1.

Kolorimetrija
Merenje svetlosnih veličina se sazniva na osnovu svetlosnog utiska koji o nekoj svetlosnoj
pojavi ili stanju stiče ljudsko oko.Praktično merenje se sastoji u tome da ljudsko oko treba da
konstatuje jednakost svetlosnog utiska dveju površina osvetljenih sa dva ispitivana svetlosna
izvora. Te površine se zovu fotometrijska polja. Pri ovakvom merenju moraju biti ispunjene
fotometrijske simetrije :

a) Obe površine moraju imati iste fizičke osobine.

b) Svetlost iz oba ispitivana izvora mora imati isti ili sličan spektralni sastav.
c) Svetlost iz oba izvora mora padati pod istim uglom na fotometrijska polja
d) Oba fotometrijska polja se moraju posmatrati pod istim uglom.

Kada se prozračni uzorak postavi normalno na pravac prostiranja svetlosti, deo svetlosti će
se reflektovati,deo apsorbovati a deo proći kroz uzorak.

Kolorimetrija se izvodi pod pretpostavkom da nema reflektovanja svetlosti sa graničnih

površina uzorka. Tada će biti:

𝐼 = 𝐼𝑜 ∗ 𝑒 −𝑘(𝛬)𝑑

Gde su 𝐼𝑜 I I svetlosne jačine uapdno I propuštenog ugla, d je debljina prozračnog uzorka a

𝑘(𝛬) koeficient aposrpcije uzorka. Iz ove relacije sledi :

𝐼𝑜
ln = 𝑘(𝛬)𝑑
𝐼
Odnosno :
1 𝐼𝑜 2.3 𝐼𝑜
𝑘(𝛬) = ∗ ln = ∗ log
𝑑 𝐼 𝑑 𝐼

𝐼𝑜
Pri uvođenju optičke gustine uzorka D=log ; nakon sređivanja formule dobija se da je :
𝐼

𝑘(𝛬)
D= *d
2.3

Pre početka rada na fotometru treba podesiti fokus okulara tako da se jasno I oštro vide obe
fotometarske površine I tanka linija koja ih razdvaja, I krug koji one čine. Snimanje
specijalnih karateristika prozračnih uzoraka podrazumeva merenje sa različitim talasnim
dužinama svetlosti. Talasna dužina se menja promenom svetlosnog filtera,pomeranjem
preklopnika filtera.Merenja se ponavjlaju 3 pua.
Fotometar ima izvor svetlosti. Ta svetlost se deli na dva snopa jednakih sletlosnih jačina.
One se ogledalima I prizmama usmeravaju ka oku posmatrača. Kada nema uzorka, jednake
su I geometrijske I optičke dužine puteva za oba zraka. Ako su obe blende otvorene,leva I
desna strana će biti jednako osvetljene.

Merenje koeficienta apsorpcije prozračnih uzoraka sazniva se na poređenju osvetljenosti

desne fotometarske površine koja se smanjuje apsorpcijom u prozračnom uzorku sa
osvetljenošću leve fotometarske površine koja se smanjuje zatvaranjem desne blende.

U prvom delu vežbe smo merili koeficient apsorpcije prozračnog uzorka tako da smo dobili
osam istih pločica ,merili debljinu svake I zatim ih postavljali na fotometar gde smo
pokusavali da izjednačimo levu I desnu stranu polukruga kako bismo došli do najbližeg
rezultata gustine uzorka. Merenje gustine I debljine smo odradili po tri puta I uzimali srednju
vrednost. Uzorak se postavljao jedan preko drugog tako da smo počinjali sa jednim a
zavrsavali sa osam uzoraka. Crtali smo grafik zavisnosti gustine od debljine uzorka D= f( d),
fitovali grafik kako bismo dobili koeficient apsorpcije.U drugom delu vežbe snimali smo
spektralne karakteristike prozračnog uzorka. Dobijali smo jedan uzorak koji je bilo
neophodno izjednačiti kroz različite svetlosne filtere iz dobijene tabele. Postupak je isao
tako što je aparatura morala da se kalibriše za svaki svetlosni filter ,zatim bi se stavio uzorak
I onda opet izjednačila leva I desna strana radi pronalaska gustine. Završetkom ovog dela
vežbe,računali smo koeficient apsorpcije za svaki filter svetlosti I onda crtali grafik zavisnosti
koeficienta apsorpcije od talasne tužine k=f(Λ) dobijene iz tabele. Na grafiku je bilo
neophodno naći oblik grafika koji najbolje odgovara dobijenim tačkama.
𝑘(𝛬)
Formula koja je korišćena u ovoj vežbi je : D= *d
2.3

2.3
Odakle je izvučen izraz za koeficient aposrpcije: 𝑘(𝛬)= *D
𝑑

𝛥𝑘(𝛬) 𝛥𝑑 𝛥𝐷
Gde je greška računata : = +
𝑘(𝛬) 𝑑 𝐷

Za debljinu prozračnog uzorka uzima se najmanji podeok nonijusa što je: 𝛥d = 0.02 mm (
0.002 cm)

a za gustinu se uzima najmanji podeok skale na dobošu što je : do D= 1.4 najmanji podeok
𝛥𝐷 = 0,01 od D=1.4 najmanji podeok ΔD= 0,05