Вы находитесь на странице: 1из 91

POJAM I PREDMET KRIMINOLOGIJE

1. POJAM KRIMINOLOGIJE

KRIMINOLOGIJA je nauka o zločinu , latinski crimen-zločin. Kriminologija je nauka koja


izučava kriminalitet kao negativnu društvenu pojavu. U najopštijem smislu kriminologija je
nauka o zločinu. Ovaj termin je prvi upotrebio francuski antropolog P. Topinard u svom delu
“Antropologija” 1879, označavajući kriminologiju kao nauku o proučavanju zločina. Prvo delo
pod nazivom Kriminologija objavio je italijanski pozitivista –sudija krivičar RAFAELE
GAROFALO 1884.

Definisanjem pojma kriminologije bavio se veliki broj autora TRADICIONALAN POJAM.


zločin, a u savremenom značenju to je kriminalitet. Kriminalitet je veoma stara društvena pojava
i za nju se zanimaju mnoge nauke kao što su: pravna nauka, sociologija, psihologija,
psihopatologija, antropologija, fenomenologija i dr. Istorijski posmatrano moramo navesti
Hamurabijev zakonik 1800g.p.n.e. Indijski zakoni Manu 1200 g,p.ne. Zakon dvanaest tablica
kojim se kriminalitet kažnjavao. Proučavajući kriminalne probleme sa raznih aspekata
vremenom su se razvile i posebne kriminološke discipline kao što su: kriminalna antropologija
socijologija, psihologija, politika, etiologija, fenomenologija i druge koje ne nose predznak “
kriminalne” kao što su: viktimologija, penologija i slično.

Nekadašnji direktor kriminološkog društva u Beču Grasberger smatra da kriminologija obuhvata


brojne naučne discipline koje međusobno povezuje jedino to što predmete njihovog istraživanja
predstavljaju krivična dela. On smatra da je Franc List s pravom okvalifikovao kriminologiju kao
pomoćnu nauku krivičnog prava. Po mišljenju Grasbergera kriminologija nije čista već je pre
prirodna nauka jer se u metodi istraživanja služi njihovim metodama.

Profesor kriminologije Graunhurt u Oksfordu smatra da je kriminologija empirijska nauka koja


naučno proučava rezultate, forme i uzroke zločina, kaznenog i popravnog postupka sa
zločincima.

Koncepcija kriminologije ima onoliko koliko ima i samih kriminologa. Neki autori smatraju da
postoji pet i više područja na kojima se iskazuje predmet kriminologije. Holist tvrdi da se u
teoriji kriminologija pojavljuje: prvo, kao samostalna naučna disciplina koja se bavi
istraživanjem krivičnih dela i kazni, zatim kao nauka o zločinu u širem smislu, kojom se
obuhvataju uzroci kriminaliteta, metodi njihovog suzbijanja, pitanje kriminalne politike,
penologije, materijalnog i formalnog krivičnog prava; treće kao nauka o pojavama i uzrocima
kriminaliteta, uz kriminalistiku, krivično pravo i kriminalnu politiku; četvrto kao nauka o ličnosti
i peto područje po kome se kriminologija u užem smislu shvata kao nauka o uzrocima i
pojavama kriminaliteta. Iz treće grupe pravca kriminologije izdvajaju se stavovi Reklesa koji ovu
discipline smatra naukom o kažnjavanju, policiji, sistemu sudstva, kriminalitetu maloletnika i
drugo.Po Danskim naučnicima Hurvitu i Kristijansenu kriminologiju čine: kriminografija-opisni
deo zasnovan na statistici; kriminalna sociologija, kriminalna biologija, kriminalna somatologija,

Page | 1
kriminalna psihologija, društveno-psihološko tretiranje delikvenata, kriminalna genetika,
predikciona istraživanja i viktimologija.

Četvrti pravac zastupaju savremeni američki kriminolozi koji u svojim radovima akcenat
stavljaju na ličnost delikventa i njegov tretman, učešće o činjenicama zločina i načinu njegovog
suzbijanja. Po uverenju Saderlanda i Kresija kriminologija je nauka koja tim nazivom obuhvata
tri discipline: sociologiju krivičnog prava,. kriminalnu etiologiju i penologiju.

Predstavnici petog pravca su pretežno nemački kriminolozi koji su veoma brojni. Lernel
razlikuje kriminologiju sensu stricto, kao nauku o genetskom činiocu zločina i sensu largo koja
pored prvog značenja obuhvata i kriminalnu femenologiju, strukturu i dinamiku. Po Midendorfu
kriminologija u Nemačkoj smatra se naukom o zločinu, kao pojava pojedinaca i naroda, po
Eksneru to je nauka o kriminalitetu. Poljski kriminolog Valčak smatra da je kriminologija nauka
čiji je predmet istraživanje uzroka kriminaliteta, njegovih oblika, pravilnosti i zavisnosti
povezanih s prestupnikom i kriminalitetom.

Veoma rano se kriminalitetom bavila i kriminalna sociologija koja je svoja kriminološka


shvatanja začela praktično sa klasičnom školom u 18 veku. Poznati francuski sociolog Dirkem je
preko definisanja pojma kriminaliteta ustanovio pojam kriminologije. On je rekao da je
kriminalitet proizvod mešanja uticaja ljudi i društva, čiji se koreni nalaze u društvu i da je
imanentan samom društvu. Po njemu pojava kriminaliteta sadržana je u kažnjavanju dok nauka
koja se tim bavi naziva se kriminologija.

S obzirom da postoji različito definisanje pojma kriminologije u teoriji postoje različiti pokušaji
određenja kriminoloških područja i diciplina .Po tome kriminologija kao grupna nauka deli se na
teorijske i aplikativne discipline. U teorijske- prema njima spadaju kriminalna sociologija,
kriminalna antropologija, kriminalna psihologija, kriminalna psihopatologija i penologija.
Aplikativna ili primenjena kriminalogija obuhvata kriminalnu politiku, kriminalnu profilaksu i
kriminalistiku.

UŽI POJAM KRIMINOLOGIJE predstavlja kriminologiju kao nauku koja se bavi izučavanjem
etiologije i fenomenologije kriminaliteta, kao masovne i individualne pojave. Kriminologija je
nauka o deliktu i delikventima. Pristalice ovog koncepta kriminologije su Garofalo, Dirkem,
Lombrozo, Pinatel i dr.

Može se reći da preovlađuje shvatanje ŠIREG POJAMA KRIMINOLOGIJE po kome pristalice


ove koncepcije smatraju da kriminologija pored istraživanja kriminaliteta u užem smislu izučava
i sve ostale oblike prestupnog i devijantnog ponašanja; zatim sistem državnih mera i
mehanizama za suzbijanje kriminaliteta, uključujući organizaciju i rad pravosudnih i policijskih
organa i ustanova za izvršenje krivičnih sankcija. Unutra ove koncepcije ima više shvatanja i
pristalice ove koncepcije su: Ferri, Gassberger, Gros, Seeling i dr.

Page | 2
PREDSTAVNICI AUSTRIJSKE ENCIKLOPEDIJSKE ŠKOLE smatraju da je kriminologija
multidisciplanarna nauka koja obuhvata parcijalne discipline: od kojih se jedne bave
kriminalnom stvarnošću-kriminalna fenomenologija, kriminalna sociologija, kriminalna
psihologija i kriminalna antropologija; druga se bavi činjenicama krivičnog postupka
-kriminalistika, sudska medicina, sudska psihologija, a treće sprečavanjem krivičnih dela-
kriminalna profilaksa, kurativna pedagogija, penologija.

SINTETIČKA SHVATANJA kriminologiju vide kao sintetičku nauku koja se svodi na


enciklopedijsko shvatanje kriminaliteta. Nju su postavili Nićeforo i Feri. Ovo stanovište su
kasnije prihvatili i drugi naučnici, a od savremenih francuski kriminolog Pinatel. Prema Feriju
kriminologija je opšti pojam za sve krivične nauke pa i za krivično pravo. Ovakva shvatanja
temelje se na teoriji da je kriminologija nauka koja se bavi sveobuhvatnim proučavanjem zločina
i izvršioca, kao delatnost čoveka i masovne pojave. Ona koristi saznanja drugih nauka poput
biologije , medicine, psihologije, sociologije i psihopatologije.

KRIMINOLOŠKE DISCIPLINE I PODRUČJA nastale su iz različitih pristupa u definisanju.


Najčešća podela je na kriminalnu fenomenologiju, kriminalnu profilaksu-prevencija i suzbijanje.
Kriminalna fenomenologija –simptomatologija, bavi se dinamikom i strukturom delikta kao
njihovom rasprostranjenošću, dok oblasti kriminalne etiologije pripadaju pitanja faktora i
uzročnosti koje su usmerene prvenstveno ka ličnosti delikventa. Slična ovoj je i podela na opštu i
kliničku kriminologiju.

2 .PREDMET KRIMINOLOGIJE

Predmet proučavanja kriminologije je delikventna ličnost ili sam delikt ili i jedno i drugo.Prva
shvatanja o predmetu kriminologije potiču od italijanskog kriminologa Lombroza koji je smatrao
da je osnovno pitanje nauke zločinac, a ne njegovo delo.

Drugo stanovište koje je sociološko i pravno polazi od toga da je predmet kriminologije zločin.
Ovo shvatanje potiče od francuskog sociologa Dirkema, gde se pretežna kriminološka
istraživanja kreću u dva pravca: posmatranje unutrašnjeg stanja ličnosti i ispoljavanje slobodne
ili prinudne volje, koje su uslovljene socijalnom okolinom. Ličnost delikventa, kao predmet
kriminologije, može se posmatrati iz dva aspekta kako se njegovo unutrašnje stanje manifestuje u
socijalnoj sredini i na drugoj strani, kako se socijalna sredina odražava na njegova unutrašnja
svojstva.

Neki autori polaze od stanovišta da su predmet izučavanja kriminologije kriminološki faktori,


odnosno uzroci koji čoveka dovode do vršenja krivičnih dela. Predstavnici ovih shvatanja su:
Feri, Hurvit, Pinatel i dr. Ovo stranovište potiče od italijanskoh pozitiviste Feria. Ovo shvatanje
je važilo pola veka kao vladajuće shvatanje.

Neki autori polaze od stava da je predmet kriminologije zločin, ali kao istorijska kategorija-
Gabriel, Tarde i dr.

Page | 3
Garofalov princip je : da nova kriminologija poznaje tri elementa: ZLOČIN, ZLOČINCA i
SREDSTVA REPRESIJE.

PREDMET KRIMINOLOGIJE U NAJOPŠTIJEM SMISLU je kriminalitet kao individualni čin


i društvena pojava, njegovi uzroci i pojavni oblici. To podrazumeva da je PREDMET
KRIMINOLOGIJE : s jedne strane skup individualnih pojava, što znači skup delikata koje je
počinio pojedinac, a sa druge strane to je negativna društvena pojava koja je zakonom zabranjena
aktivnost, to je skup individualnih akata društvene nediscipline sankcionisane kao krivična dela.

Poseban predmet kriminologije je ličnost delikventa, njegova socijalna obeležja, psihološka i


biološka struktura.

3. POJAM KRIMINALITETA-NJEGOVA BITNA SVOJSTVA

KRIMINALITET je društvena pojava vršenja k.dela od strane pojedinaca. Kriminalitet


predstavlja pojedinačni akt i društveni fenomen.

PRAVNA DEFINICIJA KRIMINALITETA –postoji uže i šire određenje pojma kriminaliteta.


Prema UŽEM shvatanju kriminalitet predstavlja samo radnje koje predstavljaju k. dela. Prema
ŠIREM shvatanju reč je o delima koja obuhvataju sve protivpravne kažnjive radnje, pored
krivičnih dela tu su i prekršaji i prestupi.

U krivičnopravnoj literaturi preovlađuje uži pristup jer se smatra da ukoliko je nije k. delo, onda
nije ni zločin, a to bi značilo da nije ni kriminalitet.

SOCIOLOŠKA DEFINICIJA je u definisanju kriminaliteta šireg pristupa, ona je sadržajnija, ona


ne posmatra samo delo već proučava i učinioca, društvene uzroke, uslove i posledice
kriminaliteta. Sociološka definicija kriminalitet definiše kao društvene pojave kojima se
ugrožavaju osnovne društvene vrednosti.

KRIMINOLOŠKA DEFINICIJA postavlja vezu između pravnihi i socioloških tumačenja. Ovu


vezu su popunili kriminolozi i kriminološka shvatanja koja polaze od inkriminisanih dela i
društvenih uslova.

KRIMINOLOŠKE DEFINICIJE KRIMINALITETA možemo odrediti kompilacijom bitnih


obeležja pravnog i sociološkog značenja. To znači da su one skup društvenih pojava kojima se
ugrožavaju univerzalne društvene vrednosti i kao takve su sankcionisane krivičnim pravom.

BITNA SVOJSTVA KRIMINALITETA SU: skup individualnih pojava –masovna pojava;


pojava koja ima društveni karakter sa obzirom na rasprostranjenost u prostoru i vremenu; to je
negativna društvena pojava kojom se krše neke norme i ugrožavaju vrednosti; to je istorijska

Page | 4
pojava koja je karakteristična za sve periode društva; to je univerzalna pojava koja je svojstvena
svim društvima i koja ne poznaje granice.

KRIMINALITET nije samo prost skup individualnih pojava, već masovna i negativna društvena
pojava, a zadatak kriminologije je da utvrdi njene uzroke, faktore, strukturu (ličnost i dela) i
zakonitosti.

4. PODELA KRIMINOLOGIJE

NAJČEŠĆA PODELA KRIMINOLOGIJE JE na : kriminalnu etiologiji-faktori i uzroci koji


dovode do k. ponašanja; kriminalnu fenomenologiju i kriminalnu profilaksu.

POSTOJI I DRUGA PODELA koja kriminologiju deli na: OPŠTU I KLINIČKU


KRIMINOLOGIJU. Smatra se da ova podela potiče od francuskog kriminologa Žana Pinatela.
Klinička kriminologija je prilično rasprostranjena –Lombrozova škola-italijanska antropološka
škola.

KRIMINALNA ETIOLOGIJA PROUČAVA faktore, uzroke i povod kriminalnog ponašanja


koja su usmerene prvenstveno ka ličnosti delikvenata. Ona istražuje uzroke ponašanja
delikventa kroz način njegovog života, u njegovim moralnim i karakternim svojstvima i prirodi
veza sa društvenom sredinom. Etiološki problemi su centralna teorijska pitanja kriminologije.

KRIMINALNA FENOMENOLOGIJA je područje kriminologije koje se bavi se pojavnim


oblicima kriminaliteta. Ona utvrđuje klasifikaciju, proučava strukturu, stanje i kretanje-
dinamiku kriminalnog ponašanja. Ona opisuje pojedine oblike kriminalnih delikata kao
društvenu pojavu, tzv. kriminalna morfologija, način njihovog izvršenja, socijalnih uslova života
i ponašanje delikvenata. Ovo područje je veoma široko obzirom na pojedine oblike kriminaliteta,
kao i psihička i socijalna obeležja delikvenata. Fenomenologija proučava delikvente po polu,
uzrastu, obrazovanju, socijalnoj i drugoj pripadnosti.

KRIMINALNA PROFILAKSA je disciplina koja proučava uspešnost preventivnih mera u


suzbijanju i sprečavanju kriminaliteta. Prevencija predstavlja značajnu društvenu meru i reakciju
na uklanjanju uzroka koji dovode do asocijalne, antisocijalne i delikventne aktivnosti. Upravo
zbog toga ona se bavi pitanjima uspešnosti socijalizacije ličnosti, vaspitnih mera i obrazovnog
sistema. Takođe se bavi fuinkcionisanjem sistema socijalnih mera i institucija socijalne,
zdravstvene i druge zaštite bračnih i porodičnih savetovališta.

5. KRIMINOLOŠKE METODE –metodi kriminologije

U proučavanju kriminaliteta kriminologija se koristi naučnim metodama koje su zajedničke svim


društvenim naukama, s tim što ih ona prilagođava izučavanju kriminaliteta u svim njegovim
pojavnim oblicima. Kriminologija je izgradila svoje sopstvene metode: metodu izučavanja
kriminaliteta kao individualnih slučajeva i , metodu izučavanja kriminologije kao masovne

Page | 5
pojave. Kriminološke metode su: metoda izučavanja individualnih sličajeva; metoda izučavanja
kriminaliteta kao masovne pojave; statistički metod.

6. -METODA IZUČAVANJA INDIVIDUALNIH SLUČAJEVA

Sastoji se u proučavanju pojedinih slučajeva delikventnog ponašanja i pojedinih izvršilaca k.


dela “case metod”, “case study”. Ova metoda obuhvata sve elemente proučavanja ličnosti
delikvenata t.j. sve strane u njegovom razvoju što podrazumeva genetičko proučavanje, kao i
objektivne i subjektivne okolnosti i uslove koji su omogućili izvršenje njegove delikventne
radnje. To ispitivanje treba da obuhvati sociološke, psihološke, psihijatrijske i druge relevantne
činjenice. U savremenoj kriminologiji iz ove metode se razvila posebna klinička metoda koja se
sastoji u primeni postupaka prema delikventnom licu koji su analogni tretmanu na klinici. Tu se
radi o individualnom ispitivanju ličnosti delikventa koje se vrši kliničkim putem., kliničkom
metodom. KLINIČKA METODA SE SASTOJI IZ ČETIRI FAZA: medicinsko-psihološko i
socijalno ispitivanje; utvrđivanje kriminološke dijagnoze; davanje socijalne prognoze o budućem
ponašanju delikvenata i davanje predloga za penološki tretman učinioca. Klinička metoda za cilj
ima otkrivanje i utvrđivanje uzročnih faktora koji deluju na svaki pojedinačni slučaj različitim
dinamizmom.

TEHNIKE PRIKUPLJANJA PODATAKA O KRIMINALITETU KAO INDIVIDUALNOJ


POJAVI SU RAZLIČITE I OBUHVATAJU: razgovor koji je posebno važan kod maloletničke
populacije; posmatranje; psihološku analizu k. dela i načina njegovog izvršenja; psihoanalizu
ličnosti-test inteligencije i razgovor, analizu životnih uslova. Upotrebom navedenmih tehnika
istraživanja postiže se svestrano proučavanje ličnosti sa svih aspekata. Tako objedinjena i
sintetička oceana ličnosti koju su obavili stručnjaci iz raznih oblasti , zove se KRIMINOLOŠKA
EKSPERTIZA.

7. METODA IZUČAVANJA KRIMINALITETA KAO MASOVNE POJAVE

Metoda izučavanja kriminaliteta kao masovne pojave nastaje nakon proučavanja kriminaliteta
kao pojedinačne pojave, sledi druga faza- proučavanje kriminaliteta kao masovne pojave.. Ovo
izučavanje kriminaliteta koristi se prvenstveno za naučno-istraživački rad. Postupak proučavanja
kriminaliteta kao masovne pojave ostvaruje se kroz nekoliko faza: ODREĐIVANJE
PREDMETA I CILJA ISTRAŽIVANJA, POSTAVLJANJE HIPOTEZA, PRIKUPLJANJE
PODATAKA, ANALIZA I SINTEZA (ZAKLJUČCI).

NAJZNAČAJNIJA FAZA U IZUČAVANJU KRIMINALITETA JE PRIKUPLJANJE


PODATAKA. U ovoj fazi primenjuju se različite tehnike istraživanja: posmatranje –na pr.
posmatranje maloletničke bande; eksperiment –posebno u procesu resocijalizacije, upoređivanje
–upoređivanje različitih pojava i na kraju ispitivanje-intervjuisanje. Poslednja faza ispitivanja
kriminaliteta je sređivanje podataka, njihova analiza i izvlačenje zaključaka.

Page | 6
8. STATISTIČKI METOD U IZUČAVANU KRIMINALITETA

STATISTIČKI METOD koristi se u proučavanju kriminaliteta kao masovne pojave. Primenom


različitih statičkih metoda predviđaju se tendencije : opadanje, stagnacija, porast pojedinih oblika
i vrsta delikvencije u određenom periodu. Statistička evidencija kriminaliteta predstavlja zbir
podataka o kriminalitetu koju vode određeni državni organi. EVIDENCIJU STATISTIČKIH
METODA VODE organi unutrašnjih poslova; javna tužilaštva i sudovi. To bi značilo da postoji
statistika kriminaliteta organa unutrašnjih poslova, javnih tužilaštva i sudova. STATISTIKA
UNUTRAŠNJIH POSLOVA SADRŽI PODATKE o svim podnetim prijavama i svim krivičnim
delima za koja se na bilo koji način sazna. STATISTIKA JAVNIH TUŽILAŠTAVA sadrži
podatke o svim k. delima za kojim je pokrenut postupak. SUDSKA STATISTIKA OBUHVATA
sva krivična dela čiji izvršioci su osuđeni. SUDSKA STATISTIKA SE UZIMA KAO OSNOV
PRAĆENJA KRETANJA KRIMINALITETA I ZA KRIMINOLOŠKA ISTRAŽIVANJA.

Nijedna od navedenih statistika kriminaliteta nam ne daje apsolutno tačne i pouzdane podatke o
broju izvršenih k. dela i njihovih izvršilaca . Pored toga određeni broj k. dela ostaje nepoznat, jer
nije evidentirana “tamna brojka kriminaliteta”. Tamna brojka se tačno ne može utvditi, ona se
može samo pretpostaviti.

KRIMINALISTIČKE DISCIPLINE

POSTOJE ZNAČAJNE KRIMINALISTIČKE DISCIPLINE: kriminalna antropologija,


kriminalna biologija, kriminalna geografija, kriminalna lingvistika, kriminalna morfologija,
kriminalna politika, kriminalna profilaksa, kriminalna psihologija, kriminalna psihopatologija,
kriminalna sociologija i kriminalna statistika.

KRIMINALNA ANTROPOLOGIJA JE kriminološka disciplina koja proučava etiološke osnove


kriminaliteta polazeci od strukture učinalaca krivičnog delikta. Bavi se i proučavanjem njihovih
anatomskih, fizioloških i psiholoških karakteristika, Lombroz se smatra njenim osnivačem i
prema tom shvatanju uzroci kriminalnog ponašanja su u biološko-konstruktivnoj i organski
degenerativnoj strukturi ličnosti.

KRIMINALNA BIOLOGIJA je disciplina koja proučava biostrukturu ličnosti (genetiku)


delikventa istraživanjem na osnovu fizičkog izgleda i eventualne devijacije, konstrukcije ličnosti,
zdravstvenog stanja, fizioloških procesa, nasleđa i dr. Ovaj pojam je uveo A Lenc kao posebnu
disciplinu u proučavanju kriminaliteta.

KRIMINALNA ETNOLOGIJA proučava vezu kriminaliteta i uslova života pojedinih naroda i


etničkih zajednica. Posmatra međusobnu zavisnost načina života, običaja, tradicije naroda i
delikventnog ponašanja. U teoriji se tvrdi da određeni činioci nacionalne karakteristike koje se
ogledaju u vidu agresivnog mentaliteta, zaostale svesti, rasnog i verskog fanatizma, kao i
nacionalno opterećenih predrasuda u sklopu sa drugim socijalnim činiocima mogu uticati na
delikventno ponašanje.

Page | 7
KRIMINALNA GEOGRAFIJA je disciplina koja izučava prostorne i vremenske dimenzije
kriminaliteta. Bavi se funkcionisanjem pravnog sistema, socijalnim uslovima, urbanizacijom,
kulturom i drugim specifičnostima koje na terenu uslovljavaju specifične tipološke karakteristike
i obim kriminaliteta.

KRIMINALNA LOGISTIKA je disciplina koja proučava način i oblike međusobne verbalne


komunikacije delikventa. Izvršioci krivičnih dela u svojim sredinama koriste posebne načine
komunikacije putem žargona, mimike i gestikulacije. Ona istražuje značenje pojedinih
standardizovanih izraza i ustaljenih znakova međusobnog opštenja izvršioca krivičnih dela, kao
oblasti delikventne kulture.

KRIMINALNA MORFOLOGIJA predstavlja disciplinu koja se bavi spoljnim oblicima


ispoljavanja zločina. Ona ukazuje na oblike pripremanja i izvršenja zločina, kao i na tragove
izazvanih posledica.

KRIMINALNA POLITIKA proučava mere i aktivnosti društva na problemima sprečavanja i


suzbijanja kriminaliteta. Izučava opšte i posebne mere kao i svrsishodne aktivnosti zaštite
društva od pojave kriminaliteta. Praktična primena kriminalne politke ogleda se u krivičnim
zakonskim odredbama, kaznenoj politici, merama društvene prevencije kod sprečavanja i
represije i suzbijanja delikventnih pojava.

KRIMINALNA PSIHOLOGIJA bavi se proučavanjem psiholoških predispozicija, determinanti i


manifestacija kriminalnog ponašanja ličnosti. Osnove delikventnog ponašanja pored objektivnih
činilaca uslovljavaju i psihološki faktori. Oni se ogledaju u strukturi ličnosti i njenoj
individualnosti. Posebno se obraća pažnja na svojstva temperamenta i karaktera, stavova, navika,
emocija, motiva, kompleksa i drugih crta ličnosti koje uslovljavaju asocijalnu i destruktivnu
aktivnost i ponašanje. Psihoanalitički pristup proučava nesvesne motive kriminalnog ponašanja.

KRIMINALNA PSIHOPATOLOGIJA je disciplina koja se bavi pitanjima odnosa druševnih


stanja i delikvencije. Proučavanje duševnih poremećaja i bolesti, kao uzročnosti kriminalne
delatnosti, dovelo je do psihopatoloških pristupa u tipologiji delikvenata i objašnjenju etioloških
osnova kriminaliteta. Uzroci kriminaliteta po ovom shvatanju su trajne ili privremene duševne
bolesti, duševni poremećaji ili zaostalost u duševnom razvoju.

KRIMINOLOŠKA SOCIOLOGIJA je sociološka I kriminološka disciplina koja izaziva


kriminalitet kao posebnu društvenu pojavu. Osnovni predmet istraživanja socijalne kriminologije
je dejstvo spoljašnjih faktora, uticaja sredine na ličnost delikvenata i delikvenciju uopšte kao što
su ekonomski uticaji, uticaj kulture, porodice, demografski problem i slično.

KRIMINALNA STATISTIKA predstavlja zvaničnu statistiku evidentiranja kriminalnih pojava


prema određenim kriterijumima. Osnovu kriminalne statike čine podaci policijskih i pravosudnih
organa. Ustanovljena je početkom 19-og veka i pomoću nje su se izučavali na osnovu statističkih
podataka, uticaj pola, starosti, profesije I dr. socijalnih oveležja ličnosti I sredine na kriminalitet i

Page | 8
njegovu geografsku distribuciju. Na osnovu statističkih istraživanja mogući su relativno
pouzdani nalazi o nekim etiološkim pitanjima uticaja na pojave kriminaliteta, posebno činioci
dinamičnog karaktera (ekonomske krize, depresije, migracija, urbanizacija).

9. ODNOS KRIMINOLOGIJE SA OSTALIM NAUKAMA

Kriminologija kao multidisciplinarna nauka je granična i veoma je oslonjena na neke druge


nauke i sa njima je međusobno povezana i uslovljena. Najtešnju vezu ima sa KRIVIČNIM
PRAVOM, KRIVIČNIM PROCESNIM PRAVOM I KRIMINALISTIKOM.

10.KRIMINOLOGIJA I KRIVIČNO PRAVO

VEZA IZMEĐU KRIVINOG PRAVA I KRIMINOLOGIJE veoma je bliska. Neki teoretičati


poput Ferija tvrde da je krivično pravo grana kriminologije. Ta povezanost potiče usled
kriminologije koja je usmerena ka proučavanju etioloških i fenomenoloških problema
kriminaliteta, a krivično pravo na opšte pravne institute krivičnog dela. Krivično pravo izučava
sistem pozitivnih pravnih propisa , posebno onih koji se odnose na krivična dela i sankcije.
Krivično pravo i kriminologija su dve autonomne naučne discipline sa srodnim predmetom i
ciljem izučavanja, koje su komplementarne iz razloga što jedna drugu obogaćuju i dopunjavaju.

11. KRIMINOLOGIJA I KRIVIČNO PROCESNO PRAVO

KRIVIČNO PROCESNO PRAVO kao naučna discipina bavi se postupkom i procesnim


subjektima utvrđivanja i postojanosti uslova da je određeno delo izvršeno i da se na osnovu toga
izriču krivične sankcije za počinjeni delikt. CILJ KRIVIČNOG PROCESNOG PRAVA je da se
na propisan način utvrdi postojanje krivičnog dela i odgovornosti izvršioca, odnosno da se
izrekne odgovarajuća krivična sankcija. Veza između kriminologije i krivično procesnog prava
odnosi se na tretman učinilaca k. dela u postupku utvrđivanja odgovornosti i izricanja sankcija.

12. KRIMINOLOGIJA I KRIMINALISTIKA

Kriminalistika i kriminologija su dve naučne discipline koje su uzajamno povezane. OSNOVNI


CILJ KRIMINALISTIKE JE proučavanje naučnih metoda na utvrđivanju materijalnih činjenica,
odnosno prikupljanja dokaza u vezi sa krivičnim delom i učiniocem. Najtešnji odnos između ove
dve naučne discipline postoji kod proučavanja ličnosti delikvenata, kod kojih su metodi veoma
slični ili identični.

KRIMINALNA POLITIKA ILI POLITIKA SUZBIJANJA KRIMINALITETA u najopštijem


smislu može se definisati kao ukupnost svih oblika društvene reakcije na kriminalitet. Da bi
opstala kao naučna disciplina mora se oslanjati na krivično pravo i kriminologiju. Rezultat
kriminoloških ispitivanja predstavljaju polaznu osnovu za ostvarivanje funkcije kriminalne
politike.

Page | 9
13. KRIMINOLOGIJA I PENOLIGIJA

PENOLOGIJA je nauka o načinu i efikasnosti sistema izvršavanja kazni i drugih sankcija, sa


aspekta njihovog uticaja na resocijalizaciju ličnosti izvršilaca k. dela i suzbijanja kriminaliteta.
Osnovna pitanja i područja penologije su sistem i organizacija kazneno-popravnih ustanova;
klasifikacija i razvrstavanje osuđenika; način i uslovi izdržavanja kazni. Posebno značajna je
penološka disciplina ANDRAGOGIJA koja se bavi pitanjima usavršavanja metoda, oblika i
sredstava vaspitanja, obrazovanja i prevaspitanja osuđenih lica.

VIKTIMOLOGIJA JE GRANA KRIMINALISTIKE koja se bavi izučavanjem žrtava k. dela i


odnosa žrtve i izvršioca. Ona se prvenstveno bavi ličnošću žrtve k. dela, njene bio-psihološke
karakteristike i socijalnog obeležja.

SOCIJALNA PATOLOGIJA je mlada naučna disciplina čiji je predmet izučavanja složen i


odnosi se na kompleks ljudskih problema i posebne strane čovekove normalnosti i zdravlja. U
najširem smislu to su problemi koji se odnose na psihološke karakteristike i biološke
determinante ličnih i društvenih poremećaja koji se mogu okarakterisati kao patologija. To su
kockanje, prostitucija, alkoholizam i dr.

PEDAGOGIJA u najširem smislu je nauka o vaspitanju. Ona se bavi ne samo pozitivnim već i
negativnim uticajem vaspitanja, koje kako se u kriminologiji pokazalo utiče na kriminalno
ponašanje. Upravo zbog toga su rezultati njenog istraživanja jako bitni sa aspekta uticaja
etioloških faktora na delikvenciju.

PSIHOLOGIJA je nauka koja sistematski proučava psihički život čoveka baveći se prvenstveno
mentalnim sadržajem i psihičkim procesima ličnosti. Kriminologija koristi znanja psihologije
posebno sa aspekta uticaja ličnih osobina i njihove povezanosti sa ponašanjem koji uslovljavaju
delikvenciju.

PSIHOPATOLOGIJA je nauka o mentalnim poremaćajem ličnosti. U kriminologiji zauzima


važno mesto u proučavanju određene kategorije delikvenata zato što među delikventima postoji
određeni broj onih koji su duševno bolesni i poremećeni.

SOCIOLOGIJA kao društvena nauka proučava strukturu i zakonitiosti društvenih odnosa i


procesa. Predmet proučavanja sociologije su određeni tipovi društvene zajednice, društvene
grupe, ustanove i organizacije i oblici društvenog života ljudi. Na osnovu socioloških učenja i
metoda razvile su se mnogobrojne sociološke metode u kriminologiji.

Pored navedenih naučnih disciplina sa aspekta povezanosti sa kriminologijom treba pomenuti i :


filozofiju, statistiku , psihijatriju i dr.

Page | 10
ISTORIJSKI RAZVOJ KRIMINOLOŠKE MISLI

14. ANTIČKA MISAO O KRIMINALITETU

Kriminologija spada u red mladih pravnih disciplina, razvila se u samostalnu nauku tek
početkom 19- og veka. Međutim misao o zločinu i zločincu stari su koliko i samo društvo, počev
od misli iz filozofskih sistema starog veka. SOFISTI su ovaj problem tretirali kroz izučavanje
motiva ljudskog ponašanja uopšte još u 5-om veku p.n.e. Teokrat je smatrao da su u ljudskom
ponašanju dominantna tri osnovna motiva: za zadovoljstvom, za bogaćenjem i za čašću. Svaki od
njih i u određenoj meri ima i devijantne posledice na čovekovu orijentaciju i ljudsko ponašanje.

HIPOKRAT, antički filozof i lekar proučavajući negativan uticaj emocija na ponašanje čoveka,
ustanovio je tipologiju temperamenta koja je i danas aktuelna u proučavanju ENDOGENIH
faktora delikvencije.

Prva značajna shvatanja u antičkoj filozofskoj misli sreću se u raspravama Aristotela i Platona
koja su posvećena državi. Antički mislilac Platon u svom radu “ Državi” ukazuje na dve vrste
zločina: PSIHOLOŠKE (UNUTRAŠNJE) I FIZIOLOŠKE (SPOLJAŠNJE). U fiziološke uslove
on ubraja biološku degeneraciju. Platon zločinca tretira kao izraz bolesne duše sa uzrocima
psihološke i fiziološke prirode. Po Platonu zločinac je osoba koja deluje pod uticajem strasti,
motiva, koristoljublja, iz neznanja, izvitoperenih seksualnih pobuda i psihičkog nereda. Takva
ličnost u fiziološkom smislu je posebne fizičke konstrukcije kao izraz biološke degeneracije. Za
posledicu sve to ima nepopravljive krivce, rođene zločince, i za njih je “ jedini lek” smrtna
kazna. Smatrao je da svrha krivičnih zakona treba da bude više suzbijanja kriminaliteta nego
kažnjavanje krivca, i da ima više preventivni nego represivni smisao. Smatrao je da postoje
popravljive i nepopravive ličnosti (recidivisti, povratnici). Zalagao se za određene mere
kažnjavanja i lečenja,zločinaca, kao i za individualne kazne.

ARISTOTEL JE SMATRAO da je zločinac osoba koja izvršava delo jer je pokvaren ili je pod
uticajem zločinačkih sklonosti i navika i da na njegovu konačnu odluku nemaju bitog uticaja
spoljašnji činioci. Zločinci su po njemu bili neprijatelji društva, a društvo je bilo dužno da ih leči
ili da ih se oslobodi. Mada je verovao da na zločince ne utiču nikakvi spoljni elementi van
njihove ličnosti, priznavao je da uzroci kriminogenog ponašanja mogu biti u nekim uslovima
društvenog života kao na primer slabost državne organizacije, siromaštvo, problemi u
funkcionisanju pravosuđa. Smatrao je da u kaznenoj politici radi sprečavanja kriminaliteta treba
voditi takvu politiku u kojoj će potencijalni zločinac videti očigledno više štete nego koristi u
sopstvenim postupcima. Sprečavanje zločinca u namerama ne treba da bude samo u kaznama već
i u lečenju ljudi od egoizma. Po njemu su ljudi racionalni egoisti pa će sami shvatiti taj odnos i
odustati od namere koju su imali. Za nepopravljivost je smatrao da treba izvršiti smrtnu kaznu.

Page | 11
15. SREDNJOVEKOVNA MISAO O KRIMINALITETU

U skladu sa društvenim odnosima i verskim dogmama u feudalizmu kriminalitet je shvaćan kao


greh protiv božjih zapovesti i poretka božanskog reda, a sama kazna je morala biti kao božja
pravda. U srednjem veku krivac se nije smatrao razumnim bićem na koje utiču spoljni faktori,
već bićem u koje je usađen zao duh. Glavni predstavnici ovih shvatanja bili su AUGUSTIN I
TOMA AKVINSKI. Augustin je kasnije nazvan “Sveti”, bio je filozof poreklom iz Afrike –
današnji Alžir, u svom delu “ O božjoj državi” zastupao je stav da kazna predstavlja
otkupljivanje za izvršeno delo, a svrha kažnjavanja je izazivanje kajanja kod izvršioca. Njegovo
zalaganje za ukidanje smrtne kazne nije bilo motivisano humanošću zato što je smatrao da se
izvršenjem smrtne kazne neopravdano uskraćuju muke zločinaca i da su time lišeni prilike da se
kroz patnje i bol iskupe i pomire sa uvređenim božanstvom. Prema njegovom mišljenju
zločincem dominira zao duh, a lek i obaveze Crkve je da ga popravi tako što će isterati đavola iz
grešnika.

Toma Akvinski je bio osoba plemićkog porekla, predavač teologije u Napulju. U svojim delima
Zbornik teologije i Zbornik protiv neznabošca pored apsolutne pravde, u vidu kazne za najteže
delikte povrede božanskog reda, ističe i relativnu pravdu koja štiti od drugih dela koja
ugrožavaju ljudsko društvo, i kojom se uspostavlja društveni red. U objašnjavanju grešnog
ponašanja čoveka oslanjao se na tezu koja je savremena teorija psihoanalize, ili pretpostavka da
je u pitanju sukob savesti kao dela čovekove duše koja je usmerena ka razumskom ponašanju i
nagonima koji ih prevladavaju da bi zadovoljili fiziološke i instiktivne potrebe.

16. HUMANISTIČKA I RENESANSNA MISAO

Humanizam predstavlja epohu u razvoju ljudskog društva i predstavlja raskid sa


srednjovekovnim mističnim shvatanjima o krivičnom delu kao povredi božanskog reda i kazni
čiji je jedini cilj ispaštanje i pomirenje sa bogom. U ovom periodu sazreva saznanje o
kriminalitetu kao društvenoj pojavi koje je uslovljeno društvenim odnosima i uređenjem, čime se
razbija mit o zločincu kao zloduhu. Umesto iracionalnog na scenu stupa objektivno i naučno
shvatanje socijalne uslovljenosti u ponašanju ljudi.

Renesansni pisci među kojima se posebno isticao Makijaveli ističu da je zlo urođena pojava i da
je vezana za ljudsku prirodu koja je pesimistički orijentisana.

Arapski istoričar IBN HALDUN je tvrdio da veći uticaj na čoveka imaju običaji i navike od
same prirode čoveka i njegovog temperamenta. Engleski naučnik TOMAS MOR isticao je
društveni karakter kriminaliteta i predlagao je ublažavanje sistema kažnjavanja. On je isticao da
je koren zločina u samom društvu i načinu života vladajuće klase i da samim tim treba menjati
određene društvene uslove života.

Suprotno Haldumu i Moru neki mislioci tog vremena su smatrali da su delikventne


predispozicije pretežno izraz unutrašnjih faktora. Radikalni raskid sa srednjovekovnim

Page | 12
shvatanjima izvršili su HUGO GROCIJUS, TOMAS HOBS I DŽON LOK. Francuski pravnik
MONTESKIJE u svom delu “ Duh zakona” izneo je teze o uslovljenosti društvenih pojava,
karaktera čoveka i mentaliteta naroda, pa i kriminaliteta. Zastupao je mišljenje da krivični zakoni
ukoliko žele da budu efikasni moraju biti prilagođeni vremenu, tradiciji, kulturi i društvenim
prilikama sredine. Švajcarac Žan Žak Ruso u svom delu “ Društveni ugovor” smatra da je čovek,
po svojoj prirodi savršeno biće, ali da se kvari pod uticajem društva kada ono zapadne u
ekonomsko i političko ropstvo. Francuski filozof HOLBAH u svom delu “ Sistem prirode” izneo
je stanovište da društvo koje je lose organizovano i kojim se lose upravlja, mora biti puno
poročnih i lakomislenih građana, robova, rasipnika, fanatika i razvratnika. Smatrao je da je
ljudsko ponašanje posledica uslova u kojima čovek živi, a ne njihove urođenosti.

OSNOVNI KRIMINOLOŠKI PRAVCI

17.KLASIČNA ŠKOLA

Klasična škola predstavlja prvo sistematizovano teorijsko razmišljanje o kriminalitetu. Ovaj


kriminološki pravac nastao je krajem 18-og i početkom 19-og veka. Škola je nastala pod
uticajem francuske revolucije kao reakcija na surove kaznene sisteme i široka diskreciona
ovlašćenja vlasti u tom periodu u Evropi. Prema osnovnim shvatanjima škole, sloboda čoveka je
najveća društvena vrednost, a zločin je povreda etičkog reda i izraz slobodne volje čoveka, a ne
uticaj bilo kakvih subjektivnih ili objektivnih procesa ili odnosa. Predstavnike klasične škole nije
interesovala ličnost zločinca već funkcija zakona i legalni krivičnopravni procesi. Ličnost
delikventa nije bila predmet nauke već krivično delo i kazna. Krivica je proizilazila iz moralne
odgovornosti, a kažnjavanje je za svrhu imalo odmazdu, ispaštanje i ponovno uspostavljanje
pravnog i etičkog reda.

ZNAČAJAN DOPRINOS KLASIČNE ŠKOLE ČINI:

• uvođenje principa zakonitosti i jednakosti u krivičnom pravu;

• uvođenje principa individualizacije kazne;

• ukidanje inkvizitorskog postupka;

• ograničavanje smrtne kazne i

• ukidanje telesnih kazni- žigosanje, sakaćenje i slično .

NAJVEĆA SLABOST KLASIČNE ŠKOLE bilo je to što je zanemarivala društvenu uslovljenost


delikvencije, pa je sve probleme kriminaliteta svodila na čisto pravne formulacije. Upravo zbog
isključivo formalne logike imala je ograničavajući uticaj na kriminološku nauku.

Page | 13
KLASIČNOJ ŠKOLI PRIPADAJU I ZNAČAJNE ZASLUGE za ukidanje inkvizitorskog
postupka, ograničavanje smrtne kazne i ukidanje telesnih kazni kao i za orijentaciju uvođenja
pravnih principa.

PREDSTAVNICI KLASIČNE ŠKOLE SU: italijanski pravnik ČEZARE BAKARIJA, nemački


teoretičar ANSELM FOJERBAH, engleski filozof DŽEREMI BENTAM .

Italijanski pravnik Čerzare Bekarija je začetnik klasične škole. Svojim delom “O zločinu i
kaznama” značajno je uticao da se njegove ideje ugrade u: Krivični zakonik Francuske iz 1791
god; Napolenov krivični zakonik iz 1813 god; Bavarski krivični zakonik iz 1813, kao i Krivične
zakonike Srbije i Crne Gore. Prema Čezaru zločin je pre svega izraz loših zakona, a ne posledica
vladanja loših ljudi i zbog toga zakoni treba da garantuju jednak tretman svih ljudi.

Nemački pravni teoretičar Anselm Fojerbah u svojim delima “ Revizija osnovnih postavki i
pojmova pozitivnog kaznenog prava” i Udžbenik celokupnog nemačkog kaznenog prava, pored
osnovnih definisao je teoriju GENERALNE PREVENCIJE sa tezom da je svrha kažnjavanja
sprečavanje potencijalnih kriminalaca da ne čine prestupe.

Engleski filozof i pravnik Džeremi Bentam u svom delu “ Uvod u principe morala i prava”
isticao je da čoveka u devijantnom ponašanju vode težnje za isticanjem. Zakon treba da uredi
sreću za sve, a kazna mora biti pravedna. Ona će to biti ukoliko sprečava nezakonita dela.

18.ANTROPOLOŠKA ŠKOLA

Antropološka škola javlja se sedamdesetih godina 19-og veka kao reakcija protiv formalizma
klasične škole. Teorijskim korenom antropološke škole smatra se delo “Poreklo vrste” Čarlsa
Darvina. Iz darvinizma nastala su dva posebna kriminološka pravca ANTROPOLOŠKI I
POZITIVISTIČKI.

Antropološku školu zasnovao je CEZARE LOMBROZO , sa tezom da delikvente karakterišu


određena tipična konstituciona obeležja degenerativnih karakteristika tela, posebno lobanje i lica.
Prema LOMBROZOVOJ KLASIFIKACIJI razlikuju se kriminalni tipovi: ROĐENI ZLOČINCI
sa brojnim anomalijama anatomske, biološke i psihološke prirode (neosetljivi i bez osećanja
samilosti što ih čini predisponiranim za kriminalno ponašanje); DUŠEVNO BOLESNI
IZVRŠIOCI KRIVIČNOG DELA koji se dele na moralne ludake (zakržljalih moralnih čula),
duševne bolesnike i matodoide (poluludaci); ZLOČINCI IZ STRASTI neuravnotežene i
preosetljive osobe koje afektivno deluju i vrše krivična dela u nastupu ljubomore, mržnje i
gneva; SLUČAJNI ZLOČINCI bez urođenih sklonosti, ali koji pod uticajem spoljnih faktora
čine manja ili nehatna krivična dela i DUŠEVNO BOLESNI ZLOČINCI nervno neuravnotežena
lica sa urođenim dispozicijama za vršenje krivičnih dela pretežno imovinskog karaktera. U
prvom izdanju svog dela on je smatrao da oko 65%-70% od ukupnog broja delikata počine
rođeni kriminalci, ali je kasnije pod uticajem kritike i svojih evolutivnih shvatanja taj odnos sveo
na 35%-40%. Pored fizičkog izgleda pripisivao im je i određena moralna svojstva, izvlačeći to iz

Page | 14
činjenice da se češće tetoviraju od nedelinkventnih ličnosti, da za razliku od ostalih ispoljavaju
veću neosetljivost na bol. U konstitucionalne kriminogene elemente Lombrozo ubraja nasleđe od
dalekih predaka. Verujući u teoriju “ rođenog zločinca” za njeno dokazivanje proučavao je na
stotine izvršioca krivičnih dela –osuđenika.

Lombrozo je koristeči se statističkim metodama i metodama merenja, u svom delu dao detaljnu
sliku tzv. ZLOČINASTOG TIPA. Takva slika odaje delikventa kao ljudskog degenerika, jednu
vrstu fizičke i moralne nakaze. Lombrozo je radi potvrde svoje teorije “rođenog zločinca” kao
lekar izvršio veliki broj obdukcija i ispitao 383 lobanja mrtvih italijanskih zatvorenika i 5907
živih prestupnika, ukazujući na njihove anatomske, fiziološke i psihičke anomalije. Lombrozov
zločinački tip u smislu anatomskih karakteristika degenerativne prirode ubrajao je karakteristike
tela: nenormalno velika ili mala glava; asimetrija lica; mali i zdepast rast; dugačke i klempave
uši; sličnost sa šipanzom; čudan izgled; udubljene i kose oči; malo i zakošeno čelo; velika vilica i
jagodične kosti; kriv, prćast i spljošten nos kod lopova, odnosno šiljat kod ubica; usne mesnate i
otečene; brazde na obrazima kakve imaju neke životinje; kratka ili dugačka brada kao kod
majmuna; defekti grudnog koša; inverzije genitalnih organa; predugačke ruke i veći broj prstiju.
U FUNKCIONALNO FIZIOLOŠKE NENORMALNOSTI ubrajao je: neosetljivost na bol,
daltonizam, oslabljeno čulo pipanja i sl. Lombrozo je došao do zaključka da kriminalci imaju
primitivni tip moždane strukture, a samim tim i ponašanja. Ova saznanja su se nazivala
ATAVISTIČKA.

Pod uticajem mnogobrojnih kritičara tog vremena Lombrozo je postepeno pored anatomskih
karakteristika u faktore delikvencije uveo i ekonomske i socijalne faktore, ali kao sporedne –
sekundarne faktore.

Lombrozova teorija je vremenom gubila na značaju. Tome je posebno doprineo engleski lekar
ČARS GORING koji je proveravajući Lombrozovu tezu upoređivao hiljade osuđenika i vojnike
jedne britanske vojne jedinice. Gording je nakon proučavanja došao je do zaključka da između
ove dve grupacije ne postoje nikakve evidentne razlike. Rezultate ovog istraživanja objavio je u
svojoj knjizi “ Engleski osuđenik”. Goring je dokazao da atavizam nema naučnu podlogu i
podaci koje je sakupio su zauvek diskreditivaki Lombrozovu ideju o “ rođenom zločincu”.

Savremena shvatanja odbacuju antropološku školu i njene postupke kao nenaučne i jednostrane.
Međutim njen značaj je u tome što je prva ukazala na važnost izučavanja izvršioca krivičnog
dela, a ne samo delikta kao normativne kategorije.

19. ITALIJANSKA POZITIVISTIČKA ŠKOLA

Posle klasične i antropološke škole i na bazi njihove kritike nastao je novi pravac u kriminologiji
koji je bio orijentisan ka izučavanju pozitivnih činjenica vezanih za izvršioca krivičnih dela,
poznat u teoriji kao ITALIJANSKA POZITIVISTIČKA ŠKOLA. Za razliku od klasične škole
pozitivisti se okreću proučavanju sveta oko sebe, tumačeći ljudsko ponašanje determinancijama

Page | 15
bioloških, psiholoških i socijalnih faktora. Predstavnici ove škole su ENRIKO FERI I RAFAELE
GAROFALDO koji su bili Lombrozovi učenici.

ENRIKO FERI u svojim razmatranjima polazi od izvesnih socijalnih uslova sredine kao što su:
porodica, škola, vaspitanje, uslovi života i rada. Zatim polazi i od državnih oblika
institucionalnih oblika organizovanja u suzbijanju kriminaliteta i definisanju kaznene politike. Po
njemu su uzroci delikvencije prvenstveno u prirodnim, odnosno fizičkim faktorima, kao i u
porodičnim, društvenim i ekonomskim uslovima. Feri je insistirao na eksperimentalnoj metodi u
proučavanju ličnosti pod uticajem prirodnih nauka i filozofije. Feri je kriminalce delio na tri
grupe: one kod kojih dominiraju unutrašnji faktori(anomalije organske i fizičke konstrukcije) i
one kod kojih preovlađuju socijalni faktori. Prema njegovoj tipologiji razlikuje se pet kategorija
kriminalaca-krivaca: DUŠEVNO BOLESNI krivci gde spadaju duševno obolela lica,
poremećena i psihopatološka lica; ROĐENI KRIVCI kod kojih je neizbežna kriminalna sklonost
posledica naslednih osobina koje su formirane generacijama; KRIVCI IZ NAVIKE, kao podvrsta
rođenih krivaca koji su rano počeli sa kriminalom i pod uticajem prilika, posebno nekažnjavanja,
ostali hronični kriminalci; KRIVCI IZ STRASTI sangvinične, nervozne i osetljive osobe koje
čine zločin pod uticajem jakih emocija; SLUČAJNI KRIVCI, lakomislene i moralno neosetljive
osobe.

RAFAELE GAROFALO je drugi predstavnik pozitivističke škole. On je bio italijanski sudija i


krivičar tog vremena. U svom delu „Kriminologija“ ustanovio je četiri tipa prestupnika:
TIPIČNE ZLOČINCE; PLAHOVITE PRESTUPNIKE, UBICE- izvršioci k.dela sa pogrešnim
predstavama o časti i nužnosti osvete sa tradicionalnim predrasudama; NASILNIKE,
PRESTUPNIKE lišene samilosti i kradljivce lišene osećanja čestitosti; POHOTLJIVCE
prestupnike sa niskom energijom moralne energije. Od svih kategorija najvažnijom je smatrao
tipične zločince ili ubice sa predumišljajem. Zastupao je stav da su u pitanju osobe bez moralnih
osećanja, jer ubijaju iz sebičnih pobuda, tvrdio je da se radi o osobama koje su nepopravljivi
kriminalci za koje je smrtna kazna jedina efikasna sankcija i da su u pitanju psihopate.

Pozitivisti su naišli na brojne kritike mada su njihova shvatanja duboko ukorenjena u teoriji,
krivičnom mišljenju i praksi.

20. SOCIOLOŠKA ŠKOLA

Sociološka škola daje akcenat prvenstveno na socijalne i druge društvene činioce determinacije
čoveka. Postoji nekoliko varijanti sociološke škole: FRANCUSKA ŠKOLA; ČIKAŠKA
ŠKOLA; AUSTRIJSKA ENCIKLOPEDIJSKA ŠKOLA; NEMAČKA SOCIOLOŠKA ŠKOLA.

FRANCUSKA ŠKOLA ILI TZV. LIONSKA ŠKOLA, čiji je glavni predstavnik GABRIEL
TARDE uvodi tezu kolektivne krivice, odnosno smatra da društvo stvara i priprema zločine i da
shodno tome za njih ima i odgovornost. Francuska škola se zalagala za istorijsku i retrospektivnu
dimenziju izučavanja kriminaliteta, smatrajući da je na drugačiji način nemoguće saznati celinu i
suštinu problema pojava kriminaliteta u društvu. Tande je bio profesor sudske medicine u Lionu

Page | 16
i jedan je od Lombrozovih učenika, vremenom je odbacio teoriju o „rođenom zločincu“,
smatrajući da pored fizičkih i psihičkih predispozicija i socijalna sredina oblikuje ličnost, pa i
njegovo delikventno ponašanje. ADOL PRINS, profesor k. prava iz Brisela i jedan od osnivača
ovog pravca, smatrao je da je kriminalitet proizvod samog čovečanstva kao takvog. Značaj ove
škole je u tome što je ukazala na uticaj socijalnih faktora na psihičke procese, na individualno i
grupno ponašanje ljudi.

ČIKAŠKA ŠKOLA u svom proučavanju polazi od stanovišta da su ljudska zajednica i sredina


glavni faktori uticaja na ljudsko ponašanje. Predstavnici čikaške škole polaze od shvatanja da je
kriminalitet: produkt socijalnog okruženja, posledica načina života u velikim gradovima,
posledica nedostataka i sloma društvene kontrole nad užim grupama migranata, sirotinje i
maloletnika. Socijalnu sliku Čikaga 20-ih godina karakterišu: velike migracione populacije-
posebno crnačke iz ruralnih u urbana područja, povećanje gradskog stanovništva u vrlo kratkom
periodu. Rat, velika depresija i mafija prouzrokovali su socijalnu nejednakost velikih razmera.
Predstavnici ove škole su TOMAS I ZNANIECKI.

AUSTRIJSKA ENCIKLOPEDIJSKA ŠKOLA nastala je na temelju teorijskih shvatanja


profesora krivičnog prava iz Beča i oca kriminologije HANSA GROSA. Značaj Grosovih
radova ogleda se u tri pravca: prvi put su odnos, izvršenja i suzbijanja delikata, kao reakcije
društva, shvaćeni kao jedinstvo u celini problema. ; u središte tog odnosa postavljen je čovek,
kao psihička individua, a ne zločinac; takav odnos delova i celine problema moraju moraju
zajedno razmatrati u tesnoj povezanosti kriminologija, krivično pravo i penologija.

NEMAČKA SOCIOLOŠKA ŠKOLA dovela je do približavanja i integracije stavova klasične


škole i italijanskog pozitivizma radi rešavanja osnovnih problema u kriminologiji i krivičnom
pravu. Ova škola polazi od stanovišta da je suzbijanje i sprečavanje kriminaliteta moguće samo
utvrđivanjem uzroka koje su svrstali u dve grupe: INDIVIDUALNA SVOJSTVA
DELIKVENATA (nasledna i stečena) i FIZIČKE, DRUŠTVENE, GEOGRAFSKE I
EKONOMSKE OKOLNOSTI I USLOVI. Urođene sklonosti i naklonosti, prema ovim
shvatanjima, nisu osnovni uzrok zločina, već društvene okolnosti koje zajednički deluju, ali
imaju i poseban uticaj. U vezi sa tim zavisno od njihove dominacije i uticaja kriminaliteta dele se
na AKUTNI I FIZIČKI. AKUTNI KRIMINALITET se smatra posledicom delovanja spoljnih
činilaca, a HRONIČNI dominantnim uticajem ličnih svojstava.

Iz nemačke sociološke škole proistekla je poznata klasifikacija delikvenata prema kriterijumima


LISTA- nemačkog profesora krivičnog prava. List polazeći od dvojne podele kriminaliteta
kriminalce deli na KRIVCE IZ NAVIKE i SLUČAJNE KRIVCE. Krivce iz navike nazivao je i
hroničnim krivcima i krivcima po tendenciji i to su bile one osobe kod kojih postoji urođena
sklonost ili stečene dispozicije ka kriminalnom ponašanju. Tu on razlikuje popravljive i
nepopravljive krivce, a najtežim tipom je smatrao profesionalne kriminalce. SLUČAJNI KRIVCI
su delikventi koji su nastali pod uticajem spoljnih činilaca i uslova. Oni se po psihofizičkim

Page | 17
osobinama ne razlikuju od nedelikvenata, ali im je ponašanje uslovljeno jakim uticajima spoljnih
uslova i povoda.

ŠKOLA DRUŠTVENE ODBRANE nastala je prvenstveno kao društveni pokret, nakon II


svetskog rata. Ona je težila socijalizaciji i humanizaciji krivičnog prava. Ideje ovog pokreta
začete su u Đenovi (Italiji) 1945. god. osnivanjem Centra za izučavanje ideja društvene odbrane.
1949 god. Pokret je prerastao u Međunarodno udruženje društvene odbrane. Rzvojem krivično-
pravne i kriminološke nauke krajem 19-og veka u teoriji je sve prisutnija orijentacija na
prevaspitavanju kao osnovnoj svrsi i resocijalizaciji kao cilju kažnjavanja prestupnika.

TEORIJSKE OSNOVE ETIOLOGIJE KRIMINALITETA

TEORIJE ZLOČINA

Naučna misao se još pre nego što je kriminologija ustanovljena kao posebna nauka, interesovala
da objasni zašto se neki ljudi vladaju asocijalno, zašto se neko ponašanje smatra kriminalnim, a
drugo ne. Kroz istoriju se pokušavalo kroz razne škole tumačiti kriminalno ponašanje ličnosti
uopšte i kriminaliteta kao pojava.

21.BIOLOŠKE TEORIJE pojam i podela bioloških teorija

Biološke teorije su teorije koje svoju zasnovanost temelje na mišljenjima da su biološke


predispozicije osnovni kriminogeni faktori. Tu se posebno ubrajaju činioci biosomatskih procesa
kao što su: urođene, nasledne, organske, fiziološke i druge biološke funkcije koje uslovljavaju
delikventno ponašanje pojedinih lica. U biološke teorije spadaju: FENOLOŠKA TEORIJA;
TEORIJA NASLEĐA; BIOKONSTITUCIONALNA TEORIJA I TEORIJA SKLONOSTI;
HROMOZOMSKA TEORIJA; ENDOKRINOLOŠKA TEORIJA I RASNA TEORIJA.

22. FENOLOŠKA TEORIJA

Fenologija je nauka o lobanji na kojoj je zasnovan biološki pravac i shvatanje u nauci da se na


osnovu oblika lobanje mogu odrediti duševne osobine i sposobnosti nekog čoveka. Fenološke
teze u kriminologiji pojavile su se početkom 19-og veka. Predstavnici fenološke škole su: bečki
lekar GAL i švedski teolog LAVATER. Ove teorije ističu povezanost delikventnih sklonosti i
moralnih osobina ličnosti sa konstitucijom lobanje. Prema ovoj teoriji suština karakternih
osobina čoveka je u vezi sa koštanom konstitucijom, oblikom i obimom glave koji se izražava po
segmentima. Segmenata ima 26 po Galu i 35 po Lavateru. Segmentima se odeđuju „više“ i
„niže“ sklonosti čoveka u zavisnosti od oblika glave. Prema fenološkim shvatanjima glava kod
kriminalaca je kruškastog oblika ima širi vilični deo od čeonog dela, dok je kod nedelikvenata
razvijeniji gornji deo glave. Na osnovu tzv. segmenta pristalice fenološke teorije su smatrale da

Page | 18
se sa sigurnošću mogu predvideti buduća ponašanja osobe. Fenološka teorija je dugo vremena
bila popularna i priznata i u Evropi i u Americi. Tridesetih godina prošlog veka ova teorija je
skoro u potpunosti osporena. Spada u biološke teorije.

23 .TEORIJA NASLEĐA

Pitanje odnosa nasleđa i delikvencije je klasično pitanje kriminologije koje potiče još od
Lombroza. Prema Lombrozu „rođeni zločinac“ potiče iz degenerisane porodice kod čijih se
članova javljaju slučajevi ludila, gluvoće, sifilisa, epilepsije i alkoholozma. U predstavnike ove
teorije spada ENRIKO FERI, koji kada govori o rođenom kriminalcu, biološkim faktorima
pridaje bitan značaj kod delikvencije smatrajući da u ponašanju ličnosti postoje nasledne
sklonosti. Feri to objašnjava na praktičnom primeru dvojice idiota, vaspitavanih pod istim
uslovima, od kojih jedan reaguje na šalu ubistvom, a drugi ne. Feri to tumači tako da jedan od
njih koji je ubica, pored idiotije ima i nasleđenu zločinačku sklonost, a drugi nema.

Od svih oblika nasleđa(materijalno, duhovno i genetsko, za kriminologiju je najbitnije genetsko,


ono koje se ispoljava u biološkim karakteristikama definisanim u hromozomima, genima i
deziksiribonukleinskom kiselinom-DNK. Ova istraživanja su sa izvesnim stepenom pouzdanosti
dokazala genetsko nasleđe kod slučajeva mentalne retardiranosti, prisustvo hromozomske
aberacije predaka i potomaka (šizofrenija i afektivni poremećaji). Na osnovu genetičkih učenja
izdiferenciran je tzv. ATAVISTIČKI TIP DELIKVENTA. Kriminolozi su u drugoj polovini 19-
og veka teoriju nasleđa priznavali kao validnu, mada je savremenim shvatanjima dosta osporena.

Pod uticajem teorija o nasleđu razvijena je posebna disciplina u okviru penologije tzv.
EUGENIKA čiji je cilj bio sprečavanje reprodukcije u okviru populacije koja ima genetske
delikventne dispozicije putem sterilizacije. (sprečavanje rađanja dece).

GENETIČKA SHVATANJA tumače da je kriminalno ponašanje urođena i nasledna pojava što


je dokazano kroz dve vrste studija proučavanjem tzv. KRIMINALNIH PORODICA I
BLIZANACA. Genetika je nauka o nasleđu i naslednim osobinama koje se prenose genima koji
su relativno postojani kroz generacije potomaka. Blizanci su korišćeni kao eksperimentalni
subjekti dokaza genetičkih svojstava, i to kao primarnih naslednih činilaca ne samo
konstitucionalnih i bioloških već i psihičkih osobina ličnosti. Istraživanja su rađena da bi se
objasnio uticaj genetskog faktora kod tzv. kriminogenih porodica, i za dokaz da je kriminalna
aktivnost jednojajčanih blizanaca zbog genetske sličnosti u većoj meri podudarna od dvoćelijskih
blizanaca ili drugih krvnih srodnika. Ova shvatanja su dovela do zaključka o opravdanosti
bioloških teorija kriminaliteta i uvođenja sterilizacije kao kriminalne prevencije kod seksualnih
delikvenata. Na taj način se teorija nasleđa proveravala kroz tzv ADOPTIVNE STUDIJE,
posmatranjem ponašanja dece datih na usvajanje, odnosno razlika u uticanju sredine i bioloških

Page | 19
činilaca. Iz ovih studija je utvrđeno da ukoliko su oba deteta od istih roditelja, čija je biografija
kriminalna, takođe delikventne orijentacije i u novoj sredini, onda postoji osnovanost teorije o
biološkom kriminalnom nasleđu. Istraživanja blizanaca i adoptivne studije o „podudarnosti“
bavili su se pitanjem kolika je verovatnoća da će pojedinac (jednojajčani blizanac) imati iste ili
slične karakteristike (inteligenciju, kriminalno ponašanje) kao njegov biološki srodnik. Drugi
pristup se odnosio na shvatanje da geni, kao element hromozoma, imaju nasledne osobine, čime
se objašnjava uslovljenost hromozomskih aberacija za delikventne osobine.

Teorija socijalnog nasleđa odnosila se na nasledne osobine sa starijih generacija na mlađe.


Roditelji su svoje probleme iz mladosti prenosili na potomstvo što se odražava na biopsihički
razvoj i ponašanje dece, jer nagomilani problemi dovode do akumulacije asocijalnosti i
dispozicije delikventnog ponašanja.

24.BIOKONSTITUCIONALNA TEORIJA I TEORIJA SKLONOSTI

je proistekla iz Lombrozove antripološke škole, koja je u početku potpuno ignorisala druge


kriminološke činioce, kao uzročnike kriminaliteta, a uzimala je u obzir samo fizički izgled
delikventa. Ova teorija je doživela ozbiljne kritike, jer istraživanja nisu pokazala ispravnost tih
stavova. Nešto kasnije je Lombrozo donekle promenio stavove i ustanovio pet tipova zločinaca:
rođeni zločinac, duševno bolesni kriminalci, zločinci iz strasti, slučajni zločinci i zločinci iz
navike. U svom prvom delu Lombrozo je smatrao da oko 65%-70% delikata počine rođeni
zločinci, a kasnije je to sveo na 35%-40%. Lombrozo i drugi predstavnici ove teorije devijacije i
delikvencije kod žena objašnjavali su biološkim procesima hormonalnih poremećaja,
menopauzom, poremećajima menstrualnog ciklusa i sličnim faktorima. Oni su želeli da dokažu
da žene zbog svojih motoričkih karakteristika teže devijacijama, potencirajući posebno
prostituciju. Mada su Lombrozova početna učenja u celini osporavana, činjenica je da su neke
osnovne postavke ostale izvor za mnoga kasnija učenja. Suština ovih bioloških pristupa svodi se
na objašnjenje da ličnost zločinca, pored konstitucionalnih karakteristika, određuju i psihološka
svojstva.

Smatrajući da postoji veza između fizičkih i svojstava ljudi sklonih delikvenciji, austrijski
kriminolog ZELIG je čak tu posebnu naučnu disciplinu nazvao KRIMINALNA BIOLOGIJA.
Zeling u svojoj klasifikaciji delikventa razlikuje: ATIPIČNE, MEŠOVITE I ČISTE TIPOVE
KRIMINALACA. Mnogi drugi predstavnici ovih teorija (Gasberger, Eksner i dr.) takođe su
smatrali da između fizičkog-anatomskog izgleda i moralnih osobina čoveka postoji kauzalna
(uzročna) veza. Američki profesor Hoton sa Havardskog univerziteta ističe da su biološke
inferiornosti primarni uzrok zločina. Po njemu, čovek sklon kriminalitetu je ličnost niže biološke
pripadnosti. Tako su visoki i mršavi predisponirani za ubistva i pljačke, visoki i teški za prevare i
falsifikate, mali za krađe i provale, niski i teški za napade na čoveka i seksualne zločine.

TEORIJA BIOKONSTITUCIONALNIH SKLONOSTI ukazuju na urođene sklonosti za


delikvenciju i nasleđe u delikventnoj orijentaciji, što se stiče nasleđem gena i nasleđem posebnog

Page | 20
konstitucionalnog tipa. Predstavnici ove teorije –NIĆEFERO, HOTON, LANGRE, negiraju
teoriju o rođenom zločincu, ali zato smatraju da kod određenih ličnosti postoje urođene sklonosti
ka devijantnom ponašanju.

25..HROMOZOMSKA TEORIJA

Hromozomska teorija je zasnovana na učenju da postoje poremećaji u jezgru ćelije –


hromozomima-aktivne supstance ćelijskog jezgra, koja sadrži gene i nosilac je naslednih
osobina, a produkuju društveno abnormalno ponašanje. Ova teorija nastala je na osnovu rezultata
istraživanja sprovedenog na osuđenicima i govori o tome da se među kriminalcima znatno češće
javljaju XYY kombinacija hromozoma nego u normalnoj populaciji XY. Tako se razvila
hipoteza da je višak hromozoma Y u vezi sa kriminalnim ponašanjem, posebno nasilnim.
JAKOBS je 1965 god. sugerisao da muškarci sa XYY sindronom imaju veći stepen agresivnosti
nego normalni muškarci XY. Prema ovoj teoriji veliki višak hromozoma Y stvara poseban
konstitucionalni tip ličnosti sklonih kriminalitetu.

OSNOVNE POSTAVKE HROMOZOMSKE TEORIJE SU: jedan od hiljadu muškaraca je tip


hromozomske aberacije XYY; muškarac XYY je više predisponiran kriminalnom ponašanju ili
bolnici za mentalno oštećene osobe nego muškarac XY; muškarac XYY je manje inteligentan
nego muškarac XY i pošto je više XYY muškaraca u zatvoru nego što ih je na slobodi, taj
hromozomski poremećaj je glavni krivac za agresivnost i nasilje takvih osoba.

PINATEL je u vezi sa tim smatrao da je abnormalna hromozomska kombinacija čak 50-60 puta
veća kod delikventnih nego kod nedelikventnih grupa. Teorija o „hromozomskom ubici“ oživela
je Lombrozovu teoriju i izazvala rasprave medicinskih i kriminoloških stručnjaka. Ove teze
posebno su bile izražene nakon otkrića viška hromozoma kod teških i višestrukih ubica Danijela
Igona u Parizu i Ričarda Speka-„čudovišta iz Čikaga“ koji je ubio osam mladih bolničarki.

26 .ENDOKRINOLOŠKA TEORIJA

Endokrinološka teorija uzroke kriminaliteta objašnjava poremećajima u funkcionisanju


endokrinih (tiroidna, štitna, hipofiza, nadbubrežna i polne) žlezda. Ova shvatanja su rezultat
medicinskih istraživanja, a polaze od stava da su mentalni poremećaji ličnosti niska inteligencija
i nagoni posledica tih poremećaja. Autori ove teorije endokrini sistem uzimaju za osnovu uzroka
delikvencije, smatrajući da žlezde sa unutrašnjim lučenjem bitno utiču na psihofizički razvoj
ličnosti pa se u tim poremećajima mogu tražiti svi oblici devijantnog ponašanja. ŠARP I SMIT
smatraju da su osobe koje pate od endokrinih poremećaja tipični urođeni zločinci. PODOLSKI
smatra da što više pada nivo šećera u krvi to je veća tendencija u vršenju krivičnih dela. Kritičari

Page | 21
ove teorije smatraju da poremećaj endokrinih žlezda utiču na emocionalno stanje ličnosti, a veza
sa kriminogenim ponašanjem je više indirektna, nego što je neposredna posledica.
Endokrinologija je naučna disciplina koja se bavi proučavanjem osobina i rada žlezda sa
unutrašnjim lučenjem i u vezi s tim temperamenta, psihičkog života i ponašanja čoveka.

27. RASNA TEORIJA

Najekstremniji vid bioloških pristupa u nauci zasnovan je na prvenstveno na pretpostavci da je


RASNO SVOJSTVO SVAKOG OD PRIPADNIKA VIŠIH I NIŽIH RASA UROĐENO I
NASLEDNO. Ovaj teorijski pravac delikventno ponašanje vezuje pretežno za određenu rasnu
pripadnost. U savremenom shvatanju ovi pristupi imaju uporišta kod autora koji nastoje da
statističkim podacima, poređenjem kriminaliteta „belih“, „žutih“ „crnih“ i ostalih dokažu rasni
karakter „obojenih“. Teorija ima osnova u stavovima Lombroza, Nićofera, a posebno Garofala.
U ovim pristupima polazilo se od teze da je zločin pojava u životu naroda. Ova teorija kroz
istoriju je zloupotrebljavana za progon Jevreja, a njeni sledbenici pokušavali su da dokažu da je
ovaj narod „rasno predisponiran“ za dela falsifikovanja isprava, korupciju, lažno bankarstvo i sl.
Takva orijentacija je posebno bila izražena u vreme fašizma u Nemačkoj i antisemitskih pokreta
u Sovjetskom Savezu od 1933 do 1945. god

ZNAČAJ BIOKONSTITUCIONALNIH TEORIJA –biološke teorije su od početnih isključivih


stavova vremenom evoluirale u kompromisna shvatanja, one su teško izdržale kritičke osvrte
mada se njihov doprinos nauci ne može sasvim odbaciti. Lombrozova teorija „ o urođenom
zločincu“ se nije održala ali je među prvima postavila pitanje ličnosti delikventa i njegovih
unutrašnjih svojstava koja ga čine svesnim ili nesvesnim, odgovornim, manje odgovornim ili
neodgovornim za postupke.

SAVREMENA KRIMINOLOŠKA MISAO tvrdi da biološki faktori mogu činiti neke


predispozicije, ali ne i determinacije za devijantne sklonosti. Uticaj činjenica biološke prirode ne
mogu se negirati, ali ni prenaglašavati bez uticaja veze socijalnih i psiholoških uslova.
Empirijska istraživanja na zatvorenicima i njihova poređenja sa studentima i vojnicima pokazala
su da su degenerativne razlike među njima neznatne. Utisak da su mentalno retardirana lica više
delikventna od ostalih su rezultat predrasuda okoline prema njima nego njihovog stvarnog
ponašanja.

UTICAJ NASLEĐA I RASNIH OSOBINA su se takođe pokazala apsurdnim i više ukazuju na


socio-ekonomske uslove života pojedinaca, etničkih grupa i „rasa“ nego na njihovu biološku
predispoziciju.

Page | 22
HROMOZOMSKE ABERACIJE –teze da u zatvorima ima više XYY muškaraca u poređenju sa
XY muškarcima kroz novija istraživanja ne dokazuju da su prvi agresivniji i nasilniji od drugih.
Veći procenat XYY muškaraca u zatvorima i posebnim bolnicama više je rezultat nekih njihovih
drugih osobina kao na primer niske inteligencije, to je zapravo posledica socijalne reakcije koju
oni tim osobinama izazivaju.

28. PSIHOLOŠKE TEORIJE-pojam , podela

Ove teorije u prvi plan objašnjenja pojava socijalnih devijacija i delikvencije, kao njegovog
posebnog izraza, postavljaju psihološke determinante. Predstavnici ovih teorija smatraju da su
uzroci delikvencije u raznim psihičkim svojstvima i osobinama ličnosti-inteligencija, motivi,
stavovi. Psihološke teorije polaze pre svega od psiholoških karakteristika koje determinišu
ponašanje ličnosti dovodeći u vezu psihičke osobine i devijantnost.

U PSIHOLOŠKE TEORIJE SPADAJU : psihoanalitička shvatanja; teorija inteligencije, teorija


neprilagođenosti, frustraciona teorija i bihevioristička shvatanja.

29. PSIHOANALITIČKA TEORIJA-SHVATANJE

PSIHOANALITIČKA SHVATANJA za polaznu osnovu imaju objašnjenja devijantnosti


psihičkim stanjem ličnosti u sferi nesvesnog, odnosno podsvesnog, pre svega potisnute seksualne
sile i impulsa. Ova shvatanja polaze od teze da sve što se odvija u životu i snovima čoveka,
nastaje iz podsvesti, odnosno posledica je događaja u ranom detinjstvu. Na osnovama
psihoanalitičkih shvatanja razvijen je poseban pravac KRIMINALNE PSIHOLOGIJE. ETORE
PATINI psihoanalizu tretira kao „nauku o podsvesti“. Ovakvo stanje naziva se i „ pomračena
svest“. Prema psihoanalitičarima delikt je proizvod, odnosno posledica potisnute želje u
podsvesti. U podsvesti se sukobljavaju prikriveni motivi i želje i tu proizvode unutrašnje sukobe.
Prema psihoanalitičarima nema nehatnog delikta, nema ništa slučajnog i nenamernog, već je
namera potisnuta u podsvesti.

Na ovim podstavkama izgrađeni su stavovi o povezanosti i kauzalitetu nagona i devijacija, gde


se faktori kriminaliteta tumače poremećajima odnosa funkcionalnih komponenti čovekovog
života: IDA, EGA i SUPEREGA.

ID predstavlja nesvesni deo psihičke strukture i čini deo nagonskog bića ličnosti. Njegova
psihička energija ili ono što FROJD naziva libidom, teži za uživanjem i zadovoljavanjem
prvenstveno bioloških potreba i motiva. EGO –razum, svest, je najaktivniji deo strukture ličnosti
koji se odražava kao mišljenje, percepcija, govor, učenje, memorija, rasuđivanje, motorika,
akcija i vreme. SUPEREGO –savest je deo psihičkih funkcija koje se odnose na moralne
zahteve, norme društva i socijalne motive. Superego je ključna komponenta psihičke strukture

Page | 23
za razumevanje moralnog ponašanja i reguliše ponašanje ličnosti da ne izvrši ili ne planira
k.delo, a ukoliko to ipak uradi strogo ga kažnjava prekorima sredine i osećajem krivice. ID, EGO
i SUPEREGO nisu strogo odeljeni jedan od drugog, oni sxu u dinamičkom odnosu.

TIPOLOGIJA DELIKVENCIJE :Neki psihoanalitičari –ALEKSANDER I STAUB, razlikuju:


ZAMIŠLJENI-IMAGINARNI KRIMINALITET koji se ispoljava u vidu pretnji i EFEKTIVNI
KRIMINALITET koji može biti HRONIČNI I AKCIDENTNI. Hronični kriminalitet je
posledica delovanja organskih kriminalaca koji su neuračunljiva lica-imbecili, duševno bolesni,
narkomani; normalnih kriminalaca sa kriminalnim superegom –telesno i mentalno su zdravi, ali
su sa moralnim shvatanjima u sukobu sa društvenim shvatanjima; nerazvijenih, zaostalih
kriminalaca i kriminalaca nesvesnih svojih postupaka-neurotici. AKCIDENTNI
KRIMINALITET podrazumeva dela koja su izvršena nehatno, u afektu ili u legitimnoj
samoodbrani. Psihoanalitičar ADLER kroz koncept individualne psihologije pri objašnjenju
pojave devijantnosti pridaje poseban značaj kompleksu inferiornosti, a JUNG Edipovom
kompleksu-skup ljubavnih i neprijateljskih osećanja koje svako dete oseća prema roditeljima.
Prema ADLERU „čovek je neispisani list papira“ , a šta će biti u budućnosti određuje mu
sudbina.

ŠKOLA INDIVIDUALNE PSIHOLOGIJE delikventnost pripisuje kompleksima


INFERIORNOSTI- manje vrednosti, od kojih pate određene ličnosti, a razvija se na bazi
organskih slabosti.

30. TEORIJA INTELIGENCIJE

U psihološkim teorijama postoji pristup koji uzroke delikvencije dovodi u vezu sa psihičkim
svojstvima niske inteligencije, maloumnosti. Predstavnici ove teorije smatraju da deficitarnost
inteligencije dovodi do neshvatanja značaja društvenih normi od strane ličnosti, a samim tim i
odsustva odgovornosti za njihovo poštovanje i pridržavanje. Istraživanja koja su se u početku
bavila odnosom inteligencije i kriminaliteta nazivana su tzv. „pedigre“ studijama. Pomoću njih
su se vršila genitička izučavanja porodičnog stabla kriminalaca kako bi se utvrdilo ima li osnova
u porodičnom poreklu predaka sa niskim kojeficijentom inteligencije-IQ. Druga varijanta ove
teorije devijantnost dovodi u vezu sa niskom obrazovnom strukturom, a pri tom se ovaj faktor
uzima kao posledica niske inteligencije.

Pojedini predstavnici ove teorije smatraju da niska inteligencija i kriminal imaju nešto
zajedničko, ali to ne znači da je niska inteligencija uzrok kriminala, bez obzira na to što mnoge
studije na osuđenicima ukazuju da je njihova inteligencija ispod prosečne inteligencije
nedelikventne populacije. Ovi autori smatraju da visoka inteligencija obezbeđuje neku vrstu
zaštite od „upadanja“ u kriiminal za osobe koje su inače pod rizikom –na primer roditelji
kriminalaci.

31. TEORIJA NEPRILAGOĐENOSTI

Page | 24
Neka psihološka shvatanja delikventno ponašanje tumače faktorima nemogućnosti
prilagođavanja ličnosti u realnim socijalnim uslovima, raskorakom između ciljeva pojedinaca i
interesa zajednice. Neprilagođenost kao uzrok devijantnosti tumači se na različite načine. PEJDŽ
smatra da uzroke kriminaliteta treba tražiti u prilagođavanju individue na njenu okolinu. FROJD
smatra da se kriminal javlja upravo zbog toga što pojedinci kod kojih postoje instiktivne
kriminalne tendencije ne uspevaju da se prilagode društvu, jer im nedostaje vaspitanje za to.
Frojd polazi od pretpostavke da svaki čovek ima kriminogene dispozicije, a one dolaze do
izražaja samo kod pojedinaca koji nisu u stanju da se prilagode društvenim normama.

32. FRUSTRACIONA TEORIJA

Neki psiholozi poput DOLARDA kriminalne dispozicije čoveka objašnjavaju posledicama


trajnog delovanja frustracionih činilaca na ličnost u njegovom razvoju. DOLARD i saradnici su
1939. god. ovom teorijom objašnjavali devijantno ponašanje i ljudsku agresivnost, smatraju da
usled frustracija kod ličnosti dolazi do razočarenja, emocionalnih promena i poremećaja u
psihičkim funkcijama koje manifestuju u destruktivnim agresijama. HELI smatra da je uzrok
kriminalnog ponašanja čoveka u frustracijama nastalim usled nezadovoljenih potreba u ranoj fazi
detinjstva. Predstavnici ovih teorija smatraju da se teži oblici devijantnosti-delikvencija mogu
dovesti u direktnu vezu sa uzrocima frustracionih stanja, niskim pragom frustracione tolerancije.
Oni navode da frustracije mogu nastati: usled delovanja socijalnih faktora-ekonomski status,
regionalni raspored; ili ličnih svojstava –invaliditet, obrazovanje, fizički izgled i slično.

33. BIHEVIORISTIČKA SHVATANJA-TEORIJA

Ove teorije delikvenciju tumače kao stečeni, naučeni oblik ponšanja, a kao osnovni uzročnik
ljudske destrukcije uzimaju društvene faktore. Delikventno ponašanje objašnjava se uzrocima
stečenih navika ponašanja kroz UČENJE PO MODELU. Posmatrajući delikventno ponašanje
modela ličnost može takvo ponašanje potpuno da usvoji iako mu je do tada bilo strano.
Biheviorizam sve vrste ponašanja izvodi iz učenja, pa i emocionalna stanja, sa orijentacijom da
je svako ponašanje moguće menjati vaspitanjem. Ovaj pravac se u literaturi još naziva i
TEORIJOM SOCIJALNOG UČENJA po kome je delikventno ponašanje uzrokovano kao i
svako drugo posredstvom tzv. modelovanja tj. OPSERVACIONOG UČENJA. Prema ovoj teoriji
svako ponašanje uključujući i kriminalno, je naučeno. Prema njima, učenje se stiče na više
načina, kroz porodicu, preko medija, učešćem u subkulturnim grupama i sl. Biheviorizam je u
psihologiji zasnovao Votson, on je proučavao psihičke procese na osnovu objektivnog ponašanja
ljudi.

SOCIOLOŠKE TEORIJE

Sociološke teorije predstavljaju naučna shvatanja koja pojave i događaje izučavaju i tumače sa
pozicija determinacije društvenih i uže socijanih faktora.

Najznačajnije sociološke teorije su:

Page | 25
1. TEORIJA SOCIJANE SREDINE I SOCIJALNIH PROBLEMA;

•TEORIJA ANATOMIJE;

•TEORIJA SOCIJALNOG INTERAKCIZMA I ETIKECIJE;

•TEORIJA SOCIJALNIH VEZA I TEORIJA SUZDRŽAVANJA;

•FUNKCIONALIZAM

2. TEORIJE SOCIJANOG UČENJA

• TEORIJE IMITACIJE

• TEORIJA DIFERENCIJALNE ASOCIJACIJE

• TEORIJA DEFIRENCIJALNE IDENTIFIKACIJE

3. KUTUROLOŠKE TEORIJE

• TEORIJA PODKULTURA I KONTRAKULTURA

• TEORIJA KULTURNOG KONFLIKTA

• TEORIJA DRUŠTVENIH GRUPA

TEORIJA SOCIJALNE SREDINE I SOCIJALNIH PROBLEMA

U ovu grupu teorija spadaju one koje kriminalitet kao individualni čin i kriminalitet kao
društvenu pojavu vide uzročno vezane za mikro sredinu i u makro sredini, odnosno za izvesne
poremećaje društvenih odnosa i procesa u društvenoj zajednici, odnosno socijalnoj sredini.

34. TEORIJA ANOMIJE (sociološka teorija)-društvo u kome se ne zna šta ko radi

TEORIJA ANATOMIJE –francuski sociolog DIRKEM uveo je koncept anatomije u svojoj


knjizi „Podela rada u društvu“ 1893. čime je objašnjavao neregularno stanje do kojeg dolazi u
pojedinim društvima. Dirkem je ovaj termin ponovo upotrebio u svom delu „Samoubistvo“
1897.god. smatrajući anatomiju moralnom neregularnim stanjem. Stanje anatomije je takvo
stanje po kome su norme očekivanog ponašanja odsutne, nedefinisane ili nejasno formulisane,
stanje odsustva normi. Poremećaj socijalnih normi čini norme nepoštovanim, pojedinac nije u
stanju da nađe svoje mesto u društvu, jer mu nisu jasna pravila po kojima treba da se ponaša. To
dovodi do stanja nezadovoljstva, konfliktnih odnosa i fenomena devijacija. On je ustanovio da su
određeni društveni periodi doveli do većeg stepena anatomije i viših stopa kriminala,
samoubistva i devijantnosti. Prema Dirkemovim stavovima ANOMIJA je stanje nedostatka

Page | 26
jasnih i primenjivih društvenih normi ili sudara normi. U novije vreme ovo stanje anomije je
karakteristično za zemlje tranzicije. Dirkem veruje da se u takvim društvima gubi sila društvene
kontrole, jača individualizam, razvijaju pojave bezobzirnosti, pohlepe, haosa i nereda. Društveno
stanje dezorganizovanosti, nesigurnosti, usamljenosti i izolacija, posebno u velikim gradovima,
dovode do pojave bezakonja i društvenog neprilagođavanja. Dirkem je među prvima dao
definiciju kriminologije kao nauke koja izučava kažnjiva dela. Prema njegovom mišljenju
kriminalitet je normalna društvena pojava i zbog toga je od mnogih kritikovan. Njegove teze nisu
mnogi razumeli,a on je ukazivao da je kriminalitet istorijska pojava, da ne postoji društvo bez
kriminala i da je kriminal odraz društvenog društvenog stanja, organizacija, kulture, a kriminalci
su profesija koju ne diktira njihova savest, već odnosi u društvu. Prema njemu zločin je nužan i
nema društva koje se ne suočava sa ovom pojavom. On takođe smatra da svako društvo
vremenom iz homogenizacije prelazi u fazu dezorganizacije, što neki nazivaju TEORIJOM
DEZORGANIZACIJE.

Drugi značajan predstavnik ove teorije je MERTON koji anomijom smatra odsustva
normativnosti ili pridržavanja normi u društvu ili društvenoj grupi, zbog čega se pojedinci ili
društvene grupe svojim stavovima i ponašanjem nameću društvu ili grupi. Određeni tip
društvene strukture utiče na pojedine ličnosti da odstupe od ustaljenih društvenih normi i
devijantno se ponašaju. Po Mertonovom mišljenju, društvo je definisalo puteve i mehanizme da
se ostvare društveno potrebni ciljevi posredstvom rada, školovanja i slično, ali ono nije moglo
svima da obezbedi i uslove da ostvare te ciljeve. Upravo zbog toga se pojavljuju razni
nelegitimni putevi njihovog ostvarenja. MERTOM JE USTANOVIO PET OBLIKA
INDIVIDUALNE I GRUPNE REAKCIJE a to su: individualne i grupne reakcije-socijalne
adaptacije, u odnosu na sredstva i ciljeve: KOMFORIZAM – prihvatanje kulture i
institucionalnih vrednosti; RITUALIZAM – prihvata vrednosti odbijajući mogućnost da će se
one ikada dostići; INOVACIJA – prihvatanje kulturnih vrednosti, ali zbog ekonomske
nejednakosti podstrekava siromašne slojeve da koriste nelegalne metode, a bogate, da se koriste
korupcijskim metodama(kriminalitet belog okovratnika); PODVLAČENJE –znači odbacivanje
vrednosti i mogućnosti njegovog institucionalnog ostvarivanja i povlačenja obično u alkoholizam
i narkomaniju; POBUNA je podređena radikalnom cilju promene vrednosti i institucija.

35. TEORIJA SOCIJALNOG INTERAKCIZMA I ETIKECIJE

Osnovana teza teorije socijalnog interakcizma je da su društveni odnosi, odnosi interakcije


devijantnih i nedevijantnih društvenih grupa, u kojima određene društvene grupe odstupaju od
normalnih pravila i obrazaca ponašanja i teže delikventnom ponašanju. Prema pristalicama ove
teorije društvo se deli na KONFORMISTE koja je kontrolna društvena grupa i DEVIJANTE
prema kojima je usmerena društvena reakcija –preventiva i sankcije. Ova teorija ima i drugi
pristup ali se on bitno ne razlikuje i to je TEORIJA ETIKECIJE po kojoj svako delikventno
ponašanje ne mora imati grupni karakter, pri čemu se delikvencija svodi na evidentiranje
devijanata-etiketiranje. Etikecija je prema tome oznaka društvene reakcije na kriminalnu radnju,
to je nešto što prati izvršioca delikta. DEVIJANT PO OVOJ TEORIJI je onaj kome je ova

Page | 27
oznaka uspešno dodeljena. Društvena reakcija na određeno ponašanje predstavlja etiketu u vidu
pojma: lopov, narkoman, nasilnik, prostitutka i slično. Predstavnici ove teorije su: LEMERT I
BEKER. Spada u socijalne teorije.

36.TEORIJA SOCIJALNIH VEZA I TEORIJA SUZDRŽAVANJA

Teorija socijalnih veza ili teorija društvenih spona kako je nazivao HIRŠI za zadatak ima da
objasni zašto se ljudi podruštveno ponašaju, a ne devijantno. HIRŠI je 1969. god. ustanovio četiri
društvene spone unapređenja socijalizacije čoveka: VEZA-POVEZANOST; OBAVEZA-
PREDANOST; UKLJUČENOST –UČESTVOVANJE I VEROVANJE. Po njemu što su ove
spone čvršće, manje su mogućnosti delikventnog ponašanja. Svaki čovek je podložan
društvenom i antidruštvenom ponašanju, a kakvo će ono biti zavisi od društve kontrole –reda i
zakona, a ne od moralne norme. Prva uporišna tačka socijalizacije kod HIRŠIJA je VEZA I
POVEZANOST, odnosno odanost, koja je posebno izražena prema porodici i školi. Odanošću
prema roditeljima potiskuju se delikventne predispozicije. Slaba veza učenika i škole podstiče
delikvenciju, a bliska veza sa školom, profesorom i drugovima deluje u pozitvivnom
nedelikventnom ponašanju. Druga spona je OBAVEZA –predanost, a odnosi se na vreme,
energiju i napore u edukativnim i socijalnim naporima koje ličnost vezuju moralnim
vrednostima društva. Treći oblik socijalnih veza je UKLJUČENOST- učestvovanje, što označava
zaokupljenost aktivnostima u interesu zajednice, zbog čega se ostavlja malo vremena za
ponašanje koje se smatra devijantnim. Poslednjom tačkom ili socijalnom vezom HIRŠI smatra
VERU u poštovanje zakona, ljudi i institucija koje ih primenjuju. Krajem 60 –tih godina prošlog
veka američki sociolog REKLES je na sličnim principima pokušao da objasni svojom teorijom
suzdržavanja kako delikvenciju tako i normalno ponašanje. Društveni procesi podstiču jedinku ili
je odvraćaju od delikventnog ponašanja. Spoljnim normativnim zabranama društvo kontroliše
članove zajednice. Efekti spoljnog suzdržavanja su veći ukoliko je društvo postavilo razumne
limite ponašanja i odgovornosti, kao i mehanizam ostvarivanja postavljenih ciljeva. Unutrašnja
komponenta suzdržavanja podrazumeva jak ego, razvijenu svest, visok stepen odgovornosti i
visok prag frustracione tolerancije.

FUNKCIONALIZAM

Funkcionalistički pristup za polaznu opsnovu ima da je društvo skladna organska celina njegovih
delova, pri čemu je zajednički interes izražen u zajedničkom sistemu vrednosti. Devijantnost po
funkcionalizmu je rezultat uticaja neuspešne socijalizacije. Ova teorija polazi od toga da u
društvu postoji funkcionalno jedinstvo elemenata koji mu omogućavaju skladan razvoj.
Poremećaj u pojedinim elementima tog sistema dovodi do patoloških pojava kao i do
kriminaliteta.

TEORIJE SOCIJALNOG UČENJA

Grupi teorija socijalnog učenja pripadaju ona shvatanja koja uzroke delikvencije nalaze u
imitaciji, identifikaciji, odnosno u podržavanju modela u društvenoj sredini. Ove teorije slične su

Page | 28
biheviorističkim shvatanjima koja su svrstana u psihološkai koja imaju dosta dodirnih tačka koje
su vezane za socijalne uslove.

37. TEORIJA IMITACIJE

Teorija imitacije prihvata uticaj socijalne sredine na pojave delikvencije. TARDE odbacuje
antropološka shvatanja o „rođenom zločincu“ , ukazuje na društveni karakter delikvencije,
zasnivajući svoja stanovišta na osnovi imitacije. Delikvencija je oblik naučenog ponašanja koja
se stiče i uči u saradnji sa drugima. Prema njemu čovek ubija ili ne ubija zbog toga što imitira
druge. Tarde je opisao tri zakona imitacije: zakon bliskog dodira, zakon imitacije superiornih i
zakon ubacivanja. Smatrao je da su izvršioci k. dela osobe koje uče zanat kao i svaki drugi
imitirajući uzore još od rane mladosti.

TEORIJA DIFERENCIJALNE ASOCIJACIJE


je teorija po kojoj se uzročnost kriminaliteta nalazi u uzorcima preuzetim iz delikventnih grupa i
razvio je američki sociolog SADERLAND. Prema njegovom mišljenju, delikventno ponašankje
uzrokovano je uzajamnim uticajem pojedinaca i grupa, ono se stiče po modelu kriminalnih
motivacija, učenjem i druženjem sa delikventima. Ova teorija zasnovana je na nekoliko osnovnih
principa: kriminalno ponašanje se uči; kriminalno ponašanje se uči u interakciji (socijalno
okruženje) sa drugim osobama u procesu komunikacije; primarni deo kriminalnog učenja
nastaje u grupama prijatelja; u toku učenja kriminalnog ponašanja uče se tehnike izvršenja k.
dela. Ovo ponašanje nije nasleđeno ono se stiče učenjem iz socijalne sredine-interakcije.

TEORIJA DIFERENCIJALNE IDENTIFIKACIJE

Predstavnik teorije diferencijalne identifikacije je GLASER po kome je osnova devijantnog


ponašanja uslovljena je identifikacijom delikvenata sa uzorima, izmišljenim ili stvarnim.
Identifikacijom se oblikuje svest i prihvatakju modeli kriminalne orijentacije. Pojedinac se u
kriminalno ponašanje upušta u smislu da se identifikuje sa stvarnim ili izmišljenim osobama sa
čije tačke gledišta njegovo kriminalno ponašanje deluje prihvatljivo.

KULTUROLOŠKA TEORIJA

Kulturološke teorije su one u čijoj osnovi etiološkog definisanja problema delikvencije stoje
kulturni činioci, kao što su faktori podkultura i kontrakulturnih obrazaca ponašanja.

38.TEORIJA PODKULTURA I KONTRAKULTURA

Teorija podkultura i kontrakultura je poseban pristup koji polazi od stanovišta da i devijantne


grupe imaju svoje vrednosti, orijentacije i stavove i da ih drže svesno za pozitivne. Devijantne
grupe preko identifikacije, socijalizacije i imitacije formiraju posebnu subkulturu i kontrakulturu
koja je primerena vrednostima koje grupa afirmiše sa hijerarhijskim ustrojstvom , neformalnim
pravilima koja obavezuju članove na odgovarajuće specifično ponašanje, diferentno od
društveno vrednovanog. Ovaj model ponašanja je sa opštim, univerzalnim, kulturnim

Page | 29
vrednostima, u čemu neki teoretičari nalaze osnov za delikventno ponašanje, posebno među
omladinom. Spada u kurtulošku teoriju.

39. TEORIJA KULTURNOG KONFLIKTA

Teorija kulturnog konflikata kriminalitet kao društvenu pojavu objašnjava proizvodom sukoba
kultura, kulturnih vrednosti između društvenih grupa i unutar same grupe. Pri tom podrazumeva
da grupe mogu biti različite: nacionalne, socijalne, verske, rasne i slično. Posledice ove vrednosti
sukoba dele se na: PRIMARNE-nastale iz sukoba vrednosti između grupa i SEKUNDARNE
koje su nastale iz sukoba vrednosti unutar grupe. Sukobi između društvenih grupa različitih
kultura nastaju, najčešće kao posledica velikih migracija, između starosedelaca i doseljenika, a
može da se ispolji i kao sukob generacija. Začetnik ove teorije je američki sociolog SELIN.

40. TEORIJA DRUŠTVENIH GRUPA

Teorija društvenih grupa objašnjava pojave kriminaliteta i drugih vidova socijalnih devijacija
kao grupno ponašanje. Prema ovoj teoriji društveni odnosi se odražavaju kroz grupno ponašanje,
koje diferencirano može biti različito. U raznim gradacijama grupnog ponašanja specifično
mesto imaju devijantne i delikventne grupe.

41. KRIMINOGENI FAKTORI-pojam

Pojam kriminogenih faktora –kriminogeni faktori predstavljaju centralno pitanje kriminalne


etiologije. Kriminalitet je kao složena društvena pojava, determinisan mnogobrojnim činiocima,
u literaturi najčešće definisanim kao kriminogeni faktori. PRVA PODELA KRIMINOGENIH
FAKTORA JE NA : UZROKE koji su najvažniji; USLOVE I POVODE. U najopštijem smislu,
POD KRIMINOGENIM FAKTOROM podrazumevaju se svi oni mnogobrojni činioci koji utiču
na bilo koji način na pojavu kriminaliteta kao društvene pojave i kao individualnog čina. To je
skup činilaca psihološke, biološke i socijalne prirode, koji deluju kao uzroci, uslovi i povodi za
kriminalna dela, njihov međusobni odnos i uslovljenost. Problem se javlja kod konkretnijeg
određenja činilaca koji čine faktor. Neki ih dele na: OBJEKTIVNE- vezane za delo ili socijalnu
situaciju i SUBJEKTIVNE koje su vezane za ličnost izvršioca. FERI razlikuje:
ANTROPOLOŠKE, FIZIČKE I DRUŠTVENE FAKTORE. DUGI PRISTUP U
KLASIFIKACIJI FAKTORA je njihovo razvrstavanje prema pravcu delovanja. GRISPINJI
SMATRA DA: KRIMINALNA SOCIOLOGIJA treba da izučava lične i društvene faktore
odnosno, faktore koji proizilaze iz fenomena društva-mase; KRIMINALNA ANTROPOLOGIJA
izučava kriminalitet kao individualnu pojavu, kao pojedinačan slučaj. TREĆA PODELA
POLAZI MANIFESTACIJA FAKTORA U VREMENU. ZELIG RAZLIKUJE: PROBLEM
IZVRŠENJA DELA I PROBLEM RAZVOJA LIČNOSTI. SADERLAND JE FAKTORE
KLASIFIKOVAO NA: ISTORIJSKE I GENETIČKE. TARDE je dao do sada
najrasprostranjeniju podelu na: ENDOGENE- UNUTRAŠNJE I EGZOGENE-SPOLJNE
FAKTORE i to predstavlja DRUGU PODELU. Vremenom su se u literaturi pojavili i neki
teorijski pravci, koji su se pretežno bavili ovim problemom, kao što je faktorska teorija.

Page | 30
FAKTORSKA TEORIJA POJAVLJUJE SE U DVE VARIJANTE: MONISTIČKA-polazi od
toga da je jedan faktor uzročnik jedne pojave i PLURALISTIČKI kriminalitet je uslovljen
faktorima biološkog, psihološkog i socijalnog karaktera. Ovaj drugi pravac je šire prihvaćen u
kriminologiji, ali su ipak obe teorije jednostrane i nepotpune.

42.VRSTE KRIMINOGENIH FAKTORA

Kriminalitet se može posmatrati samo u sklopu: OPŠTIH I POSEBNIH; SUBJEKTIVNIH I


OBJEKTIVNIH: POSREDNIH I NEPOSREDNIH FAKTORA. Do kriminalne radnje ne dovode
samo uzroci već i drugi činioci, uslovi, povodi, motivi.

OSNOVNA PODELA KRIMINOGENIH FAKTORA: FAKTORI LIČNOSTI-urođeni


(biološki) i stečeni (psihološki) I SOCIJALNI FAKTORI.

43.UZROCI KRIMINALNOG PONAŠANJA

O pitanjima uzročnosti kriminalnog ponašanja možemo sresti još u raspravama Platona i


Aristotela. Napredak nauke doveo je do diferenciranja kriminogenih faktora na neposredne
uzroke, uslove i povode za kriminalno ponašanje. Definisanjem ovih pojmova bavili su se i
međunarodni kriminalni kongresi, od kojih III kongres posebno. PREMA TOJ DEFINICIJI
„UZROK JE NEOPHODAN USLOV BEZ KOGA SE ODREĐENA POJAVA NE BI
MANIFESTOVALA“. Prema HETINGU uzrok je ona sila koja svojim delovanjem određuje
pojavljivanje nove sile, uzrok proizvodi posledicu i neophodno joj prethodi. Činjenica je da
nema pojave bez uzroka, nema posledice koja nema svoju vezu sa nekim od predhodnih činilaca-
uzroka. Bez utvrđivanja tih prethodnih činilaca, te veze, kriminalitet se ne može objasniti.

Kriminolozi su pretežno saglasni da postoje: OBJEKTIVNI I SUBJEKTIVNI UZROCI


KRIMINALITETA i to su razgraničenja veoma jasna. Međutim, prilikom podele na
NEPOSREDNE I POSREDNE UZROKE, veoma se teško uočavaju razlike i nijanse među
njima. Pod faktorima uzročnosti uzimaju se objektivno merljivi elementi sa egzaktnim
dovođenjem u vezu sa posledicama pojedinih oblika kriminaliteta. Prema BERGANU uzrok je
stalan i odlučujući uslov neke pojave. Problem u kriminologiji je u tome što iz mnoštva činilaca
koji uslovljavaju delikt treba izdvojiti stvarni uzrok. UZROČNOST je ODLUČUJUĆI FAKTOR
odnosno objektivna i kauzalna veza između nekog stanja i posledica. To mogu biti ČINIOCI
SOCIJALNOG I LIČNOG KARAKTERA: materijalno stanje; porodične prilike; kriza
razdoblja; pojava alkoholizma i narkomanije; socijalni i kulturni sukobi, kao i faktori vezani za
subjektivna svojstva ličnosti. Njihova veza je uslovljena jer je delikventno ponašanje uticaj
socijalnih faktora, najčešće povezan sa unutrašnjim svojstvima.

Page | 31
Sudeći po tome kriminalitet je pojava koja se javlja kao posledica delovanja mnogobrojnih
uzroka: biološke, psihološke i socijalne prirode. MILAN MILUTINOVIĆ uzroke deli na :
OPŠTE- koji su zajednički za kriminalitet u celini i POSEBNE- karakterističan za pojedine
njegove oblike.

44. USLOVI I POVODI KAO KRIMINOGENI FAKTORI-uslovi kriminalnog ponašanja

Kriminalni delikt je složena pojava da bi se mogla objasniti samo uzrokom i posledicom. Između
ta dva elementa postoji čitav niz uticajnih okolnosti koje nazivamo kriminogenim uslovima.
USLOVI SU ČINIOCI KOJI U IZVESNOM SMISLU, OBLIKUJU POSLEDICU, ALI NISU U
MOGUĆNOSTI I DA JE PROIZVEDU.

Oni omogućavaju lakše izvršenje kriminalne radnje. Uslovi se pojavljuju kao DOPUNSKI
FAKTOR koji podstrekava, omogućava ili olakšava vrstu deliktnog ponašanja. Mogu se odnositi
na mesto, vreme, način i sredstva izvršenja krivičnog dela (najpogodnije mesto, doba dana,
vremenske prilike, najefikasniji način i sredstvo i sl).

U najopštijem smislu u uslove spadaju: neefikasnost organa krivičnog gonjenja; neadekvatne


sudske sankcije; nedovoljna organizacija i zaštita imovine; poznavanje nekih veština,
raspolaganje sredstvima za izvršenje krivičnih radnji i sl.

45.POVODI KRIMINALNOG PONAŠANJA

Iza UZROKA uz određeni uslov, do POSLEDICA DELIKATA neposredno postoji POVOD.


Uzroci i uslovi su odlučujući činioci uticaja za nastanak pojave. Međutim za izazvanu pojavu
potreban je i dodatni faktor-povod. POVODI su dodatni uslov za nastanak pojave. To su one
činjenice koje pri postojanju uzroka i uslova čine podsticaj- dodatni stimulans, za odluku.
Najšešće zavisi od ličnosti izvršioca.

46. FAKTORI LIČNOSTI

Pored spoljašnjih, sociogenih-objektivnih faktora , za shvatanje kriminaliteta bitni su i unutrašnji


subjektivno-endogeni faktori. Spoljni faktori, iako odlučujući nisu dovoljni da se može objasniti
pojava ili pojedini oblici kriminaliteta, a posebno ne njihovi izvršioci –ličnost delikventa.
Subjekt izvršenja krivičnog dela je uvek čovek sa nekim svojim trajnim karakterom ili trenutnim
osećanjem, motivima, ciljevima i interesima, koje su uobičajeno definisane predispozicijama
ličnosti.

47.DELIKVENTNA LIČNOST-pojam

Kada je delikventna ličnost u pitanju tu je subjekt delikta uvek čovek sa nekim svojim trajnim
karakterom ili trenutnim osećanjem, motivima, ciljevima, i interesima koji su obično definisani
predispozicijama. Svaki čovek se prirodno rađa sa sopstvenim biopsihičkim faktorima i ne
postoji opšte prihvaćena definicija ličnosti. Još složeniji problem nastaje kada je u pitanju termin

Page | 32
DELIKVENTNA LIČNOST. Centralno pitanje kriminologije, posebno kriminalne etiologije je
da li postoji tazlika između delikventne i nedilkventne ličnosti? Po tom pitanju dominaruja dva
shvatanja: PRVO polazi od toga da ne postoje nikakve biološke i psihološke razlike između
delikvenata i nedelikvenata, što bi značilo da delikventna ličnost kao takva i ne postoji. DRUGO,
pretežno shvatanje polazi od stavova da je delikventna ličnost devijantna, biološki abnormalna,
osoba poremećene psihičke strukture.

PRVE IDEJE O DELIKVENTU-zločincu datiraju od antičkih mislilaca. Prva naučna shvatanja i


pokušaj studioznog izučavanja delikventne ličnosti vezuju se za antropološku školu i Lombroza.

PREMA SAVREMENIM SHVATANJIMA ličnost delikventa čine posebnosti ili neki drugi
elementi biološke, psihološke, psihopatološke i društvene determinacije. Naučna istraživanja
koja su vezana za biološke pristupe delikventnu osobu vide kao ličnost koja ima specifične
telesne degenerativne karakteristike, bilo konstitucionalnih specifičnosti, endokrinih i
hromozomskih aberacija, genetskih predispozicija i urođenih sklonosti, bilo rasnih
predispozicija.

PRISTUPI PSIHOLOŠKE ORIJENTACIJE delikventnu ličnost vide kao osobu koja je ispod
prosečene inteligencije, koja ima nizak prag frustracione tolerancije; psihoanalitičari ih vide kao
osobe sa poremećenim nagonima; bihevioristi kao ličnosti koje su formirane u procesu
socijalnog učenja; individualna psihologija ih vidi kao osobe koje su iskompleksirane. Vrlo
često je delikventna ličnost definisana poremećajima duševnog stanja i nervnog sistema.

48. OPASNO STANJE DELIKVENTNE LIČNOSTI

Fuko podseća u vezi sa opasnim stanjem delikventne ličnosti da je nauka od samog početka
razvoja pribegavala izučavanju zločinaca, preko zločina i iznad njega što se opravdavalo
dvostrukim interesom. Fuko je postavio pitanje: Postoje li individue koje su urođeno opasne? Na
osnovu kojih znakova se one mogu prepoznati i kako bi trebalo reagovati na njihovo prisustvo?.

Na VII kongresu kriminologa u Madridu 1970 godine definitivno je uveden pojam


KRIMINALNA LIČNOST. TEORIJE KRIMINALNE LIČNOSTI izložio je francuski
kriminolog PINATEL. Opasno stanje je latentno stanje sklonosti kriminalne ličnosti ka vršenju
krivičnih dela. PINATEL polazi od shvatanja da se ono manifestuje u dva oblika: HRONIČNO I
IMANENTNO. Pinatel HRONIČNIM opasnim stanjem smatra čvrsto i postojano stanje
karakteristično za formiranu kriminalnu ličnost kojim se povremeno stimuliše volja permanentne
kriminalne karijere. IMANENTNO opasno stanje definiše pojmom tzv. opšteg opasnog stanja
kako ga je ustanovio DE GREF u smislu krize ili grozničavog stanja, kroz koju prolaze svi
prestupnici neposredno pre prelaska na delo.

TEMIBILITET je kriminalna sposobnost kao element opasnog stanja ličnosti. To je pojam iz


savremene kliničke kriminologije. Ovaj pojam prvobitno je uveo GAROFALO 1878. i njim je

Page | 33
označio postojanu i aktivnu izopačenost prestupnika i količinu zla od koga možemo strahovati, to
predstavlja njegovu kriminološku sposobnost.

PREMA PINATELU, KRIMINOLOŠKA DIJAGNOZA OPASNOG STANJA MOŽE IMATI


SLEDEĆE FORME:

a. kriminalna sposobnost veoma jaka, prilagođenost veoma niska i to je najviši


stepen opasnog stanja;

b. kriminalna sposobnost jaka, prilagodljivost vrlo slaba to je ozbiljno opasno


stanje;

c. kriminalna sposobnost mala, prilagodljivost vrlo slaba i to je srednje opasno


stanje i

d. kriminalna sposobnost vrlo slaba, prilagodljivost veoma visoka to je lakši stepen


opasnog stanja.

Pinatel razlikuje i nadopunu etiološke dijagnoze koja može imati sledeće forme:

a. jak biološki uticaj u kombinaciji sa jakim društvenim uticajem i to predstavlja


hronično opasno stanje;

b. jak biološki uticaj sa slabim društvenim uticajem to je granični, marginalni slučaj


opasnog stanja i

c. slab biološki uticaj sa slabim društvenim uticajem to je epizodni slučaj opasnog


stanja. (bitno, dobro naučiti).

49.KLINIČKE METODE U DIJAGNOSTICI KRIMINALNE LIČNOSTI

Klinični ili naučni metodi u dijagnostici kriminalne ličnosti zasnovani su na određenim


saznanjima:

a) kriminološke ekspertize i socijalne anamneze;

b) kriminološke dijagnoze i

c) kriminološke prognoze koja se odnosi na pojedinačne slučajeve veštačenja


optuženih ili osuđenih lica u naučnom postupku opservacije i ispitivanja ličnosti.

Page | 34
KRIMINOLOŠKA EKSPERTIZA je naučna metoda ispitivanja ličnosti delikvenata radi
procenjivanja budućeg ponašanja, određivanja adekvatne sankcije i tretmana za resocijalizaciju.
Nju obavlja grupa stručnjaka specijalista iz pojedinih oblasti –psiholozi, psihijatri, socijalni
radnici, za potrebe sudijskog postupka ili prevaspitanja. Kriminološka ekspertiza se radi na
osnovu: a)

a) mediko-psihološkog ispitivanja i

b) socijalne anamneze. Mediko-psihološko izučavanje odnosi se na izučavanje


ličnosti, a socijalna anamneza se odnosi na sagledavanje i objašnjenje uticaja
ekonomskih, socijalnih i porodičnih prilika na ličnost.

Ova metoda je veoma važna i primenjiva kod: utvrđivanja uračunljivosti, stepena odgovornosti,
individualizacije kazne i tretmana rehabilitacije i prevencije.

KRIMINOLOŠKA DIJAGNOZA se radi na osnovu kriminološke ekspertize, a u pitanju je


klinička metoda utvrđivanja stepena opasnosti delikventa. Kriminološka dijagnoza se odvija kroz
tri faze: utvrđivanje kriminalne sposobnosti ili temibiliteta; stepena društvene neprilagođenosti i
dijagnoze opasnog stanja koje se dobija sintezom dva predhodna postupka.

KRIMINOLOŠKA PROGNOZA je treća faza u proučavanju ličnosti osuđenika koja


podrazumeva predviđanja budućeg ponašanja delikventa. Ona se radi na osnovu kriminološke
ekspertize za potrebe: određivanja krivične sankcije optuženom i tretmana resocijalizacije u
odgovarajućim kazneno-popravnim ustanovama. Najpotpunija kriminološka prognoza je ona
koja je izvedena kliničkim postupkom.

50. BIOLOŠKI KRIMINOGENI FAKTORI

Biološki faktori predstavljaju kriminogene činioce koji su definisani prvenstveno u


kriminološkim teorijama biološke i antropološke orijentacije. U biološke faktore spadaju:
organske determinante, nasleđe, urođeni faktori i antropološki faktori.

51. ORGANSKE DETERMINANTE KAO KRIMINOGENI FAKTORI

ORGANSKE DETERMINANTE su kriminogeni faktori koji su uslovljeni organskim


poremećajima. Tu su u pitanju endogeni faktori koji se u nekim teorijama smatraju bitnim
uzročnicima kriminaliteta. U antropološkoj teoriji organske determinante se tretiraju kao
konstitucionalne anomalije. Organske poremećaje čine patogene promene u psihosomatskom
sistemu, koje su nastale kao posledica anomalija u fiziološkim funkcijama organizma ili
negativnim spoljnim uticajima. U prvu grupu spadaju maloletna lica sa poremećajima u smislu
bolesti ili povreda, koje su nastale u toku rođenja ili ranoj mladosti. Takva stanja su uzrok
nepravilnog razvoja ličnosti što dovodi do stepena psihičke nezrelosti, sa slabom kontrolom

Page | 35
impulsa, plitkosti osećanja, niske frustracije i afektivne tolerancije, koji ih čine potencijalnim
delikventima. U ovu grupu spadaju i slučajevi posledica genetskih svojstava poremećaja u
funkcionisanju endokrinih žlezda ili zakasnelog puberteta. U drugu grupu spadaju promene
nastale usled bolesti, zaraze, zagađenosti okoline ili fizičkim traumama.

52. NASLEĐE KAO KRIMINOGENI FAKTOR

NASLEĐE po opštem značenjem predstavlja prenošenje osobina živih bića sa predaka na


potomstvo. Poslednjih godina nasleđe predstavlja preokupaciju nauke. Sve aktuelnija je teza da
geni utiču na ljudsko ponašanje. Za kriminologiju je bitno genetsko nasleđe koje se ispoljava u
biološkim karakteristikama definisanim u: hromozomima, genima, ribonukleinskim kiselinama –
DNK. Kombinacija gena jednog roditelja sa genima drugog roditelja zove se GENOTIP, a
spoljašnji izgled nezavisno od genetskog sastava ličnosti zove se FENOTIP. GENETSKO
NASLEĐE SE ODNOSI NA: pojedinca, etničku celinu i ljudsku vrstu. Kriminolozi druge
polovine 19-og veka većinom su priznavali TEORIJU NASLEĐA kao naučno validnu. U
savremenim uslovima ona je osporavana i svodi se na istraživanja koja se vrše : na primerima
blizanaca i u oblasti genetskih svojstava predaka i potomaka delikventnih porodica. Na osnovu
novih istraživanja jednojajčanih i dvojajčanih blizanaca došlo se do zaključaka koji ukazuju na
znatan uticaj na svaku od dimenzija psihopatologije kao i da se većina jednojajčanih i
dvojajčanih blizanaca ponašaju pod uticajem genetske uslovljenosti. Može se zaključiti da je
uticaj nasleđa na ljudsko ponašanje pa i delikventno ponašanje veoma značajno, a često i
presudno. Pored ovog veoma je značajan uticaj okoline koji u skoro polovini slučajeva ima
presudan uticaj.

53.UROĐENI FAKTORI

UROĐENI FAKTORI su vrsta subjektivnih svojstava ličnosti kriminogenih značaja koji su


delom biološke, a delom psihološke karakteristike u tipologiji delikvenata. U nauci su podeljena
mišljenja da li postoji tip delikventne ličnosti sa urođenim svojstvima. Teorije koje prihvataju
postojanje takvog tipa polaze od bioloških karakterističnih abnormalnosti ili psihičkih
poremećaja. Po biologističkim shvatanjima Morela, delikvent je ličnost karakterističnih urođenih
svojstava mentalne i antropološke degeneracije. Savremena naučna misao eliminisala je vrednost
bioloških teorija o tipu urođenog zločinca, posebnih biokonstitucionalnih karakteristika, ali ne
sasvim i teoriju o urođenim sklonostima.

54. ANTROPOLOŠKI FAKTORI

ANTROPOLOŠKI FAKTORI su jedan od tipova kriminogenih svojstava ličnosti. FERI je


antropološke faktore podelio u tri grupe:

Page | 36
a) organsku konstituciju čoveka –sve organske anomalije i telesne osobine-anomalije
lobanje, mozga i slično;

b) psihičku konstituciju –sve devijacije inteligencije, emocija, osećaja i

c) lična svojstva –biološki uslovi rase, pola, doba, građansko stanje, obrazovanje i
vaspitanje.

PSIHOLOŠKI FAKTORI

Psihološki faktori su subjektivni faktori u psihološkom smislu, oni su individualna obeležja


ličnosti koji se manifestuju u karakteru, inteligenciji, emocijama, motivima i drugim svojstvima
ličnosti. Ovi faktori su teže merljivi, deluju kumulativno i nije ih moguće odvojeno posmatrati.
Važnost psiholoških faktora je u tome što je svaka individua različito reaguje na spoljne
podsticaje.

55.PSIHOSTRUKTURA I DELIKVENCIJA

Psihičku strukturu čini organizacija psihičkih osobina ličnosti. Psihostruktura deluje kao celina
uzajamnih uticaja i uslovljavaju različita reagovanja ličnosti na spoljne nadražaje. Reagovanja
mogu biti u granicama društveno prihvatljivih, ali i asocijalnih, antisocijalnih i delikventnih
ponašanja. Različita reagovanja ljudi u odnosu na iste socijalne uslove posledica su pored ostalog
i različite psihološke strukture ličnosti koja te uslove na različite načine doživljava. Istraživači
razlišitih stručnih profila su u više slučajeva pokušavali da dovedu u vezu određena psihička
svojstva i delikvenciju. Savremena nauka je odbacivala ova shvatanja jer nije došla do
jedinstvenog psihološkog tipa delikvenata. Mnogobrojni pokušaji posebno u starijoj literaturi
nisu došli do dokaza o postojanju tzv. KRIMINALNE PSIHOZE jer nijedan od faktora
psihostrukture ličnosti kod delikvenata nije nepoznat i u nedelikventnoj populaciji.

PSIHOSTRUKTURA SLUČAJNIH KRIVACA NI MALO SE NE RAZLIKUJE OD


POPULACIJE NEDELIKVENATA.

56.SKLONOSTI I NAVIKE KAO KRIMINALNA DISPOZICIJA

SKLONOST kao kriminalna dispozicija u opštem smislu je nagonska reakcija, ljubav prema
nečemu, naklonost. Sklonost je faktor uzročnosti u smislu urođene dispozicije ili stečene navike
ka kriminalnom ponašanju. Sklonost kod čoveka pod uticajem istih uslova ima za posledicu iste
odgovore odnosno stvara naviku. Sklonosti u psihološkom smislu mogu biti tendencije urođene
prirode, kao posledica određženih karakternih crta ličnosti, teperamenta i emocija, ali se crte pod
uticajem socioloških faktora i procesa socijalizacije vremenom pretvaraju u moralne, kulturne i
druge navike. U slučajevima odgovarajućih društvenih uslova i vaspitnih faktora uticaja kroz
porodicu, školu i okolinu te predispozicije ma koliko bile intenzivne ne moraju se pretvoriti u
kriminalne sklonosti. Suprotno će se dogoditi ukoliko izostane proces socijalizacije jer će tada
negativni uticaji uticati da se kod ličnosti razviju kriminalne sklonosti, a samim tim i navike.

Page | 37
Ukoliko je intenzivitet kriminalne sklonosti tzv-temibilitet jači, bezazleni socijalni podsticaji
dovešće do prestupničke reakcije i obratno. Osobine sklonista i navika karakteristični su za
delikventne recidiviste. Upravo zato su sklonosti i navike najizraženije kod delikvenata nasilja,
seksualnih i imovinskih delikata, dakle tamo gde je pojava povrata najizraženija.

57.KARAKTER I KRIMINALNE PREDISPOZICIJE

Sklonost za vršenje kriminalnih radnji mnogi vezuju za karakter, odnosno prirodu i narav
ličnosti. KARAKTER JE kompleks ličnih osobina, sklonosti ka određenoj vrsti raspoloženja i
ponašanja čoveka-preduzimljivost, odlučnost, doslednost i slično, koje ga bitno i trajno od
rođenja, odlikuju i razlikuju od drugih. Karakter osim moralnih osobina-poštenja, sebičnosti,
skromnosti, savesnosti, hrabrosti, kukavičluka i slično, obuhvata i voljne osobine-doslednost,
upornost, energičnost i dr. Procenjivanje karaktera je od značaja kako sa kriminološkog tako i sa
krivičnopravnog aspekta, posebno pri utvrđivanju motiva delikventnog ponašanja. Sklonost ka
delikventnom ponašanju imaju oni karakteri sa crtama ličnosti koji nisu u stanju dovoljne
otpornosti prema spoljnim, egzogenim činiocima i podležu uticajima tih faktora ili sredine u
delikventnom smeru. Svaka ličnost je svakodnevno pod dejstvom pozitivnih i negativnih uticaja,
a koji će uticaj na određenu ličnost preovladati zavisi od njegove psihostrukture. Ličnosti na čije
osobine jači uticaj imaju negativni faktori ispoljavaju razne oblike delikventnog ili devijantnog
ponašanja. Ličnosti kod kojih postoji uska veza između psihološke strukture i delikta, smatraju
se sklonim delikventnosti. Tu su u pitanju osobe NEGATIVNIH KARAKTERNIH CRTA :
agresivnosti, impulsivnosti, malicioznoznosti, egoizma, osobe deprimirane prirode i dr.

58.AGRESIVNOST I KRIMINALNA SKLONOST

U najznačajnije patološke crte karaktera spada AGRESIVNOST. Agresivnost je urođeno


svojstvo čoveka, a u teorijskom smislu je sklonost nasrtljivosti, tendencija da se silom ili drugim
oblicima fizičke i psihičke prinude rešavaju konflikti sa drugim ili sa sobom (autoagresija).
Agresivnost se smatra dispozicijom delikventnosti kod povratnika i profesionalnih kriminalaca.
Svrstava se u uzroke težih oblika socijalne destrukcije, pojava delikata nasilja, akcidentnog
kriminaliteta, seksualnih delikata i samoubistva. Osoba koja je sklona agresivnosti u teoriji se
označava kao agresivna ličnost. NEGATIVNE CRTE AGRESIVNE LIČNOSTI SU: u pitanju je
netolerantna, nasrtljiva osoba, sklona konfliktima i rešavanju sporova nasiljem i silom.
Manifestuje se antisocijalnim poremećajima ličnosti koja poseduje neurotična svojstva Druga
karakteristična patogena crta ličnosti, veoma bliska agresivnosti, je IMPULSIVNOST.

IMPULISOVNOST predstavlja sklonost afektivnim, usiljenim, nerazumnim i neobuzdanim


postupcima, većim delom su nezavisni od svesti, volje i mogućnosti kontrole. Impulsivnost

Page | 38
predstavlja posledicu nekontrolisanog delovanja instinkta, odnosno superiornosti IDa nad EGOM
i SUPEREGOM. Impulisivne osobe su razdražljive, sklone su naglim postupcima i agresiji,
tučama, svađama, uvredama i drugim vidovima fizičkog nasilja.

59.EGOIZAM I EGOCENTRIČNOST KAO KRIMINALNE PREDISPOZICIJE

EGOIZAM I EGOCENTRIČNOST KAO KRIMINALNE PREDISPOZICIJE su takođe


negativne karakterne osobine i svojstva ličnosti koja mogu imati kriminogeno svojstvo.
EGOIZAM se ispoljava kod čoveka u samoživosti, motivacionoj orijentaciji usmerenoj
prvenstveno prema sebi. Osoba takvog karaktera u ponašanju rukovođena je sopstvenim
interesima, sebičnošću i neosećajnošću za druge. Egoizam spada u karakterne osobine velikog
broja delikvenata, a kao kriminogeni faktor u najsnažnije motivacione determinante.

EGOCENTRIČNOST je karakterna crta i asocijalna osobina ljudi, sklonost čoveka da svojim


ponašanjem u sredini, stavlja u centar pažnje sebe i svoje interese. Egocentrik ima iskrivljenu
sliku o sopstvenoj veličini, sujetan je i osetljiv, sklon je sukobima o tome kako njegovu ličnost
vrednuju drugi. Egocentrične ličnosti su nestrpljive, netolerantne, autoritarne, dvolične, podle i
despotske naravi.

60.MALICIOZNOST I KRIMINALNA SKLONOST

MALICIOZNOST čini jednu od bitnih delikventnih tendencija u karakteru ličnosti. U opštem


smislu malicioznost se manifestuje kao podmuklost, sujeta, zluradost i pakost. Maliciozne osobe
poseduju crte egoizma i egocentričnosti, bezosećajnosti i rigidnosti. Ove osobine mogu biti
urođene ali se mogu i sticati pod uticajem socijalnih uslova. Takve ličnosti u izvršenju delikta
nasilja imaju osvetnički sindrom, mogu biti veoma surove u postupcima iživljavanja na žrtvi. U
osnovi malicioznosti nalazi se crta zavisti koja povremeno prelazi u osećanje mržnje. Osobe koje
poseduju ova svojstva sklone su da bez ličnog interesa, smišljaju i čine podmukle radnje kako bi
drugima naneli štetu. Razlozi za ovakve postupke za okolinu nisu poznati i neobjašnjivi su pa se
kao takvi tumače kao obest, pakost i destrukcija radi destrukcije. Sujetna osoba zbog
emocionalne i socijalne nezrelosti kroz život reaguje primitivno, neodgovorno, nerazumno i
nesvesno i vremenom postaje potpun rob svog velikog EGA.

DEPRIVACIONI FAKTORI DELIKVENCIJE

DEPRIVACIJA predstavlja jednu od osobina ličnosti koja je u osnovi čini asocijalnom i u većoj
ili manjoj meri devijantnom. Kada su u pitanju deprivacije najčešće se radi o SOCIJALNOJ
DEPRIVACIJI koja isključivo nastaje usled isključenja čoveka iz društvenih odnosa, što je
karakteristično za decu odraslu po domovima ili one koji su bili osuđivani. Takva ličnost je
prinuđena da se odriče ustaljenih običaja ponašanja i postaje podložna pritiscima raznih
neformalnih grupa. To sve utiče da se osuđenik lišava statusa slobodne ličnosti, povlači se u sebe
i počinje da neprestano biva u sukobu sa strogim n ormama zatvorskog režima života i
autonomnih kriminalnih grupa. U opštem značenju deprivacija predstavlja lišavanje ili gubitak

Page | 39
saržaja ili draži koje su nužne za zadovoljenje potreba. UZROKE DEPRAVACIJE treba tražiti u
društvenoj degradaciji , osećaju odbačenosti društvene sredine i nemogućnosti ostvarenja motiva
i potreba stanja koja su tipična za osuđena lica. Delikventno ponašanje uslovljeno deprivacijom
javlja se kao neposredna posledica nagomilanih frustracija čije pražnjenje može izazvati
kompezacione reakcije koje su izražene u nekom kriminalnom ili drugom devijantnom aktu.
Frustracione reakcije se obično manifestuju u negativnom smeru koji je u formi razdražljivosti,
netrpeljivosti, agresiji, regresiji, fiksacijama i slično. OSNOVNI OBLICI DEPRIVACIJE
JAVLJAJU SE u vidu deprivacije slobode, sigurnosti, hetroseksualnih odnosa, mogućnosti
sticanja materijalnih dobara, zadovoljavanja duhovnih i kulturnih potreba.

61.TEMPERAMENT i kriminalitet

Temperament je pretežno urođena osobina ličnosti koji označava emocionalni način reagovanja
pojedinaca, brzinu, snagu i trajanje osečanja, kao i vrstu dominantnog emocionalnog tona-
prijatnost ili neprijatnost. Po HIPOKRATU I GALENU postoji četiri tipa temperamenta:
KOLERIČKI, SANGVINIČKI, FLEGMATIČKI I MELANHOLIČKI. Najskloniji devijantnom
ponašanju su KOLERICI, oni su osobe koji imaju nagle i snažne reakcije, lako se uzbuđuju,
emocije su im visokog intenziteta. Kolerici se brzo odlučuju na akciju i veoma često se
uzbuđuju, podložni su neurotičnim promenama, emocionalno su osetljivi, eksplozivni su u
reakcijama, skloni su afektnim reakcijama i agresivnom ponašanju.

SANGVINICI su osobe kod kojih preovlađuju osećanja nad razumom, vrlo brzo formiraju
mišljenje i donose odluke. Sangvinik brzo reaguje ali mu osećanja nisu jaka i ne traju dugo.
Brzo prelazi iz lošeg u dobro raspoloženje, a obično je vedar. Podležu uticaju okoline i
podsticanju na nerazumne postupke.

FLEGMATICI su najodmereniji, emocionalno najstabilniji i najotporniji frustracionim


izazovima i uticaju okoline na kriminalnu reakciju.

MELANHOLIK retko reaguje, a kada reaguje onda su osećanja vrlo intenzivna i dugo traju.

62.INTELIGENCIJA I KRIMINALNA ORIJENTACIJA

INTELIGENCIJA u najopštijem smislu podrazumeva bistrinu uma. U psihologiji se


podrazumeva pod ovim pojmom imaju na umu kapaciteti i sposobnost samostalnog mišljenja,
razumevanja i prosuđivanja postojećih i snalaženja u novim situacijama. Inteligencija se meri
tzv. koeficijentom inteligencije IQ, a razvoj inteligencije dostiže se do 16-te godine.

SKALA KOEFICIJENTA INTELIGENCIJE JE :

 IQ ispod 25 je idiotija,

 IQ od 25-50 su imbecili,

Page | 40
 IQ od 50 -70 je debilnost,

 IQ od 70-80 je mentalna zaostalost,

 IQ od 80-90 je ispod prosečne inteligencije,

 IQ od 90-110 je prosečna inteligencija,

 IQ od 110-120 je visoka inteligencija,

 IQ od 120-140 su izuzetno obdareni,

 IQ preko 140 su genijalne ličnosti.

Mnogobrojna istraživanja su pokazala da je prosečni IQ kriminalca između 90-93, dok


nekriminalna populacija ima prosečnu inteligenciju 100 IQ. Inteligencija u nekim slučajevima
ima neposredni, a u drugim posredni uticaj na delikventno ponašanje.

ISPODPROSEČNA INTELIGENCIJA neposredno utiče na otežan proces socijalizacije –


vaspitne forme- ličnosti u bilo kojoj formi da se ona odvija- faktor porodica, škola ili socijalna
sredina. Time se teže usvajaju moralne norme sredine, sporije shvataju i prihvataju pravne i
druge vrste društvenih zabrana. U krivično pravnom smislu se odražava na upravljanje
postupcima i shvatanje njihovih posledica. Posebni faktori se ispoljavaju u lancu socijalnih
činilaca uticaja. Ispodprosečna inteligencija utiče na sporo i otežano obrazovanje, a ono dalje
ima za posledicu nedostatak stručnosti i nemogućnosti zapošljavanja i probleme materijalne
egzistencije. To se na kraju dovodi u vezu sa tzv. deliktima nužde, pa je upravo zato veoma visok
procenat ovih lica u imovinskim deliktima, posebno krivičnim delima krađe.

UTICAJ IZNADPROSEČNE INTELIGENCIJE u nekim slučajevima pojavljuje se kao uslov


izvršenja k. dela –privredni kriminalitet, kompjuterski kriminalitet, terorizam. Ovakve osobe su
sposobnije da prikriju vršenje i tragove izvršenja krivičnih dela.

63 .KRIMINOGENI ZNAČAJ EMOCIJA

Emocije se doživljavaju kao subjektivni doživljaj prema stvarima, ljudima, događajima i ličnim
postupcima. U opštem smislu emocije čine osećanja, ljudske reakcije u vidu afekata,
raspoloženja i strasti na neko zbivanje, osetljivost čoveka, uzbuđena strana organizma,
uzrujanosti. U KRIMINOLOGIJI SE STANJE EMOCIJA OBJAŠNJAVAJU
NESTABILNOSTI LIČNOSTI U PONAŠANJU. Nekada su prisutne emocionalne blokade, a

Page | 41
nekada su emocije prejake. Mnogi kriminolozi povezuju stanje emotivne nestabilnosti i
kriminaliteta. Emocionalna nestabilnost je u uskoj vezi sa emocionalnoj poremećenošću. Naučna
istraživanja ukazuju na to da su emocionalni poremećaji izraženiji kod delikvenata nego kod
nedelikventne populacije. Delikvencija dece i maloletnika se najvećim delom vezuje za faktore
emotivnih poremećaja.

64. MOTIVACIONI FAKTORI DELIKVENCIJE

Motivi u sistematizaciji kriminogenih faktora zauzimaju značajno mesto subjektivnih činilaca


uzročnosti delikvencije. Motivi su racionalni postupci i ni jedno ljudsko ponašanje, izuzev kod
duševnih bolesnika i nesvesnog nehata, nije izvan izvesnog motiva i cilja. Motivi su svesne
pobude koje ličnost, pod određenim socijalnim uslovima, podstiču na postizanje nekog interesa.

VODINELIĆ smatra da na kriminogeno ponašanje utiče više tzv. SNOP MOTIVA. Prema
njemu, učinilac je taj koji sebi postavlja cilj, on je taj koji želi da se taj cilj ostvari izvršenjem k.
dela, a na rezultat utiču bar tri činioca: konkretna okolina, odnos s njom i životni stav (predstava
i osećanja). Samo kriminalno ponašanje je emocionalno obojeno.

Nekada kriminalnom aktom može predhoditi jedan, a nekada u sticaju i više motiva, na primer
uz ljubomoru i uvreda ili osveta i slično. Motiv je sadržan u psihičkom odnosu izvršioca prema
delu, oštećenom i žrtvi. U nekim slučajevima motivi su čisto kriminalni, a u nekim ne a da za
posledicu imaju krivično delo. U krivičnopravnom smislu, motiv može biti privilegovana
okolnost ili kvalifikatorno obeležje krivičnog dela. Svaka faza izvršenja k. dela motivisana je
nekim ciljem i interesom, od pripremnih radnji, toka izvršenja do prikrivanja tragova. U sudskoj
praksi zločini bez motiva koje su veštaci iskazali postali su veoma važan problem u krivičnom
postupku utvrđivanja odgovornosti.

65. PSIHOPATOLOŠKI FAKTORI DELIKVENCIJE

Savremena nauka ne prihvata tezu o posebnoj patološkoj strukturi delikventne ličnosti, činjenica
je da su psihički poremećaji, posebno neki vidovi uzrok delikventnog ponašanja ličnosti. Upravo
zbog toga u kriminološkim teorijama preovladava mišljenje da psihički poremećaji, delom
neposredno ili pretežno posredno, utiču na devijantno ponašanje ili teže oblike delikventnog
ponašanja ličnosti.

U mnoštvu različitih klasifikacija psihičkih poremećaja, čini se da je najmerodavnija ona koja je


ustanovljena međunarodnom klasifikacijom bolesti na: DUŠEVNE POREMEĆAJE –društvena
zaostalost i društvene bolesti; NEUROTSKE POREMEĆAJE I POREMEĆAJE LIČNOSTI.

Posebnu vrstu psihopatoloških faktora čine teži defekti psihičkih funkcija u sferi: svesti,
mišljenja, opažanja, inteligencije, emocija i raspoloženja. Takva stanja se ispoljavaju u
poremećajima nagonima, osećajnosti, pamćenja, rasuđivanja i delovanja.

Page | 42
UZROCI PSIHOPATOLOŠKIH FAKTORA MOGU BITI: UNUTRAŠNJI- nasleđe, obolenja
endokrinih žlezda i SPOLJNI –povrede, oboljenja glave, psihički stresovi i intoksikacija.

66. DUŠEVNI POREMEĆAJ KAO FAKTORI DELIKVENCIJE

U kriminološkom smislu duševni poremećaji su značajni iz aspekta uzročnosti delikventnog


ponašanja usled nemogućnosti rasuđivanja ličnosti o posledicama postupka, odnosno stepena
njegove odgovornosti u krivičnom postupku. Duševna poremećenost prema uzrocima i vrsti
može se razvrstiti u dva osnovna teža oblika: DUŠEVNA ZAOSTALOST-mentalna retardiranost
koja je vid psihičkog poremećaja koji se ogleda u ograničenosti duševnog razvoja –oligofrenija.
Razlikuju se tri stepena društvene zaostalosti: idiotije IQ ispod 30, imbecilnost IQ od 25-50, i
debilnost IQ od 50-70; PSIHOTIČKA STANJA –psihoze- predstavljaju najteže oblike
poremećaja mentalnih funkcija. Među teže oblike psihotičkih stanja spadaju: ŠIZOFRENIJA
koja predstavlja rascepkanost pojedinih psihičkih funkcija; PARANOJA predstavlja sumanute
ideje koje dominiraju bolesnikovom ličnošću, bolesne ideje proganjanja i sl; EPILEPSIJA –
padavica je povremena poremećenost funkcije svesti.

67. NEUROTIČNI POREMEĆAJI KAO FAKTORI DELIKVENCIJE

Kada su u pitanju neurotični poremećaji tu se ne radi o bolesti već o jednoj vrsti lakših
poremećaja u sferi volje i motivacija kojih je ličnost svesna. NEUROTIČKI PRESTUPNIK JE
delikvent kod koga ponašanje stalno varira između normalnog i patološkog. Tu spadaju:
kleptomanija, piromanija, anksioznost-strepnja od nekog nastupajećeg događaja, histerija, fobija,
opsesija, depresija.

68.POREMEĆAJI LIČNOSTI KAO FAKTORI KRIMINALITETA

U poremećaje ličnosti prema međunarodnoj klasifikaciji bolesti spadaju pojave: manije,


psihopatije, afektivnosti, paranoidnih, šizofrenih i epileptoidnih poremećaja. MANIJA je
depresivna psihoza i može biti povišena i uticati na povećane aktivnosti bolesnika ili može biti
snižena i manifestovati se u depresiji. Manija je stanje bolesno povišenog raspoloženja. Bolesnik
iznenada ili postepeno prelazi uobičajenu granicu veselosti i ponaša se euforično i nagonski. Ova
osobina vezuje se za uzročne faktore razdražljivosti i sukoba osobe sa okolinom, seksualne
delikvencije i prostitucije. U pojedinim slučajevima manični poremećaji afekata može uzrokovati
disfunkciju u rasuđivanju, razdražljivost, agresivno ponašanje, kao i krivična dela nasilja. U
sferi poremećaja ličnosti kada su u pitanju AFEKTI, NAGONI I VOLJE, raspoloženje je tužno,
misli su crne, bolesnik postaje sve ubeđeniji u svoje ništavilo i nesreću koju pričinjava svojima.
Takve ličnosti su sklone sitnim krađama, prevarama, samoubistvima i lišavanja života najdražih
osoba. Ove osobe su najčešće neuračunljive i nisu u stanju da shvate značaj svojih postupaka niti
njihove posledice. Među teže oblike psihotičkih stanja spadaju šizofrenija, paranoja i epilepsija.

ŠIZOFRENIJA je najteža vrsta mentalnih bolesti. Izvorno znači rascep duše, raspadanje
društvene ličnosti bolesnika. Manifestuje se u poremećajima mišljenja, izvitoperenim logičkim

Page | 43
relacijama, čestim halucinacijama u vidu prisilnih misli, izdatih naređenja ili preteće opasnosti
nekoga u okruženju i potrebe da se ona bezuslovno otkloni. Početak bolesti se javlja u mladosti
pa je teško razlikovati je od uobičajenih odstupanja u ponašanju mladih. Osnovne osobine
šizofrenije su poremećaji većine psihičkih funkcija: autizam, prekid veze sa stvarnošću,
iracionalni doživljaji iz podsvesti, gubitak prirodnog smisla stvarnosti, afektivni poremećaji,
emocionalna tupost, slabljenje prirodnih nagona(seks, ishrana i sl.). Simptomi šizofrenije dele se
na pozitivne i negativne. Pozitivni simtomi su sumanute ideje, smetnje i poremećaji mišljenja,
halucinacije, čudno ponašanje. Sumanute ideje nemaju podlogu u realnoj životnoj situaciji,
bolesnik može čuti glasove-slušne asocijacije, koji komentarišu njegovo ponašanje, rugaju mu se
ili mu naređuju šta da radi-naređujuće halucinacije, ili vidi stvari koje ne postoje-vizuelne
halucinacije-takva zapažanja smatra realnim. U kriminološkom smislu su značajni
PARANOIDNI I AFEKTNI oblici čizofrenije. Ova kategorija vrši krivična dela sa elementom
nasilja. Poseban oblik šizofrenije je tzv. DVOSTRUKA LIČNOST. To prestavlja transformaciju
ličnosti od kojih jedna deluje kao normalana u svakodnevnici, a druga u obliku patološke
strukture koja se manifestuje tako što jedna ličnost ne zna za postojanje njene druge strane ili su
u labavoj vezi pri čemu povremeno dominira jedna, a povremeno druga. U eksternim
slučajevima dolazi do potpunog raspada ličnosti kada bolesna osoba na morbidan i čudan način
ispoljava agresiju. U kriminološkoj i sudskoj praksi poznati su ovakvi slučajevi, mada su retki, a
bili su inspiracija nastanka književnih dela i filmova. Obično su to bile situacije kada ličnost vodi
normalan život, a povremeno ispoljava psihopatološke agresivne osobine vršeći teška krivična
dela nasilja. Lica obolela od šizofrenije mogu počiniti teška krivična dela nasilja i seksualnih
delikata i najčešće su neuračunljivi ukoliko krivična dela vrše pod uticajem sumanutih ideja ili
halucinacija.

PARANOJA je retka vrsta hronične psihoze koja se usled sumanutih ideja koje dominiraju
bolesnikovom ličnošću odlikuje poremećenošću komunikacije ličnosti sa okolinom zlovoljom,
bolesnim idejama proganjanja, osećanjima ljubomore i veličine. Paranoik je najčešće normalno
očuvane inteligencije, ali pod uticajem sumanutih ideja proganjanja, ima izraženu sklonost
lažnom optuživanju i parničenju. Paranoik je ubeđen u krivicu drugih, sklon je agresiji i spreman
je da čini najrazličitija krivična dela od uvreda i kleveta do nanošenja teških telesnih povreda i
ubistava. U psihoanalizi se smatra se da je paranoja uzrokovana potisnutim homoseksualnim
sklonostima i osećajem krivice, to je teza koja potiče od Frojda i opšte je prihvaćena u
psihologiji. Krivična odgovornost se može delimično ili potpuno isključiti samo onda kada se
deliktna radnja posledica sumanutih ideja. U ostalim slučajevima takva lica su potpuno
uračunljiva i krivično odgovorna.

EPILEPSIJA ili padavica je povremena poremećenost funkcije svesti sa tendencijom ponavljan


ja i gubicima prisebnosti u vreme epileptičkog napada. Može se javiti u svakom trenutku
čovekovog života i ne može se utvrditi pravi uzrok takvim napadima. Vremenom kod ovih ljudi
dolazi do gubitka inteligencije i promene karaktera. Epileptični napad je iznenadan nagao je i
praćen je prekidom svesti. Bolesnik pada na tlo bez obzira gde se nalazi. Lombrozo je ukazivao

Page | 44
na značaj epilepsije u kriminologiji. Epileptične osobe su po pravilu emocionalno nestabilne ,
preosetljive su, razdražljive, afektivno agresivne. U fazama delirijuma i gneva mogu biti brutalni
i izvršiti krivična dela ubistva ili nanošenja telesnih povreda, podmetanja požara i drugih oblika
oštećenja materijalnih dobara.

NEUROTIČNI POREMEĆAJI

Neurotični poremećaji ne spadaju u bolest već se radi o jednoj vrsti lakših poremećaja u sferi
volje i motivacije kojih je ličnost svesna. NEUROTIČNI PRESTUPNIK JE delikvent kog koga
ponašanje stalno varira između normalnog i patološkog.

VRSTE NEUROLOŠKIH POREMEĆAJA: kleptomanija, piromanija, anksioznost je vrsta


straha koji se doživljava u vidu strepnja od nekog nastupajućeg događaja ili opasnosti, histerija-
teži poremećaj fizičkih ili psihičkih funkcija izazvanih trenutnim emocionalnim konfliktima;
fobija-vrsta poremećaja koje se ogledaju u potisnutom neurotskom naboju, abnormalnom i
bezrazložnom osećaja straha od unutrašnjih stanja ili spoljnih situacija; opsesija- poremećaj u
vidu navale prisilnih misli svesti; depresija- neugodno stanje pojačanog neraspoloženja i
klonulosti psihičke i fizičke energije kojem se subjekt potpuno prepušta.

Neurotični prestupnik deluje na simboličan način da bi zadovoljio nesvesni ego. Neurotično


stanje prestupnik dožljiva kao stanje unutrašnjih sukoba, težnja za uživanjem i kompleksa iz
detinjstva, stanja koje on rešava izvršavanjem k. dela u čemu nalazi oduška i uspostavlja
psihičku ravnotežu.

POREMEĆAJI LIČNOSTI

Prema međunarodnoj klasifikaciji bolesti u poremećaje ličnosti spadaju pojave: manije,


psihopatije, afektivnosti, paranoidnih, šizofrenih i eptileptoidnih poremećaja. Uzroci poremećaja
ličnosti najverovatnije potiču iz najranijeg detinjstva usled genetskih i socijalnih uslova.
Poremećaji ličnosti mogu imati različite posledice, kao što su: zloupotreba alkohola i droga,
seksualni poremećaji, manično-depresivni poremećaji, opsesivni poremećaji, depresija, suicidne
ideje, porodično nasilje, zlostavljanje dece i drugi oblici nasilja posebno u slučajevima
antisocijalnog ponašanja, odnosno psihopatija.

PSIHOPATIJA je poremećaj ličnosti koji je urođen poremećaj u strukturi, ponašanju i


emocionalnom razvoju ličnosti, posebno u tzv. socijalnih emocija, ličnih osećanja i volje.
Psihopate nisu duševno poremećeni, kod njih nema defekta inteligencije ni sposobnosti
rasuđivanja, već je u pitanju izopačenost u i moralnim nazorima, poimanju socijalnih normi,
nedostatku volje, motiva i radnih navika, a posebno emotivnih komponenti. Neka istraživanja
pokazuju da se među kriminalcima nalazi 15% psihopata. Kod psihopata SUPEREGO nije
formiran, on i su egocentrični, afektivno hladni, labilnog su raspoloženja, nepostojane i ćudljive
prirode, imaju izuzetno neprijateljski odnos prema okolini. Emocionalno nestabilni su i reaguju
impulsivno na trenutni motiv, nagonski, prkosno, osvetoljubivo i agresivno. Sa krivičnog aspekta

Page | 45
psihopate spadaju u uračunljive, smatraju se osobama odgovornim za svoje postupke i samo
povremeno mogu dospeti u stanja slična kao kod duševnih bolesnika, odnosno u stanje smanjene
neuračunljivosti.

69. SOCIJALNI FAKTORI kriminaliteta

SOCIJALNI –SPOLJNI- FAKTORI su oni činioci uticaja na društvo, pojedinaca i njegovo


ponašanje koji vode poreklo iz društvenih odnosa i socijalnih uslova. Takvi faktori su objektivne
prirode i deluju na duže vreme. Ovi faktori se moraju posmatrati zajedno sa predispozicijama
ličnosti, njenim biološkim stanjem i psihostrukturom. Socijalni faktori kriminaliteta su :
ekonomski činioci, politički, socijalno-patološki, mikro-grupni i drugi činioci kao što su:
socijalna nejednakost, rasna i nacionalna diskriminacija, nezaposlenost, nizak životni standard,
nepismenost i odsustvo zadovoljavanja kulturnih potreba. Na uticaj socijalne sredine u oblasti
delikvencije ukazali su italijanski pozitivisti, posebno Fere u kritici antropologa. Socijana sredina
je važan ambijent u kome se formiraju spoljni elementi uticaja na ličnost, deo je društvene
sredine, oblik primarne zajednice-porodica, škola, radna sredina i ambijent neformalne društvene
strukture-vršnjaci, ulica, sudstvo. Ona predstavlja jedan od najbitnijih uslova socijalizacije
ličnosti, ali i uzroka njenog asocijalnog ponašanja, da se u vezi sa njenim značajem razvila i
posebna devijantnost. U ostale socijalne faktore ubrajamo: ekonomske uslove, migracione
faktore, tranzicione procese, ratne uslove, uticaj masovnih medija i drugo.

70. EKONOMSKA DIMENZIJA KRIMINALNIH POJAVA

EKONOMSKI USLOVI – EKONOMSKE DETERMINANTE SOCIJALNIH DEVIJACIJA


za izučavanje delikvencije od izuzetnog značaja su ekonomski uslovi razvoja društva:
ekonomske krize, materijalna pozicija i status čoveka, stanje i razlike u ekonomskom položaju
određenih kategorija stanovništva –beda, siromaštvo, bogatstvo. Ekonomsaka kriza društva i
nesigurnost pojedinaca i društvenih grupa čine opšte determinante i kriminaliteta kao celine i
pojedinih njegovih oblika. Takva stanja se karakterišu teškim privrednim poremećajima u
ekonomiji sa neminovnim odrazima na društveno stanje i odnose u određenoj zemlji kao i
pratećim posledicama nezaposlenosti, smanjenom platežnom moći i standardom građana,
mogućnosti invenstiranja su ograničene, dolazi do pojave bankrotstva i drugih oblika propadanja
privrednih subjekata.

71. UTICAJ EKONOMSKE KRIZE I PRIVREDNE DEPRESIJE NA KRIMINALITET

EKONOMSKA KRIZA društva i ekonomska nesigurnost pojedinca i društva čine opšte


determinante kriminaliteta. Ovakva stanja se karakterišu teškim prvrednim poremećajima u
ekonomiji što se odražava na društveno stanje i odnose u određenoj zemlji. PRATEĆE
POSLEDICE EKONOMSKE KRIZE su: nezaposlenost, smanjena platežna sposobnost, nizak
standard građana, ograničene mogućnosti investiranja, pojava bankrotstva i drugi oblici
propadanja privrednih subjekata i dr. U uslovima ekonomskih kriza kriminalitet se razvija u

Page | 46
epidemičnim razmerama. Ekonomsku krizu prati raslojavanje stanovništva: profiterstvo,
ugrožavanje lične i imovinske sigurnosti građana, društvena dezorganizacija i sl.

DRUŠTVENA DEZORGANIZACIJA JE logična posledica ekonomske krize i dolazi do


porodične krize; depresija; porasti alkoholizma i prostitucije, krađe, prevare, nedozvoljene
trgovine, špekulacije, nezakonitih transakcija. Osim toga nastaje osećanje materijalne
nesigurnosti, a kada OSEĆAJ NESIGURNOSTI postane opšta pojava, u pitanju je ozbiljan
indikator ekonomskih kriza i jedan od kriminogenih faktora. Poznati holandski kriminolog
BONGER smatrao je da su ekonomski uslovi i nesigurnost glavni uzroci delikvencije.

72.SIROMAŠTVO KAO KRIMINOGENI FAKTOR

SIROMAŠTVO predstavlja stanje nepostojanja ekonomskih, socijalnih i kulturnih uslova za


zadovoljenje osnovnih bioloških i drugih ljudskih potreba i održavanja egzistencijalnih uslova
života. MARK AURELI je smatrao da je „siromaštvo majka zločina“. Predstavnik klasične
sociološke škole LIST smatra da se zločin rađa iz nužde i siromaštva, a da će se poboljšanjem
materijalnih uslova kriminalitet smanjiti. Činjenica da je siromaštvo jedan od generatora
delikventnog ponašanja, posebno imovinskog karaktera. U tripologiji kriminalnih pojava naziva
se kao tzv. KRIMINALITET OSKUDICE.

POSEBNE POSLEDICE SIROMAŠTVA SU: neobrazovanje, nedovoljna zaposlenost, niski


prihodi, slab porodični status, nedovoljna kultura, negativan uticaj na emocionalni razvoj dece,
pojava alkoholizma i dr. devijantnih pojava. TARDE je smatrao da je većina ubica i notornih
kradljivaca počela svoj život kao napuštena deca ili skitnice. Milutunović tvrdi da ekonomski
ugroženi slojevi i pojedinci, kada se nalaze u društveno degradiranom položaju koji ih navodi na
vršenje inkriminisanih delatnosti doživljavaju na svakom koraku poniženja svoje ličnosti i
dostojanstva, pa zato nemaju razloga da svoje ponašanje održavaju u okviru zakona. Siromaštvo
i nezaposlenost generišu delikventne sklonosti. Najteža posledica nezaposlenosti je siromaštvo.

73.BOGATSTVO I KRIMINALITET-KRIMINALITET IZOBILJA

Statistički podaci pokazuju da je imovinski kriminalitet u razvijenim zemljama u porastu i pored


činjenice da se standard stanovništva u tim zemljama uvećava. Mnogi autori smatraju da
bogastvo, izobilje, parazitizam i potreba za raskošnim životom, mogu biti u nekim oblicima
kriminilateta element uzročnosti. Takav slučaj je sa organizovanim kriminalitetom povlašćenih
društvenih slojeva. Bogatstvo predstavlja izazov za još veće bogaćenje, to je jedan od
kriminogenih faktora u vidu pohlepnosti kod motiva sticanja profita na nezakonit način.
Bogatstvo se javlja kao uzročnik profiterskih interesa. Težnja za bogaćenjem kod nekih osoba
nema granica ni u pogledu potreba ni u pogledu obima, pri čemu se ne biraju sredstva ni načini
za sticanje kapitala, pa i po cenu da se to izvede najtećim oblicima privrednog i organizovanog
kriminala. U razvijenim zemljama sa povećanjem standarda u porastu je kriminalitet i to njegovi
najorganizovaniji oblici. Kriminalitet iz siromaštva i izobilja razlikuje se po pojavnim oblicima.
Kada je u pitanju siromaštvo tu preovlađuju imovinski delikti, a kada je u pitanju kriminalitet

Page | 47
bogatih preovlađuje privredni i organizacioni kriminalitet. DRUŠTVENE POSLEDICE
KRIMINALITETA BOGATIH SU NEUPOREDIVO VEĆE I ŠTETNIJE.

74. NEZAPOSLENOST I KRIMINALITET

Nezaposlenost se smatra jednim od posrednih socijalnih kriminogenih faktora. Mnoga


istraživanja ukazuju na to da su imovinski delikti i maloletničko prestupništvo srazmerni pojavi
nezaposlenosti. Ova pojava bitno utiče na život i ponašanje ljudi. Najteža posledica
nezaposlenosti je siromaštvo koje čoveka u oskudici primorava da poseže za nelegitimnim
načinima pribavljanja neophodnih dobara za život .Ova pojava degradira čitave porodice i stvara
nesigurnost i psihičku konfuziju što dovodi do socijalno devijantnih oblika ponašanja:
prostitucije, alkoholizma, skitnjičenja, prosjačenja i slično.

75. MIGRACIONI FAKTORI-MIGRACIJA I KRIMINALITET

MIGRACIJE predstavljaju fizičko kretanje, seobe stanovništva u prostoru, njihovo privremeno


ili trajno preseljavanje (imigracija ili emigracija) iz jednog sociokulturnog ambijenta u drugi, iz
jedne zemlje u drugu. Migracije mogu biti uslovljene političkim ili ekonomskim činiocima,
dobrovoljne ili prinudne. POSLEDICE MIGRACIJA su mnogi socijalni problemi koji se
negativno odražavaju na razvoj ličnosti, jer se kidaju veze sa porodicom i susedstvom. U tom
slučaju se pojavljuje usamljenost, izgubljenost, deprivacija, gubljenje rodbinskih i drugih veza i
slično. U novoj sredini migranti se susreću sa novim iskušenjima: alkoholizam, narkomanija,
prostitucija i delikvencija. KULTURNI KOMFLIKTI - za migrante su vezani problemima
adaptacije i kulturni konflikti koji su praćeni nezaposlenošću, nedostatakom stambenih,
zdravstvenih i drugih uslova. Kulturni konflikti su latentna stanja potencijalnog prerastanja u
neprijateljstvo ili agresiju. To sve za posledicu ima pojave kulturnog antagonizma, koji su
izazvani povredama javnog reda, i delikvencijom težih oblika. ILEGALNE MIGRACIJE
predstavljaju poseban problem, gde se direktno ugrađuju i krijumčarenje i trgovina ljudima kao
jedan od najunosnijih izvora zarade za organizovani kriminalitet, gde su siromašni migranti samo
ukalkulisane žrtve. Migracije imaju često veze sa URBANIZACIJOM pri čemu dolaze do
izražaja: problemi adaptacije, sukobi kultura, nezaposlenost, stambeni i zdravstveni problemi.

Većina kriminologa ukazuje na USLOVLJENOST URBANIZACIJE I KRIMINALITETA,


ZBOG NEKOLIKO ELEMENATA:

a) FAKTOR ZAKONA VELIKIH BROJEVA-veći broj ljudi podrazumeva i veći broj


asocijalnih;

b) FAKTOR PAUPERIZACIJE-nezaposlenost i beda manifestuju se više u urbanim, nego u


ruralnim područjima,

c) FAKTOR ISKUŠENJA- grad nudi mnogo više izazova za laku zaradu nego selo;

Page | 48
d) FAKTOR ANONIMNOSTI –individua u gradu je usamljena i nepoznata, što joj
odgovara jer će teže biti otkrivena u kriminalnim radnjama;

e) FAKTOR INTERAKCIJE I IMITACIJE-nosioci delikventnog ponašanja žive pretežno u


gradu i u svojoj sredini lakše reprodukuju kriminalce nego na selu.

TRANZICIJA I KRIMINALITET

Pojam tranzicija ima opšte i posebno značenje u zavisnosti od oblasti u kojoj se neki proces
promena odvija. GODLIJE izrazom „ period tranzicije“ označava posebnu fazu u evoluciji nekog
društva, fazu u kojoj se ono susreće sa sve većim unutrašnjim i spoljašnjim teškoćama i kada se u
isto vreme pojavljuju novi privredni i društveni odnosi koji će se, brže ili sporije, više ili manje
nasilno, proširivati i postajati uslovi funkcionisanja jednog novog društva. U našoj literaturi
naizilazimo na slične opise pa je tako PETROVIĆ smatrao da bi tranzicija trebalo da
podrazumeva promenu oblika upravljanja društvom. Postavlja se pitanje u kojoj meri procesi
tranzicije utiču na pojavu kriminaliteta. Bivše jugoslovenske republike takođe prolaze kroz fazu
tranzicije.

KRIMINALIZACIJA bitnih segmenata političkih i ekonomskih odnosa u velikom broju zemalja


u tranziciji, raspršile su iluziju o ekspresnom putu u bogato društvo jer su i danas suočena sa
krizom. U takvim uslovima ORGANIZOVANI KRIMINALITET je dobio mogućnost za veću
društvenu afirmaciju i ozbiljniji uticaj u društvu. Nekontrolisano širenje korupcije u privrednim,
bankarskim i finansijskim oblastima i institucijama i nasilja kao metoda ostvarivanja političkih
ciljeva aktiviralo je sve destruktivne potencijale društva. KONTROLANA FUNKCIJA
PRIVATIZACIJE namerno ili slučajno, svesno ili nesvesno, postavljena je tako da ide na ruku
organizovanom kriminalitetu.

76.POLITIČKO-IDEJNI FAKTORI KRIMINALITETA

Kriminalizacija bitnih segmenata političkih i ekonomskih odnosa u velikom broju zemalja u


tranziciji, razbile su iluzije o brzom putu u bogato društvo. Umesto tržišne i regularne ekonomije
razvila se špekulativna. Dolazi do pojave sive ekonomije kroz kriminalizovanu sferu koju čine
„trgovina“ naftom, cigaretama,devizama, drogom i oružjem. Tome na ruku išla je okolnost
blizine alternativnih tržišta razvijenih evropskih zemalja, višestruke mogućnosti komunikacije,
kakve nije poznavala ni jedna ranija epoha, velike mogućnosti putovanja, potreba za radnom
snagom na širokom tržištu komercijalizovane seksualnosti, industrije zabave i organizovane
prostitucije koja je zapadnom tržištu davala „svežu“ robu iz neposrednog okruženja.
Nekontrolisano širenje korupcije u privrednim i bankarskim oblastima i institucijama i nasilja
kao metoda ostvarivanja političkih ciljeva aktiviralo je sve destruktivne potencijale društva.
Privatizacija se odvijala pod sumnjivim okolnostima koja je omogućavala organizovani kriminal,
pa je i uslovljavala vlast da ekonomsku politiku vodi dobrim delom po nalogu interesnih lobija.
Od političkog sistema, politike i političkih programa zavisi veliki broj činilaca i uticaja u društvu
što se definiše kriminogenim faktorom ili oblikom društvene reakcije.Od POLITIKE u širem

Page | 49
smislu zavisi materijalni položaj i socijalni status pojedinaca. Politika u najopštijem smislu
određuje stanje anomalije i stabilnosti, stanje konstruktivnih odnosa ili dezorganizacije. Mnogi
politički činioci koji potiču iz konfliktnih političkih odnosa i protivrečnih interesa u društvu
smatraju se faktorima uzročnosti ratnih zločina, delikata genocida, terorizma i drugih vidova
političkog, privrednog i nekih oblika klasičnog kriminaliteta. Neki ulaze u strukture političkog
angažovanja radi materijalnog bogaćenja, drugi, koji su već stekli bogatstvo posebno u kriznim
vremenima tranzicije žele da ulaskom u politiku kroz institucije legalizuju stečenu imovinu, a
treći nastoje da preko legalnog ili nelegalnog stečenog pribave moć koju ima jedino vlast. Nije
retko da ljudi koji su se uz to bavili finansiranjem pojedinih stranaka, uđu u političku strukturu iz
straha da im vlast ne oduzme finansijsku moć koja je stečena uglavnom u nelegalnim uslovima i
da sačuvaju svoje bogastvo od preispitivanja porekla.

RELIGIJA –u nauci su podeljena mišljenja o vezi religije i kriminala. Jedni smatraju da religija
svojim propovedima preventivno utiče na sprečavanje kriminaliteta, dok drugi smatraju da je
veski fanatizam veoma važan kriminogeni faktor. U osnovnim religijskim dogmama postojala
su principijelna zalaganja vera i crkava za mir, ljudski odnos i moralne obzire koji se moraju
svrstati u značajne faktore za suzbijanje kriminaliteta. Za razliku od religije sujeverje je imalo
uvek negativnu ulogu koja je pod vidom otklanjanja crne magije „od zlih očiju“ i slično uticala je
na podsticanje kriminalnih radnji. Sekta je izdvojena manja verska zajednica ili religiozna grupa
sa čvrstom organizacijom i načelima. Pojava sekti vezuje se za opadanje moći velikih crkava, a
objašnjava se krupnim društvenim promenama koje pred savremenog čoveka postavljaju
problem usamljenosti i sve većeg gubitka direktnog kontakta sa narodom. Kultovi i sekte mnogo
agresivnije i neposrednije nude integraciju u određenu zajednicu. Pojava sekti vezuje se za
opadanje moći velikih hrišćanskih crkava u izazovima savremenog života i slabljenja
tradicionalnih vrednosti. Osnovna obeležja sekti su izolacija pripadnika, kontrola svih
informacija i odnosa u članstvu, dok novac služi kao sredstvo manipulacije ljudskim sudbinama.
Od članstva se zahteva slepa pokornost, izvršavanje zahteva vođa, poštovanje uputstava i običaja
koji vladaju u sekti. Psihopatske crte uočene su kod većine pripadnika ekstremističkih sekti koje
satanističkim ritualima mučenja, zlostavljanja, kanibalizma, samoubistva , seksualnog
zlostavljanja vrše krivična dela. Od posebno ekstremnih sekti kod nas su poznate: satanističke,
Sajentološka crkva i Red sunčanog hrama.

IDEOLOGIJA je sistem mišljenja verovanja i ideja šire ili uže grupe, klase ili čitave epohe
kojima se na prikriven način izražavaju njihov položaj, interesi i vrednost, a koji se predstavljaju
kao univerzalni. Ideologija označava izopačenu društvenu svest, netačnu iskrivljenu sliku sveta i
društva i pojava u njima, koje o tome stvaraju pojedine društvene grupe. Ovo je često iracionalno
mišljenje koje se često racionalno koristi kao sredstvo pojedinih društvenih grupa u nametanju ne
samo sopstvene slike o svetu već i sopstvenog uticaja i jačanja pozicije moći. U takve ideologije
u literaturi ubrajaju se pojedini pokreti u okviru ideologije fašizma, komunizma i liberalizma.
Koristeći razne manipulativne moći oni su u velikoj meri u mogućnosti da utiču na razne oblike

Page | 50
ljudske destruktivnosti i samodestrukcije u ime „viših ideala“ gušeći svest čoveka kao humanog i
društvenog bića , pretvarajući ga u poslušnika, bezlično i otuđeno biće.

MORAL predstavlja skup usvojenih pravila ljudi u zajednici pomoću kojih se ocenjuju vlastiti i
tuđi postupci kao dobri ili loši. Pod moralom podrazumeva se svest i osećanje dužnosti, a
povreda morala vidi se u pogledu moralne odgovornosti- sankcija. Svaki oblik klriminaliteta je
povreda moralne norme, ali kriminološka misao govori o društveno izopačenim shvatanjima
moralnih vrednosti kao kriminogenom faktoru. Največi stepen amoralnosti čine oni koji vrše
dela silovanja, krivična dela protiv imovine, krađe, razbojništva, a najmanji oni koji su počinili
oni koji su počinili neki saobraćajni delikt.

PRAVO kao skup pravnih normi i društvenih odnosa sankcionisan državnom prinudom
obezbeđuje funkcionisanje celine pravnih institucija i subjekata društva i da reaguje na pojave
kriminaliteta. Pravo deluje preko pravnog poretka kao skupa pravnih normi po kojima se ljudi
vladaju. Sistem krivično pravnih je deo pravnog poretka koji imaju za cilj suzbijanje i
sprečavanje kriminaliteta, a obezbeđuje se u sistemu javnog poretka. Javni poredak je skup
pravnih normi kojima su regulisana osnovna prava i slobode ličnosti koje su utvrđene najvišim
pravnim aktom, ustavom. Povrede javnog poretka predstavljaju krivični ili prekršajni delikt.
SOCIJALNO PATOLOŠKE POJAVE su alkoholizam, narkomanija, seksualna delikvencija,
kocka i slično.

77. RATNI USLOVI I KRIMINALITET

Posledice ratova nisu samo socijalne, već se one mogu duboko odražavati i na psihičke funkcije i
duševno zdravlje čoveka. Istraživanja ukazuju na to da se u ratnim uslovima kriminalitet znatno
uvećava, posebno među omladinom. Uticaj rata na pojave kriminaliteta ispoljava se u svim
fazama- u toku i neposredno posle rata. Posledice nastanka kriminaliteta su: nestašica robe,
špekulativni vidovi ponašanja, šverc, gomilanje zaliha, pokretljivost stanovništva, pojave
izbeglištva, nedostatak egzistencijalnih uslova ćivota i sl. Sve to dovodi do pojave delikventnog
ponašanja. Legalne državne institucije otežano funkcionišu, a izvršioci k. dela su često
nedostižni državnim organima. Pored rata i druge vanredne okolnosti veoma bitno prouzrokuju
kriminalitet kao što su to elementarne nesreće većih razmera, socijalni nemiri i sl.

78.UTICAJ MASOVNIH MEDIJA NA KRIMINALITET

Mediji i medijski kriminalitet su nezaobilazna tema savremene kriminološke literature. Masovni


mediji su mediji koji prenose informacije, to su sredstva komunikacije različite tehničke i
funkcionalne sadržine: radio, televizija, novine , filmovi, štampa, časopisi i dr. Savremeni mediji
imaju mnogobrojne mogućnosti da rafinirano i otvoreno utiču na funkcionisanju modernog
društvenog života. U savremenom društvu oni su postali jedan od najznačajnijih činilaca uticaja
na socijalizaciju mladih, bitan faktor na formiranje njihovih vrednosnih stavova i modela
ponašanja. Shvatanja o uticaju sredstava informisanja na delikvenciju su veoma podeljena.
Pretežno preovlađuju shvatanja, a to i istraživanja pokazuju, na brojne negativne uticaje efekata

Page | 51
medijskih sadržaja na kriminalnu formu ispoljavanja, mada mnogi osporavaju ovakve teze.
Zastupljeno je stanovište da nasilje u medijskim scenama utiče na redukciju agresivnih nagona
kod gledalaca- hipoteza o katarzi. Hipoteka o katarzi polazi da nasilje u medijskim scenama utiče
na redukciju agresivnih nagona kod gledalaca. Ovo shvatanje se potkrepljuje sa stavovima
Aristotela, Frojda i Lorenca. Prema ovim mišljenjima u emisijama gde dominira nasilje mediji
igraju društvenu funkciju oslobađanja mladih od latentnih sklonosti agresiji, ublažavajući
njihove akcione motive. Sociolozi navode da mediji nisu indikatori i inspiratori kriminalne
orijentacije, niti se mogu smatrati uzročnicima nasilja i kriminalnog ponašanja, već više agensom
dodatnog uticaja na efektuiranje kriminalne motivacije. Milutinović smatra da uticaj literature,
štampe i filma ne može imati neposrednog kriminogenog faktora. Uloga medija u prevenciji
kriminaliteta je izuzetno velika.

OBJEKTIVNO INFORMISANJE JAVNOSTI o pojavama delikvencije u sredstvima javnog


informisanja bitno utiče na pozitivne predstave, formiranje stavova javnog mnjenja, i samim tim
na efekte društvene reakcije u oblasti suzbijanja kriminaliteta. Medijski kriminalitet je vrsta
delikvencije i tipologija kriminalnih pojava uslovljena podsticajima masovnih medija na
kriminalitet. Najizrazitiji način zloupotrebe medija je u sprezi privatnih medija i ekonomskih,
državnih i partijskih centara moći. U KRIMINOLOŠKOM SMISLU masovni mediji su u
mogućnosti da trajno uobličavaju svest- ispiranjem mozga, kao sredstvom ideologije i političke
manipulacije. Naši autori smatraju da se najvažnije faktori kriminalnih podsticaja koji dolaze
posredstvom medija, ogledaju u:

a) bespoštednoj borbi medija za osvajanje što većeg broja gledalaca;

b) komercijalizacija nasilja i drugih vidova kriminaliteta, kao visoko kotirane robe na


tržištu;

c) učestalost i broj konflikata koji lako pronalaze put do gledalaca. Kada su u pitanju štampa
i razni žanrovi literature, prevladavaju stavovi da ne postoje pouzdani pokazatelji
njihovog kriminalnog uticaja.

Kriminalitet i drugi vidovi prestupničkog ponašanja u štampi zauzimaju vidno mesto. U literaturi
prevladavaju mišljenja da štampa sa šund i pornografskim sadržajem može imati negativan uticaj
i predstavljati delikventni faktor. Od svih sredstava masovnih komunikacija najveći uticaj u
savremenim društvima ima televizija sa mnogobrojnim stanicama i mnoštvom kanala.

NEGATIVAN UTICAJ MASOVNIH MEDIJA na maloletnike je najvidljiviji i to na više načina:

a) maloletnici prihvataju vrednosti koji im se nude putem medija i padaju pod njihov uticaj;

b) mladi se identifikuju, oponašaju devijantne grupe ili pojedince;

c) već formirane kriminalce inspiriše na izbor sredstava i metoda za izvršenje delikata (uče
se kriminalne tehnike);

Page | 52
d) podsticanje nasilja i agresivnosti maloletnika i dece.

Nemački kriminolog Šnajder smatra da je medijski kriminalitet isključivo nasilnički, nasilje


se ulepšava i estetski prikazuje. Neka istraživanja ukazuju na to da lica koja više gledaju
televizijsko nasilje više i žive u strahu da ne budu šrtve zločina i u tom emocionalnom stanju
su nesigurni i naglašenog su senzibilnog ponašanja.

79.UTICAJ OBRAZOVANJA NA KRIMINALITET

Obrazovanje kao socijalni proces predstavlja oblik vaspitanja i socijalizacije ličnosti i


osposobljavanje za profesionalnu delatnost i zanimanje. Obrazovanjem se stiču navike, način
života i ponašanje. Obrazovanje je uslov za održavanje i poboljšavanje životnog standarda.
Veoma je sporno pitanje u kojoj meri je obrazovanje kriminogeni faktor. U KRIMINOLOGIJI
PREOVLADAVAJU MIŠLJENJA FERIJA I BONGERA DA SA VIŠIM STEPENOM
OBRAZOVANJA OPADA I KRIMINALITET. U vezi sa uticajem obrazovanja na kriminalitet
PINATEL smatra da u teoriji postoji TRI PRISTUPA:

a) pesimistički –Garofalo i Tarde, Garofalo je smatrao da obrazovanje nema direktnog


uticaja na opadanje kriminaliteta. Suprotnog mišljenja je bio Tade koji je smatrao da
stepen obrazovanja utiče na kvalitet, ako ne i na kvantitet zločina;

b) optimistički-Feri, Bonger, Hojer, Ferguson. Feri je smatrao da obrazovanje pomaže da se


kod velike mase potencijalnih izvršioca krivičnog dela ispravi ili umanji ona
nepromišljenost koja kod njih predstavlja najjači stimulans u pravcu kriminaliteta.
Bogner je dokazivao da između obrazovanja i kriminaliteta postoji neposredna veza.
Ferguson govori o tome da je školska sprema najsnažniji faktor delikventnosti. Hojer
smatra da obrazovanje pruža čvrst temelj koje pojedincu omogućava da nađe zaposlenje i
da na taj način pošteno živi;

c) mešoviti –Lombrozo i De Gref. Lombrozo je smatrao da obrazovanje u zemljama gde


ono nije razvijeno u početku deluje na povećanje svih oblika kriminala osim ubistva, a
kada razvije onda utiče na smanjenje najokrutnijih oblika, ali i na povećanje nekih drugih
vidova. De Gref je smatrao da obrazovanje nema nikakvu ulogu i procenat izvršilaca k.
dela može ostati isti uprkost većem nivou obrazovanja, ali prihvata da se najveći broj
izvršilaca regrutuje iz manje obrazovnih sredina.

PINATEL je upoređivao navedene postupke i došao do zaključka:

a) da pesimistička verzija nema validnost;

b) da se optimistička može delom usvojiti-iz manje obrazovnih sredina regrutuje se veći broj
delikvenata;

Page | 53
c) da je mešovita teorija najprihvatljivija. Pinatel smatra da obrazovanje svakako favorizuje
kriminalitet kradljivaca i povratnika, ali predstavlja snažnu kočnicu protiv paljevina,
seksualnih delikata i ubistava.

Iako podaci ukazuju da u strukturi delikvenata preovlađuju osobe sa nižim stepenom


obrazovanja u teoriji nije dokazano:

a) da se nedostatak obrazovanja zakonomerno mora odraziti devijantno;

b) kao ni to da je sa višim obrazovanjem isključena devijantnost.

OBRAZOVANJE je u bliskoj vezi sa zanimanjem, koje je u mnogim slučajevima uslov za


izvršenje k. dela. Istraživanja ukazuju da je srazmerno stepenu neobrazovanosti kriminalitet
prisutniji u nekim društvenim sredinama ( romska populacija). Lica sa nižim stepenom
obrazovanja iskazuju veći stepen kriminogenog ponašanja zato što nisu dovoljno socijalizovani.
Njihov kulturni i obrazovni nivo manje je u mogućnosti da shvati razlike u ponašanju, da
pronađe odgovarajuće zaposlenje i da učestvuje u društvenom životu. Takva lica su sklonija
vršenju imovinskih i delikata nasilja. Sa druge strane, neki vidovi kriminaliteta (kompjuterski
kriminalitet, privredni klriminalitet, organizovani kriminal) uslovljeni su visoko stručnim
znanjem.

U tesnoj vezi sa obrazovanjem je i PROCES VASPITANJA, to je proces prenošenja kulturnih


obrazaca na pojedinca i grupe u razvoju, u postupku socijalizacije ličnosti. Proces vaspitanja
odvija se u različitim uslovima socijalne sredine: porodici, školi, socijalnoj sredini vršnjaka i
slično. Vaspitanjem ličnost prevladava egoistične, egocentrične i devijantne tendencije. U vezi sa
obrazovanjem postavlja se pitanje kak ŠKOLA I ŠKOLSKA SREDINA utiču na delikventnu
orijentaciju pre svega dece i maloletnika. Od organizovanosti, čkolskih programa i nastavnog
procesa dosta zavisi i razvoj mlade ličnosti i njegovo društveno ponašanje.

80.PORODIČNI FAKTORI-degradirana porodica kao mikrogrupni faktor kriminaliteta

Porodica predstavlja najstariji oblik socijalne zajednice, najhomogenija, najčvršća i najtrajnija


zajednica u svim istorijskim tipovima društva. PORODIČNA SREDINA se smatra jednom od
bitnih determinanti ponašanja ličnosti, posebno delikvencije dece i maloletnika. Ovaj faktor kao
neposredni ili posredni faktor uvažava većina kriminoloških teorija. PORODICA je društvena
sredina u kojoj se odvija primarni proces vaspitanja i socijalizacije ličnosti. Svako odsustvo
vaspitne funkcije porodice, strukturalnog raspada i dezorganizacije vodi u neki oblik devijacije
ili delikvencije. Na uzrok kriminaliteta najvećim delom utiču strukturalne anomalije u porodici, a
posebno poremećaj porodičnih odnosa i poremećaj porodične strukture. Poremećaji u bračnim
odnosima smatraju se jednim od mikrogrupnih faktora devijantnosti, kako kod supružnika, tako i
kod dece. POSLEDICE PORODIČNIH POREMEĆAJA su: poligamija, dvobračnost,
vanbračnost sa maloletnim licem, zlostavljanje i zapuštanje maloletne dece, kršenje porodičnih
obaveza, pojave porodičnih nasilja, incest, odnosno rodoskrnavljenja. NATEŽE FORME

Page | 54
PORODIČNIH KRIZA prouzrokovane su teškim društvenim uslovima kojima su članovi
porodica izloženi: nezaposlenost, stambena nezbrinutost, zdravstvena ugroženost, materijalna
ugroženost i slično. Način vaspitanja u porodici je bitan uslov ponašanja deve u svim razvijenim
fazama. Strogo vaspitanje i kažnjavanje stvara psihološki invalidnu ličnost, nesigurnu i
depresivnu. Nedostatak vaspitanja stvara agresivnu ličnost, bez osećanja za granice društveno
dopuštenog i normalnog. Lombrozo je uočio da se među kriminalcima nalazi veliki broj dece
poročnih roditelja, vanbračne dece i siročadi.

SLOBODNO VREME

Slobodno vreme je ono vreme koje čoveka ne obavezuje radom, već je prepušteno slobodnom
izboru aktivnosti pojedinaca. Ono je bitan faktor sa ozbiljnim obrazima na razvoj, formiranje i
zrelost ličnosti. Ono je posebno bitno kod mladih ličnosti, jer se devijantnost najčešće rađa zbog
dokolice. DOSADA se smatra jednim od uzroka devijantnog ponašanja, posebno maloletnika.
Fenomen dosade i dokolice u životu mladog čoveka može biti prazno vreme –vreme iskušenja,
dosade, besposličarenja i lenstvovanja. Ono postaje pogodan prostor za delovanje raznih
negativnih činilaca, za preduzimanje podviga i prihvatanje asocijalnih obrazaca ponašanja. U
dokolici i neradu mlad čovek se oseća izgubljeno i ne vidi smisao života. Osećaj praznine
izaziva depresiju koja se može manifestovati svuda gde ne postoji mogućnost psihički aktivnog
angažovanja. Dosada se smatra jednim od uzroka deviojantnog ponašanja, posebno kada su u
pitanju maloletnici. Ona predstavlja početak svih poroka koji potiču iz osećaja samomržnje,
separatnog straha, krivice, očaja i anksioznosti. U dosadi ličnost se oseća neispunjenom,
praznom zbog čega nastaju razne besmislene odluke i ishodi. DOKOLICA je slobdno vreme
koje čovek koristi da bi zadovoljio svoje emotivne i druge potrebe-odmor, zabava, lični razvoj.
U vreme dokolice a pri sticaju nepovoljnih okolnosti moguće je da se u potrebi da se izbegne
otuđenost i dosada dođe do pojave indefikacije sa neformalnim grupama krajnje destruktivnog
ponašanja. Neki sociolozi trvde da maloletnička delikvencija isključivo nastaje u slobodnom
vremenu kao posledica faktora dokolice. Slobodno vreme koje se definiše kao vreme dokolice
izazovnije je za stranputicu dece imućnijih roditelja nego siromašnih na šta ukazuje i sudska
praksa.

81. SOCIJALNO-PATOLOŠKE POJAVE KRIMINALITETA

Socijalno-patološke pojave kriminaliteta u uskoj su vezi , a često i same uzrok pojavama


kriminaliteta. To se posebno odnosi na pojave alkoholizma, narkomanije, seksualnih devijacija,
vagabundaže, prostituciju i kocku. Ove pojave kao i večina ostalih kriminogenih faktora ne
deluju odvojeno već su u uzajamnoj vezi sa drugima.

SOCIJALNA OBELEŽJA KRIMINALITETA

SOCIJALNA OBELEŽJA I KRIMINALITET predstavljaju distribuciju socijalne strukture i


nekih socijalnih posebnosti kriminalne populacije. Pod socijalnim obeležjima podrazumeva se:
DRUŠTVENI STATUS, PROFESIJA, POL, NARODNOST I UZRAST. Društveni status čini

Page | 55
položaj pojedinca i grupe u društvenoj strukturi, to je mesto na skali društvenog ugleda , moći i
matrijalnog bogatstva. Status ličnosti može biti ustanovljen rođenjem bilo da je stečen i od njega
zavisi njegov uticaj ali i ponašanje u društvu. Nepovoljan društveni status proizilazi iz rasne
politike, verske ili ideološke diskriminacije, stanja siromaštva, nedovoljnog obrazovanja,
nezaposlenosti, protivreče ambicije i položaja i predstavljaju jedan od kriminogenih faktora.
Veću opasnost od kriminogenog uticaja imaju socijalni slojevi koji žive u bedi i siromaštvu,
doseljenici, migranti, nacionalne i verske manjine. Viši društveni status omogućava veći
društveni uticaj na oblike društvene reakcije i prevencije krimin aliteta sa jedne strane , a sa
druge strane predstavlja objektivan uslov da uz subjektivne okolnosti bude osnov za vršenje
određenih dela organizovanog i privrednog kriminala. PROFESIJA predstavlja osnovno
zanimanje koje svakako ne mora da znači da osnov za kriminalno ponašanje. Činjenica da se
neke profesije pojavljuju više od drugih u sudskim i policijskim statistikama nije dokaz
neposredne uzročnosti već uslova da se određene pozicije struke i zanimanja lakše mogu vršiti
neka krivična dela.Ovo se posebno odnosi na finansijske transakcije, pronevere i zloupotrebe u
privredi, falsifikovanju novca i raznih vrsta javnih isprava, na dela mita i korupcije koja su
vezana za zanimanje jer je reč o pozicijama moći i odlučivanja. Kod profesionalnih kriminalaca
–recidivista koji kontinuirano ponavljaju ista krivična dela iz koristoljublja i sama kriminalna
aktivnost uslovno postaje zanimanje. POL je anatomsko fiziološka struktura po kojom se
razlikuju muška i ženska osoba. Društveni položaj muškaraca je takav da oni više nego žene
dolaze u konfliktne odnose, priroda njihove profesije i zanimanja kojima se bave podložnija je
iskušenjima i razvijaju se u povoljnim uslovima, u kojima unutrašnje predispozicije delikvencije
mogu više doći do izražaja. Muški poslovi pripadaju vrsti zanimanja koja dozvoljavaju
kontrolisanu upotrebu agresije. Agresija muškarca često prelazi u različite vrste nasilništva, kao
što su razbojništva, huliganizam, zlostavljanje vršnjaka u školi, silovanje ili tuče.
DELIKVENCIJA ŽENA predstavlja posebnu vrstu prestupništva i oblik asocijalnog ponašanja
koji su uslovljeni biopsihičkom strukturom i socijalnim položajem žena. To su pojave u kojima
dominiraju blaži oblici kriminaliteta prostitucija i narkomanija. U teoriji postoje dva pristupa
objašnjenja specifičnosti delikvencije žena. Jedan polazi od bioloških i psiholoških faktora, a
drugi uzima u obzir socijalno-ekonomske činioce položaja žene u društvu. Ženski kriminalitet
razlikuje se od muškog po tome što je manje agresivnog tipa , ređi je recidivizam i vrše ga lica
starijeg životnog doba. Žene prilikom nasilja najčešće reaguju impulsivno, veoma često su k.
dela planirana. Kod umišljenih delikata obično su u pitanju motivi čedomorstva i koristoljublje.
Ne može se govoriti o ženskom tipu nasilnika, ali se neki faktori osobenosti nalaze u karakteru,
impulsivnosti, ljubomore, sujete, mržnje i osvete, činioca koji se kriminološki tretiraju kao niske
pobude i zločini iz strasti. U poslenje vreme je naglo povećan broj obima u organizovanom
kriminalu. Žene su počele da ulaze i u mafijaške organizacije, žene dobrovoljno preuzimaju
zadatke u zločinačkim organizacijama kada policija uhvati njihove bosove. One su jedine koje
mogu komunicirati sa muškarcima u zatvorima i tako postaju oslonac mafiji. Žena retko ubija u
afektu, njen postupak je po pravilu jasno i potpuno promišljen. Na taj akt se odlučuje najčešće u
krajnjoj nuždi i u situacijama kada je životno ugrožena zbog dugogodišnjeg porodičnog nasilja.
Retko ubija u direktnom sukobu , iz koristoljublja, a skoro nikada njena žrtva nije nepoznata
Page | 56
osoba. Za k. delo čedomorstva odlučuju se pretežno mlađe, neudate osobe, koje se boje
društvene osude ili žele da se osobode bebe koju vide kao prepreku za dalji život. Statistička
istraživanja bračnog nasilja pokazuju da muškarci i žene ispunjavaju sličan vid, pa čak i broj
agresivnih činova nad bračnim partnerom ili drugim članovima porodice, posebno decom.
Približno 40% ubistava u porodici počinele su žene, motivacija žena koja su počinila ubistvo
znatno se razlikuju od onih kod muškaraca zločinaca. NARODNOST –u etičkom smislu se mogu
posmatrati delikti vezani za rasne, verske i nacionalne osobenosti izvršilaca i predrasuda o njima
i žrtvama. Zločini zasnovani na rasnim, etičkim, nacionalnim i religijskim opredrasudama
karaktristični su ne samo za mirnodopsko vreme već i za ratne uslove. Ta k. dela su veoma
brutalna, kako u pojedinačnim slučajevima tako i prema socijalnim ili nacionalnim grupama.
Izazivaju visok stepen straha, panike, anksioznosti kod stvarnih i potencijalnih žrtava. Počinioci
takvih dela su po pravilu organizovane grupe. Ti delikti prema definiciji FBI-a predstavljaju
kriminalno delo počinjeno protiv imanja ili društva koje je motivisano protiv osoba iz predrasuda
prema njihovoj rasi, veri, nesposobnosti, seksualnoj orijentaciji ili etičkoj pripadnosti. Kod nas je
visoka stopa kriminaliteta posebno delikata imovinskog karaktera u odnosu na stopu
stanovništva izraženija kod Roma nego kod drugih naroda,. Kriminalitet Roma dovodi se u vezu
sa njihovim marginalizovanim ekonomskim i društvenim statusom, materijalnim položajem i
diskriminacijom sistema socijalne zaštite i institucija društvene kontrole. Romi su diskriminisani
i u versom pogledu, oni se na prostorima gde žive opredeljuju kao pripadnici pravoslavlja,
rimokatolicizma i islama, a u poslednje vreme i protestanizma. UZRAST –uzrasne kategorije
zauzimaju značajno mesto u delikvenciji. Najčešće se delikventne grupe formiraju u
maloletničkom uzrastu na po dve godine od 14-te godine, od 14-16; od 16-18 god. a kod
punoletnika na svakih pet godina do 50 te godine, a zatim na svakih deset godina, sa obzirom na
to da je kod takve populacije kriminalitet u znatnom opadanju. Maloletnici najčešće vrše
imovinska krivična dela, zatim saobraćajna delikte i seksualne delikte, posebno delikt silovanja.

82.NARKOMANIJA I KRIMINALITET

Trgovina narkoticima predstavlja kriminalitet.

a) Najviše se trguje HEROINOM- Pakistan, Avganistan, Mijanmar i dr. Zlatni trougao


kriminaliteta heroinom je Brma, Tajland i Laos, a zlatni polumesec su Avganistan i
Pakistan između ostalih;

b) KOKAIN 30-70% ; MARIHUANA i

c) SINTETIČKE DROGE- AMFETAMINI, LSD, I DR. Najviše se sintetičke droge koriste


i prodaju u Zapadnoj Evropi –Holandija, Belgija, Poljska. Pravci kretanja droge su preko
BALKANSKE RUTE, i tu se najčešće i događaju najveće zaplene.

OBLICI DRUŠTVENE SVESTI I KRIMINALITET SU: politika, religija, ideologija, moral i


pravo.

Page | 57
83. ALKOHOLIZAM I KRIMINALITET

84.PROSTITUCIJA I KRIMINALITET

Pojam prostitucija potiče od latinske reči PROSTITUTIO što znači bludničenje, prostitus „stajati
na usluzi“, odnosno stavljanje tela na prodaju, davanje tela za novac. Prostitucija je pratila
celokupnu istoriju, a najviše je b ilo u kriznim vremenima, ratovima, ekonomskim krizama,
tranzicionim procesima u društvu poremećenih vrednosti. U svim razdobljima ona je na poseban
način odslikavala osnovna svojstva društvene strukture, odražavala protivrečnosti, socijalnu
slojevitost i bitne procese u društvu. U savremenim uslovima prostitucija predstavlja izraz
naglašene komercijalizacije seksualnosti, koja je nezaobilazni deo društvene stvarnosti;
najrazličitijih oblika trgovine, a organizovanog kriminaliteta posebno. Seksualnost je
ukalkulisana u cenu mnogobrojnih industrijskih proizvoda, kozmetike, a pšosebno filmske i
diskografske proizvodnje, modnih revija. Prostitucija je pokrenula pitanje „belog roblja“ kao
fenomena za koji se smatralo da pripada istoriji. Kao svojevrstan oblik kriminalne ekonomije
našla je mesto u povoljnim okolnostima velike ponude i potražnje na tržištu seksa, nastranosti i
pornografije.Pored nekih klasičnih oblika u lancu trgovine, erotsko tržište osavremenjeno je kroz
marketning, rad agencija, menadžera i svega što podrazumeva moderni sektor jedne ekonomije.
U našem krivičnom zakonodavstvu ovi oblici postoje kao KRIVIČNA DELA: PODVOĐENJE I
OMOGUĆAVANJE VRŠENJA POLNOG ODNOSA, KRIVIČNO DELO POSEDOVANJA U
VRŠENJU PROSTITUCIJE I KRIVIČNO DELO PRIKAZIVANJE PORNOGRAFSKOG
MATERIJALA I ISKORIŠĆAVANJE DECE ZA PORNOGRAFIJU.

85. POJAVNI OBLICI KRIMINALITETA

KRIMINALITET u najopštijem smislu je skup društvenih pojava kojima se ugrožavaju


univerzalne društvene vrednosti, a koje su kao takve sankcionisane krivičnim pravom. U
TIPOLOŠKIM KLASIFIKACIJAMA kriminalnog ponašanja u naučnoj i stručnoj literaturi
prisutni su veoma različiti pristupi. Ne postoji idealna fenomenološka klasifikacija, a da joj se ne
bi moglo prigovoriti.

PODELA KRIMINALITETA: 1.delikt nasilja, 2.imovinski delikt, 3.privredni kriminalitet,


4.organizovani kriminalitet, 5.kompjuterski kriminalitet, 6.saobraćajna delikvencija, 7.seksualna
delikvencija, 8.politički kriminalitet, 9.ekološki kriminalitet, 10.maloletnička delikvencija,
11.recidivizam-povratništvo u vršenju k.dela.

86. NASILNIČKI KRIMINALITET-DELIKT NASILJA

DELIKT NASILJA –svi oblici kriminaliteta su u određenom smislu akti nasilja. NASILJE
predstavlja drsku i bezobzirnu primenu fizičke sile, protivpravnog ugrožavanja integriteta čoveka

Page | 58
i drugih javnih dobara i društvenih vrednosti. Nasilje se manifestuje na ulici, na poslu, sportskim
priredbama, drugim javnim skupovima, u porodici, školskoj sredini i dr. VRSTE NASILJA:

a) krvni delikti,

b) porodično nasilje,

c) delikti protiv čovečnosti,

d) terorizam,

e) politička delikvencija.

Nasilje predstavlja drsku i bezobzirnu primenu fizičke sile, protivpravnog ugrožavanja integriteta
čoveka i drugih javnih dobara i društvenih vrednosti. Bitna obeležja nasilništva su sklonost ka
iživljavanju i drskosti bez razumnog povoda, prinuđavanje drugoga da trpi takvo ponašanje čime
se teško vređa njegovo dostojanstvo ili ugrožava fizički integritet. Nasilje se manifestuje na ulici,
na poslu i stadionima, u školskim sredinama u porodici. Teško ga je precizno definisati jer se pod
nasiljem svrstavaju različiti sadržaji, čime se njegova suština svodi ili na krajnje uske ili veoma
široke okvire. Često je nasilje sinonim za širok spektar pojmova kao što su zločin, tortura, tenor,
zloupotreba moći i slično.

KRVNI DELIKTI podrazumevaju sva dela uperena protiv fizičkog integriteta ličnosti, delikti
izvršeni primenom sile i nasilja. U ovu oblast spadaju svi oblici dela koja za posledicu imaju
smrt ili telesne povrede. NATEŽI OBLICI KRVNIH DELIKATA SU:

a) ubistva,

b) teške telesne povrede.

UBISTVO svakako spada u najteže krivično delo, to je lišavanje života drugog lica ljudkom
radnjom. Ubistvo spada u najstarije ljudske grehove. Kod svih ubistava nasilje je dominantno
sredstvo.

87. TRADICIONALNI OBLICI NASILNIČKOG KRIMINALITETA

VRSTA KRVNIH DELIKATA:

a) a)obično ubistvo,

b) teško ubistvo,

c) privilegovano ubistvo.

TEŠKA KVALIFIKOVANA UBISTVA su: ubistvo na surov ili podmukao način; ubistvo više
lica; ubistvo službenog lica u vršenju službene dužnosti; ubistvo iz bezobzirne osvete; ubistvo

Page | 59
deteta ili trudne žene. Neki oblici ove vrste nasilja povezani su sa drugim kriminalnim aktima
kao na primer pljačkama, razbojničkim krađama, silovanjima, saobraćajnom delikvencijom,
ugrožavanjem ustavnog sistema, aktima terorizma, otmicama i dr. PRIVILEGOVANA
UBISTVA su ubistvo na mah, ubistvo iz nehata, ubistvo deteta pri rođenju-čedomorstvo. Zove se
privilegovano zbog olakšavajućih okolnosti za učinioce ubistva. MOTIVI I UZROCI ubistva su
različiti. To mogu biti: koristoljublje, osveta, prikrivanje nekog drugog k. dela, pobude iz
konfliktnih situacija sa okolinom, poremećaja nastalih u porodičnim odnosima i slično.

88. NOVI OBLICI NASILNIČKOG KRIMINALITETA

Novi oblici nasilničkog kriminaliteta su akti terorizma, zločini protiv čovečnosti i međunarodnog
prava i porodično nasilje. Tu su u pitanju kolektivni oblici nasilja i nalaze se pretežno u
kriminološkim, sociološkim i politikološkim tematikama. Uzroci ove vrste nasilja nastaju kao
posledica ekonomskih i političkih kriza po Simeunoviću. Po njemu ti se uzroci svode na
protivrečnost koje izviru iz nemogućnosti stvaranja izražavanja interesa velikih socijalnih grupa:
nesposobnost organizovanja i sprovođenja vlasti; izrazite socijalne razlike i nedovoljnu
organizovanost privrednog sistema; rasprostranjenost društveno negativnih pojava i odsustvo
sankcija i dr.

POJAM UBICE:

LOMBROZOV TIP UBICE-rođeni ubica.

TIPOLOGIJA UBISTVA PREMA PSIHOLOŠKOM PROFILU:

KRON je analizirao profil 142 ispitanika-osuđene ubice i razvrstao ih na pet kategorija-tipova.


To su: NEUROTIČNI TIP : kojih ima 6,3% . U ovoj grupi najviše ima alkoholičara, ali i ljudi sa
najvišim stepenom obrazovanja. Oni u najvećem broju slučajeva ubijaju bliske rođake ili
prijatelje, vrlo često iz seksualne ljubomore; PARANOIDNI TIP je uz normalni i najčešći
28,17%. Ovde su u pitanju socijalno preosetljive osobe sa prikrivenom agresivnošću. Pretežno
potiču iz razorenih i alkoholičarskih porodica. Često su to i povratnici. Tu spadaju i oni koji
imaju loša iskustva iz detinjstva i negativan odnos prema majci. Imaju najniži stepen
obrazovanja u odnosu na ostale; SIMULATIVNI TIP 12, 68% uglavnom ne potiču iz razorenih
porodica, skloni su ubistvu bliskih osoba i izuzetno su agresivni prema okolini. Takođe su u
većini sa nižim stepenom obrazovanja. DEPRESIVNI PROFIL 23,94% tu su u pitanju socijalno
izolovane osobe, povučene, kod kojih dominira pesimizam, beskorisnost, to su oni koji nemaju
samopouzdanje. Krivična dela najčešće čine u alkoholisanom stanju.NORMALNI PROFIL
29,87%, tu je najveći broj ubica sa višom i visokom stručnom spremom, potiču iz problematičnih
porodica, a njihove žrtve su poznanici, prijatelji i rodbina. Za sve navedene profile
karakteristično je da su kao deca bili zlostavljani od roditelja ili suseda.

Najpotpuniju tipologiju ubica daju KLINIČKA ISTRAŽIVANJA a to su: normalni, šizofreni,


psihopatski, alkoholičarski, sadistički, depresivni, osvetnički, psihotični, histerični, mentalno

Page | 60
zaostali, seksualni tip, pasivno-agresivni tip, deca ubice, tip sa organski moždanim
poremećajima. KAPAMADŽIJA je tipologiju ubica odredio prema vrstama ubistava deleći ih na:
ubistvo kao pretežno voljna radnja, ubistvo kao pretežno afektivno impulsivna radnja i ubistvo
kao pretežno psihotična radnja. Identičnu klasifikaciju sačinio je STAJGLEDER.

SERIJSKI UBICA-HOMOCIDOMAN (razmak između ubistva , polako ubija)

Kriterijumi za klasifikaciju nekoga kao serijskog ubice su prema mišljenju EGERA:

a) da je izvršio minimum 3-4 ubistva sa izvesnim vremenskim pauzama između


pojedinačnih slučajeva;

b) da su ubica i žrtve do delikta jedni drugima nepoznati;

c) sadističko iživljavanje nad žrtvom;

d) motivi uglavnom psihološki, a ne materijalni;

e) da žrtve za ubicu imaju simboličan značaj;

f) žrtve su obično rizične i ranjive grupe.

Jedna od definicija FBI glasi da serijska ubistva podrazumevaju četiri ili više žrtava, koja počinje
depresivne i paranoidne osobe, koje vide sebe kao misionare ili heroje, besno kažnjavajući svet
kojeg se boje ili ga mrze.

PORODIČNO NASILJE

PORODIČNO NASILJE uvek je postojalo i bilo veoma rasprostranjeno u svim istorijskim


vremenima, kulturama i društvima. Uvek je imalo ozbiljne posledice , posebno po žene i decu.
Nasilje u porodici smatra se jednim od najtežih oblika kršenja ljudskih prava. Nasilnici u
porodici su lica svih društvenih slojeva, obrazovan ja, socijalnog statusa. Različiti su samo načini
oblika nasilja, bilo da su to verbalni, psihički ili fizički vidovi nasilja ili njihova kombinacija.

POD PORODIČNIM NASILJEM na osnovu tipa i motiva korišćenih sredstava možemo


smatrati:

a) fizičko-udaranje i plemlaćivanje;

b) seksualno;

c) verbalno;

d) psiholosko;

e) ekonomsko;

Page | 61
f) strukturalno (ograničavanje sobode kretanja, kontaktiranja i sl):

g) duhovno.

UZROCI PORODIČNOG NASILJA SU: NASILJE PREMA DECI, BRAČNO NASILJE koje
može biti lično; srtukturalno- status manje vrednosti, nepoštovanje i slično.

Uzroci porodičnog nasilja u najčešćim slučajevima su u kombinaciji sa socijalnim,


psihopatološkim i kulturno-istorijskim činiocima. Osnovni motiv kod porodičnog nasilja je
sticanje i zadržavanje kontrole nad porodičnom zajednicom ili pojedinim njenim članovima. To
može biti posledica patrijarhalnosti društva i neravnopravne raspodele moći-fizičke i statusne,
među njenim članovima.Većina žrtava polazeći od stereotipa tradicije nasilje je prihvatilo kao
nametnutu ulogu. Oni su naučeni da je zlostavljanje „zasluženo“ i očekovano. Različito
vrednovanje statusa muškaraca i žena, starijeg i mlađeg, roditelja i dece uticalo je na osećanje
bespomoćnosti i zavisnosti jednih prema drugima pa i na nužnost tolerancije nasilja. Nasilje
poćinje verbalnim konfliktima i fizičkim zlostavljanjem, vremenom dolazi so ozbiljnih povreda,
koje mogu da se završe ubistvom. Psihičko nasilje je poseban aspekt i izražava se u svesnom
stvaranju atmosfere straha koja je deo nasilja. Psihijatrijski poremećaji-psihoze, često ugrožavaju
fizički integritet članova porodice , s tim što su izraženiji slučajevi autoagresije, posebno kod
čedomorstva. Uočena je povezanost između zaposlenosti i socio-ekonomskog položaja
muškaraca i nasilja u porodici.

Tradicija i prenošenje „kulturnih obrazaca“ doprineli su da porodično nasilje u društvu ima visok
stepen tolerancije u društvenoj reakciji, pa i u samoj zakonodavnoj sferi. Većina zakonodavstava
nije ovu sferu regulisalo zakonima pa je ona prepuštena oštećenoj osobi da vodi privatni
postupak po predlogu tužioca. Uzroci nasilja u porodici mogu se naći i u socijalnim sredinama,
posebno siromašnim, gde vladaju nezaposlenost, socijalna i egzistencijalna nesigurnost, lična
zavist i statusno stanje dominacije i podređenosti. Dobrim delom porodično nasilje je posledica
porodične patologije, psihičkih poremećaja, alkoholizma ili nekih situacionih okolnosti. U
takvim situacijama porodični sistem se adaptira na asocijalno ponašanje člana, koji diktira način
komunikacije i odnosa. Alternativa u ponašanju porodice sa takvim članom je ili tolerancija-
trpljenje nasilja, ili pribegavanje nasiljem prema njemu. Kod pojedinih porodica sa neusklađenim
odnosima koje imaju dobru komunikaciju sa okolinom za poremećaje u njoj se sazna tek kada
nastanu tragične posledice. Ljudi retko reaguju na konflikte unutar porodice iako se za slučajeve
nasilja zna duže vreme. Predstava da je dom sigurno mesto i da je intimnost doma nedodirljiva
ponekada dom čini „utočištem“ zla i patologije. U našem krivičnom zakonu delo pod nazivom
nasilje u porodici u osnovi ima tri teža oblika. Osnovni oblik odnosi se na povrdu i ugrožavanje
telesnog i duševnog integriteta člana porodice ili ozbiljnu pretnju da će se napasti na život i telo.
Teži oblici postoje ukoliko je pri izvršenju osnovnog oblika korišćeno oružje, opasno oruđe ili
sredstvo podobno.

DELIKTI PROTIV ČOVEČNOSTI

Page | 62
Delikti protiv čovečnosti i međunarodnig prava podrazumevaju skup krivičnih dela čiji je opšti
zaštitni objekt nacionalna, etnička, rasna ili verska grupa, civilno stanovništvo, telesni integritet i
slobode građana.

MEĐUNARODNA KLASIFIKACIJA ZLOČINA PROTIV ČOVEČNOSTI

Međunarodna klasifikacija zločina protiv čovečnosti podrazumeva : zločin protiv mira; zločini
protiv humanitornog prava, ratni zločini, zločini genocida.

ZLOČINI PROTIV MIRA sastoje se u pripremanju rata, njegovom planiranju i započinjanju-


agresiji.

ZLOČINI PROTIV HUMANITORNOG PRAVA : najvažnija odlika protiv savremenih ratova je


odbacivanje principa viteštva, fer ratovanja i poštovanja običaja ratnih pravila. Zatim su tu i
ubistva protivnika na i van bojnog polja, ubistva zarobljenika i bolesnika, uništavanje,
istrebljivanje, etničko čišćenje i slično, a sve pod formom „koletaralne štete“ postalo je česta
pojava.

DELIKTI GENOCIDA predstavljaju sistematsko uništavanje nacionalnih, verskih, etničkih ili


rasnih grupa. Prema KONVENCIJI O GENOCIDU koju su donele UN 1948 godine, genocid je
proglašen međunarodnim deliktom. Suština delikta sastoji se u nameri da se potpuno ili
delimično uništi neka nacionalna, rasna ili verska grupa ubistvima, teškim narušavanjem fizičkog
ili duševnog zdravlja ili nanošenje patnje prinudnim raseljavanjem ili istrebljenjem ljudi.

RATNI ZLOČINI

Ratni zločini su teški oblici povrede međunarodnog ratnog prava i pravila vođenja rata. Njima su
obuhvaćni nehumani postupci i zločini za vreme rata prema civilnom stanovništvu, protiv
ranjenika i bolesnika, kao i ratnih zarobljenika, prema kulturnim, istorijskim, zdravstvenimi
drugim civilnim objektima ukoliko ne služe u ratne svrhe. Nasilje u tim deliktima podrazumeva:
ubistva, zlostavljanja, kolektivno zastrašivanje, kažnjavanje, odvođenje u koncentracione logore,
prisilno raseljenje, prisiljavanje na prinudni rad, nanošenje patnji i dr. Izvršioci krivičnih dela
protiv čovečnosti podvode se pod opšti naziv RATNI ZLOČINCI. To je poseban tip kriminalne
ličnosti, gde spadaju: direktni i indirektni naredbodavci. DIREKTNI NAREDBODAVCI su
osobe iz srednjeg i visokog vojnog komandnog kadra, koji neposredno naređuju izvršavanje dela
ratnih zločina i zločina genocida. INDIREKTNI NAREDBODAVCI su najčešće najviši
politički, državni i nacionalni lideri koji svesno, podstiču direktne izvršioce na zločin.

89. IMOVINSKI KRIMINALITET

Imovinski-kriminalitet - delikti su vrsta krivičnih dela kojima se ugrožavaju imovinska prava


građana i drugih pravnih subjekata. Ovi delikti spadaju u vrstu klasičnog kriminaliteta. Po obimu
to su najbrojnija vrsta krivičnih dela i vid delikvencije gde postoji najveći stepen

Page | 63
profesionalizacije. Izvršioci ovih krivičnih dela, posle silovanja, su u najvećem delu povratnici
oko 30%..

IMOVINSKE KRIMINALITETE (DELIKT) možemo razvrstati na: KLASIČNE DELIKTE;


PREVARNE DELIKTE; DELIKTE BEZ MOTIVA I KORISTOLJUBLJA.

KLASIČNI IMOVINSKI DELIKTI u njih spadaju sve vrste krađa i drugi oblici nezakonitih
prisvajanja tuđe pokretne i nepokretne imovine. Najčešće krađe događaju se po tržnim centrima,
u zatvorenim prostorima, saobračajnim sredstvima, a po načinu izvršenja spadaju u đepne krađe.
Sa obzirom na vrednost vreme i način izvršenja može biti: sitna krađa, obična krađa, teška krađa
i razbojnička krađa. SITNA KRAĐA predstavlja krivično delo gde je predmet prisvajanja stvar
male vrednosti. TEŠKA KRAĐA podrazumeva krađu koja je izvršena provaljivanjem,
obijanjem, za vreme elementarne nepogode, na poseban drzak i opasan način, kada je ukradeno
dobro veće vrednosti, ako su krađom ugrožena neka opšta društvena dobra-šume, divljač, ribe, i
slično, ako je u sprezi sa oprganizovanim kriminalom. IMOVINSKI DELIKTI FIZIČKOG
NASILJA –u ove delikte spadaju najteži oblici ove vrste krivičnog dela kod kojih su fizička sila i
pretnja prema žrtvi osnov metoda i sredstava izvršenja delikta. Tu spadaju razbojništva, krađa,
iznuda i ucena. RAZBOJNIŠTVO PODRAZUMEVA oduzimanje i prisvajanje tuđe pokretne
stvari primenom grube sile ili ozbiljne pretnje na život i telo.

90. SAOBRAĆAJNI KRIMINALITET

91. MALOLETNIČKA DELIKVENCIJA

Maloletnička delikvencija je pojava socijalno neprilagođenog ponašanja posebne populacione


strukture stanovništva, koja se više ne smatra decom, ali u razvoju nisu dostigla stadijum
punoletstva. Maloletnik je osoba posebne uzrasne kategorije i biopsihičkih osobina. Od odraslih
se razlikuje po stepenu emocionalne i intelektualne zrelosti, svesnosti postupaka o idgovornosti
za svoje ponašanje. Maloletnici se razvrstavaju u kategorije mlađih-osobe između 14-16 godina
života i strarijih maloletnika –osobe između 16 i 18-te godine života. Podela se zasniva na
anatomskoj i psihičkoj razvijenosti, odnosno mentalnoj zrelosti određene strukture maloletničke
populacije i usklađenosti njihovog odnosa u pogledu usvajanja i poštovanja pravnih, moralnih i
društvenih normi. Sankcije za maloletne delikvente se razlikuju od onih koje su predviđene za
odrasle osobe. Za izuzetno teške krivične prestupe mogu se izreći kazne maloletničkog zatvora.
U slučajevima lakših dela koja su posledica težih vidova vaspitne zapuštenosti izriču se
zavodske-vaspitne mere, a u blažim vidovima, kada je uzrok delikventne orijentacije
nepromišljenost i blaži oblici vaspitne zapuštenosti-disciplinske mere i mere pojačanog nadzora.

Page | 64
Za maloletne delikvente najčešće se upotrebljavaju pojmovi: vaspitno zapuštena omladina,
delikventi, maloletni kriminalci, posrnula deca, huligani, siledžije i slično. Kriminalitet je
NAJTEŽI OBLIK MALOLETNIČKOG PRESTUPNIŠTVA. Karakterističan je po tome što je
znatno zastupljen u kriminalitetu, ali i po obimnosti u pojedinim njegovim oblicima. Udeo
maloletničke delikvencije u kriminalitetu uopšte razlikuje se od zemlje do zemlje. Pretežno se
kreće oko 20-25%, ali ima i zemalja u kojima je ta zastupljenost skoro do polovine ukupne
pojave. Maloletnici najčešće vrše IMOVINSKE DELIKTE- najviše dela karađe, i taj procenat u
ukupnom maloletničkom kriminalitetu je oko 50%. U našoj zemlji je izražen kriminalitet
maloletnica oko 93 % izvršenih krivičnih dela, a najviše su krivična dela krađe i sitne krađe.
Prilikom izvršenja krivičnog dela krađe i sitne krađe iz stanova i kuća, maloletne prestupnice su
najčešće koristile ranije uspostavljen odnos prijateljstva i poznanstva sa žrtvom, a prilikom
izvršenja krađa iz robnih kuća, samoposluga i prodavnica koristile su nepažnju prodavaca;
prilikom krađa u prostorijama škole ispoljile su drskost i bezobzirnost, teške krađe maloletnice
su vršile najčešće obijanjem, koristeći nađene predmete na mestu izvršenja krivičnog dela;
pomoću lukavstva i upotrebom fizičke sile vršile su krivična dela razbojničke krađe i
razbojništva.

Druga pojava po zastupljenosti su SAOBRAĆAJNI DELIKTI MALOLETNIKA. Oni su


prouzrokovani faktorima neiskustva, ali i posebne psihostrukture.Treća kategorija su seksualni
delikti posebno krivična dela silovanja. U nekom oblastima kriminaliteta maloletnici skoro da ne
učestvuju posebno kada je u pitanju politički kriminilatit, dela protiv službene dužnosti i krivična
dela privrednog kriminaliteta. U novije vreme je za maloletnički kriminilatit karakterističan
povećan broj DELIKTA NASILJA i pojedinačnog i kolektivnog. Kolektivni kriminalitet je
prisutniji nego kod odraslih, maloletnici nasilje na ulici prenose kao model ponašanja iz
porodične sredine, gde su i sami bili zlostavljani psihički, fizički i seksualno. Žrtve su slabiji i
hendikepirani pojedinci koje maltretira grupa, kao i starije i bespomoćne osobe. SPONTANO
NASILJE se javlja u formi izazivanja nereda i organizovane primene nasilja, koje je samo sebi
cilj, na primer na sportskim takmičenjima, koncertima i drugim vidovima javnih manifestacija.
POLUORGANIZOVANOM NASILJU skloniji su mlađi maloletnici aktima zastarsivanja,
reketiranja učenika, otimanju stvari, sitnim krađama, neposrednim sukobima-tučama. Ove grupe
zlostavljaju svoje vršnjake u školskim dvorištima, na ulici, kao i u sredinama gde
žive.ORGANIZOVANO NASILJE maloletnika sprovodi se u maloletničkim bandama.
MALOLETNIČKE BANDE predstavljaju poseban vid prestupničkog ponašanja koji je
karakterističan po specifičnom sistemu vrednosti –organizacije, realizacije, individualnih ciljeva
kroz grupno ponašanje. U grupi se stiče ugled i prestiž i ispoljavaju se specifični oblici
solidarnosti –prijateljstvo, kolektivni duh, solidarnost i zajedničko ubeđenje u realizaciji
kriminalnih ciljeva. Članovi se odabiraju i primaju u grupu ukoliko su spremni da prihvate
posebna pravila ponašanja i sisteme vrednosti delikventne grupe. Takve grupe su isključivo
karakteristične za gradske sredine i za dokon način života-previše slobodnog vremena. Na čelu
organizacije nalazi se vođa koji neformalnoj grupi obezbeđuje jedinstvo, utiče na formiranje
stavova i pravila discipline. U maloletničkim bandama članstvo je obično ono je etničkog, rasnog

Page | 65
i socijalnog porekla i potiču iz dezorganizovanih porodica iz prigradskih naselja, odanost i
poštovanje bandi je obavezno, prostor delovanja je pod kontrolom bande. Prilikom prijema novih
članova obično se postupak odvija po nekom ritualu.

92. RECIDIVIZAM

Recidivizam je povratništvo. Pored imovinskih delikata i seksualni delikti spadaju u vrstu


prestupništva sa najvećim procentom recidivizma. Kod imovinskih delikata recidivizam je
posledica profesionalne orijentacije i koristoljubive sklonosti, a kod seksualnih delikata
uzročnost je pre svega u psihopatološkoj strukturi ličnosti. Zato se i smatra da je recidivizam u
ovoj oblasti samo posledica jer realno ne postoje svrsishodni, adekvatni pravni mehanizmi za
njihovo sprečavanje i suzbijanje. Recidivizam je poznat po specifičnosti faktora i tu dominiraju
subjektivni činioci, pre svega uzroci vezani za ličnost izvršioca, dok se socijalni faktori
pojavljuju samo u izboru pogodnih uslova da se realizuju motivi i ciljevi njihove moralne
izopačenosti. Seksualna delikvencija je pretežno urbani fenomen, a takvi stavovi nalaze osnov i u
statističkim podacima na regionalnim nivoima analize delikata u seoskim i gradskim, kao i u
tradicionalno patrijarhalnim i građanskim sredinama. U seoskim i patrijarhalnim sredinama
reakcija društva nije samo pravna, već i običajna jer je prisutna snažna moralna osuda kako
sredine, tako i porodice izvršioca, ali i ozbiljna potencijalna-osvetnička reakcija porodice žrtve.

93. TIPOLOGIJA RECIDIVISTA

Istraživanja su pokazalana na to da polovina ili dve trećine povratnika živi u gradu, ali da od
ukupnog broja povratnika, jedne i druge populacije dve trećine potiče sa sela. Njihova bitna
socijalna obeležja su: većina je živela u nepovoljnim porodičnim prilikama i odnosima u
porodici; nedovoljno ili nepotpuno obrazovanje i nezaposlenost; rana i dugotrajna maloletnička
kriminalna karijera samo su neki od njihovih bitnih socijalnih obeležja. U ukupnom povratništvu
recidivizam maloletnika posmatra se kao posebno aktuelna pojava jer se u ovoj populacionoj
strukturi odvija proces sazrevanja i stvaranja navika kriminalnog ponašanja. Maloletnici
povratnici se u više od dve trećine slučajeva pojavljuju u delovima protiv imovine vršeći dela
krađe i teške krađe. Tipologija delikvenata recidivista moguća je po kriminološkim kriterijumima
vrste delikata u kojima se najčešće pojavljuju i deli se na: DELIKVENTE IZ NAVIKE,
PROFESIONALNE DELIKVENTE I DELIKVENTE PO TENDENCIJI. Delikventi iz navike su
recidivisti asocijalne prirode kod kojih se postepenim ponavljanjem prestupničkog ponašanja
stvara kriminalna navika. Oni se kriminalno odaju još u ranoj mladosti, socijalno su
neprilagođeni, psihopatske prirode-nesposobni za socijalizaciju, emocionalno nestabilni,
prosečne ili ispodprosečne inteligencije i nižeg nivoa obrazovanja i niskog praga frustracione
tolerancije. Delikventi po tendenciji ili delikventi iz strasti su osobe čija je kriminalna karijera
više uzrokovana subjektivnim činiocima ličnosti nego socijalnim faktorima, bilo da su u pitanju

Page | 66
faktori poremećaja biološkog, psihološkog ili psihopatološkog karaktera. Mere izricanja kazne
kod ovog tipa prestupništva najčešće su mere bezbednosti čuvanja, lečenja i posebne terapeutske
mere u zatvorenim tipovima ustanove. Profesionalni delikventi su izvršioci krivičnih dela koji su
po nekim osobinama slični povratnicima iz prve kategorije, ali sa posebnostima racionalne
kriminalne orijentacije, odnosno izbora vršenja krivičnih dela kao profesije, zanimanja i
motivom koristoljubive prirode, koja kod prve kategorije nije uvek izražena.

94. POJAM I KARAKTERISTIKE PRIVREDNOG KRIMINALITETA

Privredni kriminalitet je vrsta delikvencije i tipologija kriminalnih pojava koji je uslovljen


povredama propisa u privrednom i finansijskom poslovanju. Najčešće su krivičnopravne
definicije i one suštinu pojama svode na normativističko shvatanje. Začetnik normativističkog
shvatanja je ALZBERG , koji koristi termin privredno krivično pravo.

PIHLER razlikuje ekonomski i privredni kriminalitet, smatrajući privredni kriminalitet širim


pojmom, a ekonomski posebnim oblikom. Pihler pod privrednim kriminalitetom podrazumeva:
pojave ekonomskog kriminaliteta, delikte protiv službene dužnosti i imovinska k. dela.

KRIMINOLOŠKE I SOCIOLOŠKE DEFINICIJE PRIVREDNI KRIMINALITET DEFINIŠU


nešto šire, uključujući u taj pojam, pored k. dela i privredne prestupe i prekršaje u funkcionisanju
sistema.

U ŠIREM SMISLU privredni kriminalitet podrazumeva delikvenciju fizičkih i pravnih lica u


oblasti finansijskog pravnog posovanja –k. dela, prestupi i prekršaji; DOK U UŽEM SMISLU
podrazumeva samo krivičnopravne privredne i finansijske delikte, a isključuje prestupe i
prekršaje.

PRIVREDNI PRESTUPI SU neki blaži vidovi privredne delikvencije. U pitanju je veoma


masovna društvena pojava povrede pravila o privrednom ili finansijskom poslovanju od strane
pravnog ili odgovornog lica, sa štetnim posledicama po privrednu organizaciju ili društvenu
zajednicu.

RAZLIKE IZMEĐU KRIVIČNIH DELA I PRIVREDNIH PRESTUPA SU TROJAKE:

a) Stepen društvene opasnosti privrednih prestupa je manji, nego kod krivičnih dela:

b) Kod krivičnih dela odgovorna su samo fizička lica, a kod privrednih prestupa i fizička i
pravna lica;

c) Kod krivičnih dela osnovni princip odgovornosti je subjektivna odgovornost, a kod


privrednih prestupa za odgovornost je dovoljna samo pravna odgovornost prestupa.

Page | 67
NAJČEŠĆI OBLICI PRIVREDNIH PRESTUPA SU dela nezakonitog ostvarivanja prihoda i
privilegija. To se posebno odnosi na prestupe i prekršaje u carinskom i deviznom režimu, kod
invensticionih ulaganja, izbegavanja plaćanja poreza i doprinosa, zloupotrebe poverenja i slično.

SANKCIJE ZA PRIVREDNE PRESTUPE SU KAZNE I ZAŠTITNE MERE. Kazne su u


principu novčane, a zaštitne mere se najčešće sprovode na oduzimanju protivpravne koristi.

OPŠTE KARAKTERISTIKE PRIVREDNOG KRIMINALITETA SU:

a) Složenost i dinamičnost pojavnih oblika;

b) Koristoljublje kao motiv;

c) Specijalizacija izvršilaca;

d) Pretežnost profesionalne orijentacije;

e) Dela se vrše kontinuirano i planski;

f) Većina krivičnog dela se izvršava u nekom obliku saučesništva tj. organizovano;

g) U objekte i sredstva koja koristi privredni kriminalitet spadaju različiti oblici imovine, na
pr: naturalni, u vidu materijalnog predmeta, stvari ili roba u vlasništvu; novčani u vidu
falsifikovanja, gotovinskih ili bezgotovinskih plaćanja u prometu; korišćenje prava,
ovlašćenja i moći na različitim nivoima nosilaca ovlašćenja i kontrolnih funkcija;

h) Ovim oblikom kriminaliteta ugrožene su brojne privrdne oblasti, posebno: proizvodnja,


skladišna delatnost, transport i špedicija, trgovina, finansije, platni promet, bankarski
sistem i dr;

i) Izuzetno visoka tamna brojka kriminaliteta;

j) Najčešća dokazna sredstva su dokumenti- fakture, računi, izvodi, završni računi i dr;

k) Najčešći izvršioci su službena i odgovorna lica u privrednom i finansijskom poslovanju.

95. UZROCI I VRSTE PRIVREDNOG KRIMINALITETA

Uzroci privrednog kriminaliteta su raznovrsni, a neki od njih zauzimaju posebnu pažnju:


TRANZICIONI FAKTORI, NETRANSPARENTNOST GLOBALNIH PROCESA
PRIVATIZACIJE; PROFITNI CILJ I DRUŠTVENA TOLERANCIJA.

Page | 68
VRSTE PRIVREDNOG KRIMINALITETA SU:

a) Delikti zloupotrebe moći –položaja i ovlašćenja;

b) Delikti finansijskih prevara;

c) Kriminalitet „belog okovratnika“ i delikt korupcije i

d) Delikti krijumčarenja i nedozvoljene trgovine.

96.KRIMINALITET BELOG OKOVRATNIKA

U okviru privrednog kriminaliteta izdiferencirala se posebna vrsta profesionalnog kriminaliteta


viših društvenih slojeva tzv. kriminalne elite, ili kako ju je SADERLEND definisao kao
kriminalitet „belih okovratnika“. SADERLED pod ovim pojmom podrazumeva: kriminalitet u
oblastima privrednog poslovanja, čije se pojave najčešće ispoljavaju u mahimacijama u vezi sa
kupoprodajom raznij akcija, lažnog reklamiranja robe, lažnog iskazivanja finansijskog stanja i
poslovanja pojedinih korporacija, podmićivanje poslovnih partnera, neposrednim ili posrednim
podmićivanjem državnih činovnika, a radi osiguranja povoljnih poslovnih aranžmana, pronevere,
nenamenskog trošenja sredstava, poreske utaje i slično. Ovde su u pitanju specifične oblasti
delikvencije u privredi, poslovnim i vladajućim strukturama i vezanost za neku vrstu zanimanja u
čijoj nadležnosti su diskrecione odluke, ovlašćenja kontrole i izvršenja službenih, poslovnih,
državnih i finansijskih poslova. Ovaj oblik kriminaliteta OBUHVATA SKORO SVE OBLASTI
I PROFESIJE JAVNOG ŽIVOTA. Najčešće se vezuje za državne institucije: inspekcijske ili
poreske službe, policijske i carinske organe, kao i medicinsko osoblje. Koreni kriminaliteta
„belog okovratnika“ sežu u oblasti privrednih korupcija, bankarstva,osiguranja, železnice i
trgovine. Smatra se da je ova pojava rasprostranjena u svakom društvu i da su njeni stvarni
uticaji na društvo veći nego što se takva dela otkrivaju i presuđuju. Ova vrsta delikvencije tretira
se posebno teškom, jer se velikim transakcijama utaja poreza, direktnim i indirektnim oblicima
korupcije nanose znatno veće štete nego klasičnim oblicima kriminaliteta. Zbog društvenog
uticaja i pozicije, izvršioci ovih dela su relativno vanzakonski pošteđeni odgovornosti. U nekim
procenama u razvijenim zemljama štete od ove vrste kriminaliteta kreću se i na desetine milijardi
dolara godišnje.

97. DELIKTI KORUPCIJE –KORUPCIJSKI DELIKTI

Page | 69
Delikti korupcije imaju najtešnju vezu sa kriminalitetom “belog okovratnika”. Korupcija
predstavlja zloupotrebu moći koju ima određena funkcija, radon mesto ili položaj u društvenoj ili
privrednoj hijerarhiji radi nezakonitog sticanja materijalnog bogatstva ili statusa. Većina
definicija korupcija svodi se na “zloupotrebe javnih ovlašćenja, političke I ekonomske-finasijske
moći kako bi se na ilegalan način stekla materijalna dobit, kao i politička statusna pozicija za
sebe ili drugo-fizičko ili pravno lice. Korupcija je globalni fenomen, odlika je svakog društva,
posebno je izražena u društvima koja su organizovana na totalitarnim principima vlasti I
zemljama tranzicije gde su ključne odlike u nadležnosti grupe ljudi ili pojedinaca. U zemljama
tranzicije posebno pogodno tlo za korupciju čine faktori u procesu privatizacije velikog broja
preduzeća I imovine znatne vrednosti, koja se društvenog ili državnog vlasništva privatizuje u
kratkim vremenskim intervalima, bez adekvatnog pravnog regulisanja. Kod privatizacije u
zemljama tranzicije do korupcije najčešće dolazi zbog pravnog sistema u kome imovinska prava
nisu potpuno uređena, zbog birokratskih centara moći koji mogu uticati na process promene
vlasničkih prava nad imovinom i poziciji pojedinaca i grupa da u procesu alokacije mogu
nelegalno izmeštati iz državnog i društvenog u privatno vlasništvo. To podrazumeva direktnu
prodaju preduzeća bez tržišne procedure, pravna procedura je bez jasnih pravila, izbegavaju se
javni tenderi, preuzimaju se transakcije od strane centara moći izbegavanjem konkurentskih
procedura, diskrecionim ovlašćenjima u pogledu prispelih ponuda i uslova plaćanja. Plodno tlo
za korupciju je i područje političkog odlučivanja, odnosno potkupljivanje političkih partija i
njihovih lidera u predizbornim aktivnostima. Mnogi “biznismeni” u toku predizbornih kampanja
koriste da pod vidom legalnih donacija potkupljuju političare, koji su sa pozicija vlasti dužni da
takve usluge adekvatno nadoknade. Ovakvi primeri iz političke prakse zapadnoevropskih i
severnoameričkih podrućja skoro da su redovna praksa političkih skandala i afera. Sukob
interesa ili gomilanje funkcija takođe predstavljaju poseban kadrovski problem. Ukoliko sukob
interesa nije pod odgovarajućom kontrolom on dovodi do toga da funkcioneri –državni i
privredni mogu da donesu samostalno odluke na osnovu diskrecionih ovlašćenja i bez uvida
javnosti. U tim slučajevima lako preovladaju lični, partijski ili porodični interesi iznad opšteg, pa
ne čudi zloupotreba službenog položaja i ovlašćenja.

98. KRIJUMČARENJE I ILEGALNA TRGOVINA

Krijumčarenje i ilegalna trgovina potiču od izraza kojim se označava pojava tzv. sive ekonomije.
Pojava je vezana prvenstveno za nacionalne okvire privrednog prestupništva, ali predstavlja i
globalni fenomen posebno kada ima oblike organizovanog kriminaliteta. Krijumčarenje je pojam
kojim se označava nedozvoljena trgovina u prekograničnom prometu. Krijumčarenje i
nedozvoljena trgovina omogućava u uslovima brze komunikacije i mogućnosti prikrivenih
transakcija međunarodnih kriminalnih organizacija ostvaruju velike sume novca i drugih
vrednosti stečenih na prodaji razne vrste roba: narkotika, oružja, alkoholnih pica, umetničkih
dela, plemenitih metala i dijamanata, nuklearnih tehnologija, ekološki opasnog otpada i sirovina,
trgovina ljudima i delovima ljudskog tela, retkim i zaštićenim životinjama i biljkama. U našem
krivičnom zakonodavstvu pod pojmom nedozvoljene trgovine podrazumevamo svaku

Page | 70
protivzakonitu aktivnost koja je usmerena ka sticanju ekonomske koristi kojom se nanosi
finansijska I druga šteta pre svega državi I onim subjektima koji posluju u skladu sa
propisima.Tu spadaju: nabavke robe ili drugih predmeta, bavljenje trgovinom ili posredovanjem
u trgovini I zastupanje domaćih organizacija u prometu roba i usluga. Uosnovi oni se svi svode
na neplaćanje ili plaćanje u smanjenom obimu poreza, akciza, carina, kao I doprinosa koje prate
isplate zarada zaposlenih. Najkarakterističniji pojavni oblici su: prodaja robe lošijeg kvaliteta od
propisanog; lažno deklarisanje robe u cilju izbegavanja plaćanja propisanih dažbina; izbegavanje
uplate pazara na žiro račun i prebacivanje gotovine u sive tokove; korišćenje neispravnih i
nežigosanih merila radi zakidanja na meri; prodaja robe bez isprava o nabavci; neažurno i
netačno vođenje evidencije o prometu robe i slično. Nedozvoljena trgovina se smatra
PREVARNIM oblikom kriminaliteta.

99. POJAM I OBELEŽJA ORGANIZOVANOG KRIMINALITETA

Organizovani kriminalitet je vrsta delikvencije “privrednog tipa” i tipologija kriminalnih pojava


vezana je za aktivnost profesionalnih kriminalnih organizacija. Najvažnije karakteristike
organizovanog kriminaliteta su: da je to kriminalna organizacija-kriminalni sindikati; hijerarhija-
odgovornost i subordinacija; mrežna struktura; fleksibilnost u radu; infiltriranje u državne i
privredne strukture; veza sa organima vlasti i drugim institucijama; nasilje kao metod; profit kao
cilj; profesionalizam kao karakteristika; transnacionalni karakter; izražena društvena opasnost;
mnoštvo raznovrsnih oblika; izdvajanje rukovodnih od operativnih delova sistema; posebnosti u
formama kriminalnog organizovanja i dr.

POJAVNI OBLICI ORGANIZOVANOG KRIMINALITETA SU: OSNOVNI I OSTALI


OBLICI. Osnovni oblici organizovanog kriminaliteta su: trgovina narkoticima, terorizam,
korupcija, pranje novca, trgovina ljudima, reket, kompjuterski kriminalitet, trgovina oružjem i
nuklearnim materijalom. OSTALI OBLICI ORGANIZOVANOG KRIMINALITETA SU:
krijumčarenje vozila, krijumčarenje cigareta, krijumčarenje nafte i naftnih derivate, trgovina
kulturnim dobrima, trgovina retkim biljkama I životinjama, ekološki kriminalitet, pomorska
piraterija, organizovana kocaka i dr.

100. UZROCI ORGANIZOVANOG KRIMINALITETA

Mogu se podeliti na nacionalne i međunarodne. Međunarodni faktori uticaja pogoduju razvoju


organizovanog kriminaliteta kroz procese globalizacije, odsustva i tolerancija kontrole
prekograničnog prometa i nedovoljno bezbedan razvoj internacionalne, posebno finansijske
kontrole, razvoj internet tehnike i slično. U nerazvijenim zemljama i zemljama u tranziciji uzroci
su u raznim oblicima anomičnih stanja, društvene dezorganizacije i pojava “ sive ekonomije”.

Page | 71
VRSTE KRIMINALNIH ORGANIZACIJA I GRUPA?

Prema stepenu unutrašnje čvrstine i načina delovanja organizovanog kriminaliteta, INTERPOL


izdvaja četiri tipa kriminalnih organizacija: PRVI JE TRADICIONALNI i njega čine mafijaške
organizacije po principu hijerarhije sa strogim unutrašnjim pravima života i normi ponašanja, sa
izvesnom raznovrsnošću zakonitih i nelegalnih aktivnosti. Drugi tip su takozvane
PROFESIONALNE ORGANIZACIJE specijalizovanih članova sa ciljem ispunjavanja
određenih zločinačkih aktivnosti. Takve organizacije nisu stalne i nemaju stroge forme
organizovanja. Bave se krađama automonila, falsifikovanjem novca, razbojništva, iznuđivanjem,
reketiranjem i sl. TREĆI TIP SU ORGANIZACIJE ČIJA SE DELATNOST ODRAŽAVA NA
MEĐUNARODNOM PLANU, ali sa jezgrom homogenih etičkih skupina kakve su trijade i
jakuze. ČETVRTOJ GRUPI PRIPADAJU INTERNACIONALNE TERORISTIČKE
ORGANIZACIJE.

U KRIMINOLOŠKOM SMISLU OBLICI KRIMINALNOG ORGANIZOVANJA SU:


kriminalna grupa, organizovana kriminalna grupa, kriminalna organizacija, mafija kao najviši
stepen organizacije.

101.ODLIKE KRIMINALNIH STRUKTURA I KARAKTERISTIKE

Opšte odlike struktura i karakteristike kriminalnih organizacija su: da imaju visok stepen
društvene opasnosti obzirom da su masovne, imaju prostorno delovanje, veliki spektar
kriminalnih aktivnosti, visoku stopu kriminalne dobiti i teške oblike nasilja i korupcije najviših
državnih struktura; imaju transnacionalni karakter sa velikim brojem učesnika i jakim stepenom
unutrašnjih veza, poslovne solidarnosti i zajedničkih kriminalnih ciljeva; postoji
profesionalizacija metoda rada –korišćenje savremenih tehnoloških sredstava I specijalističkih
ekipa uz kombinaciju individualnih, grupnih, nacionalnih i internacionalnih kriminalnih
kapaciteta sa sposobnošću sigurnog transfera kriminalnog profila u legalne tokove finansijskog
poslovanja; složena mrežna struktura delova i hijerarhijski uspostavljene organizacione prirode
koja je organizovana da zaštiti članove; unutrašnja disciplina zasnovana na internim sankcijama;
dinamičnost u funkcionisanju sistemom.

102. MAFIJA I MAFIJAŠKE ORGANIZACIJE

Mafija je transnacionalna kriminalna organizacija, vodi poreklo sa Sicilije još iz vremena


bezvlašća koje je usledilo nakon Napoleonove okupacije Južne Italije. U tom periodu stanje
bezakonja navelo je vlasnike velikih poseda da prepuste upravljanje svojom zemljom energičnim
siledžijama, koji su despotski vladali nad terorizovanim seljaštvom. U prvim decenijama ovog
veka mafija je proširila svoju delatnost u SAD, kao tajna organizacija kriminalaca među
italijanskim imigrantima, prvobitno za ilegalnu proizvodnju i trgovinu alkoholom, a zatim za
kontrolu reketa, kao i za poslove ilegalne trgovine narkotika, organizovane kocke i prostitucije.

Page | 72
Mafijašku organizaciju od jednostavnog kriminalnog udruženja razlikuje statusni položaj,
izvorne sposobnosti posedovanja „moći zastrašivanja“, „ stanje potčinjenosti“, „zavet ćutanja“.
Mafija poseduje poziciju monopola, izbornu i ekonomsku moć tj. legitimnu poziciju političke
moći u jednom socijalnom okruženju, državi ili društvu, u zavisnosti od njenih razmera
razvijenosti. Osnovne odlike mafije su hijerarhijska struktura organizacije u kojoj centralno
mesto zauzima porodica na čijem je čelu boss –kum, prinuda u održavanju unutrašnje discipline i
ostvarivanju interesa, tesne koruptivne veze sa vladajućim strukturama vlasti. U novije vreme
mafija sve veći deo kapitala prebacuje iz ilegalnih u legalne poslove i ostvaruje profil i na toj
osnovi. Savremeni mafijaški kum novijim shvatanjima nije kriminalac tradicionalnog tipa.
Mnogo je obrazovaniji i kulturniji živi „na visokoj nozi“, barata internetom, a ne pištoljem,
finansijski je obrazovan kako da brzo investira i oplodi novac. Veoma je komunikativan, kreće se
po mnogim svetskim metropoloma, vešt je u pregovorima, odlično govori svetske jezike, osvaja
tržište po pravilima modernog marketinga. Moderni bos je biznismen, političar, direktor,
birokrata najjači kada ne primenjuje nasilje, ubistvom se koristi tek kada iscrpi sva druga
sredstva do cilja, pri čemu je potkupljivanje prva stvar. Prve mafijaške organizacije nastale su na
Siciliji u 19-om veku i to KOZA NOSTRA-NAŠA STVAR. Pored KOZA NOSTRE poznate
mafijaške organizacije su KAMORA, NDRANGETA, NOVA SAKRA KORONA UNITA,
AMERIČKA MAFIJA, ALBANSKA MAFIJA, KOLUMBIJSKA MAFIJA, RUSKA MAFIJA,
JAPANSKA MAFIJA, KINENSKA MAFIJA, NIGERIJSKA MAFIJA, MEKSIČKA NARKO
MAFIJA, a u Srbiji slične organizacije spadaju u organizovani kriminalitet.

103. OBLICI ORGANIZOVANOG KRIMINALITETA

DEFINISANJE: Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog


kriminaliteta iz 2002 i 2003 g. sa izmenama i dopunama:

 dva kumulativna uslova: da bi se neki delikt smatrao organizovanim kriminalitetom


potrebno je:

1. da je za to delo predviđena kazna zatvora od četiri ili više godina zatvora

2. da je delo počinila organizovana kriminalna grupa ili druga


organizovana grupa koja nije kriminalna.

Zakon o krivičnom postupku član 21. kaže: k. delo za koje je propisana kazna zatvora od četiri
godine ili teža kazna; rezultat delovanja tri ili više lica udruženih u kriminalnu organizaciju,
odnosno kriminalnu grupu; čiji je cilj vršenje teških k. dela sticanja dobiti ili moći i kada su
ispunjena još najmanje tri od sledećih uslova:

 da je svaki član kriminalne organizacije, odnosno kriminalne grupe, imao unapred


određeni zadatak ili ulogu;

Page | 73
 da je dekatnost kriminalne organizacije ili grupe planirana na duže vreme ili na
neograničen vremenski period; da se delatnost organizacije zasniva na primeni određenih
pravila unutrašnje kontrole i discipline članova; da se delatnost organizacije planira i vrši
u međunarodnim razmerama; da se u vršenju delatnosti primenjuje nasilje ili
zastrašivanje ili da postoji spremnost na njihovu primenu; da se u vršenju delatnosti
koriste privredne ili pioslovne strukture; da se koristi pranje novaca ili nezakonito stečene
dobiti; da postoji uticaj organizacije ili njenog dela na političku vlast, sredstva javnog
informisanja, zakonodavnu, izvršnu ili sudsku vlast ili na druge važne društvene ili
ekonomske činioce.

Po krivičnom zakoniku krivično delo Zločinačko udruživanje u članu 346 stoji:

1. Ko organizuje grupu ili drugo udruženje koja ima za cilj vršenje krivičnih dela za koje se
može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna, kazniće se zatvorom od tri meseca
do pet godina.

2. Pripadnik grupe ili drugog udruženja iz stava 1. ovog člana, kazniće se zatvorom do jedne
godine.

3. Ako se delo iz stava 1. ovog člana odnosi na grupu ili drugo udruženje koje ima za cilj
vršenje krivičnih dela za koja se može izreći kazna zatvora od dvadeset godina ili zatvor
od trideset do četrdeset godina. Organizator grupe ili drugog udruženja kazniće se
zatvorom najmanje deset godina ili zatvorom od trideset do četrdeset godina, a pripadnik
udruženja od šest meseci do pet godina.

4. Organizator grupe ili drugog udruženja iz stava 1. i 3. ovog člana koji otkrivanjem
udruženja ili na drugi način spreči izvršenje krivičnih dela radi čijeg vršenja je udruženje
organizovano, kazniće se zatvorom do tri godine, a može biti i oslobođen od kazne.

5. Pripadnik grupe ili drugog udruženja iz stava 2. i 3. ovog člana koji otkrije udruženje pre
nego što je u njegovom sastavu ili za njega učinio neko krivično delo predviđeno u stavu
2. i 3. ovog člana radi čijeg vršenja je udruženje organizovano, kazniće se novčanom
kaznom ili zatvorom do jedne godine, a može se i osloboditi od kazne.

EVROPSKA UNIJA JE 1994. GOD. DONELA OBAVEZUJUĆU DEFINICIJU koja sadrži 11


zahteva, od kojih barem šest treba da budu ispunjeni da bi se neki slučaj mogao tretirati kao
organizovani kriminalitet. Od ovih 11 zahteva tri su obavezujuća: da je delo rezultat
organizovanog delovanja više od dva lica; da se radi o vršenju teških krivičnih dela; da je cilj
njihovog vršenja sticanje dobiti ili moći. Fakultativni zahtevi Evropske Unije su: da je svaki član
kriminalne organizacije imao unapred određen zadatak ili ulogu; da je kriminalna organizacija
planirana na duže vreme ili neograničeno; da se delatnost organizacije zasniva na primeni
određenih pravila interne kontrole i discipline članova; da se delatnost organizuje planira i vrši u
međunarodnim razmerama; da se u vršenju delatnosti primenjuje nasilje i zastrašivanje ili da

Page | 74
postoji spremnost na njihovu pripremu; da se u vršenju delatnosti koriste privredne ili poslovne
strukture; da se koristi pranje novca ili nezakonito stečene dobiti; da postoji uticaj organizacije ili
njenog dela na poliktičku vlast, medije, izvršnu ili sudsku vlast ili na druge društvene i
ekonomske činioce.

Organizovani kriminalitet je vrsta delikvencije „privrednog tipa“ i tipologija kriminalnih pojava


vezana za aktivnost profesionalnih kriminalnih organizacija.

NAJVAŽNIJE KARAKTERISTIKE ORGANIZOVANOG KRIMINALITETA SU:

a) Kriminalna organizacija- kriminalni sindikati;

b) Hijerarhija –odgovornost i subordinacija;

c) Mrežna struktura;

d) Fleksibilnost u radu;

e) Infiltriranje u državne i privredne strukture;

f) Veza sa organima vlasti i drugim institucijama;

g) Nasilje kao metod;

h) Profit kao cilj;

i) Profesionalizam kao karakteristika;

j) Transnacionalni karakter;

k) Izražena društvena opasnost;

l) Mnoštvo raznoraznih oblika;

m) Izdvajanje rukovodećih od operativnih delova sistema;

n) Posebnost u formama kriminalnog organizovanja i dr.

VRSTE KRIMINALNIH ORGANIZACIJA I GRUPA ORGANIZOVANOG


KRIMINALITETA prema stepenu unutrašnje čvrstine i načina delovanja organizovanog
kriminaliteta, INTERPOL izdvaja četiri tipa organizacija:

a) PRVI je tradicionalan , njega čine mafijaške organizacije specijalizovanih članova sa


ciljem ispunjavanja određenih zločinačkih aktivnosti.

Page | 75
b) Drugu grupu čine PROFESIONALNE ORGANIZACIJE oni koji se bave krađama
automobila, falsifikovanjem novca, razbojništvima, iznuđivanjem, reketiranjem i lično.
Takve grupe nisu stalne, nemaju stroge forme organizovanja i pravila.

c) Treći tip predstavljaju organizacije čija se delatnost odražava na MEĐUNARODNOM


PLANU , ali sa jezgrom homogenih etičkih skupina kakve su TRIJADE I JAKUZE.

d) Četvrtoj grupi pripadaju INTERNACIONALNE TERORISTIČKE ORGANIZACIJE.

U KRIMINOLOŠKOM SMISLU, OBLICI KRIMINALNOG ORGANIZOVANJA SU:

a) Kriminalna grupa- može biti svaka spontano ili sprazumno organizovana grupa radi
vršenja krivičnih dela u nekom obliku saučesništva. Ova grupa može, a i ne mora imati
obeležja organizovanog kriminaliteta.

b) Organizovana kriminalna grupa čini pojam „jednostavnog kriminalnog udruživanja“


POD KOJIM SE PODRAZUMEVA UDRUŽIVANJE TROJE ILI VIŠE LJUDI radi
izvršavanja neograničenog broja krivičnih dela Ovo udruženje zahteva za razliku od
mafijaškog zahteva, samo stabilnu kriminalnu organizaciju;

c) Kriminalna organizacija je viši stepen kriminalne strukture od jednostavnog kriminalnog


udruživanja , presdtavljaju snažnu struktuirano članstvo, to je zatvorena sredina strogih
unutrašnjih pravila odnosa, posebne subkulture, koja se umnogome razlikuje od klasičnih
kriminalnih družina, kao što su razbojničke bande;

d) MAFIJA kao najviši stepen kriminalne organizacije je specifična delikventna struktura i


sredina koja deluje u opkviru organizovanih oblika kriminaliteta. Mafijašku organikzaciju
od jednostavnog kriminalnog udruženja razlikuje statusni položaj, izvorne sposobnosti
posedovanja „moći zastrašivanja“ „stanje potčinjenosti“ , „ zavet ćutanja“. Mafija u
odnosu na kriminalno udruženje poseduje poziciju monopola, izbornu i ekonomsku moć
tj. legitimnu poziciju političke moći u jednom socijalnom okruženju, državi ili društvu,
zavisno od njenih razmera razvijenosti. OSNOVNE ODLIKE MAFIJE su hijerarhijska
struktura organizacije –u njoj centralno mesto zauzima porodica na čijem je čelu boss –
kum, u održavanju unutrašnje discipline i ostvarivanja interesa koristi se prinuda, mafija
ima tesne koruptivne veze sa vladajućim strukturama vlasti. U novije vreme mafija sve
veći deo kapitala prebacuje iz ilegalnih u legalne poslove i ostvaruje profit i na ovoj
osnovi. Savremeni mafijaški kum nije kriminalac tradicionalnog tipa. Mnogo je
obrazovaniji i kulturniji, živi na „visokoj nozi“ barata internetom a ne pištoljem, i
finansijski je obrazovan kako da brzo investira i opladi novac. Komunikativan je i kreće
se po mnogim svetskim metropoloma, vešt je u pregovorima, odlično govori svetske
jezike. On je moderni bos bizmismen, političar, direktor, birokrata najjači kada ne
primenjuje nasilje, ubistvom se koristi tek kada iscrpi sva druga sredstva do cilja, pri
čemu je potkupljivanje prva stvar. Mafija vodi poreklo sa Sicilije još iz vremena

Page | 76
bezvlašća koje je nastalo nakon Napoleonove okupacije Južne Italije. U tom priodu,
stanje bezakonja navelo je vlasnike velikih poseda da prepuste upravljanje svojom
zemljom energičnim sileđžijama koji su despotski vladali nad terorizovanim seljaštvom.
U prvim decenijama ovog veka mafija je proširila svoju delatnost u SAD kao tajna
organizacija kriminalaca među italijanskim imigrantima, prvobitno za ilegalnu
proizvodnju i trgovinu alkoholom, a zatim za kontrolu reketa, kao i za poslove ilegalne
trgovine narkotika, organizovane kocke i prostitucije.

TRANSNACIONALNE KRIMINALNE ORGANIZACIJE ( tradicionalne mafijaške


organizacije) su: Koza nostra, japanske Jakuze i kineske Trijade.

104. TRGOVINA NARKOTICIMA

Uživanje narkotika predstavlja ozbiljan zdravstveni, socijalni i društveni problem u svim


zemljama sveta. Proizvodnja narkotika u skoro svim zemljama sveta je ilegalna proizvodnja i
trgovina i sankcionisana je. Bečkom konvencijom 1988 god. predviđene su mere na suzbijanju
nedozvoljene trgovine drogama, ali i obaveza država da u svojim krivičnim zakonima uvedu
krivično delo pranja novca. Nedozvoljena trgovina narkoticima odvija se svuda po sistemu
uređene organizacije i mreže koja funkcioniše po principu hijerarhije, od proizvođača droga,
nakupaca i vlasnika skladišta, do transportne mreže i organizacije za preraspodelu u potrošačkim
područjima. Narkotici kojima se najčešće trguje su:HEROIN, KOKAIN, MARIHUANA I
SINTETIČKE DROGE-AMFETAMINI, LSD, I DR. Heroin se distribuira iz Pakistana,
Avganistana, Mijanmara i dr. Distribuira se takozvanim zlatnim trouglom koji se nalazi između
Burme, Tajlanda i Lsosa i zlatnog polumeseca: Avganistan i Pakistan. Proizvodnja kokaina je u
Kolumbiji između 30-70%. Krajnji cilj distribucije narkotika je Zapadna Evropa –Holandija,
Belgija, Poljska. Pravci kretanja narkotika su balkanska ruta. Veze narkomanije i vlasti pojedinih
zemalja su evidentne i otvaraju se fiktivne firme koje su namenjene za pranje novca.
Kolumbijski bos Pablo Eskobar i Hiberto Orehuela spadaju u najbogatije ljude sveta. Hiberto
kontroliše 60% prometa kokaina u SAD, dok Burmanac Kim Njunt narko general koji je šef
tajnih službi Burme kontroliše 60% prometa heroina iz Burme u SAD. Sicilijanski gangovi
upravljaju međunarodnim kokainskim transakcijama u SAD i na relaciji prekomorske zemlje –
Evrope. Smatra se da narkotici čine promet organizovanog kriminala u Holandiji 80%, Španiji
60%, Belgiji 47%, Finskoj 35% i dr.

105. TRGOVINA ORUŽJEM

Trgovina oružjem spada u tradicionalne forme klasičnog oblika kriminalnog biznisa


organizovanog kriminala .Pored legalnog oblika trgovine oružjem postoji i ilegalna trgovina
oružjem, posebno vatrenim kojim se snadbevaju paravojne formacije, terorističke organizacije i
druge kriminalne organizacije. U praksi su poznata tri n ačina trgovine oružja: legalna i otvorena
trgovina sa drugim zemljama po utvrđenim pravilima i procedurama; tajna i nelegalna trgovina

Page | 77
sa drugim državama, preko treće države i tajno snadbevanje nedržavnih subjekata koji preko
posrednika na crnom tržištu . Smatra se da deo međunarodnih transfera oružja nije posledica
odluka država već korumpiranih vojnih ili političkih zvaničnika. Krijumčarenje se obavlja
raznim kanalima i putevima pri čemu transport određenom vrstom saobraćaja predstavlja
posebno razrađenu strategiju: izviđanja graničnih prelaza; proučavanje carinske i policijske
kontrole; posedovanje prevoza ili angažovanja sredstava za prevoz robe koju prate falsifikovana
dokumenta.Krijumčare se: pištolji, mitraljezi, bombe, nuklearni materijal, radioaktivni otpad,
hemijske, biološke i radiološke supstance. Pod vatrenim oružjem podrazumeva se svako
prenosivo oružje koje ima cev i koje ispaljuje, ili se može modifikovati da ispaljuje hitac.

106. TRGOVINA VOZILIMA

Trgovina kradenim automobilima poprima internacionalne razmene.Grupe kriminalca su


organizovane kao velike međunarodne kompanije i imaju složenu strukturu. Neki su se
specikjalizovali za izradu lažnih dokumenata, drugi se bave izmenom broja šasije, motora, broja
proizvodnje i dr. Postoje i kuriri koji su unajmljeni da voze iz jedne zemlje u drugu, a tamo neka
druga osoba vrši prodaju kola obično novijem kupcu na kraju lanca. U svetu svaka dva minuta
nestanu po jedna kola. Mnogi poznati kriminalci počeli su sa preprodajom kola. Prema podacima
Interpola iz prihoda od trgovine vozilima finansiraju se čak i terorističke organizacije.

KARAKTERISTIKE ORGANIZOVANOG KRIMINALA

107. TERORIZAM

Terorizam je latinska reč terror, terrois koja znači jak strah. Terorizam podrazumeva doktrinu,
metod i sredstvo izazivanje straha i nesigurnosti kod građana sistematskom upotrebom nasilja
radi ostvarivanja određenih, prvenstveno političkih ciljeva.

SAVREMENI TERORIZAM PODRAZUMEVA doktrinu, metod i sredstvo izazivanja straha i


nesigurnosti kod građana sistematskom upotrebom nasilja radi ostvarivanja određenih,
prvenstveno političkih ciljeva. Savremeni terorizam odlikuju:

a) visok stepen organizovanosti,

b) globalizam,

c) profesionalizam,

d) zloupotreba tehničkih dostignuča,

e) velika finansijska moć stečena pranjem novca,

f) količina ekstranormalnih oblika političkog nasilja;

g) zastrašivanje,

Page | 78
h) specifična organizaciona i kadrovska struktura organizacija i njenih pripadnika zasnovana
na ideološkim, nacionalnim, rasnim ili verskim osnovama,

i) posebnosti cilja- izazivanje psihoze opšte opasnosti,

j) neselektivnost ciljeva,

k) bezobzirnost i izuzetna surovost pri izvršenju akcija,

l) aktivnost koja je usmerena prema velikom broju građana, nedužnim i nemoćnim


osobama,

m) raznovrsnost i stalno proširivanje spektra objekata napada i slično.

TERORISTIČKE ORGANIZACIJE KOJE TEŽE OSTVARENJU ODREĐENIH


IDEOLOŠKIH CILJEVA SU: Crvene brigade i prva linija u Italiji, Raf u Nemačkoj, Oas i
direktna akcija u Francuskoj, Grapo u Španiji, Crvena Armija –Sekigun u Japanu i dr.

TERORISTIČKE ORGANIZACIJE KOJE TEŽE OSTVARIVANJU VERSKIH CILJEVA SU:


najpoznatija Al Kaida, a ORGANIZACIJE KOJE TEŽE OSTVIVANJU ODREĐENIH
NACIONALNIH, PRE SVEGA SEPARATISTIČKIH CILJEVA SU: Ira u Velikoj Britaniji, Eta
u Španiji, Hamas u Palestini, Front za oslobođenje Kvebeka u Kanadi, OBK , UČK NA Kosovu i
dr.

VRSTE TERORIZMA –postoje različite klasifikacije tipologije terorizma. U literaturi je


najčešća podela na:

a) međunarodni,

b) državni,

c) individualni i

d) grupni terorizam.

MEĐUNARODNI TERORIZAM –međunarodno pravo za sada nije definisalo terorizam, a


samim tim nije ni predvidelo krivične sankcije za njegove aktere, već je kroz pojedinačne akte-
konvencije odredilo samo pojedina krivična dela terorizma –otmice vazduhoplova, bombaški
napadi, uzimanje talaca, napadi na međunarodno zaštićena lica. U stručnoj literaturi
međunarodni terorizam se u početnoj fazi proučavanja odnosio na terorističke akte sa inostranim
elementom, da bi kasnije ovaj pojam obuhvatao svaki napad na neko, međunarodnim pravom
zaštićeno dobro. Radoslav Gaćinović za međunarodni terorizam kaže da je to skup
međunarodnim pravom zabranjenih aktivnosti usmerenih prema pojedincima, grupi, državi,
njenim institucijama i dobrima –avioni, ambasade, brodovi i slično koje izvode teroristi
pojedinci, terorističke organizacije ili država radi ostvarivanja svojih ciljeva pri tom narušavajući

Page | 79
stabilnost te države, odnosno međunarodne zajednice, kao kršenje konvencija o zaštiti ljudskih
prava i sloboda.

U NAJŠIREM SMISLU MEĐUNARODNI TERORIZAM SE MOŽE RAZVRSTATI NA:


transnacionalni, i međudržavni.

P.ČIČOVAČKI je izveo jednu od najnovijih klasifikacija terorizma: RELIGIJSKI, POLITIČKI,


DRŽAVNI, TERORIZAM ASOCIRAN SA ORGANIZOVANIM KRIMINALITETOM I
PATOLOŠKI TERORIZAM.

RELIGIJSKI TERORIZAM je inspirisan religijskim fundamentalizmom, u kome se nasilje uvek


nazire kao preteća senka.

POLITIČKI TERORIZAM najčešće nastaje u nerazvijenijem zemljama sveta i uslovljen je


fenomenom ekonomskih kriza i sukoba između bogatih i siromašnih i političkim ambicijama
jednih da promene stanje i status, i drugi da ga održe ili prošire.

DRŽAVNI TERORIZAM ima najrazličitije forme. Svojstven je diktatorskim režimima, može


biti usmeren protiv sopstvenog stanovništva, ali i protiv drugih država. U drugim tipologijama
državni terorizam definiše se kao skup mera koje podrazumevaju stvaranje uslova i neposrednog
preduzimanja terorističkih akata koje vrši država preko svojih specijalizovanih organa.

PODELA TERORIZMA PO KOMBSU

KOMBS UVODI SLEDEĆU PODELU:

a) tajni državni terorizam koji podrazumeva direktno, ali ne i otvoreno, učešće državnih
službenika u terorističkim akcijama;

b) terorizam podržavan od države u kome država ili privatna grupa učestvuju u izvođenju
akcija u korist države gde je država naručilac, ali ne i neophodno aktivan učesnik u
terorističkim aktima.

TERORIZAM I ORGANIZOVANI KRIMINALITET

Terorizam kao organizovani kriminalitet podrazumeva postojanje dobro organizovane i


strukturisane kriminalne organizacije, koju finansira država, sa kojom su uspostavljene
odgovarajuće veze, što akterima terorističke delatnosti obezbeđuje sigurnost od krivičnog
progona i znatnu imovinsku korist.

Page | 80
PATOLOŠKI TERORIZAM podrazumeva oblik terorizma kada individue ili grupe terorišu
druga lica prvenstveno da budu primećeni, da skrenu pažnju društva, a ponekada i čitavog sveta
na sebe.

TERORISTIČKE ORGANIZACIJE

Terorizam je u suštini profesionalni i pretežno kolektivni oblik kriminaliteta. Terorističke


organizacije su posebne profesionalne organizacije kriminalne orijentacije koje odlikuju stroga
pravila unutrašnje hijerarhije i militarne organizacije, fanatizam i solidarnost ćlanstva i
anonimnost članstva. Prema svemu ovom bitne karakteristike terorističkih organizacija su:
organizacione osnove, hijerarhija, fanatizam pripadnika, planska aktivnost, finansiranje.

POLITIČKA DELIKVENCIJA

Politička delikvencija u tipologiji kriminalnih pojava predstavlja vrstu prestupništva koje je


određeno političkim ciljem ili motivima izvršilaca.

108. TRGOVINA LJUDIMA

Kriminalna delatnost trgovine ljudskim bićima obuhvata: prinudu, vrbovanje, tzransport,


kupovinu i prodaju, prebacivanje i skrivanje osoba radi njihovog seksualnog ili ekonomskog
iskorišćavanja, ilegalno usvajanje dece prodaju ljudskih organa, krijumčarenje i eksploataciju
rada migranata. Vezuje se i za ilegalne ulazke u zemlju-izbegavanje graničnog prelaza sa ciljem
ostvarivanja profita ili koristi drugih. Kriminologija ljudima je noviji kriminološki i
krivičnopravni pojam mada je kroz istoriju poznat kao trgovina belim robljem.

109. TRGOVINA LJUDSKIM ORGANIMA

Kriminalni profit je našao pogodno tlo u trgovini ljudskim organima. Savremena medicina je
dosta napredovala pa su neke transplantacije, posebno bubrega, postale rutinski hiruški posao.
Okolnosti da se lako putuje po svetu i da je komunikacija olakšana, da postoji brza razmena
informacija između prodavaca i preprodavaca organa, dokazuje da je ovj oblik trgovine veoma
unosan posao. Potražnja za organima za transplantaciju u zemljama sa najvišom stopom donatora
već je premašila ponudu. Najveći broj trgovine organima obavlja se ilegalno, a davaoci mahom
žive u bedi da im je zdravlje nakon prodatog organa bitno ugrožerno. Oni se tretiraju kao vreće
rezervnih delova, a ne kao ljudska bića. Trgovaćka mreža organa ražirena je od Indije i Tajlanda,
preko Turske i zemalja Istočne Evrope, do Austrije i Italije. Destinacije donatora su Moldavija,
Argentina, Čile, zemlje Brazila do Filipina. Na tim tržištima za prodaju bubrega donatori
dobijaju oko 3000 dolara, a krajnji korisnik ga plaća nekoliko puta više.

110. KRIJUMČARENJE MIGRANATA

Page | 81
Do migracija stanovništva došlo je zbog olakšane komunikacije, ljudi iz lokalnih krajeva sele se
na razne strane svih kontinenata. Krijumčarenje ilegalnih imigranata postao je unosan posao koji
seobavlja pod kontrolom organizovane mreže kriminaliteta. Usled intenzivnog saobraćaja
između istočnoevropskih zemalja i zapadnoevropskih zemalja kamioni su postali glavno sredstvo
prebacivanja imigranata. Taj sistem su razvili i kosovski Albanci koji zajedno sa albancima iz
Albanije kontrolišu krijumčarenje ljudi iz Belgije i Francuske u Veliku Britaniju. Velika
Britanija je poslednjih godina postala najatraktivnija zemlja za imigrante koji traže politički azil.
Za ilegalno prebacivanje ljudi preko granice uzimaju se velike pare, a povećanje stanovništva u
zemljama doseljenih imigranata predstavlja veliki problem. U našem krivičnom zakonodavstvu
krijumčarenje migranata inkriminisano je kao krivično delo NEDOZVOLJEN PRELAZ
DRŽAVNE GRANICE I KRIJUMČARENJE LJUDI, kojim je obuhvaćeno krivično delo
protivpravnog bogaćenja ili druge koristi omogućavanjem drugom da nedozvoljeno pređe
državnu granicu, ili nedozvoljeno boravi u zemlji ili tranzitira kroz Srbiju lice koje nije domaći
državljanin.

111. ORGANIZOVANA PROSTITUCIJA

Kriminalitet i prostitucija su u svim vidovima u uzajamnim odnosima. Upravo zbog toga je


veoma teško ustanoviti šta je čemu neposredni uzrok. Preko prostitucije se podstrekava i prikriva
kriminalitet. Sredstva od kriminaliteta idu na prostituciju, organizacija prostitucije je jedan od
čestih oblika profesionalnog i organizovanog kriminaliteta. Od prostitucije živi čitava skala
kriminalaca-podvodači, makroi, svodnici i drugi paraziti prostitucije. Prostitucija je najčešće pod
otvorenom ili prikrivenom zaštitom policije ili lokalnih organa. Vlasnici javnih kuća retko se
znaju, ali njima upravljaju u ime „višeg gazde“, koji uzima reket. Često stvarni posrednik ima
javne kuće u više gradova, a u njegovo ime ih vodi „poslovna, otmena dana koja je nemilosrdna
žena i sa uspehom vodi javne knjige i mušterije. U savremenim uslovima poznata je pojava
trgovine ženama radi prostitucije i snimanja pornografskih filmova- sex trafiking. Razlikuju se
evropski i azijski sex trafiking. Azijski je vezan za otmice ili kupovinu devojaka između 11-13
godina, koje se u lancu kupoprodaje prometiraju i po više puta dok ne stignu u bordele ili ulično
tržište. Evropski tip trafikinga vezan je za društvene procese u istočno-evropskim zemljama iz
kojih devojke u dobu između 20-23 godine, sa srednjim, a mnoge i sa visokim obrazovanjem
stižu u metropole Nemačke, Italije, Švedske i drugih zapadnoevropskih zemalja i kroz
prostituciju traže šansu za bolji život od nesigurnih materijalnih uslova koji im se nude u
sopstvenim zemljama. Potražnja za prostitutkama u razvijenom svetu sve je izraženija, a
ekonomski uslovi žena u nerazvijenim zemljama sve nepovoljnija. Najteži oblici seksualnog
zlostavljanja odvijaju se zapravo kroz razne oblike prostitucije. Krivična dela koja proizilaze iz
prostitucije su: podvođenje drugog lica sa ciljem podvođenja, eksploatisanje prostituisanih lica,
upravljanje i držanje bordela, izdavanje ili stavljanje na raspolaganje zgrade ili drugih prostorija
radi vršenja prostitucije ili sličnih aktivnosti. Oblici prostitucije podvođenje, zavođenje, odnos sa
maloletnim licima i sl.

Page | 82
112. KOCKANJE

Kockanje se pojavilo još u starom i srednjem veku. U početku nije obuhvatalo novčane uloge, ali
se vremenom izmenilo. Forme biznisa u Evropi dobija krajem XIV i u XVX veku. Kockanje je
vid socijalne patologije u kome učestvuje veliki broj ljudi. Činjenicu da je znatan b roj ljudi
naklonjen kocki, izvršioci krivičnih dela su iskoristili kao mogućnost za sticanje velikih prihoda
što je za posledicu imalo stvaranje kockarskih sindikata-mafijaši su preuzeli kontrolu nad
kockanjem. Kockanje prelazi u deo organizovanog kriminaliteta u slučaju kada se organizuju
prevare u igri, kada reketaši deluju svojim uobičajenim metodama: obeležavanjem teritorije,
zakupljivanjem mašina, uklanjanjem protivnika i pružanjem zaštite uz naknadu, uzimanje dela
prihoda. Kockanje je zabranjeno, kockarske organizacije rade ilegalno, a prihodi su veoma
visoki. Kockanje se organizuje u različitim oblicima: igre sa brojevima, kartanje, igre za
kockarskim mašinama-rulet, klađenje-konjičke trke, sportska takmičenja i dr. Najzastupljeniji su
kockarski automati, oni ne traže velika ulaganja, a donose velike prihode. Proizvođači su
najčešće same kockarske organizacije koje daju dozvolu za koriščenje zainteresovanim sa
nadoknadama.

113. PRANJE NOVCA

Pranje novca je protivpravni postupak legalizacije kapitala stečenog kriminalnom delatnošću.


Sastoji se u falsifikovanju poslovno finansijske dokumentacije i manipulaciji u sistemu
međubankarskih transakcija. Poreklo prljavog novca potiče od nelegalne trgovine, iz skrivenih ili
proneverenih fondova izražen na utajama poreza, ilegalnom trgopvinom drogama i opijatima, iz
organizovane kocke, prostitucije i reketa, kao i procesima privatizacije kapitala u bivšim
socijalističkim zemljama Istočne Evrope i organizovanih kanala kriminaliteta na Zapadu. Pranje
novca je postalo međunarodni problem razvijenih zemalja i ostalih zemalja. Pranje novca
oštećuje svaku državu. Prljavi novac se obično pretvara iz stečene valute u neku drugu valutu
preko menjačnica, a zatim se ulaže u banke zemalja sa najstabilnijom situacijom. Druga
mogućnost je stvaranje sopstvenih banaka. Dalje novac se ulaže u off-šor kompanije odakle se
legalizuje u normalne i legalne poslove.

114.REKET

REKET predstavlja savremene vidove reketarstva u krivičnom pravnom smislu ucene i iznude.
Reket je podebna vrsta kriminalne rente, oblik profesionalnog kriminaliteta zasnovan na sistemu
prinude i nasilja. Tu spada „uterivanje duga“ u oblasti profesionalnog kriminaliteta. U prvoj fazi
uterivač duga podseća dužnika učtivo na dospelo dugovanje i određujemu rok da ispuni
obavezu,.Najčešće su u pitanju neraščišeni imovinski odnosi, naplata preostalog duga iz nekih
ranijih poslova, oduzimanje mušterija, prisutne konkurencije, stvaranje novih pozicija.

Page | 83
Pretpostavlja se da više od polovine dužnika u ovoj fazi popušta i izmiruje dugove. Oni koji se
opiru ili dvoume u drugoj fazi podležu obradi koja se u žargonu zovu „kičmenje“ , a sastoji se u
fizičkoj prinudi i ozbiljnoj pretnji ugrožavanja bezbednosti i sigurnosti porodice i imovine. Pri
tome se ne ostavljaju vidljivi tragovi nasilja. Druga faza predstavlja klasično izvršenje krivičnog
duga iznude gde pojedinac ili grupa u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist
silom ili pretnjama prisiljava drugo lice da mu preda određenu imovinsku korist. U trećoj fazi
nudi se navodna zaštita uz obavezu plaćanja određenog novčanog iznosa od strane lica kome se
nudi takva zaštita, a koju on nije tražio. Ukoliko se zaštita odbije prelazi se na kidnapovanje,
lišavanje slobode, izolacija u privatnim zatvorima sa povremenim maltretiranjem da „hladne
glave“ razmisle o izmirenju duga. Reket postoji kao razvijen i unosan biznis zločinačkih
udruženja i svojevrsna naplata „poreza“ od vlasnika privatnog kapitala, a radi „zaštite“ od drugih
kriminalnih organizacija. Obavlja se ucenom uz pretnju odmazdom vlasnicima kapitala,
članovima porodice ili materijalnim sredstvima. Sistem reketa najčešće obuhvata ugostiteljske
objekte, privatna preduzeća, kockarnice, javne kuće.

OSTALI OBLICI KRIMINALITETA

U ostale oblike spadaju oni delikti koji nemaju prevashpdno koristolljubiv motiv, ali se njima
onemogućavaju ili oštećuju određena imovinska prava drugih –oduzimanje tuđe stvari,
uništavanje ili oštećenje tuđe stvari i slično.

115. OSTALI OBLICI ORGANIZOVANOG KRIMINALITETA

116. POJAM I KARAKTERISTIKE KOMPJUTERSKOG KRIMINALITETA

Sve rasprostranjenija upotreba računara i razvoj računarske tehnologije doprinele su lakšem


obavljanju mnogih poslova i doprineli su lakšem obavljanju mnogih poslova, jedinstvenoj i bržoj
komunikaciji, ali i omogućili veće zloupotrebe pojedinaca, grupa i čitavih organizacija. One su
brzo inovirale načine izvršenja klasičnih krivičnih dela. Posledica svega je i novi oblik tzv.
kompjuterskog kriminaliteta specifičan po strukturi, obimu i osobenosti, koji svuda u svetu
beleži progresivan rast i pojavu novih krivičnih dela. Kompjuterski kriminalitet je vrsta
delikvencije i tipologija kriminalnih pojava koja je nastala u vezi sa zloupotrebom kompjuterske
tehnike i tehnologije. VODINELIĆ RAZLIKUJE KOMPJUTERSKI KRIMINALITET U
PRVOM UJŽEM SMISLU, A TAJ POJAM OBUHVATA : računarsku prevaru, sabotažu i
špijunažu, od kompjuterskog kriminaliteta u širem smislu, pod kojim smatra protivpravno
prisvajanje računara i njegovih delova krađom, proneverom i prevarom, fingirane krađe
računara, zloupotrebe automata sa novcem za igru kojim se upravlja pomoću računara. Pod ovim
pojmom autor podrazumeva i sva ona krivična dela gde se računar javlja kao izvršenje krivičnog
dela. Kompjuterski kriminalitet karakterišu svojstva velike dinamike i izuzetnih formi pojavnih
oblika i vidova ispoljavanja. Uticajem kompjuterske tehnike i programa u oblastima kriminaliteta
posebno privrednog i finansijskog menja se model ispoljavanja. Javljaju se novi opasniji oblici

Page | 84
kriminalnog ponašanja koji do sada nisu bili poznati u kriminalističkoj praksi. Sa sobom nose i
opasnosti od širenja i masovne upotrebe elektronskog prisluškivanja, krađe poslovnih i drugih
tajni kao i različitih oblika intelektualne svojine, ozbiljnog narušavanja privatnosti i drugih
ljudskih sloboda i prava kao i ličnog integriteta, a u poslednje vreme prisutna je realna opasnost
od talasa terorističkih akata raznih vrsta-tehno terorizam.

117. VRSTE KOMPJUTERSKOG KRIMINALITETA

Kompjuterski kriminalitet može biti: dela protiv poverljivosti, integriteta i dostupnosti


kompjuterskih podataka i sistema-njih čine nezakonit pristup, presretanje, uplitanje u podatke ili
sisteme, korišćenje uređaja (proizvodnja, prodaja, uvoz, distribucija), programa, password-a;
dela vezana za kompjutere-kod kojih su falsifikovanje i krađe najtipičniji oblici napada; dela
vezana za sadržaje- dečja pornografija je najčešći sadržaj koji se pojavljuje u ovoj grupi
obuhvatajući posedovanje, distribuciju, transmisiju, čuvanje ili činjenje dostupnim i raspoloživim
ovih materijala, njihova proizvodnja radi distribucije i obrada u kompjuterskom sistemu ili
nosiocu podataka; dela vezana za kršenje autorskih i srodnih prava obuhvataju reprodukovanje i
distribuciju neautorizovanih primeraka dela kompjuterskim sistemima. Po međunarodnoj
klasifikaciji kompjuterski delikti su: prevare izvršene manipulacijom kompjutera-razni metodi
kompjuterskih prevara i programskih manipulacija; kompjutersko falsifikovanje; nanošenje štete
prilikom unošenja podataka ili programa- virusi, logičke bube, crvi; špijunaža i sabotaža. Vrste
kompjuterskog kriminaliteta možemo razvrstati na: haking kriminalitet; kompjuterske
zloupotrebe; kompjuterske prevare; kompjuterske sabotaže; kompjuterski terorizam;
kompjuterska piraterija; kompjuterski vandalizam i kompjuterski kriminalitet vezan za mrežnu
konfiguraciju informacionih sistema.

118. HAKING KRIMINALITET

Haking kriminalitet u krivičnopravnom smislu podrazumeva krivična dela kojima se vrši


neovlašćen –protivpravan pristup, elektronski upad, tzv. provaljivanjem, u centralni
kompjuterski sistem i njegovu bazu podataka u našem krivičnom zakonodavstvu krivično delo:
neovlašćen pristup zaštićenom računaru, računarskoj mreži i elektronskoj obradi podataka.
Hakeri preko personalnih računara upadaju neovlašćeno u informativne sisteme drugih korisnika
i vlasnika, spretno izbegavajući mehanizme softverske i druge zaštite. Ovi motivi su
avanturistički, da se iskažu lične sposobnosti i demonstrira informatička sposobnost nalaženja
slabosti u mehanizmu zaštite kompjuterskih sistema. Poseban izazov za hakere predstavljaju
kompjuterske mreže maksimalne bezbednosti, kao što su: vojne, policijske, obaveštajne i slične
kompjuterske mreže i komunikacije. Nezavisno što motivi ovih izvršilaca nisu vođeni lošim
namerama haking može izazvati vrlo ozbiljne štete. Ozbiljne štete mogu nastati nehotičnim
oštećenjima na vitalnim kompjuterskim mrežama, ugrožavanjem zaštićenih podataka –
neovlašćeno brisanje ili izmena, određenog stepena značaja ili vrste tajnosti ili na drugi način
oštećenja ličnih prava ili poslovnih i službenih podataka, ili kao najteža posledica –činjenje
računarskih podataka neupotrebljivim.

Page | 85
119. KOMPJUTERSKA PIRATERIJA

Pod kompjuterskom piraterijom podrazumeva se: neovlašćeno kopiranje zaštićenog računarskog


programa –bespravno kopiranje, distribucija ili javno objavljivanje računarskih programa
zaštićenih zakonom i neovlašćeno kopiranje topografije –bespravno kopiranje zakonom
zaštićene topografije, besplatno korišćenje ili uvoz u te svrhe topografije ili poluprovodničkog
proizvoda napravljenog korišćenjem topografije i računarski falsifikat-unos, izmena, brisanje ili
potiskivanje računarskih podataka ili programa, kao i ostale vrste mešanja u obradu podataka na
račun ili pod uslovima, predviđenim domaćim zakonom, koji bi predstavljao delo falsifikata da
je počinjen u odnosu na klasičan predmet takvog krivičnog dela. U našem zakonodavstvu ove
pojave su inkriminisane kao lrivično delo neovlašćeno ioskorišćavanje autorskog dela ili
predmeta srodnog prava i krivično delo neopvlašćeno uklanjanje ili menjanje elektronske
informacije o autorskim i srodnim pravima.

120. KOMPJUTERSKE PREVARE

Kompjuterske prevare čine najzastupljeniju vrstu delikta, u našem krivičnom zakonodavstvu


postoje pod nazivom RAČUNARSKA PEEVARA. Obavljaju se sa namerom pribavljanja
imovinske koristi za sebe i druge, ili druge protivpravne imovinske koristi. Krivično delo se vrši
na prevaran način, odnosno unošenjem preko kompjutera netačnih podataka, ili se propušta
unošenje tačnih podataka, ili se na bilo koji drugi način, računar se koristi za ostvarivanje
prevare u krivičnopravnom smislu .Najčešće prevare se vrše preko interneta koji ne uslovljava
fizički pristup izvršioca do prostora ili objekata nekog od sistema za isplatu.

121. KOMPJUTERSKI TERORIZAM

Kompjuterski terorizam u krivično pravnom smislu predstavlja IZAZIVANJE STRAHA I


UZNEMIRAVANJE JAVNOSTI. Kompjuterski terorizam je više buduća nego aktuelna pojava.
U savremenom društvu postoji realna opasnost da informatički resursi, a posebno globalne
informatičke mreže postanu i veoma efikasno sredstvo u terorističkoj aktivnosti, posebno za
špijunažu, sabotažu, upade u nacionalne sisteme, banke podataka, računarske resurse,
bezbednosne i odbranbene komunikacione sisteme, objekte kojima se elektronski upravlja-
rafinerije nafte, aerodromska postrojenja, železnice, vodovode, elektrosnadbevanje i slične
objekte za značaj građana. Teroristi planiraju korišćenje i svih vidova oružane tehnike zasnovane
na korišćenju visoke kompjuterske tehnologije kao i raspoloživih „tržišnih kadrovskih
potencijala“- da obučavaju teroriste za tajne akcije putem visoke tehnologije.

122. KOMPJUTERSKE SABOTAŽE

Page | 86
Kompjuterske sabotaže, kod nas se zovu RAČUNARSKA SABOTAŽA., sastoje se u unosu,
izmenama, brisanju ili potiskivanju računarskih podataka ili računarskih programa ili upad u
računarski sistem sa namerom da se onemogući funkcionisanje računara ili telekomunikacionog
sistema. To znači da uništenje ili oštećenje kompjutera i drugih uređaja ili oštećenje kompjutera i
drugih uređaja za obradu podataka u okviru kompjuterskih sistema, ili brisanje, menjanje,
odnosno sprečavanje korišćenja informacija u njihovoj memoriji. To se čini oštećenjem
operativnog sistema u informativnom mehanizmu i programima korisnih usluga, prvenstveno
onih koji imaju javnu funkciju čuvanja i korišćenja podataka za državne organe, ustanove,
preduzeća ili druge organizacije od opšteg značaja- organi unutrašnjih poslova, saobraćaj,
elektroprivreda, vodovodna preduzeća i druge ustanove i preduzeća koja čine privredni sistem ili
imaju javnu funkciju.

123. EKOLOŠKI KRIMINALITET

Ekološki kriminalitet je globalni problem jer predstavlja građansku odgovornost za štete nastale
usled aktivnosti koje su opasne za životnu sredinu. Pod opasnim aktivnostima za životnu sredinu
Savet Evrope je predvideo: proizvodnju, rukovanje, skladištenje,uzgajanje, utovar, istovar jedne
ili većeg broja opasnih supstanci ili svaku delatnost koja je slične vrste u vezi sa ovim opasnim
supstancama. To se odnosi i na genetski modifikovane organizme koji prdstavljaju rizik za
čoveka, prirodnu sredinu ili imovinu, rad instalacija ili postrojenja za spaljivanje, obradu,
rukovanje ili reciklažu otpadaka pod uslovom da predstavljaju značajan rizik za čoveka i
prirodnu sredinu.

MAFIJAŠKI BONTON-KODEKS PONAŠANJA

Kada je kod Palerma uhapšen jedan od najmoćnijih mafijaških šefova SALVATORE LO


PIKOLO pronađen je i dokument u kome je nabrojano 10 zapovesti koje označavaju neophodne
mafijaške „moralne vrednosti“ i kojih bi trebalo da se pridržava svaki čestiti mafijaš na Siciliji.
Italijani imaju razloga da preispitaju ove moralne vrednosti obzirom na to da mafija, kako se
procenjuje, od reketa i zelenaštva ubira 75 milijardi evra godišnje i da je uprkost svim naporima
pravosuđa i policije oko 80% biznismena na Siciliji, na primer prinuđeno da redovno plaća
zaštitu“.

DESET ZAPOVESTI: zaklinjem se da ću biti veran Koza Nostri. Ako izdam, neka mi telo
izgori; Ne gledajte žene vaših prijatelja. Treba da poštujete svoje žene i da isključite ioz mafije
svakog ko se ponaša nemoralno; Niko ne sme da se predstavi direktno nekom od naših prijatelja.
Uvek mora da bude prisutna treća osoba, preko koje se to mora učiniti; Ljudi koji odbiju da plate
zaštitu trpe posledice; Zabranjuje se pristup mafiji svakom ko ima veze sa policijom; Članovi
nikada ne treba da budu kumovi deci policajaca i obrnuto; Mafijaši svojim nadređenima moraju
da govore istinu; Ne smeju da kradu od mafijaških porodica. Članovi porodice ne smeju da
zalaze u barove ili klubove, a moraju da budu na raspolaganju KOZA NOSTRI po svaku cenu,

Page | 87
čak iako im se žena upravo porađa. Svi poslovi familije zaogrnuti su OMERTOM-zakonom
ćutanja; Muškarac koga je žena prevarila nije pogodan da bude član mafije.

124. KOZA NOSTRA

KOZA NOSTRA- naša stvar je poznata italijanska mafijaška organizacija nastala još u srednjem
veku. Članovi ove organizacije mogu biti i najbliži rođaci, ali niko ne sme poticati iz krajeva van
Sicilije. Sicilijanska mafija osnovana u 19-om veku. To je najstarija kriminalna mafijaška
organizacija, predstavlja multinacionalni kartel za heroin, osnovna joj je delatnost: droga-heroin,
kokain, iznuđivanje, šverc, organizovanje prostitucije i dr. U koza nostri šef je bos, postoji
ZAVET ĆUTANJA-OMERTA, postoji i kodeks ponašanja. Sredinom 90-tih u Italiji je bilo više
ubistava sudija, policajaca, tužilaca, partijskih lidera od strane Koza nostre. Više puta su joj
zadavani ozbiljni udarci od strane policije, ali ona i dalje postoji.

125.KAMORA – SVAĐA, TUČA

KAMORA je napuljska mafijaška organizacija, posebno aktivna je bila 20-tih godina prošlog
veka. Članstvo bira u zatvorima ili od bivših osuđenika. Kamorom ne rukovodi jedan bos već
„komitet klanova“ –kamiteti glavešina. Postoji preko 100 kamora porodica, prisutni su u mnogim
zemljama posebno Zapadne Evrope. Osnovna delatnost im je droga, duvan, iznude, prostitucija,
otmice, ubistva i slično.

126.NDRANGHETA-PRVI ČOVEK, HRABAR, LUKAV ČOVEK

NDRANGHETA u osnovnom značenju je „ ponašati se kao pravi čovek“, poznata u Kalabriji,


nastala u 19-om veku, čini konfederaciju više mafijaških porodica –društvo uvaženih ima oko
150 mafijaških porodica. Bave se krijumčarenjem droge, nekretnina, iznude, otmice i slično.

127. NOVA SAKRA KORONA UNITA- NOVA SVETA ZAJEDNIČKA KRUNA

To je organizacija sa religijskim simbolima u njoj ima delova Kamore, Ndrangete, pa i Koza


nostre. Sedište je u Pulji i bavi se trgovinom droge, prevarom, prostitucijom, trgovinom ljudima i
dr.

128. AMERIČKA MAFIJA

Američka mafija je nastala od emigrantskih organizacija u Americi po ugledu na Koza Nostru.


Nastala je u vreme prohibicije u Americi 30 tih godina prošlog veka. Organizovana je na
principu porodica od 20-700 članova. Bave se raznim oblicima kriminaliteta: kriminalni
sindikati, razni oblici kriminaliteta, kriminalitet belog okovratnika. Prihodi američke mafije

Page | 88
prevazilaze prihode velikih korporacija, pa i nacionalne dohotke velikog broja država. Laki
Lućano je uveo kolektivno rukovođenje to su bili bosovi najmoćnijih porodica njih oko 300.

129.ALBANSKA MAFIJA

Albanska mafija spada u red etičkih skupina organizovanog kriminala sa razgranatom mrežom
kriminalne delatnosti kako u Albaniji tako i u inostranstvu. Ona je najmlađa , ali veoma razvijena
kriminalna organizacija. Albanska mafija predstavlja veliki problem u evropskim zemljama gde
se nastanio veliki broj albanskog življa, imigranata i azilanata u V Britaniji, SAD, Nemačkoj,
Italiji. U Švajcarskoj kontroliše 70% trgovine heroina , u Češkoj 80%, u Nemačkoj 50%.
Albanska mafija je najsličnija sicilijanskoj mafiji, u svoj rad unose političke ambicije, kulturne
nadzore i forme socijalne organizacije. Njihovi klanovi kontrolišu trgovinu droge iz azijskih
zemalja u mnogim zapadnoevropskim državama. Osim toga intenzivno se bave poslovima
terorizma OVK i UČK –Kosovo i Metohija i Makedonija, bave se prebacivanjem imigranata ,
krijumčarenjem i preprodajom oružja, kradenih automobila, „ pranjem novca“ preko sopstvenih i
legalnih banaka –Švajcarskih , Nemačkih, organizovanom prostitucijom i drugim klačinim
formama kriminaliteta.

130. KOLUMBIJSKA MAFIJA

Kolumbijska mafija bavi se najviše prodajom kokaina drže od 30-70% trgovine


kokainom.Najpoznatiji kolumbijski karteli su KALI I MEDELIN. Najpoznatiji je Pablo Eskobar
iz kartela Medelin. Godišnja zarada im je 100 milijardi dolara. Dve godine se vodio rat između
države i kartela u kome je ubijeno preko 350 policajaca i preko 500 civila. Bave se
krijumčarenjem kokaina u Evropu.

131. RUSKA MAFIJA

Ruska mafija je organizacija koja je novijeg datuma i nastala je nakon raspada bivšeg Sovjetskog
Saveza i rušenja berlinskog zida. Deluje ne samo na prostorima Rusije već i u evropskim
zemljama i zemljama Severne Amerike. Ruska mafija je moćna mafijaška organizacija, osnovna
delatnost unutar zemlje su finansijske i bankarske transakcije korišćenjem uslova neregulisanih
procesa svojinske transformacije za bogaćenje, ilegalni promet droge, oružja i nuklearnog otpada
i organizovane prostitucije. Ruska mafija neguje imidž patriotske organizacije, koja ekonomski
deluje umesto neorganizovanog legalnog tržišta, sprovodi „red i zakon“ pošto ne funkcionišu
institucije države. Rusku mafiju čine i neki bivši članovi KGB-a i drugih tajnih službi bivše

Page | 89
države. Bavi se rasturanjem droge, prostitucijom i drugim oblicima kriminaliteta. Prisutna je u i
Crnoj Gori.

132. JAPANSKA MAFIJA –JAKUZE

Jakuze su opšti naziv za japanske mafijaške organizacije koje na japanskom znače gangster ili u
slobodnom prevodu „nikakav čovek“-šljam, gangster, čiji su članovi poznati po višebrojnim
tetovažama. Njihova aktivnost u vidu organizovanog kriminaliteta, povezana je sa vrhom
japanskog establišmenta. Područja delovanja su im: bankarski poslovi, građevinarstvo,
nekretnine, finansijske transakcije, špekulacije na berzi, zabava, kocka, prostitucija. Ima oko 100
hiljada članova, prosečna zarada je oko 70 milijardi dolara godišnje. Svoju delatnost je proširila
na Aziju, SAD, Južnu Ameriku i dr.

133. KINESKA MAFIJA –TRIJADE

Trijade su trojstvo- skup tri lica, to su tajne mafijaške organizacije kineskog porekla. Osnovane
su u 17-om veku kao sredstvo političkog i vojnog otpora dinastiji Manču. Naziv su dobile po
ritualnim značenjem brojeva za koje veruju da imaju magijsko značenje. Simbol im je
jednostrani trougao: nebo, raj, zemlja, čovek. Svrgavanjem dinastije Manču, posebno početkom
ovog veka, trijade su se preobrazile u organizovane mafijaške organizacije koje deluju iz Hong-
Konga i sa Tajvana sa oko 180 000 članova u jednoj porodici i kriminalnim bratstvima sa
ograncima u SAD, Kanadi, Austriji i Engleskoj. Organizacija počiva na sistemu grozda,
sačinjena je od „ćelija“ koju čini „pešadija“ predvođena „velikim bratom“. Postoje posebni
rituali prijema u članstvo. Kontrolišu zlatni trougao –heroin. Ogromno članstvo „Ujedinjeni
bambusi“ ili „Gospodari tamjana“ sa po 500 000 članova. Al Kapone je pokušao da ih reketira i
poslao je izaslanika koji je ubijen otrovon strelicom iz duvaljki. Kasnije je poslao grupu od kojih
je pet ubijeno na isti način i upakovano u sanduke.

134.NIGERIJSKA MAFIJA

Nigerijska mafija je najmoćnija afrička mafijaška skupina, nastala je 90-tih godina prošlog veka.
Danas deluje u Francuskoj, Italiji, SAD, V.Britaniji. Bave se trgovinom ljudima, droge i druge
kriminalne delatnosti.

135. MEKSIČKA MAFIJA

U poslednje vreme jedna od najopasnijih mafijaških skupina. Potpis im je otsecanje glave,


povezana je sa kolumbijskom narko-mafijom.

U SRBIJI NE POSTOJI ORGANIZOVANA MAFIJA, postoji organizovani kriminalitet. U


javnosti je odomaćen termin „mafija“ skoro za sve oblike kriminalnog delovanja. Ovde se ne
radi o mafiji u klasičnom smislu, već o organizovanom kriminalitetu kao što su: saobraćajna,

Page | 90
carinska, drumska, saobraćajna, prosvetna, urbanistička, farmaceutska, fudbalska, duvanska,
automafija, bakarna, naftna i dr. Postoje i klanovi kao na primer „zemunski klan“ i ostzali
klanovi.

POJAVNI OBLICI ORGANIZOVANOG KRIMINALITETA

a) Trgovina narkoticima,

b) Terorizam,

c) Korupcija,

d) Pranje novca,

e) Trgovina ljudima,

f) Reket,

g) Trgovina oružjem i nuklearnim materijalom,

h) Kompjuterski kriminalitet

i) Krijumčarenje vozila

j) Krijumčarenje cigareta

k) Krijumčarenje nafte i naftnih derivata

l) Trgovina retkim biljkama i životinjama

m) Ekološki kriminalitet

n) Pomorska piraterija

o) Organizovana kocka

Page | 91