Вы находитесь на странице: 1из 70

С о ц и ј ал и с т и ч к а Ф е д е р а т и в н а Р еп у б л и к а Ј г о с л ав и д а

ОСНОВНА ГЕОЛОШКА КАРТА


1:100 000

ТУМАЧ
за лист

ВРНЊЦИ
К 34-18

Београд 1973.
РЕДАКЦИОНИ ОДБОР

Проф. др Димитријевић Милорад


Проф. др Карамата Стеван
Др Сикошек Борис
Др Веселиновић Добра

Издаје Савезни геолошки завод, Београд.


Штампано у тиражу од 500 примерака као саставни део примерка листа карте са
којим се пакује у пластичну футролу.

Штампа „ПРИВРЕДНИ ПРЕГЛЕД", Београд, Маршала Бирјузова 3.


КАРТУ И ТУМАЧ ИЗРАДИО:

ЗАВОД ЗА ГЕОЛОШКА И ГЕОФИЗИЧКА ИСПИТИВА ЊА


БЕОГРАД
1966.

Аутори карте: МИЛАН УРОШЕВИЋ, ЗОРАН ПАВЛОВИЋ, МИОДРАГ КЛИСИЋ,


ТОМИСЛАВ БРКОВИЋ, МИОДРАГ МАЛЕШЕВИЋ, СРЕТЕН
ТРИФУНОВИЋ, са сарадницима-наведе-ним у уводу тумача.

Тумач написали: МИЛАН УРОШЕВИЋ, ЗОРАН ПАВЛОВИЋ, МИОДРАГ КЛИСИЋ,


МИОДРАГ МАЛЕШЕВИЋ, МИРЈАНА СТЕФАНОВИЋ, ОЛИВЕРА
МАРКОВИЋ, СРЕТЕН ТРИФУНОВИЋ
САДРЖАЈ
УВОД...............................................................................................................................................................6
ГЕОГРАФСКО-МОРФОЛОШКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ........................................................................7
ПРЕГЛЕД РАНИЈИХ ИСТРАЖИВАЊА.................................................................................................9
ПРИКАЗ ОПШТЕ ГРАЂЕ ТЕРЕНА.......................................................................................................11
ОПИС КАРТИРАНИХ ЈEДИНИЦА.......................................................................................................17
МЕТАМОРФНИ КОМПЛЕКС............................................................................................................17
МЕТАМОРФНЕ СТЕНЕ РАДОЧЕЛА И ЧЕМЕРНА.........................................................................17
АМФИБОЛСКЕ СТЕНЕ (А)...........................................................................................................................17
СЕРИЈА СЕРИЦИТСКО-ХЛОРИТСКИХ ШКРИЉАЦА (F)...........................................................18
КАЛКШИСТИ И МЕРМЕРИ (М)..................................................................................................................18
МЕТАМОРФИСАНИ ДИЈАБАЗИ (ββ).........................................................................................................18
МЕТАМОРФНЕ СТЕНЕ ГОЧА, ЖЕЉИНА И БАЊСКОГ КОПАОНИКА......................................19
СЕРИЈА СЕРИЦИТСКО-ХЛОРИТСКИХ ШКРИЉАЦА.............................................................................19
И МЕТАМОРФИСАНИХ ПЕШЧАРА (F).....................................................................................................19
ХЛОРИТ-ЕПИДОТ-АКТИНОЛИТСКИ ШКРИЉЦИ И МЕТАБАЗИТИ (Sepak)......................................20
КАЛКШИСТИ, МЕРМЕРИ И МЕРМЕРИСАНИ КРЕЧЊАЦИ (М)............................................................20
УЛТРАБАЗИЧНИ МАГМАТИТИ........................................................................................................21
ГРАНИТОИДИ ЧЕМЕРНА..................................................................................................................23
КОНТАКТНО-МЕТАМОРФНЕ СТЕНЕ ЧЕМЕРНА..........................................................................24
ГНЈСЕВИ И БИОТИТСКИ ШКРИЉЦИ (G + Sb).........................................................................................24
БИОТИТСКИ ФИЛИТИ (Fb).........................................................................................................................25
ТРИЈАС.................................................................................................................................................25
ТРИЈАС УОПШТЕ (Т?).......................................................................................................................25
ДОЊИ ТРИЈАС (Т1).............................................................................................................................26
СРЕДЊИ ТРИЈАС (Т2).........................................................................................................................26
ПОРФИРИТИ (αТ2).........................................................................................................................................26
ДИЈАБАЗ-РОЖНАЧКА ФОРМАЦИЈА (Ј2,33).....................................................................................27
ГАБРОВИ (ν).........................................................................................................................................28
ГАБРО-ДИЈАБАЗИ (υββJ2,33)..........................................................................................................................28
ДИЈАБАЗИ (ββJ2,33)..........................................................................................................................................28
КРЕДА (К).............................................................................................................................................29
ДОЊА КРЕДА.......................................................................................................................................29
ВАЛЕНДИН-ОТРИВ (К11+2)............................................................................................................................29
БАРЕМ-АПТ (К13+4).........................................................................................................................................32
АЛБ-ЦЕНОМАН (К1,2)....................................................................................................................................34
ГОРЊА КРЕДА.....................................................................................................................................34
СЕНОН (К32).................................................................................................................................................... 34
ТЕРЦИЈАРНИ МАГМАТИЗАМ...........................................................................................................35
ВУЛКАНИТИ........................................................................................................................................35
ДАЦИТО-АНДЕЗИТИ (αqα)..........................................................................................................................35
ПИРОКСЕНСКО-АМФИБОЛСКИ АНДЕЗИТИ..........................................................................................36
ЛАМПРОАНДЕЗИТИ.....................................................................................................................................36
ПИРОКЛАСТИТИ (Өαqα)..............................................................................................................................36
ПРОМЕНЕ У АНДЕЗИТИМА..............................................................................................................37
НЕОГЕН (Ng)........................................................................................................................................37
СЕДИМЕНТНО-ВУЛКАНОГЕНА СЕРИЈА (М1?).............................................................................37
МИОЦЕН (М)........................................................................................................................................38
ГРАДАЧКО-БАЉЕВАЧКИ БАСЕН..............................................................................................................38
УШЋАНСКИ БАСЕН.....................................................................................................................................39
ГРАНИТОИДИ.....................................................................................................................................39
ЖЕЉИНСКИ МАСИВ.........................................................................................................................40
КОПАОНИЧКИ МАСИВ.....................................................................................................................41
МАЊЕ ГРАНИТОИДНЕ МАСЕ..........................................................................................................42
ЖИЧНИ ПРАТИОЦИ ГРАНИТОИДА...............................................................................................43
АПЛИТИ И ПЕГАМЕНТИ (ρ+φ)...................................................................................................................43
ЛАМПРОФИРИ (λ).........................................................................................................................................43
ГРАНОДИОРИТПОРФИРИ И КВАРЦДИОРИТПОРФИРИТИ (η)............................................................44
ДИОРИТПОРФИРИТИ (η).............................................................................................................................44
СТАРОСТ И ОДНОСИ ГРАНИТОИДА..............................................................................................44
КОНТАКТНО-МЕТАМОРФНЕ СТЕНЕ КОПАОНИКА И ЖЕЉИНА.............................................45
СКАРНОВИ И ПИРОКСЕНСКИ КОРНИТИ................................................................................................45
ПРОДУКТИ КОНТАКТНЕ МЕТАМОРФОЗЕ И МЕТАСОМАТОЗЕ ХЛОРИТСКО-СЕРИЦИТСКИХ
ШКРИЉАЦА И ЕТАМОРФИСАНИХ ПЕШЧАРА......................................................................................46
ПРОДУКТИ КОНТАКТНЕ МЕТАМОРФОЗЕ СТЕНА ХЛОРИТ-ЕПИДОТ-АКТИНОЛИТСКЕ
АСОЦИЈАЦИЈЕ И МЕТАБАЗИТА................................................................................................................46
КОНТАКТНО-МЕТАМОРФНЕ ПРОМЕНЕ У ДАЦИТО-АНДЕЗИТИМА................................................46
ГОИЊИ МИОЦЕН, ДОЊИ ПЛИОЦЕН (М, РL)...............................................................................47
КВАРТАР (Q)........................................................................................................................................47
ТЕКТОНИКА............................................................................................................................................49
МОНОКЛИНАЛА РАДОЧЕЛА И ЧЕМЕРНА....................................................................................49
ДИСЛОКАЦИЈЕ МОНОКЛИНАЛЕ РАДОЧЕЛА И ЧЕМЕРНА.................................................................50
УЛТРАМАФИТСКИ КОМПЛЕКС......................................................................................................50
ГРАДАЧКО-БАЉЕВАЧКИ БАСЕН....................................................................................................52
ЖЕЉИНСКО-КОПАОНИЧКИ АНТИКЛИНОРИЈУМ....................................................................52
ДИСЛОКАЦИЈЕ ЖЕЉИНСКО-КОПАОНИЧКОГ АНТИКЛИНОРИЈУМА.............................................53
РАСИНСКО-ТОПЛИЧКИ СИНКЛИНОРИЈУМ..............................................................................54
ЗАПАДНОМОРАВСКИ РОВ...............................................................................................................54
ПРЕГЛЕД ПОЈАВА МИНЕРАЛНИХ СИРОВИНА...........................................................................55
МЕТАЛИ................................................................................................................................................55
НЕМЕТАЛИ..........................................................................................................................................56
ЛЕЖИШТА УГЉА...............................................................................................................................57
ГРАЂЕВИНСКИ МАТЕРИЈАЛ...........................................................................................................59
ИСТОРИЈА СТВАРАЊА ТЕРЕНА........................................................................................................60
ЛИТЕРАТУРА..........................................................................................................................................62
УВОД

Терен листа Врњци картиран је, са дужим прекидом, од 1958. до 1964. године. 1958. године
картирани су листови Врнщи 53 и 54, и написани тумачи за карте размере 1 : 25 000. У
току 1962. године картирани су западни део листа Врњци 52 и источни део листа Врњци
51, а 1963. године западни део листа 51 и источни део листа 52. Током 1964. године вршена
су извесна мања, допунска испитивања.
У теренским радовима учествовали су Милан Урошевић, Зоран Павловић, Миодраг
Клисић, Томислав Брковић, Миодраг Малешевић и Сретен Трифуновић.
У изради геолошке карте 1 : 25 000 појединих делова овог терена и писању тумача за ту
карту учествовали су, првих година, уз троицу првонаведених и Драган Драгић, Братислав
Марковић и Миладин Милисављевић. Детаљнија геолошка истраживања — картирање
појединих подручја у размери 1 : 10 000 обављали су последњих година Илија Мићић,
Милутин Кандић, Федор Пифат, Велислав Јеремић и Немања Чамиловић. Сви ти подаци су
коришћени при изради карте 1 : 100 000 и тумача за ту карту.
Лабораторијска испитивања обавили су: петрографска — Мирјана Стефановић и
Александар Јовичић; хемијска — Симка Црнчевић и Дара Димитријевић; седиментолошка
— Мара Димитријевић, Богдан Радошевић и Ружица Марковић; и палеонтолошка —
Оливера Марковић, Александра Данилова, Десанка Пејовић, Рајка Радоичић, Вера Пајић,
Смиљана Стојановић, Радмила Поповић, Драгиња Урошевић, Султана Обрадовић,
Надежда Гагић и Никола Пантић.
Техничку обраду карте и тумача извршио је Димитар Костадинов.
Тумач су написали: Метаморфни комплекс — М. Клисић, 3. Павловић и М. Стефановић;
Ултрабазични магматитити — М. Урошевић; Гранитоиди Чемерна — 3. Павловић и М.
Стефановић; Тријас — М. Клисић; Дијабаз-рожначка формација — М. Урошевић; Креда —
М. Малешевић и О. Марковић; Терцијарни вулканити — 3. Павловић; Гранитоиди — 3.
Павловић и М. Стефановић; Неоген и Квартар — С. Трифуновић; Тектоника — М.
Урошевић и М. Клисић; Преглед минералних сировина — М. Клисић и М. Урошевић.
Поглавља „Приказ опште грађе терена” и ,,Историја стварања терена” написали су
поменути аутори заједнички.
Тумач је редиговао С. Карамата, а стручно-техничку редакцију карте извршио је Д. Драгић
(Сеизмолошки завод СРС, Београд).

6
ГЕОГРАФСКО-МОРФОЛОШКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ

Терен који захвата лист Врњци налази се између 20° 30’ и 21° источне дужине и 43° 20’ и
43° 40’ северне ширине по Гринвичу (сл. 1).
То је планинска и високопланинска област са јаком дисекцијом и фином текстуром
рељефа. Њој припадају планински масиви Жељина са Црним врхом (1785 m), северни
делови копаоничког масива са Бањским Копаоником (1718 m), Црног врха (1543 m),
Столова (1275 m) и Гоча (1124 m), као и део Чемерна и Радочела западно од Ибра. Једино
крајње североисточно подручје, између Западне Мораве (170 m) и северних падина
Столова и Гоча показује нископланинске карактеристике.
Развође које формирају Столови, Гоч, Жељин и северни делови Копаоника раздваја водене
токове на ибарски и западноморавски слив. Ибарском, поред мањих водених токова,
припадају Лопатница, Студеница, Дубочица и Брвеница, затим Рибница, Јошаница,
Брезанска река и Гокчаница. Западноморавском сливу припадају изворишни делови Расине
и Рибнице и мање реке на североисточном делу листа: Товарница, Јелосничка и Амбарска
река, Слатина и Попинска река.

7
Сл. 1. Географски положај листа Врњци. Geographic position of the sheet Vrnjci. Географическое
положение района листа Врньцы.

8
ПРЕГЛЕД РАНИЈИХ ИСТРАЖИВАЊА

Терени који припадају овом листу имају врло сложену и интересантну грађу која је
привлачила пажњу многих аутора. Досадаша геолошка истраживања су, углавном,
фрагментарна и према проблематици коју третирају могу се груписати на прегледна —
регионална истраживања, и бројнија, детаљна, која обрађу поједине локалности, уже
области и проблеме. Оваква подела делимично се поклапа и са хронологијом истраживања.
Најранија запажања која би се односила на поједине делове испитиваног подручја, срећу се
у радовима Ј. Жујовића (1893, 1900). Прве детаљније податке о геолошкој грађи
централног Копаоника даје С. Урошевић (1908).
У првој половини XX века на овим теренима највише је радио Ј. Цвијић (1911, 1924, 1926).
Поред геоморфолошких студија сливова 3. Мораве и Ибра, Цвијић даје и извесне податке о
геолошкој грађи ове области. Осим ових, из овог периода значајнији је и рад F. Коsmmata
(1917), коjи даjе опис формациjа са прегледном геолошком картом.
Из предратног периода најпотпунији су радови групе аутора геолошке карте листа Нови
Пазар 1 : 100 000 (В. Симић и В. Микинчић, 1934). Петрографска испитивања на овом
терену обавио је М. Илић (1938, 1939). Значајније податке о терцијарном басену Градца
даје Т. Лупибереза (1939).
Најважнији и најпотпунији подаци су новијег датума. То су резултати минералошко-
петрографских и рударских проучавања централног Копаоника и Жељина (С. Павловић,
1949); извештаји из 1955. године о геолошком испитивању Голије, Радочела и Чемерна
екипа В. Симића; рад З. Максимовића и С. Дивљана (1953) о проспектовању и картирању
рудних појава области Плане и Гокчанице; извештаји о картирању терцијарних басена
Јарандо (Ж. Ђорђевић, 1951, 1955) и Градац (В. Терзин, 1956); извештај о геолошком
картирању Копаоника са геолошком картом 1 : 25 000 (1955, 1956, 1957), као и радови о
појединим проблемима ове и суседних области (В. Симић, 1956, Б. Ћирић, 1955, 1956, А.
Грубић. 1956. и М. Анђелковић и Д. Стојановић, 1959).
Поред наведених радова постоји и манускриптна карта С. Павловића за лист Нови Пазар 2,
размере 1 : 50 000, (1949).
И поред проучавања од стране низа истраживача, услед разноврсности геолошких јединица
и сложене геолошке грађе многи проблеми ни до данас нису решени.
Тако о палеозоику Копаоника и Жељина, који није био предмет посебних проучавања,
нема скоро никаквих података. У области Гоча за палеозојске метаморфите постоји једино
мишљење Гочанина (1933) да би они највероватније припадали старијем палеозоику. О
студеничкој серији и њеној старости такође има мало података у литератури. Прве радове
је дао Ј. Жујовић (1893) и W. Наmmer (1921), који сматрају мермере ове серије
палеозојским. G. Hissleitner (1951/52) сматра ову сериjу Велешком. В. Симић је (1956)
детаљније описао ову серију и према њему би била млађепалеозојске старости.
О ултрабазичним магматима постоји мало података. По М. Илићу (1938) ултрабазити би
били искључиво серпентинисани перидотити и то претежно харцбургитског типа. Њихова
старост је недовољно сигурно одређена, али већина аутора сматра да су образовани у току
неке од херцинских орогених фаза.
Мезозојски седименти и магмати знатно више су проучени од већ поменутих аутора, иако

9
се њихова схватања и резултати не слажу по свим питањима. Ово се нарочито односи на
старост дијабаз-рожначке формације која је поред јурске старости третирана и као тријаска
и доњекредна.
Неогени басени на територији овог листа су релативно добро проучени. Нарочито се
истиче монографски рад П. Стевановића „Доњи плиоцен Србије и суседних области”,
(1951). О басенима Јарандо и Ушће значајни су подаци које наводе Ј. Јеленковћ (1957), Н.
Пантић (1961) и А. Ћирић (1962).
Терцијарни магматити су делом детаљно обрађени, нпр. копаонички масив (Стефановић
М. и Павловић З., 1960), маса Дрења (Павловић З., 1961) и др., али о вулканитима подаци
су веома оскудни.

10
ПРИКАЗ ОПШТЕ ГРАЂЕ ТЕРЕНА

Терен који обухвата лист Врњци захвата источне делове планине Чемерна и Радочела и
северне делове Копаоника, а у целини му припадају Столови, Гоч и Жељин. Хидрографску
мрежу му чине Ибар и низ мањих река — Студеница, Богутовачка река, Рибница, Расина и
др.
Велики број геолошких формацја, насталих у интервалу од палеозоика до данас, улази у
геолошку грађу овог терена, а тектонски склоп (с обзиром на специфичан положај терена)
се карактерише низом структурних форми. Жива магматска активност обнављана у више
фаза посебно је допринела сложености грађе овог терена.
Најстарије творевине заступљене на терену Врњци су метаморфне серије Чемерна и
Радочела, и метаморфити који чине основу жељинско-копаоничког антиклиноријума.
Комплекс Радочела и Чемерна граде метаморфне серије неутврђене старости
издиференциране у две серије. Нижа серија се састоји претежно од амфиболских стена
(амфиболски и амфиболитски шкриљци), док вишу серију изграђују серицитско-хлоритски
шкриљци, калкшисти, мермери и метабазити. На источним падинама Чемерна, непосредно
уз метаморфите, откривена је мања конкордантна гранитоидна маса (Полумирски гранит)
праћена многобројним гранитоидним слиовима. Образована је вероватно у току
каснохерцинских орогених покрета. Петролошки ови гранитоиди одговарају гранитима до
гранодиоритима. Ови плутонити су праћени интензивном мигматизацијом околних стена и
јако израженом пегматитском фазом.
У подручју Гоча, Жељина и Бањског Копаоника такође је развијена једиа метаморфна
серија али друкчијих фацијалних карактеристика. Она је у нижим деловима изграђена од
серицитско-хлоритских шкриљаца и метапешчара са појавама епидот-актинолитских
шкриљаца и метабазита (,,зелених стена”). У вашим, завршним, деловима исте серије
запажају се и веће масе мермерисаних кречњака, мермера, ређе и калкшиста. Ближи
стратиграфски положај серије није познат, јер недостају поузданији фаунистички подаци.

11
Сл. 2. Прегледна геолошка карта листа Врњци. Generalized Geological Map of the sheet Vrnjci
Обзорная геологическая карта района листа Врньцы.
Q — Квартар уопште. Quaternary, in general. Четвертичная система вообще.
Ng — Неогени седименти (тачкасто) и неогена вулканогено-седиментна сериjа (црткасто).
Neogene sediments (pointed) and neogene volkanic-sedimentary series (short lines). Отложения
неогена (пунктирное) и седиментационно-вулканогенная серия неогена (черточки).
γ —Гранитоиди. Granitodes. Гранитоиды.
Α —Терциjарни вулканити. Tertiary volcanic rocks. Вульканиты третичной системы.
Ө —Пирокластити терциjарног вулканизма. Pyroclastites of tertiary volcanism. Пирокластиты
третичного вулканизма.
К2 —Горња креда. Upper Cretaceous. Верхний мел.
К1 —Доња креда. Lower Cretaceous.Нижний мел.
Ј32,3 —Дијабаз-рожначка формација. Diabas-cherty formation. Диабаз-яшмовая формация.
Υ —Базити дијабаз-рожначке формације. Basites of diabas-cherty formation. Базиты диабаз-
яшмовой формации.
Т —Тријас. Triassics. Триас.
Se —Ултрабазити. Ultrabasites. Ультрабазиты.
Pz —Метаморфити. Metamorphic rocks. Метаморфиты.

12
Ултрабазични магмати образују у склопу терена средишње подручје захватајући највеће
пространство. Готово у потпуности изграђују Столове и Троглав, као и веће делове
Чемерна и Жељина. Њихова утискивања су вероватно везана за иницијални магматизам
палеозојске геосинклинале. То су највећим делом харцбургити, са мањим појавама дунита,
пироксенита, лерзолита и др. Цео масив је делом серпентинисан (од 40 до 60%). Дуж већих
разлома, као и у близини гранитоида и вулканита, ултрамафити су често хидротермално
измењени. Примаран склоп масива се назире само у северним и северозападним деловима
терена. У тим подручјима масив донекле задобија стратиформни карактер захваљујућии
слојевитом распореду пироксена и оливина. Данашњи однос серпентинисаних перидотита
са суседним формацијама најчешће је тектонски. Готово увек маркирају подручје
интензивне руптурне или пластичне тектонике и образују низ краљушти претежно западне
и југозападне вергенце.
Тријаске творевине су распрострањене у западном делу терена. Оне леже дискордантно
преко метаморфног комплекса. У подручју Градачке реке и Богутовца по први пут је у
овим серијама утврђено постојање доњег и средњег тријаса (на основу
микропалеонтолошких налазака). У осталим подручјима нису нађени фосилни остаци.
Доњи тријас представљен је песковито-лапоровитим и аргилофилитичним седиментима
као и шкриљавим кречњацима. Средњи тријас (Градачка река) чине масивни и банковити
крсчњаци, ређе плочасти кречњаци и доломити. Мермери и мермерисани кречњаци, и
доломити Чемерна и подручја између Студенице и Реке вероватно припадају тријасу. Ова
претпоставка заснована је на аналогији хабитуса стена са сличним стенама из подручја
Градачке реке и Богутовца као и са тријаским седиментима планине Јелице и шире
околине Новог Пазара. Како у овим творевинама, до сада, нису нађени фосилни остаци, то
су оне означене као тријас уопште.
Дијабаз-рожначка формација констатована је у долини Ибра, Богутовачке реке и
Студенице. Мање појаве запажене су и на источним падинама Копаоника и Жељина. На
основу паралелизације са одговарајућим творевинама на листу Нови Пазар, старост
дијабаз-рожначке формације на овом терену одређена је као кимериџ-титон. Не искључује
се могућност да њени виши делови припадају и најнижим хоризонтима доње креде.
Базични магмати, као мањи пробоји, изливи или веке масе, изграђују највећи део ове
формације, док су седименти знатно мање распрострањени. Од магмата заступљени су
габрови, габродијабази и дијабази. Од седимената највшие су заступљени граувакни
пешчари, глиници, глинени шкриљци са силицијским муглама и рожнаци, а сасвим ретко и
кречњаци. Седименти се најчешће смењују са дијабазним стенама, као у хоризонталном,
тако и вертикалном смислу. Однос са суседним формацијама већином је тектонски.
Седименти креде констатовани су у источном и североисточном делу испитиваног листа у
континуалној зони, која захвата јужни део Гледићких планина и источне падине
Копаоника. Ове творевине су највећим делом развијене у флишној фацији, ређе у фацији
масивних и слојевитих кречњака. Флишни седименти по стратиграфском положају
одговарају барем-апту и млађем сенону, а карбонатна фација је алб-ценоманске старости.
На североисточном делу листа издвојена је и једна мања појава флишних седимената који
припадају валендин-отриву.
Фауна се врло ретко налази и то отежава детаљнију стратиграфску одредбу.
У току терцијара овај терен трпи снажне тектонске покрете, живу плутонску н вулканску
активност, а у изолованим депресијама долази и до таложења слатководних седимената
или вулканогено-седиментних серија.

13
У првој фази терцијарне магматске активности формиран је највећи део копаоничког
вулканског комплекса, који је само делимично обухваћен листом Врњци. Од вулканита
овде су констатовани дацито-андезити, лампроандезити и пироксенско-амфиболски
андезити, праћснн дебљим наслагама вулканских бреча, агломерата, туфова и туфита. Сви
поменути варијетети највероватније припадају истој вулканској фази која се обавила у
периоду олигомиоцен — средњи миоцен. Утицајем гранитоидних стена у подручју
Кремнћа, Плане и др. вео вулканита је интензивно корнитисан и турмалинисан, што
указује на преплутонску вулканску активност у овом делу Копаоничке области. Поред
контактно метаморфних промена велики део вулканских стена је хидротермално
промењен, пропилитисан или површински алтерисан.
Терцијарне гранитоидне стене изграђују два већа планинска масива: Жељин на северу и
Копаоник на југу (обухваћен само северни део копаоничког масива), као и низ мањих
гранитоидних маса (Кремића, Дрења, Плане, Пећица и др.) које леже у непосредној
близини наведених већих масива. По нашем схватању ови гранитоиди су формирани у
истом магматском циклусу и највероватније представљају апикалне делове неког дубљег
плутона. Оба интрузива леже у језгру копаоничко-жељинског антиклиноријума и
структура (благо засвођена асиметрична дома) им је сагласна са склопом околине.
Копаонички и жељински масив одговарају калкоалкалним гранодоиритима, а мањим делом
и кварцмонцонитима прелазног калкоалкалног до калијског карактера. Интрузија
гранитоида највероватније је везана за горњомиоценске орогене покрете.
Интрузиви Жељина и Копаоника су праћени многобројним појавама ашистних
(гранодиоритпорфири, кварцдиоритпорфирити, диоритпорфирити) и диашистних (аплити,
пегматити и лампрофири) жичних стена. Прави пегматити су везани искључиво за
гранитоидни масив Жељина.
Утицајем гранитоидних магми извршен је интензивни контактни метаморфизам околних
палеозојских стена. Контактни утицај жељинског плутона претежно је метасоматског
карактера (фелдспатизирани шкриљци, гнајсеви мигматитског типа, кварцно-фелдспатски
метасоматити и др.), за разлику од копаоничког, чији је контактни метаморфизам углавном
термално-метаморфног до контактно-метасоматског типа (разне врсте корнита,
воластонитита и др.).
Терцијарне седиментно-вулканогене творевине запажене су на северним падинама Гоча
(околина Врњачке Бање) и у ибарској долини, код села Баре, и Кремићкој реци. Према
аналогији са истим творевинама у западноморавском басену, одговарале би доњем
миоцену.
Неогени седименти изграђују градачко-баљевачки и ушћански басен; као и мање појаве
запажене у подручју Тадења, Карауле, Баре и Врљака. На северу испитиваног терена
обухваћен је и мањи део чачанско-краљевачког терцијарног басена. Седименти су
језерског типа, слатководни и састоје се од конгломерата, пешчара, глинаца, лапораца и
ређе кречњака. Таложење ових наслага вршено је у току хелвето-тортона, али је могуће
постојање и старијих и млађих наслага. Седименти у долини Западне Мораве представљају
творевине горњег миоцена и доњег плиоцена.
Квартарне творевине су бигар (код Горњег Градца и код Богутовачке бање), терасни
седименти дуж већих токова и то у два терасна нивоа, затим сипари и делувнјум (највећи
дуж западних падина Столова) и алувијални наноси, везани, углавном, за токове Западне
Мораве и Ибра.
Терен листа Врњци припада севернијим деловима Вардарске зоне. Њега образује више
система наборних и руптирних структура.

14
Идући од запада ка истоку издваја се прво велики систем структура метаморфног
комплекса Радочела и Чемерна. У овај систем улази блок Локве, блок Радочела и блок
Чемерна. Блок Локве је типична паркетна структура чије главно развиће, као и других
двеју структура, лежи западно од границе листа. Блок Радочела има типичан
моноклинични склоп са много изоклиних набора и реверсних раседа чије су површине
стрме и са западном вергенцом. Блок Чемерна је само фрагмент једног позитивног
домастог облика који лежи западно од овог терена. Ова структура лежи у кровинском делу
полумирског гранитоидног плутона. Систем поменутих структура ограничавају велике
руптуре које се пружају од Локве, на југу, до Чемерна, на северу. То су градачка
дислокација, разломи Студенице и маглићке краљушти. Са изузетком разломног подручја
Студенице где доминирају вертикални разломи ЗСЗ -ИЈИ, градачка и маглићке руптуре су
типичне реверсне форме стрмог пада и западне вергенце.
Градачко-баљевачки басен је типична паркетна структура настала активирањем
гравитационих раседа у периоду тензије подручја.
Ултрамафитски комплекс садржи локално елементе примарног склопа — пукотине лучења
и литаж. Шкриљавост и друге руптурне деформације срећемо свуда по ултрабазитском
комплексу. Строге закономерности у ориентацији шкриљавости и бећих руптура унутар
масива нема, осим на његовом западном и источном ободу где су површине претежно
вертикалне или косе са западном вергенцом.
Жељинско-копаонички антиклиноријум је највећа структура на терену. Пружање осе
структуре је С—Ј. Оса ундулира са кулминацијама у подручју брахиантиклинале Жељина
и Копаоника. На северу антиклиноријум прелази у више линеарних набора нижег реда.
Крила су му неједнако развијена, источно је шире. Овај антиклиноријум ограничава и
деформише већи број руптура груписаних у системе и зоне. То су планско-бадањски
разломи и зона дислокација В. Бања — Плеш - Радманово. Ове дислокационе зоне су
лонгитудиналне и приближно паралелне. У обема су разломи већином реверсии, стрмог
пада и претежно западне вергенце. Копаоничко-жељински антиклиноријум трансверзално
пресецају разломи Плоче који у подручју између брахиантиклинала Жељина и Копаоника
образују већу паркетну структуру.
На истоку терена лежи расинско-топлички синклиноријум који је део кредног појаса који
се пружа од Шумадије до Куршумлије. Ову велику структуру гради низ мањих линеарних
набора већином нормалних, ређе косих и ретко преврнутнх. У последњм случајевима имају
западну вергенцу. Осе им се, у генералном смислу, пружају С—Ј и најчешће ундулирају.
У североисточном делу листа налази се део западноморавског рова. То је млада руптурна
структура настала при тензији подручја системом гравитационих раседа.
На овом листу познат је низ појава минералних сировина, које би према генези могли
поделити на две групе.
Прва група обухвата појаве везане за ендогене процесе ултрабазичног и терцијарног
магматизма. Овој групи припадају појаве хромита, односно гвожђа, волфрама, олова и
цинка, антимона, фелдспата, магнезита и азбеста. Изузимајући лежишта азбеста и
воластонита, те појаве су малих димензија.
Друга група појава настала је егзогеним процесима и њој припадају појаве седиментног
магнезита, угља, злата у наносима река и латеритског гвожђа. У овој групи економски су
значајна само лежишта магнезита и угља.
Важнији резултати који су постигнути радовима на листу Врнњи су бројни. Први пут су
рашчлањени метаморфити и донекле објашњени односи серија. Утврђени су и издвојени

15
диференцијати ултрамафита. Издвојени су магмати од седиментних серија у дијабаз-
рожначкој формацји и обављено рашчлањавање, посебно у седиментима а посебно у
базичним магматима. Обављена су значајна издвајања у кредном комплексу на основу
седиментолошких проучавања и одредбе фосилног материјала. Петролошки су даље
проучени гранитоидни плутони, као и разни феномени везани за контактни метаморфизам
копаоничко-жељинског и полумирског плутона. Дефинисан је однос ових плутонита и
терцијарних вулканита. Рашчлањени су терцијарни вулканити и делимично одређена
старост. Констатоване су многе геоморфолошке појаве везане за квартар. Као прилог
познавању тектонског склопа овим радовима је дефинисан низ структурних форми и дата
слика о склопу терена. Посебно је значајна нова слика о грађи полумирског гранитоида.
Такође је по први пут констатован литаж као примарна структура у ибарском ултрамафиту
и наговештен примаран положај масива у простору. Констатоване су бројне појаве
хромита, жичног магнезита и азбеста у масиву Троглава и Столова као и Копаоника, затим
олово-цинкових орудњења, и по први пут утврђене појаве и лежиште воластонита.
Од проблема који су остали недовољно или потпуно нерешени треба навести старост
метаморфних серија Копаоника и Чемерна, старост ултрабазичног магматизма,
стратиграфска припадност карбонатних серија Чемерна и Радочела за које се претпоставља
да су тријаске, старост великог дела базичних стена, даље рашчлањавање кредних серија и
ближа одредба старости неогених басена и квартарних тераса у долинама Ибра и других
токова.

16
ОПИС КАРТИРАНИХ ЈEДИНИЦА

МЕТАМОРФНИ КОМПЛЕКС

Метаморфни комплекс на теренима листа Врњци обухвата серије метаморфних стена


Радочела и Чемерна као и Бањског Копаоника, Жељина и Гоча. Метаморфите ове две
области раздваја ибарски перидотитски масив.

МЕТАМОРФНЕ СТЕНЕ РАДОЧЕЛА И ЧЕМЕРНА

Ова серија обједињуjе најстарије откривене творевине западног дела овог листа. Те
творевине налазе се на источним падинама Радочела, у реци Студеници и на билу Чемерна.
У целини оне представљају део „Студеничке серије” В. Симића (1956).
Ова серија се састоји од метаморфисаних магматских и седиментних стена. Магматски
чланови су чешћи у доњем делу стуба. Они су примарно били представљени дијабазно-
габровским стенама и њиховим туфовима који су метаморфозом преображени у разне
амфиболске стене. Уз ове стене редовно се налазе прослојци, банкови и сочива
филитичних шкриљаца и мермера што говори о синхроном образовању свих примарних
чланова овог дела серије. Тај део серије метаморфисан је до епидот-амфиболитске фације.
Горњи део серије карактерише се претежним учешћем чланова седиментног порекла. Он се
примарно састојао од глиновитих, лапоровитих, песковитих и кречњачких седимената, као
и мало дијабаза и њихових туфова. При метаморфним условима фације зелених шкриљаца
пелитско-псамитске творевине су преображене у разне филитоиде, на карти издвојене као
„серија серицитско-хлоритских шкриљаца”, у којима се чешће налазе калкшисти и
мермери, и ређе метаморфисани дијабази.
У подручју Чемерна ова серија је захваћена термометаморфним и метасоматским дејством
старих гранитоида (гранитоиди Чемерна). При том су серицитско-хлоритски шкриљци
делом метаморфисани до амфиболитске фације и преображени у гнајсеве и биотитске
шкрљце.
Старост ове серије није решена услед непостојања палеонтолошких података. Она је
вероватно старија од карбонских творевина на листу Ивањица представљених слабо
метаморфисаним пелито-псамитима са мало кречњака и сасвим ретким дијабазним
изливима. Старост серије Радочела и Чемерна била би према томе старијепалеозојска.

АМФИБОЛСКЕ СТЕНЕ (А)

Јављају се у целој серији Радочела и Чемерна. У доњем делу серије северозападно од


манастира Студенице амфиболске стене су откривене у пакету дебљине око 500—600
метара. У горњем делу серије ове стене обично граде сочива у филитоидима. Амфиболске
стене обухватају следеће варијетете:
Амфиболити и амфиболитски шкриљци су најчешћи чланови ове групе стена. У битном
се састоје од актинолитске хорнбленде (2V око —66°, с : Ng око 18°) и плагиокласа (20—
35% An), затим хлоритисаног биотита, сфена са леукоксеном и ретко епидота. Крупни
реликти базичног плагиокласа као и реликти пироксена указују на магматско порекло ових

17
стена. Утицај гранитоида Чемерна на ове стене огледа се у местимичној биотитизацији и
силификацији, при чему биотит прати или замењује амфибол, а кварц изграђује траке.
Карбонатско-амфиболитски шкриљци се често јављају у амфиболским стенама
Студенице. Одликују се високим садржајем калцита који се јавља у mm-прослојцима
између околних плагиокласно-амфиболских агрегата. У Ђакову је запажено смењиванње
ових шкриљаца са банковитим мермерима. Поред битних састојака — андезина,
актинолитске хорнбленде и калцита, ови шкриљци садрже знатне количине клиноцојсита,
ређе биотит и сфен, као и местимично метасоматски принесене минерале — албит и
калијски фелдспат.
Амфиболски шкриљци су подређено заступљени. Изграђени су од зедене хорнбленде,
ређе актинолита, албита и мало биотита.
Епндот-актинолитски и хлорит-актинолитски шкриљци су настали метаморфозом
дијабаза, спилита и, најчешће, њихових туфова. Ови шкриљци се карактеришу немато-
бластичном структуром и садржајем албита, актинолита (2V око —78°, с : Ng око 14°),
хлорита, епидота, леукоксена и ретко кварца.

СЕРИЈА СЕРИЦИТСКО-ХЛОРИТСКИХ ШКРИЉАЦА (F)

Ова јединица обухвата групу нискокристаластих шкриљаца који се заједнички


карактеришу битним садржајем серицита и хлорита. Ови шкриљци су најраспрострањенији
на Радочелу дуж западне границе листа и у долини Градачке реке, док су на Чемерну у
већини под утицајем гранитоида прогресивно измењени.
Серију изграђују филити, серицитски и серицитско-хлоритски шкриљци. Ове стене се
смењују на краћим растојањима и вероватно су сочивастог појављивања. Ређе су запажани
серицитско-биотитски шкриљци, који су обично везани за дубље нивое.
Све ове стене су сличног изгледа и састава. Текстуре су шкриљаве, понекад плисиране.
Структуре су лепидобластичне, са често очуваним реликтним структурама. Главни
састојци ових шкриљаца су кварц, серицит (биотит), хлорит, а споредни су албит,
турмалин и циркон.
Између ових шкриљаца у Бзеји налазе се сочивасте и банковите интеркалације албит-
лептинолита. Ове леукократне ситнозрне стене гранобластичне структуре садрже кварц,
албит и ређе мусковит.

КАЛКШИСТИ И МЕРМЕРИ (М)

Јављају се екстензивно у филитоидима као пакети дебљине око 20—30 +.


Калкшисти су изразито шкриљави. Изграђени су од калцита, серицита, кварца (подређено)
хлорита. Један део ових стена претрпео је термални метаморфизам, који се огледа у већем
степену прекристализације калцита и серицита као и појави необиотита.
Мермери су по изгледу веома различити. Најчешће су бели, али има и руменкастих и сивих
варијетета. По величини зрна су средњозрни или крупнозрни. Састоје се од калцита,
серицита и мало кварца. Ови мермери су познати од раније као изванредан украсни камен.

МЕТАМОРФИСАНИ ДИЈАБАЗИ (ββ)

Метаморфисани дијабази су констатовани на Ћувику у југозападном делу листа. Налазе се


као ушкриљена сочива у филитоидима. Примарни састојци ових стена трансформисани су

18
у хлорит, епидот, цојсит, актинолит, карбонате, леукоксен и кварц, док им је офитска
структура местимично очувана.

МЕТАМОРФНЕ СТЕНЕ ГОЧА, ЖЕЉИНА И БАЊСКОГ КОПАОНИКА

Метаморфити у подручју Гоча и Жељина представљају комплекс ниског степена


метаморфизма. Они изграђују централне и северозападне делове Гоча и узани појас око
жељинског гранитоида. Сличне стене изграђују простране делове и Бањског Копаоника. У
главном се граниче са серпентинима, мањим делом са кредним творевинама
(Станишинци), а дуж северозападног обода су покривени седиментима западно-моравског
терцијара.
Ближи стратиграфски положај овог комплекса није одређен. Слабо очувани фрагменти
фауне у хлоритско-серицитској серији Станишинаца нису за то пружили иоузданије
податке. По мишљењу М. Гочанина (1932, 1933) комплекс Гоча и Жељина би припадао
старијем палеозоику (силур-девону). Исте творевине је G. Wilson (1933) на Копаонику
уврстио у млађи палеозоик.
У метаморфном комплексу Гоча, Жељина и северног Копаоника могу се издвојити следеће
серије:
—нижа серија серицитско-хлоритских шкриљаца и метапешчара са појавама хлорит-
епидот-актинолитских шкриљаца и метабазита („зелених стена”) у појединим деловима; и
—виша, млађа серија калкшиста, мермера и мермерисаних кречњака.
Серија серицитско-хлоритских шкриљаца представљала је примарно комплекс пелитских и
делом псамитских седимената. Ти пелити и псамити су метаморфисани под условом
фације зелених шкриљаца.
У пединим фазама и подручјима депоновања пелита и псамита долазило је до интензивне
субмаринске вулканске активности геосинклиналног типа. Тако је локално формирана
вулканогено-седиментна асоцијација изграђена од субмаринских базичних вулканита,
затим псамита и пелита, као и ретких базичних жичних или плиткоинтрузивних стена које
су дискордантно пресецале седименте и вулканите. Метаморфозом базита формиране су
,,зелене стене”: хлорит-епидот-актинолитски шкриљци и метабазити. Завршни делови
метаморфног комплекса изграђени су од банковитих и масивних мермерисаних кречњака и
мермера, који се преко калкшиста и танкоплочастих кречњка постепено развијају из
серије ,,зелених стена”.
Ове стене су настале релативно слабом метаморфозом, претежно карбонатних, седимената,
који су депоновани после смиривања вулканске активности и промене седиментационих
услова.
Метаморфоза свих поменутих метаморфита извршена је свакако пре јуре, вероватно у току
херцинске орогенезе.
Утицајем гранитоидних стена у кристаластом комплексу Копаоника и Жељина дошло је до
стварања разноврсних типова контактно-метаморфних стена које ће бити приказане иза
гранитоида.

СЕРИЈА СЕРИЦИТСКО-ХЛОРИТСКИХ ШКРИЉАЦА


И МЕТАМОРФИСАНИХ ПЕШЧАРА (F)

Ова серија изграђује највећи део метаморфног комплекса. Најбоље је развијена у


централним деловима Гоча (село Станишинци) и на његовим СЗ падинама (Црни врх, кота

19
819) затим у подручју између жељинског гранитоида и серпентинитске масе Љуктена и
Бањског Копаоника (Крива Река).
Нјвећи део ових стена води порекло од песковитих и глиновитих седимената који су били
различито заступљени. У подручју Липовца у овој серији шкриљаца запажају се
метаморфисани кварцни пешчари у наизменичном смењивању са шкриљцима, те серија
задобнја флишолики карактер. У зони већег метаморфизма пешчари прелазе у сочива и
прослојке правих кварцита.
Све ове стене су изграђене од нискотемпературних метаморфних минерала — кварца,
хлорита, серицита, мусковита и албита. У појединим варијететима још увек су сачувани
реликти псамитских структура. Остали шкрљци се одликују лепидобластичном
структуром.
Према реликтним структурама и присуству појединих минерала констатовани су следећи
типови метаморфита: албит-хлорит-серицитски шкриљац, албит-серицитски кварцит,
мегаморфисани кварц-серицитски пешчар, а појављивањем или повлачењем појединих
састојака јављају се прелазни представници. Карактеристично за ову серију је
распрострањење албита, који је, највероватније, постао миграцијом и концентрисањем
албитске компоненте из седимената у току метаморфних процеса. Попекад је уз кварц,
албит и мусковит запажено и присуство биотита које указује да део серије одговара и
нешто вишем ступњу метаморфизма.

ХЛОРИТ-ЕПИДОТ-АКТИНОЛИТСКИ ШКРИЉЦИ И МЕТАБАЗИТИ (Sepak)

Присуство ових стена констатовано је у свим областима распрострањења метаморфног


комплекса. Највеће пространство имају на источним и северним падинама Копаоника и у
централним и СЗ деловима Гоча. На источним падинама Копаоника (Велико стење,
Ждребна) граде један појас ширине око 1 km у коjем се смењују са серицитско-хлоритским
шкриљцима, калкшисатима и мермерима.
Ове стене се обично јављају као веће, углавном, конкордантне масе и сочива у хлоритско-
серицитским шкриљцима. Одлинују се шкриљавим до масивним изгледом и
карактеристичном зеленом бојом. Изграђене су од епидота, актинолита и хлорита.
Местимично су констатовани и реликти моноклиничног пироксена, највећим делом
трансформисаног у актинолит. Процес албитизације редовно прати ове стене. Постанак
албита се објашњава или ретроградним метаморфизмом базичних плагиокласа или
рекристалисањем у току метаморфозе. Структуре су нематобластичне, нарочито изражене
код варијетета богатих актинолитом, ређе и реликтно офитске. Према минералном саставу
и реликтној структури види се да већи део ових стена води порекло од дијабаза. У стенама
без реликтних структура немогуће је утврдити њихово порекло; део ових стена, можда је
постао и метаморфозом туфова или Са-Мg седимената.

КАЛКШИСТИ, МЕРМЕРИ И МЕРМЕРИСАНИ КРЕЧЊАЦИ (М)

Веће масе карбонатних стена констатоване су на Јелинцу (западне падине Гоча), на


источним падинама Жељина у зони Хладни Извори — Бзеница и на северним падинама
Бањског Копаоника (Челинарац, Греда, Вељи врх, Угар). По хабитусу веома су различити:
калкшисти, банковити мермери и мермерисани кречњаци, до прави мермери који изграђују
морфолошки веома истакнуте делове у рељефу (остењаци Соколице и др.). Прави
кречњаци су ретки.
На падинама Жељина и Бањског Копаоника мермери преовлађују у односу на мермерасте
кречњаке. Они се одликују високим кристалинитетом, насталим комбинованим деловањем

20
регионалног и термалног метаморфизма.
У састав ових стена улазе калцит или доломит, уз мање примесе кварца и серицита (у
калкшистима). Према величини зрна постоје сви прелази од ситнозрних до врло
крупнозрних варијетета.

УЛТРАБАЗИЧНИ МАГМАТИТИ

У области коју захвата лист Врњци, ултрамафити имају највеће пространство. Они
представљају северне делове ибарског ултрамафитског комплекса. У западном делу листа
они образују готово монолитни масив Троглава, Столова, Чемерна и Жељина. У источном
делу се јављају као мање масе и зоне, најчешће тектонски утиснуте у околне формације.
Њихова генеза може се везати за иницијлни магматизам палеозојске геосинклинале.
Истраживањима су констатовани серпентинисани харцбургити (σ), лерзолити, дунити (σo)
и пироксенити — енстатити (ιе), и дијалагити (ιdl)као и низ ирелазних стена. Изузев ових
стена утврђени су и разни продукти њиховог алтерисања — хидротермално промењени
серпентинити, опалско-калцедонске масе, као и талк-тремолитски шкрљци (последњи због
малих појава нису назначени на картама).
Лабораторијска испитивања су потврдила теренски издвојене варијетете и констатовала да
се међу пироксенитима, поред поменутих дијалагита и енстатита, јављају и вебстерити и
оливин-пироксенити.
Све ове стене су серпентинисане. Највећи део масе је серпентинисан од 40—60%, а
извесни делови нарочито ободни и до 90%. Серпентинизација је највећим делом обављена
као аутометаморфан процес, али делом и под утицајем млађих спољнх агенаса.
У ибарском ултрамафитском комплексу, укључујући и оне његове делове који се налазе
ван граница листова Врњци и Нови Пазар, констатован је низ структурних елемената. Од
примарних, углавном литаж, који даје стратиформност извесним деловима масива, и
пукотине лучења. Од егзокинетичких запажена је шкриљавост, односно кливаж као и веће
руптурне форме.
Литаж је запажен углавном у северним и западним деловима ибарских ултрабазита. На
северу је констатован на падинама Столова, где му је оријентација В 187/24 (D 69, сл. 6), и
на Троглаву где је оријентација В 139/45 (D 68, сл. 6), што указује на евентуални блажи
,,наборни” облик. На западу литаж је утврђен на падинама Голије у подручју Трнава—
Голице на листу Нови Пазар.
Литаж харцбургита се манифестује у планарном распореду пироксенске и оливинске
компоненте, а у нешто већим дунитским партијама (када је хромит јаче концентрисан) у
истом распореду хромитских зрна. Местимично при учестаном смењивању поменутих
компонента, стене задобијају тракасту текстуру. Карактеристично је да, у осталим
подручјима ибарског комплекса, осим у северним и заиадним деловима масива, литаж није
регистрован.
Пукотине лучења запажене су у свим деловима масива. Оне су негде изражене по десетину
метара у стенској маси, али су углавном изгубиле примаран — ендокинетичк и карактер,
пошто су, представљајући подручја материјалног дисконтинуитета, у току интензивних
тектонских збивања најчешће служиле за диференцијална кретања стенских блокова. Како
су ове пукотине ипак релативно малих димензија и не постоји закономерност оријентације
у склопу масива, то на карти нису назначене.
Шкриљавост, односно кливаж такође је често констатован. Углавном је то тип фрактурног

21
кливажа. Структурна анализа кливажа као и пукотина лучења (и поред обраде огромног
броја података) ретко да је у ком подручју указала на извесну закономерност у склопу
масива.
Већи руптурни облици назначени су на карти као раседи и раседне зоне. Регионално
проучавање указало је на узајамну генетску и просторну везу ових руптурних облика
дајући у извесном смислу посебне карактеристике појединим деловима масива. Они су на
терену обично маркирани већим површинским токовима, пробојима и изливима
гранитоида и вулканита, као и низом тектонских клипа.
Вишегодшња испитивања овог ултрабазичног комплекса потврдила су већ постојећа
схватања о петролошкој грађи наших алпинотипних ултрамафита.
То су стене зрнасте, углавном, хипидиоморфно зрнасте структуре. Будући да су
перидотитске масе при тектонским покретима трпеле знатна напрезања то су готово сви
диференцијати често још и катакластично зрнасти. Текстура им је већином хомогена. Ређе,
где долази до учестане алтернације појединих компоненти, текстура је и тракаста.
Петролошка испитивања показују да ултрабазитски комплекс највећим делом образују
харцбургити, а да су лерзолити врло ретки и нису типски. Већином су то стене које
гравитирају лерзолитима разликујући се од правих харцбургита незнатним присуством
моноклиничног пироксена (дииалага). У свим овим стенама, битни састојци, оливин и
пироксени, су хипидиоморфни, при чему су пироксени обично крупнији. Механичка
деформација ових зрна условила је ундулозно помрачење и постојање честих прслина, дуж
којих су мање или више серпентинисана.
Карактеристике састојака су следеће: оливин код харцбургита показује 2V од + 84° до
+87°, а код ретких моноклиничних пироксена 2V обично износи око + 57°, а с : Ng око 36°.
Енстатит пироксенита има 2V око +86, а моноклинични пироксен — диjалаг — показуjе
2V око +60° а с : Ng око 37°.
Модални састав харцбургита jе врло вариjабилан. Оливин jе обично заступљен од 25% до
55%, а енстатит око 10—20%. Релативно ретки моноклинични пироксени, чије повећано
присуство унеколико мења карактер стене, најчешће чине 1,5—5%, ретко до око 10%, и
тада је стена третирана као лерзолит. Садржај хромита је већином око 0,5%, а металични
минерали, у првом реду магнетит (настао алтерацијом хромита) чини 1—2% стене. На
бастит, серпентин добијен алтерацијом оливина, затим знатно ређе секундарни амфивбол,
талк, азбест, опал и калцедон и карбонате, отпада остатак. Састав дунитских, односно
пироксенских варијетета разликује се од харцбургита утолико, што у првима има врло
мало или уопште нема пироксена, а у другима се повлачи оливин.
Према хемиским анализама харцбургита из подручја Усовице и Карауле (табела 1, анализе
1, 2 и 3) ове стене иредстављају типичне ултрабазите са карактеристично високим одно-
сом Mg : Fе и ниским садржајем калције и алкалија.
У комплексу ултрабазичних стена врло често се срећу масе које представљају различите
продукте алтерације ултрамафита. То су најчешће мање или више метасоматски измењени
харцбургитски серпентинити. Они се на терену манифестују као силицијско-лимонитске
коре или чак и веће масе богате карбонатима.
Положај и оријентација ових стена у простору најчешће су маркација већих руптура дуж
којих су циркулисале хидротерме и вршиле алтерацију ултрабазита. Њихово присуство
врло је често индикатор непосредног контакта ултрабазита и гранитоида или терцијарних
вулканита. Веће масе, овако измењених харцбургита, се налазе у пределу Гокчанице,
Кремића, Градца и других места.

22
То су стене којима основне састојке представља силиција (опал, калцедон и ређе кварц),
хидроксиди гвожља (лимонит) и карбонати (најчешће доломит). Каткада је силиција
толико концентрисана да су то готово чисте силицијске масе, често опалске и калцедонске.
Осим ових саетојака, ове стене местимице садрже и сулфиде — пирит, арсено-пирит,
галенит, сфалерит, као и минерале бакра.

Табела 1:
ХЕМИЈСКИ САСТАВИ УЛТРАБАЗИЧНИХ СТЕНА И ПОЛУМИРСКИХ
ГРАНИТА
1 2 3 4 5
SiO2 40,23 41,23 42,65 66,01 72,48
ТiO2 — — траг 0,40 0,10
А12Оз 1,41 1,78 2,96 18,45 15,05
Fе2О3 4,82 4,95 3,82 0,61 1,41
FеО 2,93 3,54 4,20 1,91 0,36
МnО 0,08 0,07 0,07 0,02 0,02
МgО 41,62 40,36 40,75 0,59 0,13
СаО 0,92 0,40 1,28 2,77 1,30
Nа2О 0,32 0,22 0,28 3,48 2,60
К2О 0,19 0,14 0,12 4,53 5,72
Р2О5 0,15 0,08 0,05 0,44 0,34
Н2О+110 7,18 6,47 4,05 0,80 0,87
Н2О-110 0,24 0,62 0,21 0,14 0,09
100,09% 99,86% 100,44% 100,15% 100,47%

1 и 2. — Харцбургит Усовице
3 — Харцбургит Карауле
4 — Гранит-монцонит прелаз ка калкоалкалним аплитима (Равниште)
5 — аплит — гранитмонцонитски (Гусарице)
Анал. С. Црнчевић и Д. Димитријевић

ГРАНИТОИДИ ЧЕМЕРНА

На источним падинама Чемерна, у зони почев од Гусарица на северозападу преко


Металице и Равништа, све до Полумира на југоистоку, откривене су многобројне појаве
гранитоида. У радовима ранијих аутора оне су приказиване као јединствено интрузивно
тело, пошто су и околни мигматити уврштавани у интрузив. Први значајнији подаци о
овим стенама срећу се у радовима 3. Максимовића и С. Дивљана (1953), В. Симића (1956)
и В. Симића (1957).
Гранитоиди Чемерна се јављају у виду жица или издужених маса које генерално прате
(правцем СЗ-ЈИ) структуре палеозојске серије. Они представљају, у ствари, систем силова,
карактеристичан за апикалне делове једне конкордантне, највероватније синтектонске
интрузиве. О томе поред начина појављивања, сведочи и просторни положај појединих
структурних варијетета. У дубље откривеним деловима (Полумир), запажају се нормално
зрнасти типови, док су ободни варијетети (гранитоидне жице Гусарице и Металице) знатно
ситнозрнији са јако израженом оријентацијом појединих састојака. У последњем случају се
тешко разликују од хетерогених магматита, што је условило да их на карти прикажемо као
једно ,,мешовито” подручје, јер ни шематски није било могуће извршити у њему неко
издвајање.
Ближа старост гранитоида Чемерна и даље је остала недоволљно разјашњена. Поуздано је
да пробијају и метаморфишу серију палеозојских метаморфита, а да на њиховом контакту
са седиментима дијабаз-рожначке формације нису запажене појаве контактног
метаморфизма. Из овога произилази да се интрузија гранитоида Чемерна најлогичније

23
може везати за касне херцинске магматске покрете.
У минералошком погледу, гранитоиди Чемерна, не показују веће разлике, изузев
променљивих процентуалних односа битних минерала. Они одговарају гранитима, односно
гранодиоритима или стоје на граници између једних и других (на основу модалног састава
прерачунатог по Johannsenu). Битни минерали су: кварц, киселији плагиокласи,
местимично албит (8% Аn), на извесним местима олигоклас (29%) и андеклас (34% Аn),
ортоклас (2V = —65° до —70°), ређе микроклин (2V = до —78°), биотит и мусковит.
Остали састојци су апатит, циркон, гранат и др. Структуре су хипидиоморфно зрнасте,
местимично и катакластичне (ундулаторно помрачење кварца и фелдспата). Текстуре су
планпаралелне.
Петрохемијска испитивања (табела 1, анализе 4 и 5) показују да гранитоиди Чемерна
одговарају калк-алкалним гранит-монконитским аплитима (по Lacroix-u) са ниским
садржајима оксида Fе, Мg и Са, а са повећаним садржајем SiО 2 и Аl2О3. По Niggliu
оdgoвараjу леукогранитским до аплитогранитским типовима магме, калко-алкалног низа.
Структуре и минералошке карактеристике (присуство заобqених инклузиjа кварца и
плагиокласа, велико варирање базицитета плагиокласа), варирање модалног и хемијског
састава, као и високи садржај Аl 2О3 и SiO2 могли би да укажу, да су гранитоиди Чемерна
можда делом постали и као продукти гранитизације.
Гранитонди Чемерна су праћени јако израженом пегматитском фазом. У ободним
делововима гранитоида или у његовој ближој околини констатоване су многобројне
пегматитске жице, ређе и веће неправилне масе (зона Гусарица — Металица — Птичје
брдо — Равиште). Пружање ових жица је СЗ—ЈИ до С—Ј; дебљина им варира од неколико
cm до око 4m. Пегматита су издвојени од кварца, фелдспата, мусковита, граната и
турмалина. Често долази до већег нагомилавања турмалина и стварања мономинералних
турмалинских маса (Металица). Аплитска фаза у овом делује знатно слабије изражена.

КОНТАКТНО-МЕТАМОРФНЕ СТЕНЕ ЧЕМЕРНА

Утискивањем гранитоидне масе серија серицитско-хлоритских шкриљаца у подручју


Чемерна прогресивно је промењена до амфиболитске фације. Ове промене су
суперпоноване на регионални метаморфизам који је већ у предмагматској фази достигао
ступањ фације зелених шкриљаца.
Деловањем термометаморфних и метасоматских процеса у делу централног Чемерна
(Гусарица, Јавор и Равниште) формиране су стене знатно већег кристалинитета —
биотитски шкриљци, гнајсеви, као и локалне појаве биотитских и андалузит-биотитских
корнита. Између ових и примарних стена — серицитско-хлоритских филита, постоје
поступни прелази који се огледају у постојању низа стена различитог степена
метаморфизма: од филита са ситнолистастим и порфиробластичним биотитом до гнајсева
са гранатом и силиманитом. Карактеристично је да су стене вишег кристалинитета
просторно, углавном, одвојене од стена нижег кристалинитета, које су у већини
заступљене у југоисточном делу ове планине између Падежа и Ибра.

ГНЈСЕВИ И БИОТИТСКИ ШКРИЉЦИ (G + Sb)

У подручју централног Чемерна гнајсеви и биотитски шкриљци граде појас ширине око
3km ко)и према северозападу прелази оквир овог листа. У њима је уложен велики број
гранитоидних жичних стена формираних вероватно још у првим фазама гранитске
интрузије Чемерна. То су најчешће слојне жице дебеле од неколико сантиметара до више
метара.

24
Изван тог подручја гнајсеви и биотитски шкрљци су подрежено заступлени. Између
Падине и Ибра они се јављају само око гранитоидних стена у облику уског ореола као, на
пример, у Полумиру, где већ после 40—50 m прелазе у биотитске филите.
Гнајсеви се редовно јављају уз веће гранитоидне масе или су заступљени као мања сочива
у биотитским шкрљцима. Највише их има на падинама Гусарице и Јавора. Ове грано до
лепидобластичне стене изграђене су од кварца, плагиокласа, биотита и ређе калциског
фелдспата. Плагиоклас (олигоклас — андезин) често формира порфиро-бласте који врло
често заклапају заобљена зрна кварца и ређе биотита. Калијски фелдспат је продукт
метасоматског замењивања плагиокласа. У овим стенама силиманит је сталан састојак, док
је гранат ређи. Делимичан или интензиван процес замене биотита игличастнм
силиманитом доводи до прелаза ових биотитских гнајсева у силиманит-биотит гнајсеве.
Биотитски шкриљци су знатно заступљенији од гнајсева, од којх се разликују по већем
садржају биотита и мањем учешћу фелдспата. Изграђени су, углавном, од биотита, мало
мусковита, кварца и фелдспата, затим местимично андалузита, стауролита и граната.
Структуре су лепидобластичне до порфиробластичне.
Међу стенама ове јединице ређе се јављају корнити. Представљени су биотит и андалузит-
биотит корнитима. Ове стене се састоје од андезина, биотита, андалузита и ређе мусковита.

БИОТИТСКИ ФИЛИТИ (Fb)

Биотитски филити су стене најнижег степена метаморфизма у контактном иојасу Чемерна.


Развијени су, углавном, између Падежа и Ибра, тј. у делу терена који се карактерише
знатно мањим учешћем гранитоидних пробоја. Они се, ређе, налазе у делу терена око
Слатине и Равништа, али на карти нису издвојени због малих димензија и брзог
смењивања са околним шкриљцима.
Ове стене представљају серицитско-хлоритске филите са новообразованим
ситнолистичастим биотитима насталим трансформацијом хлорита и крупним
метасоматским порфиробластима биотита.

ТРИЈАС

У западном делу овог листа, од Локве до манастира Студенице, на Чемерну и у околини


Богутовца откривен је тријас који, по развићу, у многоме подсећа на тријас шире области
Новог Пазара и планине Јелице.
Тријас у овом пределу није свуда палеонтолошки документован. На основу микрофауне у
подручју Градачке реке и у околини Богутовца издвојен је доњи и средњи тријас. Међутим,
у појасу од Реке до Студенице као и на Чемерну никаква фауна није нађена услед чега су
ти седименти издвојени на карти као тријас уопште.

ТРИЈАС УОПШТЕ (Т?)

У ову картирану јединицу стављени су неки кречњаци, мермерисани кречњаци, доломит,


мермерни и калкшисти на Чемеру и код Студенице чија старост палеонтолошки није
документована. Све ове стене леже преко шкрљаца метаморфног комплекса. У нижим
деловима претежно су заступљени банковити мермери и мермерисани кречњаци, а у
вишем — банковити и масивни кречњаци и доломити. Ове творевине бочно,
највероватније, прелазе у исте такве стене Градачке реке које су у извесним нивоима
фосилоносне (микрофауна). Услед тога, сматрамо да припадају тријасу и то вероватно

25
доњем и средњем тријасу.

ДОЊИ ТРИЈАС (Т1)

Најнжи део тријаса у подручју Градачке реке и Богутовца, изграђен је од песковито-


лапоровитих аргилофилитичних седимената и шкриљавих тамносивих, плочастих
кречњака. Они својим изгледом и нарочито сукцесивним смењивањем подсећају на
верфенске творевине. У кречњацима је констатован Тrochaminoides sp. С обзиром да је
пронађен у кречњацима са фукоидима и неодредљивим цефалоподима, овај фораминифер
указује на резвој доњег тријаса.
Седименти доњег тријаса налазе се у бази средњег тријаса као хоризонт дебео 30—40 m.
Према подини граница им је увек дискордантна, јасна и оштра.

СРЕДЊИ ТРИЈАС (Т2)

У подручју Градачке реке средњи тријас у нижем делу изграђују масивни, банковити и
ређе плочасти кречњаци и слојевити и банковити мермери. Међу овим стенама често се
јављају слојеви доломита. За разлику од нижег дела, виши део серије претежно је
представљен маснвним и ређе банковитим доломитима и кречњацима доломитичног
хабитуса. Укупна дебљина карбонатског хоризонта износи око 400 m.
Старост средњег тријаса у овом иодручју утврђена је на основу врста Рilаmiпа densа и
Frondikularia woodwardi.
Средњи тријас (?) у околини Богутовца, такође, је развијен у кречњачко-доломитској
фацији. У масивним кречњацима су констатовани Тrochaminoides sp., Glomospira sp.,
Acclisacus dunnistoni и алге.

ПОРФИРИТИ (αТ2)

У средњем тријасу Градачке реке јасно се запажа хоризонт тамноцрвених стена


порфиритског састава, који се може пратити неколико километара. Његова дебљина износи
највише 30 m. У Боровичком потоку, где је најбоље откривен, лежи конкордантно на
мермерима а почиње шкриљавим порфиритима са танким прослојцима мермера. Навише,
прелази у хомогене порфирите, међу којпма су запажене бречасте порфиритске стене, а
које конкордантно прекрива дебела доломитска маса.
Према начину појављивања, садржају мермерних прослојака и бречастим партијама, јасно
је да порфиритски хоризонт представља конседиментациону творевину. Поред порфирита,
овај хоризонт садржи и порфиритске туфове.
Порфирити су изграђени од крупних фенокристала серицитисаног и делимично
карбонатисаног плагиокласа и потпуно серицитисаног бојеног састојка. Ушкриљена
основна маса садржи доста хематита. Порфиритски туфови се карактеришу густим
распоредом фенокристала плагиокласа, присуством одломака порфиритског састава и
полузаобљеним зрним кварца.

26
ДИЈАБАЗ-РОЖНАЧКА ФОРМАЦИЈА (Ј2,33)

Дијабаз-рожначка формација на терену листа Врњци нема велико пространство. Она је


утврђена у западном делу терена, у подручју манастира Студенице и Полумира, и у
источном, измену централног Копаоника и Жељина.
Развиће ове формације у овом подручју је истоветно са развићем у другим деловима
Вардарске зоне и унутрашњих Динарида. Њену подину најчешће чине серпентинисани
ултрабазити и друге старије формације; али како је обично у тектонском контакту са
суседним формацијма и често реверсно навучена, у подини јој се, каткад, налазе и млађе
серије. Дебљина ове серије, према теренским проценама, могла би износити и до 400 m,
али ова процена је несигурна због одсуства низа структурних података.
По генези дијабаз-рожначка формација представља седиментно-вулканогену серију чије је
стварање било условљено активношћу базичног магматизма јурске старости.
Стратиграфски ова формација би била горњојурска, евентуално би њени највиши делови
могли припадати и најдоњој креди. На терену листа Врњци у партијама ове формације
нису нађени вреднији фосилни остаци који би говорили оњеној старости. Међутим, на
листу Нови Пазар у подручју Лепосавића (долина Ибра) и на Рогозин — локалност
Цоковићи, откривено је и одраније познато више карактеристичних форми (Урошевић М. и
коаутори, 1969). На основу тих палеонтолошких података, дијабаз-рожначка формащф
овог подручја стварана је у кимериџ-титону до у горњем титону.
Ова хетерогена серија, која је прилично метаморфисана, изграђена је од базичних магмата
и седимената. Међу магматима су заступљени разни варијетети габровске магме, а
седименти су претежно представљени пешчарима и глинцима, мада се јављају готово све
седиментне стене од ретких грубокластичних бреча до пелита, кречњака и рожнаца.
Према резултатима испитивања, најраспрострањеније стене су грауваке, субграуваке и
ређе обични и кварцно-серицитски пешчари. Већином се смењују са глинцима, глиненим
шкриљцима, рожнацима и осталим члановима формације. Састав детритичне компоненте
им је готово свуда исти — уз мање или више одломака стена, угласта зрна кварца и обе
групе фелдспата; док су мусковит и пироксени знатно ређи. У тешку фракцију најчешће
улазе хромит и гранати. Глиновита компонента, која готово обавезно улази у састав ових
стена рекристалисала је, као и код глинаца и глинених шкриљаца, у хлорит и серицит. Уз
њу се јавл,а и мањи садржај детритичног и пелитоморфног кварца.
Глинци и глинени шкршьци су, после пешчара, најчешћи чланови ове формације. То су
стене, углавном, ниског кристалинитета, мрке до мркозеленкасте боје и каткада
филитичног хабитуса. Када нису у алтернацији са другим члановима делују као хомогене и
монолитне партије, иначе су иверасто-цепљиве масе што веома отежава идентификовање
основних структурних елемената. У овим стенама су редовно присутне лоптасте и
сочивасте мугле силицијског и пешчарског састава.
Рожнаци су карактеристичан и чест члан ове формације. Они се јављају у мањим
партијама, као слојеви и сочива у интеркалацији са осталим седиментима. Ове стене поред
силиције садрже, каткада и знатну количину гвожђа и карбоната. То су претежно хомогени
седименти док је биогени — радиоларијски тип врло редак.
Кречњаци су најмање заступљени у овој формацији. јављају се као сочива и тањи слојеви.
Обично су затвореносиве боје. Често су богати силицијском и песковитом или глиновитом
компонентом. Изузимајући поменуте рожнаце, који местимице садрже радиоларије,
кречњаци су једини фосилоносни седименти у дијабаз-рожначкој формацији.

27
Међу магматима ове формащф утврђено је више варијетета. Изузимајући ретке појаве
родингита, дијабаза са кварцом и спилита код којих је дошло и до извесне промене
минералошког састава; све остале габровске и дијабазне стене представљају само
структурне варијетете исте магме, а разлику у структури углавном је условно њихов начин
појављивања и ниво консолидовања.

ГАБРОВИ (ν)

У габровску групу стена стављени су габрови који се на терену манифестују и као мање
или веће интрузије и као жице и пробоји различите дебљине уложени у перидотите и друге
старије форлшције. Сталног су минералног састава (базични плагиокласи, ромбични и
моноклнични пироксени, оливин, амфибол и др.), док им структура знатно варира. Иако
већину чине нормално зрнасти габрови, ипак су регистроване и знатне структурне
варијације — од пегматитске до офитске. Габрови су врло често сосиритисани и
уралитисани У неколико случајева, у северним деловима перидотитског комплекса,
конста-товане су мање жице родингизираних габрова — родингита.
Осим поменутих варијетета констатовани су и амфиболити орто — порекла (υ + А). Они,
заправо, представљају само знатно метаморфисане габровске стене уз које се најчешће
срећу, и са којима су повезани поступним прелазима. Структура им варира од
гранобласличне до бластопорфирске, а минерални састав им је најчешће плагиоклас,
хорнбленда и магнетит.
Генеза габровских стена и после свих испитивања остала је проблематична. Заправо,
њихов настанак вероватно се обавио у два временска периода, односно у два магматска
циклуса. Први, када је обављена консолидација ултрабазита где они представљају само
киселије диференцијате исте магме; и други, знатно млађи, период јурског базичног
магматизма када је дошло до формирања највећег дела габровских и дијабазних стена.
Како се, међутим, ни теренским, ни лабораторијским методама нису могле уочити међу
овим стенама никакве разлике, то су све ове стене шематски приказане у легенди и у стубу
јединствено.

ГАБРО-ДИЈАБАЗИ (υββJ2,33)

У комплексу магмата дијабаз-рожначке формације назначена су подручја прелазних


габровско-дијабазних стена. Ове стене су издвојене још у току картирања. Јављају се
обично као мање масе непосредно уз габрове и дијабазе, у које поступно и прелазе. Ове
стене представљају делове габровске магме чија се кристализација вршила знатно брже
него при стварању габрова, а спорије него при кристализацији дијабаза. За њих је
карактеристична мала варијабилност минералног састава, али знатна структурна
разноврсност, тако да се налазе различите габровске до дијабазне структуре.

ДИЈАБАЗИ (ββJ2,33)

Стене дијабазне групе представљају основни магматски члан дијабаз-рожначке формације.


На терену се јављају као велике масе, изливи и силови. У извесним случамевима — када се
радило о нижим ерозионим нивоима запажени су и пресеци доводних канала — некова.
Дијабази често представљају, у локалним профилима, ниже делове серије, мада се јављају
у свим нивоима смењујући се са седиментима и у вертикалном и у хоризонталном смислу
Променљиве су дебљине и често се стиче утисак да су дебели и до неколико стотина
метара. Њихово лучење је, поред паралелопипедног, стубастог и плочастог, често и
кугласто. Ретко су свежи, најчешће су подлегли разним процесима алтерације. Структура

28
им је, готово увек, офитска и то ситнозрна, мада су запажени и крупнозрни варијетети који
су схваћени као долерити. Најчешћи су нормални дијабази (са неалтерисаним лабрадором)
и албит дијабази. Минерални састојци су често трансформисани, тако да стена
представља ,,смешу” секундарних продуката. У неколико проба утврђено је местимично
присуство кварца у овим стенама, тако да се може говорити о дијабазима са кварцом.
Запажене су и јако ситнозрне и знатно алтерисане стене мандоласте текстуре, где су
мандоле испуњене силицијом, калцитом и другим минералима. Ове стене су третиране као
спилити.
Осим описаних стена на терену су констатоване и дијабазне брече изграђене у целини од
дијабазног материјала, које, умногоме, личе на пројекциони материјал. Обично се јављају
уз дијабазне масе са којима се, понекад, смењују.

КРЕДА (К)

Кредни седименти на листу Врњци имају велико распрострањење. Заступљени су у


источном делу терена где граде континуални појас ширине око 4 до 7 km са правцем
пружања ССЗ—ЈЈИ. Овај појас припада западном ободу велике кредне зоне која се пружа
од Подујева и Куршумлијске Бање, па преко источних падина Копаоника, Жељина и Гоча
дље према северу у Гледићке планине. Поред ове готово непрекидне зоне кредних
седимената, мање изоловане партије налазе се западно од ње у пределу Гарушана—Нерађе
— Орловац и Тумба—Бзеница где су ограничене серпентином, палеозојским седиментима
и андезитима.
Седименти креде, на готово целом пространству, развијени су у флишној фацији.
Кречњаци се јављају у зони Нерађе—Гарушана и Бзеница, као и у виду мањих изолованих
појава у поменутом источном појасу, које леже преко флишних седимената.
Стратиграфски, седименти припадају доњој и горњој креди. Доња креда заступљена је на
знатно већем пространству и захвата ниже делове терена овог листа, тј. поменути источни
појас, док горња креда захвата више делове терена и везана је за разломне зоне већег
интезитета у магматским стенама.

ДОЊА КРЕДА

Доња креда представљена је готово искључиво седиментима флиша — претежно


глинцима, лапорцима, пешчарима, конгломератима и свим прелазним типовима ових
седимената.
На основу досадашњих испитивања, доњи делови ове формације припадају валендин-
отриву, а виши барем-апту, док преко ових, у највишим деловима, местимично леже
кречњаци алб-ценоманске старости.

ВАЛЕНДИН-ОТРИВ (К11+2)

Творевине валендин-отривског дела флиша које се простиру дуж западних падина


Гледићких планина са правцем пружања ССЗ—ЈЈИ, захватају и крајње североисточне
делове листа Врњци. Простиру се на малој површини у пределу средњег тока Љуботињске
реке.
Старост ових седимената документованаје наласком низа фосилоносних локалности са
макро и микрофауном у непосредној близини овог листа. Значајније форме нађене су у
долини Леве реке, Бајчетинском потоку и атару Грошнице које су одређене као 1посеrатиs

29
сf. аисеllа, Нор1ites апgиliсоstаtus и Норlites сf. хiреi.
Према типу седимената ове творевине ирипадају пешчарско-лапоровитој серији флиша
чије основне елементе чине вапновити пешчари, вапновити и глиновити лапорци и глинци.
Лапорци и глинци се јављају у слојевима до 10 cm. а пешчари и до 20 cm. Сви имаjу
изразиту хоризонталну и вијугаву ламинацију. Доње површине слојевитости пешчара су
често оштре и неравне а горње градационе. Запажене су и специфичне седиментне
текстуре представљене разним облицима утискивања, који су обично неправилни и ретко
оријентисани. Осим ових, мада ређе, запажене су и органске текстуре.
С обзиром да проучавани део ове серије представља само мали део веће зоне валендин-
отривског флиша, то се о дебљини ових седимената не може ништа поуздано рећи. На
осталом делу терена, јужно од поменуте зоне, уочени су у извесним локалностима, у
нижим деловима доњокредног флиша, седименти који би, такође, одговарали валендин-
отриву, али који на карти нису могли бити издвојени јер за то није било поузданих
палеонтолошких нити седиментолошких података.

30
Сл. 3. Шематски стуб представљен карактеристичним секвенцама барем — аптског флиша: А —
нижи део флиша. В — виши део флиша. Schematic column represented by the characteristic sequences
of Barremian Aptian flysh: A — lower part of the flysch. B — upper part of the flysch. Схематический
столб представлен характеристичными секвенцами баррем-аптского флиша: А — нижний отдел
флиша, В — высший отдел флиша.

31
БАРЕМ-АПТ (К13+4)

Највећи део стуба формације флиша на испитиваном терену изграђен је од творевина


барем-аптског флиша. Оне граде готово непрекидну зону од Грашевачке реке до јужних
падина Гледића.
Старост овог дела флиша одређена је на основу положаја у серији, и паралелизацијом са
истим стенама суседних терена. На североисточном делу листа подину овим стенама чине
флишни седименти валендин-отривске старости без прекида у таложењу. Њихов контакт
представљен је низом неосетних прелаза условљавајући недефинисану границу. Горњи
стратиграфски ниво поменутог флиша одређен је положајем алб-ценоманских кречњака,
констатованих на више места у пределу Станишинаца и Милентиј'е где леже непосредно у
повлати барем-аптског флиша. У прилог барем-аптској старости овог флиша иде и велика
литолошка сличност, готово идентичност, ових седимената са истим седиментима на
Гледићким планинама са којима чине јединствену целину, а који су и фаунистички
документовани. У пределима Крушевачке реке, Грошнице, Ћукара и Кречанског потока
(Гледићи) констатоване су форме као: Hibolites jacuolides, Stilirostris, Веlemnites sp.
Dufrenoya furcata, затим Тrochamina, Нар1орhragmoides и друге форме коjе сигурно
утврђују барем-аптску старост ове серије.
У оквиру стратиграфског стуба барем-аптске серије флиша могуће је на основу
литолошких и седиментолошких разлика разликовати два типа седимената који би
одговарали један нижем а други вишем делу серије (сл. 3).
Нижи део флишне серије састоји се од смена слабо метаморфисаних пешчара типа
субграувака који се смењују са алевролитима и преко којих у секвенцама леже лапорци
или глинци.
Слабо метаморфисани пешчари садрже у себи кварц, фелдспат, одломке дијабаза и
хлоритско-серицитских шкриљаца. Основни типови текстура су ламинације разног облика
по чему је и један део серије добио тракаст изглед. Најнижи део је слабо градацион и
постепено у вишим деловима прелази у алевролите који су ламинарни. Ламинација је
обично таласаста и вијугава, али је запажена и паралелна и коса. Повећан проценат
серицита даје пешчарима често свиласт изглед. У овом делу серије често су слојеви
испресецани калцитским жицама. Друге седиментне текстуре су слабије заступљене и нису
карактеристичне.
Алевролитска компонента има исти састав као и пешчари са којима се смењује. Највиши
делови секвенци су или алевролити или изнад алевролита има још један слој глинаца или
лапораца (што зависи од садржаја калцијум карбоната).
Виши делови доњег дела флишне серије представљени су жућкастим пешчарима који по
крупноћи зрна спадају у крупнозрне или средњозрне грауваке истог састава, као и пешчари
у најнижим деловима серије. По правилу су вапновити. Карактеристично је за њих да
изграђују секвенце у којима знатно мање учествују чланови ситнијег зрна. Сем градационе
слојевитости и трагова подводног клижења нема других седиментолошких знакова. Овај
део серије представља у седиментолошком смислу извесну измену услова. Ови пешчари не
представљају типичан флиш већ једну недовољно развијену фазу турбидитне
седиментације.
На основу свих ових особина — литолошког састава и процентуалне заступљености
аренита и лутита, типова ламинације и одсуства текстура на површини слојевитости —
највећи део седимената ове серије припада типу ламинита. Због тога су и елементи за
мерење правца палеотранспорта веома ретки у серији, па према томе није било могуће дати

32
детаљнију карту палеотранспорта, већ само оријентациону скицу правца течења.

Сл. 4. Основни правци палеотранспорта у дсњекредном флишу. Стрелице означавају смер


транспорта материјала. The general direction of paleotransport in the Lower cretaceous flysch. Arrows
designate the trend of the transport of material. Основные направления палэотранспорта в флише
нижнего мела. Стрелки указывают направление транспорта материала.

Минерали тешке фракције показују асоцијацију у којој преовлађују металични минерали,


турмалин и циркон.
Други тип седиментације везан за више делова барем-аптског флиша карактерише се
малим учешћем пешчара типа граувака а повећаним учешћем алевролита и глинаца. Ови
пешчари и алевролити, за разлику од оних у најнижим деловима, не показују знаке
метаморфисања, али им је састав веома сличан. Седиментне текстуре су им безначајне и
малобројне, а градациона слојевитост и разне врсте ламинације течења се тешко уочавају.
Садржај вапновите компоненте варира, каткад потпуно изостаје, или је, пак, заступљена
врло високим процентом. И овај горњи део серије, по свим својим особинама, показује
пуни ламинантни карактер те су, због тога, и мерења палеотранспорта била ретка (сл. 4).
Минерали тешке фракције разликују се од минерала констатованих у нижим деловима
флиша. Овде поред металичних минерала преовлађују (око 50% од тешке фракције)

33
циркон, рутил и турмалин у приближно једнаком проценту, док остали немају значајног
учешћа.
Дебљина барем-аптског дела флшине формације износила би око 450 метара.

АЛБ-ЦЕНОМАН (К1,2)

Преко описаних флишних седимената, у овом појасу, на више места као изоловане партије
леже трансгресивно мање масе кречњака. У њима је у неколико локалности нађена алб-
ценоманска микро и макро-фауна представљена орбитолинама и шкољкама, брахиоподима
и неодређеним остацима криноида, бриозоа, алги и фораминифера. Ови кречњаци су
најчешће једри, масивни или слојевити и већином здрузгани. Боје су светлосиве, сиве до
сиво-плавичасте. У нижим деловима према базалној серији обично су конгломера-тични.
Међу валуцима преовлађују кварц и кречњак. Дебљина им је различита, у пределу
Станишинаца једва достиже око 30 метара. Околност да је у овим кречњацима нађена
фауна, на основу које је одређена њихова старост, много је допринела одредби
стратиграфског положаја барем-аптског флиша.
У атару Станишинаца на Малом врху, Папратници и горњем току Кривачке реке поменути
кречњаци јављају се као мање заостале партије у којима је, на више места, констатована
бројна фауна као: Discoidea сопicа, Ruhynchonella tripartita, Оstrеа сопicа, Immunitoceras
uhligi, Рhulloceras sр., као и фрагмента ехинодермата и бриозоа. Поред поменуте фауне на
Градцу jе нађена и Оrbitolinа сf, lenticularis. Оваква фаунистичка асоциjациjа указуjе на то
да су ови седименти таложени кроз цео алб и ценоман.
Веће партије истих кречњка заступљене су и западно од описаног појаса — у пределу
Нерађа, Гарушане и Тумба—Бзенице, али у овом делу леже директно преко серпентина,
палеозојских метаморфита и дијабаз-рожначке формације. У овом појасу кречњаци чине
подину флишној серији која би стратиграфски, вероватно, припадала комплетној горњој
креди, мада палеонтолошки није доказано присуство турона. Овој претпоставци иде у
нрилог то што нигде на овом терену није утврђена ерозиона или тектонско-ерозиона
дискорданција између кречњака и флишне серије, мада је тектоника врло сложена.

ГОРЊА КРЕДА

СЕНОН (К32)

Наласком бројне микрофауне у флишној серији, било је могуће издвојити сенонске


седименте који раније нису били констатовани. Заступљени су искључиво у флишној
фацији и изграђују више делове терена у виду мањих или већих изолованих маса.
У вапновитијим иартијама флиша на Нерађу, Гарушани, Орловцу и Проваљеном Главу
нађена је бројна сенонска микрофауна од којих су нарочито значајне форме: Globotrипсапа
lрраrепti lарраrепti, Globotrипсапа lарраrепti triсаriпаta, Globotrипсапа таrginatа,
Globotrипсапа fоrnicata, Globotrипсапа аrса, Globotrипсапа stuarti dе lарр. и Globotrипсапа
lиgeoni аngulstа.
Нижи делови флишне сериjе имаjу карактеристике слабо дефинисање флишне
седиментације.
Калцирудити,калкаиеити и калцилутити се смењују градиционо, односно крупнозрнији
седименти се замењују ситнијим у секвенцама. Дебљина крупнозрнијих седимената
(калцирудита и калкаренита) је између 20 и 50—60 cm. Калцилутити су дебљине од

34
неколико сентиметара до 20cm.
Навише се развија изразити флишни низ који се састоји од микроконгломерата, граувака,
алевролита, лапораца и глинаца са ретким прослојцима пелитоморфних кречњака и свим
прелазним типовима ових седимената. Највиши делови флишне серије који су, на суседним
теренима, представљени дебело банковитим жутим пешчарима, овде нису констатовани,
јер су највероватније ерозијом однети.
Од минерала тешке фракције значајни су металични минерали и турмалин.
Дебљина серије износи око 350 метара.

ТЕРЦИЈАРНИ МАГМАТИЗАМ

ВУЛКАНИТИ

На листу Врњци налази се СЗ део копаоничког вулканогеног комплекса. Он се простире


долином Ибра непрекидно од Ушћа на северу, до јужне границе листа, где се везује за
дацито-андезите централног Копаоника. Вулканити испитиваног подручја леже преко
ибарског серпентинита, а дуж СЗ обода и преко метаморфисаних седимената студеничке
серије. Они чине подлогу баљевачком терцијарном басену или се у његовим нижим
деловима јављају као сливови. Најновијим испитивањима И. Мићића (1960) констатовано
је да су дацито-андезити око Кремића контактно-метаморфисани (корнитисани и
турмалисани) кремићким гранитоидом. На основу свих постојећих података, претпоставља
се, да је вулканизам у испитиваном подручју отпочео пре таложења баљевачког терцијара
у олигомиоцену (?) и да се највероватније завршио крајем доњег миоцена. У средњо-
миоценској продуктивној серији баљевачког терцијара нису запажени вулканити и њихови
пирокластити.
Вулканизам на овом делу терена је искључиво дацитско-андезитског састава.
Констатовани су следећи типови вулканита: дацито-андезити, лампроандезити и
пироксенско-амфиболски андезити. Сви наведени типови припадају преплутонској
вулканској фази. Дацито-андезити су на великом пространству интензивно алтерисани за
разлику од пироксенско-амфиболских и лампроандезита, који су знатно мање захваћени
процесима алтерације. Пирокластични материјал, који захвата око 75% укупне површине
покривене вулканитима, указује на јаке експлозивне пароксизме, који су пратили
преплутонску вулканску фазу.

ДАЦИТО-АНДЕЗИТИ (αqα)

Са овим варијететима дацито-андезита, односно њиховим пирокластитима, највероватније


почиње вулканска активност у овом подручју. Јављају се у виду већих изливних маса
(Брвеник, Градина, Вељи врх, Лучички врх и др.) или сливова у пирокластитима (профил
дуж ибарске магистрале — између Биљановца и Бара; у усеку пута између Брванице и
Брвеника и др.). Општа генетска карактеристика ових стена је, да су редовно јаче или
слабије алтерисане. Уколико су ове промене комбиноване са дејством атмосферилија
(избељене), тешко се могу разликовати од измењених туфова, те су њихове границе
местимично апроксимативно лоциране. Свежији варијетети су светлосиве, љубичасте и
зеленкасте боје. Изграђени су од андезина (44—52% Аn), амфибола, биотита, ретко
моноклиничног пироксена и кварца. Структуре су холокристаласте до хипокристаласто-
порфирске, ретко хијалинске. Андезин је делом, или потпуно, замењен калцитом,
каолином, ређе епидотом и хлоритом. Амфиболи и биотит су, углавном, опацитисани.

35
Присуство кварца је варијабилно, ретки су варијетети са крупнијим фенокристалима овог
митерала, када стена прелази у прави дацит (Вељи врх; пут за Брвеницу).

ПИРОКСЕНСКО-АМФИБОЛСКИ АНДЕЗИТИ

Пироксенско-амфиболски андезити најчешће образују сливове (подручје Шумника,


Биљановца, Бојанића и др.) који се наизменично смењују са њиховим пирокластитима. У
минералошком погледу не показују битније разлике од претходних дацит-андезита.
Плагиокласи одговарају андезину (44—50% Аn), ређе Лабрадору (50—65% Аn). Од
бојених састојака биотит се делом или потпуно повлачи, док су пироксени и хорнбленда у
типичним представницима приближно подједнако присутни. Структуре су
холокристаласто-порфирске са пилотакситном основном масом. Обично су мање или више
захваћени процесима алтерације; плагиокласи су карбонатисани и серицитисани, док су
већ опацитисани бојени састојци местимично хлоритисани и карбонатисани.
Петрохемијска испитивања наводе да пироксенско-амфиболски андезити припадају
кварцдиоритском типу магме калко-алкалног низа (табела 2, анализа 1).

ЛАМПРОАНДЕЗИТИ

Андезитски варијетети сврстани у ову групу обогаћени су бојеним састојцима, нарочито


хорнблендом. Јављају се као мањи пробоји у серпентинитима (јужне падине Кавња, засеок
Столовићи и северно од Влаха). По хабитусу (једри, компактни, затворенозелене боје)
веома су слични пироксенским типовима од којих се разликују појавом крупних кристала
плагиокласа (0,5 х 0,2 mm). Плагиокласи су свежи или незнатно промењени у каолин,
хлорит, епидот и серицит. Хорнбленда развијена у виду микрофенокристала је редовно
хлоритисана. Структуре су холокристаласто-порфирске.

ПИРОКЛАСТИТИ (Өαqα)

Простране масе пирокластичног материјала (туфова, туфита, ређе и вулканских бреча)


сведоче о изразито експлозивном типу вулканизма, а њихово наизменично смењивање са
сливовима лаве и о ритмичности ових вулканских акција. Литолошки састав појединих
врста пирокластита указује да су експлозивни пароксизми пратили како изливање дацито-
андезита, тако и стварање амфиболско-пироксенских типова, с том разликом што су
ерупције везане за последње биле далеко интензивније.
Највећи део ове пирокластичне серије представљенје туфовима, ређе туфитима, који преко
туфо-бреча постепено прелазе у праве вулканске брече. Туфови су изграђени од ситних
одломака кварца, биотита, фелдспата, вулканског стакла, као и фрагмената дацито-
андезита каткад и амфиболско-пироксенских андезита. Редовно су јаче или слабије
алтерисани а у зонама хидротермалних промена и орудњени (Плана).
Поред туфова и вулканске брече захватају знатно пространство на испитиваном терену. На
основу карактера фрагмената, као и односа бреча према сливовима појединих врста
еруптива (дацито-андезита, односно пироксенско-амфиболских андезита), могу се
разликовати брече које су пратиле изливање дацито-андезита и брече везане за ерупције
пироксенско-амфиболских андезита. Последње су редовно изграђене од крупнијих блокова
(величине и до 2 m) пироксенско-амфиболских андезита (Ниљеновац и подручје
Плавечких планина), који изразито доминирају над осталим фрагментима знатно мањих
димензија.
Стратификација пирокластита је најбоље изражена код пелитско-псамитске фације а само

36
изузетно се запажа и у варијететима агломератичног хабитуса (обод градачког терцијарног
басена). Она је нарочито потенцирана у седиментно-вулканогеним деловима серије, где
долази до наизменичног смењивања пирокластита са терцијарним седиментима.

ПРОМЕНЕ У АНДЕЗИТИМА

Промене у вулканским стенама овог подручја могу се поделити на два генетски различита
типа — аутометаморфне промене, настале у завршној фази образовања вулканита
(пропилитизација), и промене које су непосредно везане за интрузију гранитоидне магме.
Последње ће бити приказане у поглављу ,,Контактно-метаморфне стене Копаоника и
Жељина”.
Процесом пропилитизације су, на већем пространству, јаче или слабије, захваћени само
амфиболско-биотитски дацито-андезити. Поменути процес има регионалан карактер и
велики екстензитет у овим стенама, тако да у испитиваном подручју потпуно свежи
дацито-андезити готово и не постоје. Од минерала у пропилитима, насталих
трансформацијом бојених састојака, јављају се хлорит, карбонат и ређе серицит. У каснијој
фази алтерације, пропилити су често утицајем површинских вода интензивно измењени
(карбонатисани, аргилитисани и силификовани), и тада по минералном саставу и изгледу
потпуно одговарају хидротермално промењеним стенама.
Од посебног значаја су хидротермално промењене зоне у дацито-андезитима, које су
носиоци разних орудњења у овом подручју. Оне се обично јављају дуж већих дислокација
или у околини гранитоидних стена (СЗ и З обод кремићког гранодиорита, дуж тектонске
зоне Плана—Попе—Главчићи и др.) Дејством хидротермалних раствора дошло је у
дацито-андезитима до врло разноврсних промена. Поред силификације, која се јавља и у
пнеуматолитској фази, запажене су: серицитизација, каолинизација, зеолитизација,
карбонатизација, албитизација, хлоритизација, епидотизација и др. Све ове промене
обично прате једна другу тако да се на терену не могу посебно издвојити.

НЕОГЕН (Ng)

На листу Врњци неогени седименти су заступљени у градачко-баљевачком и ушћанском


басену, као и у мањим изолованим басенима код Тадења, Карауле и Врљака. У северном
делу листа налазе се неогени седименти који припадају чачанско-краљевачком басену.
Седиментно-вулканогена серија неогена развијена је на северним падинама Гоча.
Неогени седименти представљени су слатководно-језерским наслагама, велике фацијалне
разноврсности са честим вертикалним и хоризонталним променама.

СЕДИМЕНТНО-ВУЛКАНОГЕНА СЕРИЈА (М1?)

На северним падинама Гоча откривена је једна зона седиментно-вулканогених творевина.


У њој продукти вулканске активности знатно преовлађују над седиментним члановима, са
којима се смењују. У стратиграфском стубу ова серија лежи испод панона а према
аналогији са истим творевинама у западно-морав. басену, одговарала би д. Миоцену (I—II
медитеран). Нижи делови серије су изграђени од банковитих пешчара који се смењују са
слојевитим туфовима. У вишим хоризонтима се, углавном, запажају вулканске брече и
туфови док се седиментни чланови потпуно повлаче. Сливови дацито-андезита су веома
ретки. Карактеристично је да су поједини делови серије интензивно силификовани.
Извесни туфови и пешчари при том постају толико чврсти и жилави да служе као

37
материјал за израду воденичког камења (с. Дубље) и за друге грађевинске потребе. Ова
силификација се највероватније везује за хидротермалну активност која и данас егзистира
у виду топлих минералних извора Врњачке бање.
Сличне појаве седиментно-вулканогених творевина, али малог распрострањења запажају
се у Ибарској долини код села Баре и у Кремићкој реци. Б. Ћирић (1956) је ове творевине
на основу генетских и литолошких особина назвао андезит-рожначком серијом.

МИОЦЕН (М)

ГРАДАЧКО-БАЉЕВАЧКИ БАСЕН

Овај басен захвата површину од приближно 37 km 2, а састоjи се из два мања басена:


западног градачког и источног баљевачког који су комуницирали преко језероузина.
Градачки басен је већи али плићи, те би се могао схватити као залив мањег али дубљег
баљевачког басена. Разлика између ова два басена је фацијална и литолошка.
Градачки басен карактерише се плитководним фацијама. Седименти су претежно
крупнијег зрна (туфни конгломерати и пешчари), док су лапорци и кречњаци у овом басену
знатно мање распрострањени. Дебљина наслага износи око 300 m.
У суперпозицији установљено је периодично смењивање конгломерата, пешчара, лапораца
и кречњака што говори о честим осцилацијама дна. Кречњаци заузимају највиши ниво
седиментне серије (долина Брвенишке реке).
Угаљ је констатован у виду танњих слојева у горњем и средњем току Бачварског потока.
Серија баљевачког басена изграђена је претежно од лапораца, глинаца и ситнозрних
пешчара, па се може закључити да је седиментација вршена у нешто дубљој средини него у
градачком басену.
Серија овог басена почиње слабо везаним крупнозрним базалним конгломератима, који
леже на дацитско-андезитским вулканокластитима. Конгломерати навише постепено
прелазе у крупнозрне пешчаре који представљају подину продуктивне серије, састављене
од лапораца, глинаца, пешчара и угљених слојева.
Дебљина угљених слојева износи 1 до 4 метара. Повлату продуктивне серије чине лапорци,
пешчари, конгломерати и слабо стратификовани кречњаци. Партије кречњака јављају се
само код побрђског гробља и на језероузини градачког и баљевачког басена, и
највероватније чине највише хоризонте седиментне серије.
У најнижим деловима продуктивне серије констатовано је присуство
интерестратификованих сливова дацито-андезита. У вишим хоризонтима дацито-андезити
се јављају искључиво као фрагменти у интерсеријским конгломератима (подаци из
бушотина).
Басен је и пресецан читавим низом раседа, који су своју активност започели још за време
његовог стварања. Поред радијалне тектонике, која је условила продубљивање басена,
локално су вршена и убирања.
У овом басену налази се лежиште магнезита Бела стена. Оно има облик пространог и
тектонски јако деформисаног сочива, дужине око 250 m и ширине 190 m. Наслаге
магнезита дебеле су до око 90 m. Генерално пружање магнезитског тела је ССЗ—ЈЈИ.
О старости градачко-баљевачког басена постоји више мишљења. По Ј. Цвијићу (1911)
басен је палеогене старости, а С. Радовановић (1909) сматра да је неогене старости. Ж.

38
Ђорђевић (1951) се слаже са Цвијићем да је седиментација вршена за време палеогена. Б.
Милаковић (1955), који је одредио више врста фосилне флоре, сматра, међутим, да је овај
басен пре неогене него палеогене старости.
По Н. Пантићу, а на основу фосилне флоре нађене у тамносивим глиновитим лапорцима
(1961, стр. 290), ,,седиментација у јарандолском басену иочела је у доњем миоцену
(подински хоризонт и нижи делови продуктивног хоризонта). Завршни делови
продуктивног хоризонта и непосредна повлата са флором припада нижим деловима
средњег миоцена. Даља повлата припада највероватније вишим деловима средњег миоцена
и горњем миоцену. Да ли највиши делови седиментне серије одговарају евентуално и
плиоцену, остаје за сада отворено питање”.
Старост баљевачког терцијара одређивана је и на основу остатака сисара нађених у
руднику Јарандо. По А. Ћирићу (1962) нађени зуб врсте Маstodоп (Випоlophodоп)
аngustidеп форма subtapiroidea указује да су се ови седименти стварали и у хелвето-
тортону, одн. у другом медитерану.
Резултати наших испитивања потврђују мишљења претходна два аутора о старости овог
басена, тј. да је седиментација почела у доњем миоцену и трајала кроз цео миоцен. Постоји
могућност да се седиментација наставила и у најнижим деловима плиоцена.

УШЋАНСКИ БАСЕН

Басен је овалног облика, захвата површину од 2 km 2, и представља депресију у


перидотитима. Седименти носе сва обележја таложења у слатководној језерској средини.
У миоцеиској серији ушћанског басена констатоване су углавном глиновито-лапоровите
стене, са свим прелазима од глинаца преко лапораца до чистих кречњака.
Према Ј. Јеленковићу (1957) литостратиграфски стуб овога басена почиње подинским
седиментима глиновито-песковитог карактера. Преко ових наслага лежи продуктивна
серија, развијена једино у најдубљим западним деловима басена. Представљена је са три
угљена слоја и једним тањим ирослојком. Повлатна серија је састављена скоро искључиво
од лапораца. Достиже местимично дебљину и до 100 m. У вишим слојевима ове серије
запажени су постепени прелази ка пешчарима. Завршни хоризонти овога басена изграђени
су од глиновито-лапоровитих и пешчарских седимената. Сматра се да су седименти овога
басена дебели око 200 m.
Старост овог басена, услед недостатка фосила, није одређена, али вероватно одговара
старости градачко-баљевачког басена.
Код Тадења, између Баљевца и Ушћа, констатовани су седименти представљени жутим
пешчарима и лапорцима са прослојцима угља. По старости ови седименти вероватно су
миоценски, тј. одговарају ушћанском, односно баљевачком басену.
На Караули (кота 1113) и Врљаку констатоване су мање појаве неогених седимената. Ови
седименти су представљени конгломератима и пешчарима. Конгломерати се претежно
састоје од валутака андезита и кредног материјала. Серија је дебела свега око 50 m. По
старости је вероватно миоценска, тј. одговара седиментима баљевачког басена.

ГРАНИТОИДИ

Терцијарне гранитоидне стене образују, на листу Врњци, један пространи комплекс, чије
су главне масе откриване у подручју Жељина на северу и Копаоника на југу (обухваћена је
само северна половина копаоничког масива — Бањски Копаоник). Између њих се

39
појављује и неколико мањих гранитоидних маса: у подручју Кремића, Дрењске клисуре,
Пецића и др.

ЖЕЉИНСКИ МАСИВ

Између Копаоника, на југу, и серпентинитског масива Столова и Гоча, на северу, уздиже


се, морфолошки веома карактеристичан, планински масив Жељина. Жељин је, за разлику
од Копаоника, био знатно мање проучаван. Извесне податке наводе М. Илић (1939), С.
Павловић (1949), З. Максимовић и С. Дивљан (1953), али радови који искључиво третирају
проблематику овог масива не постоје.
Жељински плутон је конкордантно утиснут у стене палеозојског метаморфикума и лежи у
језгру копаоничко-жељинског антиклиноријума чија b-оса благо тоне ка северу. Паралелно
са синтектонским утискивањем формиран је и склоп околине, обележен периклиналним
распоредом палеозојске серије. О томе сведочи и низ кинематских феномена
констатованих микроскопском анализом.
Структурна испитивања показују да жељински плутон највише одговара једном лаколиту,
који је утиснут у релативно плитком нивоу. Површина фолијације образује благо засвођену
асиметричну дому, чији се темени део налази на јужном ободу масива (између врха
Жељина кота 1786 и близенске равни). Фолијација често оцртава и наборне структуре
распона од неколико стотина метара. Извесне неправилности у фолијацији, запажена на
северном (јужно од Добрих Вода) и западном ободу (село Предоле), су највероватније
настале тектонизирањем интрузива по његовом дефинитивном очвршћавању. Пукотине у
масиву могу се груписати у један главни систем, паралелан фолијацији и сноп споредних
са b-осом нормалном на главни систем.
Жељински плутон је образован монофазно. Изграђен је највећим делом од гранодиорита
(δγ). Изузетно се јављају прелазне стене ка квармонцонитима и прави кварцмонцонити
(централни део масива), док су кварцдиорити (δγq) само незнатно констатовани по ободу
(Преровска река, Обреновићи, Извори и др.). На врху Жељина (к. 1786) изнад
гранодиорита налази се мања габроидна маса, чије се присуство објашњава највероватније
асимилацијом стена палеозојске кровине. У појављивању ових диференцијата не постоји
јаснија законитост, због чега на карти и нису издвојени.
Структура (хипидиоморфно зрнаста), минерални састав и хемизам су униформни у целом
масиву, са незнатним, варирањем садржаја битних састојака — кварца, андезина,
ортокласа, биотита и хорнбленде. Од споредних састојака, карактеристично је присуство
крупних кристала епидота.
Андезин (36—44% An) је изразито зонарне грађе са местимично повијеним близним
ламелама и мирмекитским рубом. Калијски фелдспат је представљен ортокласом (— 2V =
= 40 — 56°; и одговара по Тutleu 20—26% Аb) са извесним особинама (ундулозно
помрачење, слабо изражена решеткаста грађа појединих делова и — 2V = 70—79°) коjе
указуjу на микроклинизациjу, изазвану наjвероватниjе механичким деjством. Хорнбленда
(променљивог 2V услед садржаjа натриjе: —40 — 66°; с : Ng = 12 — 22°) и биотит су
махом подjеднако присутни, мада се местимично запажа преовлађивање једног или другог
минерала. Епидот у овако крупним кристалима (присутан до 4% масе стене) није запажен
ни у једном гранитоидном масиву копаоничке области. Претпоставља се да је постао у
пнеуматолитској фази кристализације (симплектитска прорастања са метасоматским
кварцом, потискивање биотита и хорнбленде). Карактер К-фелдспата, зонарност андезина,
као и микросклоп стене указују на плићи ниво очвршћавања, а механичке деформације
појединих састојака запажене у целом масиву, наводе на јаче дејство притисака приликом

40
очвршћавања ових стена.

Табела 2.
ХЕМИЈСКИ САСТАВ ТЕРЦИЈАРНИХ ВУЛКАНИТА И ГРАНИТОИДА
1 2 3 4 5 6 7
SiO2 59,70 61,67 55,03 50,81 61,97 62,84 61,66
TiO2 0,72 0,75 1,00 0,87 0,75 0,65 0,94
А12О3 16,72 16,71 16,53 18,70 15,51 17,66 18,04
Fe2Оз 3,11 2,29 4,12 3,71 1,81 1,26 1,80
FeО 3,08 2,99 4,02 4,69 3,63 1,59 2,63
МnО 0,08 0,10 0,12 0,12 0,10 0,05 0,10
МgО 2,46 2,46 4,36 5,40 2,44 3,24 1,99
СаО 5,95 5,80 8,50 9,75 6,10 6,25 5,72
Na2О 3,68 3,01 2,96 2,74 2,63 2,72 2,63
К 2О 1,87 3,17 2,04 1,20 3,68 2,25 3,60
Р2О5 0,12 0,16 0,33 0,36 0,49 0,29 0,13
Н2О+110 1,91 0,82 1,28 1,16 1,11 0,05 0,09
Н2О-110 0,95 0,16 0,14 0,12 0,18 1,56 0,66
100,35% 100,09% 100,43% 99,63% 100,40% 100,41% 99,99%
1 — Андезит, Шумник (по Карамата С, 1952);
2 — Зрнасти гранодиорит, копаоник (источно од Рудишта);
3 — Кварц-диорит, Копаоник (Првановица);
4 — Диорит, Копаоник (Првановица);
5 — Гранодиоирт, Жељин (Буковик);
6 — Гранодиорит, Кремићи;
7 — Гранодиорит, Дрењска Клисура;

Анализе: 1 — С. Карамата; 2, 3, 4, 5 и 7 — С. Црнчевић, анализа 6 — Д. Димитријевић.


Хемијски жељински гранитоид одговара калко-алкалним гранит-монцонитима (по
класификацији Lacroiха), односно гранодиоритским и кварцдиоритским магмама по
Niggliu (табела 2, анализа 5).
У ободним деловима гранитоида (усек шумског пута код Хладних извора) налазе се
многобројни уклопци околних стена. То су неправилни комади различите величине (до 0,5
m), делом или потпуно, метаморфисани или претворени у корните. Запажају се и шлире
сочивастог облика, лампрофирског састава.

КОПАОНИЧКИ МАСИВ

Гранитоидни масив Копаоника био је предмет испитивања многих аутора (С. Урошевић
1908; G. Willson 1933; М. Илић 1933; С. Павловић 1949; Б. Ћирић 1955, 1956, 1957;
Карамата 1956, 1957; М. Димитријевић и Д. Драгић 1957; М. Стефановић и З. Павловић
1960. и др.).
По начину појављивања, структурној грађи и односу са околином, копаонички плутон је
веома сличан жељинском гранитоиду. Утиснут је у језгро копаоничко-жељинског
антиклиноријума, границе масива су, углавном, конкордантне са околним шкрљцима, а
структура гранитоида је највећим делом сагласна са склопом околине. Дуж источног обода
копаоничког интрузива издвајају се многобројне конкордантне апофизе и силови које у тој
мери на Жељину нису запажене. И овде фолијација образује асиметричну куполу, чији је
само северни део обухваћен овим листом. Пукотине, се, такође, могу сврстати у главни
систем паралелан фолиацији и два споредна управна на њу. Општи склоп обухваћеног дела
масива наводи да су пукотине главног система периклиналног пада и да образују северни
обод куполе, а пукотине споредних система чине таутозоналне снопове нормалне на ову

41
куполу (Димитријевић М. и Драгић Д. 1957.)
Копаонички интрузив у целини показује у структурном погледу знатне разлике; међутим,
на обухваћеном делу се, углавном, срећу нормалнозрнасти, а по ободу и ситнозрни
варијетети.
Испитивани део копаоничког плутона изграђен је од гранодиорита (δγ) и кварцдиорита,
(δγ) а по ободу и од ендоморфно измењених стена диоритског састава (δ). Прелази између
ових варијетета су постепени; разлике су изражене само у променљивим процентуалним
односима извесних минерала (кварц, алкални фелдспат и плагиоклас) док општи
минерални састав остаје скоро непромењен. Битни минерали су: кварц, андезин (37—53%
Аn), ортоклас (2V= од 40 до 65°), по Tattleu око (Оr 75 Аb25), микроклин (2V = до — 80°),
хорнбленда (2V = — 60° до — 80°; с : Ng = 12 до 22°) и биотит. Акцесорни су: сфен,
илменомагнетит, апатит, циркон и ортит; а секундарни: каолин, серицит, хлорит, епидот и
калцит.
Петрохемиjска проучавања (табела 2, анализе 2, 3 и 4) показују да гранодиорити одговарају
варијететима прелазног калко-алкалног до калијског карактера, а кварцдиорити и диорити
типичним калко-алкалним стенама (по Niggliu ). Kарактер магме се при утискивању мењао
од орбитодиоритске до гранодиоритске, што се, углавном слаже са распоредом појединих
типова у масиву. Прво су се образовали продукти орбитско-диоритске магме
(кварцдиорити и гранодиорити са 10% Оr) а затим прави гранодиорити и кварцмонцонити
коjи нису обухваћени овим листом. Реципрочном реакцијом гранитоидне магме са
карбонатним стенама створене су на контакту ендоморфно измењене стене диоритског
састава.

МАЊЕ ГРАНИТОИДНЕ МАСЕ

У подручју око копаоничког и жељинског плутона залажено је неколико већих и мањих


маса гранитоидних стена. Оне представљају или апикалне делове ових плутона или њихове
ближе, односно даље апофизе.
На западним падинама Кремићких планина налази се већа гранитоидна маса, одвојена од
копаоничког интрузива узаном зоном серпентинита и палеозојских шкриљаца.
Гранодиоритског је састава, са местимичним прелазима у кварц-диорите, односно
кварцмонцоните. Структуре је хипидиоморфно зрнасте до монцонитске а по ободу
неуједначено зрнасте — блиске порфирској. Битни састојци су андезин (47% Аn), кварц,
ортоклас (— 2V = 57° — 62°, по Tattleu 26—30% Аb) делимично претворен у микроклин,
хорнбленда — нормална (2V = — 66 — 78°; с : Ng =14 — 22°) и актинолитска
(карактеристична за ободну фациjу) и биотит. Аугит (2V = + 58°; с : Ng = 40°) jе
констатован као редован састоjак ободне фациjе, хемизам (табела 2, анализа 6) jе
гранодиоритски. Неуjедначено зрнаста структура, као и остали специфични феномени
указуjу, да jе кремићски гранодиорит очврснуо у плићем нивоу. Он вероватно представља
ободну, ендоморфну измењену, фацију копаоничког плутона. У подручју Кремића је
констатовано да гранитоиди пробијају и метаморфишу извесне дацито-андезите (И.
Мићић, 1966).
Недалеко од Јошаничке бање (села Дрење) запажа се једна већа гранодиоритска маса (око 4
km2) конкордантно утиснута у сериjу палеозоjских шкрљаца (З. Павловић, 1961). По њеном
ободу су констатоване и мање појаве асимилационо-промењених стена кварцдиоритског
састава, Минералошки (андезин 31—43% Аn, ортоклас 2V = —64°, хорнбленда 2 V = —
68°; аугит 2V = + 59°, с : Ng = 42° и др.), хемиjски (табела 2, анализа 7 — нормални
гранодиорит) и структурно ови гранодиорити су веома слични нормално зрнастим

42
вариjететима копаоничког гранодиорита. Ова упадљива петролошка сличност, наводи да се
копаонички и дренски гранитоиди могу схватити као различите откривени делови истог
плутона.
У палеозојској серији Гоча и Пецића на јужном ободу Жељина откривена је једна
гранитоидна маса (око 3 km2) која би по начину појављивања и минералном саставу
највероватније представљала део жељинског гранодиорита. По положају, заједно са
дренском масом, указује и на међусобну везу жељинског и копаоничког плутона.
Осим ових, залажено је и низ мањих појава гранитоида који су генетски везани за поменуте
плутоне.

ЖИЧНИ ПРАТИОЦИ ГРАНИТОИДА

Главне интразивне масе Копаоника и Жељина праћене су разноврсним жичним стенама: од


дијашистних — аплитима, пегматитима и лампрофирима; од ашистних гранодиорит-
порфирима, кварцдиоритпорфиритима и диоритпорфиритима.

АПЛИТИ И ПЕГАМЕНТИ (ρ+φ)

У подручју копаоничко-жељинског интрузивног комплекса констатоване су многобројне


аплитске и пегматитске жице, с том разликом што су прави пегматити искључиво везани за
жељински плутон, док се у областима Копаоника, углавном, срећу аплитске и аплитско-
пегматитске жице.
Највећа концентрација пегматитских жица, сочива и маса у подручју Жељина запажена је
на Црном врху, Металици, Никољачи, Буковику и др. У последњој локалности у
шкриљавим и грусифицираним гранитоидима појављује се неколико паралелних
пегматитских жица (дебљина од 2—3 cm до 3—4 m коjе поред крупних кристала кварца,
микроклина (2V = —80) и албикласа (7% — 12% Аn)„ лискуна, турмалина и граната
садрже и зеленкасто-плаве, хексагоналне кристале берила, величине до 1 cm у пречнику.
Аплити се махом поjављују на северном ободу копаоничког масива, у Пецићском и,
незнатно, у дрењском гранодиориту. Дебљина жица варира од 5—30 cm. То су веома
ситнозрне стене афанатичног изгледа. Састојци су им кварц, алкални фелдспат, ређе
плагиоклас (албиклас) и ситне љуспице мусковита.
Синоптички дијаграм аплитских и пегматитских жица Копаоника, Дрења, Пецића и
Жељина указују на концентрацију полова у један максимум са елементима пада 80/70, што
значи да су ове жице испуниле један исти систем пукотина и да припадају једној
заједничкој аплитској и пегматитској фази.

ЛАМПРОФИРИ (λ)

Према минералном саставу одговарају амфиболкерсанитима и спесартитима. Констатовани


су у серпентинитима Козјих стена, Кавња, Мачковог брда, као и у метаморфној серији
северно и источно од копаоничког и жељинског гранитоида. Структуре су
холокристаласто-порфирске са крупнозрном основном масом. Амфибол-керсанити су,
изграђени од крупнијих фенокристала хорнбленде, ређе биотита и зонарног андезита (39—
44% An). Спесартити се од ових разликуjу по базичниjем плагиокласу (лабрадор са око
65% An) и одсуству биотита. Кварц jе ограничен само на основну масу.

43
ГРАНОДИОРИТПОРФИРИ И КВАРЦДИОРИТПОРФИРИТИ (η)

То су наjраспрострањенији жични пратиоци, који се срећу као пробоји и жице у


палеозојској серији и серпентинитима око копаоничког и жељинског гранитоида (између
Козјих стена и Челинарца, око Белчевића, Прибора, Међуречја и др.). Минералошки су
веома слични (андезин 33—40% Аn, кварц, биотит, хорнбленда) и међусобно се разликују
само по садржају ортокласа. Структуре су холокристаласто-порфирске са крупно-зрном
основном масом.

ДИОРИТПОРФИРИТИ (η)

Јављају се као мањи пробоји жичног облика у серпентинитима Близенске равни (јужни
обод Жељина) у атару Гокчанице и у метаморфној серији Гоча и Жељина. За њих је везана
и појава извесних орудњења, као и хидротермалне промене у серпентинитима. Претежно
су изграђени од андезина (око 42% Аn) и хорнбленде, ретко биотита. Структуре су
холокристаласто-порфирске; извесни вариjетети се приближаваjу и офитскоj.

СТАРОСТ И ОДНОСИ ГРАНИТОИДА

О старости гранитоидних стена обухваћених листом Врњци постојала су различита


мишљења. Нарочито је била спорна старост жељинског гранитоида (М. Илић 1939, 1956;
В. Симић, 1953) и његов однос према копаоничком плутону, чија је старост била већ раније
одређена као постсенонска (постсенонски — М. Илић, 1939; постсенонски — Б. Ћирић,
1956; Штајерски Б. Ћирић, 1957).
Наша испитивања показују да оба масива са мањим околним масама припадају истом
магматском циклусу, на шта указује упадљива сличност макросклопа (исти распоред
елемената фолијације и пукотина), као и блиске петрохемијске карактеристике. Међутим,
на основу извесних података може се претпоставити, да постоје, извесне разлике у времену
и начину њиховог утискивања:
а) јасна паралелна оријентација састојака и кинематски феномени изражени у највећем
делу жељинског масива, нису карактеричтични за Копаоник;
б) контактни утицај жељинског плутона је претежно метасоматског карактера, за разлику
од типично термално-метаморфног контактног метаморфизма на Копаонику;
с) интензивне механичке деформације, које некада достижу степен милонитизације, честе у
контактном појасу Жељина, на Копаонику су само местимично и знатно слабије изражене;
д) у жељинском гранитоиду је јако развијена пегматитска фаза са берилом, док се на
Копаонику запажају само аплито-пегматити;
е) интензивна алкализација на Копаонику (порфиробласти К-фелдсиат) само је незнатно
констатована на Жељину, а, обрнуто, за Жељин карактеристично присуство кристала
епидота није уопште запажено на Копаонику.
На основу изложених података, предпоставља се да жељински и копаонички масиви, са
мањим околним масама, представљају различито откривене делове неког плутона већих
размера, који је образован, као што је већ поменуто у једном магматском циклусу. Оба
масива нису, међутим, једновремено очврсла; жељински гранитоид одговара
синкинематској интрузији, за разлику од копаоничког који је највероватније касно

44
кинематски или пост-кинематски утиснут.
Ближу старост копаоничко-жељинског интрузивног комплекса покушали смо да сагледамо
посредним путем, на основу његовог односа према појединим вулканским фазама, чија је
старост унеколико позната. Обзиром да је јасно утврђен контактно-метаморфни утицај
гранитоидних стена на доњомиоценске дацито-андезите (Кремићи), гранитоидна интрузија
највероватније је везана за горњомиоценске орогене покрете. При том је узето у обзир да
средњи миоцен у овом подручју представља период магматског мировања. Седиментно-
петрографском анализом доње и средњомиоценских наслага у околини копаоничког
плутона није констатовано присуство гранитоидних фрагмената, што говори у прилог горе
претпостављеној старости овог интрузивног комплекса.

КОНТАКТНО-МЕТАМОРФНЕ СТЕНЕ КОПАОНИКА И ЖЕЉИНА

Деловањем гранитоидне магме кристаласти комплекс у ободном нојасу жељинског,


дрењског и копаоничког плутона је интензивно контактно-метаморфисан и метасоматски
измењен. Ширина контактног омотача местимично износи и до 1.500 m. Контактни обод
жеqинског масива се, при том, унеколико разликуjе од термално-метаморфисаног омотача
Копаоника. Типични скарнови и корнити, коjи преовлађују на Копаонику и на Жељину су
знатно мање распрострањени или потпуно изостају. Остале врсте контактно-метаморфних
стена као што су: фелдспатизирани шкриљци, гнајсеви, кварцно-фелдспатске стене,
амфиболити корнитског хабитуса, албит-биотитски шкрљци метасоматског типа и др.
констатоване су у једној зони која се са мањим прекидима простире почев од Бањског
Копаоника, преко Дрења, Жељина све до Гоча, на северу. Карактеристично је, да су стене у
контактном појасу жељинског гранитоида већином интензивно катаклазиране,
милонитисане, местимично и бречизиране, док се у контактном омотачу Копаоника и
Дрења ови феномени не запажају.
На основу природе материала који је захваћен контактним метаморфизмом образовани су
различити продукти.

СКАРНОВИ И ПИРОКСЕНСКИ КОРНИТИ

Контактном метасоматозом у кречњацима дошло је до стварања скарнова. Обично су то


мономинералне стене, углавном, изграђене од граната или воластонита. На Вучаку,
Првановици и Мекој Преседли срећу се скарнови са правилно развијеним кристалима
граната величине и до 2—3 cm. Констатоване су и чисто воластонитске партиjе у коjима
приткасти кристали воластинита достижу величину и до 4 cm. Мање појаве скарнова
налазе се у Греди и на Челинарцу.
Термометаморфним утицајем гранитоидне магме на нечисте и лапоривите кречњаке и
мермере створени су највећим делом пироксенски корнити. Ове стене се нарочито срећу у
кровини гранитоида на Вучаку, где се наизменично смењују са прослојцима гранатита и
воластонитита. Чисто пирокссенски корнити су развијени на северним падинама Кукавице,
западно од Греде и североисточно од Меке Преседле (подручје Копаоника), као и на
југоисточним падинама Вуковог брда (подручје Жељина). Углавном се јављају на
непосредном контакту са плутоном. Изграђени су од гранобластичног агрегата андезина и
диопсида, и акцесорног актинолита, сфена, кварца и апатита. У спољним зонама
контактног појаса пироксенски корнити прелазе у стене хорнбленда-корнитске фације.

45
ПРОДУКТИ КОНТАКТНЕ МЕТАМОРФОЗЕ И МЕТАСОМАТОЗЕ ХЛОРИТСКО-
СЕРИЦИТСКИХ ШКРИЉАЦА И ЕТАМОРФИСАНИХ ПЕШЧАРА

Овде спадају фелдспатизирани шкриљци, гнајсеви, кварцно-фелдспатке стене и


албитбиотитски шкриљци. Они изграђују највећи део контактног омотача жељинског и
дрењског гранитоида, као и северни обод копаоничког интрузива.
Запажени су на самом контакту са плутоном или су и до неколико стотина метара удаљени
од њега. Код ових фелдспатизираних стена констатовани су сви прелази, почев од
ситнозрих биотитских, слабо фесдспатизираних шкриљаца до гнајсева метасоматског
порекла. Најслабији ступањ, фелдспатизације показују шкрилци изграђени од ситнозрног
агрегата кварца, орјентисаних лиски биотита, порфиробласта албиклас-олиголаса (12—20
% Аn), те масица силиманита насталих замењивањем биотита и турмалина. Као стене
највишег ступња метасоматског метаморфизма срећу се гнајсеви, местимично
мигматитског типа и кварцно-фелдспатски метасоматити, који су нарочито развијени на
источном ободу жељинског гранитоида.
У подручју централног Гоча (изворишни део Сокоље) у деловима где је контактни утицај
жељинског гранитоида био знатно слабији, запажено је присуство мусковитских шкриљаца
са порфиробластима албита. Они су највероватније настали метасоматским приносом
натрије у спољним зонама контактног омотача.

ПРОДУКТИ КОНТАКТНЕ МЕТАМОРФОЗЕ СТЕНА ХЛОРИТ-ЕПИДОТ-


АКТИНОЛИТСКЕ АСОЦИЈАЦИЈЕ И МЕТАБАЗИТА

Термометасоматским утицајем гранитоида на метабазите и шкрљце хлорит-епидот-


актинолитске асоцијације дошло је у подручју Жељина и Копаоника до стварања
амфиболита корнитског хабитуса. Они су нарочито распрострањени на северном и
западном ободу жељинског гранитоида и на северном ободу копаоничког плутона. Ове
стене се одликују нешто нижим ступњем метаморфизма и одговарају метаморфитима
хорнбленда-корнитске фације. Структуре су гранонематобластичне до хетеробластичне.
Састоје се од олигокласа (16—22% Аn), актинолитске хорнбленде, спорадичног биотита,
кварца, сфена, апатита и др.
У овим амфиболитима често се запажаjу сочивца и траке кварцно-фелдспатског састава,
као и норфиробласти албита, формирани метасоматским приносом материjала. Осим тога у
амфиболитима на непосредном контакту са гранитоидима (жељински, дрешски и
копаонички) срећу се конкордантне ихорске жице (дебљине 10—15 cm) као и танке жице
кварцдиоритског састава.

КОНТАКТНО-МЕТАМОРФНЕ ПРОМЕНЕ У ДАЦИТО-АНДЕЗИТИМА

Утицаjем гранитоидних стена дошло jе у дацито-андезитима до веома сложених и


разноврсних промена (контактно-метаморфних, пнеуматолитских и хидротермалних).
Контактно-метаморфне промене запажене су на западним и СЗ падинама Кремићских
планина (И. Мићић, 1966). Оне се у дацито-андезитима огледају у стварању нових
минерала (пироксена, биотита, амфибола и епидота), односно нових типова стена, који су
зонално распоређени око гранодиоритске масе. Највиши ступањ метаморфизма
(пироксен--корнитске фације) показују корнитисани андезити обогаћени пироксеном, где
су основна маса и феромагнезитски састојци потпуно прекристалисали у гранобластичан

46
агрегат плагиокласа и диопсида (2V = + 58 до + 60°). Фенокристали плагиокласа, углавном,
су сачувани или само делимично по ободу гранулирани. Знатно веке распрострањење
имају андезити обогаћени биотитом и амфиболом (хорнбленда-корнитска фација
метаморфизма), који, са удаљавањем од гранодиорита, постепено прелазе у фацију
епидотисаних андезита (најнижи ступањ контактног метаморфизма). Ови уједно
представљају и најраснрострањеније типове контактно-промењених андезита (Кремићи —
Корлаће).
Поред Кремића, као класичне локалности, ове промене су констатоване и у андезитима СЗ
од Јошаничке Бање (село Ковачи).
У пнеуматолитској фази контактног метаморфизма извесни дацитоандезити јако су
обогаћени турмалином или су потпуно претворени у кварцно-турмалинске стене са
реликтима порфирске структуре (Грачац). Турмалинизација подједнако захвата све
састојке у стени, било да се јављају као фенокристали или у основној маси. Паралелно са
турмалинизацијом расте и количина кварца.

ГОИЊИ МИОЦЕН, ДОЊИ ПЛИОЦЕН (М, РL)

Најмлађи неогени седименти су распрострањени на северним падинама Гоча и Столова, у


наставку чачанско-краљевачког басена.
Велика покривеност неогена на овом делу терена јако је отежала његово испитивање.
једини откривени профил у кориту Вујачког потока пружио је релативно мало података о
литолошком саставу и стратиграфији. У сивим глинама Вујачког потока нађено је
неколико слабо очуваних Prosostheniа и оштећених Dreissenisa и један крупнији Рlапоrbis.
Како jе нађена фауна слабо очувана и некарактеристична, може се претпоставити да
неогени седименти из овог потока припадају горњем миоцену. Поред макрофауне у
лапорцима и глинцима Вујачког потока нађена је заједница остракода заступљена са
Ilyocypris gibba и Сапdопа div. sp. и две вероватно нове врсте Сапdопа sp. 2 и Сапdопа sp.
3, као и рибљи зуби. У плавим глинама нађени су и слаби остаци лишћа. Одређени су
родови и врсте: Saliх аngustа, Juglans аситinata, Ulmus sр., Fagus sр. и Ficus sр. На основу
одређене флоре, плаве глине у Вујачком потоку, вероватно, припадају вишим деловима
горњег миоцена.
Асоцијација флоре и фауне у Вујачком потоку у целини подсећа на поједине локалности
чачанско-краљевачког, а нарочито гружанског басена, па се може закључити да су
конгеријски слојеви Вујачког потока наставак одговарајућих слојева ових басена, да су и
овде таложене слактоводне неогене наслаге.
У литолошки састав ових творевина улазе глине, лапорци, пешчари, песковити кречњаци и
шљункови, местимично са мањим појавама угља. Запажено је смењивање глиновитих и
песковито-шљунковитих седимената, што указује на близину копна и принос речног и
бујичног материала.
У овом делу краљевачко-чачанског басена констатовани су само седименти горњег
миоцена-доњег плиоцена; старији неогени седименти констатовани су нешто северније.

КВАРТАР (Q)

Међу квартарним седиментима овог терена издвоjени су изворски бигрови, терасни


седименти, сипари, делувиjум, пролувиjум и алувиjални наноси.
Изворски бигар (i). —Jавља се на десној обали Градачке реке на тектонском контакту

47
палеозојских кречњака перидотита. Постао је излучивањем из топлих водених раствора.
Мале партије бигра констатоване су код Богутовачке бање и у горњем току реке Дренице.
Речне терасе (t). — По престанку језерске фазе формирано је у долини Ибра, Западне
Мораве, Лопатнице, Студенице и Расине више терасних нивоа.
У долини Ибра констатована су два терасна нивоа на висини од 300—570 m. Виша тераса
jе, углавном, разнета, док jе нижа боље очувана и лепо изражена код Баљевца и Ушћа.
Седименти који изграђују ове терасе врло су хетерогени и састоје се од стена Ибарског
слива.
Два терасна нивоа различите дебљине издвојена су у долини Западне Мораве. У овим
седиментима запажена је извесна правилност у вертикалном профилу. Најнижи делови
терасних седимената изграђени су од заобљених врло хетерогених шљункова, а преко њих
леже пескови и глине. На многим местима ови терасни седименти покривени су млађим
квартарним творевинама.
Терасни седименти констатовани су још у долинама Лопатнице, Студенице и реке Расине.
Старост тераса тешко се може прецизније одредити, али се може претпоставити да су више
терасе стваране у горњем плиоцену доњем плеистоцену, док би ниже припадале
плеистоцену а вероватно делом и холоцену.
Сипари (s). — Констатовани су на више места дуж западних падина планине Столова.
Изграђени су искључиво од перидотита и слабо су везани.
Делувијум (d.). — На овом листу издвојен је код Бресника, иешто севернје од Градца, и
код села Церја. Највеће распрострањете ове творевине имају у подножју северних падина
Полумира, где се налазе на површини од скоро 3 km 2. Изграђене су од незаобљених комада
палеозојских шкриљаца и перидотита.
Пролувијалне наслаге (pr). — У виду плавинског конуса констатоване су на више места.
На ушћу Џамског потока, а нарочито Врњачке реке, плавина је изграђена од материјала
мало, или потпуно незаобљеног, по величини врло различитог, а изграђеног од
палеозојских шкриљаца и перидотита.
Алувијални наноси (аl). — Имају највеће распрострањете у долини Западне Мораве и у
појединим деловима Ибарске долине (код Баљевца). Нешто мање су распрострањени у
долини Брезовачке и Попинске реке, Расине, Гокчанице, Јошаничке реке, Рибнице и реке
Лопатнице.

48
ТЕКТОНИКА

Подручје листа Врњци лежи у Вардарској зони. Њега образује неколико структурних
јединица које се по својој геолошкој грађи и тектонском склопу међусобно јасно разликују.
То су (сл. 5):
1.Моноклинала Радочела и Чемерна.
2.Ултрамифитски комплекс
3.Градачко-баљевачки басен
4.Жељинско-копаонички антиклиноријум
5.Расинско-тонлички синклиноријум, и
6.Западноморавски ров

МОНОКЛИНАЛА РАДОЧЕЛА И ЧЕМЕРНА

Западни део испитиваног терена образује неколико већих (руптурама) изолованих


структура. То су блок Локве, моноклинала Радочела и блок Чемерна.
Блок Локве. — Овај блок је на југу ограничен иеридотитима, на северу се наставља у блок
Радочела, а на истоку је ограничен градачком дислокацијом. Углавном, изграђен је од
творевина горњег структурног спрата — тријаских седимената. Његове серије су
најдоступније проматрању на југу Радочела. У геолошком и структурном смислу ниже
делове ове тектонске јединице граде изоклинално набрани метаморфити са осама набора
оријентисаним ССЗ—ЈЈИ. Преко њих леже млађи тријаски седименти. Низ разлома
претежно меридијанског и екваторијалног правца раскомадали су овај блок и образовали
паркетну структуру.
Блок Чемерна. — У северозападном делу терена налази се блок Чемерна. Он је изграђен
претежно од творевина нижег структурног спрата — кристаластих шкриљаца и мањих
гранитних тела. Као целина вероватно претставља кровину и кровинске делове
гранитоидног плутона чије језгро лежи у већим дубинама. У структурном погледу овај
блок знатно одступа од осталих делова комплекса. У њему се правац пружања фолијације
креће од ССЗ до СЗ или чак и до ЗСЗ (ел. 6, D 1 — D10). Ово скретање је вероватно настало
дејством гранитне интрузије, односно улагањем неког већег интрузивног тела. Анализа
склопа показала је да се делимично оцртава један позитиван — домасти облик, који се
овде, због границе терена, не може у потпуности сагледати. Кулминација овог облика
поклапала би се са билом Чемерна у пределу Гусарица—Равниште. Линеари у северном
делу блока, тј. северно од поменутог била тону ка северозападу, а јужно од истог потеза, ка
југоистоку. Границе овог структурног облика су разломна зона реке Студенице и
краљушти Маглића, дуж којих су са западном и запад-југозападном вергенцом навучени
ултрамафити.
Блок Радочела. — Овај блок је подручје изграђено претежно од творевина нижег
структурног спрата (кристаластих шкрљаца). Пружање планира и линеара у целом
подручју је ССЗ—ЈЈИ. Анализе набора и руптура нижег реда указују и на извесна
одступања од овог правца. Подручје је у целини моноклинално са много мањих
изоклиналних набора које је тешко приказати на карти. Осим изоклиналних набора ово

49
подручје обилује низом реверсних раседа западне вергенце дуж којих је дошло до
краљушастог навлачења. Изоклинални набори најчешће су запажени у средишњим
деловима блока Радочела. То су набори распона од око 50 m, неутврђене амплитуде са
осама које благо тону ка истоку.

ДИСЛОКАЦИЈЕ МОНОКЛИНАЛЕ РАДОЧЕЛА И ЧЕМЕРНА

Већ је речено да су источне границе блокова Локве, Радочела и Чемерна тектонске.


Изузимајући разломно подручје Студенице, границу ових јединица чине маркантне
ултрабазитске краљушти. То су градачка дислокација, на југу, и магличке краљушти на
северу.
Разломи Студенице. — Од већих структурних форми на првом месту ћемо се осврнути на
разломну зону Студенице. Она чини у географском смислу природну границу планина
Радочела и Чемерна. Овај систем разлома, углавном, иде током реке Студенице и прати се
кроз цео комплекс Радочела—Чемерно. Протеже се правцем ЗСЗ—ИЈИ и вероватно се
пружа и даље ка ИЈИ, али се у ибарском ултрамафитском комплексу веома тешко прати.
Ове руптуре пружају се и на северозапад, ка теренима листа Ивањица, где су њима
укљештене масе серпентинита и дијабаз-рожначке формације. Дуж њих се јављају и већи
пробоји терцијарних вулканита. Овом разломном зоном доведени су у исти морфолошки
ниво тријаски седименти (кречњаци испоснице Св. Саве), на левој обали Студенице са
амфиболским стенама, на десној. Ако пројекцију хоризонталног растојања амиболских
стена у левој и десној обали Студенице (узводно од манастира) схватимо као кретање по
пружању, онда је кретање дуж овог левог раседа хоризонталног типа износило око 500 m.
Градачка дислокација. — Ову реверсну руптуру помиње, као навлаку, још В. Симић
(1956). То је јединствена континуална структура која се са мањим прекидима може пратити
од студеничких разлома, на северу до јужних падина Голије, тј. и ван граница овог листа.
Ова усамљена реверсна руптура, по којој је дошло до кретања ултрамафитских маса, је
западне вергенце и стрмог пада површине. Њено пружање је ССЗ—ЈЈИ.
Магличке краљушти. — Краљушти које представљају северни наставак градачке
дислокације означене су као магличке. Дуж овог система реверсних раседа дошло је до
вишеструког и паралелног кретања ободних делова иеридотитског масива, као и мањих
маса тријаса и дијабаз-рожначке формације на блок Чемерна. Ова навлачења вршена су по
површинама западне вергенце прилично стрмога нагиба.

УЛТРАМАФИТСКИ КОМПЛЕКС

Ултрамафити, као и дијабаз-рожначка формација која их прати, имају највеће


распрострањење на листу Врњци. Њихов однос са суседним формацијама је готово увек
тектонски, а и у самом комплексу су тектонским (постконсолидационим) процесима
створени шкриљавост и веће руптурне форме.
Шкриљавост је запажена готово по целом ултрабазичном масиву. Често маркира површине
кретања појединих блокова унутар масива. Шкрљавост је углавном пружања С—Ј или СЗ
—JИ, али како је у много случајева оријентисана и у другим правцима то се не може
говорити о некој изразитој закономерности њене оријентације у масиву. Правци пада
површина шкриљавости су такође различити, али најчешће су према И или СИ. Конста-
тована је зависност између серпентинизације и шкрљавости као структуролошког
феномена. Тако је у подручјима где је серпентизација јаче захватила перидотитске масе
шкрљавост знатно више учестана него на другим местима. Односно, у подручјима који су
била изложена јаким притисцима и интензивним кретањима стенских маса образовали су

50
се серпентинита, тј. повишен је степен серпентинизације на 90—100%.

Сл. 5. Прегледна тектонска карта листа Врњци. Generalized tectonic map of the sheet Vrnjci.Обзорная
тектоническая карта листа Врньцы.
А. Моноклинала Радочела и Чемерна. Monocline of Radocelo and Čemerno. Моноклиналь Радочело и
Чемерно. 1 — Блок Локве. Block of Lokve Блок Локве; 2— Блок Чемерна, Block of Čеmernо. Блок
Чемерно. 3 — Моноклинала Радочела. Monocline of Radočelo Моноклиналь Радочело; 4 — Разломи
Студенице. Ruptures of Studenica. Разрыв Студеница; 5 — Градачка дислокација. Dislocation of
Gradac. Дисслокация Градац; 6 — Маглићке краљушти. Maglic thrusts. Чешуя Маглича; В. —
Ултрамафитски комплекс. Ultramaphitic complex Ультрамафитовый комплекс; С — Градачко-
баљевачки басен. Bassin of Gradac-Baljevac. Градац-балевацкий бассейн; D — Жељинско-
копаонички антиклиноријум. Zeljin-Kopaonik anticlinorium. Антиклинорий Желин-Копаоник; 7 —
Жељинска брахиантиклинала. Brachyanticline of Željin. Брахиантиклиналь Желин. 8 — Копаоничка
брахиантиклинала. Brachyanticline of Kopaonik. Брахиантиклиналь Копаоник; 9 — Планско-
бадањски разлом. Plana-Badanj fracture. Разлом Плана-Бадань; 10 — Зона дислокације Врњачка Бања
— Плеш — Радманово. The zone of dislocation Vrnjacka Banja — Ples — Radmanovo. Зона
дислокаций Врнячка Баня — Плеш — Радманово. 11 — Разломи Плоче. The fractures of Ploce.
Разломи Плоче. Е — Расинско-топлнчки синклиноријум. Rasine-toplica synclinorium. Синклинорий
Расина-Топлица. F — Западно-моравски ров. The graben of West Morava River. Ров реки Западна
Морава.
Веће руптурне форме је због петролошке хомогености тешко уочити. У сваком случају

51
веће токове, који образују површинску дренажну мрежу по перидотитима, можемо
схватити као маркацију већих раседних облика. У већини је немогуће утврдити остале
карактеристичне елементе — тип и карактер тих раседа, пад, иовршину и др. Такав је
случај са перидотитима у долини Ибра, затим око реке Рибнице и других мањих река.
Најсигурније податке о кинематици ових маса може се констатовати на граници са
суседним формацијама. Тада су ултрамафитске стене обично реверсно навучене, што је
најчешће у западном делу терена и у зони великих дислокација Врњачка Бања—Плеш—
Радманово. И у овом случају преовлађују кретања западне вергенце са стрмо нагнутим
површинама. Код појединих јаче серпентинисаних већих делова масива, и нарочито код
мањих маса, у целини је констатовано дијапирско кретање ултрабазита. Овде се мисли на
схватање дијапиризму ултрабазичних стена које је изложено код Б. Миловановића и С.
Карамате (1960). Овај дијапиризам је нарочито запажен у подручјима разлома Плоче, на
источним падинама Копаоника и Жељина, као и дуж западних — магличких краљушти.

ГРАДАЧКО-БАЉЕВАЧКИ БАСЕН

Тектонска структура градачко-баљевачког басена је релативно млада. Настала је у периоду


тензије подручја а на почетку вулканске активности ових области. Према М. Илићу (1952)
ова басенска структура настала је гравитационим кретањима низа блокова са знатним
резултирајућим СКОКОМ. Кретање у градачко-баљевачком басену вршена су вишекратно са
збирним скоком од преко 1.000 и више метара у баљевачком делу басена, и око 300 m у
градачком делу. На неколико места констатовани су падови седимената и до 45°, као и
метарски наборни облици неправилне ориjентациjе. Ови феномени сведоче и о компресиjи
коjу су у извесном периоду тектонске активности трпели поjедини блокови при свом
претежно гравитационом кретању. Северније од овог басена налази се ушћански басен који
је по својим димензијама знатно мањи, а по својој генези и склопу врло сличан градачко-
баљевачком.

ЖЕЉИНСКО-КОПАОНИЧКИ АНТИКЛИНОРИЈУМ

Ово је највећа структура на испитиваном терену. На северу је ограничена западно-


моравским ровом, а на западу комплексом ибарских ултрамафита. На истоку, она преко
низа дислокација зоне В. Бања—Плеш—Радманово прелази у расинско-топлички синкли-
норијум. На југу ова велика структура прелази у терене листа Нови Пазар где је
деформисана магматитима и низом руптура, или маскирана терцијарним вулканитима.
Постоје извесна схватања по којима су жељинско-копаонички плутони преформирали неку
већ постојећу антиформу. Нашим истраживањима оваква мишљења нису могла да се
потврде и није било могуће реконструисати слику те евентуално преплутонске структуре.
Жељинско-копаонички антиклиноријум је образован од метаморфних стена, затим дијабаз-
рожначке формације и седимената креде. Оса му се пружа правцем север-југ и благо
ундулира, тако да се подрчја њених кулминација поклапају са брахи-антиклиналама
Жељина и Копаоника. У антиформе облике интрудовани су Копаонички и Жељински
гранитоиди, који су можда преформирали неке већ постојеће структуре. Улагање
гранодиоритских творевина запажено је и на више других места, где се манифестују као
мање масе. У северним деловима антиклиноријум чине више антиклинала и синклинала
нижег реда, линеарног облика. Њихов распон износи од 100 до неколико стотина метара.

52
Сл. 6. Карта структурних дијаграма. Map of structural diagrams. Карта структурных диаграмм.

ДИСЛОКАЦИЈЕ ЖЕЉИНСКО-КОПАОНИЧКОГ АНТИКЛИНОРИЈУМА

Жељинско-коиаонички антиклиноријум је са запада и истока ограничен двема крупним,


готово паралелним, дислокационим зонама меридијанског пружања. То су планско-
бадањски разломи, на западу, а зона дислокација Врњачка Бања — Плеш — Радманово, на
истоку.
Планско-бадањски разломци. — Ови разломи су вероватно старије структуре, активне у
периоду од формирања антиклиноријума до консолидације последњих гранитоида и
дацито-андезита. Разломи ове зоне најчешће су на контакту жељинско-копаоничког
метаморфног комплекса и ибарских ултрамафита. У генералном смислу њихово пружање
је паралелно са осом антиклиноријума. Ови разломи су вертикални или коси са западном
вергенцом. Често их означавају мање дијапирски утиснуте ултрабазичне масе (као нпр.
источо од реке Рибнице и јужније). Интензивна терцијарна магматска активност користила
је ове разломе, као нпр. гранидиорити Кремића и Плане, и нарочито дацитско-андезитски
вулканити. Генеза и размештај великог броја рудних појава овог магматизма (Гокчаница—
Кремићи) такође је везано за ову разломну зону.

53
Зона дислокација Врњачка Бања—Плеш—Радманово. — То је највећа дислокациона
зона у жељинско-копаоничкој области. Она се пружа од В. Бање и Западноморавског рова
преко Плеша ка Ј—ЈИ на терен листа Нови Пазар — ка Радманову и даље све до Јањева
(преко 100 km). За њену активност везано је не само руптурно разграничавање копаоничко-
жељинског антиклиноријума од расинско-топличког синклиноријума већ и присуство низа
феномена: пре свега хидротерме Врњачке Бање (на северу ове зоне у пресеку ње и раседа
западноморавског рова) и знатан број рудних појава дуж целе зоне све до Јањева на југу.
Систем ових дислокација представља типичну краљушасту структуру. У основи она се
манифестује као тектонски контакт метаморфних и кредних творевина, али често је
означена дијапирски уложеним мањим серпентинским масама и укљештеним седиментима
дијабаз-рожначке формације. Као структура вероватно је формирана и била активна у
интервалу од стварања антиклиноријума до образовања гранитоидних интрузија и
вулканских излива, јер су њом магматске масе кретане ка површини. У највећем свом делу
раседи ове зоне имају западну вергенцу, ређе су вертикални.
Разломи Плоче. — Руптурно подручје које лежи јужно од жељинске брахиантиклинале
означено је као разломи Плоче. Оно је трансверзално у односу на жељинско-копаонички
антиклиноријум и тектонски раздваја брахиантиклинале Жељина и Копаоника.
Карактерише га сложени, готово паркетни склоп. Активност разлома је вишекратно
обављана. Нарочито су раседи који су оријентисани СЗ—ЈИ били и у последње време
активни, јер у извесној мери деформишу и велику руптурну зону В. Бања—Плеш—
Радманово.

РАСИНСКО-ТОПЛИЧКИ СИНКЛИНОРИЈУМ

Ова јединица представља део великог појаса кредног флиша, који лежи источно од
Копаоника и протеже се готово континуално од Шумадије, на северу, до Куршумлије и
Подујева, на југу. Овај кредни, претежно флишни комплекс, представља, у структурном
погледу, један синклиноријум који је на источном крилу у контакту са метаморфитима и
терцијарним седиментима, а на западном са копаоничко-жељинским антиклиноријумом.
Овај велики синклиноријум састоји се од великог броја линеарних набора који су већим
делом нормални, а знатно мањим коси или чак преврнути. Аксијалне површине ових
форми су најчешће блиске вертикали или имају западну вергенцу. Статистичком обрадом
структурних података (сл. 6) констатовано је да осе готово свих набора ундулирају.

ЗАПАДНОМОРАВСКИ РОВ

Западноморавски ров само једним мањим делом улази у састав листа Врњци и то на
крајњем североистоку. Његове највеће површине налазе се на теренима листова Чачак,
Краљево и Крушевац. У подручју листа Врњци регистроване су поред трансгресивних и
врло младе тектонске границе са суседним формацијама, као и неколико хипотетичних
разлома унутар рова (вероватно гравитационих). На малом броју изданака могло се
констатовати да седименти леже или благо центриклинално нагнути, или су скоро
хоризонтални. Сагледавање склопа ове јединице било би немогуке само кроз лист Врњци.
Зато су коришћени и подаци са суседног терена на листу Краљево. Ров је настао крајем
палеогена, или потечком неогена, захваљујући формирању и дужој активности низа
гравитационих раседа. Ове руптуре су се образовале не само по његовом ободу већ у
средишњим деловима рова, градећи тако једну паркетну структуру.

54
ПРЕГЛЕД ПОЈАВА МИНЕРАЛНИХ СИРОВИНА

На теренима листа Врњци констатовано је више врста минералних сировина (сл. 7), које се
по генези деле на две основне групе:
Прва група обухвата ендогене појаве које су генетски везане за процесе консолидације
ултрабазичног и терцијарног магматизма-хромит, затим појаве руда волфрама, гвожђа,
олово-цинка, антимона, фелдспата, воластонита, магнезита и азбеста.
Друга група појава настала је егзогеним процесима. Њој припадају појаве злата у наносима
река, појаве латеритских руда гвожђа, седиментни магнезит и угаљ.

МЕТАЛИ

Хромит. — На листу Врњци појаве хромита немају толики значај као на суседним
теренима листа Нови Пазар. Оне су регистроване на више места у перидотитима богатијим
оливином. Хромит је обично ситнозрн, упрскан у стени. Знатно већи број појава хромита
регистрован је у деловима овог перидотитског масива на северним падинама Столова (у
деловима који припадају листу Краљево) и на Троглаву, (који припада листу Ивањица).
Ове појаве немају економског значаја.
Волфрам. — Волфрамска минерализација је везана за скарнове Вучака, који као тањи
ерозиони остаци леже на гранодиориту. Минерализација је представљена шелитом, фино
распршеним у облику ситнијих или крупнијих кристала у матичној стени.
Гвожђе, олово и цинк. — Рудне појаве ових метала су настале у вези са терцијарном
магматском активности. Везане су за плутонску пнеуматолитску и хидротермалну фазу.
Већи број ових појава груписан је између Гокчанице и Кремића, где су обједињене у рудно
поље Плана—Бадањ, а знатно мањи број налази се у околини Криве Реке.
Рудно поље Плана—Бадањ се јавља као наставак копаоничке олово-цинкове рудне зоне
која је нарочито развијена на листу Нови Пазар. Везано је за разломну зону западних
падина Копаоника и Жељина, која разграничава серпентините од шкриљаца метаморфног
комплекса, а карактерише се интензивним појављивањем дацито-андезита и мањих
гранодиоритских интрузива (Плана, Кремићи). Обично се рудне појаве јављају у контактно
и хидротермално промењеним дацито-андезитима и серпентинитима, а понегде и у
гранодиоритима као жице и сочива. Оне се састоје од високотемпературних и
нискотемпературних минералних асоцијација, у којима заступљеност појединих минерала
одређује тип орудњења. Тако се у овом рудном пољу, према преовлађујућим минералима
(металима), могу издвојити три зоне.
Прва зона, са рудним појавама у околини Камените Карауле, карактерише се контактно-
пнеуматолитским магнетитским орудњењем. Важниј'и минерали ове парагенезе су:
андрадит, воластонит, магнетит, халкопирит, пиротин и др. Ове појаве нису већег значаја.
Друга зона је хематитска и хематитско-сфалеритско-галенитска. Појаве око Плане, везане
за непосредну кровину интрузивних стена, састоје се претежно од хематита, затим
магнетита и лимонита. У Гокчаници и Влаху орудњења такође садрже хематит, али са
сфалеритом, галенитом, арсенопиритом, халкопиритом и другим минералима. Садржај
гвожђа у њима се пење до 35%, садржај олова је у траговима, а цинка има око 0,52%
(Максимовић З. и Дивљан С, 1953). Галенитско-сфалеритске жице богатије су оловом и
цинком, али због малих димензија немају значаја.

55
Трећа зона обухвата олово-цинкове рудне појаве са повишеним садржајем бакра, у
околини Кремића. Као и у претходној зони оне се састоје од парагенетске асоцијације
минерала контактно-пнеуматолитске (претежно нерудни минерали) и хидротермалне фазе
(важнији минерали: златоносни пирит, халкопирит, арсенопирит, сфалерит и галенит). То
показује да ова орудњења, исто као и орудњења друге зоне, припадају прелазном
контактно-пнеуматолитско-хидротермалном генетском типу. Ове појаве су жичне
(дебљине до 0,5 m, ређе 1 m, дужина ниjе позната). Неке жице богатиjе бакром показале су,
уз ниске садржаjе олова и цинка, до 0,65% Cu.
Зонални размештаj минералних асоциjациjа у овом рудном пољу проистиче, у првом реду,
од температурних чинилаца. Прве две зоне вероватно представљају дубље рудне нивое,
односно делове олово-цинкових орудњења ближе магматском телу које је ослобађало
хидротерме.
О појавама у околини Криве Реке нема довољно података. Оне су констатоване само на
основу старих радова где су нађени комади олово-цинкове руде. Представљене су
вероватно жицама везаним за шкриљце метаморфног комплекса.
Осим наведених, појаве руда гвожђа налазе се на западном делу листа, у подручју Локве и
Бинића. Оне су по генези потпуно различите од претходних. Јављају се на триаским
доломитима као покрови дебљине до 2 m, коjи обликом и саставом подсећају на коре
распадања серпентинита. Појаве су мале и економски безвредне. Представљене су
гвожђевито-силицијском масом и лимонитом са садржајем Fe 36,7—60,7%, Cr2О3 0,28% и
NіО 0,20%. Детаљније податке о овим појавама дао је В. Симић (1956).
Антимон. — Појаве антимонита такође су везане за терцијарни магматизам, односно за
његову епитермалну фазу. Јављају се код села Лазаревића, на југоисточним падинама
Жељине, у хидротермално промењеним серпентинитима као жице дебљине до 0,5 m.
Дужина ових жица ниjе утврђена.
Злато. — У наносу реке Расине, између села Рудиловине и Милентије, констатоване су
честице злата. Вероватно ово злато потиче из примарних појава на источним падинама
Жељина, чијим разарањем је доспело у фосилне и рецентне речне наносе, где је
акумулирано. Ова појава нема практичан значај.

НЕМЕТАЛИ

Фелдспат. — У северном ободном делу жељинског гранодиорита између Метелице, Црног


врха и Вуковог брда, констатоване су многобројне пегматитске жице. Налазе се у
гранодиоритима и контактно измењеним шкриљцима. Жице су различите дебљине (од 1 до
неколико десетина метара), а дужине до 200 m. Састоjе се од фелдспата, кварца и
мусковита у вариjабилним количинским односима. Пегматитски материjал садржи између
4,65—10,50% К2О и 1,85—3,00% Nа2О, уз високи садржаj силициjе.
Воластонит. — Воластонитске поjаве чине северни наставак рудоносне зоне коjа долази са
jуга, са терена листа Нови Пазар. Откривене су у Гобељској реци и вероватно се
настављају у правцу Јошаничке Бање. Оне се налазе у хоризонту дебљине 50—60 m
изграђеном од диопсид-корнита, кварц-воластонитита, воластонитита, мермера са
воластонитом, диопсидом и гранатитима у алтернацији са биотит корнитом. Диопсид-
корнити су највероватније настали процесима контактне метасоматозе од доломитичних
кречњака, а кварц-воластонитити и воластонитити од релативно чистијих слојевитих
кречњака. Воластонитити обично садрже око 70% воластонита, 10% контактних силиката и
око 20% кварца.

56
Лежишта и појаве магнезита. — Жични магнезити се као појава малог значаја запажају
на више места у ултрабазичним масама. Нешто значајније појаве налазе се на северним
падинама Столова. Дебљина жица је релативно мала, ретко преко 1 m, а ориjентациjа жица
jе, углавном, неправилна. Слично хромитима, значајније појаве и лежишта која се
експлоатишу налазе се непосредно ван граница листа Врњци — у реци Рибници (лист
Краљево и сливу Толошнице на Троглаву лист Ивањица).
Седиментни магнезит се јавља као једно велико рудно тело у подручју баљевачког
миоценског басена. То је уједно и највеће магнезитско лежиште у нашој земљи. Према
детаљној студији М. Илића (1952) лежиште Бела стена је хидротермално-седиментног
типа. Настанак овог лежишта је везан за хидротермалну акцију терцијарних магматита. Из
хидротермалних раствора који су се, комуницирајући кроз отворене руптуре басена,
уливали у басен, обарала се магнезијумска компонента коју су хидротерме претходно
излужиле из дубіьих серпентинита.
Лежиште и појаве азбеста. — На терену листа налази се, на падинама Камените Карауле,
познати рудник азбеста Корлаће. Овде се азбест јавља у тањим жилицама (око 3 mm), али
са знатниjoм учестаношћу. Максимална дужина влакна износи до 1 cm.
Азбест, као серпентински минерал јавља се готово свуда у перидотитском комплексу, и
манифестује се као танке, до неколико милиметара, жице и жилице. Значајније су појаве на
југоисточним огранцима Љуктена (локалност Митро Поље), где су жице хризотил азбеста
знатно дебље, тако да дужина влакна износи и до 1 cm.
Генеза азбеста највероватније је везана за хидротермалну акцију терцијарног магматизма.

ЛЕЖИШТА УГЉА

На терену листа Врњци већа лежишта угља јављају се у подручју Јаран До и Ушћа, а мања
код села Пискање и у подножју Плавачке планине. Експлоатација угља врши се из прва два
подручја.
У басену Јаран До, угаљ се јавља у шест слојева од којих се пет експлоатишу. Дебљина
слојева износи од 1 до 4 метра. Одликује се високим квалитетом и великом калоричношћу
(од 6500 кал). Ови угљеви представљају јединствен пример камених угљева миоценске
старости. Метаморфоза ових угљева од лигнита до каменог вероватно се обавила услед
утицаја терцијарних магмата, који су вршили интензивну карбонификацију, и знатних
притисака повлатних наслага чија дебљина достиже и до 950 метара.

57
Сл. 7. Прегледна карта појава минералних сировина. Generalized map of mineral occurrences.
Обзорная карта минералыюго сырья.
1. Појаве метала. Occurrences of metals. Проявления металлов. —2. Лежишта неметалаDeposits of
nonmetals. Месторождения неметаллов;—3. Појаве неметала. Occurrences of nonmetals. Проявления
неметаллов. 4. — Лежишта угља. Deposits of coal. Месторождения угля. — 5. Граница копаоничке
рудне зоне (терцијарне минерализације). The boundary of the Kopaonik zone of mineralisation (tertiary
mineralisation). Граница зоны минерализации Копаоника (третичная минерализация). — 6. Граница
зоне контактног метаморфизма. The boundary of the zone of contact metamorphism. Границазоны
контактного метаморфизма. — 7. Рудно поље Плана-Бадањ. Mineral field Plana-Badanj. Поле
минерального сырья Плана-Бадань. — 8. Појаве хромита. Occurrences of chromite. Хромитовые
проявления. — 9. Контактно-пнеуматолитска Fе минерализација. Contact pneumatolitic Fe
mineralisation. Контактно-пневматолитовая минерализация железа. — 10 Контактно пнеуматолитске
W минерализациjе. Contact pneumatolitic W mineralisation. Контактно-пневматолитовая
минерализация W. — 11 Поjаве воластонита. Occurrences of Volastonite. Проявления воластонита. —
12 Контактно-пнеуматолитско-хидротермалне Fе-Zn-Рb минерализациjе. Contact-pneumatolitic-
hydrothermal Fe-Zn-Pb mineralisation. Контактно-пневматолитого-гидротермальная минерализация.
—13 Хидротермалне Sb минерализациjе. Hydrothermal Sb mineralisation. Гидротермальные

58
минерализации Sb. — 14 Хидротермалне поjаве магнезита. Hydrothermal occurrences of magnesite.
Гидротермальные проявления магнезита. — 15 Хидротермалне поjаве азбеста. Hydrothermal
occurrences of asbestos. Гидротермальные проявления асбеста. — 16 Хидротермално-седиментно
лежиште магнезита. Hydrithermal-sedimentary deposit of magnesite. Гидротермально-
седиментационное месторождение магнезита.— 17 Поjаве злата у наносима. Occurrences of gold in
alluvions. Проявление золота в наносах. —18 Поjава латеритских Fе руда. Occurrences of lateritic Fe
ore. Проявление латеритовых Fе руд. — 19 Метасоматске минерализациjе. Metasomatic
mineralisations. Метасоматические минерализа-ции; — 20 Жично-сочивасте минерализације. Vein-
lensform mineralisations. Жильно-линзоватые минерализации. — 21 Жичне минерализације. Vein
mineralisations. Жильные минерализации.
Угаљ басена Ушће развијен је у три слоја и сва три се експлоатишу. Сам басен је знатно
мањи од басена Јаран До.
Појаве угља код Пискање и Плавачке планине нису економски значајне.

ГРАЂЕВИНСКИ МАТЕРИЈАЛ

На листу Врњци постоји више каменолома грађевинског камена, од којих су већег значаја
само у Шумнику, Попинској реци и селу Врхи.
Каменолом у Шумнику је највећи и налази се у близини ж. ст. Брвеник са којом је и
жичаром повезан. Отворен је у пироксенско-амфиболским андезитима. У њему се
производи ломљен камен различите гранулације за потребе пруга и путева.
У Попинској реци, на северним падинама Гоча, каменолом је отворен у мермерисаним
кречњацима. Његови производи (ломљен камен) користе се за грађевинске радове на
подручју Врњачке Бање и Крушевца.
У селу Врху (Радочело) ваде се блокови мермера до 1 m3, ређе и већи, и употребљавају се
као украсни камен.
Мањи каменоломи су констатовани скоро по целој територији листа. Отворени су у
серпентинима, андезитима, пешчарима и кречњацима. Обично се налазе у близини насеља
и комуникација, а њихов материјал се користи за локалне потребе.

59
ИСТОРИЈА СТВАРАЊА ТЕРЕНА

Најстарија збивања, која се могу реконструисати на овим теренима, потичу из времена


старијег палеозоика када су образоване творевине садашњег нижег структурног спрата. У
то време, вероватно у ордовицијуму или силуру, формирала се еугеосинклинала у којој су
таложени глиновити, лапоровити, песковити и карбонатни седименти и образовани
синхрони базични магмати.
Вероватно у херцинској орогенези овај комплекс је регионално метаморфисан у условима
дубљих зона фација зелених шкриљаца. При том је местимично извршена слабија
албитизација услед рекристализације примарних фелдспатских састојака и локалне
миграције албитске компоненте. Ове творевине обухвакене су на карти као метаморфни
комплекс.
У периоду од настанка еугеосниклинале па до херцинских орогених покрета дошло је до
формирања дубоких разлома, који су омогућили кретање ултрабазичне магме у више нивое
и образовање великих маса ултрамафита. У току консолидације образовани су
ендокинетички тектонски елементи, гравитационом кристализацијом поједини
диференцијати и хромитска тела, затим из окишељеног остатка растопа извесни габроиди,
и при крају су формирани ендокинетички тектонски елементи и извршена је
аутометаморфна серпентинизација.
Крајем палеозоика, највероватније у херцинској орогеној фази, на источним падинама
Чемерна су синкинематски образоване киселе гранитодне стене. У почетној фази
учвршћавања, те гранитоидне магме су интензивно метаморфисале до амфиболитске
фације и мигматисале околне метаморфите, док су у завршној фази формиране
многобројне пегматитске жице.
Присуство трансгресивних и дискордантних већих маса тријаских седимената у структури
Голија—Радочело—Чемерно, где оне образују виши структурни спрат, говори о
континенталној фази западних делова терена и снажним убирањима метаморфита, као и
каснијој трансгресији. Одмах по трансгресији депонују се песковити, лапоровити и
кречњачки седименти. Касније, продубљивањем тријаског мора, таложе се претежно
карбонатни седименти који су дали кречњаке и доломите средњег тријаса. У време средњег
тријаса долази и до слабије (?) магматске (порфиритске) активности која је дала порфирите
блока Локве.
У јурској периоди, у вези са старије алпским орогеним покретима, обнавља се на, мање-
више заједно, целом терену седиментација уз веома снажну магматску активност. Тај
магматизам је био базичног карактера и дао је, уз извесне габроиде, и веома велике масе
претежно субмарински очврслих дијабазних стена. Тако је створена вулканогено-
седиментна дијабаз-рожначка формација.
У источним деловима терена, у валендину је настављена седиментација и продубљавање
басена траје непрекидно до апта. За то време басен је био дубок и доста удаљен од
кордиљера, те је седиментација била лагана и континуална. Мутни токови су се јављали
само повремено, а флични седименти су претежно ламинитског типа. Крајем апта долази
до оплићавања и краткотрајног прекида у таложењу изазваног орогеним покретима
аустријске фазе, који су уједно и убирали ове седименте.
Током алба долази до мање трансгресије и таложења плитководних седимената које се

60
наставља и у ценоману. Потом, као последица истих орогених покрета, поново долази до
прекида таложења.
Снажнији епирогени покрети захватили су ове терене средином сенона када се почињу
таложити плитководних спрудни и лапоровити кречњаци. Продубљавање басена је
настављено, условљавајући немиран седиментациони режим са интензивним спирањем
кордиљера и појавама „мутних токова”. Таложење огромних количина материјла било је
помогнуто реверсним кретањима кордиљера. Касније, седиментациони режим се смирује и
„мутни токови” се ритмично појављују.
После сенона, у једној од орогених фаза, највероватније крајем палеогена, почиње млађа
терцијарна магматска активност. У првој фази, вероватно у олигомиоцену или почетком
доњег миоцена долази на западним падинама Копаоника до снажних вулканских ерупција
везаних, углавном за низ маркантнијих руптура које се пружају правцем СЗ—ЈИ. Тај
вулканизам даје пирокластите (углавном, туфове и вулканске брече) и лаве дацито-
андезитског састава.
Почетком доњег миоцена у подручју Баљевца, Бара и Ушћа стварају се, углавном преко
дебљих вулканокластичних наслага, мањи језерски басени. Вулканизам који се у почетној
фази одликовао снажним експлозивним пароксизмима, наиласком језерске трансгресије
постепено слаби и своди се на мање ефузије сублакустриског карактера. Крајем доњег и
почетком средњег миоцена овај дацитско-андезитски вулканизам се смирује. Руптурна
тектоника, која је у то време била веома интензивна, највероватније је условила спуштање
блокова и продубљивање баљевачког басена у коме се наставило таложење
средњомиоценских наслага. Синхроно са седиментно-вулканогеном серијом Баљевца,
Ушћа, Бара и др., на североисточним падинама Гоча дошло је до стварања идентичних
седиментно-вулканогених творевина које представљају најстарији члан чачанско-
краљевачког терцијарног басена. Највећи део средњег миоцена на овом делу терена
вероватно представља интервал магматског мировања.
Почетком горњег миоцена (штајерска фаза?) ово подручје бива захваћено снажним
пликативним покретима и створене су крупне наборне структуре. У овој фази дошло је до
значајних покрета гранитоидне (гранодиоритске до кварцмонцонитске) магме која очврш-
ћава у виду великог батолита. Његове, ерозијом откривене делове, представљају плутони
Копаоника и Жељина и мање масе Кремића, Дрења, Пецића и др. Синхроно са интрузијом
ових магмата створена је једна крупна антиформа, позната као копаоничко-жељински
антиклиноријум, у чијим се средишњим деловима и налазе поменути гранитоиди. И поред
тога што сви ови плутонити припадају истом магматском циклусу, ииак међу њима у
погледу дефинитивног формирања постоје извесне разлике: жељински гранитоид је
образован синкинематски, а копаонички је каснокинематски формиран. Приликом
интрузије, гранитоиди су извршили веома јак контактни метаморфизам, који је, поред
палеозојског метаморфикума захватио и дацито-андезитске стене (Кремићи, Плана и др.).
Током горњег миоцена језерска фаза је поново захватила делове западноморавског басена
и таложили су се седименти трансгресивно преко старијих творевина. Између горњег
миоцена и доњег плиоцена нема прекида у седиментацији; депоновали су се седименти
карактеристични за слатководну приобалску средину. У ово време су краљевачко-
чачански, гружански и великоморавски басени међусобно комуницирали, те су им фације
идентичне. Повлачење вода из ових басена отпочело је крајем понта и наставило се
вероватно до средњег плеистоцена.
У квартару долази до дефинитивног повлачења језерских вода и формирања данашње
хидрографске мреже. Из тога периода датирају и два нивоа тераса дуж Ибра и других
мањих токова. Наслаге бигра код Градца и Богутовачке Бање такође су се формирале у
квартару.

61
ЛИТЕРАТУРА

Анђелковић М. и Стојановић Д., (1959): — БАТИЈАЛНИ СЕДИМЕНТИ ГОРЊЕ ЈУРЕ НА


ЗАПАДНИМ ПАДИНАМА КОПАОНИКА И ЊИХОВ ЗНАЧАЈ ЗА ОДРЕЂИВАЊЕ
СТАРОСТИ ЈЕДНОГ ДЕЛА ДИЈАБАЗ-РОЖНАЧКЕ ФОРМАЦИЈЕ У ДИНАРИДИМА.
Записници СГД за 1957. год. Београд.
Цвијић Ј., (1911): — ОСНОВЕ ЗА ГЕОГРАФИЈУ И ГЕОЛОГИЈУ МАКЕДОНИЈЕ И СТАРЕ
СРБИЈЕ, СКА, Београд.
Цвијић Ј., (1924): — ГЕОМОРФОЛОГИЈА, књ. I, Београд.
Цвијић Ј., (1926): — ГЕОМОРФОЛОГИЈА, књ. II. Београд.
Ћирић А., (1962): — О НАЛАСКУ ВРСТЕ МАСТОДОН (BUNOLOFODON) ANGUSTIDENS CUV.
FORME SUBTAPIROIDES SCHLES. У РУДНИКУ МРКОГ УГЉА ,,ЈАРАН ДО” КОД
РАШКЕ. Весник Завода за геол. и геоф. истраж. СРС, књ. XX, Београд.
Ћирић Б., (1954): — НЕКА ЗАПАЖАЊА О ДИЈАБАЗ-РОЖНАЧКОЈ ФОРМАЦИЈИ ДИНАРИДА.
Весник Завода за геол. и геоф. истраж. НРС, књ. XI, Београд.
Ћирић Б., (1956): — НЕКЕ НОВИНЕ ИЗ ГЕОЛОГИЈЕ КОПАОНИКА. Записници СГД за 1954.
године, Београд.
Ћирић Б., (1955, 1956, 1957): — ПРЕТХОДНИ ИЗВЕШТАЈ О КАРТИРАЊУ КОПАОНИКА. Фонд
стручне докум. Завода за геол. и геоф. истраж., Београд.
Ћирић Б., (1957): — ТЕРЦИЈАРНИ ТЕКТОНСКИ И МАГМАТСКИ ПОКРЕТИ НА КОПАОНИКУ.
III конгрес геолога Југославије. Сарајево.
Ћирић Б., (1961): — ÜBER DIE DIABAS-HORNSTEIN-FORMATION DER DINARIDEN UND
ANALOGS BILDUNGEN. Zeitschrift Deutschen Geol. Gesell., 113/1, Hannover.
Ћирић Б., Данилова А., (1957): — ГОЛТ ЦЕНОМАН НА ИСТОЧНИМ ПАДИНАМА
КОПАОНИКА. Записник СГД за 1956. год. Београд.
Ћирић Б., Карамата С, (1962): — ПРЕГЛЕД ГЕОЛОШКЕ ГРАЂЕ КОПАОНИКА. V саветовање
геолога ФНРЈ. Водич за екскурзију.
Димитријевић М., Драгић Д., (1957): — О СКЛОПУ ГРАНОДИОРИТСКОГ МАСИВА
КОПАОНИКА. Весник Завода за геол. и геоф. истраж. НРС, књ. XIII, Београд.
Дивљан М., Глишић М., (1958): — ПРИЛОГ ИСПИТИВАЊУ КВАРЦЛАТИТА НА КОПАОНИКУ.
Весник Завода за геол. и геоф. истраживања НРС, књ. XVI, Београд.
Ђорђевић Ж., (1951): — ИБАРСКИ ТЕРЦИЈАРНИ БАСЕН. ФОНД стручне докум. Завода за геол. и
геоф. истраж., Београд.
Ђорђевић Ж., (1955): — ГЕОЛОШКИ ПРИКАЗ ИБАРСКИХ РУДНИКА КАМЕНОГ УГЉА Фонд
стручн. докум. Завода за геол. и геоф. истраж., Београд.
Драгић Д., коаутори (1959): — ТУМАЧ ЗА ОСНОВНУ ГЕОЛОШКУ КАРТУ ФНРЈ ЛИСТ ВРЊЦИ
53 II 54. Фонд стручн. докум. Завода за геол. и геоф. истраж., Београд.
Гочанин М., (1932): — РЕЗУЛТАТИ ГЕОЛОШКОГ ИСПИТИВАЊА ГОЧА И ЊЕГОВЕ
ОКОЛИНЕ. Гласник Југ. проф. друштва, књ. XII, Београд.
Гочанин М., (1933): — ПРИЛОГ ГЕОЛОШКО-ПЕТРОГРАФСКОМ ПРОУЧАВАЊУ ПЛАНИНЕ
ГОЧА И ОКОЛИНЕ. Гсолошки анали Балк. полуострва, књ. XI, Београд.
Грубић А., (1956): — ПАЛЕОЗОИК И СЕРПЕНТИНИ НА КОПАОНИКУ. Зап. СГД за 1954. год.,
Београд.
Hammer W., (1921): — ERGEBNISSE DER GEOLOGISCHEN FORSCHUNGSREISEN IN
WESTSERBIEN. Denkschr. A. W. Wien, math. nat. Kl. 98, Wien.
Hiessleitner G., (1951/52): — SERPENTIN — UND CHROMERZ — GEOLOGIE DER
BALKANHALBINSEL UND EINES TEILES VON KLEINASIEN. Jahrb. geol. B. Anstalt, Sb. 1,
Wien.
Илић М., (1938): — ЕРУПТИВНЕ СТЕНЕ ОКОЛИНЕ РАШКЕ. Весник Г. И., књ. VII, Београд.
Илић М., (1939): — ПРЕТХОДНА ПЕТРОГРАФСКА ПРОУЧАВАЊА НА ЛИСТУ НОВИ ПАЗАР.
Годишњак Г. И., I (1938), Београд.
Илић М., (1952): — МАГНЕЗИТСКО ЛЕЖИШТЕ „БЕЛА СТЕНА”. Зборник радова Геолошког и
рударског факултета, Београд.
Илић М., (1962): — ПОЛОЖАЈ КВАРЦЛАТИТА У РАЗВОЈУ НАШЕГ ТЕРЦИЈАРНОГ
ВУЛКАНИЗМА. Реферати V саветовања геолога Југославије, Београд.
Јанковић С, (1951): — МАГНЕТИТСКО РУДИШТЕ НА СУВОМ РУДИШТУ, КОПАОНИК.
Геолошки Весник IX, Београд.

62
Јеленковић Ј., (1957): — УГЉНОСНИ БАСЕН „УШЋЕ”, ГЕОЛОШКИ ПРИКАЗ И ПРОЦЕНА
ЛЕЖИШТА. Књига I, II. Фонд стручн. докум. Завода за геол. и геоф. истраж., Београд.
Кандић М., (1956): — ИЗВЕШТАЈ О ИСТРАЖИВАЊУ ХРОМИТА У ПОДРУЧЈУ ТРОГЛАВА И
РАШКЕ. Фонд стручне докум. Завода за геол. и геоф. истраж., Београд.
Кандић М. и Мићић И., (1964): — ИЗВЕШТАЈ О ИЗВРШЕНИМ ИСТРАЖНИМ РАДОВИМА НА
МИНЕРАЛНИМ СИРОВИНАМА У ОБЛАСТИ КОПАОНИКА У 1963. ГОДИНИ. Фонд
стручне докум. Завода за геол. и геоф. истраж., Београд.
Карамата С, (1952): — ПЕТРОЛОШКА СТУДИЈА НЕКИХ АНДЕЗИТА ШУМНИКА КОД
РАШКЕ. Зборник радова Руд. и геол. факултета, Београд.
Карамата С, (1956): DIE REAKTIONS-GEFÜGE DES BIOTITS IN TERTIAREN
GRANODIORITMASSIVEN SERBIENS. Neues Jb. F. Min. etc. Mh
Карамата С, (1957): — ЕНДОМОРФНЕ ПРОМЕНЕ У НЕКИМ НАШИМ ГРАНОДИОРИТИМА
НА КОНТАКТУ СА КРЕЧЊЦИМА ИЗАЗВАНЕ ОДВОЂЕЊЕМ МАТЕРИЈЕ ИЗ МАГМЕ. II
Конгрес геолога Југославије, Сарајево.
Kosmat F., (1917): — GEBIRGSBAN UND LANDSCHAFT IM UMKREIS VON NOVI PAZAR
(ALTSERBIEN). Zeitschrift der Ges. f. Erdkunde, Berlin.
Lebedur K. N., (1941): — STRATIGRAPHIE UND TEKTONIK JUGOSLAWIEN ZWISCHEN LIM
UND IBAR. N. Jahrb. Min. etc., Beil. Bd. 85, Abt. B. Statgart.
Луковић М., (1936): — ИЗВЕШТАЈ О ПРЕГЛЕДУ ТЕРЕНА ИБАРСКИХ РУДНИКА. Рукопис у
Фонду стручн. докум. Завода за геол. и геоф. истраж., Београд.
Лупибереза Т., (1939): — ГЕОЛОШКО-РУДАРСКИ ПОДАЦИ О ТЕРЕНУ ОПШТИНЕ
ГРАДСКОГ СРЕЗА СТУДЕНИЧКОГ, БАН. ЗЕТСКА. Фонд стручн. докум. Завода за геол. и
геоф. истраж., Београд.
Максимовић З., Дивљан С, (1953): — РЕЗУЛТАТИ ГЕОЛОШКО-ПЕТРОГРАФСКОГ
КАРТИРАЊА И ПРОМАТРАЊА РУДНИХ ПОЈАВА У ОБЛАСТИ СЕЛА ПЛАНЕ И
ГОКЧАНИЦЕ НА ЗАПАДНИМ ПАДИНАМА ЖЕЉИНА. Зборник радова САН XXXIII.
Геолошки институт САН, књ. 5.
Марић Л., (1933): — ГЕОЛОШКО ПРОУЧАВАЊЕ СТАРЕ РАШКЕ. Глас. Српске краљ. Академије
258, I разред 78, Београд.
Марковић Б., (1957): — ПЕТРОГРАФСКИ ОДНОСИ ДИЈАБАЗ-РОЖНАЧКЕ ФОРМАЦИЈЕ
ТРИЈАСКЕ И ЈУРСКЕ СТАРОСТИ НА ТЕРИТОРИЈИ СРБИЈЕ И МАКЕДОНИЈЕ. II
Конгрес геолога ФНРЈ, Сарајево.
Мићић И., (1966): — ПРИКАЗ ГЕОЛОШКЕ КАРТЕ ЗАПАДНИХ ПАДИНА КОПАОНИКА И
ЖЕЉИНА У РАЗМЕРИ 1 : 10 000 СА ПОСЕБНИМ ОСВРТОМ НА ОДНОС
ПЛУТОНСКИХ ПРЕМА ОКОЛНИМ СТЕНАМА. Записници СГД за 1964. год., Београд.
Мићић И. и коаутори (1968): — НАЛАЗАК ТРИЈАСКЕ КОНОДОНТНЕ ФАУНЕ У
МЕТАМОРФНОМ КОМПЛЕКСУ КОПАОНИКА. Саопштење у СГД 10. 12. 1968. год.,
Београд.
Милаковић Б., (1955): — ЗБИРКА ФОСИЛНЕ ФЛОРЕ ИЗ ЈАРАНДОЛСКОГ БАСЕНА (ДОЛИНА
ИБРА). Гласнпк Прир. музеја Српске земље, А, књ. VI, св. 2, Београд.
Миловановић Б., Карамата С, (1960): — ÜBER DEN DIAPIRISMUS SERPENTINISCHER
MASSEN. International Geological Congress, XXI Session, Norden 1960. Part. XVIII,
Copenhagen 1960.
Панчнћ Ј., (1896): — КОПАОНИК И ЊЕГОВО ПОДГОРЈЕ. Београд.
Пантић Н., (1961): — О СТАРОСТИ УГЉЕНОСНО-СЕДИМЕНТНЕ СЕРИЈЕ КОД ЈАРАНДОЛА
(ДОЛИНА ИБРА) НА ОСНОВУ НОВИХ ПАЛЕОФЛОРИСТИЧКИХ ПОДАТАКА. Весник
Завода за геол. и геоф. истраж. НРС, књ. XIX, А, Београд.
IIавловић С, (1949): — МИНЕРАЛОШКО-ПЕТРОГРАФСКА И РУДАРСКА ПРОУЧАВАЊА
ЦЕНТРАЛНОГ КОПАОНИКА И ЖЕЉИНА. Гласник САН, књ. I, св. 3, Београд.
Павловић З., (1961): — ПЕТРОЛОШКЕ И СТРУКТУРНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ДРЕЊСКОГ
ГРАНОДИОРИТСКОГ МАСИВА. Весник Завода за геол. и геоф. истраж. НРС, књ. XIX, А.,
Београд.
Пешут Д., (1954): — ИЗВЕШТАЈ О ПРЕГЛЕДУ РУДНИХ ПОЈАВА И СТАРИХ РАДОВА НА
ХРОМИТУ У ЗОНИ НОВИ ПАЗАР—РАШКА—КРАЉЕВО. Фонд струч. докум. Завода за
геол. и геоф. истраж., Београд.
Радовановић С, (1909): — О ПОЈАВИ КОНТАКТНОГ МЕТАМОРФИЗМА У НЕОГЕНИМ
УГЉЕНИМ СЛОЈЕВИМА КОД ЈАРАНДОЛА. Записници СГД, збор 129, књ. III, Београд.
Симић Д., коаутори (1968): — СТУДИЈА МЕТАЛОГЕНИЈЕ ОЛОВА И ЦИНКА ТЕРЦИЈАРНОГ
МАГМАТСКОГ ЦИКЛУСА У КОПАОНИЧКОЈ И ЛЕЦКО — НОВОБРДСКОЈ РУДНОЈ
ЗОНИ. Фонд стручне докум. Завода за геол. и геоф. истраж., Београд.
Симић В., Микинчић В., (1934): — КАРТИРАЊЕ СЕВЕРОИСТОЧНОГ ДЕЛА СЕКЦИЈЕ НОВИ
ПАЗАР. Извештај о раду Г. И. за 1933. годину, Београд.

63
Симић В., (1955): — ИЗВЕШТАЈ О ГЕОЛОШКОМ ИСПИТИВАЊУ ГОЛИЈЕ, РАДОЧЕЛА И
ЧЕМЕРНА У 1954. ГОДИНИ. Део I и II. Фонд стручне докум. Завода за геол. и геоф.
истраж., Београд.
Симић В., (1956): — ГЕОЛОШКЕ ПРИЛИКЕ У ОБЛАСТИ СТУДЕНИЦЕ. Весник Завода за геол.
и геоф. истраж. НРС, књ. XII, Београд.
Симић. В., (1957): —ГЕОЛОГИЈА ИСТОЧНОГ ЧЕМЕРНА. Весник Завода за геол. и геоф. истраж.
НРС, књ. XIII, Београд.
Смејкал С, (1955): — ИЗВЕШТАЈ О ГЕОЛОШКОМ ИСПИТИВАЊУ ГОЛИЈЕ, РАДОЧЕЛА
ЧЕМЕРНА У 1954. ГОД. Део I и II. Фонд стручне докум. Завода за геол. и геоф. истраж.,
Београд.
Стефановић М. и Павловић З., (1960): — ПРИЛОГ ПОЗНАВАЊУ ПЕТРОЛОШКИХ
КАРАКТЕРИСТИКА КОПАОНИЧКОГ ГРАНОДИОРИТСКОГ МАСИВА. Весник Завода за
геол. и геоф. истраж. НРС, књ. XVII, А, Београд.
Стевановић П., (1951): — ДОЊИ ПЛИОЦЕН СРБИЈЕ И СУСЕДНИХ ОБЛАСТИ. Посебна издања
САН, СLХХХVІІ, Београд.
Терзин В., (1956): — ИЗВЕШТАЈ О ГЕОЛОШКОМ КАРТИРАЊУ ГРАДАЧКОГ БАЗЕНА. Фонд
стручне докум. Завода за геол. и геоф. истраж., Београд.
Урошевић М. и коаутори (1969): — ТУМАЧ ЗА ЛИСТ НОВИ ПАЗАР. ОСНОВНА ГЕОЛОШКА
КАРТА СФРЈ 1 : 100 000. Фонд стручне докум. Завода за геол. и геоф. истраж., Београд.
Урошевић С, (1908): — ЦЕНТРАЛНИ КОПАОНИК. СТУДИЈА КОНТАКТНО-МЕТАМОРФНИХ
ПОЈАВА ГРАНИТА. Глас Српске краљ. акад. LХХV, први разред 30, Београд.
Wilson G., (1933): — THE GEOLOGy, PETROLOGy AND STRUCTURE OF THE BRZEC AREA,
KOPAONIK-MS. JUGOSLAVIA; WITH A CONTRIBUTION TO THE PROBLEM OF ALPINE
TEKTONICS. Geol. anali Balk, poluostrva, XI, 2, Beograd.
Жујовић Ј., (1889): — ОСНОВИ ЗА ГЕОЛОГИЈУ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ СА СКИЦОМ
ГЕОЛОШКЕ КАРТЕ. Геолошки анали I, Београд.
Жујовић Ј., (1893): — ГЕОЛОГИЈА СРБИЈЕ. ДЕО I. ТОПОГРАФСКА ГЕОЛОГИЈА, Српска краљ.
акад., Београд.
Жујовић Ј., (1900): — ГЕОЛОГИЈА СРБИЈЕ. ДЕО II. ЕРУПТИВНЕ СТЕНЕ. Српска краљ. акад.,
Београд.
Жујовић Ј., (1900): — ОСНОВИ ЗА ГЕОЛОГИЈУ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ СА СКИЦОМ
ГЕОЛОШКЕ КАРТЕ. Геол. анали I, Београд.

64
GEOLOGY OF VRNJCI SHEET

THIS SHEET HAS BEEN MAPPED AND THE EXPLANATORY TEXT PREPARED BY THE STAFF
OF INSTITUTE FOR GEOLOGICAL AND GEOPHYSICAL RESEARCH, BEOGRAD.
The oldest formation in the sheet area are the metamorphic rocks of undefined age, composed of
two series; the lower one consists mainly of amphibole schists, and the upper one of sericite-
chlorite schists, calc schists, marbles and metabasites. The small granitoid stock of Polumir, in the
eastern slopes of the Čemerno range, intruded probably during the late Herzynian phase, has
introduced the migmatization of the surrounding rocks.
The ultrabasic magmatic rocks are extensively developed in the central parts of the sheet area and
the large parts of Čemerno and Željin, and almost entire Stolovi and Troglav ranges, are
composed of these rocks. They were emplaced during the initial magmatism of the Paleozoic
geosyncline, and consist of hartzburgite, dunite, pyroxenite, lersolite and other ultrabasites. These
rocks are 40—60% serpentinized.
Triassic, developed in the western part of the area, overlies unconformably the metamorphic
complex. The Lower Triassic consists of sandy, marly and argillaceous sediments and shistose
limestone; the Middle Triassic massive and, less frequent, platy limestone and dolomite are
developed in the Cemerno range and in the area between Studenica and Reka.
The diabase-shert formation is developed along the Ibar, Bogutovac and Studenica valleys, and,
as small zones, in the eastern slopes of Kopaonik and Željin ranges. Its upper part belongs
probably to the uppermost part of the Lower Cretaceous.
The Cretaceous sediments are developed in the southern part of Gledićke mountains, and in the
eastern slopes of Kopaonik range. They consist either of Barremian-Aptian or Lower Senonian
flysch, or, less frequently, of thick-bedded Aptian-Cenomanian limestone.
Most of the huge Kopaonik volcanic complex, composed of dacite-andesite, lampro-andesite,
pyroxene-amphibole-andesite, volcanic breccias, tuffs and tuffites, has been probably ormed in
the Oligocene — Middle Miocene. In addition to the wide-spread contact-metamorpcic
alterations, the volcanic rocks have been hydrothermally altered, propylitized and highly
weathered. The Lower —Miocene volcanic-sedimentary sequence has been observed near Vrnjci
spa, in the northern slopes of Goč mountain.
The Tertiary intrusives in Željin and Kopaonik are most probably the apical parts of a deep-seated
pluton; both intrusives are located in the cores of Kopaonik—Željin anticlinorium, and were
emplaced during the Upper Miocene orogene phase.
The Quaternary calcareous tuffa, terrace deposits, talus cones and deluvium are located mainly
along the Zapadna Morava and Ibar valleys.
Structurally, the area belongs to the northern part o the Vardar zone, and consists of a system of
folded and fractured structures. The blocks of Radočelo, Čemerno and Lokve are delineated by
large fractures, such as Gradac fault, Studenica fracture and the Maglić overthrust, and by the
basins, such as the Gradac—Baljevac basin, featured by the typical ,,parquet” structures.
The largest structure in the area, the Kopaonik—Željin anticlinorium, extends in the north-south
direction, and has been separated, from the other structures, by the several zones of dislocations.
At Ploče, the transversal faults have formed the ,,parquet” structures between the Željin and
Kopaonik brachyanticlines.
The Rasina—Toplica synclinorium, located in the eastern part of sheet area, represents a part of a
Cretaceous zone which extends from Šumadija to Kuršumlija. It is composed of a system of
smaller, mainly north-south trending folds; the folds are mostly normal, less frequently recumbent
or overthrown, when they have the western vergences.
A part of Zapadna Morava trough is located in the northeastern corner of the sheet area.
The occurrences and deposits of mineral raw materials may be divided into two groups, those
formed by endogene, and those formed by exogene processes. The first group includes the

65
deposits formed during the ultrabasic and Tertiary magmatisms, and here belong the chromite,
iron., tungsten, lead, zinc, antimony, feldspar, magnezite and asbestos deposits and occurrences.
Except for wolastonite and asbestos deposits, the others are of relatively limited size. The second
group includes the sedimentary magnesite, coal, gold placers and lateritic iron, but only the
magnesite and coal deposits are of economic importance.

Translated by:
S. E. Gojković

LEGEND OF MAPPING UNITS


Quaternary
1. Alluvium. — 2. Talus cones. — 3. Deluvium. — 4. Proluvium. — 5. Lower river terrace. — 6. Upper river terrace.
— 7. Calc-tufa.
Neogene
8. Clays, shales, sands, sandstones, marls and limestones. — 9. Skarns and contact-metamorphic rocks. — 10. Cornites
and thermometamorphic rocks. — 11. Fleldsparisation. — 12. Hydrothermally altered rocks. Granitoides: 13.
Quartzdiorite-porphyrits, granodiorite-porphyrites and diorite-porphyrites. — 14. Lamprophyres. — 15. Pegmatites and
aplites. — 16. Porphyroid quartz-monzonites and granites. — 17. Normally grained granodiorites. — 18. Fine-grained
granodiorites and quartz-diorites. — 19. Endomorphycally altered dioritic rocks. 20. Massive limestones. — 21.
Conglomerates, sandstones, shales and marls.Volcanic and associated sedimentary rocks: 22. Dacite-andesites. — 23.
Volcanic-sedimentary series. — 24. Dacite-andesite pyroclastics.
Cretaceous
25. Flysch: sandstones, alevrolites and marls (Senonian). — 26. Limestone breccias and conglomerates (Senonian). —
27. Stratified limestones (Albian-Cenomanian). — 28. Massive limestones (Albian-Cenomanian). — 29. Flysch:
alevrolites, shales and sandstones (Barremian and Aptian). — 30. Flysch: shales, marls, sandstones, alevrolites and
conglomerates (Vallanginian and Hauterivian).
Jurassic
31. Stratified limestones of diabase-cherty formation (Kimmeridgian—Tithonian). — 32. Shales, marls, sandstones,
cherts and diabases of diabase-cherty formations (Kimmeridgian-Tithonian). — 33. Diabases, spilites and amphibolites.
Triassic
37. Porphyrites. — 38. Limestones and dolomites. — 39. Sandy-marly rocks and platy limestones. — 40. Limestones,
dolomites and marbles.
Paleozoic
41. Granites. — 42. Serpentinites. — 43. Dialagites. — 44. Enstatites. — 45. Dunites. — 46. Harzburgites with
abundance of gabbros. — 47. Harzburgites rich in pyroxene. — 48. Insuficiently divided harzburgites and dunites. —
49. Harzburgites. Series of Goč, Željin and central Kopaonik: 50. Calc-schists and marbles. — 51. Chlorite-epidote-
actinolite schists and metabasites. — 52. Series of sericite-chlorite schists and metamorphosed sandstones. Series of
Radocelo and Čemerno: 53. Biotitized phyllites. — 54. Gneisses and biotite-schists. — 55. Metamorphosed diabases.
— 56. Calc-schists and marbles. — 57. Series of sericite-chlorite schists. — 58. Amphibole and amphibolite schists.

LEGEND OF STANDARD MAP DENOTATIONS


1. Normal boundary: ascertained and covered or approximately located. — 2. Gradual lithological
transition (nondefined boundary). — 3. Disconformity: ascertained, covered or approximately located and
uncertain. 4. Boundary of intrusive magmatic body: ascertained and covered or approximately located. —
5. Boundary of extrusive volcanic rocks: ascertained and covered or approximately located. — 6. Dip of
foliations single measuring, statistical and foliation with lineation. — 7. Dip of beds: normal-single
measuring, overturned and statistical. — 8. Dip of schistosity. — 9. Dip of joints. — 10. Representative
bedding traces. — 11. Axis of upright or oblique anticline and syncline. — 12. Plunging axis of anticline or
syncline. — 13. Basin. 14. Axis of overturned or recumbent anticline and syncline. — 15. Axis of upright
or oblique anticlinorium. 16. Plunging axis of anticlinorium or synclinorium. — 17. Isoclinal folds. — 18.
Dip of fold axis. — 19.Fault without denotation of character and covered or approximately located. — 20

66
Vertical fault, relatively downthrown side and relative movement of fault limbs. — 21. Diapiric contact:
ascertained and covered or approximately located. — 22. Front of thrust: ascertained and covered or
approximately located. — 23.Furrow (a-lineation) on the fault surface. — 24. Fault zone. — 25.
Macroflora. — 26. Freshwater microfauna. — 27. Marine macrofauna. 28. Freshwater macrofauna. — 29.
Mammalia. — 30. Occurrences of metals. — 31. Occurrences of nonmetals (magnesite — mg, asbestos —
az). — 32. Vein occurrences od magnesite. — 33. Outcrops of coal (brown coal — Um, black coal — Uk).
— 34. Slag seat. — 35. Underground workings: active and abandoned. — 36. Open pit mine in operation.
— 37. Dip drill holes: single and 20—50 holes. — 38. Single dug pit and group of more dug pits. — 39.
More important quarries of building stone. — 40. Gravel deposit. — 41. Thcrmomineral spa. — 42.
Larger landslides.

67
ГЕОЛОГИЯ ЛИСТА ВРНЫЩ

ЛИСТ ВРНЬЦИ СНИМАЛИ И ПОЯСНИТЕЛЬНЫЙ ТЕКСТ НАПИСАЛИ СОТРУДНИКИ


ИНСТИТУТА ПО ГЕОЛОГИЧЕСКИМ И ГЕОФИЗИЧЕСКИМ ИССЛЕДОВАНИЯМ, БЕЛГРАД.

Территория листа Врньци охватывает восточные части гор Чемерно и Радочело и северные отроги
Копаоника, тогда как целиком к ней принадлежат Столови, Гоч и Желин. Гидрографическую ссть
составляют Ибар и ряд мелких рек.

Самыми древними образованиями являются метаморфиты и метаморфические серии


неопределенного возраста; различаются, собственно, две серии: нижняя представленная
преимущественно амфиболи-товыми сланцами, и верхняя, сложенная серицит-хромитовыми
сланцами, калкшистами, мраморами и метабазитами. На восточных склонах Чемерно обнаружен
неболышй массив согласно залегающий со сланцами гранитоидов (Полумирский гранит), возможно
сформированный в течение древнепалеозойских орогенических движений. Эти гранитоиды вызвали
интенсивную мигматизацию вмещающих пород.

Ультрабазитовые магматиты занимают самое большое пространство в середине листа, и почти


полностью слагают горы Столови и Троглав, также как и большую часть гор Чемерно и Желин. Эти
магматиты связаны с инициальным магматизмом палеозойской геосинклинали и представлены
гарцбургитами, дунитами, пироксенитами, лерзолитами, итд. Массив частью серпентинизирован
(40—60%).

Триассовые отложения простираются в западных участках листа, залегая согласно на


метаморфичсском комплексе. Микропалеонтологически установлен нижний и средний триас.
Нижний триас представлен песчанистыми, мергелистыми и аргиллофиллитовыми отложениями и
сланцеватыми извсстняками, а средний — массивным известником, редко плитчатым известняком и
доломитом. Возможно, что к триасу принадлежат и мраморные известняки гор Чемерно в районе
между Студеницей и Рекой.

Диабаз-яшмовая формация обнажена как в долине реки Ибар, Богутовачкой реки и Студеници, так и
на восточных склонах Копаоника и Желина (незначительные проявления). Эта формация отнесена к
кимеридж-титону, а ее верхи по всей вероятности принадлежат к самым ранним горизонтам
нижнего мела.

Отложения мела имеются в южной части горы Гледичи, а также и на восточном склоне Копаоника;
они представлены в фацин флиша (баррем-апт, поздний сенон), более редко в фации массивных и
сло-истых нзвестняков (альб-сеноман).

В ходе третичной системы произошли силыные тектоничсские движения; в первой фазе


сформировалась наибольшая часть вулканического комплекса Копаоника (часть которого находится
и на листе Врњци). Разновидности вулканитов, которые здесь проявляются (дацито-андезиты,
лампро-андезиты, гшрок-сен-амфиболовые андезиты, сопровождаемые вулканическими брекчиями,
туфами и туффитами), могут быть олиго-миоценового до средне-миоценового возраста. Кроме
контактно-мстаморфических изменений, на значительной части вулканических пород отмечены и
гидротермальные изменения.

Третичные интрузивные породы Желина и Копаоника по всей вероятности являются апикальными


частями какого то более глубокого плутона, т.к. они лежат в ядре антиклинория Копаоник — Желин
и связиваются с верхнемиоценовьши орогеническими движениями.

Осадочно-вулканогенные образования нижнего миоцена обнаружены на северных склонах Гоча


(окресности Врнячкой Бани).

Неогеновые отложения озерного типа составлены конгломератами, песчаниками, мергелями и редко


известняками. Они осаждались в ходе гельвет-тортона, хотя не исключается существование как

68
более молодых так и более поздних отложений.

Четвертичные отложения — травертин, отложения речных террас, делювий, аллювиальные наносы


— связаны главным образом с бассейнами рек Западной Моравы и Ибра.

Территория листа Врньци занимает северную часть Вардарской зоньг. Эту зону слагают системы
складок и разрывных структур. Выделяются следующие блоки: Радочело, Чемерно и Локве,
ограниченные большими разломами (Градачкая дислокация, разлом Студеници и чешуя Маглича) и
бассейны, например Градачко-Болевачкий бассейн с типичной паркетной структурой.

Самой значительной структурой является антиклинорий Желин—Копаоник, с осью направления


северюг. На севере он переходит в большое число линейных складок. Его ограничивают
дислокационные зоны, которые характеризуются обратными разломами. И сам антиклинорий
поперечно пересечен разломом Плочи.

На востоке находится синклинорий Расина—Топлица, сложенный небольшими линеиными


складками, главными образом нормальными, а также наклонными и редко опрокинутими.

На северовостоке находится грабен Западной Моравы.

В пределах листа Врньци полезные ископаемые подразделяются на две групы: первая охватывает
незначительные проявления, связанные с эндогенными процессами (хромит, железо, вольфрам,
свинец, цинк, сурьма, полевой шпат, магнезит и асбест), а вторая связывается с эгзогенными
процессами, и в ней промышленное значение имеют только месторождения магнезита и угля.

Перевод: А. Данилова

ЛЕГЕНДА КАРТИРОВАНЫХ ЕДИНИЦ

Четвертичная система
1. Аллювий. — 2. Осыпь. — 3. Делювий. — 4. Пролювий. — 5. Нижная речная терраса. — 6. Высшая терраса.
— 7. Известковый туф.
Неоген
8. Глины, мергели, пссок, песчаники, глинистые сланцы и известняки. — 9. Скарны и контактно
метаморфические породы. — 10. Корниты и термометаморфические породы. — 11. Фельдшпатизация. — 12.
Гидротермално измененые породы. Гранитоиды: 13. Кварцдиорит-порфириты, гранодиорит-порфириты и
диорит-порфириты. — 14. Лампрофиры. — 15. Пегматиты и аплиты. — 16. Порфироидные кварц-монцониты и
граниты. — 17. Нормально зернистыс гранодиориты. — 18. Мелкозернистые гранодиориты и кварцдиориты. —
18 Эндоморфически измененные породы диоритского состава. 20. Массивный известняк.— 21. Конгломераты,
песчаники, глинистые сланцы и мергели. Вулканиты и ассоцированные седименты: 22. Дацито-андезиты. — 23.
Седиментно-вулканогенная серия. — 24. Пирокластиты дацито-андезитов.
Мел
25. Флиш: песчаники, алевролиты и мергели (сенон). — 26. Известковые брекчии и конгломераты. — 27.
Слоистые известняки (Альб-сеноман). — 28. Массивные известняки (Альб-сеноман). — 29. Флиш: алевролиты,
глинистые сланцы и песчаники (Баррем и апт). — 30. Флиш: мергели, песчаники, глинистые сланцы,
алевролиты и конгломераты (Валанжиан и готерив).
Юра
31. Слоистые известняки диабаз-яшмовой формации (кимеридж-титон). — 32. Мергели, песчаники, яшми и
диабазы диабаз-яшмовой формации (кимеридж-титон). — 33. Диабазы, спилиты и метаморфические диабазы.
— 34. Габро-диабазы. — 35. Габбры и родингиты. — 36. Габры и амфиболиты.
Триас
37. Порфириты. — 38. Известняки и доломиты. — 39. Песчанисто-мергелистые известняки. — 40. Известняки,

69
доломиты и мраморы.
Палеозойская снстема
41. Граниты. — 42. Серпентиниты. — 43. Диалагиты. — 44. Энстатнтиты. — 45. Дуниты. — 46 Гарцбургиты и
большая часть гсббро. — 47. Гарцбургиты обилующие пироксеном. — 48. Недоста. точно
диффсренцированные гарцбургиты и дуниты. — 49. Гарцбургиты. Серия Гоча, Желина и центрального
Копаоника: 50. Калкшисты и мраморы. — 51. Хлорит-эпидотактинолитовые сланцы и метабазиты. — 52. Серия
серицит-хлоритовых сланцев и метаморфических песчаников. Серия Радочела н Чемерна: 53.
Биотитизированые филиты. — 54. Гнейсы и биотитовые сланцы. — 55. Метаморфические диабазы. — 56.
Калкшисты и мраморы. — 57. Серия серицит-хлоритовых сланцев. — 58. Амифиболитовые а амфиболитовые
сланцы.

ЛЕГЕНДА СТАНДАРТНЫХ ОБОЗНАЧЕНИЙ

1. Нормальная граница: установленная и закрытая или приблизительно определенная. — 2.


Постспенный литологический персход (нечеткая граница). — 3. Несогласная граница:
установленная, закритая или приблизительно определенная и ненадежная. — 4. Граница
интрузивного магматического тела: установлснная и закрытая или приблизительно опредсленная.
— 5. Граннца эффузивного вулканита: установленная и закрытая или приблизительно
определенная. — 6. Элемснты падения фолиации: отдельное измсрение, статистическая и фолиация
с линеацией. — 7. Элементы падениа слоев: нормальный — отдельный, опрокинутый и
статистический. — 8. Элементи падения слацеватости. — 9. Элементы падения трещин. — 10.
Трассы главных поверхностей слоистости. — 11. Ось вертикальной или наклонной аитиклинали и
синклинали. — 12. Погружение оси антиклинали или синклинали. — 13. Бассеин. — 14. Ось
опрокинутой или лсжачей антиклинали и синклинали. — 15. Ось антикли-нория, вертикального или
наклонного. — 16. Погружение оси антиклннаория или синклинория. — 17. Изоклинальные
складки. — 18. Элементы падения оси складки. — 19. Сброс без обозначения характера и закрытый
или приблизительно определенный. — 20. Вертикальный сброс, сравнительно опущенный блок и
относительное движение крильев разлома. — 21. Диапировый контакт: установлснный и закрытый
или приблизительно определенный. — 22. Фронт надвига: установленный и псрекрытый или
приблизительно определенный. — 23. Кливаж (а-линеация) на разрывной поверхности. — 24.
Разрывная зона. — 25. Макрофлора. — 26. Пресноводная микрофауна. — 27. Морская макрофауна.
— 28. Пресноводная макрофауна. — 29. Млекопитающие. — 30. Проявления металла. — 31.
Проявления неметаллов (Магнезит-mg, асбест-az). — Жилние проявления магнезита. — 33.
Проявления угла (бурый уголь-Um, каменный уголь-Uk). — 34. Шлак. — 35. Горные работы:
действующие и заброшенные. — 36. Поверхностные горные работы, действующис. — 37. Глобукая
скважина: отдельные и 20—50 штук. —38. Отдельная старинная дудка и группа старинных дудок.
— 39. Важнейшая каменоломня строительного камня. — 40. Месторождение гравия. — 41.
Термоминеральный курорт. — 42. Важнейшие оползни.

70