ЦРВЕНА ХАЉИНА

По ко зна који пут скачем из постеље и на брзину навлачим одећу.

Тихо затварам врата и ево ме већ на улици. Гута ме хладна ноћ.
Наслоњена на капију чека ме Вера. Дрхти од хладноће и љути се
што касним.
Насмејем се, ухватим је за руку и крећемо журно низ улицу.
Клопарају дрвени ђонови по већ разједеној калдрми. Иза нас се множе
кораци: брзи, троми, тешки...
Улица јеца, бруји јауче и утерује неки страх, неко чудно осећање.
Чврсто се држимо за руке као да нам је тако нешто лакше.
Ноћ звезде, све је тако тајанствено, чудно. Страх добује по мозгу,
срце брже куца као да би некуд из тескобе.
Повукох Веру онако уплашену и дуго се вртимо у круг, око старог
багрема. Доста је, пожуримо – рекох!
Колико сам пута журила овом истом улицом?
Колико ноћи у дугим редовима за: хлеб, дрвену обућу... и не знам
шта још. Е, сада сам нешто веселија.
И у наш град стигла одећа од УНРЕ. Одећа из белог света. У ходу
сањам. Сањам о ситницама које ће унети и мало радости у мој живот.
Хладно је. На мени сива војничка блуза. Ципеле са дрвеним
ђоновима. Али, то је све што имам.
Најзад, ево нас у реду. Улетесмо међу још поспане прилике.
Дрхтимо од хладноће, изнемоглости, глади...
Све једно је ко ме додирује. Важно је да се грејем од нечијег даха.
Рамена, груди...
Руке се коче од хладноће. Трпам их у недра, да их загрејем. У
десној руци, грчевито стискам комад папира, са печатом Народног
Фронта. Без тог папирића ништа.
Чекање се одужило. Па ипак нема галаме, прекора, љутње.Тужна
сам. Колико расутих снова и спавање на опрези. Да се не закасни. Да се
не вратим празних руку.
Али, овог пута сањам о хаљини, о радости, коју ћу причинити:
браћи, сестри.
Ипак, ближимо се чаробним вратима до којих, чинило ми се,
никада нећу стићи.
Са гомилом људи, која скоро да ме је носила, улетим у огроман
простор. Лебдим негде у ваздуху. А, затим осетим тврдо тло под ногама.
Очи ми застадоше на брду одеће дугиних боја. Мирише на нафталин,
вуну, на нешто устајало.
Па то је дивно. За прву девојачку хаљину вредело је чекати.
У углу за столом, седи жена средњих година. На њој лепа, црвена
хаљина. Пред њом некакви спискови и гомиле папира.
Њен продорни глас скоро да ме уплаши. Потврду мала! Као да то
она мени не говори и даље стојим заокупљена својим мислима.
- Девојко, потврду! Опет ће жена.
Сада једва испружих промрзле прсте из којих испаде изгужвани
папир.
Жена дуго зури у њега. Уплаших се. Можда нешто није у реду.
Најзад, мало повишеним тоном, жена рече: '' Два одела, две хаљине ! ''.
Ја одахнух.
Млађи човек претура по гомили ствари. Кажем човеку тихим
гласом:
'' Ја бих за себе једну црвену хаљину '', као што има жена за столом.
Човек ме чудно гледа. У руци му већ два одела и розе хаљина.
Видим, издаје га стрпљење али и даље претура по стварима и нешто
гласно гунђа.
Дрхтим од зебње. Човек са смешком на лицу, пружа ми црвену
хаљину. Прихватам је радосна.
Ипак, вредело је.
Пођем ка излазу и скоро падам на хладан плочник. У руци чврсто
држим пакет са одећом.
Вере нема. Није ни вредело тражити је. Све једно, видећу је
вечерас.
Журим улицом. Журим да што пре обрадујем своје. Код куће сам.
Спуштам пакет на сто, и уморна спуштам се у прву столицу до врата.
Плачем, дуго плачем. Можда због изгубљеног детињства. Можда,
због хаљине из белог света, ко зна чије?
Хаљина још увек на столу. Шта је са мојом великом жељом?
Ипак, ево ме у њој.
Дуго зурим у огледало. Два плава, сузна ока гледају ме. То је сада неко,
ново лице. Дуге платенице падају на моја рамена. Па ја сам већ девојка.
Ја и Вера смо опет заједно. Нађемо се у сали пуној дима.
Са подијума допиру тихи звуци џеза. Много нових лица. Моја
прва игра. Покрети по такту музике.
Хаљина лепрша око мога тела. Витлају плетенице. Парови се
сударају. Нико се никоме не извињава. И тако све до поноћи. Сада
идемо улицом и певушимо нешто сентиментално.
Нема више страха.
Те ноћи, мати ме дуго гледа. Осећам да црвеним. Желим да сам
сама. Да сањам, сањам...
Моја радост и нека нова срећа није трајала дуго. Мој старији брат
отишао је тако млад. Прва моја радост после толико тешких година
нестала је. Све се срушило.
Хаљина која ми је донела кратку радост, стоји заборављена у
орману. Никада је више нисам носила.
На мени је сада црна одећа.
Не сањам више. Све жеље су одједном нестале, одбегле из мог
живота.