Teshko Je Biti Bog - Tpydno Byt Bogom v1

Стругацки Аркадиј Аркадий Стругацкий
Стругацки Борис Борис Стругацкий
Тешко је бити Бог Трудно быть богом

Прев.М. Цолић.
Београд, 1977.
Действие повести разворачивается в
будущем на другой планете в
государстве Арканар, где существует
гуманоидная цивилизация,
представители которой физически
неотличимы от людей. Цивилизация
находится на уровне развития,
соответствующем земному позднему
Средневековью. На планете негласно
присутствуют сотрудники земного
Института экспериментальной
истории, ведущие наблюдение за
развитием цивилизации.
Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Ещё двуязычные книги по адресу:
оригинал и на перевод принадлежат соответствующим издательствам и авторам.
http://vk.com/club99393109
The original text and the translated text are from open source. All rights to original text
More aligned books at:
and translated text are property of the respective publishers and authors.
САДРЖАЈ / ОГЛАВЛЕНИЕ
ПРОЛОГ .................................................................................... 3
1 ............................................................................................. 56
2 ........................................................................................... 154
3 ........................................................................................... 248
4 ........................................................................................... 320
5 ........................................................................................... 409
6 ........................................................................................... 505
7 ........................................................................................... 548
8 ........................................................................................... 653
9 ........................................................................................... 752
10 ......................................................................................... 781
ЕПИЛОГ / ЭПИЛОГ .................................................................. 816

ПРОЛОГ ПРОЛОГ
Лежиште Анкиног самострела било је Ложа Анкиного арбалета была
начињено од црне пластике, а тетива выточена из черной пластмассы, а
тетива была из хромистой стали и
је била од хромираног челика и
натягивалась одним движением
затезала се једним, јединим покретом бесшумно скользящего рычага.
ручице која се нечујно покретала.
Антон, новотарије није признавао: он Антон новшеств не признавал: у него
је имао добро старо борбено оружје у было доброе боевое устройство в стиле
маршала Тоца, короля Пица Первого,
стилу маршала Тоца, краља Пица
окованное черной медью, с колесиком,
Првог, оковано потамнелим бакром са на которое наматывался шнур из
точкићем, на који се намотавала воловьих жил.
тетива од волујских жила.
Што се тиче Пашке, он је понео Что касается Пашки, то он взял
пнеуматски карабин. пневматический карабин.

Он је сматрао да су самострели Арбалеты он считал детством
детињство човечанства, пошто је био человечества, так как был ленив и
неспособен к столярному ремеслу.
лењ и неспособан да било шта сам
начини.
Пристали су уз северну обалу, где је Они причалили к северному берегу,
из жуте пешчане стрмине штрчало где из желтого песчаного обрыва
торчали корявые корни мачтовых
изукрштано корење као стрела правих
сосен.
јела.
Анка је бацила весло и осврнула се. Анка бросила рулевое весло и
оглянулась.
Сунце се већ било дигло над шумом, и Солнце уже поднялось над лесом, и все
све је било плаво, зелено и жуто было голубое зеленое и желтое —
голубой туман над озером, темно-
плавичаста измаглица над језером,
зеленые сосны и желтый берег на той
тамнозелене јеле и жута обала на стороне.
другој страни.

И небо је над свим тим било И небо над всем этим было ясное,
прозрачно, беличасто плаво. белесовато-синее.
«Ничега тамо нема», рекао је Пашка. — Ничего там нет, — сказал Пашка.
Седели су, нагавши се преко ивице Ребята сидели, перегнувшись через
чамца и гледали у воду. борт, и глядели в воду.
«Огромна штука», сигурним гласом — Громадная щука, — уверенно сказал

рекао је Антон. Антон.
«Са оволиким перајима?» упитао је — С вот такими плавниками? —

Пашка. спросил Пашка.
Антон је оћутао. Антон промолчал.

Анка је такође бацила поглед у воду, Анка тоже посмотрела в воду, но
али је тамо угледала само сопствени увидела только собственное
отражение.
одраз.
«Ех, када би смо могли сада да се — Искупаться бы, — сказал Пашка,
окупамо», рекао је Пашка, спуштајући запуская руку по локоть в воду.
руку до лакта у воду.
«Хладна је», рекао је. — Холодная, — сообщил он.
Антон је прешао на прамац и искочио Антон перебрался на нос и спрыгнул
на обалу. на берег.
Чамац је почео да се њише. Лодка закачалась.

Антон се ухватио за ивицу чамца и Антон взялся за борт и выжидательно
упитно погледао Пашку. посмотрел на Пашку.
Тада је Пашка устао, ставивши весло Тогда Пашка поднялся, заложил весло
на врат као обрамицу, и извијајући за шею, как коромысло, и, извиваясь
нижней частью туловища, пропел:
доњи део тела, почео да пева:
Стари морнар Вицлипуцли! Старый шкипер Вицлипуцли!
Драговићу, да нам ниси заспао? Ты, приятель, не заснул?
Чувај ми се, тебе јуре Берегись, к тебе несутся
Јата препечених ајкула! Стаи жареных акул!
Антон је ћутке повукао чамац. Антон молча рванул лодку.

«Ехеј!» повикао је Пашка, хватајући — Эй-эй! — закричал Пашка, хватаясь
се за ивицу. за борта.
«Зашто то препечених?» упитала је — Почему жареных? — спросила

Анка. Анка.
«Не знам», одговорио је Пашка. — Не знаю, — ответил Пашка.

Изашли су из чамца. Они выбрались из лодки.
«А није лоше? Јата препечених — А верно здорово? Стаи жареных
ајкула!» акул!
Одвукли су чамац на обалу. Они потащили лодку на берег.

Ноге су пропадале у влажан песак, Ноги проваливались во влажный
који је био прекривен сасушеним песок, где было полным-полно
высохших иголок и сосновых шишек.
јеловим иглицама и шишаркама.
Чамац је био тежак и клизав, али су Лодка была тяжелая и скользкая, но
ипак успели да га извуку из воде до они выволокли ее до самой кормы и
остановились, тяжело дыша.
саме крме и тада су стали, тешко
дашћући.
«Ногу сам пригњечио», рекао је Пашка — Ногу отдавил, — сказал Пашка и
и почео да поправља црвени повез на принялся поправлять красную повязку
на голове.
глави.
Пажљиво га је намештао, како би му Он внимательно следил за тем, чтобы
се чвор нашао тачно над десним узел повязки был точно над правым
ухом, как у носатых ируканских
уветом, као у носатих ируканских
пиратов.
пирата.
«Живот нам се не мили, о-хај!» — Жизнь не дорога, о-хэй! — заявил
изјавио је. он.
Анка је усредсређено сисала прст. Анка сосредоточенно сосала палец.

«Трн?» упитао је Антон. — Занозила? — спросил Антон.
«Не, одрала сам га. — Нет. Содрала.
Неко од вас има праве канџе…» У кого-то из вас такие когти…
«Но, но, покажи?» — Ну-ка, покажи.
Показала је. Она показала.

«Да», рекао је Антон. — Да, — сказал Антон.
«Права озледа. — Травма.
Но, шта да радимо?» Ну, что будем делать?
«На раме и поред обале», предложио — На пле-чо — и вдоль берега, —
је Пашка. предложил Пашка.
«Па онда није требало ни да излазимо — Стоило тогда вылезать из лодки, —

из чамаца», рекао је Антон. сказал Антон.
«Чамцем и кокошка може», објаснио је — На лодке и курица может, —

Пашка. объяснил Пашка.
«А обалом: трска — то ти је број један, А по берегу: тростники — раз, обрывы

стрмине — два, вирови — три. — два, омуты — три.
Да.
Пуни млади. С налимами.
Има и сомова.» И сомы есть.

«Јата печених сомова», рекао је — Стаи жареных сомов, — сказал
Антон. Антон.
«А ти, јеси ли икада гњурао у вир?» — А ты в омут нырял?

«Но, јесам.» — Ну, нырял.
«Нисам видео. — Я не видел.
Некако нисам имао прилике да то Не довелось как-то увидеть.
видим.»
«Има пуно тога што још ниси видео.» — Мало ли чего ты не видел.
Анка је окренула леђа, дигла Анка повернулась к ним спиной,
самострел и опалила у бор удаљен од подняла арбалет и выстрелила в сосну
шагах в двадцати.
њих једно двадесетак корачаји.
Кора је почела да се осипа. Посыпалась кора.
«Није лоше», рекао је Пашка и тог — Здорово, — сказал Пашка и сейчас
истог часа опалио из карабина. же выстрелил из карабина.

Нишанио је у Анкину стрелу, али је Он целился в Анкину стрелу, но
промашио. промазал.
«Нисам зауставио дисање», објаснио — Дыхание не задержал, — объяснил

је. он.
«А да си га зауставио?» упитао је — А если бы задержал? — спросил

Гледао је Анку. Он смотрел на Анку.

Анка је јаким покретом повукла полугу Анка сильным движением оттянула
тетиве. рычаг тетивы.
Мишиће је имала изузетно развијене. Мускулы у нее были отличные —

Антон је са задовољством посматрао Антон с удовольствием смотрел, как
прокатился под смуглой кожей
како се под препланулом кожом
твердый шарик бицепса.
померила чврста кугла бицепса.
Пажљиво је нанишанила и опалила Анка очень тщательно прицелилась и
још једном. выстрелила еще раз.

Друга стрела се са треском забила у Вторая стрела с треском воткнулась в
дебло нешто мало испод прве. ствол немного ниже первой.
«Бадава то радимо», рекла је Анка, — Зря мы это делаем, — сказала Анка,

спуштајући свој самострел. опуская арбалет.
«Шта?» упитао је Антон. — Что? — спросил Антон.

«Дрвеће уништавамо, ето шта је. — Деревья портим, вот что.
Један клиња је јуче пуцао у дрво из Один малек вчера стрелял в дерево из
лука, а, ја сам га натерала да зубима лука, так я его заставила зубами
стрелы выдергивать.
ишчупа стрелу.»
«Пашка», рекао је Антон, «могао би да — Пашка, — сказал Антон. — Сбегал
отрчиш, зуби су ти одлични.» бы, у тебя зубы хорошие.
«А зуби су ми на раздељак», — У меня зуб со свистом, — ответил

одговорио је Пашка. Пашка.
«Нека буде», рекла је Анка. — Ладно, — сказала Анка.

«Хајде да нешто радимо.» — Давайте что-нибудь делать.

«Не вере ми се нешто по тим — Неохота мне лазить по обрывам, —
урвинама», рекао је Антон. сказал Антон.
«Ни мени. — Мне тоже неохота.

Идемо право.» Пошли прямо.
«Где то?» упитао је Пашка. — Куда? — спросил Пашка.
«Где нас очи воде.» — Куда глаза глядят.
«Но?» рекао је Антон. — Ну? — сказал Антон.
«Значи, у сајву», рекао је Пашка. — Значит, в сайву, — сказал Пашка.
«Тошка, хајдемо на Заборављени — Тошка, пошли на Забытое Шоссе.
Булевар.
Сећаш ли се?» Помнишь?
«Како да не!» — Еще бы!
«Знаш, Ањечка…» почео је Пашка. — Знаешь, Анечка… — начал Пашка.
«Ја ти нисам никаква тамо Ањечка», — Я тебе не Анечка, — резко сказала
реско му је одговорила Анка. Анка.

Није подносила да јој се обраћају Она терпеть не могла, когда ее
другачије него са Анка. называли не Анка, а как-нибудь еще.
Антон је то добро запамтио. Антон это хорошо запомнил.

Брзо је рекао: Он быстро сказал:
«Заборављени Булевар. — Забытое Шоссе.
По њему се нико више не вози. По нему не ездят.
Нема га ни на мапи. И на карте его нет.
И где води, то се уопште не зна.» И куда идет, совершенно неизвестно.
«А јесте ли били тамо?» — А вы там были?
«Јесмо. — Были.
Али нисмо успели да га истражимо.» Но не успели исследовать.
«Пут из ниоткуда и у никуда», — Дорога из ниоткуда в никуда, —
издекламовао је Пашка, дошавши изрек оправившийся Пашка.
себи.
«Одлично!» рекла је Анка. — Это здорово! — сказала Анка.

Очи су јој постале налик на црне Глаза у нее стали как черные щелки.
прорезе.
«Идемо. — Пошли.
Хоћемо ли стићи до вечери?» К вечеру дойдем?
«Шта ти је! До поднева ћемо бити — Ну что ты! До двенадцати дойдем.
тамо.»
Кренули су нагоре урвином. Они полезли вверх по обрыву.
На рубу урвине Пашка се осврнуо. На краю обрыва Пашка обернулся.
Доле се налазило плаво језеро са Внизу было синее озеро с
жућкастим плићацима, чамац на песку желтоватыми проплешинами отмелей,
лодка на песке и большие
и велики кругови који су се
расходящиеся круги на спокойной
концентрично ширили на води мирној маслянистой воде у берега —
као уље крај обале — то је вероватно вероятно, это плеснула та самая щука.
излетела из воде она штука.

Пашка је осетио уобичајено И Пашка ощутил обычный
неодређено одушевљење, као и увек, неопределенный восторг, как всегда,
когда они с Тошкой удирали из
када су Тошка и он бежали из
интерната и впереди был день полной
интерната и када се пред њима независимости с неразведанными
налазио дан потпуне неизвесности на местами, с земляникой, с горячими
неистраженим местима са јагодама, безлюдными лугами, с серыми
врелим ливадама без иједног човека, ящерицами, с ледяной водой в
сивим гуштерима, леденом водом и неожиданных родниках.
изненадним изворима.
И, као и увек, зажелео је да заурла и И, как всегда, ему захотелось заорать и
високо поскочи, и то је тог истог часа высоко подпрыгнуть, и он немедленно
сделал это, и Антон, смеясь, поглядел
и учинио, и Антон га је, смејући се
на него, и он увидел в глазах Антона
погледао, и он је угледао у Антоновим совершенное понимание.
очима потпуно разумевање.
Анка је ставила два прста у уста и А Анка вложила два пальца в рот и
вешто зазвиждала, и ушли су у шуму. лихо свистнула, и они вошли в лес.

Шума је била четинарска и ретка, ноге Лес был сосновый и редкий, ноги
су клизиле по опалим иглицама. скользили по опавшей хвое.
Коси сунчеви зраци падали су између Косые солнечные лучи падали между
правих стабала, и земља је била сва прямых стволов, и земля была вся в
золотых пятнах.
покривена златним мрљама.
Мирисало је на смолу, језеро и јагоде; Пахло смолой, озером и земляникой;
негде у небу цвркутале су невидљиве где-то в небе верещали невидимые
пичужки.
птице.
Анка је ишла испред свих, држећи свој Анка шла впереди, держа арбалет под
самострел под мишком, и повремено се мышкой, и время от времени
нагибалась за кровавыми, будто
нагињала да узбере крваве, као лаком
лакированными, ягодами земляники.
прекривене јагоде.
Антон је ишао за њом са добрим Антон шел следом с добрым боевым
старим оружјем маршала Тоца о устройством маршала Тоца на плече.
рамену.

Тоболац са добрим борбеним стрелама Колчан с добрыми боевыми стрелами
лупкао га је по стражњици. тяжко похлопывал его по заду.
Ишао је и бацао поглед на Анкин врат Он шел и поглядывал на Анкину шею

— преплануо, готово црн, са — загорелую, почти черную, с
выступающими позвонками.
пршљеновима који су се јасно
истицали.
Понекад се освртао тражећи Пашку, Иногда он озирался, ища Пашку, но
али се Пашка није видео, само се Пашки не было видно, только по
временам то справа, то слева
повремено, час десно, час лево видео
вспыхивала на солнце его красная
на сунцу његов црвени повез. повязка.
Антон је замислио како Пашка нечујно Антон представил себе, как Пашка
клизи међу јелама са карабином ‘на бесшумно скользит между соснами с
карабином наготове, вытянув вперед
готовс’; испруживши напред своје
хищное худое лицо с облупленным
грабљиво, мршаво лице са носем који носом.
се Ијуштио.

Пашка се прикрадао по сајви, а сајва Пашка крался по сайве, а сайва не
се не шали. шутит.
Сајва пријатељу може изненада да ти Сайва, приятель, спросит — и надо

постави питање — и треба јој одмах успеть ответить, подумал Антон и
пригнулся было, но впереди была
одговорити, помислио је Антон и повио
Анка, и она могла оглянуться.
се, али се пред њим налазила Анка и Получилось бы нелепо.
она је могла да се осврне, испало би
глупо.
Анка се осврнула и упитала: Анка оглянулась и спросила:
«А ви сте тихо киднули?» Антон је — Вы ушли тихо? Антон пожал
слегао раменима. плечами.
«А ко то кида бучно?» — Кто же уходит громко?

«А ја сам, чини ми се, ипак дигла — Я, кажется, все-таки нашумела, —
буку», забринуто је рекла Анка. озабоченно сказала Анка.
«Испустила сам лавор — и наједном у — Я уронила таз — и вдруг в коридоре

ходнику кораци. шаги.
То је сигурно била Дева Каћа — она је Наверное, Дева Катя — она сегодня в
данас дежурна. дежурных.
Морала сам да скочим у рунделу са Пришлось прыгать в клумбу.

цвећем.
Шта мислиш, Тошка, какво то цвеће Как ты думаешь, Тошка, что за цветы
расте у тој рундели?» растут на этой клумбе?
Антон је намрштио чело. Антон сморщил лоб.

«Под твојим прозором? Не знам. — У тебя под окном? Не знаю.
А зашто?» А что?
«Упорно неко цвеће. — Очень упорные цветы.
Не савија га ветар, не обара бура. «Не гнет их ветер, не валит буря».
У њега сви скачу већ неколико година, В них прыгают несколько лет, а им
а њему — ништа.» хоть бы что.
«Интересантно», рекао је Антон — Интересно, — сказал Антон

дубокомисаоно. глубокомысленно.

Сетио се да се под његовим прозором Он вспомнил, что под его окном тоже
такође налази рундела са цвећем које клумба с цветами, которые «не гнет
ветер и не валит буря».
‘ветар не савија и не обара бура’.
Али он на то никада није обраћао Но он никогда не обращал на это
пажњу. внимания.
Анка се зауставила, сачекала га и Анка остановилась, подождала его и

пружила му прегршт јагода. протянула горсть земляники.
Антон је пажљиво узео три плода. Антон аккуратно взял три ягоды.
«Узми још», рекла је Анка. — Бери еще, — сказала Анка.
«Хвала», рекао је Антон, «волим да — Спасибо, — сказал Антон. — Я
узимам по једну. люблю собирать по одной.
А Дева Каћа није лоша, зар не?» А Дева Катя вообще ничего, верно?
«Зависи», рекла је Анка. — Это кому как, — сказала Анка.

«Када човеку свако вече изјављују да — Когда человеку каждый вечер
су му ноге час блатњаве, а час опет заявляют, что у него ноги то в грязи, то
в пыли…
прашњаве…»
Ућутала је. Она замолчала.
Било је задивљујуће дивно шетати са Было удивительно хорошо идти с нею
њом удвоје по шуми раме уз раме, по лесу плечом к плечу вдвоем,
касаясь голыми локтями, и
дотичући је голим лактовима, и
поглядывать на нее — какая она
посматрати је — како је лепа, вешта и красивая, ловкая и необычно
необично добра и какве су јој дивне доброжелательная и какие у нее
сиве очи са црним трепавицама. большие серые глаза с черными
ресницами.
«Да», рекао је Антон, пружајући руку — Да, — сказал Антон, протягивая
да смакне паучину која је заблистала руку, чтобы снять блеснувшую на
солнце паутину.
на сунцу.
«А њој ноге нису ни прашњаве. — Уж у нее-то ноги не пыльные.

Ако те кроз баре носе на рукама, онда Если тебя через лужи носят на руках,
се, разумеш ли ме, нећеш; тогда, понимаешь, не запылишься…
запрашити…»
«Ко је то носи?» — Кто это ее носит?
«Хенрих из метеоролошке станице. — Генрих с метеостанции.
Знаш, онај огроман, са готово белом Знаешь, здоровый такой, с белыми
косом.» волосами.
«Одиста?» — Правда?
«А зашто да не? Чак и свако дете зна — А чего такого? Каждый малек знает,
да су заљубљени.» что они влюблены.
Поново су ућутали. Они опять замолчали.

Антон је бацио поглед на Анку. Антон глянул на Анку.
Анкине очи су биле као црни прорези. Глаза у Анки были как черные
щелочки.
«А када је то било?» упитала је. — А когда это было? — спросила она.

«Једне ноћи када је био пун месец», — Да было в одну лунную ночь, —
одговорио је Антон преко воље. ответил Антон без всякой охоты.
«Само пази, не причај много о томе.» — Только ты смотри не разболтай.

Анка се осмехнула. Анка усмехнулась.
«Нико те није вукао за језик, Тошка», — Никто тебя за язык не тянул,
рекла је. Тошка, — сказала она.
«Хоћеш ли јагоде?» — Хочешь земляники?

Антон је махинално смакао јагоде са Антон машинально сгреб ягоды с
прљавог длана и стрпао их у уста. испачканной ладошки и сунул в рот.
Не волим торокала, помислио је. Не люблю болтунов, подумал он.

Не подносим торокала. Терпеть не могу трепачей.
Али, наједном је пронашао аргумент. Он вдруг нашел аргумент.
«Тебе ће такође једном носити на — Тебя тоже когда-нибудь будут
рукама. таскать на руках.

И, хоће ли ти бити пријатно, ако о Тебе приятно будет, если начнут об
томе почну да брбљају?» этом болтать?
«Одакле ти само идеја да ћу — Откуда ты взял, что я собираюсь

избрбљати?» расејано га је упитала болтать? — рассеянно сказала Анка.
Анка.
«Не подносим торокала.» — Я вообще не люблю болтунов.
«Слушај, а шта си то смислила?» — Слушай, что ты задумала?
«Ништа нарочито», Анка је слегла — Ничего особенного. — Анка пожала
раменима. плечами.
Нешто касније је рекла у поверењу: Немного погодя она доверительно

«Знаш, дојадило ми је да свако божје сообщила: — Знаешь, мне ужасно
надоело каждый божий вечер дважды
вече два пута перем ноге.»
мыть ноги.
Јадна Дева Каћа, помислио је Антон. Бедная Дева Катя, подумал Антон.
То ти није сајва. Это тебе не сайва.
Изашли су на стазу. Они вышли на тропинку.
Стаза се спуштала низбрдо, и шума је Тропинка вела вниз, и лес становился
постајала све мрачнија и мрачнија. все темнее и темнее.
Овде су бујно расли папрат и висока, Здесь буйно росли папоротник и

влажна трава. высокая сырая трава.
Борова стабла била су прекривена Стволы сосен были покрыты мхом и

маховином и белом пеном лишаја. белой пеной лишайников.
Али, сајва се не шали. Но сайва не шутит.

Промукао глас, у коме није било ничег Хриплый голос, в котором не было
Ијудског, наједном је заурлао: ничего человеческого, неожиданно
проревел:
«Стој! Бацај оружје — ти, благородни — Стой! Бросай оружие — ты,
доне, и ти, дона!» благородный дон, и ты, дона!
Када сајва нешто захтева, треба умети Когда сайва спрашивает, надо успеть
одговорити. ответить.

Прецизним покретом Антон је оборио Точным движением Антон сшиб Анку
Анку у папрат налево, а сам је скочио в папоротники налево, а сам прыгнул в
папоротники направо, покатился и
у папрат удесно, притајио се и сакрио
залег за гнилым пнем.
иза трулог пања.
Промукли ехо је још одзвањао међу Хриплое эхо еще отдавалось в стволах
боровим стаблима, а стаза је већ била сосен, а тропинка была уже пуста.
пуста.
Завладала је тишина. Наступила тишина.
Антон, је, претуривши се на страну, Антон, завалившись на бок, вертел
вртео точкић затежући тетиву. колесико, натягивая тетиву.
Одјекнуо је пуцањ, на Антона је Хлопнул выстрел, на Антона

почело да пада некакво труње. посыпался какой-то мусор.
Промукао, нељудски глас је известио: Хриплый нечеловеческий голос

сообщил:
«Дон је погођен у пету!» — Дон поражен в пятку!

Антон је почео да стење и тргао је Антон застонал и подтянул ногу.
ногу.
«Ма не у ту, већ у десну», исправио га — Да не в эту, в правую, — поправил
је глас. голос.
Чуло се како Пашка пућка од смеха. Было слышно, как Пашка хихикает.
Антон је опрезно промолио главу иза Антон осторожно выглянул из-за пня,
пања, али се у сумрачној зеленој каши но ничего не было видно в сумеречной
зеленой каше.
ништа није видело.
У том моменту се зачуо продоран В этот момент раздался пронзительный
фијук и шум, као да је пало дрво. свист и шум, как будто упало дерево.
«Јој!... — Уау!…
« пригушено је кукао Пашка. — сдавленно заорал Пашка.
«Поштедите ме, молим вас! — Пощады! Пощады! Не убивайте
Поштедите! Не убијајте ме!» меня!
Антон је одмах скочио. Антон сразу вскочил.

У сусрет му је из папрати, повлачећи Навстречу ему из папоротников,
се уназад, изашао Пашка. пятясь, вылез Пашка.
Руке су му биле дигнуте над главом. Руки его были подняты над головой.
Анкин глас је упитао: Голос Анки спросил:
«Тошка, видиш ли га?» — Тошка, ты видишь его?
«Као на длану», са одобравањем је — Как на ладони, — одобрительно
одговорио Антон. отозвался Антон.
«Не окрећи се!» подвикнуо је Пашки. — Не поворачиваться! — крикнул он

Пашке.
«Руке на главу!» — Руки за голову!
Пашка је покорно ставио руке на главу Пашка покорно заложил руки за
и изјавио: голову и объявил:
«Ништа нећу рећи.» — Я ничего не скажу.

«Тошка — шта да се уради са њим?» — Что полагается с ним делать,
упитала је Анка. Тошка? — спросила Анка.

«Сада ћеш видети», рекао је Антон и — Сейчас увидишь, — сказал Антон и
сместио се што је удобније могао на удобно уселся на пень, положив
арбалет на колени.
пањ, ставивши самострел на колена.
«Име!» Дрекнуо је гласом Хексе — Имя! — рявкнул он голосом Гексы
Ируканског. Ируканского.
Пашка је леђима показао свој презир и Пашка изобразил спиной презрение и

непокорност. неповиновение.
Антон је опалио. Антон выстрелил.

Тешка стрела се бучно забила у грану Тяжелая стрела с треском вонзилась в
над Пашкином главом. ветку над Пашкиной головой.
«Охо!» проговорио је Анкин глас. — Ого! — сказал голос Анки.

«Ја сам Бон Скакавац», преко воље је — Меня зовут Бон Саранча, —
признао Пашка. неохотно признался Пашка.
«И овде ће он, према свему издахнути — «И здесь он, по-видимому, лжет —

— један од оних што бејаху са њим.» один из тех, кто были с ним».

«Чувени силеџија и убица», објаснио — Известный насильник и убийца, —
је Антон. пояснил Антон.
«Али, он никада ништа не ради тек — Но он никогда ничего не делает

онако. даром.
Ко те је послао?» Кто послал тебя?

«Послао ме је дон Сатарина — Меня послал дон Сатарина
Непоштедни», слагао је Пашка. Беспощадный, — соврал Пашка.
Антон је презриво рекао: Антон презрительно сказал:

«Ова рука овде је прекинула нит — Вот эта рука оборвала нить
смрдљивог живота дона Сатарине пре зловонной жизни дона Сатарины два
года назад в Урочище Тяжелых Мечей.
две године у Кањону Тешких Мачева.»
«Да опалим стрелу у њега?» упитала — Давай я всажу в него стрелу? —
је Анка. предложила Анка.
«Потпуно сам заборавио», брзо је — Я совершенно забыл, — поспешно

рекао Пашка, «У ствари, послао ме је сказал Пашка. — В действительности
меня послал Арата Красивый.
Арата Лепи.
Обећао ми је сто златника за ваше Он обещал мне сто золотых за ваши
главе. головы.
« Антон се лупио по коленима. Антон хлопнул себя по коленям.

«Какав лажљивац!» повикао је. — Вот брехун! — вскричал он.
«Па зар ће Арата да се повезује са — Да разве станет Арата связываться с
таквим ништавилом као што си ти!» таким негодяем, как ты!
«Како би било да ипак опалим стрелу — Можно я все-таки всажу в него

у њега?» крвожедно је упитала Анка. стрелу? — кровожадно спросила Анка.
Антон је почео демонски да се смеје. Антон демонически захохотал.

«Узгред буди речено», рекао је — Между прочим, — сказал Пашка, —
Пашка», погодио сам те у десну пету. у тебя отстрелена правая пятка.
Време би било да ти истече крв.» Пора бы тебе истечь кровью.

«Шипак», успротивио се Антон. — Дудки! — возразил Антон.

«Као прво, све време жваћем кору — Во-первых, я все время жую кору
белог дрвета, а као друго, две белого дерева, а во-вторых, две
прекрасные варварки уже перевязали
предивне варварке су већ превиле
мне раны.
моје ране.»
Папрат је почела да се помиче, и Анка Папоротники зашевелились, и Анка
је изашла на стазу. вышла на тропинку.
На образу јој се видела огреботина, На щеке ее была царапина, колени

колена су јој била измазана земљом и были вымазаны в земле и зелени.
лишћем.
«Време је да га бацимо у блато», — Пора бросить его в болото, —
рекла је. объявила она.
«Када се непријатељ не предаје, њега — Когда враг не сдается, его

треба уништити.» уничтожают.
Пашка је спустио руке. Пашка опустил руки.

«Све у свему, не придржаваш се — Вообще-то ты играешь не по
правила игре», рекао је Антону. правилам, — сказал он Антону.
«Код тебе стално испада да је Хекса — У тебя все время получается, что
добар човек.» Гекса хороший человек.
«А много ми па ти знаш», рекао је — Много ты знаешь! — сказал Антон

Антон и такође изашао на стазу. и тоже вышел на тропинку.
«Сајва се не шали, прљави — Сайва не шутит, грязный наемник.

најамниче.»
Анка је вратила Пашки карабин. Анка вернула Пашке карабин.
«А шта, јер ви увек тако пуцате један — Вы что, всегда так палите друг в
у другога?» упитала је са завишћу. друга? — спросила она с завистью.
«Него шта!» зачудио се Пашка. — А как же! — удивился Пашка.

«А шта је, је л’ би можда требало да — Что, нам кричать: «Кх-кх! Пу-пу!»
вичемо: ‘Пу! — пу!’ — шта ли? У игри — что ли? В игре нужен элемент
риска!
је неопходан елеменат ризика.»
Антон је немарно рекао: Антон небрежно сказал:

«Ми се на пример често играмо — Например, мы часто играем в
Виљема Тела.» Вильгельма Телля.
«Наизменично», прихватио је Пашка. — По очереди, — подхватил Пашка.

«Данас ја стојим са јабуком на глави, а — Сегодня я стою с яблоком, а завтра
сутрадан он.» он.
Анка их је погледала. Анка оглядела их.

«Тако значи?» рекла је лагано. — Вот как? — медленно сказала она.
«Било би интересантно видети то.» — Интересно было бы посмотреть.
«Са задовољством бисмо ти показали» — Мы бы с удовольствием, — ехидно
саркастично је рекао Антон, «али сказал Антон. — Яблока вот нет.
немамо јабуку.»
Пашка се смејуљио. Пашка широко ухмылялся.
Тада му је Анка смакла са главе повез Тогда Анка сорвала у него с головы
и брзо смотавши га направила од њега пиратскую повязку и быстро свернула
из нее длинный кулек.
лопту.

«Јабука — то је условност», рекла је. — Яблоко — это условность, —
сказала она.
«Ево одличне мете да се играмо — Вот отличная мишень. Сыграем в
Виљема Тела.» Вильгельма Телля.
Антон је узео црвени смотуљак и Антон взял красный кулек и

пажљиво га прегледао. внимательно осмотрел его.
Погледао је Анку — очи су јој биле као Он взглянул на Анку — глаза у нее
уски прорези, а Пашка се забављао — были как щелочки. А Пашка
развлекался — ему было весело.
било му је весело.
Антон му је пружио смотуљак. Антон протянул ему кулек.
«На тридесет корачаји нећу — «В тридцати шагах промаха в карту
промашити карту», рекао је мирним не дам, — ровным голосом сказал он.
— Разумеется, из знакомых
гласом, «разуме се, из добро ми
пистолетов».
познатог пиштоља.»

«Одиста?» рекла је Анка и обратила се — «Право? — сказала Анка и
Пашки: «А ти, драги мој, да ли ћеш ти обратилась к Пашке: — А ты, мой
друг, попадешь ли в карту на тридцати
погодити карту на тридесет корачаји?»
шагах?» Пашка пристраивал колпак на
Пашка је намештао смотуљак на глави. голове.
«Једном ћемо покушати», рекао је, — «Когда-нибудь мы попробуем, —
кезећи зубе. сказал он, скаля зубы.
«Својевремено нисам лоше пуцао.» — В свое время я стрелял не худо».

Антон се окренуо и кренуо стазом, Антон повернулся и пошел по
гласно одбројавајући кораке: тропинке, вслух считая шаги:
«Петнаест… шеснаест… седамнаест…» — Пятнадцать… шестнадцать…

семнадцать…
Пашка је нешто рекао — Антон га није Пашка что-то сказал — Антон не
чуо, и Анка се гласно насмејала. расслышал, и Анка громко
рассмеялась.
Некако чак превише гласно. Как-то слишком громко.

«Тридесет», рекао је и окренуо се. — Тридцать, — сказал Антон и
повернулся.
Са тридесет корачаји раздаљине На тридцати шагах Пашка выглядел
Пашка је изгледао сасвим мали. совсем маленьким.
Црвени троугао смотуљка на глави Красный треугольник кулька торчал у

изгледао је као капа дворске луде. него на голове, как шутовской колпак.
Пашка се смејуљио. Пашка ухмылялся.

Он се још играо. Он все еще играл.
Антон се сагао и почео лагано да Антон нагнулся и стал неторопливо
затеже тетиву. натягивать тетиву.
«Нека си благословен, оче мој — Благословляю тебя, отец мой

Виљеме!» повикао је Пашка. Вильгельм! — крикнул Пашка.
«И захваљујем ти се за све, ма шта да — И благодарю тебя за все, что бы ни

се десило.» случилось.
Антон је ставио стрелу и исправио се. Антон наложил стрелу и выпрямился.

Пашка и Анка су га посматрали. Пашка и Анка смотрели на него.
Стајали су близу једно другога. Они стояли рядом.
Стаза је личила на таман, влажан Тропинка была как темный сырой
ходник међу високим, зеленим коридор между высоких зеленых стен.
зидовима.
Антон је дигао свој самострел. Антон поднял арбалет.
Борбено оружје маршала Тоца постало Боевое устройство маршала Тоца стало
је некако необично тешко. необычайно тяжелым.
Руке ми дрхте, помислио је Антон. Руки дрожат, подумал Антон.

То је већ лоше. Плохо.
И непотребно. Зря.
Сетио се како су зими Пашка и он Он вспомнил, как зимой они с Пашкой
читав један сат бацали грудве у целый час кидали снежки в чугунную
шишку на столбе ограды.
металну шишарку на стубу ограде.

Бацали су их са двадесет корачаји Кидали с двадцати шагов, с пятнадцати
раздаљине, са петнаест и са десет — и с десяти — и никак не могли
попасть.
никако нису могли да је погоде.
А после, када им је све то већ А потом, когда уже надоело и они
дојадило и када су се спремали да уходили, Пашка небрежно, не глядя
бросил последний снежок и попал.
крену, Пашка је немарно, не
гледајући, бацио последњу грудву и
погодио.
Антон је свом снагом забио кундак у Антон изо всех сил вдавил приклад в
згиб рамена. плечо.
Анка стоји сувише близу, помислио је. Анка стоит слишком близко, подумал
он.
Хтео је да јој повиче да се удаљи, али Он хотел было крикнуть ей, чтобы она
је схватио да би то било глупо. отошла, но понял, что это было бы
глупо.
Више. Выше.

Још мало… Још… Наједном је постао Еще выше… Еще… Его вдруг
уверен да ће се стрела, тешка једну охватила уверенность, что, если он
даже повернется к ним спиной,
фунту, чак ако им окрене и леђа,
фунтовая стрела все равно вонзится
забити тачно у Пашкину преконосицу, точно в Пашкину переносицу, между
између веселих, зелених очију. веселыми зелеными глазами.
Отворио је очи и погледао Пашку. Он открыл глаза и посмотрел на
Пашку.
Пашка се више није смејуљио. Пашка больше не ухмылялся.
Анка је лагано-лагано дизала руке са А Анка медленно-медленно поднимала
раљиреним прстима и лице јој је руку с растопыренными пальцами, и
лицо у нее было напряженное и очень
постало напето и некако превише
взрослое.
одрасло.
Тада је Антон дигао самострел још Тогда Антон поднял арбалет еще выше
више и повукао ороз. и нажал на спусковой крючок.
Није видео где је стрела отиљла. Он не видел, куда ушла стрела.

«Промашио сам», рекао је гласно. — Промазал, — сказал он очень
громко.
Кренуо је стазом ногама које се нису Переступая на негнущихся ногах, он
савијале. двинулся по тропинке.
Пашка је обрисао црвеним смотуљком Пашка вытер красным кульком лицо,

лице, затресао га, раширио и почео да встряхнув, развернул его и стал
повязывать голову.
повезује главу.
Анка се сагла и дигла свој самострел. Анка нагнулась и подобрала свой
арбалет.
Ако ме том стварчицом лупне по глави, Если она этой штукой трахнет меня по
помислио је Антон, рећи ћу јој хвала. голове, подумал Антон, я ей скажу
спасибо.
Али, Анка га није чак ни погледала. Но Анка даже не взглянула на него.
Окренула се Пашки и упитала га: Она повернулась к Пашке и спросила:
«Идемо?» — Пошли?
«Одмах», рекао је Пашка. — Сейчас, — сказал Пашка.

Погледао је Антона и ћутке лупио Он посмотрел на Антона и молча
самога себе савијеним прстом по челу. постучал себя согнутым пальцем по
лбу.
«А ти си се већ преплашио», рекао је — А ты уже испугался, — сказал
Пашка се још једном лупио прстом по Пашка еще раз постучал себя пальцем
челу и кренуо за Анком. по лбу и пошел за Анкой.
Антон је ишао за њима и трудио се да Антон плелся следом и старался

потисне сумње у себи. подавить в себе сомнения.
А шта сам ја то у ствари и урадио, А что я, собственно, сделал, вяло

потиштено је мислио. думал он.
Зашто су се само надули! Но, Пашку Чего они надулись? Ну Пашка ладно,
разумем, преплашио се. он испугался.
Само се још не зна ко се више ио — Только еще неизвестно, кто больше

Виљем— тата или Тел-син. трусил — Вильгельм-папа или Телль-
сын.

Ах, шта је онда са Анком? Према Но Анка-то чего? Надо думать,
свему, преплашила се за у. перепугалась за Пашку.
А шта је па требало да радим? Ето, А что мне было делать? Вот тащусь за
вучем се за њима, као непотребни ними, как родственник.
рођак.
Најбоље ће бити да одем. Взять и уйти.
Сада ћу скренути улево, тамо је једна Поверну сейчас налево, там хорошее
мочвара. болото.
Можда ћу још и сову успети да уловим. Может, сову поймаю.

Али, он није успорио чак ни корак. Но он даже не замедлил шага.
То је значи заувек, помислио је. Это значит навсегда, подумал он.
Читао је да се то често дешава. Он читал, что так бывает очень часто.
На забачени пут стигли су чак и раније Они вышли на заброшенную дорогу
него што су мислили. даже раньше, чем думали.

Сунце је већ стајало високо, било је Солнце стояло высоко, было жарко.
ужасно вруће.
За оковратником су боцкале јелове За шиворотом кололись хвойные
иглице. иголки.
Пут је био од бетона састављен од два Дорога была бетонная, из двух рядов
низа сиво-зарђалих, испуцаних серо-рыжих растрескавшихся плит.
бетонских плоча.
Кроз пукотине међу спојевима В стыках между плитами росла густая
пробијала се густа, сува трава. сухая трава.
По ивици пута растао је густ, прашњав На обочинах было полно пыльного

коров. репейника.
Над путем су брундали бумбари, и Над дорогой с гудением пролетали

један је безобразно лупио Антона бронзовки, и одна нахально стукнула
Антона прямо в лоб.
право у чело.
Било је тихо и спарно. Было тихо и томно.
«Погледајте», рекао је Пашка. — Глядите! — сказал Пашка.
Над средином пута, на зарђалој жици, Над серединой дороги на ржавой
затегнутој попреко, висила је округла проволоке, протянутой поперек, висел
круглый жестяной диск, покрытый
метална плоча, прекривена испуцалом
облупившейся краской.
бојом.
Судећи по свему, на диску је био Судя по всему, там был изображен
приказан жути правоугаоник на желтый прямоугольник на красном
фоне.
црвеној позадини.
«Шта је то?» упитала је без неког- — Что это? — без особого интереса
посебног интересовања Анка. спросила Анка.
«Аутомобилски знак», рекао је Пашка. — Автомобильный знак, — сказал

Пашка.
«Улаз забрањен.» — «Въезд запрещен».
«Цигла», објаснио је Антон. — «Кирпич», — пояснил Антон.
«А шта она значи?» упитала је Анка. — А зачем он? — спросила Анка.
«Значи да тамо не сме да се иде», — Значит, вон туда ехать нельзя, —
рекао је Пашка. сказал Пашка.
«А шта ће онда овде пут?» — А зачем тогда дорога?
Пашка је слегао раменима. Пашка пожал плечами.
«То је јако стари пут», рекао је. — Это же очень старое шоссе, —
сказал он.
«Анизотропан пут», изјавио је Антон. — Анизотропное шоссе, — заявил
Антон.
Анка му је била окренута Иеђима. Анка стояла к нему спиной.
«Кретање само у једном правцу.» — Движение только в одну сторону.
«Мудри су били наши преци», — Мудры были предки, задумчиво
замишљено је рекао Пашка. сказал Пашка.
«Возиш се тако једно две стотине — Этак едешь-едешь километров

километара, и наједном — ето ти на! — двести, вдруг — хлоп! — «кирпич».
‘цигла’.
Нити можеш даље да идеш, нити имаш И ехать дальше нельзя, и спросить не у
кога да приупиташ.» кого.

«Шта ли може да буде иза тог знака!» — Представляешь, что там может быть
рекла је Анка. за этим знаком! — сказала Анка.
Осврнула се. Она огляделась.

Унаоколо, на много километара Кругом на много километров был
налазила се потпуно пуста без и једног безлюдный лес, и не у кого было
спросить, что там может быть за этим
јединог човека шума, и нису имали
знаком.
уопште кога да упитају шта би могло
да буде иза тог знак.
«А можда то уопште и није ‘цигла’?» — А вдруг это вовсе и не «кирпич»? —
рекла је. сказала она.
«Боја је сва отпала…» — Краска-то вся облупилась…

Тада је Антон пажљиво нанишанио и Тогда Антон тщательно прицелился и
опалио. выстрелил.
Било би одиста фантастично, да је Было бы здорово, если бы стрела

стрела прекинула жицу, и да је знак перебила проволоку и знак упал бы
прямо к ногам Анки.
пао пред саме Анкине ноге.
Али, стрела је погодила горњи део Но стрела попала в верхнюю часть
знака, пробила зарђали плех, и на знака, пробила ржавую жесть, и вниз
посыпалась только высохшая краска.
земљу је почела да отпада само
сасушена боја.
«Будало», рекла је Анка, не — Дурак, — сказала Анка, не
окренувши се. оборачиваясь.
То је била прва реч, са којом се Это было первое слово, с которым она
обратила Антону после игре Виљема обратилась к Антону после игры в
Вильгельма Телля.
Тела.
Антон је почео да се некако натмурено Антон криво улыбнулся.
смешка.
«Анд ентерприсес оф греат питцх анд — «And enterprises of great and
момент», изговорио је, «Wитх тхис moment, — произнес он, — with this
regard their current turn away and loose
регард тхеир цуррент турн wаy анд
name of action».
лоасе тхе наме оф ацтион.

« Тако подухвати велики, што успех («И начинанья, вознесшиеся мощно,
обећавају, пропадају од одлагања сворачивая в сторону свой ход, теряют
время действия» (Шекспир, «Гамлет»).
сталних. Шекспир, (‘Хамлет’).
Верни Пашка је наједном повикао. Верный Пашка закричал:
«Момци, овуда су прошла кола! И то — Ребята, здесь прошла машина! Уже
после непогоде! Ево, овде је трава после грозы! Вон трава примята! И
вот…
изгажена! И овде…»
Има среће Пашка, помислио је Антон. Везет Пашке, подумал Антон.
Почео је да разгледа трагове на путу и Он стал разглядывать следы на дороге
угледао изгажену траву и црни траг и тоже увидел примятую траву и
черную полосу от протекторов в том
гума на месту, где је аутомобил
месте, где автомобиль затормозил
прикочио пред рупом у бетону. перед выбоиной в бетоне.
«Аха!» рекао је Пашка. — Ага! — сказал Пашка.
«Пролетео је испод знака!» — Он выскочил из-под знака.

То је било јасно свакоме, али се Антон Это было ясно каждому, но Антон
побунио: возразил:
«Ни помена, ишао је са оне стране.» — Ничего подобного, он ехал с той

стороны.
Пашка га је запањено погледао. Пашка поднял на него изумленные
глаза.
«Зар си ослепео, шта ли?» — Ты что, ослеп?
«Ишао је са оне стране», био је — Он ехал с той стороны, — упрямо
упоран Антон. повторил Антон.
«Идемо по трагу.» — Пошли по следу.

«Лупеташ будалаштине! Лупеташ!» — Ерунду ты городишь! — возмутился
побунио се Пашка. Пашка.
«Као прво, ни један иоле васпитан — Во-первых, никакой порядочный

возач не би кренуо испод ‘цигле’. водитель не поедет под «кирпич».

Као друго, погледај: ево рупчаге, ево Во-вторых, смотри: вот выбоина, вот
трага коћења… Но, одакле је онда тормозной след… Так откуда он ехал?
ишао?»
«Шта ме се тичу ти твоји ‘васпитани’! — Что мне твои порядочные! Я сам
Васпитан сам и идем испод знака.» непорядочный, и я пойду под знак.
Пашка је позеленео од беса. Пашка взбеленился.

«Иди где хоћеш!» рекао је, лако — Иди куда хочешь! — сказал он,
муцајући. слегка заикаясь.
Незрели створе. — Недоумок.

Сасвим си полудео од спатине!» Совсем обалдел от жары!
Антон се окренуо и, гледајући право Антон повернулся и, глядя прямо
преда се, кренуо испод знака. перед собой, пошел под знак.
Хтео је само једно: да се испред њега Ему хотелось только одного: чтобы
нађе некакав мост дигнут у ваздух и впереди оказался какой-нибудь
взорванный мост и чтобы нужно было
да мора да се пробија у том правцу.
прорваться на ту сторону.
Шта ме се тичу твоји васпитани! — Какое мне дело до этого
мислио је. порядочного! — думал он.
— Нека иду, где хоће… са својим — Пусть идут, куда хотят… со своим
Пашком. Пашенькой.
Сетио се како је Анка одрезала Павлу, Он вспомнил, как Анка срезала Павла,
када јој се овај обратио са ‘Ањечка’; и когда тот назвал ее Анечкой, и ему
стало немного легче.
осетио се нешто лакше.
Осврнуо се. Он оглянулся.
Пашку је одмах угледао: Бон Пашку он увидел сразу: Бон Саранча,
Скакавац, сагавши се над самом согнувшись в три погибели, шел по
следу таинственной машины.
земљом, кретао се трагом тајанствених
кола.
Зарђали диск над путем лагано се Ржавый диск над дорогой тихонько
њихао и кроз рупу се назирало модро покачивался, и сквозь дырку мелькало
синее небо.
небо.

А на ивици пута је седела Анка, А на обочине сидела Анка, уперев
ослонивши лактове на гола колена и локти в голые колени и положив
подбородок на сжатые кулаки.
ставивиши браду на стегнуте песнице.
…Враћали су се тек предвече. …Они возвращались уже в сумерках.
Момци су веслали, а Анка је седела на Ребята гребли, а Анка сидела на руле.
крми.
Над црном шумом дизао се пурпурни Над черным лесом поднималась
месец, неподношљиво су крекетале красная луна, неистово вопили
лягушки.
жабе.
«Како је све било дивно смишљено», — Так здорово все было задумано, —
рекла је тужно Анка. сказала Анка грустно.
«Ех, ви!…» — Эх, вы!…

Дечаци су оћутали. Ребята промолчали.
Тада је Пашка полугласно упитао: Затем Пашка вполголоса спросил:

«Тошка, шта је било тамо, под — Тошка, что там было, под знаком?
знаком?»
«Мост дигнут у ваздух», одговорио је — Взорванный мост, — ответил
«И скелет фашисте, прикован ланцима — И скелет фашиста, прикованный

за митраљез. цепями к пулемету.
« Замислио се још мало и додао: Он подумал и добавил: — Пулемет

«Митраљез је буквално зарастао у весь врос в землю…
земљу…»
«Да…» рекао је Пашка. — Н-да… — сказал Пашка.
«Дешава се. — Бывает.
А ја сам тамо једноме помогао да А я там одному машину помог
поправи кола.» починить.

1 1
Када је Румата прошао гроб светог Когда Румата миновал могилу святого
Мике — седми по реду и последњи на Мики — седьмую по счету и
последнюю на этой дороге, было уже
том путу, већ се било сасвим
совсем темно.
смрачило.
Много хваљени хамахарски ждребац, Хваленый хамахарский жеребец,
кога је од дон Тамеа добио на картама, взятый у дона Тамэо за карточный
долг, оказался сущим барахлом.
био је обично ђубре.
Био се ознојио, подбио ноге и кретао Он вспотел, сбил ноги и двигался
се лошим, кривудавим касом. скверной, вихляющейся рысью.
Румата му је стезао бокове коленима, Румата сжимал ему коленями бока,

шибао рукавицом између ушију, али је хлестал между ушами перчаткой, но он
только уныло мотал головой, не
овај само преморено одмахивао
ускоряя шага.
главом, не убрзавајући корак.

Дуж пута се налазило жбуње, које је у Вдоль дороги тянулись кусты, похожие
предвечерје личило на облаке в сумраке на клубы застывшего дыма.
смрзнутог дима.
Неподношљиво су зујали комарци. Нестерпимо звенели комары.
На мутном небу трепереле су ретке, В мутном небе дрожали редкие
нејасне звезде. тусклые звезды.
У налетима је дувао слаб ветар, топао Дул порывами несильный ветер,

и хладан истовремено, као и увек теплый и холодный одновременно, как
всегда осенью в этой приморской
ујесен у овој приморској земљи са
стране с душными, пыльными днями и
загушљивим, прашњавим данима и зябкими вечерами.
леденим вечерима.
Румата се чвршће замотао у плашт и Румата плотнее закутался в плащ и
пустио узенгије. бросил поводья.
Није имало смисла да било куда жури. Торопиться не имело смысла.

До поноћи је имао још један сат, а До полуночи оставался час, а
штуцава шума се већ појавила над Икающий лес уже выступил над
горизонтом черной зубчатой кромкой.
хоризонтом као црн, изгубљен гребен.
По страни су се пружала узорана По сторонам тянулись распаханные
поља, под звездама су светлуцале поля, мерцали под звездами болота,
воняющие неживой ржавчиной,
мочваре, које су заударале на мртву
темнели курганы и сгнившие
рђу, тамнели су се брежуљци и частоколы времен Вторжения.
иструлели плотови из доба освајања.
Далеко са леве стране појављивао се и Далеко слева вспыхивало и гасло
гасио тмуран одсјај: према свему, угрюмое зарево: должно быть, горела
деревушка, одна из бесчисленных
горело је некакво село, једно од
однообразных Мертвожорок,
безбројних једноликих Мртвожора, Висельников, Ограбиловок, недавно
Обешењака, Пљачкаша, која су переименованных по августейшему
недавно, царским указом променила указу в Желанные, Благодатные и
имена у Жељена, Благодарна и Ангельские.
Анђеоска.
На стотине миља од обала Мореуза и На сотни миль — от берегов Пролива и
до сајве Штуцаве шуме — простирала до сайвы Икающего леса —
простиралась эта страна, накрытая
се та земља, прекривена облацима
одеялом комариных туч, раздираемая
комараца, раздирана јаругама, пуна оврагами, затопляемая болотами,
мочвара, поражена грозницама, пораженная лихорадками, морами и
поморима и смрдљивом кијавицом. зловонным насморком.
Крај саме кривине пута од жбуна У поворота дороги от кустов
одвојила се тамна фигура. отделилась темная фигура.
Ждребац се тргао, подигавши главу Жеребец шарахнулся, задирая голову.

увис.
Румата је прихватио узенгије, Румата подхватил поводья, привычно
навикнутим покретом повукао на поддернул на правой руке кружева и
положил ладонь на рукоятку меча,
десној руци чипку и ставио длан на
всматриваясь.
дршку мача, загледавши се испред
себе.
Човек крај пута је скинуо капу. Человек у дороги снял шляпу.
«Добро вече, благородни доне», тихо — Добрый вечер, благородный дон, —
је рекао. тихо сказал он.
«Извините, вас.» — Прошу извинения.

«У чему је ствар?» упитао је Румата, — В чем дело? — осведомился Румата,
ослушкујући. прислушиваясь.
Нечујне заседе не постоје. Бесшумных засад не бывает.

Разбојнике издаје шкрипа тетива, сиви Разбойников выдает скрип тетивы,
јуришници незадрживо штуцају и серые штурмовички неудержимо
рыгают от скверного пива, баронские
подригују од лошег пива, баронске
дружинники алчно сопят и гремят
дружине незасито дахћу и звекећу железом, а монахи — охотники за
гвожђем, а монаси — ловци на робове рабами — шумно чешутся.
— бучно се чешу.
Овога пута у жбуњу је владала Но в кустах было тихо.
тишина.
Према свему, овај човек није био Видимо, этот человек не был
њихов мамац. наводчиком.
А он није ни личио на мамац — Да он и не был похож на наводчика —
малени, набијени грађанин у бедној маленький плотный горожанин в
небогатом плаще.
кабаници.
«Да ли ми дозвољавате да трчим крај — Разрешите мне бежать рядом с
вас?» упитао је клањајући се. вами? — сказал он, кланяясь.
«Изволи», рекао је Румата, повукавши — Изволь, — сказал Румата,

дизгине. шевельнув поводьями.
«Можеш да се ухватиш за стремен.» — Можешь взяться за стремя.

Грађанин је кренуо поред њега. Горожанин пошел рядом.
Држао је капу у руци, и на његовом Он держал шляпу в руке, и на его
темену се светлуцала велика ћела. темени светлела изрядная лысина.
Надзорник, помислио је Румата. Приказчик, подумал Румата.

Обилази бароне и сакупљаче соли, Ходит по баронам и прасолам, скупает
скупља лан или кудељу. лен или пеньку.

Храбар надзорник, мора се признати… Смелый приказчик, однако… А может
А можда и није надзорник. быть, и не приказчик.
Можда је књигочатац. Может быть, книгочей.

Бегунац. Беглец.
Изрод. Изгой.
Сада их има много на ноћним Сейчас их много на ночных дорогах,
путевима, више него надзорника… А больше чем приказчиков… А может
быть, шпион.
можда је и шпијун.
«Ко си, и одакле си?» упитао је — Кто ты такой и откуда? — спросил
Румата. Румата.
«Зовем се Киун», тужно је рекао — Меня зовут Киун, — печально

грађанин. сказал горожанин.
«Идем из Арканара.» — Я иду из Арканара.

«Бежиш из Арканара», рекао је — Бе жи шь из Арканара, — сказал
Румата, сагавши се. Румата, наклонившись.

«Бежим», тужно се сложио грађанин. — Бегу, — печально согласился
горожанин.
Чудак некакав, помислио је Румата. Чудак какой-то, подумал Румата.
Или је можда ипак шпијун? Требало би Или все-таки шпион? Надо
проверити… А зашто би у ствари проверить… А почему, собственно,
надо? Кому надо? Кто я такой, чтобы
требало? Коме је то потребно? Ко сам
его проверять? Да не желаю я его
ја, да бих га проверавао? Па и не проверять!
желим уопште да га проверавам!
Зашто му једноставно не бих Почему бы мне просто не поверить?
поверовао! Ето, иде грађанин, Вот идет горожанин, явный книгочей,
бежит, спасая жизнь… Ему одиноко,
очигледно књигочатац, бежи
ему страшно, он слаб, он ищет
спасавајући свој живот… Сам је, боји защиты… Встретился ему аристократ.
се, слаб је, тражи заштиту… Наишао је
на аристократу.

Аристрократи се из глупости или из Аристократы по глупости и из спеси в
обести у политику не разумеју, а политике не разбираются, а мечи у них
длинные, и серых они не любят.
мачеви су им дуги, и сиве они не воле.
Зашто грађанин Киун не би искористио Почему бы горожанину Киуну не
некористољубиву заштиту глупог и найти бескорыстную защиту у глупого
и спесивого аристократа? И все.
поносног аристократе? И то би било
све.
Нећу га ја проверавати. Не буду я его проверять.
Немам зашто. Незачем мне его проверять.
Поразговараћемо, прекратити време, Поговорим, скоротаем время,
растати се као пријатељи… расстанемся друзьями…
«Киун…» рекао је. — Киун… — произнес он.

«Познавао сам једнога Киуна. — Я знавал одного Киуна.
Био је продавац хране и алхемичар из Продавец снадобий и алхимик с
Металне улице. Жестяной улицы.

Јеси ли ти његов рођак?» Ты его родственник?
«На жалост, јесам», рекао је Киун, — Увы, да, — сказал Киун. — Правда,
«истина далеки рођак али за њих је то дальний родственник, но им все
равно… до двенадцатого потомка.
свеједно… До дванаестог колена
уназад.»
«И где сада бежиш, Киуне?» — И куда же ты бежишь, Киун?
«Било где… Што даље. — Куда-нибудь… Подальше.
Многи беже у Ирукан. Многие бегут в Ирукан.
Покушаћу и ја у Ирукан.» Попробую и я в Ирукан.
«Тако, тако», рекао је Румата. — Так-так, — произнес Румата.
«И мислиш да ће те благородни дон — И ты вообразил, что благородный
превести преко границе?» дон проведет тебя через заставу?
Киун је оћутао. Киун промолчал.

«Или можда мислиш, да благородни — Или, может быть, ты думаешь, что
дон не зна, ко је алхемичар Киун из благородный дон не знает, кто такой
алхимик Киун с Жестяной улицы?
Металне улице?»
Киун је ћутао. Киун молчал.
Не говорим оно што би требало да Что-то я не то говорю, подумал
говорим, помислио је Румата. Румата.
Дигао се на седлу и повикао, Он привстал на стременах и

имитирајући гласника на Краљевском прокричал, подражая глашатаю на
Королевской площади:
тргу:
«Оптужује се и крив је за ужасне, — Обвиняется и повинен в ужасных,
неопростиве злочине против бога, непрощаемых преступлениях против
бога, короны и спокойствия.
круне и мира!»

«А шта ако благородни дон безумно — А если благородный дон безумно
обожава дона Ребу? Ако је он свим обожает дона Рэбу? Если он всем
сердцем предан серому слову и серому
срцем својим одан сивима и сивој
делу? Или ты считаешь, что это
идеји? Или можда сматраш да је то невозможно?
немогуће?»
Из помрчине са десне стране пута Из темноты справа от дороги
појавила се изломљена сенка вешала. выдвинулась ломаная тень виселицы.
Под пречком се белело наго тело, Под перекладиной белело голое тело,
обешено за ноге. подвешенное за ноги.
Ехе, свеједно од свега тога, помислио Э-э, все равно ничего не выходит,
је Румата. подумал Румата.
Затегао је узде, дограбио Киуна за Он натянул повод, схватил Киуна за

раме и окренуо га лицем према себи. плечо и повернул лицом к себе.

«Ако те благородни дон овога истога — А если благородный дон вот прямо
часа обеси поред ове шкитнице?» сейчас подвесит тебя рядом с этим
бродягой? — сказал он, вглядываясь в
рекао је, загледавши се у бело иице са
белое лицо с темными ямами глаз.
тамним јамама очију.
Сам. Сам.
Брзо и вешто. Скоро и проворно.
На чврстом арканарском конопцу. На крепкой арканарской веревке.
У име идеала. Во имя идеалов.
Зашто ћутиш, писмени Киуне?» Что же ты молчишь, грамотей Киун?
Зуби су му цвокотали, и он се слабо У него стучали зубы, и он слабо
грчио под руком Румате, као стегнути корчился под рукой Руматы, как
придавленная ящерица.
гуштер.

Наједном је нешто са пљеском пало у Вдруг что-то с плеском упало в
јарак крај пута, и тог истог часа, као придорожную канаву, и сейчас же,
словно для того, чтобы заглушить этот
због тога да би заглушио тај пљесак,
плеск, он отчаянно крикнул:
он је очајнички повикао:
«Но, обеси ме! Обеси, издајниче.» — Ну, вешай! Вешай, предатель!
Румата је дошао до даха и пустио је Румата перевел дыхание и отпустил
Киуна. Киуна.
«Нашалио сам се», рекао је. — Я пошутил, — сказал он.

«Не бој се.» — Не бойся.
«Лаж, лаж…» јецајући, мрмљао је — Ложь, ложь… — всхлипывая,
Киун. бормотал Киун.
«Свуда само лаж!…» — Всюду ложь!…

«Добро, де, не љути се», рекао је — Ладно, не сердись, — сказал Румата.
Румата.

«Боље подигни оно што си тамо бацио — Лучше подбери, что ты там
— може да се навлажи…» бросил, — промокнет…
Киун је постојао мало, заносећи се и Киун постоял, качаясь и всхлипывая,

јецајући, без икаквог циља се бесцельно похлопал ладонями по
плащу и полез в канаву.
лупкајући длановима по кабаници и
спустио се у јарак.
Румата је чекао, уморно се погуривши Румата ждал, устало сгорбившись в
у седлу. седле.
Значи, тако и треба да буде, мислио Значит, так и надо, думал он, значит,
је, значи да другачије једноставно и иначе просто нельзя… Киун вылез из
канавы, пряча за пазуху сверток.
не може… Киун се извукао из јарка,
стављајући у кошуљу свежањ.
«Књиге, разуме се», рекао је Румата. — Книги, конечно, — сказал Румата.
Киун је одмахнуо главом. Киун помотал головой.
«Не», рекао је промукло. — Нет, — сказал он хрипло.
«Само једна књига. — Всего одна книга.
Моја књига.» Моя книга.
«О чему то пишеш?» — О чем же ты пишешь?
«Бојим се да вас то неће интересовати, — Боюсь, вам это будет неинтересно,
благородни доне.» благородный дон.
Румата је уздахнуо. Румата вздохнул.

«Ухвати се за стремен», рекао је. — Берись за стремя, — сказал он.
— Пойдем.
Долгое время они молчали.
— Послушай, Киун, — сказал Румата.
«Нашалио сам се. — Я пошутил.
Не бој ме се.» Не бойся меня.
«Диван свет», проговорио је Киун. — Славный мир, — проговорил Киун.
«Весео свет. — Веселый мир.
Сви се шале. Все шутят.
И сви се шале на исти начин. И все шутят одинаково.
Па чак и благородни Румата.» Даже благородный Румата.
Румата се запањио. Румата удивился.
«Знаш како се зовем!» — Ты знаешь мое имя?
«Знам», рекао је Киун. — Знаю, — сказал Киун.
«Препознао сам вас по обручу на челу. — Я узнал вас по обручу на лбу.
Одиста сам се обрадовао, када сам вас Я так обрадовался, встретив вас на
угледао…» дороге…
Но, разуме се, ето на шта је он Ну, конечно, вот что он имел в виду,
мислио, када ме је назвао издајником, когда назвал меня предателем,
подумал Румата.
помислио је Румата.
И рекао је: Он сказал:
«Видиш, а ја сам мислио да си шпијун. — Видишь ли, я думал, что ты шпион.
Шпијуне увек убијам.» Я всегда убиваю шпионов.
«Шпијуне…» поновио је Киун. — Шпион… — повторил Киун.
«Да, разуме се. — Да, конечно.

У наше доба је тако лако и добро бити В наше время так легко и сытно быть
шпијун. шпионом.
Орел наш, благородный дон Рэба
озабочен знать, что говорят и думают
подданные короля.
Хотел бы я быть шпионом.
Обичан цинкарош у таверни ‘Сива Рядовым осведомителем в таверне
Радост’. «Серая Радость».
Како је то дивно, како то само људи Как хорошо, как почтенно! В шесть
поштују! У шест сати увече улазим у часов вечера я вхожу в распивочную и
сажусь за свой столик.
пивницу и седам за свој сточић.
Власник хита ка мени, с мојом првом Хозяин спешит ко мне с моей первой
криглом пива. кружкой.
Могу да пијем колико хоћу, пиво плаћа Пить я могу сколько влезет, за пиво
дон Реба — или тачније, нико га и не платит дон Рэба — вернее, никто не
платит.
плаћа.
Седим, пијуцкам своје пиво и слушам. Я сижу, попиваю пиво и слушаю.
Понекад се правим да бележим шта ко Иногда я делаю вид, что записываю
разговара, и преплашени људи хитају разговоры, и перепуганные людишки
устремляются ко мне с предложениями
ка мени нудећи ми пријатељство, своје
дружбы и кошелька.
новчанике.
У њиховим очима видим само оно што В глазах у них я вижу только то, что
желим: псећу оданост, мне хочется: собачью преданность,
почтительный страх и восхитительную
страхопоштовање и стискам жене
бессильную ненависть. Я могу
наочиглед њихових мужева, огромних безнаказанно трогать девушек и
људескара, а они ће се само услужно тискать жен на глазах у мужей,
кикотати. здоровенных дядек, и они будут только
подобострастно хихикать…
Какво предивно расуђивање, Какое прекрасное рассуждение,
благородни доне, зар не? Чуо сам то благородный дон, не правда ли? Я
услышал его от пятнадцатилетнего
од петнаестогодишњег дечачића,
мальчишки, студента Патриотической
студента Патриотске школе…» школы…
«И шта си му рекао?» радознало га је — И что же ты ему сказал? — с
упитао Румата. любопытством спросил Румата.
«А шта сам па могао да му кажем? Он — А что я мог сказать? Он бы не

то не би схватио. понял.
И испричао сам му, да људи Ваге И я рассказал ему, что люди Ваги
Точка, када ухвате цинкароша, Колеса, изловив осведомителя,
вспарывают ему живот и засыпают во
отварају овоме желудац ножем и
внутренности перец… А пьяные
сипају бибер у њега… А пијани солдаты засовывают осведомителя в
војници трпају цинкароша у врећу и мешок и топят в нужнике.
бацају га у нужник.
И то је сушта истина, али он у њу није И это истинная правда, но он не
поверовао. поверил.
Рекао ми је да то у школи нису учили. Он сказал, что в школе они это не

проходили.
Тада сам извукао папир и забележио Тогда я достал бумагу и записал наш
цео наш разговор. разговор.

То ми је било потребно за моју књигу, Это нужно было мне для моей книги, а
а он је јадник, закључио да је то он, бедняга, решил, что для доноса, и
обмочился от страха…
потребно због пријаве, и умокрио се
од страха…»
Пред њима, су кроз жбуње промакле Впереди сквозь кустарник мелькнули
светлости крчме ‘Скелета Бако’. огоньки корчмы Скелета Бако.
Киун се спотакао и ућутао. Киун споткнулся и замолчал.

«Шта се десило?» упитао је Румата. — Что случилось? — спросил Румата.
«Тамо је сива патрола», промрмљао је — Там серый патруль, — пробормотал
Киун. Киун.
«Но, па шта?» рекао је Румата. — Ну и что? — сказал Румата.

«Слушај боље још једно расуђивање, — Послушай лучше еще одно
драги мој Киуне. рассуждение, почтенный Киун.
Ми волимо и ценимо те једноставне, Мы любим и ценим этих простых,

грубе момке, нашу сиву, борбену грубых ребят, нашу серую боевую
скотину.
стоку.
Они су нам потребни. Они нам нужны.
Од сада обичан човек мора да држи Отныне простолюдин должен держать
језик за зубима, ако не жели да га язык за зубами, если не хочет
вывешивать его на виселице! — Он
окаче на вешала!» зацерекао се, јер је
захохотал, потому что сказано было
то рекао одиста одлично — у најбољим отменно — в лучших традициях серых
традицијама сивих касарни. казарм.
Киун се скупио и увукао главу у Киун съежился и втянул голову в
рамена. плечи.
«Језик обичног човека мора да зна где — Язык простолюдина должен знать
му је место. свое место.
Бог је дао обичном човеку језик не да Бог дал простолюдину язык вовсе не
би брбљао, већ да би лизао чизме свог для разглагольствований, а для
лизания сапог своего господина,
господара, а такав господар је
каковой господин положен
одређен обичном човеку од вајкада…» простолюдину от века…

Крај стуба за везивање коња испред У коновязи перед корчмой топтались
крчме трупкали су оседлани коњи сиве оседланные кони серого патруля.
патроле.
Кроз отворени прозор чуле су се Из открытого окна доносилась
промукле псовке. азартная хриплая брань.
Чула се лупа домина. Стучали игральные кости.

У вратима, препречавајући пролаз В дверях, загораживая проход
огромном стомачином, стајао је лично чудовищным брюхом, стоял сам
Скелет Бако в драной кожаной куртке,
Скелет Бако у исцепаној кожној јакни,
с засученными рукавами.
засуканих рукава.
У косматој шапи је држао тесак — В мохнатой лапе он держал тесак —
према свему, управо је секао псето за видимо, только что рубил собачину
для похлебки, вспотел и вышел
чорбу, ознојио се и изашао да дође
отдышаться.
мало до даха.

На степеницама је седео, скупивши се, На ступеньках сидел, пригорюнясь,
сиви јуришник, ставивши борбену серый штурмовик, поставив боевой
топор между коленей.
секиру међу колена.
Дршка секире му је искривила лице на Рукоять топора стянула ему
страну. физиономию набок.
Видело се само да му је мука од пића. Было видно, что ему томно с перепоя.
Приметивши коњаника, прогутао је Заметив всадника, он подобрал слюни
пљувачку и промукло заурлао: и сипло взревел:
«С-тој! Како се оно зва… Ти, — С-стой! Как там тебя… Ты, бла-
благородни!…» ародный!…
Румата је, истуривши браду, прошао Румата, выпятив подбородок, проехал

поред њега не удостојивши га чак ни мимо, даже не покосившись.
погледа.

«…А ако језик обичног човека лиже — …А если язык простолюдина лижет
погрешну чизму», гласно је говорио, не тот сапог, — громко говорил он, —
то язык этот надлежит удалить
«онда тај језик треба удаљити, јер је
напрочь, ибо сказано: «Язык твой —
речено: ‘Језик твој — непријатељ је враг мой»…
мој’…»
Киун се кретао иза коња широким Киун, прячась за круп лошади, широко
корацима. шагал рядом.
Румата је ивицом ока видео како му се Краем глаза Румата видел, как блестит
од зноја пресијава ћела. от пота его лысина.
«Стој, када ти се каже!» заурлао је — Стой, говорят! — заорал

јуришник. штурмовик.
Чуло се како, лупкајући секиром, трчи Было слышно, как он, гремя топором,
низ степенике, спомињући катится по ступеням, поминая разом
бога, черта и всякую благородную
истовремено бога, ђавола и сву ту
сволочь.
благородну стоку истовремено.

Једно петорица, помислио је Румата, Человек пять, подумал Румата,
савијајући манжете. поддергивая манжеты.
Пијани месари. Пьяные мясники.

Глупости. Вздор.
Прошли су поред крчме и скренули ка Они миновали корчму и свернули к
шуми. лесу.
«Могао сам да идем и брже, ако је — Я мог бы идти быстрее, если

потребно», рекао је Киун неприродно надо, — сказал Киун неестественно
твердым голосом.
чврстим гласом.
«Глупости!» рекао је Румата, — Вздор! — сказал Румата, осаживая
зауздавајући ждребца. жеребца.
«Било би досадно проћи толико миља — Было бы скучно проехать столько

и ниједном се не потући. миль и ни разу не подраться.
Зар никада не желиш да се потучеш, Неужели тебе никогда не хочется

Киуне? Стално приче, приче…» подраться, Киун? Все разговоры,
разговоры…
«Не», рекао је Киун. — Нет, — сказал Киун.
«Никада нисам пожелео да се тучем.» — Мне никогда не хочется драться.
«У томе и јесте несрећа», промрмљао — В том-то и беда, — пробормотал
је Румата, окрећући ждребца и лагано Румата, поворачивая жеребца и
неторопливо натягивая перчатки.
навлачећи рукавице.
Иза заокрета су се појавила два Из-за поворота выскочили два
коњаника и, угледавши га, наједном всадника и, увидев его, разом
остановились.
су се зауставили.
«Ехеј, ти, благородни доне!» повикао — Эй ты, благородный дон! —
је један. закричал один.
«Исправе покажи!» — А ну, предъяви подорожную!

«Фукаро», проговорио је стакласто- — Хамье! — стеклянным голосом
звонким гласом Румата. произнес Румата.
«Неписмени сте, шта ће вам исправе?» — Вы же неграмотны, зачем вам

подорожная?

Гурнуо је ждрепца коленом и касом Он толкнул жеребца коленом и рысью
кренуо у сусрет јуришницима. двинулся навстречу штурмовикам.
Плаше се, помислио је. Трусят, подумал он.

Праве се… Но, барем пар шамара! Не… Мнутся… Ну хоть пару оплеух! Нет…
Ништа од свега неће испасти. Ничего не выйдет.
Толико желим да искалим мржњу, која Так хочется разрядить ненависть,

се у мени накупила за овај један дан, накопившуюся за сутки, и, кажется,
ничего не выйдет.
али, чини се, ништа од свега тога неће
испасти.
Остаћемо хумани, све ћемо опростити Останемся гуманными, всех простим и
и бићемо мирни, као богови. будем спокойны, как боги.
Нека они кољу и скрнаве, ми ћемо Пусть они режут и оскверняют, мы

остати мирни, као богови. будем спокойны, как боги.
Богови никуда не морају да журе, пред Богам спешить некуда, у них впереди
њима је вечност… вечность…
Сасвим им се приближио. Он подъехал вплотную.

Јуришници су несигурно дигли секире Штурмовики неуверенно подняли
и повукли се уназад. топоры и попятились.
«Но?» рекао је Румата. — Н-ну? — сказал Румата.

«Шта значи то ‘но’?» збуњено је рекао — Так это, значит, что? — растерянно
први јуришник. сказал первый штурмовик.
«Па то је, значи, благородни дон — Так это, значит, благородный дон
Румата?» Румата?
Други јуришник је одмах окренуо коња Второй штурмовик сейчас же повернул

и у галопу одјурио. коня и галопом умчался прочь.
Први се повукао, спустивши секиру. Первый все пятился, опустив топор.

«Молимо за опроштај, благородни — Прощенья просим, благородный
доне», брзо је почео да говори. дон, — скороговоркой говорил он.
«Нисмо вас препознали. — Обознались.

У питању је мала грешка. Ошибочка произошла.

Ствар је државна, грешке су увек Дело государственное, ошибочки
могуће. всегда возможны.
Момци су мало попили, горе од Ребята малость подпили, горят

жеље…» Почео је да га заобилази рвением… — Он стал отъезжать
боком.
постранце.
«И сами схватате, времена су тешка… — Сами понимаете, время тяжелое…
Ловимо побегле учене људе. Ловим беглых грамотеев.
Не желимо да се жалите, благородни Нежелательно бы нам, чтобы жалобы у

доне…» вас были, благородный дон…
Румата му је окренуо леђа. Румата повернулся к нему спиной.

«Благородном дону желимо срећан — Благородному дону счастливого
пут!» са олакшањем у гласу повикао је пути! — с облегчением сказал вслед
штурмовик.
за њим јуришник.
Када се он удаљио, Румата је тихо Когда он уехал, Румата негромко
позвао: позвал:
«Киуне!» — Киун!
Нико му се није одазвао. Никто не отозвался.
«Ехеј, Киуне!» — Эй, Киун!
И поново се нико није одазвао. И опять никто не отозвался.
Ослушнувши мало, Румата је кроз Прислушавшись, Румата различил
зујање комараца зачуо шуштање сквозь комариный звон шорох кустов.
жбуња.
Киун се брзо пробијао преко поља на Киун торопливо пробирался через поле
запад, тамо где се, удаљена двадесет на запад, туда, где в двадцати милях
проходила ируканская граница.
миља налазила ируканска граница.
То је све, помислио је Румата. Вот и все, подумал Румата.
Ето ти целог разговора. Вот и весь разговор.
Увек једно те исто. Всегда одно и то же.

Провера, опрезна размена Проверка, настороженный обмен
двосмислених бајки… Читаве недеље двусмысленными притчами… Целыми
неделями тратишь душу на пошлую
трошиш душу на неважне разговоре са
болтовню со всяким отребьем, а когда
разним олошем, а када коначно встречаешь настоящего человека,
сусретнеш правог човека, онда немаш поговорить нет времени. Нужно
времена да са њим поразговараш како прикрыть, спасти, отправить в
треба; треба га прикрити, спасти, безопасное место, и он уходит, так и не
послати, на сигурно и безбедно место, поняв, имел ли дело с другом или с
капризным выродком.
и он одлази, тако и не схвативши да
ли је имао посла са пријатељем или
каприциозним изродом.
Па и сам ништа нећеш сазнати о њему. Да и сам ты ничего не узнаешь о нем.
Шта он хоће, шта може, зашто живи… Чего он хочет, что может, зачем
живет…
Сетио се јучерашњег Арканара. Он вспомнил вечерний Арканар.

Чврсте камене куће на главним Добротные каменные дома на главных
улицама, гостопримљиви фењер над улицах, приветливый фонарик над
входом в таверну, благодушные, сытые
улазом у таверну, доброћудни, сити
лавочники пьют пиво за чистыми
трговци пијуцкају пиво за чистим столами и рассуждают о том, что мир
столовима и дискутују о томе да свет совсем не плох, цены на хлеб падают,
уопште није лош, да цене житу падају, цены на латы растут, заговоры
да цене одећи расту, да се завере раскрываются вовремя, колдунов и
откривају на време, да врачеве и подозрительных книгочеев сажают на
кол, король по обыкновению велик и
сумњиве књигочатце набијају на
светел, а дон Рэба безгранично умен и
колац, да је краљ, по обичају, всегда начеку.
величанствен и светао, а дон Реба
безгранично паметан и увек на
опрези.
«Измислиће како да не!... «Выдумают, надо же!…

Свет је округао!…» «Од писмености, од Мир круглый! По мне хоть
писмености све долази браћо! Није у квадратный, а умов не мути!…», «От
грамоты, от грамоты все идет, братья!
новцу срећа, сељак је наводно такође
Не в деньгах, мол, счастье мужик, мол,
човек, а што даље — то више, тоже человек, дальше — больше,
увредљиви стихови, а онда и оскорбительные стишки, а там и
побуна…» «Све их треба на колац, бунт…», «Всех их на кол, братья!…
браћо!...
А шта бих ја радио? Ја бих једноставно Я бы делал что? Я бы прямо
питао: писмен си? На колац! Стихове спрашивал: грамотный? На кол тебя!
Стишки пишешь? На кол! Таблицы
пишеш? На колац! Таблице знаш? На
знаешь? На кол, слишком много
колац, сувише много знаш!» Бина, знаешь!», «Бина, пышка, еще три
срце, још три кригле пива и порцију кружечки и порцию тушеного
димљене зечетине. кролика!»

А по улици поплочаној камењем — А по булыжной мостовой — грррум,
грум, грум, грум — лупају поткованим грррум, грррум — стучат коваными
сапогами коренастые, красномордые
чизмама набијени, руменог лица
парни в серых рубахах, с тяжелыми
момци у сивим кошуљама, са тешким топорами на правом плече.
секирама о десном рамену.
«Браћо! Ево их, то су заштитници! Зар «Братья! Вот они, защитники! Разве
ће они дозволити? Ни у ком случају! А эти допустят? Да ни в жисть! А мой-то,
мой-то… На правом фланге! Вчера
мој, мој… На десном крилу! Још колико
еще его порол! Да, братья, это вам не
јуче сам га макљао! Да, браћо, то вам смутное время! Прочность престола,
више није оно немирно доба! благосостояние, незыблемое
Стабилност престола, срећа, спокойствие и справедливость.
непоколебљиви мир и правичност!
Ура, сиве чете! Ура, дон Реба! Нека је Ура, серые роты! Ура, дон Рэба! Слава
слава нашем краљу! Ех, браћо, како је королю нашему! Эх, братья, жизнь-то
какая пошла чудесная!…»
диван сада живот!»

А по тамној равници краљевине А по темной равнине королевства
Арканарске, осветљеној ватрама Арканарского, озаряемой заревами
пожаров и искрами лучин, по дорогам
пожара и искрама бакљи, по путевима
и тропкам, изъеденные комарами, со
и стазама, изуједани комарцима, са сбитыми в кровь ногами, покрытые
подбијеним до крви ногама, покривени потом и пылью, измученные,
знојем и прашином, измучени, перепуганные, убитые отчаянием, но
преплашени, утучени очајем, али твердые как сталь в своем
чврсти као челик у свом убеђењу, единственном убеждении, бегут, идут,
бредут, обходя заставы, сотни
беже, иду, лутају, заобилазећи мртве
несчастных, объявленных вне закона за
страже стотине несрећника, стављених то, что они умеют и хотят лечить и
ван закона само због тога, што умеју и учить свой изнуренный болезнями и
желе да лече и уче свој изнурен погрязший в невежестве народ;
болештинама и огрезао у незнању
народ;

због тога што, као богови, стварају од за то, что они, подобно богам, создают
глине и камена другу природу за из глины и камня вторую природу для
украшения жизни не знающего
украшавање живота народа који не
красоты народа;
зна шта је то лепота;
због тога што продиру у тајне природе, за то, что они проникают в тайны
надајући се да ће успети да ставе те природы, надеясь поставить эти тайны
на службу своему неумелому,
тајне у службу свом невештом,
запуганному старинной чертовщиной
преплашеном старим враџбинама народу… Беззащитные, добрые,
народу… Незаштићени, добри непрактичные, далеко обогнавшие
непрактични, који су далеко свой век…
превазишли своје доба…
Румата је смакао рукавицу и Румата стянул перчатку и с размаху
замахнувши њом, треснуо ждрепца треснул ею жеребца между ушами.
меду уши:
«Но, мрцино!» рекао је руски. — Ну, мертвая! — сказал он по-
русски.

Била је поноћ, када је ушао у шуму. Была уже полночь, когда он въехал в
лес.
Сада нико не може тачно да каже Теперь никто не может точно сказать,
одакле је дошао тај чудновати назив откуда взялось это странное название
— Икающий лес.
— Штуцава шума.
Постојало је званично предање о томе, Существовало официальное предание
да су пре три стотине година гвоздене о том, что триста лет назад железные
роты имперского маршала Тоца,
чете царског маршала Тоца који је
впоследствии первого Арканарского
касније постао први арканарски краљ, короля, прорубались через сайву,
пробијајући се кроз сајву, преследуя отступающие орды
прогањајући хорде варвара бакарне меднокожих варваров, и здесь на
боје коже које су се повлачиле, овде, привалах варили из коры белых
на одморишту кувале од коре белог деревьев брагу, вызывающую
неудержимую икоту.
дрвећа напитак, који је изазивао
незадрживо штуцање.

Према предању, маршал Тоц је, Согласно преданию, маршал Тоц,
обилазећи једног јутра логор, обходя однажды утром лагерь,
произнес, морща аристократический
изговорио, мрштећи свој
нос: «Поистине, это невыносимо! Весь
аристократски нос: «Одиста, то је лес икает и провонял брагой!» Отсюда
неподношљиво! Цела шума штуца и якобы и пошло странное название.
смрди на пиће», Одатле је наводно и
потекао чудновати назив.
Било како било, то ни у ком случају Так или иначе, это был не совсем
није била обична шума. обыкновенный лес.

У њој је расло огромно дрвеће са В нем росли огромные деревья с
тврдим белим стаблима, каква се нису твердыми белыми стволами, каких не
сохранилось нигде больше в Империи
очувала ни на једном другом месту у
— ни в герцогстве Ируканском, ни тем
Империји — ни у војводству более в торговой республике Соан,
Ируканском; а још мање у трговачкој давно уже пустившей все свои леса на
републици Соан, која је одавно корабли.
посекла све своје шуме и употребила
их за изградњу бродова.
Причало се да таквих шума има много Рассказывали, что таких лесов много за
иза Црвеног Северног гребена у земљи Красным Северным хребтом в стране
варваров, но мало ли что рассказывают
варвара, али зар се мало тога прича о
про страну варваров…
земљи варвара…
Кроз шуму је пролазио пут, који је био Через лес проходила дорога,
просечен пре два столећа. прорубленная века два назад.

Тај пут је водио у руднике сребра, и Дорога эта вела к серебряным
по наследном праву је припадао рудникам и по ленному праву
принадлежала баронам Пампа,
баронима Пампа; потомцима једног од
потомкам одного из сподвижников
сабораца маршала Тоца. маршала Тоца.
Наследно право барона Пампа стајало Ленное право баронов Пампа
је арканарске краљеве дванаест обходилось арканарским королям в
двенадцать пудов чистого серебра
пудова чистог сребра годишње, јер је
ежегодно, поэтому каждый очередной
сваки краљ, ступивши на престо, король, вступив на престол, собирал
кретао са армијом да освоји замак Бау, армию и шел воевать замок Бау, где
у коме су живели барони. гнездились бароны.

Зидови замка су били чврсти, барони Стены замка были крепки, бароны
храбри, сваки поход је краљеве стајао отважны, каждый поход обходился в
тридцать пудов серебра, и после
тридесет пудова сребра, а после
возвращения разбитой армии короли
повратка потучене армије арканарски Арканарские вновь и вновь
краљеви су изнова потврђивали подтверждали ленное право баронов
наследно право барона Пампа заједно Пампа наряду с другими
са другим привилегијама, као на привилегиями, как то: ковырять в носу
пример: да чачкају нос за краљевском за королевским столом, охотиться к
западу от Арканара и называть
трпезом, да лове западно од Арканара
принцев прямо по имени, без
и обраћају се принчевима директно по присовокупления титулов и званий.
имену, без титула и звања.
Штуцава шума била је пуна Икающий лес был полон темных тайн.
најмрачнијих тајни.

Дању су се путем на југ кретале кочије Днем по дороге на юг тянулись обозы
са обогаћеном рудачом, а ноћу је пут с обогащенной рудой, а ночью дорога
была пуста, потому что мало
био пуст, јер би се ретко нашао храбар
находилось смельчаков ходить по ней
човек који би се усудио да крене њиме при свете звезд.
при светлости звезда.
Говорило се да ноћу са Оца-дрвета Говорили, что по ночам с Отца-дерева
виче птица Сиу, коју нико никада није кричит птица Сиу, которую никто не
видел и которую видеть нельзя,
видео и коју је немогуће и видети, јер
поскольку это не простая птица.
то није обична птица.
Говорило се да огромни, космати Говорили, что большие мохнатые
пауци скачу са грана на вратове коња пауки прыгают с ветвей на шеи
лошадям и мигом прогрызают жилы,
и у једном трену пресецају коњима
захлебываясь кровью.
жиле, давећи се у крви.

Говорило се да по шуми лута огромна, Говорили, что по лесу бродит
древна животиња Пех, прекривена огромный древний зверь Пэх, который
покрыт чешуей, дает потомство раз в
крљуштима, која рађа потомство
двенадцать лет и волочит за собой
једаред у дванаест година и вуче за двенадцать хвостов, потеющих
собом дванаест репова, који се зноје ядовитым потом.
отровним знојем.
А неко је видео како је усред белог А кое-кто видел, как среди бела дня
дана преко пута прелазио, мрмљајући дорогу пересекал, бормоча свои
жалобы, голый вепрь Ы, проклятый
своје жалбе, голи вепар ‘Y’, кога је
святым Микой, — свирепое животное,
проклео свети Мика — свирепа неуязвимое для железа, но легко
животиња, којој гвожђе није могло пробиваемое костью.
ништа, али коју је зато као могла да
пробурази кост.

Ту је могао да се сусретне и одбегао Здесь можно было встретить и беглого
роб са жигом од смоле међу раба со смоляным клеймом между
лопаток — молчаливого и
лопатицама — ћутљив и непоштедан,
беспощадного, как мохнатый паук-
као длакави паук-крвопија. кровосос.
И згрбљени чаробњак, који је И скрюченного в три погибели
сакупљао тајне печурке за своје колдуна, собирающего тайные грибы
для своих колдовских настоев, при
чаробне напитке, помоћу којих човек
помощи которых можно стать
може да постане невидљив, може да се невидимым, превращаться в некоторых
претвара у разне животиње или добије животных или приобрести вторую
другу сенку. тень.
Покрај пута су се шеткале и ноћне Хаживали вдоль дороги и ночные
јуначине грозног Ваге Точка, и молодцы грозного Ваги Колеса, и
беглецы с серебряных рудников с
бегунци из сребрних рудника са црним
черными ладонями и белыми,
длановима и белим, прозрачним прозрачными лицами.
лицима.

Врачеви су се овде скупљали на своја Знахари собирались здесь для своих
ноћна бдења, а разуларени ночных бдений, а разухабистые егеря
барона Пампы жарили на редких
ловочувари барона Пампе пекли су на
полянах ворованных быков, целиком
ретким пољанама украдене бикове на насаженных на вертел.
ражњу.
Такорећи у најгушћој шуми, на једну Едва ли не в самой чаще леса, в миле
миљу од пута, под огромним дрветом, от дороги, под громадным деревом,
засохшим от старости, вросла в землю
сасушеним од старости, у земљу је
покосившаяся изба из громадных
била урасла нахерена колиба од бревен, окруженная почерневшим
огромних брвана, опкољена частоколом.
поцрнелом тарабом.
На том месту се она налазила од Стояла она здесь с незапамятных
вајкада, врата су јој увек била времен, дверь ее была всегда закрыта,
а у сгнившего крыльца торчали
затворена, а крај полуиструлелог
покосившиеся идолы, вырезанные из
доксата видели су се искољени идоли, цельных стволов.
истесани од једног комада дрвета.
Та изба је била најопасније место у Эта изба была самое что ни на есть
Штуцавој љуми. опасное место в Икающем лесу.
Говорило се да управо овамо долази Говорили, что именно сюда приходит

једаред у дванаест година древни Пах, раз в двенадцать лет древний Пэх,
чтобы родить потомка, и тут же,
да би ту окотио потомка и да ту,
заползши под избу, издыхает, так что
завукављи се испод избе, умире, тако весь подпол в избе залит черным ядом,
да је цео под у изби прекривен црним а когда яд потечет наружу — вот тут-
отровом, а када отров потече напоље то и будет всему конец.
— тада ће свему доћи крај.
Говорило се да у ноћи непогода идоли Говорили, что в ненастные ночи идолы
сами почињу да се извлаче из земље, сами собой выкапываются из земли,
выходят к дороге и подают знаки.
примичу се путу и дају знакове.

И говорило се још, да се понекад у И говорили еще, что изредка в
мртвим прозорима пали нељудска мертвых окнах загорается нелюдской
свет, раздаются звуки, и дым из трубы
светлост, да се чују разни звуци и да
идет столбом до самого неба.
се дим из димњака вије у стубу све до
самога неба.
Не тако давно је сеоска будала што Не так давно непьющий деревенский
никада не пије, Ирма Шипак из села дурачок Ирма Кукиш с хутора
Благорастворение (по-простому —
Благораствореније (а по народски —
Смердуны) сдуру забрел вечером к
Смрдљивци), из глупости своје једне избе и заглянул в окно.
вечери навратио до избе и завирио
кроз прозор.

Кући се вратио сасвим поблесавео, а Домой он вернулся совсем уже
дошавши мало к себи, испричао је да глупым, а оклемавшись немного,
рассказал, что в избе был яркий свет и
је у изби горела јарка светлост, и да је
за простым столом сидел с ногами на
за обичним столом седео на клупи скамье человек и отхлебывал из бочки,
човек и пио нешто из бачве, коју је которую держал одной рукой.
држао једном руком.
Лице човека било је опуштено готово Лицо человека свисало чуть не до
до појаса, и било је све у некаквим пояса и все было в пятнах.
мрљама.
Био је то, очигледно, сам свети Мика Был это, ясно, сам святой Мика еще до
још пре него што је пришао вери, приобщения к вере, многоженец,
пьяница и сквернослов.
многоженац, пијаница и развратник.
Човек је могао да га посматра, Глядеть на него можно было, только
савладавши само претходно страх. побарывая страх.

Из прозора је мирисало на нешто Из окошка тянуло сладким тоскливым
сладуњаво-опојно, и по дрветима око запахом, и по деревьям вокруг ходили
тени.
избе кретале су се сенке.
Из целе околине долазили су људи да Рассказ дурачка сходились слушать со
слушају причу будалине. всей округи.
А ствар се завршила тиме, што су А кончилось дело тем, что приехали

стигли јуришници и, завивши му штурмовики и, загнув ему локти к
лопаткам, угнали в город Арканар.
лактове на лопатице, отерали га у
град Арканар.
О колиби ни сада ипак не престају да Говорить об избе все равно не
причају, и не називају је другачије, до перестали и называли ее теперь не
иначе, как Пьяной Берлогой…
Пијани Брлог…
Пробивши се кроз жбуње гигантске Продравшись через заросли
папрати, Румата је сишао са коња гигантского папоротника, Румата
спешился у крыльца Пьяной Берлоги и
пред доксатом Пијаног Брлога и
обмотал повод вокруг одного из
обмотао поводац око једног идола. идолов.
У изби је горела светлост, врата су В избе горел свет, дверь была раскрыта
била отворена и висила на једној и висела на одной петле.
шарки.
У соби је јако заударало на алкохол, а Отец Кабани сидел за столом в полной
на столу, међу оглоданим костима и прострации. В комнате стоял могучий
спиртной дух, на столе среди
комадима куване репе, уздизала се
обглоданных костей и кусков вареной
огромна глинена кригла. брюквы возвышалась огромная
глиняная кружка.
«Добро вече, оче Кабани», рекао је — Добрый вечер, отец Кабани, —
Румата, прекорачивши праг. сказал Румата, перешагивая через
порог.
«Поздрављам вас», одазвао се отац — Я вас приветствую, — отозвался
Кабани промуклим, као борбена труба отец Кабани хриплым, как боевой рог,
голосом.
гласом.

Румата је, звецкајући мамузама, Румата, звеня шпорами, подошел к
пришао столу, бацио на клупу столу, бросил на скамью перчатки и
снова посмотрел на отца Кабани.
рукавице и поново погледао оца
Кабанија.
Отац Кабани је седео непокретно, Отец Кабани сидел неподвижно,
наслонивши опуштено лице на положив обвисшее лицо на ладони.
дланове.
Чупаве, полуседе веђе су му висиле на Мохнатые полуседые брови его
образима, као ватрава над провалијом. свисали над щеками, как сухая трава
над обрывом.
Из ноздрва његовог огромног носа, са Из ноздрей крупнозернистого носа при
сваким издахом са звиждуком је каждом выдохе со свистом вылетал
воздух, пропитанный неусвоенным
излетао ваздух; засићен алкохолом.
алкоголем.

«Сам сам га измислио!» проговорио је — Я сам выдумал его! — сказал он
наједном, са напором подигавши десну вдруг, с усилием задрав правую бровь
и поведя на Румату заплывшим глазом.
обрву, и бацивши на Румату поглед
замученог ока.
«Сам! А зашто?... — Сам! Зачем?…
« Ослободио је испод образа десну — Он высвободил из-под щеки правую
руку и почео да маше маљавим руку и помотал волосатым пальцем.
прстом.
«А ипак, ја са свим тим немам никакве — А все-таки я ни при чем!…
везе!...
Ја сам га измислио… а ја са свим тим Я его выдумал… И я же ни при чем,
немам никакве везе, а? Тачно — а?!… Точно — ни при чем… И вообще
мы не выдумываем, а черт знает что!…
никак-ве… И све у свему, ми не
измишљамо, већ радимо ђаво ће га
знати шта!»

Румата је скинуо опасач и пребацио Румата расстегнул пояс и потащил
преко главе каишеве са мачевима. через голову перевязи с мечами.
«Но, но», рекао је. — Ну, ну! — сказал он.

«Сандук!» дрекнуо је отац Кабани и за — Ящик! — рявкнул отец Кабани и
дуже време заћутао правећи надолго замолчал, делая странные
движения щеками.
чудновате покрете образима.
Румата је, не спуштајући погледа са Румата, не спуская с него глаз, перенес
њега, пребацио преко клупе ноге у через скамью ноги в покрытых пылью
ботфортах и уселся, положив мечи
прекривеним прашином, високим
рядом.
чизмама и сео, ставивши мачеве
покрај себе.
«Сандук…» поновио је отац Кабани — Ящик… — повторил отец Кабани
потиштеним гласом. упавшим голосом.
«То ми говоримо, као да измишљамо. — Это мы говорим, будто мы

выдумываем.

У ствари, све је већ одавно На самом деле все давным-давно
измишљено. выдумано.
Неко је одавно-одавно све измислио, Кто-то давным-давно все выдумал,

стрпао све у сандук, провртео на сложил все в ящик, провертел в
крышке дыру и ушел… Ушел спать…
поклопцу рупу и отишао… Отишао да
Тогда что? Приходит отец Кабани,
спава… А шта се тада десило? Дошао закрывает глаза, с-сует руку в дыру.
је отац Кабани, затворио очи, завукао
руку у рупу.
« Отац Кабани је погледао своју руку. — Отец Кабани посмотрел на свою
руку.
«Дограбио, измислио! Ја сам, каже, — Х-хвать! Выдумал! Я, говорит, это
управо ово и измислио!... вот самое и выдумывал!…
А ко не верује, тај је будала… Трпам А кто не верит, тот дурак… Сую руку
руку унутра — један! Шта? жица са — р-раз! Что? Проволока с колючками.
Зачем? Скотный двор от волков…
бодљама: Зашто? Стаја од вукова да
се заштити.
Јуначина! Трпам руку — два! Шта? Молодец! Сую руку дв-ва! Что?
Паметна ствар — воденица за месо. Умнейшая штука — мясокрутка
называемая.
Зашто? Нежно, млевено месо… Зачем? Нежный мясной фарш…
Јуначина! Трпам руку — три! Шта? Молодец! Сую руку — три! Что? Г-
горючая вода… Зачем? С-сырые дрова
Вода која гори… Како и зашто? Да се
разжигать… А?!
влажна дрва запале… А?!»
Отац Кабани је ућутао и почео да се Отец Кабани замолк и стал клониться
нагиње напред, као да га је неко вперед, словно кто-то пригибал его,
взяв за шею.
савијао, стегавши га за врат.
Румата је узео криглу, завирио у њу, Румата взял кружку, заглянул в нее,
после излио неколико капи на спољну потом вылил несколько капель на
тыльную сторону ладони.
страну длана.
Капље су биле плавкасте и мирисале Капли были сиреневые и пахли
на алкохол. сивушными маслами.

Румата је чипкастом марамицом Румата кружевным платком тщательно
пажљиво обрисао руку. вытер руку.
На марамици су остале масне мрље. На платке остались маслянистые

пятна.
Неочешљана глава оца Кабанија Нечесаная голова отца Кабани
додирнула је сто и истог часа се тргла. коснулась стола и тотчас вздернулась.
«Ко је ставио све то у сандук — он је — Кто сложил все в ящик — он знал,

знао за шта је све то измишљено… для чего это выдумано… Колючки от
волков?! Это я, дурак, — от волков…
Бодље против вукова? То сам ја,
Рудники, рудники оплетать этими
будала, од вукова… Руднике, руднике колючками… Чтобы не бегали с
ограђивати тим жицама… Да не беже рудников государственные
из рудника државни злочинци. преступники.
А ја не желим! И ја сам државни А я не хочу!… Я сам государственный
злочинац! А да ли су ме питали? преступник! А меня спросили?
Спросили! Колючка, грят? Колючка.
Питали су ме! Бодљикава жица, кажу?
Бодљикава жица.
Против вукова, кажеш? Против От волков, грят? От волков… Хорошо,
вукова… Одлично, кажу јуначина! грят, молодец! Оплетем рудники…
Сам дон Рэба и оплел.
Оплешћемо руднике… Лично их је дон
Реба и опојасао.
И воденицу моју за месо је узео. И мясокрутку мою забрал.
Јуначина, каже! Имаш главу, каже!... Молодец, грит! Голова, грит, у тебя!…
И сада, значи, у Веселој Кули нежно И теперь, значит, в веселой башне
млевено месо прави… Јако, кажу, нежный фарш делает… Очень,
говорят, способствует…
помаже…»
Знам, мислио је Румата. Знаю, думал Румата.
Све знам. Все знаю.
И како си ти викао код дон Ребе у И как кричал ты у дона Рэбы в
кабинету, како си му пузао пред кабинете, как в ногах у него ползал,
молил: «Отдай, не надо!» Поздно
ногама, молио: «Дај, не треба!» Било
было.
је прекасно.

Почела је да се врти твоја воденица за Завертелась твоя мясокрутка…
месо…
Отац Кабани је дограбио криглу и Отец Кабани схватил кружку и приник
принео је маљавим устима. к ней волосатой пастью.
Гутајући отровну смесу; урлао је као Глотая ядовитую смесь, он рычал, как
вепар ‘Y’, после је бацио криглу на сто вепрь Ы, потом сунул кружку на стол и
принялся жевать кусок брюквы.
и почео да жваће комад роткве.
По образима су му текле сузе. По щекам его ползли слезы.
«Вода која гори!» рекао је коначно, — Горючая вода! — провозгласил он,
стегнутим гласом. наконец, перехваченным голосом.
За паљење ватри и извођења веселих — Для растопки костров и

шала. произведения веселых фокусов.
А каква је то вода која гори, ако она Какая же она горючая, если ее можно
може да се пије? Ако се у пиво сипа — пить? Ее в пиво подмешивать цены
пиву не будет! Не дам! Сам выпью… И
пиво је онда одиста добро! Не дам!
пью.
Сам ћу то попити… И пијем.
Дању пијем. День пью.
Ноћу. Ночь.
Сав сам отекао. Опух весь.
Падам стално. Падаю все время.
Данас сам, дон Румата, да ми не Давеча, дон Румата, не поверишь, к
верујеш огледалу пришао — зеркалу подошел — испугался…
Смотрю — помоги господи! — где же
преплашио сам се… Гледам — помогао
отец Кабани?! Морской зверь спрут —
ми господ! — где је то отац Кабани?! весь цветными пятнами иду.
Морска звер октопод — сав сам у
разнобојним флекама.
Час сам црвен. То красный.
Час опет модар. То синий.
Измислио сам, како се то каже, воду за Выдумал, называется, воду для
разне чаролије…» фокусов…

Отац Кабани је пљунуо на сто и почео Отец Кабани сплюнул на стол и
да трља ногом под испод клупе, пошаркал ногой под лавкой, растирая.
Затем вдруг спросил:
бришући га, а онда је наједном
упитао:
«Који је данас дан?» — Какой нынче день?
«Дан уочи Кате Праведног», рекао је — Канун Каты Праведного, — сказал
«А зашто нема сунца?» — А почему нет солнца?

«Зато што је ноћ.» — Потому что ночь.
«Поново ноћ…», тужно је рекао отац — Опять ночь… — с тоской сказал
Кабани и сручио се лицем у огриске. отец Кабани и упал лицом в объедки.
Једно време га је Румата, звиждучући Некоторое время Румата, посвистывая

кроз зубе, посматрао. сквозь зубы, смотрел на него.
После се извукао иза стола и отишао у Потом выбрался из-за стола и прошел
оставу. в кладовку.

У остави се међу гомилама репе и В кладовке между кучей брюквы и
брдом опиљака пресијавао стакленим кучей опилок поблескивал
стеклянными трубками громоздкий
цевима незграпан агрегат оца
спиртогонный агрегат отца Кабани —
Кабанија за производњу алкохола — удивительное творение прирожденного
зачуђујуће дело урођеног инжењера, инженера, инстинктивного химика и
инстинктивног хемичара и мајстора— мастера-стеклодува.
стаклара.
Румата је два пута обишао паклену Румата дважды обошел «адскую
машину, после је у помрчини напипао машину» кругом, затем нашарил в
темноте лом и несколько раз наотмашь
гвоздену шипку и неколико пута
ударил, никуда специально не целясь.
насумице ударио, никуда специјално
не нишанећи.
У остави је почело да одзвања, В кладовке залязгало, задребезжало,
клокоће. забулькало.
Одвратан задах прокисле комине Гнусный запах перекисшей барды

ударио му је у нос. ударил в нос.

Док му је стакло крцкало под Хрустя каблуками по битому стеклу,
потпетицама, Румата се завукао у Румата пробрался в дальний угол и
включил электрический фонарик.
удаљени угао и укључио електричну
лампицу.
Тамо се под гомилом разноразног Там под грудой хлама стоял в прочном
ђубрета, у јаком силикатном сефу силикетовом сейфе малогабаритный
полевой синтезатор «Мидас».
налазио мали пољски синтезатор
‘Мидас’.
Румата је разбацао ђубре, окренуо на Румата разбросал хлам, набрал на
точку комбинацију цифара и подигао диске комбинацию цифр и поднял
крышку сейфа.
поклопац сефа.
Чак је и обасјан белом електричном Даже в белом электрическом свете
светлошћу синтезатор изгледао синтезатор выглядел странно среди
развороченного мусора.
чудновато међу разбацаним ђубретом.

Румата је убацио у отвор неколико Румата бросил в приемную воронку
лопата опиљака, и синтезатор је тихо несколько лопат опилок, и синтезатор
тихонько запел, автоматически
почео да певуши, аутоматски
включив индикаторную панель.
укључивши индикатор светлости.
Румата је врхом своје високе чизме Румата носком ботфорта придвинул к
примакао излазном отвору зарђалу выходному желобу ржавое ведро.
кофу.
И тог истог часа — звек, звек, звек! — И сейчас же — дзинь, дзинь, дзинь! —
на улубљено метално дно почели су да посыпались на мятое жестяное дно
золотые кружочки с
падају златни кружићи са
аристократическим профилем Пица
аристократским профилом Пица Шестого, короля Арканарского.
Шестог, краља Арканарског.
Румата је пренео оца Кабанија на Румата перенес отца Кабани на
шкрипутаве палаче, смакао му ципеле, скрипучие нары, стянул с него
башмаки, повернул на правый бок и
окренуо га на десни бок и прекрио
накрыл облысевшей шкурой какого-то
кожом неке одавно изумрле животиње. давно вымершего животного.
При томе се отац Кабани за трен При этом отец Кабани на минуту
пробудио. проснулся.
Он није могао да се покреће, а исто Двигаться он не мог, соображать тоже.

тако ни да размишља.
Ограничио се на то, што је отпевао Он ограничился тем, что пропел
неколико стихова из забрањене несколько стихов из запрещенного к
распеванию светского романса «Я как
световне романсе ‘Ја сам као цветић
цветочек аленький в твоей ладошке
црвени на длану твом маленом’, после маленькой», после чего гулко
чега је одмах почео громко да хрче. захрапел.
Румата је расклонио све са стола, Румата убрал со стола, подмел пол и
помео под и обрисао стакло једног протер стекло единственного окна,
почерневшее от грязи и химических
прозора, које је било поцрнело од
экспериментов, которые отец Кабани
прљавштине и хемијских производил на подоконнике.
експеримената, што је отац Кабани
изводио на рагастову.

Иза руиниране пећи нашао је буре са За облупленной печкой он нашел
алкохолом и садржину излио у бочку со спиртом и опорожнил ее в
крысиную дыру.
пацовску рупу.
После је напојио хамахарског Затем он напоил хамахарского
ждрепца, сипао му овса из мреже жеребца, засыпал ему овса из
седельной сумки, умылся и сел ждать,
испод седла, умио се и сео да чека,
глядя на коптящий огонек масляной
посматрајући пламичак жишка. лампы.

Већ пуних шест година је живео тим Шестой год он жил этой странной,
чудноватим, двоструким животом и, двойной жизнью и, казалось бы,
совсем привык к ней, но время от
чинило се да се већ сасвим навикао на
времени, как, например, сейчас, ему
њега; али му је повремено, као на вдруг приходило в голову, что нет на
пример сада, наједном падало на самом деле никакого организованного
памет да у ствари нема никаквог зверства и напирающей серости, а
организованог зверства и сивила које разыгрывается причудливое
надире, већ да се одиграва чудновата театральное представление с ним,
Руматой, в главной роли.
позоришна представа са њим,
Руматом, у главној улози.
Да ће ето сада, после посебно успешне Что вот-вот после особенно удачной
реплике, одјекнути аплаузи и да ће его реплики грянут аплодисменты и
ценители из Института
поштоваоци из Института
экспериментальной истории
експерименталне историје усхићено восхищенно закричат из лож:
повикати из ложа: «Одлично, Антоне! «Адекватно, Антон! Адекватно!
Одлично! Јуначина, си, Тошка!» Молодец, Тошка!»

Чак се и осврнуо, али није било Он даже огляделся, но не было
препуњене сале, постојали су само переполненного зала, были только
почерневшие, замшелые стены из
поцрнели, маховином прекривени
голых бревен, заляпанные
зидови од голих брвана, прекривених наслоениями копоти.
слојевима чађи.
У дворишту је тихо зарзао и почео да Во дворе тихонько ржанул и
лупка копитама хамахарски ждребац. переступил копытами хамахарский
жеребец.
Зачуло се ниско, уједначено Послышалось низкое ровное гудение,
брундање, до суза познато и потпуно до слез знакомое и совершенно здесь
невероятное.
невероватно овде.
Румата је ослушкивао, отворивши Румата вслушивался, приоткрыв рот.
уста.
Брундање се смирило, језичак Гудение оборвалось, язычок пламени
пламена над жишком је почео да се над светильником заколебался и
вспыхнул ярче.
њише и засјао је још јаче.

Румата је почео да устаје и тог истог Румата стал подниматься, и в ту же
часа из поноћне тмине у собу је ушао минуту из ночной темноты в комнату
шагнул дон Кондор, Генеральный
дон Кондор, генерални судија и чувар
судья и Хранитель больших
великих државних печата трговачке государственных печатей торговой
републике Соан, потпредседник республики Соан, вице-президент
Конференције дванаест негоцијаната и Конференции двенадцати негоциантов
каваљер царског Ордена Деснице и кавалер имперского Ордена Десницы
Милосрдне. Милосердной.
Румата је скочио, умало не Румата вскочил, едва не опрокинув

претуривши клупу. скамью.

Био је спреман да се баци, да га Он готов был броситься, обнять,
пољуби у оба образа, али ноге су му расцеловать его в обе щеки, но ноги,
следуя этикету, сами собой согнулись
се, придржавајучи се етикеције саме
в коленях, шпоры торжественно
од себе подвиле у коленима, мамузе су звякнули, правая рука описала
свечано звекнуле, десна рука му је широкий полукруг от сердца и в
описала широки полукруг од срца у сторону, а голова нагнулась так, что
страну, а глава се повила тако, да је подбородок утонул в пенно-кружевных
брада нестала у пенасто— чипкастим брыжах.
оковратницима.
Дон Кондор је смакао сомотску Дон Кондор сорвал бархатный берет с
беретку са обичним, путним пером, простым дорожным пером, торопливо,
как бы отгоняя комаров, махнул им в
брзо је њом, као да тера комарце
сторону Руматы, а затем, швырнув
махнуо у страну Румате, а после је, берет на стол, обеими руками
бацивши је на сто, обема рукама расстегнул у шеи застежки плаща.
раскопчао крај врата копче своје
кабанице.

Кабаница је још лагано падала за Плащ еще медленно падал у него за
његовим леђима, а он је већ седео на спиной, а он уже сидел на скамье,
раздвинув ноги, уперев левую руку в
клупи, раширивши ноге, ослонивши
бок, а отставленной правой держась за
леву руку на кук, а десном се эфес золоченого меча, вонзенного в
ослањајући на дршку позлаћеног гнилые доски пола.
мача, забијеног у труле даске пода.
Био је мали, мршав, са огромним, мало Был он маленький, худой, с большими
исколаченим очима на узаном, бледом выпуклыми глазами на узком бледном
лице.
лицу.
Његова црна коса је била обухваћена Его черные волосы были схвачены
истим као и у Румате, масивним таким же, как у Руматы, массивным
золотым обручем с большим зеленым
златним обручем са огромним зеленим
камнем над переносицей.
каменом над преконосницом.
«Јесте ли сами, дон Румата?» одсечно — Вы один, дон Румата? — спросил он
је упитао. отрывисто.

«Јесам, благородни доне», тужно је — Да, благородный дон, — грустно
одговорио Румата. ответил Румата.
Отац Кабани је наједном гласно и Отец Кабани вдруг громко и трезво

потпуно трезно рекао: «Благородни сказал: «Благородный дон Рэба!…
дон Реба!...
Ви сте обична хуља и ништа више.» Гиена вы, вот и все».
Дон Кондор се није ни покренуо. Дон Кондор не обернулся.
«Долетео сам», рекао је. — Я прилетел, — сказал он.
«Надајмо се», рекао је Румата, «да вас — Будем надеяться, — сказал
нису видели.» Румата, — что вас не видели.
«Легенда више или мање», љутито је — Легендой больше, легендой

рекао дон Кондор. меньше, — раздраженно сказал дон
Кондор.
«Немам времена за јахање. — У меня нет времени на путешествия
верхом.

Шта се десило са Будахом? Где је Что случилось с Будахом? Куда он
нестао? Па седите, дон Румата, молим делся? Да сядьте же, дон Румата,
прошу вас! У меня болит шея.
вас! Боли ме врат.»
Румата се послуљно спустио на клупу. Румата послушно опустился на
скамью.
«Будах је нестао», рекао је. — Будах исчез, — сказал он.
«Чекао сам га у Прашуми Тешких — Я ждал его в Урочище Тяжелых
Мачева. Мечей.
Али, дошао је само једнооки одрпанац, Но явился только одноглазый

изговорио лозинку и предао ми врећу оборванец, назвал пароль и передал
мне мешок с книгами.
са књигама.

Чекао сам га још два дана, а после сам Я ждал еще два дня, затем связался с
се повезао са доном Хугом, и дон Хуго доном Гугом, и дон Гуг сообщил, что
проводил Будаха до самой границы и
ме је обавестио да је испратио Будаха
что Будаха сопровождает некий
до саме границе и да Будаха прати благородный дон, которому можно
неки благородни дон, коме се може доверять, потому что он вдребезги
веровати јер је овај прокоцкао све на проигрался в карты и продался дону
картама и продао се дон Хугу и телом Гугу телом и душой.
и душом.
А то значи, да је Будах нестао негде Следовательно, Будах исчез где-то
овде, у Арканару. здесь, в Арканаре.
То је све што сам успео да сазнам.» Вот и все, что мне известно.
«Није баш много», рекао је дон — Не много же вы знаете, — сказал
Кондор. дон Кондор.
«Ствар није у Будаху», побунио се — Не в Будахе дело, — возразил


«Ако је он жив, пронаћи ћу га и — Если он жив, я его найду и вытащу.
извући.
То умем. Это я умею.
Али, нисам о томе хтео да говорим са Не об этом я хотел с вами говорить.
вама.
Желео бих још једном да скренем Я хочу еще и еще раз обратить ваше
вашу пажњу на то, да ситуација у внимание на то, что положение в
Арканаре выходит за пределы
Арканару превазилази границе базне
базисной теории… — На лице дона
теорије…» Лице дон Кондора је Кондора появилось кислое выражение.
постало киселкасто.
«Не, саслушајте ме пажљиво», — Нет уж, вы меня выслушайте, —
чврстим гласом је рекао Румата. твердо сказал Румата.
«Осећам да се радио-везом са вама — Я чувствую, что по радио я с вами

никада нећу објаснити. никогда не объяснюсь.

А у Арканару се све измешало! А в Арканаре все переменилось!
Појавио се некакав нови фактор, који Возник какой-то новый,
систематически действующий фактор.
систематски делује.
И испада, као да дон Реба потпуно И выглядит это так, будто дон Рэба
свесно напујдава на научнике сво сознательно натравливает на ученых
всю серость в королевстве.
сивило у краљевини.
Све, што се и најмање уздиже изнад Все, что хоть ненамного поднимается
просечности сивила, у опасности је. над средним серым уровнем,
оказывается под угрозой.
Слушајте, дон Кондоре, то нису Вы слушайте, дон Кондор, это не
емоције, то су чињенице! Ако си эмоции, это факты! Если ты умен,
образован, сомневаешься, говоришь
паметан, образован, ако сумњаш,
непривычное — просто не пьешь вина
говориш неуобичајене ствари — ако наконец! — ты под угрозой.
једноставно барем не пијеш вино! — у
опасности си.

Било који трговчић има права да те, Любой лавочник вправе затравить тебя
ако то само хоће, убије. хоть насмерть.
Стотине и хиљаде људи стављене су Сотни и тысячи людей объявлены вне

ван закона. закона.
Њих лове јуришници и вешају дуж Их ловят штурмовики и развешивают

путева. вдоль дорог.
Голе; за ноге… Јуче су у мојој улици Голых, вверх ногами… Вчера на моей
чизмама убили старца, сазнавши да је улице забили сапогами старика,
узнали, что он грамотный.
писмен.
Газили су га, причају, два сата, Топтали, говорят, два часа, тупые, с
тупоглавци, са готово животињским потными звериными мордами… —
Румата сдержался и закончил
њушкама…» Румата се уздржао и
спокойно: — Одним словом, в
завршио је мирно: «Једном речју, у Арканаре скоро не останется ни одного
Арканару такорећи да више нема ни грамотного.
једног јединог писменог човека.

Као и у Области Светог Ордена после Как в Области Святого Ордена после
Барканског покоља.» Барканской резни.
Дон Кондор га је пажљиво посматрао, Дон Кондор пристально смотрел на

стегавши усне. него, поджав губы.
«Не допадаш ми се, Антоне», рекао је — Ты мне не нравишься, Антон, —

руски. сказал он по-русски.
«Мени се такође много што-шта не — Мне тоже многое не нравится,

допада, Александре Васиљевичу», Александр Васильевич, — сказал
Румата.
рекао је Румата.
«Не допада ми се што смо везали сами — Мне не нравится, что мы связали
себи и руке и ноге самом поставком себя по рукам и ногам самой
постановкой проблемы.
проблема.
Не допада ми се што се тај проблем Мне не нравится, что она называется
назива Проблем Бескрвног Деловања. Проблемой Бескровного Воздействия.

Зато што у мојим условима та научно Потому что в моих условиях это
заснована неактивност… Знам шта научно обоснованное бездействие… Я
знаю все ваши возражения! И я знаю
ћете ми све рећи против тога! И ја
теорию.
знам теорију.
Али, овде нема никаквих теорија, овде Но здесь нет никаких теорий, здесь
је типично фашистичка пракса, овде типично фашистская практика, здесь
звери ежеминутно убивают людей!
звери сваког трена убијају људе! Овде
Здесь все бесполезно.
је све потпуно бескорисно.
Знања нема довољно, а злато губи Знаний не хватает, а золото теряет
вредност, јер касни.» цену, потому что опаздывает.
«Антоне», рекао је дон Кондор. — Антон, — сказал дон Кондор.

Не падај у ватру. — Не горячись.
Верујем, да је ситуација у Арканару Я верю, что положение в Арканаре
одиста изузетна, али сам исто тако совершенно исключительное, но я
убежден, что у тебя нет ни одного
убеђен, да немаш ни један једини
конструктивного предложения.
конструктиван предлог.»
«Да», сложио се Румата, — Да, — согласился Румата, —
«конструктивних предлога одиста конструктивных предложений у меня
нет.
немам.
Али ми је јако тешко да се Но мне очень трудно держать себя в
уздржавам.» руках.
«Антоне», рекао је дон Кондор. — Антон, — сказал дон Кондор.

«На овој планети нас има две стотине — Нас здесь двести пятьдесят на всей
и педесет. планете.
Сви се уздржавају, и свима је то јако Все держат себя в руках, и всем это
тешко. очень трудно.
Најискуснији живе овде већ пуне Самые опытные живут здесь уже
двадесет и две године. двадцать два года.
Они су овамо долетели као обични Они прилетели сюда всего-навсего как
посматрачи. наблюдатели.
Њима је било забрањено да било шта Им было запрещено вообще что бы ни

уопште предузимају. было предпринимать.
Замисли то за трен: за-бра-ње-но у Представь себе это на минуту:
потпуности. запрещено вообще.
Они не би имали права чак ни да спасу Они бы не имели права даже спасти
Будаха. Будаха.
Чак ако би Будаха газили ногама пред Даже если бы Будаха топтали ногами у
њиховим очима.» них на глазах.
«Не треба говорити са мном као са — Не надо говорить со мной, как с

дететом», рекао је Румата. ребенком, — сказал Румата.
«Нестрпљиви сте као дете», рекао је — Вы нетерпеливы, как ребенок, —

дон Кондор. объявил дон Кондор.
«А потребно је да будете јако — А надо быть очень терпеливым.

стрпљиви.»
Румата се тужно осмехнуо. Румата горестно усмехнулся.

«А док будемо чекали», рекао је, — А пока мы будем выжидать, —
«одмеравали и оклевали, звери ће сказал он, — примериваться да
нацеливаться, звери ежедневно,
сваког тренутка уништавати људе.»
ежеминутно будут уничтожать людей.
«Антоне», рекао је дон Кондор, «у — Антон, — сказал дон Кондор. — Во
васиони има хиљаде планета, на које вселенной тысячи планет, куда мы еще
не пришли и где история идет своим
још нисмо стигли и на којима историја
чередом.
тече својим током.»
«Али ми смо ипак овамо стигли.» — Но сюда-то мы уже пришли!
«Да, стигли смо. — Да, пришли.
Али зато, да бисмо помогли овом Но для того, чтобы помочь этому
човечанству, а не због тога да бисмо человечеству, а не для того, чтобы
утолять свой справедливый гнев.
утолили свој правични гњев.
Ако си слаб — иди. Если ты слаб, уходи.
Врати се кући. Возвращайся домой.

На крају крајева, ти одиста ниси дете В конце концов ты действительно не
и знао си на шта овде долазиш.» ребенок и знал, что здесь увидишь.
Румата је ћутао. Румата молчал.

Дон Кондор, некако опуштен и Дон Кондор, какой-то обмякший и
наједном остарео, вукући мач за сразу постаревший, волоча меч за эфес,
как палку, прошелся вдоль стола,
дршку, као штап, прошетао се поред
печально кивая носом.
стола, тужно климајући носем.
«Схватам све», рекао је. — Все понимаю, — сказал он.
«И сам сам све то преживео. — Я же все это пережил.
Било је доба — то осећање немоћи и Было время — это чувство бессилия и
сопствене подлости ми се чинило собственной подлости казалось мне
самым страшным.
најстрашнијим.
Неки, слабији, лудели су од тога, њих Некоторые, послабее, сходили от этого
су послали на Земљу и сада их лече. с ума, их отправляли на землю и
теперь лечат.

Петнаест година ми је било потребно, Пятнадцать лет понадобилось мне,
драги мој, да бих схватио шта је то голубчик, чтобы понять, что же самое
страшное.
најстрашније.
Страшно је изгубити људски лик, Человеческий облик потерять страшно,
Антоне. Антон.
Упрљати душу, побеснети. Запачкать душу, ожесточиться.

Ми смо овде богови, Антоне, и морамо Мы здесь боги, Антон, и должны быть
бити паметнији од богова из легенди, умнее богов из легенд, которых
здешний люд творит кое-как по своему
које овдашњи народ ствара некако по
образу и подобию.
свом лику и подобљу.
А крећемо се по ивици мочваре. А ведь ходим по краешку трясины.
Ако погрешимо — и паднемо у блато, Оступился — и в грязь, всю жизнь не
читавог живота се нећемо опрати. отмоешься.

Горан Ирукански је у ‘Историји Горан Ируканский в «Истории
Доласка’ написао: ‘Када је бог, Пришествия» писал: «Когда бог,
спустившись с неба, вышел к народу
спустивши се са неба, дошао народу
из Питанских болот, ноги его были в
из Питанских мочвара, ноге су му биле грязи».
блатњаве’.»
«А за то су Горана и спалили», мрачно — За что Горана и сожгли, — мрачно
је рекао Румата. сказал Румата.
«Да, спалили су га. — Да, сожгли.

А то је речено о нама. А сказано это про нас.
Ја сам овде петнаест година. Я здесь пятнадцать лет.
Ја сам, голупчићу мој, престао чак и Я, голубчик, уж и сны про Землю
да сањам Земљу. видеть перестал.
Некако сам, претурајући некакве Как-то, роясь в бумагах, нашел

папире, пронашао фотографију једне фотографию одной женщины и долго
не мог сообразить, кто же она такая.
жене и дуго нисам могао да се сетим
ко је она.
Понекад са страхом постајем свестан Иногда я вдруг со страхом осознаю,
тога да већ одавно нисам сарадник что я уже давно не сотрудник
Института, я экспонат музея этого
Института, да сам експонат музеја тог
Института, генеральный судья
Института, генерални судија трговачке торговой феодальной республики, и
феудалне републике, и да у музеју есть в музее зал, куда меня следует
постоји сала, у коју ме треба сместити. поместить.
Ето то је оно најстрашније — удубити Вот что самое страшное — войти в
се у улогу. роль.
У сваком од нас се благородни нитков В каждом из нас благородный подонок

бори са комунаром. борется с коммунаром.
И све унаоколо помаже ниткову, а И все вокруг помогает подонку, а

комунар је сам самцат — Земља је коммунар один-одинешенек — до
Земли тысяча лет и тысяча парсеков.
удаљена хиљаду година и хиљаду
парсека.
« Дон Кондор је заћутао, гладећи — Дон Кондор помолчал, гладя
колена. колени.

«Тако је то, Антоне», рекао је гласом, — Вот так-то, Антон, — сказал он
који је постојао све одлучнији. твердеющим голосом.
«Да останемо комунари.» — Останемся коммунарами.

Он то не схвата. Он не понимает.
А како би и могао да схвати? Он је Да и как ему понять? Ему повезло, он
имао среће, он не зна шта је то сиви не знает, что такое серый террор, что
такое дон Рэба.
терор, шта је то дон Реба.
Све, чему је он био сведок за петнаест Все, чему он был свидетелем за
година рада на овој планети, на овај пятнадцать лет работы на этой планете,
так или иначе укладывается в рамки
или онај начин уклапа се у оквире
базисной теории.
базне теорије.
И када му говорим о фашизму, о сивим И когда я говорю ему о фашизме, о
јуришницима, о нацији серых штурмовиках, об активизации
мещанства, он воспринимает это как
малограђанштине, он то прихвата као
эмоциональные выражения.
емоције.

«Не шалите се са терминологијом, «Не шутите с терминологией, Антон!
Антоне! Терминолошка збрка може да Терминологическая путаница влечет за
собой опасные последствия».
има опасне последице.
« Он никако не може да схвати, да је Он никак не может понять, что
нормални ниво средњовековног нормальный уровень средневекового
зверства это счастливый вчерашний
зверства — срећан јучерашњи дан
день Арканара.
Арканара.
Дон Реба је за њега — нешто налик на Дон Рэба для него — это что-то вроде
војводу Ришељеа, паметан и герцога Ришелье, умный и
дальновидный политик, защищающий
далековиди политичар, који брани
абсолютизм от феодальной вольницы.
апсолутизам од феудализма.

Једино ја на целој планети видим Один я на всей планете вижу
страшну сенку, која се надноси над страшную тень, наползающую на
страну, но как раз я и не могу понять,
земљом, али управо ја и не могу да
чья это тень и зачем… И где уж мне
схватим чија је то сенка и зашто… И убедить его, когда он вот-вот, по
како да га убедим, када ће ме он, по глазам видно, пошлет меня на Землю
очима му се то види, послати на Земљу лечиться.
да се лечим.
«Како живи поштовања достојни — Как поживает почтенный Синда? —
Синда?» упитао је. спросил он.
Дон Кондор је престао да га бургија Дон Кондор перестал сверлить его

погледом и прогунђао је: «Добро, взглядом и буркнул: «Хорошо,
благодарю вас».
захваљујем вам се.
« После тога је рекао: Потом он сказал:
«Потребно је, на крају, да схватиш да — Нужно, наконец, твердо понять, что
ни ти, ни ја, и нико од нас неће видети ни ты, ни я, никто из нас реально
ощутимых плодов своей работы не
опипљиве плодове свога рада.
увидим.
Ми нисмо физичари, ми смо Мы не физики, мы историки.
историчари.
Наша јединица времена није секунда, У нас единицы времени не секунда, а
већ столеће, а дела наша — то чак век, и дела наши это даже не посев, мы
только готовим почву для посева.
није ни сетва, ми тек припремамо
терен за сетву.
А долазе ето понекад са Земље… А то прибывают порой с Земли…
ентузијасти, ђаво их однео… энтузиасты, черт бы их побрал…
Спринтеры с коротким дыханием…
Спринтери краткога даха…»
Румата се саркастично осмехнуо и без Румата криво усмехнулся и без особой
неке посебне потребе почео да надобности принялся подтягивать
ботфорты.
навлачи чизме.
Спринтери. Спринтеры.
Да, спринтери су одиста постојали. Да, спринтеры были.

Пре десет година је Стефан Орловски, Десять лет назад Стефан Орловский,
он је истовремено и дон Капада, он же дон Капада, командир роты
арбалетчиков его императорского
командир чете самострелаца његовог
величества, во время публичной пытки
императорског величанства, за време восемнадцати эсторских ведьм
јавног погубљења осамнаест есторских приказал своим солдатам открыть
вештица наредио својим војницима да огонь по палачам, зарубил имперского
отворе паљбу по џелатима, убио је судью и двух судебных приставов и
царског судију и два судска пристава и был поднят на копья дворцовой
охраной.
дворска стража га је дигла на копља.
Грчећи се у самртним мукама, викао Корчась в предсмертной муке, он
је: «Па ви сте људи! Удрите их, кричал: «Вы же люди! Бейте их,
бейте!» — но мало кто слышал его за
удрите», али га је мало ко чуо због
ревом толпы: «Огня! Еще огня!…»
урлања масе: «Ватре! Још ватре!…»

Отприлике у то исто доба, на другој Примерно в то же время в другом
хемисфери је Карл Розенблум, један полушарии Карл Розенблюм, один из
крупнейших знатоков крестьянских
од најистакнутијих зналаца сељачких
войн в Германии и Франции, он же
ратова у Немачкој и Француској, а он торговец шерстью Пани-Па, поднял
је истовремено био и трговац вуном восстание мурисских крестьян,
Пани-Па, дигао устанак муријских штурмом взял два города и был убит
сељака, на јуриш је заузео два града и стрелой в затылок, пытаясь прекратить
био убијен стрелом у потиљак, грабежи.
покушавајући да онемогући пљачке.
Он је био још жив, када су по њега Он был еще жив, когда за ним
долетели хеликоптером, али није прилетели на вертолете, но говорить не
мог и только смотрел виновато и
могао да говори и само је гледао око
недоуменно большими голубыми
себе, са изразом кривца и ништа не глазами, из которых непрерывно текли
схватајући, својим огромним плавим слезы…
очима, из којих су непрекидно текле
сузе…

А кратко време пре доласка Румате је А незадолго до прибытия Руматы
одлично замаскиран пријатељ- великолепно законспирированный
друг-конфидент кайсанского тирана
конфидент кајсанског тиранина
(Джереми Тафнат, специалист по
(Џереми Тариат, стручњак за историју истории земельных реформ)
земљишних реформи),
наједном из чиста мира извршио вдруг ни с того ни с сего произвел
дворски преврат, узурпирао власт, дворцовый переворот, узурпировал
власть, в течение двух месяцев
током пуна два месеца покушавао да
пытался внедрить Золотой Век, упорно
наметне Златни Век, упорно не не отвечая на яростные запросы
одговарајући на бесна питања суседа соседей и Земли, заслужил славу
и Земље, стекавши на тај начин славу сумасшедшего, счастливо избежал
лудака, срећно избегао осам атентата, восьми покушений, был, наконец,
а на крају га је ухватила хитна служба похищен аварийной командой
сотрудников Института и на
сарадника Института и подморницом
подводной лодке переправлен на
пребацила на острвску базу крај самог островную базу у Южного полюса…
Јужног пола…

«Помисли само!» прогунђао је Румата. — Подумать только! — пробормотал
Румата.
«Земља још уображава, да се — До сих пор вся Земля воображает,
најсложенијим проблемима бави нулта что самыми сложными проблемами
занимается нуль-физика…
физика…»
Дон Кондор је дигао главу. Дон Кондор поднял голову.
«Ох, коначно!» рекао је полугласно. — О, наконец-то! — сказал он
негромко.
Почела су да топћу копита, бесно и Зацокали копыта, злобно и визгливо
продорно је зањиштао хумахарски заржал хамахарский жеребец,
послышалось энергичное проклятье с
ждребац, зачула се енергична псовка
сильным ируканским акцентом.
са јаким ируканским акцентом.

У вратима се појавио дон Хуго, старији В дверях появился дон Гуг, старший
креветник његове светлости војводе постельничий его светлости герцога
Ируканского, толстый, румяный, с
Ируканског, дебео, румен, са кицошки
лихо вздернутыми усами, с улыбкой до
уфитиљеним увис брковима, осмејком ушей, с маленькими веселыми
до ушију, малим, веселим очицама под глазками под буклями каштанового
коврџама кестењасте перике. парика.
И поново је Румата начинио покрет да И снова Румата сделал движение
појури, и загрли га, јер је то био броситься и обнять, потому что это же
был Пашка, но дон Гуг вдруг
Пашка; али се дон Хуго наједном
подобрался, на толстощекой
упреподобио, на његовој задриглој физиономии появилась сладкая
физиономији појавио се сладуњав приторность, он слегка согнулся в
осмејак, лако се повио у појасу, поясе, прижал шляпу к груди и
принео капу грудима и истегао усне вытянул губы дудкой.
напред.
Румата је бацио кратак поглед на Румата вскользь поглядел на
Александра Васиљевича. Александра Васильевича.

Али, Александра Васиљевича није Александр Васильевич исчез.
било.
На клупи је седео Генерални судија и На скамье сидел Генеральный судья и
Чувар великих печата — раширивши Хранитель больших печатей —
раздвинув ноги, уперев левую руку в
ноге, ослонивши леву руку о бок, а
бок, а правой держась за эфес
десном се држећи за дршку свог золоченого меча.
позлаћеног мача.
«Јако сте закаснили, дон Хуго», рекао — Вы сильно опоздали, дон Гуг, —
је непријатним гласом. сказал он неприятным голосом.
«Извињавам се хиљаду пута!» повикао — Тысяча извинений! — вскричал дон

је дон Хуго елегантно се Гуг, плавно приближаясь к столу.
приближавајући столу.

«Кунем се рахитисом мога војводе, — Клянусь рахитом моего герцога,
одиста потпуно непредвиђене совершенно непредвиденные
обстоятельства! Меня четырежды
околности! Четири пута ме је
останавливал патруль его величества
заустављала патрола његовог короля Арканарского, и я дважды
величанства краља арканарског, и два дрался с какими-то хамами.
пута сам морао да се тучем са неким
пробисветима.
« Кицошки је дигао леву руку, — Он изящно поднял левую руку,
обавијену окрвављеном крпом. обмотанную окровавленной тряпкой.
«Узгред буди речено, благородни — Кстати, благородные доны, чей это

донови, чији се то хеликоптер налази вертолет позади избы?
иза колибе?»
«То је мој хеликоптер», свадљиво је — Это мой вертолет, — сварливо
рекао дон Кондор. сказал дон Кондор.
«Немам времена за туче на путевима.» — У меня нет времени для драк на

дорогах.

Дон Хуго се пријатно осмехнуо и, Дон Гуг приятно улыбнулся и,
узјахавши клупу као коња, рекао: усевшись верхом на скамью, сказал:
«И тако, благородни донови, — Итак, благородные доны, мы

принуђени смо да констатујемо да је вынуждены констатировать, что
высокоученый доктор Будах
високоучени доктор Будах на
таинственным образом исчез где-то
тајанствени начин нестао негде између между ируканской границей и
ируканске границе и Прашуме Тешких Урочищем Тяжелых Мечей…
Мачева…»
Отац Кабани је наједном почео да се Отец Кабани вдруг заворочался на
мешкољи на свом лежају. своем ложе.
«Дон Реба», рекао је прозуклим басом, — Дон Рэба, — густо сказал он, не
не будећи се. просыпаясь.
«Оставите Будаха мени», очајнички је — Оставьте Будаха мне, — с

рекао Румата, «и ипак покушајте да ме отчаянием сказал Румата, — и
попытайтесь все-таки меня понять…
схватите…»

2 2
Румата се тргао и отворио очи. Румата вздрогнул и открыл глаза.
Био је већ дан. Был уже день.
Под прозорима на улици чула се Под окнами на улице скандалили.
ларма.
Неко је, према свему војник, урлао: Кто-то, видимо военный, орал: «М-
«Сто-ко! Олизаћеш то блато језиком!» мэр-рзавец! Ты слижешь эту грязь
языком! („С добрым утром!“ —
(‘Добро јутро!’, помислио је Румата.)
подумал Румата.)
«Ћу-та-ти!… Кунем се леђима светог Ма-алчать!… Клянусь спиной святого
Мике, извешћеш ме из коже!» Други Мики, ты выведешь меня из себя!»
Другой голос, грубый и хриплый,
глас, груб и промукао бубњао је, да на
бубнил, что на этой улице надобно
тој улици треба гледати себи под ноге. глядеть под ноги.

«Пред јутро је пала кишица, а знате и «Под утро дождичек прошел, а
сами када је улица поплочавана»… мостили ее сами знаете когда…» —
«Он мне еще указывает, куда
«Он ће ми још наређивати где да
смотреть!…» — «Вы меня лучше
гледам!»… «Боље ме пустите, отпустите, благородный дон, не
благородни доне, не држите ме за держите за рубаху».
кошуљу.
«Он ће ми још наређивати!» Зачуо се — «Он мне еще указывает!…»
звонки тресак. Послышался звонкий треск.
Према свему, то је био већ други Видимо, это была уже вторая
шамар — први је пробудио Румату. пощечина — первая разбудила Румату.
«Боље ме не туците, благородни «Вы меня лучше не бейте,

доне…» бубњало је одоздо. благородный дон…» — бубнили
внизу.
Познати глас али ко би то ипак могао Знакомый голос, кто бы это мог быть?
да буде? Чини се да је то дон Тамео. Кажется, дон Тамэо.

Мораћу данас да му на картама на Надо будет сегодня проиграть ему
сваки начин вратим његово хамахарскую клячу обратно.
хамахарско кљусе.
Одиста интересантно, да ли ћу икада Интересно, научусь я когда-нибудь
почети да се разумем у коње? Истини разбираться в лошадях? Правда, мы,
Руматы Эсторские, спокон веков не
за вољу треба признати да се ми,
разбираемся в лошадях.
Румате Есторске, никада нисмо
разумевали у коње.
Ми одлично познајемо борбене Мы знатоки боевых верблюдов.
камиле.
Добро је што у Арканару готово Хорошо, что в Арканаре почти нет
уопште нема камила. верблюдов.
Румата се протегао тако да је све Румата с хрустом потянулся, нащупал

почело да пуцкета, напипао крај в изголовье витой шелковый шнур и
несколько раз дернул.
узглавља уплетени свилени шнур и
цимнуо га неколико пута.
У унутрашњости куће зачуло се звоно. В недрах дома зазвякали
колокольчики.
Дечак сигурно посматра свађу, Мальчишка, конечно, глазеет на
помислио је Румата. скандал, подумал Румата.
Могао би да устане и обуче се и сам, Можно было бы встать и одеться

али то би изазвало потпуно самому, но это — лишние слухи.
непотребне гласине.
Почео је да ослушкује псовке под Он прислушался к брани под окнами.
прозорима.
Како је то само јак језик! Ентропија је До чего же могучий язык! Энтропия
невероватна. невероятная.

Да га само дон Тамео не убије… У Не зарубил бы его дон Тамэо… В
последње време у граду су се појавиле последнее время в гвардии появились
любители, которые объявили, что для
јуначине, које су прогласиле да за
благородного боя у них только один
благородну борбу имају само један меч, а другой они употребляют
мач, док други употребљавају специально для уличной погони — ее-
специјално за уличну поган — а те де заботами дона Рэбы что-то слишком
погани се, захваљујући бригама дона много развелось в славном Арканаре.
Ребе, намножило нешто много у
славном Арканару.
Уосталом, дон Тамео није од таквих. Впрочем, дон Тамэо не из таких.
Кукавица је наш дон Тамео, а и Трусоват наш дон Тамэо, да и политик
политичар је уз све то познат… известный…
Одвратно је када дан почиње од дон Мерзко, когда день начинается с дона
Тамеа… Румата је сео, обухвативши Тамэо… Румата сел, обхватив колени
под роскошным рваным одеялом.
колена рукама под раскошним,
похабаним ћебетом.
Појављује се некакво осећање оловне Появляется ощущение свинцовой
непробојности, човек просто жели да беспросветности, хочется
пригорюниться и размышлять о том,
се скупи и размишља о томе, како смо
как мы слабы и ничтожны перед
слаби и ништавни пред околностима обстоятельствами… На Земле это нам
око нас… На Земљи нам то такорећи и и в голову не приходит.
на памет не пада.
Тамо смо сви ми здрави, самоуверени Там мы здоровые, уверенные ребята,
момци, који су прошли кроз прошедшие психологическое
кондиционирование и готовые ко
психолошки тренинг и који су спремни
всему.
на све.
Имамо одличне нерве: умемо да не У нас отличные нервы: мы умеем не
окрећемо главе када туку и убијају. отворачиваться, когда избивают и
казнят.
Фантастично смо издржљиви: у стању У нас неслыханная выдержка: мы
смо да поднесемо логореје одиста способны выдерживать излияния
безнадежнейших кретинов.
нечувених кретена.

Заборавили смо шта је то гадљивост, Мы забыли брезгливость, нас
одговара нам чак и посуђе, које се устраивает посуда, которую по обычаю
дают вылизывать собакам и затем для
обично даје псима да га лижу и после
красоты протирают грязным подолом.
тога га тек, да би било лепше, бришу
прљавом кецељом.
Ми смо велики имперсонатори, чак и у Мы великие имперсонаторы, даже во
сну не говоримо језицима Земље. сне мы не говорим на языках Земли.
Имамо оружје које никада не може да У нас безотказное оружие — базисная

затаји — базну теорију феудализма, теория феодализма, разработанная в
тиши кабинетов и лабораторий, на
која је разрађена у тишини кабинета и
пыльных раскопах, в солидных
лабораторија, на прашњавим дискуссиях…
ископинама, у солидним дискусијама…
Штета само, што дон Реба појма нема о Жаль только, что дон Рэба понятия не
тој теорији. имеет об этой теории.

Штета је само што психолошка Жаль только, что психологическая
припрема спада са нас као мастило, ми подготовка слезает с нас, как загар, мы
бросаемся в крайности, мы вынуждены
се бацамо у крајности, принуђени смо
заниматься непрерывной подзарядкой:
да се бавимо непрекидивим вежбама: «Стисни зубы и помни, что ты
«Стегни зубе и имај на уму да си замаскированный бог, что они не
замаскирани бог, да они не знају шта ведают, что творят, и почти никто из
раде и да готово нико од њих није ни них не виноват, и потому ты должен
за шта крив и зато ти мораш да будеш быть терпеливым и терпимым…»
Оказывается, что колодцы гуманизма в
стрпљив и све подносиш…»
наших душах, казавшиеся на земле
Испоставља се да се бунари хуманизма бездонными, иссякают с пугающей
у нашим душама, за које нам се на быстротой.
Земљи чинило као да су без дна,
празне одиста застрашујућом брзином.

Свети Мика, па ми смо прави Святой Мика, мы же были настоящими
хуманисти тамо, на Земљи, хуманизам гуманистами там, на Земле, гуманизм
был скелетом нашей натуры, в
је био скелет наше природе, у
преклонении перед Человеком, в
клањању човеку, у нашој љубави нашей любви к Человеку мы
према човеку ми смо стизали до докатывались до антропоцентризма, а
антропоцентризма, а овде наједном здесь вдруг с ужасом ловим себя на
хватамо сами себе како мислимо, да мысли, что любили не Человека, а
смо волели не Човека, већ само только коммунара, землянина, равного
нам…
комунара, Земљанина једнаког нама…

Све чешће и чешће ловимо сами себе Мы все чаще ловим себя на мысли:
да мислимо: «Па да ли су то уопште «Да полно, люди ли это? Неужели они
способны стать людьми, хотя бы со
људи? Зар су они у стању да временом
временем?» и тогда мы вспоминаем о
постану људи?» И тада се присећамо таких, как Кира, Будах, Арата
таквих као што су Кира, Будах, Арата Горбатый, о великолепном бароне
Грбави, сећамо се изузетног барона Пампа, и нам становиться стыдно, а
Пампе и наједном се стидимо, а то је это тоже непривычно и неприятно и,
неуобичајено и непријатно, и што је что самое главное, не помогает…
најважније, не помаже…
Не треба мислити на то, помислио је Не надо об этом, подумал Румата.
Румата.
Само не изјутра. Только не утром.
Да бог да нестао, тај дон Тамео! У Провалился бы этот дон Тамэо!…
души се накупило доста беса, а човек Накопилось в душе кислятины, и
некуда ее выплеснуть в таком
нема где да га излије у таквој
одиночестве.
усамљености.
Да, управо у усамљености! Ми, здрави, Вот именно, в одиночестве! Мы-то,
самоуверени, да ли смо икада мислили здоровые, уверенные, думали ли мы,
что окажемся здесь в одиночестве? Да
да ћемо се овде наћи у потпуној
ведь никто не поверит!
усамљености? Па у то једноставно
нико не би ни поверовао!
Антоне, другарчино, шта ти је сад Антон, дружище, что это ты? На запад
наједном? Западно од тебе, на три от тебя, три часа лету, Александр
Васильевич, добряк, умница, на
сата лета одатле живи Александар
востоке — Пашка, семь лет за одной
Васиљевич, добричина, паметан човек, партой, верный веселый друг.
а источно — Пашка, седам година сте
провели у истој клупи, веран, весели
пријатељ.
Шта ти је, шта си се раскиселио, Ты просто раскис, Тошка. Жаль,
Тошка? Штета је, разуме се, мислили конечно, мы думали, ты крепче, но с
кем не бывает? Работа адова,
смо да си чвршћи, али коме се то не
понимаем.
дешава? Посао је врашки, схватамо то.
Врати се ти на Земљу, одмори се, Возвращайся-ка ты на Землю, отдохни,
позабави се мало теоријом, а после подзаймись теорией, а там видно
будет…
ћемо већ видети…
А Александар Васиљевич је, узгред А Александр Васильевич, между
буди речено, најобичнији догматичар. прочим, чистой воды догматик.
Ако базна теорија не предвиђа Раз базисная теория не

постојање сивих («Ја, драговићу мој, предусматривает серых («Я, голубчик,
за пятнадцать лет работы таких
за петнаест година рада таква
отклонений от теории что-то не
одступања од теорије нешто нисам замечал…»), значит, серые мне
запазио…»), то значи да ми се сиви мерещатся.
само привиђају.
А ако ми се већ привиђају, онда су ми Раз мерещатся, значит, у меня сдали
значи живци попустили и морам да нервы и меня надо отправить на отдых.
одем на одмор.
«Но добро, обећавам, погледаћу и сам, «Ну, хорошо, я обещаю, я посмотрю
и известићу вас о свом мишљењу. сам и сообщу свое мнение.

Али за сада, дон Румата, молим вас; Но пока, дон Румата, прошу вас,
никаквих испада…» А Павел, пријатељ никаких эксцессов…» А Павел, друг
детства, эрудит, видите ли, знаток,
из детињства, ерудита, видите ли,
кладезь информации… пустился
зналац, прави извор информација, напропалую по историям двух планет
почео је да проучава паралелно и легко доказал, что серое движение
историју две планете и лако је доказао есть всего-навсего заурядное
да је сиви покрет у ствари само обичан выступление горожан против баронов.
наступ грађана против барона.
«Уосталом, ових дана ћу навратити до «Впрочем, на днях заеду к тебе,
тебе, погледати. посмотрю.
На часну реч, некако ми је незгодно Честно говоря, мне как-то неловко за

због Будаха…» Хвала и на томе! И — Будаха…» И на том спасибо! И хватит!
Займусь Будахом, раз больше ни на что
доста! Позабавићу се Будахом, када
не способен.
нико други за то није способан.
Високоучени доктор Будах. Высокоученый доктор Будах.

Прави Ируканац, велики лекар, коме Коренной ируканец, великий медик,
војвода Ирукански умало није подарио которому герцог Ируканский чуть
было не пожаловал дворянство, но
племство, али се предомислио и
раздумал и решил посадить в башню.
одлучио да га стрпа у казамат.
Највећи у Царству стручњак за лечење Крупнейший в Империи специалист по
отровима. ядолечению.
Аутор чувеног трактата ‘о травама и Автор широко известного трактата «О

другим биљкама, тајанствено травах и иных злаках, таинственно
могущих служить причиною скорби,
способним да служе као узрочник туге,
радости и успокоения, а равно о слюне
радости и смирења, а исто тако о и соках гадов, пауков и голого вепря
балама и соковима змија, паука и голо Ы, таковыми же и многими другими
вепра ‘Y’, који иста та и многа друга свойствами обладающих».
својства поседују’.

Човек, у то нема сумње предиван и Человек, несомненно, замечательный и
прави интелектуалац, убеђени настоящий интеллигент, убежденный
гуманист и бессребреник: все
хуманиста и сребромрзац: целокупна
имущество — мешок с книгами.
његова имовина — то је врећа са
књигама.
Па коме си онда могао да будеш Так кому же ты мог понадобиться,
потребан, докторе Будах, у сумрачној доктор Будах, в сумеречной
невежественной стране, погрязшей в
непросвећеној земљи која је огрезла у
кровавой трясине заговоров и
крвавом тресетишту завера и корыстолюбия?
користољубља!
Сматрајмо да си жив и да се налазиш у Будем полагать, что ты жив и
Арканару. находишься в Арканаре.
Није искључено, разуме се, да су те Не исключено, конечно, что тебя

ухватили и нападачи — варвари, који захватили налетчики-варвары,
спустившиеся с отрогов Красного
су се спустили са падина Црвеног
Северного хребта.
Северног гребена.
У том случају дон Кондор има намеру На этот случай дон Кондор намерен
да се повеже са нашим пријатељем связаться с нашим другом
Шуштулетидоводусом, специалистом
Шуштулетидоводусом, специјалистом
по истории первобытных культур,
за историју првобитних култура, који который работает сейчас шаманом-
сада ради као врач — епилептичар код эпилептиком у вождя с
воде са именом које се састоји од сорокапятисложным именем.
четрдесет и пет слогова.
Али, ако си ипак у Арканару, онда су Если ты все-таки в Арканаре, то
најпре могли да те дограбе ноћни прежде всего тебя могли захватить
ночные работнички Ваги Колеса.
бандити Ваге Точка.
И чак не да те дограбе, већ да те И даже не захватить, а прихватить,
прихвате, јер би за њих главни потому что для них главной добычей
был бы твой сопровождающий,
добитак био твој пратилац, благородни
благородный проигравшийся дон.
дон који је све проћердао на картама.

Али, било како било, они те неће Но так или иначе они тебя не убьют:
убити. Вага Точак је сувише велика Вага Колесо слишком скуп для этого.
циција да би урадио тако нешто.
Могла је да те зароби и некаква Тебя мог захватить и какой-нибудь
будала барон. дурак барон.
Без икакве зле намере, једноставно да Безо всякого злого умысла, просто от
гозбује са благородним сабеседником, скуки и гипертрофированного
гостеприимства. Захотелось
поставио је стражу на путу и довукао у
попировать с благородным
свој замак твог пратиоца. собеседником, выставил на дорогу
дружинников и затащил к себе в замок
твоего сопровождающего.
И ти ћеш седети у смрдљивој одаји са И будешь ты сидеть в вонючей
послугом, све док се донови не напију людской, пока доны не упьются до
обалдения и не расстанутся.
до бесвести и не растану се.
У том случају ти такође ништа не В этом случае тебе тоже ничто не
прети. грозит.

Али, постоје још негде у Трулојарузи Но есть еще засевшие где-то в
остаци потучене недавно сељачке Гниловражье остатки разбитой
недавно крестьянской армии дона Кси
армије дона Ксија и Перти Кичмењака,
и Пэрты Позвоночника, которых
које сада тајно потпомаже сам орао тайком подкармливает сейчас сам орел
наш дон Реба за случај да дође до наш дон Рэба на случай весьма
могућих компликација са баронима. возможных осложнений с баронами.
Е, они за поштеду не знају, и боље је Вот эти пощады не знают, и о них
на њих и не мислити. лучше не думать.
Постоји још и дон Сатарина, царски Есть еще дон Сатарина, родовитейший
наследни аристократа, сто две године имперский аристократ, ста двух лет от
роду, совершенно выживший из ума.
стар, који је потпуно излапео.
Он је у племенском непријатељству са Он пребывает в родовой вражде с
војводама Ируканским и повремено, герцогами Ируканскими и время от
времени, возбудившись к активности,
поставши активан, почиње да хвата
принимается хватать все, что
све, који прелазе ируканску границу. пересекает ируканскую границу.

Он је јако опасан, јер када добије Он очень опасен, ибо под действием
нападе холециститиса може да издаје приступов холецистита способен
издавать такие приказы, что божедомы
таква наређења, да његове слуге не
не успевают вывозить трупы из его
успевају ни да изнесу све лешеве из темниц.
његових тамница.
И, на крају, оно најважније. Не И, наконец, главное, не потому
најважније због тога, што је то главное, что самое опасное, а потому,
что наиболее вероятное.
најопасније, већ због тога, што је то
истовремено и највероватније.
Сиве патроле дона Ребе. Серые патрули дона Рэбы.
Јуришници на великим путевима. Штурмовики на больших дорогах.
Могао си да доспеш у њихове шапе Ты мог попасть в их руки случайно, и
случајно, и тада треба рачунати на тогда следует рассчитывать на
рассудительность и хладнокровие
прорачунатост и хладнокрвност
сопровождающего.
пратиоца.

Али шта да се ради ако се дон Реба Но что, если дон Рэба заинтересован в
заинтересује за тебе? Дон Реба има тебе? У дона Рэбы такие неожиданные
интересы…
одиста неочекиване интересе…
Његови шпијуни су могли да ти Его шпионы могли донести, что ты
пошаљу патролу под командом сивог будешь проезжать через Арканар, тебе
навстречу выслали наряд под
официра, племићког изрода — ситног
командой старательного серого
поседника, и ти сада чамиш у каменој офицера, дворянского ублюдка из
врећи под Веселом Кулом… мелкопоместных, и ты сидишь сейчас в
каменном мешке под Веселой
Башней…
Румата је поново нестрпљиво повукао Румата снова нетерпеливо подергал
шнур. шнур.
Врата спаваће собе су се отворила са Дверь спальни отворилась с

одвратном шкрипом, ушао је дечак- отвратительным визгом, вошел
мальчик-слуга, тощенький и угрюмый.
слуга, мршав и натмурен.

Звао се Уно, и његова судбина би Имя его было Уно, и его судьба могла
могла да послужи као тема за баладу. бы послужить темой для баллады.
Поклонио се крај прага, вукући по Он поклонился у порога, шаркая

поду полураспаднуте ципеле, пришао разбитыми башмаками, подошел к
кровати и поставил на столик поднос с
постељи и ставио на сточић
письмами, кофе и комком
послужавник са писмима, кафом и ароматической жевательной коры для
комадом ароматичне коре за жвакање, укрепления зубов и чистки оных.
која служи за јачање зуба и њихово
чишћење.
Румата га је љутито погледао. Румата сердито посмотрел на него.
«Реци ми, молим те, да ли ћеш икада — Скажи, пожалуйста, ты когда-
подмазати та врата?» нибудь смажешь дверь?
Дечак је оћутао, гледајући у под. Мальчик промолчал, глядя в пол.

Румата је збацио ћебе, спустио голе Румата отбросил одеяло, спустил
ноге са постеље и пружио руку ка голые ноги с постели и потянулся к
подносу.
послужавнику.
«Јеси ли се данас умио?» упитао је. — Мылся сегодня? — спросил он.
Дечак се пребацио са једне ноге на Мальчик переступил с ноги на ногу и,
другу и, ништа не одговоривши, ничего не ответив, пошел по комнате,
собирая разбросанную одежду.
кренуо по соби, сакупљајући
разбацану одећу.
«Чини ми се да сам те упитао, да ли си — Я, кажется, спросил тебя, мылся ты
се данас умио или ниси?» рекао је сегодня или нет? — сказал Румата,
распечатывая первое письмо.
Румата, отварајући прво писмо.
«Водом грехе нећеш опрати», — Водой грехов не смоешь, —
прогунђао је дечак. проворчал мальчик.
«Јесам ли можда благородан, да се — Что я, благородный, что ли, мыться?

умивам, шта ли?»
«А шта сам ти ја говорио о — Я тебе про микробов что
микробима?» рекао је Румата. рассказывал? — сказал Румата.

Дечак је ставио зелене панталоне на Мальчик положил зеленые штаны на
наслон фотеље и замахнуо палцем, спинку кресла и омахнулся большим
пальцем, отгоняя нечистого.
терајући нечастивог.
«Три пута сам се ноћу молио», рекао — Три раза за ночь молился, — сказал
је. он.
«Шта још треба да радим?» — Чего же еще?

«Будало», рекао је Румата и почео да — Дурачина ты, — сказал Румата и
чита писмо. стал читать письмо.
Писала је дона Окана, дворска дама, Писала дона Окана, фрейлина, новая
нова фавориткиња дона Ребе. фаворитка дона Рэбы.
Предлагала му је да је те вечери Предлагала нынче же вечером

посети ‘јер нежно тугује’. навестить ее, «томящуюся нежно».
У постскриптуму је обичним речима В постскриптуме простыми словами

било написано, шта у ствари очекује было написано, чего она, собственно,
ждет от этой встречи.
од тог сусрета.
Румата није издржао — поцрвенео је. Румата не выдержал — покраснел.
Бацивши као лопов поглед на дечака, Воровато оглянувшись на мальчишку,
промрмљао је: «Но, одиста…» О томе пробормотал: «Ну, в самом деле…» Об
этом следовало подумать.
је требало размислити.
Било му је одвратно да иде, а не ићи Идти было противно, не идти было
је било глупо — дона Окана је знала глупо — дона Окана много знала.
многе ствари.
На душак је испио кафу и стрпао у Он залпом выпил кофе и положил в
уста кору за жвакање. рот жевательную кору.
Следећи коверат је био од чврстог Следующий конверт был из плотной

папира, жиг од печатног воска је био бумаги, сургучная печать смазана;
видно было, что письмо вскрывали.
измрљан; видело се да је писмо
отварано.
Писао је дон Рипат, одлучни Писал дон Рипат, решительный
каријериста, поручник сиве чете карьерист, лейтенант серой роты
галантерейщиков.
галантеријаца.

Распитивао се за његово здравље, Справлялся о здоровье, выражал
изражавао своју увереност у победу уверенность в победе серого дела и
просил отсрочить должок, ссылаясь на
сиве ствари и молио да му одложи
вздорные обстоятельства.
плаћање дуга, позивајући се при томе
на неважне околности.
«Добро, добро…» промрмљао је «Ладно, ладно…» — пробормотал
Румата, одложио писмо, поново узео Румата, отложил письмо, снова взял
конверт и с интересом его оглядел.
коверат и почео да га разгледа са
интересовањем.
Да, почели су стварно префињеније да Да, тоньше стали работать.
раде.
И то много префињеније. Заметно тоньше.

У трећем писму му је нуђен двобој В третьем письме предлагали рубиться
мачевима због дона Пифе, али је аутор на мечах из-за доны Пифы, но
соглашались снять предложение, если
писма пристајао да се одрекне
дону Румате благоугодно будет
изазова, ако дон Румата буде тако привести доказательства того, что он,
добар и пружи му доказе, да он; благородный дон Румата, к доне Пифе
благородни Румата са доном Пифом касательства не имел и не имеет.
нема никакве везе нити их је икада
имао.
Писмо је било стандардно: основни Письмо было стандартным: основной
текст је писао калиграф, а у текст писал каллиграф, а в
оставленных промежутках были
остављеним празнинама била су
коряво, с грамматическими ошибками
лошим рукописом исписана имена и вписаны имена и сроки.
рокови.
Румата је бацио писмо и почео да чеше Румата отшвырнул письмо и почесал
изуједану комарцима леву руку. искусанную комарами левую руку.

«Но, дај да се умијем!» наредио је — Ну, давай умываться! — приказал
он.
Дечак је нестао из собе и убрзо се, Мальчик скрылся за дверью и скоро,
улазећи у собу унатрашке, вратио, пятясь задом, вернулся, волоча по полу
деревянную лохань с водой.
вукући по поду дрвени чабар са
водом.
После је нестао још једаред и довукао Потом сбегал еще раз за дверь и
празан лавор и бокал. притащил пустую лохань и ковшик.
Румата је скочио на под, смакао преко Румата спрыгнул на пол, содрал через
главе иструлелу, са финим ручним голову ветхую, с искуснейшей ручной
вышивкой ночную рубаху и с лязгом
везом спаваћицу и бучно извукао из
выхватил из ножен висевшие у
канија мачеве који су му висили крај изголовья мечи.
узглавља.
Дечак је за сваки случај стао иза Мальчик из осторожности встал за
фотеље. кресло.

Пошто је десетак минута вежбао напад Поупражнявшись минут десять в
и одбрану, Румата је бацио мачеве у выпадах и отражениях, Румата бросил
мечи в стену, нагнулся над пустой
зид, нагао се над празан лавор и
лоханью и приказал: «Лей!» Без мыла
наредио: «Сипај!» Без сапуна је ишло было плохо, но Румата уже привык.
тешко, али се Румата на то већ био
навикао.
Дечак му је сипао бокал за бокалом на Мальчик лил ковш за ковшом на
леђа, на главу и гунђао при томе: спину, на шею, на голову и ворчал: «У
всех как у людей, только у нас с
«Код свих је како треба, нормално,
выдумками.
као код осталих људи, само се код нас
изводе разне керефеке.
Где то може да се види да се човек у Где это видано — в двух сосудах
два суда умива. мыться.

У забитом углу некакву посуду В отхожем месте горшок какой-то
смислили… Сваки дан треба им дати придумали… Полотенце им каждый
день чистое… А сами, не
чисти пешкир… А сами, видите ли, и не
помолившись, голый с мечами
помоливши се, потпуно голи са скачут…»
мачевима скачу…»
Бришући се пешкиром, Румата је рекао Растираясь полотенцем, Румата сказал
поучно: наставительно:
«Ја сам при двору, нисам ја тамо неки — Я при дворе, не какой-нибудь барон
вашљиви барон. вшивый.
Дворанин мора да буде чист и лепо Придворный должен быть чист и

мирише.» благоухать.
«Његово величанство нема друга — Только у его величества и забот, что

посла до вас да мирише», побунио се вас нюхать, — возразил мальчик.
дечак.
«Сви знају да се његово величанство — Все знают, его величество день и
даноноћно моли за нас, грешне. ночь молятся за нас, грешных.
А дон Реба, он се уопште никада и не А вот дон Рэба и вовсе никогда не
умива. моются.
Сам сам чуо, његов лакеј је причао.» Сам слышал, их лакей рассказывал.
«Добро де, не гундај», рекао је — Ладно, не ворчи, — сказал Румата,
Румата, навлачећи најлонску мајицу. натягивая нейлоновую майку.
Дечак је посматрао ту мајицу не Мальчик смотрел на майку с

одобравајући је. неодобрением.
О њој се већ одавно говоркало међу О ней давно уже ходили слухи среди
араканском послугом. арканарской прислуги.
Али, ту Румата ништа није могао да Но тут Румата ничего не мог поделать
уради из потпуно природне људске из естественной человеческой
брезгливости.
гадљивости.
Када је облачио гаћице, дечак је Когда он надевал трусы, мальчик
окренуо главу на страну и начинио отвернул голову и сделал губами
движение, будто оплевывал нечистого.
покрет уснама као да је пљувао на
нечастивог.
Добро би било ипак унети у моду доњи Хорошо бы все-таки ввести в моду
веш, помислио је Румата. нижнее белье, подумал Румата.
Али, на природан начин то је могло да Однако естественным образом это

се уради само преко жена, а Румата се можно было сделать только через
женщин, а Румата и в этом отличался
у томе одликовао недозвољивом за
непозволительной для разведчика
извиђача разборитошћу. разборчивостью.
Каваљер и вртиреп, који је знао какво Кавалеру и вертопраху, знающему
понашање доликује у престоници и столичное обращение и сосланному в
провинцию за дуэль по любви,
који је био протеран у провинцију због
следовало иметь по крайней мере
двобоја из љубави, требало је да има у двадцать возлюбленных.
најмању руку једно двадесет
љубавница.
Румата је чинио одиста херојске Румата прилагал героические усилия,
напоре да одржи свој реноме. чтобы поддержать свое реноме.

Половина његове агентуре, уместо да Половина его агентуры, вместо того
се бави правим послом, ширила је о и чтобы заниматься делом,
распространяла о нем отвратительные
њему одвратне гласине, које су
слухи, возбуждавшие зависть и
побуђивале зависти и одушевљење восхищение у арканарской
код аркаранске гардијске омладине. гвардейской молодежи.
Десетине разочараних дама, код којих Десятки разочарованных дам, у
се Румата специјално задржавао которых Румата специально
задерживался за чтением стихов до
читајући им стихове до дубоко у ноћ
глубокой ночи (третья стража,
(трећа стража, братски пољубац у братский поцелуй в щечку и прыжок с
образ и скок са балкона у загрљај балкона в объятия командира ночного
командира ноћне патроле, познатог обхода, знакомого офицера),
официра), прекидајући једна другу наперебой рассказывали друг другу о
причале су о правом престоничком настоящем столичном стиле кавалера
из метрополии.
стилу каваљера из метрополе.

Румата се држао само захваљујући Румата держался только на тщеславии
частољубивости тих глупавих и до этих глупых и до отвращения
развратных баб, но проблема нижнего
одвратности развратних жена, али
белья оставалась открытой.
проблем доњег веша је остајао
отворен.
Нешто мало једноставније је било са Насколько было проще с носовыми
марамицама! На првом балу Румата је платками! На первом же балу Румата
извлек из-за обшлага изящный
извукао из манжете раскошну
кружевной платочек и промакнул им
марамицу од чипке и њом обрисао губы.
усне.
На следећем балу поносни гардисти су На следующем балу бравые гвардейцы
већ брисали ознојена лица великим и уже вытирали потные лица большими
и малыми кусками материи разных
малим разнобојним комадима платна
цветов, с вышивками и монограммами.
са везом и монограмима.

А кроз месец дана су се већ појавили А через месяц появились франты,
кицоши, који су на савијеним рукама носившие на согнутой руке целые
простыни, концы которых элегантно
носили читаве чаршаве, чији су се
волочились по полу.
крајеви елегантно вукли по поду.
Румата је навукао зелене панталоне и Румата натянул зеленые штаны и
белу кошуљу од батиста са испраним белую батистовую рубашку с
застиранным воротом.
оковратником.
«Чека ли ме неко?» упитао је. — Кто-нибудь дожидается? — спросил
он.
«Берберин чека», одговорио је дечак. — Брадобрей ждет, — ответил
мальчик.
«И још два дона у салону седе, дон — Да еще два дона в гостиной сидят,
Тамео са доном Сера. дон Тамэо с доном Сэра.
Наредили су да им донесу вино и сада Вино приказали подать и режутся в

играју домине. кости.
Чекају вас на доручак.» Ждут вас завтракать.

«Иди, позови бријача. — Поди зови брадобрея.
Благородним доновима реци да ћу Благородным донам скажи, что скоро
ускоро стићи. буду.
И не буди груб, разговарај уљудно…» Да не груби, разговаривай вежливо…

Доручак није био преобилан и после Завтрак был не очень обильный и
њега је остајало доста места за скори оставлял место для скорого обеда.
ручак.
Послужено је печено месо, Было подано жареное мясо, сильно
припремљено са разним травама, и сдобренное специями, и собачьи уши,
отжатые в уксусе.
укисељене псеће уши.
Пили су пенушаво ируканско, густо Пили шипучее ируканское, густое
црно есторско, бело соанско вино. коричневое эсторское, белое соанское.
Вешто транжирајући са два ножа Ловко разделывая двумя кинжалами

овчију ногу, дон Тамео се жалио на баранью ногу, дон Тамэо жаловался на
наглость низших сословий.
дрскост најнижих класа.

«Имам намеру да поднесем званичну «Я намерен подать докладную на
белешку на највише име», изјавио је. высочайшее имя, — объявил он.
«Племство захтева да сељацима и — Дворянство требует, чтобы

битангама занатлијама буде мужикам и ремесленному сброду было
запрещено показываться в публичных
забрањено да се појављују на јавним
местах и на улицах.
местима и улицама.
Нека пролазе кроз дворишта и иза Пусть ходят через дворы и по задам.
кућа.
А у случајевима, када је појава сељака В тех же случаях, когда появление
на улици неизбежна, на пример када мужика на улице неизбежно,
например, при подвозе им хлеба, мяса
донесе хлеб, месо и вино у благородне
и вина в благородные дома, пусть
домове, нека за то добију специјалну имеет специальное разрешение
дозволу министарства одбране круне.» министерства охраны короны».
«Блистава глава!» усхићено је рекао — «Светлая голова! — восхищенно
дон Сера, пљуцкајући на све стране сказал дон Сэра, брызгая слюнями и
мясным соком.
сок од меса.
«А јуче, на двору…» И испричао је — А вот вчера при дворе…» И он
последњу новост. рассказал последнюю новость.
Пасија дона Ребе, госпођица Окана, Пассия дона Рэбы, фрейлина Окана,
неопрезно је стала краљу на болесну неосторожно наступила королю на
больную ногу.
ногу.
Његово величанство се ражестило и, Его величество пришел в ярость и,
обративши се дону Реби, нареди му да обратившись к дону Рэбе, приказал
примерно наказать преступницу.
примерно казни преступницу.
На то је дон Реба, и не трепнувши, На что дон Рэба, не моргнув глазом,
одговорио: «Биће извршено, ваше ответил: «Будет исполнено, ваше
величество.
величанство.
Још ове ноћи!» «Тако сам се кикотао», Нынче же ночью!» «Я так хохотал, —
рекао је дон Сера, одмахујући главом, сказал дон Сэра, крутя головой, — что
у меня на камзоле отскочили два
«да су ми на прслуку одскочиле две
крючка…»
копче…»
Протоплазма, помислио је Румата. Протоплазма, думал Румата.
Обична прождрљива протоплазма која Просто жрущая и размножающаяся
се множи. протоплазма.
«Да, благородни донови», рекао је. — Да, благородные доны, — сказал он.
«Дон Реба је — паметан човек…» — Дон Рэба — умнейший человек…
«Охо-хо», рекао је дон Сера. — Ого-го! — сказал дон Сэра.
«И те како! Блистава одиста глава!» — Еще какой! Светлейшая голова!…
«Истакнути политичар», рекао је дон — Выдающийся деятель, — сказал дон
Тамео значајно, «и са осећањем у Тамэо значительно и с чувством.
глави.»
«Сада ми је чак чудно да се сетим», — Сейчас даже странно вспомнить, —
наставио је Румата, смешкајући се продолжал Румата, приветливо
улыбаясь, — что говорилось о нем
пријатељски, «шта се све говорило о
всего год назад.
њему пре непуних годину дана.
Сећате ли се, дон Тамео, како сте се Помните, дон Тамэо, как остроумно вы
оштроумно подсмевали његовим осмеяли его кривые ноги?
кривим ногама?»
Дон Тамео се загрцнуо и искапио пуну Дон Тамэо поперхнулся и залпом
чашу ируканског вина. осушил стакан ируканского.
«Не сећам се», промрмљао је. — Не припоминаю, — пробормотал

он.
«Па и какав од мене може да буде — Да и какой из меня осмеятель…
подсмешљивац…»
«Може, може», рекао је дон Сера, — Было, было, — сказал дон Сэра,
прекорно одмахујући главом: укоризненно качая головой.
«И одиста!» узвикнуо је Румата. — Действительно! — воскликнул

Румата.
«Па ви сте присуствовали том — Вы же присутствовали при этой
разговору, дон Сера! Сећам се да сте беседе, дон Сэра! Помню вы еще так
хохотали над остроумными пассажами
се тако кикотали оштроумним
дона Тамэо, что у вас что-то там
поређењима дон Тамеа, да вам је у отлетело в туалете…
тоалету чак нешто и отпало.»

Дон Сера је поцрвенео и почео дуго и Дон Сэра побагровел и стал длинно и
замуцкујући да се оправдава, при чему косноязычно оправдываться, причем
все время врал.
је стално лагао.
Натуштени дон Тамео је навалио на Помрачневший дон Тамэо приналег на
јако есторско вино, и пошто он, по крепкое эсторское, а так как он, по его
собственным словам, «как начал с
његовим сопственим речима ‘како је
позавчерашнего утра, так по сю пору
почео од прекјуче изјутра, тако до не может остановиться», его, когда они
дана данашњег не може да се выбрались из дома, пришлось
заустави’, њега су, када су изашли из поддерживать с двух сторон.
куће, морали да придржавају са обе
стране.
Дан је био сунчан, јасан. День был солнечный, яркий.

Обичан народ се мувао међу кућама, Простой народ толкался между
тражећи шта би могао да посматра, домами, ища, на что бы поглазеть,
визжали и свистели мальчишки,
пиштала су и лармала деца, бацала
кидаясь грязью, из окон выглядывали
блато, кроз прозоре су гледале хорошенькие горожанки в чепчиках,
лепушкасте грађанке у ноћним вертлявые служаночки застенчиво
капицама, брзе служавке су стреляли влажными глазками, и
снебивљиво трептале влажним настроение стало понемногу
очицама и расположење је лагано подниматься.
почело да се поправља.
Дон Сера је вешто оборио са ногу Дон Сэра очень ловко сшиб с ног
неког сељака и само што није умро од какого-то мужика и чуть не помер со
смеха, глядя, как мужик барахтается в
смеха, посматрајући како се сељак
луже.
батрга у бари.

Дон Тамео је наједном констатовао да Дон Тамэо вдруг обнаружил, что надел
је наопако ставио мачеве, повикао је: перевязи с мечами задом наперед,
закричал: «Стойте! — и стал крутиться
«Станите!» и почео је да се врти на
на месте, пытаясь перевернуться
месту, покушавајући да се окрене внутри перевязей.
унутар каишева.
Дон Сери је поново нешто отпало са У дона Сэра опять что-то отлетело на
прслука. камзоле.
Румата је ухватио за ружичасто уво Румата поймал за розовое ушко

неку служавку која је туда трчала и пробегавшую служаночку и попросил
ее помочь дону Тамэо привести себя в
замолио је да помогне дон Тамеу да се
порядок.
барем мало среди.

Око благородних донова се одмах Вокруг благородных донов
окупила маса бадаваџија, који су немедленно собралась толпа зевак,
подававших служаночке советы, от
служавци почели да дају савете, од
которых та стала совсем пунцовой, а с
којих је ова поцрвенела као булка, а камзола дона Сэра градом сыпались
са прслука дон Сере почеле су да застежки, пуговки и пряжки.
отпадају копче, дугмад и пређице.
Када су на крају кренули даље, дон Когда они, наконец, двинулись дальше,
Тамео је почео на сав глас да дон Тамэо принялся во всеуслышание
сочинять дополнение к своей
саставља допуну својој белешци, у
докладной, в котором он указывал на
којој је указивао на неопходност необходимость «непричисления
‘несврставања лепушкастих особа хорошеньких особ женского пола к
женског пола у сељаке и обичан мужикам и простолюдинам».
народ’.
Тут дорогу им преградил воз с
горшками.

Дон Сера је обнажио оба мача и Дон Сэра обнажил оба меча и заявил,
изјавио да благородним доновима не что благородным донам не пристало
обходить всякие там горшки и он
приличи да обилазе разне ћупове, и да
проложит себе дорогу сквозь этот воз.
ће он себи пробити пут кроз ове
кочије.
Али, док је он нишанио, покушавајући Но пока он примеривался, пытаясь
да схвати где се завршава зид куће и различить, где кончается стена дома и
начинаются горшки, Румата взялся за
почињу ћупови и лонци, Румата је
колеса и развернул воз, освободив
ухватио точкове и окренуо кочије, проход.
ослободивши на тај начин пут.
Бадаваџије, које су одушевљено Зеваки, восхищенно наблюдавшие за
посматрале шта се дешава, повикали происходившим, прокричали Румате
тройное «ура».
су Румати троструко ‘ура’.

Благородни донови су већ кренули Благородные доны двинулись было
даље, али се тада на прозору трећег дальше, но из окна на третьем этаже
высунулся толстый сивый лавочник и
спрата појавио дебели сиви трговац и
стал распространяться о бесчинствах
почео да тороче нешто о неморалу придворных, на которых «орел наш
дворана, са којима ће се ‘орао наш дон дон Рэба скоро найдет управу».
Реба ускоро обрачунати’.
Морали су да се зауставе и упуте у тај Пришлось задержаться и переправить
прозор цео терет ноћних посуда из в это окно весь груз горшков.
таљига.
У последњи нокшир Румата је убацио В последний горшок Румата бросил
два златника са профилом Пица две золотые монеты с профилем Пица
Шестого и вручил остолбеневшему
Шестог и уручио га запањеном
владельцу воза.
власнику таљига.
«Колико сте му дали?» упитао га је — Сколько вы ему дали? — спросил
дон Тамео, када су кренули даље. дон Тамэо, когда они пошли дальше.

«Ситницу», немарно је одговорио — Пустяк, — небрежно ответил
«Два златника.» — Два золотых.

«Тако ми леда светог Мике!» узвикнуо — Спина святого Мики! — воскликнул
је дон Тамео. дон Тамэо.
«Богати сте! Хоћете ли да вам продам — Вы богаты! Хотите, я продам вам

свог хамахарског ждрепца?» своего хамахарского жеребца?
«Добићу га од вас на коцки», рекао је — Я лучше выиграю его у вас в

Румата. кости, — сказал Румата.
«Па дабоме!» повикао је дон Сера и — Верно! — сказал дон Сэра и

зауставио се. остановился.
«Зашто не бисмо одиграли партију — Почему бы нам не сыграть в кости!

барбута?»
«Сада, овде?» упитао је Румата. — Прямо здесь? — спросил Румата.
«А зашто да не?» упитао је дон Сера. — А почему бы нет? — спросил дон
Сэра.
«Не видим зашто благородни донови — Не вижу, почему бы трем
не би могли да се коцкају тамо где им благородным донам не сыграть в кости
там, где им хочется!
то падне на памет!»
Тада је дон Тамео наједном пао. Тут дон Тамэо вдруг упал.
Дон Сера се споплео о његове ноге и Дон Сэра зацепился за его ноги и тоже
такође пао. упал.
«Сасвим сам заборавио», рекао је. — Я совсем забыл, — сказал он.

«Време је да пођемо на стражу.» — Нам ведь пора в караул.
Румата их је дигао и повео, држећи их Румата поднял их и повел, держа за
за лактове. локти.
Зауставио се пред огромном, мрачном У огромного мрачного дома дона

зградом дона Сатарине. Сатарины он остановился.
«А како би било да навратимо код — А не зайти ли нам к старому

старог дона?» упитао је. дону? — спросил он.

«Не видим разлога зашто три — Совершенно не вижу, почему бы
благородна дона не би навратила код трем благородным донам не зайти к
старому дону Сатарине, — сказал дон
старог дон Сатарине», рекао је дон
Сэра.
Сера.
Дон Тамео је отворио очи. Дон Тамэо открыл глаза.
«Пошто смо у служби краља», изјавио — Находясь на службе короля, —
је, «ми смо дужни да стално гледамо у провозгласил он, — мы должны
всемерно смотреть в будущее.
будућност.
Дон Сатарина — то је већ пређена Д-дон Сатарина — это пройденный
етапа. этап.
Напред, благородни донови. Морам да Вперед, благородные доны! Мне

стигнем на своје стражарско место…» нужно на пост…
«Напред», сложио се Румата. — Вперед, — согласился Румата.

Дон Тамео је поново спустио главу на Дон Тамэо снова уронил голову на
груди и више се није будио. грудь и больше уже не просыпался.

Дон Сера је, савијајући прсте, причао Дон Сэра, загибая пальцы, рассказывал
о својим љубавним победама. о своих любовных победах.
Тако су стигли и до двора. Так они добрались до дворца.

У стражари је Румата са олакшањем В караульном помещении Румата с
положио дон Тамеа на клупу, а дон облегчением положил дона Тамэо на
скамью, а дон Сэра уселся за стол,
Сера је сео за сто, немарно одмакао од
небрежно отодвинул пачку ордеров,
себе гомилу налога, које је потписао подписанных королем, и заявил, что
краљ и изјавио да је коначно дошло пришла, наконец, пора выпить
време да попију мало хладног холодного ируканского.
ируканског вина.
Нека домаћин докотрља буре, наредио Пусть хозяин катит бочку, приказал он,
је, а девојке (при томе је показао на а эти девочки (он указал на караульных
гвардейцев, игравших в карты за
гардисте-стражаре, који су се картали
другим столом) пусть идут сюда.
за другим столом), нека дођу овамо.
Дошао је командант страже, поручник Пришел начальник караула, лейтенант
чете гардиста. гвардейской роты.

Дуго је разгледао дон Тамеа и бацао Он долго присматривался к дону
поглед на дон Серу; када је дон Сера Тамэо и приглядывался к дону Сэра; и
когда дон Сэра осведомился у него,
упитао: «Зашто су увенути сви
«зачем увяли все цветы в саду
цветови у тајанственом врту љубави?» таинственном любви», решил, что
закључио је да нема сврхе да их шаље посылать их сейчас на пост, пожалуй,
на стражу. не стоит.
Нека за сада остану ту где су. Пусть пока так полежат.
Румата је изгубио један златник Румата проиграл лейтенанту золотой и
картајући се са поручником, и поговорил с ним о новых форменных
перевязях и о способах заточки мечей.
поразговарао са њим мало о новим
повезима и о начинима оштрења
мачева.

Приметио је, као узгред, да има Он заметил между прочим, что
намеру да оде код дон Сатарине, који собирается зайти к дону Сатарине, у
которого есть оружие старинной
има оружје старе производње, и био је
заточки, и был очень огорчен, узнав,
јако огорчен, када је сазнао да је что почтенный вельможа окончательно
поштовања достојан велможа коначно спятил: еще месяц назад выпустил
сасвим полудео: још пре месец дана је своих пленников, распустил дружину,
пустио на слободу своје заробљенике, а богатейший пыточный арсенал
распустио своју дружину, а богату безвозмездно передал в казну.
збирку средстава за мучење поклонио
је државној благајни.
Старац од сто и две године изјавио је Стодвухлетний старец заявил, что
да има намеру да остатак живота остаток жизни намеревается посвятить
добрым делам, и теперь, наверное
посвети добрим делима, и сада
долго не протянет.
сигурно више неће дуго живети.
Опростивши се од поручника, Румата Попрощавшись с лейтенантом, Румата
је изашао из двора и кренуо у луку. вышел из дворца и направился в порт.

Ишао је, заобилазећи баре и Он шел, огибая лужи и перепрыгивая
прескачући рупчаге, пуне прљаве через рытвины, полные зацветшей
водой, бесцеремонно расталкивая
воде, безобзирно гурајући обичне
зазевавшихся простолюдинов,
људе који су буљили у њега, подмигивая девушкам, на которых
намигујући девојкама, на које је внешность его производила, по-
његова спољашност према свему видимому, неотразимое впечатление,
остављала јак утисак, клањао се раскланивался с дамами, которых
дамама, које су промицале у несли в портшезах, дружески
здоровался со знакомыми дворянами и
носиљкама, пријатељски се здравио са
нарочито не замечал серых
познатим дворанима и намерно није штурмовиков.
запажао сиве јуришнике.
Успут је навратио у Патриотску школу. Он сделал небольшой крюк, чтобы
зайти в Патриотическую школу.

Та школа је била основана на Школа эта была учреждена
инсистирање дона Ребе пре две иждивением дона Рэбы два года назад
для подготовки из мелкопоместных и
године, а за припремање војних и
купеческих недорослей военных и
административних кадрова од синова административных кадров.
ситних поседника и трговаца.
Кућа је била од камена, савремено Дом был каменный, современной
грађена, без стубова и барељефа, постройки, без колонн и барельефов, с
толстыми стенами, с узкими
дебелих зидова, са уским, налик на
бойницеобразными окнами, с
пушкарнице прозорима, и полукруглыми башнями по сторонам
полуовалним кулама по страни од главного входа.
главног улаза.
У случају потребе, у кући је могла да В случае надобности в доме можно
се организује одбрана. было продержаться.

Уским степеницама Румата се попео на По узким ступеням Румата поднялся на
други спрат и, звецкајући мамузама по второй этаж и, звеня шпорами по
камню, направился мимо классов к
каменом поду, кренуо поред учионица
кабинету прокуратора школы.
у кабинет прокуратора школе.
Из учионица се чуло брундање Из классов неслось жужжание голосов,
гласова, повици у хору. хоровые выкрики.
«Ко је краљ? Светло величанство. «Кто есть король? Светлое величество.

Ко су министри? Верни људи, који не Кто есть министры? Верные, не
изазивају никакве сумње…» «И бог знающие сомнений…», «… И бог, наш
создатель, сказал: „Прокляну“. И
наш творац, рекао је: ‘Проклећу!’ И
проклял…», «… А ежели рожок
проклео је…» «А ако се труба три пута дважды протрубит, рассыпаться по
зачује, расути се по двоје у ланац, двое как бы цепью, опустив притом
спустивши при томе копља…» «…Када пики…», «…Когда же пытуемый
оптужени падне у несвест, саслушање впадает в беспамятство, испытание, не
треба одмах, не падајући у ватру, увлекаясь, прекратить…»
прекинути…»
Школа, помислио је Румата. Школа, думал Румата.
Гнездо мудрости. Гнездо мудрости.
Ослонац културе… Опора культуры…
Он је, покуцавши, гурнуо ниска, Он, не стучась, толкнул низкую
засвођена врата и ушао у кабинет, сводчатую дверь и вошел в кабинет,
темный и ледяной, как погреб.
мрачан и леден као подрум.
У сусрет му је иза огромног стола, Навстречу из-за огромного стола,
претрпаног папирима и прутевима за заваленного бумагой и тростями для
наказаний, выскочил длинный
кажњавање, скочио дугајлија, сав
угловатый человек, лысый, с
некако угласт, ћелав, са очима које су провалившимися глазами, затянутый в
упале дубоко у дупље, утегнут у узан узкий серый мундир с нашивками
сиви мундир са нашивцима министерства охраны короны.
министарства одбране круне.

То је и био прокурор Патриотске Это и был прокуратор Патриотической
школе, високоучени отац Кин — школы высокоученый отец Кин —
садист-убийца, постригшийся в
садиста — убица, који је отишао у
монахи, автор «Трактата о доносе»,
монахе, аутор ‘Трактата о доставама’, обратившего на себя внимание дона
који је привукао пажњу дон Ребе. Рэбы.
Немарно климнувши главом у одговор Небрежно кивнув в ответ на
на увијени поздрав, Румата је сео у витиеватое приветствие, Румата сел в
кресло и положил ногу на ногу.
фотељу и пребацио ногу преко ноге.
Отац Кин је остао да стоји, повијен у Отец Кин остался стоять, согнувшись в
ставу учитиве пажње. позе почтительного внимания.
«Но, како стоје ствари!» упитао је — Ну, как дела? — спросил Румата
Румата благонаклоно. благосклонно.
«Једне учене уништавамо, а друге — Одних грамотеев режем, других

обучавамо?» Отац Кин се искезио. учим? Отец Кин осклабился.
«Учени нису непријатељи краља», — Грамотей не есть враг короля, —

рекао је. сказал он.
«Непријатељ краља је учени — Враг короля есть грамотей-
машталац, учени човек који је почео мечтатель, грамотей усомнившийся,
грамотей неверящий! Мы же здесь…
да сумња, учени човек који не верује!
А ми овде…»
«Добро, добро», рекао је Румата. — Ладно, ладно, — сказал Румата.
«Верујем ти. — Верю.
Шта то пишеш? Читао сам твој трактат Что пописываешь? Читал я твой
— корисна је то књига, али глупа. трактат — полезная книга, но глупая.
Како си то могао? Није то добро. Как же это ты? Нехорошо.

Прокуратор!…» Прокуратор!…
«Нисам се трудио да запањим умом», — Не умом поразить тщился, — с
достојанствено је одговорио отац Кин. достоинством ответил отец Кин.
«Једино, што сам хтео да постигнем, то — Единственно, чего добивался,

је да будем држави користан. успеть в государственной пользе.
Паметни нам нису потребни. Умные нам не надобны.

Потребни су нам верни. Надобны верные.
И ми…» И мы…
«Добро, добро», рекао је Румата. — Ладно, ладно, — сказал Румата.
«Верујем ти. — Верю.
Но пишеш ли нешто ново или не?» Так пишешь что новое или нет?
«Спремам се да поднесем на — Собираюсь подать на рассмотрение
разматрање министру трактат о новој министру рассуждение о новом
государстве, образцом коего полагаю
држави, пример за коју треба да буде
Область Святого Ордена.
Област Светог Ордена.»
«Шта ти је?» зачуди се Румата. — Это что же ты? — удивился Румата.
«Све хоћеш у калуђере да нас — Всех нас в монахи хочешь?…
стрпаш?…»
Отац Кин је стегао руке и нагао се Отец Кин стиснул руки и подался
напред. вперед.

«Дозволите да вам објасним, — Разрешите пояснить, благородный
благородни доне», ватрено је почео, дон, — горячо сказал он, облизнув
губы.
олизавши усне.
«Суштина је у нечем сасвим другом. — Суть совсем в ином! Суть в
Суштина се састоји у основним основных установлениях нового
государства.
поставкама нове државе.
Те поставке су једноставне, и има их Установления просты, и их всего три:
само три: слепо веровање у слепая вера в непогрешимость законов,
беспрекословное оным повиновение, а
непогрешивост закона, безусловно
также неусыпное наблюдение каждого
повиновање тим законима а такође за всеми!
стална присмотра над свима.»
«Хм», рекао је Румата. — Гм, — сказал Румата.
«А зашто?» — А зачем?
«Шта то ‘зашто’?» — Что «зачем»?
«Ипак си глуп», рекао је Румата. — Глуп ты все-таки, — сказал Румата.
«Но добро, нека буде, верујем ти. — Ну ладно, верю.
Шта сам оно хтео?... Так о чем это я ?…
Ах, да! Сутра ћеш примити два нова Да! Завтра ты примешь двух новых
наставника. наставников.
Зову се: отац Тара, поштовања Их зовут: отец Тарра, очень почтенный
достојан старац, бави се оном… старец, занимается этой…
космографией, и брат Нанин, тоже
космографијом, и брат Нанин, такође
верный человек, силен в истории.
веран човек, јак је у историји.
То су моји људи, и прими их са Это мои люди, и прими их
достојним поштовањем. почтительно.
Ево ти предујам. Вот залог.

« Бацио је на сто врећицу која је — Он бросил на стол звякнувший
зазвечала. мешочек.
«Твој део је — пет златника… Јеси ли — Твоя доля здесь — пять золотых…
схватио?» Все понял?
«Да, благородни доне», рекао је отац — Да, благородный дон, — сказал отец
Кин. Кин.
Румата је зевнуо и осврнуо се око Румата зевнул и огляделся.
себе.
«И одлично је што си схватио», рекао — Вот и хорошо, что понял, — сказал
је. он.
«Мој отац је због нечега јако волео те — Мой отец почему-то очень любил
људе и завештао ми је да средим этих людей и завещал мне устроить их
жизнь.
њихов живот.
Но, објасни ми, учени човече, одакле у Вот объясни мне, ученый человек,
благородном дону може да постоји откуда в благороднейшем доне может
быть такая привязанность к грамотею?
таква приврженост ученим људима?»
«Можда су у питању некакве посебне — Возможно, какие-нибудь особые
заслуге?» почео је да претпоставља заслуги? — предположил отец Кин.
отац Кин.
«О чему ти то?» сумњичаво је упитао — Это ты о чем? — подозрительно
Румата. спросил Румата.

«Уосталом зашто да не? Да… Ћерка — Хотя почему же? Да… Дочка там
тамо нека згодна или сестра… Вина хорошенькая или сестра… Вина,
конечно, у тебя здесь нет?
код тебе, разуме се, нема?»
Отац Кин је са изразом кривца Отец Кин виновато развел руки.
раширио руке.
Румата је узео са стола један од Румата взял со стола один из листков и
листића папира и једно време га некоторое время подержал перед
глазами.
држао пред очима.
«‘Проунапређивање’…» прочитао је. — «Споспешествование»… — прочел
он.
«Мудраци!» Испустио је лист на под и — Мудрецы! — он уронил листок на
устао. пол и встал.
«Пази, да их овде нека твоја учена — Смотри, чтобы твоя ученая свора их
банда не вређа. здесь не обижала.

Ја ћу их једаред посетити, и ако Я их как-нибудь навещу, и если
случајно сазнам…» Принео је под нос узнаю… — Он поднес под нос отцу
Кину кулак.
оцу Кину песницу.
«Но, добро, добро, не бој се, нећу…» — Ну ладно, ладно, не бойся, не
буду…
Отац Кин се закикотао са поштовањем, Отец Кин почтительно хихикнул.
Румата му је климнуо главом и кренуо Румата кивнул ему и направился к
двери, царапая пол шпорами.
према вратима, парајући под
мамузама.
На улици Премногоблагодарности На улице Премногоблагодарения он
навратио је у радњу са оружјем, купио заглянул в оружейную лавку, купил
новые кольца для ножен, попробовал
нове обруче за каније, испробао пар
пару кинжалов (покидал в стену,
ножева (бацао их је у зид, одмерио на примерил к ладони — не понравилось),
длану — нису му се допали) а онда је затем, присев на прилавок, поговорил с
севши на тезгу, поразговарао мало са хозяином, отцом Гауком.
власником, оцем Гауком.

Отац Гаук је имао тужне добре очи и У отца Гаука были печальные добрые
мале, бледе руке прекривене глаза и маленькие бледные руки в
неотмытых чернильных пятнах.
неопраним црним мрљама.
Румата је мало поразговарао са њим о Румата немного поспорил с ним о
вредностима стихова Гурена, саслушао достоинствах стихов Цурэна,
выслушал интересный комментарий к
интересантан коментар уз стихове
строчке «Как лист увядший падает на
‘Како лист увену и пада на душу…’ душу…», попросил прочесть что
замолио га да му прочита нешто ново нибудь новенькое и, повздыхав вместе
и, пожаливши мало заједно са аутором с автором над невыразимо грустными
због изразито тужних строфа, строфами, продекламировал перед
издекламовао пред одлазак ‘Бити или уходом «Быть или не быть?» в своем
переводе на ируканский.
не бити?’ — у свом преводу на
ирукански језик.
«Свети Кика!» повикао је запањени — Святой Мика! — вскричал
отац Гаук, «чији су то стихови?» воспламененный отец Гаук. — Чьи это
стихи?
«Моји», рекао је Румата и изашао. — Мои, — сказал Румата и вышел.
Навратио је у ‘Сиву радост’, попио Он зашел в «Серую Радость», выпил
чашу арканарске киселице, потапшао стакан арканарской кислятины,
потрепал хозяйку по щеке, перевернул,
власницу по образу, преврнуо вешто
ловко двинув мечом, столик штатного
мачем сточић државног доушника, који осведомителя, пялившего на него
је буљио у њега, после тога отишао у пустые глаза, затем прошел в дальний
удаљени угао и пронашао тамо угол и отыскал там обтрепанного
брадатог човека са мастионицом око бородатого человечка с чернильницей
врата и у ритама. на шее.
«Здраво брате Нанине», рекао је. — Здравствуй, брат Нанин, — сказал

он.
«Колико си молби данас написао?» — Сколько прошений написал
сегодня?
Брат Нанин се збуњено осмехнуо, Брат Нанин застенчиво улыбнулся,
показавши при томе ситне, покварене показав мелкие испорченные зубы.
зубе.
«Сада се молбе мало пишу, — Сейчас пишут мало прошений,
благородни доне», рекао је. благородный дон, — сказал он.
«Једни сматрају да нема сврхе молити, — Одни считают, что просить
а други сматрају да ће у најближе бесполезно, а другие рассчитывают в
ближайшее время взять без спроса.
време моћи да узму и сами без икакве
молбе.»
Румата се нагао уз његово уво и Румата наклонился к его уху и
испричао да је ствар са Патриотском рассказал, что дело с Патриотической
школой улажено. — Вот тебе два
школом сређена: «Ево ти два
золотых, — сказал он в заключение.
златника», рекао је на крају.
«Обуци се, упристоји се. — Оденься, приведи себя в порядок.
И буди опрезнији… барем првих дана. И будь осторожнее… хотя бы в первые
дни.
Отац Кин је опасан човек.» Отец Кин опасный человек.
«Прочитаћу му свој ‘Трактат о — Я прочитаю ему свой «Трактат о
гласинама’», весело је рекао брат слухах», — весело сказал брат Нанин.
Нанин.
«Хвала, благородни доне.» — Спасибо, благородный дон.
«Шта све човек неће урадити у знак — Чего не сделаешь в память о своем
сећања на свог оца!» рекао је Румата. отце! — сказал Румата.
«А сада ми кажи, где бих могао да — А теперь скажи, где мне найти отца
пронађем оца Тара?» Тарра?
Брат Нанин је престао да се смешка и Брат Нанин перестал улыбаться и

збуњено је почео да трепће. растерянно замигал.
«Јуче је овде дошло до тучњаве», — Вчера здесь случилась драка, —

рекао је. сказал он.
«А отац Тара је мало више попио. — А отец Тарра немного перепил.

И, уз све то, он је риђ… Сломили су му И потом он же рыжий… Ему сломали
ребро.» ребро.
Румата је подригнуо од беса. Румата крякнул от досады.

«То је несрећа!» рекао је. — Вот несчастье! — сказал он.
«И зашто тако много пијете?» — И почему вы так много пьете?

«Понекад је тешко уздржати се», — Иногда бывает трудно
тужно је рекао брат Нанин. удержаться, — грустно сказал брат
Нанин.
«То је тачно», рекао је Румата. — Это верно, — сказал Румата.
«Но па шта, ево ти још два златника, — Ну что ж, вот еще два золотых,
чувај га.» береги его.
Брат Нанин се сагао, ловећи му руку. Брат Нанин наклонился, ловя его руку.
Румата се повукао за један корак. Румата отступил.
«Но, но», рекао је. — Ну-ну, — сказал он.
«То није најбоља од твојих шала, — Это не самая лучшая из твоих
брате Нанине. шуток, брат Нанин.
Да си ми здраво.» Прощай.
У луци је заударало као нигде у В порту пахло, как нигде в Арканаре.
Арканару.

Заударало је на слану воду, слаткише, Пахло соленой водой, тухлой тиной,
смолу, дим, ужеглу сланину, из пряностями, смолой, дымом, лежалой
солониной, из таверн несло чадом,
таверни је допирао мирис чађи,
жареной рыбой, прокисшей брагой.
печене рибе, киселог вина.
У загушљивом ваздуху чуле су се В душном воздухе висела густая
псовке. разноязыкая ругань.
На молу, у тесним пролазима између На пирсах, в тесных проходах между

магацина, око таверни мувале су се складами, вокруг таверн толпились
тысячи людей диковинного вида:
хиљаде људи најчудноватијег изгледа:
расхлюстанные матросы, надутые
немарни морнари, надувени трговци, купцы, угрюмые рыбаки, торговцы
тужни рибар, трговци робовима, рабами, торговцы женщинами,
трговци женама, нафракане девојке, раскрашенные девки, пьяные солдаты,
пијани војници, некакве нејасне какие-то неясные личности,
наоружане личности, фантастични увешанные оружием, фантастические
оборванцы с золотыми браслетами на
одрпанци са златним бразлетама на
грязных лапах.
прљавим шапама.
Сви су били узбуђени и љутити. Все были возбуждены и обозлены.
По наређењу дон Ребе, већ трећи дан По приказу дона Рэбы вот уже третий
ниједан брод, ниједан чамац није день ни один корабль, ни один челнок
не мог покинуть порта.
могао да напусти луку.
Крај докова су се поигравали У причалов поигрывали ржавыми
зарђалим месарским сатарама сиви мясницкими топорами серые
штурмовики — поплевывали, нагло и
јуришници — пљуцкали су, безобразно
злорадно поглядывая на толпу.
и злурадо посматрајући гомилу људи.

На блокираним бродовима, у групама На арестованных кораблях группами
по пет-шест, чучали су развијени, по пять-шесть человек сидели на
корточках ширококостные,
бакарне боје коже људи у крзну и са
меднокожие люди в шкурах шерстью
бакарним калпацима на глави — то су наружу и медных колпаках —
били најамници-варвари, који нису наемники-варвары, никудышные в
умели да се боре изблиза, али који су рукопашном бою, но страшные вот
били страшни овако, посматрани из так, на расстоянии, своими
даљине, са својим дугачким цевима, из длиннющими духовыми трубками,
стреляющими отравленной колючкой.
којих су издувавали отровне трнове.
А иза праве љуме јарбола, на А за лесом мачт, на открытом рейде
отвореном мору, црнеле су се замрле чернели в мертвом штиле длинные
боевые галеры королевского флота.
борбене галере краљевске флоте.
Оне су повремено испуштале огњене Время от времени они испускали
струје дима, које су озаривале море — красные огненно-дымные струи,
воспламеняющие море, — жгли нефть
палили су нафту да би преплашили
для устрашения.
најамнике.
Румата је прољао поред царинске Румата миновал таможенную
канцеларије, где су се пред канцелярию, где перед запертыми
дверями сгрудились угрюмые морские
затвореним вратима окупили
волки, тщетно ожидающие разрешения
натуштени морски вукови, који су на выход, протолкался через
узалудно очекивали дозволу да крену, крикливую толпу, торгующую чем
пробио се кроз гомилу која је урлала, попало (от рабынь и черного жемчуга
која је трговала чиме год је стигла (од до наркотиков и дрессированных
робиња и црног бисера, па све до пауков),
наркотика и дресираних паука),
стигао до докова, бацио поглед на вышел к пирсам, покосился на
поређане у низу да би их сви видели, выложенные в ряд для всеобщего
обозрения на самом солнцепеке
натекле на сунцу лешеве у
раздутые трупы в матросских куртках
морнарским јакнама, и направивши и, описав дугу по захламленному
добар круг по ђубретом прекривеној пустырю, проник в вонючие улочки
ледини, ушао у смрдљиве улице лучке портовой окраины.
периферије.

Ту је већ било много тише. Здесь было тише.
У вратима сиромашних уџерица В дверях убогих притончиков дремали
дремале су полунаге девојке, на полуголые девки, на перекрестке
валялся разбитой мордой вниз
раскрсници је лежао разбијене њушке
упившийся солдат с вывернутыми
пијани војник са изврнутим џеповима, карманами, вдоль стен крались
поред зидова су промицале сумњиве подозрительные фигуры с бледными
фигуре бледих, ноћних физиономија. ночными физиономиями.
Дању је овде Румата био по први пут и Днем Румата был здесь впервые и
у први мах се зачудио што не сначала удивился, что не привлекает
внимания: встречные заплывшими
привлачи ничију пажњу: пролазници
глазами глядели либо мимо, либо как
су пијаним очима гледали или негде бы сквозь него, хотя и сторонились,
поред њега, или као кроз њега, иако давая дорогу.
су се померали у страну, правећи му
пут.

Али, када је скретао иза угла, сасвим Но, сворачивая за угол, он случайно
се случајно окренуо и успео да обернулся и успел заметить, как
десятка полтора разнокалиберных
примети како се петнаестак
голов, мужских и женских, лохматых и
разнокалибарских глава, мушких и лысых, мгновенно втянулись в двери, в
женских, кудравих и ћелавих, окна, в подворотни.
моментално увукло у врата, прозоре,
пролазе.
Тада је осетио чудновату атмосферу Тогда он ощутил странную атмосферу
овог одвратног места, атмосферу этого гнусного места, атмосферу не то
чтобы вражды или опасности, а
можда не баш непријатељства или
какого-то нехорошего, корыстного
опасности, већ некаквог лошег, интереса.
користољубивог интересовања.
Гурнувши раменом врата, ушао је у Толкнув плечом дверь, он вошел в
једну јазбину, у којој је у полумрачној один из притонов, где в полутемной
зальце дремал за стойкой длинноносый
сали дремао за шанком дугоноси
старичок с лицом мумии.
старац са лицем мумије.
Столови су били пусти. За столами было пусто.
Румата је нечујно пришао шанку и већ Румата неслышно подошел к стойке и
хтео да старцу опали чвргу, у огроман примерился уже щелкнуть старика в
длинный нос, как вдруг заметил, что
нос, када је наједном запазио да
спящий старик вовсе не спит, а сквозь
заспали старац уопште не спава, већ голые прижмуренные веки
да га кроз полуотворене капке внимательно его разглядывает.
пажљиво посматра.
Румата је бацио на шанк сребрни Румата бросил на стойку серебряную
новчић, и очи старца су се тог истог монетку, и глаза старичка сейчас же
широко раскрылись.
часа широм отвориле.
«Шта жели благородни дон?» пословно — Что будет угодно благородному
је почео да се распитује. дону? — деловито осведомился он.
«Траву? Прашак за шмркање? — Травку? Понюшку? Девочку?

Девојку?»
«Не претварај се», рекао је Румата. — Не притворяйся, — сказал Румата.
«Добро знаш зашто сам дошао овамо.» — Ты знаешь, зачем я сюда прихожу.
«Ехе, па то је, према свему, дон — Э-э, да никак это дон Румата! — с
Румата», са необичним чуђењем необычайным удивлением вскричал
старик.
повикао је старац.
«А ја гледам, нешто ми је познато…» — Я и то смотрю, что-то знакомое…
Рекавши то, поново је спустио капке. Сказавши это, он снова опустил веки.
Све је било јасно. Все было ясно.
Румата је обишао шанк и провукао се Румата обошел стойку и пролез сквозь
кроз уска врата у суседну собицу. узкую дверь в соседнюю комнатушку.
Тамо је било тесно, мрачно и Здесь было тесно, темно и воняло

заударало је на нешто загушљиво и душной кислятиной.
киселкасто.
На средини, за високим пултом стајао Посредине за высокой конторкой
је, сагавши се над папирима, збрчкани стоял, согнувшись над бумагами,
сморщенный пожилой человек в
старији човек са пљоснатом црном
плоской черной шапочке.
капицом на глави.

На пулту је чађио жижак, и у На конторке мигала коптилка, и в
полумраку су се видела само лица сумраке виднелись только лица людей,
неподвижно сидевших у стен.
људи, који су непокретно стајали крај
зидова.
Румата је, придржавајући мачеве, Румата, придерживая мечи, тоже
напипао столичицу крај зида и сео. нашарил табурет у стены и сел.
Овде су владали посебни закони и Здесь были свои законы и свой этикет.
посебна етикеција.
На придошлицу нико није обратио ни Внимания на вошедшего никто не
најмању пажњу: када је дошао човек, обратил: раз пришел человек, значит,
так надо, а если не надо, то мигнут —
значи да тако треба да буде, а ако не
и не станет человека.
треба, онда ће бити довољан један миг
и човек ће нестати.

Тражи га после узалуд по целом Ищи его хоть по всему свету…
свету… Збрчкани старац је приљежно Сморщенный старик прилежно
скрипел пером, люди у стен были
шкрипутао пером; људи крај зидова су
неподвижны.
били непомични.
Повремено је час један, час други од Время от времени то один из них, то
њих отегнуто уздисао. другой протяжно вздыхал.
По зидовима, су, лупкајући невидљиво По стенам, легонько топоча, бегали

јурцали гуштери — мухоловци. невидимые ящерицы-мухоловки.
Непокретни људи крај зидова биле су Неподвижные люди у стен были

вође банди — неке од њих је Румата главарями банд — некоторых Румата
давно знал в лицо.
већ одавно лично познавао.
Саме по себи, те тупе животиње нису Сами по себе эти тупые животные
много вределе. стоили немного.
Њихова психологија није била ништа Их психология была не сложнее

сложенија од психологије средњег психологии среднего лавочника.
трговца.
То су биле незналице, непоштени Они были невежественны, беспощадны
људи који су добро владали ножевима и хорошо владели ножами и короткими
дубинками.
и кратким маљевима.
А човек за пултом… А вот человек у конторки…
Звао се Вага Точак, и он је био Его звали Вага Колесо, и он был
свемогућ, поглавар који није знао за всемогущим, не знающим конкурентов
главою всех преступных сил
конкуренцију међу свим злочиначким
Запроливья — от Питанских болот на
снагама Мореуза — од Питанских западе Ирукана до морских границ
блатишта на западу Ирукана, до торговой республики Соан.
поморских граница трговачке
републике Соан.
Њега су проклеле све три званичне Он был проклят всеми тремя
цркве Империје због неумереног официальными церквами Империи за
неумеренную гордыню, ибо называл
поноса, јер је себе називао млађим
себя младшим братом царствующих
братом владара. особ.

Он је био командант ноћне армије од Он располагал ночной армией общей
десет хиљада људи, поседовао је численностью до десяти тысяч
человек, богатством в несколько сотен
богатство од неколико стотина хиљада
тысяч золотых, а агентура его
златника, а његова агентура је знала и проникала в святая святых
најбрижљивије чуване тајне државног государственного аппарата.
апарата.

Последњих двадесет година четири За последние двадцать лет его
пута је погубљиван, сваки пут пред четырежды казнили, каждый раз при
большом стечении народа; по
великим бројем присутних; по
официальной версии, он в настоящий
званичној верзији, он се у том момент томился сразу в трех самых
тренутку налазио истовремено у три мрачных застенках Империи, а дон
најмрачније тамнице Империје, а дон Рэба неоднократно издавал указы
Реба је не једном издавао наређења «касательно возмутительного
‘која су се односила на то да државни распространения государственными
преступниками и иными
злочинци и други зломишљеници шире
злоумышленниками легенд о так
легенде о такозваном Ваги Точку, који называемом Ваге Колесе, на самом
у ствари не постоји, а то значи да је деле не существующем и,
легендаран’. следовательно, легендарном».

Тај исти дон Реба је позивао код себе, Тот же дон Рэба вызывал к себе, по
по гласинама које су се шириле, слухам, некоторых баронов,
располагающих сильными дружинами,
неколико барона, који су имали јаке
и предлагал им вознаграждение:
дружине и предлагао им награду: пет пятьсот золотых за Вагу мертвого и
стотина златника за мртвог и седам семь тысяч золотых за живого.
хиљада златника за живог Вагу.
Сам Румата је својевремено морао да Самому Румате пришлось в свое время
утроши доста снаге и злата, да би потратить немало сил и золота, чтобы
войти в контакт с этим человеком.
успоставио контакте са тим човеком.
Вага је изазивао у њему највеће Вага вызывал в нем сильнейшее
могуће гађење, али понекад је био и отвращение, но иногда был
чрезвычайно полезен, буквально
јако користан, буквално незаменљив.
незаменим.
Осим тога, Вага је јако интересовао Кроме того, Вага сильно занимал
Румату као научника. Румату как ученого.

То је био одиста интересантан Это был любопытнейший экспонат в
примерак у његовој колекцији его коллекции средневековых
монстров, личность, не имеющая, по-
средњовековних монструма, личност
видимому, совершенно никакого
која је према свему, била без прошлого…
апсолутно икакве прошлости…
Вага је оставио перо, исправио се и Вага, наконец, положил перо,
рекао промукло: распрямился и сказал скрипуче:
«Ето тако, децо моја. — Вот так, дети мои.

Две и по хиљаде златника за три дана. Две с половиной тысячи золотых за
три дня.
А расходи су били хиљаду девет А расходов всего одна тысяча
стотина деведесет и шест. девятьсот девяносто шесть.
Пет стотина четири мала, округла Пятьсот четыре маленьких

златника за три дана. кругленьких золотых за три дня.
Није лоше, децо моја, није лоше…» Неплохо, дети мои, неплохо…
Нико се није ни померио. Никто не пошевелился.
Вага се удаљио од пулта, сео у угао и Вага отошел от конторки, сел в углу и
почео да трља суве дланове. сильно потер сухие ладони.
«Имам чиме да вас обрадујем, децо — Есть чем порадовать вас, дети
моја», рекао је. мои, — сказал он.
«Времена наступају добра, богата… — Времена настают хорошие,

Али, мораћемо да запнемо. изобильные… Но придется
потрудиться.
И то како само! Мој старији брат, краљ Ох, как придется! Мой старший брат,
Арканарски, одлучио је да уништи све король Арканарский, решил извести
всех ученых людей в нашем с ним
учене људе у његовој и мојој
королевстве.
краљевини.
Но па шта, он боље зна шта ради. Ну что ж, ему виднее.
Па и ко смо ми, да бисмо дискутовали Да и кто мы такие, чтобы обсуждать
о његовим високим одлукама? Али, его высокие решения? Однако выгоду
из этого его решения извлечь можно и
корист од те његове одлуке можемо и
должно.
морамо да извучемо.
И, пошто смо ми његови верни ноћни И поскольку мы его верные
поданици, ми свој мали удео нећемо подданные, мы ему услужим.
испустити.
Но поскольку мы его ночные
подданные, мы и свою малую толику
не упустим.
Он то неће приметити, и неће се Он этого не заметит и не будет
љутити на нас. гневаться на нас.
Шта?» Что?
Нико се није ни померио. Никто не пошевелился.
«Учинило ми се да је Пига уздахнуо. — Мне показалось, что Пига вздохнул.
Да ли је то тачно Пига, сине мој?» Это правда, Пига, сынок?
У помрчини су људи почели да се В темноте заерзали и прокашлялись.
мешкоље и кашљуцају.
«Нисам уздисао, Вага», рекао је груби — Не вздыхал я, Вага, — сказал
глас. грубый голос.
«Како бих и могао…» — Как можно…
«Не смеш, Пига, не смеш? Правилно! — Нельзя, Пига, нельзя! Правильно!
Сви сада треба да ме слушате, па чак Все вы сейчас должны слушать меня
затаив дыхание.
и да престанете и да дишете.
Сви ћете се ви разићи одавде и Все вы разъедетесь отсюда и
прихватити се тешког посла, и неће возьметесь за тяжкий труд, и некому
будет тогда посоветовать вам.
бити никог ко би могао да вас
посаветује.
Мој старији брат, његово величанство, Мой старший брат, его величество,
устима министра свога дона Ребе устами министра своего дона Рэбы
обещал за головы некоторых
обећао је за главе неких учених људи
бежавших и скрывающихся ученых
који су избегли и сада се скривају, людей немалые деньги.
велики новац.
Ми морамо да му доставимо те главе и Мы должны доставить ему эти головы
да га, старца, обрадујемо. и порадовать его, старика.

А са друге стране, неки учени људи А с другой стороны, некоторые ученые
желе да се сакрију од гњева мог люди хотят скрыться от гнева моего
старшего брата и не пожалеют для
старијег брата и неће пожалити за то
этого своих средств.
новаца.
У име милосрђа и да бих олакшао Во имя милосердия и чтобы облегчить
душу мог старијег брата од бремена душу моего старшего брата от бремени
лишних злодейств, мы поможем этим
непотребних злочина, ми ћемо помоћи
людям.
тим људима.
Уосталом, касније, ако његовом Впрочем, впоследствии, если его
величанству буду потребне и те главе, величеству понадобятся и эти головы,
он их получит.
он ће их добити.
Јефтино, јако јефтино…» Дешево, совсем дешево…
Вага је ућутао и опусиио главу. Вага замолчал и опустил голову.
Низ његове образе су наједном По щекам его вдруг потекли
потекле старачке споре сузе. старческие медленные слезы.

«А ја старим, децо моја», рекао је, — А ведь я старею, дети мои, — сказал
зајецавши. он, всхлипнув.
«Руке ми дрхте, ноге ми клецају, а — Руки мои дрожат, ноги подгибаются

памћење почиње да ме издаје. подо мною, и память начинает мне
изменять.
Заборавио сам, сасвим сам заборавио, Забыл ведь, совсем забыл, что среди
да се међу нама у овој загушљивој, нас, в этой душной, тесной клетушке
томится благородный дон, которому
тесној гајби мучи благородни дон, кога
совершенно нет дела до наших
се уопште не тичу наши рачуни. грошовых расчетов.
Отићи ћу ја. Уйду я.
Отићи у покој. Уйду на покой.
А сада, децо моја, да се извинимо А пока, дети мои, давайте извинимся
благородном дону…» перед благородным доном…
Устао је и, тешко дишући се поклонио. Он встал и, кряхтя, согнулся в поклоне.

Остали су такође устали и поклонили Остальные тоже встали и тоже
се, али са очигледном неодлучношћу поклонились, но с явной
нерешительностью и даже с испугом.
па чак и страхом.
Румата је буквално чуо како пуцкетају Румата буквально слышал, как трещат
њихови тупи, примитивни мозгови у их тупые, примитивные мозги в
тщетном стремлении угнаться за
узалудном напору да схвате смисао
смыслом слов и поступков этого
речи и поступака тог згрбљеног согбенного старичка.
старца.
Ствар је, разуме се, била јасна: Дело было, конечно, ясное:
разбојник је искористио још једну разбойничек пользовался лишним
шансом довести до сведения дона
шансу, да обавести дон Ребу да ће
Рэбы, что ночная армия в
ноћна армија у предстојећем програму происходящем погроме намерена
радити заједно са свима. действовать вместе с серыми.

А сада, када је наступило време да се Теперь же, когда настало время давать
дају конкретни задаци, да се наводе конкретные указания, называть имена
и сроки операций, присутствие
имена и рокови операција; присуство
благородного дона становилось, мягко
благородног дона постајало је, благо выражаясь, обременительным, и ему,
речено, непријатно, и њему, благородному дону, предлагалось
благородном дону, предлагано је да быстренько изложить свое дело и
брзо изложи своје послове и губи се выметаться вон.
напоље.
Мрачан старац. Темненький старичок.
Страшан. Страшненький.
И зашто ли је само у граду? Јер, Вага И почему он в городе? Вага терпеть не
никако не подноси градове. может города.
«У праву си, поштовани Ваго», рекао — Ты прав, почтенный Вага, — сказал

је Румата. Румата.
«Немам времена. — Мне недосуг.

Али, ја сам тај који мора да се извини, Однако извиниться должен я, потому
јер ја тебе узнемиравам због једне что беспокою тебя по совершенно
пустяковому делу.
ситнице.
« Наставио је да седи, а сви су га — Он продолжал сидеть, и все
слушали стојећи. слушали его стоя.
«Десило се, ето, да ми је потребан твој — Случилось так, что мне нужна твоя
савет… Можеш да седнеш.» консультация… Ты можешь сесть.
Вага се још једном поклонио и сео. Вага еще раз поклонился и сел.
«Ево у чему је ствар», наставио је — Дело вот в чем, — продолжал
«Пре три дана је требало да се у — Три дня назад я должен был

Кањону Тешких Мачева састанем са встретиться в Урочище Тяжелых
Мечей со своим другом, благородным
својим пријатељем, благородним
доном из Ирукана.
доном из Ирукана.
Али, састанак није одржан. Но мы не встретились.
Он је нестао. Он исчез.
Знам сигурно да је ируканску границу Я знаю точно, что ируканскую границу
прешао срећно. он пересек благополучно.
Да ли можда знаш нешто о његовој Может быть, тебе известна его

даљњој судбини?» дальнейшая судьба?
Вага дуго није одговарао. Вага долго не отвечал.

Бандити су шаптали и уздисали. Бандиты сопели и вздыхали.
После се Вага накашљао. Потом Вага откашлялся.
«Не, благородни доне», рекао је. — Нет, благородный дон, — сказал он.
«Ми ништа не знамо о свему том.» — Нам ничего не известно о таком
деле.
Румата је одмах устао. Румата сейчас же встал.
«Захваљујем ти се, поштовани», рекао — Благодарю тебя, почтенный, —
је. сказал он.
Искорачио је на средину просторије и Он шагнул на середину комнаты и

ставио на пулт врећицу са десет положил на конторку мешочек с
десятком золотых.
златника.
«Остављам ти ово са молбом: ако — Оставляю тебя с просьбой: если
којим случајем сазнаш нешто, тебе станет что-нибудь известно, дай
мне знать.
обавести ме.
« Додирнуо је капу. — Он прикоснулся к шляпе.
«Да си ми здраво.» — Прощай.
Крај самих врата се зауставио и Возле самой двери он остановился и
немарно добацио преко рамена: небрежно сказал через плечо:
«Говорио си малочас нешто о ученим — Ты тут говорил что-то об ученых

људима. людях.
Пала ми је на памет једна мисао. Мне пришла сейчас в голову мысль.

Осећам, да напором краља у Арканару Я чувствую, трудами короля в
кроз месец дана неће моћи ни свећом Арканаре через месяц не отыщешь ни
одного порядочного книгочея.
да се пронађе ни један једини иоле
писменији човек.

А ја у метрополи морам да оснујем А я должен основать в метрополии
универзитет, јер сам дао такав завет, университет, потому что дал обет за
излечение меня от черного мора.
ако се излечим од црне куге.
Буди добар, када уловиш те Будь добр, когда подналовишь
књигочатце, обавести прво мене, а тек книгочеев, извести сначала меня, а
потом уже дона Рэбу.
после тога дон Ребу.
Може се десити да ћу одабрати пар од Может статься, я отберу себе парочку
њих за универзитет.» для университета.
«То неће бити јефтино», упозорио га — Не дешево обойдется, — сладким

је сладуњавим гласом Вага. голосом предупредил Вага.
«Роба је ретка, не остаје дуго у — Товар редкостный, не залеживается.

рафовима.»
«А част је још скупља», високомерно — Честь дороже, — высокомерно
је рекао Румата и изашао. сказал Румата и вышел.

3 3
Тог Вагу би било, мислио је Румата, Этого Вагу, думал Румата, было бы
јако интересантно уловити и одвести очень интересно изловить и вывести на
Землю.
на Земљу.
Технички то не би било компликовано Технически это не сложно.
извести.
То би могло да се уради и сада, овог Можно было бы сделать это прямо
часа. сейчас.
Шта би он радио на Земљи? Румата је Что бы он стал делать на Земле?

покушао да замисли, шта би Вага Румата попытался представить себе,
что Вага стал бы делать на Земле.
радио на Земљи.
У светлу собу са зидовима од огледала В светлую комнату с зеркальными
и ер-кондишном, у којој се осећа стенами и кондиционированным
воздухом, пахнущим хвоей или морем,
мирис четинара или мора, убачен је
бросили огромного мохнатого паука.
огроман, маљави паук.

Паук се скупио уз светао под, грчевито Паук прижался к сверкающему полу,
почео да баца погледе око себе и — судорожно повел злобными глазками и
— что делать? — боком, боком
шта друго да ради? — постранце је
кинулся в самый темный угол, вжался,
кренуо у најтамнији кут, скупио се, угрожающе выставив ядовитые
претећи искезивши отровне чељусти. челюсти.
Разуме се, Вага би пре свега почео да Конечно, прежде всего Вага стал бы
тражи увређене. искать обиженных.
И, разуме се, најглупљи увређени И, конечно, самый глупый обиженный

човек би му се учинио сувише чист и показался бы ему слишком чистым и
непригодным к использованию.
некористан.
Ојадио би се старац. А ведь захирел бы старичок.
Па би чак можда и умро. Пожалуй, даже и умер бы.
А уосталом, ко то зна! У томе и јесте А впрочем, кто его знает! В том-то все
ствар, што је психологија тих и дело, что психология этих монстров
— совершенно темный лес.
монструма — потпуно непозната шума.

Свети Мика! Па снаћи се у њој је Святой Мика! Разобраться в ней
много теже, него у психологији гораздо сложнее, чем в психологии
негуманоидных цивилизаций.
нехуманоидних цивилизација.
Сви њихови поступци могу се Все их действия можно объяснить, но
објаснити, али је врашки тешко те чертовски трудно эти действия
предсказать.
поступке предвидети.
Да, можда би и умро од туге. Да, может быть, и помер бы с тоски.
А можда би се снашао, прилагодио, А может быть, огляделся бы,
схватио шта је шта, и почео да ради приспособился, прикинул бы, что к
чему, и поступил бы лесничим в какой-
као шумар на неком шумском
нибудь заповедник.
газдинству.
Јер, немогуће је да он нема неку Ведь не может же быть, чтобы не было
ситну, неупадљиву страст, која му у него мелкой, безобидной
страстишки, которая здесь ему только
овде само смета, а која би тамо могла
мешает, а там могла бы стать сутью его
да постане суштина његовог живота. жизни.
Чини се да воли мачке. Кажется, он кошек любит.
У његовом брлогу, прича се, има их В берлоге у него, говорят, целое стадо,
читав чопор, и специјални човек се и специальный человек к ним
приставлен.
брине за њих.
И он том човеку за то чак и плаћа, И он этому человеку даже платит, хотя
иако је велика циција и мада би могао скуп и мог бы просто пригрозить.
једноставно да га натера да то ради.
Али, шта би он на Земљи радио са Но что бы он стал делать на Земле со
својим чудовишним частољубљем — своим чудовищным властолюбием —
непонятно!
сам бог то може да зна!
Румата се зауставио пред таверном и Румата остановился перед таверной и
хтео да уђе, али је констатовао да му хотел было зайти, но обнаружил, что у
него пропал кошелек.
је нестао ћемер.

Стајао је пред улазом потпуно збуњен Он стоял перед входом в полной
(никако није могао да се навикне на растерянности (он никак не мог
привыкнуть к таким вещам, хотя это
такве ствари, иако му се то није
случилось с ним не впервые) и долго
једаред десило) и дуго је претурао шарил по всем карманам.
џепове.
Имао је укупно три врећице са новцем, Всего было три мешочка, по десятку
по десет златника у свакој. золотых в каждом.
Једну је добио прокурор, отац Кин, Один получил прокуратор, отец Кин,
другу је дао Ваги. другой получил Вага.
Трећа је нестала. Третий исчез.

Џепови су му били празни, са леве В карманах было пусто, с левой
ногавице су педантно биле одрезане штанины были аккуратно срезаны все
золотые бляшки, а с пояса исчез
све златне алке, а са опасача му је
кинжал.
нестао нож.

Тада је запазио да су се у близини Тут он заметил, что неподалеку
зауставила два јуришника, да буље у остановились двое штурмовиков,
глазеют на него и скалят зубы.
њега и кезе зубе.
Сарадник института би требало да Сотруднику Института было на это
пљуцка на тако нешто али благородни наплевать, но благородный дон Румата
Эсторский осатанел.
дон Румата Есторски се ражестио.
За секунду је изгубио контролу над На секунду он потерял контроль над
самим собом. собой.
Закорачио је према јуришницима, рука Он шагнул к штурмовикам, рука его

му се и нехотице дигла, стежући се у непроизвольно поднялась, сжимаясь в
кулак.
песницу.
Према свему, лице му се језиво Видимо, лицо его изменилось страшно,
изменило, јер су се подсмешљивци потому что насмешники шарахнулись
и с застывшими, как у паралитиков,
одмах тргли и са скамењеним, као у
улыбками торопливо юркнули в
паралитичара осмесима на лицима, таверну.
улетели у таверну.
Тада се преплашио. Тогда он испугался.
Осетио је такав ужасан страх, какав је Ему стало так страшно, как было
до тада осетио само један једини пут у только один раз в жизни, когда он — в
то время еще сменный пилот
животу, када је — у то доба још увек
рейсового звездолета ощутил первый
пилот свемирске летилице — осетио приступ малярии.
први напад маларије.
Не зна се одакле је дошла та болест, Неизвестно, откуда взялась эта
али кроз два сата су га, шалећи се и болезнь, и уже через два часа его с
удивленными шутками и прибаутками
смејући се излечили, али је он заувек
вылечили, но он навсегда запомнил
запамтио потрес који је доживео, потрясение, испытанное им,
потпуно здрав, он који никада није совершенно здоровым, никогда не
био болестан при самој помисли да се болевшим человеком, при мысли о
у њему нешто покварило, да је постао том, что в нем что-то разладилось, что
рањив и да је изгубио власт над он стал ущербным и словно бы
потерял единоличную власть над
сопственим телом.
своим телом.
Па ја то нисам хтео помислио је. Я же не хотел, подумал он.
У мојим мислима није било ничег У меня и в мыслях этого не было.
налик на то.
Они нису ништа посебно радили — но, Они же ничего особенного не делали
стајали су, кезили се… Веома су се ну, стояли, ну, скалили зубы… Очень
глупо скалили, но у меня, наверное,
глупаво кезили, али сам сигурно
был ужасно нелепый вид, когда я
ужасно глупаво изгледао, када сам шарил по карманам.
претурао сопствене џепове.
Јер, умало их нисам убио, схватио је Ведь я их чуть не зарубил, вдруг понял
наједном. он.
Да нису умакли, убио бих их. Если бы они не убрались, я бы их

зарубил.
Сетио се како је сасвим недавно, за Он вспомнил, как совсем недавно на
опкладу, једним ударцем мача расекао пари разрубил одним ударом сверху
донизу чучело, одетое в двойной
одозго до доле лутку, обучену у
соанский панцирь, и по спине у него
двоструки соански оклоп, и осетио побежали мурашки…
како му по леђима прелазе жмарци…
Сада би они лежали овде, као свињска Сейчас бы они валялись вот здесь, как
трупла, а ја бих стајао са мачем у руци свиные туши, а я бы стоял с мечом в
руке и не знал, что делать… Вот так
и не бих знао шта да радим… Ето ти и
бог! Озверел…
бога! Разбеснео се потпуно…
Наједном је осетио да га боле сви Он почувствовал вдруг, что у него
мишићи, као после неког тешког рада. болят все мышцы, как после тяжелой
работы.
Но-но, тихо је рекао самоме себи. Ну-ну, тихо, сказал он про себя.
Није то ништа страшно. Ничего страшного.
Све је прошло. Все прошло.
Једноставно — разбеснео си се. Просто вспышка.
Моментална експлозија беса, и сада је Мгновенная вспышка, и все уже
већ све прошло. прошло.
Ја сам ипак човек, и ништа Я же все-таки человек, и все животное

животињско није ми туђе… То су мне не чуждо… Это просто нервы.
једноставно живци.
Живци и напетост последњих дана… А Нервы и напряжение последних
најважније — то је осећање сенке која дней… А главное — это ощущение
наползающей тени.
се надноси над тебе.
Не зна се чија је, не зна се одакле Непонятно, чья, непонятно, откуда, но
долази, али она се примиче и она наползает и наползает совершенно
неотвратимо…
немилосрдно надноси над тебе…
Та неминовност се осећала у свему. Эта неотвратимость чувствовалась по
всем.
И у томе, што су се сада јуришници, И в том, что штурмовики, которые еще
који су се до недавно скупљали уз совсем недавно трусливо жались к
казармам, теперь с топорами наголо
касарне, носећи секире слободно
свободно разгуливают прямо
шепурили средином улица, где су посередине улиц, где раньше
раније смели да се крећу само разрешалось ходить только
благородни донови. благородным донам.

И у томе, што су из града нестали И в том, что исчезли из города
улични певачи, приповедачи, играчи, уличные певцы, рассказчики, плясуны,
акробаты.
акробате.
И у томе, што су грађани престали да И в том, что горожане перестали
певају песме политичке садржине, што распевать куплеты политического
содержания, стали очень серьезными и
су се јако уозбиљили и што су потпуно
совершенно точно знали, что
тачно знали, шта је неопходно чинити необходимо для блага государства.
за корист државе.
И у томе, што је изненада потпуно И в том, что внезапно и необъяснимо
неочекивано била затворена лука. был закрыт порт.

И у томе што је ‘побуњени народ’ И в том, что были разгромлены и
уништио и спалио све радњице, које сожжены «возмущенным народом» все
лавочки, торгующие раритетами, —
су продавале раритете — а то су била
единственные места в королевстве, где
једина места у краљевини, где су можно было купить или взять на время
могле да се купе или позајме књиге и книги и рукописи на всех языках
рукописи на свим језицима Империје Империи и на древних, ныне мертвых,
па чак и на древним, сада мртвим, языках аборигенов Запроливья.
језицима староседелаца Мореуза.
И у томе што је украс града, И в том, что украшение города,
светлуцава кула астролошке сверкающая башня астрологической
обсерватории, торчала теперь в синем
опсерваторије сада штрчала у плаво
небе черным гнилым зубом, спаленная
небо као црни, иструлели зуб, «случайным пожаром».
спаљена ‘случајним пожаром’.

И у томе, што се потрошња алкохола И в том, что потребление спиртного за
за две последње године повећала два последних года выросло в четыре
раза — в Арканаре-то, издревле
четири пута — у Арканару, који је од
славившемся безудержным пьянством!
вајкада био познат по незадрживом
пијанству!
И у томе што су се већ навикнуто И в том, что привычно забитые,
заборављени, потлачени сељаци замордованные крестьяне
окончательно зарылись под землю в
коначно закопали под земљу у својим
своих Благорастворениях, Райских
Благодарним, Рајским вртовима и Кущах и Воздушных Лобзаниях, не
Ваздушним Пољупцима, не усуђујући решаясь выходить из землянок даже
се да изађу из земуница чак ни да би для необходимых полевых работ.
обавили најнеопходније пољске
радове.
И, на крају, и у томе, што се стари И, наконец, в том, что старый
стрводер Вага Точак преселио у град, стервятник Вага Колесо переселился в
город, чуя большую поживу…
осећајући да може да се обогати…
Негде у недрима двора, у раскошним Где-то в недрах дворца, в роскошных
одајама, где се краљ који је патио од апартаментах, где подагрический
король, двадцать лет не видевший
подагре, који двадесет година није
солнца из страха перед всем на свете,
видео сунце бојећи се свега на овоме сын собственного прадеда, слабоумно
свету, син сопственог прадеде, хихикая, подписывает один за другим
слабоумно кикотао, потписујући једну жуткие приказы, обрекающие на
за другом сурове наредбе, које су мучительную смерть самых честных и
осуђивале на мучну смрт и бескорыстных людей, где-то там
вызревал чудовищный гнойник, и
најчеститије и најнекористољубивије
прорыва этого гнойника надо было
људе, негде тамо је сазревао ждать не сегодня-завтра…
чудовишни чир који ће ако не данас, а
оно сутра сигурно пући…
Румата се оклизнуо на кору од диње и Румата поскользнулся на разбитой
дигао главу. дыне и поднял голову.

Налазио се у улици Премного Он был на улице
благодарности; у царству солидних Премногоблагодарения, в царстве
солидных купцов, менял и мастеров-
трговаца, мењачница и мајстора-
ювелиров.
јувелира.
По странама су се налазиле солидне и По сторонам стояли добротные
старинске зграде са трговинама и старинные дома с лавками и лабазами,
тротуары здесь были широки, а
магазама, тротоари су овде били
мостовая выложена гранитными
широки, а коловоз поплочан брусьями.
гранитним плочама.
Обично су овде могли да се сусретну Обычно здесь можно было встретить
благородни и они богатији, али се сада благородных да тех, кто побогаче, но
сейчас навстречу Румате валила густая
у сусрет Румати кретала само густа
толпа возбужденных простолюдинов.
гомила узбуђеног обичног народа.
Румату су опрезно заобилазили, Румату осторожно обходили,
улагивачки га посматрајући, многи су подобострастно поглядывая, многие на
всякий случай кланялись.
му се за сваки случај и склањали.
У прозорима горњих спратова В окнах верхних этажей маячили
промицала су дебела лица, радознало толстые лица, на них остывало
возбужденное любопытство.
узбуђена.
Негде напред се чуло заповеднички: Где-то впереди начальственно
«Но, пролази брже!... покрикивали: «А ну проходи!…
Разиђи се!... Разойдись!…

Но, брже!... А у гомили су А ну, быстро!…» В толпе
разговарали: переговаривались:
«У њима и јесте највеће зло, њих се — В них-то самое зло и есть, их-то и
највише и бој. опасайся больше всего.
На први поглед су мирни, доброћудни, На вид-то они тихие, благонравные,

поштовани, а ако мало боље погледаш почтенные, поглядишь — купец
купцом, а внутри яд горький!…
— трговац, трговац, а у њему — отров
горки!»

«Како су га само, ђавола… Ја сам се на — Как они его, черта… Я уж на что
то барем већ навикао, али, веруј ми, и привычный, да, веришь, замутило
смотреть…
мени се смучило када сам видео…»
«А шта је њима… То су момци! Срце — А им хоть что… Во ребята! Прямо
човеку да заигра! Такви неће издати.» сердце радуется. Такие не выдадут.
«А можда не би требало баш тако? — А может, не надо бы так? Все-таки

Ипак је човек, живо биће… Но, ако је человек, живое дыхание… Ну, грешен
— так накажите, поучите, а зачем вот
грешан — казни га, поучи, а зашто све
так-то?
ово?»
«Окани се ти тога!. — Ты, это, брось!…
Ти би могао и мало тише: као прво, Ты, это, потише: во-первых, люди
људи су око нас…» кругом…

«Домаћине, домаћине! Сукно није — Хозяин, а хозяин! Сукно есть
лоше, даће га, неће се ценкати, ако хорошее, отдадут, не подорожатся,
если нажать… Только быстрее надо, а
притиснете… Само брже треба, јер ће
то опять Пакиновы приказчики
иначе поново Пакинове пословође све перехватят…
дограбити…»
«А ти сине, што је најважније, не — Ты, сынок, главное, не сомневайся.
сумњај.
Поверуј, то је оно најважније. Поверь, главное.
Ако власти тако поступају — онда Раз власти поступают — значит,
значи да знају шта раде…» знают, что делают…
Поново су неког убили, помислио је Опять кого-то забили, подумал Румата.

Румата.
Пожелео је да скрене и обиђе место, Ему захотелось свернуть и обойти
одакле је долазила гомила, и одакле стороной то место, откуда текла толпа
и где кричали проходить и разойтись.
су допирали повици да људи пролазе
и разиђу се.
Али, није скренуо. Но он не свернул.
Само је прешао шаком по коси, да Он только провел рукой по волосам,
прамен, који му је пао на чело, не чтобы упавшая прядь не закрыла
камень на золотом обруче.
прекрије камен на златном обручу.
Камен у ствари није био камен, већ Камень был не камень, а объектив
објектив предајника, а обруч није био телепередатчика, и обруч был не
обруч, а рация.
обруч, већ радио-станица.
Историчари на земљи су видели и Историки на Земле видели и слышали
чули, све, што је видело и чуло две все, что видели и слышали двести
пятьдесят разведчиков на девяти
стотине и педесет извиђача на девет
материках планеты.
континената планете.
И зато су извиђачи били обавезни да И поэтому разведчики были обязаны
гледају и слушају. смотреть и слушать.

Подигавши главу и раширивши у Задрав подбородок и растопырив в
страну мачеве, да би качио што више стороны мечи, чтобы задевать
побольше народу, он пошел прямо на
људи, кренуо је право на људе
людей посередине мостовой, и
средином коловоза, и људи који су му встречные поспешно шарахались,
долазили у сусрет брзо су се освобождая дорогу.
склањали, правећи му пролаз.
Четири набијена носача са Четверо коренастых носильщиков с
нафраканим лицима пренела су кроз раскрашенными мордами пронесли
через улицу серебристый портшез.
улицу сребрнасту носиљку.
Иза завесе се промолило лепо, ледено Из-за занавесок выглянуло красивое
лице са исцртаним трепавицама. холодное личико с подведенными
ресницами.
Румата је скинуо капу, поклонио се. Румата сорвал шляпу и поклонился.
То је била дона Окана, садашња Это была дона Окана, нынешняя
љубавница орла нашега, дона Ребе. фаворитка орла нашего, дона Рэбы.

Угледавши згодно каваљера, она му се Увидя великолепного кавалера, она
машталачки и значајно осмехнула. томно и значительно улыбнулась ему.
Човек би могао, не размишљајући се Можно было, не задумываясь, назвать

много, да наведе имена најмање два десятка благородных донов,
которые, удостоившись такой улыбки,
двадесетак благородних донова, који
кинулись бы к женам и любовницам с
би, доживевши такав осмејак, радостным известием: «Теперь все
потрчали код жена и љубавница са прочие пусть поберегутся, всех теперь
радосном вешћу: «Сада нека ме се сви куплю и продам, все им припомню!…»
чувају, све ћу сада купити и продати, Такие улыбки — штука редкая и
на све ћу их подсетити! Такви осмејци подчас неоценимо дорогая.
су — ствар ретка и покаткад
непроцењиво вредна.
Румата се зауставио, пратећи погледом Румата остановился, провожая
носиљку. взглядом портшез.
Треба се одлучити, помислио је. Надо решаться, подумал он.

Треба се коначно одлучити… Најежио Надо, наконец, решаться… Он
се при помисли на то колико ће га то поежился при мысли о том, чего это
будет стоить.
стајати.
Али, потребно је! Потребно… Одлучено Но ведь надо, надо… Решено, подумал
је, помислио је, свеједно другог пута он, все равно другого пути нет.
нема.
Вечерас. Сегодня вечером.
Дошао је до радње са оружјем, у коју Он поравнялся с оружейной лавкой,
је навраћао тог јутра да би погледао куда заглядывал давеча прицениться к
кинжалам и послушать стихи, и снова
ножеве и саслушао стихове, и поново
остановился.
се зауставио.
Значи у томе је… Значи, ти си дошао Вот оно что… Значит, это была твоя
на ред, добри оче Гауче…» очередь, добрый отец Гаук…
Гомила се већ била разишла. Толпа уже рассосалась.

Врата радње била су одваљена са Дверь лавки была сорвана с петель,
шарки, прозори разбијени. окна выбиты.
У вратима је стајао, ослонивши се В дверном проеме стоял, упершись
ногом о рагастов, огроман јуришник у ногой в косяк, огромный штурмовик в
серой рубахе.
сивој кошуљи.
Други јуришник, нешто нижи растом, Другой штурмовик, пожиже, сидел на
чучао је крај зида. корточках у стены.
Ветар је ваљао по улици изгужване, Ветер катал по мостовой мятые

исписане листове папира. исписанные листы.
Огроман јуришник стрпао је прст у Огромный штурмовик сунул палец в

уста, олизао га, после га извукао и рот, пососал, потом вынул изо рта и
оглядел внимательно.
пажљиво погледао.
Прст је био крвав. Палец был в крови.
Јуришник је уловио Руматин поглед и Штурмовик поймал взгляд Руматы и
доброћудно продахтао: благодушно просипел:
«Уједа, стрвина, као хрчак…» — Кусается, стерва, что твой хорек…

Други јуришник се брзо насмејао. Второй штурмовик торопливо
хихикнул.
То је био некако безбојан, блед момак, Этакий жиденький, бледный
несигуран, бубуљичавог лица, одмах парнишка, неуверенный, с прыщавой
мордой, сразу видно: новичок,
се видело: новајлија, гад, штене…
гаденыш, щенок…
«Шта се овде десило?» упитао је — Что здесь произошло? — спросил
«Скривеног књигочатца смо укебали», — За скрытого книгочея

нервозно је проговорило штене. подержались, — нервно сказал щенок.
Људескара је поново почео да сиса Верзила опять принялся сосать палец,

прст, не мењајући позу. не меняя позы.
«Мирно!» тихо је наредио Румата. — Смир-рна! — негромко

скомандовал Румата.
Штене је брзо скочило и дограбило Щенок торопливо вскочил и подобрал
секиру. топор.
Људескара се прво замислио, али је Верзила подумал, но все-таки опустил

коначно ипак спустио ногу и усправио ногу и встал довольно прямо.
се.
«Каквог то књигочатца?» упитао је — Так что за книгочей? —
Румата. осведомился Румата.
«Не знам», рекло је штене. — Не могу знать, — сказал щенок.

«По наређењу оца Цупика…» — По приказу отца Цупика…
«Но, и шта? Јесте ли га ухватили?» — Ну и что же? Взяли?
«Управо тако! Јесмо!» — Так точно! Взяли!
«То је добро», рекао је Румата. — Это хорошо, — сказал Румата.
То одиста уопште није било лоше. Это действительно было совсем не
плохо.
Времена је још имао. Время еще оставалось.
Нема ничег вреднијег од времена, Нет ничего дороже времени, подумал
помислио је. он.
Један сат вреди живота, а читав дан је Час стоит жизни, день бесценен.
непроцењив.
«И где сте га стрпали? У кулу?» — И куда же вы его? В Башню?

«А?» збуњено је упитало штене. — А? — растерянно спросил щенок.
«Питам, је ли сада у Кули?» — Я спрашиваю, он в Башне сейчас?
На бубуљичавом лицу се разлио На прыщавой мордочке расплылась
несигуран осмејак. неуверенная улыбка.
Људескара је почео да рже. Верзила заржал.

Румата се брзо окренуо. Румата стремительно обернулся.
Тамо, на другој страни улице, као Там, на другой стороне улицы, мешком
врећа од крпа, на пречки је висио леш тряпья висел на перекладине ворот
труп отца Гаука.
оца Гаука.
Неколико клинаца у ритама га је, Несколько оборванных мальчишек,
раширених устију посматрало из раскрыв рты, глазели на него со двора.
дворишта.
«Сада не стиже баш свако у Кулу», — Нынче в Башню не всякого
доброћудно је просиктао иза леђа отправляют, — благодушно просипел
за спиной верзила.
људескара.

«Сада се код нас то ради брзо. — Нынче у нас быстро.
Дограбиш га за уво и — поведеш у Узел за ухо — и пошел прогуляться…
шетњу…»
Штене је поново почело да рже. Щенок снова захихикал.
Румата га је слепо погледао и лагано Румата слепо оглянулся на него и
прешао преко улице. медленно перешел улицу.
Лице тужног песника било је црно и Лицо печального поэта было черным и
непознато. незнакомым.
Румата је спустио поглед. Румата опустил глаза.

Само су му руке биле познате, Только руки были знакомы, длинные
дугачких, танких прстију, избрљаних слабые пальцы, запачканные
чернилами…
мастилом…
Сада не одлазе из живота, Сада из Теперь не уходят из жизни, Теперь из
живота одводе, жизни уводят.

И чак ако и неко Зажели, да другачије И если кто-нибудь даже Захочет, чтоб
буде, Немоћан и невешт, Опустиће было иначе, Опустит слабые руки, Не
зная, где сердце спрута И есть ли у
слабе руке, Не знајући где је срце
спрута сердце…
хоботнице, И има ли хоботница срце…
Румата се окренуо и кренуо даље. Румата повернулся и пошел прочь.
Добар, слаби Гаук… Хоботница има Добрый слабый Гаук… У спрута есть
срце. сердце.
И ми знамо где се оно налази. И мы знаем, где оно.

И то је најстрашније од свега, мој И это всего страшнее, мой тихий,
мирни, беспомоћни друже. беспомощный друг.
Ми знамо где се оно налази, али ми не Мы знаем, где оно, но мы не можем

можемо да га расечемо, не проливши разрубить его, не проливая крови
тысяч запуганных, одурманенных,
при томе крв хиљаде преплашених,
слепых, не знающих сомнения людей.
омамљених, заслепљених људи, који
не знају шта је то сумња.

А њих је тако много, јако много, А их так много, безнадежно много,
неупућених, разједињених, темных, разъединенных, озлобленных
вечным неблагодарным трудом,
разбеснелих од вечитог, незахвалног
униженных, не способных еще
рада, понижених, неспособних да се подняться над мыслишкой о лишнем
уздигну изнад помисли на један грош медяке…
више у џепу…
И њих је још немогуће научити, И их еще нельзя научить, объединить,
ујединити, усмерити, спасти од самих направить, спасти от самих себя.
себе.
Рано се, прерано, на читава столећа Рано, слишком рано, на столетия
прерано дигла у Арканару сива раньше, чем можно, поднялась в
Арканаре серая топь, она не встретит
гомила, она неће наићи на отпор, и
отпора, и остается одно: спасать тех
преостаје само једно једино: спасти немногих, кого можно успеть спасти.
оне малобројне, које могу да се спасу.
Будаха, Тару, Нанина, но, још једно Будаха, Тарру, Нанина, ну еще
десетак, па можда и двадесетак… десяток, ну еще два десятка…

Али већ и сама помисао на то, да је на Но одна только мысль о том, что
хиљаде других, можда и мање тысячи других, пусть менее
талантливых, но тоже честных, по-
талентованих, али исто тако поштених,
настоящему благородных людей
одиста благородних људи осуђено на фатально обречены, вызывала в груди
погибију изазивала је у грудима ледяной холод и ощущение
ледену хладноћу и осећање сопствене собственной подлости.
подлости.
Повремено је то осећање постајало Временами это ощущение становилось
тако оштро, да се свест мутила, и таким острым, что сознание
помрачалось, и Румата словно наяву
Румата је као на јави видео леђа сиве
видел спины серой сволочи, озаряемые
стоке, озарене Ијубичастим одсјајима лиловыми вспышками выстрелов, и
пуцњева, и унакажену животињским перекошенную животным ужасом
ужасом неприметну, бледу всегда такую незаметную,
физиономију дон Ребе и Веселу Кулу, бледненькую физиономию дона Рэбы и
која се рушила у саму себе… Да, то би медленно обрушивающуюся внутрь
себя Веселую Башню… Да, это было
било одиста дивно.
бы сладостно.
То би био прави посао. Это было бы настоящее дело.
Право макроскопско деловање. Настоящее макроскопическое
воздействие.
Али после… Да, они у Институту су у Но потом… Да, они в Институте
праву. правы.
После би наступило оно неизбежно. Потом неизбежное.

Крвави хаос у земљи. Кровавый хаос в стране.

Ноћна армија Гаве, која излази на Ночная армия Ваги, выходящая на
површину, десет хиљада главосеча поверхность, десять тысяч
головорезов, отлученных всеми
насилника, убица, развратника које су
церквами, насильников, убийц,
одбациле све цркве; хорде варвара растлителей; орды меднокожих
бакарне боје коже, које се спуштају са варваров, спускающиеся с гор и
планина и уништавају све живо, од истребляющие все живое, от
беба до стараца: огромне масе младенцев до стариков; громадные
ослепелих од ужаса сељака и грађана, толпы слепых от ужаса крестьян и
горожан, бегущих в леса, в горы, в
које јуре у шуме, у планине, у
пустыни; и твои сторонники —
пустиње; и твоје присталице — весели веселые люди, смелые люди!
људи, смели људи!
— који парају један другом стомаке у — вспарывающие друг другу животы в
суровој борби за власт и за право да жесточайшей борьбе за власть и за
право владеть пулеметом после твоей
владају митраљезом после твоје,
неизбежно насильственной смерти…
неизбежно насилне, смрти…

И та одвратна смрт долази — из чаше И эта нелепая смерть — из чаши вина,
вина, коју ти даје најбољи пријатељ, поданной лучшим другом, или от
арбалетной стрелы, свистнувшей в
или од стреле из самострела, која је
спину из-за портьеры.
зазвиждала иза твојих леђа, иза неке
тешке завесе.
И скамењено лице онога, ко ће бити И окаменевшее лицо того, кто будет
послат са Земље да те замени и који послан с Земли тебе на смену и найдет
страну, обезлюдевшую, залитую
ће затећи ову земљу, обезљуђену,
кровью, догорающую пожарищами, в
заливену крвљу, како догорева у которой все, все, все придется
пожарима, у којој ће све, све морати начинать сначала…
изнова да се ствара…
Када је Румата гурнуо ногом врата Когда Румата пнул дверь своего дома и
своје куће и ушао у велелепан, вошел в великолепную обветшавшую
прихожую, он был мрачен, как туча.
запуштени хол, био је мрачан као
облак.

Муга, згрбљени слуга са Муга, седой, сгорбленный слуга с
четрдесетогодишњим лакејским сорокалетним лакейским стажем, при
виде его съежился и только смотрел,
стажом, седи, најежио се када га је
втянув голову в плечи, как свирепый
угледао и само је посматрао, увукавши молодой хозяин срывает с себя шляпу,
главу у рамена, како млади газда плащ и перчатки, швыряет на лавку
скида са себе капу, кабаницу и перевязи с мечами и поднимается в
рукавице, баца на клупу опасаче са свои покои.
мачевима и пење се у своје одаје.
У салону је Румату чекао дечак Уно. В гостиной Румату ждал мальчик Уно.
«Нареди да донесу ручак», зарежао је — Вели подать обедать, — прорычал
«У кабинет.» — В кабинет.
Дечак се није ни померио са места. Мальчик не двинулся с места.
«Тамо вас чекају», туробно га је — Вас там дожидаются, — угрюмо
известио. сообщил он.
«Ко то?» — Кто еще?

«Некаква девојка. — Девка какая-то.
А можда је и дона. А может, дона.
По понашању као да је девојка — По обращению вроде девка —
љубазна је, а одевена је благородно… ласковая, а одета по-благородному…
Красивая.
Лепа је.»
Кира, помислио је Румата нежно и са Кира, подумал Румата с нежностью и
олакшањем. облегчением.
Ох, како је то дивно! Како је само Ох, как славно! Как чувствовала,
осетила, драга моја… Постојао је мало маленькая моя… Он постоял, закрыв
глаза, собираясь с мыслями.
затворених очију, усредсредујући
мисли.
«Да је отерам, шта ли?» пословно је — Прогнать, что ли? — деловито
упитао дечак. спросил мальчик.
«Будала си», рекао је Румата. — Балда ты, — сказал Румата.

«Даћу ти ја — ‘отерати’. — Я тебе прогоню!…

Где је?» Где она?
«Па у кабинету», рекао је дечак, — Да в кабинете, — сказал мальчик,
невешто се осмехујући. неумело улыбаясь.
Румата је брзим кораком кренуо у Румата скорым шагом направился в

кабинет. кабинет.
«Нареди да донесу ручак за двоје», — Вели обед на двоих, — приказал он

наредио је успут. на ходу.
«И пази, не пуштај никога! Нека дође — И смотри: никого не пускать! Хоть

и сам краљ, или ђаво, па макар то био король, хоть черт, хоть сам дон Рэба…
и сам дон Реба…»
Била је у кабинету, седела је са Она была в кабинете, сидела с ногами
ногама подвијеним под себе у фотељи, в кресле, подпершись кулачком, и
рассеянно перелистывала «Трактат о
ослоњена о песницу, и расејано
слухах».
прелиставала ‘Трактат о гласинама’.

Када је ушао, тргла се, али јој није дао Когда он вошел, она вскинулась, но он
да устане, притрчао је, загрлио и не дал ей подняться, подбежал, обнял и
сунул нос в пышные душистые ее
забио нос у њену раскошну,
волосы, бормоча: «Как кстати, Кира!…
миришљаву косу, мрмљајући: «На Как кстати!…»
време си дошла, Кира… На време!»
У њој није било ничег посебног. Ничего в ней особенного не было.
Девојка као све девојке осамнаест Девчонка как девчонка, восемнадцать
година стара, прћастог носа; отац — лет, курносенькая, отец помощник
писца в суде, брат — сержант у
помоћник писара у суду, брат —
штурмовиков.
наредник код јуришника.
А нико није хтео да се ожени њоме, И замуж ее медлили брать, потому что
јер је била риђокоса, а риђокосе у была рыжая, а рыжих в Арканаре не
жаловали.
Арканару нико није волео.

Зато је била зачуђујуће тиха и По той же причине была она на
стидљива, ничег у њој није било од удивление тиха и застенчива, и ничего
в ней не было от горластых, пышных
личних, раскошних малограђанки, које
мещанок, которые очень ценились во
су биле на цени у свим класама. всех сословиях.
Није личила ни на дворске лепотице, Не была она похожа и на томных
које су сувише рано и за цео живот придворных красавиц, слишком рано и
на всю жизнь познающих, в чем смысл
сазнавале у чему је смисао женске
женской доли.
судбине.
Али, умела је да воли, као што сада Но любить она умела, как любят
воле на Земљи — мирно и не сейчас на Земле, — спокойно и без
оглядки…
обазирући се ни на шта…
«Зашто си плакала?» — Почему ты плакала?
«А зашто си ти тако љут?» — Почему ты такой сердитый?
«Не, реци ти мени, зашто си плакала?» — Нет, ты скажи, почему ты плакала?
«После ћу ти већ испричати. — Я тебе потом расскажу.

А твоје очи су сасвим преморене… Шта У тебя глаза совсем-совсем усталые…
се то десило?» Что случилось?
«После. — Потом.
Ко те је увредио?» Кто тебя обидел?
«Нико ме није увредио. — Никто меня не обидел.
Одведи ме одавде.» Увези меня отсюда.
«Свакако.» — Обязательно.
«Када ћемо отићи?» — Когда мы уедем?
«Не знам, драга моја. — Я не знаю, маленькая.
Али, обавезно ћемо отићи.» Но мы обязательно уедем.
«Далеко?» — Далеко?
«Далеко, јако далеко.» — Очень далеко.
«У метрополу?» — В метрополию?
«Да… у метрополу. — Да… в метрополию.
Код мене.» Ко мне.
«Је ли тамо лепо?» — Там хорошо?
«Фантастично лепо. — Там дивно хорошо.
Тамо нико и никада не плаче.» Там никто никогда не плачет.
«То се не дешава.» — Так не бывает.
«Да, разуме се. — Да, конечно.
То се не дешава. Так не бывает.
Али ти тамо никада нећеш плакати.» Но ты там никогда не будешь плакать.
«А какви су тамо људи?» — А какие там люди?
«Као ја.» — Как я.
«Сви су такви?» — Все такие?
«Нису сви. — Не все.
Има и бољих.» Есть гораздо лучше.
«То се не дешава.» — Вот это уж не бывает.
«Управо се то и дешава!» — Вот это уж как раз бывает!

«Зашто ми је тако лако да ти верујем? — Почему тебе так легко верить? Отец
Отац никоме не верује. никому не верит.
Брат говори да су сви свиње, само су Брат говорит, что все свиньи, только
једни прљави, а други нису. одни грязные, а другие нет.
Али, ја им не верујем, а теби увек Но им я не верю, а тебе всегда верю…

верујем…»
«Волим те…» — Я люблю тебя…
«Причекај… Румата… Скини обруч… — Подожди… Румата… Сними
Говорио си ми да је то грешно…» обруч… Ты говорил — это грешно…
Румата се збуњено насмејао, смакао са Румата счастливо засмеялся, стянул с

главе обруч, ставио га на сто и головы обруч, положил его на стол и
прикрыл книгой.
прекрио књигом.
«То је божје око», рекао је. — Это глаз бога, — сказал он.
«Нека се затвори…» Подигао ју је у — Пусть закроется… — Он поднял ее
наручје. на руки.

«То је јако грешно, али када сам са — Это очень грешно, но когда я с
тобом, није ми потребан бог. тобой, мне не нужен бог.
Зар не?» Правда?

«Истина је», рекла је тихо. — Правда, — сказала она тихонько.
Када су сели за сто, печење се већ Когда они сели за стол, жаркое
било охладило, а вино се, које је било простыло, а вино, принесенное с
ледника, степлилось.
донето са леда, угрејало.
Дошао је дечак Уно, и нечујно Пришел мальчик Уно и, неслышно
корачајући, како га је учио стари ступая, как учил его старый Муга,
пошел вдоль стен, зажигая
Муга, кренуо поред зидова, палећи
светильники, хотя было еще светло.
свећњаке, иако је још било светло.
«То је твој роб?» упитала је Кира. — Это твой раб? — спросила Кира.
«Не; он је слободан дечак. — Нет, это свободный мальчик.
Он је диван дечак, само је велика Очень славный мальчик, только очень
циција.» скупой.

«Новац треба бројати», приметио је — Денежки счет любят, — заметил
Уно, не окрећући се. Уно, не оборачиваясь.
«Тако и ниси купио нове чаршаве?» — Так и не купил новые простыни? —

упитао га је Румата. спросил Румата.
«А шта ће», рекао је дечак. — Чего там, — сказал мальчик.

«И стари су још добри…» — И старые сойдут…
«Слушај, Уно», рекао је Румата. — Слушай, Уно, — сказал Румата.
«Не могу читавих месец дана да — Я не могу месяц подряд спать на
спавам на истим чаршавима.» одних и тех же простынях.
«Хе», рекао је дечак. — Хэ, — сказал мальчик.

«Његово величанство по пола године — Его величество по полгода спят и не
спава, и не жали се…» жалуются…
«А уље», рекао је Румата, намигујући — А маслице, — сказал Румата,

Кири, «уље у лампама? Зар је оно подмигивая Кире, — маслице в
светильниках. Оно что — бесплатное?
бесплатно, шта ли?»

Уно се за трен зауставио. Уно остановился.
«Па госте имате», рекао је на крају — Так ведь гости у вас, — сказал он,
одлучним гласом. наконец, решительно.
«Видиш какав је!» рекао је Румата. — Видишь, какой он! — сказал

Румата.
«Добар је», озбиљно је рекла Кира. — Он хороший, — серьезно сказала
Кира.
«Воли те. — Он тебя любит.
Дај да га поведемо са собом.» Давай возьмем его с собой.
«Видећемо», рекао је Румата. — Посмотрим, — сказал Румата.
Дечак га је сумњичаво упитао: Мальчик подозрительно спросил:
«А где то? Никуда ја нећу кренути.» — Это куда еще? Никуда я не поеду.
«Отићи ћемо тамо», рекла је Кира, — Мы поедем туда, — сказала
«где су сви људи као дон Румата.» Кира, — где все люди как дон Румата.

Дечак се замислио и презриво рекао: Мальчик подумал и презрительно
«У рај, шта ли, за благородне?»… сказал: «В рай, что ли, для
благородных ?…» Затем он
После се подсмешљиво насмејао и
насмешливо фыркнул и побрел из
изашао из кабинета, вукући по поду кабинета, шаркая разбитыми
исцепане папуче. башмаками.
Кира га је посматрала. Кира посмотрела ему вслед.
«Диван дечак», рекла је. — Славный мальчик, — сказала она.
«Мргодан је као неко мече. — Угрюмый, как медвежонок.
Доброг имаш пријатеља.» Хороший у тебя друг.
«Сви моји другови су добри.» — У меня все друзья хорошие.
«А барон Пампа?» — А барон Пампа?
«Одакле га знаш?» зачудио се Румата. — Откуда ты его знаешь? — удивился
Румата.
«А ти ни о коме другоме ништа и не

Teshko Je Biti Bog - Tpydno Byt Bogom v1

Загружено:

Сведения о документе

Описание:

Авторское право

Доступные форматы

Поделиться этим документом

Поделиться или встроить документ

Параметры публикации

Этот документ был вам полезен?

Это неприемлемый материал?

Описание:

Авторское право:

Доступные форматы

Teshko Je Biti Bog - Tpydno Byt Bogom v1

Загружено:

Описание:

Авторское право:

Доступные форматы

Стругацки Аркадиј Аркадий Стругацкий

Стругацки Борис Борис Стругацкий

Тешко је бити Бог Трудно быть богом

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

«Огромна штука», сигурним гласом — Громадная щука, — уверенно сказал

«Са оволиким перајима?» упитао је — С вот такими плавниками? —

Антон је оћутао. Антон промолчал.

Чамац је почео да се њише. Лодка закачалась.

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

«Зашто то препечених?» упитала је — Почему жареных? — спросила

«Не знам», одговорио је Пашка. — Не знаю, — ответил Пашка.

Одвукли су чамац на обалу. Они потащили лодку на берег.

Анка је усредсређено сисала прст. Анка сосредоточенно сосала палец.

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

«Па онда није требало ни да излазимо — Стоило тогда вылезать из лодки, —

«Чамцем и кокошка може», објаснио је — На лодке и курица может, —

«А обалом: трска — то ти је број један, А по берегу: тростники — раз, обрывы

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

«А ти, јеси ли икада гњурао у вир?» — А ты в омут нырял?

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

«Нисам зауставио дисање», објаснио — Дыхание не задержал, — объяснил

«А да си га зауставио?» упитао је — А если бы задержал? — спросил

Гледао је Анку. Он смотрел на Анку.

Мишиће је имала изузетно развијене. Мускулы у нее были отличные —

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

«Бадава то радимо», рекла је Анка, — Зря мы это делаем, — сказала Анка,

«Шта?» упитао је Антон. — Что? — спросил Антон.

«А зуби су ми на раздељак», — У меня зуб со свистом, — ответил

«Нека буде», рекла је Анка. — Ладно, — сказала Анка.

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

«Ни мени. — Мне тоже неохота.

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Антон је то добро запамтио. Антон это хорошо запомнил.

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Ишао је и бацао поглед на Анкин врат Он шел и поглядывал на Анкину шею

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Сајва пријатељу може изненада да ти Сайва, приятель, спросит — и надо

«А ко то кида бучно?» — Кто же уходит громко?

«Испустила сам лавор — и наједном у — Я уронила таз — и вдруг в коридоре

Морала сам да скочим у рунделу са Пришлось прыгать в клумбу.

Антон је намрштио чело. Антон сморщил лоб.

«Интересантно», рекао је Антон — Интересно, — сказал Антон

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Анка се зауставила, сачекала га и Анка остановилась, подождала его и

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Поново су ућутали. Они опять замолчали.

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

«Само пази, не причај много о томе.» — Только ты смотри не разболтай.

«Хоћеш ли јагоде?» — Хочешь земляники?

Не волим торокала, помислио је. Не люблю болтунов, подумал он.

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

«Одакле ти само идеја да ћу — Откуда ты взял, что я собираюсь

Нешто касније је рекла у поверењу: Немного погодя она доверительно

Овде су бујно расли папрат и висока, Здесь буйно росли папоротник и