1.Језик као средство комуникације. Језички знак.

Структура и
састав језичког система.

Језик је најважније, универзално средство комуникације; настало

је у процесу рада из потребе људи да међусобно комуницирају;друштвена
појава; развија се и траје док служи вршењу комуникативне функције и
зато је у језику све (материјална природа, структура, својства) прилагођено
комуникативној функцији. Постоје два облика испољавања: говорни-
примарни и писани.
Саопштења која језик продукује морају бити материјална, тј. да се примају
чулима. Неки облици чулне перцепције захтевају непосредни контакт
(тактилна опажања) а неки захтевају невелику удаљеност (визуелна
опажања); повољнији од оба је коришћење звучне материје и то је у основи
језика = језик је основан на материјалном (звучном).
Устројство језика у целини је условљено функционално, тј. да бисмо могли
да примимо неку информацију морају бити задовољени неки услови.
Размена и стварање поруке мора бити усклађено са ограничењима које нам
намећу памћење и начин рада мозга, а елементи језика морају обезбедити
корелацију јединица језичког тока са елементима мисаоног плана (плана
садржаја) = језик мора претпоставити одређено јединство, целовити
систем. (некад се значење чува у акценту)

Систем је скуп елемената повезаних узајамним односима,скуп који

представља јединствену целину и служи вршењу одређених функција.
Својство образовања система поседују само уређени скупови елемената.
Број елемената је увек ограничен, ти елементи морају по нечему да се
разликују,те разлике морају бити сталне. Разлике морају бити толике да
људско ухо може са лакоћом да их препозна и да утврди
њихову разликовну вредност. Разлике не смеју бити превелике како би
говорни органи могли без превеликог напора да их артикулишу.
Ово значи да у језику постоје две међусобно супротне тенденције:
1) Прва која обезбеђује препознатљивост и зато настоји да повећа разлике
међу елементима система и
2) Друга која обезбеђује добру економичност и зато тежи да те разлике
смањи.
Јединице су у говорном језику гласови\ групе гласова. Оне су језички
знаци и имају иста својства као било који знак који је елемент неког другог
нејезичког система.То значи да њега чине ознака,означено и условна веза
међу њима. Ознака се односи на форму и оно што је материјално, означено
је садржај, а условна веза је договорена. Језички знак не мора да буде само
реч (може и синтагма нпр. ведар дан).

Језички знак – ОЗНАКА : ОЗНАЧЕНО = УСЛОВНА ВРЗА

(Чекај!) (Хоћу неког да
зауставим!)

1
Структура система

Структура система је његова унутрашња организација која се

манифестује узајамним односима међу елементима система. Постоје
два типа односа : синтагматски и парадигматски односи.Синтагматски
су односи узајамне повезаности елемената у низу и остварују се
према правилима који се утврђују за сваки језик појединачно.
Постојање тих односа чини комуникацију јер се елементи повезују и
слажу један за другим. На основу малог броја елемената, 30 слова, може
се постићи богатство језичког израза. Сваки језик има своја правила за
гласове, морфеме, речи, исказе. Парадигматски односи се заснивају на
чињеници да се елементи система који су по неким обележјима сродни и
који се у линеарном низу појављују у истој позицији, да се они окупљају
и обједињују у класе или парадигме. Таквог типа су класе вокала и
консонаната у фонетици, класе префикса, суфикса, инфикса, корена у
морфологији…

Састав језичког система

Језички систем укључује у себе елементе различитог ранга: фонеме,

морфеме, речи, типове реченица итд. Елементи једног ранга образују свој
посебни систем; овакви системи могу се назвати и подсистемима ако
мислимо на њихову укљученост у општи систем а могу се назвати
системима када се гледа њихово устројство и њихова релативна
самосталност. Тако постоје фонетски (фонолошки ), морфолошки,
синтаксички, лексички, прозодијски систем. Иако су аутономни сви
подсистеми су међусобно веома повезани. Међу елементима система/
подсистема постоје тзв. конститутивни односи а то значи да елементи
нижег ранга служе као материјал за грађење наредног, вишег ранга (фонеме
за морфеме, морфеме за речи ) .
Конститутивни елементи који постоје између неколико десетина гласова
(јединица) чине довољним да се од тако малог скупа добије неколико
хиљада морфема, неколико стотина хиљада речи и практично
неограничен број реченица.

2
 2.Предмет и дисциплине фонетике. Аспекти проучавања
гласова.

Фонетика се обично дефинише као наука о гласовима што је прилично уска

дефиниција иако учење о гласовима јесте њен централни део. Поред
појединих гласова фонетика још проучава слог, акценат, однос према
проблемима писма и правописа, правила коректног изговора. Проучава
гласовна средства изговора у најширем смислу и у свим њиховим
манифестацијама и функцијама, зато предмет фонетике као научне
дисциплине чине: гласови, гласовни састав слова и речи, акценат и
интонација, ортоепија (укупност норми књижевног изговора).
Чин говорења подразумева постојање двеју особа. Једна артикулише
гласове а друга их препознаје. Чин говорења претпоставља и трећи елемент
а то је циљ комуникације. Постоје три аспекта проучавања:
1. артикулациони-физиолошки аспект- бави се говорним органима и
начином изговарања гласова;
2.акустички аспект-изучава гласовну структуру употребљених гласова и
начин на који ухо реагује на њих.
3.функционални-фонолошки аспект- који елементепретходних двају
нивоа проучава са гледишта њихове употребе у говору и њихове везе са
значењем. (Са елементима значењске структуре.)

Однос према другим наукама и дисциплинама

Садржај фонетике се једним делом поклапа са материјом коју изучавају и

друге науке (физика,анатомија). То не смета фонетици да има статус
самосталне науке јер она поседује лингвистичку усмереност
посматрања. Исто се ово односи и на психичке активности и на
интелектуалне делатности које прате комуникацију. Остале акустичке
појаве (музика, шумови) и остали физиолошки процеси праћени звуком
(зевања, жвакања, дисање) не припадају подручју фонетике.

Принципијелна разлика између фонетике и свих језичких дисциплина јесте

у томе што она проучава оне језичке јединице које су материјалне и лишене
значења! Оне ће везу са значењем успоставити тек онда када постану
јединице граматике и лексике, које се за разлику од фонетике баве
језичким садржајем а не језичким изразом-који интересује фонетику.
Фонетика је повезана са граматиком на тај начин што и једна и друга
проучавају структуру језика и ограничен број његових општих категорија
(од овога ће настати у реалном говору много варијација), док лексика
изучава конкретан инвентар лексичких јединица, а њих има на десетине
хиљада и нису пребројиве.
Неке појаве као што су гласовне алтернације стоје на граници између
морфологије и фонетике.

Подела фонетике
3
У зависности од задатка истраживања, гласовна страна језика може се
изучавати кроз дисциплине:

1.Општа фонетика- проучава артикулационе, акустичке и перцептивне

могућности човека без обзира на неки конкретан језик и проучава на исти
овај начин функционисање говорног апарата.
(пример: звучни гласови се производе треперењем гласних жица)

2.Дескриптивна (описна) фонетика- проучава фонетске особености

једног конкретног језика/дијалекта.
(пример: српски језик има четири акцента)

3.Историјска (еволутивна)- изучава промене једног језика кроз историју.

(пример: полугласници су се вокализовали или изгубили)

4.Упоредна (компаративна) фонетика- проучава сличност и разлике међу

сродним језицима углавном из дијахроне перспективе. Ако се проучава
типологија несродних језика ради се из синхроне перспективе-
контрастивна (конфронтативна) фонетика.
(пример: рефлекс гласа ЈАТ) екавски – Е
ијекавски - ИЈЕ/ЈЕ
икавски - И

5.ортоепска (нормативна) фонетика- даје скуп правила која одређују

добар, правилан изговор у једном језику. Ортоепија представља норме
изговора које вреде унутар једне језичке групације, државе, културне
заједнице, друштвене групе.

3.Фонетика и фонологија (глас, фонема,фон, алофон)

4
 Фонетика кроз артикулациони и акустички аспект проучава гласове;
истражује како се говорни гласови граде, преносе и примају. Фонетичари
опште закључке о стварању и перцепцији гласова могу добити на основу
било којег језика, када је њихов циљ да утврде материјалну природу
гласова, тј. акустичку и артикулациону природу.
Основна јединица фонетике је глас.

Фонологија представља трећи функционални аспект проучавања

гласова осамосталила се у засебну дисциплину, чији је циљ да открије
принципе по којима се гласови у конкретним језицима организују, и да
открије начин на који се говорници неког језика систематски служе
избором између свих гласова који би они могли произвести. Посебно
обраћа пажњу како се тим избором саопштавају значења. Фонологија је
трећи аспект изучавања гласова, поред акустичног и артикулационог
аспекта.
Основна јединица фонологије је фонема.

У прошлости су се гласови дефинисали као гласовна образовања којима

одговарају слова. Тада се и за саме гласове употребљавао назив слово.
Слово се "изговарало", било је "тврдо/меко", "звучно/безвучно"…

Лингвистика 19. века је донела јасно разграничење између слова и

гласа. За означавање гласа уведен је термин фонема, 1874. године и тад је
значила оно што је звучеће.
Различите реализације гласа увек се помало разликује у говору. На то
утичу различити фактори: гласовно окружење, позиција у речи, мале
анатомске разлике код говорника. Међутим, већину тих разлика ми не
примећујемо када се служимо матерњим језиком, тачније игноришемо их а
обраћамо пажњу само на оне особине које су важне за преношење значења.
Фонологија издваја та битна својства (обележја) и обраћа пажњу на то како
се успоставља ред између стотине варијанти гласова у говору и како се
формирају јединице на основу тих битних обележја. Посебан је проблем да
се утврди које су разлике мале, а које велике.
Апарати експерименталне фонетике прецизно региструју све акустичке
разлике међу гласовним варијантама, а ми слухом региструјемо један део
тих разлика и неке од њих нам изгледају веома уочљиве и важне,а неке
сасвим неважне или их чак и не региструјемо. О истим овим разликама
говорник неког другог језика има сасвим другачији став.
Тако ће разлике у звучности бити једна од најважнијих разлика
битна за нас, док за Немце та разлика није толико битна колико
отвореност вокала као и за Французе, за Русе палаталност консонаната.
Код нас је битна лабијализованост вокала, али не и консонаната.

5
 Очигледно да у овом случају није ствар у фонетској природи разлике већ
у значају који један језик приписује некој особини.
Зато се у процени важности неке фонетске разлике између два гласа или
варијанте ослањамо на фонолошку анализу.
Она полази од начела да неки гласови проузрокују промене у значењу
речи а неки не. Провера се врши тако што се узме нека кратка реч у којој
је глас који нас интересује па се у тој речи посматрани глас замењује
другим гласовима и другим гласовним варијантама. Ако се због тога
значење изгуби или промени реч је о врло важној разлици а ако не - то није
било обележје које један глас чини фонемом.
(ПОРА – БОРА) – оспбина у вези са значењем
(ПОП – БОБ) - боја
Неке од особина гласова су сталне и њихова природа се не мења
без обзира на то где се налазе а друга обележја су променљива и
њихова природа је изразито зависна од услова реализације. Наше ухо
преноси акустичке вредности и једних и других а мозак прави селекцију и
до наше свести доводи само она стална обележја по којима се фонема
међусобно разликују као функционалне јединице.
Свака реализација гласа се помало разликује и уобичајено је да се
било која реализација назива фон. – скуп фонетских реализација (банка,
Анка, данга)
Неки се изразито разликују због позиције у гласовном низу или због
гласовног окружења. То су алофони. (када се битно разликују)
Они представљају реализације исте фонеме које се никада не могу јавити у
истом окружењу или позицији и никада се не могу међусобно замењивати.
(допунска комплементарна дистрибуција) Р, Р
Када од ових реализација једног гласа избацимо све што је позиционо и
условљено, променљиво, а задржимо обележја која су стална и
непроменљива и битна добијемо фонему.
Фонема је најмања јединица гласовног система која може самостално да
разликује морфеме, речи тако што се супротставља другој фонеми у истој
позицији укупношћу својих сталних обележја. Фонема је у говору реално
представљена гласом.

ДИЈАФОНИЈА – разлике у фонолошком сасаву речи изазване

варијантношћу нашег књижевнојезичког система. Посебно је видна (е) и
(i): поред (selo), (čelo), (zepsti) имамо: (seno), (sijeno), (dete), (dijete), (deca),
(djeca).
ХЕТЕРЕФОНИЈА – када вишеструкости нису основа за појаву језичких
варијација (јердистрибуција није у ези са регионалним или социјалним
груписањем); (izaći) – (izići), (skupljati) – (sakupljati), (Milošu) – (Miloše);
- са идентитетом садржаја! Има је код свих синонима.
ХОМОФОНИЈА – једнакост фонолошког састава речи различитог
значења. (grad) – (grad)

4.Методе истраживања у фонетици (Симић, Остојић)

6
 У својим истраживањима у проучавању људског говора фонетичари
се служе различитим методама. То зависи од: предмета истраживања,
циља, поузданости слуха истраживача, од опремљености фонетске
лабораторије, од бројности истраживачког тима и од тога какве су
навике у некој фонетској школи. Најбољи резултати постижу се када се
комбинује поуздан слух и најсавременији апарати за анализу.
Слух истраживача је и даље незаменљив зато сто се перцепција ухом
веома разликује од објективних својстава појава које
истражујемо и које апарати бележе. За изучавање помоћу апарата
уобичајени су називи експериментална и инструментална фонетика.
Артикулациони аспект се истраживао пре акустичког. И тако су већ у 19.
веку постојали апарати који су омогућавали прва егзактна истраживања. То
су кимограф и осцилограф.

Кимограф бележи разне артикулационе покрете усана, језика, непца

и бележи експираторну струју и на посебној траци исписује податке о раду
говорних органа. Када се комбинује са микрофоном и са посебним писачем
онда даје известан број података о акустици. Мерење јачине звука није
поуздано.

Осцилографом се могу бележити треперења која карактеришу тон и

њиме су добијени први подаци о спектрима вокала.
Савремена истраживања се у артикулацији углавном ослањају на
старе методе (кимограф – угљени прах и палатограф – отисак језика на
непцу) али се данас све више ради и методом скопије, фотографије и
рендгенски снимци (увек у комбинацији са звучним снимцима).

АКУСТИКА
Ново време ( 60/70. године 20. века) у центар интересовања је
ставило акустику. Овде се примењују прецизни спектографи. Они нам
откривају све податке о звучању и изолованих гласова и гласова у низу.
Спектографи пре свега изучавају спектар звука. Осим њих постоје и
други модерни апарати који обично не изучавају спектар него неке
друге компоненте звука. Спектографи обично имају неко временско
ограничење тако да један снимак обично обухвата 2-3 секунде
говора док други апарати то немају. Код спектографа се обично добија
дводимензионални снимак (приказ), с тим што је на једној оси кординатног
система добијају – вредности фреквенције, а на другој трајање, време.
Други апарати обично податке дају у виду кривуље (кривуља тона,
интезитета…).
Најпознатији од спектографа је сонаграф (у фонетици), а од ових других
мингограф. Снимци који се добијају помоћу ових апарата јесу
сонограм/мингограм.

7
 Сонаграф је електронски уређај и представља врсту аудиофреквентног
спектралног анализатора. Он разлаже елементе звука и приказује их тако
да моземо истовремено пратити три елемента: фреквенцију, време и
интезитет. Укупни фреквентивни опсег износи 8000 Hz.
За потребе фонетских истраживања могуће је из овог опсега издвојити
онај део који је посебно интересантан за конкретна фонетска истраживања
и раширити по спектру.
Код женских гласова издваја се 0-3500 Hz, код мушких глсова 0-2000 Hz.

За израчунавање фреквенције основног тона служи један од виших

хармоника (обично 10. хармоник) а ниво јачине (интезитета) према нивоу
затамљености снимка.

Сонаграф има 2 филтра: уски (45 Hz) и широки (300 HZ). Уски филтер
служи за проучавање тонске компоненте, а широки за проучавање спектра
гласа (гласова). На почетку сваког снимка обично се ставља тзв.
калибрација (њени милиподеоци код сонографа износе 500 Хз); на један
снимак стаје сегмент од 2-4 секунде.

Мингограф- је погонији за изучавање интонације реченице и за

проучавање дугих сегмената. Рад са мингографом је једноставан. Он без
икаквих прекида и застоја анализира врло дуге сегменте. Укупни опсег код
мингографа износи 800 Hz. За анализирање је увек потребно направити
пробу и подесити апарат тако да одговара висини гласа говорника. Трака
се може кретати брже и спорије, најповољније је 50 mm у секунди. После
завршене израде мингограма потребно је ручно уцртати кривуљу
тонских карактеристике а то се ради тако што се споје тачке на горњој
ивици затамљења ( ово затамљење се протеже дуж читавог снимка)

Данас се најчешће употребљавају рачунари и када се набаве посебни

пакети програма за обраду говора могу се постићи одлични резултати, као
на правом мингографу и сонаграф.
На рачунарима је могуће извести велики број експеримената који се
раније нису могли извести. Недостатак у раду са рачунарима се тиче
непостојања посебног програма који би радили нешто са тим снимцима
даље.

5.Говорни органи и производња гласа.

8
Говорни органи чине систем органа чија основна активност није
језичког карактера. Говорна активност је секундарног ранга; говорни
органи су најпре имали физиолошке функције. Касније су се сви ови
органи осамосталили функицонално и прилагодили говору. У фонетици се
изучавају као биолошка база говора.
Према месту на ком се налазе и према путу кроз који пролази фонациона
струја говорни органи се деле на:
апарате за дисање, гркљан (у ком се формира звучна енергија) и
супраглотичке шупљине (резонатори).

Према функцији коју врше органи се деле на:

1. генераторе гласа (а они се деле на индукторе и фонаторе.

Индуктори- органи који примају ваздух, а фонатори су органи који тај
ваздух претварају у фонациону струју).

2.модулаторе гласа (деле се на артикулаторе и резонаторе.

Артикулатори-формирају гласова; а резонатори-их до краја уобличавају).
Индуктори су плућа и душник.

Фонатори су гркљан са веома важним хрскавицама који чине његову

структуру и гркљански поклопац.
Артикулатори и резонатори су простори трију дупљи : ждреоне, усне и
носне. (у којима се усмерава и регулише проток фонационе струје).

Плућа су орган сунђерасте грађе,симетрично постављен у

грудном кошу (два плућна крила) наизменично се скупља и шири и
потискује ваздух потребан за стварање гласова.Када се шире
дијафрагма се спушта ребра се подижу и на тај начин се повећава
запремина плућа и истовремено се смањује ваздушни притисак у
плућима па спољашњи ваздух продире и испуњава плућа. То је фаза
удисаја или инспирација.
При супротном покрету када се дијафрагма подигне ребра спусте , расте
притисак у плућима ваздух се истискује напоље и тако настаје фонациона
струја.Ово је фаза издисаја или експирација. Гласови се стварају у фази
експирације.

Душник- хрскавичава цев састављена од пршљена и у њена два

крака се из левог и десног плућног крила уливају бронхије. Душник се у
свом горњем делу проширује у гркљан (ларинкс). Гркљан је дупља
карактеристичног облика и грађе хрскавих зидова, четири хрскавице су
битне за фонетичаре.

1.Прстенаста хрскавица - крикоидна - чини базу, основицу гркљана; са

предње стране лук а са задње зглобне плоче.
9
2.Штитаста - тироидна -највећа је; са предње и бочних страна затвара
гркљан и грађена је тако да њене две плоче напред формирају тзв.
Адамову јабучицу.Ове плоче су у свом горњем делу спојене помоћу
посебних продужетака и њима су спојене за језичну кост, с доњим за
прстенасту кост.

3.4.Пирамидалне хрскавице- аритеноидне – то је мали парни орган који

се налази на горњој страни плоче прстенасте хрскавице и са њом су спојене
у зглобу. Познате су и под називом вокалне хрскавице. Мишићи који њих
повезују веома су еластични и омогућавају им посебну
покретљивост. Са њихове унутрашње стране полазе гласне жице и
протежу се све до штитасте хрскавице. Покретњем ових малих
пирамидалних хрскавица регулише се отварање и затварње гркљанског
отвора који се иначе још назива глотис или гласник.
- Гркљанску дупљу ограничавајухрскавица, слузокожа и мишићи. По
положају је почетни део доњих дисајних путева, повезује ждрело са
душником. Формални пресек – пешчани сат (3 сектора: предворје, комора,
субглотичка шупљина).

Гласне жице (гласиљке) су два дугуљаста кожна мишићна набора у

гркљанској дупљи, предњим и бошним делом причвршћене за штитасту,
задњим за пирамидално хрскавицу.
Оне представљају врло сложен механизам и најважнији су орган говорног
апарата.Када се покрећу пирамидалне хрскавице , гласне жице се затежу и
опуштају наизменично и на тај начин приближавају и одаљавају једна од
друге.
Фонација (настанак гласа) заснива се на протоку фонационе струје из
субглотичког у супраглотички простор а брзина протицања те струје зависи
од разлике у притисцима у та два простора.
Ако су гласне жице активиране онда оне својим треперењем прекидају
ваздушну струју у правилним размацима изазивају њено периодично
треперење и на овај начин се добија тон – тонална фонација.
Ако гласне жице нису активиране неће бити тона - атонална фонација.

Изнад гркљана се налази гркљански поклопац (епиглотис – има облик

ружиног листа, еластичан је, затвара горњи улаз у гркљанску дупљу) који
се може отварати и затварати и који при гутању хране спречава храну да
упадне у душник. Степен отворености утиче на резонаторске
карактеристике ждрела.
Код женског гласа гласне жице се покрећу око 200 пута у 1 секунди, а
код мушког око 100 пута у 1 секунди.

Супраглотичке шупљине – ждреона, усна и носна - служе као

10
резонаторне коморе и у њима се до краја уобличава ларингални тон.
Могуће је формирати и четврти резонантни простор у процесу
лабијализације (истурањем и заобљавањем усана).
У начелу, ове дупље могу мењати свој облик али док је усна дупља
покретљива, носна је непроменљива.
Најпокретљиви орган у усној дупљи је језик: има две функције: формира
тачан резонантни простор за неки конкретан глас и усмерава
фонациону струју и на њеном путу тамо где је потребно прави
препреке.
Формирање препрека је карактеристично за консонанте - добија се
непериодично треперењем ваздушних честица и његов резултат је
стварање шума.
Делови језика битни за формирање гласова су : корен, горња површина
(дорзални део), предњи обод (корона), сам врх језика (апеx) и бочни
делови (латерални).

Свод усне дупље чине непца.

Предње непце које је анатомски тврдо (палатум) и задње које је анатомски

меко (велум). Задње непце је покретно и врло важно за стварање гласова.
Оно се завршава ресицом (увулом). Његовим подизањем и спуштањем
регулише се пролазак фонационе струје само кроз носну или само кроз
усну дупљу. Горња вилица је непокретна, а доња покретна. Вилични угао
који оне формирају утиче на величину и облик резонатора. Доња вилица се
покреће хоризонтално и вертикално.
- Значајни су зуби и алвеоле којима се језик приближава или се на њих
ослања.

11
 6.Типови артикулација

Под артикулацијом подразумевамо усмеравање и регулисање

протока фонационе струје кро говорни тракт у процесу изговарања
изолованих гласова и гласова у говорном низу.
Постоје 4 основна типа артикулације;одређују се према учешћу дупљи које
се налазе у суперглотичком простору. То су:
глотална, фарингална, назална и орална.
Глотална и фарингална артикулација стварају тзв. периферне фонеме, а оне
не учествују равноправно у гласовном систему - нису од посебног значаја
за српски језик.
Глотална артикулација подразумева препреку фонационој струји и
стварње праска на самим гласним жицама.
Фарингалана артикулација подразумева стварање препреке и стварање
шума у ждреоном сужењу, и њоме се добијају периферне фонеме. На овај
начин се ствара звучна варијанта гласа Х у нашем језику, који није посебна
фонема, већ само алофон. (Х је прасловенски глас – Ја биХ дошао! –
озвучено Х).

Назална и орална су основне у српском језику, њима се стварају сви

гласови у нашем систему.

Назална артикулација настаје тако што се меко непце и ресица спусте,

дођу у доњи положај и деле (цепају) фонациону струју на два дела; ово
значи да су отворена два пролаза (пута) фонационој струј: назално
фарингални и орални пут, па се фонациона струја цепа. Ако је орални пут
затворен сва фонациона струја иде кроз нос, ако је назалнофарингални пут
затворен, сва фонациона струја иде кроз уста.
Назали су малобројна група гласова у српском језику (м,н,њ) а некад смо
имали и назализоване вокале (Ѫ,Ѧ).

Орална артикулација настаје при горњем положају меког непца и ресице

када се затвара назални пролаз, а остаје слободан орални пут. Само орална
артикулација је доста сложена и тражи учешће бројних органа говорног
апарата ( језик , усна, непце, зуби и вилица).
Сваки део говорног апарата (органи који учествују у стварању гласа) даје
по једну компоненту у звучању неког гласа а тек сви заједно дају конкретан
глас, јединицу у систему.
Гласове које ми словима обележавамо у писму, уствари су само апстракције
иза којих реално стоји читав низ међусобно различитих реализација. Описи
гласова који се дају у граматикама увек су базирани на изговору
изолованих гласова, док су у живом, природном говору, гласови увек
сливени, у говорном низу. (Нико не утиче на њега и немасуседа –
изоловани глас).

12
 7. КАРАКТЕРИСТИКЕ ИЗГОВОРА И АРТИКУЛАЦИОНА
КЛАСИФИКАЦИЈА ВОКАЛА

високи И У
средњи Е О
ниски А

Постоји колебање код фонетичара да ли је (а) вокал задњег или можда

средњег реда.
(За испит треба описати артикулацију целе групе и један глас по избору) –
критеријум за поделу (вер.; хор.; - вокали / консонанти – место, начин).

- ВОКАЛИ – су гласови при чијем изговору фонациона струја пролази

потпуно слободно кроз канал говорног апарата, па се чују чисти
тонови. Гласне жице трепере. Пошто нема препрека, нису
локализовани, осим по положају језика.
Вокали немају елементе шума, док остали гласови имају или елементе
шума или тона, или само шума.
ОСОБИНЕ ВОКАЛА:
- на артикулационом плану: непостојање препреке при проласку
фонационе струје уз треперење гласних жица.
- на акустичком плану: стварање формантске струје.

ФОНЕМА И
Високи вокал предњег реда. Предњи је зато што се језичка маса креће
према предњем делу уста. При изговору усне се нешто приметније
развлаче у угловима него код вокала Е. ЈЕЗИК се врхом одупире о
унутрашњи зид доњих секутића, а предњим и средњим делом се јако
издиже према предњем непцу, тако да се читавом масом приметно
превлачи напред. Средњи и предњи део горње површине језика високо се
издигне према предњем непцу. Тако се створи доста стешњен, али ипак
слободан пролаз фонационој струји. Тим стешњењем усни резонатор се
подели на задњи већи, и предњи мањи његов део.
УСНЕ имају скоро нормалан положај, оне се једва осетно развуку и углови
се међу њима нешто смање.
И је периодичан (повремен), дифузан (развучен) и акутан (оштар) вокал.

ФОНЕМА Е
Средњи вокал предњег реда. При изговору вокала Е доња вилица се
покреће као при изговору вокала И, али је размак између ивица горњих и
доњих секутића нешто већи, положај усана је потпуно неодређен. Врх
језика се повија наниже иѕа доњих секутића, али се мање прибија уз њих.
Додир бокова језика с горњим кутњацима и деснима поред њих не иде
напред колико при изговору гласа И. Предњи, а нарочито средњи део горње
13
површине језика се диже према предњем непцу, али остаје на већем
одстојању од њега него при стварању вокала И.
То је најзначајнија разлика у артикулацији ова два вокала предњег реда. Е
је у вертикалном правцу вокал средње висине, а И је високи вокал предњег
реда.
Вокал Е је периодичан, акутан.

ФОНЕМА У
Високи вокал задњег реда. При изговору вокала У задњи део језика се
више помера назад и више се диже према задњем непцу, те се стешњење
између тог дела језика и непца смањује. Усне се више истурају напред и
нешто мало се заокружују, те се тиме усни резонатор још више продужава.
Вокал У је периодичан, грависан, дифузан.

ФОНЕМА О
Средњи вокал задњег реда. При изговору вокала О доња вилица се
покреће. Језичка маса концентрише се према задњем делу усне дупље. Врх
језик стоји врло ниско испод алвеола доњих секутића (лежиште за зубе у
вилицама) и даље од њих, а задњи део горње површине језика уздиже се до
извесне висине према задњем непу. УСНЕ се при изговору овог вокала
напрежу, нешто мало се истурају напред, али се не заокружују, већ њихов
отвор добија елипсаст облик и то са стране. Усни резонатор се овим
незнатним истурањем усана унелико издужује. АКУСТИЧКИ због
резонатора се ствара нижи тон.
Вокал О је периодичан и грависан.

ФОНЕМА А
Ниски вокал средњег реда. При изговору вокала А уста су највише
отовреа, а доња вилица се из нормалног положаја помера наниже. Усне
осају индиферентне. ЈЕЗИК лежи на дну усне дупље, с врхом близу иза
доњих секутића, или их додируј. Цео језик се једва осетно напрегне, са
стране се унеколико угне, те боковима не додирује десни и зубе. Задњи део
језика се врло мало помери унатраг, а његова средина се нешто издуби.
УСНИ РЕЗОНАТОР је једноставан, нормалне дужине, и веће ширине у
дносу на резонаторе осталих вокала.

СОНАНТИ – Ј, В, Р, Л, Љ, М, Н, Њ – су звучни!
А) назали: М, Н, Њ
Б) ликвиде: Л, Љ, Р
В) спиранти: В, Ј

Фонациона струја пролази несметано упркос постављеној препреци,

јавља се звучни шум.
Симић сонанте зове ЛАМИНАРИ.
Нема шума да би били вокали! Заједничко сонантима и вокалима је
звучност и постојање форманата.
14
ФОРМАНТ – (уобличавајући) неодређени глас усне шупљине који служи
као пратилац обичног гласа. Њих стварају вокали!

КОНСОНАНТИ
Струја наилази на препреку, морају је савладати! Консонанти су
гласови чија артикулација на неком месту наилази на неку врсту
препреке која се савлађује уз додатну могућност звучања, што
акустички делује као шум.

По начину артикулације деле се на:

1. ЕКСПОЛОЗИВНЕ (ПРАСКАВЕ) – Б, П, Д, Т, Г, К
На акустичком плану експлозиве карактерише одсуство шумау првом
делу трајања гласа и појава шума у другом делу трајања гласа.

2. СТРУЈНЕ (ФРИКАТИВНИ) – З, С, Ж, Ш, Ф, Х
Шум фрикатива је изразит и по трајању и по интензитету. Код
фрикатива се успоставља теснац.

3. СЛИВЕНИ (АФРИКАТЕ) – Ц, Ћ, Ђ, Џ, Ч
Код африката се успоставља препрека, нагомилава ваздушна струја и
успоставља теснац, због чега су продужене.

Одлике консонаната:
- НА АРТИКУЛАЦИОНОМ ПЛАНУ: Стварање препреке на путу
фонационе струје у орално-фарингалној зони.
- НА АКУСТИЧКОМ ПЛАНУ: Стварање шума.

Подела консонаната ПО МЕСТУ АРТИКУЛАЦИЈЕ:

1. ЗАДЊОНЕПЧАНИ – К, Г, Х (они су веларни консонанти)

2. ПРЕДЊОНЕПЧАНИ – Ж, Ш, Ч, Џ, Ђ, Ћ, Ј, Љ, Њ (Ј, Љ, Њ су
палатални сон.)
3. НАДЗУБНИ – Л, Р, Н (они су алвеоларни сонанти)
4. УСНЕНИ (ЛАБИЈАЛНИ) – П, Б, М, Ф, В
5. ЗУБНИ (ДЕНТАЛНИ) – З, С, Д, Т, Ц (они су дентални консонати)

- лабио-дентални сонант: В
- лабијални сонант: М
- лабијални консонанти: Б, П, Ф
- палатални фрикативи: Ж, Ш
- прекидни велар: К
- алвеоларни непрекидни глас: Р
- грависни вокал: О
- компактни вокал: А
- дијезни латерал: Љ
15
 - непалатални назал: М
- лабиодентални фрикатив: Ф

СЛИЧНОСТИ И РАЗЛИКЕ ИЗМЕЂУ СОНАНАТА И ЗВУЧНИХ

КОНСОНАНАТА:
СЛИЧНОСТИ – И једни и други су звучни гласови. Гласне жице трепер и
стварају звучну фонациону струју, односно фреквенцију основног тона.

РАЗЛИКЕ: звучни консонанти се формирају уз јаку препреку, па се на

акустичком плану јавља јак (турбулентан) шум, а сонанти се граде уз
слабу препреку, па их на акустичком плану одликује појава форманата у
нижем делу спектра и благи шум у вишим деловима спектра.

ФОНЕМА М
Ламинарни сонант, билабијални глас. Глас М је назалан, дифузан, грависан.
Акустички га одликује слаб тон који је пригушен.
При изговору сонаната М, Н, Њ, ствара се потпуна преграда у усном
резонатору.
УСНЕ – се по целој дужини приљубљују једна са другом и тако стварају
преграду фонационој струји, а после се та преграда отклаа и отвара
простор, па фонациона струја пролази кроз усну дупљу.
ЈЕЗИК – врх језика је приљубљен на доње секутиће, а тело се повлачи у
назад.
НЕПЦЕ(ВЕЛУМ) – се спушта и тако отвара простор фонационој струји
у носну дупљу, зато је назал као и Н и Њ.
РЕЗОНАТОРИ – у артикулацији учествују фонациона струја која кроз
усну дупљу са специфичним положајем језика и отвором који се завршава
уснама, пролази и наставља ка проширеној фарингалној ждреоној цеви.

ФОНЕМЕ Г и К (експлозивни=праскави)
Одликује их грависност, компактност, прекидност, глотализованост и
напетост.
УСНЕ – немају удела у стварању ових гласова.
ЈЕЗИК – је најактивнији орган при изговору ових гласова. Повучен је у
назад и својим врхом лежи у дну усне дупље и образује испупчење које
додирује задње непце и образује преграду фонационој струји.
НЕПЦЕ – је подигнуто и затвара пролаз у носну шупљину.
АКУСТИЧКИ – код изговора гласа Г гласне жице трепере – звучни
- код изговора гласа К гласне жеце мирују - безвучни

16
ФОНЕМА Ц
Обрупно-турбулентни, дентални глас. Фонему Ц одликује безвучност,
акутност, стридентност, прекидност.
Сливени сугласници (африкате) Ђ, Ћ, Џ, Ч, Ц су гласови при чијем се
изговору ствара потпуна преграда на месту артикулације. Артикулација
сливених гласова почиње преградом која се претвара у теснац. Језик се
мало одваја од места на ком је био чврсто прибијен, потпуна преграда тако
прелази у теснац, о чије се бокове таре фонациона струја. Зато се зову
преградно-теснични сугласници. Акустички они почињу припремом
праска, а завршавају се струјањем.
УСНЕ – се мало развлаче у угловима.
ЈЕЗИК – се опире својим врхом о унутрашњу страну доњих секутића, а
предњим делом образују теснац са унутрашњим зидом горњих секутића.
Због тога је фонациона струја на тренутак заустављена. Бокови језика су
прибијени уз кутњаке и десни.
АКУСТИЧКИ – на акустичком плану јавља се оштар, кратак призвук.

ФОНЕМА Ф
Турбулентан глас, фрикатив, лабиоденталан. Фонему Ф одликује
безвучност, напетост, грависност, стридентност, непрекидност.
Творба струјних (фрикативних) сугласника З, С, Ж, Ш, Ф, Х праћена је
осетним трењем, условљеним посебном препреком фонационој струји.
Међутим, ова препрека није потпуна, и фонациона струја отвара себи
пролаз између овлаш додирнутих говорних органа, те струји кроз теснац
тарући се о његове зидове. Због тога се ови сугласници зову тесначни
сугласници.
УСНЕ – при изговору фонеме Ф усне тј. горња усна је пасивна, а доња,
њен унутрашњи средишњи део, са горњим секутићима образују теснац у
задњем делу ка велуму.
НЕПЦА – немају улогу при изговору фонеме Ф.
АКУСТИЧКИ – на акустичком плану гласне жице не трепере, зато је
безвучан. Шум се протеже целом дужином спектра.

17
 8. Акустичке особине гласа (висина, јачина,трајање и боја)
(Стевановић)

Звук се састоји од таласа који се кроз ваздух крећу брзином од

340 м/с . Треперењем еластичног тела стварају се различити таласи у
зависности од тога да ли је треперење периодично или апериодично,
просто или сложено. Пример простог периодичног таласа представља
клатно чији се покрет одравнотежног положаја до највеће удаљености са
једне стране до максималне удаљености са друге стране и назад у
равнотежни положај обично назива период/периода/циклус. Највећа
удаљеност од равнотежног положаја назива се амплитуда. Обично се ово
треперење представља на временској оси као синусоида.
Физичке особине тела које трепери, као што су: облик, запремина,
величина,маса итд. веома утичу на квалитет произведеног звука. Особине
сваког звука, па и људског гласа су висина, јачина, трајање и боја.

Висина. Свако тело које трепери има своју специфичну учесталост

треперења. Број трептаја у јединици времена назива се фреквенција.
Уобичајено је да се за јединицу узима број трептаја у секунди. Величина
од једног трептаја у једној секунди назива се херц (Hz). То је основна
јединица за мерење фреквенције. Што је већа фреквенција виши је тон и
обрнуто, мања фреквенција даје нижи тон. Иста фреквенција даје увек исти
тон, без обзира на друге особине тела које трепери, а које могу бити веома
различите.

Јачина. Зависи од величине амплитуда, а сама амплитуда од снеге

подстицаја (побуде) која изазив треперење. Што је јача фонациона струја
већа је амплитуда. Јачина гласа (звука) је пропорционална квадрату
амплитуде, што значи: два пута већа амплитуда четири пута јачи глас. Ово
је тзв. физичка јачина и она се исказује и мери у ватима. Постоји и
субјективна јачина и она се мери у децибелима. (Прво поглавље Малберга)

Трајање. Опозиције међу гласовима једног језика заснивају се

не само на разлици у квалитету већ и по квантитету тј. трајању. Осим
преградних гласова (нпр. експлозиви) све друге врсте гласова могу
продужити укупно трајање. И сами преградни гласови могу продужити
укупно трајање, ако се продужи време трајања преграде.
Постоје две врсте трајања (квантитета):

Објективни квантитет се односи на реално трајање гласова а то се

утврђује прецизним мерењем трајања неког гласа у различитим
гласовним окружењима и у изговору различитих субјеката.
Пример:
Колико траје глас А? Изаберу се речи које садрже овај глас на почетку, у
средини и на крају речи. Другачије је трајање гласа А поред вокала или
поредједног или два консонанта.
18
На крају ових мерења извлаче се просечне вредности. Оне се могу исказати
на два начина:
1. исказивање бројним вредностима (најчешће су то стоти или хиљадити
делови секунде) и онда се то зове апсолутни квантитет и
2. изражавање односи поређењем два гласа или две групе гласова ("два
пута дужи", "три пута краћи") и онда се то назива релативни квантитет.
Објективни квантитет зависи од фонетског својства гласа, темпа говора,
од дужине изговорене речи и ово је исто код свих светских језика.
(У енглеском или у српском, П не може бити дуго – то је објективни
квантитет, а сваки вокал се у свим језицима можњ продужити или
скратити).
Субјективни или лингвистички квантитет заснива се на
успостављању
фонолошких опозиција у области квантитет. То значи да трајање
гласова или слогова служи за разликовање и препознавање речи и исказа.
Врло често објективно трајање једног гласа у два различита језика јесте
исто а субјективни квантитет је потпуно различит.
У српском језику квантитет је веома важан, јер постоје опозиције
засноване баш на трајању гласова у иначе идентичним окружењима (град –
насељено место / град – временска појава, поседети – седа коса / поседети
– провести неко време седећи).
За разлику од већине других језика код нас се могу комбиновати
квантитетске опозиције са тонским (квалитативним) опозицијама.
То значи да се опозиција дуг-кратак глас може комбиновати са
опозицијом узлазан-силазан). Посебно је сложено то што се ове опозиције
понегде комбинују а негде не. Негде се срећу заједно, а негде одвојено.
купити : купити (обе)
град : град (само квантитет)
село : село (различити у тону) – Његово родно село; Дете је село.

Боја-тембр. Зависи од величине и облика резонатора. Тако

смањењем запремине резонатора повећава се фреквенција тј. добијамо виш
тон, а смањењем излазног отвора резонатора (уста) смањује се аутоматски
фреквенција. Постоји фонетски појам -боја гласа, а постоји и
индивидуална боја гласа што је у ствари карактеристичан тембр гласа
сваког појединца и он је условљен индивидуалним анатомским
особеностима говорног апарата сваког појединца.
Постоји и боја гласа у интонацији–интонационална боја и он се односи
пре свега на преношење додатних информација које су често
ванлингвистичке. (Зависи од карактера употребе виших и нижих тонских
регистара и од карактера употребе виших форманата у спектру гласова)
- Фонетски појам боје гласа пре свега се односи на вокалску боју
и за њено разумевање потребно је познавање елемената сложеног
тона. Вокалска боја зависи од чујности хармоника.

19
 9. Сложен тон и вокалска боја
(РЕЗОНАНЦИЈА, ХАРМОНИЦИ, ФОРМАНТИ)

Ако звучни таласи на своме путу наилазе на еластична тела и ако

се карактеристична фреквенција тог еластичног тела поклапа са
фреквенцијом звучног таласа, онда ће звучни талас узроковати
треперење еластичног тела. Та појава се назива резонанција.
Еластично тело које се нашло на путу звучног таласа прихвата треперење
на истој фреквенцији и оно се назива резонатор. Резонатор ће појачати
треперење звучног таласа али неће мењати фреквенцију. Тела-резонатори
могу бити различитог облика и материјала: звучна виљушка, затегнута
жица, шупљина у некој просторији, кутија, усна дупља.
Важно је да поклапање фреквенције не мора бити апсолутно, увек постоји
извесна граница толеранције која ако се пређе знатније онда ефекат
резонације престаје. (Нпр. Вибрирање прозора кад пролази аутомобил,
марширање преко моста)
Када тело трепери трепере и његови делови али различитом брзином.
Сваки део трепери оном брзином која одговара односу тог дела и целине.
(половина жице трепери два пута брже) Треперење целог тела даје као
резултат основни тон (код мушкараца 100Hz, а код жена 200Hz), док
треперење делова тела даје као резултат тзв. хармонични тон – аликвотни
тон - обер тон, хармоник (1 хармоник је два пута већи од
основног тона). (обер – горњи; хармонично – складно)
Ови хармонични тонови представљају целобројне умношке основног тона.
Увек су виши од основног тона и увек су тиши од њега; основни тон
заједно са хармоничним тоновима даје сложени тон - таква је већина
звукова које ми чујемо.
Ако сложени тон пролази кроз неки резонатор онда резонатор
може појачати а може и не појачати неку од компоненти сложеног
тона. Ако на том путу постоји више резонатора онда они сви могу
утицати на сложен тон. Механизми који су у стању да неку
компоненту или фреквенцију појачају односно не појачају (тако да
ову не појачану доживљвамо слабије) зову се филтри.
У нашем говорном апарату стварају се различити облици резнантног
простора и они појачавају неке хармонике основног или ларингалног тона.
При свакој промени резонатора биће појачавани други хармоници.
Појачане фреквенције одређених хармоника зову се форманти.
Они у ствари нису тачно једна одређена фреквенција него и вредности око
ње,тако да се употребљва и назив форманска област.
Боја вокала зависи од чујности хармоника и од конкретних
комбинација одређеног броја хармоника и основног тона. Та
комбинација се назива вокласка боја.

- основни тон - Fо – сугласници имају основни тон!

- форманти - F¹, F², F³…

20
 9.Акустичка структура гласова : вокала, консонаната и
сонаната

У процесу артикулације гласова стварају се различити тонови, шумови и

њихове комбинације. Ово чини основу акустичке структуре гласова.
Добјени акустички комплекси које препознајемо као гласове врло су
сложени и не можемо их рашчланити на саставне делове без помоћи
апарата експерименталне фонетике.
Од свих компоненти од којих се састоји један глас нема ни једне коју
можемо ухом издвојити али о њима можемо сазнати све када анализирамо
снимке који нам дају спектографи. Анализом спектограма уочавамо да
основу свих гласова чине тонски и шумски концентрати енергије. Они
се код неке групе гласова налазе увек на истом месту у спектру без обзира
на нека одступања код појединаца.
Неки гласови ће имати тонске концентрате као основно обележје, а
неки шумне, а код неких ће се комбиновати и једни и други. Међусобни
однос тонских и шумних концентрата енергије је увек исти (сталан,
фиксни, непроменљиви) у конкретним гласовима. То значи да ће се у
неком конкретном гласу шум појавити или у нижем или у вишем делу
спектра или ће се простирати, а тонски концентрат енергије (= форманти)
појављиваће се код конкретних гласова увек у истим фреквентним
појасевима.
Пошто се у природном говору гласови не срећу изоловано него у низу на
тим спектограмима ће се видети колико се два суседна гласа међусобно
прилагођавају и колико су велика та прилагођавања.
Видеће се ти прелазни делови код гласова односно транзиције, и нарочито
ће се добро видети код гласова који имају форманте. Када изговарамо
гласове положај говорних органа се стално мења и зато се акустичка
слика гласова стално мења. Често се тешко на снимку може одредити
где је граница између два гласа, где је граница између стационарног и
прелазног дела гласа.
Компоненте гласова које ми перципирамо спајају се и формирају гласовне
јединице а оне носе лингвистичку информацију.
Вокали имају мање информационо оптерећење. У принципу краћу
реченицу бисмо могли разумети иако бисмо чули само консонанте. Преко
вокала откривамо морфолошку компоненту исказа и они утичу на
формирање слогова. Зато нам је једнако важно да добро перципирамо и
вокале и консонанте.

21
Вокали. (А, Е, И, О, У)
Основну акустичку структуру вокала чине тонски
концентрати енергије тј. форманти. Од свих форманата најбитнија су
прва три па се у литератури обично дају подаци за та три форманта.
Понекад се дају само за два или за четири с тим што је тај четврти од
значаја као носилац допунских информација фоностилистичких а не за
идентификацију гласова. Форманти се обележавају са F1 F2 F3…полазећи
од најнижег по фреквенцији. Фреквенција првог форманта је повезана са
степеном отворености а другог са степеном померености
артикулације напред назад.
Тако најзатворенији вокал И , У имају најниже прве формант, а
најотворенији вокал А има највиши F1. Вокали И , Е су предњи вокали па
имају највиши F2, а највише је померен позади У па зато има најнижи F2.
И друге компоненте артикулације утичу на форманте. Лабијализованост
снижава све фреквенције.

Експлозиви (Б, П, Д, Т, Г, К)
Карактерише их одсуство шума у првом делу трајања гласа и појава шума у
другом делу трајања тог гласа; одсуство шума је резултат паузе коју ми
слухом не региструјемо, а која настаје услед прекида фонетске струје. Када
се шум појави он ће бити изразито кратак и за његово тачно препознавање
неопходна је вокалска транзиција која се појављује одмах иза тог шума;
њу увек слушамо како бисмо одредили тачно место појаве шума.
Сви звучни експлозиви имају основни тон а безвучни га немају.
(Фазе код праскавих/експлозива: 1. успостављање препреке, 2. трајање, 3.
моменат укидања препреке – нагли моменат праска)

Фрикативи (З, С, Ш, Ф, Х)
Фрикативни консонанти у акустичком смислу шум фрикатива је изразит и
по квантитету и по квалитету. (Код њих немамо преграду, већ сужење (све
време), шум је изразит и по трајању и по снази, протеже се од пошетка
до краја трајања фрикатива). Код неких фрикатива је интезитет слабији
(ф,х) али и код њих варира и зависи од позиције у речи и од самог
говорника.
Најважније је да код свих фрикатива шум траје од почетка до краја.
Код свих звучних фрикатива постоји основни тон.
Фрикативни парови З-С и Ж-Ш су веома слични парови али имају једну
велику разлику код Ш и Ж шум почиње на висини од 1600 Hz или 1800Hz
и иде до краја спектра, док код З и С тек на висини од 3000HZ и такође иде
до самог краја спектра.
(Шум има: дужину и висину на спектру.)

22
Африкате (Џ, Ч, Ћ, Ђ, Ц)
Акустичко стање африката показује да су они доиста
сливени гасови тј. да су комбинације елемената претходних двеју
група. У првом делу трајања африката нема шума а у другом делу
шум се јавља и има фрикативни карактер. Звучне африкате увек имају
основни тон.
(Успостављање препреке, нагомилавање ваздушне струје, успостављање
теснаца – као код фрикатива!)

Сонанти (Ј, В, Р, Л, Љ, М, Н, Њ, Р)
Основне акустичке одлике су стално присуство основног тона и
полувокалска (формантска ) структура. У току читавог спектра
виде се форманти.
Најбоље се уочава код гласова М, Н, Р и Л; нарочито у случајевима када
су ови гласови између 2 вокала или када су на почетку речи.
Тонски концентрати енергије се веома добро виде посебно у нижим
деловима спектра а шумни концентрати енергије су веома слаби и по типу
су или експлозивни или фрикативн и мање-више јасно се виде код сонанта
В, ако је он изговорен са посебном енергијом.
Сонант Р је по типу вибрант и на спектру се јасно виде кратки прекиди
звучања (испрекидана вокалска струја) а може их бити неколико, у
зависности од типа, колико траје глас или слог у коме је тај глас. Довољно
је да постоји и само један прекид па да глас Р буде препознатљив.

23
 10.Аудитивна перцепција (слушна перцепција)

Има два циља:

1)да омогући примање говорне поруке коју нам шаље саговорник

2)да контролише свој властити исказ по темпу,јачини и садржају

Обично се о звуку и примању звука говори са два становишта :

1.субјективно-психолошки где се звук дефинише као све оно што чујемо

слухом.
2. објективно-физички где се звук посматра као треперање, промена
стања честица у некој еластичној средини, у нашем случају је то ваздух.
Према њој, звук постоји и када га ухо не региструје.

У првом случају звук постоји иако га ми перципирамо, а у другом ако смо у

стању да створимо акустички утисак, односно да га перципирамо.
За нас је битна субјективно-психолошка дефиниција, зато што суд о
акустичности и квалитету доносимо на слушања ухом.

Треперање честица се преноси од извора треперања кроз еластичну

средину, а простор у коме се простиру звучни таласи назива се звучно
поље. Брзина којом се талас шири је брзина звука. Уобичајено је да се
настанак звука везује за тзв. пулсирајуцу сферу. То је кугла која
наизменично повећава и смањује запремину.
Том приликом се честице ваздуха потискују у свим правцима. Ово
значи да се мења густина ваздуха , она се смањује и повећава. Ова
појава се стално понавља па се кроз ваздух наизменино шире и једна за
другим таласи згушњавања и разређивања. Звук се може посматрати и као
промена положаја честица ваздуха, које трепере око свог равнотежног
положаја. Осим самог померања честица, посматрају се промене густине
звука. Честице које се померају имају брзину и убрзање, а промене густине
непосредно се везују за промену притиска. Промена притиска је оно што
ухо доживљава као звук. Размак између две суседне тачке највећег
згушњавања или разређивања честица ваздуха назива се таласна дужина.
Што звучни извор брже трепери то ће и таласна дужина бити мања. Она је
утолико мања што је већа фреквенција треперања извора звука
(фреквенција звучног таласа). Пошто је брзина звука у ваздуху 340
м/с звуку је потребно око 3микросекунде да пређе пут од једног метра. За
опсег гласа који прима људско ухо(20 до 20 000 Hz) то су таласне дужине
од 17м до 1,7 цм.
24
Уколико звук не наилази на препреке он се шири слободно. Звучни
притисак опада са повећањем удаљености. То значи да на 2 метра
удаљености од звука притисак је четири пута нижи него на удаљености од
1м а на удаљености од 4м притисак ће бити нижи 16 пута.

Природни звуци (говор, музика) сложени су и не могу се описати

једноставним променама звучног притиска као што су синусоиде.
Међутим, свако сложено хармонично треперање може се разложити на
коначан број супертонираних синусоидних треперања – То се зове
Фуријеова анализа. Синусоиде представљају чисте тонове, а сви
природни звуци су сложени облици.
Аудитивна перцепција се заснива на великој осетљивости уха и на
његовим реакцијама и на најмање промене притиска вазудха. Овај
притисак се мери јединицом која се назива микробар. У књизи се наводи
притисак од 2 десетохиљадита дела микробара. У другим литературама
се наводи опсег чујности од 10 на -16ти до 10 на -2 вати и ове две
вредности се зову праг чујности и праг бола. Исте ове вредности могу
се искзати јединицама субјективне јачине и тада износе 0-140 db.

Обим фреквенције које ми региструјемо ухом веома је велики.

Најнижа је 16Hz а највиша је 20 000Hz. Обим фреквенције који ми
производимо такође је веома велики; најнижа је 90Hz а највиша је
16 000Hz.
Mеђутим, нису све фреквенције једнако чујне. Ухо је најосетљивије на
фреквенцији од око 600-4000Hz изнад и испод ових фреквенција чујност
опада. Тако ми морамо неке врло ниске фреквенције вишеструко
појачавати да би оне звучале једнако јако као неке више фреквенције .
Рецимо, фреквенцију од 30Hz морамо хиљаду пута појачати да би она
звучала онолико јако колико звучи фреквенција од 1000 Hz.
Ми звук примамо логаритамски а не линеарно и зато постоји неколико
објективних разлика у висини тона и разлика које примећује наше
ухо. Рецимо, разлику између 100 и 200Hz (интервал између 100 и
200Hz) примамо различито у зависности од тога је ли то ниски или високи
регистар. У нижем регистру то се прима као октава али између 1700-
1800Hz (виши регистар) такође је 100Hz али ми њих не примамо ухом
као октаву него као дванаести део октаве (1 полутон).
Свака удвојена фреквенција у било ком регистру увек даје октаву,
тако да је октава између 50 и 110Hz и између 440 и 880Hz и између 1700
и 3400 Hz.

25
 11.Фонеме у континуалном говору - међусобна
прилагођавања

У природном говору који се обично назива везани, континуални,

нема фонема које се јављају ван неке целине. Има случајева када се
глас изговара изоловано као целина једне речи (Ооо! Шшшшшш!) али то
више није глас него кратка реч или кратак исказ.
Фонеме се јављају у саставу мањих/већих смисаоних целина; и у тим
целинама су у врло тесном контакту. Због тога долази до изузетног
прилагођавања једне фонеме другој. У току учења матерњег језика у
нашем памћењу се формира скуп тзв. циљних артикулација, за сваки глас
односно за сваку јединицу гласовног система.
Циљна артикулација је ментална слика одређеног положаја говорних
органа неопходних за стварање конкретног гласа, оваквој циљној
артикулацији једног гласа одговара циљна акустичка слика.

Основне одлике артикулације у континуалном говору су :

1. узајамно пресецање и преклапање артикулационих покрета суседних
гласова
2.непрекидно кретање и померање положаја органа у говорном
тракту.
Артикулациони покрет је сложено кретање говорних органа помоћу
којег се остварује циљна артикулација.
Он има три фазе :
1.почетна=екскурсија - у којој говорни органи прелазе из претходног
положаја у нови који ће довести до циљне артикулације.
2.стационарна=главна=најбитнија - у којој говорни органи задржавају
положај циљне артикулације.
3.завршна=рекурсија - у којој говорни органи из стационарне фазе
прелазе у фазу мировања или у фазу реализације следећег гласа.

У континуалном говору у великој мери се преклапају суседни

артикулациони покрети и многи њихови елементи постоје истовремено.
Догађа се понекад да се и у централном делу гласа опажају у понеким
особинама утицаји суседних гласова , понекад се и главна обележја
циљних артикулација веома модификују. Ови процеси се обично
називају КОАРТКУЛАЦИЈОМ. Део ових коартикулација не зависи од
26
говорника него је обавезан а то онда значи да се он манифестује у сваком
континуалном говору; други део зависи од говорника и његовог изговора и
ово се нарочито односи на нехајну, лабилну артикулацију где има много
редукције и најразличитијих промена.
Говорник регулише прецизност своје артикулације према потребама
конкретне комуникације и према својим схватањима говорне културе.

Коартикулациони процеси доводе до међусобног прилагођавања

фонема. Резултати могу бити двојаки:
1.модификација (делимично) прилагођавање.
2.алтернација (потпуно) прилагођавање.
Код модификације су променом обухваћени само прелазни
делови гласа резултат је изговорена варијанта и њу није могуце
изговорити ван датог контекста.
Код алтернација промена захватају и стационарни део, а као
резултат добијамо глас који већ постоји у систему и који можемо лако
изговорити и ван датог контекст. Ређе се догађа да је при модификацији
делимично захваћен и стационирани део гласа и тада се под повољним
условима и у дугом временском периоду може добити сасвим нова
фонема.
Ако као критеријум узмемо узрок видећемо да постоје комбинаторне,
прозодијске и позиционе адаптације. Комбинаторне су условљене
суседством са другим фонема, а позиционе местом на коме се налазе у
слогу. Прозодијске су по својој природи такође позиционе и односе се на
промене акцента и кванититета. Према врсти гласова који учествују у
промени постоје акомодације и асимилације.
Акомодација је међусобно прилагођавање гласова различитих
категорија (вокал-консонант).
Асилимилација је прилагођавање гласова истих категорија (вокал-
вокал).
Према смеру решења промена постоје регресије и прогресије.
1. прогресивне – поље, појас – поас – паас - пас
2. регресивна – врабац – врапца – врабца
двоје – вога – двојега – двоега – двоога - двога
Ако се рекурсија претходног поклапа са екскурсјом наредног то је
прогресивна промена, када први глас утиче на други. Ако ексукрсија
започне раније него што се завршава рекурсија онда је то регресивна
промена.
У живом говору имамо посла са непрекидним гласовним низом, а
изоловани глас је апстракција.
У континуалном говору је непрекидни гласовни низ са сталним
прилагођавањем и зато у говору постоји огроман број гласовних
27
варијаната. Ми успевамо да у том мноштву препознамо фонему зато што се
ослањамо на инваријантне особине. Врло дуго се чекало на добро
теоријско објашњење овог феномена.
Некада се мислило да постоје 2 различита типа гласова (Схтелунг)
да су то позициони и прелазни глас, а по другој теорији релевантни и
ирелевантни. Ово значи да су у неком тренутку гласови заустављени и
да онда преко читавог низа прелазних гласова они клизе до наредне
позиције= према овом објашњењу говор би био смењивање гласова.
Основна замерка ове теорије је да не могу постојати једни без других
али се једни сматрају важнијим. !!!
Ми данас схватамо фонему као јединство артикулационо-акустичког и
фонолошког аспекта што значи да постоји јединство стационарног и
транзитивног дела гласа.
Физиолошки фактори доводе до различитих прилагођавања а овој
тенденцији се супротставља друга тенденција која потиче од фонолошких
законитости које спречавају да се превеликим прилагођавањем наруши
целовитост фонеме или семантичка компонента исказа.

12.Појам обележја фонеме

Различите реализације гласа у говору увек се помало разликују; ово

значи да им је различита фонетска природа обележја; нека од тих обележја
су стална, што значи да је њихова природа изузетно зависна од услова
реализације. Фонеме се као функционалне јединице управо разликују по
сталним или конститутивним обележјима. Фонему чини укупност
конститутивних обележја. Стална обележја се реализују у свим фонемама
и у свим алофонима, међутим, карактер им није свуда исти.
Фонеме се међусобно могу разликовати по 1,2 или више обележја. У
језичком систему постоје обележја која су у стању да разликују 2 фонеме
које се иначе поклапају по свим осталим обележјима. Постоје и таква
обележја која карактеришу једну фонему али је ипак не разликују од
друге фонеме која би имала сва обележја иста (на пр. безвучност
фонеме П њу супротставља фонеми Б, међутим безвучност фонеме Х
њу не може да супротставља некој другој фонеми која би у свему
имала иста обележја зато што такве фонеме у српском језику нема и
зато што се различито третирају безвучност код П и безвуцност код
Х иако им је фонетска природа иста.)
Ако је конститутивно обележје неке фонеме у стању да њу супротстави
некој другој фонеми једнакој са првом по другим фонетским обележјима
онда се то обележје назива дистинктивно или диференцијално, а ако није
онда је то интегрално. Употребљавају се још и термини релевантна и
ирелевантна, неопходна и сувишна; при чему се последња два односе на
чињеницу да се нека обележја могу а нека не аутоматски предсказати
појавом оног другог обележја у пару. (Тако на пример појава
28
лабијализованости вокала аутоматски најављује њихову артикулациону
припадност задњем реду вокала).

13.Функционисање фонеме на синатагматском и

парадигматском плану

У говору се фонеме појављују у тзв. континууму. Да би се из овога могле

издвојити потребно је да се говорни низ подели на дискретне јединице. Та
процедура се назива фонетска сегментација. Као и све друге јединице у
језику и фонеме имају 2 вида постојања : у тексту и у систему и у вези са
тим постоје фонолошка синтагматика и фонолошка парадигматика.

Синтагматика- централна појава је позиција фонеме у саставу

већих јединица у која она улази (у састав морфеме, слога, фонетске
речи). Позиција се у целини дефинише као услов реализације фонеме у
смислу очувања идентитета. Постоје 2 типа позиције: један се односи на
место фонеме у крупнијој јединици у којој се она налази а други се
односи на различите реализације фонеме у зависности од конкретног
фонетског окружења. С функционалног становишта постоје јаке и слабе
позиције фонеме и то у вези са тим да ли ове позиције помажу или
отежавају функције вршења фонеме.

Парадигматика- заснива се на систему фонолошких опозиција а оне

се деле на 2 типа : дисјункције и корелације. Дисјункција је
супротставњаље по неким обележјима а корелације по 1 обележју.
Корелације чине језгро фонолошког система, обично пропорционално тј.
оне обухватају целе серије фонема (рецимо по звучности) и у многим
језицима су подложне тзв. неутрализацији (синтагматско укидање
супротстављености).
Функционално оптерећење опозиције се одређује двојако:
а)бројем минималних парова речи/морфема које се само по опозицији
разликују.
б)бројем позиција у синтагматском низу у којима се могу наћи неки
чланови неке опозиције.

29
Опозиције функционишу захваљујући скуповима бинарних парова
обележја, а њихову фонетску суштину чине артикулациона и акустичка
својства гласова.

14.Основни нивои организације говора

Постоје 2 основна нивоа организације говора:

1)сегментни (инхерентни)
2)супрасегментни
1)Сегментни - основни, базични ниво који подразумевамање или веће
сегменте састављене од гласова (гласовних низова)
2)Супрасегментни - подразумева надградњу у виду акценатских и
интонационих карактеристика говора.
Сегментни ниво је у основи самосталан, али ни један исказ се у природном
говору не појављује без оба нивоа. То значи да се сегментни ниво може
реализовати самостално али тада не звучи природно. Супрасегментни ниво
не можемо изговорити самостално већ једино заједно са првим.
На оба нивоа јављају се фонолошка обележја и она се према сегменту
који обухватају деле на 1)инхерентна 2)прозодијска.
Инхерентна обележја се манифестују на сегменту који није већи од
фонеме, а прозодијска на сегменту увек већем од фонеме.
Инхерентна: вокалност,звучност, прекидност.
Прозодијска: узлазност/силазност, дужина/краткоћа слога.

Исто обележје у једном језику може бити инхерентно, а у другом

прозодијско. Нпр. у немачком је дужина слога инхерентно, а у
балтичком и српском прозодијско обележје.

Сегментни ниво садржи јединице које се издвајају на основу

двојаке сегментације; дакле, и са ослонцем на план израза и са
ослонцем на план садржаја; у првом случају добијамо јединицу
формалног плана као што су фраза, фонетска реч, слог; а другом
случају-реченица,синтагма,реч,морфема.

30
Јединице из првог низа функционишу у односу на јединице другог низа као
њихове реализације у говору Супрасегментни ниво садржи јединице које
обухватају сегменте веће од гласа (слог, реч, синтагма,фраза). Зато се
прозодијска обележја дефинишу у односу на сегментне јединице које су им
подлога. Тако имамао прозодију слога,речи, реченице.

Књига му се није допала.

= фонетска реч (то није једна реч али звучи као да јесте)

15.Природа фонолоших обележа и могућости теоријске

систематизација
(према Трубецком и Јакобсону)

Први покушај систематизације типова опозиција припада Трубецком

и он их је класификовао на основу следећ три критеријума:
1. по односу дате опозиције према целом систему опозиција (пре свега
гледа се да ли се обележа која су заједнича датом опозиционом пару
срећ и код других чанова система. Ако се срећу - пропорционалне
опозиције, а ако не - изоловане опозиције).
2. по односу међу члановима опозиција: привативне опозиције - када
једна члан има, а други нема неко обележје. Члан који има то обележје-
маркиран а који нема- немаркиран. Градуелне опозиције када се
чланови опозиције разликују по истом обележју, али у различитом степену
заступљено. Еквиполентне опозиције - када су чланови једне опозиције
логички равноправни и када насупрот једном обележју прве, код друге
стоји неко друго обележје. П:Т као Ф:К
3. по обиму дистинктивне снаге: стална обележја- чланови опозиције су
способни да се разликују у свим позицијама (пример Р и Н- оралност-
назалност). Неутрализована обележја - у неким позицијама обележје губи
фонолошки значај (Ф у финалној позицији, звучни прелази у безвучни у
руском). Позиција у којој се ово догађа зове се позиција неутрализације и у
њој се појављује: архифонема (скуп оних динстиктивних обележја која су
заједничка за оба елемента у пару). Корелација – опзиција која има следећа
својства:
а) скуп обележја који је заједнички за оба цлана не сме се појавити још
негде.

31
б) пропорционална и привативна.

Јакобсон и други истраживачи су покушали да систематизацију Трубецког

дораде и да је усаврше. Тежећи поједностављивању, Јакобсон је хтео да све
типове опозиција сведе на инарне привативне опозиције. То значи да сваки
члан једне опозиције има једнозначно предвидив други члан. Због тога се
подела Трубецког на вокалност и консонантност развија код Јакобсона
на две опозиције : вокалност- невокалност, консонантност-
неконсонантност. Овај тип односа може везивати само елементарне
јединице које припадају двочланој категорији и због тога се опозитивна
вредност са фонеме преноси на обележје. Систематизација и Трубецког и
Јакобсона припадају сфери опште лингвистике, а када се примене не
конкретни језик подразумвају дораду. (несистематизацији Симића)

Ова систематизација се заснива на дванаест парова инхерентних,

дистиктивних обележја:

1. вокалност/невокалност
-На артикулационом плану имамо слободан
пролаз фонационе струје (уз треперање гласних жица).
-На акустичком плану стварање формантске структуре.

2. консонантност/неконсонантност
- На артикулационом плану- стварање препреке на путу фонационе струје.
- На акустичком пану - ствара се шум.

3. звучност/безвучност
-На артикулационом плану активност гласних жица
-На акустичком- стварање основног тона.

4. назалност/оралност
- На артикулациони план- спуштање задњег непца и ресице и отварање
пролаза фонационој струји кроз нос.
-На акустички план - Појављују се посебни нижи форманти.

5. компактност/дифузност
-На арикулационом плану- стварају се или у средњем или у задњем
делу усне дупље, а дифузни обавезно у предњем делу.
-На акустичком плану- код дифузних поларизовани по спектру , а код
компактних збијени у средини.
32
6. акутност/грависност
-На арикулационом плану- акутски гласови имају кратак резонатор широког
пресека, а грависни гласови издужен, узак резонатор
-На акустичком плану- преовладававање високих форманата код акутских,
а ниских код грависних гласова.

7. прекидност/непрекидност
-На артикулационом плану- прелаз из једне позиције у другу су нагли
код прекидних а код непрекидних је постепено.
-На акустичком плану- звучање прекинуто
паузом код прекидних, а код непрекидних тече од почетка до краја.

8. стридентност/благост
-На артикулационом плану- стридентни гласови имају јаку препреку а
благи немају.
-На акустичком плану- Стридентни имају већи интезитет шума него благи.

9. глотаризираност/неглотаризираност (преградност/непреградност)
-На артикулационом плану- стварање препреке на самим
гласним жицама.
-На акустичком плану- енергија згуснута у времену.
10. напетост/ненапетост
-На артикулационом плану- напете фонеме имају јачи мишићни тонус при
артикулацији од ненапетих.
-На акустичком плану- код напетих интезитет је изразит и у спектру и у
времену.

11. дијезност/недијезност (повишеност/неповишеност)

-На артикулационом плану- дијезни гласови се изговарају уз сужење у
средишњем делу усног резонатора (тврдо непце).
-На акустичком плану- дијазни гласови имају више фреквенције у односу
на недијазне(најчешће код палатализираних гласова-Љ,Њ)

12.бемолност/небемолност (лабијализованист/нелабијализованост)
-На артикулационом плану- бемолни гласови се изговарају уз сужење
излазног отвора усне дупље (самих усана).
-На акустичком плану- сви бемолни гласови имају снижене фреквенције у
односу на небемолне гласове (најчешће код лабијализованих гласова У,В)

33
 16.Дистиктивна знаковна функција гласа

Говорне целине којима се остварује комуникација различитог су

обима. Најмања јединица говора се назива исказ - минимални скуп
гласова који може у некој говорној ситуацији да пренесе потпуну
информацију. То је најчешће реченица,а може да буде и мања целина
( само реч; реч у тој истој функцији; само узвик). Свака гласовна целина
помоћу које се два исказа разликују врши динстиктивну функцију.
Две речи се могу међусобно разликовати :
А.На сегментном нивоу:
а) Сви гласови су међусобно различити (сит-мед),
б) Различита је количина гласовних јединица (лук-плуг),
г) Различит распоред јединица (дар-рад),
д) Само један глас различит (сам-сат).
Б.На супрасегментном нивоу речи које имају исти гласовни састав могу
имати :
а) Различит акценат (купити-купити),
б)различито трајање постакценатских слогова (јабука-јабука)
различит акценат и различито трајање постакенатских слогова ( ради-
ради) ; једна реч има а друга уопште нема акценат (Зими је дошао крај.
-Крај пута расте дрвеће.)
В. И на сегментном и на супрасегментном нивоу
34
 номинатив: рука / акузатив: руку
Врсте дистиктивних функција:

1.опозиција- дистинкција међу гласовима двају исказа (рад и ред).

А(компактан):Е(дифузан)
Опозиција је посебан вид парадигматских односа и она је разликовна
функција међу гласовима двају исказа.
2. контраст- дистинкција међу гласовима истог исказа који су у
контакту .Контраст је посебан вид синтагматских односа. (рад) Р:А
Р(прекидно):А(непрекидно)
Да би језички знаци функционалисали мора им се обезбедити и њихова
целовитост и добра препознатљивост. То се врши знаковним функцијама :
1. формативна ТИМ-МИТ = РЕДОСЛЕД!
2. демарктивна (делимитативна) = МЕЛОДИЈА!
Формативна је способност гласовног склопа да тачно одређеним
линеарним распоредом гласова уобличи знак. Демарктивна
подразумева да неко обележје гласовног склопа има способност да
означи место где се налази у већој целини, односно да покаже границу
између два сегмента. Различити језици имају различита средства за
обележавање ове функције. Најбоље средство је акценат; руски не
користи акценат и зато има обезвучавање на крају речи; у српском се
комбинују акценат, невршење гласовних промена, чување граница у
полусложеницама, интонација.
Формативна: НÁНОС – дугоузлазни акц. – да следи још један слог
Демаркативна: НА НÔС – дугосилазни акц. - слог испред не припада речи.

17.Принципи фонолошке дистрибуције фонеме

Под дистрибуцијом подразумевамо правила распореда јединица гласовног

система у конкретном јзику. У зависности од правила, на синтагматском
плану ће се остварити линеарна сукцесија, а на парадигматском плану
фонеме ће имати различиту функионалну вредност у зависности од
правила. На који год начин да дођемо до података доћи ћемо до закључка
да се сви гласови не појављују једнако често у језику и да и чести гласови
нису једнако заступљени у свим позицијама. Не срећу се једнако често у
свим комбинацијама. Уколико неки глас може да се у било којој позицији и
у комбинацији са било којим гласом из система и то и као први и као други,
онда је реч о слободној дистрибуији. Ако глас не може све ово, онда је реч
о ограниченој дистрибуцији. ТЛ, ВЛ, КЛ.
Сви примери показују да неједнака функционална оптерећеност појединих
глласова сведочи о различитом дистрибуционом оптерећењу у језику.
Сваки језички корпус на коме проверавамо законитости дистрибуције
показаће какав је однос између реализованих и потенцијалних гласовних
комбинација. То значи да врло често не можемо наћи пример за неку
комбинацију, али да осећамо да је потенцијално могућа. Када су овакви
случајеви у питању, онда конкретне гласовне комбинације не
35
сматрамо дистрибуционим оптерећењем, већ резервом потенцијала.
Број потенционалних комбинација већи је од броја реализованих. Што је
језички корпус већи, већи је број реализованих комбинација.
Као први у низу може доћи било који први консонант осим Ф и Ш. Од
сонаната могу само три: М, Б, Р. Као други у низу могу сви консонанти и
сонанти сем Џ.
Чешће је безвучни први. Најчешћа комбинација је прекидни консонант
плус сонант. Врло је ретка комбинација са два прекидна консонанта.
Прекидни плус непрекидни = ПС, ПШ, ЧВ, ЧЛ.
Као други у групи, најчешћи гласови су сонанти, затим експлозивни,
ређе фрикативи и африкате.
Без обзира на корпус дистрибуције, увек се јасно виде његова два дела, где
први део чине домаће речи, а други стране заједно са оним које су
комбинација страних и домаћих елемената у њима. Фонд домаћих речи се,
према условима, дели на неусловне (могу се наћи и у оквиру једне фонеме)
и условљене комбинације.
Условљене налазимо на граници двеју фонема (основа плус наставак).

18.Фонологија слога. Слог и морфема

Слог је фонетска јединица коју су говорници у стању да препознају у

већини случајева већ на интуитивном нивоу. Он је јединица формалног
плана (лишена је знацења) и с фонетске тачке гледишта има
карактеристичну структуру. Неки елементи те структуре су универзални, а
неки су специфични за поједине језике. Слог представља сегмент
састављен од једног или више гласова, најчешће већи од гласа, а мањи од
речи и функционише као јединствена изговорна целина.
Правила интуитивне поделе на слогове ( тиме влада сваки говорник)
заснивају се на законитостима по којима се у језику прави фонетски низ, па
се зато посматра и као фонетска и као фонолошка јединица. Артикулација
слога није механички збир артикулација појединацних гласова, него је то
врло сложени комплекс покрета подстакнут неурофизиолошким
командама. Овако се стварају тзв. правила коартикулације. То су правила
преклапања артикулације суседних гласова (кућа,сутра). Физиолошки
гледано, слог је најмањи сегмент у току чијег трајање и опада и расте
талас фонационе струје, а на акустичком плану овоме одговара
36
опадање и раст сонарности.
Овај импулсни принцип организације гласовног низа заснива се на
карактеристичном комбиновању гласова чију идеалну варијанту
представља низ -CSVSC.(консонант, сонант, вокал, сонант, консонант)
У реалним ситуацијама појављиваће се само делови ове схеме SV,CV. Они
су у складу са импулсним принципом , а појављиваће се у разним језичким
комбинацијама које нису са овим у складу.

19.Фонетско посматрање слога

Постоје више фонетских теорија које објашњавају слог и свака ставља у

центар интересовања неке од елемената два приступа настала у првој
половини 20. века.
Следеће теорије:
1. Импулсна или моторична теорија слоготворности (експираторна)
Полази од артикулационих елемената и сматра да сваки слог прати
повећање ваздушног притиска па тако сваком слогу одговара по једна
импулс фонационе струје. Замерке: Некад је тешко одвојити два импулса,
нарочито ако су два вокала једна поред другог.
Ова теорија се заснива на количини артикуларног напона потребног за
изговарање слога. У неким случајевима нема поклапања слога и
експираторног импулса него се неколико слогова изговара једним
импулсом. Због недостатака била је скоро одбачена, али када је дорадио
Стетсон она се поново појавила и постала доста распрострањена у
школској пракси.
37
2. Јасперсова теорија проминенције- истакнутост, уочљивост по некој
особини, упадљивост-теорија сонорности- разрадио је и популарисао
Јесперсон. Он полази од аудитивне перцепције и као критеријум на основу
кога се гласови групишу у слог узима ниво сонорности. Тако се у слогу
налазе гласови максималне сонорности (вокали), гласови средње
сонорности (сонанти), гласови минималне сонорности (звучни
консонанти), и гласови без сонорности (безвучни консонанти).
Центар сонорности је глас који у датом склопу има највећи ниво.
Представља гласовно језгро, а остали гласови у том склопу су периферни
део. Вокали су увек слоготворни (силабици) прави консонанти су увек
неслоготворни (асилабици), а сонанти се понашају различито од гласовног
склопа (неутрални).
Замерке:
Само узима сонорност као једини критеријум који обезбеђује
проминенцију слога. Према овој теорији сваки глас би могао бити
слоготворан, а ми знамо да прави консонанти то не могу. За многе
случајеве нема једнозначних решења него се размишљамо како да делимо
на слогове (прстен). Ми се често и при интуитивно колебама (лопта). Неки
научници су пробали да споје ове две теорије и говорили су да постоје
експираторни и сонорни слогови, да у неким језицима имамо и једне и
друге а у некима само једне. Неки су покушали за потребе праксе да
поједноставе ове теорије а неки су стварали нове теорије и комбиновали
их са првом.

20. Обликовање елементарних прозодијских јединица –

компоненте интонације

Када артикулишемо различите елементе, као што су слогови, речи и

реченице, наш изговор варира у погледу висине основног тон и у погледу
јачине, трајања и боје. На овај начин се стварају прозодијска обележја
говора. Она се могу реализовати на сегментима који, по обиму, одговарају
речима и то је део прозодије који се зове АКЦЕНТУАЦИЈА.
Ова обележја се могу реализовати и на сегментима већим од речи, а то се
назива ИНТОНАЦИЈА.
1.ВИСИНА ТОНА је најчешће коришћено прозодијско средство у већини
језика у свету. Овде је реч о промени висине основног тона (Fo), при чему
се не мењају фреквенијиски односи у формантској структури гласова.
На овај начин се добијају тонске опозиције (високо-ниско; узлазно-
силазно) и обе ће бити коришћене и у акцентуацији и у интонацији.
38
2. ИНТЕНЗИТЕТ је битна компонента прозодије и њених јединица и на
основу његових различитих промена стварају се, такође, различите
опозиције и на нивоу речи и на нивоу реченице. На нивоу речи, слогови
контрастирају по јачини и једни према другима стоје као наглашени и
ненаглашени. Сличне ствари се догађају и на нивоу реченице. У реченици
се, пре свега, на овај начин постиже хијерархизовање елемената и ствара
се логички акценат. То је показивање онога што је више и мање важно.
3. ТРАЈАЊЕ (ПРОМЕНА ТЕМПА) такође ствара опозицију. Основне су
две опозиције: ДУГО – КРАТКО; УБРЗАНО – УСПОРЕНО. Оне
функционишу и у акцентуацији и у интонацији кратких акцената, односно,
важних и неважних делова реченице.
ПАУЗА је као компонента интонације специфична, јер је каратерише
одсуство говорног сигнала. Тада и тон и интензитет падају на нулу. Зато се
пауза описује као део интензитетске компоненте, али боље се дефинише
као део темпоралне компоненте јер има трајење. Пауза је различита.
Понекад је уопште нема, и њене функције врше друге компоненте,
например тонска. Изразито дуге паузе везане су за ХЕЗИТАЦИОНЕ ПАУЗЕ,
оне немају лингвистички значај и не носе информацију.
4. БОЈА (ТЕМБР) се користила много у стварању елемената сегментних
нивоа (за формирање основне структуре гласова са формантним
карактеристикама) и зато је њена употреба у понечему ограничена;
посебно на нивоу речи. У интонацији се користи боја, али ту не преноси
основну информацију, већ допунске, а многе су ванлингвистичке. Тако се,
врло често, преносе расположења, умор, радост, љутња, иронија.
Најмања јединица која се ствара на прозодијском плану је АКЦЕНАТ. Сам
термин акценат је вишезначан и може се односити на пет ствари:
1. Истицање слога
2. Истакнутост речи у реченици (логички акценат)
3. Ознака којом се означава истакнутост слога у речи
4. Односи се на утисак који оставља дикција странца (говор с
акцентом)
5. Пренесено значење којим се указује на пажњу посвећену једном
питању.
Под акцентом се подразумева издвајање и истицање неких делова говора,
најчешће слога, чиме они постају другачији од непосредно суседних и
контрастирају према њима. О истицању слога се говори у акцентуацији, а
речи у интонацији. Оваква истицања се постижу посебним поступцима,
који подразумевају повећање мишићног тонуса и постизање изразите
јачине фонационе струје концентрацијом на појединим слоговима у речи.
Такав удар фонационе струје, назива се ФОКУС.
Удар на једном слогу назива се ИКТУС, а акценат који се ствара обично се
зове ЕКСПИРАТОРНИ. Ово је најчешћи тип акцента, али није једини.
ИКТУСУ се може придружити и ТОН и тада у акустичком утиску
преовладава тонска компонента. Тон може бити виско и низак, узлазан или
силазан. Акценат који има промену висине тона назива се музички
(тонски). Промена висине тона постиже се променом режима рада гласних
39
жица. Код код улазних морају да убрзају треперење, а обрнуто је код
силазних. Српски језик има тонску акцентуацију. Осим тона, српски
језик има још једну компоненту, а то је ВРЕМЕНСКА (ТРАЈАЊЕ). Тако
разликује опозицију ДУГ-КРАТАК. У српском језику се по трајању
разликују постакцентски слогови, неки су дуги, а неки нису. Све што се
тиче трајања назива се квантитет, а тона квалитет.
ЗИМА ЗИМА
У многим језицима акценат је везан за неки од слогова у речи и
не помера се, а код неких језика је слободан, може се налазити на
било ком слогу, и може да мења место у речи у њеној парадигми
(живот, живота). Српски језик има релативно слободан акценат.
Силазни су везани за први слог, а узлазни су слободни. У
српском језику акценти често мењају место у парадигми. Због
свега овога, дистрибуција акцената у српском је сложена. Неки
сматрају да су експираторни новији и да су, у многим језицима,
заменили некадашње тонске акценте. Данас је мало језика који
имају тонски акценат. У Европи су то српски, литавски, шведски,
а ван Европе кинески, неки језици југоисточне Азије и малајско-
полинезијске групе.

Функције интонације

Постоји 5 основних функција интонације:

1. СЕГМЕНТАЦИЈА
2. КОНСТРУКТИВНА Ф-ЈА
3. КУЛМИНАТИВНА Ф-ЈА
4. ЕКСПРЕСИВНА Ф-ЈА
5. КОМУНИКАТИВНА Ф-ЈА

1.ФУНКЦИЈА СЕГМЕНТАЦИЈЕ – сегменти различитог обима и

карактера стварају се паузом, понекад је могуће без паузе, тада тонска
40
компонента преузима улогу паузе; тон на крају сегмената расте или се
нагло прелази из једног сегмента у други.

2.КОНСТРУКТИВНА ФУНКЦИЈА – у тесној је вези са функцијом

сегментације јер фрагменти добијени сегментацијом поседују семантичко
јединство, а оно тражи спољашњи прозодијски облик.

3.КУЛМИНАТИВНА ФУНКЦИЈА – садржи више њих:

а) исказивање чврстине везе међу сегментима, основно средство је дужина
паузе.
б) успостављање хијерархијског односа између делова исказа; овим се
прави логички акценат (најчешће се постиже интензитетском
компонентом).

4.ЕКСПРЕСИВНА ФУНКЦИЈА – реализује се уз учешће тонске и

тебралне компоненте у различитим говорним ситуацијама када је потребно
пренети и допунску информацију, некада лингвистичке, некада
ванлингвистичке. Ова функција долази до изражаја посебно када се
саопштава стање или различито расположење говорника.

5.КОМУНИКАТИВНА ФУНКЦИЈА – остварује се помоћу успостављених

мелодијско-ритмичких образаца помоћу којих се преносе информације о
комуникативном аспекту исказа. Помоћу ове информације можемо
препознати комуникативни тип исказа, а да не морамо знати његов садржај.

МЕЛОДИЈСКИ МОДЕЛИ

1.ОБАВЕШТАЈНЕ РЕЧЕНИЦЕ – благи успон на почетку, затим

кулминацијом која се најчешће реализује до 1/3, најчешће до ½ реченице и
зати опада до краја.

Данас је леп и сунчан дан.

Ако је реченица дуга или сложена може се појавити више мелодијских

врхунаца.

41
 Ако имаш времена, можемо и пешице.

На мелодију реченице донекле утиче појава логичких акцена и изразито

изговарање акцената речи.

важи = важи; Стигла је Марија. – нема изненађења.

2.УПИТНЕ РЕЧЕНИЦЕ – код њих постоји више модела у зависности од

тога да ли садрже лексички знак упитности и у зависности од дужине.
а) Са лексичким знаком упитности (КО;ШТА;ГДЕ) имају врхунац на самом
почетку (на упитној речи), после тон нагло опад до краја речи.

Ко је то рекао?

Ако је о упитној речци ''ли'' врхунац је на претходној речи, ''ли'' не носи

акценат.

Хоћеш ли доћи?

б) Без лексичког знака упитности морају имати логички акценат и

кулминација је бас на њему. Ако је реченица веома кратка, врхунац је на
акцентованом слогу. Ако је веома кратка и уз питање се исказује и чуђење,
тон остаје висок, готово до краја.

Марина? Ја?!

3.УЗВИЧНЕ РЕЧЕНИЦЕ – имају мелодију која личи на обавештајну само

је у вишем регистру. (за 1цм, 1½цм изнад линије за обавештајну)

Допутовала је!

- Сигнал завршности – спуштање тона на крају неког сегмента.

- Сигнал незавршености – успон фреквенције основног тона на крају
сегмента, после њега се очекује наставак.

Реченична мелодија неутралише мелодију акцената на почетку и крају

реченице, док у медијалној позицији узлазност и силазност акцената јасно
долази до изражаја.

Ако почнемо на време, све ћемо завршити.

Купили смо свеске, гумице, оловке и лењир.

42
 Спремамо се да идемо у биоскоп.

Хоћеш ли са нам. Идеш?

Нећу. Да сте ме раније звали, пошао бих.

Где ћеш?

Идемо на вежбе, па после у библиотеку, па кући.

У библиотеку?!

21.Фонетска природа и фонолошки аспект наших акцената

Фонетска природа наших акцената изучава се више Мазенг--Сан

Петерсбург-1876.-на немачком језику рад о српским акцентима. Далеко од
наше језичке територије упознао је четири
субјекта којима је српски био матерњи језик. Записао је своје утиске
43
нотном графијом. По поузданости слуха и прецизности он је најбољи
представник музичког представљања акцента. Описао је силазне
акценте онако како су их касније описали други истаживачи, али је
описујући узлазне дошао до закључка који су деценијама изазивали
полемику. Ти његови описи су познати као теорија о двосложности наших
узлазних акцената. Он је сматрао да се његови српски и хрватски
субјекти разликују а да су код свих узлазни акценти двосложни. То значи
да тонско кретање захвата и акцентовани слог и наредни ; он наводи
примере у којима тон у постакцентатском слогу или остаје на
постигнутој висини или и даље расте. То су примери у којима је читав
други
слог висок као и први или чак и виши и експираторна страна по Мазенгу
обухвата 2 слога и често је на другом изразитија.

Мазенгову теорију прихватили су углавном страни научници али и

неки наши. Истовремено је било и много оспоравања од стране наших
научника који су полазили од својих акустичких утисака и свог језичког
осећања. Међу научницима с почетка 20 века који су дошли до теорија
о једносложности узајамног акцента—Бранко Милетић и Александар
Белић ( 60их година)
А. Белић описује наше акценте овако:
–за силазне каже да им паралелно опадају и тон и енергија а за узлазне
каже да им то расте у току акцентованог слога а енергија прати тон до
половине ,после тога опада; постакцентовани слог има опадајући тон.
Главни елемент тог акцента Белић сматра експираторну снагу тј. јачину
и истиче да је сва јачина концентрисана на акцентованом слогу и зато је
теорија о двосложности неприхватљива.
Нова истраживања се заснивају углавном на анализи сонограма а
ређе на акустичком утиску. Два рада су значајна : један је обимни
рад Илзе Лехисте и Павла Ивића а други је рад Пеце Асима и Петра
Правице.
Оба рада су рађена потпуно истом методологијом тј. Сонограмима.
У оба рада научници истог профила један филолог и један електротехничар
а дошло је до потпуно супротних резултата.
П. Ивић испитивао свој говор и као допуну говор 12 помоћних субјеката
из Војводине, а Асим Пецо говор својих субјеката из Херцеговине. У
целини гледано Ивић се слаже са Мазенгом а Пецо са Белићем.

Ивић пише да опозицију између два кратка акцента ствара тонска висина
другог слога; она је у слогу после краткоузлазног виша или иста као у
акцентованом , а у слогу после краткосилазног она је нижа него у
акцентованом. Дугоузлазни акценат има јасан узлазни тон а
краткоузлазни нема . Интезитет се не сматра фонолошки релевантним већ
44
квантитет четири вокалске боја.
Пецо сматра да је битно тонско кретање у акцентованом слогу И
оно се ту завршава .Ако И прелази у наредни слог то је свега неколико
стотих делова секунде трајања сугласника а никада то није цели слог .

Висина постакценатског слога је увек нижа од завршног сегмента

узлазног акцента.
Фонетски гледано постоје три говора Војводине, Шумадије И
мешовити ( источно-босански И западно-босански). Субјекти су били са
целе територије СФРЈ: Шумадија , западна Србија, Београд, источна
Херцеговина , северна ЦГ, источна И западна Босна. Истраживање је
показало да у фонетском смислу не постоји јединствен тип узлазног
акцента, него постоје три групе :
1. шумадијски И херцеговачки тип- у њима је потпуно извршен
процес новоштокавског преношења акцента. Узлазност јасно
изражена И код кратког И код дугог , експираторна снага већа на
акцентованом слогу.
2. војвођански И београдски тип- узлазност је слабија; краткоузлазни
има колебљив тон а у Београду је исто раван; постакцентаски слог
је виши ,понекад није ни повезан са првим слогом већ представља
скок навише. Импулс често није пренесен И то значи да овде
процес новоштокавског преношења није извршен до краја.
3. говори прелазног типа- западно-босански имају јасну узлазност
И доследно пренесен импулс на први слог (као прва група) а
источно-босански имају колебљив импулс И не изразиту узланост
(као друга група)
Све ово значи, да фонетски гледано имамо два типа узлазних
акцената а у фонолошком погледу немамо јединствени фонолошки
релевантан елемент. У првој групи релевантно је само тонско кретање
у акцентованом слогу а у другој фонолошки је релевантна разлика
између тонског нивоа акцентованог И постакцентованог слога. И
једно И друго звучи као узлазно.

45
46