Univerzitet u Beogradu

Filozofski fakultet

Odeljenje za  psihologiju 

 
 
 
 
 
 
 
 

POVEZANOST TRI ODNOSA

AFEKTIVNOG VEZIVANJA
Ispitni rad iz Razvojne psihologije II 
 
 
 
 
 

Mentor:                                                      Studenti:

Ksenija Krstić                                                  Ida Despotović 2000-84/PS      

                                                                         Ivana Perić       2003-10/PS 

 
 
 
 
 
 APSTRAKT

Prema teoriji afektivnog vezivanja, u najranijem detinjstvu, između deteta i roditelja se

uspostavljaju specifične afektivne veze. Na osnovu kvaliteta ovih veza, dete formira tzv.
unutrašnji radni model, odnosno sliku sebe i sliku značajnih drugih. Radni model, perzistira kroz
čitav životni vek osobe,oblikujući delimično i kvalitet odraslih veza.U ovom radu ciljna grupa
jesu adolescenti, jer su istraživanja vezivanja adolescenata i odraslih relativno novog datuma, i
značajno je ispitati šta se dešava na emocionalnom planu kod ove uzrasne grupe. U
adolescenciji, odvija se značajan transfer –od roditelja kao dominantne figure vezivanja, to
postaju vršnjaci. Vršnjaci preduzimaju značajne funkcije samoogledanja i samopotvrđivanja,
interakcije sa nima postaju učestalije, pa se mogu očekivati promene u kvalitetu rano stvorenih
reprezentacija sebe i drugih. Takođe, razvoj mišljenja, doprinosi uravnotežavanju unutrašnjih
radnih modela u jednu integrisanu šemu . U kontekstu teorije afektivnog vezivanja ,zanimalo nas
je kakva je distribucija modaliteta vezivanja kod adolescenata kao i da li postoji statistički
značajna povezanost između rano stvorenih afektivnih veza roditelja i dece i kasnijih
prijateljskih veza.
Istraživanje je obuhvatilo 820 adolescenata oba pola podeljenih u dve uzrasne grupe rana (13-
14godina) i kasna adolescencija (17-18godina):. U svrhu prikupljanja podataka korišćen je
posebno konstruisan upitnik za ispitivanje obrazaca AV - Inventar iskustava u bliskim vezama
(Brennan, Clark & Shaver, 1998), parelelne verzije za majku, oca i prijatelje (modifikacija Ž.
Kamenov i M.Jelić, 2003.)Rezultati su pokazali statistički značajnu povezanost između stilova
vezivanja prema majci,ocu i prijatelju i da je ta povezanost više izražena na uzorku starijih
adolescenata. Takođe,distribucija stilova vezivanja prati opšti trend dobijen u drugim
studijama , sa malim odstupanjima.

Ključne reči: afektivno vezivanje, obrasci afektivnog vezivanja,

, unutrašnji radni model.
   TEORETSKI UVOD

Afektivna vezanost predstavlja dimenziju afektivnog života pojedinca, koja se po svojim

karakteristikama razlikuje od drugih emocionalnih veza" (Ainsworth, M. 1991). 

    Osvrti na detinjstvo, uvek nas iznova uveravaju da se baš u tom periodu zbilo nešto što nas
je odredilo, nešto što može postati naš kapital ili kamen spoticanja kroz čitav dalji razvoj. Većina
aktuelnih psiholoških teorija, uvažavajući značaj detinjstva za uobličavanje ličnosti, nastoji da
sagleda mehanizme koji ovaj uticaj održavaju kroz čitav životni vek. I upravo jedna od takvih
teorija biće oslonac u našem radu. Reč je o teoriji afektivnog vezivanja (TAV).

 Zašto baš teorija afektivnog vezivanja? Prvenstveno, jer odrastanje stavlja u prirodni

kontekst, kontekst odnosa sa osobom koja neguje dete i koja predstavlja prvi značajan objekat, a
što je najčešće majka. Ova teorija približava nas idejama socijalnog konstrukcionizma koji u prvi
plan ističe ljudsku relacionalnost, a socijalne odnose posmatra kao prirodni habitus u kome
jedino i možemo se izgraditi i postojati kao osobe. Iako zanemarena u ranim psihoanalitičkim
poimanjima ljudske prirode, relacionalnost je, danas, fundamentalni, konstruktivni element našeg
kompleksnog psihološkog bića.

  Drugi razlozi zbog koga smo se opredelili za TAV-a  jesu: sržna ideja o primarnosti potrebe
za bliskošću sa drugom osobom; ideja  da rano stvoreni afektivni odnos između deteta i staratelja
(najčešće majke) posredstvom mehanizma unutrašnjeg radnog modela, postaje trajni kapital
ličnosti i prenosi se kroz odrastanje sa figure majke, na partnera, prijatelje, na decu; kao i što ova
teorija  obezbeđuje metodološki okvir za proveravanje navedenih pretpostavki.  

Teorija afektivnog vezivanja

  Ova teorija ukazuje na važnost emocionalnog razvoja, koji je u izvesnoj meri zanemaren u 
razvojnoj literaturi koja primat daje kognitivnom razvoju. Rodonačelnik teorije afektivnog
vezivanja (TAV) jeste engleski psihijatar i psihoanalitičar Džon Bolbi.

    Inspirisan  etološkim ogledima sa životinja,  kao i sopstvenim posmatranjem dece, Bolbi, 
sredinom XX veka ,  konceptualizuje radikalno novu  i uticajnu teoriju o primarnosti afektivne
vezanosti.  Dok je za frojdovsku teoriju afektivno vezivanje sekundarni fenomen i definiše se
kao anaklitičko (zavisno od nagona za oralno zadovoljenje) , Bolbi afektivno vezivanje određuje
kao primarno. Od prepoznavanja i preferencije za majku , odojče dalje s njom gradi odnos koji
podrazumeva širok opseg aktivnosti i emocija, od kojih su mnoga nezavisna od hranjenja i
samog fizičkog zbrinjavanja. Za Bolbija je društvenost autonomna, a ne epifenomen fizičkih
potreba. Potkrepljenje za  svoje ideje nalazi u   konceptima etologa da sve reakcije
novorođenčeta ne treba primiti isključivo kao izraze potrebe za hranom, ili izraz seksualnih
potreba; ove reakcije su pre svega izraz težnje koja u sebi sadrži i klicu nečeg drugačijeg od
prostog zadovoljenja nabrojanih potreba –to je težnja  da se razvoj psihičkog života odvija kroz
komunikaciju sa socijalnom sredinom (Zazo,1974)

   Bolbi naglašava da je vezanost poseban sistem ponašanja sa posebnom funkcijom odvojen

od seksualnosti i da ova dva sistema treba konceptualno razlikovati, a tek onda ispitati njihove
različite veze i preplitanja. Naime, ova dva sistema nemaju isto poreklo, niti isti razvoj, pa ni isti
značaj. Iz svojih istraživanja zaključio je da su društvena stimulacija, toplina i afektivna razmena
ključne za emotivni i socijalni razvoj i to od početka života. Tako je, Bolbi 50-ih godina napustio
psihoanalitičko gledište koje je odnos odojčeta sa majkom videlo isključivo  u terminima oralnog
investiranja u nju. Naučna javnost je ovo okarektirisala kao odbacivanje osnovnih postavki
psihoanalize. Ali, Lebovisi daje drugačije tumačenje. Prema ovom psihoanalitičaru primarna
afektivna vezanost predstavlja bazičnu datost koja ne isključuje i koja nije u suprotnosti sa
frojdovskom metapsihologijom koja podrazumeva i oscilacije dinamike nagona i libidalne
energije. Afektivna vezanost jeste fundamentalna činjenica odnosa između majke i deteta koja je
regulisana naslednim programom, a specifičnosti u ovoj vezanosti posledica su različitih uslova
razvoja ( Lebovisi, 1974)

  Teoriju afektivnog vezivanja, zapravo, treba prihvatiti kao spoj između psihologije i
psihoanalize, iako većina kritičara pogrešno tumači Bolbijev rad kao napuštanje psihoanalitičke
doktrine. Bolbijeva  teorija vezivanja poput klasične psihoanalize ima biološki fokus. Međutim,
iako Bolbi pripisuje vezivanju biološku funkciju on ponašanja vezivanja vidi kao bihejvioralni
sistem (termin je preuzeo iz etologije), koji uključuje autonomnu motivaciju tj. ne može se
redukovati na drugi nagon. To objašnjava zašto hranjenje ne može biti izvor vezivanja i zašto
dolazi do vezivanja dece čak i za roditelje zlostavljače. Upravo  ovo odbacivanje shvatanja o
poreklu afektivnog vezivanja kao oslonjenom na hranjenje, predstavlja mesto razmimoilaženja
Bolbija i psihoanalitičkog kruga kojem je (do tada) pripadao.  (Fonagy & Target,2003)

Početak Bolbijevog rada na ovoj teoriji vezan je za njegovu psihijatrijsku praksu. On je kao
dvadesetojednogodišnjak radio u popravnom domu za dečake, što ga je motivisalo da se
zainteresuje za njihove rane odnose i iskustvo. Ono što je značajno uticalo na Bolbija u tom
periodu jeste i njegov klinički rad sa dvojicom dečaka čiji je odnos sa majkom bio ozbiljno
oštećen. Inspirisan time započinje retrospektivnu studiju u kojoj analizira rana iskustva 44
maloletna delikventa, pri čemu nalazi da ključni uzrok mentalnih poremećaja leži u oštećenom
ranom odnosu majke i deteta. Kako sam navodi na osnovu ličnog posmatranja čitavog niza
slučajeva jasno se može sagledati veza između patološkog razvoja ličnosti i poremećaja odnosa
majke i deteta u najranijem periodu.  Krajem 40-ih god. XX veka , Bolbi proširuje interes za
odnos majka-dete, odnosno započinje istraživanja posledica hospitalizacije tj. separacije,
prilikom boravku dece u bolničkim ustanovama. Uočava da se sa dužinom boravka u bolnici tj.
sa prolongiranim odsustvom majčinske brige javljaju isti simptomi kao kod dece iz studije sa
dečacima maloletnim delikventima.(Fonagy & Target,2003).
 Tragajući za objašnjenjem rezultata svojih nalaza, u shvatanjima, koja su bila aktuelna u prvoj
polovini XX veka,  Bolbi ne pronalazi odgovarajuće interpretacije za mehanizme kojima
deprivacija dovodi do tako dramatičnim posledica koje je on uočio u svojim studijama. Takođe,
nije bio zadovoljan ni dotadašnjim teorijama o poreklu afektivne vezanosti. Psihoanalitička, kao i
teorije učenja tumače emocionalno vezanost  kao sekundarnu, oslonjenu na primarne potrebe, pre
svega , glad. A Bolbi u imaginarnoj Zazoovoj raspravi poručuje da ako hoćemo da shvatimo
razvoj deteta moramo da proučimo na koji način se postupalo sa njim kroz čitavo njegovo
detinjstvo , a ne samo da da posmatramo njegov odnos prema hranjenju u najranijem periodu
(Zazo, 1974).

Razmena iskustva Bolbija sa dečijim psihijatrima iz čitave Evrope (susreti u okviru Svetske
zdravstvene organizacije) potvrdila je njegovo sveopšte zapažanje da su mnogi psihijatrijski
poremećaji posledica nedovoljnosti ili poremećenosti majčine brige.  Ali ono što je nedostajalo
jeste teorija koja bi mogla da adekvatno objasni ono što je konstatovano kliničkim
posmatranjima i iskustvom.    U ovom vremenskom periodu Bolbi otkriva etološke nalaze (1950
i 1951 značajna dela Lorenca i Timbergena bivaju objavljena na engleskom ) koja nas uveravaju
da u životinjskom svetu mladi različitih vrsta mogu se vezati za odrasle koji ih ne hrane. Pažljivo
izučavajući fenomen utiskivanja koji je predmet brojnih istraživanja etologa, Bolbi uviđa da se
nešto slično javlja kod ljudske vrste i to naziva attechment – vezivanje. U svojim ranim/početnim
shvatanjima afektivnog vezivanja Bolbi ovaj fenomen definiše na sledeći način: Afektivna
vezanost je instinktivni vid ponašanja sa autonomnom motivacijom i osnovnom biološkom
funkcijom - zaštitom od neprijatelja. Afektivna vezanost ispoljava se kao ponašanje koje ima za
cilj traženje i održavanje fizičke blizine osobe za koju se dete vezuje. Pod uticajem etološke
struje Bolbi, smatra da su funkcija i osnovni oblici ispoljavanja tog ponašanja srodni kod čoveka
i mnogih životinjskih vrsta. Dete se najčešće vezuje za biološku majku  i obično postoji jedna
osoba za koju se dete vezuje. (Zazo, 1974)

  U objašnjenju bihejvioralnog sistema vezivanja opredelio se za teoriju sistema koja je bila
aktuelna sredinom XX veka. Po analogiji sa ovom teorijom, Bolbi govori o činiocima koji
okončavaju i aktiviraju sistem koji posreduje u vezivanju. Ti činioci su organizmički i sredinski.
Oni koji aktiviraju sistem a organizmički su: bol, hladnoća, glad, umor, bolest. Sredinski :
odsustvo majke, njeno odbijanje detetovih nastojanja da se majci približi, odbijanje u
nastojanjima da se veže za vršnjake ili nekog drugog. Ono što okončava ponašanja koja služe
uspostavljanju i održavanju blizine: to je upravo uspostavljena blizina. Kada se dete vrati u
blizinu majke ili u telesni dodir s njom, ono više ne pokazuje ponašanje koje sačinjavaju sistem
vezanosti.

    Ali,  poimanje sistema afektivne vezanosti kao biološkog sa osnovnom funkcijom zaštite od
neprijatelja, kroz traženje i održavanje blizine sa odraslima, kako navodi Ivić, bilo je malo
održivo.  Čak i prva istraživanja u ovoj oblasti su pokazala da se dete ne vezuje za osobe koje mu
pružaju zaštitu kada se pojavi opasnost nego za osobe koje pokazuju najveću osetljivost za
signale  koje dete emituje i koje adekvatno i pravovremeno reaguju na te signale. ( Ivić, 1978). I
sam Bolbi će u kasnijim radovima primat davati kvalitetu odgovora majke na detetovu potrebu
za njom. Kasnija objašnjenja teoretičara afektivnog vezivanja naglasak su stavila na autonomnu
komunikativnu funkciju afektivne vezanosti definišući je kao stabilnu sposobnost traženja
kontakta sa određenom osobom.  Značajno je da je  Bolbi bio među prvima koji su prepoznali da
dete dolazi na svet predisponirano za učestvovanje u socijalnoj interakciji, za traženje kontakta
sa drugima, kao i da je posebno osetljivo na socijalne draži i da je opremljeno reakcijama koje
privlače druge i zadržavaju ih u njegovoj blizini. (Mirić&.Dimitrijević,2006)

    Pored upornog insistiranja da je dete biološki opskrbljeno za afektivno vezivanje za

staratelja tj. za iniciranje , uspostavljanje  i održavanje interakcije sa značajnim drugim, Bolbijev
doprinos ogleda se i u isticanju detetove potrebe za sigurnom vezom sa majkom ( i korišćenjem
staratelja kao sigurne baze za eksploraciju ) . Smatrao je da deca koja su lišena ovakve veze
ispoljavaju znake „parcijalne deprivacije“ – ekscesivna potreba za ljubavlju ili za osvetom,
krivicu i depresiju, ili znake „kompletne deprivacije“ – otuđenost, nereagibilnost, zaostajanje u
razvoju koje se kasnije ogleda u superficijalnosti (površnosti), potrebom za pravim osećanjima,
nedostatkom koncentracije. (Fonagy & Target, 2003) Kasnije, Bolbi ove pojmove razvija u
koncept „ reakcija na separaciju“. A što je poznato kao trijas simptoma : protest, očaj,
ravnodušnost . Svaka od ovih faza se integriše  u sledeću : duboka patnja  preko bespomoćnosti
transformiše se u ravnodušnost (Mirić&.Dimitrijević,2006).  Isprva dete pokušava da ponovo
pridobije majku koristeći svoje ograničene resurse, očekujući da će se majka vratiti. Kako nema
odgovora na njegov bunt, dete postaje sve više preokupirano figurom majke, a njegovo
celokupno ponašanje ukazuje na sve veću beznadežnost. I  ukoliko separacija potraje dete
razvija  ravnodušnost, ponašajući se kao da ni kontakt sa majkom , ni sa drugim ljudima nisu
mnogo bitini za njega. Posledično, dete postaje sve više egocentrično i  umesto da svoja
očekivanja i želje  usmeri na druge ljude ono će sve više biti preokupirano materijalnim stvarima
( U ovom konceptu prepoznajemo ono što će Ejnsvortova razviti u konstrukt nesigurne-
izbegavajuće vezanosti ).

  Interesantno, za dalje razumevanje vezivanja, kako ga je definisao Džon Bolbi, jeste

međusobna povezananost tri bihejvioralna sistema : afektivnog, sistema straha i sistema
eksploracije sredine. Sistem afektivnog vezivanja i sistem istraživanja okoline su u međusobnoj
interakciji na taj način što je sigurna afektivna veza zapravo baza sigurnosti, pri čemu
kontinuirana dostupnost figure vezivanja obezbeđuje (omogućuje) aktivnost istraživanja okoline.
Važna potvrda ove  Bolbijeve hipoteze su empirijski nalazi o  smanjenoj istraživačkoj aktivnosti
tj. inhibiciji istraživanja kod dece čiji su roditelji u datom trenutku odsutni. Tako da se kod
sigurne vezanosti mogu očekivati benificije u pogledu kognitivnih  i socijalnih kapaciteta. Sa
druge strane, sistem straha aktivira sistem afektivnog vezivanja tako da se u prisustvu figure 
sigurne vezanosti smanjuje intezitet uznemirenosti i reakcija deteta na draži koje se percipiraju
kao preteće. Tako da, figura vezanosti koja je dostupna detetu predstavlja za dete , istovremeno,
izvor zaštite i  ohrabrenje da se dete okrene ka okolini.Uviđanjem ovakvih recipročnih veza
između ova tri sistema, postaje razumljivo zašto separacija uključuje dve vrste stresora : doživljaj
izloženosti ugrožavajućim stimulusima i doživljaj odsečenosti od izvora zaštite. Stoga, ova tri
sistema regulišu razvojnu adaptaciju i omogućavaju kontinuirani rast  i napredovanje u pogledu
kognitivnih, socijalnih  i emocionalnih kapaciteta. (Fonagy & Target, 2003)
   U drugom tomu svoje triologije, Bolbi ustanovljava set ciljeva sistema afektivnog
vezivanja . naglašavajući kao ključnu roditeljsku raspoloživost i responzivnost (što Bolbi
objedinjuje terminom dostupnost). Objašanjenje vezanosti nije ni iz daleka tako jednostavno
pošto se ne može usresrediti samo na ponašanje deteta. Zato u završnim poglavljima ove knjige
govori o  operacijama bihejvioralnog sistema afektivnog vezivanja . Ovde on iznosi da
dostupnost podrazumeva pouzdana  očekivanja u vezi iskustva  raspoloživosti figure sigurne
vezanosti tokom značajno dugog vremenskog perioda. Upravo iskustva sa osobom sa kojom dete
ostvaruje vezanost vode struktuiranju unutrašnje građe bihejvioralnog sistema afektivnog
vezivanja i koja čine set kognitivnih mehanizama koji Bolbi naziva reprezentacionim modelima
ili ( sledeći Krejka ) Unutrašnji radni modeli (URM) 1 o kojima će biti više reči kasnije.

    I moglo bi se reći da ukoliko Džonu Bolbiju dugujemo novi način mišljenja o prirodi i
poreklu veze koja postoji između majke i deteta, kanadskoj naučnici i profesoru kliničke i
razvojne psihologije  Meri Ejnsvort dugujemo dalji razvoj teorije. Njen doprinos najčešće se
sagledava iz ugla metoda koje je ova naučnica koncipirala za proučavanje afektivne vezanosti
kao i iz činjenice da je Meri Ejnsvort napravila i prvu klasifikaciju individualnih razlika u okvira
vezivanja i izvršila njihovu operacionalizaciju metodom “strane situacije”.

  Počeci izučavanja individualnih razlika u organizaciji ponašanja afektivne vezanosti i

njihovih posledica na dalji razvoj predstavljali su «kopču» za ponovno povezivanje sa kliničkom
psihologijom. S druge strane, klasično eksperimentalno istraživanje Meri Ejnsvort 
metodologijom «nepoznate situacije» omogućilo je kategorizaciju ponašanja afektivne vezanosti
kod odojčadi, i ova kategorizacija je temelj izučavanja vezanosti na svim uzrastima. ( Stefanović
Stanojević, 2006)

  Osnov za kategorizaciju jeste specifična organizacija ponašanja vezanosti odojčeta za majku.

Ona se najbolje iskazuje mogućnošću da dete koristi majku kao bazu sigurnosti za istraživanje,
tj. specifičnim odnosom sistema afektivnog vezivanja i sistema istraživačkog ponašanja (u čemu
prepoznajemo i direktan uticaj bolbijevih shvatanja).Od specifičnih osobina roditellja i kvaliteta
interakcije zavisi da li će se i u kom stepenu dete osećati sigurno u nepoznatoj situaciji i koliko
će se ponašati istraživački.   .

       Na osnovu ispoljenog ponašanja prema majci, strancu, kada je samo  u stranoj situaciji
napravljena je klasifikacija obrazaca vezanosti dece. Izdvojene su tri kategorije : nesigurno-
izbegavajuća vezanost (grupa A) , sigurna vezanost (grupa B); nesigurno-ambivalenta vezanost
(grupa C) Od 106 dece obuhvaćeno istraživanjem Ejnsvortove u grupu A svrstano je 21,70%, u
grupu B 66,04 5, a u grupu c 12,26% . U meta analizi izvedenoj 25 godina kasnije grupa
holandskih autora potvrdila je ove nalaze na uzorku od 1584 odojčadi, koja su ispitana u velikom
broju istraživanja širom sveta. (Mirić&.Dimitrijević,2006)

  Definišuće  odlike ovih modaliteta vezivanja počivaju na različitim reprezentacijama sebe i

značajnih drugih (unutrašnjim radnim modelima) koje dete izgrađuje kroz stalna, ponavljajuća
iskustva sa osobom koja se njime bavi . Kvalitet brige2 koju majka pruža, uslovljava ponašanja
deteta i kasnije se internalizuje u interne mape koje služe detetu za snalaženje u socijalnoj ravni.
Meri Ejnsvort je iscrpno opisala bihejvioralne manifestacije i odlike unutrašnjih reprezentacija
specifičnih za  svaki od ova tri modaliteta afektivnog vezivivanja koja je izdvojila na osnovu
svoje briljantne eksperimentalne procedure. Međutim, kako to nije tema našeg rada mi ih ovde
nećemo detaljnije navoditi. Spomenućemo samo da su nakon radova Ejnsvortove usledile
razrade njene osnovne klasifikacije, jer se zapazilo da se sva deca ne mogu svrstati u njene tri
predložene kategorije. Naime, proučavanja dece čiji su roditelji bili zlostavljani  ili su patili od
manijakalno depresivne psihoze, pokazala su da se ova deca nisu mogla klasifikovati ni u jednu
od ponuđenih kategorija. Kod ove subpopulacije zapaženi su različiti indeksi dezorganizacije i
dezorijentacije, kao što su kretanje ka zidu i naslanjanje na zid kao izraz  uplašenog reagovanja
na stranca, penjanje i padanje pri ulazu roditelja u sobu, ukočenost svih pokreta, stereotipna
ponašanja. (Stefanović Stanojević, 2006) Ovako opisane odlike definisane su kao nova
kategorija "D" statusa vezanosti, ili nesigurno dezorganizovana vezanost . Kod njih se razvijaju
nekonzistentni, konfuzni i  negativni model sebe i drugih, a na osnovu specifičnih iskustava sa
majkom (kao što su psihička bolest ili fizičko zlostavljanje).

  Identifikovanje modaliteta vezivanja, a još više mogućnost njihovog egzaknog ispitivanja

otvorili su put proučavanju ovih modaliteta i na kasnijim razvojnim uzrastima, kao i u odraslom
dobu. Postavlja se pitanje –kakve obrasce možemo da očekujemo na kasnijim uzrastima i sa
kojom pouzdanošću ih možemo predvideti na osnovu ranih iskustava (na kojima su pioniri
teorije afektivnog vezivanja ubedljivo insistirali). Koliko su ovakvi rani modeli podložni
promeni ? I da li se kvalitet vezanosti prema majci dosledno ponavljaju prema svim drugim
figurama vezivanja, ili možemo očekivati i drugačije rezultate? Još uvek nemamo konačan
odgovor na ova pitanja, a njihova aktuelnost i relevantnost inspirisali su i naše istraživanje. 

  Unutrašnji radni modeli ( URM )

   Ipak, bilo je neophodno da se pojavi još jedan teorijski konstrukt, da bi se stvorili neophodni

uslovi za razmatranje afektivnog vezivanja na kasnijim uzrastima. Reč je o unutrašnjim radnim
modelima odnosno reprezentacijama sveta. Ovaj koncept već je spomenut u okviru izlaganja o
operacionalnoj strukturi ponašajnog sistema vezivanja, pri čemu je istaknuto  da Bolbi iz
kognitivne psihologije preuzima ovaj konstrukt ,u cilju objašnjenja kako  odnosi vezanosti
roditelj - dete postaju postepeno svojina samog deteta. Dete internalizuje svoja iskustva sa
figurama vezanosti skladišti ih u dugoročnoj memoriji. Obrasci interakcije su uglavnom nesvesni
i teže da asimiluju nove informacije, a kvalitet interakcije roditelj-dete, ključni je faktor
konceptualizacija ovih internih mapa. (Mirić&.Dimitrijević,2006)

   Bolbi i Ejnsvortova su unutrašnje radne modele definisali kao  kognitivno-afektivne

strukture koje dete formira na osnovu svakodnevnih , ponovljenih iskustava s osobom koja se
njime bavi. Zapravo to su  unutrašnje predstave o sebi i osobi za koju se dete vezuje. Ovi
operativni modeli sebe i značajnih drugih, zasnovani na istoriji zajedničkih odnosa, počinju da se
izgrađuju već u prvim mesecima života. Na osnovu kvaliteta odgovora majke na čitav spektar
njegovih potreba dete gradi predstave : o sebi kao biću manje ili više dostojnom majčine pažnje i
o majci kao osobi koja je prisutna/odsutna kada mu je potrebna (Mirić & Dimitrijević,
2006).Zašto su unutrašnji radni modeli toliko važni ? Prvenstveno jer oslikavaju interakcijske
obrasce između osobe koja se vezuje i osoba za koju se vezuje što vodi formira očekivanja tome
ko su osobe za koje se vezujemo, gde se mogu naći i  kakve odgovore očekujemo. Svakako, od
toga zavisi naš osobni doživljaj kolika je mogućnost da značajni drugi budu dostupni i da
odgovore ukoliko od njih potražimo podršku, i samim time koliko će se jedinka osećati
sigurnom.

  Način na koji će se dete adaptirati na druge, prilagoditi svoje ponašanje ne bi il od značajnih

drugih dobilo ono što mu je neophodno za rast i razvoj,direktno je uslovljen strukturom ovih
radnih modela. Tako će dete biti bolešljivo je ili plačljivo ako su to situacije kada je majka
najdostupnija. Sigurno je i opušteno s majkom koja toplo i adekvatno odgovara na njegove
signale. Ukoliko majka ne odgovara na detetove signale i to se ponavlja,dete će postati
nepoverljivo, povučeno, zatvoreno i oprezno.  Iz prethodnog teksta sledi da su unutrašnji radni
modeli slika onoga što se dešava u socijalnoj ravni kao i da predstavlja instancu odgovornu za
stabilnost jednom uspostavljenih oblika vezanosti Ali, ono što je ključno za razumevanje
vezanosti u adolescenciji i odraslom dobu jeste ideja da su reprezentacije selfa, figura vezanosti i
odnosa vezanosti «odgovorni» za način na koji adolescent funkcioniše u vršnjačkim i 
partnerskim odnosima, a kasnije kao odrasla osoba i kao roditelj.  Sledeći Pijažea, Bolbi očekuje
da dete o socijalnom svetu saznaje analogno kao i o fizičkom tj. na osnovu interakcije sa
značajnim drugima. Kvalitet te interakcije se internalizuje u ove opisane unutrašnje predstave
koje determinišu naše buduće akcije, strategije, ciljeve, potrebe u socio-emocionalnoj sferi.

  Šta se dalje dešava sa ovako formiranim modelima ? Dete ove modele nosi sa sobom kroz
čitav razvoj i oni perzistiraju, otporni su na promene, i utiču na oblikovanje kasnijih odraslih
relacija.3 To , ipak, ne vodi zaključku da su jednom formirani modeli nepromenljivi već da su
stabilni i da na osnovu tih ranih modela možemo predviđati , sa značajnim stepenom
pouzdanosti, kasnije socio-emotivne relacije.   Sa stvaranjem ljubavnih odnosa, emotivni partneri
preuzimaju poziciju primarnih figura vezanosti i dospevaju do vrha hijerarhije. Unutrašnji radni
modeli pored relativne stabilnosti, teže uzajamnom potvrđivanju, regulišu kognitivne i emotivne
procese značajne za buduće afektivno vezivanje. Njihova stabilnost objašnjava dugoročne efekte
ranih iskustava koji se ogledaju u domenu razvoja ličnosti, mentalnog zdravlja, odnosno smetnji,
i u domenu odnosa – roditelja prema detetu, bliskih vršnjačkih i partnerskih odnosa. (Stefanović
Stanojević, 2006).

  Stabilnost  URM-a je od ključnog značaja za razvoj Teorije afektivnog vezivanja. Zaključci

brojnih istraživanja su slični – do promene u obrascu afektivnog vezivanja dolazi kod jednog od
4 subjekta, a što govori o stabilnosti radnih modela.

  URM opstaju i utiču na formiranje odrasle ličnosti. Na ovaj način Bolbi je teoriju odraslog
afektivnog vezivanja zadužio sledećim premisama : 1. Afektivne veze prisutne su u celom
ljudskom veku. 2. Romantični partneri su figure na koje se u odraslom dobu prenosi rani obrazac
afektivne vezanosti. Na ovako razrađenoj koncepciji URM nastaju nove teorijske oblasti : oblast
afektivnog vezivanja odraslih i oblast parnerskog afektivnog vezivanja 

  Afektivno vezivanje kod adolescenata 

  Iako su unutrašnji radni modeli zbog opisanih karakteristika ključni za kasnije modaliteta
vezivanja, ne znači da su oni nepromenjivi , kao ni to da su jedini izvor razumevanja potonjih
modaliteta. Sam Bolbi je govorio o njihovoj promenjivosti kako pod uticajem razvojnih promena
tako i pod uticajem dramatično i kontinuirano izmenjenih iskustava sa osobama koje su označene
kao startelji.4 Mogućnost promenjivosti vrlo je značajna i upravo nove struje ispitivanja ljudskih
odnosa usmeravaju se ka faktorima koji mogu modulirati više ili manje značajno ove rano
izgrađene reprezentacije.

  Izrnena u kvalitetu afektivne vezanosti, prema Ejnsvortovoj, (Stefanović Stanojević, 2006 )

odvija se u 7. godini života, sa preuzimanjem odgovornosti polaska u školu, ali  ozbIljno
značajna promena dešava se tek u adolescentnom periodu, sa razvojem interesovanja i
emocionalnog invenstiranja u suprotni pol. S obzirom da je adolescencija prelazni period u
razvoju individue uopšte, opravdano je očekivati da je ona tranzitivni period i u pogledu
afektivne vezanosti. Razvoj afektivne vezanosti u adolescenciji, na prvi pogled, izgleda kao da se
bazira na potpuno drugačijim procesima u odnosu na ranije uzraste. Kao što je već opisano u
ranijim razvojnim periodima, ponašanje u osnovi afektivne vezanosti teži zadržavanju fizičke i
emotivne bliskosti sa osobom za koju je dete afektivno vezano,dok se , nasuprot , u adolescenciji
uočavaju aktivni, namerni pokušaji da se adolescent udalji od roditelja (dotadašnje primarne
figure vezanosti) u smislu i fizičke i emotivne distance. Veze sa roditeljima adolescenti često
vide kao ograničavajuće i teže osamostaljivanju kako bi manje zavisili od podrške roditelja ili
roditeljskih figura. Razvojna psihologija razume adolescenciju kao period kontinuiranih promena
koje za cilj imaju da oforme jedinku kao samostalno biće, sa definisanim identitetom, i jasnim,
diferenciranim odnosima sa primarnom porodicom, uz istovremeno zadržavanje određenog nivoa
bliskosti sa njima. I iz aspekta teorije afektivnog vezivanja, adolescencija predstavlja tranzitivni
period. Na samom početku adolescentskog perioda, osoba je još uvek čvrsto vezana za svoje
primarne figure afektivnog vezivanja, a na kraju (na prelazu u mlado odraslo doba) i sama može
da postane primarna figura afektivnog vezivanja svom detetu. Teoretičari afektivne vezanosti
kažu da svi razvojni zadaci adolescencije, pa i individuacija, koja naizgled menja ponasanje
afektivne vezanosti na ovom uzrastu, imaju kao cilj da podrže brojne transformacije u sferi
emotivnog, kognitivnog i bihejvioralnog, sa finalnim preobražavanjem  adolescenta od deteta o
kome se brinu, u nekog ko je kompententan da brine o detetu.Osamostaljivanje omogućava
adolescentima da više kritički pristupe proceni roditelja, što za uzvrat može biti ključno u
formiranju kasnijih odnosa.

  Promene odnosa sa roditeljima prate i kvalitativne promene odnosa sa vršnjacima. Odnosi sa

vršnjacima postaju bitniji i razvijeniji. Do kasne adolescencije, dugotrajne veze sa vršnjacima
mogu da postanu istinski oblici afektivne vezanosti (romantični partneri ili veoma bliski
prijatelji). Ovakvoj kvalitativnoj promeni u odnosu sa vršnjacima, doprinose razvojne,
kognitivne i socijalne promene, svojstvene ovom razvojnom periodu. Osamostaljivanje od
primarne porodice oslobađa prostor za formiranje novih afektivnih veza. Za razliku od
hijerarhijske organizacije u vezama sa roditeljima, afektivne veze sa vršnjacima su ravnopravnije
– oba učesnika i traže i daju podršku, mada je u ranim fazama formiranja vršnjačkih odnosa
moguće da postoje neravnopravni odnosi, koji podsećaju na odnose sa roditeljima. 

  Relativno nove studije o  istraživanjima činioca kvaliteta afektivne vezanosti na

adolescentnom uzrastu pružaju podatke koji govore o velikom značaju interakcije sa roditeljima, 
karakteristika roditeljskog ponašanja i kvaliteta porodičnih odnosa. Podaci upućuju da su neki od
činioca razvoja sigurne afektivne veze prema prijateljima, partnerima podržavajući, topli odnosi
sa roditeljima, uz uključen odnos sa adekvatnim nivoom nadzora, kao i visok nivo autonomije u
donošenju odluka i stavovima. Na ovom mestu jasno se uočava doslednost u poimanju ljudske
relacionalnosti koje teorija afektivnog vezivanja nudi, a koja primat eksplicitno daje kvalitetu
ranih interakcija, koje preko operativnih modela (URM) pruža čvrstu bazu svim potonjim
afektivnim odnosima.

   Očigledna njihova poruka je da sigurna afektivna vezanost posle detinjstva tj. poverenje u
dostupnost i podršku osobe za koju smo vezani predstavlja značajan uslov sigurnog
funkcionisanja u toku čitavog životnog veka osobe (Bowlby, 1969). Ali, šta doprinosi ovoj
sigurnoj vezanosti, osim ranih relacija roditelj-dete? Poslednjih godina, istrazivači i teoretičari
afektivnog vezivanja, fokus interesovanja proširili na efekte koje na razvoj sigurnosti afektivne
vezanosti može imati stabilnost celokupnog porodičnog okruženja, pa i uopšte konteksta u kom
dete odrasta, pri čemu se upozorava na negativan efekat koje loši porodični odnosi (učestali
konflikti među roditeljima) i nepovoljni socioekonomski uslovi kao što su siromaštvo, nizak
socio-ekonomski status, pripadanje marginalnim grupama, nasilje u porodici, alkoholizam,
psihička oboljenja članova porodice i sl. imaju na razvoj sigurnog vezivanja. Ova stresna
iskustva najčešće vode pomeranju ka nesigurnim obrascima afektivne vezanosti. Iako su ovo
značajni nalazi i svakako zaslužuju dalju verifikaciju,ona nisu predmet našeg rada, već ih ovde
navodimo kao zgodnu ilustraciju za promenjivost obrazaca vezivanja.

    Relevantniji za našu temu jesu nalazi  da usled značajnih promena u iskustvima sa osobama
za koje je dete vezano, može doći i do promena u obrascima vezanosti, kao i da ostvarivanje
novih, brojnih veza u adolescenciji takođe može voditi rekonstruisanju unutrašnjih reprezentacija
na kojima počivaju modaliteti vezivanja. Tako na primer, pozitivni odnosi sa vršnjacima koji
vode osećaju prihvatanja i pripadnosti mogu pomeriti do tada nesigurne obrasce ka sigurnom
vezivanju i afirmativnijem doživljaju sebe. U odnosu na period srednjeg i ranog detinjstva,
adolescenti imaju mogućnost da pronađu veći broj "sigurnih baza" u trenucima uznemirenosti, tj.
da uspostave afektivnu vezanost za veći broj osoba: prijatelje, nastavnike, partnere i sl. U većini
slučajeva, bliski odnosi sa roditeljima ostaju važan oslonac u životu adolescenata, ali sve veći
značaj i uticaj dobijaju i vršnjaci. (Stefanović Stanojević, 2001).

  Zaključak brojnih studija glasi da se iz obrazaca vezanosti sa značajnim osobama, formira

koherentan sistem afektivne vezanosti, na osnovu kog se mogu predviđati ponašanja sa
potomcima i bračnim partnerima (Stefanović Stanojević, 2001). Ove promene dešavaju se
upravo u adolescenciji, a ne ranije iz nekoliko razloga – adolescenti poseduju sposobnost
formalnog mišljenja, sa logičkim i apstraktnim rezonovanjem, što pojedincu omogućava da
poredi veze sa različitim osobama; takođe, adolescenti izrazitije razlikuju sebe od drugih, što im
omogućava da se vide nezavisnim od roditelja ili staratelja, što dalje dovodi do toga da vezanost
za neku osobu postaje pounutrena, umesto centrirana na samu vezu.

   Kako  Meri Mejn ističe različitim kvalitetima vezanosti ne samo da odgovaraju različite
predstave sebe, drugih, odnosa već i različiti metareprezentacioni procesi, ili metakognicija.tj.
sposobnosti da se promišlja o valjajnosti, prirodi i izvoru vlastitih predstava. I dalje, ona navodi
da se mentalni procesi sigurno i nesigurno vezanih mogu razlikovati ne samo po sadržaju već 
prema njihovoj fleksibilnosti same spremnosti za preispitivanje. Kod sigurno afektivno vezane
dece i odraslih imamo intrgraciju informacija vezanih za afektivno vezivanje , kod osoba su
nesigurno afektivno vezane susrećemo se sa nekoherentnošću i nedostatkom informacija (o čemu
zaključujemo na osnovu toga kao oblikuju narativ tokom intervjua). Kada se od njih zatraži da
opišu i ocene svoja iskustva i odnose afektivne vezanosti , one često iznose hrpu kontradiktornih
misli , osećanja i namera koje se samo neodređeno mogu opisati kao model . Teško je precizno
inerpretirati ovaj model, jer mi  o njemu samo indirektno zaključujemo na osnovu proizvoda
reprezentacija odnosno ponašanja u stranoj situaciji/transkripti intervjua.( Dimitrijević &Mirić,
2006)

  Zato kada se govori o obrascima vezivanja kod adolescenata nije dovoljno posmatranje
promena samo na bihejvioralnom nivou. Jednako značajne jesu promene u unutrašnjoj dinamici
sistema vezivanja odnosno u samim reprezentacijama koje rukovode ponašanjima u polju
socijalnih odnosa. Važno pitanje je kako se menja predstava o sebi i pod kojim iskustvima?
Jasno je da i odvajanje od roditelja i  redefinisanje odnosa sa njima uobličava
metareprezentacione procese adolescenata. Ovi procesi mogu biti kongruentni modelima sebe  i
drugih izgrađenih u detinjstvu ali isto tako mogu biti i drugačiji, pa čak i suprotni u zavisnosti od
kvaliteta sveokupnih odnosa koje ostvaruje adolescent. S obzirom da, u ovom period, vršnjačka
grupa dobija  prioritet u odnosu na primarnu porodičnu, i da adolescent ostvaruje brojne
emotivne veze sa vršnjacima opravdano je očekivati promene u unutrašnjim radnim modelima, i
šire promene u self konceptu koji je direktni produkt socijalnih interakcija.

   Za sada, istraživanja ukazuju da , sa uzrastom, te promene idu u smeru objedinjavanja

iskustava tj.veće saglasnosti unutrašnjih reprezentacija sebe i značajnih drugih. Na osnovu tih
studija pretpostavka od koje polazimo u jednom delu našeg istraživanja jeste da će se na kasnijim
uzrastima ispoljiti veća pravilnost u obrascima afektivnog vezivanja prema značajnim drugima
(majci, ocu, prijatelju) odnosno da će ti obrasci biti međusobno više podudarni nego na ranijim
uzrastima. Ali, pre toga treba ustanoviti koji su to modaliteti vezivanja karakteristični za
adolescente u našoj zemlji i kakva je njihova distribucija.

  I da zaključimo : veze sa roditeljima i individualne razlike adolescenata mogu se

prokomentarisati i u terminima Bolbija - emocionalnom dinamikom i ranog afektivnog i
partnerskog odnosa upravlja isti bihevioralni sistem, pa i kod adolescenata možemo očekivati
iste razlike u modalitetima vezivanja kao i kod dece u zavisnosti od kvaliteta i nivoa recipročne
intereakcije sa značajnim drugima. Ipak, za naše istraživanje važnija su zapažanja Kim
Bartolomju. Ona ustanovljava da  tinejdžeri sa sigurnim obrascem vezanosti u neslaganjima sa
roditeljima teže da zadrže nivo autonomije, ali ne na štetu svog odnosa sa roditeljima,
fokusirajući se na problem. Sa druge strane, bojažljivi adolescenti pre će izbegavati problem,
nego pristupiti njegovom rešavanju, ispoljavajući disfunkcionalni bes. Izbegavajući adolescenti
pokazuju najmanje autonomije, povlačeći se iz rasprave sa roditeljem. Adolescent sa
preokupiranim obrascem vezanosti najčešće karakteriše preterano i nefunkcionalno angažovanje
u raspravama sa roditeljima, što dovodi do narušavanja njegove autonomije. (Stefanović
Stanojević, 2001).

  Istraživanja vezanosti kod adolescenata i odraslih 

  Iz savremene perspektive,čini se, da je oblast  afektivnog vezivanja adolescenata i  odraslih

bila zapostavljena, donekle zbog opšteg prihvatanja ideje o stabilnosti obrazaca izgrađenih  u
detinjstvu, ali pretežno, zbog nepostojanja mernih instrumenata. Ali, 80-ih godina počinje
intezivno izučavanje afektivnog vezivanja adolescenata i odraslih osoba, zahvaljujući 
konstruisanju instrumenta, tačnije,  intervjua za procenu odraslog afektivnog vezivanja (Adult
Attachment Interview, AAI) tj. za procenjivanje ranih afektivnih veza, kod odraslih osoba. Na
osnovu ovog intervjua nastaje i klasifikacija individualnih razlika u afektivnoj vezanosti odraslih.
Instrument za procenjivanje ranih obrazaca kod odraslih osoba, omogućio je upoređivanje ranih i
kasnijih afektivnih obrazaca, bez primenjivanja dugotrajne i vrlo često neizvesne, longitudinalne
strategije. (Stefanović Stanojević, 2002)

   Prvo takvo istraživanje su uradili Meri Ejnsvort, Meri Mejn, Nensi Kaplan, Džudi Kesidi s
ciljem da uporede obrasce vezanosti dece sa obrascima vezanosti njihovih roditelja. Međutim,
još uvek se ostajalo u relativno uskim okvirima koje je teorija afektivnog vezivanja postavila.
Naime, i dalje kao osnovna tema istraživanja ostaje veza majka –dete.

  A to naglašavanje afektivne veze sa majkom je jedna od glavnih zamerki klasičnoj teoriji
afektivne vezanosti. U savremnoj literaturi ističe se postojanje i značaj istovremenih višestrukih
afektivnih veza sa značajnim drugim osobama (otac, braća i sestre, baka i deda, bebisiterka,
vaspitaci, očuh/maćeha).Upravo ćemo se i usmeriti u našem radu na obrasce vezanosti ne samo
prema majci, već i prema ocu i prijatelju.

  Cilj našeg istraživanja je da damo doprinos ispitivanju vezanosti prema različitim značajnim
osobama, pošto je ovo relativno novo polje istraživačkog interesovanja. Zato je zanimljivo videti
koja su ponašanja i strategije svojstvene adolescentima na našim prostorima, koji su to ciljevi
kojima teže u bliskim odnosima, odnosno preciznije rečeno da li se vezuju sigurno, izbegavajuće,
preokupirano, bojažljivo i u kom procentu.
   Liniju istraživanja kod odraslih i adolescenata pokrenuli su Hazan i Šejver (Hazan &Shaver,
1987) baveći se izučavanjem usamljenosti kod ovih uzrasnih grupa. Ovaj pristup počiva na
analogiji između obrazaca partnerskih odnosa i tri osnovna obrasca afektivnog vezivanja kod
odojčadi, te bukvalno tretira odnose afektivne vezanosti u detinjstvu kao prototipove kasnijih
odnosa. Obrasce ili tipove odnosa u partnerskim vezama autori nazivaju stilovima afektivne
vezanosti.. Metodologiju ovog pristupa karakteriše korišćenje jednostavnih mera zasnovanih na
samoizveštaju, korišćenje relativno velikih uzoraka (pre svega iz normalne populacije) i
fokusiranje na partnerske, bračne i prijateljske odnose kod adolescenata i odraslih osoba
(Bartholomew& Shaver,1998).

  Za usavršavanje učenja o stilovima vezanosti kod odraslih i adolescenata veoma je zaslužna
Kim Bartolomju (Stefanović- Stanojević, 2006). Ona je trokategorijalni pristup dopunila
uvođenjem četvrte kategorije. Zatim je faktorskom analizom identifikovala dve dimenzije, koje
su u osnovi ovih kategorija tj. koje razlikuju stilove afektivnog vezivanja u intimnim odnosima –
izbegavanje i anksioznost. Njen model  je značajan jer jer u našoj sredini upravo on najviše
korišćenen. (a biće korišćen i u našem radu). Dimenzija izbegavanja ima dva polariteta i to :
„sigurno“  i „izbegavajuće“. Ova dimenzija je reprezentacija unutrašnjeg radnog modela drugih.
Polaritet “sigurno” ukazuje na prihvatanje bliskosti sa drugima i operacionalizovan je na primer
preko tvrdnje  „Meni je relativno lako da se zbližim sa drugima“. Polaritet „izbegavajuće”
ukazuje na odbacivanje bliskosti i operacionalizovan je preko na pr. tvrdnje „ Unervozim se kad
mi se neko suviše približi“Dimenzija aksioznosti je reprezentacija unutrašnjeg radnog modela
sebe. Bavi se centralnom temom ambivalentnog ponašanja kao što su brige zbog ljubavi, brige
zbog mogućeg ostavljanja i potreba za prevelikom bliskošću („često se brinem da me moj parner
u stvari ne voli“). Polariteti ove dimenzije su “niska aksioznost”  i “visoka aksioznost”. (Mirić &
Dimitrijević, 2006)  

  Model Kim Bartolomju izveden iz Bolbijevih teoretskih pretpostavki  - da postoje 2 tipa

unutrašnjih radnih modela –model sebe i model drugog, i da svaki od tih modela može da se
predstavi kao dihotoman : pozitivan/negativan. Ova autorka  polazi od pretpostavke da je za
ponašanje u adolescentskom vezivanju važno i kako neko opaža sebe i kako opaža drugog,
odnosno kakva su mu očekivanja od partnera u interakciji. Po Kim Bartolomju postoje četiri stila
vezivanja koji se različito manifestuju u svim vrstama odnosa, pa i u vezivanju adolescenata: 
sigurni, preokupirani, bojažljivi i odbacujući. U osnovi ovih stilova stoje dve dimenzije:
anksioznost i izbegavanje, koje ona tumači kao ishod negativnog modela sebe (anksioznost) i
negativnog modela drugih (izbegavanje).

  Bartolomeu je konstruisala i «Upitnik za ispitivanje odnosa»  (RQ –  Relationship

Questionnaire) koji ispituje stilove vezanosti u odnosima uopšte i u kome na osnovu 36  „self-
report 3 ajtema dobijamo skor ispitanika na dimenzijama izbegavanja i aksioznosti, a preko
odnosa skorova na ovim dimenzija svrstavamo ispitanike u jednu od 4 kategorije parnerskog
vezivanja : izbegavajući / preokupirani/ bojažljivi/ sigurni obrazac partnerske vezanosti :
   Odbacujući : niska aksioznost (pozitivan model sebe) i visoko odbijanje (negativan model
drugih). Ovaj pozitivan model sebe i negativan model drugih čine da sebe percipiraju toliko
superiornim da ih to onemogućava da imaju kvalitetne odnose . Ovakva kombinacija dimenzija
znači postojanje distanciranosti i nepoverenja u značajnog drugog  i odbijanje emocionalne
razmene sa njim, omalovažavanje tj. nezaineteresovanost za emocionalne sadržaje koje drugi 
nudi, a zaineresovanost za materijlne pogodnsti koje on pruža. U parnerskom vezivanju za osobe
sa ovim stilom idealna veza jeste  bez obaveza, otvorena, sa slobodom za oboje. Sigurni obrazac
– niska aksioznost, nisko izbegavanje. Zbog pozitivne slike o sebi i o drugom , mogu da grade
otvorene, autentične odnose. Oni  u vezu ulaze sa otvorenošću i poverenjem u osobu za koju se
vezuju.

  Okupirani obrazac – Visoka aksioznost i nisko izbegavanje ukazuju na pozitivan model

drugog i negativan model sebe. Ove osobe zato polaze od pozicije sopstvene manje vrednosti. U
parnerskim odnosima, vezu vide kao mogućnost kompenzacije , kao mogućnost da budu
prihvaćeni, voljeni od novih figura kad već nisu od starih. Ali, nove figure moraju nadoknaditi
nenadoknadivo i zato se od njih očekuje bezuslovno pripadanje, najveća ljubav na svetu, zato se
oni kontrolišu, kinje pitanjima tipa : Da li me voliš ?, Koliko me voliš?, Da li me stvarno voliš ?
Plašljivi obrazac  vezanosti odlikuje visoka aksioznost i visoko izbegavanje tj. negativan model
sebe i drugih. Osobe ovog tipa blokirane su u pokušajima da se vežu za drugu osobu . Ipak,  teže
da se vežu za drugog kako bi zamaskirale negativnu percepciju sebe. Međutim, negativna slika
drugih ne omogućava im da zaista ostvare bliskost i autentično vezivanje jer su stalno blokirani
strahom od odbačenosti.  Posledično njihovi odnosi su haotični, bez doživljaje prave povezanosti
i prožeti konfliktom – pružiti poverenje ili ostati nepovređen.(Mirić &Dimitrijević, 2006)

  Pored kategorijalnog, za ispitivanje individualnih razlika u vezivanju koristi se i 

dimenzionalni pristup. Prednost ovog pristupa je veća preciznost u merenju, kao i prevazilaženje
činjenice da niko ne pripada u potpunosti samo jednom stilu vezivanja, a osobe koje spadaju u
isti stil mogu međusobno veoma da se razlikuju.

  Ponašanje određene osobe u odnosima mnogo se preciznije opisuje ako za osobu utvrdimo
skor na dimenzijama anksioznosti i izbegavanju i na osnovu rezultata odredimo njeno mesto u
dvodimenzionalnom prostoru. Fini (Feeney, 2002) definiše ove dve dimenzije na sledeći način:
dimenzija aksioznosti se odnosi na izraženost potrebe za bliskošću, prihvatanjem, podrškom,
sigurnošću i uveravanjem u ljubav; dimenzija izbegavanja ispituje izraženost osećanja 
neprijatnosti u bliskim odnosima, prilikom otvaranja, izražavanja emocija i zavisnosti. Za
ispitivanje ove dve dimenzije vezivanja u našoj sredini je najviše korišćena «Skala za ispitivanje
iskustava u bliskim partnerskim odnosima» ( ECR - Experiences in Close Relationships Scale;
Brennan, Clark& Shaver, 1998).

   I u našem istraživanju utvrđenu su skorovi na dimenzijama izbegavanja i aksioznosti na dva

uzrasta adolescenata, kao indikatori njihovog stila vezanosti .Takođe je utvrđena pripadnost za
svakog ispitanika kategorijama afektivne vezanosti majku, oca i prijatelja za  po modelu Kim
Bartolomju. Njen model smatramo korisnom osnovom kako zbog poređenja sa rezultatima
prethodnih istraživanja, tako i zbog preglednosti i mogućnosti utvrđivanja kako se obrasci
vezanosti prema jednoj osobi raspoređuju u okviru obrazaca vezanosti prema drugoj značajnoj
osobi.

  Kako istraživanja pokazuju, kada je u pitanju distribucija pojedinih stilova vezivanja u

odnosima, najzastupljeniji je siguran stil  (Bartholomew & Horowitz, 1991;Brennan & Shaver,
1998; Hazan & Shaver, 1987;). Kod adolescenata i odraslih polazeći od četvorokategorijalnog
modela i koristeći instrument ECR skalu ( Brennan,Clark & Shaver, 1998 ) u istraživanjima u
SAD-u (Brennan & Shaver, 1998) i u Srbiji ( Stefanović-Stanojević, 2002; Travica, 2004;
Žuvela, 2002) dobijeno je od 28.6% do 53% sigurnih. Kod adolescenata i odraslih polazeći od
četvorokategorijalnog modela i koristeći instrument UPIPAV (Hanak, 2004) dobijeno je 26%
sigurnih. Rezultat u velikoj meri zavisi od korišćenog instrumenta i teorijskog modela. To
najbolje pokazuje istraživanje Brenana i saradnika (Brennan et al., 1998). Oni su na istom uzorku
dobili znatno manji procenat sigurnih kad su koristili ECR - 30.4%, nego RQ – 44%
(Brennan,Clark & Shaver, 1998). I kod nas je u istraživanju (Hanak, 2004) na istom uzorku
dobijen manji procenat sigurnih instrumentom UPIPAV - 26%, nego instrumentom RQ - 44%.

              

Predmet istraživanja:

      Kao što je već rečeno, istraživanja afektivne vezanosti uglavnom  su se fokusirala na

ulogu ranih iskustava koje dete ostvaruje sa majkom, kao i na uticaj ove rane veze na odnose
koje osoba ostvaruje tokom kasnijeg života. Ne samo da je oblast adolescentskog vezivanja bila
zanemarena, već se nisu ni ispitivali koje to obrasce dete ispoljava u odnosu na druge značajne
osobe kao što su otac, prijatelji, nastavnici. Ipak, poslednjih godina sve veći broj istraživanja
koja potvrđuju značajnost ovih afektivnih veza .Takođe, empirijski se proverava njihovu
međusobnu podudarnost . Međutim , dosadašnji podaci nisu jednoznačni po pitanju međusobne
kongruentnosti obrazaca vezanosti, kao ni po pitanjima da li je značaj obrazaca vezanosti za oca,
prijatelja, nastavnika nezavistan od obrazca vezanosti za majku, da li je njihov uticaj direktan.

Naše istraživanje usmereno je na oblast adolescentskog vezivanja kako zbog aktuelnosti

teme, tako i zbog njene značajnosti za razumevanje emocionalnog, socijalnog i kognitivnog
razvoja ove uzrasne grupe. Predmet istraživanja je utvrđivanje koji se obrasci afektivne vezanosti
javlajju kod adolescenata u odnosu sa majkom, ocem i prijateljima i kakva je njihova
distribucija; zatim ispitivanje  međusobne povezanosti tih obrazaca (preko korelacija dimenzija
izbegavanja i aksioznosti) kao i ispitivanje postojanja i značajnosti razlike u podudarnosti
obrazaca afektivnog vezivanja na dva poduzorka : rana (13-14 godina) i srednja adolescencija
(17-18godina) .

Ciljevi istraživanja :
    1. Utvrdjivanje reprezentacija odnosa, odnosno obrazaca vezanosti adolescenata za tri, za
njih, najznačajnije osobe (majku, oca i prijatelja) kao i kakva je učestalost svakog od  tih
obrazaca u sva tri ispitivana odnosa.

  2. Utvrditi međusobnu podudarnost modaliteta afektivnog vezivanja preko ispitivanja

povezanosti dimenzija afektivne vezanosti (aksioznosti i izbegavanja) odnosno povezanosti
obrazaca vezivanja.

  3. Utvrditi postoje li razlike u podudarnosti obrazaca afektivnog vezivanja na dva ispitivana
uzrasta (rana i srednja adolescencija) i kakva je njihova značajnost. 

 Hipoteze :

1. Očekujemo da će se u našem uzorku potvrditi postojanje četiri obrasca afektivne vezanosti

(odbijajući, sigurni, okupirani i bojažljivi) i da će njihova distribucija biti slična distribucijama u
drugim istraživanjima. Na primer, istraživanje  koje  je sprovela Tatjana Stefanović-Stanojević
(Stefanović-Stanojević, 2002) , sa primarnim ciljem ispitivanja parnerskog vezivanja, na uzorku
od 180 adolescenata  korišćenjem instrumenata AAI i upitnika za procenu parnerske afektivne
vezanosti pokazalo je sledeću distribuciju : siguran obrazac afektivnog vezivanja izražen je kod
58% adolescenata,  okupirani kod 26%,  izbegavajući kod 17.2% dezorganizovani kod 3.9%
ispitivanih adolescenata.

Istraživanja distribucije obrazaca afektivne vezanosti u Evropi i SAD-u, pokazala su sledeći

karakteristični odnos obrazaca: 66% sigurni, 28% izbegavajući i 6% ambivalentni u Zapadnoj
Evropi i 67% sigurni, 21% izbegavajući i 12% ambivalentni u SAD (van Ijzendoorn
&Kroonenberg, 1988; van Ijzendoorm et al., 1992). Budući da se decenijama potrvrđivala.
ovakva distribucija je tretirana kao norma u odnosu na koju se istražuju razlike dobijene u
drugim sredinama.

2.  Očekujemo da postoji povezanost između pojedinih dimenzija za procenu afektivne

vezanosti (dimenzije aksioznosti i izbegavanja) kao i međusobna povezanost/kongruentnost
obrazaca afektivne vezanosti. Rezultati dosadašnjih studija, nisu potpuno saglasni kada je reč o
postojanju i stepenu međusobne podudarnosti obrazaca vezanosti. Na osnovu meta-analize 14
studija (van Ijzendoorn & De Wolff, 1997) utvrđeno je postojanje samo umerene podudarnost
(62%, .= .17) obrazaca vezanosti deteta za majku i za oca u ranom detinjstvu.

3. S obzirom na pretpostavku da tokom adolescentnog perioda dolazi do integracije ranije

nepodudarnih reprezentacija odnosa, ovim ispitivanjem obuhvaćena su dva adolescentna uzrasta 
kako bi se mogle utvrditi eventualne razlike u odnosu između reprezentacija afektivnih veza.
Bazirano na navedenim istraživanjima i pretpostavkama, hipoteza je da će na mlađem uzrastu
reprezentacije (tj.obrasci vezanosti) biti u većoj meri nepodudarne, a na starijem uzrastu u većoj
meri podudarne tj. integrisane. 
   METODOLOŠKI DEO: 

    Istraživanje je sprovedeno tokom novembra i decembra 2008.godine, na terenu ,u

osnovnim i srednjim šlolama na teritoriji Beograda. Podaci korišćeni i obrađivani u ovom
istraživanju prikupljeni su putem pismenog testiranja. U svrhu prikupljanje podataka korišćen je
posebno konstruisan upitnik za ispitivanje obrazaca AV - Inventar iskustava u bliskim vezama
(Brennan, Clark & Shaver, 1998), parelelne verzije za majku, oca i prijatelje (modifikacija Ž.
Kamenov i M.Jelić, 2003). Upitnik je zadavan grupno, dok su ispitanici samostalno odgovarali,
kontrolisani od strane ispitivača.

Opšti karakter istraživanja je neeksperimentalno eksplorativnog tipa , a osnovne dimenzije

koje su merene jesu modaliteti afektivnog vezivanja adolescenata prema majci, ocu i prijatelju,

  Uzorak

Istraživanje je bilo sprovedeno na uzorku od 820 adolescenata završnih razreda beogradskih

osnovnih (VIII razred) i srednjih (IV razred) škola. Ovakav uzorak je odabran iz nekoliko
razloga.Period adolescencije je odabran jer adolescenti imaju razvijen veći broj afektivnih veza
sa za njih značajnim osobama, a imaju i dovoljno kogntivnih sposobnosti da o tim odnosima
promišljaju i govore. Ispitivanjem opisanog modela na dva uzrasta omogućava se praćenje
promena koje se dešavaju u odnosu između ispitivanih fenomena tokom adolescencije, kada
dolazi do promena u odnosima sa roditeljima i vršnjacima i sl. Uzorak je odabran kao prigodan u
kome postoji dovoljno varijabilnosti po različitim socio-ekonomskim i kulturno pedagoškim
aspektima.   

Instrumenti

  Za ispitivanje obrazaca vezanosti adolescenata u ovom istraživanju bio bi korišcen Inventar
iskustava u bliskim vezama (Brennan, Clark & Shaver, 1998), parelelne verzije za majku, oca i
prijatelje (modifikacija Ž. Kamenov i M.Jelic, 2003). Originalni instrument je skraćen i
modifikovan tako da može da meri iskustva u odnosima sa članovima porodice i prijateljima.
Modifikovani upitnik sadrži 18 ajtema, skorovanih sedmostepenom Likertovom skalom. Pošto je
zasnovan na dvodimenzionalnom modelu individualnih razlika u afektivnom vezivanju,  na
osnovu ovog instrumenta za svakog ispitanika dobijaju se dva podatka: a) dva skora na
dimenzijama izbegavanja i anksioznosti i b) kategorija obrasca vezanosti (dobijenih ukrštanjem
ove dve dimenzije). Instrument je odabran jer zadovoljava nekoliko uslova bitnih za ciljeve ovog
istraživanja: pored zadovoljavajućih metrijskih karakteristika, ovaj upitnik ima paralelne verzije
za ispitivanje reprezentacija odnosa sa majkom, ocem, prijateljima, primenjiv je na uzrastu
adolescencije 

  Varijable

  Nezavisne varijable:
   1.Uzrast definisan dvema subaktegorijama : rana (13-14god) i srednja (17-18god)
adolescencija;

  2.figura afektivnog vezivanja : majka,otac,prijatelj 

  Zavisna varijabla:

  Stil afektivnog vezivanja sa modalitetima sigurno, preokupirano, izbegavajuće i plašljivo

vezivanje. Indikatori ove varijable su  skorovi na dimenzijama izbegavanja i aksioznosti 

  Postupak istraživanja

Istraživanje je sprovedeno u školskim učionicama u prisustvu profesora i dva ispitivača.

Ispitivači su zadali precizne instrukcije, a nakon toga ispitanici su počeli sa radom. Ispitivanje je
s vremena na vreme bilo ometano bukom, koju su stvarali sami ispitanici. Pojedini ispitanici su
zahtevali dodatna objašnjenja. Ispitivanje je trajalo 45 minuta do sat vremena. Uslovi, iako ne u
potpunosti optimalni, mogli bi se oceniti kao zadovoljavajući.  

  PRIKAZ I INTERPRETACIJA REZULTATA 

Uzorak je obuhvatao mlade dva uzrasta i to rane i kasne adolescencije, odnosno, osnovce         
(N =430)  i srednjoškolce (N=390) :

    Tabela 1 : Prikaz osnovnih deskriptivnih podataka za varijablu uzrast

Frekvence procenti
Srednjoškolci 390 47,6

Osnovci 430 52,4

ukupno 820 100

 
 

  Za svakog ispitanika na osnovu dva izvora podatka zaključujemo o kvalitetu vezanosti za tri
bliske osobe. Ti izvori su : 

1. dva skora na ispitivanim dimenzijama aksioznosti i izbegavanja I

2. utvrđeni obrazac vezanosti za svaku od tri važne osobe, svaki kategorisan u jednu od četiri
kategorije obrazaca vezanosti : na pr da li ispitanik u odnosu na oca ispoljava sigurnu vezanost,
izbegava vezivanje ili okupiran figurom vezivanja i sl.
  Na osnovu ovih podataka, prikazujemo distribucija stilova vezanosti u odnosu na svaku figure
vezivanja (obuhvaćenu ovim ispitivanjem) i to kako za uzorak u celini , tako i za svaki uzrasnu
subkategoriju uzorka. Ideja je da se i na našim prostorima sagleda raspodela obrazaca vezivanja
kod adolescenata, i proveri hipoteza da će se ispoljiti sva četiri obrasca afektivne vezanosti
(prema modelu Kim Bartolomeu) sa učestalošću sličnoj učestalosti dobijenoj u drugim
istraživanjima. Kako je afektivno vezivanje sa četiri modaliteta (sigurni, preokupirani,
odbacujući,bojažljivi) kategorička varijabla, korišćen je metod frekvencije, a glavni deskriptivni
podaci su frekvence i procenti. 

Distribucija obrazaca afektivnog vezivanja : 

U okviru celokupnog uzorka različiti stilovi vezanosti prema majci, ocu i prijatelju raspoređeni
su na sledeći način :

Tabela  2 :  raspodela obrazaca afektivnog vezivanja prema majci, ocu, prijatelju 

Stil vezanosti za majku Stil vezanosti za oca Stil vezanosti za prijatelja

frekvence procenti frekvence procenti frekvence Procenti
Plašljivi 24 2,9 19 2,3 18 2,2

Odbacujući 155 18,9 227 27,7 53 6,5

Okupirani 43 5,2 41 5,0 86 10,5

Sigurni 595 72,6 510 62,2 663 80,9

Missing value 3 0,4 23 2,8 / /

Ukupno 817 99,6 797 97,8 820 100

 
 

  Dobijeni podaci su  u skladu sa iznetim očekivanjem da će u ispitivanoj populaciji mladih biti
zastupljena sva četiri obrasca afektivne vezanosti (po modelu Kim Bartolomeu). Dakle, među
mladima oba uzrasta ispoljavaju se individualne razlike u stilu vezivanja i to od preokupiranosti
odnosom do aktivnog izbegavanja, sa izrazitom dominacijom sigurnog stila vezivanja.

  Na nivou celokupnog uzorka najzastupljeniji je sigurni stil afektivne vezanosti i to prema sve tri
značajne osobe. Tako se sigurni obrazac javlja u 72,6 % slučajeva prema majci, u 62,2% prema
ocu i čak u 80, 9% prema prijatelju. Pretpostavka ( u skladu sa TAV) je da pozitivna rana
iskustva sa brigujućim roditeljima zaista mogu biti osnova kasnijih pozitivnih odnosa kada
roditelji više ne budu primarne figure vezanosti. Do uzrasta kada vršnjaci postanu dominantni
osoba već ima izgrađene elemente svog stila vezanosti. Naravno, to ne znači da obrasci ostaju
nepromenljivi već da je pouzdano očekivati da ukoliko je osoba sigurno vezana za roditelje  bude
sigurno vezana i za druge važne osobe kao što je prijatelj.

  Najslabije je zastupljen plašljivi obrazac čija se učestalost kreće od 2,9 % u odnosu prema majci
do 2,2 % prema prijatelju. Interesantno je da se odbacujući stil vezivanja javlja u samo 6,5%
slučaja u odnosu na prijatelja dok je zastupljen sa čak 27,7% u odnosu na oca.
  Opšti zaključak velikog broj  istraživanja jeste da se distribucije afektivne vezanosti dece i
odraslih kreću se u rasponu od: 55-60% sigurni, 23-25% izbegavajući, 15-20% ambivalentni.
Pregledom svih istraživanja na nekliničkoj populaciji u period 1977-90.-tih u SAD Van
Ijzendoorn i Schuengel (1999) su dobili: 67% sigurnih, 21% izbegavajućih i 12% ambivalentnih.
Kada pogledamo rezultate dobijene u našem radu možemo konstatovati da i oni potvrđuju da se
kao najzastupljeniji izdvaja sigurni obrazac, zatim odbacujući (izbegavajući) , pa preokupirani
(analogno ambivalentnom). Zanimljiva je , ipak, jedna razlika u poređenju sa rezultatima
navedenih studija, a to je da su adolescenti više preokupirani prijateljskom figurom vezivanja
(10,5%) , nego što je odbacuju (6,5%).  

  Distribucija stilova afektivnog vezivanja prema značajnim osobama može se prikazati i u  
okviru svakod od dva poduzorka : 

Tabela3 :  Prikaz distribucije rezultata za poduzorak osnovci 

Stil vezanosti za majku Stil vezanosti za oca Stil vezanosti za prijatelja

frekvence procenti frekvence Procenti frekvence Procenti
Plašljivi 16 3,7 10 2 12 2,8

Odbacujući 60 13,9 103 24,5 34 7,9

Okupirani 25 5,8 31 7,3 52 12,1

Sigurni 328 76,4 277 56,41 332 77,2

Missing value 1 0,2 9 1,8 / 0

Ukupno 430 100 430 100 430 100

  Kao i na nivou celokupnog uzorka i u okviru ovog poduzorka najzastupljeniji je sigurni obrazac
vezivanja i to u 77,2% u odnosu na prijatelja, u 76,4% u odnosu na majku i u nešto manjem
procentu 56,4% u odnosu na oca. Najčešća figura u odnosu na koju se ispoljava odbacujući stil
jeste otac (24,5), a najmanje se odbacuje prijatelj (7,9%). Plašljivi obrazac je najmanje
zastupljen, i izrazitije se ispoljava u odnosu na majku. Osobe plašljivog stila vezanosti imaju
nisko samopouzdanje i veoma su usresređene na sebe. Kod njih postoji konflikt motiva: imaju
izraženu potrebu za bliskošću, ali izbegavaju vezivanje zbog straha od odbacivanja i
povređivanja. Retko otvoreno komuniciraju i ne pokazuju svoja osećanja.

  Istraživanje sprovedeno na našim prostorima govore da je 47% ispitanog uzorka formiralo sa

majkom odnos koji svedoči o sigurnoj afektivnoj vezi , 31% pripada ambivalentnoj , a 10%
izbegavajućoj afektivnoj vezi. ( Stefanović Stanojević, 2007 ). U odnosu na figuru majku, kao i
oca, naši rezultati potvrđuju opšti trend da se kao najučestalije javlja sigurno vezivanje,ali u
primetno većem procentu (skoro 80% mlađih adolescenata formira sigurni vezu sa majkom i
prijateljem ,dok se njih 56% sigurno vezuje za oca) nego što je to dobijeno u ovoj studiji.
Takođe, rezultati su donekle drugačiji kada je prijatelj figura vezivanja jer se preokupiranost
učestalije javlja nego odbacivanje. Ako se uzme u obzir da su adolescenti u periodu kada su
dominantne figure prijatelji, a ne više roditelji, i ne još uvek partneri u emotivnim vezama,
postaje razumljivo zašto je tako važno ostvariti vezu sa prijateljem, čak i biti zavistan od njega,
bez svoje autonomije u tom ( preokupiranom) odnosu, nego izbegavati bilo kakvu bliskost i 
intimnost. Potvrdu učestalijem javljanju preokupiranog obrasca vezivanja nalazimo i u
istraživanju Tatjane Stefanović- Stanojević gde se čak 26% adolescenata preokupirano vezuje.
Njeni rezultati donekle odstupaju od opšte tendencije da će procenat izbegavajuće vezanih biti
generalno viši nego procenat preokupiranih. Ovo se može razumeti jer je u njenom radu fokus
bio na partnerskom vezivanju, dok je u našem radu ispitivan vezanost i za majku i za oca, koji su
još uvek na mlađem uzrastu adolescenata dominantne figure, zajedno sa prijateljima, dok
partneri ne preuzmu tu ulogu. Kada partneri postanu centralni u afektivnim odnosima, naša je
pretpostavka (uzimajući u obzir i nalaze da nesigurni obrasci pokazuju manju stabilnost tokom
vremena) da će osobe koje su pre izbegavale bliskost sa roditeljima, pokazati i preteranu
privrženost partneru, nerealno očekujući da ta nova značajna osoba nadoknadi raniju
emocionalnu uskraćenost. 

Tabela 4:  Prikaz distribucije rezultata za poduzorak srednjoškolci 

Stil vezanosti za majku Stil vezanosti za oca Stil vezanosti za prijatelja

frekvence procenti frekvence procenti frekvence Procenti
Plašljivi 8 2 9 2,3 6 1,5
Odbacujući 95 24,4 124 31,8 19 4,9
Okupirani 18 4,6 10 2,6 34 8,7
Sigurni 267 68,5 233 59,7 331 84,9
Missing value 2 0,5 14 3,6 / 0
Ukupno 390 100 390 100 390 100

  U skladu sa nalazom na opštem uzorku, i  adolescenti uzrasta 17-18 godina  se najčešće sigurno
vezuju  i to u odnosu na sve  tri značajne osobe. U 84,9% odnos sa prijateljem karakteriše
uravnoteženost, sa autonomija oba učesnika, bliskost, međusobno poštovanje, uključenost i
otvorenost. Posmatrano kroz  stilove afektivnog vezivanja izbegavanje bliskosti i intimnosti
naizrazitije je u odnosu na oca.  Čak 31,8% srednjoškolaca odbacujuće je vezano za oca, dok
sam 4,9% izbegava bliskost sa prijateljem. Zapravo, preterana potreba za pripadanjem i
intimnošću naglašenija je u prijateljskim vezama, jer podaci pokazuju da se najčešće prema
prijateljima razvija preokupirano vezivanje, mada još uvek u nevelikom procentu ( 8,7%).   To je
i očekivano jer adolsecenti procenjuju vlastitu vrednost  u poređnju sa sebi sličnima tj.
vršnjacima, pa prijateljski odnosi imaju izuzetnu važnost u ovom periodu. Adolescenti sa
preokupiranim obrascem dosta invenstiraju u odnos sa prijateljem, teško podnose prekide
prijateljstva, i često ostaju u odnosima čak i kada im to donosi probleme. U odnosima su
dominantni, zahtevni, ne mogu da podnesu da budu sami a od prijatelja traže stalnu potvrdu
njihovog prijateljstva.

  U okviru  doktorske disertacije Marije Vukelić-Basarić  ispitivana je i raspodela obrazaca

vezanosti na uzorku starijih adolescenata i to kao i u našem radu u odnosu na tri značajne osobe
majku, oca i prijatelja. Pokazalo se da 58.96% ispitanika ispoljava siguran stil afektivne
vezanosti (rezultat je dobijen sažimanjem sigurno vezanih za sve tri figure). Ispitanici izražavaju
najsigurniju vezu sa majkom (69.3%), zatim sa najboljim prijateljem (55.5%) i ocem (52.1%).
Sažimanjem tri vrste nesigurnog stila vezanosti (izbegavajući, preokupirani i bojažljivi) dobija se
podatak da je više nesigurno vezanih za oca (39.5%) i prijatelja (39.6%), dok je za majku
najmanje nesigurno vezanih (25.3%) ispitanika. Ovi podaci su delimično nepodudarni sa
rezulatitima koji su dobijeni u našem radu koji pokazuju da je najzastupljenija sigurna vezanost u
odnosu na prijatelja, a zatim u odnosu na majku, dok  su kongruentni po pitanju afektivne
vezanosti za oca jer se i u našem istraživanju ispoljava veća učestalost nesigurne vezanosti za
oca, u   poređenju sa vezanošću za majku ili prijatelja. 

Povezanost obrazaca afektivnog vezivanja 

      Rezultati su potvrdili da se i u našem uzorku mogu registrovati sva četiri obrasca afektivne
vezanosti po modelu Kim Bartolomeu, sa učestalošću sličnoj distribuciji dobijenoj u drugim
istraživanjima. Dalje, želimo da odgovorimo na pitanje koliko su modaliteti , koji se javljaju sa
određenom učestalošću, prema majci, ocu i prijatelju, međusobno podudarni tj. postoji li
značajna  međupovezanost ispoljenih obrazaca afektivnog vezivanja.

  Za svakog ispitanika data su dva izvora podatka o kvalitetu vezanosti za tri bliske osobe i to dva
skora na ispitivanim dimenzijama aksioznosti i izbegavanja kao i utvrđeni obrazac vezanosti za
svaku od tri važne osobe, svaki kategorisan u jednu od četiri kategorije obrazaca vezanosti.

Tabela 5 : Matrica interkorelacija dimenzija aksioznosti i izbegavanja prema majci, ocu i

prijatelju

Aksiozno Izbegavanj Aksiozno Izbegavanj Aksiozno Izbegavanj

st e st e st e

Otac otac prijatelj prijatelj majka majka

Aksioznost
Pirsonov koeficijent 1,00 0,002 0,502** 0.058 0,617** 0,03
Otac
značajnost / 0,966 0,000 0,103 0,000 0,401
Izbegavanje
Pirsonov koeficijent 0,002 1,00 0,175** 0,106** 0,086* 0,451**
Otac
značajnost 0,966 / 0,000 0,003 0.015 0.000
Aksioznost
Pirsonov koeficijent 0,502** 0,175** 1,000 0,77* 0,570** 0,122**
Prijatelj
značajnost 0,000 0,000 / 0,027 0,000 0,000
Izbegavanje
Pirsonov koeficijent 0,058 0,106** 0,77* 1,00 0,096** 0.290**
Prijatelj
značajnost 0,103 0,003 0,27 / 0.006 0.000
Aksioznost Pirsonov koeficijent 0,617** 0,086* 0,570** 0,096** 1,00 0,31
 Majka
značajnost 0,000 0.015 0,000 0,006 / 0,380
Izbegavanje
Pirsonov koeficijent 0,03 0,451** 0,122** 0,290** 0,031 1,00
Majka
značajnost 0,401 0,000 0,000 0,000 0,380 /

** značajnost na nivou 0,01 značajnosti

*   značajnost na nivou 0,05 značajnosti

Na osnovu tih podataka  za svakog ispitanika, dobija se kombinacija obrasca vezanosti prema
trima značajnim osobama, koji mogu biti podudarni (ako su sva tri u istoj kategoriji, na pr. sva tri
sigurna ili sva tri ambivalentna) ili nepodudarni (ako su dva ili sva tri različita). Podudarnost
obrazaca vezanosti proveravana je metodom korelacije (korišćen je korelacioni nacrt) i to tako
što su korelirane dimenzije aksioznosti i izbegavanja za sva tri odnosa;  Takođe, korelirane su i
varijable vezanost prema majci, prema ocu i prijatelju (kategoričke varijable) dobijene
ukrštanjem skorova na ove dve dimenzije  i to na uzorku u celini. Testirana je značajnost
koeficijenata korelacije kako bi se mogli izvoditi valjani zaključci. 

 U tabeli 5 prikazani su koeficijenti interkorelacije obe ispitivane dimenzije (koje stoje u

osnovi kvaliteta afektivnog vezivanja) u odnosu na sve tri značajne osobe.

 Dimenzija aksioznosti , po modelu Kim Bartolomeu, odražava sliku o sebi i ima svoja dva
polariteta visoka (negativan model sebe) i niska aksioznost (pozitivan model sebe).  Visoka
aksioznost svojstvena je osobama sa preokupiram i plašljivim stilom vezivanja. Ove osobe su
vulnerabilnije, sklone doživljavanju neagtivnih afekata i imaju nizak  prag stresa , tako da i niži
inteziteti događaja mogu  u njima pobuditi stresne reakcije.  Kao što se iz tabele vidi, aksioznost
ispoljena prema ocu statistički značajno je povezana sa aksioznošću ispoljenoj i prema majci  (r=
0,617) i prema prijatelju (r= 0,502). Možemo u izvesnom (umerenom) stepenu očekivati da će
osoba koja pokazuje visok skor na dimenziji aksioznosti prema ocu izbegavati i bliskost sa
majkom ili prijateljom.

   Procenat zajedničke varijanse varijabli aksioznost prema majci i aksioznosti prema ocu je
38%. Postavlja se pitanje da li aksioznost prema majci objašnjavamo aksioznošću prema ocu ili
se njihova korelacija objašnjava trećim ,zajedničkim faktorom? Prema teoriji afektivnog
vezivanja koja čini i okvir našeg rada, unutrašnji dinamički mehanizmi vezivanja jesu radni
modeli tj. reprezentacije sebe i značajnih drugih, konstinuisane na osnovu ranih ponavljanih
interakcija sa brigujućim drugima. Na osnovu toga, dobijenu zajedničku varijansu ispoljene
aksioznosti prema majci i prema ocu možemo objasniti trećim, zajedničkim faktorom kao što je
rano nepovoljno iskustvo u porodičnom okruženju. Ovakva nepovoljana
iskustva( neresponzivnost na potrebe tokom odrastanja od strane staratelja, ne pružanje funkcije
ogledanja detetu što koči razvoj njegovog kapaciteta za mentalizaciju i sl ) vode formiranju
negativne reprezentacije selfa (visoka aksioznost). Negativan model sebe koje je osoba ponela iz
takvih nezadovoljavajućih interakcija sa roditeljima nastaviće da bude bazični pokretač u
potonjim emotivnim odnosima ukoliko takva osoba ne doživi dosledna pozitivna iskustava ,
kasnije, tokom odrastanja tj. ne pronađe sigurnu bazu u kasnijim interpersonalnim relacijama
koje ostvaruje.

  Aksioznost (negativan model sebe) može se shvatiti unutrašnja zabrinost ispoljena u

socijalnim odnosima ,tj. kao strah od odbacivanja i napuštanja . Visoka aksioznost govori da
osoba percepcija sebe kao manje vredne podrške i ljubavi drugih. Rezultati pokazuju da se takva
zabrinutost, u izvesnoj meri, ispoljava se u sva tri odnosa. Aksioznost u odnosu na majku,
takođe, se javlja i prema ocu (r= 0,617), kao i prema prijatelju (r=0,570). Statistički značajna
povezanost ove tri varijable daje osnovu za ideju o zajedničkom faktoru delovanja koji stoji u
njihovoj osnovi, kao što je već rečeno. U skladu sa teoriskom pozadinom rada, možemo
pretpostaviti da je osoba izložena nezadovoljavajućim iskustvima sa roditeljima, internalizovala
negativnu sliku sebe, da je ta slika potkrepljivana kroz kasnije događaje u socijalnoj sferi , i da
takva slika sebe, nedovoljno vrednog naklonosti drugih,  jeste bazični motivacioni potencijal koji
determiniše i ponašanje, stavove i očekivanja u prijateljskim odnosima, a kasnije i partnerskim.
Tako, osoba koja se preokupirano vezuje, u čijoj osnovi je upravo, ova negativna slika sebe, 
umanjuje svoju autonomiju, postajući preterano zavisna od osobe za koju se vezuje, “lepljiva” ,
naporna,opterećujuća i kao prijatelj i kao partner.

       Za razliku o aksioznosti, dimenzija izbegavanja jeste osnova  predstave drugih.

Izbegavanje je ,takođe, dimenzija s dva polariteta  i to visoko (negativan model drugog)    nisko
izbegavanje  ( pozitivan model drugog ). Prema dobijenim rezultatima postoji statistički značajna
povezanost skorova na dimenziji izbegavanja  i prema majci i ocu  i prema prijatelju. Koeficijent
korelacije dimenzija izbegavanja prema majci i ocu iznosi r=0,451 i značajan je na nivou p<0,01.
Poznajuću skorove na dimenziji izbegavanja prema jednoj značajnoj osobi možemo donekle
predvideti i vrednost dimenzije izbegavanja i prema drugoj značajnoj osobi.  Korelacija
izbegavanja u odnosu na prijatelja i u odnosu na majku je r= 0,290 sa značajnošću na nivou
p<0,01. Takođe, i izbegavanje figure oca korelira (p<0,01) sa izbegavanjem bliskosti sa
prijateljem r=0,106. Iako je ova korelacija statistički značajna, ona je jako niska da bi sa
sigurnošću mogli da tvrdimo da će adolescenti koji izbegavaju bliskost sa ocem, takođe
izbegavati i emotivno vezivanje za prijatelja. Čak je veća vedrovatnoća da  se upravo ispolji
suprotna tendencija, da iako se negira bliskost sa ocem, da se ona vrdednuje u odnosu na
prijatelja jer je istraživanje pokazalo najveći procenat sigurno vezanih adolescenata upravo za
svoje prijatelje, i značajan procenat preokupiranih.

Visoko izbegavanje kao projekcija negativnog modela drugih odraz je uverenja da se drugima
ne može verovati, da nas oni mogu napustiti i odbaciti.  Posledično, iz odbrambenih razloga, ove
osobe poriču potrebu za toplim, emotivnim “gnezdom”, i doživljavaju nelagodnost usled
bliskosti i zavisnosti od drugih.   U interpersonalnim odnosima koji se razvijaju nakon perioda
detinjstva, osoba će negirati značaj bliskosti i emocionalne razmene, i njene veze ostaće
neprodubljene, ukoliko iz ranih roditeljskih interakcija nije ponela predstavu o svetu kao
sigurnom, vrednom poverenja, kojim se može upravljati i koji je predvidiv. Ovo je
karakteristično za izbegavajuće vezaen osobe. Mnogi izbegavajući adolescenti izražavaju
generalno nepoverenje u druge i preferiraju da budu sami sa svojim problemima. Oni  su manje
responzivni   i manje podržavajući u odnosima , slabo koriste druge kao bazu sigurnosti  već se
više okreću materijalnom svetu (Bartholomew, Horowitz, 1991). 

  Kao što je poznato iz rada Bartolomeu , ove dve dimenzije sa svojim polaritetima,
ukrštanjem produkuju 4 modela afektivnog vezivanja a koji su , upravo, u fokusu našeg
interesovanja. Pored zastupljenosti pojedih kategorija vezivanja prema trima značajnim
osobama, što je razmotreno u prethodnom delu rada, važno je utvrditi koliko su ovi obrasci
ispoljeni prema različitim osobama međusobno podudarni . Možemo li pretpostaviti i sa kojom
pouzdanošću da će osoba koja se sigurno vezuje za majku, biti sigurno vezana i za oca ili da će
osoba preokupirana figurom prijatelja stilom težiti da i u svim drugim odnosima umanji sebe?

   U Prilogu 1 na kraju rada dat je detaljan pregled tabela kontingencije za varijable stilovi
vezivanja prema značajnim osobama obuhvaćenih ovim istraživanjem. Analiza tabela pokazuje
da ne postoji idealno preklapanje kada je u pitanju unakrsna distribucija stilova za kategoričke 
varijable sa 4 kategorije : preokupirano, bojažljivo, sigurno i izbegavajuće. Tako na primer u
okviru 580 adolescenata (od ukupno 820) koji se sigurno vezuju za majku, 75,5% se takođe
sigurno vezuje za oca, dok je čak 20% adolescenata koji sa majkom izgrađuju sigurnu vezu,
zasnovanu na obostranom poverenju i ravnoteži bliskosti i autonomije, a istovremeno izbegava
bliskost sa ocem.  Takvo nepoklapanje ne mora odmah da biti shvaćeno kao rezultat negativnih
iskustava sa ocem. Donekle, može se razumeti kroz prizmu kulturnih činilaca jer na našem
području majka je dominanta figura vezivanja, ona je simbol bliskosti i privrženosti, dok je sa
ocem često socijalno poželjnija distanca i redukovana emocionalna razmena. Ipak, generalno
posmatrano stilovi vezanosti za majku teže da se ponove i u odnosu na oca (od svih ispitanika
koji izbegava bliskost sa  majkom, u 63,6% odbacuje i oca ) što zaključujemo na osnovu
frekvence u okviru ukrštenih kategorija tabele kontingencije.  

Tabela 6: Pregled značajnosti povezanosti stilova vezivanja

Hi-kvadrat Hi-kvadrat Koefiicijent Značajnost koef.

test test kontigencije Kontingencije

vrednost Značajnost
Stil vezanosti majka*stil vezanosti 321,604 0,000 0,537 0,000
otac
Stil vezanosti majka*stil vezanosti 176,704 0,000 0,422 0,000
prijatelj
 Stil vezanosti otac*stil vezanosti 76,278 0,000 0,296 0,000
prijatelj

 Takođe, u Tabeli 6  se uočava da Hi-kvadrat test potvrđuje statistički značajnu povezanost

između varijabli stil vezanosti za oca i stila vezanosti za majku i to na nivou značajnosti p<0,01.

  Rezimiramo, da uprkos odstupanjima u distribuciji, postoji tendencija da se stil vezanosti za

majku ponovi i prema ocu odnosno da su  obrasci afektivnog vezivanja za ove dve figure
međusobno podudarni. Na taj način teorija afektivnog vezivanja dobija još jednu potvrdu kada je
reč o ulozi ranih iskustava preoblikovanih u  radne modele kao unutrašnje mehanizme
emocionalnih odnosa. Naime, ako u značajnom procentu možemo očekivati isti predstavu o sebi
u odnosu na majku i oca, i istu predstavu drugih realizovanu  kroz ove figure, opravdano je
zaključati da slična iskustva u porodičnoj sredini vode ovakvim rezultatima.

   Naravno, teorija afektivnog vezivanja nje ni jednostrana, niti isključiva. Ona je otvorena za
revizije, mnoga pitanja još čekaju odgovore, na mnoga imamo oprečne zaključke. U oblasti
stabilnosti obrazaca afektivnog vezivanja diskusija još nije finalizovana. U osnovi ovog rada i
jeste pokušaj rasvetljavanja nekih relevantih pitanja.

  Rečeno je već, da kasnija povoljna ili nepovoljna iskustva mogu imati dramatične posledice
za rano stečene modele koji su u osnovi vezivanja. Sa proširenjem socijalnog polja i mreže
bliskih interpersonalnih relacija, a ,takođe sa sazrevanjem kognitivnih struktura šanse za
promenu ovih modela postaju značajno uvećane. Adolescencija je doba  kada majka ili otac više
ne predstavljuju primarne figure i kada vršnjaci preuzimaju njihovo, do tada, neprikosnoveno
mesto. Naša je slobodna procena da ove vršnjačke veze, ukoliko omoguće adekvatno
zadovoljenje socijalnih motiva ( koji počivaju na psihološkim potrebama pripadanja udruživanja,
uvažavanja od strane drugih,poštovanja i samopoštovanja ) ,mogu ublažiti ili nivelirati uticaj
negativnih ranih iskustava i učvrstiti poverenje prema sebi i drugima. Kada se sagleda interakcija
pretpostavljenog pozitivnog socijalnog razvoja sa kognitivnim sazrevanjem koje vodi u pravcu
integracije mentalnih reprezentacija nije iznenađujuće zašto se u odnosu na prijatelja razvija tako
veliki broj uravnoteženih, kvalitetnih, za obe strane zadovoljavajućih veza.

  Iz pregleda ostalih tabela datih u Prilogu 1  uočava se takav trend. Obrasci vezanosti
ispoljeni prema majci posmatrani u okviru obrazaca vezanosti prema prijatelju konvergiraju ka
sigurnoj vezanosti. Očekivano je da će najveći procenat sigurno vezanih za majku biti i sigurno
vezano za prijatelja, što se i potvrđuje u 87,2 % slučajeva, ali je isto tako čak 72,3%
izbegavajuće nastojeno prema majci, sigurno vezano za prijatelja. Isti trend uočava se i u
razmatranju unakrsne distribucije obrazaca vezanosti za oca i prijatelja. Velika proporcija
nesigurno vezanih za oca (preokupiranih, plašljivih i izbegavajućih) se zapravo sigurno vezuje za
prijatelja.

  Hi-kvadrat test (Tabela 6) potvrđuje, sa značajnošću na nivou 0,01,  postojanje povezanosti

varijabla vezanost za majku i vezanosti za prijatelja, kao i međusobnu zavisnost vezanosti za oca
i prijatelja. Tako da, uopšteno posmatrano, značajna je verovatnoća da će se opšti način
ophođenja, težnji, ciljeva koji se žele zadovoljiti u interpersonalnim relacijama, ponavljati u
odnosima sa različitim figurama emotivne preferencije. Ali , sa druge strane, tek kada se
pogledaju unakrsne distribucije dobijaju se precizniji podaci koji stavljaju ograničenja na ove
opšte zaključke i podstiču da se u diskusiju o perzistentnosti obrazaca (unutrašnjih
reprezentacija) moraju uključiti I činioci poput kasnija životna iskustva, traumatski događaji, ili
poboljšanje socio-ekonomskog statusa,ukupnog kvaliteta života, kao i uzrast i sazrevanje, u
kognitivnom i socijalnom domenu. Nabrojani činioci mogu delovati kao intervenišuće varijable
koje imaju potencijal da odrede stil vezivanja u kasnijim odnosima (vršnjačkim, parnerskim i sl)
a koji se ne može , u potpunosti, predvideti na osnovu poznavanja ranih iskustava sa roditeljskim
figurama.      

   

Podudarnost obrazaca afektivnog vezivanja  

 Jedan od ciljeva našeg rada jeste i utvrditi (pored postojanja međusobne povezanosti stilova
vezivanja prema različitim osobama) postoji li uzrasne razlike u podudarnosti ispitivanih
obrazaca i na  kom uzrastu je veća integisanost u reprezentacijama. Pošto je u prethodnom delu
konstatovana statistički značajna korelacija za sve ispitivane imamo osnova da dalje analiziramo
ovu povezanost preko podudarnosti stilova vezivanja u okviru svake subkategorije uzorka
posebno. 

 Kako bi odgovorili na pitanje da li su unutrašnje reprezentacije više integrisane na mlađim ili na

starijim uzrastima utvrđena je  učestalost različitih kombinacija obrazaca vezanosti (odnosno
distribucije obrazaca vezanosti prema jednoj osobi u okviru kategorija/obrazaca vezanosti prema
drugoj osobi) na svakom od dva ispitivana uzrasta. ( Detaljan prikaz ovih distribucija dat je u
Prilogu2 na kraju rada). Hi- kvadrat testom testirana je  značajnost različitih kombinacija
obrazaca vezivanja prikazanih krostabulacijama posebno za osnovce i za srednjoškolce.

Tabela7 : Pregled značajnosti povezanosti stilova vezivanja na poduzorku osnovaca

Hi-kvadrat Hi-kvadrat
test test Koefiicijent Znacajnost koef.
korelacije Kontingencije
vrednost Znacajnost
Stil vezanosti majka*stil vezanosti
150,200 0,000 0,513 0,000
otac
Stil vezanosti majka*stil vezanosti
66,830 0,000 0,367 0,000
prijatelj
Stil vezanosti otac*stil vezanosti 43,014 0,000 0,304 0,000
 prijatelj
 

Tabela8 : Pregled značajnosti povezanosti stilova vezivanja na poduzorku srednjoškolaca

Hi-kvadrat Hi-kvadrat Koefiicijent Znacajnost koef.

test test korelacije kontingencije

vrednost Znacajnost
Stil vezanosti majka*stil vezanosti 212,170 0,000 0,602 0,000
otac
Stil vezanosti majka*stil vezanosti 202,475 0,000 0,586 0,000
prijatelj
Stil vezanosti otac*stil vezanosti 59,672 0,000 0,370 0,000
prijatelj

  U  Tabeli 7 i Tabeli 8 prikazani su vrednosti Hi-statistika, preko koga je testirana povezanost
stilova vezivanja prema različitim osobama, kao i njihova zančajnost za svaku uzrasnu grupu
posebno. Iz ovog grafičkog pregleda očigledno je da su sva ispitivana  ukrštanja varijabli
značajna, i to na nivou p < 0,01. Dakle, u svim slučajevima, bilo da je reč o osnovcima ili o
srdnjoškolcima,  može se odbaciti nulta hipoteza o nepostojanju međusobne povezanosti stilova
afektivnog vezivanja koji oni manifestuju prema različitim osobama. Takvi nalazi omogućavaju
predviđanje stila vezanosti prema jednoj osobi, na osnovu poznavanja njenog stila prema drugim
značajnim osobama. To je saobrazno osnovnim postulatima TAV-a, koja predviđa da je stil
vezanosti konzistentan između različitih figura URM adolescenata su bazirani na iskustvu
poverenja, sigurnosti i pozitivnoj komunikaciji tako da na sličan način percipiraju majku, oca i
vršnjake. Očekivanja od figura inkorporiraju se u ove modele i time postaju najvažniji izvor
kontinuiteta između ranijih i kasnijih osećanja i ponašanja. Dosadašnji rezultati istraživanja
kontinuiteta iako kontraverzni, podržani su longitudinalnim studijama.

   Ipak, postoje studije koje svedoče o razlikama u stabilnosti obrazaca na različitim uzrastima.
Neke od njih utvrdile su  samo umerenu podudarnost  obrazaca vezanosti deteta za majku i za
oca u ranom detinjstvu. Jedna od pretpostavki je da nepostojanje podudarnosti obrazaca odražava
postojanje razlicitih reprezentacija (radnih modela) odnosa sa majkom i ocem, koje se u periodu
adolescencije i odraslog doba, a zahvaljujući formalnim operacijama i sposobnosti refleksije,
integrišu u jednu jedinstvenu reprezentaciju ili model afektivne vezanosti (Aikins i sar, 2008). 
Rukovodeći se ovakvim implikacijama, i uzimajući u obzir važnost kasnije razvijenih socijalnih
relacija (sa vršnjacima, pre svega) za restrukuraciju reprezentacija sebe i drugih, razmatrali smo
razlike u integraciji URM-a tj.obrazaca vezivanja među dva ispitivana uzrasta.  

   U  Prilogu 2 na kraju rada, dat je detaljan pregled svih krostabulacija za oba uzrasta. Učestalost
ispoljenih kategorija prema jednoj figuri vezivanja razmatra se u okviru učestalosti kategorija
prema drugoj osobi i tako za svako ukrštanje. Na osnove globalne analize raspodela frekvencija
u ćelijama datih tabela i to paralelno za oba poduzorka, uviđamo da se podudarnost,tj.veća
pravilnost u distribuciji stilova vezivanja za različite osobe ispoljava kod starijih adolescenata.
Drugim rečima, kod osnovaca stilovi vezivanja prema jednoj osobi teže “šarenolikoj” distribuciji
u okviru izraženih stilova prema drugoj značajnoj osobi, nego što je to slučaj kod srednjoškolaca.
Na primer , od ukupnog broja sigurno vezanih za majku, 84% se takođe, sigurno vezuje za
prijatelja u subkategoriji osnovaca, dok kod srednjoškolaca taj procenat dostiže čak 91%. Razlika
se još više uočava kada se razmatra druge kategorije vezivanja. Tako, od svih osnovaca 
registrovanih kao preokupirano vezano za majku, 52% se sigurno vezuje za prijatelja, dok se
značajno manji procenat (24%) vezuje preokupirano (dakle, podudarno). U uzorku
srednjoškolaca zapažamo drugačiji raspored pa se najveći broj, 55,6% preokupirano vezanih za
majku, na isti ,odnosno, kongruentan način vezuje i za prijatelja (iako ostaje I dalje značajan
procenat sigurno vezanih ,dakle, nepodudarno 38,9%) dok nema ni jednog srednjoškolca koji se
preokupirano vezuje za majku,a da se odbacujuće vezuje za prijatelja. Ovo je sam jedan primer
koji služi kao ilustracija.  Dalja analiza ( svih datih tabela), potkrepljuje uočene uočene
tendencije : dok se u poduzorku osnovaca uočava veća nepravilnost u ispoljavanju stilova prema
različitim osobama, dotle u  uzorku srednjoškolaca jasno uočavamo trend da stil vezivanja prema
jednoj osobi teži da se ponovi i prema drugim figurama vezivanja, sa daleko manjom učestalošću
nepodudarnih kategorija. Šta nam ovo dalje govori? Na prvom mestu, da ćemo manje pogrešiti u
predikciji socio-emotivnog ponašanja srednjoškolaca u odnosima sa prijateljima na osnovu
poznavanja njihovog dominantnog obrasca vezivanja za majku ili oca, nego ako tu istu
predikciju vršimo za poduzorak osnovaca. Iako statistički značajno korelirani stilovi vezivanja
osnovaca prema majci,ocu i prijatelju (Tabela 7), predviđanje na osnovu tih podataka manje je
pouzdano i sa većom verovatnoćom greške, nego što je to za srednjoškolsku populaciju. Dalje,
još značajnije, da ovakvim nalazima, potvrđujemo početku hipotezu o većoj integrisanosti
reprezemtacija na starijim uzrastima. 

  Ili, rečeno u terminima teorije afektivnog vezivanja, stil ima tendenciju da postaje sve stabilniji
i otporniji na promenu tokom razvoja, pružajući prototip za očekivanja, strategije i ponašanja u
kasnijim vezama (Aikins i sar, 2008). TAV ne diktira apsolutnu stabilnost individualnih razlika u
detinjstvu. Kao i svaka druga kognitivna konstrukcija, URM pored otpornosti na promene, imaju
tendenciju asimiliranja novih informacija u postojeće šeme, a kada te informacije više ne mogu
da se asimiluju, šeme se moraju akomodirati novim,drugačijim prolongiranom iskustvu.
Izloženost raznovrsnim uticajima najizraženija je u  ranom, kriznom periodu adolescencije, dobu
velikih transformacija, gde i ove reprezentacije podležu promeni, sve dok se ponovo ne
uravnoteže, na jednom stabilnijem, razvojno višem nivou sa uzrastom.  Rezultat da kasniji
adolescenti zaista i pokazuju veću stabilnost u svojim reprezentacijama sebe  i drugih, potvrđuje
ovu razvojnu zakonitost. 

  DISKUSIJA  

   Rezultati istraživanja potvrdili su očekivanje da će i na našem uzorku adolescenata biti

identifikovana četiri obrasca afektivne vezanosti i da će njihova zastupljenost biti slična
utvrđenim distribucijama u drugim zemljama (preciznije, u Zapadnoj Evropi i Americi).
Istraživanja afektivne vezanosti obavljena u Evropi i Americi potvrdila su pravilnost u
distribuciji obrazaca i to tako da dominira sigurni obrazac, sledi izbegavajući (odnosno
odbacujući), zatim ambivalentni (preokupirani) i na kraju dezorjentisani (bojažljivi).
Karakterisitčni rezultati za Zapadnu Evropu na uzorku od 510 ispitanika jesu sigurni 66%,
izbegavajući 28%, ambivalenti 6%, dok je na američkom uzorku sigurni obrazac zastupljen u
67%, izbegavajući 21%, ambivalentni 12%. U oba uzorka dezorjenisanost u vezivanju javlja se u
zanemarljivom procentu. (Stefanović Stanijević, 2007 ) U našem uzorku se može uočiti isti trend
u učestalosti ispitivanih modaliteta vezivanjam sa jednom razlikom. I dok je u navedenim
zemljama dosledno izraženiji procenat izbegavajućeg  od okupiranog,  u našem uzorku,
srednjoškolci se u većem procentu okupirano vezuju za prijatelja nego što poriču značaj bliskisti
i zavisnosti od njega. O ovakvom odstupanju bilo je već reči, pa ovde dalje neće biti detaljno
razmatrano. Važan nalaz je i veliki procenat sigurno vezanih adolescenata, veći od dobijene
učestalosti u nevedenim istraživanjima. Donekle, se to može objasniti stabilnošću sigurnog
obrasca koji se pokazao najpostojanijim tokom vremena i najotpornijim na promene usled
delovanja različitih činilaca, a donekle, tendencijom integrisanja, na kasnijm uzrastima,
modaliteta vezivanja prema različitim osobama, i to tako da nesigurni obrasci ćešće teže da se
preobraze u sigurne, nego što sigurni teže da se preobraze u nesigurne

                       Povezanost obrazaca afektivnog vezivanja prema tri značajne figure :

Naši rezultati potvrdili su polaznu hipotezu da će se između stilova afektivnog vezivanja

prema majci, ocu i prijatelju tj. dimenzija vezivanja izbegavanja i aksioznosti , ispoljiti
podudarnost. Ovakvi nalazi saglasni su sa teorijskom osnovom TAV-a po kojoj će se rano
utisnuti model formiranja veza , ostvaren u vezi sa majkom, preneti i na veze sa vršnjacima.
Očekuje se da će se isti obrazac odnosa (stil afektivne vezanosti) formiran sa roditeljima formirati
i sa prijateljima, a kasnije i sa partnerima. Ipak, prema našim rezultatima, povezanost je umerena
i iz tabela interkorelacija (Tabela ) uočava se da koeficijent r ne prelazi 0,52. Iz tih razloga, ne
možemo u celosti predvideti da će adolescent koji se, na pr., sigurno vezije za oca ili majku, isti
kvalitet ispoljiti i u odnosu na prijatelja. Možemo govoriti o opštoj tendenciji da se stil prema
jednoj osobi ponovi i prema drugoj, ali moguće je i odstupanje od te opšte pravilnosti.
Na nivou opšteg uzorka, korelacija između stila vezanosti za majku i za oca je najizrazitija i
iznosi r=0,513. Stil vezanosti prema majci u manjem stepenu korelira( r =0,367) sa stilom
vezanosti prema prijatelju, dok je stil vezanosti prema prijatelju još manje saobrazan stilu
vezivanja za oca (r =0,304). Svi koeficijenti su statistički značajni, što govori da ovako dobijena
povezanost, uprkos umerenosti, nije slučajna. Takođe, Više istraživanja je našlo sličnost
kvaliteta afektivnih veza odnosno povezanost vezanosti za majku i vršnjake u detinjstvu
(Easterbrooks, Lamb, 1979; Waters,Wippman,Sroufe,1979), roditelja i vršnjaka (Armsden,
Greenberg, 1987; Cohn, Petterson,Christopoulos, 1991; Gold, Yanof, 1985; Kerns i sar., 2004) i
prijatelja i partnera (Freeman,Brown, 2001). Furman i Wehner (1994, 1997) su našli povezanost
stila roditelj-prijatelj i prijatelj-partner. Nađeno je da deca koja imaju pozitivne veze sa
roditeljima formiraju pozitivne veze i sa vršnjacima. Istraživanje Lieberman i sar. (1999)
potvrđuje da je kvalitet afektivne veze roditelj-dete povezan sa kvalitetom detetovih bliskih
vršnjačkih veza. Mayseless i sar. (1998) nalaze da mnogi adolescenti izražavaju tendenciju
formiranja veza sličnog kvaliteta sa roditeljima i vršnjacima. Podrška, sigurnost i intimnost sa
roditeljima pozitivno su povezani sa sličnim dimenzijama prijateljstva adolescenata (Armsden,
Greenberg, 1987; Greenberg, Siegel,Leitch, 1983). Deca i adolescenti koji percipiraju roditelje
ili porodicu kao podržavajuće, sigurne i tople imaju veću verovatnoću da imaju slične veze i sa
prijateljima (Way i sar.,2001).
 Naše istraživanje daje doprinos ovakvim zakjlučcima. Između ispoljenih kvaliteta vezanosti
adolescenata prema majci, ocu iprijatelju postoji podudarnost koju tumačimo u skladu sa
teorijskom pozadinom našeg rada. Rana, ponavljajuća socio-emocionalna iskustva ,
internalizovana u obliku relativno postojanog unutrašnjeg modela sebe i drugih, determinišu
ponašanja, stavove, potrebe, očekivanja koji se ispoljavaju kao i ciljeve koji se nastoje
zadovoljiti u kasnijm interpersonalnim relacijama. Međutim, zaključci ne smeju biti jednostrani,
i ne možemo ranom iskustvu dati krajnje presudan, ireverzibilan i nenadoknadiv uticaj. Pored
dobijene umerene povezanosti kvaliteta vezivanja prema različitim osobama, postoje I
istraživanja koja svedoče o međusobnoj nesaglasnosti kvaliteta vezivanja .U doktorskoj
disertaciji Marije Vukelić-Basarić navodi se da je nekoliko istraživanja je pokazalo različit stil
vezanosti dece za majku naspram oca (Fox i sar., 1991; Lamb, 1977; Main, Weston, 1981). Više
istraživanja nalaze da su veze nezavisne jedne od drugih (Goossens, vanIJzendoorn, 1990; Main,
Weston, 1981), odnosno da ljudi mogu da ispoljavaju različite stilove vezanosti u različitim
vezama (Feeney, 1999). La Guardia i sar. (2000) nalaze varijabilitet u odnosu na nesigurnost
veze sa različitim figurama. Furman i Wehner (1994) nalaze da se povezanost afektivne
vezanosti za roditelje i vršnjake menja sa sazrevanjem. U poznoj adolescenciji sve veze su u
korelaciji, a u srednjoj adolescenciji kvalitet veze roditelja i partnera nije u korelaciji, dok
vršnjaka i partnera jeste.
Smatraju da iako su afektivne veze pod uticajem ranijih iskustava, u izvesnoj meri se javljaju
nezavisno za svaku vezu. Crowell i sar. (1999) izveštavaju niske korelacije između afektivne
vezanosti adolescenata sa roditeljima i vršnjacima (manje od 0.35) i zaključuju da su ove dve
forme vezanosti odvojeni konstrukti koji se javljaju relativno nezavisno unutar individue.

Gde možemo očekivati veću podudarnost obrazaca : na mlađim ili starijim uzrastima ?

Jedan od centralnih ciljeva TAV-a jeste ispitati i kontinuitet u kvalitetu vezanosti tokom
odrastanja tj u različitim odnosima koji se ostvaruju nakon detinjstva. Kao što sledi iz prethodno
navedenih studija delimično je potvrđeno da će stilovi vezivanja ponavlajti. Modalitet vezanosti
za roditelje, kao prve figure privrženosti, donekle možemo očekivati i u odnosima sa prijateljima,
i partnerima. Važno je postaviti pitanja : Koji su činioci koji doprinose stabilnosti odnosno
nestabilnosti obrazaca vezivanja kao i da li se opšta stabilnost u kvalitetu vezanosti razlikuje na
različitim uzrastima?
Dobijeni rezultati našeg rada u skladu su sa iznetom hipotezom da će se veća pravilnost u
distribuciji rezultata afektivne vezanosti ispoljiti kod srednjoškolaca (starijih adolescenata).
Njihove reprezentacije sebe i drugih, teže da se integrišu kao jedna opšta stabilna kognitivna
šema. Ovome doprinosi opšta zakonitost kognitivnog razvoja da kognitivne strukture, sa
uzrastom tj.sazrevanjem teže većoj stabilnosti tj.uravnotežavanju. Takođe, sa uzrastom raste broj
socijalnih veza tako da osoba može naći češće socijalna potrepljenje za reprezentacije koje
rukove njenim socijalnim fukcionisanje. Tako, stariji adolescenti koji su preokupiano vezani ya
majku , češće ispoljavaju isti kvalitet za prijatelja, ili oca nego mlađi adolescenti. Ili, dok se od
ukupnog broja okupirano vezanih za majku osnovaca 24% okupirano vezuje za prijatelja, kod
srednjoškolaca 55,6% okupirano vezanih za majku isto tako vezuje i za prijatelja.
Šta donose druga istraživanja ?
 Brojne studije bile su usmerene na utvrđivanje preduslova koji su svojstveni određenim
obrascima vezivanja. Autori Aikins, Howesb i Hamilton (2008) u longitudilnoj
petnaestogodišnjoj studiji, istraživali su antecedente potonjih nesigurnih obrazaca
(izbegavajućeg, preokupiranog, plašljivog) vezanosti tokom adolescentnog perioda. Rezultati
sugerišu da postoji pravilnost u javljanju nesigurnih obrazaca vazivanja i negativnih životnih
događaja kao što su rani nepovoljni odnos sa majkom, nepooljni odnos sa učiteljem tokom ranog 
školovanja, nezadovoljavajući kvalitet ostvarenih prijateljskih odnosa. To je saglasno teoriji
afektivnog vezivanja jer osim postuliranja stabilnosti unutrašnjih radnih modela koji stoje u
osnovi obrazaca vezanosti, Bolbi je istakao mogućnost modifikacije radnih modela pod uticajem
različitih iskustava na interpersonalnom nivou.
Sa druge strane, imamo studije koje istražuju uslove promene i održavanja obrazaca tokom
odrastanja odnosno prelaska iz detinjstva u adolescenciju. Pokazalo se da siguran obrazac ostaje
najstabilniji tokom vremena. Naši podaci to potvrđuju. Siguran stil prema majci kod osnovaca
ispoljiće se i u 84% prema prijatelju i u 76% prema ocu. Kada se pogledaju tabele krostabulacije
za srednjoškolce taj procenat je još viši i suguran stil prema majci ponavlja se u 90% prema oci i
prijatelju. Isto tako, iz tabela uočava se tendencija da se nesigurno vezivanje preobrati u sigurno
kod strarijih adolescenata, što opet svedoči o većoj integraciji unutrašnjih reprezentacija.
Studije stabilnosti, odnosno nepromenjivosti stila vezanosti daju različite rezultate. Ove
razlike mogu se rasvetliti uzimanjem u obzir podataka tj rizičnih faktora kao što su razvod,
odrastanje sa jednim roditeljem, teška bolest ili smrt unutar porodice, zloupotreba alkohola i
psihoaktivnih supstanci, izloženost različitim vidovima zlostavljanja koji se mogu javiti i kasnije
tokom odrastanja, ne samo u detinjstvu, i doprineti održavanju nesigurnog vezivanja ili sprečiti
delovanje pozitivnih uticaja koji donose odnosi sa vršnjacima i osobama izvan porodičnog doma.
Pokazalo se da se ovi faktori rizika mogu smatrati prediktorima značajnih promena u stilovima
vezanosti tokom odrastanja.
Sroufe i saradnici (Aikins i sar, 2008) navode rezultate svoje studije koja potvrđuje
konstantnost kod 53% sigurno vezanih,a da se promena sigurnog obrasca u nesiguran, ( što je
znatno ređe nego promena sigurnog u nesiguran) tokom prelaska iz detinjstva u adolescenciju
može predvideti različitim nepovoljnim iskustvima, prethodno navedenim.
Drugi način na koji se iskustva tokom odrastanja mogu posmatrati, jeste u svetlu pozitivne
modifikacije radnih modela i obrazaca vezivanja posredstvom kvalitetnih interakcija sa
nastavnikom, kao značajnim modelom za razvoj akademskih sposobnosti, učenja, postignića, i sa
prijateljima koji pruzaju ili nadoknađuju predhodno nepostojeću emocionalnu podršku kao i
razvoj kapaciteta za socijalnu razmenu. Ovi odnosi predstavljaju kontekst koji omogućava
uvežbavanje interpersonalnih veština, a takođe i razvoj povoljne slike o sebi i drugima, što može
voditi integrisanju različitih reprezentacija u smeru preovladavanja pozitibnih radnih
modela:sebe,drugih,sveta.  
Naši rezultati pokazuju da značajan procenat nesigurno vezanih adolescenata za roditelje
pokazuje sigurnu vezanost za prijatelje.  I druge studije daju slične opservacije.Interesantni su 
rezultati da dolazi do većih promena u stilu vezanosti za prijatelja, u smeru sigurne vezanosti,
dok u odnosu na roditelje postaje učestaliji odbacujući obrazac vezivanja. Studije sličnih
rezultata (Ammaniti, Marinus, Speranza) ove  promene pripisuju mehanizmima distanciranja
adolescenata od roditelja, koje adolescenti koriste sa ciljem da izgrade sopstveni identitet kao
nezavisnih, samostalnih i ne nužno oslonjenih na pomoć koju roditelji pružaju. Na putu
osamostaljivanja, adolescenti osporavaju zavisnost od roditelja a sa druge strane neguju bliske
odnose sa vršnjacima, kroz koje potvrđuju vlastitu autonomiju i nadoknađuju sigurnost
prethodno postojećih nesigurnih veza sa roditeljima Kada se ovakvi rezultati imaju u vidu ,
uočava se pozitivan potencijal koje vršnjačke veze donose pojedincu proširujući sigurnu bazu
ključnu za razvoj identiteta (osnovnog razvojnog zadatka adolescencije) koji je on poneo iz
porodične sredine, ili nadoknađujući sigurnosti koja, u primarnim odnosima, nije ni postojala.

ZAKLJUČAK

  Kada se krajem 50-ih pojavila Bolbijeva teorija izazvala je burne reakcije. Dugo je
kritikovana od strane brojnih psiholanalitičara jer se smatralo da ona dovodi u pitanje osnovne
postavke Frojdove teorije. Bolbijev rad dugo je osporavan uprkos njegovom isticanju da njegova
teorija predstavlja samo posebnu verziju psihoanalitičke teorije objektnih odnosa (Zazo, 1974).
Danas, ova teorija dobija sasvim drugo značenje i smisao. Još uvek je aktuelna i čak
predstavlja jednu od najuticajnihih modela u psihoanalizi i van nje. Centralna teza teorije
afektivnog vezivanja jeste da jednom formirani unutrasnji radni modeli imaju tendenciju da traju
i da su relativno teško podložni promeni, sve do kasne adolescencije i odraslog doba. Funkcija
ovih relativno stabilnih modela je da osobama pruže mogućnost da predvide značajne momente u
interakcijama sa okruženjem, preciznije, da im pruže informacije za razumevanje ponašanja,
reakcije i očekivanja drugih i njih samih u interpersonalnoj ravni. Dalje, teorija afektivnog
vezivanja uvela je i pojam stilovi vezivanja koji je definisan kao karakteristična očekivanja,
potrebe, emocije i strategije emocionalnog reagovanja i socijalnog ponašanja određene osobe, a
koja su rezultat interakcije urođenog motivacionog sistema ponašanja afektivnog vezivanja i
istorije iskustava vezivanja koja je počela odnosom sa roditeljima (Fraley & Shaver, 2000).
Stilovi vezivanja su korisni za opis i objašnjenje individualnih u afektivnoj vezanosti ne samo na
ranim uzrastima,već i u adolescenciji i odraslom dobu. Kom Bartolomeu dala je vredan teoretski
model individualnih razlika u sferi emocionalnog vezivanja, koji je polazna tačka mnogih
ispitivanja, pa i našeg. Ovaj model predviđa da će se na osnovu skorova na dimenzijama
izbegavanja i aksioznosti, i njihovim međusobnim ukrštanjem dobiti četiri stila afektivnog
vezivanja koji odražavaju ponašanje i vrednosti u odnosima sa značajnim drugima. Te kategorije
su : sigurni, preokupirajući, bojažljivi i odbacujući obrazac vezivanja koji se javljaju sa
različitom učestalošću. Broje studije validirale su ovaj teoretski model, a takođe, i na uzorku
adolescenata u našem ispitivanju, javljaju se sve četiri navedene kategorije, čija je distribucija
slična dobijenim distribucijama u druginm istraživanjima.
U različito organizovanim istraživanjima (vremenski intervali pracenja su bili od jedne
nedelje do 4 godine), uz primenu različitih instrumenata (od testova prinudnog izbora, do testova
visestrukog izbora, preko intervjua..) zaključci su ipak bili slični:
Do pramena u obrascu afektivne vezanosti dolazilo je kod jednog od četiri subjekta, (Baldwin
& Fehr, 1995, Kircpatrick & Hazan,1994, Collins & Read, 1990, Feenev, Noller & Callan,
1994). Rezultati dakle, dozvoljavaju zaključak o stabilnosti obrazaca vezanosti, uz napomenu da
nisu svi instrumenti jednako pouzdani. Na primer, obrasci dobijeni na osnovu AAI tehnke,
stabilniji su od self report izjava, (Shafer&Bartholomew,1994).

Ipak, deo dobijene nestabilnosti posledica je stvarnih promena u organizaciji afektivne

vezanosti kroz vreme. I ovo otkriće je u skladu sa teorijskim konceptom afektivnog vezivanja, jer
potvrduje da značajna iskustva u vezama i drugi bitni događaji u životu mogu da izmene
organizaciju afektivne vezanosti, odnosno unutrašnje radne modele

Prikazane studije o postojanosti stilova vezivanja ne samo da su potvrdile da će se i u

odraslom dobu i adolescenciji javiti isti obrasci koji se mogu identifikovati i u vezivanju za
roditelje, već su pokazale izvesnu povezanost u vezivanju na mlađim i kasnijim uzrastima.Iako
rezultati nisu konzistentni, gotovo sve studije se slaže da se na osnovu kvaliteta vezivanja prema
roditeljima ,može, sa izvesnom pouzdanošću, predvideti i kvalitet vezivanja u odnosima koji se
ostvaruju nakon detinjstva. Sigurni obrazac vezivanja se pokazuje kao najstabilniji mada i on se
može u manjem procentu transformisati u nesigurni, pod uticajem učestalih nepovoljnih životnih
činilaca. Studije koje su ispitivale vezivanje kod adolescenata ukazuju na pozitivan uticaj odnosa
sa vršnjacima u ostvarivanju nezavisnosti od roditelja, koji više nisu primarne figure vezivanja, i
pospešivanju celishodno ostvarivanja socijalnih i kognitivnih kapaciteta. I kako nam teorija
afektivnog vezivanja poručuje podržavajući odnosi su ključ ostvarivanja pune ljudskosti. Svaka
osoba je produktivnija, zadovoljnija, delotvornija ukoliko ima poverenje da se može osloniti na
druge i da su oni dostupni kada su joj potrebni. U našem radu, potvrđena je otpornost sigurnog
obrasca vezivanja, a takođe, visok je procenat adolescenata koji teže ravnoteži u autonomiji i
bliskosti i sa roditeljima i sa prijateljima.U ukupnom uzorku, kao i u svakom uzrasnom
poduzorku, javljaju se i nesigurni obrasci vezivanja, i to najčešće izbegavanje prema ocu. Jedno
od mogućih objašnjenja takvog rezultat je pozivanje na vaspitanje i negovanje određenih
vrednosti na ovim prostorima, gde se otac još u značajnoj meri doživljava kao autoritet, i ne
potkrepljuje se ispoljavanje intezivne bliskosti za njega, već se pre podstiče pokazivanje
distance. Preokupiranost je najčešća u odnosu na prijatelja ,i kao što smo već istakli, verovatno
zbog velikog značaja koji prijatelji dobijaju u ovom prelaznom periodu.

Potvrđena je i statistički značajna povezanost između obrazaca vezivanja prema majci,ocu i

prijatelju. Kako je ta povezanost umerena, možemo, donekle, predviđati kvalitet vezsnosti prema
jednoj osobi na osnovu poznavanja vezanosti za drugu osobu. Takvo predviđanje biće
pouzdanije na kasnijim uzrastima, usled tendencije integrisanja reprezentacija sebe i drugih koje
stoje u osnovi modaliteta afektivnog vezivanja. Međutim, mogućnost promenjivosti radnih
modela tj. njihova rekonstrukcija pod uticajem novih iskustava i odnosa, jednako je važan nalaz
kao i sama mogućnost predviđanja. Ukoliko dete nije ponelo iz porodične sredine sliku o sebi
kao vrednom ljubavi i pažnje, teško da će se sa sigurnošću okrenuti spoljnom svetu i preduzimati
rizike, Ipak,propušteno nije nenakodnadivo, i vršnjaci sa svojim emotivnim sadržajima koji
nude, mogu postati novi izvor samopotvrđivanja i samovrednovanja i vratiti veru u svoju moć i
vrednost.
 

  Literatura

1. Aikins, J. W., & Howes C., & Hamilton C. (2008). Attachment stability and the emergence
of     unresolved representations during adolescence. Attachment & Human Development, Vol.
11, str. 491 - 512

2. Bartholomew, K. & M.L. Horowitz (1991): Attachment styles among young adults: A test of 
four- category model. Journal of Personality and Social Psychology, 61, str. 226-244.

3.Bartholomew, K. & P. R Shaver (1998): Metods of Assessing Adult Attachment. Do they

converge? U: J. A. Simpson & W. S. Rholes (ur.), Attachment Theory and Close Relationships, 
str. 25- 45. New York: Guillford press.

4.Bowlby, J. (1969): Attachment and loss, Vol. I Attachment, New York: Basic Books, Inc.,
Publishers.

5. Brennan, K. A., Clark, C.L., Shaver, P.R. (1998) Self - report measurement of adult
attachment: An integrative overview. U knjizi: J.A: Simpson & W.S. Rholes (Ed.), Attachment
theory nad close relationships (pp 46-76) New York: Guilford Press.

6.Da Wolff, M. S., & M. H. van Ijzendoorm (1997). Sensitivity and attachment: A meta-analysis
on parental antecedents of infant attachment. Child Development, 68, str. 571-591

7.Fonagy, P.& Target, M. (2003).  Psychoanalitic Theories; Perspectives from developmental

psychopathology, str. 230-254. Whurr Publishers Ltd, UK.

8.Hanak, N. (2004): Konstrukcija novog instrumenta za procenu afektivnog vezivanja kod

adolescenata i odraslih. Psihologija, Vol. 37, br. 1, Beograd: Društvo psihologa Srbije.

9.Hazan, C. &  Shaver, P., (1988), AA biased overview of the study of love, Journal of  Social
and Personal Relationships, 5, (pp 473-510).

10.Ivić, I. (1978). Čovek kao animal symbolicum, Nolit, Beograd.

11.Lebovisi, S. (1974). O Zazoovom radu : Afektivna vezanost. U : R. Zazo (ur.), Poreklo

čovekove osećajnosti (str. 66). Zavod za udžbenike i zastavna sredstva, Beograd.

12.Mikulincer, M. & Shaver, P. (2006): Attachment in adulthood: Structure, Dynamics and

Change. New York: The Guilford Press.

13.Mirić, J. & Dimitrijević, A. (2006): Poreklo i priroda psihološke vezanosti. U: J. Mirić &
A.Dimitrijević (ur.), Zbornik 7 : Afektivno vezivanje, str. 6-34. Beograd: Centar za primenjenu
psihologiju
14. Stefanović- Stanojević, T. (2001). Afektivno vezivanje - transgeneracijski prenos,
Magistarski rad, Beograd: Filozofski fakultet.

15.Stefanović- Stanojević, T. (2002). Bliske partnerske veze. Psihologija, Vol. 35 (1-2), 3-23

16.Stefanović-Stanojević, T. (2006): . U: Mirić, J., Dimitrijević, A. (ur.): Afektivno vezivanje,

Centar za primenjenu psihologiju, Beograd, 2006, str. 157-176

17.Stefanović Stanojević, T. (2007); Afektivna vezanost kao kroskulturni fenomen. U: N.Hanak

& A. Dimitrijević (ur.), Afektivno vezivanje; Teorija, istraživanja, psihoterapija (str. 45- 63).
FASPER, CID, Beograd.   

18.Travica V. (2004): Stilovi vezivanja i stilovi ljubavi u partnerskim odnosima u periodu ranog
odraslog doba. Diplomski rad. Odeljenje za psihologiju, Filozofski fakultet univerziteta u
Beogradu.

19.Vukelić-Basarić, M. (2010). Promena Hijerarhije afektivne vezanosti adolescenata i relacije

sa psihosocijalnom adaptacijom,Doktorska disertacija,Novi Sad : Filozofski fakultet

20.Zazo, R. (1974): Poreklo čovekove osećajnosti. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna

sredstva.