TEKSTOVI IZ KNJIGE UČIONICA DOBRE VOLJE

SLOBODANKA JANKOVIĆ I TTNDE KOVAČ-CEROVIĆ

Prepravke i dodaci: Ana Genc

OSNOVNE PRETPOSTAVKE RADIONIČARSKOG POSTUPKA

Jedan od oblika obrazovnog rada, koji je postao posebno popularan u svetu je radioničarski
postupak ili radionica.
Kod nas je radioničarski postupak do sada najviše korišćen u projektima i programima
namenjenim deci i omladini, mada se ovakav način rada podjednako koristi sa najrazličitijim
uzrastima: deca, adolescenti, odrasli ... Jedino je potrebno aktivnosti prilagoditi kognitivnim,
emocionalnim i socijalnim karakteristikama konkretne dobi.
Radioničarski način rada je grupni metod. Jedna od osnovni razlika u odnosu na „klasičan“
način podučavanja podrazumeva aktivnost svih učesnika radionice i činjenica da se cilj postupka
realizuje kroz celokupan proces u kojem podjednako učestvuju svi akteri – znanje se ne servira kao
„gotov produkt“ – do njega se dolazi zajedničkim angažovanjem.
Cilj radionica je razvijanje neke karakteristike kod učesnika: znanje, veštine, sposobnosti,
osobine itd.

Vrste radionica

Iako im ime tako sugeriše, radionicama nije cilj stvaranje nekog konkretnog, materijalnog
proizvoda. Za razliku od fabričkih, proizvodnih radionica gde je proces osmišljen u službi produkta,
u psihološkim radionicama produkti koji nastaju (crteži, plakati, sve što je napisano) u službi su
samog procesa i ne moraju imati poseban značaj (mada mogu biti inspirativni za neku dalju
analizu). Suštinska dobit za učesnike radionice nalazi se u samom procesu i načinu rada.
„Glavni sporedni" cilj svake radionice jeste da se razvija grupna kohezivnost, pozitivna klima
u grupi i međusobno uvažavanje, da se stvori osećanje prijatnosti i pripadanja, da se podstiče
uključenost i bolja prihvaćenost jedinke, ali i njena socijalna odgovornost i slično.
Međutim, radionice se međusobno razlikuju po svom osnovnom cilju. Na osnovu ovog
kriterijuma, sve se radionice mogu svrstati u dve grupe:
1) Kreativne radionice — čiji je osnovni cilj podsticanje i razvijanje divergentnog
mišljenja i izražavanja u najširem smislu reči. Posebno su popularne: dramske radionice,
likovne, pesničke itd.
2) Edukativne radionice čiji je osnovni cilj saznanje u najširem smislu reči. U okviru
ovih, izdvojićemo podgrupe:
a) Kognitivne radionice ili edukativne radionice u užem smislu, čiji je cilj sticanje
konkretnih znanja i veština ali i usmeravanje i podsticanje nekih bazičnih kognitivnih procesa
kao što su rasuđivanje, sticanje strategija učenja i pamćenja, artikulacija sopstvenog mišljenja,
argumentovanje vlastitog stava, decentralizacija, planiranje itd.
b) Preventivne radionice čiji je cilj primarnu prevenciju na raznim uzrastima. To su
„mentalno-higijenske" radionice i one su više usmerene na razvoj ličnosti, identiteta,
izražavanje emocija i sl. Ove radionice su edukativne jer im je cilj sticanje nekih znanja i
uvida. U ovom slučaju to su saznanja o sebi i drugima, odnosima sa drugima i slično.
 Na ovom mestu se postavlja pitanje razgraničavanja radionice od psihoterapijskog rada. Iako
se neke aktivnosti i tehnike primenjuju i u radionici i u nekim psihoterapijama (npr. u geštalt
terapiji, psihodrami ili terapiji igrom), važna razlika je u tome sto su radionice namenjene onima
koji žele da nauče nešto novo i razviju svoje sposobnosti, dok je terapija namenjena onima koji žele
da prevaziđu određeni životni problem. Iz toga proizilazi da voditelj radionice može biti i psiholog
i pedagog ili bilo ko drugi sa određenim znanjima i osetljivošću (uspešni voditelji nekih kreativnih
radionica su slikari ili književnici). S druge strane, psihoterapijsku seansu jedino može da vodi
posebno edukovan psihoterapeut i niko više. Razni životni problemi mogu biti tema i edukativnih
radionica, ali se oni u njima obrađuju sa jedne „benigne distance", bez zalaženja u bazičnu
strukturu ličnosti, i bez izazivanja jakih emocija kao što su strah, tuga i bes. Konačno,
psihoterapijska seansa nikad nema tako jaku strukturu, unapred smišljen scenario i aktivnosti koje
proizilaze jedna iz druge i objedinjuju se oko jedne teme.
Naravno, ovu podelu radionica prema ciljevima treba uzeti samo okvirno. Sasvim je
mogućno da se kombinacijom ciljeva dobije još neka podvrsta kao i da se naknadno, kad se
takva potreba javi, formuliše još neki cilj koji će odrediti karakteristike odgovarajuće
radionice.

Osnovne pretpostavke radioničarskog postupka

Iako se sadržaji radionica, njihova svrha i uzrast kome su namenjene mogu međusobno
veoma razlikovati, zajedničke su im neke osnovne pretpostavke i imaju sličnu osnovnu dinamiku.
Tako, osnovna potka radionica jeste strukturisan scenario, kojim se, preko konkretnih
zahteva usmerava lični angažman učesnika radionice. Svaka edukativna radionica, ma kako
ona delovala spontano i prirodno, zasniva se na pažljivo osmišljenom, unapred
pripremljenom scenariju. Scenario se sastoji iz strukturiranih aktivnosti učesnika (često igara)
koje voditelj uvodi u obliku konkretnog zahteva: npr: „Hajde sada nacrtajte to", „Razmislite
pažljivo pa ćete nam reći..." ili „Setite se nekih situacija iz svog života kada ste...". Konkretni
zahtevi su „kameni međaši" kroz dramaturgiju radionice, a aktivnosti koje se oko njih
smenjuju u radionici traže neprekidni lični angažman svih učesnika.
Dinamika edukativne radionice podrazumeva prolaženje kroz nekoliko faza. U tom sledu,
prvo nastaje lični DOŽIVLJAJ koji je isprovociran odgovarajućim sadržajem u scenariju. Doživljaj je
ličan i intenzivan jer je obojen emocijama. On je osnova, „sirovi materijal" i kroz dalji proces se
razrađuje, obogaćuje i pretvara u saznanje ili uvid koji je zapravo cilj edukativne radionice. Druga
grupa radionica (kreativne radionice) teže da obradom ovog ličnog doživljaja dođu do kreativne
ekspresije.
Doživljaj bi ostao „neartikulisan" a samim tim i nekomunikativan ukoliko se ne bi uobličio
nekim simboličkim sredstvom: rečju, crtežom ili pokretom, otud je UOBLIČAVANJE DOŽIVLJAJA
sledeći korak.
Zatim se tako uobličen doživljaj razmenjuje među učesnicima. RAZMENA, komunikacija sa
drugima jeste jedan od najplodotvornijih načina osvešćivanja i obogaćivanja vlastitog iskustva.
Konačno sledi ELABORACIJA, OBRADA DOŽIVLJAJA I UVID. Kroz dalju razmenu u grupi, već
uobličen i komunikabilan doživljaj dograđuje se, prerađuje, uopštava, osmišljava, te postaje
složeno i u raznim situacijama primenljivo saznanje.
U daljem tekstu podrobno ćemo razmotriti svaku od navedenih pretpostavki radionica kao i
svaku fazu radioničarskog rada.
Konkretan strukturisan zahtev

Kao što se vidi iz navedenih elemenata radioničarskog postupka, strukturirani zahtev

jeste osnova, „inicijalna kapisla" celog procesa. On mora biti takav da provocira autentične
doživljaje kod učesnika i da ih provede kroz razmenu i elaboraciju na način koji će biti
svakom učesniku smislen. Prema tome, uspeh radionice u velikoj meri zavisi od kvaliteta
scenarija.
Ono što je posebno karakteristično za sve radionice jeste da je najveći deo aktivnosti i
zahteva dat u formi igre. Pri tom se igra shvata u najširem smislu reči kao najozbiljniji posao
koji dete radi, kao organizovano i osmišljeno ponašanje, vođeno sadržajem. Ovo ponašanje
prati osećanje zadovoljstva, koje dodatno čini igru podsticajnom. Na dobro smišljenom
igrovnom kontekstu, u koji se smešta konkretni zahtev, leži odgovornost da se pridobiju,
motivišu učesnici i da se ciljano isprovocira željeni doživljaj.

Da bi mogao da ispuni ovaj zadatak autor radionice mora uzeti u obzir cilj radionice i uzrast
učesnika radionice, a uloga voditelja je da pažljivo prati reakciju učesnika na svaki postavljen
zahtev i da, vodeći računa o celini programa, svrsi radionice i duhu radioničarske tehnike koriguj i
dorađuje instrukcije sve dok se ne uveri da su svi učesnici u potpunosti shvatili postavljen zahtev.
Prema tome, kada voditelj daje instrukciju (uvodi učesnike u aktivnost), veoma je važno da se
decentrira, da se stavi u poziciju učesnika i bude svestan šta je sve potrebno reći, kako i kojim
redom, da bi instrukcija bila jasna. Osim toga, jezik koji koristi mora biti prilagođen uzrastu
učesnika. Zato je veoma dobro da voditelji rade u paru.
 Lično angažovanje učesnika

Radionica je jedan od metoda grupnog rada. Ona uvek podrazumeva veći broj učesnika
(najčešće između 15 i 30) ali da bi se željeni cilj (saznanje ili uvid pojedinca) mogao ostvariti
grupnim radom, scenario radionice mora obezbediti uslove da svaki učesnik bude aktivan u toku
procesa rada. Sam rad u grupi automatski ne obezbeđuje neprekidno lično angažovanje pojedinaca.
Imajući to na umu autori radionice variraju različite radioničarske tehnike (igranje uloga, vođenu
fantaziju, vajanje, itd.) i različite oblike grupnog rada. Može se, na primer, tražiti od svih učesnika
istovremena aktivnost (da se izraze kroz crtež ili pokret; da se prisete neke situacije iz svog života;
da slobodno asociraju na određeni problem ili slično). Zatim, zahtev može biti takav da od
učesnika traži da u parovima rešavaju zadatak, razmenjuju iskustva ili odigravaju neku scenu. Isto
tako, često se koristi i rad po malim grupama (obično od 3-5 učesnika), kao i uključivanje cele
grupe učesnika u neku aktivnost.
Autori radionica imaju mogućnost da utiču na dinamiku scenarija neograničenim brojem
kombinacija različitih tehnika grupnog rada. Što ih ima više, radionica je dinamičnija. To,
naravno, ne sme da ide na uštrb samog procesa: za svaku aktivnost mora se ostaviti dovoljno
vremena da bi svaki učesnik uspeo da je izvede i obradi u sebi. O samim tehnikama koje se
najčešće koriste u radionicama, biće više reči kasnije.
Da bi se dodatno osigurali psihološki uslovi za lično angažovanje učesnika (osećanje
samopouzdanja, poverenja u grupu, slobode izražavanja) ponašanja učesnika u grupi regulisana su
„radioničarskim pravilima" koja naravno važe i za voditelja. Pravila su nužna u svakom grupnom
radu, ona daju interaktivnoj strukturi stepen stabilnosti bez koga grupa ne bi mogla dugo
funkcionisati (Bonner, 1959). Ova pravila nisu nepromenljiva. Naprotiv, u dogovoru svih članova
grupe ona se mogu menjati. Na početku rada u grupi, svaki voditelj ih mora uvesti tako da ona
zaista postanu pravila svih članova. Voditelj se poziva na njih uvek kada se prekrše i na taj način
oslobađa sebe uloge arbitra i autoriteta. Navešćemo neka od osnovnih radioničarskih pravila:
• Pravilo diskrecije – osigurava otvorenost i iskrenost učesnika radionice.
• Svaka radionica počinje tako što svi učesnici sede u krugu. Iz tog prostornog
razmeštaja jasno proizlazi da su svi ravnopravni: nema onih koji su u boljem ili
gorem položaju, onih koji su ispred i onih koji su iza, voditelj i učesnici se obraćaju
svima, svi vide ostale i svi imaju jednaku šansu da učestvuju. Pored toga, ovakav
razmeštaj simbolizuje i zajedništvo i diskreciju u pogledu onog što se u radionici
dešava: šta je u krugu, ostaje u krugu.
• Svi učesnici imaju jednaku šansu da budu saslušani. Najčešće je to organizovano
tako da govore jedan za drugim, npr. onim redosledom kako sede.
• Da bi svako mogao biti saslušan, ostali učesnici će se truditi da mu ne upadaju u reč,
da ga ne prekidaju, ne ometaju, i ne vode paralelni razgovor sa nekim drugim.
• Svako mišljenje, ma koliko različito i ma koliko usamljeno ima pravo da se čuje. I
ne samo to, ono je dragoceno, jer obogaćuju naše vlastito mišljenje.
• U radionici nema posmatrača, svi učestvuju u radu, ali svaki učesnik ima pravo da
zadrži za sebe neki svoj doživljaj, tj. da ne izvesti grupu o nečemu o čemu ne želi da
govori. On će, u tom slučaju, samo reći „Dalje" i ne mora nikome da objašnjava
svoje razloge. Ukoliko se ova institucija ,,Dalje" na dobar način uvede u grupu
učesnici će je prihvatiti, jer im ona obezbeđuje sigurnu odstupnicu i osećanje da iza
svake njihove odluke stoji mogućnost slobodnog izbora. Mogućnost da se kaže
„dalje“ predstavlja otelotvorenje pravila dobronamernosti prema sebi.
• Pravilo dobronamernosti prema drugima podrazumeva da nećemo raditi ništa
drugima, što ne bismo voleli da drugi rade nama. Prema tome: nema namernog
vređanja, etiketiranja, ismevanja, nikom se ne sudi ...

Izazivanje doživljaja
 Kada je obezbedio povoljne uslove ovim faktorima koje je „spolja" uneo u radionicu
(dobar scenario koji obezbeđuje lično angažovanje učesnika), voditelj može da se usredsredi
na proces koji se dešava u toku rada. Dakle, kao prvo tu je individualan i intenzivan lični
doživljaj koji je najčešće neuobličen, nedovoljno jasan i protkan osećanjima koje pripadaju
najširem spektru emocija.

Priroda svakog doživljaja je takva da nastaje spontano kao reakcija na neku stimulaciju. Njime se
teško može svesno upravljati a sigurno se ne može namerno izazvati. Potpuno je besmislena
situacija u kojoj voditelj „komanduje" učesnicima da stvore neposredni svesni doživljaj. Voditelj
može samo posredno da ga inicira tako što će učesnike staviti u situaciju u kojoj njihova lična
aktivnost može pokrenuti željeni doživljaj. U tome i jeste glavni smisao dobrog scenarija i
igrovnog konteksta kao pokretača. Voditelj može da dobije povratnu informaciju o tome da li je
scenario dobar, odnosno da li aktivira željene doživljaje:
 • tako što će kao učesnik proći tu radionicu. Edukacija za voditelje obavezno to i
podrazumeva. Na taj način, osim što mogu da na osnovu ličnog iskustva steknu sud o
kvalitetu radionice, budući voditelji mogu da steknu iskustva o grupnoj dinamici koja su
veoma važna za uspešno vođenje grupe;
• na osnovu evaluacija učesnika. Radionice se, skoro uvek, završavaju tako što učesnici
procenjuju njen kvalitet, njene dobre i loše momente. Na osnovu procene učesnika kao i
na osnovu svoje vlastite procene, voditelj dobija informaciju da li su izazvani upravo
željeni doživljaji i da li su na dobar način dalje obrađeni.

Uobličavanje doživljaja

Uobličavanje doživljaja jeste ključna tačka radionice, i u njemu se ogleda veština i

voditelja i autora radionice. Upravo se po ovom svojstvu edukativna radionica najviše
razlikuje od klasične nastave — doživljaji dece tamo ostaju ignorisani ako ne i namerno
eliminisani. Neprihvatanje doživljaja čini da on ostane privatno, nestrukturirano i polusvesno
iskustvo. Dete je obeshrabreno da ga uzme ozbiljno i prida mu pažnju, ono ga tretira kao šum,
kao izvor problema kojeg se treba osloboditi i veliki broj pre ili kasnije u tome i uspeva. Tako,
umesto uobličavanja i razrade sopstvenih doživljaja, deca u školi postepeno otkriju kako se
produkuju poželjni odgovori, (bilo da je reč o socijalnim ili intelektualnim sadržajima) kao i
da upotrebe te odgovore u školskoj situaciji, ali nigde i nikad više. Međutim, cilj
radioničarskog načina rada jeste upravo taj, da stečene veštine i saznanja učenici integrišu u
vlastiti repertoar svakodnevnog ponašanja. Uobličavanje njihovih spontanih, autentičnih
doživljaja do kojih su dovedeni igrovnom strukturom radionice glavni je korak ka tom cilju.
Da bi doživljaj postao osvešćen i komunikabilan on se mora prevesti u neki
simbolički sistem. To prevođenje ponekad mora da ide postupno: prvo se nalaze
individualni simboli kojima se doživljaj samo „hvata" i asocijativno određuje, a potom se
traži (često tek u sledećoj fazi, u fazi razmene) komunikabilniji način njegovog iskazivanja,
najčešće imenovanje.
U igrovnom kontekstu, koji nudi radionica jednako valjani su svi simbolički sistemi koji
su poznati. Najčešće se koriste reč (izgovorena ili pisana, crtež, slika, muzika, ritam i pokret.
Stariji učesnici uglavnom se u svakodnevnom iskustvu sve manje izražavaju kroz pokret i
crtež. Zato se radionice za mlađe uzraste više oslanjaju na te aktivnosti. Ipak, i crtež i pokret
ostaju dragocena sredstva uobličavanja doživljaja i kasnije. Iako se u početnim radionicama sa
starijim učesnicima može javiti snebivanje i nelagoda, voditelj je tu da ih u takvoj situaciji
ohrabri, da ponovi da lepota i tačnost njihovog produkta nisu bitni, već je bitno da učesnici
osećaju da, dok rade, rade na način koji im prija. Kada se nekoliko puta nađu u sličnoj
situaciji, nelagoda po pravilu nestaje.

Razmena

Različite oblike grupnog rada karakterišu različiti modeli komunikacije. U nekima

grupama postoji izraziti vođa i sva komunikacija teče od njega ka ostalim članovima grupe.
U radionici su obezbeđeni uslovi da komunikacija teče slobodno među svim učesnicima
uključujući i voditelja. Uvek kada to ne narušava prirodnost aktivnosti, voditelj učestvuje u
igri. Na taj način on pokazuje da i on ravnopravno ulaže i svoje iskustvo u zajednički rad.
Razmena ima dve funkcije:
• Iznoseći i objašnjavajući drugima, postajemo za još jedan stepen svesniji svog
doživljaja i načina na koji on utiče na naše ponašanje
• Tuđa iskustva, naročito u pogledu raznih načina izlaženja na kraj sa različitim
(posebno, nezgodnim) situacijama i sa doživljajima koje one izazivaju, obogaćuju
naše iskustvo. Ona ga dograđuju, prerađuju, uopštavaju, osvešćuju nam celi raspon
mogućnosti. Dolazi do izražaja učenje po modelu i prikupljanje informacija od
drugih učesnika.
 Višesmerna razmena iskustava ostvaruje se i dinamičnom smenom tehnika grupnog rada,
tako da svako može da razmeni svoja iskustva sa što većim brojem učesnika u grupi. Posle
razmene u paru ili maloj grupi najčešće sledi razmena u krugu, gde grupe ili parovi izveštavaju do
čega su došli. Na taj ekonomičan način svaki učesnik postaje upoznat sa doživljajem ili mišljenjem
svakog drugog učesnika radionice, a uz pomoć grupe i voditelja dovršava se prethodno započet
proces uobličavanja.
Da bi razmena bila smislena i efikasna faza radionice, veoma važnu ulogu ima voditelj,
odnosno njegovo ponašanje i način kako vodi razmenu.
Kao prvo, on mora obezbediti uslove za razmenu posle svake aktivnosti. U situaciji kada se
nađe u vremenskoj stisci i mora da odluči da li da preostalo vreme posveti razgovoru ili nekoj
novoj aktivnosti, uvek je bolje da se opredeli za razgovor. Pozivanjem učesnika da evaluiraju
iskustvo iz prethodne aktivnosti pomaže im da ga postanu svesniji kao i da ga uopšte i obogate.
Drugo, voditelj stalno mora biti svestan da on, nezavisno od scenarija koji nudi, svojim
držanjem i načinom ophođenja utiče na ishod celog procesa. U tom smislu postoji nekoliko opštih
preporuka voditeljima:
• Svojim ponašanjem i govorom demonstrirajte kako su sva različita iskustva jednako
prihvaćena: nemojte praviti „kiselo" ili začuđeno lice kada čujete nešto što se ne uklapa u
vaše vlastito iskustvo ili mišljenje. Ako se desi da svoju reakciju ipak ne uspete da
sakrijete, zahvalite na iskrenosti i otvorenosti učesnika koji je upravo izneo dotično
mišljenje. Isto tako, nemojte se vidno obradovati kada čujete nešto, sa čim se slažete.
Propratite svačije iskustvo i mišljenje sa ,,U redu" ili „Dobro". I uvek budite svesni svoga
lica i tela.
• Trudite se da izbegavate (a to se posebno odnosi na komunikaciju sa decom), pitanja
zatvorenog tipa, na koja se može odgovoriti samo sa DA ili NE. Deca su u našoj kulturi i
školskom sistemu izvežbana da „love" željeni odgovor odraslog. Pitanja sa DA-NE
odgovorima to olakšavaju. Umesto ovih, postavljajte pitanja koja počinju sa „Zašto" i
„Kako". Trudite se da načinom na koji postavljate pitanja otvarate, a ne zatvarate dalju
komunikaciju.
• Uvek proverite da li postoji još neko, različito mišljenje: „Da li neko misli drugačije?" ili
„Ima li neko drugačije rešenje?"
• Često parafrazirajte saopštenja učesnika. I ovo se posebno odnosi na komunikaciju sa
decom. Izvucite suštinu saopštenja i recite je drugim rečima. Na taj način proveravate da
li ste dobro razumeli šta je rečeno (to činite kako zbog sebe tako i zbog drugih učesnika).
Istovremeno, često nejasne dečije komentare (zasićene asocijacijama i emocijama), rime
prevodite na jedan razvojno viši nivo, te tako služite i kao model zrelijeg komuniciranja.
 Kada se razmena vodi pažljivo i sa velikom osetljivošću, i kada joj prethodi aktivnost
kojom je provociran autentičan doživljaj, ona će postati prirodan i plodotvoran način
obogaćivanja i uopštavanja vlastitog iskustva.

Elaboracija i obrada

Elaboracija, obrada, poslednja je faza u kojoj se pojedinačni doživljaj, razmenjen i

obogaćen uopštava i pretvara u saznanje. Saznanje će time u radioničarskom postupku preći
celi put od pojedinačnog ka opštem, od izolovanog ka integrisanom i od skrivenog do
svesnog. Kao takvo ono će se uklopiti u postojeći kognitivni okvir i moći će se dalje
primenjivati u novim situacijama. Ukoliko je saznanje, uvid, takav da je neuklopiv u
postojeću kognitivnu i socijalnu šemu, ono može voditi promeni i same šeme. Stepen
elaboracije zavisiće takođe, od cilja, teme, svrhe, uzrasta učesnika i sl.
Značajnu ulogu za proces elaboracije ima voditelj koji sve što dobije u toku rada od
učesnika, sažima, uopštava i u tako elaboriranom vidu „vraća" učesnicima (tražeći uvek
potvrdu za svoje tumačenje od samih učesnika).

Radioničarski postupak kao oblik učenja

Pošto smo, makar u kratkim crtama, opisali proces koji se dešava u radioničarskom
postupku, možemo ga pojasniti u terminima oblika učenja. Kao što smo rekli, cilj edukativnih
radionica jeste saznanje u najširem smislu reči. Svako saznanje ne bi to bilo da se na određeni
način ne usvaja, odnosno ne uči. Iako u prethodnom odeljku nijednom nismo pomenuli pojam
učenja, u suštini je opisan jedan od mogućih načina učenja. S toga ima smisla analizirati u kom
odnosu stoji radioničarski postupak sa oblicima učenja u nastavi. U zavisnosti od svog scenarija
(koji opet zavisi od cilja koji se želi ostvariti), radionica može objedinjavati više različitih oblika
učenja. Možemo izdvojiti neke oblike učenja koje se u radionicama najčešće javljaju.
1. Kao prvo, radionica je nesumnjivo aktivan metod učenja. Svi učesnici su aktivni od početka
do kraja u mentalnom (promišljanjem, asociranjem, prisećanjem, rešavanjem problema) a često i u
motoričkom smislu (pokretom, crtanjem i pisanjem).
2. Radionica podrazumeva iskustveno učenje. Veliki pobornik iskustvenog učenja, Džon
Djui, iskustvo je shvatao kao nešto različito od aktivnosti. Aktivnost nije dovoljna da bi se steklo
iskustvo. Ona nas vodi u raznim pravcima, i predstavlja besmisleno prelaženje sa jednog na
drugo ukoliko nije povezana u svesti sa posledicama koje iz nje proističu (Djui, 1953). Učiti iz
iskustva, znači uspostaviti veze unapred i unazad između onoga što činimo i posledica. Moglo bi
se reći da Djui pod iskustvom shvata akumulaciju ranije stečenih doživljaja. Međutim, do
nedavno je iskustvo u nastavi korišćeno samo kao „simpatični dodatak" klasičnim metodama
rada. Danas Djuijevo razmišljanje o iskustvenom učenju postaje centralna tema alternativnih
oblika nastave. Tome je doprinelo i integrisanje Djuijevih stavova sa teorijom razvoja i učenja L.
Vigotskog, koja naglasak stavlja na artikulaciju, elaboraciju i kulturno uobličavanje tj.
kultivisanje ličnog, spontanog doživljaja kroz razmenu. Takvo shvatanje učenja leži i u osnovi
našeg radioničarskog postupka.
3. Radioničarski postupak uvek podrazumeva kooperativne aktivnosti, pa ga možemo
povezati sa kooperativnim učenjem. Kako navodi Ivić (Ivić, 1994.), ovo učenje počiva na
sledećim pretpostavkama: a) Nije jedino nastavnik (u slučaju radionice, voditelj) izvor učenja;
b) u svakom razredu svi učenici (ili u svakoj grupi svaki učesnik) poseduju veliki repertoar
znanja i iskustava; c) postoje razlike u znanjima i iskustvima i u stepenu intelektualnog
razvoja pojedinih učenika/ učesnika radionice i te razlike su veoma pogodno tle za primenu
nekih oblika učenja (rešavanja problema, učenje putem otkrića); d) neka učenja su moguća
samo u razmeni unutar grupe (sposobnost jasnog komuniciranja, umenja diskutovanja,
uviđanja da postoje različita gledišta, tolerancija prema različitim mišljenjima itd. Za neka
umeća i veštine jedino je efikasan grupni rad, ali ne svaki, već upravo onaj koji polazi od
vlastitog, autentičnog doživljaja koji se prerađuje i dograđuje u razmeni sa drugima, tj.
radioničarski pristup.
4. Učenje po modelu. Ovaj važan oblik učenja socijalnog ponašanja uključen je u
radioničarski postupak neposredno i posredno. Sam voditelj svojim ponašanjem i govorom
mora biti model ponašanja koje želi da prenese. S druge strane, sam sadržaj radionica,
omogućuju učesnicima da se međusobno posmatraju u različitim ulogama i situacijama,
koriguju se, te na taj način približavaju svoje ponašanje postavljenom modelu.

5. Sve edukativne radionice imaju za cilj sticanje nekog saznanja u najširem smislu reči.
Voditelj radionice svakako zna tačno do kojih saznanja, stava, uvida, načina mišljenja želi da
dovede učesnike. Iz toga se može zaključiti da je u radionicama zastupljeno konvergentno
učenje, učenje željenog rešenja. Međutim, ono što radionicu razlikuje od konvergentnog
učenja jeste put do tog jednog rešenja. Za radioničarski postupak obavezna je jedna faza
divergentnog mišljenja kada se od učesnika traži što veći broj rešenja za jednu situaciju, što
veći broj asocijacija na neki problem i sl. Potom se u sledećoj fazi ta rešenja sažimaju,
odbacuju nerealna, zadržavaju moguća. Za radionicu je znači karakteristična kombinacija
divergentnog i konvergentnog načina mišljenja.

6. U edukativnim radionicama, igrovni kontekst i vrste aktivnosti su takve da stalno stvaraju

„kognitivnu neravnotežu" kod učesnika, potrebu da nešto shvati, reši, obradi i razume. Aktivnosti u
radionici skoro uvek pripadaju tipu rešavanje problema, bilo da je problem kognitivni, socijalni ili
emocionalni. Ovakav pristup postavlja pred učesnika čitav niz implicitnih zahteva, kao na primer:
da najpre uoče problem, da ga preciziraju i definišu, da planiraju rešenje, da analiziraju i prikupljaju
činjenice potrebne za rešenje, da pronalaze ideje za rešenje, da ih testiraju, da umeju da diskutuju o
problemu sa ostalim učesnicima, da umeju da izveste do kakvih su rezultata došli i sl.
 Najčešće korišćeni oblici rada u radionici

Kao sto je već pomenuto, u radionici se koriste različiti oblici grupnog rada, koji na različite
načine (ali u istoj meri) angažuju učesnike radionice i provode ih kroz različite faze od stvaranja do
elaboracije doživljaja. (Tako se, prema stepenu razmene među učesnicima, mogu razlikovati:
simultana individualna aktivnost, rad u parovima, rad u malim grupama ili sa celom grupom). U
scenariju radionice uvek su precizno naznačeni predviđeni oblici grupnog rada, tj. tehnike, te
voditelji nisu ostavljeni u nedoumici u pogledu toga kako organizovati grupu za svaku pojedinu
aktivnost. Ipak, primena svake od ovih tehnika iziskuje izvesnu umešnost voditelja, krije neke
potencijalne probleme i o njima ima smisla govoriti i nezavisno od konkretnog konteksta pojedine
radionice. Konačno, pobrajanje mogućih nezgoda i sugestija za njihovo prevazilaženje jeste jedan
od načina da naša iskustva prenesemo budućim voditeljima.
SIMULTANA INDIVIDUALNA AKTIVNOST je čest oblik rada u radionici. Bilo da je zahtev za
čisto introspektivnim (unutrašnjim) angažovanjem, ili spolja vidljivim (od razgovora preko crteža
do pokreta) u aktivnostima ovog tipa svi su učesnici istovremeno angažovani, ali svako za sebe.
Naročito u slučajevima kada je reč o spolja nevidljivom angažmanu, (prizivanje neke
emocije, prisećanje, maštanje, procena, itd.) od učesnika se traži izvesna usmerenost na sebe, koju
nije uvek lako obezbediti, pogotovu u početnim radionicama i kod mlađe dece. Tek kada deca
nekoliko puta prođu kroz takvo iskustvo voditelj može računati na to da će komešanje u grupi u
ovim situacijama postepeno nestati i deca biti kadra da se stvarno pozabave svojim unutrašnjim
doživljajima. U svakom slučaju, voditelj, svojim ćutanjem i demonstriranjem sopstvene
koncentrisanosti na sebe može pospešiti stvaranje smirene atmosfere neophodne za ovu vrstu rada.
Takođe, može zamoliti one kojima teže polazi za rukom da se usredsrede na sebe da ne ometaju
druge dok rade. Nije loše da ovakvim aktivnostima prethodi neka smirijuća uvodna igra koja ima
elemente usmerenosti na sebe (traži se da se učesnici nečeg dosete, da kažu nešto o sebi i sl.)
S druge strane, kada je reč o simultanom individualnom stvaranju nekog vidljivog proizvoda
(npr. kada deca istovremeno crtaju svoje zasebne crteže), često dolazi do međusobnog
upoređivanja produkta u nastajanju, pa i do preuzimanja tuđih ideja ili rešenja. Uvođenje
ispitne atmosfere, međutim, nije rešenje ovog problema. Radije, voditelj može ponoviti,
naglasiti ili pridodati deo instrukcije koji ističe da svako sam najbolje zna na šta je mislio,
čega se prisetio, šta se njemu lično najviše dopada itd. te je najvažnije da se usredsredi na ono
što je baš lično njegovo. Osim toga, voditelj može istaći da u radionici nema tačnih i
pogrešnih rešenja, boljih i lošijih odgovora, crteža, već svako unosi i stvara svoj lični, samo
njemu svojstven proizvod. Ako neki učesnici izgledaju posebno nezainteresovano ili u
nedoumici voditelj im može prići i ohrabriti ih da još malo razmisle i otkriju šta je to što bi
želeli da nacrtaju, napišu ili pokažu.
 RAD U PAROVIMA ILI MALIM GRUPAMA jeste najčešći način kojim se organizuje
razmena u radionici. Male grupe u radionici najčešće broje 3-5 učesnika. Broj učesnika varira
u zavisnosti i od uzrasta učesnika: mala deca su efikasnija u manjim grupama (3-4) a odrasli
su jednako efikasni i u grupama od 5-6 učesnika.
Naše sugestije u vezi sa organizovanjem rada grupe na ovaj način tiču se načina
podele u parove/male grupe, izgradnje kooperativne atmosfere i obezbeđivanja približno
istog tempa rada u njima.

Jedan od osnovnih momenata učenja socijalnih veština u edukativnim radionicama podrazumeva

što veće raznovrsje u komunikativnim obrascima i oprobavanje sa različitim partnerima. Međutim,
rad u parovima i malim grupama u izvesnom smislu nosi rizik razbijanja cele grupe u sitnije,
izolovane jedinice, i ukoliko su to uvek isti parovi/grupe to će svakako smanjiti kohezivnost grupe,
fiksirati i međusobno suprotstaviti potencijalno postojeće klanove. Iz toga proizlazi izričit zahtev
da se tokom rada u radionici učesnici što češće nađu u maloj grupi ili paru sa različitim drugim
učesnicima. Tako će imati šansu da se međusobno bolje upoznaju, otkriju dobre osobine i
sposobnosti i onih sa kojima inače nemaju prilike da komuniciraju i da se oprobaju u različitim
ulogama. Time se posredno gradi mreža kohezivne grupe, i tolerancija među njenim članovima.
 Za radionice nisu karakteristične takmičarske aktivnosti. Takmičenja cepaju grupu na
klanove, jačaju borbeni duh i postaje važnije „biti bolji od drugog" a ne „biti dobar". Jedino
takmičenje koje se posredno neguje u radionici jeste takmičenje sa samim sobom. Dobar
radioničarski scenario grupe nikad ne stavlja u situaciju takmičenja već kooperacije. Isto tako se
ne podržava ni diskriminacija među članovima grupe: odgovarajućim instrukcijama i
napomenama pokušava se, koliko god je to moguće, onemogućiti pojava „lova na veštice"
(traženje krivca i optuživanje pojedinaca za eventualni neuspeh grupe).
Kada aktivnost u malim grupama traje duže vreme, pojavljuje se još jedan operativni
problem: obezbeđivanje približno istog tempa rada po grupama, a naročito istovremenost
završavanja njihovog rada. Da bi se izbeglo „dirigovanje" tempa rada od strane voditelja i
opominjanje onih koji kasne, preporučujemo sledeći nedirektivan postupak:
• voditelj uvek najavljuje koliko je vremena predviđeno za izvođenje date
aktivnosti i tokom rada ih podseća koliko je vremena ostalo;
• kada se aktivnost sastoji iz više faza, voditelj ih podseća na faze zadatka koje
im još predstoje;
• minut-dva pre isteka planiranog vremena može ih zamoliti da polako
završavaju zadatak
• potom zamoliti učesnike da mu daju znak kad završe rad, pobrojati grupe koje
su završile i reći „Pričekaćemo još malo da bi svi stigli da dovrše ono što
rade";
• po isteku raspoloživog vremena konstatovati koliko grupa još radi i pitati ih
(pojedinačno) dokle su stigli i koliko im vremena još treba, te eventualno
skratiti im ili pojednostaviti zadatak;
• ako se desi da neka od grupa ne može da završi rad, predložiti im da stanu
tamo dokle su stigli, i ponuditi im priliku da tokom razmene u celoj grupi
(koja obično sledi nakon rada po grupama) usmeno dodaju ono što nisu stigli
da obave u maloj grupi.
Prelazni oblik rada između malih grupa i cele grupe je tzv. AKVARIJUM tehnika.
U njoj, jedna je grupa akter (i nalazi se u centru kruga) a svi ostali su aktivni posmatrači.
Prilikom primene ove tehnike važno je obezbediti da posmatrači imaju vrlo jasan zadatak
(najčešće je to posmatranje sa ciljem davanja sugestija akterima nakon dovršene
aktivnosti), što je obično predviđeno u scenariju. Takođe, potrebno je jasno odvojiti
vreme za pripremu nastupa u akvarijumu od strukturisanog posmatranja da neke grupe ne
bi imale potrebu da svoju pripremu dovršavaju onda kad već teče nastup drugih. Po
pravilu, akvarijum se primenjuje u situacijama kada se svaka mala grupa smenjuje kao
akter, ali ukoliko je aktivnost takve prirode da će se samo neki naći u toj ulozi, svakako
treba voditi računa o tome da to budu dobrovoljci a ne prozvani od strane voditelja.
 Razmena u CELOJ GRUPI je zapravo osnovni oblik rada u radionici, i početak i kraj
radionice uvek je organizovan tako da cela grupa zajednički učestvuje u istoj aktivnosti. U
većini slučajeva, ovakve razmene su vrlo struktuirane, RAZGOVOR ide ,,U KRUG" i
učesnici govore po redu sedenja. Posle prvih nekoliko radionica takvi razgovori po pravilu
teku bez problema, svi se učesnici pridržavaju radioničarskih pravila i voditelj obično i
nema više potrebu da se na njih poziva.
Međutim, radionice uključuju i manje struktuirane oblike razmene u celoj grupi, koje
nalikuju grupnoj diskusiji. GRUPNE DISKUSIJE su najuspešnije ukoliko se one vode posle
neke intenzivne aktivnosti ili su sastavni deo igrovnog konteksta. Na taj način, učesnici se
stavljaju u situaciju da imaju potrebu za razmenom iskustava a razgovor nije nategnuta
„kvazi diskusija" u kojoj učesnici pokušavaju da pogode šta voditelj želi od njih da čuje. Za
vođenje takve diskusije potrebna je velika pažnja i usredsređenost voditelja, naročito u
pogledu održavanja predviđenog pravca razgovora, kanalisanja njegovog toka, redosleda
govorenja učesnika kao i uklapanja diskusije u vremenski okvir. Voditeljima preporučujemo
da vode računa o tome da što veći broj učesnika bude aktivan i da obezbedi, da se oni
uzajamno saslušaju. U nekim slučajevima tok diskusije može se efikasno kanalisati i
sledećim postupcima:
• kada se diskusija „razbukti" i njih mnogo želi da učestvuje, voditelj može zatražiti
od učesnika da mu daju znak da su zainteresovani da kažu nešto, registrovati
zainteresovane i davati im reč onim redom kako su se javljali;
• korisno je ponekad proveriti da li neko ko se javio za reč želi samo da dopuni
prethodnog govornika ili želi započeti novi pravac razgovora, te davati prednost
jednima ili drugima u zavisnosti od konkretne situacije;
• zaokruživanje pojedinih tema može se obezbediti pitanjem „Ima li još nekog ko želi
da kaže nešto o ovome?";
• pri kraju raspoloživog vremena za diskusiju, voditelj može najaviti da je preostalo
vremena samo za još dva-tri učesnika diskusije i registrovati one koji se jave.
 Završnu reč u grupnim diskusijama uvek ima voditelj, koji po pravilu, na način kako je
predviđeno u scenariju radionice, sumira razgovor.
Treći oblik razmene u celoj grupi je tzv. MOZGALICA („brainstor-ming"), slobodno
asociranje učesnika na zadatu temu. To je najkreativniji oblik razmene, i ukoliko se obezbede dobri
uslovi za njegovo sprovođenje ono zbilja može dovesti do nalaženja novih, neuobičajenih i vrednih
otkrića ili rešenja. Najvažniji uslov za mozgalicu jeste da se ideje, asocijacije iznose bez
evaluiranja, procenjivanja njihove vrednosti u bilo kom smislu. Voditelj ih beleži na tabli ili panou,
u sirovom (doduše, ponekad skraćenom) obliku, ne pravi nikakvu selekciju, i ne komentariše ih
sem potvrdnim klimanjem glave, a obeshrabruje i međusobno komentarisanje kod učesnika. Nakon
početnih minut-dva, očekuje se da mozgalica teče brzim tempom, te i od voditelja se traži brzo
beleženje odgovora, koji mogu stizati i simultano. Ne vodi se računa o redosledu govorenja i žagor
se kanališe tek toliko da bi voditelj imao šansu da zabeleži svačiju produkciju. Po pravilu, nove,
originalne ideje nastaju pri kraju „mozganja", kada učesnike ponese draž slobodnog asociranja. Na
kraju rada, voditelj može izraziti svoje divljenje bogatstvom nastaih ideja i preći na sledeću fazu
rada predviđenu scenarijom, koja obično podrazumeva organizaciju i obradu onog što je
produkovano u mozgalici.
Pored opisanih oblika organizovanja grupe, radionicu odlikuju i neke posebne tehnike koje
služe da izazovu, podstaknu složenije, teže dostupne doživljaje učesnika. VOĐENA FANTAZIJA kao
tehnika može se svrstati u ovu grupu. U vođenoj fantaziji, u atmosferi opuštenosti, voditelj
usmerava maštu učesnika sadržajem izabranim prema tome kroz koje iskustvo želi da oni prođu.
„VAJANJE" je takođe tehnika ovog tipa. U ovom obliku rada, učesnici „vajari" treba da
izraze svoje osećanje ili viđenje nekog problema tako što će svoga para ili malu grupu koji
predstavlja „glinu" oblikovati u pozu koja najbolje izražava „vajarevu" zamisao. Potom, „izvajana
glina" objašnjava kako se oseća u položaju u koji je nameštena, šta joj je posebno neudobno, u kom
pogledu bi volela da promeni položaj, šta joj je prirodno da izgovori dok je u ovom položaju, itd.
Na taj način „vajar" i „glina", interaktivno nadopunjujući jedan drugog, mogu uspešno da osvetle
bitne momente i nekih složenih ili skrivenih pojava.

IGRANJE ULOGA je jedna od najčešće korišćenih tehnika u radionicama (Argyle je smatra

najefikasnijom za razvoj socijalnih veština). Ova tehnika omogućuje sagledavanje situacije iz
druge perspektive, različite od sopstvene, što je najefikasniji i istovremeno najmanje nametljiv
način da se kod učesnika (posebno dece) podstakne decentracija. Zato, ukoliko to već
scenarijom nije predviđeno, učesnike treba ohrabriti da tokom programa preuzimaju različite
uloge, dakle, da niko ne bude „rezervisan" za uloge nastavnika, roditelja, itd. Premeštanje iz
uloge u ulogu i viđenje raznih situacija iz različitih perspektiva istinski će obogatiti shvatanje
složenosti međuljudskih odnosa i interakcije u konfliktnim situacijama. Drugo, sticanje
socijalnih veština traži njihovo intenzivno uvežbavanje ali, naročito u početku, u zaštićenoj
sredini, što igranje uloga u radionici zbilja omogućuje. Preuzimajući ulogu, učesnik je
istovremeno i odigrava i zadržava distancu koju obezbeđuje ,,kao da" aktivnost. On može da
greši, popravlja se, izlazi i vraća se u ulogu, prima sugestije, isprobava razne varijante iste
strategije i osluškuje svoje nove doživljaje, a da ih pritom ne mora prihvatati suviše lično. Tek
nakon ovakvog uvežbavanja i sticanja izvesne rutine bezbedno je krenuti u isprobavanje
novostečenih veština u sopstvenom životu, i prihvatati i odgovornost koju one povlače za
sobom.

Da bi efekti ove tehnike bili što bolji, situacije i uloge koje se biraju moraju biti što
uverljivije, što životnije i za učesnike što smislenije. Za voditelje može biti pravo iznenađenje
kojom lakoćom učesnici prihvataju igranje raznih uloga. Međutim, ukoliko nekima to ne prija,
voditelj bi trebalo da bude strpljiv i sačeka dok se oni sami ne odvaže.

UVODNE i ZAVRŠNE IGRE su takođe specifičnost radioničarske tehnike. Prve obično na

nenametljiv i asocijativan način pokreću one doživljaje koji će biti predmet radionice, dok
završne igre služe za zaokruživanje grupne dinamike i tematski su ređe vezane za osnovnu
svrhu pojedine radionice.
PRIMER: Pisanje/crtanje i kačenje BEDŽEVA sa imenima učesnika spada među
tipične uvode u radionice. Ono, pored toga što olakšava oslovljavanje među učesnicima i sa
voditeljem ukoliko se grupa međusobno ne poznaje dovoljno, i pokriva sadržajem vreme
dok se svi učesnici ne okupe, ima još jednu dublju funkciju. Radionica tada uvek započinje
prikazivanjem bedževa, svaki učesnik redom pokazuje šta je nacrato/napisao, i ukratko ga
komantariše (ili to čini voditelj) čime se simbolično i faktički postiže doživljaj prisutnosti i
prihvaćenosti svakog učesnika u radionici. Time ovaj ritual postaje gestom dobrodošlice.

Na kraju, ova priča nikako nije usmerena da obeshrabri buduće voditelje. Vođenje radionica
je u osnovi zanat koji se da naučiti kao i svaki drugi. Potrebno je samo što više praktičnog iskustva
i neprekidna usmerenost i osetljivost za vlastite postupke i reakcije u grupi. ,,Da li je ova instrukcija
bila dovoljno jasna? Da li grupe ne počinju da rade zato što su se udubili u problem ili zato što im
nije jasno šta se traži od njih? Da li je zadatak pretežak ili previše lak? Da li razgovor 'ne teče' zato
što je danas grupa zaokupljena nekim svojim problemom koji nema veze sa radionicom ili je moje
pitanje neprovokativno?..." Još čitav niz ovakvih pitanja trebalo bi da budu neprekidno otvorena u
svesti voditelja. Odgovore na njih dobiće ili direktnim pitanjem upućenim grupi ili pažljivim
posmatranjem procesa u grupi. I naravno, voditelj mora biti uvek spreman da prilagođava svoje
ponašanje. Sujeta nikako ne ide zajedno sa uspešnim voditeljem radionica. Procesi u grupi i
evaluacija od strane grupe jesu pravo merilo našeg uspeha.
 ULOGA VODITELJA

• Uloga medijatora
• Nenametljivo, ali jasno usmerava aktivnosti, sve vreme je
fokusiran na glavni cilj
• Postići ravnotežu među ulogama – istovremeno je
pozitivni autoritet, ali i ravnopravan član
• Drži granice
• Prati grupu (dinamiku i potrebe)
• Korisno je da i sam ima bogato iskustvo kao učesnik
radionica
• Na kraju radionice važno je da voditelj sumira zaključke

Struktura jedne “tipične” radionice – tehnike,

primeri
1. Predstavljanje voditelja
2. (Pravila rada – koja?)
3. Vežbe za upoznavanje – primeri (“jednostavno”, iz
pozicije drugog učesnika, iz uloge neke važne osobe, iz
uloge nekog važnog predmeta, istorijat imena, govorenje
imena i prideva koji počinje na isto slovo kao i ime, razne
akicone vežbe ... – videti u dodatnoj literaturi)
4. (Vežbe za stvaranje kontakata) – primeri (razne šetnje i
ostvarivanje kontakata sa što većim brojem učesnika ,
“kada bi me poznavao/la...” ...)
5. Vežbe za stvaranje grupne kohezije – primeri (akciona
sociometrija, grupna očekivanja, skulpturiranje)
6. Vežbe poverenja – primeri (u parovima, u manjim
grupama ...)
7. Vežbe fokusirane na temu radionice – vođene fantazije,
akcione vežbe, crtanje, teme za razgovor u parovima ili
malim grupama ...
8. Vežbe za zatvaranje radionica – vežbe koje imaju
funkciju sumiranja, zatvaranja. Primer: da svako kaže sa
čim odlazi, šta nosi sa sobom, a šta bi želeo da ostavi i sl.
 SEMINARSKI RAD

 Izbor teme radionice i ciljne grupe

Primeri tema: komunikacija i konflikti, asertivnost,
samopouzdanje, postavljanje ciljeva, unutrašnje snage i
potencijali, suočavanje sa stresom, odnos prema telu,
emocije, odnos prema autoritetima, prevencija narkomanije,
prevencija nasilja, prevencija seksualno prenosivih bolesti,
struktuiranje vremena, ispitna ankosioznost, međuljudski
odnosi (sa specifikacijom nekog konkretnog aspekta) ...
Ovo su samo primeri, možete iskoristiti nešto od njih, ali
možete da osmislite svoju temu. Važno je da ona bude
jasna, dovoljno specifična i da vam služi kao osnova za
postavljanje cilja koji želite da postignete održavanjem
konkretne radionice.
Kod izbora ciljne grupe razmišljajte o uzrastu
(aktivnosti treba da budu u skladu sa uzrastom), o tome
da li se radi o nekoj populaciji koja je specifična po
nečemu (npr. deca sa problemima u učenju, žene žrtve
nasilja, psiholozi koji se radionicom osposobljavaju za
neku konkretnu veštinu, bivši alkoholičari) ili o radionici
koja će biti namenjena „opštoj“ populaciji, nezavisno od
konkretne problematike. Razmišljajte o tome da li
izabrana grupa ima neke posebne, specifične potrebe i
karakteristike koje će uticati na izbor konkretnih
aktivnosti i na tok izvođenja radionice. Razmišljate i o
tome da li ćete raditi sa grupom koja se sastoji od članova
koji se već međusobno poznaju (npr. postojeći školski
razred ili zaposleni u nekoj firmi i sl.) ili će se učesnici
prvi put upoznati na vašoj radionici. Ovo će takođe
umnogome odrediti aktivnosti koje ćete koristiti tokom
radionice). Razmišljate i o veličini grupe sa kojom
planirate da radite.

STRUKTURA SEMINARSKOG RADA

1. Naziv radionice – dajte naziv vašoj radionici
2. Teorijski deo – Nakon što ste izabrali temu radionice,
treba da napišete kratak teorijski uvod koji se tiče same
teme radionice. Ako, na primer, planirate da sastavite
radionicu na temu samopouzdanja, onda treba da napišete
relativno kratak uvod o fenomenu samopouzdanja (2-3
stranice). Da pročitate nešto iz stručne literature i da
koristite tu literaturu kao u bilo kom drugom
seminarskom radu, sa pravilnim navođenjem referenci na
kraju rada. Ako uspete da nađete neke podatke o nekim
već postojećim i održanim radionicama na istu temu,
 slobodno ih navedite (ovo nije obavezno, ali vam može
pomoći u osmišljavanju vaše radionice).
3. Cilj radionice – specifikujte šta želite da postignete
izvođenjem konkretne radionice kod učesnika. Šta želite
kod njih da razvijete, koja je svrha radionice, koje
karakteristike, znanja, veštine želite da razvijete?
4. Opis grupe sa kojom ćete raditi – okvirni broj članova
grupe, navođenje karakteristika ako planirate da radite sa
nekom specifičnom grupom, specifikovanje načina kako
planirate da dođete do vaših učesnika, kako ćete oglasiti
radionicu ...
5. Voditelji – ko će voditi radionicu, stručnost, broj
voditelja, podela uloga i sl.
6. Detaljan opis plana radionice – glavni deo seminarskog
rada. Sastavljanje rasporeda. Koliko radionica traje (od
par sati, do 1-2 dana – izaberite trajanje koje je u skladu
sa vašom temom i ciljevima rada). Sastavite što detaljniji
kostur planiranih aktivnosti – od početka radionice, do
završavanja. Koje vežbe i aktivnosti ćete zadavati (od
predstavljanja, do zatvaranja) – detaljno opišite
instrukcije koje biste zadali za svaku vežbu i uopšteno
očekivane reakcije. Da li ćete koristiti neke materijale?
Kakav je vremenski raspored radionice? Koliko otprilike
vremena predviđate za svaku aktivnost. Svaka radionica
mora da sadrži u prethodnom tekstu nabrojane faze (od
izazivanja doživljaja do elaboracije i obrade). Kakve
forme rada ćete koristiti (individualni rad, rad u
parovima, manjim grupama, celoj grupi). Opišite
konkretne vežbe (npr. kako će se učesnici predstaviti,
koje vežbe biste zadavali za izgradnju poverenja,
definisanje očekivanja od radionice, osnaživanja grupne
kohezije, fokusiranja na temu radionice, kako biste
uobličavali razmenu, elaboraciju ... Da li biste koristili
načine rada kao što su brain-storming, debata,
prezentacije i sl.? Što detaljniji opis – to bolje. Zamislite
da ćete zaista voditi ovu radionicu i pokušajte da
predvidite sve što vam je potrebno za uspešnu realizaciju.
Specifikujte svaki korak!
7. Evaluacija radionice – osmislite način kako ćete
evaluirati radionicu na kraju. Kako ćete znati da ste
postigli cilj?
8. Potencijalni problemi i teškoće – razmišljajte o tome
koje bi bile moguće poteškoće koje bi se mogle javiti
tokom rada. Pokušajte da predvidite potencijalne
probleme i da unapred razmišljate o mogućim načinima
rešavanja tih problema.
Seminarski pišete u grupama po 3-4. Krajnji rok za predaju
radova (u papirnoj formi) je nedelju dana pre ispita – ostavite u
sekretarijatu u mom fahu. Za sva pitanja obratite mi se na mail.

DODATNA LITERATURA – u nastavku vam se nalazi lista

mogućih igara i aktivnosti – pre svega osmišljeni za rad sa
dečijom populacijom – možete koristiti ove vežbe, ali vas takođe
podstičem da ih modifikujete u skladu sa potrebama vaše
konkretne radionice ili u skladu sa uzrastom za koji je vaša
radionica namenjena. Ili da osmislite potpuno drugačije i nove
vežbe! Takođe, na sajt ću vam okačiti i jednu knjigu na
Engleskom jeziku koja predstavlja zbirku radioničarskih
aktivnosti i igara. Slobodno ih koristite i modifikujte. Ova
literatura nije obavezna za ispit, samo služi kao dodatak za one
koji pišu seminarski rad iz ove oblasti ili su zainteresovani za
dodatno znanje.

DODATNA LITERATURA

SUNČICA MACURA-MILOVANOVIĆ

KATALOG IGARA

Katalog sadrži igre koje su poimence navedene. Svaka igra

je označena rednim brojem.
Sve igre su svrstane prema mestu koje imaju u
radionicama na dve osnovne kategorije: uvodne igre i završne
igre. Pored njih, postoji i grupa igara koje su samostalne,
odnosno, koje se mogu primeniti i na početku i na kraju
radionice, ili potpuno nezavisno od programa radionica. Te igre
najčešće i duže traju od uvodnih i završnih igara.
Uz svaku igru naznačen je uzrast dece za koju je data igra
najprimerenija. Igre za mlađe osnovce označene su znakom MO,
igre za starije osnovce označene su znakom SO, igre za
srednjoškolce označene su SR, a one igre koje su prikladne za
sve uzraste označene su znakom SU.
Pored naziva svake igre naznačeno je minimalno trajanje
igre. Međutim, ima igara koje mogu trajati i duže, zavisno od
interesovanja dece i raspoloživog vremena. Isto tako, posle nekih
odigranih igara moguće je organizovati i razgovor s decom na
temu koju je igra pokrenula, što onda produžava njeno trajanje.
To se vidi iz opisa igre.
Većina navedenih igara preuzeta je delom ili u potpunosti iz
sličnih inostranih ili domaćih programa, ili iz edukativnih
priručnika. Preuzete igre uglavnom su na neki način prilagođene
našim okolnostima. Pored njih, postoji i jedan broj novih igara
koje su smišljene prilikom probne primene „Učionice dobre
volje".
Izvori koje smo koristili prilikom pravljenja ovog
kataloga igara navedeni su u prilogu kataloga, pored svakog
izvora u zagradi su brojevi koji označavaju nazive igara koje su
iz određenog izvora preuzete.
 Uvodne igre

Ova kategorija sadrži igre predstavljanja i upoznavanja,

neverbalne igre zagrevanja i opuštanja, igre koje podstiču
samoafirmaciju i igre koje služe za podelu učesnika u male grupe.
Sve one povećavaju svesnost o sebi i drugima, i o odnosima sa
drugima, tako da međusobno poverenje koje se gradi posredstvom
ovih igara doprinosi razvijanju pozitivne atmosfere i omogućava
odvijanje kooperativnih aktivnosti.
Osnovni zadatak igara predstavljanja i upoznavanja (kojima
radionice uvek počinju) jeste da se to učini na zanimljiv način koji
podstiče motivisanost da se o drugima sazna nešto novo. Kada se
učenici već poznaju (npr. u odeljenjima), ove igre će im pružiti
mogućnost da dožive svoje drugove i drugarice na nov, verovatno
drugačiji način nego ranije (igre pod brojem 1-14).
Igre zagrevanja i opuštanja, kao i igre koje podstiču
samoafirmaciju omogućavaju učenicima da naprave prelaz sa
prethodnih aktivnosti, na ono što će se raditi na radionicama,
pomažu da se izbrišu trenutne brige i preokupiranost drugim
stvarima. Njihov je ciij da učenike uvedu u relaksirano, opušteno
stanje u kome će biti prijemčiviji nego inače za doživljaje koje im
nudi radionica (igre pod brojem 15-20, i 26-29).
Igre koje prevashodno služe podeli učesnika u male grupe i
parove imaju za cilj da se izbegne da uvek isti učesnici rade
zajedno i omogućavaju da se grupe naprave na lak, zabavan i
nedirektivan način. Ove igre istovremeno aktiviraju učenike, što je
naročito dobro ako slede posle dužih verbalnih aktivnosti (igre pod
brojem 21-25).

1. KOD TEBE MI SE SVIĐA Svi sede u krugu, voditelj

kaže: Sada pokušajte da osobu sa desne strane predstavite na
pozitivan način. Recite njeno ime i nešto što vam se kod nje sviđa
ili na njoj samoj. Na primer: „Ovo je Dragana, dopada mi se to što
je vesela." SU
 IMENA Idemo u krug, svako treba brzo da kaže svoje
2.
ime.
SU
3. IMENA I PRIDEVI Hajde sada neka svako kaže svoje ime
ili nadimak i pridev koji počinje istim slovom. Npr. cvrkutava
Ceca, raspevana Rada, itd. Idemo u krug. SU

4. IMENA A-HA Svi sede u krugu i voditelj kaže: Sada ćemo

se malo igrati našim imenima. Evo kako ćemo to raditi. Onaj ko
počinje igru učiniće sledeće: desnom rukom se lupi po levom
ramenu i kaže ,,A", zatim levom rukom po desnom ramenu i kaže
,,HA", pa desnom rukom po desnoj butini i kaže svoje ime, onda
levom rukom po levoj butini i kaže ime onog koga hoće da
pozove. Na primer: A-HA, Snežana-Zoran. Zatim Zoran ponovi
A-HA, kaže svoje ime, pa ime onoga koga poziva, na primer
Zoran-Milan i tako redom. Bitno je da se u igri drži ritam i da se
izvodi relativno brzo, pri čemu se neminovno prave greške, što
treba shvatiti kao deo igre, na zabavan način. SU

5. INTERVJU I Podelite se u parove, tako da budete sa nekim

koga dobro ne poznajete ili sa kim se ne družite često. Osoba
A ima zadatak da u roku od 3 minuta sazna što više stvari o osobi
B.Zatim ćete zameniti uloge. Kada A i B obave intervju,
vratićemo se opet svi u krug, i svako će predstaviti svog para.
Pritom će ustati, i stati iza njega, a ono što bude govorio, reći će
u prvom licu. SU

6. NTERVJU II Podelite se u parove, tako da budete sa nekim

koga dobro ne poznajete ili s kim se ne družite često. Osoba A
ima zadatak da u roku od 5 minuta sazna što više neobičnih
stvari o osobi B. Zatim zamene uloge. Kada svi budu obavili
intervju, vratićemo se u krug i svako će reći šta je saznao novo i
neobično o svom paru. Voditelj može pomoći učesnicima tako
što će navesti neka pitanja koja mogu olakšati vođenje intervjua,
kao na primer: Koji je najčudniji događaj koji ti se dogodio?,
Koja je najneobičnija osoba koju si upoznao i zašto?,
Najopasnija stvar u kojoj si učestvovao?, itd. SU

7. NADIMAK Sada će nam svako reći svoje ime, da li zna

kako ga je dobio, da li ga voli ili ne i zašto. Ako imate nadimak,
recite kako ste ga dobili, da li ga volite ili ne i zašto. Da li biste voleli
da se zovete drugačije i kako? SU
8. PITAJ ME-PITAM TE Učenici se poređaju u dva koncentrična
kruga. Svako ima svog para i okrenuti su licem u lice. Voditelj kaže:
Sada imate priliku da od svog para saznate nešto što do sada niste
znali o njemu. Možete ga pitati šta god hoćete, a vaš par će vam
odgovoriti. Prvo će pitati oni koji stoje u unutrašnjem krugu.
Potrudite se da na pitanja odgovarate kratko i jasno i da ne proširujete
temu.
Kada svaki par završi sa pitanjem i odgovaranjem, krug se
rotira udesno za jedno mesto. Sada onaj iz spoljašnjeg kruga pita
onog iz unutrašnjeg. Ovaj postupak se ponavlja još dva puta, tako da
svako bude u prilici da dvaput postavi pitanje i da dvaput odgovara.
Posle toga se svi vraćaju u veliki krug.
 Sledi rasprava čiji je cilj da se sazna kakva su bila njihova
iskustva kad su bili u ulozi onoga koji postavlja pitanja i ulozi
onoga koji odgovara na pitanja, i u kojoj ulozi su se bolje osećali.
Razgovor se vodi tako da se ukaže na moguće poteškoće u
započinjanju komunikacije i na različitost u tome da je nekom
lakše da započne komunikaciju i postavlja pitanje a nekome da
odgovara na pitanja. Treba izbeći da se u diskusiji prepričavaju
postavljena pitanja i odgovori, jer naglasak nije na tome
nego na osećanju koje je taj proces izazvao. Takođe treba
podržati različitosti iskustava, uvažiti razloge zbog kojih je
nekome nešto lakše a nešto teže, jer je to zaista individualno
i uzdržati se od generalizacija. SO, SR

9. LEĐA UZ LEĐA Ustanite i prošetajte po prostoru razgledajući

jedni druge. Trudite se da zapamtite što više detalja. Posle
nekoliko minuta, na moj znak, staćete uz osobu koja vam je
najbliža, leđa uz leđa. Vaš zadatak je da naizmenično opišete jedan
drugog na osnovu onoga što ste zapamtili. Najpre osoba A opisuje
osobu B koja ima pravo samo da postavlja pod pitanja, ali ne
poriče niti odobrava opažanje osobe A. Na primer, A kaže: „Imaš
naočare", a B pita: ,,Sa plastičnim ili metalnim ramom?". Kad
misle da su opisali sve čega mogu da se sete, A i B zamene uloge,
pa B opisuje A, a A postavlja pod pitanja.
Tek tada, okrenućete se licem u lice i proveriti svoja zapažanja. SU
10. A PRAVLJENJE BEDŽEVA SA SLIČICAMA Da bismo
lakše pamtili imena, napišite na ovim papirićima svoje ime,
nadimak, ili kako biste voleli da vas zovemo. Da bi bedž lepše
izgledao i imao neki vaš lični pečat, nacrtajte nešto na njemu. To
može biti neki vaš znak, crtež, šara, — bilo šta što vam se sviđa,
ili što vas predstavlja. Kada svi naprave bedževe, svako staje u
krug da objasni svoj simbol.
Voditelj može da modifikuje ovu instrukciju zavisno od toga
koliko poznaje grupu i koliko se grupa međusobno poznaje.
SU
11. PRAVLJENJE BEDŽEVA SA PORUKAMA LIČNE
PRIRODE Sada ćemo pokušati da se upoznamo na nov način, da
saznamo još nešto o sebi i drugima. Napišite na ovim papirićima
svoje ime, nadimak, ili kako biste voleli da vas ovde zovemo, kao
i nešto što biste voleli da grupa zna o vama: npr. nešto što dobro
umete da radite, nešto što je dobro ili lepo kod vas, a ljudi to ne
znaju, nešto što do sada niste imali mogućnosti da pokažete.
Kada završite svako će zakačiti svoj bedž tako da ga ostali vide i
prokomentarišu ono što je napisano na bedžu. SO, SR
12. SLIČNOSTI I RAZLIKE Podelite se u parove. Izaberite
nekoga iz grupe koga ne poznajete dovoljno ili sa kim se do sada
niste mnogo družili. Na papiru napišite tri stvari po kojima
mislite da ste različiti od svog para i tri stvari za koje mislite da
ste slični ili isti sa svojim parom. Kada to uradite, razmenite sa
parom ono što ste napisali, uporedite i razgovarajte o onome do
čega ste došli, da li se vaši odgovori u nečemu razlikuju, ili su
slični? Igra se može nastaviti tako što se u velikom krugu svaki
par predstavi i kaže svoje sličnosti i razlike. SO, SR
13. ZNAM STA VOLIM Sada neka svako na papiru napiše tri
stvari koje jako voli. To može biti bilo šta, ono što volite da
radite, u čemu uživate, ono što vas opušta. Kada napišete
odgovore, pokušajte da nađete bar jednog drugog člana grupe
koji ima odgovore najsličnije.vama, a zatim zajedno sa njom ili
njim potražite i trećeg, koji vam je po svojim sklonostima
najbliži. Slobodno se šetajte i nađite grupu svojih istomišljenika.
Igra se može produžiti, tako što se stvaraju četvorke ili grupe
koje nemaju definisan broj članova. Kasnije se može na velikom
krugu razgovarati o onome što volimo ili male grupe iznose ono
što ih povezuje, što opet može poslužiti za dalji rad. SO, SR
14. ZNAM ŠTA VOLIM I ŠTA NE VOLIM Napišite na
papiru tri stvari koje veoma volite i tri stvari koje ne volite.
Zatim se slobodno šetajte po prostoru u potrazi za onom osobom
koja ima iste ili slične stvari koje voli i ne voli kao vi, ili što veći
broj tih sličnih elemenata (na primer, dve iste stvari koje voli i
dve iste stvari koje ne voli, dakle, ukupno 4 zajednička
elementa). Kada ste takvu osobu pronašli, u paru tražite drugi
par koji ima ukus sličan vašem. Tako ćete formirati grupe od po
4 člana. so, SR
15. RUKOVANJE Ovo je vrlo jednostavna igra u kojoj će vaš
zadatak biti da se rukujete sa svakim iz grupe, pri tom ne izgovarajući
ni jednu reč. Slobodno se krećite po celom prostoru, i kad se sa nekim
sretnete, zamislite da je to vaš izuzetno dragi prijatelj ili prijateljica,
koga niste skoro videli, i srdačno mu stegnite ruku. Pazite, u ovoj igri
se ne govori! Kad se svako sa svakim bude rukovao, vratite se na
mesta u krugu. Hajdemo sad! SU
16. GRIMASE Učesnici stoje u krugu. Predlažem da malo
razmrdamo svoja lica. Svako od nas će da napravi jednu smešnu,
bleskastu grimasu, da iskrivi i iskerebeči lice kako god hoće. Ostali
treba pažljivo da gledaju i da ponove istu grimasu. Gledajte pažljivo,
jer nije lako postići da grimasa bude potpuno ista. Kada onaj ko
pokazuje grimasu završi, pljesnuće rukama i to će biti znak za nas
ostale da ponovimo njegovu ili njenu grimasu. MO
17. . IMITIRANJE Sada ćemo da hodamo u krug, ali na poseban
način. Imitiraćemo hod onih koje vam kažem:
• kako hoda fudbaler koji se vraća sa utakmice
• kako hoda robot
• kako hoda pijanica
• kako hoda dete od dve godine
• kako hoda žena kada se vraća sa pijace
Voditelj može tražiti od učesnika još neku ideju, ko bi se
mogao imitirari.
MO
18. ČUDESNI POKLON Učenici stoje u krugu, voditelj kaže:
Sada ćemo igrati jednu igru u kojoj će svako od vas moći da
pokloni onome do sebe nešto što zaželi. Uslov je samo da ime
poklona ne kaže, već da pokuša da ga predstavi pantomimom.
Ako želite, poklon možete i upakovati. Onaj ko primi poklon
zahvaliće, a zatim će svoj poklon predati sledećem do sebe.
Pokloni se ne smeju ponavljati. Voditelj ostavi nekoliko minuta
učenicima da smisle poklon, a kada se završi krug sa davanjem
poklona, u sledećem krugu svaki učesnik pokušava da pogodi šta
je dobio na poklon. SU
19. TALAS Svi učenici stoje u krugu, voditelj kaže: Ova igra se
zove talas. Evo kako se igra: Ja ću sada napraviti jedan pokret, na
primer, mahnuću rukom. Čim ga budem završila, onaj ko stoji sa
moje desne strane ponoviće ga. U trenutku kad ga bude
dovršavao, sledeći sa njegove desne strane će ga prihvatiti,
ponoviti, zatim sledeći, i tako redom, dok mi se moj pokret ne
vrati sa leve strane. Zatim će neko drugi napraviti drugačiji
pokret, koji će se takođe kao talas, lančano, prenositi od jednog do
drugog. Važno je da pažljivo pratite kako biste pokret započeli
istog trenutka kada ga vaš prethodnik dovrši. Budite koncentrisani
i osetite energiju tog pokreta koji kruži, spremno čekajte svoj red
da se talas ne bi prekinuo. SO, SR

20. JA ŠAPATOM, A TI GLASNO... Sada će svako od nas

da se priseti šta ga je obradovalo tokom protekle nedelje i neka
to bude nešto što bi voleo sa nama da podeli. To ćemo učiniti na
jedan neobičan način. Ja ću reći ono što me je obradovalo
šapatom, zatim ću pozvati nekog iz grupe da glasno ponovi to što
sam ja rekla. Nakon toga, on će reći šapatom šta je njega
obradovalo i prozvati sledećeg da to kaže glasno. I tako redom,
dok se svi ne izređamo. Nećemo dva puta prozivati istu osobu.
SU
21. TRAŽIŠ ME — TRAŽIM TE Voditelj podeli decu tako da
sednu u dva koncentrična kruga i kaže: Sada neka svi koji sede
u unutrašnjem krugu pronađu u svojim torbama i džepovima neku
stvarčicu, sitnicu koju će staviti u centar kruga (to može biti
kliker, ključ, gumica itd.). Zarim će oni koji sede u spoljašnjem
krugu, jedan po jedan, uzimati po jedan predmet iz centra kruga
koji im se dopada. Kada su svi izabrali po jednu stvar, voditelj
kaže: Sada će vlasnik predmeta koji ste izabrali da bude vaš par.
SU
22. ATOM Slobodno se krećite po celom prostoru, na način koji
vam odgovara - lagano ili brzo, skakućući ili lenjo šetajući. Ako
viknem „Atom" zaustavićete se, a ako viknem na primer „ATOM
3!" zaustavićete se i uhvatiti za ruke sa dve najbliže osobe do sebe
i tako napraviti trojku — to je atom 3. Ako viknem ATOM 5!
napravićete grupu od 5 članova, itd, zavisno od broja koji
izgovorim posle reči ATOM. Voditelj može varirati igru tako što
izgovori ATOM plus neki broj, pa zatim daje instrukciju da
učesnici nastave šetnju, i to se ponavlja nekoliko puta, da bi zadnji
broj bio onaj koji čini željeni broj članova malih grupa. Igra je
zanimljivija ako se izvodi uz muziku, tada voditelj neočekivano
zaustavlja traku i uzvikuje šifru za formiranje grupe. Kada se
muzika nastavi, ide šetnja, sa prestankom muzike brzo se prave
grupe. SU
23. POMEŠAJ SE! Slobodno se krećite po prostoru, na način
vam odgovara. Kad kažem „Sad!", uhvatite se za ruku sa
najbližom osobom do vas. Zatim ćete, tako u parovima, nastaviti
šetnju. Kad ponovo uzviknem „Sad!", prići ćete najbližem paru
do sebe i tako formirati četvorke. Postupak se može ponoviti još
jedanput, ako voditelj želi da ima grupe od po šestoro, itd. Kao i
u igri „Atom 3!", poželjno je korišćenje muzike kad treba
prekinuti kretanje i napraviti parove. SU
24. GODIŠNJA DOBA Na moj znak, podelićete se u 4 grupe,
tako što će svaka grupa predstavljati jedno godišnje doba. Neka
oni koji su se rodili u leto stanu ovde, rođeni u jesen tamo, u zimu
onamo i u proleće ovamo.
25. JEDAN, DVA ILI TRI? Zamislićete u sebi jedan broj - jedan, dva, ili
tri. Recimo da je jedan od ta tri broja vaš omiljeni broj. Jeste li zamislili?
Dobro, imajte ga na umu. Sada ću vam pokazati kako možemo
odgonetnuti da li je druga osoba zamislila isti broj kao mi, a da pri tom ne
govorimo. Otkrićemo to rukovanjem. Evo kako. Ako sam zamislila broj
jedan, protrešću ruku osobe sa kojom se rukujem jedanput, ako sam
zamislila broj dva dva puta, i broj tri — tri puta. Ukoliko je druga osoba na
istoj talasnoj dužini kao ja, međusobni stisak naših ruku će istovremeno
prestati. Ako nije, jedan od nas dvoje će nastaviti da trese ruku onog
drugog i nepodudarnost će biti očigledna. Tek kada završite rukovanje
imate pravo i verbalno da proverite da li su vaši omiljeni brojevi isti ili
različiti. Ako su vam brojevi različiti, nastavite dalje da tražite osobu koja
je zamislila isti broj kao i vi. Kad svi to budu uradili, neka brojevi jedan
stanu u ovaj ćošak, brojevi dva kod table i brojevi tri kod vrata. Hajde da
probamo. Najčešće se dešava da sve tri grupe imaju približan broj članova,
ali ukoliko je voditelju važno da broj članova bude potpuno isti,
bolje je da koristi neki drugi način za podelu u grupe. SO, SR
26. DA-NE Podelićemo se u parove i stati jedni naspram drugih. Svaki par
će razgovarati samo sa dve reči: DA i NE. Svako u paru će govoriti samo
jednu reč. Jedan će uporno govoriti samo DA, a drugi samo NE. Svako
treba da ubedi onog drugog u svoje mišljenje i da njegov par na kraju
popusti. Iako možete govoriti samo jednu reč možete koristiti sva druga
sredstva za ubeđivanje: intonaciju, jačinu glasa, položaje i pokrete tela.
Kada kažem da stanete, par će promeniti uloge. Onaj ko je govorio DA,
sada će govoriti NE a njegov par obrnuto. Osim ovih reči (DA-NE),
mogu se koristiti i reči HOĆU-NEĆEŠ, kao i reči MORAŠ-NE MORAM.
SU
27. NE VOLIM KADA MI NEKO Svi sede u krugu i voditelj kaže: Sada
ćemo svi u krug da kažemo nešto što nam obično smeta u komunikaciji sa
drugima, nešto što ne volimo da čujemo ili ne volimo da nam neko uradi.
Svako će rečenicu započeti na sledeći način: Ne volim kada mi neko... i
nastaviti sa onim što mu najčešće smeta u komunikaciji sa drugom
osobom. Kada se ovaj krug završi, onda redom svako kaže kako obično
reaguje u situaciji koju je naveo. SO, SR
28. OSOBINE KOJE CENIM KOD SEBE Voditelj podeli učesnicima
flomastere i papire formata A4. Smestite se udobno, opustite se, ako vam
prija zatvorite oči i pokušajte da prepoznate kako se trenutno osećate.
Prepustite se tom doživljaju nekoliko minuta. Nakon 2-3 minuta voditelj
nastavlja sa instrukcijom. Sada pokušajte da to kako se osećate prikažete
crtežom. Ne postoje unapred propisana pravila kako taj crtež treba da
izgleda. Uradite to onako kako vam se u prvom momentu, spontano
nametne. Crtež može da predstavlja neku određenu situaciju, ili da bude
apstraktan. Takođe, možete da koristite onoliko boja koliko želite. Važno
je samo da crtež odslikava vaše osećanje. Nakon 5-10 minuta, zavisno od
brzine crtanja učesnika, voditelj nastavlja: Sada ćete pored crteža ili na
poleđini napisati pet osobina koje posedujete i koje cenite kod sebe.
Učesnicima je po pravilu teško da napišu ono što cene kod sebe, pa traže
da se smanji broj osobina ili da umesto onoga sto cene kod sebe napišu
ono što ne cene. Voditelj ne sme da odustane od ovog zahteva i treba da ih
ohrabri da to mogu da izvedu. Kada svi učesnici ispišu osobine, voditelj
zatraži da formiraju parove i da međusobno razmene crteže. Svako od vas
ispred sebe ima crtež svoga para. Pogledajte ga i pročitajte osobine koje su
napisane. Pored ovih pet osobina koje je vaš par napisao i koje on ceni kod
sebe, dodaćete tri nove osobine. To mogu da budu osobine koje ste na
dosadašnjim radionicama uočili kod vašeg para, a koje vam se kod njega
dopadaju, ili vam crtež vašeg para može poslužiti kao inspiracija za pisanje
osobina. Kada svi dopune liste novim osobinama voditelj im kaže: I dalje
svako od vas ispred sebe ima crtež svoga para ali sada sa osam osobina.
Najpre će jedan iz para da se obrati onom drugom tako što će mu pročitati
jednu po jednu osobinu, započinjući svaku rečenicu sa ,,Ti si...", pa onda
doda osobinu. Npr. ,,Ti si Milane veseo". Kada jedan iščita celu listu, onda
to isto uradi i drugi obraćajući se onom prvom. SR
29. PORUKE Ja ću da pošaljem jednu lepu poruku nekom u krugu, ali
ovaj put ću uzeti poštara. Moj sused će biti prvi poštar u ovoj igri. Ja ću
njemu da šapnem lepu poruku i kome treba da je nosi, on će otići do onoga
kome je poruka namenjena, šapnuće tu lepu poruku, a primalac poruke će
da kaže tu poruku naglas da svi čujemo da li je ostala ista. Sada primalac
postaje poštar i ustaje sa svoje stolice na koju seda poštar koji sada postaje
pošiljalac nove lepe poruke, i tako redom dok svi ne prime lepu poruku.
Pravila ove igre treba dati deci vrlo jasno i precizno. I pored toga mala
deca često ne uspeju sve da shvate odmah već im je potrebno izvesno
vreme pomagati i podsećati na pravila: ko kada šalje poruku, ko je
kada poštar a ko pošiljalac, ko ustaje, a ko seda. MO
 Završne igre
Osnovna funkcija svih završnih igara jeste da se učesnici
zabave, razvesele i da im se omogući da napuste radionicu u
dobrom raspoloženju, sa prijatnim osećanjem da su nešto zajedno
radili. Ove igre pomažu da se srede utisci stečeni tokom radionice
i da se učesnici opuste posle napornijih aktivnosti.
Osim toga, neke završne igre pre svega služe tome da se
uzajamno razmene afirmišuće poruke.
Posebnu vrstu završnih igara čine igre evaluacije, čiji je cilj
da voditelju daju informaciju o tome kako su se učenicima
pojedine radionice ili aktivnosti u radionicama dopale, kako ih
procenjuju. Vrlo je važno da se u ovim igrama ubeležavanje
procena odvija neformalno, bez neposrednog nadgledanja
voditelja, kako bi bila zagarantovana anonimnost učesničkih
procena.(igre pod brojem 50-59).
Poslednjih nekoliko igara u okviru završnih igara čine igre
transfera koje olakšavaju prenošenje novostečenih znanja na
svakodnevne situacije. (igre pod brojem 60-65).
30. DODIRIVANJE DLANOVA Odaberite sebi par i stanite
jedan naspram drugog, ispruženih ruku u visini ramena, dodirujući
se dlanovima. Pomerajte ruke u mnogo različitih pravaca, trudeći
se da ne izgubite kontakt dlanovima. Na moj znak, posle par
minuta, uključite najbližeg do sebe i tako u trojkama, ponovite
igru. Igra se može produžiti i u četvorkama, a voditelj zatim može
postaviti sledeća pitanja u krug: Da li ima razlike kada se igra u
dvoje, troje ili četvoro? Šta je najprijatnije? Šta najlakše? SU
31. LJULJASKA Za ovu igru potrebne su nam grupe od
osmoro. Sedmoro će rukama napraviti „ljuljašku", a osmi će leći
na njihove ruke. Važno je da rukama podupremo vrat, ramena,
struk i kolena onog kog ljuljamo. Zatim ga lagano i nežno
pomeramo napred nazad. Svako može da isproba kako to izgleda,
redom kako se dogovorite. Hajde da probamo, vodite računa da se
onaj kog ljuljamo oseća krajnjebezbedno! SR (ova vežba se može
koristiti i kao vežba poverenja)
32. HAJDE DA SE OPUSTIMO Evo načina na koji možemo
pomoći jedni drugima da se osetimo opuštenije, lakše, da
smanjimo napetost i nervozu. Ustanite i okrenite se na desno.
Napetost najviše osećamo u ramenima i vratu. Pokušaćemo da
je smanjimo laganim masiranjem vrata i gornjeg dela ramena.
Svako će to učiniti sa osobom ispred sebe. Posle nekoliko
minuta, voditelj kaže učesnicima da se sada okrenu svi na
levo, tako da masiraju oni koji su prethodno bili masirani.
so, SR
33. STONOGA Svi ćemo da stanemo u krug, koji treba da
bude što pravilniji. Okrenimo se na levo tako da gledamo
jedni drugima u potiljak i približimo što je više moguće do
onoga ispred sebe ali tako da ne pokvarimo krug koji se na
ovaj način sužava. Zatim, na moj znak, lagano sedamo jedni
drugima u krilo. Kada ovo uspe, kao prava stonoga, krenemo
levom pa desnom nogom laganim koracima napred.
so, SR
34. VRBA Hajde da odigramo jednu nežnu, vrlo nežnu i vrlo
prijatnu igru. Treba mi dobrovoljac koji će da stane u krug.
On će da bude vrba. Znate li šta je to vrba? To je jedno drvo
koje ima nežne grane i listiće i raste kraj vode. Pošto je tako
nežna, vrbu pomera i najmanji dašak vetra na jednu pa na
drugu stranu. Sada ćemo svi da stavimo dlanove ispred sebe i
da ih blago oslonimo na vrbu. Vrba će da se pusti da je vetar
nosi a vetar, to jest mi okolo, ćemo je nežno, najnežnije
ljuljati. Učenik koji predstavlja vrbu treba da stoji stabilno, ali
elastično na stopalima. Znači da ne diže noge i da opusti telo
od nožnih članaka nagore. Najbolje je da žmuri. Treba paziti
da ostali mogu da izdrže težinu tela i
da se ne desi da učenik koji je vrba padne. SU

35. CVOR Sada ćemo svi stati u krug i uhvatiti se čvrsto za

ruke. Lagano krećemo jedni prema drugima a zatim se
upetljavamo tako što se povlačimo jedni drugima ispod ruku
držeći se i dalje čvrsto za ruke. Kada se sasvim upetljamo,
lagano krećemo da se raspetljavamo i vrlo je važno da jedni
drugima ne ispuštamo ruke sve dok se ne vratimo u početni
položaj. SU
36. SKRIVENO BLAGO Voditelj uzima veliki papir, kači
ga na zid i u vrhu napiše „Skriveno blago". Zatim kaže: Sada
ću vas
zamoliti da svako kaže po jednu svoju pozitivnu osobinu koju
drugi retko primećuju. Ako neko ne može da se seti takve
skrivene osobine, neka kaže bilo koju svoju pozitivnu
osobinu. Ja ću sve to zabeležiti na ovom papiru koji nosi
naziv 'skriveno blago'. Pošto se ispišu sve osobine, voditelj
skreće pažnju na činjenicu da smo često skloni da svoje
pozitivne osobine ne ističemo preterano, a ipak nam je
prijatno da ono što nas krasi vide i drugi, jer te svoje osobine
smatramo vrednim. SU
37. OGLEDALO Na celoj površini papira nacrtajte ogledalo
(može biti bilo kog oblika, uramljeno ili neuramljeno) i
potpišite se u njemu. Onda svoj papir sa nacrtanim ogledalom
pošaljite u krug. Na njemu će vam svi ostali napisati lepu
poruku za kraj. Tako će svako dobiti svoje ogledalo sa mnogo
lepih poruka. SU
38. HARMONIKA Ovo je varijanta prethodne igre, samo što se
poruke pišu na papirima koji se presaviju pre nego što se dodaju
sledećem. Svako dobija „harmoniku" sa lepim porukama i željama
SU
39. BOMBARDOVANJE POHVALAMA Podelite se u grupe
od po 6-8 i napravite krug. U sredini kruga će biti jedan
dobrovoljac. Zadatak onih koji čine krug je da redom, jedan po
jedan, dobrovoljcu kažu šta vole kod njega, šta im je privlačno ili
koje njegove osobine cene. Pri tom, važno. je da budete što
konkretniji i iskreniji u svojim pohvalama. Zadatak onog ko prima
pohvale je da duboko diše, sluša pažljivo i nikako ne komentariše
ono što čuje, već samo da klimne glavom i kaže „Hvala", ili
„Drago mi je što ti se to sviđa". Svako će proći kroz ulogu onoga
ko prima pohvale. Posle igre voditelj može povesti razgovor o
tome kako su se učesnici osećali dok su primali pohvale i koja je
uloga bila lakša, hvaliti ili biti pohvaljen. so, SR

40. LEPA REČ GVOZDENA VRATA OTVARA Učesnici se

podele na dve grupe. Jedna grupa treba da napravi krug, to je
tvrđava. Ostali stanu unutar kruga. Zadatak učenika koji su u
krugu jeste da izađu iz tvrđave kroz vrata. Svaki član kruga
predstavlja jedna vrata. Kroz vrata se može izaći kada se osobi
koja predstavlja vrata kaže nešto lepo o njoj. Ukoliko žele, vrata
mogu otvoriti prolaz već nakon prve izjave, a mogu još najviše
dva puta tražiti da čuju nešto lepo o sebi. Kada se vrata otvore,
osoba koja ih predstavlja, okrene se licem ka spoljašnjosti kruga i
kroz ova vrata nema više prolaska. Osobe koje izađu iz tvrđave
formiraju sada novi krug i igra se nastavlja, ali su sada uloge
izmenjene. Igra je završena kada svi učesnici prođu kroz obe
uloge. SU
41. NEVIDLJIVI PRIJATELJ Voditelj zalepi svim učesnicima
na leđa prazan papir (format A4), podeli flomastere i kaže: Imate
priliku da svom drugu ili drugarici napišete nešto lepo, nešto što
cenite kod njega, nešto što vam se sviđa, nešto što do sada niste
imali priliku da mu kažete. Potrudite se da svi međusobno i
dobijete i napišete poruke. Nemojte se potpisivati. Povremeno
možete zameniti flomastere da vaša poruka ne bi bila prepoznata
po boji flomastera. Kada voditelj proceni da su uglavnom svi
razmenili poruke, prekida igru: Sada možete odlepiti papire i
pročitati šta piše na njima. Neka vam to ostane kao poklon i
uspomena na ove radionice. SO, SR
42. OSTAVI PORUKU! Podelite se u parove. Osoba A ima
zadatak da osobi B na leđima nacrta neki simbol ili napiše kratku
poruku, koristeći se svojim prstom kao sredstvom za pisanje. Kad
osoba A završi „pisanje" poruke, osoba B je odgoneta. To se
ponavlja tri puta,
a zatim A i B zamene uloge. Hajde da probamo. Voditelj može
zadati i okvirnu temu poruke ili sugerisati da poruka bude
pozitivna, ohrabrujuća,optimistična, i sl. SO, SR
43. ENERGIJA Voditelj podeli učenike u tri grupe i kaže: Vaš
zadatak je da u malim grupama odredite zvuk i pokret koji
najbolje izražavaju energiju, snagu vaše grupe. Šta god da je to,
za sada je jedino važno da svi u maloj grupi znaju kako da to
urade, za koji zvuk i pokret se opredeljuju. Imate 5 minuta da se
dogovorite. Pošto su se grupe odlučile za svoj znak, svaka grupa
pokaže ostalim dvema svoj izbor i onda svi zajedno ponove taj
zvuk i pokret da bi se video efekat kada svi učesnici to rade.
Voditelj zatim daje novu instrukciju: Dobro, sada smo videli
kako je svaka grupa pokazala svoju kombinaciju zvukova i
pokreta kojom je predstavila svoju grupnu energiju. Sledeći
zadatak je da se u svojim malim grupama dogovorite koja bi
kombinacija od prikazane tri bila najbolji pokazatelj energije cele
grupe. Imate dva minuta. Voditelj zatim proverava da li su se u
svim malim grupama opredelili za određenu kombinaciju, i
nastavlja: Stanite svi u centar učionice i kad odbrojim jedan, dva,
tri! izvedite onu kombinaciju zvukova i pokreta koja po mišljenju
vaše male grupe predstavlja najbolji pokazatelj energije cele
grupe. Hajde da probamo: jedan, dva tri! Bilo da sve tri grupe
odaberu istu kombinaciju ili različite (na primer, svako svoju)
efekat je podizanje grupne energije i opšte atmosfere. SO, SR
44. VELIKI VETAR DUVA Pre početka igre voditelj postavi
stolice u krug i jednu stolicu izbaci. Voditelj stane u sredinu
kruga i obrati se učenicima: Kad kažem — veliki vetar duva za
one koji nose
farmerke, treba da ustanu svi koji na sebi imaju to što se traži, u
ovom slučaju to su farmerke i da zamene mesta, odnosno, treba
da se potrude da zauzmu neku od slobodnih stolica. Prilikom
menjanja mesta jedino je dozvoljeno sporo kretanje, i to hodanje
tako što se stavlja noga ispred noge. Voditelj na ovom mestu
demonstrira način kretanja i nastavlja sa saopštavanjem
instrukcije: Znači, ne smeju se praviti veći koraci, niti trčati.
Pošto u krugu nedostaje jedna stolica, uvek će neko ostati bez
mesta. Tada onaj ko je ostao bez stolice preuzima vođenje igre i
postavlja novi uslov. Svaki učenik smišlja uslov na licu mesta,
vodeći računa o karakteristikama članova grupe. Da počnemo:
„Veliki vetar duva za sve one koji nose... sat na ruci." SO, SR
45. ZLATNA RIBICA Evo imamo jednu zlatnu ribicu. Kao i
sve zlatne ribice ona će nam ispuniti želju pod uslovom da je
pustimo. Neka svako zamisli jednu želju koju bi voleo da mu
bude ispunjena. Tu želju će izgovoriti kada ribica bude bila u
njegovim rukama. Kada kaže svoju želju pustiće ribicu tako što
će je predati, to jest dobaciti nekom drugom. Kada taj kaže svoju
želju, dobaciće je nekom drugom i tako dok svako od nas ne kaže
svoju želju. Trudite se pri tom da vam se želje ne ponavljaju. SR
46. ZUM-ŠKRIP Svi sede u krugu, voditelj kaže: Zamislite da je
ZUM zvuk koji stvaraju trkačka kola. Ja ću početi. Kao da su
jedna takva kola prošla pored mene, reći ću ZUM i okrenuću
glavu na levu stranu. Sada kola prolaze pored moga suseda s leve
strane. On će reći ZUM i okrenuti glavu na levu stranu. Tako
redom svako će sa jednim ZUM da otprati kola koja idu u levo
dok neko ne kaže SKRIP. To znači da su kola stala i da sada idu
na drugu stranu. Sada ćemo prenositi ZUM na desno dok opet
neko ne kaže SKRIP, što znači da su kola opet stala i da sada idu
opet na levo. Nema pravila ko će i kada reći SKRIP. To može
bilo ko iz kruga kada poželi da promeni pravac kolima. Jedino
ograničenje je da to može svako učiniti samo jednom.
MO, SO
47. DA LI SI TI PRUI? Ovu igru je zgodno igrati u mraku, a
ako je to neizvodljivo, onda svi igrači treba da žmure; u početnoj
poziciji, svi igrači stoje u krugu leđima okrenuti centru kruga...
Znate li šta je to PRUI? PRUI je jedno čudno, ali izuzetno
simpatično biće koje čezne za ljubavlju. Njegova nevolja je u
tome što to ne može da saopšti ljudima oko sebe, jer je nem i
nepokretan. Međutim, dovoljno je da ga dodirnete i da osetite svu
čaroliju ljubavi i prijateljstva i da postanete deo njega, postanete
PRUI. Zato ga vredi potražiti i dodirnuti. Sada svi žmurite. Koga
dotakne po ramenu, on će postati PRUI. Kada kažem „Sad", svi
krenite lagano po prostoru, držeći čvrsto zatvorene oči i tražite
onoga ko je PRUI. To ćete raditi na sledeći način: kada dodirnete
nekoga, pitajte ga: ,,Da li si ti PRUI?" Ako nije PRUI, taj koga
ste pitali reći će vam: „Nisam, a da li si ti PRUI?", odgovorite mu
da niste i krenite dalje. Tražite dok ne dodirnete nekoga ko na
pitanje: „Da li si ti PRUI?", ćuti. To je znak da je on PRUI. Tada
otvarate oči i hvatate se za ruku sa onim ko je PRUI. Tada i vi
postajete PRUI, ponašate se kao PRUI, kada neko naleti na vas i
pita vas ,,Da li si ti PRUI?". Lanac PRUI-a lagano raste, dok svi
ne postanemo PRUI, biće puno ljubavi. SO, SR
48. GLASANJE. Radioničarska pravila su ispisana na tabli ili panou. Svaki
učenik stavlja zvezdicu pored onog pravila koje mu
se najviše dopada. so, SR
49. ZRACI UPOZNAVANJA Nacrtati na tablu ili pano sledeći crtež (slika 1):
Svaki učesnik izvlači strelicu od sredine kruga ka napolje, koja označava koliko
posle ove radionice poznaje ostale učesnike. Svaki učenik crta svoju strelicu u
drugom pravcu, kao jedan od sunčevih zraka. SU
slika 1.
ZRACI UPOZNAVANJA (EVALUACIJA)
52. TALAS RASPOLOŽENJA Na tabli ili
većem papiru nacrta se jedna horizontalna linija.
Na njoj se označe ključne tačke, koje
predstavljaju aktivnosti na jednoj radionici i ispod
svake tačke se označi koju aktivnost predstavlja.
Vertikalno linija označava pozitivna raspoloženja
(gore) i negativna raspoloženja (dole), (Slika 2).
Svaki učenik označi, za svaku aktivnost ponaosob,
koliko mu je bila prijatna odn. neprijatna. Ova
evaluacija se može vršiti i tako što će svaki učenik
dobiti svoj listić sa nacrtanim grafikonom u koji će
uneti svoje ocene, a njihovim spajanjem
će se dobiti „talas raspoloženja". SR, SO
 sllka2.
TALAS RASPOLOŽENJA
(EVALUACIJA)
53. KOLIKO ME JE DOTAKLO... Nacrtati na tablu ili pano
sledeći crtež:
 Svaki učenik stavlja svoj znak (tačku, zvezdicu) u onaj
segment kruga koji označava u kolikoj meri ga je ova
radionica dotakla. Ova evaluacija se može koristiti i sa
mlađim osnovcima. U tom slučaju učenicima treba reći da
stave svoj znak na onaj deo kruga koji označava u kojoj meri
im se ova radionica dopala. SU

54. LINIJA DOPADANJA Na tabli ili velikom papiru

nacrtati
dugačku liniju. Jedan kraj te linije se obeleži sa: radionica mi
se
veoma dopala, a njen drugi kraj se obeleži sa: radionica mi se
uopšte nije dopala. Učenici treba da stave svoj znak na
nekom mestu na toj liniji koje najviše odgovara njihovom
doživljaju radionice. SU

slika3.
meta (evaluaclja)
 55. META Na velikom papiru nacrta se krug podeljen na onoliko
isečaka koliko je aktivnosti koje se procenjuju, a svaki isečak je
označen svojim imenom (Slika 3.). Učenik u svaki isečak crta
tačku ili krstić, i to bliže središtu što mu se aktivnost više svidela,
a dalje od centra ako mu se manje svidela. SU

. 56. KONFLIKTORAZMRSIVAČOMETAR Svaki učesnik dobija

list papira sa sledećim crtežom (Slika 4): Svaki učesnik na svom listu
ubeležava za sebe tačku gde se nalazio na početku ovog programa i
tačku gde se nalazi sada, nakon ove radionice. Listovi ostaju kod
učesnika. SO, SR

57. SEMAFOR OSEĆANJA Na papirima koji se podele svim

učesnicima nacrtani su likovi koji prikazuju različita osećanja (Slika
5). Od učesnika se traži da saopšte kako su se na toj radionici osećali,
i to tako što će zaokružiti sva ona lica (osećanja) koja su kod njih
preovladavala tokom rada SU
sllka4.
konfliktorazmrsivaSometar (EVALUACIJA)
slika
5.

semafor osećanja ( EVALUACIJA)

58. KAD ČUJEM... ZNAĆU Nacrtati na tabli ili panou sledeći
crtež

Svaki učenik ubeležava svoju zvezdicu u odgovarajući

segment obe polovine kruga, kao odgovor na pitanja
postavljena na panou. SO, SR

59. U TUĐIM CIPELAMA Nacrtati na tabli ili panou sledeći

crtež (Slika 6): Svaki učesnik ubeležava dva moguća znaka plus u
one cipele koje mu nije teško da zamisli da obuje (tj. kod onih
osoba u čije uloge mu nije teško da se uživi) i jedan minus u onu
cipelu koju bi mu bilo jako teško da obuje (tj. teško bi se uživeo u
tu ulogu). SO, SR

slika 6.
u tuđim cipelama (transfer)
60. KORISTOMETAR Na tabli ili velikom papiru nacrtati 3
duge horizontalne strele. Na njima će svaki učenik ubeležiti tačku
koja označava u kolikoj meri mu se čini da će u svakodnevnim
situacijama znati kako da reaguje:
• kada je odbačen
• kada kreće da odbacuje nekog
• kad primeti da neko nekog odbacuje
Svaka od ovih stavki prikazana je jednom strelom. SO
 Samostalne igre

U ovoj kategoriji nalaze se igre koje su u radionicama korišćene i kao

uvodne i kao završne, ili su služile kao kontekst u okviru koga je građena
struktura pojedinih radionica.
U okviru samostalnih igara nalaze se neverbalne igre čija je osnovna
funkcija da opuste učesnike, motoričke igre, igre koje podstiču opažanje i
doživljaj realnosti različitim čulima, nekoliko varijanti pantomime, igre koje
podstiču verbalnu divergenciju, i na kraju, igre koje podstiču decentraciju i
aktivno slušanje.
61. OGLEDALO RUKU Izaberite sebi para i stanite jedan naspram
drugog sa rukama podignutim u visini ramena, ispruženim ka paru, koji je
zauzeo isti položaj. Neka vam dlanovi budu što bliži, ali se ne dodirujte.
Jedan u paru će biti vođa i on će pomerati ruke u raznim pravcima, ali uvek
dlanovima okrenutim ka svom partneru. Partner će pratiti ove pokrete svojim
rukama, trudeći se da bude što tačniji u oponašanju, kao u ogledalu. Na moj
znak, posle nekoliko minuta, zamenićete uloge. Ne zaboravite da je ovo igra
saradnje, a ne takmičenja. SU
62.POVERENJE Učionica se pre igre razmesti tako da po sredini budu
klupe i stolice, koje predstavljaju prepreke. Voditelj kaže: Podelićete se u
parove, jedan u paru je voditelj, drugi ima povez preko očiju ili žmuri.
Voditelj ima zadatak da pažljivo i sigurno vodi svog para između prepreka,
pazeći da se ovaj ne udari ili ne naleti na nešto. To se radi bez reči. Posle
nekoliko minuta, zamenićete uloge i ponoviti igru. Posle igre, voditelj može
postavljati pitanja o tome kako su se članovi grupe osećali tokom igre, u kojoj
ulozi im je bilo lakše ili prijatnije i zašto. SU
63. ISPREPLETANE RUKE Voditelj podeli učenike na grupe
od po petoro i kaže: Dve ruke mogu da se rukuju, četiri mogu da
naprave stolicu u koju neko može da sedne, šest može da napravi
krug, itd. Vaš zadatak je da smislite bar tri nova načina na koji se
vaših deset ruku može uplesti, ukrstiti. Pri tome, neke mogu biti u
figuri koju napravite, a neke ostati slobodne, nije neophodno da
svih deset učestvuju u toj neobičnoj kompoziciji. Jedino je bitno
da svaki član grupe da bar jednu svoju ruku. Prvo
eksperimentišite, isprobavajte razne načine ukrštanja, a onda
izaberite tri koja vam se najviše dopadaju. Smislite za njih imena,
na šta vas podsećaju, mogu li biti simbol za nešto? Voditelj daje
učenicima 15 minuta da osmisle svoje kompozicije, a onda svaka
grupa predstavlja on što je osmislila i govori ime za svaku
kompoziciju. SO, SR

64. ZAČARANI ZAMAK Svi učenici stoje u krugu i drže se za

ruke, trudeći se da krug bude što veći. Voditelj kaže: Ova igra se
zove ZAČARANI ZAMAK. Svi učenici koji se drže za ruke
predstavljaju zidine zamka. Zidine imaju kapiju, to su dva učenika
koji se ne drže za ruke i koji stoje na pola metra razdaljine. U
krugu, to jest u zidinama zamka, nalazi se zatvorenik. On ima
vezane oči, a njegov zadatak je da nađe kapiju. Zatvorenik se
kreće po unutrašnjosti kruga, ali ne sme rukama da dodiruje ostale
učenike dok traži kapiju. Kako će onda pronaći kapiju? Kreće se
prateći zvuk, jer oni koji čine zidine zamka sve vreme proizvode
različite zvukove: zvižde, pevaju, huče kao vetar, itd. Samo ona
dvojica koja su kapije zamka ćute. Zatvorenik prati zvuk, tamo
gde se ništa ne čuje, tu su kapije, tu će on probati da nađe put do
slobode. Kad nađe kapiju, drugi učenik ga zamenjuje. Hajde da
probamo! MO

65. NEVIDLJIVA LOPTA Voditelj podeli učenike u parove i

kaže: U ovoj igri aktivnost se odvija u parovima bez korišćenja
govora. Prvi član u paru treba da zamisli neku igru sa loptom npr.
fudbal, tenis, odbojka, i sl. i da je započne. Drugi član para treba
da prepozna tu igru i da je prihvati. Posle nekog vremena, drugi
član para započinje novu igru, takođe bez upotrebe reči, koju sada
prvi prepoznaje i prihvata. Važno je da tokom igre partneri
sinhronizuju pokrete, kao da u igri zaista koriste loptu, a da pri
tom ništa ne govore. Svaki učesnik treba da barem dva puta
promeni loptu.
 Nakon igre sa učenicima vodi se razgovor o tome kako im se ova
aktivnost dopala, koje igre su isprobali, da li su imali teškoća
prilikom sporazumevanja i sinhronizovanja pokreta, kako su te
teškoće prevazilazili. SU
66. LOVAC I ZVEČARKA Ustanite i uhvatite se za ruke, tako
da napravimo što veći krug. Unutar kruga su dva igrača koji igraju
lovca i zvečarku. Lovac treba da uhvati zvečarku, ali posao mu je
otežan; ne sme da gleda (ima povez preko očiju). Zvečarka zveči (ima
u ruci zvečku, konzervu sa pasuljem) i beži od lovca unutar kruga.
Lovac pokušava da je uhvati na osnovu zvuka koji prati, kada je
uhvati, drugi par započinje igru. MO
67. PRIKRIVENI DIRIGENT U ovoj igri svi igrači
predstavljaju orkestar, a jedan od nas, koga budemo odabrali, biće
dirigent. Dirigent pravi različite pokrete rukama ili glavom (češka se,
briše nos, pljeska, klima glavom, itd), a orkestar ga gleda i oponaša
ono što on radi. Neko drugi biće u ulozi detektiva koji treba da otkrije
ko je dirigent. Detektiv će izaći iz sobe dok se dogovorimo ko je
dirigent. Posao detektiva neće biti lak, jer dirigent menja pokrete, i to u
trenutku kad ga detektiv ne gleda. Ni orkestar mu neće mnogo pomoći,
jer se trudi da neprimetno posmatra ponašanje svog dirigenta. Detektiv
ima pravo da tri puta pogađa ko je dirigent, ako ne pogodi, zamenjuje
ga drugi igrač i igra se ponavlja. Igra naročito postaje zabavna kada
voditelj predloži da detektiv bude dirigent, tako da orkestar oponaša
pokrete detektiva. SU
68. ZMAJEVI Deca se podele u male grupe od po šest do osam
članova i stoje u nizu, jedan iza drugog tako da svako uhvati svoga
prethodnika oko struka. Sada ste vi zmajevi, mladi i razigrani. Kao
svim mladuncima, npr. malim kučićima, omiljena vam je zabava da
lovite svoj rep. Znači glava zmaja, prvi u koloni, pokušaće da uhvati
svoj rep, odnosno, poslednjeg u koloni. Svi između treba da se trude
da to spreče, tako što će se kretati tamo-amo, uvrtati, ali nikako ne
smete puštati onog ispred sebe. Kada glava uspe da uhvati rep, onda
ide na kraj kolone i postaje rep. Drugi u nizu će postati glava i sada će
on pokušavati da uhvati poslednjeg. MO, SO
69. GLAS Deca sede u krugu, voditelj kaže: Izabraćemo jednog
dobrovoljca koji će sesti ovde, u sred kruga, i vezaćemo mu oči. Ja ću
ići oko kruga, i koga dotaknem, taj treba da se obrati onome u krugu,
ali izmenjenim glasom. Može da ga pozove po imenu ili da mu kaže
nešto drugo, ali da tako izmeni glas da ne bude odmah prepoznatljiv.
Zadatak onoga u krugu je da pogodi ko ga je zvao. Kada pogodi, onaj
čiji je glas prepoznao ulazi u krug, vezujemo mu oči, pa sad on pogađa
MO

70. POGODI ŠTA JE... (ZVUCI) Ovde imam nekoliko bočica / u

kojima se nalaze razne stvari. Ja ću svaku bočicu protresti, a vaš
zadatak će biti da na osnovu zvuka pogodite šta je u bočici. Za ovu
igru voditelj u neprozirne bočice može staviti klikere, kamenčiće,
novčiće, dugmeta, vodu, pesak, pirinač, itd. Posle pogađanja može
se razgovarati o tome na šta nas podsećaju različiti zvuci, da li
zvuci mogu biti veseli ili tužni, da li je bilo teško ili lako pogoditi..
MO
71. POGODI ŠTA JE... (DODIRI) Ovde imam jednu vreću u
kojoj se nalazi mnogo predmeta od različitih materijala: gume, dr-
veta, metala, itd. Vaš zadatak je da stavite ruku u vreću, i ne
gledajući, na osnovu dodira, da pogodite od čega je predmet
napravljen. Varijanta ove igre izgleda tako što onaj ko stavlja ruku
u vreću ne pogađa materijal od koga je predmet napravljen, već
saopštava samo svoj doživljaj tog materijala, a ostali pogađaju šta
je u pitanju (na primer, za vatu: ,,To je nešto mekano, nežno,
lagano...") - Kasnije se razgovor može voditi o tome kakva
osećanja u nama budi dodirivanje različitih materijala, koliko je
svet dodira važan u doživljavanju realnosti, na šta nas neki
kvaliteti koje opažamo dodirom podsećaju, itd. SU
72. POGODI ŠTA JE... (NJUŠKANJE) Ovde imam nekoliko
bočica u kojima su neke stvari koje različito mirišu. Zatvorićete
oči, a ja ću vam dati da pomirišete ono što je u bočici, pa ćete
zatim reći, na osnovu mirisa, šta je unutra. Hajde da probamo.
Voditelj prilazi svakom ponaosob i daje mu da pomiriše bočicu.
Ukoliko je broj učenika veliki, jednu bočicu može pomirisati više
učesnika. Kad se isprobaju različiti mirisi, može se razgovarati o
tome kakve asocijacije, misli i osećanja u nama izazivaju pojedini
mirisi, kako bi nam svet izgledao kad stvari ne bi imale miris, koji
su naši omiljeni mirisi, možemo li opisati neko mesto samo na
osnovu mirisa, ima li stvari koje ne mirišu? SU
73. UKUS, DODIR, MIRIS Voditelj podeli učenike u tri
približno jednake grupe i kaže: Vaš zadatak će biti da
pantomimom pokažete ostalima šta ste pomirisali, dodirnuli ili
osetili čulom ukusa. Svaka grupa će predstavljati po jedno od
ova tri čula. Grupa A čulo mirisa, grupa B čulo ukusa, i grupa
C čulo dodira. Svaka grupa će se međusobno dogovoriti šta će
ostalima prikazati da je dodirnula, pomirisala ili probala, a
ostali će pogađati šta je to bilo. Pri tom imate pravo da
pokažete po pet stvari koje ostali pogađaju, trudite se da
smislite što neobičnije stvari, kao na primer dodirnuti vruću
peglu, ili lepljiv papir, ili pomirisati prženi luk, ili jesti lubenicu.
Dakle pokazaćete ne samo miris, ukus i dodir, već i šta jedete, šta
mirišete ili šta dodirujete.Imate 5 minuta da se dogovorite šta ćete
pokazati. SO, SR
74. TEMA Podelićete se u grupe od po šestoro. Svaka grupa će dobiti
jednu reč, temu, koju treba pantomimom da predstavi ostalim grupama,
koje će pogađati šta je tema. Temu možete razraditi i kao malu priču,
ukoliko vam je tako jednostavnije da je objasnite. Teme: čekanje;
traženje; posmatranje; zaljubljivanje; zadivljenost; izvinjenje; pomirenje;
nerazumevanje. so, SR
75. RITMIČNA PANTOMIMA Voditelj odabere jednog učenika koji
treba da pljeskajući rukama ili udarajući rukom o sto stvara jednostavan
ritam, kao metronom. Ostali učenici se podele u parove i imaju sledeći
zadatak: osoba A pantomimom pokazuje jednostavnu, svakodnevnu
radnju, kao što je sečenje hleba, pranje zuba, pijenje iz čaše, a osoba B
pljeska rukama menjajući ritam, što osoba A treba da prati. SU
76. LANČANA PANTOMIMA U ovoj igri priča se prenosi od jednog
do drugog igrača neverbalno, pomoću pantomime. Od učesnika
zainteresovanih za ovu igru voditelj formira grupu pantomimičara, a
ostali učenici su publika. Prvi pantomimičar ostaje u prostoriji a ostali
pantomimičari izađu van prostorije. Voditelj mu onda kaže sledeću
instrukciju: Pažljivo slušaj priču koju ću ti ispričati. Tvoj zadatak je da
zapamtiš i da je što bolje preneseš sledećem članu tvoje grupe, ali
koristeći se isključivo pantomimom. Zatim glasno pročitaj priču tako da
je čuju i prvi član i publika. Kada se prvom članu ispriča priča, poziva
se drugi član pantomimičar da uđe u prostoriju, i voditelj mu kaže: Tvoj
zadatak je da pažljivo posmatraš šta će ti pantomimom pokazati prvi
član tvoje grupe. Pri tome nemaš pravo ništa da pitaš, već se potrudi da
ono što vidiš što bolje zapamtiš, kako bi mogao pantomimom da istu
priču preneseš sledećem članu grupe.Tako se igra nastavlja, a poslednji
učesnik u igri ispriča priču onako kako ju je razumeo. so, SR
77. GLUMAC PRED OGLEDALOM Podelite se u parove. Osoba A
je ogledalo, osoba B glumac. Glumac se ogleda, i pravi različite
pokrete, koristeći ruke i lice, na pr, maže trepavice, češlja se, stavlja
ruž, itd. Ogledalo se trudi da ga što bolje imitira. Posle dve minute, na
moj znak, zamenićete uloge. MO, SO
78. PAROVI U OGLEDALU Staćemo u dva reda, okrenuti
jedni prema drugima. Jedan član para će da zauzme neku pozu,
a ovaj drugi je njegovo ogledalo, i trudiće se da zauzme istu
pozu. Posle izvesnog vremena parovi zamenjuju uloge. SU
79. RECEPCIONER Grupa treba da sedne tako da formira oblik
potkovice. Oni predstavljaju, svi zajedno, recepciju u hotelu,
odnosno, recepcionera. Jedan član grupe igra hotelskog gosta, koji
je nečim nezadovoljan i dolazi da se žali na recepciji. Svoj
problem on izražava pantomimom, a recepcionar (odnosno svi
ostali), pokušavaju da postavljanjem pitanja otkriju šta gost želi da
kaže (može se zamisliti da gost ne zna ni jedan drugi jezik osim
svog maternjeg, a dolazi iz Tunguzije, tako da mora da se koristi
pantomimom). Gost objašnjava sve dok nije preneo potpuno tačno
sadržaj poruke, koju će dobiti ispisanu na papiru. Kada je poruka
shvaćena, gost uzima neko mesto za recepcijom, a neko drugi igra
gosta. Primeri za poruke nezadovoljnog gosta:
Tražio sam sobu sa pogledom! Mislio sam sa pogledom na
more, a ne na parking!
_ Moj muž je u zatvoru zato što je fotografisao statuu na
glavnom trgu. Želim da pozovem moju ambasadu.
Moja žena leži sa glavoboljom. Imate li aspirin?
Jedan čovek sa crvenom bradom me je pratio na ulici. Ako
pita za mene, nemojte reći da ste me ikad videli.
Nisam oka sklopila zbog komaraca. Imate li sprej protiv
insekata?
Dođite! Leteći tanjir se spušta na parking!
Izgubila sam novčanik juče u akvarijumu. Možete li da im
telefonirate i pitate da li je nađen? so, SR
80. U njoj možete pokazati koliko ste pronicljivi i koliko
STA dobro zaključujete, kao i koliko se dobro međusobno
BI poznajete. Evo kako se igra: jedan od nas će biti osoba X
BIO koju treba otkriti. Igrač koji se javi da želi da je pronađe
KAD izlazi napolje
BI dok se mi ostali dogovaramo ko će biti ta osoba X. Zatim
BIO... se „detetektiv" vraća i kreće da u krug, svakom ponaosob,
Sad postavlja pitanje koje uvek počinje sa: ,,Da je ta osoba...
ćemo šta bi bila?" Detektiv postavlja svakom učesniku drugačije
igrati pitanje i na osnovu odgovora koje dobija od svih redom u
jednu krug, trudi se da zaključi ko je osoba X. Ima pravo da tri
novu iputa pogađa, ako ne pogodi, onda se javlja novi „detektiv"
neobič i igra se ponavlja. „Detektiv" može pitati šta bi bila ta
nu igruosoba da je životinja, drvo, kuća, automobil, nameštaj,
koja seboja, muzika, itd, a ostali igrači treba da paze da njihovi
zove odgovori
„Šta bine asociraju isuviše direktno na osobu X, jer će onda
bio kadzadatak detektiva biti isuviše lak (naravno, ne treba da se
bi trude ni da mu daju jako daleke asocijacije, jer onda neće
bio..." nikad pogoditi). SR
81. RAZLIČITE NAMENE Podelite se u grupe od po petoro.
Vaš zadatak je da napravite listu od 10 načina na koje se čarapa
može iskoristiti osim svoje uobičajene namene. Za to imate 10
minuta. Kad završite svaka grupa će objasniti drugima svoje tri
najbolje ideje. SU

82. AMBLEMI Radićete u grupama od po petoro. Dobićete jednu

reč koja predstavlja amblem, tj. znak nekog zamišljenog društva,
udruženja, pokreta, kluba. Treba da smislite kako je došlo do toga
da baš ta reč postane simbol, tj. amblem, šta se njom predstavlja, i
kada se koristi, u kojim prilikama. Na kraju možete smisliti i
moto koji ide uz vaš amblem. Kad grupe smisle obrazloženje
amblema, predstavljaju ostalima do čega su došli. Reči-amblemi:
sveća, pero, šolja, udica, cvet, knjiga, čarapa... SO, SR

83. TO MI MNOGO ZNAČI Za ovu igru potrebno je da svaki

učenik donese neku sitnicu, predmet koji mu mnogo znači, za koji
je emotivno vezan (na primer, fotografiju, kartu za bioskop,
razglednicu, itd). U grupama od po četvoro, ispričaćete jedni
drugima istoriju svog dragog predmeta, a onda ćete na osnovu
pojedinačnih priča napraviti jednu zajedničku za celu svoju grupu,
koja će sadržati sve pomenute elemente, tako da će ta zajednička
priča sadržati sve prethodne, ali biti i sasvim nova. Za to imate 20
minuta. Kad završite, svaka grupa će ostalima predstaviti svoju
priču. Priče se mogu predstavljati pantomimom, dramatizovati,
likovno uobličiti, ili samo prepričati, zavisno od atmosfere i želja
učesnika. so, SR

84. STVARI NISU ONO ŠTO IZGLEDA UA JESU Voditelj

podeli grupu na grupice od po 6-7 članova i kaže: Vaš zadatak će
biti da smislite tri stvari za koje ova obična, školska stolica može
poslužiti, osim za sedenje. Za to imate 10 minuta, a onda će svaka
grupa izneti svoje predloge. Neka bar jedan od tri predloga bude
vrlo neobičan, nešto što će nas sve iznenaditi. MO, SO
85. PRIČAM TI PRIČU Sada ćemo svi zajedno pokušati da
napravimo jednu priču. Neko će započeti priču, reći će jednu reč i
tu istu reč zapisati na papiru koji ću vam dati. Potom će papir dati
drugu do sebe. On će ponoviti prethodnu reč i dodati novu koju će
i zapisati, i tako redom. Znači, svako će ponoviti sve što su rekli i
pre njega i smisliti nastavak, tj. još jednu reč. To na kraju treba da
bude naša zajednička priča. Pri tome treba da se trudite da priča
bude što neobičnija. SO, S