You are on page 1of 8

THEORIA 2 UDK 14 Ниче Ф. ; 17 Ниче Ф.

BIBLID 0351–2274 : (2011) : 54 : p. 117–124 Pregledni članak


Review Article

Drago Đurić

NIČEOV ONTOLOŠKI NATURALIZAM I ETIČKI ANTIREALIZAM

U prvoj deceniji dvadesetprvog veka objavljen je veći broj monografija, zbor-


nika i radova o Ničeovoj filozofiji. Za razliku od većine ranijih interpretacija, koje
su u njegovoj filozofiji videle neku vrstu iracionalizma, mesijanstva, postmoderni-
stičke "eseistike", savremene interpretacije insistiraju na Ničeovom naturalizmu, na
njegovoj okrenutosti nauci, na primer, fizici, psihologiji, medicini i biologiji. U
njegovoj kritici, recimo, Darvinove teorije evolucije, savremeni interpretatori vide
pre neku vrstu nesporazuma, nego istinske kritike. Naime, pošto se njegova gledišta
sa Darvinovim učenjem više podudaraju, nego što se razilazi, nesporazum se de-
tektuje u pogrešnim izvorima koje je Niče imao o tom učenju. Prema svedočenju is-
traživača Niče je poznavao teoriju evolucije iz druge ruke, i to iz pogrešnih inter-
pretacija. Po svemu sudeći, on je pročitao samo jedan kraći Darvinov tekst. Danas
je objavljen veći broj radova i čitavih monografija u kojima se uočava velika po-
dudarnost nekih temeljnih stavova Ničeove i Darvinove misli.
Najznačajniju monografiju o odnosu Darvinove i Ničeove misli u poslednjoj
deceniji napisao je američki filozof Džon Ričardson (Richardson, J.). U svojoj knji-
zi Ničeov novi darvinizam1 Ričardson razmatra Ničeov darvinizam u četiri aspekta
njegove filozofije – biološkom, metaetičkom, etičko-političkom i estetičkom. Po
njegovom mišljenju Niče prihvata centralnu ideju darvinizma, a njegovi napadi na
darvinizam usmereni su na proširivanje i potragu za njegovim dubljim korenima.
Osnova misli oba filozofa je, smatra Ričardson, naturalistička, a Darvinova teza o
prirodnoj selekciji daje Ničeu krucijalnu polaznu tačku za njegovo objašnjenje ljud-
skog bića i njegovih vrednosti. On onda upotrebljava ovo objašnjenje za dijagnozu
vrednosti, kao i podršku svojoj ideji o njihovom prevrednovanju.
Pod Ničeovom biologijom Ričardson podrazumeva njegov famozni pojam vo-
lje za moć, kao i njegov manje istaknut, ali ne manje značajan, pojam nagona. Nai-
me, Niče nagone pripisuje celokupnom životu. On sve organizme (uključujući i
ljudske) analizira kao komplekse nagona. Postavlja se pitanje kako da razumemo
Ničeovu psihologiju, ako se u njoj, kako izgleda, sve pripisuje tim nagonima? Naj-

1 Richardson, J., Nietzsche's New Darwinism, Oxford University Press, New York 2004.
118 Drago Đurić

bolje, smatra Ričardson, ako njegov pojam nagona, kao i njegov pojam volje za
moć postavimo na darvinovske osnove. Ako ih tako posmatramo, onda možemo
videti kako ovi pojmovi sasvim lepo mogu biti deanimizovani i naturalizovani.
Ričardson ističe da mi ne možemo razumeti Ničeovo gledanje na naše vrednosti
ako najpre jasno ne shvatimo da on misli da smo mi životinje sa nagonima.
Darvinu se s pravom pripisuje u zaslugu to što se trudio oko toga da biologiju
očisti od teleologije, dok se često misli da je Ničeova misao, u ovoj ili onoj meri,
obojena teleologijom. Međutim, Ričardson ističe da Niče negira da nagoni imaju
nekakav cilj u kognitivnom smislu. On svoju misao usmerava na to da dekogni-
tivizuje i naturalizuje život, posebo insistirajući na tome da čoveka moramo vratiti
prirodi, da ga moramo ponovo smestiti među životinje. Isto to čini i Darvin onda
kada tvrdi da razliku između čoveka i nižih životinja ne treba posmatrati kao raz-
liku u vrsti, nego kao razliku u stepenu. I za Ničea mi smo organizmi među drugim
organizmima, a naše posebne sposobnosti, recimo, naš "um", trebaju da budu ob-
jašnjene prirodnim i, u poslednjoj instanci, fizičkim procesima. "Kad ćemo biti u
stanju", pita Niče, "da počnemo da naturalizujemo čovečnost sa čistom, ponovo
otkriveno i ponovo utvrđenom prirodom!". Ričardson ističe da kasniji Niče pose-
bno naglašava svoj okret od filologije ka "fiziologiji, medicini i prirodnoj nauci".
Njegov jezik je ponekad obojen teleološki terminima, oni se, uostalom, ponekad
omaknu i samom Darvinu. Međutim, on zauzimo izričito antiteleološko stanovište.
"Nema svrha ... nema slučaja", kaže on. Nema krajnjeg cilja, "mi smo izmislili
pojam 'svrhe': u realnosti svrha je odsutna". Po njemu se Ničeovi pojmovi nagona i
volje za moć ne mogu čitati u mentalističkoj matrici. Oni su pre alternative za
mentalizam. Dakle, i Darvin i Niče pokušavaju da nas uvere da mi mnogo više
ličimo na životinje nego što to obično mislimo.
Imajući sve rečeno u vidu, volju za moć, misli Ričardson, ne smemo tretirati
kao nešto mentalno ili reprezentaciono, odnosno, kao nešto što bi se moglo op-
ravdano primeniti samo na čoveka. Volju za moć i nagone trebalo bi interpretirati u
kontekstu Ničeovog opšteg napada na mentalizam. Za ilustraciju neka posluži ono
što on kaže o logičkim istinama. On, na primer, u Veseloj nauci piše: "Tok logičkih
istina i zaključivanja u našem mozgu danas odgovara procesu i borbi nagona koji
su svi alogični i nepravedni; mi obično imamo iskustvo samo o rezultatima te bor-
be: ovaj primarni mehanizam se ... tako brzo i tako tajno odigrava u nama".
Ričardson primećuje da Niče svoju volju za moć smešta u pozadinu Darvinove
prirodne selekcije. Pritom se poziva na samog Ničea koji, na primer, kaže da sam
život treba posmatrati "kao instinkt za rastom, za trajanjem, za akumulacijom
snage, za moći: gde izostane volja za moć, tu dolazi do opadanja ... Sva snaga
nagona je volja za moć, ... ne postoji druga fizička, dinamička ili psihička snaga do
ova". Dakle, Niče volju za moć ne smešta samo u osnovu biologije, nego i u os-
novu hemije i fizike. On je ne pripisuje, zaključuje Ričardson, samo nagonima,
Ničeov ontološki naturalizam i etički antirealizam 119

nego svim snagama. Niče u redukciji ide tako daleko da je spreman da volju za moć
pripiše i neorganskom svetu, a da onda neorganskim svetom objasni organske fun-
kcije. Za njega je adaptibilnost vrste, njeno razmnožavanje kao jedan od uslova
opstanka, samo nusprodukt individualnog nagona. Seksualni nagon je usmeren na
svoje vlastito zadovoljenje, a ne na oplodnju i razmnožavanje vrste. Seksualni na-
gon je, dakle, sebičan, a ne altruističan. Ontički prioritet volje za moć vodi i njenom
epistemičkom prioritetu – volja za moć je i eksplanatorni pojam. Objašnjenje
uzrokom i posledicom, smatra Niče, treba zameniti objašnjenjem volje koja se bori.
Po svemu sudeći, Niče svoju borbu protiv "gomile" u sferi morala i vrednosti
nastavlja i na najdubljem, fiziološkom i fizičkom planu.
Ako bismo nekako mogli da zamislimo Ničeov "sistem", onda bi se moglo reći
da on "volju za moć" nudi kao hipotezu kojom se može objasniti bazični karakter
celokupne realnosti. On tu hipotezu, smatra Ričardson, ne dokazuje poput nekog a
priori argumenta, nego je nudi kao kandidata kojim bi se moglo objasniti celoku-
pno naše iskustvo. Ričardson misli da to Ničea, i pored izričito suprotnih tvrdnji,
ipak vodi u neku vrstu mentalnog vitalizma, time što vidi duh u svim stvarima.2
Međutim, sa tim se ne moramo složiti. Pojam volje za moć, koji inače pripada
mentalističkoj tradiciji, ne mora u Ničeovoj upotrebi biti čitan na mentalistički
način. Štaviše, sam Niče napada mentalizam uopšte, pa bi teško bilo očekivati da ga
krijumčari u jednom od svojih osnovnih pojmova. Uostalom, ljudski jezik je i inače
previše zaražen mentaliszmom i animizmom. Vrlo često upotrebljavamo mentali-
stički jezik i tamo gde mislimo da on ne spada, odnosno i onda kada na umu ne-
mamo ništa mentalističko.
U prvoj decenij našeg veka posebnu renesansu doživelo je razmatranje Niče-
ovih pogleda na moral. Verovatno najznačajniji doprinos savremenijem razmatranju
Ničeovog gledanja na pitanje morala, njegovim normativnoetičkim i metaetičkim
shvatanjima, dao je Brajan Lajter (Leiter, B.) u svojim radovima objavljenim kra-
jem poslednje decenije dvadesetog veka i u prvoj deceniji dvadesetprvog veka. Ov-
de treba istaći njegove sledeće radove: "Perspectivism in Nietzsche's Genealogy of
Morals" (in: Nietzsche, Genealogy, Morality, ed. Schacht, R., University of Cali-
fornia Press, Berkeley 1994.), "Morality in Pejorative Sense: On the Logic of Ni-
etzsche's Critique of Morality" (British Journal for the History of Philosophy 3,
1995.), "Nietzsche and the Morality Critics" (Ethics 107, 1997.), "The Paradox of
Fatalism and Self-Creation" (in: Willing and Nothingness: Schopemhauer as Nietz-
sche's Educator, ed. Janaway, Oxford University Press, Oxford 1998.), "Nietzsche's
Metaethics: Against the Privilege Readings' (European Journal of Philosophy, 8,
2000), Nietzsche on Morality, Routledge, London 2002), "Nietzsche's Theory of the
Will" (Philosophers' Inprint 7, 2007.). Pored toga, Lajter je priredio i dva zbornika
o Ničeovoj filozofiji: Nietzsche (ed. Leiter, B./Richardson, J., Oxford University

2 Richardson, J., Ibid. p. 64.


120 Drago Đurić

Press, Oxford 2001) i Nietzsche and Morality (ed. Leiter, B./Sinhababu, N., Cla-
redon Press, Oxford 2007).
U većini svojih radova Lajter razvija i produbljuje neke od osnovnih teza koje
zastupa od samog početka svog bavljenja Ničeom. Njegova moralna filozofija je,
smatra Lajter, primarno kritička. On napada na važeći moral zbog toga što je za-
snovan na neodrživim metafizičkim i empirijskim pretpostavkama o ljudskom delo-
vanju i zbog toga što njegove norme i vrednosti pogubno utiču na razvoj najvišeg
tipa ljudskog bića – nadčoveka. Moralnost koja je predmet Ničeove kritike Lajter
naziva moralnošću u pežorativnom smislu (morality in the pejorative sense). Me-
đutim, on u Ničeovoj misli prepoznaje i pozitivno etičko gledište, koje predstavlja
neku vrstu konsekvencijalističkog perfekcionizma. Niče je, misli Lajter, moralni
antirealista. Mada ima antiegalitarističke stavove, on iz njih ne razvija nikakvu
političku filozofiju niti neku teoriju o državi i društvu. Pošto je njegovu etiku teško
univerzalizovati, ona bi se mogla okarakterisati, kaže Lajter, kao "ezoterička" i kao
individualistička. Ono na čemu on insistira jeste to da se čovek oslobodi pogrešne
svesti o moralu i moralnim normama i vrednostima.
Niče nije kritičar sveg morala. On eksplicitno podržava ideju "višeg morala"
koji bi uobličio život višeg čoveka. Uostalom on se zalaže za prevrednovanje svih
vrednosti. Ali koji je to moral kojeg Niče izlaže kritici? Nije li to hrišćanski,
Kantov, evropski, utilitaristički moral? Moglo bi se odgovoriti da on izlaže kritice
sve one koncepcije morala koje imaju određene deskriptivne i normativne karakte-
ristike. Prema Lajteru, Niče odbacuje svaki moral koji počiva na pretpostavkama o
tome da ljudi imaju slobodnu volju, da imaju sebi samima transparentno sopstvo, i
da su svi ljudi suštinski slični.
Niče, dakle, kritikuje deskriptivnu pretpostavku da ljudi imaju volju sposobnu
za slobodan i autonoman izbor, zatim, da je čovek dovoljno transparentan kako bi
se njegovo delovanje moglo distingvirati na osnovu njegovih motiva, i, na kraju,
misli Lajter, pretpostavku da su ljudi dovoljno slični da je jedan moralni kod
prihvatljiv za sve i u interesu svih
Ove tri deskriptivne teze predstavljaju nužne pretpostavke za normativne su-
dove morala u pežorativnom smislu. Pretpostavka o slobodnoj volji je nužna kako
bi se ljudi mogli smatrati odgovornim. Pretpostavka o tome da su motivi delovanja
transparentni samom delatniku, nužna je za vrednovanje i rangiranje motiva na
osnovu koji delatnik deluje. Pretpostavka o velikoj sličnosti među ljudima, nužna je
kako bi se moralno vrednovanje moglo univerzalno primenjivati.
Niče, međutim, smatra, primećuje Lajter, da su sve ove pretpostavke lažne. On
misli da bi osoba sa slobodnom voljom, dovoljnom da joj se pripiše odgovornost,
morala da bude causa sui, odnosno, da ljudska bića ne uzrokuju sama sebe u bilo
kom smislu na osnovu kojeg bi im se mogla pripisati moralna odgovornost. Za
njega sam pojam causa sui predstavlja nešto što je fundamentalno apsurdno, nešto
Ničeov ontološki naturalizam i etički antirealizam 121

što je najveća protivrečnost koja se može zamisliti, neku vrstu silovanja i perverzije
logike. Reći da su ljudi causa sui znači pretpostaviti da se oni minhauzenovski
mogu iz močvare izvući za kosu.
Ničeovo gledanje na ljudsku prirodu u svetlu gornjih određenja Lajter naziva
"doktrinom tipova", prema kojoj, kaže on, "svaka osoba ima fiksiranu psiho-fizičku
konstituciju, koja je definiše kao poseban tip osobe". Ono što neku osobu sačinjava
jesu psihofizičke, fiziološke činjenice, ili činjenice o nesvesnim nagonima i afek-
tima. Prema Lajteru, tipična Ničeova forma argumenta izgleda ovako: nečija teo-
rijska verovanja najbolje se mogu objasniti u terminima njegovih moralnih vero-
vanja, a ova moralna verovanja prirodnim činjenicama koje se tiču tipa ličnosti
kojem ta osoba pripada.
Prema Ničeu naš "unutrašnji svet" je pun fantoma, a slobodna volja je jedan od
njih. Takva volja nikuda ne vodi niti bilo šta objašnjava – ona samo prati događaje
koji bi se odvijali i bez nje. U unutrašnji svet utvara spadaju, naravno, i motivi. Po-
lazeći od toga on zaključuje da uopšte ne postoji nikakvo mentalno uzrokovanje.
Lajter smatra da bi se njegovo shvatanje svesti moglo nazvati epifenomenalisti-
čkim, pošto naša svest ne nastaje po našoj želji. Niče, na primer, piše da se potpuno
pogrešno pretpostavlja da mi vladamo svojim mislima, nego da "misao dolazi kad
'ona' želi, a ne kad 'ja' želi".
Kada je reč o samorazumljivoj pretpostavci da nam je transparentna naša
delatnost, Niče tvrdi da su nam naša dela suštinski nepoznata. Uobičajeno rezono-
vanje je, piše on, da "ja znam šta hoću, šta sam učinio, ja sam slobodan i odgovoran
za to, druge smatram odgovornim, i u to ime mogu se pozvati na svaku moralnu
mogućnost i na sva unutrašnja kretanja koja prethode delu; vi možete delovati kako
želite – po tom pitanju ja razumem sebe samog i razumem sve vas". Ali, kaže on,
"naša" dela nisu nikada onakva kakva nam se pojavljuju. Još veći mrak vlada u
našem "unutrašnjem svetu". Ništa nije tako neprozirno, naglašava Niče, kao slika
ukupnosti nagona koji konstituišu ljudsko biće. Nama je potpuno nepoznat broj na-
gona, njihova unutrašnja međusobna igra, a posebno su nam nepoznati zakoni nji-
hovog zadovoljavanja. Naše sopstvo je samo arena u kojoj se odigrava borba na-
gona, a navodno "naše" delo je samo ishod te borbe.
Niče diže svoj glas i protiv teze o suštinskoj sličnosti među ljudima. On misli
da su ljudi suštinski različiti, utoliko što su sačinjeni od različitih činjenica. Ljudi
su konstituisani različitim prirodnim uslovima pod kojima svaki pojedinačan de-
latnik nastaje. Iz toga sledi da isti moral ne može biti dobar za sve. "Moral u Evropi
danas jeste moral životinjskog krda", piše Niče. To je moral tog tipa ljudi, a mogući
su mnoge druge vrste morala – on, razume se, insistira na višoj vrsti morala za višu
vrstu čoveka. Viši čovek je individualac. Kao što za sve ljude ne važi ista dijeta
koja bi im obezbedila duži život, tako svima ne odgovara ni, recimo tako, moralna
dijeta.
122 Drago Đurić

Kada je reč o normativnosti morala u pežorativnom smislu, onda Niče insistira


na tome da je on dogmatski, da je to moral slabih, moral krda, moral resantimana
itd. Neophodna je, smatra on kritika vrednosti koje propagira taj moral. Potrebno je
njihovo temeljno prevrednovanje. Taj moral ističe vrednost nesebičnosti, saosećan-
ja, samoodricanja, samožrtvovanja. Obično se te vrednosti posmatraju kao nešto što
doprinosi napretku ljudskog roda. Međutim, misli Niče, sve to zapravo vodi ka ne-
giranju života.
Šopenhauerova afirmacija saosećanja je, primećuje on, nešto novo u filozofiji.
Međutim, i takvo gledanje na moral vodi sve većem slabljenju, nastajanju podozre-
nja, strepnje, i do uzdrmavanja svake vere u moral. Vrednosti važećeg morala uzi-
maju se kao nešto dato, "kao činjenica, kao nešto što je s onu stranu svakog do-
vođenja u pitanje; do sad se nije ni najmanje sumnjalo kada se 'dobrom čoveku'
pridavala viša vrednost nego 'zlom čoveku', viša u smislu ljudskog razvoja, kori-
snosti i napretka uopšte". A, šta, pita Niče, ako je istinito nešto suprotno? "Šta ako
bi se", piše on, "u 'dobrom čoveku' skrivao simptom nazadovanja, ili kakva opa-
snost, iskušenje, otrov, narkotik koji je omogućio da sadašnjost živi na na račun bu-
dućnosti? Da se živi možda lagodnije, bezopasnije, ali i skučenije, bednije ... Tako
da bi upravo moral bio kriv ako se nikada ne bi dosegao najviši stupanj moći i sjaja
ljudske vrste? Tako da bi upravo moral bio opasnost nad opasnostima?"3
Upravo na tome Niče insistira kroz celokupno svoje razmatranje morala. On
smatra da su naši "slabi" pojmovi dobra i zla neljudski. Njihovo vladanje nad telom
i dušom nema za posledicu jačanje tela i duše, nego njihovo slabljenje. Ono što
stoji kao prepreka pred čovekom velike kreativnosti, kao nešto najmalignije, jeste
ono što se danas u Evropi jednostavno zove "moral". Lajter insistira i na drugoj
sličnoj liniji na kojoj Niče podvrgava kritici moral u pežorativnom smilsu, a to su
njegove tvrdnje da je moral nešto što je protivprirodno i nešto što je štetno po život.
Pitanje vrednosti se kod Ničea, smatra Lajter, može svesti na pitanje "vrednosti za
život". Ali šta za Ničea znači ta "vrednost za život"?
Protivno svakom shvatanju morala, on kaže da se najfundamentalnija vrednost
za život može pripisati prevari, sebičnosti i pohlepi. Postavlja se odmah pitanje u
kom smislu je sebičnost vredna za život? Tako što se u njoj, kaže Niče, izražava
najviša moć i sjaj koji su mogući za taj tip čoveka. Lajter misli da Niče identifikuje
ono što je vredno za život sa onim što je nužno za cvetanje najvišeg tipa života ili
ljudske izuzetnosti. Moral u pežorativnom smislu je antiprirodan zbog toga što ima
sledeće karakteristike: on uči čoveka da prezire osnovni instinkt života, kao i da
posmatra seksualnost, dakle, samu pretpostavku života, kao nešto nečisto – taj mo-
ral traži princip zla u onome što je nezaobilazno za rast. U tom pogledu najčešća
meta Ničeove kritike jeste hrišćanski moral. Posledice altruizma, jednakosti, Kanto-
vog poštovanja ličnosti, utilitarizma itd. jesu to da će kultura u kojoj preovladavaju

3 Niče, F., Genealogija morala, Grafos, Beograd 1986, str. 13.


Ničeov ontološki naturalizam i etički antirealizam 123

te vrednosti biti zapravo kultura koja eliminiše uslove za realizaciju ljudske izu-
zetnosti. Posledice gušenja uslova za izuzetnost jeste da se čovečanstvo pretvara u
pesak – "mali, meki, okrugli, beskonačni pesak". Da li je to vaš ideal, pita Niče
pristalice etike saosećanja i etike u pežorativnom smislu uopšte? Lajter naglašava
da Niče smatra da moralne norme koje favorizuju sreću i ne vrednuju patnju pot-
kopavaju razvoj individua u kojima se manifestuje ljudska izuzetnost.4
Lajter postavlja pitanje da li se kod Ničea može naći i pozitivna etička vizija?
Neki autori smatraju da on zastupa nešto poput etike vrline i da je kod njega reč o
jednoj vrsti moralnog perfekcionizma. Glavnu prepreku koja stoji pred mogućnošću
Ničeove pozitivne etičke vizije Lajter vidi u njegovoj naturalističkoj koncepciji li-
čnosti i delovanja. Ličnost je konstituisana nesvesnim tip-činjenicama koje deter-
minišu njeno delovanje. Bez pretpostavke slobode volje teško je zamisliti bilo ka-
kvu pozitivnu etičku viziju, a Niče upravo kaže da mi imamo samo iluziju slobode,
da smo mi u zatvoru sudbine i da se ne možemo osloboditi, nego možemo samo da
sanjamo da smo slobodni.
Neki interpretatori misle da Niče zastupa neku vrstu etike samo-kreacije. Me-
đutim, Lejter smatra da se time pogrešno tumači njegova osnovna misao. Da bismo
kreirali sami sebe mi moramo, smatra Niče, postati fizičari. Sva naša vrednovanja i
ideali zasnovani su na ignorisanju fizike. Jedina etičko vrednovanje koje se kod
njega može pronaći jeste vrednovanje višeg čoveka – nadčoveka. Ali za objašnjenje
nadčoveka Niče ne nudi ništa više do izezetne ljude, a to su, na primer, Gete,
Betoven i on sam. Lajter se pita šta je to, sem činjenice da višeg čoveka samatra
čovekom velike kreativnosti, što bi bile karakteristike višeg čoveka? To bi, po
njemu, bile sledeće distinktivna obeležja: usamljenost, uverenost u "jedinstvenost
projekta", zdravlje, samopoštovanje i afirmacija života.
Viši tip čoveka je usamljen i sa drugima se ophodi samo insrumentalno. Viši
čovek ne traži saosećajna srca, nego sluge i oruđa. Primer za uverenost u "jedin-
stvenost projekta" jeste Gete koji ima stila i karaktera, koji je uveren u ono što radi
i ne traži ništa od drugih nego sve uzima iz sebe, traži u sebi i preko sebe. On je
uzor jake i dominirajuće prirode. Viši tip čoveka je suštinski zdrav i otporan. On
ima ukusa samo za ono što je za njega dobro, za njegovo zadovoljstvo. To je čovek
koji instinktivno bira odgovarajuća sredstva protiv bolnih stanja. Lajter ispravno
primećuje da "zdrav" za Ničea ne znači fizičko zdravlje (uostalom, opštepoznato je
u kakvom je stanju bilo njegovo fizičko zdravlje), već je to za njega termin kojim
se označava sposobnost. Tim Ničeovim pojmom zdravlja ne označava se odsustvo
bolesti, već pre nešto poput otpornosti. A kada je reč o višem čoveku, njemu fizička
bolest predstavlja energetsku stimulaciju za viši život.

4 Leiter, B., Nietzsche on Morality, Routledge, London 2002, p. 134-136.


124 Drago Đurić

Lajter smatra da je Ničeova metaetika antirealistička. Takvo stanovište nužno


sledi iz njegovog opšteg naturalizma.5 Međutim, on ocenjuje da je kod Ničea reč o
tzv. metodološkom naturalizmu, pošto, prema Ničeu, filozofija mora odgovarati re-
zultatima nauke i mora slediti metode nauke. Moralne činjenice nisu činjenice koje
konstituišu objektivni svet. Za Ničea vrednosni sudovi imaju, u krajnjoj instanci,
psiho-fiziološke korene. U prelomnom delu Ljudsko, odviše ljudsko, Niče insistira
na tome da filozofija ne sme više biti odvojena od prirodne nauke.
Osvrtom na noviju interpretativnu literaturu o Ničeovoj filozofiji hteli smo po-
sebno istaći uvide do kojih dolaze ove interpretacije, a koje pokazuju da Niče u
svojoj zrelijoj fazi nije filozof jezika, verbalni egzibicionista, postmodernista ili
nešto tome slično. On je filozof koji veruje u nauku, veruje u činjenice, veliki po-
štovalac fizike, fiziologije, biologije, medicine. Niče, u stvari, smatra da je neko fi-
lozofiranje koje bi nauke držalo na distanci, ograđujući svoj predmetni i metodolo-
ški zabran, prosto neodrživo. U tom pogledu njegova filozofija je vrlo savremena.
Zasluga gorepomenutih interpretatora sastoji se u tome što su to posebno istakli i
ubedljivo argumentovali.

5 Leiter, B., Ibid., p. 148.