjavom šakom. „Dođite”, reče.

Otišli smo u dno dvorišta. Na utabanoj zemlji bili su neki obori, jedan sa jarićima,
jedan sa peradi, mislim sa patkama i kokoškama, i još jedan sa zečevima. Stari je ušao u obor
s jarićima, uzeo jednu životinju i odneo je u jedan ozidan krug, u ćošak dvorišta. Smrkavalo
se. Stari je upalio kerozinsku lampu. U ruci mu se pojavio ogroman nož. S nekoliko udaraca,
ne znam otkud mu snage za to, odsekao je jaretu glavu. Odmah je - ne volim da se sećam tih
stvari - oštrim sečivom isekao duboki i dugački otvor u telu jareta i izvadio utrobu. Spustio je
kerozinsku lampu na malo krvi i dugo posmatrao creva životinje. Na kraju je pogledao u
mene i rekao: „Istina je ovakva, neka vama vrlo bliska osoba će uskoro umreti, vidite, sve je
ovde napisano.” Savladao sam odvratnost i pogledao tu krvavu utrobu.

Vidim broj osam.

„To je broj”, rekao je starac.

Tu scenu nisam uključio u članak. I tokom svih ovih godina držao sam je u dubinama
svog uma, zaboravljenu. Ali danas, kada sam video časopis, setio sam se sa istim bolom koji
sam tom prilikom osetio, sahrane moje majke. Kao da je jare rasporeno usred moje dnevne
sobe i kao da ponovo gledam broj osam u crevima žrtvovane životinje. Moja majka mi je bila
najbliža osoba i umrla je neočekivano, osam dana posle strašnog predskazanja starog proroka.

Od tog trenutka, kada sam odblokirao iz glave sećanje na zlokobno predviđanje smrti
moje majke, počeo sam da tražim znake proročanstva u svojim fekalijama. Svako tumačenje
zahteva svoj rečnik i očigledno semiotiku; bez toga, tumač, ma koliko da je sposoban i
motivisan, ne može da radi. Možda je moj Album fekalija već bio neka vrsta leksikona koji
sam nesvesno napravio da mi posluži kao osnova za tumačenja koja sam sada nameravao da
sprovedem.

Bilo mi je potrebno izvesno vreme, da budem tačan, sedamsto pedeset pet dana, više
od dve godine, da razvijem svoje duhovne moći i da se oslobodim ograničenja koja su me
navodila da primećujem samo opipljivu stvarnost i da na kraju tumačim te znake koje su mi
fekalije pokazivale. Da bi čovek baratao simbolima i metaforama potrebno je mnogo pažnje i
strpljenja. Fekalije su, mogu to da tvrdim, kriptogram i ja sam otkrio kako da ih dešifrujem.
Neću ovde detaljno da navodim metode koje sam koristio, ni semantičke i hermeneutičke
aspekte procesa. Samo mogu da kažem da je stepen specifičnosti pitanja značajan faktor.
Uspevam da postavim pitanja unapred, pre nego što se ispraznim, i da posle tumačim znake u
potrazi za odgovorom. S druge strane, pitanja koja mogu da se objasne jednostavnim
odricanjem ili potvrđivanjem, olakšavaju posao. Uspeo sam da predvidim preko tog tipa
specifičnog istraživanja uspeh jedne moje knjige i neuspeh druge. Ali ponekad nisam
istraživao ništa i koristio sam apsolutni metod koji se sastoji u dobijanju odgovora bez
postavljenih pitanja. U svojim fekalijama mogao sam da pročitam predviđanje smrti jednog
političara, predskazanje rušenja jedne zgrade s mnoštvom mrtvih, proročanstvo jednog
etničkog rata. Ali, stvar nisam ni sa kim komentarisao, jer bi sigurno rekli da sam lud.

Pre nešto više od šest meseci primetio sam da se promenio ritam puštanja vode
klozetske šolje mog komšije i uskoro sam otkrio razlog. Stan je prodat jednoj mladoj ženi
koju sam jednog popodneva, kada sam došao kući, našao neraspoloženu ispred njenih vrata.
Nije imala ključeve i nije mogla da uđe. Ponudio sam se da kroz moj prozor uđem u njen stan
i da, ako je njen prozor otvoren, otvorim vrata. To je od mene zahtevalo malo gimnastike, ali
nije bilo teško.

Pozvala me je na kafu. Zvala se Anita. Počeli smo da se posećujemo, sviđali smo se


jedno drugom, živeli smo sami, ni ja ni ona nismo imali rođake na ovom svetu, imali smo
zajednička interesovanja i slična mišljenja o knjigama, filmovima, pozorišnim predstavama.
Iako je bila mistična osoba, nikada joj nisam pričao o svojim proročanskim moćima, jer su
govna među nama prećutno bila zabranjena tema, ona me sigurno ne bi pustila da vidim njene
fekalije; ako bi neko od nas išao u kupatilo, uvek se trudio da potom isprska prostoriju
dezodoransom koji je strateški stajao pored lavaboa.

Pre nego što sam joj izjavio ljubav, deset dana sam tumačio i dešifrovao odgovore
koje su moje fekalije davale na pitanje: da li će to biti žena mog života. Odgovor je uvek bio
potvrdan.

Otišao sam s Anitom na ručak u restoran. Kao i obično, ona je dugo čitala jelovnik.
Već sam rekao da se ona smatrala mističnom osobom i pridavala je hrani alegorijski značaj.
Verovala je u postojanje znanja koja su pristupačna samo putem subjektivne percepcije. Kako
nije znala za moći koje sam imao, govorila je da ja, naprotiv, jedva primećujem ono što mi
pokazuju moja čula, i da su mi ona pružala tek grubu percepciju stvari. Tvrdila je da njena
vitalnost, vedrina i radost življenja proizlaze iz sposobnosti da dovede u sklad fizički i
duhovni svet putem mističnih iskustava koje mi nije objašnjavala jer ih ne bih razumeo. Kada
sam je pitao kakvu ulogu u tom procesu imaju vežbe aerobika, istezanja i jačanja muskulature
koje je ona svakodnevno radila, Anita je, osmehnuvši se, nadmoćno izjavila da ja kao
sveštenik iz srednjeg veka brkam misticizam i asketizam. Zaista, njene ezoterične sklonosti
zajedno s njenom lepotom mogle su biti ilustraciju za princezu iz bajke - i činile su je još
privlačnijom.

U tom restoranu sam Aniti izjavio ljubav. Zatim smo otišli kod mene.

Te noći smo prvi put vodili ljubav. Kasnije, za vreme našeg snenog odmaranja
prožetog nežnim rečima, ona je upitala da li imam neki muzički rečnik, jer je htela nešto da
proveri. Ja bih se u normalnim okolnostima digao iz kreveta i otišao po knjigu. Ali, Anita je
primetila da sam pospan od vina koje smo pili za večerom i od ljubavnog zadovoljstva i rekla
da će sama naći rečnik i da ja ostanem da ležim.

Potrajalo je dok se Anita nije vratila u sobu. Mislim da sam čak i odremao. Kada se
vratila, držala je Album fekalija u ruci.

„Šta je ovo”, pitala je. Skočio sam iz kreveta i pokušao da joj ga istrgnem iz ruku,
objašnjavajući da ne bih voleo da to čita jer će se šokirati. Anita je odgovorila da je već
pročitala nekoliko strana i da joj je bilo zanimljivo. Molila me je da joj objasnim detaljno šta
je to i čemu služi taj dosije.

Sve sam joj ispričao; Anita je pažljivo slušala i često gledala u Album koji je držala u
rukama. Na moj užas, ne samo da je postavljala pitanja, nego je sa mnom razgovarala o
detaljima koji se odnose na moja tumačenja. Rekao sam joj da sam iznenađen njenom
reakcijom, spomenuo činjenicu da joj je jedna od mojih knjiga, gde jedna priča ima veze sa
fekalijama, bila neprijatna i Anita je odgovorila da je razlog njene odbojnosti bio drugi,
romantično mačističko ponašanje muškog lika. Da je sve to što joj pričam čini srećnom jer
znači da sam vrlo osećajna osoba. Iskoristio sam priliku da joj kažem da bih jednog dana
voleo da vidim njene fekalije, ali ona je odgovorila da to nikada neće dozvoliti. Ali da nema
ništa protiv da vidi moje.

Izvesno vreme smo posmatrali i analizirali moje fekalije i razmatrali njihovu


fenomenologiju. Jednog dana smo bili kod Anite i ona me je pozvala da u klozetskoj šolji
vidim njene fekalije. Priznajem da sam bio uzbuđen, osećao sam da nam se ljubav učvrstila,
poverenje među ljubavnicima ima taj efekat. Nažalost, Anitin toalet je bio dubok i u obliku
levka i to je nanosilo štetu celovitosti fekalija koje mi je pokazivala, izazivajući egzogeno
izobličenje, zbog čega je masa bila nečitljiva. Objasnio sam to Aniti, rekao sam joj da, kako
bi sprečila da se problem ponovi, treba da koristi moju specijalnu šolju. Anita se složila i
izjavila da je bila srećna što je videla moje fekalije i da se, pokazavši mi svoje, oseća
slobodnije i bliže meni.

Sledećeg dana Anita se ispraznila u mom kupatilu. Njene fekalije bile su izuzetno
bogate, nekoliko komada u oblicima štapića ili prutića, simetrično raspoređeni, jedan pored
drugog. Nikada nisam video fekalije koje imaju tako podsticajan oblik. Onda sam užasnuto
primetio da je jedan od štapića bio potpuno savijen i da je oblikovao broj osam, ista ona
osmica koju sam video u utrobi jareta koje je žrtvovao prorok, predskazanje smrti moje
majke.

Anita je, primetivši moje bledilo, pitala da li mi je dobro. Odgovorio sam da taj oblik
znači da će neko njoj vrlo blizak umreti. Anita je sumnjala, ili se pravila da sumnja u moje
proročanstvo. Ispričao sam joj priču o mojoj majci, rekao da je osam dana bilo vreme koje je
proteklo između prorokovog otkrića i njene smrti.

Aniti niko nije bio tako blizak kao ja. Predodređen da umrem, morao sam da požurim,
jer jesam hteo da joj prenesem tajne kopromantije, reči koja ne postoji ni u jednom rečniku i
koju sam ja sastavio od očiglednih grčkih elemenata. Na celom svetu sam samo ja, usamljeni
tvorac njenog kodeksa i njene hermeneutike, imao tu moć predskazivanja.

Sutra će biti osmi dan. U krevetu smo, umorni. Upravo sam pitao Anitu da li želi da
vodi ljubav. Odgovorila je da više voli da ostane mirno pored mene dok se držimo za ruke u
tami i da sluša moje disanje.
Alberto Fuget

(Čile)

Više zvezda nego na nebu

Scena jedan, prvi put. Kafe Kod Denija.

Enterijer/Noć. Krupni opšti plan (KOP)

Noć je i svetlost koja nas okružuje varira između purpurne „agfa” i indigo „fudži”.
Ima nečeg nestvarnog na nebu, kao da je sve jedna scenska postavka, a noć američka. To i
jeste na neki način. Mislim, američka. Dan za noć. Day for night. Snimanje danju da izgleda
kao da je noć. Ali se primećuje, uvek se primećuje. To je ono loše kad je reč o trikovima, o
laži. Mesec ne baca takve senke, more nikad ne pravi toliki odblesak. Ili, možda. Ova noć to
dokazuje. Mesec je pun, kodak žuto, sa gnojavim bubuljicama, i ja vidim senke. Moje senke.
Vidim ih na sve strane. Slede me svuda.

Jedna mala, koja je mnogo letela, rekla mi je jednom: „U Los Anđeles treba stići
noću.” Mi smo stigli danju, kopnom, iz pustinje. Čovek uđe u Los Anđeles i, tri sata kasnije,
još nije stigao.

Za vreme ceremonije je padala kiša, ali sad je nebo bistro i ima više zvezda nego onih
koje sjaje na zemlji. Po čitavom gradu su reflektori koji obasjavaju nebeski svod. Kao logotip
Twentieth Century Fox. Identično. Precrtano. Jedna ogromna dolina se obrušava i otvara još
niže niz ovo brdo. Sve miriše na jakarande i magnolije, mislim, nešto jako i tropsko i
egzotično, kao kad se pleše sa znojavom devojkom koja je cedila mango.

Gledam kroz ogromno staklo: saobraćaj je zaustavljen ali pulsira i diše kao pop koji je
upravo uzeo ekstazi.

Elej, Los Anđeles, Kalifornija.


Scena dva, treći put. Kafe Kod Denija.

Enterijer/Noć. Opšti plan (OP)

Nalazimo se u jednom estetski pretencioznom kafeu, Kod Denija. Edvard Hoper sreće
Dejvida Hoknija uz mali dodatak Tima Bartona, tek radi začina. Nas dvojica smo naslonjeni
na ovaj šank, sedimo na nekim visokim hromiranim stolicama. Kod Denija, to je jedan
porodični kafe, izdanak onog vremena kad su porodice još postojale. Fotografije obroka koji
se nude odštampane su na plastičnim jelovnicima, ulepljenim od sirupa za palačinke. Mnogo
ulupanog krema, prženih krompirića, porcija peršuna i punih čaša vode s ledom.

Kod Denija ne služe alkohol nego kafu. Kafu tipa american-white-trash. Dekafeinski
sok od kišobrana. Ništa Starbucks, skim milk cappucinos, espresso sa fucking šlagom. Ništa
evropeizovana sofistikacija, moliću lepo. Deni je Deni, nema veze što je to onaj Deni na
Sanset stripu koji je suviše „in”, koji je svi-ovuda-prolaze, koji je vidi-ko-je-majku-mu-ovde.
Ovde nude doručak Gren slem 24 sata dnevno. Deni je, uzgred budi rečeno, jedina jeftina
rupa na čitavom brdu. Talk is cheap, love is not. Sve mi je više nego jasno.

„Can I have a refill?” pita Gregori kelnericu, jednu malu cimet-crnku, kovrdžavu,
poširoku, preteranu, koja čisti izanđalu površinu ultrapastnog šanka boje dijet margarina.

Engleski kojim govori Gregorio, alias Gregory, a.k.a. Greg Ulični je veoma britansko-
školski, privatni koledž, štraftasta kravata. Gregori ga je usavršio zaglibivši se u veoma
ispošćenom Njujorku. Engleski kojim govori Gregory of the Street je veoma PBS, kanal
kulture, Čarli Rouz, lepota razmišljanja. Njegov španski je, međutim, pao na nivo Univizije.
Ja mu dođem više kao „Ja volim takos Bell” Cute accent, ali na kraju krajeva ipak akcent.

„Hoćeš li još kafe, brader?”

„Ne”, kažem mu. „Dalje.”

Ovde na severu uvek me pitaju: where are you from, man? Odakle si? Dobro pitanje:
odakle sam? Nikad ne pitaju, šta radiš? U stvari, ništa. Ništa što mi se sviđa. U koju školu si
išao? Ma nije ni za kurac. Poznaješ li Paulu Puejredon? Kako da je ne poznajem? Zašto
misliš da sam ovde? Zbog radnji? Zbog bioskopa? Zbog centralnog grejanja?

Rouzi Peres dopunjava posude sa šećerom. Deluje kao da ne sluša. Gledam joj cipele.
Kao da je bolničarka. Ravne. Krem. Majkl Kejn u Obučena da ubije. Iste takve. Šta bi s De
Palmom? U kom trenutku je nagazio na grabulje? U kom trenutku sam ih ja nagazio? Majku
mu, al’ sam voleo tog tipa! Kako je samo završavao svoje sekvence! Kad sam stigao u Stejts
govorio sam kao Toni Montana, sećam se. Scarface. Paćino. Not anymore, carnal. Kad be me
pitali koji je moj omiljeni film Brajana De Palme odgovorio bih bez razmišljanja, ne
trepnuvši, Blow Out: Estallido Mortal. Bioskop Las Kondes, u 22 h, moj rođendan, Paula
Puejredon kraj mene.

„Can I get another refill?” uporno će davež od Gregorija.

„Koliko god puta hoćeš, honey. All you can drink.”

„Thanks”, odgovara joj, nervozno, suvo, die-hard.

Postavljam slaninu ispod dva tvrdo kuvana jaja i, sa jednim parčetom tosta,
pokušavam da napravim nasmejano lice, ali mi maketa ispada tužnjikava, zamišljena,
holesterolska.

„Otkud je znala, brate?”

„Otkud je znala, šta?”

„U Njujorku me uvek pitaju da li sam Francuz, Italijan. Najbliže Španac. Delujem ti


kao hispano? Je l’ ti misliš da su ove crte lica latinske?”

„Banana republic.”

„Pažnja. Ne zaboravi s kim razgovaraš. Ne zato što sam promenio zemlju, promenio
sam status.”

„Čovek je ono što je”, kažem iako u to ne verujem.

Posle mislim: čovek je ono što na kraju ispadne. To je loše. To je dobro.

„Banana republic - ponavlja Gregori. - Misliš da si duhovit? You think you’re funny?”

„Ranije sam bio više.”

„Just for the record: oblačim se ovde, ne dolazim iz jedne od njih.”

Srknem malo kafe. Mlaka, mrtva. Gledam ogromne natpise Sanseta.

KROQ, Classic Rock. Absolut Hollywood. Salma Hajek koristi „revlon”.

„Nisam tek bilo kakav imigrant. Nisam ovde zbog gladi.”


„Jesi li siguran?”

Scena tri, drugi put. Kafe Kod Denija

Enterijer/Noć. Američki plan (AP)

Limuzine u nizu prave jednu vrstu voza koji zakrčuje čitavi Sanset. Sanset bulevar.
The Sunset Strip. Vidim restorane krcate slavnim ličnostima, klubove, televizijske reflektore.
Vidim, tamo dalje, izvan reflektora, prodavnicu ploča Tauer, hotel Šato Viski a Go-Go. Van
slike, na mediteran-plaži parkiralištu ima jedna kabriolet jaguar limun-pita, jedan bentli čelik,
moj rastočeni mustang prekriven prašinom on-the-road putovanja i tri večite limuzine s
polarizovanim prozorima.

Četiri je ujutro, a limuzine na sve strane.

Ulazi jedan Panamac da prodaje vanredno izdanje Holivud reportera. Znam ko su


pobednici, kažem Rubenu Bladesu. Bio sam tamo. Iza pozornice, brader, snimajući
fotografije. Izbliza, you know, ali ne dovoljno.

Frak sam iznajmio u Ren-a-Taks-u, jednom jermenskom lokalu Srećnih. The Happys.
Vratiću ga kasnije, kad svane i kad krenem da vozim nazad za Atlantu. Dva dana puta. Veliki
komad kontinenta ima između Kalifornije i Džordžije. Gregori, srećom, ostaje ovde. Neko
vreme. Hoće da pruži šansu gradu, pošto Njujork njemu dosad nije pružio nijednu. On tako
ne misli, ali to je, zasad, njegova odluka. Gregorijeva odluka.

Frak mi ne stoji onako kako je stajao ove noći Lasaru Santanderu. Lasaro Santander je
bio naš školski drug. Prijatelj-poznanik-neprijatelj. Lasaro je izgubio Oskara za najbolji
kratki dokumentarac. Lasaro je morao sebi da plati put iz Santjaga. Akademija mu je dala
samo jedno mesto na balkonu, i zato je morao da ide sam. Nije ni imao s kim da ide. Makar i
tako, prvi je od nas koji je uspeo da postigne tako nešto. Prvi i najverovatnije, jedini.

Gregori je kupio svoj frak na jednoj rasprodaji na Menhetnu. Od jednog, kako me


obaveštava, kreatora koji je veoma u modi. Gregori kaže da je to, investicija, da će smoking
moći da nosi ubuduće kad bude trebalo da ide na gala prijeme i festivale. Gregori mi kaže da
čovek ne može pokušati da živi neko vreme u Los Anđelesu bez fraka.

„Osećam se prerušenim”, priznajem mu.


„To je zato jer ne veruješ u sebe. Ne voliš sebe dovoljno.”

„Ne volim sebe dovoljno. Interesantno. Vidim da mnogo gledaš Opru.”13

„Mogu li da nastavim? Pokušavam da ti pomognem, da ti dam savet i...”

„Nastavi.”

„Osećaš da ne zaslužuješ da ideš u fraku kroz život.”

„U fraku kroz život. Dobra rečenica.”

„Ti se, brader, plašiš uspeha. You got loser spelled out all over your face. ”

„I’m a loser, baby, tako da možeš da me ubiješ.”

„Tako je. I to je, izvini ako te to boli, velika razlika između tebe i Lasara za-Oskara-
nominovanog Kardenasa.”

„A između tebe i njega? Može li se znati?”

Gregori otpije malo vode. Jedna kap padne na njegovu crnu tkaninu i ostane tamo,
kao providni oblutak.

„Primećuje se da nikad pre nisi nosio frak.”

„A ti jesi?”

„Mentalno. Još od malena.”

Scena četiri, četvrti put. Kafe Kod Denija

Enterijer/Noć. Srednji plan (SP)

„Kad bi jednog dana dobio Oskara, brate, šta bi rekao?”

„Molim?”

Gregori ima kosu začešljanu unazad. Njegovi zalisci su mnogo dublji nego što on
primećuje.

„O čemu si razmišljao?”

„O njima”, i pokazao je na njih.

13 Opra Vinfri - popularna televizijska voditeljka kontakt-programa u SAD.


Na drugom kraju šanka bile su dve sitne male, japanimation, Shonen-Knife, s
plastičnim tašnicama i digitalnim fotoapratima. Gledale su nas. Sašaptavale su se kao
šiparice. Do njih sede, odmaraju se i srču svaka svoj milkšejk tri Amerke, maloletnice, PG-
13, materijal Arona Spelinga 90210. Pilje u nas. Nisu uopšte loše. Nimalo.

„Ja ne bih pomenuo Čile”, sentenciozno kaže Gregori. „Ni mrtav.”

„Šta bih ja rekao? Kome bih zahvalio?”

„Želeo bih da odam poštovanje svim hispanskim velikanima filma koji su osvetlili
istoriju Holivuda kroz drukčiji filter. Ovaj Oskar takođe pripada Nestoru Almendrosu,
Gabrijelu Figeroi, Huanu Ruis-Anćiji.”

Gđice Sailor Moon, primećujem, počinju da nas fotografišu.

„Sigurno misle da smo neki slavni, brate. Dobro sam učinio što sam stavio brilijantin
na kosu.”

Jedna sa Beverli Hilsa šapuće nešto onoj drugoj i onda mi pokazuje svoj jezik obojen
u plavo.

„Kad bih dobio jedan, brate”, uporno će Gregori, „ušao bih u limuzinu i jedna od ovih
sašimi-cura koja bi sva poludela, onako ovlažena, otvorila bi mi šlic i počela bi da mi puši
malo njega, malo mog prvog Oskara. A, šta kažeš, brate? Lepa ideja, jel da?”

„Lepa ideja. Nema šta, pravi si romantičar.”

Scena pet, drugi put. Kafe Kod Denija.

Enterijer/Noć. Prvi plan (PP)

Lasarov kratki dokumentarac je o Viktoru Hari.14 Snimio na digitalni (pa proširio na


35 mm) sve koji su ga poznavali. Usredsredio se na jednog marginalca koji je rođen iste
nedelje kad su ubili Haru. Porodica je krstila tipa Viktor Hara Karasko. Santander se povezao
sa Eduardom Galeanom i ovaj mu je čitao tekst u off-u. Malo politički-korektnih-stranih
filmova je nominovano u ovoj kategoriji. To ne može da se ospori. Lasaro Santander je zabio
gol s pola terena.

14 Viktor Hara - čileanski kompozitor i muzičar, poznat po protestnim pesmama, kojeg su tokom prvih dana
Pinočeovog vojnog udara vojnici ubili i odsekli mu ruke. Postao je simbol otpora diktaturi.
Kratki dokumentarac koji je pobedio bio je od jednog Kosovara-Amera sa Berklija.
Lasaro je učestvovao na jednom okruglom stolu u sedištu Akademije, kojem je prisustvovalo
malo sveta. Mi smo bili tamo. Posle smo s njim ručali u jednoj kafani na plaži Santa Monike.
Lasaro nas je brzo o svemu obavestio: sastao se s producentima, napravio je dobar network,
razmenio imejlove. Lasaro ima ozbiljne šanse da mu finansiraju jedan scenario. Gregori
insistira da ga nazove „Draga, oteo sam decu”, ali mu to nije rekao, ostao je da ćuti. Priča je o
dva klinca, sinovima jednog oficira, koji otkrivaju, kao adolescenti, da su njihovi roditelji bili
aktivisti ubijeni za vreme prljavog rata.

„Vidi sifone male Amerke, brate. Ima da izneveriš tvoju Kubanku. Ovo postaje tvrdo.
Veoma tvrdo.”

Gregori je studirao kinematografiju u školi sa mnom i sa ostalima iz grupe. Zajedno s


Lasarom i Dankom snimili smo jedan kratki metar koji je učestvovao na festivalu u Havani.
Gregori i Lasaro su kompletirali drugi koji je stigao u Avorijaz. Gregori je posle otišao na
Njujorški univerzitet da i dalje studira film. Sada živi u Bruklinu, Vilijamsburg. Dopisnik je
nekoliko južnoameričkih on-line publikacija. Radi u Kimu, jednom alternativnom video-
klubu. Ide na kurseve. Piše loše scenarije koje niko ne čita. Prima čekove koje mu šalje
njegova porodica.

Ja sam otišao u Majami, ništa South Beach, kod Don Fransiska, kao producent
segmenata. Izdržao sam dve godine. Posle su mi ponudili da budem urednik priloga za CNN
na španskom. U Atlanti. I tu sam, dobro mi je, ne žalim se.

Ne žalim se.

Lasaro je ostao u Čileu. Napravio je još kratkometražnih filmova, dokumentaraca,


jebavao se sa reklamnim filmovima. Snimio je Viktor Dva. Bio je nominovan za Oskara.

Iz zvučnika Kod Denija odzvanja disko muzika.

That’s the way, a-ha, a-ha, I like it...

„Ova noć je kao disko”, pripomenem Gregoriju, pre no što srknem moju vodu sa
suviše leda.

Voda sada ima džin. Džin iz plave flaše koju je ukrao na jednoj od tolikih proslava na
koje nismo mogli da uđemo. Lasaro nam je rekao da će pokušati da nas ubaci na listu
proslave Miramaksa u Spagos. Nije uspeo. Gregori je posle pokušao da nas ubaci na žurku
Vanity Faira. Izbacio nas je čuvar hotela Mondrijan. Dru Barimor je ostala da nas gleda,
zgranuta i sa žaljenjem.

„Aha, brate, vrlo boggie nights, mnogo last dance.”

„Da li može da se ovde pije džin?”

„Noć Oskara. Sve se može, sve se mora.”

Scena šest, prvi put. Kafe Kod Denija

Enterijer/Noć Super prvi plan (SPP)

Dženifer Lopes pokupi naše tanjire.

„Želite li još nešto?”

Njen pogled odaje pospanost, ali takođe i izvesno koketovanje. Ili mi se bar tako
pričinjava.

„Some more coffee would be nice”, kaže joj Gregori, ironično.

Neki starac sedne pored nas. Drhti mu ruka. Zaudara na sir. Bio je veoma prozračan.
Nosi kaubojske čizme.

„Ja bih jedan sok od borovnice”, kažem ženi.

„Od čega?”

„Cranberry.”

Starac vadi neki pornografski strip. Iako ništa ne traži, kelnerica mu sipa kafu i daje
jednu činiju sa ovsenim pahuljicama. Iz zvučnika koji krče sada se čuje Tom Peti:

I don’t wanna end up

In a room all alone.

Don’t wanna end up with someone


That I don’t even know.

„Velika misao”, kažem.

„Šta?”

„Ništa.”

Tom Peti je zadužen za muzičku matricu ovog putovanja. Slušam ga ovde, slušali smo
ga u Teksasu, u Tulsi, prelazeći Monument Valley Džona Forda, usred odvratnog Las Vegasa.
Tom Peti na sve strane.

„I’m tired of screwin’ up, tired of going down”, recitujem u ritmu muzike.

„Nisi pri glasu.”

„Ali jesam u pravu. Na mestima kao što je ovo, čovek bolje razume izvesne reči, neke
knjige.”

„Kim Bejsinger je učestvovala na tom videu, je l’ da?”

„Tired of myself tired of this town.”

„Zar već hoćeš da ideš iz Eleja?”

„Ne”, kažem mu, „ponekad hoću da odem iz ove zemlje.”

„Iz ove zemlje?”

„Da, majmune. Neću da završim kao ovaj stari šutnuti jadnik.”

Obojica gledamo starca. Mrvice ovsa se skupljaju na rukavu njegove košulje.

„Još jednom se varaš.”

„Još jednom. Moguće.”

„Prilike su ovde.”

Mislim na Lasara, na prilike koje je imao ostavši.

„Ne pokušavaj da se vratiš, brate.”

„Više ni ne mogu. Zasad. Obnovio sam ugovor sa Tarnerom, dobio sam green card,
Majra hoće da kupimo kuću. Skupljamo za gotovinski deo. Ostajem.”

„Dobro činiš. Čile je kao kriptonit. Približiš mu se i gubiš svu svoju snagu. Uništi te.”
Princeze Mononoke dele jedan tanjir vafla. Tri Čarlijeva anđela nas i dalje gledaju.
Jedna od njih nam namiguje. Obojica joj odgovaramo.

„Prilazi ovamo, brate. Vidi kako joj se talasaju.”

Njena majica kaže Lost in Place. Žvaće žvaku. Dira svoju kosu.

„Mogu li, kao, da vas pitam nešto, momci?”

„Naravno”, kaže joj Gregori. „Kako se zoveš?”

„Keli.”

„Lepo ime.”

„Da li vi, momci, kao vozite nekog slavnog?”

Gregori joj ne odgovara. Skida pogled s nje. Propada u sebe.

Ja, ne znam zbog čega, posmatram starčevu kašiku. Podrhtava.

Poskakuje. Talasa se.

„Da li smo vozači nekog slavnog?”

„Aha.”

Devojka insistira: „Vi vozite ove limuzine, je l’ tako? Ko je unutra?”

„Who’s inside? Da li je moguće upoznati ih? Bile bismo spremne na bilo šta”,
razjašnjava. „Na bilo šta. Šta bilo. Na sve.”

Druga prijateljica prilazi.

„Ne”, odgovara joj Gregori na jedvite jade. „We are with the Chilean delegation.”

„The what?”

„Čileanska delegacija”, uplićem se.” „Lasaro Santander, Best Film in Another


Language. Does it ring the bell?”

„Ne”, odgovara Keli. „Was he on TV?”

„With Susan Sarandon.”

„I love her”, uzvikuje Fara.

„Ja sam Lasaro Santander”, kaže joj Gregori. „I directed the movie.”

„A short movie”, dodajem. „A short documentary.”


„Wow! Nice to meet you. Hi. This here is Heather. And over there, that’s Jackie.”

Kelnerica prilazi. Gleda nas. Sipa nam kafu. Ne donosi mi sok od borovnice. Mislim
na Čile, koliko je daleko, na kriptonit, na ulicu Seminario, na Atlantu, na Majru kako gleda
televiziju, na klima uređaj koji zvrji i ometa san. Mislim kako biti fotograf nije isto što i
fotografisati. Mislim kako, ponekad, bez ičije volje, iskrsnu ni iz čega priče, i čovek zaboravi
da ih snimi.

Srknem kafu: obična, razvodnjena, da umreš.

Jedan omanji Salvadorac/Hondurašanin počinje da briše krpom pod. Japančica više


nema.

Mislim na pravog Lasara Santandera, onog koji je ostao u Santjagu dok smo se mi
dali u beg. Gde li je bio sada? S kim li je razgovarao ove noći? Koje li je elektronske adrese
imao koje mi nikad nećemo uspeti da dobijemo?

Napolju počinje da se razdanjuje. Više nema zvezda na nebu, primećujem. Ni


limuzina. Samo autobusi, poneki taksi, oni kamioni koji raznose hleb, koji raznose mleko.

Kraj.

The end.
Anhelika Gorodišer

(Argentina)

Savršena udata žena

U znak sećanja na Mariju Varela Osorio

Ako je sretnete na ulici, brzo pređite na drugu stranu i ubrzajte korak: to je opasna
žena. Ima između četrdeset pet i pedeset godina, udatu ćerku i sina koji radi u San Nikolasu;
muž joj je limar. Ustaje vrlo rano, očisti ispred kuće, isprati muža, rasprema, pere veš, ide u
kupovinu, kuva. Posle ručka gleda televiziju, šije ili štrika, pegla dva puta nedeljno i uveče
kasno leže. Subotom pravi veliko spremanje, pere prozore i maže podove. Nedeljom ujutro
pere veš koji joj donese sin, Nestor Eduardo, mesi rezance ili raviole, a poslepodne joj dolazi
u posetu zaova ili ona ide kod ćerke. Odavno nije išla u bioskop, ali čita Radiolandiju i crnu
hroniku u novinama. Ima tamne oči i ogrubele ruke i počinje da sedi. Često se prehladi i drži
album sa slikama u fioci komode, pored haljine od crnog krep-satena s okovratnikom i
rukavima od čipke.

Majka je nikad nije tukla, ali, jednog dana, kad joj je bilo šest godina, dobila je od nje
batine jer je kredama u boji crtala po vratima i morala je da ih obriše mokrom krpom. Dok ih
je brisala razmišljala je o vratima, o svim vratima, i zaključila da su veoma glupa jer uvek
vode na ista mesta. A ta što ih je prala bila su najgluplja od svih, ta što su vodila u spavaću
sobu roditelja. Otvorila je vrata i ona nisu vodila u spavaću sobu roditelja, već u pustinju
Gobi. Nije se iznenadila, mada nije znala da je to pustinja Gobi, niti su u školi još učili gde je
Mongolija i ni ona, ni njena majka, ni njena baba nikada nisu čule za Nan Šan i Kangaj Nuru.

Napravi nekoliko koraka sa druge strane vrata, čučnu, zagreba žućkasto tle i vide da
nema ničega i nikoga, a topli vetar joj raščupa kosu, tako da ona ponovo prođe kroz otvorena
vrata, zatvori ih i nastavi da ih pere. Kada je završila, majka joj nešto progunđa, reče joj da
opere krpu i da donese metlu da počisti taj pesak i da obriše cipele. Taj dan je promenio njeno
ishitreno mišljenje o vratima, iako ne baš sasvim, bar ne dok ne vidi šta se dešava.

Celog njenog života, sve do dana današnjeg, dešavalo se to da su se vrata povremeno


ponašala zadovoljavajuće iako su, uopšte uzev, i dalje bila glupava i vodila su u trpezarije,
kuhinje, vešernice, spavaće sobe i u najboljem slučaju, u kancelarije. Ali dva meseca posle
pustinje, na primer, vrata koja su svakodnevno vodila u kupatilo otvorila su se prema
radionici nekog čoveka sa bradom, u dugačkom ogrtaču, sa šiljatim cipelama i sa kapom koja
mu je padala na stranu. Starac joj je bio okrenut leđima, vadio je nešto iz visokog ormara sa
puno fiočica, iza neke vrlo velike i vrlo čudne drvene naprave sa volanom i ogromnim
šrafom, u jednoj hladnoj prostoriji sa oštrim mirisom; kada se okrenuo i video je, on poče da
viče na nekom jeziku koji nije razumela. Ona mu isplazi jezik, prođe kroz vrata, zatvori ih,
ponovo ih otvori i uđe u kupatilo i opra ruke pre ručka.

Drugi put, mnogo godina kasnije, za vreme sijeste, otvorila je vrata svoje sobe i
dospela na bojno polje; pokvasila je ruke krvlju ranjenih i mrtvih i sa vrata jednog leša strgla
krst koji je dugo nosila oko vrata ispod zakopčanih bluza ili haljina bez izreza, a sada ga čuva
u jednoj limenoj kutiji ispod spavaćica, zajedno sa jednim brošem, parom minđuša i
pokvarenim ručnim satom koji su pripadali njenoj svekrvi. I tako je bez svoje volje, a opet, na
sreću, bila u tri manastira, u sedam biblioteka, u najvišim planinama sveta, u ni sama ne zna
koliko pozorišta, u katedralama, u šumama, u klanicama, u potpalubljima, na univerzitetima i
u bordelima, u gorama i šatorima, podmornicama i hotelima i rovovima, na ostrvima i u
fabrikama, u palatama i prizemljušama, u kulama i u paklu.

Ne vodi evidenciju, niti joj je to bitno: svaka vrata mogu da vode bilo kuda i to je isto
toliko važno koliko i gustina testa za raviole, smrt njene majke i životna raskršća koja gleda
na televiziji i o kojima čita u Radiolandiji.

Nedavno je išla sa ćerkom kod lekara i dok je posmatrala zatvorena vrata kupatila u
hodniku klinike, osmehnu se sama sebi. Nije bila sigurna, jer nikada ne može biti sigurna, ali
je ustala i otišla u kupatilo. I bilo je kupatilo: bar je jedan goli čovek ležao u kadi punoj vode.
Sve je bilo vrlo veliko, visoka tavanica, mermerni pod, zavese na zatvorenim prozorima.
Izgledalo je kao da čovek spava u svojoj beloj, kratkoj i dubokoj kadi; na jednom gvozdenom
stolu čije su noge bile ukrašene lišćem i cvećem od gvožđa i imale oblik lavljih šapa, ona
ugleda britvu, ogledalo, kolmajz za kovrdžanje kose, peškire, kutiju pudera i posudu sa
vodom; približi se na vrhovima prstiju, podiže britvu, na vrhovima prstuju priđe čoveku koji
je spavao u kadi i prereza mu grkljan. Baci britvu na pod i u toploj vodi, u kadi, ispra ruke.
Izlazeći u hodnik klinike osvrnu se i vide kako jedna devojka ulazi na druga vrata istog
kupatila. Ćerka je pogleda:

„Kako si se brzo vratila.”

„Toalet nije radio”, odgovori joj.

Samo nekoliko dana kasnije je usred noći prerezala grkljan drugom čoveku, u jednom
plavom šatoru. Taj čovek i jedna žena, ovlaš pokriveni, spavali su u jednom vrlo velikom i
vrlo niskom krevetu. Vetar je šibao šator i povijao plamen uljanica. Nešto dalje su sigurno bili
logor, vojnici, životinje, znoj, balega, naređenja i oružje. Ali unutra je, pored odeće od kože i
metala bio mač i njime je bradatom čoveku odsekla glavu; usnula žena se pomerila i otvorila
oči u trenutku kada je ona prolazila kroz vrata i vraćala se u dvorište koje je upravo oprala.

Kada ponedeljkom i četvrtkom poslepodne pegla kragne od košulja, ona misli na


prerezane vratove, na krv i čeka. Ako je leto, ona skloni veš i izađe malo ispred kuće, dok joj
ne dođe muž. Ako je zima, sedne u kuhinju i štrika. Ne nailazi, međutim, uvek na uspavane
ljude ili leševe sa otvorenim očima. Jednog kišnog jutra, kada joj je bilo dvadeset godina, bila
je u nekom zatvoru i rugala se zatvorenicima u okovima; jedne noći, kada su deca bila mala i
svi su u kući spavali, videla je na jednom trgu neku raščupanu ženu koja je gledala u revolver
ne usuđujući se da ga izvadi iz otvorene tašne, prišla joj je, stavila joj revolver u ruku i ostala
je tamo sve dok jedna kola nisu stala na ćošku, sve dok žena nije videla čoveka u sivom koji
je izlazio i tražio u džepu ključeve, sve dok žena nije nanišanila i pucala; a jedne druge noći,
dok je radila domaći zadatak iz geografije za šesti razred, pošla je u svoju sobu po bojice i
našla se pored čoveka koji je stajao na terasi i plakao. Terasa je bila toliko visoko, toliko
visoko iznad ulice, da je poželela da ga gurne i čuje udarac tamo dole, ali se setila ortografske
mape Južne Amerike i htede da se vrati. Pa ipak, kako je čovek nije video, ona ga gurnu, vide
kako nestaje i odjuri da oboji mapu, tako da udarac nije čula, ali krik jeste. A na jednoj
praznoj pozornici je zapalila vatru ispod plišanih zavesa, u jednoj pobuni je podigla kapak od
podruma, u jednoj kući je, sedeći na podu radne sobe, iscepkala na komade rukopis od dve
hiljade strana, na čistini jedne šume je zakopala oružje ljudi koji su spavali, na jednoj reci je
podigla vrata komore na brani.

Ćerka joj se zove Laura, a sin ima devojku u San Nikolasu i obećao je da će je u
sledeću nedelju dovesti da je ona i muž upoznaju. Treba da se seti da od zaove traži recept za
tortu od pomorandže, a u petak se na televiziji daje prva epizoda nove serije. Ponovo prelazi
peglom preko prednjeg dela košulje i seća se druge strane vrata u svojoj kući, uvek pažljivo
zatvorenih, one druge strane na kojoj stvari koje se dešavaju nisu toliko gadne kao ove koje
se doživljavaju s ove strane, što će se lako razumeti.
Pedro Huan Gutjeres

(Kuba)

Ništa ljubav

Moram da uložim napor i da promenim život. Da se udaljim od tragedije, od


izopačenosti, od pohote. Potrebno mi je da zavedem red. Barem malo reda i ravnoteže.
Pokušavam to jednom, pa opet, ali nikako da uspem jer mi je grdno dosadno. Oko mene se
dešavaju uzbudljive stvari, pa opet padnem u preterivanje. Hulija više nije mogla da trpi i
napustila me je. Bila je suviše otmena i nije izdržala vatru. Sad hoću da predahnem neko
vreme. Moram da shvatim šta se događa. Da se malo zaustavim i da razmislim.

Upravo sam kod toga. Imam mnogo slobodnog vremena. Živim sam. Ponekad se
popodne vidim sa Mirijam. Pomaže mi da nižem dane. Dolazi iz Gvanabakoe. Pobegne od
muža jedno dva-tri puta nedeljno. Ja je čekam u jedan po podne ispred pogrebnog preduzeća,
na uglu ulica Sanha i Belaskoain. Pre toga se čujemo preko telefona i ona mi uvek zakazuje
sastanak tamo, uvek u isto vreme. Stiže i kaže mi:

„Pričekaj me jedan čas. Idem u kupatilo.”

I ulazi u pogrebno preduzeće. Petnaest ili dvadeset minuta. Posle se sastane sa mnom i
spustimo se ulicom Belaskoain do moje kuće. Više puta sam je pitao da li je taj ulazak u
kupatilo pogrebnog preduzeća neki njen porok. Izbegava da mi odgovori. Najzad mi je danas
rekla:

„Reći ću ti istinu.”

„Imaš drugog ljubavnika koji je službenik pogrebnog preduzeća?”

„Ne.”

„Onda?”
„Ulazim da vidim mrtvace.”

„Ne zajebavaj!”

„Da. Prvo gledam imena, na tabli kod ulaza. Onda odem da ih vidim. Jednog po
jednog. Ponekad su sve četiri kapele zauzete. Mnogo volim da gledam lica mrtvaca. Ako to
ne uradim, čini mi se da neću moći da zaspim te noći.”

„Ti si malo udarena.”

„Pusti me da završim. To niko ne zna, ali ja u tebe imam puno poverenja. Kad
odgledam sve te mrtvace u njihovim kovčezima, spopadne me želja da mokrim. Onda odem u
kupatilo. I mnogo se uzbudim. Počnem da diram...”

„Klitoris?”

„Da. I sifone. Drkam dok pišam i posle sisam svoju ruku.”

„Misleći na mrtve?”

„Ne. Ne verujem. Ne znam.”

„Pa na šta misliš?”

„Ni na šta. Ne znam. Uspalim se. Kad iziđem iz kupatila, ponovo prođem da ih na
brzinu pogledam. I osećam se super.”

„Uvek si to radila?”

„Već mnogo godina. Volim pogrebna preduzeća.”

„Hmmm...”

Ostajem u tišini. Mirijam ne deluje kao da je luda. Bar ne više od mene. Šta mogu da
joj kažem? Ona je jedna visoka, lepa crnkinja. Jedna inteligentna žena. Ima fakultetsku
diplomu. Socijalni radnik od osamnaeste. Od tada pa tokom dvadeset šest godina
svakodnevno se suočava sa ljudskom bedom. Kad bi napisala knjigu o svom profesionalnom
iskustvu bila bi tako morbidna da je niko ne bi objavio. Na šta li misli kad posmatra leševe?

Dok ja o tome mozgam, ona je već prešla na drugu temu:

„Jutros sam bila u kući jednog pacijenta koji je već tri puta pokušao samoubistvo.”

„Jebi ga, mala, al’ ti je dan!”

„Svi moji dani su takvi. I još gori. Ovaj pacijent me brine. To je jedan lekar,
specijalista za plućne bolesti. Ali, alkoholičar. Žena ga ostavila i živi sa osmogodišnjom
ćerkom. Moram da nađem mesto u internatu sa školom za malu. I to brzo.”

„On ne može da je odgaja?”

„U nekom trenutku može da ubije devojčicu i posle sebe. Jednom mi se to desilo, pre
četiri ili pet godina. Sličan slučaj. I sve se desilo jer sam odožila proceduru... dugo mi je bilo
loše zbog toga.”

„Ali tip može da se stavi na tretman.”

„Neće da prizna da je alkoholičar. A izgubljen je. Ponekad ne ide na posao po čitavih


nedelju dana.”

„Mirijam, to... hoćeš jedno pivo? Da malo ohladiš glavicu.”

„Ah, hoću, baš ti hvala. Žedna sam. Otkad ga je žena ostavila još je gore. Uvek je bio
alkoholičar i depresivac. Alkohol to pogoršava. I kaže mi da ne može i dalje da živi sa
devojčicom jer kad popije počne da plače. To pređe na devojčicu i onda zajedno udare u plač
i...”

I nastavlja tako. Ne može da se zaustavi. Uđemo u kafanu. Čista, sa klima uređajem.


Moram da platim u dolarima, ali izbegavam štrokave krčme i odvratne ulične pijandure iz
ulice Belaskoain. Skoro svi su tuberkulozni i životare po kućnim ulazima. Čuje se muzika.
Vrlo glasno. Ne možemo da razgovaramo. A Mirijam je potrebno da govori. Uvek se žali na
nedostatak komunikacije sa svojim mužem. To je jedan dugi brak. Petnaest godina zajedno.
Žive u nekoj drvenoj kućici, mračnoj i previše toploj. Gotovo straćara. Na periferiji
Gvanabakoe. I bez nade da će biti bolje. Imaju malo zemljano dvorište sa travom gde gaje
piliće. Tip je zidar. Ili zidarski pomoćnik, šta ja znam. I sve što zaradi, propije. U osam uveče
nikad nema ni prebijene pare u džepu. Ima trideset osam godina. Izgleda kao da mu je
četrdeset osam. Mirijam, nasuprot tome, ima četrdeset četiri ali se vrlo dobro održava i može
da kaže da ima deset godina manje. Sada mi se i dalje jada, uprkos glasnoj muzici. Priča mi
na uvo:

„Ne mogu više sa Luisom. Ima već dva dana kako ne može da radi.”

„Zbog pijanstva? Onda je loše.”

„Idemo?”

„Smeta ti muzika?”
„Ovde ne možemo da razgovaramo.”

Ponovo izlazimo na vrućinu i zagušljivu vlagu. Spuštamo se Belaskoainom do


Malekona.15 Mirijam nastavlja sa poslednjim vestima o Luisu:

„Ima već nedelju dana kako mu ne dam da me dotakne. Gadi mi se.”

„A sve u istom krevetu? Ko to da poveruje?”

„Siluje me kad zaspim. Mnogo je divalj. Probudi se iz svog pijanstva s onom stvari
kao motkom. I nabije mi ga do grla. Imbecil. Sve što mu fali u mozgu, to mu je višak u kari. I
živi sav ponosan zbog toga. Veruje da ima zlatnu karu.”

„Voliš ti da te siluje, Mirijam. Nemoj da se praviš krotka dušica.”

„Kažem ti da mi se gadi.”

„A je l’ svršiš?”

„Ponekad da... da, istina je. Uvek svršavam, ali...”

„Eto vidiš da ti to voliš.”

„Ali stvarno je divljak. Začepi mi usta i siluje me kao životinja. Jak je, ne da mi da se
mrdnem. A ja nisam životinja. Više ne mogu. Mnogo je grubosti.”

Okreće glavu u stranu i krišom briše suze. Poznajemo se od pre dvadeset šest godina.
Kad je ona počinjala da radi kao socijalni radnik, ja sam bio novinar. Jednom smo zajedno
otišli da obiđemo neke usamljene starčiće. Ja sam pripremao jednu veoma pohvalnu
reportažu o socijalnom staranju i kako dobro paze na usamljene starčiće i takvo neko sranje.
Ona mi je pomogla. Odmah smo se dopali jedno drugom i od tada smo prijatelji. I dodajemo
malo seksa u prijateljstvo. To ga osvežava. Seks, želja, saučesništvo. Sve vrlo diskretno. Sada
Mirijam pokušava da pobegne od Luisa, a ja od Hulije. Ali sve nam je jasno. Ništa ljubav. Ni
obećanja ni obaveze. Želimo da izbegnemo novu zbrku. Mirijam mi kaže:

„Zbrka sa Luisom me je dovela do ovog užasa. Taj crnja me je izluđivao onom


svojom budžom, pa sam pobrkala seks i strast sa ljubavlju.”

Ne odgovaram joj. Pretpostavljam da je bilo još nešto više od seksa. Niko ne izdržava
tek tako petnaest godina.

„Žao mi je da ga ostavim.”

15 Malekon - najpoznatija ulica u Havani, koja se proteže duž mora.


„Da, razumem te.”

„On je pijanac. To je isto kao napustiti jedno dete.”

„On može opet da sastavi svoj život. Da ostavi alkohol i da nađe drugu ženu.”

„Ne verujem. Alkohol je jači od njega. A nijedna žena neće da se brine za jednog
beskorisnog pijanca koga pas nema za šta da ujede.”

„To je istina.”

„Tako sam razočarana u život. I ne znam šta da radim. Ne mogu više.”

„Zar ga se ne gadiš?”

„Žao mi ga je. On ne shvata da ću da ga napustim. Na ivici sam da pokupim svoje


stvari i najzad odem. I ostaće sam. Tako je nesrećan, prost, takva neznalica, da ne može ništa
da predvidi. Vidi ciklon kad se na njega sruči... već danima sam deprimirana. Osećam se vrlo
loše.”

Bombarduje me svim tim, plačući i brišući suze nadlanicom. Najzad stižemo do moje
kuće, u ulici San Lasaro, znojavi i zadihani od stepenica. Ona hoće da se okupa. Ne dam joj.
Njen miris na divlju životinju me podbada do ludila. Crnkinje drukčije mirišu. Mnogo bolje.
Pripremim pića od ruma i koka-kole. Pustim ploču Pakite del Bario. Možda će ovako malo da
se opusti. Skida sve sa sebe, stane ispred ventilatora i dalje nastavlja da priča o Luisovom
pijančenju:

„Sinoć je došao oko dvanaest. Bacio se u krevet, u odeći i cipelama i zaspao, sav
baleći... ah... gadi mi se. To je najodvratnije što... uf...”

Okrene svoju drugu stranu prema ventilatoru da se rashladi. Ako nastavi s tom pričom
o Luisu, ima dvaput da je zviznem. Počinjem da se ljutim. Ja sam njen prijatelj, njen
ljubavnik, njen momak, šta već da sam, ali mi se čini da je ovo već prava zloupotreba. Nisam
ni psiholog ni drugi đavo. Sedim mirno, slušam je, i ona mi kaže:

„Zar nećeš da se skineš?”

„Čekam da izađeš iz Gvanabakoe i da zaboraviš na svog muža.”

„Aj, tatice, izvini!... Samo što...”

„Dobro, znam. Nemaš s kim da pričaš.”

„Ti me razumeš. Ove stvari ne mogu da pričam ni sa kim. Ti si moj prijatelj celog
života.”

Grli me, ljubi me, gurne mi jezik do guše. Pokušava da se nasmeši i da promeni
talasnu dužinu.

„To je u redu, ja jesam tvoj intimni prijatelj, ali treba se tucati. Da se igra i uživa sa
Narodnim Simfonijskim Orkestrom. I zaboravi na svet.”

Opet joj se pojave suze. Sedne na krevet. Pređem jezikom preko njenih suza, ližem joj
lice, ljubim je, sisam. Digne mi se. Spustim se do ribe. Najbolji miris na svetu. Vrhunski
kvalitet i zaštićena marka. Odavde pa do neba riba joj je znojava. Krajnje ukusna. Najzad
pređemo na stvar. Pretpostavljam da može, da sve može da se sredi na drugi način. Plovimo
tamo gore i sve što je loše se zaboravlja. Volim da je vidim kako žudi i kako ga ona sama
hvata sa obe ruke, širi i diže svoje prekrasne duge noge i savija ga uzdišući i otvarajući usta, i
za tren oka već ima prvi orgazam:

„Evo ti moje mleko, majstore, kako mi se sviđaš, kako mi se samo sviđaš...”

I tako nastavljamo. Uzdržavam se. Malo kasnije ga vadim i osvežavamo se.


Pripremim novu turu ruma s koka-kolom i ledom. Stavim ploču Maraje Keri. Skoro sve moje
ploče su sa klasičnom muzikom. Moram sam da ih slušam. Vratim se u krevet i Mirijam mi
priča na uvo:

„Danas sam opet to uradila.”

„Šta to?”

„U 195. Došla je krcata. Nije mogla da uđe ni jedna jedina osoba. Stala sam ispred
jednog super zgodnog tipa. Jedan belac, visok, jak, u žutoj košulji...”

„Zgrabila si mu ga rukom?”

„Ma ne, momak. Protrljala sam ga dupetom i ono mu se diglo kao motka. Palili smo
se tako sve do stanice kod bolnice. I sišao je za mnom govoreći mi svinjarije. Morala sam da
ga zaustavim. Skoro je poludeo.”

„Nije svršio u autobusu?”

„Ne. To sam htela. Govorio mi je da može da iznajmi sobu tu negde, da će da mi radi


te ovo te ono, ahhh... koje ludilo, koje ludilo! Ja se jesam sva ovlažila po nogama sve do
kolena, ajjj, poludim samo kad se setim...”

„A šta ti je govorio?”
„Ludačo mahnita, guzata crnkinjo, ako ti ga uteram zguza ima da režiš kao lavica,
ufff..., aj, mala, daj malo, daj...”

I ja sam se napalio, takođe, pa smo opet navalili. Zabijem joj ga do pupka pa teraj.
Potpuno je luda i izbezumljuje me. Uzdržavam se koliko god mogu. Neverovatno je kako
doživljava orgazme jedan za drugim. Trljam joj perlicu i cedim joj sok, a ona ne može da se
obuzda. Svršava kao kučka, svaka dva minuta, viče i uzdiše. Otkud joj toliki sokovi? Ahhh,
više ne mogu da se uzdržim i svršavamo u bunilu. Ostajemo grogi.

Odem u kuhinju. Opet napunim dve čaše rumom i koka-kolom. Promenim ploču.
Pokušavam:

„Hoćeš li da čuješ Erika Satija?”

„Šta je to? Nemoj da izmišljaš neke čudne stvari!”

Puštam ploču od Van Van.16 Vratim se u sobu i pijemo. Ona ostaje u krevetu, gledajući
u plafon, i smeje se.

„Zašto se smeješ, Mirijam?”

Ostaje načas zamišljena. Najzad mi kaže:

„Jednog od ovih dana ću da donesem karte. Ima stvari koje moraš da znaš.”

„Otkad ti bacaš karte?”

„To ja kad dobijem inspiraciju. Niti naplaćujem, niti dajem savete. Sem toga, malo
njih zna za to.”

„Obožavaš da se praviš fina crnkinja.”

„Nije to. Karte su izgovor. Ja vidim stvari jasno kad sam kraj nekih osoba. U kartama
ih ne vidim. Jednog od ovih dana ima da se koncentrišem s tobom. Ima vrlo lepih stvari oko
tebe i počeće da dolaze.”

„Vrlo lepih stvari? Jebi ga, bolje da je tako. Ja sam mislio da su sve govna, problemi i
zajebavanje.”

„Naprotiv. Ima da se zapanjiš.”

„Kaži mi nešto sada.”

„Bez karata se izblokiram. Ne brini. Kad se opet budemo sastali. Za dva-tri dana.”

16 Los Van Van - poznata kubanska muzička grupa koja izvodi karipske ritmove, naročito salsu i son.
Pustio sam ploču sa starim pesmama Frenka Sinatre. Pili smo u tišini neko vreme, i
slušali. Malo otužno. Najzad mi reče:

„U nekom prethodnom životu ja sam bila monahinja, ali s dušom kabaretske igračice i
imala sam jednu veoma dugu romantičnu vezu sa sveštenikom te crkve. Ali bez pipanja.
Samo smo se gledali. Gledali se u oči i pričali. To je bio seks. Vlažile su mi se butine samo
kad bih začula njegov glas. To je ono što ja hoću: muškarca koji razgovara, koji ima u mene
poverenja i koji me sluša, koji može sve da razume. Volim da budem verna. Da imam samo
jednog čoveka. Ja znam da ta monahinja i dalje postoji u meni. Osećam to. Ponekad
pričamo.”

„Otkud ti sve to znaš, Mirijam?”

„Jer je tako bilo.”

Završila je svoje piće, obukla se i otišla. Morala je da stigne svojoj kući pre šest po
podne.
Lilijana Her

(Argentina)

Meko kao paučina

(Kesina Noga zovu na selu ljubavnika koji, nadmudrujući sve prepreke, prodire u
kuću i u gazdinu ženu.)

Kad bi muž odlazio, Tereza bi na uže za veš kačila crvenu maramu, to je bila lozinka.
Roberto je krpama obavijao svoja stopala, predostrožno se čuvajući da ne ostavi tragove.
Nisu ni sanjali da će jedne noći biti otkriveni.

Kesina Noga traži ono mesto gde je žičana ograda labava, pljune u ruke i protrlja ih o
kosu. Zna da se primiče čas otmice. Video je crvenu maramu ali ne zna da li će te noći moći
da pobegnu. Go među nogama. Rizik sadrži i jednu tragičnu dimenziju. Kad bi samo bio
neznanac. Da je borba samo bila odnedavno. Koliko ima da ne govori s bratom Florindom?
Prokletniče! - to je bila poslednja reč koju su razmenili.

Ljubavnici mirno ćaskaju, žena raširenih nogu, oči usredsređene na oči, na usta, na
pubis. On je bio otišao po nju. Hteli su da pobegnu u veliki grad. Da se izgube među ljudima.

Izdaja je uvek porodična, krvlju se spere krv. Oni to znaju. Jedan naraštaj neobičnih
žrtava, neka mešavina samoće i tupog trougla. Pripadnici smrti poznaju samo sopstveni glas,
moguće je rekonstruisati linije prateći vrisku.

Nisu glad ni žeđ nego ljubav, mržnja,


samilost, bes, osećanja koja

su iščupala prve glasove.

Roberto i Tereza su ležali zagrljeni. Iznenadivši ih, Florindo je osetio sramotu. Žena je
govorila polako, njegov brat je ljubio reči, najednom su ućutali i naglo su prsnuli u smeh.
Prava izgubljena pred očiglednim dokazima. On nije mogao ništa da spreči; njegova jedina
želja beše da se ne okrenu, da ga ne opaze.

Polako je otišao do ostave, pažljivo podigao vratnice podruma i smestio se u onu


tamu, do svitanja. Kad se petao oglasio, znao je. Još je bio zadihan.

II

Na svojim visokim potpeticama Tereza je prešla kratku razdaljinu do vagona. Roberto


odmah iza nje. Zaklonjeni da ih niko ne spazi, ščepali su okvir vrata i čekali da voz krene.
Kad su ušli, bez oklevanja su otišli do poslednjih sedišta. Ako je neko posmatrao njihov
odlazak, sigurno mu je pažnju privuklo cveće koje je izvirivalo ispod ženinog crnog kaputa.

Noge su joj pokrivene dugom haljinom. Tereza se smeši i ponavlja tekst jedne pesme
koja govori o cveću pod snegom. To je tema jednog filma koji je videla malo pre no što se
udala. Tereza oslanja glavu o prozor, gleda imena stanica, pažljivo iščitava svaki natpis jer se
plaši da je sela u voz koji ide u pogrešnom smeru.

U filmu, glumica se nije prevarila, htela je da pobegne iz grada, da nikad više ne vidi
Vilsona. Glumica je bila duša jedne džez grupe. Jedna plava, debela, pobeđena pevačica, sišla
je iz voza u nekom napuštenom selu. Njen šareni prtljag spram snega beše jedan ogromni
buket cveća. „A tvoje srce?” upitao je Vilson mnogo pre no što je krenula na put. Glumica je
patila od lupanja srca, noću bi se uspravljala od zadihanosti kao kad neko bez daha izranja iz
vode. Ogrnuta plavom kućnom haljinom, sedeći na naslonu za ruke divana na kojem je
Vilson vežbao partiture, plavuša je imala običaj da kaže gitaristi: „Pravi si anđeo”, jer su
njemu oči bile otvorene dok je ona spavala. To mu je govorila, ali jedne noći Vilson samo što
je nije obesio. Pevačica je imala vrat u modricama dok je on, sa tim svojim prstima
električnog zombija, mrmljao u uglu, srećan: „Osuđena debela je umrla.”
Ako neko razbije rutinu, stvarnost

najednom postaje jedna apstrakcija.

III

Kad zgrade počnu da rastu, Tereza prodrma Robertovu ruku. On je pao u san na
poslednjem delu puta; pre je vrlo dobro znao da dokaže svoju lojalnost, da odagna i najmanje
zrnce neizvesnosti. Jedinstvo puti. Tela koja se žele a još se ne poznaju.

Kesina Noga i Tereza su stigli u grad. Sreća je htela da je stariji brat suzbio bilo kakav
znak nasilja. Otkud su mogli da znaju ljubavnici da su otkriveni? Pred njima se otvarala
budućnost. Iznajmili su sobu blizu železničke stanice; jedino što je žena sebi dopustila da
ponese iz braka bio je jedan radio. Kad ga je upalila začula je besednički ton:

„Ovo nije mesto za nepristojne zabave... I tako završavamo pauzu da bismo vas
ostavili sa...”

Tereza je pokušala da promeni stanicu ali joj je Robertova ruka prekinula kretnju.

„Bolje da pravi buku”, rekao je odvodeći je do kreveta.

Muzika sa radija, popularni ritmovi, najave priredbi. Dok Roberto prekovremeno radi
u hladnjači, Tereza se vrti po sobi. Prepisuje tekstove pesama, pamti ih. Ima želju da piše
svojoj porodici, da ispriča kako živi u centru grada.
IV

Tereza Fuentes (stanarka jedne sobe, kuhinje i zajedničkog kupatila) ide prema
ogledalu u svojoj crvenoj haljini. Tako je tesna da joj Roberto pomaže da podigne rajsferšlus.
Jedna grešna strast: oblačiti je i svlačiti je. Kad je došao, rekao je Terezi da zažmuri i polako
ju je razodevao da bi joj obukao haljinu. Želela je da vidi boju izbliza, ne kako se vijori na
žici pored bezbojnog veša. Lozinka je bila jedna crvena košulja, ali kako nije bila njegova,
budila mu je ljubomoru. Ni usuđivala se nije da pomisli: da ju je na vašaru pozvao na ples,
sad bi Tereza bila bratovljeva.

Naslonjeni o burad, dva brata su je u tišini kradom gledala. Obojica ne znajući da i


onaj drugi to radi. Od svetlosti, Tereza nije videla ko joj prilazi. Obojica su joj se sviđala:
kosa namazana brilijantinom, u tamnim odelima i belim košuljama. Za starijeg se znalo da je
energičan. Tako ju je zgrabio Florindo, grubo je puštajući kad je muzika prestala da bi je
potom ugušio privijajući je uz grudi: „Krotku te hoću”, rekao je više puta dok ju je, zagrlivši
je pratio kući. Pustio je da prođe mesec dana i onda je otišao da je zaprosi: verenički prsten,
prekoračenje, puštanje da je dira, mnogo tišine.

Florindo je ulazio i izlazio iz sna, spavao je na kriške. Deset, sto puta ista slika pod
kapcima. Nesumnjivo je spavao jer ga ni najjača buka nije budila, ali je takođe bilo tačno da
ga je bez ikakvog razloga opsedala pomisao da nikad više neće zaspati. To je poverovao da će
mu se desiti one noći kad se zatvorio u podrum. Imao je osećanje da se vraća u spavaću sobu:
ulazio bi i video bi Terezu u postelji s njegovim bratom, u identičnom položaju, pričaju goli,
raširene noge. Kad je, međutim, izašao iz podruma i legao u udubljenje koje su ljubavnici
ostavili na postelji, nije se dogodilo ono čega se plašio. Praznina, muk, toplota, sneg tamni u
trenu, crno u očima. Zaspao je odmah. Spavao je kao što obično spava kad ide u lov: s jedne
strane oganj, s druge pepeo: miris na led, na vatru, na proždiranje.
V

Roberto ne mrzi muškarce koji prilaze Terezi, jednostavno je na oprezu. To su


protivnici, a ne neprijatelji. Zadovoljava se da nadzire. Uhodi, krade, njuši u pogledima
izazov, laskanje, zavist. Ulazi u telo svoje žene nošen žudnjom da razotkriva tajne, maštanja.
Tereza se promenila otkad su pobegli sa sela. Kao da je druga žena, uzdržanija, žena koja
čuva ono što oseća i izbegava pokazivanje uživanja. Kao da je svako ispoljavanje lišava
ekstaze ili kao da ekstaza može da se hrani samo u jednom muklom prostoru.

Obećanja obaveze u spavaćoj sobi, gde nikad nisu saznali da su bili otkriveni i
zajedno s obećanjima, strast. Ona nezajažljiva strast koja je gladna gladi i proklinje obavezu,
bračnu dužnost, Florindovu brutalnost bez reči, usred noći.

Tereza je preklinjala Kesinu Nogu da je odvede daleko, jer između žene i muškarca
jedini pakao je zaboraviti na iskušenje. Nije da ga je ona zaboravila; od same pomisli na
Roberta proradio bi joj čir. Svaka pomisao, jedan bodež. Samo prve noći, prvih dana, uprkos
hladnoći, ona se svlačila. U početku se nije promenila, išli bi ulicama po centru u potrazi za
mestom gde bi živeli; kasnije je postajala sve nepristupačnija. Puštala ga je da je svlači i
oblači, ali bi ubrzo, pod bilo kakvim izgovorom, oblačila opšivenu spavaćicu. Nije ponela
sobom drugi miraz. U jednom napadu besa, Roberto je pomislio da je spali, ali ga je vatra
podsetila na peć, a peć na žarač, a žarač na majku, a majka na Florinda, a Florindo na
smokvu, a smokva na žicu, a žica na crvenu košulju koju je gledao sa puta dok je odmeravao
korake između kuće i kapije. Ne razdaljinu u metrima, nego korake svojih nogu umotanih u
kese da ne bi ostavile tragove.

Ne pita se da li Tereza misli na Frorinda, odbacuje tu pomisao. Takvo pitanje je


zabranjeno.

Inercija malo znači u kolima

jednosmerne struje.
VI

Ćuti u postelji da odagna sećanja, grize usne i sluša kako je lepa i kako je on toliko
želi. Svaki put sve bleđi, s podočnjacima, s rukama umetnika kada je miluje. Meke kao
paučina. Razodevajući je, Roberto joj je govorio: „Zar nećeš zauvek da ostaneš u krevetu,
gola, i da čekaš da se vratim, da me preklinješ da te uzmem, da te izludim? Slobodna si, takvu
te volim, u to sam se zaljubio, sva moja ljubav samo za jednu ženu: za kurvu moga brata. Daj
se bilo kome, ja neću da patim, hoću da se vratim jednog dana pa da mi pričaš da si bila s
drugim. Znam da ćeš da prećutiš, poznajem tvoje sitne laži. Da li ti je cepao odeću? Siroti
Florindo, kako sam mogao da mu verujem? Htela si da dođeš u grad da bi išla u bioskop. Da
se šepuriš ulicama. Ono što je važno u bioskopu je tama i mogu da te pipaju kao što je to
radio moj brat. Ja sam bio iza vas, film nisam ni gledao, slušao sam kako dahćete kao
životinje. Podsetiću te kako je to radio: kao svila među nogama, polagano. Prvo si se opirala,
uvređena. ’Venčaćemo se’, rekao je on siguran u sebe i ponovo bi navalio. Da li sam bio
spreman da te branim? Nikad od onoga što voliš, a volela si to, plavojko, volela si... Dahtala
si više nego danas.”
Hilda Holst

(Ekvador)

Susret

Za Simon de Bovoar

Ako ću da budem precizna, trebalo bi da uzmem susret bivših drugova mog muža kao
polaznu tačku promena koje su se u meni odvile. Nisu se videli osam godina. Većina njih je
već imala dobre profesije i uloge koje je trebalo da brane: advokati, inženjeri, trgovci,
marihuanaši, psiholozi, lekari, pisci, sa svojim suprugama ili devojkama koje je trebalo da
predstave. Usledila su upoznavanja, prepoznavanja, školske šale, nadimci, je l’ se sećaš..., šta
je bilo sa..., kunem ti se, brate... Žene su ostavili u ćošku; gledale su se sa bezizražajnim i
dosadnim licima, očigledno bez teme za razgovor. Malo-pomalo je počelo, ono, što ti je lepa
haljina, gde si je kupila? A u muškoj sekciji su već prošli kroz fazu kupljenih ili
komentarisanih kola i nedeljnih golova i stigli su do toga kako prevrnuti zgodne ženske na
najefikasniji način. Ipak, teme su se uvek vraćale na školu, na popa pedera, na kurvinog sina
Rodrigesa, aritmetičku sredinu na tabli, smeh. U ženskoj sekciji niko nije ni pokušao da
pokrene razgovor o temama koje nisu kućne pomoćnice ili deca. Ustala sam i krenula prema
muškarcima. Trebalo je da ponesem poslužavnik ili da se prišunjam grupi, ali sam se samo
smestila u sredinu. Zavladala je tišina i videla sam kako se Robertova faca izobličila, pala na
pod, među cipele i na kraju ispala duboko postiđena. Ostali nisu znali kuda da gledaju, bilo
im je neprijatno i nisu znali šta da rade. Među mojim nogama miris spolovila je počeo da se
probija i svi su ga osetili. Srećom, u tom trenutku su najavili večeru.

Kada smo došli kući, Roberto mi je svašta rekao, od toga da sam prljava pa nadalje,
ma koliko ga uveravala da sam se okupala pre izlaska i da ni ja ne shvatam šta se desilo; nije
mi verovao.

Prvih dana posle incidenta uopšte nisam izlazila, iščekujući sve vreme da li će se
slučaj ponoviti. Prala sam se tri do pet puta dnevno i stavljala puder i kolonjsku vodu još
toliko puta. Kako se nije ponovilo, vratila sam se svojim stalnim aktivnostima, doduše
preduzevši stroge mere. Nikada, ni u kakvim okolnostima, nisam izlazila na ulicu ako se pre
toga nisam oprala. Nosila sam pantalone i svaka dva sata menjala namirisane uloške. Videla
sam da je Roberto zadovoljan, jer tih meseci nijednom nisam morala da mu kažem: „Čekaj,
idem da se okupam.”

Sve je bilo isto, nije bilo nikakvog nagoveštaja šta će se desiti. Mesto nije bilo veliko,
ljudi malo, lica nenašminkana, odeća jednostavna, pivo, dim i odnekud neka pesma. Posle
dva sata svi smo razgovarali, ali nije bilo sumnje da je naša pažnja bila usmerena na Andresa.
Iznenađivao je svojim primedbama, zasmejavao nas svojim šalama, slušao kada treba. Sve
žene je posmatrao sa uvažavanjem, razmišljao je o politici, sa neophodnom skromnošću znao
je da je nadmoćniji i bio je srećan zbog toga. I ja sam se nekoliko puta umešala, ali u jasnim
granicama koje omogućavaju da se razgovor nastavi, potvrdno sam klimala glavom, bacila
par zadivljenih pogleda, pružila diskretnu verbalnu podršku. Počela je diskusija na temu u
koju sam prilično upućena. Nisam ništa primetila sve dok nisam osetila mešavinu
iznenađenja, prezira i užasa u pogledima zaustavljenim na mojoj koži. Glas mi je bio umeren,
a sadržaj je jednostavno iznosio drugo stanovište. Pokušala sam da primenim poslednje
sredstvo i rekla mu: „Možda si u pravu.” Ali bilo je uzalud. Andres je nastavio. Ostali su
začepili nos i smestili se u grupama po ćoškovima sobe. Nikada u životu nisam toliko
pocrvenela niti se osetila tako poniženom.

Sklopila sam ruke preko lica i osetila onaj užasni miris na celom telu. Istrčala sam ne
čekajući Roberta koji je takođe izlazio, svima se izvinjavajući.

Nisam uzela taksi u strahu da će šofer da oseti. Hodala sam, hodala sam dugo, i kada
sam napokon stigla kući, očajno sam odjurila u kupatilo i oprala se deset, petnaest, dvadeset
puta i - ništa. Miris se širio u talasima, prodirao u stvari, prožimao zidove, prolazio kroz vrata
i prozore, nisam mogla nigde da se sakrijem, miris me je optuživao: u mojim ustima,
pokretima, na koži; čak su se i reči osećale. Nije se moglo ništa, miris je ostao nepomičan,
uvek prisutan. Roberto se nije vratio.

Nisam izlazila, nisam mogla da podnesem samu sebe, ali, začudo, moj njuh je počeo
da se navikava. Prihvatila sam ideju da treba da budem takva. Naviknuta da je uvek prisutan,
ponekad ga se ne bih ni setila. Drugi put bih ga sama tražila. Dobio je sopstveni život, neki
put je bio vrlo jak, neki put blag i slatkast, neki put čudan i nov. I dalje mnogi ne mogu da me
podnesu, ali više mi nije važno, dopada mi se da primetim sebe sa svojim mirisima i da
smatram da je kraj razgovora bio smešan, ono kad mi je Andres rekao da tako mislim zato što
sam žena, a ja mu odgovorila da nije, nego da mislim tako zato što sam u pravu.
Alehandra Kostamanja

(Čile)

Samo malo, u obraz

„Ovaj oblak je kao karfiol, ali ja ne volim karfiol”, rekao je prosedi čovek podižući
pogled i češkajući uvo. Već tri sata sedeo je ispred žene sa velikim podočnjacima i naherenim
stolom među njima. Vivaina je otpila gutljaj piva i upitala Nikalosa zašto ne voli karfiol. On
je odgovorio da mu se zapravo ne sviđaju kovrdže na biljci i žena se pravila da ne obraća
pažnju dok je vrtela pramen kose.

„Ali tvoje kovrdže su malo drukčije”, primetio je Nikalos.

„Drukčije od čega?” upita Vivaina.

„Od oblaka i karfiola.”

„I to je dobro?”

„Zašto sve mora da bude dobro ili loše?” upita Nikalos poluotvorenih usta i
podignutih obrva.

„Dobro, reci mi, da li ti se moje kovrdže sviđaju ili ne? Jer stvari su takve. Meni se, na
primer, tvoj veliki nos ne sviđa, ali kada gledaš u nebo i govoriš o oblacima onda si mi
interesantan.”

„Da pričamo onda o oblacima”, predložio je Nikalos, pokušavajući da ublaži dijalog.

„Ako ćemo da pravimo glupa poređenja, možemo da naručimo još jedno pivo i
gotovo”, progunđala je žena s velikim podočnjacima.

Prosedi čovek je ženi umornog lica, u crvenim čarapama, dao znak da priđe.
Kelnerica je primila porudžbinu i vratila se sa dve flaše piva koje je stavila na sto upravo u
trenutku kada je žena sa podočnjacima prestajala da gricka nokat i da to pljuje na pod. „Je l’
možeš nešto da mi kažeš? Je l’ možeš da mi kažeš šta si osećao?”

Prosedi je otvorio usta i nije rekao ništa. Imao je isti izraz nekoliko sekundi. Iz
novčanika je izvadio dovoljno sitnine da plati piva i pogleda u nebo. Učinilo mu se da oblaci
više nisu kao karfiol, već kao neko čudno povrće. Kao zbrčkana tikvica, pomislio je i prasnuo
u smeh zbog gluposti koja mu je pala na pamet.

„Ja sam ti smešna”, tvrdila je žena s podočnjacima.

„Ponekad, ali ne sada.”

„Kad sam ti smešna?”

„Kad me pitaš šta sam osećao”, rekao je Nikalos.

„Onda ti jesam sada smešna. Zar ne možeš nimalo da se praviš?” požalila se žena dok
je naginjala flašu ka ustima. Zatim se nakašljala i obrisala salvetom ostatak piva koje je
prolila. „Al’ kad je ćoravi bio ispred tebe, je l’ ti bilo neprijatno?”

„Dogovorili smo se da nećemo o tome danas”, rekao je ozbiljno prosedi. „Zašto ne


možemo da gledamo oblake i pijemo pivo umesto da ponavljamo morbidne scene?”

„Zato što hoću da znam da li je odmah pao na zemlju ili mu je trebalo malo vremena.
Osim toga, meni se ne sviđaju oblaci, a tebi se ne sviđa karfiol, razumeš?

„Obožavam tvoj rezon, draga. Ukratko, jedino što nas spaja je ćoravi.”

„Rugaš mi se...”

„Život je ruganje”, filozofirao je čovek.

„I to je bilo ruganje?”

„Koje?”

„To, znaš ti.”

„Ne znam ja ništa.”

„Naravno, šta bi ti znao”, nasmejala se žena.

„Hoćeš da me uvrediš?”

„Ne, samo hoću da znam šta si osećao sa ćoravim.”

„Osetio sam golicanje u stomaku i na rukama”, odgovorio je sigurno čovek, „je li u


redu tako?”
„Samo mi reci”, gnjavila je žena s podočnjacima, „jesi li prvo osetio golicanje u
stomaku?”

„Svejedno je.”

„Ne, nije svejedno. Jer, ako je prvo bilo na rukama, onda ne bi mogao da to uradiš i ne
bi bio ovde.”

„Bio bih. Svejedno bih to uradio.”

„Ne bi mogao ako ti drhte ruke.”

„Naravno da bih mogao.” Prosedi je počeo da se ljuti, a žena sa podočnjacima je


izgledala oduševljena dijalogom dok su joj usta bila čas na flaši, čas na noktima desne ruke.
„Upropastićeš nokte, Vivaina.”

„A ako prestanem da grickam nokte, hoćeš da mi kažeš?”

„Gospode, šta to treba da kažem?”

„Da nisi to uradio. Reci mi da nisi, reci mi, reci mi da nisi...”

„Dobro! Nisam.”

„Ali to nije istina, što me lažeš?”

„Vidi, oblaci liče na tikvicu”, rekao je čovek skupivši obrve.

„I?”

„I ništa: oblaci liče na punjene tikvice.”

„Ali Nikalose, nismo o tome pričali.”

„Ja sad hoću da pričam o tome. Hoću da gledam oblake, pijem pivo, a ti da ćutiš jedan
minut.”

„Dobro, ako je to ono što želiš, ćutaću. Ćutaću.” Čovek se osmehnuo prema nebu, a
žena je imitirala njegov izraz. „Nikalose?”

„Onda, znači, nećeš da ćutiš ni jedan minut?”

„Hoću, ali zar ti se ne čini da su oblaci malo nestali? Mislim, da se smrkava i više
nemaju nikakav oblik?”

„Vivaina”, promrmljao je čovek. Onda je podigao flašu, otpio veliki gutljaj,


podrignuo i stavio jedan prst na usta.
„Hoćeš da ćutim zato što te oblaci ne golicaju, a tebi treba da te golica da bi mogao to
da učiniš, inače se parališeš”, prekinula ga je žena s podočnjacima i rekla: „Vidi kako ću da te
zagolicam.” Nije čula da on govori dosta, neću da me golicaš, i nastavila je svojim
neopreznim rukama po ramenu prosedog čoveka, po podlaktici, po stomaku i on je prasnuo u
smeh, ali to je bio nervozan smeh i ona se takođe nervozno nasmejala posmatrajući oblake i
onda je on to učinio, izvadio je nož iz džepa i zario joj ga malo, samo malo, u obraz i ona se
osmehnula i videla kako jedna crvena kap pada s njenog lica i kako se brzo rastvara na
stolnjaku i shvatila je da je u pravu: mogao je to da učini i nisu mu drhtale ruke. Zatim je
dotakla lice i pitala da li je ovog puta golicanje bilo u stomaku ili na rukama, ali on nije
odgovorio.

Sto se nakrivio kada je čovek naslonio svoje grudi da joj bude bliže i da joj obriše
mlaz krvi jezikom. Ona ga je gledala kao da ga ne vidi i nije čula kako čovek govori da su
njene kovrdže iste kao one od oblaka, iste kao kod karfiola, a zatim pojašnjava da mu karfiol
ponekad prija. Samo kada je sirov. Žena sa velikim podočnjacima je ćutala, a prosedi je
pozvao onu sa umornim licem i tražio joj: „Još jedno pivo, molim vas.”
Ester Kros

(Argentina)

Božanski sklad

U dnu portreta koji je Oven držao u trpezariji na jednoj pločici je pisalo: „Dvorska
dama s Menhetna”, naziv kojim je slikar rešio da krsti svoje delo. Egzotično potomstvo;
retrospektiva; retromoda. To nije bila slika koja je sa verodostojnošću plagijata imitirala
Velaskesov potez i njegove boje. Slikar je, međutim, odlučio - i nije teško pogoditi zašto - da
preuzme strukturu „Dvorskih dama.” Pozadina više nije bila dvorana u palati već, ni manje ni
više, nego Bateri park na Menhetnu. Iza leđa joj je, naravno, bilo mnoštvo ogledala: prozori
solitera koje je jedan poznati argentinski arhitekta izgradio na zadovoljstvo Amerikanaca.
Slikar je pak sebe radije naslikao kao običnu senku ispred moderne dvorske dame. Nije bilo
kraljeva koji bi izranjali iz tajnovitosti popodneva, pa čak ni družbenice. Tu je bio jedan pas
koji je pored nje delovao preterano veliki. Ona. Njena kosa je, isto kao na slici španskog
slikara, bila riđasta i kao od slame. Dosezala joj je do ramena. Nije imala dostojanstvo
princeze, ni nevinu okrutnost infantkinje iz priče Oskara Vajlda. Da bude tako izazovna,
savršena, čarobna - bilo je dovoljno da bude ona sama. Bez titula, bez raskošnih zvanja, bez
dugačkih noktiju koji pridržavaju belu sedefastu muštiklu.

Žena-patuljak sa Menhetna. Treba zvati stvari svojim imenom. Bila je patuljak i mirne
duše bi mogla da izađe iz Felinijevog cirkuskog autobusa u filmu Džindžer i Fred.

„Zašto?” upitala sam svog brata Ovena, kada su pre izvesnog vremena započeli tu
neobičnu vezu.

Oven me je pogledao kao da ima odgovor koji obični, komplikovani, pametni i


primitivni ljudi ne mogu da razumeju. Imao je tajnu, ključ koji nije bio za moje
konvencionalne uši ne previše konvencionalne osobe. Pomislih kako nema poverenja u mene.
On me umiri. Reče:
„Marijana, ako bi trebalo nekome da objašnjavam, samo bih tebi objasnio. Ti bi bila
jedina osoba kadra da razume. Ali ja sam razočaran”, povuče gutljaj matea kroz svoju srebrnu
cevčicu. Pomislih kako je njegovo ponašanje paradigma ljudi sa sela koji odjednom otkriju
čari civilizacije. Jer u drugoj ruci je držao cigaru „partagas”, a svoje besprekorne čakšire od
belog lana ostavio je zbog odela šivenog po meri, miš-sive boje. „Vrlo razočaran”, ponovio
je, odlazeći da se javi na telefon. Nisam ga pitala zbog čega. Kad je završio razgovor,
objasnio mi je: „Da stvarno razumeš, Marijana, ne bi me ni pitala.”

Oven je izgledao čudno, nisam ga mogla prepoznati. Kivnost i neizvesnost ne mogu


sasvim da opišu ono što sam u tom trenutku osetila. I zaista, nije grešio. Ljubav ne zahteva
objašnjenja. To je tako jednostavno. A ja nisam mogla to da razumem. Zatim uporno ponovih:

„Ali zašto ona? Tolike godine si okoreli neženja i da se na kraju zaljubiš baš u nju.”

Dobronamernim pokretom on mi pokaza na jednu od vitrina u svojoj kući. Kineske i


engleske minijature, lobanjice od slonovače, mate za liliputance.

„Volim skladne stvari”, reče, dok sam ja očekivala da kaže: „Volim minijature”.
Nisam imala zadnju reč jer je njegov odgovor bio odsečan: „Volim skladne stvari”, rekao je.
Ja sam se usprotivila govoreći da skladnost nije vrlina sama po sebi, već se definiše u odnosu
na ostale stvari. Htela sam da budem didaktična, te navedoh primer:

„Stranica enciklopedije u džepnom izdanju nije skladna.” Dopali su mu se sarkazam i


ideja, a ne moj stav. Mora da je njegov oštar i prevrtljiv um u tišini izveo neki neočekivani
obrt jer je rekao:

„Upoznao sam je na Menhetnu.”

Nisam morala da ga pitam „Pa šta?” Oven nastavi:

„Marijana”, objasni mi, „usred onih tako visokih solitera i na vrhu brzih, strmih
pokretnih stepenica, ona nije izgledala nimalo loše. Pored tih džinovskih zgrada svako je, bez
razlike, ili džin ili zakržljali kreten.”

„Je li ona kreten?” zlonamerno upitah. Znala sam da je kretenizam hormonalna bolest,
ali sam se priklonila onom drugom, negativnijem i ne toliko stručnom značenju.

„Pa”, Oven ne obrati pažnju na mene. Izgledao je nedostižno. Nijedna od mojih


otrovnih strela nije pogađala u njegovu metu. „Nije baš kreten. Ona je patuljak. Da, pa zar
nema svuda patuljaka? E pa dobro, ona je malecki patuljak. Ne, malecki patuljak nije”,
popravi se. „Onda bi bila suviše mala”, oholo se nasmeja. „Ona je jednostavno patuljak.
Nikada nisam proverio uzroke njene egzotične građe.”

Ja pojedoh jedan kolačić i oćutah. Kad sam zatvorila vrata, nastavila sam da trošim
jezik brašnom i karamelom. „Marijana”, rekoh sama sebi, „Oven je zaslepljen tom fatalnom
ženom. Ako ne mogu rečima”, rekoh sebi, „moći ću mačem, perom ili bilo kojom drugom
taktikom”. Primetih da su „reč” i „pero” za mene skoro potpuno isto. Tako da „pero” zamenih
„hladnim ratom” i pređoh preko trga u pravcu bulevara, prođoh pored okrugle crkve, gazeći
ljubičaste cvetove hakarande sa svesnim uživanjem.

Kada sam došla kući spopade me jaka glavobolja. Ispružih se na krevet sa hladnim
oblogom preko očiju. Setih se detinjstva. Sivi eukaliptusi u polju. Oven jaše svog prvog
konja: jednog prgavog riđana. Hladne pločice u beskrajnim letnjim sijestama. Oven krade
slatko od dunja iz ostave. Uvek Oven. Moj otac izlazi iz voza. Asketska disciplina naše
majke. Njena starost. Već sam stigla do doba kada smo Oven i ja imali trideset tri, odnosno
trideset dve godine. Setih se da ni majci ni ocu nije suviše smetalo što nijedno od nas dvoje
nije u braku: čuvali smo dobre običaje.

Posegnuh rukom ka noćnom stočiću. Fotografija moje majke snimljena na njen


sedamdeseti rođendan. Njena crna haljina, kao znak dostojanstvene žalosti. Njeno avetinjsko
lice, njene ruke vatrenog laika. Njena čuvena biserna ogrlica. Prijatan osmeh, isti kakav je
imala na slikama u čitulji. Rekoh sama sebi: „Duboko saučešće.” Moj otac se na
fotografijama svodi na moćnu i čvrstu ruku na njenom ramenu. To je dovoljno. Nemam više
sećanja na njega.

Zatim mi pade na pamet da nas Oven izdaje - i mrtve i mene - zaključak da se moj
brat prepustio zakasneloj mladalačkoj pobuni. U odnosu na malu ženicu sa Menhetna
prednost sam davala bludnicama, narkomankama, primitivkama, sveznalicama,
bezbožnicama. Zamislih reakcije svojih prijateljica, ispitivačko lice svog kuma i prikriveni
smeh. Istog dana počeh da sprovodim svoj plan.

Sa izvesnim naporom uzeh telefon i pozvah Ovena na kuću. Brat mi se srdačno javi i
ja ih pozvah na čaj. Rekoh da je neophodno da se ženica i ja upoznamo. Oven prihvati poziv.
Dva dana potom zvonili su na vrata mog stana.

„Marijana, ovo je Brenda.” Prenaglašeno se sagnuh i poljubih njeno keramičko lice


starinske lutke. Brenda mi se osmehnu i prođe da odlučno sedne u fotelju. Ja zbunjeno
pogledah Ovena. Njemu se pak dopao nedostatak uljudnosti, on slegnu ramenima, brzo prođe
i sede pored male Brende, uhvativši je za ruku. Pozvah da iznesu čaj. U kovčegu strahota
iskopala sam neke ogromne šoljetine od engleskog porcelana. Nisam mogla da suzbijem
sreću koju sam osetila gledajući Brendu ispred takve šoljetine. Primerena optužba njene
sićušnosti, savršena aluzija. Bila sam ponosna. Pili smo čaj od jasmina. Rekoh joj:

„Pa, Brenda, kako ti izgleda Argentina?”

„Dobro, gospođo”, odgovori mi ona, a činjenica da mi se nije obraćala sa ti izgledala


mi je kao jasan pokazatelj da je bila svesna naše neravnopravnosti. Brenda zatim poče da
priča kako ima ozbiljnih problema da je ljudi razumeju.

„Draga moja, nije valjda tako strašno, ne treba se daviti u čaši vode”, rekoh joj
namerno.

Odvedoh ih na terasu. Brenda proturi kroz šipke svoju veliku glavu - veliku ali ne
ružnu, nije bila ružna ni u kom pogledu. Moram da priznam da je njena kosa dvorske dame
bila fantastična i da se nije loše oblačila. Upitah se gde li nalazi te cipele, ni za decu ni za
odrasle. Ne postavih to pitanje i počeh da ih fotografišem. Znalci znaju da fotoaparatom
mogu da se naprave čuda. Zahvaljujući osvetljenju bore nestaju, senke naglašavaju izražene
crte lica i ublažavaju nedostatke. Ali onaj ko ne ume da fotografiše - što je moj slučaj - nije u
stanju da pravi čuda. Stvari i osobe ispadnu onakve kakve jesu - to mi je bilo dovoljno - ili još
gore - to bi me učinilo izuzetno srećnom. Klik. Brenda i Oven se drže za ruke ispred azaleje.
Brenda i Oven iz profila. Patuljak je mahao rukama u nastupu sreće. Oven je izgledao isto
tako nevino kao ona. Osetih malu grižu savesti zbog njega. Griže nestade. Uključih sve
podmazane zupčanike mentalnog mehanizma i zaključih da to radim za njegovo dobro. Klik.
Brenda i Oven ispred jasmina. Klik. Ovenova senka pokriva celo Brendino sićušno telo. Klik.
Brenda na visokoj stolici, njene noge jedva uspevaju da provire iz dubokog sedišta
presvučenog plavim somotom. Klik. Čak ni na niskoj fotelji njene noge ne dopiru do tepiha.
Tada Oven reče:

„Da slikam vas dve zajedno.”

Uhvati me panika, ali nisam mogla da odbijem. Brenda stade pored mene i
promrmlja:

„Sagnite se malo, Marijana, ispašćete suviše visoki.” Pomislih: „Kakva hrabrost!”


izgledalo je da je ponosna na svoj fizički nedostatak.

Dva dana kasnije poslala sam im fotografije. Na moje iznenađenje, bili su apsolutno
zadovoljni njima. Onu na kojoj nas je Oven slikao zajedno sačuvala sam za sebe. Nesklad
između Brende i mene bio je toliki da nisam sasvim pouzdano mogla da utvrdim ko od nas
dve ima fizički nedostatak. „Ona”, rekoh odlučno sama sebi. I kako je moj istančani plan
ostao bez ikakvog rezultata, a za mog brata fotografije nisu imale dejstvo fatalnog ogledala
istine - kao u priči Oskara Vajlda - promenih strategiju.

Izbegavala sam skupove, nisam išla na svadbe. Plašila sam se da me ne pitaju: „A


kako je tvoj brat Oven?” I tako sam se proglasila bolesnom, što nije bila potpuna laž jer sam
patila od beskrajnih glavobolja koje su me terale da satima ležim u postelji. Sklapala bih oči.
Ponovo bih videla Ovenovo lice. Stroge pokrete mog oca i majčino ćutanje.

Oven i Brenda su ispunili dužnost i došli u posetu. Došli su da me obiđu u bolesničkoj


postelji. Oven je ceo taj sat prestajao na nogama, dok se ona, ni časa ne časeći, približila,
zamahnula svojom slamnatom kosom i u jednom skoku se našla na krevetu. Nije se šminkala,
ali je bila toliko bestidna da uprkos tome izgleda nafrakano. Najviše me je iznenađivao njen
glas odrasle osobe. Sa manje čuđenja bih prihvatila dečji glasić. A ritmična intonacija davala
joj je dostojanstvo i distancu svojstvenu nekoj Engleskinji, koja rezignirano živi u
avanturističkom izgnanstvu na južnoj polulopti.

Pokušala sam da je povredim, da je uvredim, da zlobom koja me je obuzela dodirnem


njenu dušu. Kupovala sam joj poklone: niske stočiće, knjigu o Tuluz-Lotreku, Limeni doboš
Gintera Grasa, biografije Kataline del Viso, Dijega de Aseda, Sebastijana de More i drugih
poznatih kretena i dvorskih budala koji su pre mnogo vekova obilazili španske palate ili su
pozirali istaknutim slikarima. Svoju pušku prevelikog kalibra uperila sam sa prilično
nesportske distance, te sam usled toga imala malo izgleda da promašim. Pucanj u prazno.
Eksplozija me je zaglušila. Kada su dobili članak iz novina na temu „Čudovišta, kepeci i
dvorske budale austrijskog carstva” koji sam im poslala, Oven i Brenda su me pozvali
telefonom. Rešili su da me potpuno unište. Brenda uze telefon i reče mi:

„Znate, Marijana, Oven sada želi da me naslikaju.”

Sedam hiljada dolara je koštao taj portret. Oven koji je do tada prezirao ljude koji su
trošili novac tek tako, pozvao je jednog poznatog slikara i naručio portret. Pomislih: to su mi
namerno uradili. Pade mi na pamet: imali su nevinost i nepovredivost osoba koje se vole.
Dvodnevna glavobolja nije bila ništa u poređenju s onom koja me je spopala kada sam dobila
pozivnicu: Brendina slika biće izložena u jednoj važnoj galeriji u ulici Suipaća. Trebalo je da
prisustvujem. Tamo će biti Svi. Razne Marte, Gonsali, Havijeri i štampa. Jer slikar je bio
poznat. Zajedno sa čaršavom koji je pokrivao sliku, u tom zlosretnom vernisažu, pašće i veo
koji pokriva istinu. Nagrade i čestitanja. Aplauzi. Brendu sam jedva videla. Oven ju je držao
za ruku i zajedno sa njom i sa slikarom, primao je čestitke. Dvorska dama sa Menhetna.
Njena slamasta, čvrsta kosa između solitera; ona sićušna pored džinovskih palmi koje su se
videle kroz stakla Svetskog finansijskog centra. Svi su morali da se pognu da bi je pozdravili.
Delovala je srećno. I moram da budem poštena: ozbiljno sam se zapitala da li samo želim da
je odvojim od svog brata. Sada sam osećala da želim da stavim tačku na njenu sreću. Jer sam
odlučila da njena radost bude isto tako kratka kao i njen stas. Pomislih da bi me otac,
oslanjajući svoju moćnu ruku na moje rame, iznenađujuće i racionalno kao i uvek, upozorio
da ukoliko je zaista smatram toliko inferiornijom - nemam zbog čega da se brinem. Ponovo
preuzeh ulogu spasioca, brižne sestre, prisvojih staru izreku „ko se bije taj se voli”. Ali
shvatih i to da će biti veoma teško izbiti ih.

Kad sam se setila da sam ja doprinela tome da se upoznaju, mržnja se okrenula protiv
mene. Setila sam se poplavljenog imanja, utučenog Ovenovog lica dok je sa kapije posmatrao
vodu. I mojih reči: „Otputuj negde, Ovene, idi u Ameriku, moraš da se opustiš; kad se vratiš
voda će se već povući i sve će biti u redu.” I otišao je. Jednog aprilskog jutra. Kad je „boing-
747” uzleteo, osećala sam da sam ponovo učinila dobro delo. Greška. Let ga je vodio u
Njujork, na Menhetn, kod Brende. Pomisao na to da sam ja bila uzročnik susreta izazvala mi
je užasan bol, ali neću poricati da sam se osećala moćno. Upoznali su se jer sam ja
posredovala. Uvek ja.

Između glavobolja, obloga, ogromnih pilula i utešnih čajeva, primetih sem toga da
sam visoka, ne preterano visoka, ne Šveđanka, ni Dankinja, ni Etiopljanka, ali visoka.
Prilično visoka. Pogledah se u ogledalu. Pogledah fotografiju na kojoj sam bila sa Brendom.
Izrazito visoka, gorko zaključih. Biću okrutna, biću tako neumoljiva kao sifražetkinja s kraja
veka. Kada pokreti nastaju, oni su uvek, pre svega, protiv nečega. Moj pokret, moj krstaški
rat, bio je, pre svega, protiv nje. Zatim, u prilog Ovenu. Čak ne znam ni da li je u prilog
Ovenu jer njegova odlučnost, kao i činjenica da nas dvoje ne delimo sreću, suviše su mi
smetali.

Brenda je čitala nezasito, kao neki mladi pisac ili istraživač. Htela je sve da zna.
Njena omiljena knjiga bila je Alisa u zemlji čuda; više je volela original nego prevod na
španski i stalno je iznova čitala poglavlje gde je Alisa naizmenično ogromna i minijaturna.
Na policama biblioteke koje su joj bile na dohvat ruke, stajale su najrazličitije knjižurine. Od
njih da spomenem Guliverova putovanja.
U nastavku navodim nekoliko nepriličnih poziva koje sam im uputila: pozvala sam ih
da igraju golf, na izložbu danskih doga, da vide minijaturne konje - koji su Brendu oduševili.
U prevodu: dva konjića su, na moje zgražanje, završila na imanju.

Pomislih da otputujem. Odbacih tu ideju. Morala sam da budem blizu centra svojih
operacija. Znala sam zasigurno da bi udaljenost na mene imala dejstvo anestezije. Prvo bih
otišla na sever zemlje, kasnije, na sever sveta. I ostala bih tako putujući, samo da izbegnem
ono što bi za mene bila krajnja bruka. Ili racionalni problem. Nikada nisam mogla da
podnesem da ne razumem šta se dešava. Osim toga, pomislih ophrvana letnjom glavoboljom,
sedeći ispod ventilatora, neću joj ostaviti čist teren. Nisam mogla da podnesem da Brenda
ostane ovde, u Buenos Ajresu, dok ja putujem po celom svetu i živim kao Ciganka, kao da
sam u nekom cirkusu. Cirkus. Uvek sam mrzela cirkuse. Kažnjene životinje, smrad bolesnih
zveri, raj ekspresionista. Cirkus. Ta reč mi se kao ringišpil vrtela i vrtela po glavi. Konjići
koji se podižu i spuštaju, automobilčići. Cirkus, cirkus. Probudih se sa osmehom. Cirkus je
rešenje. I počeh da sprovodim konačni plan.

Iščekivanje mi tog jutra nije dalo vremena da popijem kafu. Odoh do kuhinjskih vrata
i nacrtah se tamo, čekajući da mi, kao i uvek u isto vreme, donesu novine. Brzo preleteh
pogledom svaku stranicu. Potražih rubriku spektakli. Pronađoh: „Francuski cirkus braće
Perije”. Odlično. U Vilji Devoto. To je. U svim cirkusima ima patuljaka. A meni je, da bih
razdvojila Brendu i Ovena, bio potreban patuljak. Zar psihoanalitičari ne kažu da se ponekad
u drugima zaljubimo u same sebe? Mada kažu i to da se zaljubimo zato što taj drugi ima
osobine koje mi nemamo, ali bismo voleli da ih imamo. Ako je tako, bila sam izgubljena. Ako
se ljubav Brende i Ovena zasniva na uzajamnom dopunjavanju, biću potpuno poražena.
Nisam htela da budem malodušna. Priklonih se prvoj mogućnosti. Da će se Brenda
fantastično razumeti sa nekim kao što je ona.

Krenuh u akciju oko šest po podne, po kiši. Bila sam prva na biletarnici. Čvrsto sam
stezala tašnu u rukama. Mesto je bilo potpuno pusto. Cirkus se utaborio nasred jedne čistine.
Na kasi upitah: „Da li u ovom cirkusu ima patuljaka?” „Ima jedan”, odgovoriše mi, „ali ima i
jedan slon, jedan medved, ima klovnova, hodača po žici, mađioničara, krotitelja, hipnotizera,
igračica, belih konja.” To nabrajanje mi je bilo suvišno. Kupih jednu kartu i sedoh u prvi red.

Izdržala sam: prodavce kikirikija, jadnu foku, izmučenu i veoma suvu sa šarenom
lopticom na njušci; mađioničara koji je na zadovoljstvo prisutnih učinio da nestane jedna
užasna žena, bradata žena koja mi se suviše približila. Zaglušujuće trube i doboše. Klovnove
tužnog lika koji su dobijali eksplozivne šamare. Neka žena je jahala belog konja sa gustom
perjanicom na glavi. Bar trideset puta je promenila konja. Zavrtelo mi se u glavi od njenog
kruženja po areni. Sa šatora su padale kapi kiše, zemlje, svega. Ali nisam otvarala kišobran.
Zatim nastupi pauza. Pauza puna iščekivanja. Posle pauze pojaviće se krotitelj obučen u
plamtećecrveno. A za vreme pauze se pojavio on. Patuljak sličan Brendi, malo tamnije kose.
Nije bio zdepast, pre bi se reklo da je bio okretan. Pravio je grimase, piruete, prevrtao se
preko glave. Gubio se u ogromnom kariranom sakou. Istrčao je napolje, na kišu, uz smeh i
kišu aplauza. Ja ustadoh i pođoh za njim.

Neki Turčin me upita kuda sam krenula. Medved me je ignorisao. U prolazu okrznuh
šipke kaveza. Videh prikolice mađioničara, igračica, pelivana. Jedna vrlo mala prikolica
nalazila se na začelju nepomičnog karavana. Zakucah na vrata. Žil - tako se zvao patuljak -
otvori istog časa.

Pušio je; imao je nešto što je podsećalo na Hemfrija Bogarta. Bio je odsečan i učtiv.
„Madam?” upita. Propustih da ga ispravim: „Madmoazel.” Upitah ga mogu li da uđem. Žil
me odmeri odozgo nadole - ili tačnije, odozdo nadole - i pomeri se da prođem. Sedoh na neki
rasklimatani kauč. Čovečuljak sede ispred mene na malecku stolicu. Sve je bilo u skladu sa
njegovom veličinom, tako da je on izgledao proporcionalno, a ja kao džin. Brzo se kretao.
Ponudi mi čašicu anisa. Prihvatih. Bilo mi je potrebno nešto žestoko da se ohrabrim. Žil nije
bio zainteresovan za razlog moje posete. Pričao mi je o životu u cirkusu i o tome kako je
počeo. Reče da je rodom iz Liona. Ja sam mislila: „Pobogu, šta im je? Zar ga tako malo
zanima zašto sam ovde?” Rekoh:

„Gospodine Žil, zar vam ne izgleda čudno što sam ovde?”

„Oh, ni najmanje”, odgovori uz smešak. „Svi gledaoci žele da uspostave kontakt sa


zvezdama. A ja sam zvezda cirkusa Perije. Zašto neka gospođa ne bi došla da me poseti?”
Rezignirano se složih. Rekoh mu:

„Želela bih da dođete kod mene.”

Čovek me sasvim prirodno pogleda. Upita:

„Neko bolesno dete, neka proslava?”

„Ne, nikako”, požurih da mu odgovorim. „Želim da vas pozovem kod mene na piće.”
Njegovo lice postade tajanstveno i pogleda me s osmehom koji me je ne samo pomeo, nego
mi je i zasmetao. „Šta vam pada na pamet?” upitah ljutito.
„Ne brinite”, cigareta je neprijatno visila sa njegovih bledih usana. „Navikao sam.”
On otpi gutljaj anisa i primače mi flašu. Odbih.

Iz jedne fioke izvadi pohabani veštački cvet. Jednim vrlo smešnim pokretom mi ga
pruži. Kako ga nisam udostojila ni pogleda, on mi priđe i osmehnu se. Ja se odmakoh.

„Ali gospodine Žil”, rekoh jedva čekajući da odem, „ja bih vam platila.”

„Nipošto, madam, biće mi zadovoljstvo da dođem kod vas.”

Trgla sam se od njegovog odgovora. Tada reših da mu kažem istinu.

„Želela bih da zavedete jednu patuljastu ženu.”

Žil me iznenađeno pogleda. Podiže obrvu i ugasi cigaretu. Ponovo sede na svoju
stoličicu, prekrsti noge, prebaci ruku preko naslona i uz nehajan pokret reče:

„Ne dopadaju mi se patuljci.” Izgledao je uvređeno.

Zapanjeno ga pogledah. Počeh da ga uveravam kako je Brenda najlepša ženica koju


sam ikada videla, da je kao iz bajke. Sa žaljenjem sam osećala da govorim apsolutnu istinu.

„Mislila sam”, dodah nervozno, „da među vama...”

„Među nama ništa”, Žil jednim skokom ustade i okrenu mi leđa.

Odjednom se okrenu prema meni, stade na neku platformu i reče mi:

„Zar se starijim ljudima ne dopadaju mlade devojke? Zar se mladićima ne dopadaju


zrele gospođe? E pa meni se, madam, dopadaju visoke žene.” Setih se da sam ja visoka i onda
prihvatih još malo anisa koji mi spali grlo i pomuti pogled, naježih se, a noge mi klecnuše.
Taj užasni anis. Taj užasni Žil. Pređoh na stvar.

„Hoćete li doći kod mene na čaj ili ne?”

„Pod jednim uslovom”, reče nasmejani čovečuljak, „da dođete po mene. Ne poznajem
grad i mogao bih da se izgubim. Ne želim da se izgubim.”

Pomislih da je to što traži u redu. Zašto da ne. Zatim reših da potražim telefon i čaj
zamenim pozivom na večeru. Žil pristade drage volje i otprati me do telefonske govornice.
Pozvah svoju kuću i rekoh da spreme večeru. Pozvah Ovenovu kuću. Javi se Brenda.
Prihvatila je poziv. Pre no što sam ušla u Žilovu prikolicu, zaprepašćeno primetih dugi red
nasmejanih žena i dece koji su ga napolju čekali. Zatim sa žaljenjem, umesto stida, osetih
ponos. Svi ovi ljudi su me gledali zavidljivo kao da sam stvarno prijateljica najveće cirkuske
zvezde. Koji užas! Šta bi rekle Marije i Alehandri? Sačekah da se Žil presvuče i namiriše.
Njegovo poznavanje sveta bilo je neiscrpno. Bacao je radnu odeću preko malog paravana.
Briž, Beč, Odesa, Brazil, Peru, Meksiko, Njujork. Pojavio se iza paravana, pobedonosno i
elegantno, u iznošenom, ali dobrom odelu. Stavio je neku ogromnu kravatu i nameštao je beli
cvetić u rupicu na reveru. Ponovo se namirisa. „Kako izgledam?” upita nasmejano. Nisam mu
odgovorila. Požurih ga. Uzeli smo taksi i ubrzo stigli u moj stan.

Brenda i Oven su sedeli na kauču i čekali nas. Brenda je te večeri zračila belinom.
Bila je našminkana i šminka joj je ublažavala crte lica. Veselo je gledala u Ovena. Kada su
nas videli kako ulazimo, nisu se nimalo iznenadili. Oven me je pogledao kao da se nista
čudno ne dešava, a Brenda je imala toliko drskosti da mi krišom namigne. Žil se uz naklon
predstavi i prošeta po celoj dnevnoj sobi. Bio je govorljiv i nije prestajao da puši. Brzo sam
se navikla na njegovo prisustvo. Bilo je nešto što mi je smetalo, iritiralo me. Brenda i Žil su
se gledali kao da imaju neki poseban jezik. Jezik koji ni Oven ni ja nismo mogli da
razumemo. Taj fluid je, međutim, bio bratski, prijateljski, nimalo zavodnički. Prirodnost sa
kojom se Oven snalazio u toj situaciji izgledala je gotovo apsurdna. Seli smo za sto. Brendu i
Žila sam smestila jedno pored drugog. Jeli su brzo, malim zalogajima. Bila je vrućina.
Uključih ventilator. Kraci ventilatora su pravili filmske senke. Žil je pričao kakva je publika u
raznim zemljama. Argentinska publika, tvrdio je, bila je srdačna kao što kažu svi umetnici.
Mene spopade neobjašnjivi bes. „Ne volim cirkuse.” „Ni ja,” odgovori Žil uz smešak,
„mrzim da idem u cirkus.” Odgovor se svima dopao. Ja sam se uzdržala od toga da
proizvedem bilo kakav zvuk. Tada osetih kako mi nečija cipela ovlaš dotiče nogu. Otpih malo
vina. Prođe me jeza, pomuti mi se pogled, a noge mi klecnuše. To prokleto vino, taj užasni
Žil.

Pre nego što se nehotični smešak pojavio na mojim usnama, ustadoh požalivši se na
laku glavobolju i izađoh na terasu. Naslonih se na ogradu, pored azaleja, i čuh Ovenove
korake iza sebe. Okrenuh se. Oven me je gledao onako kako se mogu gledati samo osobe
koje se veoma dugo poznaju. Porodični pogled. Zenice su mu bile raširene i imao je izraz pun
razumevanja koji me je, iz neobjašnjivih razloga, iritirao. Nismo razgovarali. Ali setih se
kako me je pogledao kad sam ga pitala zašto se zaljubio u Brendu. Ono što je tada za mene
bilo nepojmljivo, dobilo je realno obličje i sigurno i pravovremeno se smestilo i u mojoj
glavi. Bilo mi je užasno loše od toga što sam shvatila ono što nikada ranije nisam shvatala.
„Jesi li videla?” bilo je sve što mi je Oven rekao, spuštajući mi svoju moćnu ruku na rame.
Jedna izdajnička suza mi se pojavi u oku. Žil i Brenda su u trpezariji nazdravljali
šampanjcem. Njihov smeh se gubio u neizmernosti prostorije.
Giljermo Martines

(Argentina)

Neke izmorene oči

Čovek koji mi otvara vrata je star, mada ne i najstariji od onih koji su umeli da mi
zapadnu. Ima neke izmorene oči, s onom pomalo vodnjikavom krhkošću koju im daju godine,
ali pogled mu je bistar, gotovo da te povredi oštrinom, a držanje mu je dostojanstveno i
spokojno. Zatvara vrata i polako se vraća ka fotelji, kao da je to neki opasan put u koji mora
da uloži krajnji oprez; tek kada uspeva da sedne pokazuje mi na drugu fotelju spram njegove.
Rukom koja lako podrhtava, naliva sebi čašicu pića iz neke izbrušene boce. Parkinsonova
bolest koja se još može kontrolisati.

„Izvinite što sam zvao u ovo doba”, kaže mi, „nadam se da vas nisam probudio.”

„Niste, spavam vrlo malo”, umirujem ga. „I stvarno sam hteo da izađem, celog dana
nije bilo poziva.”

„Znači, ne zovu mnogo?” Kapci mu se pomalo dižu; zenice su mu čeličnoplave boje,


ali pri svetlosti lampe izgledaju skoro sive.

„Da, zovu. Prilično. Više nego što bi čovek na početku mogao da pretpostavi. Ali ne
zovu mene.”

„Razumem”, rekao je, „video sam druge oglase. Šta najviše vole? Žene? Sveštenike?”

„Žene, pretpostavljam, da. Ali ne u seksualnom smišlu, skoro nikad. Traže lica koja
im na nekog liče. Na majku, nekadašnju devojku; nekoga ko će ih podsetiti na drago biće. Ali
ima i mode. Mnogi traže bolničarke, ili lekare.”

„A ko traži vas?” njegov pogled kao da je načas ironičan, ali ga odmah ublažava
ljubaznim osmehom.
„Bivši akademici, pre svega. Univerzitetski profesori, pisci. Ljudi koji još uvek imaju
biblioteke, kao vi, i žele ’filozofski’ razgovor.”

„Ne, nemojte da se brinete, neću ja nikakve razgovore. Samo želim da dovršim svoju
čašicu. Da li verujete da su pokušali da mi pošalju pravog filozofa?”

„Pa dobro, pretpostavlja se da treba sve da pokušaju. Koliko ste ambasadora imali?”

„Ambasadora? Tako ih zovu?” osmehuje se i odmahuje glavom.

„Ponekad stvarno mogu da budu smešni. Bilo ih je ukupno devet, brojao sam. Stvarno
su naivni, došlo mi je bilo da napišem poslednji esej: ’Povorka razloga da se nastavi.’ Poslali
su mi i jednu prostitutku, jednu mladu devojku. Stvarno mladu. Morao sam da joj kažem:
’Curice, možda sam mogao i da razmislim... pre sto godina!’”

„Uglavnom šalju samo troje. Ali, čuo sam da se priča o slučajevima kao što je vaš. To
su oni koje smatraju za anomaliju. Vi niste toliko stari, ne izgledate bolesni, niti ste izgubili
mentalne sposobnosti: ja vidim samo blagu Parkinskonovu bolest.”

„Jeste, zdrav sam, to ih je najviše bacalo u očajanje. U jednom trenutku sam čak
pomislio da me pod raznim maskama u stvari proučavaju. Ili da je to neka zakonska mućka i
da nikad neće prestati da se smenjuju, jedan za drugim. Ali očito su se pomirili sa sudbinom,
jutros mi je stiglo zvanično odobrenje. Celo popodne sam tražio podobnu osobu. Video sam
na mreži mnogo oglasa, ali nisam znao koga da zovem. U vašem mi se dopao naslov:
Konačan kraj. To je upravo ono što želim: da bude konačan.” Uzdiše i spušta na sto praznu
čašicu. „Je li vam u koferu?”

Njegove oči me ponovo gledaju i opet mi privlači pažnju kako se boja zenica na
svetlu menja. Spuštam koferče na sto i pažljivo ga otvaram. Kada vidi samo jedan špric
deluje razočarano.

„Ne”, kaže, „to mora da bude nešto drastičnije. Ako nemate ništa protiv, ja idem po
svoju pušku. Nemam nameru da im ostavim mozak. Oni su kao lešinari i ima ih svuda: u
mrtvačnicama, na grobljima, u bolnicama. Znam da se ubacuju i među vas da spasu moždanu
masu.”

„Kako vi hoćete”, kažem.

Puštam ga da ustane i da napravi dva koraka dok mi ne okrene leđa. Prilazim mu


otpozadi, prebacujem mu levu ruku oko vrata, širim dlan na potiljku i snažno guram od sebe.
To je alternativni postupak, i pretpostavlja se da na nekoliko minuta očuva priliv krvi u
mozak. Uzimam telefon dok drugom rukom okrećem isušeno, mršavo telo. Pažljivo podižem
jedan kapak da izbliza pogledam zenicu.

„Može li ili ne može da se spase?” pitaju me.

„Može”, odgovaram. „Ali predomislio sam se što se dogovora tiče. Radije bih da
zadržim nešto za svoju kolekciju.”

„Može samo nešto spoljašnje”, upozoravaju me.

„Oči”, kažem. „Mislim da su starinske. Mislim da su to prave ljudske oči.”


Andrea Maturana

(Čile)

Ovlaš 3

Čim uđem, tip mi se zalepi s leđa. Svako jutro se penje mnogo ljudi i lift ostaje s
nekom mešavinom mirisa paste za zube, losiona za brijanje ili dezodoransa. Da ne moram da
se penjem devet spratova, išla bih peške. Mrzim sve što je zatvoreno, iz čega ne mogu da
izađem kad hoću.

Toliko sam obuzeta svojim stvarima da ga ne vidim. Samo znam da je tamo, blizu
mesta na kojem se nalazim. Pokušavam da osetim njegov miris (možda ću tako znati da li
smo nekada bili zajedno u zgradi), ali nema nikakav poseban miris i to me nervira. Podseća
me na Huana Pabla; to pod pretpostavkom da mogu da ga se setim. Oduvek su mi sećanja
bila vezana za mirise. Ima ljudi koji su mi nepodnošljivi zato što ne trpim njihov dah i
muškaraca u koje sam se zaljubila pre nego što sam ih videla; preko nekog komada odeće u
kući prijatelja ili po tragu prisustva koji ostavljaju za sobom.

Ne uspevam da shvatim zašto je toliko blizu mene kad je lift dovoljno veliki i prazan,
jer je ranije nego obično. Ima ogledalo u dnu i s obe strane. Primećujem da naizmenično
gleda u mene i u odraz, kao da želi da vidi nešto što se običnim pogledom ne primećuje.
Imam čudno osećanje da se gušim, što se ne može opravdati jer vazduha ima napretek i ne
osećam nikakav poseban miris koji bi mi smetao.

Pada mi na pamet, iako sam već pritisla dugme broj devet, da pritisnem i prethodni
sprat i siđem i nastavim peške, ali u trenutku kada hoću to da uradim, otpozadi me hvata za
ruku. Bez snage; bez ikakve potrebe da bude grub, ali sa sigurnošću koja se nameće i čak mi
ne dopušta ni da se oduprem. Ne okrećem se. Bojim se. Pušta mi ruku, ispruža svoju, i
pritiska dugme za uzbunu. Lift staje.

Htela bih da mogu nešto da kažem, na primer da sam klaustrofobična, ili da odglumim
napad astme ili nesvesticu, ali sam paralisana. Možda da mu ispričam neki vic ili da ga pitam
kako se zove, da smanjim napetost. Znam da je to napetost koja je puna opasnosti, ali ne
mogu ništa da uradim. Otvaram usta i glas mi ne izlazi. Ne mogu čak ni pogledom da se
suočim sa njim, da ga zakočim. Čujem sopstveno isprekidano disanje. Ne čujem njegovo.
Odjednom se približava mom uhu gotovo čulno, ali tamo kao da okleva i zatim mi kaže:
„Pomozite mi. Sam sam.”

Padaju mi na pamet sve priče o liftovima koje sam ikad čula: erotske scene iz filmova,
Karlina koketovanja kojih ima toliko da više ne znam ni da li da joj verujem; Migel i njegova
idila sa jednom medicinskom sestrom, kada je mesecima bio u bolnici posle nesreće. Pre
izvesnog vremena sam htela da napišem priču da demistifikujem sve to. Već godinama se
ovom spravom penjem na isti deveti sprat i nikad se ništa nije desilo. Do sada. Smešno mi je.
Nepoznati čovek ga je upravo zaustavio i umesto da pokuša da me zavede ili siluje, traži mi
pomoć. Ne bih se usudila ni da nekom ispričam. Razmišljam da to možda nije neki manevar
da se približi i ništa više, da me možda već neko vreme posmatra i (zbog nečeg kao, na
primer, zbog uviđavnosti ili neobjašnjive razboritosti ludaka) smatra da je suviše napadna
ideja da nasrne na mene u prvom pristupu.

„Šta želite?” kažem mu, ne okrećući se.

„Da me slušate. Ništa više. Izabrao sam vas među desetinama osoba i nadam se da mi
nećete reći ne.”

„I naumili ste da zauvek ostanemo ovde? U ovoj zgradi ima ljudi koji rade.”

„To zavisi od vas. Samo slušajte. Ako želite da me gledate, gledajte me.”

Na trenutak bih volela da to učinim, da probušim vazduh bacajući na njega pogled


koji bi ga prepolovio, ali nešto u njemu me plaši. Možda njegov glas. Možda njegov
neobjašnjivi nedostatak mirisa. Radije ću ga slušati ovako, okrenuta leđima.

„Bio sam prilično srećan. Imao sam mnogo toga što bi svaki čovek mogao da poželi.
Ali pre nekoliko meseci sam se probudio i na drugoj strani kreveta nije bilo nikoga. Pogledao
sam na vrata, tamo je stajala Euhenija i držala veliku torbu sa svojim stvarima. ’Odlazim’,
rekla mi je. ’Pored tebe nikada nisam prestala da budem sama.’ I izašla je sa nekim
neobičnim mirom, ostavivši me tako i nisam znao šta da radim. Nisam čak ni plakao, iako me
još preseče bol. Nije to zbog Euhenije niti zato što je otišla, već zbog onoga što mi je rekla.
Razmišljao sam o tome i shvatam da je istina: u tome da su dvoje ljudi zajedno postoji iluzija
neke zajednice koju mi nikada nismo dosegli. I svaki put kada smo zajedno doživljavali one
sekunde koji prethode orgazmu, mislimo da smo jedno i da ćemo taj spoj zauvek sačuvati. Ali
to se završava. A zatim smo nagi jedno pored drugog, u najboljem slučaju uživajući u sećanju
ili detaljno ga ponavljajući, i osećamo da naša samoća jača, jer smo samo minut ranije
doživeli iluziju da smo stopljeni. Ja znam da me Euhenija nije ostavila zbog drugog. Da će
izaći sa svojim koferom da traži i da neće naći nikada, jer je taj bol razdvajanja kao osuda. I
ja ga osećam. Zbog toga sam hteo da razgovaram sa vama. Zato što vas gledam kako se
penjete ovim liftom i mislim da ste nekad sigurno hteli da ga zaustavite na svakom spratu da
vidite da li ćete, silazeći, pred sobom ugledati čoveka koga sanjate. I niste to učinili iz stida,
ali znate da, kada biste to uradili nikada ne biste našli to što tražite jer ne postoji. Jer ne
možemo da se oslobodimo naše drugarice samoće. Zar ne?”

„Nemate pravo da mi to govorite. Ja vas ne poznajem. I možda ste vi vrlo sami, ali me
ugrožavate pokušavajući da me uverite da sam i ja. To je moja stvar i vas se nimalo ne tiče
ono što mi se dešava. Molim vas, pokrenite ovaj lift i pustite me da nastavim svoj život na
svoj način.”

„Ali vi me ne gledate. Možda bi vam pomoglo da me vidite.”

„Ne budite smešni. Ja nisam došla da tražim pomoć. Pravim isti put kao svakog
dana.”

„Kako želite.”

Ponovo pritiska dugme s brojem devet i udaljava se od mene. Osećam se čudno, puna
besa. Taj čovek je narušio moj radni prostor i moj život bez ikakvog prava. Mislim da me boli
to što mi je rekao i mislim da ne želim da mi bude važno. Treba da izađem iz lifta što pre, da
vidim da li ću se malo smiriti i opustiti na mom večitom devetom.

„U redu. Izađite. Ali pre nego što to učinite, recite mi poslednju stvar. Kako se
zovete?”

„Euhenija”, kažem mu i izlazim ne gledajući ga, s olakšanjem.

Znam da ću neobično lako zaboraviti ovu epizodu.

Ne mogu da se setim nikoga ko ne miriše ni na šta.


Efraim Medina Rejes

(Kolumbija)

Moja kara i ja
(Stand up comedy)

Sivac je majušan, mekan, beo i dlakav;

tako mekan kao da je od pamuka.

Kao da nema kosti

Sivac i ja

Huan Ramon Himenes

Bina mala i okrugla. Na sredini bine, vrlo visoka tamnozelena klupa. Jedan snop
svetlosti obasjava moje lice, a drugi moju karu. Muzika Grateful Dead, možda pesma Uncle
Johns Band (Garsija, Hanter) i onda nešto od Džejmsa Brauna.

Ja: Moja kara je tako mekana, bela i dlakava kao da nema kosti.

Moja kara: To je Sivac, idiote! Kako možeš da me pobrkaš s jebenim magarcem?

Ja: (uzimajući vazduh) Moja kara je tako mekana, bela i dlakava, kao da nema kosti.

Moja kara: Je l’ bi voleo da imam kosti?

Ja: Voleo bih da si od čelika pa da idem da kršim aparate za fotokopiranje. Te


reproduktivne mašine me uspaljuju.

Moja kara: Ej, Supermene, a da probaš prvo s nekom ženskom?

Ja: Misliš li da smo spremni?


Moja kara: Ti si Gospon Strpajsve. Ako ne ide sa ženom, možemo da se vratimo na
živinu.

1. Full Contact

Moja kara je priljubljena uz stomak moje majke dok sisam, sve po minut i po, njene
sise. Moja kara pulsira uz moju majku jače od njenog srca, ali to je ne brine. Ja sam beba i
ona je moja majka. To je samo vatromet, kao podrigivanje i prdeži... Pošto završi hranjenje,
moja majka mi izbacuje gasove i dok to radi moja kara nežno lupka među njenim sisama,
posle me umota tako da sve postane crno i moja kara i ja prelazimo u drugu dimenziju. Snovi
i strahovi su još uvek od papira, svet je tek golicanje i u središtu tog sveta nalazi se moja
majka. Ona tera muve i đavole.

Služavka me kupa u mlakoj vodi, trlja mi grudi i leđa sapunom „džonson”. Kad mi
pere dupe, pritiska nehotično jedan prekidač koji učvršćuje moju karu. Kad me obriše,
počinje da me mazi i to okončava kratkim, lakim poljupcima vrška moje kare: to me
popaljuje, oraspoloži me sto posto. I mama mi daje te poljupce ali mi se od toga ne diže.
Izgleda da između mame i moje kare postoji neki pakt o nenapadanju, ali služavki je
zagarantovana, i znam da ćemo pre ili kasnije moja kara i ja da se zagnjurimo u njenu drugu
dimenziju, tamo sigurno takođe miriše na buter i luk. To me malo hladi, ali mislim da moja
kara ima defektno čulo mirisa.

Moja rođaka ima skoro tri godine, u poređenju sa mnom je prava starica. Kad nas
zajedno kupaju ona ostaje da gleda moju karu i pita svoju majku zašto i ona nema jednu.
Majka joj kaže da će njoj da poraste još veća, samo ako pusti da je dobro peru između nogu.
Mene to uznemirava, ali na sreću moja rođaka ne voli da je tamo peru. Kad se ponekad
igramo, rođaka zgrabi moju karu i čupa je iz sve snage, ja malo trpim i kad više ne mogu
proderem se i ona je pusti uz smeh. Jedna od mojih omiljenih igara je da zapišavam stvari po
kući, a kad moja rođaka to pokuša, postigne samo da se sva iskvasi. Ona nema topovsku cev
da je uperi na ovu ili onu stvar, samo tu glupavu rupu koja liči na moje dupe. Ja imam i rupu i
top, a ona samo rupe.

Volim da budem u krevecu, izvaljen na leđima. Moja majka pevuši u kuhinji a


služavka čisti nameštaj. Ako hoću da dođu, dosta je da vrisnem. Tako izvaljen, igram se sa
mojom karom, učim da je diram na hiljadu načina da bih je popaljivao. Nije isto kad to radi
služavka, ali mi pomaže da vreme brže prođe, da se ne osećam usamljen. Noću, kad osetim
čudne zvuke, hvatam se za nju. Znam kako da je učvrstim i ako se pojavi neki vampir ima da
mu njom proburazim srce. Moja majka me mnogo voli, ali ne može da bude sa mnom po ceo
dan. Nasuprot tome, moja kara je uvek tu. Moja kara je najvernija od svih mojih ljubavi.

Moja rođaka me uči gomili igara. U dnu dvorišta naše kuće ima jedna višnja, iza
drveta se igram sa mojom rođakom. Odrasli kažu: Ručice nevaljalice. Moja rođaka odgovara:
Odrasli su užas jedan. Ona već ima sedam, a ja skoro pet godina. Pokušao sam mnogo puta
da joj strpam karu, ali njena rupa je mnogo plitka i moja kara tamo klizi i posle omekša. Sad
već znamo da devojčice nemaju kitu, nego tu rupu u koju mi dečaci možemo da strpamo
karu. Nema vajde od rupe moje rođake, tako da pokušavam sa jednom susetkom, ali takođe
ne funkcioniše. Mislim: Devojčice u mom kraju imaju fabričku grešku.

Ja: Sem što nosim iste gaće cele nedelje i što tucam jednu klozetarku, šta još mrziš?

Moja kara: Što pereš ruke pošto me diraš. Zar ne bi trebalo da ih opereš pre toga?

Ja: A šta najviše voliš?

Moja kara: Hmmm. Kad drkaš pred televizorom, naročito dok daju Ksenu, princezu
ratnicu.

2. Bicycle Race

Drkao sam 47 puta nedeljno. Jednog dana me je moja baba (koja mi je prolazila iza
leđa, jer je bila ubeđena da ću joj krasti duvan) iznenadila usred jednog večernjeg drkanja i
nadala takvu dreku da je čak dovela kući popa. Pop nije umeo da razjasni stvar i moja majka
je onda razgovarala sa psihologom, a ovaj je kazao da je to normalno, da s trinaest svi klinci
to rade. Moja majka je htela da zna koliko puta na dan je bilo normalno i psiholog joj je rekao
najviše dvaput, da preterano drkanje može da me poremeti. Posle jedne duge diskusije sa
mojom majkom, došli smo do sporazuma: mogao sam to da radim tri puta dnevno, ali ne
koristeći časopise (samo maštu), s tim što sam morao da idem s babom na misu nedeljom.
Moja baba je rekla da se svaki put kad se diram tamo, otvaraju vrata pakla (šarke sigurno
samo što nisu iskočile).
U školskom kupatilu mnogi su to radili pomažući se časopisom, ali ja sam se radije
prisećao sisa moje profesorke engleskog. Bila je to omanja i jaka žena, a njene sise su se
videle kroz prozirnu tkaninu njene bluze. Nije nosila prsluče i sve nas je izluđivala. Pomislio
sam da drkam do kraja života u njeno ime, ali onda se umetnula jedna playmate iz Arizone,
zvana Dana Haris. Imao sam Daninu fotografiju sve dok se od tolike upotrebe nije raspala.
Bilo je vrlo tužno ostati bez njenih zelenih očiju i onakvih sisa koje su zauzimale pola
stranice, tako da sam čak sahranio ostatke fotografije negde u dvorištu i izdrkao sam ga
poslednji put nad tim grobom. Ponekad kad drkam na suvo (bez vizuelne pomoći), mojim
mislima punom brzinom promiče bezbroj sisa i među njima nikad ne fale sise Dane Haris.

Ples je za pedere, govorili su oni što imaju dve leve noge, a ja sam bio jedan od njih.
Kad ne znaš da igraš, žurke su ono najgore. Ostaješ tamo da sediš cele noći s tupom facom,
dok pederi stiskaju cure i vode ih s kraja na kraj sale. Mrzeo sam da idem na žurke ali
ponekad nema drugog izlaza, ili su žurke u tvojoj kući. Neka prijateljica moje majke se
ponudila jednog dana da me nauči da igram i, mada sam se u početku opirao, na kraju sam
pristao. Zvala se Aurora, bila je visoka i vitka, ali širokih kukova i ogromnih sisa. Kad bismo
vežbali, stavljao bih glavu među njene sise i osećao onu toplotu koja se spuštala sve dok se ne
bi zaustavila baš tamo. Jedne večeri, izgovarajući se da moram da mokrim, uđoh u kupatilo i
počeh da drkam. Iznenada, ona je odgurnula vrata. Umirih se načas i potom joj okrenuh leđa,
a onda ona priđe i dohvati me za ruku, odvede me u svoj krevet i dade mi taj nezaboravni čas.
Toliko mi se dopalo da budem s njom da sam pomišljao da je zaprosim, prenebregavajući da
već ima četrdeset i neku, muža i troje dece, od kojih je najmlađe bio moj najbolji drug.
Časovi igranja su se mesecima protegli, i nikad nisam uhvatio dobar korak, ali nasuprot
tome...

Kad se sam zadovoljavaš, to ima svojih prednosti, ali strpati ga u vlažnu i duboku
rupicu, to je ono najbolje. Kad je Aurora raširila svoje duge noge, pomislih da će da me
proguta i malo se uplaših, nisam znao kako da se pomeram i mislim da sam zbrzio stvar. Ali
posle je sve bilo natenane i nežno kao njihanje u ljuljašci. Njene sise su se otvarale svaka na
svoju stranu i moje telo se uklopilo u njeno i njena usta su pojela moja. Ja sam mnogo čitao o
tome i imao plan za taj trenutak, ali je trenutak došao bez najave i uprkos mojih strepnji,
raditi to je bilo mnogo lakše nego plesati, tako sam bar tada mislio.

Ja: Kako je unutra?


Moja kara: Mračno, mekano i sluzavo, kao mrtva glista.

Ja: Zašto mrtva?

Moja kara: Zbog mirisa.

Ja: Sviđa ti se?

Moja kara: Kao bikovima korida.

Ja: Neka bi morala da ti se dopadne, zar ne?

Moja kara: Dopadala mi se izvesna cura. Njeni raznobojni prdeži i njena pišaćka
ultramarin.

3. Motel California

Čovek ima svoju karu tamo od samog početka i veruje da je sve jednostavno. Niko
mu nikad ne govori kako bi trebalo, svi vrdaju kad padnu pitanja i čovek raste u mraku, a
kara mu visi puna iščekivanja. Raditi to je možda lako, ali postoji ozbiljna razlika između
raditi to i raditi to dobro, i kad to ukačiš ponekad je prekasno. Kad ga drkaš nema problema,
ali ako se nađeš pred jednom rupom sa sisama i mozgom i snovima, stvar ima drugu cenu. Ne
možeš tek tako da odeš i istreseš se i da pljuneš u jednu curu jer ti je raširila noge. I ona hoće
parče torte i ima na njega pravo. Ako se praviš lud, ona će da skupi noge i sa njima svoj
mozak i svoje snove, bar one koji tebe uključuju. Možeš reći da ima naokolo dovoljno rupa,
ali često kad strpaš svoju karu u jednu curu strpaš takođe i srce i snove. Jasno je da
zaljubljeni puno govore o tome i gotovo nikad o onome, ali svi znaju da kad pričaju o bilo
čemu, pričaju u stvari o onome. Nije važno da li diskutuju koji je televizijski program bolji ili
da li zajedno čitaju horoskop, u suštini ona stvar je po sredi. Za onu stvar nije potrebna
ljubav, ali je ljubav raspali sto na sat. A ko ne voli da ide sto na sat? Kad jedna cura i ti
funkcionišete u onim stvarima, ljubav se prilepi, a kao što svi znaju, ljubav je kao kutnjak:
boli samo kad truli. Razlika je u tome što izvaditi kutnjak ne zahteva neki naročiti napor.

Moja kara i ja smo uvek ulivali jedno drugom poverenje, ali kad me je izvesna cura
ostavila, imali smo našu prvu krizu. Da bih klin izvesne cure isterao klinom, potražih drugu,
ali s njom moja kara nije htela da funkcioniše. Pokušao sam na svaki način da je ubedim, ali
uzalud. Pokušao sam sa trećom curom i ispade još gore. Ja sam moju karu odavno naučio
kako da se pravi mrtva da bi izbegla zloćudne pice, pa je sad taj trik koristila protiv mene. Za
nju je samo jedna pica bila dobra, a ona je bila izgubljena. Moja kara me je krivila za picu
izvesne cure, a ja sam moju karu krivio za sve ostalo u vezi sa izvesnom curom.

Moja kara: Nisi smeo da je izneveriš sa drugima.

Ja: Ni ti da uđeš u druge.

Moja kara: Ti si me tamo gurnuo, drkadžijo...

Ja: Trebalo je da se umrtviš...

Moja kara: Otkud da znam da će te zbog toga ostaviti.

Ja: Zato što si jedna glupava kara koja ne misli.

Moja kara: A ti si jedan drkadžija Strpajgabilogde.

Ja: Ti si jedna beskorisna starudija!

Moja kara: A ti si impotentan!

Kako nisam želeo da nastavim diskusiju sa mojom karom ni da se naš problem


pročuje, odlučih se na jedno drkanje. Ona je prihvatila, pod uslovom da to bude samo uz
gledanje Ksene, princeze ratnice, ali pravo rečeno više mi nije bilo do toga. Pri samoj pomisli
kako sedim pred ekranom u toj hladnoj sobi i šiljim moju jadnu karu, spopao me je napad
melanholije i ono što je još gore: da čitam dadaističku poeziju. Osećao sam se zajebano, ali
toliko nisko nisam mogao da padnem, tako da sam obustavio drkanje i ugasio televizor.

Nekim tipovima je cilj da strpaju karu u što je više moguće rupa; osećaju u tome neku
snagu i možda je zaista tako, ali to je pre svega iz straha. Ima takođe žena čiji je omiljeni
sport uhvatiti onoliko kara koliko je to moguće, to ih čini nadmoćnijima od ostalih, ali što
više kara progutaju toliko se praznije osećaju. Ima žena koje to rade iz uživanja, drugima je to
posao, a neke to rade iz osvete. Jedna moja prijateljica se preorijentisala na žene jer su joj se
smučili tipovi koji su bili samo jedno parče kare. Razumem da moja kara čezne za rupom
izvesne cure, ja čeznem za nečim što je mnogo više od toga, ali istina je da se ona neće vratiti,
da je ona našla drugu karu i to treba prihvatiti. Moja kara insistira da sam ja za to kriv, da je
ona obavila dobro svoj posao, a da sam ja podbacio u mom. Ja joj kažem da ne možemo
razdvajati jednu stvar od druge, da kad se snovi ne ispune i kad osećanja uteknu, jedna kara
nije dovoljna.

Moja kara: Treba mi više sunca, više dupeta koja blistaju na pesku. Moja droga je
vampirska, hteo bih da uvek imam glavu prepunu krvi.

Ja: I meni bi se to sviđalo, ali nisam ni sportska zvezda ni mafijaš.

Moja kara: Treba li ti para da bi ti neka pristojna cura ljudski popušila s vremena na
vreme?

Ja: Pristojne cure mrze pušenje.

Moja kara: Onda zaboravi na pristojne cure i nabavi jedan lokalni top model.

4. Blind Man

Svi znaju da ljubav uspaljuje seks sto na sat, ali je seks bez ljubavi zdraviji. Ljubav
ima dobar ukus, ali ima toliko kalorija da na kraju sjebe srce i živce. Oni usamljeni tipovi koji
ulaze u porno sale nisu tako blesavi ni perverzni kako obično mislimo, mnogi od njih imaju
havarisanu dušu jer im je neka slatka ljubav zagorčala trenutak i sada radije gledaju dahtanje
drugih na ekranu iz udobne fotelje, nego da se upuste u avanturu sa vešticom od krvi i mesa.
Videti kako trte sve one blistave cure zabavnije je, nego suočiti se tokom dugih godina s
jednom domaćom vešticom. Ko toliko voli svoju ženu da bi joj uterivao karu danju i noću,
sve do smrti? Seks bez ljubavi ne ide dalje od seksa, ali ljubav priteže dok te ne uguši, ljubav
puni dušu i arterije masnoćom, gora je od sirovog mesa i prerađenog šećera. Seks nije jedna
zagonetka, prodaje se na ulicama po ceni dostupnoj svima. Ljubav je zamka, slična onim
sniženjima koja ti nude nešto potpuno besplatno. Ništa nije skuplje od onoga što ne košta
ništa. Kao što žene jure za sniženjima, mi bismo morali da preplavimo porno sale.

Život je lep, obično se kaže, i ima u tome istine, ali je takođe tačno da lep život
protiče više u lečenju prehlada i gledanju vesti na televiziji, nego u seksu i letovanjima. Kad
čovek ima želju da nešto potuca, veruje da bi mogao da tuca u nedogled. Ide se za dupetom
jedne žene, ali potom dani istroše želju i valja se latiti ukrštenica i fudbalskih utakmica.
Nema veze koliko nekog voliš, ona stvar opada i tada bi radije da kresneš bilo kakvog skota,
a ne onu koju voliš. Apsurdno? Seks i ljubav su prolazni, ali je ljubav obično sporija i
trapavija, ljubav nikad ne zna kad je vreme da se iskoči. Seks se ne lepi za ljubav, ali se
ljubav lepi za sve i zato boli. Za razliku od seksa koji se s nekim deli, drkanje ne umara,
možda zato što nije obavezno nego nešto između tebe i tvoje kare. S tvojom karom (sem ako
ne počiniš glupost i ne naučiš je da govori) ne moraš da raspravljaš niti da se složiš, nema ni
prebacivanja ni obaveza, nema drugog mozga koji ima svoje zahteve. Mnogo puta sam imao
frke tipa: A) Ona hoće a ja ne. B) Za mene je bilo dovoljno, ali ona tek počinje da se zagreva.
C) Ona neće jer se upravo našminkala. D) Ona pristaje, ali ne zguza. E) Počnemo dobro, ali
nju iznenada spopada migrena, i tako dalje. Sa ženom uvek može da se dođe do prelomne
tačke, ali to nikako nije slučaj između čoveka i njegove kare. Obično drkanje ima
mnogostranu upotrebu, od borbe protiv nesanice do smanjenja nivoa napetosti. Da se drka,
nije potrebno iskustvo niti neka posebna veština. Jedan čovek, zatvoren u ćeliju od dva
kvadratna metra nije sam i on to zna.

Moja kara: Dopuštaš da neka riba kaže kako ti je kara užasna i opasna? A njena pica?
Šta misli, da je fantastičan taj smotuljak oštrih dlaka?

Ja: Ni ti nisi filmska zvezda.

Moja kara: Barem joj dobro merim ulje, to je ono što bi trebalo da je zanima.

Ja: Zašto praviš toliki problem oko jednog običnog prezervativa?

Moja kara: Da li bi ti voleo da skočiš u bazen obučen kao astronaut?

5. Old Man

Najgore je ostariti. Kad čovek ostari, prilike se prorede, a njegovo lice svaki put sve
više liči na njegovu karu. Kare, ma kako stare bile, vole mlade pice i tu su u pravu: stara pica
loše izgleda. Plastična hirurgija i šminka za pice bili bi strašan posao. Pošto je normalno da
mi, muški, verujemo u naše kare i nikad ne prestajemo da njuškamo po ulicama u potrazi za
petnaestogodišnjim dupetima, ne bismo smeli da patimo što ta dupeta izvlače dobit i cede
nas. Ljubav je jedna bolest, a nesanica - njen najstravičniji simptom. Seks kao droga protiv
nesanice, efikasniji je i manje mučan od sedativa i trućanja ekologa i politikologa. Platiti za
seks je u redu, seks je bolji od kokaina i gotovo isto tako dobar kao fudbal. Platiti za fudbal je
bolje, ali te seks, za razliku od tvog omiljenog tima, nikad ne ostavlja na cedilu. Isto mu dođe
dobiti petnaestogodišnje dupe putem razvijenih mišića i svežeg daha, kao i putem kuće spram
mora i najnovijeg modela automobila. Važno je dupe a ne sredstva. Ostariti je ono najgore, ali
jedna gomila novčanica umanjuje štetu.

Uprkos moje 33 godine i moje ohole kare, starac koji ću biti vrti se po mojim
snovima. U jednom od njih, ja sam deda Simpson, zima je i nalazim se u uskoj sobi jednog
motela u Norveškoj. Cura se umorila od čekanja i samo ostaje njen parfem. Ruke mi drhte i u
njima držim moju karu kao da je ptičji leš. Životinja je mrtva ili je skoro mrtva / ostaju čovek
i njegova senka. Tim pompeznim rečima, uvek okolišni i pomalo analgetični H. L. Borhes
kaže da želja živi još dalje od tela. Moja kara izgleda nije čitala Borhesa i bez moje kare sve
želje mogu da odu do đavola. Dok se oblačim pokušavam da se naviknem na apsurdnu ideju
da mogu da živim i da se sećam sisa Dane Haris, ne mešajući u to moju karu. Da se sećam
njenih ogromnih sisa kao da su neki smiraj dana... Glatko odbacujem tu pomisao i mislim
kakva je plačipička bio Borhes. Moja mudra kara prišaptava odozdo da je svet prepun
čarobnjaka i apoteka. Pokupim sa stola novac koji cura nije htela da primi jer se ništa nije
desilo (u poštenju niko nije ravan kurvama) i puštam da moja senka izađe iz sobe.
Edmundo Pas Soldan

(Bolivija)

Fokner

Kada su pročitali putokaze koji su najavljivali blizinu Naćes Trejsa, Horhe je rekao
ocu da samo što nisu ušli u rezervat i da bi najbolje bilo da napune rezervoar. Otac se složio.
„Dok sam u ovoj zemlji”, rekao je, „ti odlučuješ.” Horhe ga je načas pogledao i shvatio da
nema šanse, da se uprkos njegovim nadama on neće promeniti. Čim je video benzinsku
stanicu usporio je.

Kada je ugasio motor crvenog ševroleta cavalier, Horhe je pitao oca da li nešto želi.
Kutiju marlbora. Izišao je iz kola, napunio rezervoar i ušao u radnju. Prišao je kasirki, jednoj
gojaznoj ženi koja je kao jedinu i dovoljnu spoljnu lepotu imala par zelenih očiju, dirljivo i
izrazito blagih.

„Would that be all?” Horhe je tražio kutiju marlbora. Zatim je platio.

„Have a nice day.”

„You too”, odgovorio je izlazeći iz radnje i vraćajući se u ševrolet. Bila je vrućina,


košulja se od vlage lepila za telo, oblaci su se osipali sa nadiranjem jutra. Hvala, rekao mu je
otac i upalio cigaretu. Horhe je krenuo.

„Hajde, Vili”, rekao je.

Horhe je trebalo da za četiri dana dobije diplomu Fakulteta za novinarstvo i njegov


otac je došao iz Bolivije da prisustvuje svečanosti. Kako su već videli ono malo što ima da se
vidi u Hantsvilu, gradu gde se nalazio njegov Univerzitet, Horhe je predložio da otputuju u
Oksford, Misisipi, da upoznaju grad Vilijama Foknera. To su bila samo četiri sata vožnje.
Otac je prihvatio. Horhea je ideja toliko uzbudila da je napeta sreća zbog ponovnog susreta s
ocem i zbog skorašnje dodele diploma na trenutak prešla u drugi plan: oduvek je želeo da
poseti grad (i uvek bi ga nešto sprečilo) pisca kome se najviše divio, čoveka čiji ga je primer
podsticao da noćima i danima piše i da sanja da će jednog dana postati pisac. Ali sada, u
Naćes Trejsu, okružen borovim šumama i sve bliže Oksfordu, sakrio se u nekom prevoju
svog uma, i njegova razmišljanja i osećanja vrtela su se oko oca.

Ponavljajući pokret iz dečaštva, pogledao ga je ispod oka. Zar je uvek morao da ga


gleda ispod oka? Izvesno vreme, nakon što ga je tri nedelje ranije pozvao da mu saopšti da će
prisustvovati njegovoj dodeli diplome, Horhe je pomišljao na mogućnost pomirenja. Mora da
se promenio, govorio je sebi, na kraju krajeva, dolazi. Pravio je planove koji su obuhvatali
duge razgovore u nekom baru, uz dobar džez i pivo na točenje. Ispričaće mu svoje planove i
pitaće ga o njegovom životu: kakvo mu je bilo detinjstvo? Da li je učestvovao u revoluciji iz
’52? Kako je doživeo svoju prvu ljubav? I kakve su bile njegove godine egzila u Buenos
Ajresu? Da li još voli njegovu majku? Bilo je toliko stvari koje je mogao da ga pita, da ga je
bilo sramota što tako malo zna o njemu: jeste, bio je idiot nesposoban da učini prvi korak.
Setio se popodneva kada je kucao na vrata njegove radne sobe i jedan slabi glas ga je pitao
šta želi, on je pitao da li može da mu da neki peso za bioskop, glas je odgovorio potvrdno i
kada su se otvorila vrata Horhe je video neutešno tužno lice, ali je ubrzo osetio novčiće u ruci
i pozdravio se. Nikada se više, do sada, nije setio tog lica.

Pustoš je bila preterana u Naćes Trejsu: s vremena na vreme poneki auto, poneka
veverica. Duž puta, u čudnoj i zadivljujućoj kombinaciji, suva debla boje prašine, dostojna
jeseni, smenjivala su se s prolećnim sjajem drveća koje je obilovalo zelenilom. Horhe je bio
umoran od vožnje. Ponovo je pogledao oca koji je u tišini pušio i posmatrao pejzaž. Ako je u
nešto bio siguran, mislio je, za udaljavanje nije bio kriv on. Setio se susreta na aerodromu,
brzog zagrljaja, oskudnih reči; setio se sledeća dva dana, do danas, povratka onog osećanja da
će se uskoro uspostaviti komunikacija kakvu su uvek imali kada su se sretali: komunikacija
koja se vrlo retko ostvarivala: uglavnom su se izbegavali, reči se nisu izgovarale, osećanja se
nisu iskazivala. On to nije činio zato što je čekao da otac preuzme inicijativu. A zašto to otac
nije radio? Zar to nije učinio došavši ovamo? To je bio prvi zaključak, ali Horhe sada nije
mogao da izbegne pomisao da je otac rešio da prisustvuje ceremoniji jer je možda smatrao da
je njegova obaveza da bude prisutan.

I eto ih, pomislio je Horhe, daleko od zemlje, kako razmenjuju samo ono neophodno,
možda brojeći minute dok se ceremonija ne završi, pa da obojica mogu da nastave svoje
živote. Pomislio je da ga prekori, da ga pita koji mu je đavo, da li misli da ćuti do kraja
života. Ali ne, znao je da neće to uraditi: nije bio sposoban za takve temperamentne izlive. U
tom trenutku naježio se od jedne ideje: da nije, suzdržavajući se, pokretao osobinu koju je
nasledio od oca? Da nije ličio na njega više nego što je bio spreman da prihvati? Da ih nije
vezivao neki složeni odnos odraza? I Horhe je zamislio samog sebe za dvadeset godina, kako
u tišini sedi i puši pored svog sina, dok ovaj vozi crveni ševrolet cavalier u pravcu Oksforda.

„Već godinama ne čitam Foknera”, rekao je otac. „Imam odlična sećanja na njega.
Jedno vreme bio je moja velika strast.”

„Stvarno?” rekao je Horhe. Neka mazda ih je brzo pretekla; uspeo je da vidi da je za


volanom žena.

„Dok sam bio u egzilu i stanovao u jednom trećerazrednom pansionu. Ti si imao


sreće. Ja nisam imao ni pare više nego što je bilo neophodno, a moj cimer iz Kordove
provodio je vreme čitajući. Ja sam čitao njegove knjige. Sećam se gomile romana o Periju
Mejsonu i drugih, Foknerovih, kakva kombinacija. Peri Mejson mi se jako dopadao: pročitao
bih ga i gotovo, tu je bio kraj. Fokner je bio nešto drugo, teško se razumeo, ali sjajno, sjajno.
I, da li ćeš verovati, ima rečenica i slika koje nikada nisam mogao da zaboravim. Sećam se
pre svega jedne ličnosti: Bajarda Sartorisa. Nikad neću zaboraviti njegovu melanholiju,
njegova suluda putovanja kolima, na konju, avionom... Sećam se i Templa Drejka, mislim da
se tako zvao, zar ne? I priče o ženi koja je spavala sa lešom svog momka. I one druge, o štali
koja se zapalila, i o dečku koji nije znao da li da bude lojalan svom ocu, zovu porodične krvi
ili samome sebi.”

Napravio je pauzu.

„Oh, da, Fokner, veliki Fokner”, nastavio je. „Znaš da sam danima želeo da budem
pisac? Da, govorim ozbiljno, prozaični inženjer koga ovde vidiš, jednom je hteo da bude
pisac... Ali, naravno, jedino što sam radio bilo je da trapavo imitiram Foknera. Nekoliko
meseci sam pravio budalu od sebe i odustao. I šta ti je život, posle godinu dana tip iz Kordove
je otišao i nikada više nisam čitao Foknera. Pomišljao sam nekoliko puta, ali nikad to nisam
učinio. I eto vidiš, trideset godina je prošlo kao ništa i nikad to nisam uradio.”

Horhe je hteo nešto da kaže. Nije znao šta.

„Tvoja strast prema Fokneru me je mnogo podsetila na te dane”, nastavio je otac koji
je govorio ne prestajući da gleda prema horizontu.

„Nikad mi nisi pokazao to što pišeš, ali verujem da ti nećeš odustati. Verujem da to
tvoje nije prolazno i da ćeš napisati stvari koje ja nisam mogao. I ponovo ćeš svima reći, jer
je potrebno povremeno to ponavljati, da je između bola i ništavila neophodno izabrati bol. Da
su ljubav i bol jedno isto i da se onaj ko jeftino plati za ljubav, vara. Da nema veće stvari od
toga što je čovek živ, makar to malo vremena koliko nam omogući dah.”

Horhe je skrenuo s puta i ugasio motor.

„Tata...”, rekao je, „možeš li da me pogledaš?”

Otac je polako okrenuo vrat i suočio svoje oči boje kafe sa Horheovim očima boje
kafe.

„Naš odnos nije baš bio primeran, zar ne?”

„A zašto da bude? Da li znaš neki?”

„Ali mogao je da bude bolji.”

„Mogao je.”

„Je li već kasno?”

„Ima stvari o kojima je bolje ne pričati.”

„Mnogo te volim, tata. Mnogo.”

„Znam”, rekao je otac i levom rukom ga uhvatio za - desno rame. Lagano i brzo ga je
pomilovao. „A sad vozi dalje.”

„Voleo bih da malo popričamo.”

„Možemo da pričamo dok voziš.”

Horhe je napravio grimasu nezadovoljstva, upalio motor i krenuo.

Nezadovojstvo, ipak, nije dugo trajalo. Ubrzo je pomislio da su stvari takve kakve
jesu i da ne vredi žaliti zbog onoga što se nije dogodilo. Ne vredi osećati gorčinu zbog svih
neizgovorenih reči i neiskazanih osećanja. Naprotiv, sve to je davalo više snage i značenja
retkim susretima među njima. Biće još Foknera, rekao je sam sebi. Samo treba kopati.

Posmatrajući preteranu, zastrašujuću lepotu koja ih je okruživala, Horhe je naglas


rekao da je dan vrlo lep. „Da”, rekao je njegov otac, „vrlo lep.”

I Horheove usne se razvukoše u jedan dvoznačni osmeh, možda iskren, možda


ironičan.
Pablo Ramos

(Argentina)

Kad najgore bude prošlo

„Mnogo te volim i poštujem,

ali pre no što prođe ovaj dan ima da te ubijem...”

Hemingvej, Starac i more

Sve počinje dobro. Ona ga ostavlja da još malo spava i presvlači malog u drugoj sobi.
Dovodi mu dete obučeno u uniformu zabavišta, prinosi ga uzglavlju kreveta i kaže mu da ga
poljubi.

„Tata”, kaže mali, pokazujući prstom prema njemu.

„Tata”, potvrđuje ona.

Njemu deluje očaravajuće. Pogled na malog u uniformi zabavišta tera ga da se


nasmeši. Danas neće ići na posao, isključiće telefon i skuvaće čaj; sešće da piše jednu priču.

Diže se iz kreveta, odlazi u kupatilo i pušta tuš. Dok se brije, para ispunjava prostoriju
toplim oblakom. Njen i detinji glas dopiru iz kuhinje: nekako kasno, jedva čujno. Mlaka voda
ga razdrma. Tušira se natenane, ne mareći koliko će mu vremena to oduzeti. Izlazi iz kupatiia,
briše se, oblači čiste i opeglane gaće koje nalazi u fioci. Pokrenut nekim impulsom koji nije u
stanju da definiše, žurno izlazi u hodnik. Njegova porodica čeka lift.

„Zdravo, tata”, kaže ona i maše mu rukom.

„Zdravo, tata”, ulaže napor njegov sin.

Sedi u trpezariji, pred tastaturom svog kompjutera, kad se seti čaja. Ode u kuhinju i
pristavi čajnik na vatru. Misli da će biti najbolje da požuri sa glavnom idejom, da na početku
što pre napiše radnju, pre nego što se ona vrati (trebalo bi da kupi mikrotalasnu rernu, voda
brže provri u mikrotalasnoj). Mada će sigurno, kad ga vidi da piše, ona otići u drugu sobu da
ga ostavi samog. Ali uvek postoji mogućnost da ga takođe dekoncentriše to što je ona tamo, u
drugoj sobi. A to neće moći da joj kaže. Šta da kaže: „Smeta mi što si u kući? Vidi ljubavi,
volim te najviše na svetu, ali mi je potrebno da te danas nema do ponoći?” Uvek ga je koštalo
da piše kad nema tišine, a sad ga košta jer je previše tiho. Previše tiho, tokom premalo
vremena. Previše tiho, kao neki uvod u buku koju stvara ključ u bravi; pa dakle i uvod u njen
povratak. Tako je nemoguće. Da bi počeo da piše, njemu je potrebno da ovakva tišina potraje
nekoliko dana. Problem u njegovoj kući je što oni dođu i smesta krenu da mu se obraćaju,
pitaju ga svašta i zadržavaju se tu, čekajući odgovor.

Zašto misli u množini?

Sipa kijučalu vodu u šolju i cedi kesicu, dok je sasvim ne isuši. Na kraju krajeva, ona
je u pravu: njemu ništa nije potaman. Srkne malo čaja i oseti da mu se ide u kupatilo, ali mu
prve reči padaju na pamet, ili u prste. Onda ide u trpezariju, sedne i piše: Crni mornari tvoje
kose. Druge reči su mu na vrhu prstiju, da li se može reći na vrhu pameti? Gleda u vrata.
Vreme ističe. On se dekoncentriše, gubi se. Ustaje i odlazi u kupatilo.

Sedi na šolji kad začuje ključ u ulaznim vratima. Oseća korake, šuštanje kesa dok ih
ona odlaže. Devet je ujutru, i to znači da ima vremena na pretek da priča, ili sada možda
pesma, najzad iziđe. Izlazi iz kupatila odlučan i seda pred mašinu. Ona je tu, pored, u fotelji,
ispod biblioteke od staklenih polica, čita novine i jede parče hleba. On se dekoncentriše
gledajući je kako jede. To ustvari nije parče nego jedan ceo, ogromni hleb. Ona jede čitav
jedan hleb i čita oglase, pušta da mrvice padaju po njenoj odeći, otresa ih ravnodušno, ne
skidajući pogleda sa oglasa, kao da niko više ne postoji.

On otvara u kompjuteru jedan stari tekst i počinje da ga čita naglas, jedva čujno. U
stvari, mrmlja za sebe, bez ikakve namere, čisto iz navike što mora tako da uradi. Čita tekst i
oseća da uopšte nije loš. Misli kako ništa uopšte nije loše. Ima porodicu, posao, iznajmljuje
trosobni stan, konačno je prestao da pije. Zašto ne pojede jedno parče hleba umesto što jede
ceo hleb? Zagrcnuće se.

„Ja sam najbolji fudbaler u istoriji”, kaže naglas igrač američkog fudbala. „Ja sam
budućnost argentinske književnosti”, i ovog puta to je stvarno pravi krik.

Zašto je rekao tako nešto? Nije tražio od nje odgovor. Štaviše, smetalo bi mu da mu je
odgovorila. Nije, takođe, nameravao da se pravi duhovit. Rekao je to jer je ona bila tu, u
fotelji, imala je - činilo mu se da ima - neki stav iščekivanja, tobože čita novine a u stvari na
sve motri. Zašto se upinje da sve dokaže? Šta čeka da bi izašla iz sobe - zvuk tastature, da joj
on lično to kaže?

K1 s z k sksk, kuca. Oseća potrebu da upali televizor. Pokušava da zauzda želju, ali
jedino što uspeva je da oseti očajničku želju za paljenjem televizora. K 1 s z k sksk, upaliti
televizor pruža velike mogućnosti da ona taj postupak pogrešno protumači. Ne bi smeo da
upali televizor. Pali televizor.

„Zvaću servis za popravku veš mašine”, kaže ona.

On gasi televizor i onda diže tastaturu i tresne je o sto. Nekoliko dirki iskoče iz
ležišta.

„Šta je sad?” vikne ona.

„Eto, to da u ovoj kući ne može da se piše, ne može da se čita, ne može nikakvo sranje
da se radi”, kaže on i sada zna da možda više nije u stanju da se obuzda.

„Opet ćeš da počneš?”

„Neću.”

„Jer ne znam da li se sećaš da si jutros šutnuo televizor.”

„Šutnuo sam kretena koji je govorio na televiziji.”

„Dođe mu na isto.”

„Ne, nije isto.”

„Šutnuo si ga jer sam došla da vidim šta ti je. Logično je da me brine što u tri ujutru
gledaš televiziju.”

„Pisao sam.”

„Gledao si televiziju, a uz upaljen televizor ne možeš da pišeš, niko ne može.”

„Stvar je u tome što je ovaj stan suviše mali, već sam ti rekao, ja samo plaćam a
nemam prava ni na šta.”

„Sad dolazi ono najbolje! Uvek kad ne ispadne kako bi hteo, drugi su ti krivi”, kaže
ona, uzima svoju tašnu, vadi cigaretu i pali je.

„Dobićeš rak.”
„Ako ti je toliko stalo, trebalo bi da pišeš noću”, kaže ona, „umesto što buljiš u
televiziju.”

(On zna da ne bi smeo da se razjari, da ne bi smeo da radi ono što je upravo uradio, da
posle prvog ustupka dolazi drugi, treći, četvrti, i da njihov stan, a ponekad i neko od njih
dvoje, na kraju trpi posledice. Ali ona je upravo rekla Trebalo bi, a on oseća da ne bi Trebalo
ništa. Ko je ona da mu kaže šta bi Trebalo? On izdržava kuću zato što ona ne uspeva da nađe
posao već godinu dana. Ali to nije njegova krivica, nije on kriv za sve što se događa! Ona bi
Trebalo da ga ostavi na miru, da iziđe na trenutak iz kuće da bi on mogao da piše.)

Ide u kuhinju, vadi iz frižidera džem od dunje i nekoliko kriški hleba. Maže debeli
sloj džema na jednu krišku i počinje da jede. Pristavlja vodu na vatru i stavlja vrećicu čaja u
veliku šolju. Kad mu izgleda da se smiruje, primeti da je ona iza njega, da donosi šolju koju
je on ostavio na pisaćem stolu, da čisti mrvice i da zatvara teglu s džemom. On joj kaže da
jede, da ne čisti dok on još jede. Govori joj, takođe, da ne sklanja šolju sa pisaćeg stola jer
ako mu je do toga da pije deset čajeva i da ima deset prljavih šolja na stolu, to je njegova
stvar. Prvo joj tako kaže, a onda se izdere, ponavljajući isto. Onda se zagrcne hlebom,
pokušava da ga ispljune, ali je uzalud i počinje da kašlje, sav se zajapuri, oči mu se iskolače.
Ona se uplaši, moli ga da se malo smiri, da se obuzda. On i dalje kašlje i jedva može da diše.

„Ernane, Ernane je li ti dobro? ... Ernane... trebalo bi da odemo do lekara”, kaže mu,
dok ga udara po leđima.

On uspeva da ispljune hleb na ruku, pretvoren u mekanu, vlažnu loptu.

Oseti odvratnu vlažnost lopte na ruci, oseti je i vidi je, onda je baci u sudoperu i pusti
vodu. Hoće nešto da kaže, ali ga boli grlo, kao da su ga zasekli žiletom. Skida papuče i onda
ona uzmakne. On ide za njom u trpezariju, gađa je jednom papučom i pogodi je u glavu. Tek
što je to uradio, pokaje se, ali - mada ne može da nasluti zašto - nasmeje se. Drži drugu
papuču u ruci i više nego da je gađa, baci je u vazduh. Ona se sagne i papuča pogađa
biblioteku sa staklenim policama, obori zmiju od kovanog gvožđa koja drži red knjiga i zmija
prepolovi policu, tačno između dva držača. Parčići ostanu tako u „v”, kao „viktorija”, pobeda,
pridržava ih naslon fotelje i onda knjige skliznu i popadaju bučno, sve dok ne ostanu rasute
po podu.

Opet stvari koje se krše. Stvari koje on krši. Drhti. Oseća strah, strah koji ga parališe.
Zašto li mu se već jednom ne izbriše ta grimasa s lica? Krene kao da pokupi knjige, ali to ne
uradi. Onda kao krene da šutne fotelju, ali takođe ni to ne uradi. Zna da sad više ne može da
se zaustavi, da će najbolje biti da ona izađe iz kuće što je moguće brže. Smesta. Idi već
jednom. Sad! To je ono što bi da joj vikne, ali ne može jer ga boli grlo, jer jedno parče police
skliznu i tresnu na pod.

„Kurvin sine”, vikne ona, i vreme kao da je krenulo unazad, „hoćeš sve da skršiš? Šta
hoćeš? Opet bi da počneš, a?”

„Opet, šta? Ja ti nikad ništa nisam uradio, nikad vam nisam ništa uradio.”

„Naravno, ništa. Kurvin sine! Nikad nam nisi uradio Ništa. Proveo si život s flašom:
ništa. Svaki čas si iščezavao: ništa. A ja te sve ove godine čekam i danju i noću, gde te sve ne
tražim: kafane, bolnice, policijske stanice, mrtvačnice: ništa. Razgrtala tuđe leševe: sitnice iz
porodičnog života. Mora da ti je alkohol popio mozak!”

On misli. Sluša je kako urla i misli. Pokušava da se usredsredi na odbranu od njenih


optužbi. Ali, kada se desilo to što ona tvrdi da se desilo?

„... sve slavine plina pootvarane, sledi mi se krv u žilama svaki put kad na to
pomislim”, govori ona, „u četiri ujutru, pijan, izvaljen na podu, pokušava da popravi rernu.”

On bi da joj kaže da prestane ali ne može to da učini, hteo bi da joj kaže, da je


opomene na nešto, ali ne zna tačno na šta.

„... gledajte svi kako dasa sređuje rernu - govorila mu je ona - gledajte svi pisca kako
sređuje rernu!”

Uzima s kuhinjskog pulta nož prljav od džema i kreće ka njoj. Oseća da stvari ne bi
trebalo da ostanu na tome. Ako je igra u tome da se drugi povredi, njega neće niko pobediti.
Dozvolio joj je da pusti jezičinu i sad ona neće moći da izbegne da se dogodi ono što ima da
se dogodi. Primiče joj se bezizražajnog lica, s pesnicom oko drške noža.

„Idem”, kaže ona, „smiri se, evo idem.”

On veruje da ne bi smeo da je pusti da se izvuče tek tako jer je stvarno kucnuo čas da
reaguje i onda joj staje na put i ona se, mada viša od njega, odbija od njegovog tela. Smesta
primećuje prednost koja postoji kad je neko muškarac nad nekim ko je žena, barem u
ovakvim slučajevima. Ona zavisi od onoga što on odluči da uradi, a on je odlučio nešto
upravo sada. Ispruži levu ruku tik do njenog lica, pokaže joj je i stavi sečivo noža na svoj
dlan. Gledajući je netremice u oči, počinje da zatvara šaku u pesnicu, steže je sve više, dok ne
oseti kako peče i dok krv ne poplavi unutrašnjost stegnute šake. Onda joj, sa okrvavljenom
pesnicom, nežno odgurne lice.

Krv po podu i na njenom licu i ona počinje da plače.

„Ernane, Ernane, šta si to uradio?” preklinje ga ona, pokrivajući svoje lice šakama.
„Emane, Emane, ljubavi moja.”

On i dalje stoji, ispružene ruke, da bi je gledao kako plače; da gleda kako krv
povremeno kaplje na pod. Ona se probije i polako izađe iz ugla. Ne prestajući da plače, ona
počinje da mu govori. Kaže mu stvari od kojih se oseća bolje. Kaže mu da ceni to što on radi,
da je ponosna na napor koji on ulaže da bi prestao da pije, da ima nekih detalja, ali da je na
pravom putu i da ne bi smeli da dopuste da im se ovakve stvari dešavaju.

„Ti to dobro znaš, ovo neće da traje zauvek, i kad najgore bude prošlo, ja ću biti tu: uz
tebe”, kaže mu.

Zamotava mu šaku u jedan peškir, ljubi ga u obraze, vodi ga u kupatilo, skida mu


peškir i pušta mu vodu na ranu.

„Nije ništa, nije čak ni toliko duboka”, kaže mu.

Njega ne boli, ni najmanje ga ne boli. Oseća se bolje i pušta svoju ženu da ga previje,
da mu stavi dezinfekciju i da mu umota šaku mekom gazom. Ona, kao preplašeno mladunče,
ni na tren ne prestaje da ječi. On joj gleda obraze ulepljene od suza, njenu crnu kosu po
vlažnom licu.

„Ernane, Ernane”, ponavlja svaki čas. „Dragi moj, dragi.”

Ponovo sedi pred kompjuterom. Ona je izašla iz kuće da ode po malog, otišla je čitav
sat ranije, tek što se primirila, da udahne malo vazduha i da mali ne primeti ništa. On gleda
svoju ranjenu šaku i tek sada oseća kako ga malo peče i kako pulsira brzo i nežno pod
zavojima. Onda čita ono što je napisao ranije: Crni mornari tvoje kose; i dolaze mu reči,
druge reči, i piše ih: pijan kao okean.
Rodrigo Rej Rosa

(Gvatemala)

Proba

Jedno veče, dok su se njegovi roditelji spuštali autoputem vraćajući se sa nekog


rođendana, Migel uđe u dnevnu sobu i priđe kavezu sa kanarincem. Podiže platno kojim je
bio pokriven i otvori vratanca. Gurnu unutra drhtavu ruku i izvuče je skupljenu u šaku;
između prstiju mu je virila glava kanarinca. Kanarinac je pustio da ga uhvati, pružajući vrlo
malo otpora, rezignirano, kao neko ko pati od hronične boljke, možda zato što je mislio da ga
vade da operu kavez i promene trsku. Migel je pak žudno posmatrao kanarinca, kao da traži
nekakav predznak.

Sva svetla u kući bila su upaljena; Migel je prošao kroz svaku sobu i zastao na
svakom uglu. Bog, razmišljao je Migel, može da vidi čoveka na svakom mestu, ali ima malo
odgovarajućih mesta na kojima se On može prizvati. Na kraju izabra tamu podruma. Tamo, u
jednom ćošku ispod glavnog svoda čučnu, kao Indijanci i varvari, pognu glavu, rukama obavi
noge i šaku sa kanarincem stavi između kolena. Podiže pogled, uperi ga u tamu, u tom
trenutku crvenu, i tiho reče: „Ako postojiš, Bože moj, učini da ova ptica oživi.” Dok je to
govorio, malo-pomalo je stezao šaku, sve dok između prstiju nije osetio lagano krckanje
kostiju i neobičnu nepokretnost telašca.

Trenutak kasnije, Migel protiv svoje volje pomisli na Mariju Luisu, služavku, koja je
brinula o kanarincu. A zatim, kada je najzad otvorio ruku, kao da mu je neka druga, veća ruka
dotakla leđa: ruka straha. Shvatio je da ptica neće oživeti. Bog ne postoji, dakle, apsurdno je
plašiti se njegove kazne. Lik i ideja Boga izađoše iz njegovog uma i ostaviše prazninu. Zatim,
na trenutak, Migel pomisli na oblik zla, na Satanu, ali se ne usudi da mu bilo šta zatraži.

Gore se začu zvuk motora: kola njegovih roditelja su ulazila u garažu. Strah je sada
bio od ovog sveta. Čuo je vrata koja se zatvaraju i ženske potpetice na kamenom podu. Ostavi
telašce kanarinca na zemlji, u ćošku, napipa neku ciglu i stavi je na pticu. Ču zvono na
ulaznim vratima i potrča gore da dočeka roditelje.

„Sva svetla upaljena!” uzviknu majka dok ju je Migel ljubio.

„Šta si radio tamo dole?” upita otac.

„Ništa”, reče Migel. „Plašio sam se. Bojim se kad u kući nema nikoga.”

Majka prođe kroz kuću gaseći svetla, u dubini duše zapanjena strahom svog sina.

Migelu je to bila prva besana noć. Činjenica da ne spava bila je za njega isto što i
noćna mora, bez izgleda da se završi. Statična mora: mrtva ptica ispod cigle i prazan kavez.

Nekoliko sati kasnije čuo je kako se otvaraju glavna vrata; čuli su se koraci u
prizemlju. Ukočen od straha utonu u san. Stigla je Marija Luisa, služavka. Bilo je sedam sati;
još je bio mrak. Ona upali svetlo u kuhinji, spusti korpu na sto, i kao i obično, skinu sandale
da ne pravi buku. Ode u dnevnu sobu i podiže pokrivač sa kaveza. Vratanca su bila otvorena;
kavez prazan. Nakon trenutka panike, kada je netremice gledala u kavez koji se ljuljao pred
njenim očima, pogleda oko sebe, ponovo pokri kavez i vrati se u kuhinju. Veoma pažljivo
pokupi sandale, uze korpu i iziđe iz kuće. Na ulici obu sandale i potrča u pravcu pijace gde se
nadala da ce naći kanarinca istog kao onaj što je, kako je mislila, zbog njenog nehata
pobegao.

Migelov otac se probudio u sedam i petnaest. Kada je sišao u kuhinju čudeći se što
Marija Luisa još nije došla, odluči da ode u podrum po pomorandže i sam napravi sok. Pre
nego što se vratio u kuhinju pokušao je da ugasi svetlo, ali u rukama su mu bile pomorandže,
te je morao ramenom da pritisne prekidač. Jedna pomorandža mu ispade iz ruku i otkotrlja se
u ugao. On ponovo upali svetlo. Spusti pomorandže na jednu stolicu, od krajeva kućnog
mantila napravi zavežljaj i ode do ćoška da uzme pomorandžu. I tada primeti krilo ptičice
koje je virilo ispod cigle. Nije mu bilo lako, ali mogao je da zamisli šta se dogodilo. Svi znaju
da su deca okrutna, ali kako da reaguje. Odozgo, iz kuhinje čuli su se koraci njegove žene.
Osećao se postiđeno zbog svog sina, i istovremeno kao njegov saučesnik. Trebalo je sakriti
sramotu, krivicu, kao da je greška bila njegova. On podiže ciglu, stavi telašce u džep od
kućnog mantila i pope se u kuhinju. Zatim ode u svoju sobu da se okupa i obuče.

Nešto kasnije, kada je izlazio iz kuće, srete se s Marijom Luisom koja se vraćala sa
pijace sa novim kanarincem sakrivenim u korpi. Marija Luisa ga pozdravi na sumnjiv način,
ali on ništa ne primeti. Bio je uznemiren; u ruci koju je krio u džepu držao je mrtvog
kanarinca.

Kada je ušla u kuću Marija Luisa začu glas Migelove majke na spratu. Spusti korpu
na pod, izvadi kanarinca i požuri da ga stavi u kavez. Sa izrazom olakšanja i trijumfa podiže
pokrivač. Ali zatim, kada je pomerila zavese na prozorima i kada su zraci sunca obojili u
ružičasto unutrašnjost dnevne sobe, ona sa panikom primeti da je jedna noga ptice crna.

Migel nije mogao da se probudi. Majka je morala da ga odnese u kupatilo gde je


otvorila česmu i mokrom rukom ga nekoliko puta potapšala po licu. Migel otvori oči. Majka
mu zatim pomože da se obuče, siđe sa njim niz stepenice i posadi ga za sto u kuhinji. Posle
nekoliko gutljaja soka od pomorandže Migelu pođe za rukom tla se otrgne od sna. Na zidnom
satu ugleda da je petnaest do osam; Marija Luisa samo što nije došla po njega da ga odvede
na stanicu školskog autobusa. Kada je majka izašla iz kuhinje, Migel ustade od stola i odjuri
u podrum. Ne paleći svetlo, ode da nađe ciglu u ćošku. Zatim otrča do vrata i upali svetlo.
Krv mu je jurnula u glavu; vrati se do ugla, podiže ciglu i uveri se da kanarinca nema.

Kada se vratio u kuhinju srete se sa Marijom Luisom; uteče u dnevnu sobu, ona pojuri
za njim. Čim je ušao ugleda kavez ispred prozora i u njemu kanarinca koji je skakutao s jedne
grančice na drugu i stade kao ukopan. Hteo je da se približi, da se uveri, ali Marija Luisa ga
uhvati za ruku i odvuče ga do ulaznih vrata.

Na putu za fabriku Migelov otac je razmišljao šta da kaže svom sinu kada se uveče
vrati kući. Autoput je bio prazan; to jutro je bilo izuzetno: gusti i pljosnati oblaci kao
stepenice na nebu, a ispod zavesa od magle i svetla. Otvori prozor i u trenutku kada su kola
prelazila preko mosta iznad duboke uvale, skide jednu ruku sa volana i izbaci mali leš.

Dok su u gradu, na stanici, čekali autobus, Marija Luisa je slušala priču o probi koju
je Migel napravio. Autobus se pojavio u daljini, kao minijatura na kraju ulice. Marija Luisa se
osmehnu i reče Migelu tajanstvenim glasom: „Možda taj kanarinac nije ono što izgleda.
Treba ga pogledati izbliza. Kad ima crnu nogu, onda je od đavola”. Migel je napeto pogleda u
oči. Marija Luisa ga uhvati za ramena i okrenu. Ispred njega je bio autobus sa otvorenim
vratima. Migel se pope na prvi stepenik. „Veštice indijanska!” doviknu Mariji Luisi.

Autobus krenu. Migel pojuri ka zadnjem delu i sede na poslednje sedište pored
prozora. Zasvira sirena, začu se škripa guma i Migel zamisli kola svog oca.

Na poslednjoj stanici autobus pokupi jednog debelog dečaka bademastih očiju i


velikih usta. Migel mu je čuvao mesto pored sebe.
- Kako je? - upita ga dečak dok je sedao.

Autobus je jurio između topola dok su Migel i njegov drug pričali o moći Boga.
Manuel Rinkon

(Kolumbija)

Kuće gospođe Ortman

Otopljene na staklu, pahulje snega curile su u nejednakim linijama dok je sivo nebo
pritiskalo prozore kroz koje su se jedva nazirali jarboli brodova. Petronela Ortman je skinula
svilenu rukavicu sa desne šake da bi na zamagljenom staklu nacrtala siluete nekih lađa. Dole,
u kanalu, patke su se mešale sa njihanjem tezgi na čamcima. Petroneline oči su se vraćale
obzorju da prate jedra u času napuštanja amsterdamske luke. Laktovi o koje se odupirala na
rubu prozorskog okvira pomagali su joj da izdrži teret vremena, da broji brikove pre dolaska
njenog muža, da prati kretanje prolaznika. Miris iz kuhinje najavljivao je čas za još jednu
večeru. „Već je vreme”, pomislila je i navukla rukavicu, rekla zbogom prozoru, lutanju svojih
misli, i sišla u prizemlje da nadgleda postavljanje stola. Zvanice su bili trgovci i bankari,
ortaci njenog muža, Johanesa Branta. Bila je to prilika da se izvadi japanski „arita” porcelan,
prispeo posredstvom Istočnoindijske kompanije.

Dobar ukus porodice Ortman bio je hvaljen tokom večere, ali su do nje dopirale samo
priče o transakcijama i poslovnim projektima zvanica. Gotovo uvek, gosti su se gubili u
razgovoru o investicajama, o planovima kako da uvećaju svoje trezore, kako da izgrade
podrume za skladištenje bengalskog pamuka, muskatnog oraha, kineskog bibera ili afričkog
abonosa. Samo je jedan od gostiju, neki Nemac, posmatrao krupne promene na osmehu
domaćice.

Te noći, kad su se parčići jednog japanskog tanjira razleteli po kuhinjskim pločicama,


Petronela se zadubila u okrnjeni servis, zaplovila po krhotinama, po cvetu plavog lotosa, i po
crvenom porcelanskom fazanu. Posmatrajući delove, zamislila je jednu kolekciju minijatura.
Bio je to početak kuće lutaka i njene prve molbe: tražila je dvanaest tanjira promera ne većeg
od 2,7 centimetara. Kako je njen muž uvećavao broj poslovnih večera i svoje uloge u
bankama zahvaljujući trgovini svilom, gospođa Ortman je uvećavala spisak porudžbina
minijaturnih predmeta: plehane pegle sa gvozdenom podlogom i drvenom drškom, korpe za
veš, dekorisane stolice, sto za igranje bakgamona i male porcelanske posude za pljuvanje
duvana, pristiglog iz Amerike. Predmeti su se gomilali iz dana u dan, nadoknađujući utrobu
koja je odbijala da začne. Bezvoljnost je osvojila njene oči, da bi se potom raširila po čitavom
telu.

„Ljubavi, vidi kakvu sam haljinicu nabavila za kolekciju!” rekla je jednog dana
Johanesu, odsutnom zbog nekog posla koji je tog dana ispao loše. „Ima i gaćice u
holandskom stilu”, dodala je pomalo vragolasto, pokazujući ono malo što joj preostalo od
osmeha.

Muž se njome oženio u doba kad ogovaranja imaju težinu, ne zbog njegovih četrdeset
dve godine, nego zbog njenih trideset. Za Petronelu je brak bio ulazak u društvo, stupanje u
onaj holandski krug kojim su dominirali jevrejski bankari, vlasnici trgovačkih brodova,
uvoznici začina i tu i tamo po koji pustolov, od onih koji se zaustavljaju u ženskim osmesima
da pobede nostalgiju za zemljom, naročito kad sneg veje po srcu ili se topi na prozorskom
staklu.

„Baš lepo”, konačno je rekao gospodin Brant, udubljen u svoje knjigovodstvo. Nije
čuo ni svoju ženu, kao ni vrevu u luci zbog vesti koje su stizale sa Severnog mora.

Za tili čas kuća se ispunila ortacima gospodina Branta koji su donosili porudžbine,
nabavljačima sa raznih strana i umetnicima vičnim minijaturama. Kuća u ulici Varmesštrat
poprimila je neku prolećnu atmosferu, kao nadoknadu za odsustvo naslednika Brant-
Ortmanovih, ili porodice O i B, kako su isticali monogrami na posteljini ili na srebrnom
priboru za jelu.

Gospođa Ortman je počela da pravi svoju kuću u razmeri jedan prema devet one
godine kad se udala, i deset godina kasnije, od časa kad je njena prijateljica Petronela Dunojs
počela da naručuje voštane figure s kojima su se igrale njene sestričine. Dve Petronele su se
nadaleko pročule po tome što su delile istu strast prema kućama lutaka. Dok je prva
zabavljala sestričine jednim svetom majušnih predmeta koji je pozivao maštu da projektuje
svakodnevni život, da razgovara i izmišlja priče s malim ličnostima, druga je čuvala
minijature kao nadoknadu za ćutanje, odsustvo i pusto srce. Nehajnost proporcija u kućici
gospođe Dunojs bila je u suštoj suprotnosti sa preciznim merama minijatura gospođe Ortman.
Njena zbirka, koja je pobuđivala sve veće divljenje zvanica na večerama njenog muža,
postajala je legendama.

„Kakva pomna briga za detalje!” rekao joj je jedne večeri nemački trgovac Zaharijas
fon Ufenbah, „valjda ću jednom imati vremena da je natenane upoznam.”

„Naravno!” odgovorio je muž. „To je najčuvenija kuća lutaka u Evropi”, i opet


pređoše na temu svile, duvana, začina, slonovače, hrastovine.

U vreme kad je pomagala da se posluži desert, ona se opet nasmešila, ovog puta nešto
ljupkije. Bio je to treći put da Zaharijas posećuje njen dom.

Vremenom je gospođa Ortman ispunila svoju kućicu stvarčicama sa svih strana sveta,
sve dok nije otkrila novu strast: da boji zidove kuće lutaka. Počela je sa salonom za
imaginarne goste koji su uživali u indijskom čaju na stolicama španskog stila. Slavni
Nikolaes Pimont je bio prvi kome je naručeno da oslika pejzaž na nameštaju porodice O i B,
jedan mural koji se menjao s promenom godišnjih doba. Početak je, zapravo, bio turoban i
opor. Devet godina pošto je započela da gradi svoju kućicu, Petronela nije prevazišla vest o
smrti gospođe Dunojs. Njena prijateljica od jedva četrdeset pet godina napustila je u proleće
1695. svoju kolekciju voštanih lutaka, i ostavila je u amanet vragolastim sestričinama i mužu.

Bilo je to u doba kad su trgovci prestali da prolaze kroz Varoesštrat i kad su se večere
proredile. Osim bola, došlo je i do pada trgovine i gubitka važnosti Istočnoindijskih i
Zapadnoindijskih kompanija, i mada je i dalje bilo lučke vreve, ona se uglavnom odnosila na
lokalne transakcije, a ne na prekomorsku trgovinu.

„Kako je lepa ova haljina!” komentarisao je ushićeno Zaharijas fon Ufenbah onog
dana kad je ispunio obećanje da poseti kuću lutaka.

„I sašivena je sa briselskom čipkom”, odgovorila je Petronela.

Nemac je zlobno zadigao haljinu u potrazi za gaćicama.

„I kako izgleda dobro urađena”, rekao je, gledajući je u oči i nastavljajući da razgleda
unutrašnje detalje haljine. „Ne želim ni da zamislim šta sve ima u ormanu.”

Ona se nasmešila i preuzela ulogu vodiča kroz kuću lutaka. Želela je da mu pokaže
odeljenja donjih spratova, ali joj se to učinilo nesmotrenim, pa je započela putovanje po
gornjim spratovima, od potkrovlja.

„Ovde se prima odeća kad stigne iz vešernice. Tu su motke za sušenje, jedna presa za
odeću, sto za peglanje sa peglama na ugalj i korpe gde se posle odlaže”, objasnila je, dok je
Zaharijas nastavio da se igra gaćicama i gledao kroz jedna vrata, tražeći unutrašnjost. „Ovo je
zadnji deo potkrovlja. Vrata vode u spavaće sobe... za poslugu.”

„A vaša spavaća soba? Pretpostavljam da nije daleko odavde?”

Mada nije znala koliko vremena Zaharijas ima na raspolaganju, Petronela se opet
nasmešila i počela da mu pokazuje niže spratove.

„Ovde se ne kuva, ali se jede. Na zidu, u dnu odaje, nalazi se kredenac sa kineskim i
japanskim porcelanom a u njegovom donjem delu, s drvenim vratima, čuva se kristal”, rekla
je, pokazujući trpezariju gde je blistala minijaturna grnčarija.

„A kuhinja?” upitao je Zaharijas kad je u vazduhu osetio miris đumbira i morske


hrane.

Nije se samo Petronelin osmeh pretvorio u veselje, nego su i njene zenice počele da se
šire uz miris plodova mora. Kuća lutaka nije, zapravo, imala kuhinju, niti je postojala ta odaja
gde se hrana prerađuje i prave jela, naročito kad se okupljaju zvanice poput Zaharijasa.
Omamljena kućnim mirisima, ona mu je pokazala sve prostorije: dnevnu sobu, biblioteku i
zabranjene knjige, sobu za igre, radni kabinet, velike i male salone. Poseta je trajala tri sata,
ali ni to nije bilo dovoljno. Zaharijas je do te mere bio oduševljen kućom da je sve više
ulagao u trgovačke aktivnosti gospodina Branta i tako izborio pravo na jedno od važnih mesta
u trpezariji porodice O i B, na večerama na kojima je Petronelino veselje opet obasjalo njeno
lice.

Pimont je bio prinuđen da sumorne tonove murala zameni sjajnijim, prolećnim


bojama. Gospođa Ortman je prestala da skuplja minijature za najčuveniju kuću u
Amsterdamu. Sada je samo želela da završi farbanje unutrašnjih zidova veselim bojama.
Nastojala je da zatrudni, ali su putevi postali još mračniji da bi se pretvorili u bol kada je lađa
koja je donosila Nemčevu robu potonula, u vreme uragana pred karipskim obalama.
Investitor Zaharijas fon Ufenbah bio je jedan od uglednih putnika na njoj.

Kada je vest stigla u luku, na Petronelino lice se vratilo sivilo, utroba je opet postala
neplodna, dobila je one mrtvačke oči gospođe Dunojs i povratila sliku svoga muža na
njegovim večerama. U ogledalu je njeno lice postalo zimsko. Pogled joj se opet usredsredio
na istopljene pahulje snega na prozom i na jarbole brodovlja ukotvljenog u luci. Pimont je
završio prolećni mural ali je ona, nezadovoljna svetlošću, poručila od Johanesa Vorhauta da
započne dve biblijske slike koje će ići u sobu žalosti. Jedna slika je ilustrovala „Pustite decu
da dođu k meni”, dok je druga, tamnija, uključivala predstavu jednog deteta kako se moli na
sahrani, svojoj sopstvenoj.

Vorhaut je završio posao 1716, malo pre nego što će tuga zadati poslednji udarac
Petronelinoj duši. Sahranili su je s jednom minijaturnom lutkom. U daljini, u domu gospođe
Dunojs, preostalih devetnaest voštanih figura kao da se smejalo, dok su se sestričine, sad već
sa svojim kćerima, igrale sa različitim odajama u minijaturi. Oživljavale su jedan svet
marionete.
Andres Rivera

(Argentina)

Polje u tišini

Rekao je policajcima da je on čovek koga traže. Policajci su mu pročitali jedan papir i


rekli mu da treba da pođe s njima.

Izašao je za policajcima i uputio se ka svom kamionetu. Jedan policajac ga je pratio.


Drugi policajac je pokrenuo automobil kojim su došli do kuće. Bilo je skoro podne.

Čovek je gledao preko krova kamioneta. Drveće. Polje. Žičana ograda. Druga žičana
ograda, tamo dalje. Miris sunca na polju u tišini. Ona nije bila u kući.

On i dva policajca stigoše u ispostavu kad je jutro bilo na izmaku. Rekli su mu da


sačeka. Rekli su mu da sedne. Seo je na jednu dugačku, usku klupu. Iza prijavnog stola jedan
službenik je stojeći kucao s dva prsta po pisaćoj mašini. On je pripalio cigaretu, naslonio leđa
na zid i zažmurio. Bio je gladan. Nije mislio ni na šta.

Policajac prestade da kuca, izvuče list iz pisaće mašine, udari pečat i izađe iz
kancelarije. Čovek poslednji put povuče dim cigarete, baci je na pod i zgazi opušak. Policajac
se zadržao jedno petnaest minuta i, kad se vratio, rekao mu je da ga sudija čeka. Njih dvojica
pređoše preko trga, praznog u ovo doba dana, i uđoše u zgradu suda. Policajac mu je rekao da
sačeka. Čovek je čekao, naslonjen na zid.

Pustili su ga da uđe u jednu oskudno nameštenu prostoriju sa tamnim nameštajem.


Jedan mlad čovek je ustao od pisaćeg stola i rekao mu da je sudija. Rekao mu je i svoje ime.
Čovek koga su pustili u oskudno nameštenu prostoriju pozdravio je sudiju jednim gotovo
neprimetnim klimanjem glave. Sudija mu je rekao da sedne. Čovek je seo pred sudiju, s druge
strane pisaćeg stola.

Sudija je zapitao čoveka koji je bio pred njim kako se zove. Čovek mu je rekao svoje
ime. Sudija je potvrdio. Sudija ga je upitao koliko mu je godina. Čovek je rekao koliko ima
godina, državljanstvo i gde je rođen. Sudija je potvrdio i označio olovkom te podatke na listu
papira koji mu je bio pred očima, na stolu.

Sudija je pitao čoveka koji je sedeo pred njim koje je njegovo zanimanje. Čovek samo
što nije odgovorio „nikakvo” jer je mrzeo laži i poluistine, ali se plašio da bi njegove reči bile
protumačene kao drskost. A čovek koji je sedeo pred sudijom je mrzeo drskost i netačnost.
Odgovorio je da živi od svoje zemlje. I rekao je sebi da nije lagao. Rekao je sebi da je zemlja
bila tu, da su tu bile i krave, mlin i rezervoar gde se čuvalo oko tri hiljade litara vode, bili su
tu, zidana kuća koju je podigao njegov pradeda i koju je obnovio njegov deda, bili su tu. I to
je bilo sve. Nebo i vazduh, tišine, letnje večeri, kiše i dani koji su prošli i koji će doći i mutni
portreti njegovog pradede, dede, njegovih roditelja i braće, minulih balova i žena, bili su tu.
Da, bilo je tu i oružje njegovih predaka koji su se borili u ratu za nezavisnost i u građanskim
ratovima. A on nikad nije čuvao ništa od toga. Nije želeo, nije ga zanimalo da čuva ništa od
toga. Zašto bi?

Sudija je potvrdio, zavalio se u svojoj stolici i upitao ga da li zna za šta je optužen.


Čovek koji je sedeo pred sudijom odgovorio je da ne zna. Sudija je rekao da ga je njegova
kćer, kćer čoveka iz jedne - kako su ga obavestili - od najstarijih i najuvaženijih porodica u
provinciji, optužila da ju je silovao.

Čovek optužen za silovanje od strane svoje kćeri, upitao je da li može da puši. Sudija
je rekao da može. Čovek je izvadio iz džepa svoje jakne kutiju cigareta i pružio je prema
sudiji. Sudija je zahvalio, uzeo jednu cigaretu, upalio šibicu i prineo je čoveku.

Neko vreme, dva čoveka su pušila u tišini. Posle toga, sudija je upitao čoveka koji je
sedeo pred njim da li želi da odgovori, da porekne optužbu, da zatraži advokata koji bi ga
zastupao. Čovek koji je sedeo pred sudijom je rekao da on nema ništa da porekne niti da doda
izjavi žene koja je bila njegova kćer, ako ga je njegova kćer optužila za silovanje.

Policajac mu je rekao da od sada prestaje njegovo opštenje sa drugima. Čovek je


rekao dobro. Policajac je rekao da mora da mu preda isprave, novac, ključeve i uzice cipela.
Čovek je rekao dobro i još dodao da ne nosi sa sobom oružje i upitao da li može da zadrži
cigarete. Policajac mu je rekao da može.

Čovek je rekao policajcu da mu od njegovog novca donesu večeru - bilo šta što
propisi dopuštaju da se jede - i doručak sledećeg jutra.
Stigla je još jedna večera, još cigareta, bezvoljno čitanje lokalnih novina, i vrlo rano
jednog jutra vratili su čoveku njegove stvari, uključujući uzice cipela. Policajac koji je kucao
s dva prsta po pisaćoj mašini otpratio ga je do zgrade suda.

Sudija je rekao da iz očiglednih razloga nije dao nalog da se kćer čoveka koji je sedeo
pred njim podvrgne određenim pregledima, ali da po držanju kćeri čoveka koji je sedeo pred
njim, po njenim rečima, i po svedočenju osoba koje su je poznavale, deluje kao normalna
žena.

Sudija je rekao da je kćer čoveka koji je sedeo pred njim priznala da je čovek koji je
bio njen otac nikad nije silovao. Da je ona, otkad pamti, volela svog oca kao što žena voli
muškarca. I da, kad je čula čoveka koji je bio njen otac kako kaže da će otići od kuće da ona
ne bi imala teret obaveze da brine o jednom starcu, nije znala šta da učini. Jer će njen otac,
koji nikad nije lagao, ispuniti što je rekao. I tada ga je prijavila.

Ona je izjavila, rekao je sudija, da joj je potrebno vreme da razmisli šta da učini s
čovekom koji će je napustiti i koga voli kao što žena može voleti muškarca. I da ga je zato
prijavila.

Čovek koji je sedeo pred sudijom kazao je da nema šta da porekne ili da doda izjavi
žene koja je bila njegova kćer.

Sudija je rekao da, sudeći po izjavama lica koje je podnelo prijavu i shodno izjavama
optuženog, ne postoji nikakav razlog da čovek koji je sedeo s druge strane pisaćeg stola bude
i dalje u zatvoru.

Čovek je izašao na trg i seo u kamionet. Prethodne noći je padala kiša i kamionet je
podigao tanani oblak prašine po zemljanom putu. Čovek je otvorio jedan pregradak ispod
vetrobrana i izvadio kuburu s drškom od uglačanog drveta. Napunio je dugim, crvenim
nabojem i zaustavio kamionet. Izašao je iz kabine, oslonio nogu na blatobran, nanišanio i
opalio na jednu jarebicu u letu. Jarebica je pala blizu žičane ograde. Čovek je pokupio i
pažljivo položio u zadnji deo kamioneta.

Čovek je pokrenuo kamionet, odmakao nekoliko metara i ponovo ga zaustavio, ne


gaseći motor. Napunio je kuburu, izišao iz kamioneta i opalio. Ubio je osam jarebica za nešto
više od jednog sata.

Jutro je još bilo sveže i bistro. Čovek koji je upravljao kamionetom pomislio je da će,
kad jednom stigne kući i poljubi ženu i popije svoju prvu kafu dok zajedno stoje kraj ognjišta
u kuhinji, žena reći ono što uvek kaže: da on priprema jarebice bolje od bilo koga drugog.

I on će, možda, reći da je nikad nije čuo kako izriče takvu pohvalu svih tih već
nagomilanih godina od kako lovi jarebice, spravlja ih i jede kako su ih oni jeli. Ili će
predložiti da nazdrave. Ili da putuju u planine. Ili da se bućnu u meku i duboku vodu bazena.
Ili će možda ućutati.

Čovek koji je upravljao kamionetom pomislio je kako se odlasci ne najavljuju. I dao


je pun gas.
Osvaldo Sorijano

(Argentina)

Najduži penal na svetu

Najfantastičniji penal za koji znam izveden je 1958, na jednom izgubljenom mestu u


Dolini Rio Negro,17 u nedelju popodne, na praznom stadionu. Estrelja Polar - Polarna zvezda
- beše jedan bilijar klub gde se i kartalo, birtija za pijandure u jednoj nepopločanoj ulici koja
se završavala na obali reke. Imao je svoju fudbalsku ekipu koja je učestvovala u prvenstvu
doline jer nedeljom inače nije bilo ništa drugo da se radi, dok je vetar razvlačio pesak sa
nadstrešnica i polen sa imanja.

Uvek su to bili isti igrači ili braća istih igrača. Kad je meni bilo petnaest, oni su imali
trideset i izgledali su mi stari kao Biblija. Dijas - golman - imao je skoro četrdeset, i sedu
kosu koja mu je padala na čelo kao Indijancu araukanskog roda. U prvenstvu je učestvovalo
šesnaest ekipa i Polarna zvezda je redovno bila ispod desetog mesta. Mislim da su 1957.
završili kao trinaesti. Vraćali su se kućama uz pesmu, noseći u torbama uredno složene
crvene dresove, jer je to bilo jedino što su imali. Počeli su 1958. pobedom od jedan prema
nula nad timom Eskudo čileno, drugom očajnom ekipom.

Nikom to nije privuklo pažnju. Mesec dana potom, naprotiv, kad su već dobili četiri
utakmice za redom i bili na čelu tabele, u dvanaest naselja doline već je o njima počelo da se
priča.

Pobede su bile za po jedan gol, ali je to bilo dovoljno da večiti šampion, Deportivo
Belgrano, tim u kojem su igrali Padin, Konstante Gauna i Tata Kardiles, bude potisnut na
drugo mesto s bodom manje. O Polarnoj zvezdi se govorilo u školi, u autobusu, na trgu, ali
niko nije ni pomišljao da bi na kraju jesenjeg dela prvenstva mogli da imaju dvadeset dva
boda, a mi - dvadeset jedan.

17 Rio Negro - reka u južnoj Argentini, u istoimenoj provinciji.


Tereni su bili prepuni ljudi koji su dolazili samo da ih vide kako već jednom propisno
gube. Bili su spori kao lađe i teški kao zemlja, ali su dobro pokrivali svako svog igrača i drali
se kao magarci kad nisu imali loptu. A trener - neki tip u crnom odelu, tankih brčića, s
mladežom na čelu i ugašenim opuškom u zubima - jurcao je duž aut linije i podbadao ih
štapom od trske kad su prolazili kraj njega. Publiku je to zabavljalo a mi - koji smo kao mlađi
igrali subotom - nismo mogli sebi da objasnimo kako su pobeđivali kad su bili tako loši.

Davali su i primali udarce s takvom predanošću i s takvim žarom da su na kraju


izlazili s terena oslonjeni jedni na druge, dok je narod pljeskao na jedan prema nula i doturao
im flaše vina ohlađene u vlažnoj zemlji. Noću bi slavili u javnoj kući Santa Ane, a Debela
Zulema bi se žalila kako bi izjeli i ono malo što je imala u frižideru.

Bili su prava atrakcija i u njihovom mestu su im sve dopuštali. Stariji su ih skupljali


po kafanama kad bi se zapili i kad bi zadevali kavgu; trgovci bi im poklanjali tu i tamo neku
igračku ili bombone za decu, a devojke su im dopuštale da ih u bioskopu miluju i iznad
kolena. Van njihovog mesta niko ih nije shvatao ozbiljno, čak ni kad su pobedili Atletiko San
Martin sa dva prema jedan. Usred euforije, kao i svi ostali, izgubiše u Barda del Medio i na
kraju prvog dela šampionata prepustiše čelo tabele, kad im je Deportivo Belgrano dao sedam
golova i tako ih stavio na svoje mesto. Svi smo tada poverovali da su se stvari vratile u
normalu.

Ali već sledeće nedelje pobediše sa jedan prema nula i nastaviše tu svoju litaniju
mučnih, užasnih trijumfa i do prolećnog dela stigoše samo sa jednim bodom iza prvaka.

Poslednja utakmica je ušla u istoriju zbog penala. Stadion je bio krcat, kao i krovovi
okolnih kuća i čitavo mesto je očekivalo da Deportivo Belgrano, kao domaćin, u najmanju
ruku ponovi onih sedam golova iz prvog dela prvenstva. Dan je bio svež i sunčan, a jabuke na
drveću počele su da rude. Polama zvezda je dovela više od pet stotina svojih navijača koji su
na juriš zauzeli tribinu, pa su vatrogasci morali da potegnu šmrkove kako bi ih umirili.

Sudija koji je svirao penal zvao se Erminio Silva, padavičar i prodavac lutrije u
lokalnom klubu. Svi su shvatili da stavlja na kocku svoj posao kad u četrdesetom minutu
drugog poluvremena, kod rezultata jedan prema jedan, i dalje ne dosuđuje najstrožu kaznu,
iako su se igrači Deportivo Belgrana naglavačke bacali u šesnaesterac Polarne zvezde i
izvodili sve moguće vratolomije ne bi li ga impresionirali. Sa nerešenim rezultatom domaći
su osvajali prvenstvo i Erminio Silva je želeo da sačuva svoj ugled pa nije svirao penal jer
nije bilo prekršaja.
Ali u četrdeset drugom minutu svi smo zinuli kad je leva polutka Polarne zvezde
zabio gol iz slobodnog udarca sa velike udaljenosti i doveo goste u vođstvo od dva prema
jedan. E, tada je Erminio Silva zaista pomislio na svoj posao, pa je produžio utakmicu sve
dok Padin nije prodro u kazneni prostor i čim mu se odbrambeni igrač približio - dunuo je u
pištaljku. Tek tada je dunuo, prodorno, nekako ceremonijalno, i pokazao na penal. U to doba
mesto za izvođenje penala nije bilo obeleženo belom tačkom i trebalo je odbrojati dvanaest
koraka. Erminio Silva nije uspeo čak ni da pokupi loptu jer ga je desni half Polarne zvezde,
Kolo Rivero, uspavao jednim udarcem po nosu. Izbila je takva tuča da nije bilo načina da se
teren raščisti, ni da se Erminio Silva probudi. S upaljenom lampom, šef policije je prekinuo
utakmicu i uspostavio red pucanjem u vazduh. Te noći je vojna komanda zavela vanredno
stanje ili tako nešto i poslala po specijalni voz da pokupi iz naselja sve one koji nisu ličili na
meštane.

Prema ligaškom sudu koji se sastao u utorak, preostalo je da se odigra dvadeset


sekundi posle izvođenja penala. Taj posebni meč između Konstantea Gaune i Gata Dijasa na
golu zakazan je za sledeću nedelju, na istom stadionu, bez prisustva publike. I tako je taj
penal potrajao čitavih nedelju dana i bio je - ako me niko ne uveri u suprotno - najduži u
čitavoj istoriji.

U sredu smo izostali iz škole i otišli u susedno mesto da pronjuškamo. Klub je bio
zatvoren i svi muškarci su se okupili na terenu, između ograde od živice: čekali su u
dugačkom redu da pucaju penale Gatu Dijasu, a trener u crnom odelu sa mladežom na čelu,
pokušavao je da im objasni kako to nije najbolji način da se isproba golman. Na kraju su svi
pucali svoj penal i Gato je odbranio nekoliko jer su pucali u papučama i običnim cipelama.
Jedan omanji, ćutljivi vojnik koji je bio u redu, nabio mu je gol špicem vojničke cokule tako
da je gotovo pocepao mrežu.

Predveče su se vratili u mesto, otvorili klub i počeli da se kartaju. Dijas nije


progovorio čitave noći; zabacivao je unazad svoju sedu, čvrstu kosu sve dok posle večere nije
stavio čačkalicu u usta i rekao:

„Konstante ih puca u desnu stranu.”

„Uvek”, rekao je predsednik kluba.

„Ali on zna da ja to znam.”

„Onda smo propali.”


„Da, ali ja znam da on zna”, rekao je Gato.

„Onda se baci na levu i gotovo”, rekao je jedan koji je bio za stolom.

„Ne. On zna da ja znam da on zna”, rekao je Gato Dijas, ustao i krenuo na spavanje.

„Ovaj Gato je svakim danom sve čudniji”, rekao je predsednik kluba kad ga je spazio
tako zamišljenog kako polako korača.

U utorak nije došao na trening, niti u sredu. U četvrtak, kad su ga pronašli kako šeta
po železničkoj pruzi, pričao je sam sa sobom, u pratnji nekog psa s potkraćenim repom.

„Odbranićeš ga?” upitao ga je nervozno jedan službenik fabrike bicikla.

„Ne znam. Šta će to da mi promeni u životu?” upitao je.

„Pa, svi ćemo da se proslavimo, Gato. Pomerićemo dupe tim pederima iz Belgrana.”

„Ja ću da se proslavim kad plavojka Ferejra bude htela da me voli”, reče i jednim
zviždukom pozva psa da pođu kući.

U petak je plavojka Ferejra bila za tezgom galanterije, kad je u radnju ušao mesni
načelnik s buketom cveća i s osmehom širokim poput rasporene lubenice.

„Ovo ti šalje Gato Dijas i do četvrtka ima da pričaš da ti je momak.”

„E, jadničak”, reče ona s grimasom. Cveće nije ni pogledala, mada je stiglo
autobusom u pola jedanaest iz Neukena.18

Uveče su zajedno otišli u bioskop. U pauzi je Gato izašao da puši, a plavojka Ferejra
je ostala sama, u polumraku, s tašnom u krilu, čitajući po stoti put program i ne dižući pogled.

U subotu popodne, Gato Dijas je zatražio da mu pozajme dva bicikla. Otišli su do


reke, da prošetaju. U suton je hteo da je poljubi, ali je ona odvratila lice i rekla mu možda u
nedelju uveče, na igranci, ako odbrani penal.

„A ja, kako da znam?” rekao je.

„Kako da znaš šta?”

„Da treba da se bacim na tu stranu.”

Plavojka Ferejra ga je uzela za ruku i odvela do mosta gde su ostavili bicikle.

„U ovom životu nikad se ne zna ko koga vara”, rekla je.

18 Neuken - najveći grad provincije Rio Negro.


„A ako ne odbranim?” upitao je Gato.

„Onda znači da me ne voliš”, odgovorila je plavojka. Vratili su se u mesto.

U nedelju kad se pucao penal, iz kluba je krenulo dvadeset kamiona prepunih ljudi, ali
ih je policija zaustavila već na ulazu u mesto i naterala ih da ostanu tu kraj puta i da čekaju na
suncu. U to doba i na tom mestu nije bilo ni televizije ni radija niti bilo kakvog načina da se
sazna šta se dešavalo na zatvorenom terenu, tako da su navijači Polarne zvezde uspostavili
poštansku vezu između stadiona i druma.

Službenik fabrike bicikala popeo se na jedan krov odakle se video gol Gata Dijasa, i
odande je prepričavao šta se dešavalo drugom momku koji je stajao dole na ulici, i potom
prenosio to sledećem koji je stajao na dvadesetak metara od njega i tako sve dalje, dok svaka
pojedinost ne bi stigla do mesta gde su čekali navijači Polarne zvezde.

U tri po podne, dve ekipe su izašle na teren. Bili su obučeni kao da će stvarno da
igraju utakmicu. Erminio Silva je bio u crnom sudijskom dresu, iznošenom ali čistom, i kad
su se svi okupili na sredini terena, otišao je do Kola Rivere koji ga je prethodne nedelje
opalio, i izbacio ga s terena. Još nisu bili izumeli crveni karton i Erminio je pokazivao izlaz
tunela za igrače odlučnim pokretom ruke o kojoj je visila pištaljka. Policija je, najzad,
izgurala Kola, koji je hteo da ostane i da vidi izvođenje penala. Onda je sudija otišao do gola i
- pritegnuvši loptu uz svoj bok - odbrojao dvanaest koraka i postavio je na mesto. Gato Dijas
se očešljao i stavio briljantin, pa mu je glava sijala kao aluminijumska šerpa.

Mi smo ga gledali sa zida koji je opasavao teren, tačno iza gola, i kad se postavio na
liniju od kreča i počeo da trlja ruke bez rukavica, krenuli smo s opkladama na koju će stranu
pucati Konstante Gauna.

Na drumu su prekinuli saobraćaj i čitav svet je zavisio od tog trenutka jer je već deset
godina kako Deportivo Belgrano nije izgubio nijedan kup, niti ijedno prvenstvo. Policija je
takođe želela da sazna, tako da su dopustili da se lanac glasnika uspostavi duž tri kilometra, a
vesti su se prenosile od usta do usta, jedna za drugom, razdvojene tek kratkim uzdasima,
koliko je trebalo da se uzme vazduh.

Tek u pola četiri, kad je Erminio Silva uspeo da upravnici klubova, treneri i drugi
mesni faktori napuste teren, Konstante Gauna je prišao da namesti loptu. Bio je mršav i
mišićav, a obrve su mu bile tako guste da je izgledalo kao da mu dele lice nadvoje. Toliko je
puta pucao taj penal - posle je pričao - da ga je ponavljao u svakom času svog života, u snu ili
na javi.
U četvrt do četiri, Erminio Silva je stao na pola puta između gola i lopte, stavio
pištaljku u usta i dunuo iz sve snage. Bio je tako nervozan, a sunce mu je tako udaralo u
potiljak, da je u trenutku kad je lopta poletela ka golu, osetio kako mu se oči prevrću i pao je
na leđa, bljujući penu. Dijas je krenuo napred jedan korak i bacio se udesno. Lopta je poletela
ka sredini gola i Konstante Gauna je smesta naslutio da će noge Gata Dijasa uspeti da je
skrenu. Gato je pomislio na večernju igranku, na poznu slavu, na to da će neko već pojuriti da
šutne loptu u korner jer je ostala da poskakuje u kaznenom prostoru.

Mali Mirabeli je stigao pre svih i šutnuo je u aut, u žičanu ogradu, ali Erminio Silva
nije mogao to da vidi jer se u napadu padavice valjao po zemlji. Kad se čitava Polarna zvezda
bacila na Gata Dijasa da proslavi, linijski sudija je s podignutom zastavicom otrčao do
Erminija Silve i sa zida smo čuli kako viče: „Ne važi, ne važi!”

Radosna vest je krenula od usta do usta. Gatova odbrana i sudija u nesvesti. Svi koji
su bili kraj puta tada su otčepili baloniće s vinom i slavlje je počelo, iako je ono „ne važi”
stizalo preko glasnika koji su ga s grimasom užasa mucali.

Konačna odluka nije pala dok Erminio Silva, pokošen napadom, nije stao na noge.
Prvo je upitao „šta se desilo” i kad su mu ispričali, odmahnuo je glavom i rekao da treba
ponovo da se puca jer on nije bio prisutan, a pravila kažu da utakmica ne može da se igra ako
je sudija u nesvesti. Onda je Gato Dijas razdvojio one koji su hteli da tuku prodavca lutrije
Deportiva Belgrano i rekao da treba požuriti jer su ga te večeri čekali jedan sastanak i jedno
obećanje, pa je otišao i opet stao na gol.

Mora da je Konstante Gauna imao vrlo malo samopouzdanja jer je ponudio Padinu da
puca i tek potom je otišao do lopte, dok je linijski sudija pomagao Erminiju da stoji uspravno.
Napolju se čulo kako trube automobili navijača Belgrana koji su već slavili, a igrači Polarne
zvezde su počeli da napuštaju teren u pratnji policije.

Šut je bio ulevo i Gato Dijas se bacio na istu stranu s takvom elegancijom i sigurnošću
kakvu nikad više neće postići. Konstante Gauna je pogledao u nebo i zaplakao. Mi smo
preskočili zid i otišli da izbliza vidimo Dijasa, onako starog, kako posmatra loptu u svojim
rukama, kao da je izvukao premiju na vašaru.

Dve godine potom, kad je Gato već bio prava olupina a ja drski momak, sreo sam se
opet oči u oči s njim, na dvanaest koraka. Delovao mi je ogromno, tako pognut i na prstima, s
tim dugim raširenim šakama. Na jednoj mu je bila burma, ali ne od plavojke Ferejre, već od
sestre Kola Rivere, isto toliko Indijanke i isto toliko stare kao i on. Izbegao sam da ga
pogledam u oči, promenio nogu i šutnuo levom, nisko, znajući da neće stići jer je već bio
izgubio gipkost i već je teško nosio svoju slavu. Kad sam otišao da izvadim loptu iz mreže,
podizao se sa zemlje kao isprebijan pas.

„Dobro je, mali”, rekao mi je. „Jednog dana ćeš naokolo pričati kako si dao gol Gatu
Dijasu, ali ti niko neće verovati.”
Ana Marija Šua

(Argentina)

Zašto žene pišu bolje od muškaraca

Tvrdnja, nikako teška da se dokaže, ako se uzme u obzir ova striktna istina: pravi
muškarci ne pišu, ne pričaju priče. Govori se u poslednje vreme u kritičarskim i književnim
krugovima da je književnost jedna suštinski ženska aktivnost, jedan zanat uporediv sa
tkanjem i štrikanjem. Tekst, tekstura, tkanje, itd.

Na kraju krajeva, valja zapaziti da su pisce oduvek optuživali da su prevrtljivi,


nestabilni, uobraženi, da su preosetljivi, intuitivni, šarlatani, lažljivi. Takoreći, žene. Takoreći:
obrušava se na njih isti tip predrasuda kojima se obično kvalifikuju žene.

Jedna statistička studija koju je sproveo Severnoamerikanac Robin Lakov, poredeći


govor muškaraca i žena, dolazi do zaključka da su muškarci asertorični, tj. obično izriču čiste
tvrdnje, kao da je njihova slika o svetu totalno objektivna. Žene, naprotiv, uključuju sumnju,
subjektivnost: mislim, čini mi se, pretpostavljam. (A dobra književnost nikad ništa ne tvrdi,
uvek sumnja, uvek postavlja pitanja umesto da daje odgovore.)

I kao da je to malo, Lakov nalazi da su žene u stanju da razlikuju nijanse koje


muškarci radije previđaju (pravi muškarci, naravno, ne oni koji pišu). Jedan muškarac će
nazvati crvenim ono što bi jedna žena mogla nazvati bojom cigle, magnezijuma, fuksije,
vinskog taloga, grimiznom, cinoberom. (A od nijansi, upravo od nijansi, načinjena je
književnost.)

Ostaje dokazano, dakle, da muškarci nisu prirodno obdareni da proizvode književnost.


Tako da nema ničeg čudnog što žene pišu bolje: u stvari, samo one pišu. Muškarci nose vreće
ili ratuju ili, u najboljem slučaju, diktiraju pisma svojim sekretaricama. Književnost je
potpuno prepuštena ženskim rukama.
Recimo da ima žena koje svoj pol bolje skrivaju od drugih. Tu malu Hemingvej, na
primer, prilično je teško razotkriti, pošto prisvaja, onako kako to samo ona ume, toliko
atributa koji su oduvek smatrani tipično muškim. Ali ako obratimo pažnju, prilično je lako
otkriti njen pravi pol. U prvom redu, uzmimo u obzir onu mudru opasku gospođe Horhe Luis
Borhes u vezi sa pitoresknošću i njenim greškama: u Kuranu nema nijedne kamile, a
međutim, niko ne sumnja da je to jedna arapska knjiga. Ako se ovaj koncept obrne, preterano
nagomilavanje izrazito muževnih aktivnosti, simbola ili dogodovština navodi nas da
posumnjamo da je kod Hemingveja posredi prerušavanje. Da pokazuje svoju romantičnu žicu
u Za kim zvona zvone, onako kako bi to samo jedna žena bila u stanju. Ili da je kadar da opiše
jednu scenu pecanja jednom tipično ženskom minucioznošću, nedostojnom jednog pravog
pecaroša. Autentični pecaroši su lakonska bića koja se izražavaju pokretima pomoću
fotografija.

Treba, naravno, uzeti u obzir i onu tipično žensku književnost proisteklu iz oralne
tradicije i intimnog dnevnika, kao onu koju praktikuje naša zemljakinja Horhe Asis, u
izvesnom odnosu sa simpatičnom Henri Miler, tamo na Severu.

Zbog nečega su žene (što je statistički dokazano) oduvek bile veliki čitaoci književnih
dela svih vremena. Zahvaljujući njima književnost je preživela. Nije retko čuti kako muškarci
maljavih grudi komentarišu: „Ah, jedna knjiga, vrlo interesantno. Daću je mojoj ženi, ona
mnogo čita.” Ne samo pisanje, već ni čitanje književnih dela ne spada, zapravo, u muške
aktivnosti.

Najzad, bilo ko je žena. Nikad nemojmo zavideti na trajnom i mukotrpnom


dokazivanju kojem su podvrgnuti muškarci.
Samanta Šveblin

(Argentina)

Kopač

Bio mi je potreban odmor, tako da sam iznajmio kuću u jednom primorskom selu,
daleko od grada. Pri dolasku, livada me je sprečila da nastavim put kolima: izašao sam,
pokupio najnužnije, i nastavio peške. Smrkavalo se i mada se more nije videlo, mogao sam da
čujem kako talasi udaraju o obalu. Već sam bio nadomak kuće kad sam se o nešto sapleo.

„To ste vi?”

Ustuknuo sam, uplašen.

„To ste vi, gospodine?” neki čovek se s mukom uspravio. „Nisam proćerdao ni jedan
jedini dan, eh, majke mi.”

Govorio je usplahireno; poravnao je izgužvanu odeću i zagladio kosu.

„Stvar je u tome što je upravo sinoć... Pomislite samo, gospodine, kad je čovek tako
blizu, ne ostavlja stvar za sutra. Dođite, dođite”, rekao je i ušao u rupu sred šipraga, samo na
korak od mesta na kom smo se sreli.

Čučnuo sam i promolio glavu. Rupa je imala oko metar u prečniku i u njenoj
unutrašnjosti nije ništa moglo da se vidi. Za koga li je radio čovek koji nije prepoznavao ni
svog sopstvenog poslodavca? Šta li je tražio, kopajući tako duboko?

„Gospodine, hoćete li da siđete?”

„Mislim da grešite”, rekao sam.

„Šta?”

Rekao sam mu da neću ući i pošto nije odgovorio, otišao sam put kuće. Tek kad sam
stigao do ulaznog stepeništa, začuo sam iz daljine: „Dobro gospodine, kako vi kažete.”
Sledećeg jutra sam izašao da pokupim stvari koje sam ostavio u autu. Sedeći na
kućnom tremu, čovek je klimao, savladan snom. Među kolenima je držao zarđalu lopatu. Kad
me je spazio, ostavio ju je i požurio da me sustigne. Uprtio je šta je bilo najteže i pokazujući
na zavežljaje, upitao da li su i oni deo plana.

„Pre svega treba da se organizujem”, rekao sam i kad smo stigli do vrata preuzeo sam
od njega ono što je nosio, kako ga ne bih pustio u kuću.

„Dobro, dobro, gospodine. Kako vi kažete.”

Ušao sam. Kroz kuhinjski prozor video sam plažu. Gotovo da nije bilo talasa, a more -
kao stvoreno za plivanje. Prešao sam preko kuhinje i provirio na ulazna vrata: čovek je i dalje
bio tamo. Povremeno je gledao prema rupi i svaki čas proučavao nebo. Kada sam izašao,
popravio je svoje držanje i učtivo me pozdravio.

„Šta da radimo, gospodine?”

Shvatio sam da bi na samo jedan moj mig čovek pohitao prema rupi i bacio se na
kopanje. Pogledao sam livadu, u pravcu rupe:

„Šta mislite, koliko nedostaje?”

„Malo, gospodine, vrlo malo...”

„Koliko je to malo za vas?”

„Malo... ne bih znao da kažem.”

„Mislite li da bi noćas mogli da završite?”

„Ne mogu ništa da vam tvrdim... vi znate: to ne zavisi samo od mene.”

„Dobro, ako već toliko želite da tako bude, onda tako i uradite.”

„Smatrajte to učinjenim, gospodine.”

Video sam kako čovek uzima lopatu, silazi niz stepenice, ide u livadu i gubi se u rupi.

Kasnije sam otišao u selo. Bilo je sunčano jutro i hteo sam da kupim kupaće gaće i da
iskoristim dobro more; na kraju krajeva, nije bilo razloga da se brinem za čoveka što kopa
rupu kraj jedne kuće koja mu ne pripada. Ušao sam u jedinu otvorenu radnju koju sam
pronašao. Dok je prodavac pakovao ono što sam kupio, upitao je:

„A kako vaš kopač?”

Oćutah par sekundi, u nadi da će možda neko drugi odgovoriti.


„Moj kopač?”

Pružio mi je kesu.

„Da, vaš kopač...”

Dao sam čoveku novac i začuđeno ga pogledao; pre no što sam otišao, nisam se
uzdržao da ga ne zapitam:

„Otkud znate za kopača?”

„Kako mislite, otkud znam za kopača?” rekao je, kao da me ne razume.

Vratio sam se u kuću. Kad sam otvorio vrata, kopač me je spavajući čekao na tremu;
probudio se.

„Gospodine”, rekao je ustajući, „ostvaren je znatan napredak, moguće je da smo svaki


put sve bliže...”

„Mislim da siđem do plaže pre no što se smrkne.”

Ne sećam se zašto mi se ideja da mu to saopštim učinila dobrom. Ali bio je tu, usrećen
mojim komentarom i spreman da mi pravi društvo. Sačekao je napolju da se presvučem i
malo kasnije smo koračali prema moru.

„Nema problema ako napustite rupu?” upitao sam.

Kopač je stao.

„Da li radije želite da se vratim?”

„Ne, ne, samo pitam.”

„Ali ako se bilo šta desi...”, učinio je pokret kao da će da se vrati, „bilo bi strašno,
gospodine.”

„Strašno? Šta može da se desi?”

„Treba nastaviti kopanje.”

„Zašto?”

Pogledao je u nebo i nije odgovorio.

„Dobro, ne brinite”, nastavio sam da hodam a kopač me je, neodlučan, sledio. „Pođite
sa mnom.”

Već na samoj plaži, na nekoliko metara od mora, seo sam da skinem cipele i čarape.
Čovek je seo kraj mene, položio sa strane lopatu i skinuo čizme.

„Da li umete da plivate?” upitao sam.

„Ne, gospodine. Ja ću da vas gledam, ako nemate ništa protiv. I poneo sam lopatu, ako
vam padne na pamet neki novi plan.”

Ustao sam i otišao do mora. Voda je bila hladna, ali sam znao da me čovek gleda pa
nisam hteo da odustanem.

Kad sam se vratio, kopača više nije bilo.

Pomišljajući na opasnost, potražio sam moguće tragove prema vodi u slučaju da je


možda prihvatio moj predlog, ali nisam ništa našao, pa sam odlučio da se vratim. Pogledao
sam rupu i njenu okolinu. U kući sam sumnjičavo pregledao sve sobe. Zastao sam na
stepeništu, glasno ga pozvao iz hodnika, pomalo postiđen. Kasnije sam izišao. Otišao sam do
rupe, zavirio u nju i opet ga pozvao. Nije se videlo ništa. Legao sam potrbuške na zemlju,
zavukao ruku i opipao zidove: bio je to pedantno obavljen posao, prečnika otprilike jedan
metar, koji je ponirao ka središtu zemlje. Palo mi je napamet da se zavučem unutra, ali sam
odmah od toga odustao. Kad sam se odupro jednom rukom u nameri da ustanem, ivica se
narušila. Uhvatio sam se za busenje i skamenjen začuo kako zemlja pada u pomrčinu. Kolena
su mi se okliznula na ivici; opazio sam kako se usta rupe obrušavaju i nestaju u unutrašnjosti.
Ustao sam i osmotrio taj užas. U strahu sam se osvrnuo oko sebe, ali od kopača nije bilo ni
traga ni glasa. Onda mi je palo na pamet da bih mogao da popravim ivicu sa malo mokre
zemlje, mada bi mi bila potrebna lopata i malo vode.

Vratio sam se u kuću. Pootvarao sam plakare, pregledao zadnje odaje u koje sam prvi
put kročio, potražio sam po vešernici. Najzad sam, u jednoj kutiji zajedno sa drugim starim
alatom, pronašao baštovanski ašov. Bio je mali, ali je za početak mogao da posluži. Pri
izlasku iz kuće, naleteo sam pravo na kopača. Sakrio sam ašov iza sebe.

„Tražio sam vas, gospodine. Imamo problem.”

Kopač me je po prvi put gledao nepoverljivo.

„Recite”, kazao sam.

„Još neko je kopao.”

„Još neko? Sigurni ste?”

„Poznajem posao. Neko je kopao.”


„A gde ste bili vi?”

„Oštrio sam lopatu.”

„Dobro”, rekao sam, nastojeći da zvučim odlučno, „vi kopajte dok možete i nemojte
više da se gubite. A ja ću da pazim na okolinu.”

Oklevao je. Udaljio se nekoliko koraka i najzad stao. Okrenuo se prema meni.
Neoprezno sam pustio da mi ruka padne niz telo i ašov je visio kraj moje noge.

„Hoćete li da kopate, gospodine?” pogledao me je.

Instinktivno sam sklonio ašov sa vidika. On je delovao kao da u meni ne prepoznaje


čoveka koji sam za njega do pre jednog trenutka bio.

„Hoćete li da kopate?” bio je uporan.

„Da vam pomognem. Vi kopajte neko vreme, pa kad se umorite, ja da nastavim.”

Kopač je podigao lopatu i opet je zabio u zemlju.

„Rupa je vaša”, rekao je, „vi ne možete da kopate.”

Nešto me budi noću. To je nepogrešivo zvuk lopate koja se zabada u zemlju. Sada, za
razliku od ranije, čuje se sasvim jasno. Ustajem i idem do prozora. Kopač radi na livadi.
Zaustavlja se, gleda me, podigne lopatu i ponovo kopa. Rupa je sve veća; ivica - sve bliže
kući.
David Toskana

(Meksiko)

Molerska četka

Ulica je bila vrlo pusta s obzirom da je bilo pre podne. Ruben je užurbano gurnuo
ključ u bravu jer je zvonio telefon. Čim je otvorio, jurnuo je ka telefonu na tezgi.

„Molerska četka, izvolite.”

„Izvinite”, rekao je glas s druge strane, pogrešio sam. Spustio je slušalicu. Otkako je
posao nepopravljivo krenuo nizbrdo, maštao je o tome da bi svaki telefonski poziv mogao da
donese rešenje: milionsku porudžbinu, ugovor da okreči hiljadu kuća, ili da izvuče središnju
liniju na novom putu koji će prolaziti kroz celu zemlju, velika fabrika nameštaja traži
lakiranje, ministarstvo saobraćaja je rešilo da ofarba u žuto sve zone gde je zabranjeno
parkiranje.

Inkasanti pak nikada nisu zvali telefonom. To bi bilo kao upozoriti plen i dati mu
vremena da pobegne i sakrije se. Nisu najavljivali svoje prisustvo, sem zvukom svojih motora
kada su skoro već bili tu. Svi su bili isti, bez obzira da li ih šalju banka, snabdevači, vlada ili
rentijer. Nosili su bele košulje sa tri raskopčana dugmeta, tako tanke da je malo znoja bilo
dovoljno da im se vide malje i bradavice. Činilo se da svi voze isti motor i drže papire u istoj
marinskoplavoj fascikli i nose iste tamne naočari sa pretenzijama da budu „rej ban”.

Jedan ga je posetio pre dva sata.

„Gospodin Ruben Soto?”

Ruben je odgovorio kao i svima:

„Trenutno nije tu. Da li imate neku poruku?”

„Dolazim iz Pimse. Recite mu da ako do petka ne plati, njegovi računi idu na sud.”
„Dobro, reći ću mu.”

Pre šest meseci imao je jednog pomoćnika, što mu je omogućavalo da otvori radnju
od osam ujutro do osam uveče. Sada je zatvarao svaki put kada bi išao kući ili u banku da
nešto obavi. I bez obzira da li je bio odsutan pet minuta ili tokom cele smene, natpis na
vratima se nije menjao: BRZO SE VRAĆAM. Natpis koji uglavnom niko nije čitao.

„Mundo”, rekao mu je na dan kad ga je otpustio, „nemam za tvoju platu.”

„Znam”, rekao je Mundo, „već dva meseca me niste platili.”

Za to vreme Mundo mu nikada nije tražio platu. Navikao je da u Rubenu ne vidi


gazdu, nego prijatelja, jer je dokolica bila velika, retko kada su imali neku porudžbinu i
vreme su provodili u razgovoru, igrajući karte ili domine i smišljajući kako da prežive radni
dan.

U jednom trenutku griže savesti, Ruben je dodao:

„Obećavam da ću, kada se situacija popravi, da ti platim ta dva meseca i otpremninu.”

Nije, međutim, bilo razloga da se misli da će se situacija popraviti.

„Ne brinite, gospodine, na kraju krajeva, ja nikoga ne izdržavam.”

„I ako budeš hteo”, rekao je Ruben, „možeš ponovo da radiš sa mnom.”

Mundo nije odgovorio. Prešao je ulicu i seo na ivicu klupe. Ubrzo je došao autobus.
Kada je Ruben video da odlazi i gubi se u daljini, poželeo je od sveg srca da može da ode kao
Mundo.

Telefon je ponovo zazvonio. Glas koji je Ruben čuo na drugoj strani razočarao ga je
više nego pogrešan broj. To je bila Klara, njegova žena, a Klara nikada nije zvala zbog nečeg
dobrog.

„Rubene?”

„Da, reci.”

„Imam loše vesti.”

Ostao je u tišini. Bili su mu dosadni manevri njegove žene kad započinje razgovor,
umesto da odmah pređe na stvar.

„Nećeš da me pitaš šta je?”

Ruben je pretpostavio da je reč o novcu. Čime bi se drugim Klara bavila? Onda je


pomislio da je napokon umrla tetka Eukarna, ali to nije smatrao lošom vešću.

„Kako te malo zanima ono što nam se dešava”, prigovorila je Klara.

„Hajde, dobro”, rekao je Ruben da izbegne raspravu, „reci mi šta se dešava.”

Klara se već predomislila.

„Neću sada, reći ću ti kad se vratiš kući.”

„Kako hoćeš, ali moram da prekinem jer je došao jedan klijent.”

Ta rečenica je uglavnom bila trik da prekine razgovor. Ovoga puta je na vratima


stvarno stajala neka žena i držala uzorke konkurentske marke.

„Čujte”, rekla je žena, „da li imate farbu ’berel’?” Ruben je bio sit tog pitanja. Svi
koji su ulazili na ta vrata hteli su farbu „berel”, a ne đubre koje on prodaje. „Ne, gospođo,
imam samo ’kope’.”

Žena je htela da se okrene, kada je Ruben izrekao toliko proučavanu rečenicu:

„’Kope’ vam pruža isti kvalitet za upola cene.”

Rubenu su ruke drhtale od zvuka motora koji se približavao. Žena je nepomično


stajala dok je odmeravala namere čoveka iza tezge.

„Sigurno?”

Ruben je sa olakšanjem potvrdio.

„Gledajte”, rekla je žena pokazujući mu uzorke, „želim tri kantice ove boje.”

Sada je valjalo savladati drugu prepreku: „berel” je prodavao trideset šest boja, a
„kope” samo dvanaest. Ruben nije mogao da joj proda baš tu boju. Ovi u „kopeu” su budale,
mislio je, ne znaju da se samo jaja prodaju na tuce. Dok je planirao strategiju primetio je da
žena postaje svesna kako lokal izgleda. Nigde se nisu videle kante sa bojom, tek jedna jedina
polica sa konzervama od pola litre. Na zidu je metalna pločica oglašavala: OFARBAJ SVOJ
USPEH ČETKAMA USPEH; i bile su izložene samo dve četke broj tri. Malobrojne šmirgle
su se već iskrivile od vlage, a na podu je bio sloj prašine koji bar dve nedelje nije bio obrisan.

„Mnogi se žale na tu boju”, rekao je Ruben, „jer kad se stavi izgleda mnogo tamnije.”

U njegovom glasu je bilo nešto krhko što je budilo poverenje. Žena je pitala:

„Šta mi onda preporučujete?”


Ruben je izvadio „kopeove” uzorke i pokazao nekoliko boja.

„Bolje uzmite boju bele kafe.”

„Ne znam”, rekla je žena, „htela sam nešto više žućkasto.”

„Žuti tonovi umaraju pogled.”

Čestitao je sebi na odgovoru i samo se pokajao što ga nije smislio ranije. Činilo mu se
da je to uspešan način da razuveri bilo koga i da bi mogao da se primeni na sve boje.

„Je li vam u skladištu?”

„Zašto me to pitate, gospođo?”

„Pa lokal vam je tako prazan...”

Ruben se osmehnuo.

„Više volim da držim sve u magacinu”, pokazao je magacin napola pokriven


zavesom, iza leđa.

Okrenuo se i viknuo:

„Mundo, donesi mi tri kante boje bele kafe!”

„Čekajte”, rekla je žena, „još mi niste rekli cenu.”

„Za sve tri ili po komadu?”

„Ukupno.”

Ruben je otvorio fioku i izvadio spisak cena. Mrzeo je da ga otvara, jer je to bilo isto
kao da gleda gomilu neplaćenih računa; samo je telefonski račun imao pečat da je plaćen.

„Da li želite četke ili valjke?”

Žena je odmahnula glavom. Više nije izgledala tako krotko kao minut ranije.

„Mundo!” ponovo je povikao.

Telefon je počeo da zvoni. Jednom, dva puta, tri puta, a Ruben se nije pomerio niti
skrenuo pogled sa liste cena. Na parčetu kartona je počeo da ispisuje bilo koji niz brojeva koji
mu je padao na pamet. Prvo godinu svog rođenja, zatim poslednju platu koju je davno dobio
kada je radio za jednu fabriku frižidera. Na trećem mestu je napisao svoj poštanski broj.
Telefon je bio uporan. Za Rubena je pustiti telefon da zvoni pet puta bilo nevaspitanje, a do
tada je zvonio već jedanaest puta. Žena je krenula prema aparatu, kao da je bila u iskušenju
da odgovori. Najzad je rekla:

„Čujte, zar nećete da se javite?”

Ruben je bio ubeđen da to zove Klara. Sigurno ne može da izdrži da mu ne saopšti


lošu vest, ni da ga upita, sada je mogla, da li je klijent nešto kupio.

„Ne”, rekao je Ruben, „prednost dajem ljudima koji ulože napor da dođu, a ne onima
koji samo okrenu broj.”

Zazvonilo je četrnaesti put i telefon je ućutao. Ruben je stavio spisak u fioku.

„Ne znam šta je sa tim momkom. Sigurno je u dnu magacina i ne čuje.”

Zamolio je ženu da ga sačeka i otišao iza zavese. Navodni magacin bila je sobica sa
pisaćim stolom i kupatilom. Unutra je bio paket kučine i kutija puna praznih flaša, uglavnom
od tekile, u kojima je isporučivao razređivač. Samo to. Ono što je imalo najviše veze sa
Mundom bila je majica Kauboja iz Dalasa sa brojem 80, koja je visila sa eksera na zidu;
njegova majica za posao koju je ostavio jer, na kraju krajeva, posao više nije imao. Ruben se
okrenuo da pogleda na sat kako bi izmerio ženino strpljenje. Nije bilo veliko; za manje od
dva minuta čuo je kako dovikuje:

„Slušajte!”

Nije odgovorio. Samo je hteo da ode, da ga ostavi samog, da ga ne pita gluposti o


cenama i bojama. U to doba soba je bila zagušljiva, sunce je grejalo krov kao da je roštilj, a
nije bilo prozora da ulazi vazduh. Prvo mu se oznojilo čelo, zatim pazuha i šake. Nek’ ide do
đavola, nek’ me ostavi na miru. Posle tri minuta čuo je kako ide ka izlazu. Zatim je čuo kako
auto kreće. Ljudi svakog dana imaju sve manje strpljenja, rekao je sam sebi. Jučerašnji kupac
je izdržao sedam minuta.

Izašao je skoro odmah iza nje, sačekavši tek toliko da ga ne vidi i zatvorio je vrata
okačivši natpis: BRZO SE VRAĆAM.

Ušao je u Lontanancu i naručio pivo. Dok je pio posmatrao je krčmara sa zavišću. On


je imao uspešan posao sa klijentima u svako doba i slobodu da prodaje marke koje hoće.
Osim toga, svi koji su ulazili na ta vrata prihvatali su bez primedbi svaku zamenu. „Dajte mi
jedan ’presidente’.” „Imam samo ’vjeho verhel’.” „Dobro, dajte mi ga.” U Lontanaci nije bilo
važno da li je sve belo, crno ili plavo. I kao da to nije dovoljno, klijenti nisu dovodili u pitanje
cene, niti su detaljno proveravali račun. To je stvarno bio plemenit posao. Zašto je, pobogu,
pitao se Ruben, otvorio farbaru, a ne kafanu?
Pozvao je krčmara. Zbog praznih flaša koje je od njega kupovao za razređivač, Ruben
je znao da Lontananca radi sa tri marke tekile: „sausa”, „eradura” i „kuervo”.

„Donesite mi flašu orandaina”, rekao je.

„Nemamo”, rekao je krčmar, „ali ako želite mogu da vam donesem...”

„’Orandain’ ili ništa”, prekinuo ga je Ruben.

Načas su se pogledali pravo u oči. Ruben je mogao da nasluti krčmarev bes kada je
odgovorio:

„Ništa.”

Onda se osmehnuo i zadovoljno otišao, osećajući da ima pravo da ne plati pivo.


Krčmar nije ni pokušao da pođe za njim.

Ruben se vratio u radnju. Pre nego što je ušao, čuo je kako ponovo zvoni telefon. Nije
požurio da otvori vrata; hteo je da vidi hoće li njegova žena pustiti da zvoni više od četrnaest
puta. Ipak, odjednom mu je palo na pamet da možda nije Klara i potrčao je do slušalice.
Samo je čuo signal i odmah je pozvao kuću.

„Klaro.”

„Reci, Rubene.”

„Zašto si me zvala?”

„Već sam ti rekla, loša vest, ali sačekaću da dođeš.”

„Da”, rekao je Ruben, „to je bilo prvi put.”

„Jedini”, rekla je ona.

Zavladala je duga tišina. Spustio je slušalicu bez pozdrava. Mislio je na put koji će
presecati zemlju od severa do juga, put sa četiri trake kojem će biti potrebne ne samo linija u
sredini, nego duž svake ivice, ukupno šest linija.

„Mundo!” uzviknuo je, „zašto nisi odgovorio?”

Po senkama je znao da je već prošlo podne. Nije mu preostajalo ništa drugo nego da
sačeka ostatak popodneva da ta osoba, ko god da je, ponovo pozove.

Pokušao je da izbegne dosadu na razne načine. Odremao je, ali vrućina ga je


probudila. Kupio je popodnevno izdanje novina i pročitao ih od prve do poslednje strane,
uključujući televizijski program i oglase. Pokušao je da reši ukrštene reči sa pretposlednje
strane, ali se predao na sedam uspravno: vrsta muzičkog instrumenta koji se pravi od tikve sa
kamenčićima unutra. Proverio je rešenje u dnu strane i otkrio da je to ukrštenica od
prethodnog dana.

„Ni lud neću ponovo da kupim ove novine.”

Izašao je napolje da se igra biografija. S Mundom je svakodnevno pribegavao tom


načinu da se odupre dosadi.

Prošla je neka gojazna žena. Imala je jedno četrdeset pet godina i nosila bluzu bez
rukava iz koje su izlazile ogromne ruke. Na levoj se, kao sjajan i beličast žig, isticao ožiljak
od neke stare vakcine. Stalno je potezala suknju nadole, jer joj se na svaka tri-četiri koraka
poprilično podizala iznad kolena.

Od detinjstva je isto tako debela, pomislio je Ruben. Samo što je tada maštala da bude
pevačica. Mama ju je terala da peva na porodičnim proslavama, na nezadovoljstvo stričeva i
tetaka. Naravno, nikad nije imala glas na visini svojih snova, a sa takvim telom - ko bi se
usudio da je prikaže na televiziji.

Ruben je naglo odagnao svoje misli. Osećao je da su obične, a ne originalne. Tuđi


neuspeh mu nije vredeo ako nije imao s kim da ga podeli. Da je tu bio Mundo, zajedno bi
smislili čitav njen život: neki razlog koji bi joj zabranio pravo na sreću; zatim njen brak sa
bolesnim starcem bez para, koji nije tražio društvo žene, već brigu bolničarke; njen običaj da
peva sve što čuje na radiju, uključujući i džinglove, njeno razočaranje, jer joj je muž umro
tako brzo da nije imala prilike da zatrudni.

Izgubio je ženu iz vida kada je zašla za ćošak. Nije zabavno igrati se biografija sam,
pomislio je, i kada je ponovo ušao u lokal, takođe je pomislio da možda nikad i nije bilo
zabavno, ali je sa Mundom bar bilo načina da se obmanjuju i pretvaraju da se smeju.

Ulično osvetljenje se uključilo i kola su počela da se kreću sa upaljenim farovima.


Ruben je znao da je vreme da krene, da se vrati kući, da sasluša loše vesti koje mu je žena
pripremila. BRZO SE VRAĆAM, pročitao je i pitao se da li će imati volje da se vrati
sledećeg dana.

Polako se udaljio od lokala, naprežući se ne bi li čuo poslednji telefonski poziv.


Prešao je ulicu i rešio da prisedne na klupu da odatle posmatra svoju radnju. Video je metalnu
pločicu sa natpisom „Molerska četka” ispod četke koja je crtala dugu, prozore koji su
umnožavali logotip boja „kope” i crveno-belu nadstrešnicu sa koje je visila rečenica: „Veći
kvalitet po manjoj ceni.” Taksi mu je omeo pogled kada je stao ispred njega. Šofer je turirao
auto nekoliko puta ne krenuvši, upućujući mu upitni pogled.

„Ne”, rekao je Ruben i krenuo peške.

Posle dva ćoška čuo je glasove u jednoj kući. To su bile dve žene, činilo se majka i
ćerka, jer je jedna prekorevala drugu zbog loših ocena i pretila je da joj neće dozvoliti da
gleda sapunske opere. Druga je objašnjavala da učitelji imaju nešto protiv nje i da su serije
najmanje krive. Ruben je načas oklevao pre nego što je zakucao na vrata.

Rasprava je odmah prestala. Pa ipak, prošlo je dosta vremena pre nego što su mu
otvorili. Prvo se upalila sijalica iznad vrata, a zatim su zaškripale šarke.

„Da?” provirila je devojčica od petnaestak godina.

„Izvinite”, rekao je Ruben, „da li imate boju ’berel’?”

Devojka nije znala šta da odgovori, samo je s nevericom gledala u čoveka pred
sobom. Onda su se vrata još više otvorila i videla se figura zlovoljne žene.

„Šta hoće?” pitala je.

„Pita da li imamo boju ’berel’”, rekla je devojka.

Žena je podigla glas sa još ogorčenijim tonom nego kada je zabranila serije.

„Odlazite ili ću zvati muža.”

Po prizvuku uznemirenosti u njenom glasu, Ruben je shvatio da je to samo pretnja, da


je taj muž, ako postoji, vrlo daleko.

„Odlazim zato što hoću”, rekao je Ruben. „Zato što nemate ’berel’.”

Išao je do sledećeg raskršća i ponovo stao ispred jedne kuće. Ovoga puta nije je
izabrao zato što je čuo viku, već zbog leproznog izgleda fasade. Ružičasta farba se pretvorila
u prah koji se odvajao po svakom vetru i kiši i videlo se sivilo maltera. Ruben je zagrebao
zid, a zatim liznuo prste pokrivene ružičastim prahom. Nije bilo sumnje: to je bila boja
„kope”, na spisku uzoraka zvala se ružičasta amajlija. Sve su nosile imena koja su mu u tom
času zvučala apsurdno: čarobno plava, ostriga bela, evropasiva, nadazelena i zelenoopsena,
belakafa i zemljanokafa.

Kucao je nekoliko puta, ali mu niko nije otvorio, a zatim je, uveren da nema nikoga u
kući, počeo da šutira metalna vrata. Tada je video da sa druge strane ulice dolazi žena sa
vakcinom. Pevačica, pomislio je.

„Otpevajte mi nešto”, prošaputao je. Hteo je da vikne, ali od napora zbog šutiranja
ostao je bez daha.

Žena je primetila da joj se Ruben obratio pa je zastala.

„Nisam vas čula”, rekla je.

Glas joj je bio mnogo prijatniji nego što je Ruben mogao da zamisli. Palo mu je na
pamet da se žena možda vraća kući, gde će naći nežnog muža i dvoje-troje dece koja će je
poljubiti u obraz. Možda nikada nije htela da bude pevačica i možda nikada nije želela ništa
van svojih mogućnosti. Video je kako prelazi ulicu i prilazi mu.

„Šta želite, gospodine?” upitala je. „Je li vam nešto potrebno?”

Tako ljubazna, tako prijatna, tako blizu postala je neprijatna; do te mere da Ruben nije
mogao da podnese njeno prisustvo. Ignorisao je, okrenuo se da ponovo kuca na vrata i ostao
okrenut leđima dok nije bio siguran da je otišla. Nije mu bilo mnogo važno što mu nisu
otvorili; na kraju krajeva bilo je još nekoliko ulica do kuće i ostalo je mnogo vrata da na njih
pokuca. Osim toga, napraviće pauzu u Lontananci. Ništa neće biti tako utešno kao potrošiti
poslednju paru na piće koje će mu dati potrebno strpljenje da se suoči sa Klarinom lošom
vešću, sa telefonom koji ne zvoni, sa zbirkom uzoraka od dvanaest boja, sa majicom broj 80
Kauboja iz Dalasa, sa ženama prijatnog glasa. Šta ima veze da li mu služe „orendain” ili
„sausu” ili bilo šta; ono što je sada stvarno bilo važno bilo je iskoristiti svoj novac, bolji
kvalitet po manjoj ceni, donesite mi bilo šta, ono najjeftinije, makar tako obično kao farba
„kope”, makar posle platio za praznu flašu da je napunim razređivačem i da je zapušim
parčetom umotanih novina sa napola rešenom ukrštenicom.

Ruben je pogledao niz ulicu u crvena svetla kola koja su se udaljavala i pitao se da li
bi marake mogle biti muzički instrumenti napravljeni od tikve s kamenjem unutra.
Leonardo Valensija

(Ekvador)

Pulzija

Onaj ko se pojavljuje na fotografijama više nije onaj ko ih pokazuje i objašnjava. Ni u


jednom od dva trenutka nema uznemirenosti. Bilo je, međutim, kada je Dakal čuo
upozorenje. Sigurno je suzbio osećanja sa istom ravnodušnom facom. I faca se u svojoj
suzdržanosti nije promenila, mada su joj se crte prelivale i pregibale u bore na licu i oko
očiju.

„Još uvek čujem devojčin glas”, objašnjava Dakal, dok naslućujemo nagli, jaki drhtaj.
Treba im samo neko ko ume dobro da piše, rekla je devojka. Ja sam je slušao, da kažemo, sa
zadovoljstvom. Ali, požuri, upozorila je, mnogi žele taj posao. „Bila je drugarica, mislim
rođaka devojke sa kojom sam tada izlazio. Sada ne mogu ni da ih zamislim. One se ne bi ni
setile. Troje mladih koje je razgovaralo u hodniku Medicinskog fakulteta, pre ili posle
anonimnih tela za eksperimente koja su dolazila iz mrtvačnice. Sledećeg dana otišao sam u
zgradu prekrivenu staklom koja se isticala u bankarskoj zoni. Kasnije se, u noćima dok se
radilo, iz kancelarija agencije video Gvajakil kao teška ukrštenica svetlosti. Sa strane, granica
reke bila je crna mrlja. Tamo se završavala vlast ukrštenice. Tako je počelo. I možda se
završava ovde, u drugoj sferi, dok vama pričam.”

Uvek naglašava uzrok i krajnji efekat, nikad ne ulazi direktno u svoju anegdotu, ali
svejedno uspeva da nas obavija svojim starim pričama koje lagano ispreda, pričama bez
smisla i bez koristi, kako voli da ih opiše.

„Otišao sam”, nastavija Dakal, „sa mnogo očekivanja. Hteo sam da na tom poslu
nekoliko meseci uštedim, pa da kasnije odem iz zemlje. To je bilo jedino. Ostalo je moglo da
bude bilo kako. Morao sam da ostavim studije medicine. Da ostavim nekropsije. Da ostavim
devojku. Da ostavim kuću. Da ostavim sve tako da sam ritam naraste, čak do buke. Ako bih
to dobio ulaskom u reklamnu agenciju, bilo je dovoljno. Ja bih to kontrolisao, iskoristio šta
treba i onda - ćao.”

Ali sada znamo da nije bilo tako. Dakal se čak i ne trudi da to ponovi, jer zna da nam
to pruža zadovoljstvo. Nije potrebno objašnjenje. Znamo da nikada nije imao kontrolu, da su
iskoristili njega, a to ćao se odlagalo u novim digresijama koje su ga dovde dovele.

„Činjenica je”, rekao je, „da sam počeo da radim odmah. Ostavio sam studije, ostavio
sam oca da se puši od besa, a malo-pomalo ću ostavljati tadašnju devojku jer sam upoznao
drugu. Drugu, i to na poslu. Razumećete da će njeno ime ostati nepoznato. Ali možete je
zamisliti: visoka, crna kosa, tek udata i nasmejana, uvek nasmejana. Kako devojke mogu
toliko da se osmehuju? Kao da čekaju neki upaljač, neku lepu reč da prasnu u smeh. To je
bilo dovoljno. Uvek je dovoljno. Pupoljak, momci, i shvatite to kao konstataciju. Vi sada
možete da se razmećete, jer još možete da ih ulovite ili da pustite da vas ulove. Dođe na isto.
Ostalo je, u mom slučaju, bilo klizanje po terenu na koji nikada nisam pomišljao i iz čega
biste mogli da izvučete korist. Pod pretpostavkom da vam se pojavi. Da bih govorio o njoj
određenije, prozvao sam je Farfala.”

Dakal je imao svoje izraze. Štitio se, isto kao i mi, možda čak mnogo manje, jer je
govorio da njegovi mogu da se razumeju, a naši ne. Istina je da nije slušao našu muziku, iako
je stalno tražio, iako je kupovao sa nama i umeo sebi da priušti povremeno razgledanje
kompakt-diskova i onda kada bi se sastali u njegovoj kući, nauštrb njegove žene Gerde i male
dece, da stavi na muzički stub onaj koji smo mu preporučili. Čitao bi disk po nekoliko puta,
pojačavao, pitao, ćutao, ali nije slušao. Nama je bilo svejedno. Možda nije znao da nam je
svejedno i da je napor vredeo, iako je bio uzaludan. Mi smo samo hteli da slušamo njegove
priče jer posle diskova nije bilo šta da se radi, a njih smo već imali ili smo se pravili da ih
slušamo s njim. Ostaje samo Dakal, mislili smo. Svako od nas je podsticao njegovo
revidiranje, evociranje, kako je govorio.

„Ali ona nije središte moje priče”, nastavljao je. „Bila je samo korak, razumete,
digresija. U vreme ručka jedan kolega mi je pozajmljivao svoju ordinaciju i ponekad smo se
tamo nalazili. To sa njom je bilo vrlo neobavezno. Više i ne znam kako se desilo. U
međuvremenu sam ulazio u ritam posla. Bolje rečeno, ušao sam u ritam svog šefa, kreativnog
direktora. Od prvog susreta, kad sam išao na razgovor, iznenadilo me je koliko je uzdržan.
Dobro se oblačio, uvek za korak ispred drugih. Izgledalo je da tipu to ide lako, dok se kod
svih koji su ga okruživali osećalo insistiranje, kopiranje, trud. To što se odeće tiče. Kako je to
bilo sporedno, u prvom planu je bilo njegovo držanje. Govorio je, to jeste, čak i više nego što
bi tako uzdržan tip trebalo, ali to je bilo mnogo i ništa. Samo ono korisno, što je bilo
neophodno. Prvi put kad sam sedeo kod njega u kancelariji lice mu je bilo izduženo, bradato,
možete da uživate ako kažem da mu je lice bilo ispijeno, baš tako - ispijeno, izduženo i suvo.
Kosa kratka, očešljana unapred, kao vi sada, samo što je kod njega i onda bilo čudno, neka
vrsta isforsiranog Napoleona ili nostalgičnog Bitlsa. Drugi put, kada mi je rekao da sam
primljen, video sam ga uspravljenog i bio je još mršaviji i duži, natenane je ustao i pogledao
me odozgo i rekao mi da počinjem sutra i da ne zaboravim njegovo ime: Miloš Lerner.”

„Naravno, gospodine Lerner”, rekao sam. „Sutra.”

„Tačno u devet, je li u redu?”

„Upoznao me je s ljudima u kancelariji. Tako sam upoznao Farfalu, izgubljenu u


odeljenju završnih umetničkih radova. Dva-tri puta sam je video kako ulazi i izlazi iz
Lernerove kancelarije. Iza zatvorenih vrata, na sastanku. Nije bilo potrebno zamišljati. Ili
možda jeste. Ona nikad nije rekla ništa i nikada mi nije rekla ne, i bila je mnogo puta sa
mnom, gotovo isključivo. Tako da ono drugo nije bilo moguće. Kada sam se uhodao na poslu,
predložio sam je za unapređenje. Školovanje u Engleskoj, ambicija, stil, obrazložio sam.
Zatim je Farfala postala umetnički direktor. Recimo da je to olakšalo susrete kada je među
nama već sve bilo jasno. Direktor me je u međuvremenu obučavao u poslu, ja ništa nisam
znao o reklami, bivši student medicine, bivše ništa. Trebalo je stvar drugima predočiti lako, i
tako bi se uspostavljala komunikacija, ali da bude lako, drukčije, sveže, a to je koštalo
napora, jer stvarno nije bilo mnogo toga da se kaže o nekom deterdžentu, gaziranom napitku,
banci. Ono što smo smišljali o deterdžentu, napitku i banci podvlačilo je razliku. I to košta. Vi
bar znate. Što se Lernera tiče, on je više voleo da ostali odu iz agencije da može bolje da
smišlja kampanje i trebalo je da ostanem s njim.”

„Danas ćemo da vidimo kampanju za Pan am”, govorio je. „U sedam, je li u redu?”

„U redu”, odgovarao sam mu, dok se onako visok udaljavao odlazeći na neki
sastanak. „U sedam.”

U osam sam već imao stranice pune naslova koje je on po povratku odbacivao posle
jednog čitanja.

„Ovo, ovo i ovo je sranje”, govorio je rasprostirući moje papire po stolu. „Samo ova
rečenica vredi. Mislim konceptualno. Nastavi da tražiš rešenje, u redu?”
„Onda me nije puštao da tražim sam. Počinjao je ping-pong i tako je bilo dok ne
ostanemo iscrpljeni dva-tri sata kasnije. U međuvremenu je umetnički direktor bio udubljen u
svoje papire, praveći tu i tamo nacrte onoga u čemu je mogao da odmakne bez naših tekstova:
logotip, format, tipografija. Igra je bila ista, ali je reakcija crtača bila grublja, kao da je hteo
da podseti da nije novajlija poput mene. Lerneru je bilo svejedno, bio je iznad tuđih pizmi,
nastavljao je svoj posao kao da ništa nije bilo važno. U jednom periodu sam mislio da ga
mrze, posle da ga se plaše. Tek sada znam da su mu se divili i da je njihovo divljenje bilo
toliko slepo da je imalo snagu zavisti. Onda bih se setio da je stranac. Odakle li je, pitao sam
se. A njegova objašnjenja su bila neodređena u vezi sa Španijom, Švajcarskom i Portugalom,
iako je govorio da mu je porodica jevrejskog porekla, ponekad uz osmeh, ali bi odmah
odjurio u neko od svojih omiljenih staklenih zvona kao što su džez, automobili, italijanski
filmovi, poslednje novosti iz sveta reklame u Engleskoj ili raspredanje o tome šta je rekao i
uradio Bil Bernbah. Mogao sam da ga slušam oko ponoći kako priča o svom Ajzenštajnu ili
svom Feliniju, dok gleda kroz prozor kancelarije i zna da je dole Gvajakil sa svojim napola
trulim telima sa Medicinskog fakulteta i sa svojim razrušenim ulicama bez džeza i
Ajzenštajna, po vrućini, ostao vrlo, ali vrlo nisko u odnosu na to klimatizovano stakleno
zvono Lernerovih filmova, celonoćnih kampanja koje bismo nedeljama kasnije svaki čas
gledali na televiziji i u novinama i koje nisu imale nikakav lični potpis. I na kraju,
zahvaljujući Farfali, druga devojka sa Medicinskog fakulteta ostala je dole da luta pustim
ulicama centra, mračnim, ponoćnim ulicama, dok je moja Farfala koračala svojim vrlo dugim
nogama usred užurbanog odnošenja i donošenja kopija, reklama, skica, pića, kafe. Ona je
retko kada ostajala da radi tako kasno kao mi. Kreativni direktor sa kojim je radila nije bio
kao moj. Mnogo stariji, gotovo starac, lokalac, tip je bio loša skica čoveka i šefa u odnosu na
Miloša Lernera, a ovaj ga je malo uvažavao.

’Bedni stranac’, mrmljao je stari Lerneru iza leđa, ili sam to pretpostavljao.”

To je bio početak, kako bi rekao Dakal. U svakom slučaju kraj je počeo mnogo
kasnije, kada je došao u Kito, završavajući putešestvije koje je uključivalo četiri zemlje i tri
agencije. Kada je došao, znali smo da će promeniti sve na poslu. I zaista je promenio. Naše
kreativno odeljenje se znatno popravilo. Iako je Dakal već imao svojih godinica, bio je u toku
sa najnovijom tehnologijom. To je bio deo njegovog posla, objašnjavao je. Priključili smo se
na Fast Internet, doneli su skenere za folije, svaki urednik je dobio svoj laptop, i kao vrhunac,
zatvorili su nam kancelarije elektronskim vratima koja se otvaraju samo na lične kartice.
Niko nije hteo da promeni agenciju za veću platu iako je Dakal ostajao da radi još kasnije
nego njegov mitski Lerner, nije opraštao kašnjenje u poslu ili neku glupost u kreativnim
predlozima tipa nisam imao vremena ili ništa mi nije palo na pamet. To je bilo pravo mesto.
A Dakal je bio uzrok tih promena. Ali jednog dana je, na iznenađenje svih, a posebno na naše,
preko noći, bez prethodne najave ili nagoveštaja, rekao da daje otkaz. Tek tako: dajem otkaz.
Bez ikakvog objašnjenja, bez zahteva. To je bilo njegovo ludilo, i takvih je bilo mnogo,
možda zbog njegovog talenta kao kreativnog čoveka. Pretpostavili smo da je to bio neki hir,
trenutno bekstvo. Prošle su nedelje, meseci. Nije bilo trenutno. Tek od tada, kad smo ga
posećivali da razgovaramo sa njim, da mu donesemo našu muziku koju je tražio, počeo je da
priča odakle je dolazio i kako je došao. Ostalo, ono što nam je na kraju ispričao, cedio je
malo-pomalo i posle godinu i po dana poverenja.

„Mislim da je to bilo u Lernerovo doba”, nastavlja Dakal. „Ja sam se zaglibio sa


Farfalom. Ona nije htela da ostavi muža, a ja više nisam mogao da podnesem tu sakrivenu i
bednu ekskluzivnost. Posle kratkog vremena u agenciji, Lerner je dobio mnogo bolju ponudu,
da ide u Meksiko. Nije rekao ništa. Otišao je. Zavist preostalih u agenciji pretvorila se u
uzdah, recimo u olakšanje. Došao je drugi šef. Zatim novi. Onda sam otišao ja. I postao šef. I
tako sam otišao u drugu zemlju, u druge agencije. Pre nego što sam otišao iz Ekvadora, još
jednom sam razgovarao sa Farfalom. Vrlo retko smo to radili, gotovo nikad, kad bismo se
viđali. Odoh - rekao sam joj. - Napokon idem, Farfala. Svake godine bih se vraćao, uzimao
telefon, zvao je, čekao onoliko sekundi koliko telefon zvoni i onoliko koliko treba da vidim
hoće li se javiti muž, kućna pomoćnica, tokom godina i sin, ili ona, uvek neutralna i kada bih
je prepoznao i rekao ako ne možeš da pričaš spusti. I rekao bih. I čuo bih kako se slušalica ne
spušta što je više godina prolazilo, čak i kada je bilo suviše godina, suviše granica, moja
kuća, vi, ništa. Nisam je više video. Ali jesam je ponovo čuo. Nasmejala bi se, dok bih ja
zamišljao kako podrhtava njena crna kosa. Verujte mi, momci, vreme je šala, i mada sa druge
strane može da bude svašta, glas ostaje isti i uzbuđenje, lagani drhtaj skrivenog nestašluka,
iako zbog naših godina ništa ne bi smetalo da bude otkriven, jednostavan, jasan, u svakom
slučaju, manje opasan, dečji. Odlazim - rekao sam joj drugi put iz druge zemlje. A ona mi je
govorila srećno gospodine Dakal, put još nije završen i nisi mislio da me ponovo vidiš. Onda
bih uzimao avion iz bilo kog razloga, provodio tri dana u Gvajakilu, tri popodneva sa njom i
vraćao bih se tamo gde sam. Poslednji put iz Venecuele. Napravio sam sopstveno stakleno
zvono, kako sam naučio iz Lernerovog dobrog primera, jer za mene nije bilo velike razlike
između Karakasa i Gvajakila, izuzev dimenzija ovog prvog, tako da sam morao da se zadržim
u jednom savršenom prostoru, da preživim svoj boravak, dok su dole ostajali leševi u
mrtvačnici, mračne i prljave ulice. Moje stakleno zvono bilo je sa filmovima mog Stenlija
Kjubrika, a ne sa Lerneovim Ajzenštajnom, sa poslednjim reklamama Vašingtona Oliveta, sa
light dijetama i onim što sada delim sa vama kao kompakt-diskove. ”

„Ali vraćao sam se u Gvajakil sa svojim portabl staklenim zvonom da se zatvorim na


par sati, koliko je moguće, sa Farfalom. Opet je valjalo aterirati nadlećući reku da bi se stiglo
do aerodroma na obali, uz trzanje koje gotovo dodiruje površinu vode dok je nadleće. Uvek
sam mislio da napravim dobar filmski snimak ribara u kanuima koji su plovili rekom dok je
preletao avion. Oni ne bi udostojili ni pogleda bučnu skalameriju koja ih je češljala i na kraju
kao trapava ptica sletala na pistu. Po izlasku iz aviona osećao sam sparinu, vlagu, sad bih
rekao, još veću nego u Karakasu. Jednostavnost aerodroma sa već zarđalom, uvelom
dekoracijom od aluminijuma i bezvoljnim činovnikom na pasoškoj kontroli koji te i ne gleda
u lice, znajući da je obliven znojem, dok tvoj pasoš natapaju mirisi.”

„Stakleno zvono nije moglo da nadvlada ove dolaske i obnavljalo se tek kupanjem u
hotelu, parfemom, uključivanjem kablovske televizije, da nastavim seriju koju sam gledao u
Karakasu, Meksiku, Buenos Ajresu. Dok sam čekao da mi sa recepcije jave da me neko traži,
gledao bih kroz prozor i tamo dole video njegove ulice, još na poslednjoj popodnevnoj
svetlosti, znajući da će uskoro da potamne i da će tela iz mrtvačnice ponovo biti na svojim
ležajima, i da je proteklo već mnogo vremena. Kakav li je sada Medicinski fakultet? Da li ide
ulicama sa svojom gomilom knjiga iz farmakologije i semiotike devojka koju sam ostavio
zbog Farfale i koja sad sigurno više ništa ne zna o meni? Valjalo je gledati na ulicu, među
uličnim prodavcima koji su vikali, male pokretne glavice koje je svojevremeno iz Njujorka ili
San Franciska sigurno uočio debeli Orson Vels za svoje zenitne snimke u Građaninu Kejnu.
Ja sam ih sada gledao i pokušavao da otkrijem njihova sopstvena staklena zvona. Samo sam
otkrio da su se njihova staklena zvona razbila. Osim osobe koja je ulazila u hotel. Osim zvona
jednih ogromnih kola krem boje, sjajnog niklovanog krova, koja su lagano skretala da bi se
parkirala u dnu hotela i koja su se, viđena sa mog prozora, uklapala u jedan stešnjen prostor
kao pravougaona figura, domina, i dolazila na svoje mesto. Kada su se otvorila vrata, kolena,
uzak nabor suknje i nagli sjaj kose koji moj instinkt ne može da pobrka. Zatvorila je vrata,
namestila tašnu i slučajno, ili zbog nekog divljeg zova, glava crne grive je podigla svoje lice
ka nebu. Ugledala me je, prepoznala uz beli sjaj svojih zuba, i po njenom pokretu, kao da je
znala da je gledam, da sam na prozoru i pokušavam da zatvorim svoje stakleno zvono i da
ona treba da se popne, izdigne iznad prljavih i bučnih ulica uličnih prodavaca da dovrši to
zatvaranje. Hoćete li da znate? Dok se penjala, osećao sam se kao da mi je ostala samo jedna
vernica, poslednja.”

„Vernica se popela ne prijavivši se na recepciji. Zakucala je na vrata.

Ušla je. Više nije bilo kao prvih puta bez reči, puki zanos. Ovoga puta je bilo radosti u
tome što se vidimo, što pričamo o tome kakav je bio put, što gledamo našu odeću i
raspitujemo se gde i kako smo je kupili. Svlačenje je bilo sporije, sa dugim pauzama za
razgovor i opuštenost koju bih, da sam znao, iskoristio ranije u mnogim prilikama. Sad sam je
koristio. Ali je prilika utekla.

’Zaboravila sam’, rekla mi je. ’Kako sam mogla da zaboravim?’”

„Onda sam se zaustavio. Ona se okrenula da mi vidi lice oslanjajući desnu nogu na
krevet, savijajući svoju besprekornu, laganu bluzu. Sada sam prvi put otkako je ušla ponovo
mogao da je vidim bez onog osmeha koji je imala pri dolasku, bez karmina, bez minđuša. Na
kraju, bez pobožne odanosti.

’Zaboravila sam isečak iz novina’, nastavila je. ’Sećaš li se Lernera? Juče su ga našli
mrtvog.’”

Dakalu nije trebalo mnogo da nam podrobno ispriča kako se njegov stari šef i majstor,
Lerner, toliko godina kasnije vratio u Gvajakil. Isti položaj, druga agencija, ponovo
transnacionalna. Sigurno je bio sam, kao i uvek, rekao je Dakal da pretpostavlja. Bio je sam,
zaključili smo mi, jer nam je Dakal ispričao da su ga našli mrtvog u svom stanu, ali četiri
dana kasnije, kada je smrad leša bio suviše jak na celom spratu zgrade. I to znamo po vestima
iz novina i po abrovima agencija. To je bio skandal.

„Razbilo mu se zvono iznutra”, rekao je Dakal. „I smrdelo je.”

Bilo je očigledno da je živeo sam. Ali nije bilo tako očigledno zašto su ga našli
vezanog za drvenu stolicu, s licem poplavelim od udaraca i nizom posekotina od noža u visini
prepona, kao da im je namera bila da lagano i mučenički iskrvari. Dakalova podrobnost ili
preterivanje da nas zapanji tim opisom nama nepoznatog Lernera nije mogla da bude tako
detaljna u ustima žene zvane Farfala, polusvučene, u krevetu njegovog tadašnjeg hotela.
Možda je čak opis koji je žena dala bio vrlo oskudan. Postao je podroban kada mu je, drugom
prilikom, dala isečak koji je sačuvala i koji je, na tom prvom sastanku, u žurbi zaboravila.

„I dalje je bila prelepa”, ovoga puta Dakal je bio precizniji, bez zanosa. „Pa čak i kad
mi je završila priču o Milošu Lerneru mogao sam da osetim golicanje njenog smeha, još uvek
detinjastog, iznenađujućeg smeha, kao da je očekuje onaj upaljač, kao da joj nije važno što
počinje da stari i što je smeh bio u nevreme, bar takav, sa tim tonom i u takvoj prilici. Na
moju sreću, uprkos nepriličnom cinizmu, imao sam je ponovo, nju i njen smeh.”

„Zašto se smeješ?”

„Ja sam blesava”, pribrala se. „Smešno mi je kad pomislim da se tip vratio ovamo da
umre. Čemu toliki put?”

„Ponovo se nasmejala i ovoga puta htela je da me zasmeje golicanjem. Kao devojčica


mi je odvraćala pažnju da joj ne kažem, kako me je dobro poznavala, da sam i ja mogao da
budem Lerner, ponovo se vraćajući. Rekao sam joj.”

„Nemoj da si ozbiljan”, upozorila me je. „Nije isto. Osim toga, tu sam ja. Tako da nije
isto.”

„Dva sata kasnije bilo je upravo isto. Ona se ponovo obukla, užurbano kao i uvek, isto
kao ranije. Ali sada ne da ode, nego da razgovara, da nastavi da mi priređuje iznenađenja. Ali
ona je prvo tražila jedno od mene. Dao sam joj ga.”

„Ubrzo se ženim”, objasnio sam joj. „Već sam digao ruke. I pojavila se kad sam se
najmanje nadao, što kažu, i dobro je što je tako. Zove se Gerda.”

„Dobro, mister Dakal”, rekla mi je ovog puta s izvesnim svečanim tonom, ne


gledajući me u oči dok je u tašni tražila češalj, „ja se, naprotiv, razvodim. I da znaš, kajem se
što ti nisam rekla ranije.”

„Imao sam želju, to je pravi izraz, momci, imao sam želju da ćutim, da je optužim što
sam joj toliko puta ranije predlagao da se razvede, da me nije zanela venecuelanska devojka
koja će za koji mesec biti moja žena i koja je bila mnogo lepša od moje Farfale, već u
godinama i sa dvoje dece. Ali nisam imao želju da prekinem ono što se dešavalo, jer je tako
bilo bolje, slušajući je kako stari.”

„Šta ćeš da radiš?” upitao sam je da ne zakočim razgovor, znajući da je ostavila


publicitet.

„Kako šta ću da radim?” ponovo se osmehnula. „Vrlo lako. Izdržavaću se od posla.


Ne sećaš se da sam ti pričala o svom novom poslu. Radim odnose sa javnošću u jednoj banci
i dobro mi je. Roditelji su mi ustupili vlasništvo jedne kuće u Kitu. Živeću vrlo dobro od
rente. Nemoj da se brineš. Ako mi nešto zatreba, znam da mogu da računam na tebe. Bar ako
ti prvi put zapretim, znam da ćeš mi pomoći.”
„Ali istina je da mi nikada nije tražila pomoć. Ni kada je bilo lakše razgovarati sa
njom. Jer, kada je bilo lakše, više nismo razgovarali. Jednom su joj bila potrebna imena
Venecuelanaca, ali to je bio faks, i to službeni. Drugi put je bio poklon za svadbu. Leptir od
peruanskog srebra, finoće 925, filigranske ivice, izuzetan rad koji Gerda povremeno nosi i
ako je neko od vas dobar posmatrač, sigurno ga je video na nekom od naših skupova. Nema
problema da ga nosi nakon što sam joj objasnio da je leptira poslala jedna moja bivša
devojka.”

„Leptiri donose sreću”, rekla mi je Gerda. „Ona nam je želi, dobrodošla. Osim toga,
životinjica je divna, dragi moj gospodine.”

„Onda je došao povratak, ali u Kito. Više ne u Gvajakil. Moje stakleno zvono je bilo u
velikoj opasnosti nad prljavim ulicama, nad senkom one devojke sa fakulteta, pa čak i one
druge koja me je obavestila o poslu. Ali trebalo je da se vratim da bih otkrio da zvono ne
može da izdrži ni u Kitu, ali ne zbog grada. Posao u agencijama će ga na kraju razbiti. Tu je
bila priča o Lerneru kao iskušenje mojih početaka, možda opomena o kraju. Trebalo je da
iziđem. Nisam hteo da završim kao Miloš Lerner. Čemu? Zbog toga sam rešio da ostavim
posao u agenciji. Sad, ako neki put nemate dobru ideju za šefa, možete da skočite ovamo i
priredićemo mu iznenađenje. U svakom slučaju, naš posao je takav da će uvek biti
anoniman.”

Naravno da smo se vratili kod njega, i to ne jednom. U početku pod izgovorom posla,
komentarišući poslednje nagrade u Kanu, poslednji Kjubrikov film ili bilo šta. Jedino što smo
hteli, bilo je na drugom mestu i druge prirode. Da nastavimo da slušamo o njegovom
staklenom zvonu i o toj devojci koju je prozvao Farfala i koju smo zamišljali uvek
nasmejanu, iako je sada sigurno ostarila, isto toliko ili još više nego Dakal. Zvonili bismo mu
na vrata, primala bi nas njegova žena Gerda, smeškala nam se jer odavno posećujemo njenog
muža kao da nam je još uvek šef. Zatim bi nas puštala da uđemo dok bi Dakal završavao
sastanak sa nekim biznismenom koji je tražio savet od penzionisanog stručnjaka za reklame.
Video bi nas i odmah bi nas preporučivao:

„Idi u agenciju u kojoj rade ovi momci”, govorio je svojim prijateljima. „Imaćeš
ludilo od reklama.”

Ispratio bi biznismena i vraćao bi se nama. Kad bismo bili sigurni da mu je žena već
izišla, ponovo bismo izgarali od radoznalosti i, kada mu damo kompakt-diskove, ponekad
video-igre, i prepričamo tračeve iz agencije i međunarodne nagrade, morali smo po nekoliko
puta da pitamo. I na kraju smo pitali šta, do đavola, znači Farfala. Dakal se smeškao, lupio
dva puta o štrikani pokrivač svog kauča, dok mu se seda glava isticala na zelenoj pozadini
doline koja se vidi iz stana. Gledao nas je jednog po jednog, odmeravajući naš zanos,
žmirkajući, što mu je isticalo bore. Mogao je da se poigrava svojim starim pričama kako je
hteo.

„Farfala je farfalla”, rekao je, „ali bez duplog T, jer bi izgovarali loše, a ne kako je u
originalnom jeziku, naglašeno, tvrdo. Ovako. Far-fa-la.”

„Ali šta je to”, ponovo smo jurišali, „koji jezik? Šta znači?”

„Naravno”, odgovorio je ustajući. „To je sloboda, anđelčići moji, prokleta sloboda da


uradimo šta hoćemo. Jezik možete potražiti u italijanskom rečniku. A značenje - ne znam u
kakvom rečniku. Ako do sutra nemate odgovor, onda sledi izbacivanje, kraj škole. I ponovo
na ponavljanje onog što se učilo.”
Luisa Valensuela

(Argentina)

Pogled ispod oka

Ruku na srce, samo što nisam vrisnula kad mi je zalepio ruku na dupe, ali kad je
autobus prošao pored jedne crkve, videla sam da se krsti. Sve u svemu, dobar neki dečko,
rekla sam sebi. Možda nije namerno, ili možda njegova desna ruka ne zna šta radi leva, ili...
Pokušala sam da se pomerim malo napred u autobusu - jer jedno je naći opravdanje, a sasvim
drugo pustiti da te vataju - ali je stalno ulazilo sve više putnika i nije se moglo nikako. Moje
vrdanje je samo poslužilo da on bolje namesti ruku i čak da me pomazi. Ja sam se, onako
nervozna, pomerala. On, takođe. Prošli smo pored druge crkve, ali je on uopšte nije ni
primetio i samo je podigao ruku do lica da obriše znoj. Počela sam da ga pogledavam onako
ispod oka praveći se luda, neće valjda da pomisli kako mi sve to prija. Bilo je nemoguće da se
mrdnem i to me je izluđivalo. Onda sam odlučila da mu se revanširam, pa sam ja njemu
zalepila ruku na dupe. Nekoliko ulica dalje, jedan talas ljudi je navalio i odvojio me od njega.
Oni koji su silazili, izgurali su me iz autobusa i sad mi je žao što sam ga izgubila tako
odjednom jer je u njegovom novčaniku bilo samo 7.400 starih pesa i više sam mogla da mu
iskamčim da smo se videli nasamo. Izgledao je umiljato. I vrlo plemenito.
Horhe Volpi

(Meksiko)

Privremena Uredba za Poslednje Dane

Huan E. Patmos, Prelazni Predsednik Sjedinjenih Meksičkih Država, svojim


sunarodnicima, na znanje:

Da, u skladu s izvanrednim opunomoćenjima koja su mi data članom 29 Političkog


Ustava Sjedinjenih Meksičkih Država, a u skladu s okolnostima u kojima se nalazi zemlja,
donosim sledeću:

Privremenu Uredbu za stabilnost, mir i ekonomski rast u Poslednjim Danima

Uzevši u obzir:

Da je neophodno održati stanje socijalnog reda i mira za vreme razdoblja poznatog


kao Poslednji Dani;

Da ideja kraja ne sme da bude u suprotnosti sa rastom i razvojem;

Da je bila i da jeste volja meksičkog naroda da održi svoj suverenitet u bilo kojim
okolnostima;

Odlučuje se da se zakonom utvrde aktivnosti stanovništva ove zemlje, u cilju


izbegavanja očajničkih dela koja narušavaju domovinu ili je dovode u stanje haosa pre
vremena. Nepridržavanje ovih dispozitiva biće kažnjeno doživotnim zatvorom (koji u ovom
slučaju, očigledno, neće trajati više od pet godina).

Prva Uredba. O Poslednjim Danima


Čl. 1 Poznato je kao Razdoblje Poslednjih Dana ono između donošenja ove Uredbe i
31. decembra 1999.

Čl. 2 Ova Uredba važi za sledeće osobe:

I Meksičke građane;

II One koji letuju u Kankunu, Uatulku i Uimanguilju;

III Novinare koji pišu o fudbalu;

IV Autore Mirnog sećanja jednog u suštini dobrog čoveka, Pripitomiti božansku


čaplju i O prirodi snova;

V One koji veruju da svetu neće doći kraj;

VI One koji veruju obratno, uvek i kada to ne govore javno;

VII Dinosaura koji, izgleda, neće i dalje biti tu;19 i

VIII Nikoga od prethodnih.

Druga Uredba. O vladanju.

Čl. 3 Smatraju se dopuštenim sledeći vidovi vladanja:

I Pušenje na javnom mestu, u kući, sobi ili u kupatilu;

II Ne pušenje ni na jednom od prethodnih mesta;

III Klesanje spomen-ploča u materijalu širokog spektra izdržljivosti, a u slavu


besmrtnosti sastavljača ovih Uredbi;

IV Penjanje na drveće i čekanje u grču na ono što će doći;

V Sve one aktivnosti koje se ne suprotstavljaju prethodnima.

Čl. 5 Smatraju se zabranjenim sledeći vidovi ponašanja:

I Pušenje na javnom mestu, u kući, sobi ili u kupatilu;

II Javne manifestacije koje podstiču na kolektivna samoubistva;

III Proslavljanje hipotekarnih kredita s rokom dužim od sto godina;

IV Kupovine grobnica na neodređeni rok;

19 Dinosaur koji neće biti tu - aluzija na slavnu, najkraću pripovetku Augusta Monterosa.
V Izgovaranje na javnom ili privatnom mestu reči Kraj i Svet, a da između njih nema
barem tri druge rečenice;

VI Glasine o besmrtnosti Fidela Velaskesa;

VII Sprečavanje istraga koje nastoje da rasvetle, pre Poslednjeg Dana, ubistva Huana
Hosea Posadasa, Luisa Donalda Kolosija i Hosea Fransiska Ruisa Masjea;

VIII Samoubistva izvršena u bračnom domu, ili uz skandal.

Treća Uredba. O sankcijama.

Čl. 6 Svi oni koji ne ispunjavaju vidove ponašanja utvrđene članom 4, ili se nalaze u
članu 5, biće sankcionisani na sledeći način:

I Ko bude zatečen u pokušaju samoubistva, biće zatočen u Meksičkom Institutu Protiv


Najavljenog Nestajanja;

II Ko bude pokušao da spekulacijama na berzi izazove finansijsku paniku, biće mu


dopušteno da to čini;

III Ko bude sticao dobit od ideje o Poslednjim Danima, bilo proizvodnjom ili
prodajom privezaka, plakata ili grafika sa znamenjem ili zvaničnom maskotom Kraja Sveta,
neće mu biti uručena njegova doza cijankalija 31. decembra 1999.

Četvta Uredba. Predstavljanje motiva

Čl. 7 Alarm Kraja Sveta, povezan sa svim radio i televizijskim stanicama, zazvonio je
tačno u sedam ujutru, 31. decembra 1995.

Čl. 8 Pretpostavio sam da je reč o novom uključivanju seizmičkog alarma, tako da


sam, čak i kad sam se probudio, odlučio da se ne udaljavam od toplote mojih perina.

Čl. 9 Posle samo nekoliko minuta, zazvonio je telefon. Tanja je bila histerična, htela je
da smesta dođem da je utešim. Zbog jednog drhtaja neće se desiti. Spustih slušalicu.

Čl. 10 Aparat je opet zazvonio. Rekoh joj da prestane sa tim njenim cmizdrenjem. Da
glupavi alarm nikad nije dobro radio, da sam sit njenih strahova. Da neću da je pratim na
modnu reviju njene majke (koja lansira modni donji veš za trećepozivce). Da ide do đavola.

Čl. 11 Nije bila Tanja. Bio je moj šef. Drugi alarm je bio u pitanju, a glupavi ste vi,
odgovorio mi je. Dižite se smesta, predsednik hitno hoće da vas vidi.

Čl. 12 Moj posao je neobičan, ali zabavan. Ja sam skrivač uzbuđenja.

Čl. 13 Uvek kad se desi neka nepredviđena nesreća - a u ovoj zemlji to je svaki čas -
zovu me da joj se suprotstavim.

Čl. 14 Neki primeri situacija u kojima sam morao da intervenišem: devalvacije iz


1976, 1982, 1988 i 1994. Zemljotres iz 1985. Gerila iz 1994. Ubistva pripadnika PRI. 20
Decembarska greška i glasine o državnom udaru.

Čl. 15 Pošto već niko ne može da predvidi takve situacije, neko mora s njima nešto da
učini - zapravo da ih ne rešava. Taj posao daju meni.

Čl. 16 Obukoh somotske pantalone i plavi džemper i kožnu jaknu koju mi je poklonio
Pato. Odoh kuda je trebalo da odem.

Čl. 17 Predsednik me je primio u košulji bez sakoa. Nije potrebno prisećati se


zadovoljstva na njegovom licu. Prvi iskreni osmeh za toliko meseci.

Čl. 18 Upitao me je da li znam šta se dešava. Naravno. Upitao me je da li znam zašto


me je pozvao. Naravno. Upitao me je da li znam šta da radim. Naravno. Ja sam upitao njega
zašto se smeje.

Čl. 19 Biću prvi predsednik Meksika koji neće morati da se suoči sa najgorim
porazom koji nosi ovaj položaj: da odaberem svog naslednika i da izdržim potom da mi pljuje
u lice.

Čl. 20 I ja bih se smejao.

Čl. 21 Vaša misija je, ako odlučite da je prihvatite, da smislite kampanju kako bi stvari
ostale u miru. Ako svemu ovome treba sad da dođe kraj, barem da mene za to ne okrive.

Čl. 22 Shvatio sam.

Čl. 23 Izišao sam iz palate Los Pinos pomalo tužan. Primoravao me je da obavim svoj
najbolji posao, da preduzmem najveći napor, a čemu će mi služiti nagrada?

Čl. 24 U svakom slučaju, pozvao sam Tanju da joj kažem kako sledećeg dana idemo u
Hjuston i Las Vegas. Nije bila kod kuće. Ostavio sam joj poruku na telefonskoj sekretarici. U
sedam ću doći po nju.

Čl. 25 Nezahvalnica, Tanja nije bila u svom stanu. Odbacio sam ideju o paničnim
20 PRI - Institucionalna revolucionarna partija, decenijama vladajuća meksička stranka.
kupovinama i olakom gubljenju novca. Sem toga, nije bilo mesta ni na jednom letu.

Čl. 26 Jednu strategiju. To je bilo ono sto je trebalo da iskujem. Šta da se čini kad je
svemu kraj i, još gore, kad svi to znamo?

Čl. 27 Da bih bolje razumeo sopstveno držanje, odlučih da proradim moguće reakcije
drugih ljudi:

I Panična reakcija: umesto da štedi za starost, moj rođak, advokat, odlučuje da iziđe
na ulicu u gaćama, urlajući iz očajanja. Potom se pretvori u propovednika. I najzad, u člana
opozicije;

II Mistična reakcija: umesto da igra kanastu, moja tetka Lola se upisuje u jednu new
age sektu i odlučuje da ispuni telefonske stubove belim trakama da bi primila kako dolikuje,
u molitvi, slovo mesijansko;

III Reakcija carpe diem: umesto da razmišlja o stanu koji će kupiti svojoj ženi, moj
brat Fransisko se baca u provod, špartanje i gubi glavu; učlanjuje se u klub Sida je mrtva;

IV Indiferentna reakcija: ako jednog dana budem morao da umrem... vidi član 51;

V Krivična reakcija: moja baba se priseća svih bezbrojnih grehova koje je počinila,
proslava kojima nije prisustvovala, poklona koje nije dala, sitniša koji je krala mom dedi i
svoje grešne strasti prema karikaturama; ugušena osećanjem krivice, odlučuje se da ljubavlju
i nežnošću nadoknadi štetu svima koji su zbog nje propatili (i da isključivo gleda obrazovne
televizijske programe);

VI Reakcija opravdanja: prvi put za svojih 35 godina, moja rođaka Grasija koja
izgleda super i koja je povalila pola škole, shvata da njen život nema smisla; udružuje se sa
mojom drugom rođakom, Hasintom, uvek-nevinom-sveticom, i počinju da razmenjuju pisma;

VII Glupava reakcija: moja, zato što pišem ovu klasifikaciju.

Čl. 28 Sada je sve bilo jasno. Trebalo je da se postigne da sve ove osobe, i bezbroj
njih koji će reagovati kao one, ne svale krivicu na vladu zbog svojih sopstvenih odluka. Da
jednom predsednik ne bude kriv.

Čl. 29 Kako je zadatak izgledao nemoguć, odlučih da usvojim indiferentnu reakciju.

Čl. 30 Iznajmih džip i odlučih da odem i upoznam piramide Hoćikalka. Video sam ih
samo na fotografijama i smak sveta je bio dobar izgovor da ostvarim svoj san.
Čl. 31 Na pola puta zazvonio mi je mobilni telefon. Moj šef. Te kako mogu da idem,
te predsednik u mene polaže sve svoje nade, te Kongres iščekuje moje preporuke, te kako je
sudbina zemlje u mojim rukama; dobro de, idem tamo.

Čl. 32 Govorio sam, odlučno, svima njima. U ovoj zemlji nikad se ništa ne dešava. To
je ključ uspeha koji je imala naša vlada. Ko je podesniji da im to kaže od mene? Devalvacije,
invazije, ubistva, gerila, a tip tera dalje kao da je sve po starom. Zeza se i kritikuje. Tako da je
rešenje jednostavno: idite svojim kućama.

Čl. 33 Nisu me poslušali. Meksički zakonodavci i političari oduvek su se isticali


svojim osećanjem za dužnost. Vladajuća stranka je glasala jednodušno da se donese jedan
Zakon koji će sprečiti katastrofu, odliv kapitala, ulični teror, pad na berzi.

Čl. 34 Opozicija je jednodušno glasala protiv. Ali kao i uvek, to nije bilo važno.

Čl. 35 Meni je, naravno, zapalo da napišem prednacrt pomenutog Zakona, praoca ove
Uredbe. O njemu se žučno raspravljalo nedeljama i mesecima, sve dok jednog dana, bez
prethodne najave, zakonodavcima nije dojadilo i svi su glasali za. Nekoliko sati kasnije, u
skupštini nije bilo nikoga.

Čl. 36 Tip je pomno pratio vesti. Brinula ga je naročito mogućnost da Državna


Selekcija ne izgubi sa više od deset golova razlike na Poslednjem Svetskom Prvenstvu.

Čl. 37 Zakonodavci se više nisu pojavili.

Čl. 38 Državna Selekcija je izgubila sa osam prema nula.

Čl. 39 Predsednik je zadovoljno saopštio na državnoj televiziji da se po prvi put u


istoriji došlo do jednog Zakona konsenzusom svih političkih snaga.

Čl. 40 Niko nije čuo predsednika. U tom trenutku igrali su Ekvador i Kongo.

Čl. 41 Ponovo pozvah Tanju. Insistirao sam na putovanju u Las Vegas. Njena majka
mi je rekla da je već otišla tamo u pratnji svog bivšeg šefa (koji je neočekivano dao ostavku
na mesto jednog državnog sekretara).

Čl. 42 Prvi put me je deprimirala ideja o kraju. Preostalo mi je tako malo vremena za
osvetu.

Čl. 43 Pato se odlučio za mističnu reakciju i pozvao me da se priključim jednoj


sadomazohističkoj sekti. Razmislio sam nekoliko dana i onda mu rekao da neću.

Čl. 44 Predsednik me je pozvao da mi čestita na tekstu Uredbe.


Pomenuo sam mu majku: pre smaka, to je bilo zadovoljstvo kojem nisam mogao da
odolim.

Čl. 45 Za manje od dva dana već su me deportovali. Ima stvari koje se nikad ne
menjaju, čak ni ako je smak sveta.

Čl. 46 Saznao sam da je Tanja izgubila sve pare, kao i njen bivši šef. Da sad prodaje
svoje telo u Las Vegasu za hot dog. Saznao sam takođe da Pato trguje bulama i krivotvorenim
papskim oproštajnicama. Da zakonodavci i političari i dalje teraju sa svojim taktikama za
ljuštenje državne kase, onako, za svaki slučaj. I najzad, da je predsednik dao ostavku u
Kongresu, navodeći da će se radije posvetiti svojoj kompaniji koja uvozi „prozak.”

Čl. 47 Ja sam bio odlučio da provedem Poslednje Dane na jednom tropskom ostrvu,
gde su me otpremili, uz Ramonu, jednu neviđenu crnkinju koja mi je unapred dočaravala raj
u zamenu za časove španskog, ali je jedan meksički zakonodavac uspeo da mi uđe u trag i da
me iščupa iz mog spokoja.

Čl. 48 Zakonodavac i nekoliko njegovih prijatelja - od onih malobrojnih što nisu otišli
u Las Vegas - ponudiše mi privremeno predsedništvo. Otkrih da sam sentimentalni rodoljub,
nema šta. Kako da odbijem besmrtnost, makar potrajala samo nekoliko meseci. Jasno da sam
doveo Ramonu da živi u Los Pinosu.

Peta Uredba. O rađanju i seksualnoj aktivnosti.

Čl. 49 Ukida se sva politika kontrole rađanja i prepušta se apsolutnoj odluci roditelja
da odrede broj dece koju će izroditi.

Čl. 50 Striktno se zabranjuje upotreba prezervativa.

Šesta Uredba.

Od Dragulja do Neobuzdanog Optimizma.

Čl. 51 Privremeno Predsedništvo će nagraditi sa stotinu pedeset minimalnih plata,


medaljonom i diplomom, i doživotnim članstvom u Nacionalnom Kolegijumu, meksičke
građane koji se budu istakli svojim ponašanjem bezrezervnog optimizma, ako pokažu da
njihov život nije promenjen od Kobne Vesti iz decembra 1995.
Privremene uredbe

Čl. 1 Privremeni. Sadržaj ove Uredbe se smatra privremenim.

Čl. 2 Privremeni. Ova Uredba stupa na snagu sledećeg dana nakon objavljivanja u
zvaničnom glasilu Meksičke Vlade, La Jornada semanal.

Zasnovana na članu 29 Političkog Ustava Sjedinjenih Država Meksika, obznanjuje se


ova uredba od tada do tada 1995.

Huan E. Patmos

Predsednik

Potpis
Napomene

Branko Anđić preveo sa španskog sledeće autore:

Huan Hose Areola (Meksiko)

Augusto Monteroso (Gvatemala)

Pedro Orgambide (Argentina)

Virhilio Pinjera (Kuba)

Žuno Dijas (Dominikanska Republika)

Hesus Dijas (Kuba)

Mempo Đardineli (Argentina)

Alberto Fuget (Čile)

Pedro Huan Gutjeres (Kuba)

Liliana Her (Argentina)

Efraim Medina Rejes (Kolumbija)

Pablo Ramos (Argentina)

Manuel Rinkon (Kolumbija)

Andres Rivera (Argentina)

Osvaldo Sorijano (Argentina)

Ana Maria Šua (Argentina)

Samanta Šveblin (Argentina)

Luisa Vlaensuela (Argentina)

Horhe Volpi (Meksiko)


Ljiljana Popović-Anđić prevela sa španskog sledeće autore:

Fernando Ampuero (Peru)

Isidoro Blajsten (Argentina)

Huan Karlos Boitero (Kolumbija)

Anhelika Gorodišer (Argentina)

Hilda Holst (Ekvador)

Alehandra Kostamanja (Čile)

Ester Kros (Argentina)

Giljermo Martines (Argentina)

Andrea Maturana (Čile)

Edmundo Pas Soldan (Bolivija)

Rodrigo Rej Rosa (Gvatemala)

David Toskana (Meksiko)

Leonardo Valensija (Ekvador)

Ljiljana Popović-Anđić prevela s portugalskog sledeće autore:

Murilo Rubiao (Brazil)

Rubem Fonseka (Brazil)


Beleška o autorima

Huan Hose Areola (Meksiko, 1918)

Novinar, glumac, učitelj i izdavač, jedan od rodonačelnika i najboljih predstavnika


kratke i fantastične priče u Latinskoj Americi. Dobitnik svih najvažnijih proznih nagrada
Meksika i mnogih međunarodnih priznanja za priču. Veoma je uticao na mlađe generacije
pripovedača svojim lapidarnim ironičnim stilom. Najvažnije knjige: Varia invencion (1949),
La feria (1963), Confabulario (1966), Estas paginas mias (1985).

Augusto Monteroso (Gvatemala, 1921-2002)

Rođen u Gvatemali, od 1944. nastanjen u Meksiku. Bio je u diplomatskoj službi,


radio kao novinar, profesor i izdavač. Monteroso je specijalista za vrlo kratku priču. Po opštoj
oceni, najduhovitiji je pisac kontinenta. Dobitnik je tzv. španskog Nobela - nagrade Servantes
za 2000, kao i najuglednijih priznanja Gvatemale, Italije i Meksika. Važnija dela: Obras
completasy otros cuentos (1959), Movimiento perpetuo (1972), La palabra magica (1983),
La oveja negray demas fabulas (1991), Triptico (1995).

Pedro Orgambide (Argentina, 1929)

Jedan od najpoznatijih argentinskih pisaca, autor obimnog opusa od dvadesetak


knjiga, koji obuhvata pripovetke, romane, poeziju, oglede, pa čak i libreto za operu i za
mjuzikl. Značajnija dela: romani Memorias de un hombre de bien (1964), Pura memoria
(1985), Las hermanas (984), ogledi Yo, Argentino (1968), zbirke pripovedaka La buenagente
(1970), Historias con tangosy corridos (1976 - Nagrada Kasa de las Amerikas), Mujer con
violoncello (1993). Dobitnik mnogih međunarodnih i nacionalnih književnih nagrada.
Virhilio Pinjera (Kuba, 1912-1979)

Kubanski pesnik, dramaturg i pripovedač, značajan kao preteča savremene


latinskoameričke proze. Dobitnik je uglednih međunarodnih književnih nagrada. Često je
pominjan kao jedan od rodonačelnika moderne, ekspresionističke kratke prozne forme.
Najpoznatija prozna dela: La carne de Rene (1952), Cuentos frios (1956), Pequenas
maniobras (1963), Presiones y diamantes (1967). Posthumno je objavljena knjiga njegovih
proznih i poetskih zapisa Una broma colosal (1988).

Murilo Rubiao (Brazil, 1916-1991)

Rođen u brazilskoj državi Minas Žerajs, gde je počeo da se bavi novinarstvom, a


zatim je diplomirao prava. Uređivao razne književne dodatke i časopise, živeo u Belo
Orisonteu. Jedan je od najpoznatijih brazilskih pripovedača čija su dela svrstana u mnoge
antologije. Važnije knjige priča: O ex magico (1947), A estrela vermelha (1953), Os dragoes
e outros contos (1965), O pirotenico Zacarias (1074), O convidado (1974).

Fernando Ampuero (Peru, 1949)

Jedan od najznačajnijih savremenih peruanskih pisaca, rođen u Limi. Autor je


romana: Paren el mundo que aca me bajo (1972), Miraflores Melody (1979), Caramelo verde
(1992), a njegove značajnije knjige pripovedaka su: Deliremos juntos (1975), Malos modales
(1994), Bicho raro (1996).

Isidoro Blajsten (Argentina, 1933- 2006)

Pripovedač i esejist, netipičan autor po temama i specifičnom smislu za humor,


akademik, dobitnik najviših nacionalnih nagrada za književnost, prevođen na više svetskih
jezika. Najpoznatije knjige: Al Acecho, knjiga godine (1995), Dublin al sur (1980), El Mago
(1991), Cerrado por melancolia (1981).

Huan Karlos Botero (Kolumbija, 1960)

Sve značajniji savremeni kolumbijski pisac i novinar, dobitnik uglednih


međunarodnih pripovedačkih nagrada, među kojima i nagrade Huan Rulfo (1968). Pobednik
je XIX Latinskoameričkog konkursa za priču, Meksiko (1990). Važnija dela - pripovetke: Las
semillas del tiempo (1992), Las ventanas y las voces (1998); romani: La sentencia (2002) i
Elarrecife (2006).

Žuno Dijas (Dominikanska Republika, 1968)

Od ranog detinjstva živi u SAD i piše na engleskom. Diplomirao je engleski jezik, a


zatim magistrirao umetnost na Univerzitetu Kornvel. Radi kao profesor kreativnog pisanja na
Univerzitetu Rutger i na MIT i kao urednik za književnost u časopisu Boston Review. Napisao
je vrlo zapaženu zbirku priča Drown i roman Brief Wondrous Life of Oscar Wao (2007).
Glavna tema mu je život hispanoameričkih emigranata u SAD. Dobio nagrade Pushcart
Prize XXII (1997), Eugene McDermott Award (1998), kao i čuvenu stipendiju Guggenheim
(1999).

Hesus Dijas (Kuba, 1942-2002)

Rođen u Havani, scenarista i profesor filozofije. Osnivač poznatog časopisa El


Caiman Barbudo, od 1991. Živeo u egzilu u Berlinu i Madridu. Dobitnik ugledne nagrade
Casa de las Americas za delo Los ahos duros (1966), objavio takođe Canto de amor y de
guerra (1979), De la patria y eodlio (1979), Las iniciales de la tierra (1987) Las palahras
perdidas (1992), La piel y la mascara (1996) Dime algo sobre Cuba (1998), Las cuatrofugas
de Manuel (2002).

Mempo Đardineli (Argentina, 1947)

Romanopisac, pripovedač, esejist i novinar, univerzitetski profesor, dobitnik


najuglednije latinskoameričke nagrade za roman Romulo Galjegos, za delo Santo Oficio de
la Memoria (1991), osnivač i glavni urednik časopisa Puro Cuento (Čista priča) posvećenog
isključivo pripoveci. Ostala važnija dela: La revolucion en bicicleta (1980), Luna Caliente
(1983 - Nacionalna nagrada za književnost u Meksiku), El Castigo de Dios (1993), Imposible
equilibrio (1995), El decimo infierno (1999). Dela su mu prevedena na petnaestak jezika.
Rubem Fonseka (Brazil, 1925)

Jedan od najpoznatijih i najpopularnijih savremenih brazilskih pisaca. Piše romane,


priče i scenarija. Završio prava i aktivno se bavio svojom profesijom pre nego što se u
potpunosti posvetio književnosti. Dobio je, između ostalih i nagradu Camoes 2003, za
književno stvaralaštvo na portugalskom jeziku. Njegovo delo je vrlo obimno. Objavio je
romane: O caso Morel (1973), Agrande arte (1983), Buffo & Spallanzani (1986), Vastas
emocoes e pensamentos imperfeitos (1988), Agosto (1990), O selvagem da opera (1994), E
do meio do mundo prostituto so amoresguardei ao meu charuto (1997), O doente Moliere
(2000), Diario de umfescenino (2003), Mandrake. biblia e a bengala (2005), kao i petnaestak
zbirki priča među kojima su poznatije: A Feliz Ano Novo (1975), O cobrador (1979),
Romance negro e outras historias (1992), Historias de amor (1997), A confraria dos espadas
(1998), Secregoes, excregoes e desatinos (2001), Ela e outras mulheres (2006) i O romance
morreu (2007).

Alberto Fuget (Čile, 1964)

Najpoznatiji mlađi čileanski prozaist, filmski i rok kritičar, književni promoter pop
kulture. Pročuo se u zemlji i inostranstvu knjigama Sobredosis (1990) i Mala Onda (1991);
ostale važnije knjige Tinta roja (1996) Por favor, rebobinar (1994). Autor uticajnih antologija
nove latinsko-američke pripovetke vezane uglavnom za urbanu potkulturu.

Anhelika Gorodišer (Argentina, 1928)

Pripovedač i romanopisac, žanrovski jeretik, poznata po ironiji, snažnoj imaginaciji i


atipičnosti tema. Kultna književnica za čitaoce naučne fantastike. Svrstana je u mnoge
antologije latinskoameričke pripovetke. Dela su joj prevedena na više svetskih jezika, a
najpoznatija su: Trafalgar (1979), Bajo las Jubeas en Flor (1973), Floreros de alabastro,
alfombras de Bokhara (1984), Menta (2000).

Pedro Huan Gutjeres (Kuba, 1930)

Pisac, slikar, vajar, a pre toga vojnik, prodavac sladoleda, instruktor kajaka... Danas je
kultni pisac, predstavnik takozvanog prljavog realizma, popularno prozvan „latinskoamerički
Bukovski”. Živi u Havani, mada je slavu stekao u Evropi svojom zbirkom priča Trilogia
sucia de la Habana (1998). Njegov drugi roman Animal tropical dobio je 2000. proznu
nagradu Alfonso Garcia Ramos. Objavio je, takođe, romane El Rey de la Habana (1998), El
insaciable hombre arana (2002), Carne deperro (2003) i Nuestro G.G. en la Habana (2004).

Lilijana Her (Argentina, 1941)

Ugledna argentinska književnica i psihoanalitičar, osobenog, pomalo kriptičnog stila,


autor zapaženih kniga: Dejarse Ilevar (1980), Bloyd (1984 - Nagrada Boris Vijan za roman),
1995, Frescos de amor (1995, njen najpopularniji roman), Angeles de Vidrio (1998). Verano
rojo (1997), Neon (2007).

Hilda Holst (Ekvador, 1952)

Rođena u Gvajakilu, gde je studirala književnost. Objavila dve knjige priča: Mas sin
nombre que nunca (1989) i Una turba de signos (1995). Priče su joj uključene u brojne
antologije latinskoameričke književnosti.

Alehandra Kostamanja (Čile, 1970)

Književnica i novinar. Objavila je 1996. godine roman En voz baja koji je osvojio
prvo mesto u „Književnim igrama Gabrijela Mistral”. Slede: roman Ciudadano en retiro
(1998), koji je preveden na italijanski, kao i vrlo popularna zbirka priča Malas noches (1998).
Roman Cansado ya del sol bio je u najužem izboru za nagradu izdavačke kuće Planeta u
Argentini 2000. godine. Njene priče su nagrađene na mnogim konkursima, adaptirane za
pozorište i objavljene u raznim antologijama. Univerzitet u Ajovi joj je 2003. godine dodelio
stipendiju za Međunarodni program pisaca. Priče Ultimos fuegos objavila je 2005. godine.

Ester Kros (Argentina, 1961)

Prema oceni argentinske kritike jedna od najperspektivnijih književnica mlađe


generacije. Autor je zapaženih knjiga: Cronica de aladosy aprendices (1992), La inundacion
(1993), La divinaproporcion (1994), Kavanagh (2004).
Giljermo Martines (Argentina, 1962)

Univerzitetski profesor, doktor matematike i jedan od trenutno najpoznatijih


argentinskih književnika, autor značajnih knjiga: Infierno Grande (1988), Acerca de Roderer
(1993), La mujer del maestro (1998). Godine 2003, objavio je roman Crimenes
imperceptibles, koji je ubrzo postao svetski bestseler, preveden i objavljen na tridesetak
jezika. Prema ovoj knjizi je snimljen film Aleksa de la Iglesije Oksfordski zločini. Najnoviji
roman, La muerte lenta de Luciana B, objavljen 2007. godine, takođe je postao međunarodni
bestseler.

Andrea Maturana (Čile, 1969)

Diplomirala je biologiju, studirala pozorišne i likovne umetnosti, radila kao novinar,


prevodilac, scenarista. Objavila je knjigu priča (Des)encuentros (des)esperados (2000) i No
decir (2006). Autor je i knjiga za decu Evay su Tan (2005) i Siriy Mateo (2006).

Efraim Medina Reyes (Kolumbija, 1967)

Rođen u Kartaheni de Idias. Živi naizmenično u Kolumbiji i Italiji. Objavio romane


Erase una vez el amor pero tuve que matarlo (2001) za koji je dobio prvu nagradu za roman
Ministarstva kulture, Tecnicas de masturbacion entre Batman y Robin i Sexualidad de la
Pantera Rosa. Njegova zbirka priča Cinema Arbol y otros cuentos dobila je 1995. Nacionalnu
nagradu za kulturu Colcultura. Takođe piše poeziju, bavi se filmom i popularnom muzikom.
Jedan je od najoriginalnijih predstavnika savremene latinskoameričke književnosti.

Edmundo Pas Soldan (Bolivija, 1967)

Doktorirao na Univerzitetu Berkli hispanoameričku književnost i predaje na


Univerzitetu Kornel u SAD. Roman Dias de papel (1992) dobio je nacionalnu nagradu Erih
Gutentag i bio je finalista „Letras de oro”, najvažnijeg konkursa za književnost na španskom
jeziku u SAD. Slede knjige priča Las mascaras de la nada (1990) i Desapariciones (1994),
obe u finalu već pomenutog konkursa. Njegova važnija dela su romani Alrededor de la torre
Suehos digitales (2000), El delirio de Turing (2002 Nacionalna nagrada za roman), i zbirka
priča Amores imperfectos (1998). Priče su mu prevođene na mnoge jezike i objavljene u
antologijama raznih zemalja (1997), Rio fugitivo (1998). Za priču Dochera, dobio je 1997.
jedno od najuglednijih kontinentalnih nagrada, Huan Rulfo.

Pablo Ramos (Argentina, 1966)

Jedan od trenutno najpopularnijih mlađih argentinskih prozaista, pročuo se dvema


višestruko nagrađenim knjigama, zbirkom priča Cuando lo peor haya pasado (međunarodna
nagrada Kasa de las Amerikas za 2004) i romanom El origen de la tristeza (2004, Nacionalna
nagrada za najbolji argentinski roman godine).

Rodrigo Rej Rosa (Gvatemala, 1958)

Trenutno najznačajniji i međunarodno najpoznatiji gvatemalski pisac, živeo u


Njujorku, Španiji i Maroku, dobitnik važnih domaćih i međunarodnih nagrada. Njegova
važnija dela su: Carcel de arboles, El Salvador de buques i El cuchillo del mendigo - tri
pripovetke koje su naknadno objedinjene u jednoj knjizi 1992. Ona mu donosi prvi
međunarodni uspeh, a zatim slede: Lo que sofio Sebastian (1994), Que me maten si...(1997),
La orilla africana (1999), Piedras encantadas (2001) i Caballeriza (2006). Veliki uspeh je
postigao zbirkom priča Ningun lugar sagrado (1998).

Manuel Hose Rinkon Dominges (Kolumbija, 1965)

Pisac, sociolog i novinar rođen u Bogoti, dopisnik kolumbijskog dnevnog lista


Espektador iz Evrope, saradnik književnih časopisa više američkih zemalja, finalista 1999.
XIII nacionalnog konkursa Kolumbije za priču, i dobitnik Nacionalne nagrade za priču 2006,
za knjigu El Perro, el voyerista, la ambulancia y la vecina. Trenutno živi u Teksasu, SAD na
studijskom boravku veznom za kreativno pisanje.

Andres Rivera (Argentina 1928)

Jedan od najčitanijih argentinskih pisaca lapidarnog i veoma osobenog stila, autor


petnaestak romana i gotovo isto toliko zbirki priča među kojima se ističu: La revolucion es
un sueno eterno (1987 - Nacionalna nagrada za književnost), Mitteleuropa (1993, po
mišljenju mnogih, jedna od najboljih knjiga priča argentinske književnosti), El Farmer
(preveden na više svetskih jezika, naročito popularan u Francuskoj i Španiji).

Osvaldo Sorijano (Argentina 1943-1997)

Jedan od najpopularnijih i najčitanijih argentinskih prozaista, novinar i fudbalski


fanatik, ljubitelj tanga, autor mnogih romana koji su uspešno ekranizovani, kao No habra
mas penas ni olvido (1978), Cuarteles de invierno (1980), A sus plantas rendido un leon
(1986 - naslov je stih iz argentinske himne koji se odnosi na pobedu Argentine nad Španijom
u ratu za nezavisnost), Una sombraya pronto seras (1990), El ojo de la Patria (1992)
Cuentos de los anos felices (1993). Dela su mu prevođena na dvadesetak jezika i objavljena u
velikim tiražima širom Evrope i Latinske Amerike.

Ana Marija Šua (Argentina, 1951)

Veoma plodna i širom Latinske Amerike popularna autorka knjiga za decu i odrasle,
pisac romana, pripovedaka, ogleda i humoristickih knjiga. Prema njenim romanima Soy
paciente (1980. nagrada Losada, za argentinski roman godine) i Los amores de Laurita
(1984) snimljeni su vrlo popularni argentinski filmovi. Poznatija dela: La Suefiera (1984),
Viajando se conoce gente (1988), Casa de las geishas (1992), El marido argentino promedio
(1992 - višegodišnji bestseler) El libro de los recuerdos (1994), La muerte como efecto
secundario (1997). Satirični roman Elpeso de la tentacion, objavljen 2007, postao je veliki
nacionalni bestseler. Njene priče nalaze se u mnogim antologijama širom sveta.

Samanta Šveblin (Argentina, 1978)

Pripovedač i filmski scenarist, dobitnik prve nagrade za priču na konkursu Haroldo


Konti, u Buenos Ajresu, 2001. godine. Iste godine, za knjigu pripovedaka El nucleo del
disturbio (2002) dobila je prvu nagradu u Antologiji priča Nacionalnog fonda umetnosti
Argentine. Priče joj se nalaze u mnogim antologijama.

David Toskana (Meksiko, 1961)

Rođen je u Montereju. Ovaj savremeni meksički pisac je, svojim romanima Las
Bicicletas (1992), Estacion Tula (1995), Santa Maria del Circo (1997) i Duelo por Miguel
Pruneda (2002) i zbirkom priča Historias de Lontananza (1996), postigao uspeh kojim je
zaslužio da ga smatraju naslednikom Karlosa Fuentesa. Njegovi romani i priče su prevedeni
na više jezika.

Leonardo Valensija (Ekvador, 1969)

Rođen u Gvajakilu, živeo u Limi i potom u Barseloni. Objavio priče: La luna nomada
(1995) i roman El desterrado (2000). Veoma poznat savremeni ekvadorski pisac.

Luisa Valensuela (Argentina, 1938)

Jedna od najpoznatijih savremenih argentinskih književnica, popularna naročito u


SAD i Francuskoj, zemljama u kojima je dugo živela i gde uživa poseban ugled. Objavljivala
je romane i pripovetke, među kojima su najpoznatiji: Aquipasan cosas raras (1976), Cambio
de armas (1982), Cola de lagartija (1983) Novela negra con los argentinos (1991), Simetrias
(1993), La Travesia (1999)

Horhe Volpi (Meksiko, 1968)

Rođen u Meksiko Sitiju, studirao pravo i doktorirao hispansku filologiju. Autor je


romana Apesar del oscuro silencio (1992), Dias de ira (1994), Lapazde los sepulcros (1995),
El temperamento melancolico (1996), Sanar tu piel amarga (1997). Poseban uspeh doživeli
su romani En busca de Klingsor (1999), koji je preveden na devetnaest jezika i za koji je
dobio nekoliko važnih književnih nagrada, zatim El fin de la locura (2003) i No sera la tierra
(2006). Vrlo popularan autor osobenog stila, jedan je od pripadnika takozvane generacije
crack.