Вы находитесь на странице: 1из 17

UNIVERZITET U NIŠU

PRAVNI FAKULTET – NIŠ

TEMA SA STRUČNE PRAKSE


Nehatno lišenje života
Niš,2008
NEHATNO LIŠENJE ŽIVOTA

1. UVOD

Pravo na život je na najvišem rangu među ljudskim pravima pa je neophodno


inkriminacijom obuhvatiti i njegovo nehatno lišenje. U članu 118. Krivičnog zakonika
formulisano je lišenje života iz nehata: "Ko drugog liši života iz nehata, kazniće se...".
Zakonodavac i kod ovog krivičnog dela, kao i kod lišenja života iz samilosti, kako bi naglasio
privilegovani oblik ovog krivičnog dela zbog nehatnog oblika krivice, označava ga kao lišenje
života a ne kao ubistvo. U savremenim zakonodavima postoje razlike u odredjivanju ovog
krivičnog dela, tako na primer "lišenje života iz nehata" u Nemačkom, Švajcarskom i Austrijskom
krivičnom zakoniku, "prouzrokovanje smrti iz nehata" u Krivičnom zakoniku Ruske federacije,
Krivičnim zakonima Hrvatske i Slovenije, dok je u Francuskom krivičnom zakonu, u okviru
poglavlja koje nosi naziv "Nenamerna (nevoljna) ugrožavanja života drugog lica. Neka
zakonodavstva na teritoriji bivše SFRJ prihvatila su naziv "prouzrokovanje smrti iz nehata".
Međutim, taj termin nije u potpunosti adekvatan. Termin "prouzrokovanje" u sebi nosi objektivna
obeležja te se odgovovornost kreće u granicama objektivne odgovornosti. Samo prouzrokovanje
bilo koje posledice nije dovoljno za utemeljenje (krivične) odgovornosti, jer je savremeno krivično
pravo zasnovano na principu krivice. Ranije je Krivičnim zakonom Republike Srbije ovo delo
nazivano "ubistvom iz nehata" što je premaa mišljenju većine bilo neadekvatno jer sam pojam
"ubistvo" u sebi sadrži obeležja zločinačke namere što je nespojivo i neusklađeno sa pojmom
nehata.

2
2. Pojam krivičnog dela

Krivično delo je delo čoveka koje pravni poredak zabranjuje pod pretnjom primeni krivične
sankcije ili je to ljudsko ponašanje koje proizvodi štetnu posledicu za društvo, zbog koje ono i
reaguje primenom krivične sankcije prema njegovom učiniocu.1
S toga je krivično delo ono ponašanje čoveka kojim se povredjuju one vrednosti na kojima
društvo počiva ili kojim se ugorožava bezbednost društva.

2.1. Elementi krivičnog dela

Pojam krivičnog dela čine četiri osnovna, opšta elementa:


1) delo čoveka odnosno posledica prouzrokovana ljudskom radnjom,
2) protivpravnost dela,
3) odredjenost dela u zakonu,
4) krivica učinioca osnosno skrivljenost.
Pored opštih elemenata postoje i posebni (koji konkretizuju opšte elemente) koje se mogu
javiti samo kod nekih krivičnih dela i to su nestalni, varijabilni elementi koji čine biće krivičnog
dela kao skup posevnih elementata koji karakterišu odredjeno krivično delo.

3. Pojam krivice i elementi

Izvršenje krivičnog dela predstavlja osnov za primenu kazne prema njegovom učiniocu. 2
Sam princip nullum crimen, nulla poena sine lege izričito zabranjuje bilo koji oblik kažnjavanja
zasnovanog na objektivnoj odgovornosti. Krivica opravdava kažnjavanje i to u dvojakom smislu:
1) kao osnov i bitna pretpostavka za kažnjavanje uopšte,

1
čl. 14. Krivičnog zakonika: (1) Krivično delo je ono delo koje je zakonojm predvidjeno kao krivično delo, koje je
protivpravno i koje je skrivljeno; (2) Nema krivičnog dela ukoliko je isključena protivpravnost ili krivica, iako postoje
sva obeležja krivičnog dela odredjena zakonom.
2
čl. 1. Krivičnog zakonika: Nikome ne može biti izrečena kazna ili druga krivična sankcija za delo koje pre nego što je
učinjeno zakonom nije bilo odredjeno kao krivično delo, niti mu se može izreći kazna ili druga krivična sankcija koja
zakonom nije bila propisana pre nego što je krivično delo učinjeno.
čl. 2. Krivičnog zakonika: Kazna i mere upozorenja se mogu izreći samo učiniocu koji je kriv za učinjeno krivično
delo.
3
2) kao bitna pretpostavka za odmeravanje kazne.
Krivica je obavezan konstitutivan elemenat pojma krivičnog dela, bez postojanja krivice
nema ni krvičnog dela niti se tako učinjeno krivično delo može staviti na teret njegovom učiniocu.
Pa je krivica psihički odnos učinoca prema svom delu koji se izražava u postojanju svesti i
volje u odnosu na obeležja bića krivičnog dela odnosno postohjanju svesti ili dužnosi i
mogućnosi postojanja svesti o protivpravnosti svoga dela. Ovako shvaćena krivica predstavlja
subjektivni elemenat krivičnog dela, ona je nužan uslov za postojanje odgovornosti kažnjivosti
učinioca krivičnog dela.
Krivica za pretpoistavku ima postojanje uračunljivosti pod kojom se podrazumeva da je
učinilac sposoban da ima odredjeni odnos prema svom delu što sud utvrdjuje. Utvrdjivanje svesti i
volje u svakom konkretnom slučaju znači ustanovljavanje obima i sadržinie predstave o delu i
intenziteta voljnog odnosa prema posledici odnosno utvrdjivanje stepena krivice.3
Krivicu čine tri elementa:
1. uračunljivost
2. umišljaj i nehat
3. svest odnosno dužnost i mogućnost postojanja svesti o zabranjenosti dela
odnosno protivpravnosti svoga postupanja.
Uračunljivost je nužna pretpostavka krivice koja uključuje uverenje da je član društvene
zajednice u mogućnosti da poštuje norme pravnog poretka na koje je obavezan. Uračunljivost ima
dvojak i sadržaj: biološki (odsustvo bilo kog oblika i vida duševne poremećenosti) i psihološki
(sposobnost za rasudjivanje i sposobnost za odlučivanje). Bez uračunljivosti ne može postojati
krivica.
Umišljaj je najviši i najizrazitiji oblik krivica kao svesne i voljne upravljenosti učinioca
prema ostvarenju svoga dela. To je svesno i voljno ostvarenje krivičnog dela. Za krivično delo
izvršeno sa umišljajem uvek se kažnjava.
Nehat je blaži oblik krivice, to je nevoljno ostvarenje krivičnog dela. Psihološki odnos
učinioca prema ostvarenoim delu ispoljava e samo kroz jednu komponentu, kroz svest o
mogućnosti nastupanja neželjene posledice ili u mogućnosti postojanja svesti.4

3
čl. 22. Krivičnog zakoonika: (1) Krivica postoji ako je učinilac u vreme kada je učinio krivično delo bio uralunljiv i
postupao sa umišljajem, a bio je svestan ili je bio dužan i mogao biti svestan da je njegovo delo zabranjeno; (2)
krivično delo je učinjeno sqa krivicom iako je učinilac postupšao iz nehata, ukoliko zakon to izričito predvidja.
4
čl.26. Krivičnog zakonika: Krivično deklo je učinjeno iz nehata kada jew učinilac bio svestan da svojom radnjom
može učiniti delo, ali je olako držao da dfo toga neće doći ili da će to moći sprečiti ili kad nije bio svestan da svojom
radnjom može učiniti delo iako je prema okolnostima pod kojima je ono učinjeno i prema svojim ličnim svojstvimabio
dužan i mogao biti svestan te mogućnosti.
4
Naše krivišno pravo razlikuje dve vrste nehata:
- svesni, koga čine dva elementa: 1) vsvest o mogućnosti nastupanjua posledice krivičnog
dela; 2) olako držanje da posledica dela ipak neće nastupiti ili da će se moći otkloniti.
- nesvesni, koga čine dva elementa: 1) nepostojanje svesti odnosn0o predstave kod
učinioca da može učiniti krivično delo; 2) učinilac prema okolnostima pod kojima je delo učinjeno
i prema svojim ličnim sojstvima bio dužan i mogao biti svestan mogućnosti nastupanja posledice
krivičnog dela.

4. Nehatno lišenje života – pojmovno odredjenje

Prilikom definisanja nehatnog lišenja života ključnu ulogu ima odredba o pojmu nehata iz
opšteg dela Krivičnog zakonika. Zakonodavac je samo predvideo lišenje života iz nehata u
posebnom delu, a da li u konkretnom slučaju postoji nehat odgovor daje opšti deo. Na taj način
postupa veći broj krivičnih zakonodavstava. Mogući problemi mogu nastati prilikom preciziranja
zakonske definicije nehata. Teškoće nisu samo izražene kod lišenja života iz nehata nego i kod
drugih nehatnih delikata. U praksi kategorija ubistva iz nehata obuhvata najraznovrsnija ubistva.
Niz ljudskih radnji mogu se kvalifikovati kao nehatne; na primer: ubistvo u situaciji kada optuženi
samo gura neku osobu na ulicu i kada ta osoba padne snažno udarivši glavu o ivičnjak nakon čega
umire usled hemoralgije mozga, može da se podvede pod kategoriju nehatnog lišenja života.
Kazna za ovo ubistvo je niža nego u slučaju da je optuženi bio svestan da usled njegovog
ponašanja, guranja oštećenog, može doći do pada i udaranja glave što bi dovelo do posledice smrti
pa je na to pristao. Sudskoj praksi je prepušteno da u svakom konkretnom slučaju na bazi obeležja
umišljaja i nehata iz čl. 25. i 26. Krivičnog zaknika oceni da li se radi o umišljajnom ili nehatno
izvršenom delu.

Kada je reč o nehatnom lišenju života dolazi do razmimoilaženja prilikom utvrdjivanja


gde treba podvući liniju koja razdvaja ovo ubistvo od slučaja, gde je smrt nesrećno izazvana, ali
koji ne zaslužuju da budu proglašeni za krivično delo, odnosno ne ulaze u sferu krivičnopravnog
reagovanja. Takodje, u pogledu odgovornosti za nehatno ponašanje postoje različita mišljenja. Od
ideje da nehatna krivična dela treba isključiti iz krivičnog prava, a pravnu zaštitu obezbediti
jačanjem građanskopravne zaštite, preko toga da je na tom području adekvatnija primena
preventivnih mera. Neki teoretičari ističu da broj krivičnih dela kod kojih postoji odgovornost za

5
nehat nije veliki. Čak i kod nekih teških krivičnih dela, odnosno većine teških krivičnih dela on se
smatra nedovoljnim razlogom za kažnjivost, a sa druge strane dovoljan je za konstituisanje
nehatnog lišenja života. Zbog toga se postavlja pitanje da li je ispravno da odgovornost za jedno od
najtežih krivičnih dela u krivičnom pravu, kod koga je za kvalifikovane oblike predviđena
najstrožija kazna, bude zadovoljena lakšim stepenom krivice.

4.1. Nehatno lišenje života kao samostalno krivično delo ili privilegovani
oblik ubistva

U krivičnom pravu je nejasno da li nehatno lišenje života drugog lica predstavlja


privilegovano ubistvo ili ima osnova da se govori u prilog njegove samostalnosti. Ako se uporede
bitna obeležja krivičnog dela ubistva i ove inkriminacije, u pogledu većine tih obeležja nema
razlike. Pasivni subjekt je kao i kod ubistva živ čovek. Radnja izvršenja je svako činjenje ili
propuštanje koje prouzrokuje smrt. U pogledu posledice, smrti drugog lica, nema razlike jer je smrt
posledica i umišljajnog i nehatnog ubistva. Bez obzira na to, u teoriji se nailazi na stavove da se u
slučaju nehatnog lišenja života ne radi o privilegovanom ubistvu, već o posebnoj vrsti ubistva. Sve
je više zastupljeno shvatanje da nehatno izvršena dela imaju niz specifičnosti i da se zbog toga radi
o posebnoj kategoriji delikata a ne samo o posebnom obliku krivice. Nehat je, prema novijem
shvatanju, problem bića krivičnog dela, jer da li je neko ponašanje nehatno, odlučuje se već u
okviru bića krivičnog dela. Veliki broj zakonodavstava ubistvo iz nehata, imajući u vidu da se tu
radi o specifičnom, posebnom ubistvu koje se od umišljajnog ubistva razlikuje po psihičkom
odnosu učinioca prema posledici, svrstava u zaseban član. Zakonodavac u Republici Srbiji nije
hteo ovo krivično delo da obuhvati pojmom ubistva i da ga ne naziva ubistvom, nego lišenjem
života. Takođe, njegovo subjektivno biće je različito od običnog ubistva, što daje osnova da se
govori o izvesnom stepenu njegove samostalnosti.

4.2. Odnos nehatnog lišenje života i drugih privilegovanih krivičnih dela

U slučaju ostalih privilegovanih ubistava radi se o umišljajnim ubistvima kod kojih


postoje neke specifične okolnosti koje dovode do privilegovanog tretiranja. Tako, na primer kod
6
ubistva na mah postoji napad, zlostavljanje ili teško vređanje od strane ubijenog; kod lišenja života
iz samilosti postoji izričit i ozbiljan zahtev i teško zdravstveno stanje žrtve, mada i ovde postoje
brojni razlozi koji govore u prilog samostalnog bića ovog krivičnog dela; kod ubistva deteta pri
porođaju majka se nalazi u stanju poremećaja koji je izazvan porođajem. Zbog toga je prihvatljiviji
stav da je nehatno lišenje života poseban oblik ubistva, jer nehat sam po sebi nije posebna,
specifična privilegujuća okolnost već ima dvostruku ulogu. Nehat predstavlja istovremeno
drugi oblik krivice koji može da ukaže da se radi o opasnom učiniocu krivičnog dela koji ne
uvažava elementarne životne norme i pravila ponašanja i subjektivni element bića krivičnog
dela. Kod ostalih "lakših" ubistava radi se o umišljajnim ubistvima koja su privilegovana zbog
toga što se učinilac nalazi u nekoj karakterističnoj situaciji koja dovodi do odluke da se krivično
delo izvrši.

4.3. Lišenje života iz nehata u domaćem zakonodavstvu i praksi

Lišenje života iz nehata razlikuje se od običnog ubistva i od drugih oblika ubistava


po tome što je smrtna posledica neželjena, nevoljna tj. predstavlja rezultat neobazrivosti,
nemarnosti ili nespretnosti učinioca. Ne ulazeći u teorijske probleme po pitanju svrsishodnosti i
efikasnosti kažnjavanja za nehat na području zaštite života potrebno je da krivičnopravna zaštita
bude celovita a ne fragmentarna.

Ko drugog liši života iz nehata, prema Krivičnom zakoniku učinio je krivično delo
nehatnog lišenja života, a što se tiče radnje izvršenja dolazi u obzir svako činjenje ili
nečinjenje (propuštanje) kojim se izražava jedan nepažljiv odnos prema mogućnosti
nastupanja posledice smrti.

U sudskoj praksi su najčešći slučajevi nehatnog ubistva koje je izvršeno činjenjem usled
neopreznog ponašanja učinioca dela. Poslednjih godina primećuje se ekspanzija nehatnih lišenja
života prouzrokovanih usled nemarnog rukovanja oružjem. To se vidi iz sledećih slučajevaČ

1. Kada optuženi i pored upozorenja da to ne čini, nastavi da se igra napunjenim


pištoljem i pri tome izazove opaljenje metka koji usmrti vojnika u njegovoj neposrednoj blizini, a
nema dokaza da bi tako postupio da je znao da do ove posledice (smrti vojnika) može doći,
odgovoran je za ubistvo iz nehata, a ne obično ubistvo.

7
2. Kada su se optuženi i pokojnik otimali oko puške usled čega je došlo do opaljenja
metka i usmrćenja pokojnog. Ukoliko je umišljaj optuženog bio samo da zaplaši pokojnog, a ne da
ga liši života, radi se o krivičnom delu ubistva iz nehata. Ovde je sud pravilno rezonovao, imajući
u vidu da je optuženi pre toga pušku držao okrenutu uvis i sa njom postupao kao sa motkom čime
se vidi da je njegov umišljaj usmeren samo na izazivanje straha kod pokojnog, a ne na njegovo
lišenje života.

3. Prema jednoj presudi sud je oglasio krivim lice za ubistvo iz nehata jer je pristupilo
rasklapanju pištolja a prethodno se nije uverilo da je šaržer u pištolju pun ili prazan, iako je bilo
svesno da usled toga može nastupiti zabranjena posledica, ali je olako držalo da ona neće nastupiti,
pa je u jednom momentu prilikom pokušaja repetiranja pištolja jednim projektilom pogodilo
oštećenog koji se nalazio u istoj prostoriji svoga stana, pa je usled toga nastupila njegova smrt.

4. Kada je maloletnik delo izvršio sa svesnim nehatom kada je spreman na šalu, u želji da
zaplaši drugove svoga brata, prilikom punjenja lovačke puške pokazao veliki stepen neopreznosti i
bez potrebne provere iz kese u kojoj se nalazila većina praznih patrona uzeo pun patron, pa je
prelomio pušku i automatski zapeo udarnu iglu, čime je učinio radnje koje su dovele do ustreline i
smrti oštećenog.

5. Kada učinilac zamahne rukom u kojoj je držao nož prema jednom licu, ali pogodi
drugo lice koje od toga umre, radi se o ubistvu iz nehata Ovde je optuženi preduzeo radnju prema
jednom licu, zamahnuo rukom u kojoj je držao nož prema njegovom trbuhu, ali se svedok
izmakao, pa je ovim istim zamahom noža ubo u stomak pokojnog. Činjenica da optuženi ne poriče
da je ovom prilikom video još jednu ljudsku priliku, ukazuje na to da je bio svestan da preduzetom
radnjom može prouzrokovati smrt nekog lica, ali je olako držao da takva posledica neće nastupiti.
Na ovaj način stekla su se obeležja krivičnog dela ubistva iz nehata (radi se o svesnom nehatu).

5. Radnja izvršenja krivičnog dela

Ovo krivično delo može biti izvršeno i nečinjenjem, tj. propuštanjem preduzimanja
onih radnji koje bi sprečile nastupanje posledice. S obzirom na to da Krivični Zakonik pravi
jasnu granicu između pravih i nepravih krivičnih dela nečinjenja, u ovom slučaju radi se o
nepravom krivičnom delu nečinjenja. Ubistvo je krivično delo koje se redovno vrši činjenjem ali
8
se, izuzetno, može izvršiti i nečinjenjem. Nečinjenjem može biti učinjeno i krivično delo koje je
zakonom određeno kao činjenje, ako je učinilac propuštanjem dužnog činjenja ostvario obeležja
tog krivičnog dela. Prema tome, da bi lišenje života iz nehata moglo biti izvršeno nečinjenjem
neophodno je da se utvrdi postojanje dužnosti da se preduzme činjenje i to kod lica koje se u teoriji
naziva garantom.

Takav slučaj je postojao u situaciji kada optuženi nije pokrio krečanu na svom
neograđenom gradilištu, iako je na to bio upozoren od strane zidara prilikom napuštanja gradilišta,
a znao je da u komšiluku ima male dece. Tako se dogodilo da je jedno dete upalo u krečanu i
izgubilo život. Ovde je utvrđena odgovornost optuženog za ubistvo iz. U engleskoj sudskoj praksi
često se kao primer za radnju propuštanja navodi slučaj Senior, ovde je čovek koji je pripadao
jednoj verskoj sekti odbio da pozove lekara kada mu je dete bilo bolesno nakon čega je ono i
umrlo. On je proglašen krivim za ubistvo iz nehata nezakonitom radnjom (manslaughter by
unlawful act).

6. Odnos nehata i eventualnog umišljaja

U pogledu nastanka posledice smrti potrebno je da je ponašanje učinioca bilo nehatno. U


tom smislu važe opšte odredbe o nehatu. Za postojanje ovog oblika ubistva nebitno je da li se u
konkretnom slučaju radi o svesnom ili nesvesnom nehatu. Ali to ne znači da vrsta nehata u
određenom slučaju izvršenja dela ne može biti višestruko značajna. Prvo, stepen krivice učinioca u
konkretnom načinu ispoljavanja krivičnog dela uzima se u obzir prilikom odmeravanja kazne. On
može u konkretnom slučaju da deluje kao olakšavajuća ili otežavajuća okolnost. Pri tome, se ne
može tvrditi da je nesvesni nehat lakši oblik od svesnog nehata kao što se može tvrditi za direktan
umišljaj u odnosu na eventualni. Nekada može biti strožije kažnjen neko ko je postupao bez
razmišljanja, potpuno ne mareći za određene dužnosti od onog lica koje je prvo razmislilo, ali
donelo pogrešnu odluku. Dakle, oblik nehata može da bude okolnost koja se uzima u obzir
prilikom odmeravanja kazne.

Vrsta nehata je bitna i zbog razgraničenja između eventualnog umišljaja i svesnog


nehata, što je jedan od velikih krivičnopravnih problema i u praksi zadaje najviše problema. I
danas se koristi Frankova formula i pitanje da li bi se učinilac uzdržao od preduzimanja radnje
kada bi znao da će posledica nastupiti. Primer iz sudske prakse, optuženi se u kancelariji u kojoj se

9
nalazio još jedan vojnik, igrao napunjenim pištoljem tako da je pokazao vojniku da se u okviru
nalaze bojevi meci. Okvir je stavio u pištolj, a zatim nekoliko puta povlačio navlaku pištolja
unazad ali ne sasvim do kraja. Misleći da nije ubacio metak u cev, povukao je obarač i usled toga
je došlo do opaljenja metka koji je pogodio vojnika koji se nalazio u neposrednoj blizini i usmrtio
ga. Dakle, postavlja se pitanje da li bi se učinilac uzdržao od igranja napunjenim pištoljem da je
znao da će posledica smrti nastupiti? Ukoliko bi se uzdržao radilo bi se o svesnom nehatu, a ako se
ne bi uzdržao postojao bi eventualni umišljaj. Iako na prvi pogled izgleda da je pitanje lako rešivo,
ipak je u nekim situacijama teško utvrditi kako bi učinilac postupio da je znao da će se posledica
ostvariti što i za njega u nekim slučajevima može biti dilema. Ipak, postavlja se pitanje da li postoji
svesni nehat ili eventualni umišljaj u sličnim situacijama gde subjektivni stav učinioca prema
posledici ide do stepena ravnodušnosti, kada mu je svejedno da li će prouzrokovati smrt. Kako se
ističe, ravnodušnost nije isto što i pristajanje, tako da ovi slučajevi ostaju van područja umišljaja.

U sledećem slučaju, sud je odlučio da se radi o običnom ubistvu koje je učinjeno sa


eventualnim umišljajem a ne sa svesnim nehatom. Naime, optuženi je napunjenim pištoljem
udarao u glavu oštećenog kada je došlo do njegovog opaljenja i usmrćenja. Sa takvim sredstvom se
može rukovati samo na način koji ne dovodi u opasnost život ili telo drugih sem u slučaju kada je
takva upotreba po zakonu dozvoljena. Pištolj nije sredstvo kojim se bez takve opasnosti može
mlatarati i udarati ko god se nađe na prostoru i domašaju ruke lica koje na takav način upotrebljava
oružje. Tim pre što je u konkretnom slučaju pištolj bio napunjen sa metkom u cevi i nezakočen.
Zbog svega toga se ima uzeti da je optuženi postupao sa eventualnim umišljajem prilikom
lišavanja života pa je ostvario obeležja krivičnog dela običnog ubistva.

Zbog teškoća koje postoje u pogledu razgraničenja eventualnog umišljaja i svesnog


nehata javljaju se i neki novi kriterijumi koji oslikavaju ponašanje učinioca dela a koji mogu da
doprinesu boljoj kvalifikaciji dela. U nekim zemljama postoji još jedan stepen krivice pored
umišljajnog i nehatnog postupanja. Tako postoji nemarno, nesmotreno ili bezobzirno postupanje u
zavisnosti od slobode prevoda. Čini se primerenijim označavanje ponašanja učinioca kao
bezobzirno ili ravnodušno postupanje. Osoba postupa bezobzirno kada je, shodno okolnostima
slučaja, svesna rizika koji postoji ili će postojati i kada i pored te svesti postoji njegova
indiferentnost ili ravnodušnost jer pušta da rizik teče, tj. ne preduzima potrebnu radnju da ga
otkloni.

10
Bez obzira na nastojanja u stranoj teoriji koja, zbog potencijalnih teškoća u pogledu
razgraničenja između pojedinih oblika krivice predlažu, po ugledu na anglosaksonsko pravo,
uvođenje još jednog oblika između umišljaja i nehata, razlikovanje je ipak moguće. Domaći
zakonodavac opredelio za teoriju pristajanja, odnosno kod eventualnog umišljaja učinilac pristaje
da učini krivično delo, a kod svesnog nehata on neće nastupanje posledice, ne pristaje. U
slučajevima kada se može utvrditi pristajanje to je dovoljno za postojanje umišljaja. Ukoliko se
saglašavanje ne može utvrditi kao isključivo psihološka činjenica, u subjektivnom smislu, onda se
on mora utvrđivati kao normativna, vrednosna činjenica tj. uzima se u obzir odnos učinioca prema
zaštićenom dobru. To znači da se nekada moraju koristiti i dopunski kriterijumi kada teorija
pristajanja, shvaćena strogo u psihološkom smislu, sama ne može rešiti ovo složeno pitanje.
Postoje slučajevi kada je teško izvršiti diferenciranje samo i isključivo na osnovu volje ako ona
nije u dovoljnoj meri izražena, uočljiva. Postoji kao primer jedan slučaj gde je učinilac koji je
povukao obarač revolvera okrenuvši nekoliko puta burence u kome je ostao jedan metak, pošto je
ubijeni koji je tražio da mu pokaže kako se igra "ruski rulet" prislonio cev uz svoju slepoočnicu,
postupao sa eventualnim umišljajem u odnosu na prouzrokovanu. U drugom slučaju igranja
"ruskog ruleta" praksa je odlučila da se radi o krivičnom delu ubistva iz nehata jer je učinilac olako
držao da do opaljenja neće doći, niti do teških posledica. Ovde je optuženi razgledajući revolver sa
oštećenim ispraznio burence od metaka, da bi jedan metak vratio u burence i isti zavrteo tako da se
nije znalo gde se metak nalazi, pa revolver uperio sebi u vrat, povukao oroz i tada je došlo do
škljocanja, pa potom revolver uperio u oštećenog i povukao oroz i tada je došlo do opaljenja
revolvera i do usmrćenja oštećenog.

Sudska praksa pokazuje da nije redak slučaj da jedno isto ponašanje bude od jednog suda
ocenjeno kao umišljajno a od strane drugog kao nehatno. Ako se postojanje eventualnog umišljaja
ne može utvrditi isključivo na osnovu pristajanja učinioca na posledicu onda se uzima u obzir i
normativni kriterijum tj. pitanje da li jačina prekora koji se može uputiti učiniocu odgovara
umišljaju ili nehatu. Na taj način, teorija pristajanja shvaćena psihološki-normativno može u većoj
meri da posluži za razgraničenje eventualnog umišljaja i svesnog nehata nego pri njenom
uobičajenom čisto psihološkom shvatanju.

11
7. Razgraničenje krivičnog dela nehatnog lišenja života sa drugim
krivičnim delima

Ponekad je teško naći liniju razgraničenja između nehatnog lišenja života i nekog drugog
krivičnog dela a naročito sa teškom telesnom povredom kvalifikovanom smrću i sa teškim delom
protiv opšte sigurnosti.

Što se tiče odnosa između teške telesne povrede kvalifikovane smrću i nehatnog
lišenja života može se reći da ova dva dela imaju niz zajedničkih obeležja zbog čega je u praksi
nekad teško naći razliku. I kod jednog i kod drugog dela došlo je do smrti lica. Psihički odnos
izvršioca je ključan za razgraničenje, što upravo i komplikuje stvar. Ali takva situacija postoji i u
drugim slučajevima gde je potrebno precizno i nedvosmisleno utvrditi subjektivni kriterijum.
Razgraničenje je posebno važno i zbog položaja učinioca krivičnog dela u krivičnom postupku.
Tako je za krivično delo nehatnog lišenja života, iz člana 118. KZ, predviđena kazna zatvora od
šest meseci do pet godina, a za krivično delo teške telesne povrede kvalifikovane smrću, iz člana
121. stav 3. KZ, kazna od dve do 12 godina.

Za pravilnu kvalifikaciju dela bitan je psihički odnos učinioca u trenutku kada je nanosio
povrede oštećenom. Ubistvo iz nehata može postojati samo u slučaju kada kod izvršioca nije bilo
umišljaja da nanese tešku telesnu povredu, već je povreda naneta iz nehata, pa iz ovako nanete
teške telesne povrede nastupi smrt povređenog. Lišenje života iz nehata je u celini pokriveno
nehatnim oblikom krivice. Iz ovoga proizilazi da se nehatna teška telesna povreda iz koje je
proizašla smrt povređenog lica nikada ne može kvalifikovati kao krivično delo teške telesne
povrede iz člana 121. stav 3. KZ, već samo kao krivično delo ubistva iz nehata.

Kod krivičnog dela teške telesne povrede kvalifikovane smrću sud mora prvo da utvrdi
da je oštećeni zadobio tešku telesnu povredu sa umišljajem i da je od te telesne povrede došlo do
smrti povređenog iz nehata.

Ključni je subjektivni kriterijum tj. da povreda usled koje je nastupila smrt, mora biti
nanesena nehatno.

Lišenje života iz nehata se razlikuje od teškog dela protiv opšte sigurnosti po tome što
se kod ubistva iz nehata, nehat odnosi na individualno određeno lice koje je izgubilo život, a
12
kod teškog dela protiv opšte sigurnosti u odnosu na neodređeni broj lica. Tako je prvostepeni
sud pogrešio kada je optuženog oglasio krivim za ubistvo iz nehata jer je za vreme lova krećući se
kroz kukuruzište kada je spazio zeca i ispalio jedan patron koji je pogodio oštećenog-drugog lovca
i usmrtio ga. Toga dana su zbog lepog vremena i meštani brali kukuruz pa kada je izvršilac ispalio
više hitaca u pravcu kukuruzišta gde može očekivati da se nalazi neodređeni broj lica, pa hicem
pogodi jedno lice, a ostali koji se nalaze u blizini tog lica pukim slučajem ostanu nepovređeni,
takve radnje izvršenja se ne mogu kvalifikovati kao ubistvo iz nehata, jer sadrže sve zakonske
elemente teškog dela protiv opšte sigurnosti.

Međutim, suštinska razlika u odnosu na nehatno lišenje života jeste u tome što kod
krivičnih dela kvalifikovanih težom posledicom uvek postoji osnovno delo iz koga je proizašla
teža posledica koja se može pripisati nehatu učinioca. Kod teškog dela protiv opšte sigurnosti,
razlika se ogleda u tome što se osim smrti nekog lica, koja se može pripisati nehatu učinioca,
ostvaruje i osnovno delo kojim se dovodi u opasnost život ili telo ljudi ili imovine većeg obima.

Nehatno lišenje života postoji i u slučaju ako je lišenje života izvršeno pod okolnostima
koje bi ubistvo, kada bi bilo izvršeno sa umišljajem, činilo kvalifikovanim. Ako se uzme za primer
lišenje života iz nehata službenog ili vojnog lica pri vršenju službene dužnosti, okolnost da se
lišava života službeno ili vojno lice bi se eventualno mogla uzeti kao otežavajuća okolnost
prilikom odmeravanja kazne bez obzira što se radi o nehatnom delu. One kvalifikatorne okolnosti
kod kojih se zahteva umišljaj su nespojive sa postojanjem nehata.

8. Dejstvo stvarne zablude

Zakonodavac određuje da delo koje je učinjeno u neotklonjivoj stvarnoj zabludi


nije krivično delo. Zabluda je neotklonjiva ako učinilac nije bio dužan i nije mogao da
izbegne zabludu u pogledu neke stvarne okolnosti koja bi, da je zaista postojala, činila delo
dozvoljenim. To znači da učinilac nikako nije mogao da ima pravilnu predstavu o relevantnoj
stvarnoj okolnosti, da nema njegove krivice.

Nasuprot neotklonjivoj stvarnoj zabludi koja isključuje krivicu, otklonjiva stvarna


zabluda dovodi do odgovornosti učinioca ako je on prema okolnostima konkretnog slučaja i prema
svojim ličnim svojstvima mogao i bio dužan da ima pravilnu predstavu o stvarnim obeležjima
13
krivičnog dela. Otklonjiva stvarna zabluda se još naziva zabluda iz nehata, što jasno govori da ona
isključuje umišljaj ali ne i nehatnu krivicu. Prema tome, nehatno lišenje života postoji i onda kada
je izvršilac bio u stvarnoj zabludi usled nehata.

U vezi sa zabludom interesantno je osvrnuti se i na pitanje promašenog udarca


(aberration ictus). To je situacija kada učinilac prouzrokuje posledicu na drugom objektu radnje
krivičnog dela, a ne na onom na kojem je hteo. Na primer, lice A puca na lice B pa ga promaši i
liši života lice V. Prema stavu sudske prakse koji je jedinstven u ovom pogledu, kada učinilac puca
na jedno lice sa direktnim umišljajem da ga liši života a pogodi drugo lice, on je odgovoran za
pokušaj ubistva prvog lica u sticaju sa nehatnim lišenjem života drugog lica (ako se posledica
može pripisati nehatu izvršioca). Promašemo udarac se razlikuje od eror in persona (zablude o
licu), tj. kada lice A puca u lice B i usmrti ga pogrešno smatrajući da se radi o V, koga je hteo da
liši života. Ovakva situacija se u praksi kvalifikuje kao obično ubistvo jer zabluda u pogledu
identiteta žrtve nije pravno relevantna, osim kada se radi o licu sa određenim svojstvom i to je
bitan elemenat krivičnog dela. Tada ova zabluda može da utiče na krivicu učinioca ili na pravnu
kvalifikaciju dela.

14
9. Zaključak

Nehatna krivična dela predstavljaju obeležje savremenog društva koje stalno stremi
novim tehnologijama što sve može imati za posledicu povećanje broja nehatnih dela uopšte, pa
samim tim i ubistva iz nehata. S obzirom na to da život čoveka predstavlja najveću vrednost koja
daje smisao svim drugim, jasno je da njegova zaštita mora da ima dominantno mesto u sistemu
krivičnopravne zaštite. Upravo iz tih razloga ne treba ni na koji način dovoditi u pitanje
inkriminaciju nehatnog lišenja života. Čini se boljim predlogom preduzimanje mera
predostrožnosti u svim sferama svakodnevnog života, a pogotovu u okviru pojedinih oblasti gde je
došlo do porasta nehatnih ubistava kao npr. usled neadekvatnog rukovanja oružjem.

U teoriji se nailazi na različite predloge u pogledu preciziranja odredbe koja se odnosi na


nehatno lišenje života. U osnovi za tu odredbu važe sva pravila koja inače važe i za druga nehatna
dela. Nisu dovoljno jasne ideje koje predlažu da se član 118. Krivična Zakonik favorizuje u odnosu
na ostala nehatna dela tako što bi ta inkriminacija bila dopunjena pojmovima kao što su:
neobazrivost, neopreznost, nepažnja itd. Da li će krivično delo ubistva predstavljati nehatno lišenje
života, predstavlja faktičko pitanje koje se utvrđuje u svakom konkretnom slučaju uz pomoć
definicije nehata iz opšteg dela.

15
LITERATURA

1. Jovašević Dragan, Krivično pravo – opšti deo, Nomos,


Beograd,2006;

2. Lazarević Ljubiša, Komentar Krivičnog zakonika, Savremena


administracija, Beograd, 2006;

3. Stojanović Zoran, Krivično pravo – opšti deo, Pravna knjiga,


Beograd,2006.

16
S A D R Ž A J

1.UVOD .................................................................................................................................... 1

2.Pojam krivičnog dela........................................................................................................... 1

2.1. Elementi krivičnog dela................................................................................................... 2

3. Pojam krivice i elementi.......................................................................................................2

4. Nehatno lišenje života – pojmovno odredjenje...................................................................4

4.1. Nehatno lišenje života kao samostalno krivično delo ili privilegovani oblik
ubistva........................................................................................................................................5

4.2. Odnos nehatnog lišenje života i drugih privilegovanih krivičnih


dela..............................................................................................................................................5

4.3. Lišenje života iz nehata u domaćem zakonodavstvu i


praksi..........................................................................................................................................6

5. Radnja izvršenja krivičnog dela .........................................................................................7

6. Odnos nehata i eventualnog umišljaja................................................................................8

7. Razgraničenje krivičnog dela nehatnog lišenja života sa drugim krivičnim


delima.......................................................................................................................................10

8. Dejstvo stvarne zablude......................................................................................................12

9. Zaključak.............................................................................................................................13

LITERATURA......................................................................................................14

17