I.

Почеци византијске историје

II. Реформе Диоклецијана и Константина Великог (врховна власт,
организација власти у провинцијама)
III. Пореске и новчане реформе Диоклецијана и Константина
IV. Оснивање Цариграда
V. Христолошке распре четвртог века (аријанство и прва 2 васељенска
сабора)
VI. Христолошке распре петог века (трећи и четврти васељенски сабор,
несторијанство, монофизитизам)
VII. Кодификација права петог и шестог века
VIII. Еклога и законски зборници
IX. Деме и побуна „Ника“
X. Христологија од Халкедона до иконоборства (451-726)
XI. Иконоборство осмог века
XII. Иконоборство деветог века
XIII. Христијанизација (пример Бугара)
XIV. Кодификација Македонске династије
XV. Школство и образовање у Византији
XVI. Културни полет једанаестог века
XVII. Исхрана у Византији
XVIII. Велики раскол 1054. године
XIX. Лионска унија
XX. Исихазам

1.2.3.4. Vizantijska civilizacija, počeci.

Periodizacija vizantijske istorije:

Rana Vizantija: 324 – 610

Srednja Vizantija: 610 – 1025

Pozna Vizantija: 1025 – 1453

Vizantija je, po definiciji Georgija Ostrogorskog, spoj rimskog državnog uređenja, helenske
kulture i hrišćanstva. Rimsko državno uređenje je iz vremena Dioklecijana i Konstantina
(svetsko carstvo i Mediteran kao rimsko jezero).

Helenistička kultura podrazumeva grčki duh. Podeljenost na Istok i Zapad postoji pre pojave
hrišćanstva, još od rimskog osvajanja Istoka (Horacije: Osvojena Grčka je kulturom osvojila
divljeg pobednika i unela svetlost u seljački Lacijum). Glavna odlika je grčki jezik.

Hrišćanstvo – Vizantija je prva hrišćanska država, a Konstantin je prvi hrišćanski car. On je

stvorio savez države i crkve.

Dioklecijanove i Konstantinove reforme su izazvane krizom 3. veka, a to je najveća ekonomska

kriza svetske istorije. Kriza je naročito zaoštrena nestankom dinastije Severa (235. godine) i
vladavinom vojničkih careva. Uz krizu je išlo i demografsko opadanje (sa 70 na 50 miliona
stanovnika) zbog ratova i epidemija. Lokalni dinasti su se uzdizali i proglašavali za careve. Bilo
je velikih epidemija kuge u 3. veku (o čemu svedoči sv. Kiprijan, episkop Kartagine).

270-ih godina je došlo do poboljšanja zahvaljujući Aurelijanu. 283. godine je stradao car Kar, a
njegov sin Numerijan 284. godine. Tada je izabran Dioklecijan. Obećao je da će vladati 20
godina. Počeo je da strpljivo sprovodi reforme. Umesto principata je uveo dominat (car postaje
gospodar svih svojih podanika, i svi su dužni da mu čine proskinezu). Senat sve više gubi na
značaju i postaje savetodavno telo. Dominat je odgovarao Rimljanima 3. veka zato što su bili
više varvarizovani nego njihovi preci iz 1. veka.

Drugi važan momenat je uvođenje tetrarhije. Uvodi se kolegijum 4 vladara: 2 avgusta i 2

cezara. Dioklecijan i Maksimijan su prvi avgusti. Dioklecijan je rezidirao u Nikomediji, a
Maksimijan u Mediolanumu. 1. 3. 293. godine biraju se 2 cezara: Dioklecijan uzima Galerija
(Sirmijum), a Maksimijan Konstancija Hlora (Trijer). Cezari su birani po zaslugama, i bili su
oženjeni ćerkama avgusta. Kasnije se tetrarhija izrodila u građanske ratove, a Konstantin je
odustao od nje. Rim gubi na svom značaju.
Reforme provincijske uprave

284. godine carstvo je bilo podeljeno na 40-ak provincija, carske i senatske. Dioklecijan je prvo
učinio neke predradnje kojima je želeo da ograniči moć provincijskog namesnika. Velike
provincije je podelio na manje. Sama Italija je podeljena na provincije. Izbile su neke pobune, ali
su one ugušene. Sve provincije su proglašene za carske. Potom je uveo dijaceze (prvo 12, pa 14),
a svaka je imala po nekoliko provincija. Razdvojio je civilnu od vojne vlasti. Civilnu vlast je
vršio vikar, a vojnu duks. Civilna i vojna vlast su bile razdvojene do vremena Mavrikija.

Poreske reforme

Dioklecijan je zatekao šarenilo poreza. Ukida ih i zavodi jedinstven porez za celo carstvo
annona, koja obuhvata zemljarinu (iugum) i glavarinu (caput). To je sistem capitatio-iugatio. To
znači da ne može da se oporezuje parcela bez vlasnika i čovek bez parcele. Za 5 godina je
izvršen popis svih parcela u Carstvu. Iugum je u ravnicama bio manji. Udovice su plaćale pola
poreza. Ove reforme se nisu svuda sprovodile istom brzinom. Zbog sunovrata novčanog sistema,
porez se plaćao u naturi. Zbog demografske katastrofe, veliki broj parcela je ostao pust. Te
parcele su prinudno dodeljene ekonomski jačem stanovništvu (epibola ili adiectio sterilium).
Ova praksa je postojala i u ptolemejskom Egiptu. 301. godine je donet Edikt o cenama –
propisao je jedinstvene cene za celo carstvo. Ova mera nije dala očekivane rezultate.

Vojne reforme

Vojska je imala 60-70 legija (oko 400 000 vojnika) raspoređenih duž granica. Morala je da čuva
granice i održava red. Reformom je podeljena na dva dela: limitanei – graničari, stacionirani na
limesu, treba da spreče napad neprijatelja, i comitatenses – pokretne jedinice, prate cara,
održavaju red i mir, u krajnjem slučaju pomažu graničarima.

1. 5. 305. Dioklecijan se povukao sa vlasti, u Salonu. Isto se i Maksimijan povukao. Hlor i

Galerije su postali avgusti, a za cezare su izabrani Sever i Maksimin Daja. 306. godine Hlor
umire, a Konstantin biva izabran za avgusta, ali ga Galerije priznaje samo za cezara. Ubrzo se i
Maksimijanov sin Maksencije proglašava za avgusta. Započeo je građanski rat iz koga je
Konstantin izašao kao pobednik. Maksencija je porazio 28. 10. 312. godine kod Milvijskog
mosta. Pisci Laktancije i Evsevije pominju da mu se tada ukazao krst na nebu. Moderna nauka
ovu pojavu tumači kao dvostruki solarni halo efekat (iluzija krsta koja se vidi kada se gleda u
sunce).

Konstantin je rođen 27. 2. 273/5. u Medijani, iz veze Konstancija Hlora i Helene. Imao je 3
polubrata i 3 polusestre. Vojničku karijeru je započeo u Nikomediji kod Dioklecijana. Bio je
svedok progona 303/4. Navukao je zavist kolega, a navodno je postajala zavera protiv njega,
tako da je morao da beži kod oca.

Konstantinove reforme

Podelio je Carstvo na 4 prefekture:

Istočna – dijaceze: Egipat, Libija, Azija, Trakija

Ilirska – od Grčke do Dunava

Italijanska – latinska Afrika, Dalmacija, Panonija, Italija, Norik, Recija

Galska – Galija, Britanija, Hispanija, zapadni deo Severne Afrike

Na čelu su bili prefekti koji su imali civilnu vlast. Vojnu vlast su imali magistri. Rim i Carigrad
su bili izuzeti, i imali su svoje prefekte (u Carigradu, eparh). Smatra se da je eparh bio odmah iza
cara (Psel kaže da su mu samo nedostajale crvene cipele pa da bude car). Evnusi nisu mogli da
postanu eparsi. Konstantin je uveo porez na trgovce i zanatlije koji se plaćao u zlatu – auri
lustralis collatio ili hrisargiron. Osnovao je i carigradski Senat, ali on nije imao veliku ulogu.
Uveo je nov novčani sistem, čiju je osnovi činio zlatnik – solidus, težine 4,48 grama. Niže je bio
srebrnjak – seliqua, čija je težina bila 2,24 grama, te je stoga 1 zlatnik vredeo 24 srebrnjaka
(odnos zlata i srebra je bio 1:12). Kasnije se naziva nomizma, iperpiron, i to je bio najbolji novac
do XII veka (takozvani dolar srednjeg veka). Kozma Indikoplevst svedoči o njegovoj moći i kaže
da se koristio i na Cejlonu. Kvari se tek u XI veku za vreme Konstantina IX Monomaha (1042-
1055). Zbog toga se Vizantija zaduživala kod drugih država (29. 5. 1453. je Mletačkoj republici
dugovala 18 miliona vizantijskih, tj. 8 miliona mletačkih zlatnika).

Osnivanje Carigrada
Bilo je više razloga. Istočni deo Carstva je lakše podneo krizu III veka. Tamo je bilo više
gradova, gušće je naseljen, bilo je više hrišćana, a i glavni neprijatelj, sasanidska Persija, je na
istoku. Bilo je više kandidata za prestonicu: Tesalonika, Naisus (zbog Via militaris), Serdika,
Efes, Troja. Na kraju je izabran Bizant na Bosforu, između Crnog i Mramornog mora.

Drevni Vizantion su 660. p. n. e. podigli Megarani prekoputa Halkedona. 196. godine ga je

razorio Septimije Sever, a posle ga obnovio i nazvao Augusta Antonina. Konstantin je počeo da
zida grad 8. 11. 324., a grad je svečano inaugurisan 11. 5. 330. Karakteristika grada je veliki broj
manastira i crkava. Zbog snažnih vetrova sa Crnog mora, Bosfor je veoma negostoljubiv, te je
stoga Zlatni rog veoma pogodna luka. Istovremeno je i slaba tačka Carigrada i nazvan je „mekim
trbuhom“ grada. Zbog toga je preko njega stavljen lanac. Bedemi su činili Carigrad neosvojivim.
Prve je izgradio Konstantin, a druge Teodosije II (posle 410). Najvažnija građevina u Carigradu
je hipodrom.

359. godine Carigrad je zvanično izjednačen sa Rimom, a 380. je postao stalna prestonica. Pao je
1204. godine i 1453. godine. U 5. veku je imao 250 000 stanovnika, a za vreme Justinijana oko
600 000. Samo je Bagdad mogao da se uporedi sa njim. Osnivanje Carigrada se poredi sa
osnivanjem Rima, Aleksandrije ili Petrograda.

5.6. Hristologija i hristološke rasprave 4. i 5. veka

Postoje 2 ocene o Konstantinu: da je bio bezrezervno odan hrišćanstvu, ili da je bio potpuno
indiferentan prema njemu. Od majke je nasledio ljubav prema hrišćanstvu, dok Hlor nije vršio
progone hrišćana. Bio je u prilici da vidi progone hrišćana. Progoni su bili s vremena na vreme, a
između njih su bile decenije mira. Neron ih je optužio za požar, Tacit govori o njima kao o grupi
ekscentrika, Domicijan i Hadrijan su ih malo proganjali, a veliki progoni su bili za vreme Decija
oko 250. godine.

Hrišćani su bili veoma dobro organizovani – u svakom gradu su imali episkopa ili sveštenika,
bili su dobro povezani i pomagali su jedni druge. Među hrišćane su stupali otmeni i bogati ljudi.
U paganskim predstavama hrišćani su predstavljani kao dobroćudni i pomalo naivni. Filozofi
nisu imali preterano visoko mišljenje o Bibliji. Oni koji su odobravali hrišćanstvo su ga branili
(apologetika, ili odbrana hrišćanstva). Oko 300. godine svaki sedmi Rimljanin je bio hrišćanin
(tj. oko 15% ili 6-7 miliona). Paganstvo nije bilo jednistveno (bilo je oko 300 kultova).
Mitraizam je takođe imao šanse da pobedi, ali su hrišćani bili bolje organizovani, i nudili su život
posle smrti. Imali su puno humanih ideala.Bili su veoma otvoreni za primanje novih članova.
Hrišćani su bili uvereni da će pobediti, i za to su se sistematski spremali. Iznutra su osvojili
Carstvo.

Konstantin je gajio naklonost prema hrišćanstvu. Bio je i pripadnik kulta Nepobedivog sunca
(Sol Invictus). To nije ništa čudno, jer u 4. veku je prisutan verski sinkretizam. Paganstvo i
hrišćanstvo utiču jedno na drugo. Veliki crkveni oci su uticali na to. U 4. veku hrišćanstvo je
intelektualno inferiorno u odnosu na paganizam. Stoga su vodeći bogoslovi savetovali da se deca
daju u paganske škole. Psel kaže da su hrišćani pagansko nasleđe delili na prihvatljivo i
neprihvatljivo.

313. godine je donesen Milanski edikt o verskoj toleranciji. Galerije je dve godine pre toga
doneo takođe edikt o toleranciji, ali je to bio odocneli akt, donesen nekoliko dana pred smrt zbog
griže savesti. Tekst Milanskog edikta donose Laktancije i Evsevije. Edikt predviđa da se
hrišćanima vrati imovina. Edikt je vanvremenskog značaja. Teodosije I je oko 380. godine
proglasio hrišćanstvo za državnu religiju.

319. godine Konstantin je zabranio paganska žrtvovanja u privatnim kućama. 324. godine je
prekinuo kovanje novca sa paganskim amblemima. 318. godine je dao pravo crkvenim sudovima
da sude i u nekim građanskim parnicama. 321. godine dozvoljeno je pobožnim hrišćanima da
ostavljaju crkvi imovinu. 434. godine Teodosije II je odlučio da sva imovina bez testamenta ide
crkvi. S druge strane, Konstantin je u Italiji podigao paganski hram svojoj porodici, i do kraja
života je zadržao titulu pontifex maximus.

Hrišćanstvo će ubrzo izrasti u veliku ekonomsku snagu. Odnos države i crkve je jedno od
najvažnijih pitanja vizantijske civlizacije. Smatralo se da je Vizantija cezaropapistička država
(svetovna vlast nad duhovnom, suprotno je papocezareja). Vizantija je bila država sa ravnotežom
između cara i patrijarha, mada su carevi bili malo moćniji. Bilo je vremena i kada je crkva bila
nadmoćna nad državom (ikonoborstvo se završilo pobedom crkve).
Savez Konstantina i hrišćana je donosio i određene probleme. Neki su smatrali da je crkva
izneverila svoje rane ideale. Konstantin je morao da se umeša u crkvene sukobe. Sukob koji je
obeležio 4. vek je arijanstvo. Arije je bio učenik Lukijana iz Antiohije. Negirao je božansku
prirodu Isusa, tvrdio je da nije jednak ocu (ceo 4. vek su obeležila pitanja odnosa između Oca,
Sina i Sv. Duha). Protiv Arija je ustao aleksandrijski episkop. 318. godine Arije je na lokalnom
saboru osuđen. Arije se nije odrekao učenja, i stekao je veliki broj pristalica. Sukob se rabuktao.
Konstantin je zamolio Osiju (episkopa Kordobe) da smiri situaciju, ali ovaj nije uspeo. Zbog toga
je sazvan I Vaseljenski sabor u Konstantinovoj palati u Nikeji. To je skup svih epsikopa
hrišćanske vaseljene, koji donosi odluke koje su obavezne za sve hrišćane. Sabor je počeo 20.
maja. Bilo je oko 300 episkopa, preko 2 000 učesnika, a u tradiciji je ostao broj od 318 nikejskih
otaca. Sabor je trajao do 25. 8. 325. godine. Arije je imao 20-ak pristalica, ali se rečito branio.
14. 6. Konstantin se pojavio u purpurnom ogrtaču i održao govor na latinskom. Držao se pomalo
ukočeno. Nikola iz grada Mire (potonji Sv. Nikola) je ošamario Arija. Na ovom saboru se istakao
Atanasije iz Aleksandrije. On je formulisao da je Sin jednakosuštan Ocu. Arije je isklučen iz
crkve i proteran u Ilirik. Njegove pristalice su se pokajale, osim dvojice.

Arijevo učenje se brzo raširilo, i imalo je mnogo pristalica. Konstantin je popustio, ali mu se
suprotstavio Atanasije, episkop Aleksandrije (od 328. godine). Konstantin je hteo da poništi
ekskomunikaciju. Atanasije narednih decenija brani nikejsku dogmu. Ukupno je proveo 17
godina, 6 meseci i 10 dana u progonstvu (iz 5 puta). Jednom su ga napali u Tiru.

Arije se vratio u Carigrad i umro u javnom nužniku. Godinu dana posle je umro i Konstantin u
banji kod Nikomedije. Krstio ga je arijanac Evsevije Nikomedijski 21. maja. Umro je dan posle.
Nastala je kolektivna histerija. Presto je ostavio trojici sinova: Konstantinu II, Konstansu I i
Konstanciju II koji su bili iz njegovog braka sa Faustom. U prvom braku sa Minervinom je imao
sina Krispa, (umro 326 godine, u Puli) . Naslednici su napravili pogrom ostalih članova porodice.

342/3 godine na saboru u Serdiki, prevagu su odnele pristalice nikejske dogme

zahvaljujući Konstansu. Arijanci su se razdvojili na radikalne i umerene Arijance (homoiuosis)
po kojima je sin sličan bogu.

350. godine Konstans je poginuo u sukobu sa Magnom Magnencijem a njega je 351. godine kod
Murse (Osijeka) pobedio Konstancije.
 Na saborima u Riminiju i Sirmijumu (359 godine) trijumfovalo je arijanstvo. Tada
počinje i organizovani monaški život. Sv. Antonije (III vek je bio prvi monah). Atanasije
Aleksandrijski je napisao i njegovo žitije a u vreme Konstancija kreće organizovanje prvih
manastira. Sv. Vasilije Veliki piše tipike.

Postoji 2 osnovna načina monaškog života: kinovija (zajednica) i idiuritmija (individualni

život). Eremiti (žive u pustinji), Dendriti (na drvetu), Filite (na stubu). Tada se takođe javljaju i
prve monahinje..

Konstancije je 357. godine izabrao Julijana za savladara. On je od njega tražio da pošalje

trupe ali su ga one proglasile Julijana za avgusta. Do sukoba nije došlo jer je Konstancije u
međuvremenu umro. Julijan je potom prebacio svoju prestonicu u Antiohiju. Zabranio je
hrišćanima da učestvuju u školstvu. On je koristio sukob između Nikejaca i Arijanaca. Hteo je da
organizuje paganski kler poput hrišćana. Vladavinu je okončao 363. godine a nasledio ga je
Jovijan (363-364).

Ubrzo potom na prestolu su se našli Valentinijan (364 – 375) na zapadu i Valens (364 –
378) na istoku. Pojavljuju se i novonikejci: Vasilije Veliki, Grigorije Niski, Grigorije Bogoslov.
Valens je poginuo u bici kod Hadrijanopolja pa je zapadnorimski car Gracijan (375 – 383) na
istoku postavio Teodosija (378 – 395) koji se sporazumeo sa Gotima.

381. godine održan je II Vaseljenski sabor (oko 150 episkopa) u Carigradu. Na njemu je
arijanstvo konačno likvidirano. Hrišćanstvo je proglašeno državnom religijom. Zatvoreno je
proročište u Delfima a 394. godine su zabranjene Olimpijske igre. Spaljena je i Aleksandrijska
bibiloteka ( Majka je stradala od Cezara a ćerka od Teodosijeve vladavine). Vladalo je pogrešno
mišljenje da je stradala prilikom napada Arapa.

Oko 400. godine, Avgustin Hiponski: ,,Čitav svet slavi Isusa’’.

Poslednja paganska uzurpacija je bila 394. godine.

U 5. veku se javlja dve škole u pogledu učenja o odnosu čoveka i boga.

1) Antiohijska škola: Teodor iz Mopsuestije, Teodoret iz Kira i Teodor iz Tarsa. Ova škola
polazi od racionalističkih pozicija – razdvajaju 2 prirode u Hristu. Smatrali su da je Marija rodila
čoveka, koji će tek posle stradanja postati Bog, jer Bog ne može da strada. Ako je rodila čoveka,
onda nije Bogorodica, nego Hristorodica.

2) Nasuprot, Aleksandrijska škola koja smatra da je Hrist i bog i čovek.

- 428. godine patrijarh je postao Nestorije, predstavnik Antiohijskog učenja. Uz Nestorija je bio i
Teodosije II i Atenaida – Evdokija.

Nestoriju se suprotstavio Kiril Aleksandrijski a papa Celestin I je stao na stranu carigradskog

patrijarha.

Na III vaseljenskom saboru (431.) u Efesu, 7. juna na praznik Duhova, car je blokirao Efes,
pustio je da uđu samo delegate, da ne bi izbili nemiri. Kasnili su Jovan, antiohijski patrijarh i 43
episkopa iz Sirije.

22. juna je otvorena sesija. Nestorije je osuđen kao jeretik a 27. juna su pristigli i Sirijci pa je tu
došlo do napetosti. Kiril je rešio da izvrši pritisak, tj da ni jedan brod sa žitom iz Egipta ne ide za
Carigrad. 30 jula je Nestorije skroz osuđen. Na ovom saboru je doneta i jako važna odluka a to je
da Kipar ima autokefalnog arhiepiskopa. Novi carigradski patrijarh, Maksimijan se morao složiti.

Nakon Kirilove smrti, škola ide dalje. Dioskor, njegov naslednik i Eutihije su stvorili
učenje po kojem se dve prirode spajaju u jednu, božansku. Papa Lav I je bio protiv toga i 449.
godine je izdao Topos protiv monofizita. Sazvan je novi vaseljenski sabor u Efesu (crkva ga
naziva razbojničkim). Navodno je Dioskor tukao Flavija. Pobeda monofizita je bila kratkog
veka.

28. jula 450. godine je pao s konja i poginuo Teodosije II (408 – 450) a car je postao
Marcijan (450 – 457) koji je bio oženjen Pulherijom, sestrom svog prethodnika. Ona je
organizovala IV vaseljenski sabor u Halkedonu 451. godine. Na njemu je bilo 630 episkopa
(najviše ikad). On je trajao dve nedelje in a njemu je osuđena monofizitska nauka kao jeres, a
osuđeno je i nestorijanstvo. ,, Dve prirode su nedeljive’’. Kanon broj 28 ovog sabora izjednačava
episcope Starog i Novog Rima.

- Na II vaseljenskom saboru po trećem kanonu idu: Rim, Carigrad, Aleksandrija, Antiohija pa

Jerusalim a po 28. kanonu IV vaseljenskog sabora Rim i Carigrad su izjednačeni, a Rim je dobio
prednost da se navodi kao prvi samo zato što je stariji. Monofizitizam će prihvatiti istočne
provincije da bi stavili do znanja Carigradu da ne žele potpunu centralnu vlast. Danas postoje:
Koptska, Sirijska, Jermenska i Etiopijska crkva koje imaju monofizitsko učenje.

9. Javni politički život u ranoj Vizantiji.

Ono što je za Atinu Agora, a Carigrad je hipodrom. On je među duhovnicima negativno

posmatran.

Najpre su postojale navijačke stranke – deme koje su vremenom dobile politička

obeležja. Prvo ih je bilo četiri: crveni, zeleni, plavi i beli. Vremenom su se zeleni (prahiti) i
crveni spojili a potom plavi i beli. Na čelu dema su se nalazili demarsi koje je postavljala
carigradska vlada.

U mirnim situacijama su učestvovali u gradnji bedema. U slučaju da ih neko napada dobijale su

funkciju milicije a kada prođe opasnost vraćali oružije. Žitelji su stajali uz jednu ili drugu stranu.

Plavi su podržavali interese krupnih zemljoposednika, senatorske aristokratije a zeleni trgovce i

zanatlije i činovničku aristokratiju. Plavi su bili pristalice nikejske dogme a zeleni
monofizitizma. Zeleni su takođe podržavali stare gradske autonomije. U vreme Anastasija (491 –
518) je bilo dosta nereda u kojima je 501. godine poginuo njegov sin i naslednik a kada je 512.
godine u pesmu Sv. Trojice stavio jednu monofizitsku rečenicu reagovao je magister militum
Trakije, Vitalijan (513 – 515) sa ciljem da sruši cara ali nije uspeo.

Najveću snagu, deme su pokazale 532. godine kada je 11. januara izbila pobuna Nika
(grčka reč – pobeđuj). Justinijan je želeo apsolutno da vlada. Prvo je podržavao plave pa je hteo
smanjiti njihov uticaj. On je usmeravao stranke jedne na drugu. Nika je bila lozinka pobunjenika.
On je zelene nazvao Samarićanima, Jevrejima i Manihejcima. Hteo je da kazni istaknute zelene i
uhapsi nekoliko plavih. Monasi iz sv. Lavrentija su odveli dvojicu preživelih osuđenika. Drugog
dana je ostvaren savez plavih i zelenih. Treći dan su opet održane trke gde su tražili pomilovanje
ali je Justinijan odbio. Stranke su napustile Hipodrom a uveče je nastalo pravo rasulo . Sve je
krenulo da se ruši, pre svega kuće Justinijanovih saradnika. Gradski eparh, Eudemon se pojavio
sa najamničkom vojskom ali nije uspeo smiriti situaciju. Četvrtog dana su održani pregovori;
pobunjenici su tražili smenu Eudemona, Trebonijana i Jovana Kapadokijskog. On je smenio njih
ali su se neredi nastavili. Masa je sada želela novog cara. Anastasije je imao tri sestrića: Proba,
Ipatija i Pompeja. Jedan ih je odbio. Šesti dan, car je samo najbliže saradnike ostavio na dvoru.
Justinijan je potom održao govor, gde daje oprost i traži isto. Masa mu ipak nije poverovala. On
je napustio ložu, a povorke su krenule prema Ipatijevoj kući da ga proglase za cara. Diplomatija
evnuha Narzesa omogućila je tajne pregovore, mito i zavadu među pobunjenicima. Velizar je
doveo veliku vojsku kod hipodroma. Ipak je pogubio Ipatija i Pompeja, a usledile su represalije
za ostale pobunjenike. Konjičke trke su bile par godina zabranjene.

Isidor iz Mileta i Antemije iz Ptava su obnovili Aja Sofiju koja je 26. decembra 537.
godine završena.

7.8.14. Zakonodavstvo u Vizantiji

Vizantija je nasledila tradiciju rimskog prava. Bejrut je bio jedan od najznačajnijih centara.

Dve privatne zbirke zakona rimskog prava:

- Codex Gregorianus ( carski zakoni od Septimija Severa do Dioklecijana) i

- Codex Hermogenianus (zakoni Dioklecijana)

Prvi sistemski pravni zbornik je kodeks cara Teodosija II koji je sastavila komisija u periodu od
429 – 437 godine u 16 knjiga. To je zbirka važećih carskih zakona od Konstanina do Teodosija
II. On je donet u ime Teodosija II i Valentinijana III i predstavlja poslednji veliki zbornik
objavljen u ime oba cara. On je imao veliki civilizacijski značaj jer je uzicao na razvoj država na
zapadu.

Mnogo veći je Justinijanov poduhvat u oblasti kodifikacije prava. To je njegova najveća

tekovina. Njegovo delo se naziva: ,,Corpus iuris civilis’’ i ono obuhvata nekoliko pravnih
zbornika.

Već 528. goidne je napravljena komisija od 10 članova (7 državnika, 2 advokata i 1 profesor

prava). Najpre su proverena prethodna 3 zbornika i
1) aprila 529. godine je objavljen Justinijanov kodeks (534. godine, drugo izdanje) koji
predstavlja zbirku važećih carskih zakona od Hadrijana do Justinijana. Radovima je rukovodio
Trebonijan.

2) Drugi veliki zbornik su Digesta (533. godine) koja predstavljaju sistematizovane spise
rimskog prava. To je sastavila komisija od 16 pravnika. Tu se nalaze spisi preko 40 pravnika a
postoje i novine iz međunarodnog prava.

3) Treći zbornik su Institutiones (533. godine) koje predstavljaju vrstu sažetka/izvoda iz prva
dva dela, sadrže najčešće slučajeve i predstavljaju praktični priručnik.

- Nakon 534. godine Justinijan je izdao niz novih zakona – Novelae. Svi prethodni zakoni su na
latinskom a Justinijan je te zakone doneo na grčkom.

Sve ovo predstavlja rimsko pravo uz primese hrišćanstva i običajnog prava.

U 7. veku je sve prevedeno na grčki ali se javila potreba za novim zakonikom.

Lav III (717 – 741) je 726. godine ili 742. godine objavio Eklogu (izbor iz zakona), zbornik od
18 članova koji se dele na posebne paragrafe. Od tada se proširuju prava i na ostale članove
porodice u odnosu na patria potestas. Neke smrtne kazne se zamenjuju kaznama sakaćenja.
Takođe je zabranjeno rodoskrnavljenje i homoseksualnost.

Iz tog perioda je i zemljoradnički zakonik iz kojeg vidimo kako je živelo selo. On se vezuje za
Justinijana II (685 – 695, 705- 711).

Postoji i pomorski zakonik, 600 – 800 godine

I vojni zakonik.

Mojsijev zakon predstavlja 70 ispisa iz Septuaginte (stari zavet preveden sa hebrejskog na grčki)
i on se uglavnom svodi na 10 božijih zapovesti.

Nićifor I (802 – 811) je izdao ,,Eklogadion’’ koji se vraća na Justinijana.

U Italiji u 9. veku se pojavljuje privatna proširena Ekloga (primer: odlazak u manastir jednog
supružnika dozvoljava razvod).

On je bogatim robovlasnicima davao zajmove uz ogrnomnu kamatu (10%).

Sredinom 9. veka se javila potreba za novu kodifikaciju jer je prošlo mnogo vremena od starih
kodifikacija a takođe i zbog jezika.

Vasilije I (867 – 886), prethodno parakimomen, je započeo ,,Čišćenje starih zakona’’. Smatra se
da je objavio samo ,,Epanagogu (ili Isagogu)’’, 885/6 godine (G. Ostrogorski piše drugačije).
Zbornik je imao 40 članova a patrijarh Fotije je pisao uvod i 2. i 3. član kojim se definiče odnos
države i crkve.

Lav VI ( 867 – 912) je nastavio kodifikaciju. 886/7. je izašao „Prohiron“, što je bila prerađena
Epanagoga (izbačen je Fotijev uvod i još neki delovi, isto ima 40 delova). Prohiron se oslanja na
Institucije i Eklogu. Preveden je u Srbiji kao Gradski zakon.

Prevod Zemljoradničkog zakona, Ekloge i Prohirona se u srpskoj državni zajedno nazivaju

Justinijanovi zakoni.

Najvažniji zbornik Lava VI su ,,Vasilike’’ (po caru a ne po Vasiliju), u 60 knjiga (6 tomova) i to

je najveći zbornik vizantijskog prava. Posle toga nema više velikih zbornika. Lav VI je napisao i
zbirku proročanstava po kojoj je poznat. Tek su ,,Novele’’ (113 na broju) nešto novo.
Epanagoga, Prohiron i Vasilike su samo pročišćenje Justinijana.

1204 – 1261 godine nema ničega, sve do renesanse Paleologa.

Krajem 13. veka javio se pokušaj obnove sudstva. Andronik II (1282 – 1328) je uveo sud od 12
,,Vaseljenskih Romeja’’, 1296. godine koji bi predstavljao vrhovni sud. Telo je dalo rezultate ali
su ubrzo kompromitovani mitom.

Andronik III (1328 – 1341) je 1329. godine utemeljio delo od četiri sudije. Telo je opstalo do
kraja carstva ali je i ono imalo problema sa mitom pa su u telo inkorporirana duhovna lica.

Dva zbornika sa kraja se vezuju za Solun (Nije ekonomski pritisnut kao Carigrad).
,,Priručni zakon'' ili ,,Šestoknjižje'' je objavio Konstanin Armenopul 1345. godine a on je ostao
i pod Osmanlijama.

,,Sintagma’’, objavio je Matija Vlastar 1335. godine. On je preveden i na srpski.

10. Nastavak verskih sporova

Car Zenon (474 – 491) je 482. godine sa patrijarhom Akakijem izdao Henotikon (akt o
ujedinjenju). Oni su izbegli da govore o prirodi i priznali su prva tri vaseljenska sabora. Papa
Feliks III je 484. godine istupio protiv tog akta i bacio anatemu na patrijarha, što je ovaj uzvratio.
Istočni patrijarsi su podržali patrijarha i papa je izbačen iz diptiha.

Nakon njega je na presto stupio Anastasije, pristalica zelenih i on je 512. godine ubacio jednu
monofizitsku rečenicu u pesmu Sv. Trojice.

Car Justin I (518 – 527) je stupio u odnos sa Rimom. Papa Jovan I je 525. godine posetio
Carigrad.

Justinijan je 529. godine zatvorio Platonovu Akademiju a 532. godine je sazvao sastanak na
kojem su prisustvovali 6 monofizita i 6 pristalica halkedonske dogme.

553. godine održan je V Vaseljenski sabor od 5. maja do 4. juna gde je predsedavao patrijarh
Evrihije. Tu se raspravljalo o 3 poglavlja: Teodora Mopsuestijskog, Teodoreta iz Tira i Ive iz
Edese. Osuđen je i bogoslov Origen. Justin II (565 – 578) je pitanje ostavio po strani a Tiberije I
(578 – 582) je zauzeo antimonofizitski stav. Tada se javlja i antisemitizam. Vasilije I je 873/4.
pokušao da pokrsti Jevreje.

Car Mavrikije (582 – 602) je zabranio svojim službenicima da budu monasi i time se sukobio sa
crkvom a 594. godine se zamerio papi jer je patrijarh Jovan IV Posnik u svoju titulu uneo
,,Vaseljenski’’.

Foka (602 – 610), da bi našao podršku priznao je primat papi Bonifaciju VIII.

Iraklije (610 – 641) je došao na vlast 5. oktobra. Krunisao ga je patrijarh Sergije. On je uz pomoć
egipatskog učenja o dve prirode ali jedne volje pokušao da reši spor. Patrijarh Sergije je 638.
godine u narteksu Aja Sofije izdao Ektesis sa monotelitističkim aspektima. Konstantin III je
obećao da će ukloniti Ektesis ali je tada došao Iraklona a nakon toga Konstans II (641 – 668) (uz
pomoć senata i dema: plavih i zelenih). On je prvi car koji je nosio bradu a vodio je monotelitsku
politiku. U međuvremenu su Arapi za 10 godina osvojili istočne provincije Vizantije i rešili
Vizantiju monofizita. Rim je ustao protiv Ektesisa pa je on 648. godine izdao Typos kojim
zabranjuje diskusiju što je odbio papa Martin i time došao u sukob sa carem. Još opasniji je bio
Maksim Ispovednik, svetovnjak rođen oko 582. godine i živeo je do 662. godine. On se još i sa
patrijarhom Pirom sukobljavao i pobedio. Car je 18. juna 653. godine poslao Teodora Kaliopu,
novog ravenskog egzarha da uhapsi papu i prebaci ga na Istok, prvo na Naksos dok se za njega
spremala optužba. Njemu je suđeno 654. godine u Carigradu da bi u decembru Konstans II
proterao papu u progonstvo u Herzon (mesto za političke neprijatelje). Papa je živeo do 656.
godine a sačuvana su i njegova pisma. Naredne pape su podržavale monotelitizam. Takođe je
uhapšen i Maksim Ispovednik i kako ga nisu osudili, proterali su ga u progonstvo međutim
potom su ga vratili, ali kako nije priznao krivicu proteran je u Laziku gde je živeo do 662.
godine. Konstans II je dva brata zamonašio a potom jednog zamonašio i ubio. Otišao je na zapad,
u Atinu a zatim na Siciliju a 663. godine je 12 dana boravio u Rimu. Ubio ga je sluga 663.
godine na kupanju a potom ga je nasledio Konstanin IV (668 – 685). Kako nije imalo u zemlji
monofizita u novembru 680. godine do 11. septembra 681. godine je održan VI Vaseljenski
sabor na kojem se osudio monofizitizam i monotelitizam.

Justinijan II je održao Peto – Šesti ili Trulski sabor gde je doneto 102 kanona. Papa ga nije
priznao ali je on jako važan za hrišćanstvo. Istočno hrišćanstvo je skrenulo pažnju na skretanje
zapadne crkve. On je jačao misticizam i pokušao da se razračuna sa ostacima paganstva (Praznik
Brunalije – muškarci i žene išli maskirani). Dionis se slavio pred berbu grožđa a palila se i vatra
pred mlad mesec. Ostaci starog sistema veoma su dugo živeli u novom. Justinijan II je srušen
695. godine a sledeće 22 godine na prestolu je bilo 7 careva (Leontije (695 – 698), Tiberije
Apsimar (698 – 705), Justinijan II, drugi put (705 – 711), Filipik Vardan (711 – 713), Anastasije
II (713 – 715), Teodosije III (715 – 717) i Lav III (717 – 741)).

Jermenin, Filipik Vardan je održao jedan manji sabor gde je osudio odluke VI Vaseljenskog
sabora. Poslao je papi monotelitski simbol vere i skinuo slike VI Vaseljenskog sabora. Papa nije
to priznao a u tim trenutcima se javljaju i nagoveštaji ikonoborstva. Vojskovođa Lav iz Sirijie je
postavši car okončao krizu. Njegova porodica je preseljena prema granici sa Bugarskom a
pokazao se kao dobar vojskovođa pod Justinijanom II kada je dogurao do stratega teme
Anatolika. Sklopio je savez sa Artavazdom, strategom Armenijake da se 25. 3. 717. godine
dokopaju vlasti. Lav III je krunisan pred Carigradom i ubrzo je morao da izdrži opsadu Arabljana
iz 717/718. godine. Na prelazu tih godina bila je ledena zima kao nikada do tada, a Vizanticima
su pomogli Bugari i grčka vatra. Lav III je 726/741 objavio Eklogu. U njegovo vreme počinje
talas ikonoborstva. Politički gledano to je bio sukob cara i patrijarha. Posle 120 godina pobedila
je crkva. Takođe, sukob je imao i dimenziju sukoba sa monaštvom (koje je bilo fenomen za sebe,
velika ekonomska sila zbog poseda).

11.12. Ikonoborstvo 8. i 9. veka

Rano hrišćanstvo nije volelo likovne predstavke. Tertulijan pominje slikara koji nije imao šta da
slika. Hrišćani su težili za duhovnošću. Posle 200. godine, taj stav se menja. Javljaju se likovne
predstave po katakombama. Onda shvataju da nepismeni vernici bolje razumeju sliku nego reč.
Prvo su slikali jagnje, ribu, sidro, goluba sa maslinovom grančicom. Onda se rasrpavljalo da li
Isus Hrist može da se likovno oslika.

Na saboru u Elviri 305/312. su zabranjene slike. Polako je rastao broj slika – mozaika, fresaka i
ikona. U delu monaštva dolazi do erozije morala – broj nerukotvorenih ikona raste i u Maloj
Aziji se javljaju prvi znaci nezadovoljstva. Smatra se da hrišćanstvo prelazi u idolatriju i
povratak na paganstvo. 32. kanon Trulskog sabora je predvideo slikanje čovečije strane Isusa
Hrista. Evropa je ostala za ikone, a Mala Azija protiv. Deo stanovništva smatra da se gubi
duhovnost vere. Smatra se da je drugostepeni uticaj judaizma i islama. Sačuvana su pisma
patrijarha Germana (715 – 730) koji je predvideo veliku opasnost. Toma Klaudiopoljski
Konstantin iz Nikoleje su ustali protiv kulta ikona. 722/3 godine, halifa Jazi II je zabranio ikone
što je možda uticalo na Lava III. Car je želeo da kontrolište crkvu ali tek je 726. godine rešio da
ispita javno mnjenje. Poslao je vojnika da skine Hristovu sliku sa bronzane kapije carske palate
ali grupa ljudi ga je ubila na licu mesta. Tu se nalazila i neka Teodosija (probili je rogom – 29.
maja, svetica). Nedaleko od Krita je proradio vulkan i stvorilo se novo ostrvo što je Lav III
shvatio kao Božiji gnev. Aprila 727. godine tema Helada je proglasila Kozmu za cara i krenula
ka Carigradu ali je Lav III uništio. U Italiji su takođe izbili nemiri a pape su podržavale
ikonofile. Car se pritajio neko vreme i pripremao teren za 730. godinu kada se opet pokrenuo. On
je zapretio papi da će ga zatvoriti a 730. godine je sazvao silention. Patrijarh German je odbio
da učestvuje pa je smenjen in a njegovo mesto je doveden Anastasije koji je potpisao edikt u
kom su zabranjene slike. U Evropi je došlo do velikih pobuna. Car se sakrio iza silentiona. Prva
generacija ikonoboraca tvrdila je da obožavanje ikona vodi u idolatriju. Jovan Damaskin je u
svom delu ,,O izvorima vere’’ brani kult ikona. U njemu navodi da vernik gleda ikonu kao
simbol. Halifa ga je pustio jer je znao da će uneti razdor u Vizantiji. Delo je popularno u
srednjem veku a koristio ga je i Toma Akvinski. Konstantin V (741 – 775), najveći car
ikonoborac je nasledio Lava III a godinu pre je odneo i pobedu nad Arabljanima kod Akroniona
740. godine. On je 742. godine krenuo u pohod na Arabljane ali je na njega krenuo njegov zet,
Artavazd. On ga je dobio u bici i ušao u Carigrad gde ga je patrijarh Anastasije krunisao.
Međutim743. godine Konstantin V ga je pobedio u dve bitke i potom ušao u Carigrad. Tada je
ponizio patrijarha tako što ga je postavio na magarca da ga vozi po hipodromu. Konstantin V je
zakazao sabor za 754. godinu (Zakazan kao vaseljenski ali danas bez priznanja pa su onda
ikonoborilački sabori nazvani i bezglavi- ni jedan od 4 patrijarha nije bio prisutan). Ovaj je prvi
ikonoborilački sabor. Konstantin V je napisao 13 traktata protiv ikonofilstva ali su sačuvana
samo dva. Razišli su se oko pitanja arhetipa (prauzora) ikona jer su ikonorobci smatrali da Isus
mora biti isti prilikom slikanja. Ikonofili se počinju smatrati najvećim neprijateljima a 760-ih
godina su počeli progoni istih. Petar Stolpnik je stradao 761. godine a 764/5 je stradao i Stefan
Novi. Strateg Trakesijanaca iz Male Azije, Mihailo Lahanodrakon se vatreno obračunavao sa
monasima. Kako je Rim stao na stranu ikonofila, nije imao pomoć od Vizantije pa se 754. godine
za pomoć obratio franačkom kralju Pipinu Mlađem dok je Karlo Veliki potom 774. godine
uništio Langobarde. Konstantin V je provinciju Ilirik (Solun) oduzeo papi i obustavio prihode iz
Južne Italije. Pred kraj svoje vladavine je smatrao da čak i Bogorodica nije rodila Boga što je
ujedno i nestorijanski element. Njega je nasledio Lav IV Hazar (775 – 780) koji nije mnogo
mario za veru. Tada se javljaju i prvi znaci popuštanja. Bitnu ulogu je tada dobila njegova
supruga Irina (rođena u Atini). Lava IV je nasledio Konstantin VI (780 – 797) ali je u njegovo
ime vladala Irina, njegova majka. U periodu od 781 – 787. je pregovarala sa Francima
(mogućnost ženidbe Rotrude, Karlove ćerke i Konstantina VI). Ona je odmah preuzela mere za
uspostavljanje kulta ikona. Pisala je i papi koji je podržao. Smenila je patrijarha Pavla i 784.
godine je postavila svog sekretara Tarasija koji je takođe pisao papi. Ona je sazvala 786. godine
sabor ali je on rasturen privremeno. Ona se povukla ali je potom naredne godine vojsku poslala
protiv Arabljana i dovela lojalne trupe iz Evrope. S je održan 24. 9 – 10.10. 787. godine koji se
vodi kao VII Vaseljenski sabor gde je osuđeno ikonoborstvo. Tu su se stvorile i dve struje:

1) političari, koji su se zalagali na mogućnost promene i

2) ziloti, koji su bili za smenu ikonoboraca. Od 787. godine do našeg vremena te dve struje se
dele po raznim pitanjima za pregovore. Karlo u Libri Carolini nije bio saglasan ni sa jednima ni
sa drugima, pa je čak i papu doveo u nezgodnu situaciju, jer je prevode saborskih odluka dobio u
lošem prevodu, a nije razumeo ni tematiku.

Oko 790. godine javljaju se savetnici Konstantina VI i navode ga da može vladati sam. To se pre
svega javljalo u vojsci jer su oni bili ikonoborci i imali pozitivno sećanje na Konstantina V. Prvu
zaveru je Irina otkrila ali nije i drugu pa je bila proterana. Njoj je Konstantin VI ipak dozvolio da
se vrati 792. godine ali ona će ga ubrzo skinuti sa vlasti. Iskoristila je njegovu slabost prema
ženama. On se oženio ćerkom Filareta Milostivog, Marijom ali je došlo do dvorske afere sa
Teodotom pa se car uprkos protivljenju patrijarha i majke razveo od Marije i oženio Teodotom.
Venčao ih je episkop Josif ali je ovim činom nastao mihejanski spor (spor o 2. braku
Konstantina VI). Protiv njegovo braka su istupili ziloti, predvođeni monahom Teodorom
Studitskim. Irena je u leto 797. godine zbacila sina koji je ubrzo ubijen dok je ona postala prvi
car kao žena. Karlo se 25. decembra 800. godine krunisao za cara. Irinu su zbacili ikonoborci
802. godine koja je potom otišla na Lezbos a za cara je doveden Nićifor I (802 – 811) koji nije
bio zainteresovan za verska pitanja ali je opozvao Irinine odluke. On je stradao u sukobu sa
Bugarima. Naime, kada je Karlo početkom 9. veka srušio Avare i stigao do Tise, Bugari su se
proširili do Tise. Na vlast je tada došao Krum (803 – 814), panonski Bugarin. On je 809. godine
zauzeo Serdiku ali je Nićifor obnovio tvrđavu i 811. godine krenuo u pohod. Astrolozi su naime
rekli da ne ide u pohod jer je Sirijus negativno ide ka sazvežđu psa. U početku je bio uspešan i
Bugari su molili za mir, međutim on je opseo i Plisku. Malo posle toga je vojska upala u Verteški
klanac gde je totalno potučena a prvi put nakon 500 godina je car poginuo u borbi sa varvarima.

Nakon Nićifora, na vlast je došao Mihailo I Rangabe (811- 813), prvi koji ima prezime. Krum je
zauzeo čitav niz gradova uključujući i Jedrene ali ziloti su uticali na cara da uđe u bitku koji je
kod Versinikije izgubio jer su maloazijske grupe napustile bitku koje je vodio budući car Lav V
Jermenin (813 – 820). Mihailo I se zamonašio (i time sačuvao život jer kao monah ne može biti
car). U pregovorima sa Lavom V Krum je otkrivši zaveru pobegao i sravnio određene gradove a
814. godine je planirao napad na Carigrad ali je u međuvremenu umro. Mirom u Ahenu 812.
godine Vizantija je Karlu priznala titulu cara ali samo cara Franaka.

Nakon smrti Tarasija, na mesto patrijarha je došao Nićifor koji se tada našao na
zajedničkoj strani sa zelotom Teodorom Studitskim jer su obojica bili ikonofili ali u to vreme,
815. godine u Carigradu počinje drugi talas ikonoboraca kada je car sazvao drugi
ikonoborilački sabor. Jovan Gramatičar postaje najvatreniji ikonoborac a za patrijarha je
postavljen Teodot. Nakon Lava V, na presto je došao Mihailo II Amorijac (820 – 829) koji je
shvatio da je ikonoborstvo već dotrajalo i nije bilo većih progona. Njega je nasledio Teofil (829
– 843) koji je bio veliki intelektualac, oduševljen Arabljanima koji su tada na svom kulturnom
vrhuncu. On je bio ostrašćen ikonoborac, pa shvativši da je ikonoborstvo oslabilo hteo ojačati
progonima ikonofila. Teodor i Teofan iz Palestine su stradali. I pored progona Teofil je ipak
ostao upamćen kao jedan od najboljih careva a jednom nedeljno je navodno i izlazio među narod.
On je 830/1. sazvao sabor u Vlaherni, carskoj palati ali je samo ponovio prethodne argumente
ikonoboraca. Svog sina je dao na učenje Jovanu Gramatičaru, koji je nakon Antonija, 837.
godine postao patrijarh. On je i u svojoj kući imao opoziciju od supruge Teodore sa kojim je
imao jednog isna i 5 kreći. Teofilo je umro 842. godine od dizenterije i tražio je zakletvu od
supruge da će voditi ikonoboračku politiku koja je zakletvu i dala. Međutim, javila se opozicija
sa njenim bratom, cezarom Vardom.

Ferburara 843. godine je sazvala sabor gde je osuđeno ikonoborstvo. Svečano su sahranjene
sve kosti ikonoboraca i spaljene mošti Konstantina V. Tada postepeno počinje i udaljavanje od
Rima jer je on geografski razdvojen.

13. Pokrštavanje Bugara

Bugari su bili pleme tursko – onogurskog porekla, koje se početkom 7. veka nalazi na
Kavkazu. Orhan je 619. godine došao u Carigrad i primio hrišćanstvo. Avari i Sloveni su 626.
godine opseli Carigrad. Jedan njihov vođa se zvao Kuvrat koji je umro 665. godine kada se
raspao plemenski savez Bugara, a deo njih je tada pod Bajanom potčinjen Hazarima dok je deo
pod Asparuhom 670 - ih godina stigao na donji Dunav. U vreme Avarske opsade 674/678.
Vizantici nisu imali vremena da se fokusiraju na Bugare. Konstantin IV je 680/1. godine prešao
Dunav i napao Bugare ali se povukao pa su oni tada došli na prostor današnje severne Bugarske.
Oni su tu zatekli Slovene u koje su se stopili (oko 850. su se potpuno slovenizirali). Tervel je
pomogao Justinijanu II da se vrati na presto a 718. godine su potukli i Arabljane prilikom
njihove opsade Carigrada. Nakon Kruma je na vast došao Omurtag (814 - 835) koji je zauzeo
antihrišćansti stav jer se bojao uticaja crkve na politiku. Njegov sin Malamir je pogubio brata
Envealotasa jer je primio hrišćanstvo.

Boris (852 - 889) je prihvatio hrišćanstvo. Primanje hrišćanstva je značajno jer se to tada
posmatralo kao međunarodno priznanje i ulazak u civilizovani svet. Na unutrašnjem planu
interesi su to što crkva podupire teoriju o bogoizabranosti vladara. Drugi važan razlog je to što je
dovodilo do homogenizacije države i jačanja centralne vlasti zbog čega su se boljari bunili.
Nakon završetka ikonoborilačke krize u Vizantiji dolazi do ,,Vizantijske epopeje'', perioda
napretka. Tada je došao Mihailo III (843 – 867) a u carstvu značajne uloge imaju cezar Varda i
patrijarh Fotije. Varda je procenio da će doći do trke Rima i Carigrada u pokrštavanju varvara. U
tom trenutku patrijarh je bio Ignacije, monah bez političkih vizija koji je čak zamerao i Vardi za
njegov privatni život. Varda je svrgao Ignacija i doveo intelektualca Fotija, 858. godine. Smena
ipak nije prošla jednostavno pa je 859. godine sazvan sabor koji osuđuje postavljanje Fotija ali je
on saborom 860. godine potvrdio sebe. Poslao je i papi dopis da je patrijarh ali papa Nikola I nije
odgovorio a 861. godine je održan još jedan sabor gde je osuđen Fotije u čemu su učestvovali i
papski legati ali nisu imali pravo rasprave.

Papa je 863. godine održao Lateranski sabor i osudio Fotija. Fotije je uputio protest na skretanja
zapadne crkve: subotnji post, beskvasni hleb, postojanje čistilišta i rimokatiločka izmena simbola
vere po kome sveti duh proizilazi i iz sina a ne samo iz oca što je doneto na drugom saboru u
Toledu 589. godine i to je predstavljalo razliku u odnosu na istočnu crkvu.

Taj događaj se naziva Fotijeva šizma.

Boris je odlučio da prevede narod i obratio se Rimu. Rastislav je 860. godine tražio misionare iz
Vizantije sa ciljem da zaobiđe Rim, a poslati su bili Konstantin i Metodije, braća iz okoline
Soluna koji su znali slovenski. Oni su imali već i misiju među Hazarima u zaleđu Crnog Mora ali
nisu imali znatnog uspeha jer su Hazari ipak primili Judaizam. Braća su u Velikomoravskoj imali
uspeha ali je 869. godine Konstantin umro a Metodije je nastavio propoved ali se sukobljavao sa
nemačkim klerom. Konstantinovi učenici su se vratili na Balkan ali su se Bugari bojali Carigrada
kao i Velikomoravci Rima.

863. godine, Vardin brat Petrona je naneo težak poraz Arabljanima od kada počinje velika
ofanziva Vizantije prema njima.

864/5 je opkoljena Bugarska gde je Boris morao da se povinuje. Vladarska porodica je primila
hrišćanstvo, dok je hristijanizacija naroda dugotrajni proces. Boris je uzeo ime Mihailo. On je
znao dosta toga o odnosu Carigrada i Rima, pa kako je hteo patrijarha za svoju zemlju okrenuo
se Rimu. Papi je poslao 106 pitanja. U isto vreme je napisao i pismo patrijarhu Fotiju. U tom
trenutku je došlo i do pobune boljara koju je Boris skršio i pobio članove njihove porodice. Od
pape je tražio patrijarha ili autokefalnog sveštenika što nije dobio pa je užao u pregovore sa
Vizantijom. U međuvremenu, na presto je došao Vasilije I Makedonac (867 – 886). On je smenio
Fotija i vratio Ignacija. Potom je 869/70 sazvao sabor protiv Fotja koji je potvrdio smenu ali je
taj sabor važan jer su bili prisutni i delegati Bugarske. Bugari su imali arhiepiskopa koji je iznad
svih arhiepiskopa iz Vizantije što je samo neki vid autokefalnosti, ali ne i u punom smislu.

Fotije je u međuvremenu vraćen iz progonstva, a kada je Nikola umro on je vraćen i na mesto

patrijarha 877. godine. Posle 885. godine u Beograd su stigli učenici Metodija gde su se nalazili
bugarski namesnici koji su ih odveli u Preslav. Poznati su petočislenici: Kliment, Naum, Sava,
Angelar i Gorazd. Klimen je smislio ćirilcu, sličniju alfabetu za razliku od glagoljice koju je
osmislio Konstantin.

Vladimir (889 – 893) je pokušao pagansku reakciju ali ga je otac Boris porazio i oslepeo a na
njegovo mesto je doveden Simeon (893 – 927) koji će 913. godine postati i Bugarski car.

Srbi su tradicionalno pokršteni u prvim godinama vladavine Vasilija I, uzmeđu 867 – 874
godine. Misionari us nepoznati ali su iz dalmatinskih gradova. Zaključak se izvodi na osnovu
pojave hrišćanskih imena, kao što je npr Gojnikov sin Petar, rođen oko 870. godine koji je 892.
godine došao na vlast u srpskoj državi.
 Pokrštavanje Rusa

Prvi pomen je 838. godine a 860. godine su napali Carigrad koji je branio patrijarh
Fotije. Tada je bilo i pojedinačnih slučajeva pokrštavanja. 950 – ih godina, ruska kneginja Olga
je primila hrišćanstvo. Nagovarala je i Svjatoslava (963 – 972, samostalna vladavina, prethodno
majka Olga). da primi hrišćanstvo ali on je odbijao. Njegov sin Vladimir (972 – 1015) je primio
hrišćanstvo nakon njegove pomoći Vasiliju II (976 – 1025) u građanskom ratu protiv Varde
Foke. Vasilije II mu je za ženu dao svoju sestru Anu ali pod uslovom da primi hrišćanstvo.
Nakon pomoći, Vasilije II je ,,zaboravio’’ da mu pošalje se sestru pa je Vladirmir zauzeo
Herson. Vizantici su tek tada poslali princezu i misionare i Rusi su 988. godine primili
hrišćanstvo.

16. 17? Vizantijsko školstvo

Vizantija je nasledila školstvo iz antike. Oni su prihvatali antičko nasleđe ukoliko se nije
kosilo sa dogmom hrišćanstva. Onaj ko bi se obrazovao dobijao je prednost u društvu. U
Vizantiji je oko 10% stanovništva bilo pismeno što je ogroman procenat u odnosu na ostale
srednjovekovne države. Škole su bile privatne i plaćale su se. Car Aleksije I je platio sinovima
poginulih vojnika školovanje.

Škola je praktikovala tkzv. kružni sistem:

1. Elementarna škola u trajanju od 3 godine u koju se išlo sa 6-8 godina i učila se ortografija
(čitanje i pisanje), račun, pevanje i bez fizičkog za razliku od antike. Za učeni jezik važio je
atički dijalekat iz doba Perikla koji se nazivao katereusa, a narodni se zvao dimotika. Učitelji su
se nazivali didaskali. Osnovna lektira je bio Homer.

2. Sledeću stupanj je škola gramatike u trajanju od 6 godina. Uzori su bili Hesiod, Eshil, Sofkle i
Euripid. Udžbenici su bili: Dionisije Trakijski i Apolonije Diskol – Učilo se naizust (napamet).

3. Stupanj je škola retora. Uzori su bili Demosten, Libanije, Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov,
Jovan Zlatousti. Udžbenici: Dionisije iz Halikarnasa i Hermonid iz Tarsa.
- Biblioteka u Alekandriji ,,majka’’ je izgorela za vreme Cezara a potom je ,,ćerka’’ stradala 380
ih godina. Nije nijedna stradala od Arapa.

Najkvalitetnije škole: Aleksandrija za medicinu, Bejrut za pravo, Gaza za retoriku…

U 5. veku je osnovan Carigradski univerzitet, 27. februara 425. godine za vreme cara Teodosija
II. Sačinjavali su je 31 profesor: 10 grčkog, 10 latinskog, 5 grčke retorike, 3 latinske, 2 pravnika i
jedan filozof.

U 9. veku je postojala visoka škola na Magnavarskom dvoru koji je osnovao cezar Varda.

Carigradski univerzitet je obnovljen 1047. godine za vreme Konstantina IX Monomaha (1042 –

1055). Bolonja je stvorena tek 1118. godine!!. Na obnovljenom univerzitetu dekan filozofije (sa
titulom konzula/ipata filozofa) je bio Mihailo Psel, a prava (sa titulom nomofilaksa) Jovan
Ksifilin. Proučavalo se 7 naučnih disciplina u 2 stupnja:

1) trivium: gramatika, retorika, dijalektika (danas je više logika)

2) kvadrivium: geometrija, aritmetika, muzika i astronimija.

Mihaila Psela je zamenio Jovan Ital (jer je iz Italije).

U Vizantiji se podrazumevalo da intelektualci moraju poznavati bogoslovlje.

U ranoj Vizantiji postoje monaške škole a onda je na IV Vaseljenskom saboru odlučeno da će

oni morati da se bave crkvenim poslovima.

Potom se javljaju još neke discipline: egzegeza – tumačenje Biblije. liturgika – bogosluženje,
homilitika – besedništvo i apologetika – odbrana hrišćanstva.

Posle 1204. godine nema više univerziteta ali postoji intelektualna tradicija. Osnovne škole su
postojale i u selima, a više škole samo u većim gradovima. Svi intelektualci su se uglavnom
slivali u Carigrad, dok u 14. i 15. veku idu na Peloponez ili u Italiju. Tada se pojavio i isihazam a
isihasti su umeli da budu grubi prema laičkim naukama. Mnogi rukopisi su preneti u Italiju.

- 18. Ishrana u Vizantiji –

U Vizantiji nisu postojali paradajz, plavi patlidžan (Indija), paprika (Gvajana), kukuruz
(Meksiko), pasulj (Meksiko). Stav crkve je bio da se umereno jede.

750 – 1200, blage zime (jake 717/8 i 927/8). Opadanje poseda seljaka u 10. veku.

Oko 1350. godine pojačana je vlažnost. Mart – jun su najveće stope smrti jer tad vlada oskudica
hrane.

Žito (crni i beli hleb), maslinovo ulje i vino su osnovna sredstva za ishranu (takozvana tri stuba
mediteranske ishrane).

Siligitis (beli hleb), seilagilitis (manje bitan) i paksamas (dvopek, koji su jeli vojnici i monasi).
Negde se sejala pšenica (toplije) a negde: ječam, ovas i raž.

Maslina je smatrana za sveto drvo.

Što se vina tiče: 75-95% ljudi u Makedoniji se bavilo vinogradarstvom. Ostali predeli: Palestina,
Kilikija, Monemvasija, Egejska ostrva… Trgovina vinom je bila državni monopol, a trgovina se
obavljala u amforama.

Riba je često u ishrani (kuvanja, sušena, usoljena (čuva se duže), dimljena).

Meso: svinjsko meso su jeli oni koji najviše rade.

Leguminoze: neke vrste graška i pasulja… kod nas zelje. Previše skroba i ugljenih hidrata, a
malo vitamina i proteina. Oko 100 dana se postilo. 640. godine je izbila kuga. Začini su bili
preskupi.

19. Raskol crkve 1054. godine

Na zapadu je 11. Vek je veliki vek sa demografskim i gradskim usponom a u Vizantiji, posle
1025. godine. Vizantija je u period 1000 – 1020 godine najjača država ali ubrzo se pojavljuju
Normani i Seldžuci.

Manastir Klini je osnovan 910. godine u Burgonji u Francuskoj. Monasi su ustali portiv skretanja
i protiv laičke investiture, simonije (kupovine položaja) i nepoštovanja celibata.
Simonija – po Simonu koji je za novac pokušao da sazna svete tajne.

860 - ih godina je bila Fotijeva šizma. Vasilije i patrijarh Sergije su 1009. godine odlučili da se
oživi Fotijeva odredba da se papino ime izbriše iz diptiha. Sergijev naslednik, patrijarh Jevtimije
je oko 1024. godine tražio da se razgraniče interesne zone ali do toga nije došlo.

1043. godine na patrijarh je postao Mihailo Kerularije a za rimskog papu je izabran Lav IX.
Konstantin IX Monomah je u to vreme imao problema sa Normanima. Na nagovor Mihaila
Kerularija, ohridski arhiepiskop (osnovana poveljama iz 1019 i 1020) Lav je poslao oštro pismo
na zapad. Glavna pitanja oko kojih su se crkve sukobljavale su:

1. filioque (Po II Vaseljenskom saboru, sveti duh proizilazi samo iz oca a na zapadu su 589.
godine na II Toledskom saboru doneli da Sveti Duh proizilazi i z sina).

2. pitanje kvasnog i beskvasnog hleba

3. subotnji post na zapadu i

4. čistilište na zapadu

Pismo Lava je prosleđeno u Rim koje je primio cardinal Humbert. Papa je odgovorio pismom u
kome se odgovara na neslaganja a između ostalog se naglašava da su oni koji ne poštuju rimsko
učenje jeretici i ne pripadaju crkvi. Mihailo Kerularije je poslao pismo Petru Antiohijskom u
kojem mu zamera što pominje papino ime u diptihu. Početkom 1053. godine vizantijski položaj u
Italiji je uzdrman pa je car bio u dobrim odnosima sa papom.

Proleća 1054. godine tročlana komisija koju su činili kardinal Humbert, Fridrih iz Lorana i Petar
iz Amalfija. Papa Lav IX je preminuo 19. aprila što je dodatno zakomplikovalo stvari. Car je
pokušao da izgladi situaciju. Nikita Skitat iz Studiona je napisao delo gde napada rimsku kuriju,
ali se ubrzo odrekao traktata protiv kurije i 24. juna ga spalio. Delegacija je odbila da pregovara
sa patrijarhom zbog uvreda. U subotu 16. jula u Aja Sofiji papski legati su stigli do oltara i
spustili bulu kojom papa baca anatemu na carigradskog patrijarha. Pred izlazak su simbolično
otresli prašinu i rekli: ,,Neka bog vidi, neka bog sudi’’. Konstantin IX je poslao glasnike da ih
vrati, međutim pregovori nisu usledili. On se morao izjasniti pa je naravno stao na stranu
carigradskog patrijarha. Patrijarh je zatvorio sve latinske crkve i to poslao i istočnim
patrijarsima. Mijailo Kerularije je takođe odgovorio anatemom.

21. Isihazam

U 14. veku pape su od 1307 – 1378 godine u Avinjonu a kada se papa vratio počela je nova kriza
jer se počeo birati i u Rimu i u Avinjonu. U jednom trenutku je bilo čak i 3 pape. Kriza je
okončana 1415. godine.

1310 – ih godina vlada velika glad. U Carigradu 1307. godine ljudi umiru od gladi. 1347. godine
izbija kuga a kreće i najezda Turaka dok na zapadu 1337 – 1453 sa prekidima traje stogodišnji
rat. U Vizantiji je bilo više građanskih ratova a tada se obnavlja i isihazam u okviru vizantijske
crkve. Sukob Varlaama iz Kalabrije i Grigorija Palame. Isihazam predstavlja duhovni pokret u
kojem su monasi stremili da se okrenu bogu i razviju bezosećajnost za sve ovozemaljsko. Isihija
znači spokoj, tišina, mir… Oni su upravo bili ti: Molčalnici – ćutljivi ili oni koji žive u molitvi.
Isihazam je tek u 14. veku postao pokret ali mu se koreni nalaze još u 4. veku i vezuju se za
Makarija Velikog i Evandrija Pontijskog. Potom: Vasilije Veliki i Grigorije Nazijanski, Jovan
Lestvičnik (6/7 vek), Teodor Studitski…

Izvori isihastičke misli se svode na dva izvorišta:

1) Praksa življenja isihasta i 2) Mistično učenje – Pseudo Dionisije Areopagit. Pseudo jer je
istoimeni bio 1. episkop Atine u 1. veku a oko 500. godine živi bogoslov koji se isto tako
potpisivao ali nije on.

Pravi duhovni preteča je Simeon Novi (10/11 vek) Bogoslov koji živi za vreme Vasilija II. On je
bio monah u Studionu a potom i iguman Sv. Mamarta u Carigradu. Samo trojica su imali naslov
bogoslov: Jovan, Grigorije i Simeon koji je najveći mistik Vizantije.

Obnova isihazma u 14. veku vezuje se za Grigorija Sinaita. On je putovao u Kapadokiju, Kipar,
Sinaj, Jerusalim i Krit gde je upoznao starca Arsenija. Potom je otišao na Sv. Goru a oko 1320.
godine se preselio u Parov, planinsku oblast na granici Vizantije i Bugarske. Među njegovim
učenicima u Bugarskoj su: Teodosije Trnovski i poslednji bugarski patrijarh Jevtimije. Učenik
mu je bio i Kiprijan, kasniji episkop Rusije kao i Romil Ravanički i Grigorije Gornjački u
srpskoj državi. Patrijarh Kalist je napisao žitije Grigorija Sinaita.

Posebna praksa isihasta jeste umna molitva u kojoj su trebali da dostignu viziju božanske
svetlosti u tišini i određenom položaju (glavu na grudi, ka srcu uz usporeno disanje i izgovaranje:
,, Gospode Isuse Hriste, sine božiji, pomiluj me’’). Ta svetlost predstavlja svetlost sa Tavroske
gore odakle se Isus Hristos javio. Grigorije Palama je imao dublje učenje.

Obnova isihazma je bila i neka vrsta borbe za čistotu vere.

Čitav spor započeo je Grk Varlaam iz Kalabrije. On je bio upoznat sa idejama koje prethode
humanizmu i došao je u Vizantiju. Napisao je i spise protiv rimokatoličkih novina a imao je i
veoma surov verbalni sukob sa Nićiforom Grigorom oko 1330. godine koji ga je pobedio jer je
bio višeg intelektualnog ranga a i argumenti su mu bili bliži Vizanticima. Varlaam je putovao po
Vizantiji i saznao je o isihazmu što je njemu izgledalo strano jer je na zapadu Bog nedostižan.
Počeo je optuživati isihaste i izazivao ih. Odgovor je došao sa Sv. Gore od Grigorija Palame,
monaha velike učenosti. On je bio po Sv. Gori i u Solunu. Postao je i iguman manastira
Esfigmen, najradikalniji manastir na Sv. Gori. On je napisao delo: trijada u odbranu isihazma
gde je opisao hiljadugodišnju tradiciju misticizma vizantijske crkve. (Slične su Toma Akvinski –
Summa theologica i Summa contra gentiles). Trijade sadrže 3 puta po 3 traktata a važan je 3.
traktat 2. trijade. Svetogorski tomos je potpisan od svetog prota, uglednih staraca... Vizantija se
podelila na pristalice i protivnike isihazma. Ovaj spor postoji dosta u nazad. Varlam je bio
predstavnik nominalističkog agnosticizma (nominalizam – svi opšti pojmovi su apstraktni,
agnosticizam – smatranje da se nešto ne može saznati) dok je Grigorije Palama zastupao mistični
realizam čiji je cilj bio da se smanji ogromna razlika između Boga i čoveka i on se slaže da se
Bog ne može saznati ali pojedini mogu osetiti njegovu energiju.

Biblija je dvosmislena po tom pitanju jer:

1) Jevanđelje po Jovanu kaže: ,, Niko ga nije video’’ dok

2) Jevanđelje po Mateju kaže: ,,Blaženi i čista srca će ga videti’’.

Grigorije Palama je 1348. godine sreo i srpskog cara Dušana a kada je bio zarobljen 1354.
godine srpska država je platila njegov otkup.

Isihastički spor je pretio da podeli Vizantiju na dva dela kao u period ikonoborstva.

Andronik III je sazvao sabor 10. juna 1341. godine u Aja Sofiji gde je prevagu odneo Grigorije
Palama iako je Varlaam imao podršku patrijarha Jovana XIV Kalekasa.Ovaj sabor je uglavnom
vodio Jovan Kantakuzin jer Andronik III nije bio puno zainteresovan za ovo pitanje. Varlaam je
potom napustio Vizantiju a ovaj događaj predstavlja 1 od 6 sabora gde su pobedili isihasti. 6 od
narednih 7 patrijarha su bili isihasti. 15. juna 1341. godine je umro Andronik III. Jovan
Kantakuzin je bio za isihazam, a njegovi protivnici u građanskom ratu protiv. Kada je postao car
1347. godine organizovao je sabore u kojima je trijumfovao isihazam.

Poslednji sabor održan je 1358. godine gde je osuđen Prohor Kidon. Grigorije Palama je
kanonizovan.

U 15. veku je bilo predloga da se ovih 6 sabora proglasi IX Vaseljenskim saborom, a da se

Fotijev proglasi VIII Vaseljenskim saborom.

20. Lionska unija

U period 1204 – 1261 Carigrad se nalazio pod latinskom upravom. Obnovitelj, Mihailo VIII
Paleolog (1261 – 1282) je imao za cilj da spreči ponovno osvajanje Carigrada i obnovu
Latinskog carstva. Titularni nalsednik se i dalje prenosio narednih 100 godina, a birao se i dalje
latinski patrijarh. Pretnju je predstavljao Manfred Sicilijanski (1254 – 1266) i Venecija, izazvana
zbog vizantijskog okretanja Đenovi. Vizantija je takođe od Viljema II Viladruena, zarobljenog
nakon bitke kod Pelagonije 1259. godine preuzela deo Peloponeza sa gradovima: Mistrom,
Mainom i Monemvasijom. Mihailo VIII je vodio i pregovore sa Venecijom, kojoj je ustupio
Koron i Modon dok su Đenovljani dobili Galatu a takođe je igrao na kartu sukoba Manfreda
Hoenštaufena sa papom. Papa Urban IV (1261 – 1265) je odmah po početku pontifikata
nagoveštavao krstaški pohod i oslobodio je Vlijema Viladruena od zakletve položene
vizantijskom caru. Mihailo VIII je pokušao da pregovara sa Manfredom ali nije uspeo. Tu se
potom našao i poslednji latinski car Balduin II Kurtene koji je posredovao izmirenju pape i
Manfreda. Mihailo VIII je potom pokušao pričama o uniji da olakša papine planove a ubrzo
potom papa Kliment IV (1265 – 1268) je pozvao Karla Ažujskog, brata Luja IX Svetog da
preuzme Južnu Italiju i Siciliju od Manfreda što je i uspeo nakon bitke kod Beneventa 1266.
godine. On je potom osvojio neke blasti u Albaniji i ušao u savez sa Vilijemom Viladruenom čija
se ćerka Izabela udala za Karlovog sina, Filipa a svoju ćerku Beatriče je udao za Filipa Kurtenea,
sina Balduina II Kurtenea.

Rim je uniju tražio pod svojim uslovima, što podrazumeva priznavanje pape za vrhovnog
poglavara hrišćanske crkve. Karlo Anžujrski je sklopio i savez sa Bugarskom i Srpskom
državom 1267/8. godine. Mihailo VIII je odgovorio tako što je favorizovao ohridskog
arhiepiskopa protiv srpske arhiepiskopije i bugarske patrijaršije. Jovan IV Laskaris (1254 –
1258), kako je bio svrgnut sa prestola otišao je na zapad i stao na stranu Karla Anžujskog.
Mihailo VIII se obratio Luju IX Svetom kome je slao izaslanike i obećanja za uniju. Delegacija
je spomenula i pretnje njegovog brata Karla Anžujskog međutim Luj IX je obećao da će ga
povesti u krstaški pohod 1270/1. godine a poslao je i dva franjevca kao izaslanike.

Mihailo VIII je 1273. godine sazvao sabor sa ciljem sklapanja unije ali mu se oštro suprotstavio i
oborio argument Jovan Vek.

Papa Grgur X (1271 – 1276) je 1274. godine sazvao sabor u Lionu u svrhu reforme crkve,
pomoći Grcima i osvajanja Jerusalima, a Mihailo VIII je dobio garanciju da će njegova
delegacija neometano stići. Car je poslao sekretara Georgija Akropolita, bivšeg patrijarha
Germana III i nikejskog mitropolita Teofana. Sabor je počeo sa radom 7. maja u hramu Sv.
Jovana u Lionu. Rim računa kao XIV Vaseljenski sabor. Vizantijska delegacija je kasnila zbog
oluje na jugu Peloponeza, a ujedinjenje je potpisano 6. juna 1274. godine. Tu su prisustvovali i
franjevac Bonaventura kao i dominikanac Toma Akvinski. Kako je proglašena unija, Karlo
Anžujski nije mogao da očekuje mogućnosti napada na Vizantiju.

Unija je u Vizantiji odbačena i od sveštenstva i naroda. Protiv Mihaila VIII je ustala čak i
njegova najbliža porodica. Njegova žena Eulogija Paleologina je otišla kod ćerke, Irene koja je
bila udata za bugarskog cara Konstantina Tiha ( 1257 – 1277). Protiv cara su ustali i Arseniti,
sledbenici zbačenog patrijarha Arsenija. Jovan Tesalijski (1268 – 1289) je sazvao sabor 1278.
godine na kojem je Mihailo VIII ekskomuniciran iz crkve. I na zapadu su videli da se unija ne
sprovodi (1277/1279) a i papino ime nije vraćeno u diptih. Papa Nikola III (1277 – 1280) je
mirnim putem pokušao sklopiti uniju ali nije uspeo a kada je on umro na tron Sv. Petra je došao
Martin IV (1281 – 1285) koji je Mihaila VIII proglasio za jeretika i ekskomunicirao, a
vizantijsku delegaciju je bacio u tamnicu.

U Orvijetu, 1281. godine Venecija, Karlo Anžujski i Balduin II stvorili su koaliciju protiv
Vizantije. Mihailo VIII je našao saveznike takođe: Andronika II je oženio Anom Ugarskom, koji
su zadržali Srbe, Bugare je pritisnuo Zlatnom Hordom na čelu sa kanom Nogajem koji je bio
oženjen Mihailovom vanbračnom ćerkom Evrosinom. Ikonijski sultanat je pritisnuo
mongolskom državom kana Huluhaua, a Karla Anžujskog je pritisnuo Pedrom III Aragonskim
koji je bio nećak Manfreda Hoenštaufena i koji je avgusta 1282. godine preuzeo krunu Sicilije,
posle ,,Sicilijanskog večernja’’.

Mihailo VIII je umro u jesen 1282. godine u Trakiji gde su ga i u nekom selu sahranili i tek posle
nekog vremena ga prebacili u Selimvriju (prvi veliki grad kad se krene iz Carigrada na
Mramornom moru). Andronik II je na saboru osudio patrijarha Jovana Veka i Mihaila VIII
Paleologa, a crkve su ponovo posvećene.