You are on page 1of 6

ТОПОСИ КОСОВСКОГ МИТА У ПОЕМИ СТОЈАНКА МАЈКА КНЕЖОПОЉКА

Жалост за изгубљеним дјететом, дубоко и неизбрисиво урезана у матрицу свих цивилизација и


култура, увијек изражава исту исконску тугу мајке којој је насилно, неприродно и неочеки-вано
угрожена или укинута света и непромјењива мисија рађања и трајног обнављања живота. Та
мајчинска бол, међутим, не испољава се увијек и свуда на исти начин него се јавља у облику
дубоко укоријењених архетипских ситуација и образаца који су се оформили у културама
појединих народа. Она се активира помоћу кодова којима се те архетипске ситуације и обрасци
оживљављавају и примјењују на дати, конкретни тренутак у коме се злом срећом и судбином
нађу човјек или читава људска заједница којој он припада.

Поема Стојанка мајка Кнежопољка Скендера Куленовића један је од најбољих примјера за то.
Жалопојка за погинулим синовима обичне жене из народа овдје је обликована према раније
створеним моделима и архетипским обрасцима кулутуре српске националне заједнице којој та
жена припада. Читава ова поема настала је тако што је њен аутор вјешто активирао кбд једног
таквог, за читаву ту заједницу веома карактеристичног обрасца, и ослободио у њему похрањено
огромно, најчешће трагично историјско и духовно искуство које сваки појединац те заједнице
носи као битну црту сопственог идентитета. У питању је, наравно, косовски мит, односно
косовска трагична и завјетна

осветна мисао, која је у основи ове поеме у оном свакодневном облику и значењу које је тај мит
имао у обичном народу.

Чињеница да су у првом плану ове поеме трагедија једне мајке, а шире гледано и једног народа,
и освета према ономе ко је ту трагедију изазвао, ослања се на два битна значења косовског
мита: на трагику као битно исходиште и одредницу српске наци-оналне свијести, и на освету
као вид превазилажења тога стања. Чак и при овлашној рецепцији српске епске поезије,
поготово на начин како ју је доживљавао обичан народ, у први план избија трагика косовског
боја и завјет освете од сада па довијека - до коначног и дефинитивног задобијања изгубљене
праве. Поводом косовског мита говори се и о култу подвига и жртве који се изражава Лазаревим
опредјељењем за царство небеско умјесто царства земаљског. Уобичајено је да се под
опредјељењем за царство земаљско подразумијева рационално схватање и прихва-тање
судбинских изазова којима је ова национална заједница сук-цесивно бивала изложена, док
опредјељење за царство небеско у први план ставља култ жртве и подвига у значењу које има
судбинска изрека „боље гроб него роб". Иако је утицај митског насљеђа, када су у питању
конкретна историјска збивања и животне ситуације, крајње варљив и неизвјестан,
алтернативност између царства земаљског и царства небеског у мијенама српске националне
свијести с времена на вријеме неочекивано избија на површину и аплицира се и на актуелно
дневно стање нације. „Царство небеско као битан део косовског предања оставило је највише
последица у повести српског народа, и то више негатив-них него позитивних [...] Неко би морао
да се усуди да их поређа и анализира, хладно и беспристрасно, како бисмо стекли реалну
представу о ономе што нам се дешавало када нас је тако често водила та идеја."1

Ни идеја осветне мисли, ни култ подвига и жртве на овом свијету нису никаква посебна
особеност само српског духовног развоја и искуства. То срећемо у духовној баштини свих циви-
лизација и култура заснованих на митовима и легендама зајед-ничким читавом човјечанству, у
нашим приликама митовима и легендама првенствено библијског поријекла. У нашем случају
те универзалне идеје хришћанске идеологије добиле су и локалну,
српску, националну верзију, аплицирану на конкретан исто-ријски догађај и његове дугорочне
посљедице, која се временом уобличила у посебну митску структуру и функцију.

Косовски мит, као и сваки други мит, није „логичан" и кон-зистентан и не своди се само на култ
жртве и освете. У том случају он би био само рационална, оперативна идеолошка конструк-ција
без митске сложености и неизмјерљиве снаге дјеловања из дубине колективне свијести народа.
То, наравно, није сметња за његово успјешно функционисање на начин како функцио-нишу и
неки дијелови и аспекти библијске легенде које нико не покушава да третира као структурно
логички конституисано и у свему синхронизовано штиво. У сваком случају, трагично осјећање
свијета налази се у основи косовског мита и као такво снажно учествује у тумачењу историјске
судбине српског народа и обликовању српске националне мисли. С обзиром на то да се
исходиште те трагике налази у туђинским, освајачким насртајима на слободу овог народа,
усмјереним на однарођивање и поништа-вање његовог идентитета, разумљиво је да се из
укупног садржаја косовског мита издвајају завјет освете усмјерен на повратак старог права, и
култ јунаштва, подвига и жртве без које се оно што је одузето тешко може повратити. Примјер
такве жртве је гест Милоша Обилића који је, свјестан да не може изнијети живу главу, упао у
турски чадор и убио њиховог сулатана. То се, истовремено, може сматрати и чином
опредјељења за царство небеско, насупрот коме је народни пјевач изградио лик издајника Вука
Бранковића, чији гест би одговарао опредјељењу за царство земаљско, одређено спознајом да се
много већој турској сили не може пружити отпор.

Међутим, колико год су значења култа Милоша Обилића и Вука Бранковића значајно
партиципирала у колективној свијести српског народа и његовог понашања у кључним исто-
ријским искушењима у којима се неријетко налазио, алтернатив-ност опредјељења за царство
земаљско или за царство небеско, не би било упутно схватити строго и дословно, као примарни
садржај и поруку косовског мита. Постоји више нијанси и стере-отипа којима се поменута
дилема обогаћује и универзализује, али понекад и банализује. У једну од њих уграђено је и
универзално хришћанско начело по коме се над релативним, привременим и краткотрајним,
профаним и земним видовима човјековог живота предност даје вишим, духовним и вјечним -
небеским стварима.

У комбинацији са смислом и сврхом жртве и страдања, што га под-разумијева опредјељење за


царство небеско, из тога се породио онај бизарни, пежоративни стереотип о Србима као
небеском народу који се најчешће не помиње с најбољим намјерама.

616

Косовски мит очито се налази у првом плану и у епицентру српске националне свијести, али су
се само неки његови аспекти, симболи и знакови уобличили у препознатљиве одреднице
српског интентитета. Све друго има латентни карактер тако да се слободно може рећи како је
косовска легенда покретачка снага и извор укупне свијести, самосвијести и самопоуздања
српске

националне заједнице с мноштвом значења и функција. При томе

књижевних токова на Словенском Југу

станиша Тутњевић треба имати на уму смисао и домете овог, као и сваког другог размеђа мита,
који се првенствено јавља и функционише у литератури, гдје се већ и по природи литерарног
текста не идентификује као логична и синхронизована идеолошка конструкција.2 Као такав, с
мноштвом симбола и знакова српског православног иденитета, примјерених једној локалној
средини ширег српског национал-ног простора, јавља се и у овој Куленовићевој поеми.

Сви топоси косовског мита, богато засађени по овој поеми, функционално су усмјерени
првенствено на то да се сугерише како је трагедија људи о којима се у њој пјева толика да се
може

2 На који начин косовски мит функционише у свакодневним манифестацијама српског националног идентитета
свједочи и један текст под насловом „Небески народ страда од промаје", објављен у Политици оног дана када је овај
текст тек завршен. Ту др Небојша Ранђеловић, професор Правног факултета у Нишу, каже сљедеће: „Али, косовска
битка је типичан пример. Ту је све под велом заблуде. И ток битке, и исход, и учесници. Сматра се да је тада пало
српско царство, а нити је Србија тада била царевина, нити је пала. Још неколико деценија је Србија опстала и
достигла одређен степен просперитета под деспотом Стефаном. А царевина смо били само 25 година". На исти начин
„разобличује" се и митологија Мајке Русије, такође једна од константи српске националне свијести, о којој ће бити
више ријечи касније: „Није тачно да је Русија увек штитила српске интересе. Мноштво је при-мера да је ова земља
често поступала само у складу са својим, а никако српским интересима" (Стефан Деспотовић, „Небески народ страда
од промаје", Политика, бр. 5, 2011, стр. 9). Све ово, наравно, упућује на закључак да било какве примисли о
„практичној примјени" косовске легенде у битним историјским искушењима на-ције, или при тумачењу
турбулентних историјских догађаја и потреса, не прелазе ниски праг квазиинтелектуалних домишљања и егзибиција.

мјерити само мјерилима косовског митског страдања Срба, и толико неотрпљива да мора
породити освету. Стојанка мајка Кнежопољка, дакле, прво артикулише трагедију и страдање
обичног поткозарског народа од фашистичке руке, и, друго, изриче завјет освете због тих
страдања. Зазивање освете налази се и у продуженом наслову поеме: Стојанка мајка
Кнежопољка зове на освету тражећи синове Срђана, Мрђана и Млађена што поГинушеу
непријатељској офанзиви.

Када је тражио кључ како да овом поемом изрази страдање козарског народа од фашистичке
офанзиве и охрабри га у борби за опстанак, Куленовић је свакако знао да, као припадник једног
сасвим другог културно-цивилизацијског круга, прво мора да се том народу приближи и стекне
његово повјерење. Пјесник је, наравно, био добро упућен у психу, тј. у колективну свијест тих
људи, и било му је јасно мјесто косовског мита у тој свијести. Због тога он сликом мајке из
народа која нариче за погинулим синовима оживљава епску слику Мајке Југовића похрањену у
колективној меморији овога свијета, и тиме постиже да њена патња за синовима погинулим у
фашистичкој офанзиви, међу козарским народом који га слуша, убједљиво добија размјере
митске патње мајке Југовића.

У извјесној мјери лик Стојанке мајке Кнежопољке допуњен је и епском снагом и значењима
Косовке дјевојке. То се наговјештава већ и у напријед неведеном пуном, продуже-ном наслову
поеме: на исти начин како је Косовка дјевојка на бојишту окретала и превртала јунаке тражећи
свога драгог, и Стојанка мајка Кнежопољка зове на освету тражећи синове Срђана, Мрђана и
Млађена што погинуше у фашистичкој офанзиви:

нит ије нит пије

већ петама крвавим

Козаром, Просаром
по љешевима чепа црвавим

не би ли кога од вас познала

жалосна мајка Стојанка.

што вас је зимус пратила у акцију,

по свуноћ цјелцем батргала

и пругу тргала!

Успјешна сублимација мајке Југовића и Косовке дјевојке, коју је Куленовић остварио у лику
Стојанке мајке Кнежопољке, двоструко је подстакла и разбудила наслаге косовског мита у овим
људима, дајући тиме још већу актуелност и интензитет њиховој патњи која тиме нараста до
неслућених размјера. Те размјере успио је пјесник истовремено пренијети и обликовати у
снажне метафоре, симболе и пјесничке слике пустоши, празнине и безнађа које је фашистичка
офанзива оставила иза себе, као што је, на примјер, ова:

Све је глуво, безуво,

Ни птице, ни пчеле.

Само у празну собу

убаса самотно теле

па главом о затворена врата туче

и беуче,

ко у гробу...

На који начин је пјесник епску хероику мајке Југовића иско-ристио и надоградио у овој поеми?
Док у изворној ситуацији коју подразумијева усмена књижевност епску пјесму о мајки Југовића
казује, односно пјева неутрални, свезнајући епски пјевач уз гусле, у Куленовићевој поеми чин
казивања се субјективизује и преноси у прво лице: своју трагичну судбину и удес Стојанка
мајка Кне-жопољка саопштава сама. Преносећи догађања са општег епског клишеа на лични,
индивидуални план пјесник очито познати епски образац оживљава и динамизује дајући му
тако сугестив-нији лирски карактер, чиме знатно непосредније осваја срца оних којима се
обраћа. Општи бол и страдање народа овдје се преноси на лични план, гдје дјелује знатно
снажније и убједљи-вије и када је у питању појединачни бол Стојанке мајке Кнежо-пољке и
када је у питању страдање козарског народа. Општи епски мотив мајке Југовића у
Куленовићевој поеми активирао се у једном сасвим конкретном, трагичном догађају народног
живота у наслову поеме именованом као фашистичка офанзива. Тек примијењен на околности
конкретног личног и колективног народног страдања тај општи епски образац показује све
могућ-ности свога обнављања и преображавања.

За те могућности у овој поеми није тешко наћи мноштво примјера.


Пођимо од једног који бисмо за ову прилику назвали игром бројки. Није тешко погодити да је
ријеч о устаљеним стајаћим бројевима, заједничким за епско стваралаштво свих народа. У
пјесми „Смрт мајке Југовића" тај магични број је девет: „девет Југовића", „девет удовица",
„девет сиротица", „девет бојни копља", „девет соколова", „девет добри коња", „девет љути лава"
и то се градацијски, с нарастајућом тензијом, понавља на више мјеста у пјесми све док то
мајчино срце може да поднесе и не пукне. Устаљени број девет овдје је очито у функцији оног
познатог епског претјеривања којим се неком догађају или појави покушава дати већи значај.
Као дио устаљене формуле епског казивања он је изолован од могућих нових и другачијих
значења и обично не учествује у чину пјесничке експресије. У овој пјесми, међутим, има једна
ситуација када број девет излази из те своје стајаће функције и снажно појачава осјећања
трагичности догађаја о коме се пјева. То је она ситуација када се том устаљеном броју девет
браће Југовића додаје „и десети стари Југ Богдане". Тиме ова игра бројева престаје да буде
формална и постаје дубоко лична јер се трагедија погибије девет синова синтетизује,
персонализује и преноси на сам врх породице, гдје ју је лакше сагледати и осјетити њене
размјере. Томе доприноси и чињеница да се у овој пјесми уз име старог Југ Богдана не помиње
име ниједног од браће Југовића, осим Дамјана, најмлађег међу њима, што само по себи
побуђује снажне емоције, али и трагедију породице чини коначном јер упућује на њено потпуно
искорјењивање, од врха до дна - од најстаријег до најмлађег члана.

Исту ту функцију стајаћих бројева преузима и Куленовић у својој поеми, гдје се умјесто броја
девет јавља број три. Овдје је та игра бројева далеко сложенија, многозначанија и надасве
експресивнија. У пјесми „Смрт мајке Југовића" то су углавном имперсоналне бројке и не би се
ништа промијенило да су умјесто њих и неки други уобичајени стајаћи бројеви епске поезије:
седам, 12 и тако даље. Међутим, у Куленовићевој поеми број три се не може замијенити
ниједним другим. Колико год је поема Стојанка мајка Кнежопиљка израсла из матрице народне
пјесме „Смрт мајке Југовића" у њој број девет напросто није могућ. Није Куленовић без разлога
тај број толико „смањио": било је могуће пред козарским народом у збјегу говорити и пјесму
„Смрт мајке Југовића", која говори о смрти девет Југовића,и то би такође имало извјесног
учинка и смисла. Поготово што је већина тих људи ту пјесму знала и у себи би је почела
пратити и понављати. Али, то је ипак било нешто што је постојало у машти и негдје у далекој и
тек слућеној прошлости, гдје је игра бројевима била сасвим безазлена. Али овдје, у вртлогу
фаши-стичке офанзиве, било је сасвим могуће и не само да је било могуће него је и стварно
било случајева да мајка у неколико дана офанзиве изгуби три сина. Било је вјероватно и тежих
случајева, али је број три истовремено испуњавао два врло битна крите-ријума за снажну
пјесничку сугестију: имао је функцију стајаћег броја епске поезије којим се олакшава и на
препознатљив начин остварује структурно устројство пјесме, и био је, истовремено, и сасвим
могућ и реалан број у датој ситуацији.

Број три је исто тако лакше персонализовати, што је пјесник и урадио именима Срђан, Мрђан и
Млађан. Већ и тиме његова функција стајаћег броја је оживљена и динамизована, али то је
урађено и на мноштво других начина. Примјетљиво је, прво, да се из тога броја изводе и друге
ријечи као што су: сватри, светројица, али је много значајније то колико је разноврсних,
снажних и упечатљивих метафора пјесник сковао да би дочарао мајчину љубав према синовима
и њен бол због њихове погибије: они су три года у њеном вијеку, три првине у њеном млијеку,
три саћа тешка, три года српска у њеном вијеку, три бора под облак, три сина под барјак, три
Обилића у њеном млијеку, три илинске пушке прве, три сузе њене задње, три њена вука, три
љуте мећаве, три љуте биљеге од соја, три љуте гује с присоја, три жива пламена, тристаитри
илинска пламена, тролисни струк дјетелине и тако даље. Метафоризацијом броја три пјесник
вјешто активира и симболику јунаштва и жртве Милоша Обилића: именујући своје синове као
„три Обилића у моме млијеку", Стојанка мајка Кнежопољка у ствари активира у себи дубоко
наталожена, скривена значења косовске легенде и тиме своју мајчинску патњу и трагедију,
сагледану у огледалу неизмјерног митског колекти-вног националног страдања, троструко
увећава.

Посебна значења добија овај број у свјетлу симбола „крста са три прста", којим се
идентификује припадност глобалном пра-вославном свијету, на челу с Русијом, од кога се
очекују помоћ и спасење. Та идентификација у овом случају има и мобилизи-рајући,
одбрамбени карактер у односу на онај други, западни дио хришћанског свијета који се крсти
другачије, а који је

и у том рату, а и у ранијим пресудним историјским периодима, у глобалним свјетским


размјерама, а посебно на овом простору, устрајно и агресивно насртао на животни простор и
духовни идентитет православног народа. Симболика хомогенизације и мобилизирајуће
одбрамбене фукције православног крста с три прста у овој поеми посебан значај добија у
свјетлу реалне, у том тренутку сурово актуелне фашистичке офанзиве којом је поема
инспирисана, засноване на идеолошком пројекту уништења, протјеривања и превјеравања
православног српског живља са овог простора коју су спроводиле њемачке фашистичке војске и
њене наказне домаће, усташке реплике.

Митологија православне Мајке Русије овдје се још више појачава, продубљује и модификује:
тиме што „мајка Русија" постаје „прамајка Русија", судбинска упућеност на њу се помјера још
дубље у „генетске" условљености и предодређе-ности те судбинске везе. Та метафора је једно
од општих мјеста српске националне свијести, и она се у овој поеми посебно не истиче него
подразумијева, природно уклапа и остварује сим-боликом крста с три прста, иако у визији
моћне руске стихије која се именује као „ука велика" доминира слика Стаљинових бркова. То
непримјетно претапање традиционалне слике пра-вославне царске Русије у слику на страног
завојевача и фашизам неумољиво устремљене црвеноармејске бољшевичке Русије на челу са
Стаљином, ни најмање не угрожава почетну основу православне руске митологије којом се у
најтежим, кризним тренуцима надахњивао и кроз наду испомагао овај народ, у овом случају на
највишем и најрепрезентативнијем нивоу пред-стављен трагичном судбином једне мајке. Тиме
се митологија „мајчице Русије" у српској националној свијести показује као једна витална
константа која траје у свим околностима и која показује велику способност прилагођавања,
преобразбе и дје-лотворности све до данашњег дана.

Схватајући косовску легенду као заједнички меморијски кров за укупну националну


самосвијест и судбину српског народа, у овој поеми можемо наћи и много других знакова и
нијанси идентитета српског православног свијета на простору којим се она бави. Један од њих
је, свакако, и облик усмене народне тужбалице, коју пјесник користи као аутентичну форму
којом тај народ исказује жалост за најближима, форми која значајно доприноси снажној
сугестивности поеме, о чему

сам више говорио у претходном тексту ове књиге. Све то је у функцији снажне лирске
сугестије, уско везане с рецепцијом поеме која се чита пред страдалничким српским народом и
пар-тизанима у вријеме страшне фашистичке офанзиве на Козару. Та сугестија првенствено се и
постиже на тај начин што се пјесник у поступку грађења ове поеме с тим народом изузетно пло-
дотворно споразумијева знаковима његовог митског, цивили-зацијског, културног и духовног
насљеђа и идентитета у коме косовски мит има централно мјесто.