You are on page 1of 10

Pojam paradigme

U osnovi svake nauke čeži neka koncepcija stvarnosti ili dela stvarnosti. Ova koncepcija stvarnosti
često se naziva modelom stvarnosti, slikom sveta, pogledom na svet, gledištem, stanovištem,
osnovnom idejom, teorijsko-metodološkim uverenjem, paradigmom i sl. Ne može se nešto ispitivati,
razumeti, objašnjavati ili kritikovati, ako se ne ispistuje, razume, objašnjava ili kritikuje sa nekog
teorijskog ili vrednosnog stanovišta – paradigme. Interpetracija činjenica prosto nije moguća bez
jedne određene paradigme koja omogućava selekciju, klasifikaciju, vrednovanje i kritiku činjanica „U
nedostatku paradigme ili kandidata za paradigmu sve činjenice koje bi moguće pripadale razvitku
određene nauke izgledaju jednako relevantne. A kai posledica, prikupljanje činjinica postaje slučajna
aktivnost pre neko aktivnost koju znamo iz dosadašnjeg naučnog razvitka“. Tako se, na primer,
ptolomejska astronomija zasnivala na geocentričnoj koncepciji prirodne stvarnosti, dok se
kopernikanska astronomija zasniva na heliocentručnoj koncepciji kosmosa.

Od kongnitivne prema normativnoj funkciji paradigme

Kada se prohvata određena paradigma, onda se moraju prihvatiti i sve konsekvencije koje iz nje slede
u pogledu kriterija, metoda, zakona, užih teorija i opšte orijentacije u ispitivanju stvarnosti. Naučni
rad koji se odvija na osnovu prihvatanja određene paradigme ne može se odvijati na neki drugi način,
pa napuštanje rada u nauci koju ta paradigma definiše. Ta profesionalizacija unutar usvojene
paradigme dovodi do otpora prema promeni paradigme. „Odbaciti jednu paradigmu bez da se ona u
isto vreme zameni sa nekom drugom znači odbaciti samu nauku“.

„Ljudi čije se istraživanje zasniva na zajedničkoj paradigmi obavezni su da koriste ista pravila i kriterije
naučnog rada. Ta obaveza i očigledna saglasnost koja iz nje sledi preduslovi su za normalnu nauku tj.
za stvaranje i nastavljanje određene straživačke tradicije“. I tako se vremenom naglasak premešta sa
kognitivnih na normativne funkcije paradigme. U početku je anučnik svestan šta može i šta ne može
uloviti pojmonom mrežom paradigme koju usvaja, ali se vremenom okreće samo prema oome što
može, zanemarujući, izostavljajući ili svesno negirajući činjenice koje nisu u skladu sa paradigmom.
Paradigma se postepeno pretvara u dogmu, a nauka koju Kun naziva „normalna nauka“, koja se
izgrađuje na osnovu te paradigme, u dogmatsku nauku. Čitav posao „normalne nauke“ svodi se na
razradu, razvijanje i usavršavanje isključivo onih kriterijuma, užih teorija, zakona, metoda, tehnika i
pitanja koja omogućuje prihvaćena paradigma. Sva ostala pitanja, koja bi se odnosila na nove
činjenice, nove teorije ili čak nove paradigme, izlaze van okvira „normalne nauke“ . Ona se proglašava
za nebitna, besmislena, ili u najboljem slučaju za predmet interesovanja neke druge nauke. Tako
određena paradigma može da spreci zajednicu naučnika da uopšte zapaza neke veoma značajne
probleme. I ne samo to. Ako ih zapaze, oni ih nastoje svesti na rešenja „normalne nauke“, premda je
prevođenje tih pitanja u konceptualne i metodološke okvire njihove paradigme često nemoguće i
pogrešno. Jedan od razloga zašto „normalna nauka“, kako izgleda, napreduje tako brzo, jeste što se
njeni praktičari koncentrišu na probleme koje mogu da reše pomoću usvojene paradigme. „Normalno
istraživanje, koje jeste kumulativno, obično duguje svoj uspeh sposobnosti naučnika da odabere
probleme koji se moju rešiti konceptualnim i instrumentalnim tehnikama bliskim onima koje već
postoje“. (Tune se u stvari vizija realnosti koju ima naučnik jako sužava. Možda je ovo sužavanje vizije
jedna od negativnih posledica prihvatanja određene paradigme, ali kao kompenzaciju za taj gubitak,
naučnik dobija dublji uvig u posebne i pojedinačne osobine realnosti koju ispituje).

Odbacivanje stare i prihvatanje nove paradigme

Kun smatra da jedna paradigma ostaje važeća sve dok se ne iscrpe bitna pitanja koja je moguće
postaviti na osnovu te paradigme. Kada se vše ne mogu postavljati pitanja, to je siguran simprom
iscrpljenosti paradigme. Osnovnom simptomu pridružuju se i neki drugi, kao što su: a) istraživanje
nezadovoljstva sa postojećom paradigmom, b) ukazivanje na pojave koje nije moguće objasniti na
osnovu stare paradigme, c) pojava različitih stavova prema postojećoj paradigmi, d) povratak
filozofskim pitanjima koja zadiru u temlejne pretpostavke nauke, i sl. Interesantno je zapaziti da se
„normalni naučnik“ okreće filozofskim pitanjima i postaje svestan temeljnih pretpostavki svoje nauke
tek onda kada njegova nauka dođe u krizu. Kriza stare paradigme označava početak traganja za
novom paradigmom. Pojava nove paradigme izgleda da je direktan odgovor na krizu stare (
paradigme). „Sve krize počinju tako što paradigma postaje sumnjiva, a kao posledica toga dovede se
u pitanje i pravila normalnog istraživanja....Sve krize se završavaju sa pojavljivanjem novog kandidata
za paradgmu i sa kasnijom borbom oko njenog prihvatanja“ „ Prelaz od paradigme koja je u krizi na
novi paradigmu, iz koje može da se pojavi nova tradicija normalne nauke, nije kumulativan proces,
koji se postiže proširivanjem ili usavršavanjem stare paradigme. Naprotim, radi se o rekonstrukciji
oblasti sa novim osnovama, o rekonstrukciji koja menja neke najosnovnije teorijske generalizacije u
toj oblasti, isto tako kao i njene metode i primene koje su bile moguće na osnovu stare paradigme
....Kada se ovaj prelaz dovršo. profesija će proemniti shvatanje oblasti , svoje metode i svoje ciljeve“.
Tada se iste činjenice dovode u nove međusobne odnose zato što su smeštene u novi teorijski okvir.
Svaka zamena stare paradigme novom menja način posmatranja, istraživanja i vrednovanja prirodnog
i društvenog unierzuma. Prihvatanje nove paradigme podrazumeva, dakle, redefinisanje stare nauke
u skladu sa novom paradigmom. Nešto od stare nauke će prosto otpasti kao nevažno, nešto će se
odbaciti kao vannaučno, nešto će biti proglašeno besmislenim. Nova paradigma, koja nudi nove
kriterijume značajnosti , može da se istakne kao značajno ono što je sa gledišta stare paradigme
izgledalo beznačajnim, kao predmet interesa nauke ono što se smatralo vannaučnim, a ono što je
proglašeno besmislenim može da postane centralni smisao nauke kojoj u osnovi leži nova paradima.

Revolucija u nauci

Da bi se razumelo Kunovo shvatanje revolucije u nauci, potrebno je objasniti razliku koju on čini
između tzv. „Normalne nauke“ i „izuzetne nauke“. Pod „normalnom naukom“ Kun podrazumeva
nauku koja se razvija na osnovu osređene paradigme. Ta paradigma , kako sam već naglaso, određuje
ne samo opštu orijentaciju u istraživanju, eć i kriterijume značajnosti, teorije, metode i pitanja koja
se mogu postavljati. „Normalna nauka“ se iscrpljuje u određivanju bitnih činjenica približavanju
teorije činjenicama i razradi same teorije. Pri tome, upozorava Kun, čitav ovaj posao na izradi teorije,
usavšavaju metodologije i iznalaženju preciznih mernih instrumenata pokazuje da se u oblasti
normalne nauke može govoriti o progresu. „Ukratko, samo u periodima normalne nauke progres je i
očigledan i osiguran. U tim periodima, međutim, naučna zajednica ne može posmatrati plodove
svoga rada na drugačiji način. Jedinica naučnog uspeham kaže Kun, jeste rešen naučni problem sa
stanovišta usvojene paradigme. Što je veći broj rešenih problema, to je i ideju progresa lakše
zastupati i braniti. Broj bitnih pitanja i odgovora koji se mogu dobiti na ta pitanja nužno je ograničen
ograničenošću same paradigme. Praktikovanje nauke na osnovu usvojene paradigme, dakle, nije
beskonačan proces. Vremenom se iscrpljuje data paradigma. Uporedo sa iscrpljivanjem te
paradigme, raste broj pitanja na koja se ne može odgovoriti na osnovu te paradigme. Javlja se
neodložna potreba za novom paradigmom. I kada se pojavi nova paradigma i kada ona postane
osnova za interpretaciju činjenica, tada i svi oni problemi, koji su se smatrali rešenim sa gledišta stare
paradime, postaju nanovo problemi koje treba rešavati. Tada tek postaje jasno da se ideja naučnog
napretka mora razmatrati sa više kritičkog smisla, smatra Kun. Reinterpretacija čitave dotadašnje
„nornalne nauke“ sa gledišta nove paradigme podrazumeva i reinterpretaciju svih pitanja i odgovora
koji su bili mogući na osnovu stare paradigme. To je trenutak koji označava prelaz sa „normalne
nauke“ na „izuzetnu nauku“. „Prelaz od stare na novu paradigmu je naučna revolucija“. Pri tome Kun
upozotava da se „naučne revolucije ovde uzimaju kao one ne-kumulativne epizode u razvitku u kome
se jedna starija paradigma u celini ili delimično zamenjuje sa jednom novom koja joj je suprotna. Ona
nova paradigma ne mora da znači nikakav progres u odnosu na staru paradigmu. Ona samo može da
reši probleme koje stara paradigma nije mogla da reši. Ali zato nova paradigma ne može da reši neke
probleme koje je stara paradigma uspešno rešavala. Ne može se uspostaviti nikakva vrednosta
hijerarhija između većeg broja paradigmi, pošto svaka paradigmra rešava ograničen broj problema.
Ideju progresa Kun ne negira. On je samo rezerviše za „normalnu nauku“. Progres u toj nauci može se
odvijati samo kao razvijanje svih onih mogućnosti koje su sadržane u paradigmi. Čim se te
mogućnosti iscrpu, stara paradigma mora se zameniti novom. Ali se tu radi samo o zameni, a ne o
bilo kakvom progresu. Tu nema kontinuiteta. Kontinuitet podrazumeva ratvijanje nečega na osnovu
jednog principa. Kada se taj princip napusti, nastaje potpuni prekid, diskontinuitet. Između stare i
nove paradigme nema pomirenja. Prirodni i društveni univerzum posmatrani sa gledišta dveju
paradigmi, pokazuju sasvim različito.

Ko nudi paradigmu

Čovek koji nudi novu paradigmu obično nije čovek normalne nauke. On nije formiran – što se tiče
njegova iskustva, načina posmatranja, korišćenja metoda, zakona i teorija – na pretpostavkama
normalne nauke.

To je obično čovek izvan te nauke, ili pak čovek iz te nauke, ali dovoljno mlad u toj nauci da još nije
uspeo da se ograniči i dogmatizuje postupcima svoje nauke. Od onih koji su ostareli u svojoj nauci,
koji napamet znaju njene teorije, metode, tehnike, zakone i organizaciju, ne može se očekivati da
ponude novu paradigmu. Oni su toliko okoštali u kanonima svoje nauke, da su pretežno sposobni za
reprodukovanje te nauke, ali ne i za novo stvaralaštvo. Prema tome, otpor prema promeni nije samo
karakteristika života i rada izvan nauke. Ovaj otpor je karakterističan i za ljude u nauci.Ovu poznatu
istinu izrazio je još Darvin na kraju svoga dela Poreklo vrsta sledećim rečima „ Premda sam potpuno
ubeđen u istinitost gledišta koje zastupam u osvoj knjizi....ja ni u kom slučaju ne očekujem da ću
ubediti iskusne prirodnjake čiji je duh ispunjen mnoštvom činjenica koje su sve, tokom niza godina
posmatrane sa stanovišta koje je direktno suprotno mome...Al ja dledam s poverenjem u budućnost
– u mlade i tek dolazeće prirodnjake, koji će biti sposobni da nepristrasno ispitiaju obe strane
pitanja“. M.Plan u svojoj Naučnoj autobiografiji tužno primećuje: „Nova naučna istina ne trijumfuje
tako da ubeđuje svoje protivnike i da im omogućuje da vide svetlo, već tako što njeni protivnici
eventualno umiru, a nova generacija stasavajući upoznaje se s njom“ Ako se i desi, što je veoma
retko, da i stariji naučnik ponudi novu paradigmu, onda je to sigurno čovek koji dugo vremena obraća
pažnju na pojave koje se ne daju objasnit na osnovu paradigme njegove nauke, tj. na pojave koje
odstupaju od konceptualnih i manipulativnih pravila „normalne nauke“.

Kritika Kunove paradigme

I sam Kun je u svojoj knjizi Struktura naučnih revolucija pošao od jedne paradigme – naučni rad nije
proces postepenog građenja i usavršavanja, već kvalitativni skoj sa jedne na ddrugu koncepiju
realnosti, sa jedne na drugu paradigmu. Nasuprost tradicionalnom shvatanju naučnog rada kao
kumulativnog procesa, Kun nam je predložio jedno drugo shvatanje direktno suprotno ovome. I kao
što je sam primetio, svaka paradigma je ograničenja i ne može da odgovori na neka pitanja koja su
rešiva sa gledišta druge paradigme. Da vidimo koja su to pitanja kojaKunova paradigma ostavlja bez
odgovora , na koja pruža polovičan odgovoor, na koje nudi pogrešan odgovor, a na koje uopšte ne
moeže da odgovori. Sam Kun priznaje da u svojoj knjizi nije skoro ništa rekao o paradigmama u
oblasti društvenih nauka, niti o pitanjima koja zadiru u sociologiju nauke – o spoljašnjim socijalnim,
ekonomskim i intelektualnim uslovima u razvitku nauka. Zato ću se ja, u delu ovoga poglavlja koje se
bavi kritikom Kunove knige , ukratko pozabaviti baš onim što Kun kao fizičar nije učinio i što,
verovatno, nije ni mogao da učini. Kun smatra da se „normalna nauka“ u jednom periodu razvija
isključivo pod kontrolom jedne paradigme. Međutim, „normalna nauka“(u isto vreme ili u raznim
vremenskim periodima) može da se zasniva na jednoj ili više koncepcija stvarosti (paradigmi). Tako
se na primer sociologija može da zasniva na funkcionalističkoj koncepciji društvene stvarnosti i na
markstističkoj koncepciji društvene stvarnosti.

Prvo pogledajmo kakva je slika stvarnosti koju nudi funkcionalizam. Funkcionalisti smatraju:

1. Da je društvo stabilan sistem


2. Da su delovi tog sistema dobro integrisani
3. Da svaki deo sistema ima određenu funkciju tj. da pridonosi održavanju sistema
4. Da se glatko funkcionisanje sistema zasniva na saglasnosti o osnovnim vrednostima sistema
5. Da je društveni red osnovna pretpostavka za uspešno funkcionisanje sistema
6. Da je svako odstupanje od takvog reda disfunkcionalno, devijantno, patološko.

Sve što je funkcionalistički orijentisana sociologija uradila, što radi i što može da uradi, zasniva se
na ovoj koncepciji društvene stvarnosti. Sva pitanja koja ona postavlja i svi odgovori koje ona
dobija na ta pitanja nužno su uslovljeni i ograničeni njenom polaznom pretpostavkom, njenom
koncepcijom društvene stvarnosti, njenom paradigmom, da se poslužimo Kunovim izrazom.
Pogledajmo sada kakvu sliku stvarnosti nudi marksizam. Marksisti smatraju:

1. Da je društvo nestabilan sistem


2. Da su neki značajni deloi sistema neintegrisani i da ih čak nije moguće integrisati u postojeći
sistem
3. Da su neki delovi sistema, pa svom položaju u sistemu, orijentisani na rušenje sistema.
4. Da u jednom klasno podeljenom društvu ne može biti govora o saglasnosti o osnovnim
vrednostima sistema.

5. Da je klasna borba osnovna karakteristika sistema


6. Da su delovi sistema koji ga narušavaju nosioci novog, naprednog i revolucionarnog.

Ovo odnovno poređenje ( koje je pre ilustrativno neko iscrpno) koncepcija je društvene stvarnosti
(paradigmi) koje leže u osnovi sociologije kao nauke, pokazuje da se marksistički orijentisana
sociologija zasniva na potpuno suprotnom shvatanju društvene stvarnosti od onoga shvatanja koje
nudi funkcionalistički orijentisana sociologija. Tamo gde funkcionalisti govore o stabilnosti, marksisti
govore o nestabilnosti. Tamo gde funkcionalisti ističu integrisanost, marksisti naglašavaju sukob.
Tamo gde funkcionalisti nagla[avaju ravnotežu, marksisti ističu narušavanje ravnoteže. Tamo gde
funkcionalisti ukazuju na saglasnost, marksisti ukazuju na sukob interesa. Tamo gde funkcionalisti
upozoravaju na red, marksisti ističu kritiku svega postojećeg. Tamo gde funkcionalisti predlažu
organizaciju, marksisti predlažu revoluciju. Pitanje koje se logično nameće glasi: koja je od ovih
koncepcija društvene stvarnosti teorijski i metodološki plodnija, tačnija i istinitija? Moguća su, bez
mnogo razmišljanja, tri odgovora na ovo pitanje: 1. da je funkcionalistička koncepcija društva
prirodnija, tačnija i istinitija, 2. da je marksistička koncepcija društvene stvarnosti nadmoćna
funkcionalističkoj 3. da su obe koncepcije teorijski i metodološki plodne, da svaka od njih tačno
opisuje jednu stranu društvene stvarnosti i da je svaka delimično istinita. Kun bi verovatno bio
spreman da prihvati treći odgovor, ali, što je najzanimljivije, on sam nikaa ne bi postavio pitanje o
tome koja je paradigma plodnija, tačnija i vrednija. Mislim da se to pitanje ne može izbeći. Sva tri
navedena odgovora moraju se kritički ispitati. Tek nakon kritičkog ispitivanja, u koje se ovom prilikom
ne mogu upuštati, može se reći koja je paradigma metodološki i epistemološki vrednija. Ovde ću
navesti samo rezultat takve analize, koji pokazuje da se sva tri gornja odgovora moraju uzeti krajnje
kritički. Naime, pažljiva analiza pokazuje da plodnost, tačnost i istinitost koncepcije zavise od toga
koliko ona adekvatno opisuje, istražava i objašnjava osobine same društvene stvarnosti u datom
društveno-istorijskom trenutku. U izvesnim društveno-istorijskom periodima i situacijama
funkcionalistička koncepcija društvene stvarnosti može biti adekvatnija, plodnija i istinitija, dok u
nekim drugim periodima i uslovima marksistička koncepcija može da se pokaže nadmoćnom u
pokušaju da tačno opiše, definiše i objasni društvene pojave. Kun smatra da kriza paradigme nastupa
zato što se vremenom iscrpljuju mogućnosti paradigme. Broj relevantnih pitanja koja je moguće
postaviti na osnovu date paradigme uvek je ograničen. Ova ograničenost broja pitanja uslovljena je
ograničenošću same paradigme. Kada se sva relevantna pitanja isrcpe – paradigma je u krizi. Mora se
priznati da je Kunovo gledište delimično valjano ukoliko se radi o prirodnim naukama. Fizička
realnost ostaje relativno ista kroz dugi period vremena, dok se naša percepcija te realnosti s vremena
na vreme menja, u zavisnosti od baših teorijskih stanovišta, vrednosti sistema, problema i potreba.
No, Kunovo gledište ne zadovoljava ukoliko se radi i društvenim naukama. Ovde ne samo da se s
vremena na vreme menja naša percepcija društvene srealnosti, nego je i sama ta realnost podložna
čestm i kvalitativnim promenama. Prema tome, kriza paradigme ne mora da nastupi zbog
iscrpljenosti paradigme tj. zbog toga što se na osnovu nje ne može dalje ravijati „normalna nauka“,
već kriza paradgme može da nastupi i zbog toga što se promenila sama društvena realnost, koju stara
paradigma više ne opisuje, ne izražava i ne objašnjava na adekvatan način. Izmenjena realnost
zahteva paradigmu koja će biti adekvatna toj i takvoj realnosti. Samo u društveno nestabilnim
situacijama, u situacijama u kojima ljudi doživljavaju nesigurnost (krizu) svoga položaja, ili položaja
svoje grupe ili čitavog društva, moguće je da se pojavi sumnja u ispravnost dotadašnjeg njihova
života, mišljenja i vrednovanja. Sa pojavom sumnje dovodi se u pitanje apsolutni način mišljenja,
verovanja i vrednovanja, toliko karakterističan za stabilne društvene strukture, i na svetlo dana
izbijaju kriterijumi koji se povezuju sa mestom, ulogom i očekivanjima grupa u društvenom vremenu i
prostoru.

Jedna paradigma može da se zameni nekom drugom paradigmom i pre nego što prva paradigma
iscrpe svoje mogućnosti, pre nego što je verifikovana normalnom naukom. Zamenu paradigme mogu
uzrokovati empirijski razlozi ( činjenice koje odstupaju) već i teorisjki razlozi. „IZgleda da dominantna
teorija može biti zamenjena ne zbog rastućeg empiruskog pritiska (koji može biti sasvim neznatan)
već zbog nesmetanog stvaranja novih i nepomirljivih teorija (inspirisanih možda različitim
metafizičkim pogledima na svet) naučna kriza može imati teorijske pre nego empirijske razloge. )
Nova paradigma može se pojaviti, i često se javlja, pre nego što stara dođe u krizu i može da sama
postane uzorkom krize stare paradigme. Ovo ujedno pokazuje da nauka ne mora u jednom
vremenskom periodu biti tako dogmatska kako se to Kunu čini. I Kunovo rešenje o prihvatanju nove
paradigme nije zadovoljavajuće. I sam Kun smatra da zastupnici nove paradigme moraju dokazati da
nova paradigma može rešiti probleme koje je stara paradigma ostavila nerešenim i koji su je doveli u
krizu. U stvari, kriterijumi za prihvatanje nove paradigme i jedu: 1. da nova paradigma mora biti
sposobna da reši neke izvanredne i opšte priznate probleme koji se ne mogu rešiti na osnovu stare
paradigme, i 2. nova paradigma mora da očuva i preuzme bar jedan deo onih rešenja koja je dala
stara paradigma. Ovaj poslednji kriterijum navodi na pomisao da se ipak radi o kumulativnom
karakteru naučnog posla, ali Kun nas odmah suzibija u tomeverovanju naglašavajući da nova
paradigma, doduše, može da preuzme od stare paradigme kako konceptualne tako i manipulativne
instrumente, ali se ovi pozajmljeni elementi retko upotrebljavaju na tradicionalan način. „Mi moramo
napustiti shvatanje, koje je implicitno ili eksplicitno, da promene paradigme odvode naučnike i one
koji uče od njih sve bliže i bliže istini.

Spremnost da se prihvati nova paradigma više je zasnovana na nemoći stare paradigme da reši neke
bitne probleme, nego na argumentaciji da će nova paradigma biti teorijski i metodološki plodnija. Za
staru paradigmu se sigurno zna da ne može rešiti te probleme, dok za novu veruje da će ih moći
rešiti. Nova paradigma više obećava i ona se zato prihvata, premda ne moraju postojati ubedljivi
dokazi da je ona već sada nadmoćna u staroj paradigmi. Odluka da se napusti stara i prihvati nova
paradigma u krajnjoj liniji je zasnovana na veri. To znači da se, po Kunu, racionalno raspravljanje
može očekivati jedino unutar date paradigmekao osnovnog okvira analize. Rasprava koja bi izišla
izvan ovog okvira nužno prestaje biti racionalna. Tako se izbor između dve paradigme ne bi u krajnjoj
liniji mogao zamisliti kao racionalni izbor, kao izbor zasnovan na kritičko-racionalnoj analizi
mogućnosti obeju paradigmi, već bi taj izbor bio nužno zasnovan na uverenju da je nova paradigma
teorijski i metodološji plodnija od stare. Zašto racionalno-kritičko ispitivanje nekoliko paralelnih
paradigmi ne bi bilo moguće? Zašto bi taj izbor bio psihološki a ne logički? Kun na ovo pitanje nije dao
zadovoljavajući odgovor. Po njegvovom mišljenju, psihologija preuzima odgovornost za vrednost
nove paradigme, a ne logika. Kunovo shvatanje „normalne nauke“ je i suviše simistično i u izvesnoj
meri nerelano. Za njega je „normalna nauka“ delatnost koja se odvija u znaku usvojene paradigme,
što znači da je to delatnost od koje se ne mogu očekivati neke spektakularne nove ideje, da je to
delatnost mediokriteta, rutinera i tehničara, koji skoro nikada ne postavljaju pitanja koja bi dovodila
u pitanje samu paradigmu; oni postepeno ali sgurno ostvaruju mogućnosti koje sadrži njihova
paradigma, rareađuju teorije srednjeg obima, postavljaju hipoteze koje po pravilu mogu da potvrde,
koriste odgovarajuće metode i usavršavaju tehnike merenja empirijske realnosti; oni se opiru svakoj
promeni i zameni svoje paradigme nekom drugom, čak i plodnijom, ako i napuštaju svoju paradigmu,
oni to čine nerado i tek kada skoro svi drug članovi zajednice naučnika to učine. „Normalna nauka“
nije kritička nauka. To je rutinski posao primenjivanja odgovarajućih teorija, hipoteza, zakona, i
metoda na stvarnost ili deo stvarnosti. Normalna nauka je, po Kunu, nužno dogmatska.
„Nepredviđena novina, novo otkriće, može da se pojavi samo u meri u kojoj se očekivanja (naučnika)
i njegovi instrumenti pokažu pogrešnim. Ono što u istoriji nauke preovlađuje jeste „normalna nauka“.
A „normalno“ stanje u nauci jeste nekritička delatnost. „Abnormalno“ stanje u nauci jeste redak
trenutak kritičke delatnosti. Kritika paradigme se, drugim rečima, doživljava kao „abnormalno“
stanje, u nacui. To logično znači, primećuje s pravom Votkins, da Kun identifikuje „normalnu nauku“
sa periodima teorijske stagnacije. To, dalje, znači, da su najkreativniji ljudi u nauci ono koji kreiraju
naučne dogme. Kun je u pravu kada tvrdi da su pitanja koja naučnik postavlja i odgovori koje dobija
na ta pitanja uslovljeni i ograničeni globalnom koncepcijom realnosti, osnovnom pretpostavkom o
tome kakva je ta realnost, paradigmom koja leži u osnovi nauke. Naučnik je zatvorenik uhvaćen u
okvire svoje paradigme. Paradigma je apriorni element percepcije. Kun nije u pravo kada tvrdi da
čitav napredak u „normalnoj nauci“, koja se odvija na osvno određene paradigme koja leži u temelju
te nauke, ne može da utiče na samu paradigmu. Kun je pošao od pretpstavke da se kritika paradigme
ne može vršiti u nauci koja tu paradigmu izima za svoju osnovnu teorijsko-metodološku orijentaciju.
Kritika paradigme je moguća samo sa gledišta neke druge paradigme, a nikako sa gledišta „normalne
nauke“. Kritika može biti samo transcedentalna, nikako imanenta. Paradigma se ne može precizirati,
proveravati ili opovrgavati razvojem normale nauke. „ Paradigme se uopšte ne mogu korigovati
normalnom naukom“) One se mogu prihvatiti ili ne prihvatiti. Sada je sasvim jasno zašto nekritičko
prihvatanje određene paradigme od strane zajednice naučnika dovodi do degenerisanja paradigme u
dogmu. Pošto se paradigme uopšte ne mogu korigovati „normalnom naukom“, ova nauka ne brine
mnogo o devijantnim slučajevima, tj. izuzecima koji se ne mogu objasniti na osnovu paradigme
normalne nauke. Izuzetni slučajevi mogu se pojaviti stalno, a da na njih decenijama niko ne obraća
pažnju. I ovde Kun, reklo bi se, pada u protivrečnost, ali je on rešava na veoma veš način. Na pitanje
kako izuzetni slučajevi mogu da ugroze paradigmu, kada, po njegovom mišljenju, čitav razvitak
normalne nauke ne može opovrgavati paradigmu, Kun odgovara: devijantni slučajevi, ne povrgavaju
staru paradigmu, već samo mogu da posluže kao osnova za stvaranje nove paradigme. Stara
paradigma uživa monopol sve do se normalnm putem tj. razvojem normalne nauke ne iscrpu sve
mogućnosti paradigme. Opasnost po staru paradigmu ne dolazi od činjenice koje odstupaju, već
isključivo od nove paradigme kojoj te činjenice mogu da posluže kao osnova za verifikaciju. Ako
razvitak normalne nauke nema veze sa paradigmom koja joj leži u osnovi, u smislu da rezultati
normalne nauke ne mogu na bilo koji način da utiču na korigovanje paradigme, onda nije jasno kako
je moguće da normalna nauka uzima tu paradigmu za svoju osnovnu. Nije jasno kako paradigma
može da utiče na istraživanja normalne nauke, a da rezultati tih istraživanje ne mogu povratno uticati
na paradigmu. Ako ništa drugo, istraživanja normalne nauke na osnovu date paradigme specifikuju tu
paradigmu u tom smislu što moleđavaju skup činjenica koje paradigmu potvrđuju, kao i one koje joj
protivreće. Zar omeđavanje obima činjinica koje se mogu objasniti na osnovu stare paradigme, kao i
obima činjenica koje ptotivreče datoj paradigmi, nije specifikacija paradigme, deo proveravanja
paradigme? Izgleda da su Kunovi kritičari u pravu kada tvrdeda proveravanja, koja se vrše u
normalnoj nauci, nisu usmerena na proveravanje paradigme
već na proveravanje samog naučnika u smislu da se ovaj pridržava pravila normalne nauke koja se na
osnovu nje ne može rešiti. Ali vrednost onoga ko radi na osnovu te paradigme može da se dovede u
pitanje. Ta se činjenica odražava ne na paradigmu, već na čoveka. Nužnim načinom on će u očima
svojih kolega ličiti na drvodelju koji se tuži na svoj alat. Paradigma se dovodi u pitanje jedino u
trenutku dominacije izuzetne nauke. Tada je u pitanju paradigma, a ne normalno naučnik.

Pretpostavimo da postoji kritična granica kada broj izuzetaka narade toliko da je veći od broja
činjenica koje paradigma može da objasni. Da li nas, po Kunu, to treba da zabrine? Ne, zato što
paradigma ne može biti korigovana normalnom naukom. Normalni naučnik zanemaruje te činjenice i
obraća pažnju na ono što može da objasni. Ali, da li je to onda uistinu naučnik, ili samo politikant u
nauci, koji traga samo za onim činjenicama koje se slažu sa njegovom paradigmom? Istinski naučnik,
ili onaj ko se vaspitavao na iskustvima najbolje vrste nauke, zna dobro da – sa čisto saznajnog
stanovišta – upoznavanje slučaja koji odstupa od pravila doprinosi našem saznanju više nego milioni
slučajeva za koje već znamo da se ponašaju na identičan način. Votkins je odlično primetio ; „Sa soci
ološke tačke gledišta može se dozvoliti da se zanemari nešto što se retko pojavljuje. Ali sa
metodološke tačke gledišta nešto što je retko u nauci – nova ideja koja kida sa tradicionalnim
načinom posmatranja pojava, značajni eksperiment između dve osnovne teorije – može biti mnogo
značajnija od onoga što se dešava celo vreme“ Kun pretpostavlja da se vaspitanje mladog naučnog
kadra uglavnom vrši na taj način da se taj kadar osposobljava za rad u nauci na osnovu jedne
paradigme. On kaže da je u nauci vaspitanje ograničeno i kruto možda više nego u bilo kojoj drugoj
oblasti izuzev možda ortodoksnu teologiju Na mogući prigovor da se mladi naraštaji upoznaju tokom
svojih studija bar sa istorijom nauke kojom će se baviti, što će reći sa različitim paradigmama koje su
služile kao osnove za razvitak u raznim vremenskim periodima, Kun bi verovatno odgovorio da svi
udžbenici iz istorije nauke pišu sa stanovišta savremene dominantne paradigme, što je opet dokaz da
vaspitanje teži da bude u dogmatskom duhu. Kun je s pravom upozorio na opasnost dogmatizovanju
naučne misli, ali je pri tome ispustio iz vida da istakne da sam način rada u nauci – način postavljanja
pitanja, proveravanje hipoteza, kritike alternativnih interpretacija – više nego u drugim delatnostima,
sprečava dogmatizivanje nauke. Čak je i sama organizacija nauke otvorenija od svih drugih
organizacija. Moje je mišljenje je , kaže Votkins, da Kun posmatra zajednicu naučnika po analogiji sa
zajednicom religioznih vernika i da vidi nauku kao naučnikovu religiju“ NApuštanje stare i prihvatanje
nove paradigme neodoljivo podseća na napuštanje jedne religijske dogme i prihvatanje nove dogme,
ne preobraćanje.

Meni izgleda da je prelaz sa stare na novu paradigmu kod Kuna trenutan i iznenadan. Zato taj prelaz
izgleda kao radikalna revolucija u nauci. Meni se čini da je Kun ovde upao u onu istu grešku na koju
sam ja upozorio u poglavlju „Kritičkna nauka i društvene institucije“. Tamo sam razlikovao dve stvari:
prihvatanje nove ideje, teorije ili vrednosti i njeno stvaranje. Prihvatanje nove teorije je, kao što Kun
istile, olakšano u uslovima krize postojeće teorije. Zato to prihvatanje može biti tako brzo i
iznenadno. Ali Kun je ispustio iz vida da stvaranje nove teorije nije tako brz, nagao i revolucionaran
proces. Da bi se konstruisala jedna nova paradigma potrebne su godine i decenije prikupljanja,
klasifikovanja , opisivanja, eksperimentisanja, objašnjavanja i kritičkog razmatranja niza podataka.
Kritičko ispitivanje svih relevantnih paradigmi iz prošlosti i sadašnjosti zahteva isto tako ogroma
napor logičke i kritičke analize, definisanja, dokazivanja i opovrgavanja. Tek tada ravi naučnik
predlaženaučnikovoj javnosti da razmotri novu paradigmu. I što je sasvim sigurno, on ne bi tako
dugo i tako naporno radio na razradi svoje paradigme kada bi očekivao da će naučnu javnost ubediti
drugim argumentima nego što su racionalni, Naučna javnost ništa ne prima na veru, bez valjane
logičke i empirijske argumentacije. Prema tome, ako želi da njegova paradigma bude prihvaćena od
strane javnosti, naučnik mora: 1. da navede logičke argumente, da ukaže na mogućnosti
operacionalizacije paradigme, 3) da prezentira empirijsku evidenciju 4) da dokaže da je njegova
paradigma metodološki plodnija od stare 5)da dokaže da njegova paradigma uspešno objašnjava i
slučajeve koje stara paradigma nije bila kadra da objasni 6) da dokaže da nova paradigma ne
odbacuje saznanja koja su već stečena na osnovu stare paradigme, već da ih na odgovarajući način
usvaja, reinterpretira ili ograničava na određeno područje važenja. 7. da je njegova paradidma višeg
nivoa opštosti od prethodnih i da ih ona na određen način može povezivati bez radikalnog
odbacivanja bilo koje, 8) da po mogućnosti eksperimentalno ili matematički dokaže paradigmu.
Ukratko, odluka da se napusti stara i prihvati nova paradigma u krajnjoj liniji je zasnovana na razumu,
a ne na veri, kao što smatra Kun.

Ako saznanje koje dobijemo na osnovu mogućnosti nove paradigme nije u bilo kom smislu šire i
dublje od saznanja koja smo stekli na osnovu stare paradigme, onda mi zaista ne možemo reći da
znamo više danas nego što smo znalo pre 10. 100 ili više godina. KAda između stare i nove paradigme
ne bi bilo nikakve veze, onda bi naučnik, svaki put kad napusti staru paradigmu, morao da na neki
način uči ponovo misliti iz početka.