1.

POJAM, PREDMET I SASTAVNI DELOVI METODOLOGIJE

Bitan deo svake nauke je njen metod. Kao i predmet nauke, i metod je predmet naucnog saznanja i
istrazivanja.
Metodologija je nauka koja se bavi naucnim istrazivanjima metoda kojima se istrazuje, pomocu nje
se stice naucno saznanje o metodama. To je dakle nauka o metodima sticanja naucnog saznanja
odnosno o metodima naucnog istrazivanja.
Postavlja se pitanje «da li je metodologija kao posebna nauka uopste moguca», jer se smatra da naucna
disciplina druge nauke ne moze da bude posebna nauka; i da su metod i predmet bitni i nerzdvojni cinioci
svake nauke (naucne discipline) te su naucna saznanja i naucna istrazivanja metode odredjene nauke,
sastavni delovi i te nauke.
Medjutim , previdja se da se radi o specificnom predmetu metodoligije – metodu, odnosno nacinu
naucnog saznanja i naucnog istrazivanja predmeta nauke.
Nacin sticanja naucnog saznanja odnosno naucnog istrazivanja nije cinilac predmeta nauke (naucne
discipline) vec medju njima postoji funkcionalni i normativno instrumentalni odnos u kom metod ima
polivalentnu ulogu.
Predmet i metod su u medjuzavisnosti –i obim i naucno saznanje o predmetu nauke zavise od
razvijenosti metode, od naucnih saznanja o prodornim i produktivnim nacinima naucnog istrazivanja i
naucnog saznanja predmeta nauke.
Ova medjuzavisnost zahteva posebno sistematsko naucno istrazivanje i naucno saznanje o metodu .
Naucno saznanje o opstim, posebnim i pojedinacnim specifikovanim pravilima u sprovodjenju naucnog
istrazivanja i sticanju naucnog saznanja o predmetima nauke i naucnih saznanja, zahteva postojanje
posebne nauke – metodologije.
Metodologija se definise kao logicka disciplina. Svako istinito i smisleno saznanje je logicno (u skladu je
sa normama logickog misljenja), ali su logicka pravila u primeni povezana i uslovljena drugim delovima
metodologije.
Metod metodologije – u metodoloskim istrazivanjima koncipiraju se specijalni postulati, pravila,
instrumenti i postupci metode koji se koriste i u istrazivanjima predmeta drugih nauka , te se moze reci da
postoje posebne metode metodologije.
Metodologija je normativna nauka.
Predmet istrazivanja u metodologiji su naucna saznanja o naucno istrazivackoj praksi i norme koje
propisuju odredjene aktivnosti i ponasanja u procesima naucnog istrazivanja i sticanja naucnog
saznanja.
Metodologija na osnovu svog naucnog saznanja utvrdjuje interpretaciju i primenu vec postojecih i
uvodjenje novih pravila.
Metodologija je empirijsko – teorijska nauka. Empirijsko i teorijsko se prozimaju, empirijska saznanja
imaju znacajnu ulogu u primeni rezultata istrazivanja odnosno naucnih saznanja metodologije.

SASTAVNI DELOVI METODOLOGIJE

Metodologija je slozena, empirijsko teorijska nauka, te bi se saznanja koja ulaze u sastav metodologije
mogla svrstati u tri funkcionalne celine:
LOGICKI DEO – naucna saznanja o pravilima logike i odnosima pravila logike sa metodama i
predmetom istrazivanja. Ovim delom se uspostavlja odnos izmedju metodologije i logike. U njemu se
razresavaju pitanja primene logickih postulata i pravila u okvirima utvrdjenih paradigmi nauke, sistema
logike, metodoloskih pravaca, metode istrazivanja u istrazivanjima predmeta nauke i metoda.

1
EPISTEMOLOSKI (SAZNAJNI) DEO – u ovom delu resavaju se problemi odnosa izmedju naucnog
saznanja o predmetu i naucnog saznanja o metodu; odnosi naucnog saznanja primenom odredjenih metoda
u istrazivanju predmeta nauke i u istrazivanju metoda; kao i odnosi raznih vrsta i tipova istrazivanja i
odnosi ranih metoda.
NAUCNO–STRATEGIJSKI DEO - naucno saznanje se razvija pa se time razvija i nauka. U ovom delu
se artikulise i resava pitanje odnosa medjuzavisnosti razvoja saznanja o predmetu i o metodu nauke
(razvoj saznanja o predmetu nauke moze biti usporen razvojem saznanja o metodama istrazivanja, i
obrnuto). Za ovaj deo vezuju se i sadrzaji koji se odnose na tzv. naucne revolucije (ogovor na pitanje
valjanosti naucnih paradigmi).

2. KLASIFIKACIJE METODOLOGIJE I IZVORI METODOLOSKIH SAZNANJA

Pitanje: Da li postoji samo jedna nauka o metodama naucnog istrazivanja ili ih je vise? Pristupi:
Metodologija kao JEDNA SLOZENA NAUKA – ako metodologiju shvatimo kao nauku o metodama
sticanja naucnog saznanja i naucnog istrazivanja uredjenu u jedinstven sistem sa strogo naucnom
sistematizacijom i naucno utvrdjenim strukturama, funkcijama i odnosima, osnovano je govoriti o jednoj
slozenoj nauci koju cini vise delova – celina.
VISE METODOLOGIJA koje se medjusobno razlikuju – ne opovrgava stanoviste da je metodologija jedna
nauka, jer se sve metode koriste ili se mogu mogu primenjivati u istrazivanjima predmeta svake grupe
srodnih nauka ili svake nauke. Razlikuju se samo modaliteti primene (kriterijum klasifikacije su odredbe
predmeta istrazivanja i odnosa metoda prema njemu) te se najcesce razlikuju:
Opsta metodologija – izucava opsta pravila naucnog istrazivanja, za koja se moze smatrati a vaze za
istrazivanja svih vrsta u svim naukama.
Metodologija prirodnih nauka – istrazuje metode naucnog saznanja i naucnog istrazivanja koje se
koriste u prirodnim naukama.
Metodologija drustvenih nauka – metode koje se upotrbljavaju u drustvenim naukama
Metodologija pojedinih nauka (specijalne metodologije) – izucava metode koje se promenjuju u
istrazivanjima u pojedinim naukama odnosno naucnim disciplinama.
Moguce je koristiti i kriterijum paradigmi, ali on samo uvazava razlike u pristupima, postulatima i
aksiomima pojedinih metodoloskih pravaca, odnosno njihove konceptualne razlike.

Metodologija je slozena nauka ciji sistem i poredak cine mnogi medjuzavisni i medjusobno
uslovljeni i prozeti delovi koji se samo uslovno mogu odvajati i tretirati kao posebni.

IZVORI METODOLOSKIH SAZNANJA

Metodologija se zasniva na mnogim iskustvenim teorijima i saznanjima (koja su mnogo puta proveravana,
na raznim mestima, od mnogih istrazivaca sticana, sistematizovana i promisljana).
Bitna odredba predmeta metodologije je nastojanje da se da odgovor na pitanje «kako saznati istinu».
Metodologija polazi sa stanovista da cim postoji smisleno pitanje verovatno je da postoji i istinit odgovor
na njega; cim postoje manifestacije pojava i procesa mogucno je i istinito saznanje o njima, samo treba
naci pravi put da se do njega dodje. To stanoviste opredeljuje i izvore metodologije:
FILOZOFIJA – kao sistematizovano opste promisljanje celokupnog iskustva i predvidjanja razvoja
ljudskog drustva. (O ljudskom drustvu se oduvek mislilo polazeci od nekih premisa i u okvirima nekih
postavki i sistema misljenja, a ta misljenja su uvek bila dokazivana ili pobijana nekim argumentima, stanje

2
i situacije su objasnjavani, klasifikovani i upravo to cini filozofiju, a posebno njenu disciplinu
epistemologiju, izvorom metodoloskih saznanja).
LOGIKA – koja sadrzi komponente osnova metodologije. Pravila i kriterijumi istinitog misljenja sadrzani
i izgradjeni u logici su strukturni cinioci metodoloskih sistema.
SOCIOLOGIJA SAZNANJA – koja se bavi medjuzavisnostima izmedju svojstava drustva i drustvenih
saznanja ukljucujuci i naucno saznanje
POSTOJECA NAUCNA SAZNANJA o raznim predmetima nauke i o metodama saznanja u
okvirima raznih nauka. Za politicke nauke posebno su vazna saznanja drustvenih nauka, politikoloska
naucna saznanja.
EVIDENTIRANA PRAKSA ISTRAZIVANJA odnosno sistematizovana i nesistematizovana
istrazivacka iskustva – sadrzana i iskazana u u mnogim realizovanim istrazivackim projektima sa raznim
predmetima i metodama istrazivanja u okviru raznih nauka.
SPECIJALNA METODOLOSKA ISTRAZIVANJA – predmet ovih istrazivanja su procesi , procedure
konceptualizacije izrade projekta istrazivanja i struktura i forme tih projekata, tokovi realizacije
istrazivanja, karakteristike, mogucnosti i praktikovanje odredjenih metodoloskih koncepata i metode
istrazivanja...
Svi ovi izvori se koriste istovremeno ali se mogu koristiti i u raznim spregama i pojedinacno.

Logicke osnove metodologije cine:

definicije misljenja, principi i zakoni istinitog misljenja, pitanja i imenovanja, oznacavanja, znacenja i
jezika kao sredstva i predmeta misljenja
oblici misljenja – ucenje o pojmu, stavu, sudu i zakljucku
iskazuvanje, sudjenje,zakljucivanje, dokazivanje i opovrgavanje
osnovne metode i njihovi postupci – analiza / sinteza, apstrakcija / konkretizacija, specifikacija /
generalizacija, dedukcija / indukcija, analogija / komparacija

3. POJAM MISLJENJA I ZAKONI ISTINITOG MISLJENJA I ZAMISLJANJA

Misljenje je slozen proces u kome su sadrzane psihicke, mentalne, fizicke i drustvene komponente.
Ono je predmetno – uvek se misli o necemu, a odigrava se kroz sledece faze:
opazanje
predstavljanje
poimanje (formiranje pojma)
promisljanje.
Istinito misljenje istinski saznaje predmet misljenja, i saopstava tacne tvrdnje o predmetu misljenja (kako
su predmeti misljenja veoma slozeni tako se istinito misljenje ne mora odnositi na celu pojavu ili proces,
vec samo na neke delove, svojstva, odnose...)
Misljenje je razvojno, jer su pojmovi misljenja procesualni – promenljivi i razvojni. Tako se moze
govoriti o razlicitim stepenima istinitosti/pogresnosti misljenja. Jedan od sistema valencije razlikuje:
mogucu istinitost / pogresnost
verovatnu istinitost / pogresnost
izvesnu istinitost / pogresnost
nuznu istinitost / pogresnost

3
Imedju njih ostaje neodredjenost koja ih deli.
Sistemi valencije mogu biti dvovalentni, trovalentni, polivalentni.

Principi formalne logike:

prost identitet
prosta neprotivurecnost
iskljucenje treceg
princip dovoljnog razloga

Principi dijalektickog misljenja:

princip slozenosti
princip konkretnog dijalektickog identiteta
jedinstvo suprotnosti
jedinstvo protivurecnosti

Misljenje se krece od razlikovanja, preko shvatanja odnosa, poredjenja, do sjedinjavanja razlicitog; te se

mogu evidentirati i moguci zakoni istinitog misljenja.

ZAKONI OSNOVNIH ODLIKA ISTINITOG MISLJENJA

Zakon PREDMETNOSTI – neophodno je da se misljenje odnosi na neki predmet misljenja

Zakon SADRZAJNOSTI – zahtev da misljenje bude ispunjeno odredjenim sadrzajem
Zakon ODREDJENOSTI – zahtev da misljenje o predmetu bude odredjeno
Zakon OSNOVANOSTI – zahtev da misljenje bude zasnovano a ne proizvoljno
Zakon LOGICKE POVEZANOSTI – zahtev za logickom koegzistentnoscu i smisljenoscu
Zakon STALNOSTI I RAZVOJNOSTI

ZAKONI ISTINITOG ZAMISLJANJA PREDMETA

OPSTI ZAKON – zahteva istinito zamisljanje predmeta – onakvog kakav on zaista jeste.Predmet se moze
uopste uzev i naucno saznati samo ako je zamisljen tako da odgovara realitetu na koji se odnosi.

POSEBNI ZAKONI

Zakon ISTINITOG ZAMISLJANJA JEDINSTVA RAZNOVRSNOG – podrazumeva shvatanja

povezanosti raznih cinilaca u jednom predmetu kao istorodnih cinilaca (npr. masa biraca).
Zakon IDENTITETA – podrazumeva shvatanje slozenih ali relativno izdvojenih i relativno konstantnih
pojava kao jednih (npr. clanstvo stranke). Ovaj zakon se odnosi i na procese, odnose, desavanja,
institucije.
Zakon RAZLICITOSTI – moze se tretirati kao opsti, jer se posredstvom njega identifikuju razliciti
cinioci u okvirima i sastavu jednog, i kao zakon proste razlicitosti koji konstatuje razliku izmedju
odredjenog predmeta u odnosu na sve druge predmete.
Zakon SUPROTNOSTI – opsta suprotnost se konstatuje kada u jednoj pojavi imamo odredbe koje su
medjusobno suprotne, medjusobno se uslovljavaju i prelaze jedna na drugu (npr. opste/posebno,

4
apstraktno/konkretno). Prosto su suprotni cinioci ili pojave kada su kvalitativno ili kvantitativno bitno ili
maksimalno razliciti ili suprotni.
Zakon PROTIVURECNOSTI I NEPROTIVURECNOSTI – svaki razvojan predmet sadrzi
medjusobno povezane, uslovljene i prelazne protivurecne cinioce koji su neophodni nukleus razvoja.
Zakon RAZVOJNOSTI I STALNOSTI – usmeren je na shvatanje procesualnosti, razvojnosti svakog
predmeta. Takodje i misljenje o tom predmetu je razvojno. Relativna stalnost je takodje svojstvo svakog
predmeta zamisljanja i ona se ispoljava kroz identitet i jednistvo predmeta koji su relativno
nepromenjivi, odnosno predmet je relativno identicno jedan – stalan.

4. PREDMETI MIŠLJENJA I NAUČNOG SAZNANJA

Smatra se da je opšti predmet mišljenja je društvena stvarnost, odnosno sve komponente društvene
stvarnosti.

Opšti predmet mišljenja i naučnog saznanja je ukupnost saznanja procesa i odnosa događanja i stvari
u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Uže određen, konkretizovan predmet mišljenja i naučnog saznanja političke nauke, su svi činioci
političkih procesa i odnosa i bitni činioci okruženja u kojima se oni odigravaju (vreme, prostor,
činioci strukture i sastava, funkcija, aktivnosti, odnosa i veza).

U okvir predmeta istraživanja ulaze:

prirodne i ljudske tvorevine (materijalne i duhovne)
ljudska ponašanja (veoma složene pojave proizašle iz prirodnih, društvenih, fizičkih i psihičkih
komponenata)

KLASIFIKACIJA PREDMETA MIŠLJENJA I NAUČNOG SAZNANJA

Prema stepenu i obliku razvoja predmeta mišljenja i naučnog saznanja:

prirodne pojave – mehanička kretanja, molekularno fizička, atomska hemijska, biološka kretanja
društvene pojave i procesi
U okviru ovog kriterijuma razlikuju se i :
stvari (određeni materijalni sadržaj u određenoj formi relativno konstantne strukture i relativno
samostalnog postojanja)
proces i kako promena i razvoj čije su komponente dogadjaji koji se javljaju kao momenti procesa
Prema odnosu prema subjektu:
predmeti nezavisni od čoveka i čovečanstva
opaženi predmeti i opažaji
predstave i nečulne slike
misli i zamisli (ukoliko se ne uvšćuju u nečulne slike)
Razumljivo je da se ovde uvrste i ljudske tvorevine jer one nisu nezavisne ili samo opažene.
Prema obliku predmeta:
jednosni predmeti – pod kojima se podrazumevaju jednosne celine
opšti predmeti shvaćeni kao
jeno u mnogome

5
mnogo jednoga (opšte celine jednovrsnog)
Prema složenosti predmeta:
Najjednostavnija je podela na proste i složene predmete.
Međutim u političkim naukama su svi predmeti složeni (nema prostih) samo je stepen složenosti nejednak.
Složeni predmeti razlikuju se po stepenima složenosti i po karakteristikama unutrašnje povezanosti
činilaca.

Skup – najniži oblik složenog predmeta. Veza između raznovrsnih činilaca skupa je slučajna i pretežno
spoljašnja. Skupovi mogu biti: konačni, beskonačni, kontinuirani i diskretni
Mnoštvo – je jedinstvo raznovrsnih predmeta koji imaju neku zajedničku kvalitativnu osobinu ili bitan
odnos. Moglo bi biti jednovsno ili raznovrsno. Može biti i sređeno ili nesređeno. Pojam mnoštva u sebi
sadrži pojam mnogo, a šta je to mnogo yavisi od okolnosti.
Agregat – je množina u kojoj su tačno određeni odnosi članova jednih prema drugima, ali unutar njih nije
upostavljen hijerarhijski red (odnos viših i nižih članova). U društvenom i političkom smislu agregati su
množine koje nemaju uspostavljen unutrašnji čvrst poredak, dinamične su i sa pokretačkim potencijalom.
Grupa - je množina ma po čemu jednovrsnih ili srodnih članova. Pojam grupe je velikog obima i
elastičnosti. Grupa ne mora da iam strogo definisan prostor i vreme (kao skup ili mnoštvo), ona se javlja
kao karakterističan pojam iz kog se specifikacijom i konkretizacijom mogu izvesti i pojmovi klase, sloja,
niza, reda, sloja, sistema itd. Vezu između članova grupe mogu činiti bitne ili nebitne osobine, svojstva.
Ove veze mogu da budu prostorne, funkcionalne ili organske, a mogu u jednu celinu da povezuju različite
predmete. Takve celine se nazivaju blok.
Niz i red imaju zajedničku osobinu da članovi koji ih čine slede jedan drugog po nekom svojstvu.
Posebna karakteristika reda je da u sebi sadrži hijerarhijsku odredbu, zasnovanu na određenom svojstvu.
Kolektiv – karakteristična je unutrašnja poveyanost visokog stepena i intenzivni odnosi, a prvenstveno se
odnosi na ljude i njihove uređene množine. To je slođen predmet a čine ga objedinjeni članovi raznih
uloga i funkcija. Članovi mogu da budu raznovrsni i samostalni u drugim funkcijama i osobinama. Osnovi
uspostavljanja kolektiva prvenstveno su funkcionalni ili ciljni i svrsishodni.
Sistem – je celina u kojoj su uspostavljeni pretežno saglasni i funkcionalni odnosi relativno stalnih
činilaca strukture, u kome se vrše određene međusobno povezane funkcije, koji kao celina vrši određene
funkcije u okruđenju, teži održanju ravnoteže, prema okruženju se odnosi kao posebnost.

5. POSEBNOST METODOLOGIJE POLITIČKIH NAUKA

- DA LI JE MOGUĆA METODOLOGIJA POL. NAUKA? (TJ. DA LI SE MOŽE GOVORITI O JEDNOJ METOD. POL. NAUKA, DA LI JE TA
METOD. POSEBNA NAUKA, KAKAV JE NJEN ODNOS PREMA POL. NAUKAMA, I ŠTA NJU ČINI POSEBNOM U ODNOSU NA
METODOLOGIJU?)
- U TRAŽENJU ODGOVORA MORA SE POĆI OD DEFINICIJE NAUKE, NAUKA IMA SVOJ UTVRĐENI PREDMET I METOD; PREDMET
POL.NAUKA JE POLITIKA (KOJA SE MOŽE DEFINISATI KAO LEGITIMNO I LEGALNO UPRAVLJANJE OPŠTIM I ZAJEDNIČKIM
INTERESIMA STANOVIŠTVA NA ODREĐENOJ ORGANIZOVANOJ TERITORIJI I ODNOSIMA IZMEĐU NJIH).
2. ZAHTEV- METODE ISTRAŽIVANJA PREDMETA POL. NAUKA PRIMENJUJU METODE DRUŠT. NAUKA, PA DA LI ONDA IMA
POTREBE ZA SPECIJALNIM METODAMA, I PO ČEMU BI ONE BILE SPECIJALNE; MEDJUTIM, POSTOJE MEĐUZAVISNOSTI KOJE SE
MANIFESTUJU BAR U 3 VIDA: 1. KONCEPCIJA ISRTAŽIVANJA PREDMETA MORA BITI RAZLIČITA OD DRUGIH KONCEPCIJA BAREM
ONOLIKO KOLIKO SE PREDMET RAZLIKUJE OD DRUGIH PREDMETA,
2. U SPECIFIČNOSTI PRIMENE METODA U ISTRAŽIVANJU PREDMETA, TAKO DA BUDE PRIMERENA NJEGOVIM
SPECIFIČNOSTIMA,
3. U TEHNIKAMA, POSTUPCIMA I NAROČITO INSTRUMENTIMA, OBRADI, INTERPRETACIJI PODATAKA I ZAKLJUČIVANJU.

6
- SPECIFIČNOST METODE POL. NAUKA JE U STVARI SPECIFIČNOST IZBORA, KONKRETIZACIJE I PRIMENE METODA DRUŠT. NAUKA
I OPŠTIH METODA U KONCEPCIJI PRIMERNOJ SVOJSTVIMA PREDMETA POL. NAUKE, EVENTUALNO I IZGRAĐIVANJE NOVIH
METODA.
- A SVE TO, TAJ SKUP SPECIFIČNIH METODOLOŠKIH KONCETPCIJA, IZBORA I PRIMENE METODA, I KONSTRUISANJE INOVIRANE
METODE JESTE PREDMET METODOLOGIJE POL. NAUKA.
- METOD. PLO. NAUKA JE ISTOVREMENO GRANA METODOLOGIJE NAUKA I NAUČNA DISCIPLINA POL. NAUKE
- ZADACI METOD. POL. NAUKA PROIZILAZE IZ 2 OSNOVNE POTREBE: 1) PRAKTIČNE POTREBE I ZAHTEVI DRUS. I POL. ZIVOTA
2) POTREBE I ZAHTEVI NAUKE I NAUČ. SAZNANJA, ISTRAZIVANJA, ČIJI SU PREDMET POL. PROCESI I POJAVE.
- ZADACI METOD. POL. NAUKA SU:
1. DA OTKRIJE I OMOGUĆI KORIŠĆENJE METODA ZA NAUČNA SAZNANJA O POL. PROCESIMA I METODAMA PRAKTIKOVANJA TOG
SAZNANJA U POL.
2. DA OTKRIVA I OMOGUĆI RAZVOJ METODA OSPOSOBLJAVANJA ZA KIORIŠĆENJE NAUČNOG SAZNANJA I METODA STICANJA
NAUČNOG SAZNANJA
3. DA OTKRIVA I OMOGUĆI METODE NAUČ. SAZNANJA I ISTRAŽIVANJA POL. KAO PREDMETA NAUKE I METODE IZGRAĐIVANJA I
PROVERE TEORIJE O POL. KAO PREDMETA POLITIKOLOGIJE,
4. DA OTKRIVA, RAZVIJA, PROVERAVA I VERIFIKUJE METODE ISTRAŽIVANJA I DA O TOME RAZVIJA TEORIJU.

6. POJAM I SASTAVNI DELOVI NAUČNOG METODA

-POJMOVI KAO ŠTO SU NAUČNO SAZNANJE , NAUČNO ISTRAŽIVANJE, METOD NAUČ. SAZNANJA USLOVLJENI SU ODREDBAMA
POJMA NAUKE, A NAUKA SE MOŽE ODREDITI KAO SLOŽEN PROCES STICANJA NAUČNOG SAZNANJA, RAZVOJNA STRUKTURA VEĆ
POSTOJEĆIH, KONTINUIRANIH, PROVERENIH, I OSNOVANO PRETPOSTAVLJENIH NAUČNIH SAZNANJA O PREDMETU NAUKE I
METODU STICANJA NAUČ. SAZNANJA O PREDMETU I METODU NAUKE.
- NAUČNI METOD SE SHVATA KAO SISTEMATSKA CELINA KONCEPCIJA I NAČINA ISTRAŽIVANJA PREDMETA NAUKE.
- NAUČNO SAZNANJE JE DEO UKUPNOG LJUDSKOG ZNANJA I ONO JE NAJBLIŽE ISTINI O PREDMETU SAZNANJA (ZAHTEVA DA
SAZNANJE BUDE LOGIČNO, OSNOVANO I POUZDANO).
- PRI DEFINISANJU METODOLOGIJE KAO NAUKE TVRĐENO JE DA JE METOD NAČIN DOLAŽENJA DO ISTINITOG NAUČNOG
SAZNANJA (OD GRČKE REČI METODOS» PUT, TRAŽENJE).
- DEFINISANJE POJMA NAUČNOG METODA JE OLAKŠANO POSTOJANJEM DEFINICIJA NAUKE, PREDMETA NAUKE I NAUČNOG
SAZNANJA, PA:
METOD NAUČNOG SAZNANJA JE SMISLENO I SVSISHODNO RACIONALNO INSTITUISAN SISTEM IDEJA, KONCEPCIJA, RADNJI I
SREDSTAVA ODABRAN PO NAUČNIM KRITERIJUMIMA I NAUČNO PROVEREN U CILJU STICANJA NAUČ. SAZNANJA, ODNOSNO
NAUČ. ISTRAŽIVANJA O PREDMETU ILI METODU NAUKE. IZ DEFINICIJE SLEDI DA SU BITNA OBELEŽJA NAUČNOG METODA:
NAUČNOST, RACIONALNOST, CILJNOST, SISTEMATIČNOST, KONTROLISANOST, KRITIČKO VREDNOVANJE NAMERNO ODABRANIH
KONCEPCIJA, POSTUPAKA, I SREDSTAVA U OKVIRU ODREĐENE NAUKE.
STICANJE NAUČNOG SAZNANJA- RAZLIKUJE SE OD NAUČNOG METODA
- NAUČNI METOD IMA 3 OSNOVNA SASTAVNA DELA:
1. LOGIČKI (OBRADJUJE LOGIČKE OSNOVE, LOGIČKA PRAVILA METODA),
2. EPISTEMOLOŠKI (OBRAĐUJE ODNOS TEORIJE I DRUGIH DELOVA NAUKE, OTKRIVA ŠTA JE TO ŠTO JE POTREBNO I MOGUĆE
ISTRAŽIVATI ODREĐENIM VRSTAMA ISRTAŽIVANJA , OVDE SPADA I POJMOVNO KATEGORIJALNI APARAT),
3. OPERATIVNO TEHNIČKI DEO (OBRAĐUJE ODNOS IZMEĐU PRETHODNIH DELOVA METODA I NJIHOVIH TEHNIKA, KAO I PRAVILA
KONSTRUISANJA I PRIMENE TEHNIKA ISTRAŽIVANJA)
- JEDNA METODA ISTRAŽIVANJA MOŽE ZAHTEVATI VIŠE TEHNIKA. (NASTAVAK U KNJIZI...)

7. KLASIFIKACIJA NAUČNOG METODA

7
KRITERIJUMI KLASIFIKACIJE METODA SU VIŠESTRUKI, NAJČEŠĆE SE SUSREĆU SLEDEĆE KLASIFIKACIJE:
OSNOVNE METODE- ANALIZA, SINTEZA, APSTRAHOVANJE, KONKRETIZACIJA, SPECIJALIZACIJA, GENERALIZACIJA, DEDUKCIJA,
INDUKCIJA, A MOGLA BI SE DODATI I KOMPARACIJA. OVE METODE SU U OSNOVI SVIH DRUGIH.
OPŠTENAUČNE METODE- MOGU SE PRIMENJIVATI U SVIM NAUKAMA; STATISTIČKA METODA, METODA MODELOVANJA,
AKSIOMSKA METODA, ANALITIČKO -DEDUKTIVNA, HIPOTETIČKO -DEDUKTIVNA, ISTORIJSKO-KOMPARATIVNA.
POSEBNE METODE POJEDINIH GRUPA NAUKA- PRI ČEMU SE POSEBNI METODOLOGIJSKI PRAVCI POISTOVEĆUJU SA POSEBNIM
METODOLOGIJAMA (METODE SU STRUKTURALIZAM, POZITIVIZAM, AKSIOLOGIZAM, DIJALEKTIČKI METOD...), NJIHOVE
POSTAVKE MOGU SE PRIMENITI U ISTRAŽIVANJU BILO KOG PREDMETA, BILO KOJE NAUKE.
METODE PRIKUPLJANJA PODATAKA- STVARANJE ISKUSTVENE EVIDENCIJE, PODRAZUMEVA PRIKUPLJANJE, SREĐIVANJE I OBRADU
PODATAKA I ZAKLJUČIVANJE NA OSNOVU NJIH, METODE ISPITIVANJA, PORED POSMATRANJA I EXPERIMENTA, OBUHVATAJU JOŠ I
SPECIFIČNE, OPERATIVNE METODE.
METODE OBRADE PODATAKA- ONE SE NAJČEŠĆE JAVLJAJU KAO DEO OPŠTIH METODA ISTRAŽIVANJA.

8. NAUČNA TEORIJA I NAUČNI METOD

Pitanja:
1. Pitanje odnosa naučne teorije o predmetu nauke i metoda.
2. Pitanje naučne teorije o metodu i metoda naučnog istraživanja.

Između naučne teorije i naučnog metoda postoji odnos interakcije i međuzavisnosti.

2.
Svako ljudsko saznanje je pretežno neposredno iskustveno i stečeno neposrednim dodirom čula i
stvarnosti, ili je pretežno teorijsko do kog se došlo promišljanjem.
Stvarnost, društvena praksa, stalni je predmet teorije i njen stalni verifikator.
Teorija je sistematizovano misaono saznanje o praksi – saznanje do kog se dolazi mišljenjem.
Tri su osnovna zančenja termina teorija:
teorija je svako, dakle i nenaučno, misaono saznanje o nekoj vrsti pojava i procesa. Uslov je da pojave i
procesi budu srodni kako bi mogli da budu predmet teorije. Pojam teorije podrazumeva određeni stepen
opštosti teorijskog.
teorija zanči i objašnjenje određene vrste pojava i procesa. Teorijsko objašnjenje u ovom slučaju
podrazumeva osnovanost na naučnim principima, zakonima i hipotezama.
najdirektnije i najuže značenje – teorija je proveren hipotetički stav zakona ili hipotezu primenjenu
načitavu oblast ili vrstu pojava u cilju njihovog saznanja.

Osnovni sastavni delovi razvijene teorije su:

predmet – vrste pojava i procesa na koje se teorija odnosi
osnovni pojmovi – kategorije, kojima se teorija služi
osnovni principi, postulati i stavovi teorije
naučni zakoni – koji se odnose na predmet naučne teorije
hipoteze – odnosno izvestan broj hipoteza
teoreme – kao izvedene i proverene naučne postavke

Naučna teorija je sistem naučnih postavki – stavova i sudova o određenoj vrsti pojava. Nju čine opšti i
posebni naučni stavovi.

8
Naučna teorija se može smatrati najvišim oblikom i krajnjim rezultatom svih saznajnih procesa.
Naučna teorija o metodu je dakle najviša sinteza saznanja stečenih o metodu kroz razne oblike mišljenja,
dokazivanja i opovrgavanja i teorijsku i praktičnu proveru. Time je određen i odnos teorije o metodu i
metoda.
1.
Odnos teorije o predmetu nauke i metoda.
Prvi sloj odnosa proizilazi iz činjenice da naučne teorije nisu date, kao i da u sastavu neke nauke nije samo
jedna teorija, i da su obim, predmet i mesto svake teorije drugačiji u poretku teorija, odnosno u globalnoj,
generalnoj teoriji o predmetu nauke.

Drugi sloj odnosa je da svaka teorija nastaje na neki način(e), te da se uvek može posmatrati povratna
sprega između osnova i načina nastanka teorije i same teorije.
Raznovrsnost teorija podrazumeva i mogućnost nastanka teorija na razne načine, te se pominju sledeći
načini izvodjenja teorija:
analitičko deduktivni
empirijsko-analitičko-generalizatorski
empirijsko-induktivni
hipotetičko-deduktivni
Ali se na ovu podelu mogu stviti opaske.

Svojstva predmeta teorije i svojstva teorije zahtevaju određen način izvođenja teorije, odnosno – primena
adekvatnog načina izvođenja teorije bitan je uslov obezbeđivanja određenih svojstava teorije.

Saznanja teorije i saznanja o teoriji su bitan uslov saznanja o metodu i o njegovom razvoju.
Nauka i naučna teorija mogu da budu predmet istraživanja, što podrazumeva odgovarajuće metode
odnosno odgovarajuću primenu metoda.

9. POJAM, BITNA SVOJSTVA I KLASIFIKACIJA NAUČNIH ISTRAŽIVANJA

Istraživanje se često zamenjuje rečju ispitivanje, ali ispitivanje podrazumeva svesno i smisleno postavljnje
pitanja i svesno i smisleno davanje odgovora, dok se istraživati mogu sve stvari, pojave, procesi
odgovarajućim metodama.

Naučno istraživanje je složen, organizovan, sistemski, svrsishodan proces sticanja naučnog saznanja o
strogo definisanom predmetu istraživanja verifikovanom važećom naučnom procedurom, odnosno
odgovornom primenom naučnih metoda.

Istraživanje je složena celina – sistem misaono fizičkih, stvaralačkih, rutinskih i operativno tehničkih,
intelektualnih i manuelnih procesa i radnji. To je najopštiji način istinitog naučnog saznavanja društvene
prakse i svih oblika realnosti, i sama društvena realnost i praksa.

Bitna svojstva istraživanja:

svako istraživanje je nužno saznavanje novog o predmetu i metodu nauka (čak i kad se ponovo utvrđuje
staro saznanje – time se saznaje o valjanosti postojećeg saznanja)
sistematično je i samo je funkcionalan svrsishodan sistem

9
ono je organizovan proces, jasno predmetno i ciljno usmeren
to je složena i unutar sebe struktuirana smislena, konzistentna delatnost intelektualnih i fizičkih činilaca
ono je funkcionalan sistem veza i odnosa naučno istraživačke delatnosti i društvene realnosti i prakse

Mišljenje je bitna svepovezujuća komponenta svakog istraživanja.

Neophodna svojstva naučnog, istraživačkog mišljenja su:
potpuno određena predmetnost
naučna osnovanost
logičnost i smislenost
kritičnost
konzistentnost i koherentnost
prodornost
realističnost
celovitost
sistematičnost

KLASIFIKACIJA ISTRAŽIVANJA

I - Kriterijum opštosti

Opšta - istraživanja koja svojim predmetom obuhvataju celinu političkog procesa i celinu prostora i
vremena u kojima se politički procesi i pojave odigravaju.
Posebna – zahvataju samo jedan segment političkih procesa i pojava a odnosio bi se i samo na jedan
setgment prostora i vremena
Pojedinačna – obuhvataju samo jednu komponentu političkog procesa ili samo jednu političku pojavu u
strogo određenoj jedinici vremena i prostora
U ovoj klasifikaciji se po pravilu koriste odredbe kriterijuma kao što su obuhvat predmeta,
rasprostranjenost, trajanje i njihove kombinacije.

II – Kriterijum svojstva predmeta (potkriterijum priroda predmeta)

Empirijska istraživanja – bave se saznavanjem društvene i političke stvarnosti na osnovu iskustvenih,

čulnih podataka
Teorijska istraživanja – zasnivaju se na mišljenju o već postojećim naučnim saznanjima.
Međutim čisto empirijskih ili čisto teorijskih istraživanja nema, te je potrebno oformiti sledeću
klasifikaciju:
pretežno teorijska
pretežno empirijska
kompleksna

III – Kriterijum: Masovnost političkih pojava

Masovna istraživanja čiji su predmet masovne pojave

Masovan istraživanja

IV – Kriterijum vremena obuhvata jedne pojave

10
Longitunalna – obuhvataju više intervala jedne pojave ili procesa
Transverzalna – koja se bave presekom pojava procesa u jednom vremenskom odsečku
Panel istraživanja – bave se ili slojevima ili istim pitanjima u raznim vremenskim intervalima istog
predmeta istraživanja na istim ili sličnim uzorcima

V – Kriterijum pripadnosti nauci odnosno naučnim disciplinama

Multidisciplinarna – predmet istraživanja spada u više disciplina koje pripadaju dvema ili većem broju
nauka
Interdisciplinarna – predmat istraživanja spada u više disciplina jedne nauke
Intradisciplinarna – predmet istraživanja pripada jednoj disciplini jedne nauke

VI - Kriterijum: Aktuelnost predmeta

Rekonstruktivna – čiji predmet čine prošli događaji. Rezultati istraživanja treba da omoguće naučnu,
misonu ili materijalnu rekonstrukciju zbivanja u prošlosti, i mogu da budu osnov za ponašanje i aktivnost
u aktuelnoj i budućoj situaciji i za mišljenje o njima.
Aktuelna – aktuelnost se može shvatiti kao aktuelnost predmeta istraživnja nezavisno od vremena kada se
pojava odigrala, i kao aktuelnost procesa – pojave koja se odigrala istovremeno sa sprovođenjem
istraživanja.
Projektivna – u suštini prognostička istraživanja, predmet njihovog istraživanja je dalja ili bliža
budućnost.

VII – Kriterijum: odnos subjekta i objekta prema predmetu istraživanja

Entrospektivna – jasno se razlikuje objekt – predmet istraživanja i subjekt – istraživač.

Introspektivna – subjekt i objekt istraživanja su integrisani

VIII – Kriterijum: svrha

Heuristička – usmerena na sticanje potpuno novih saznanja

Verifikatorna – usmerena na proveru postojećeg saznanja

IX – Kriterijum: ciljevi

Orijentaciona istraživanja – cilj je izgrađivanje naučnih osnova za izradu projekta istraživanja (da
rezultatima orjentiše, usmeri istraživanja)
Deskriptivna istraživanja – cilj je da naučno opišu jedan proces ili pojavu
Klasifikatorska istraživanja – cilj je da izvrše klasifikaciju ili tipologizaciju predmeta istraživanja
(zahtevaju utvrđivanje bitnih obeležja predmeta i na osnovu njih utvrđivanje mesta u određenom poretku;
podrazumevaju i utvrđivanje odlika reprezentativnih tipova)
Inovatorsko-heuristička istraživanja – usmerena su na otkrivanje nepoznatih, do tada ranijim
istraživanjima neotkrivenih činilaca, svojstava i odnosa predmeta ili momenta i etapa njihovih promena i
oblika ispoljavanja.
Eksplikativna istraživanja – čiji je cilj naučno objašnjenje (nastoje da objasne pojavu ili proces)

11
Prognostička istraživanja – cilj je naučno predviđanje kretanja i razvoja pojava i procesa u bližoj ili
daljoj budućnosti

X – Kriterijum: funkcija istraživanja u razvoju nauke ili uloga naučnog istraživanja u nauci

Fundamentalna istraživanja – koja su usmerena na osnovna, bitna naučna saznanja koja se tiču razvoja
nauke, i u prvom redu naučne teorije.
Primenjena istraživanja – nastoje da naučna saznanja naučne teorije obrade tako da utvrde mogućnosti
njihove praktične primene
Razvojna istraživanja – praktična rešenja primenjenih istraživanja dalje razvijaju i usavršavaju
Akciona istraživanja – ova istraživanja ne moraju da imaju naučnu funkciju, pa ni naučni cilj. Ona su
direktno podređena zahtevu rešavanja konkretnog političkog aktuelnog problema na osnovu izgrađenih
naučnih saznanja

XI – Kriterijum složenosti istraživanja

Po obuhvatu materije:
generalna istraživanja
detaljistička istraživanja
Po broju metoda primenjenih u sakupljanju podataka:
monometodska
polimetodska
Po složenosti projekta istraživanja
jednostavna, sa samo jednim jedinstvenim projektom
sa jednim složenim projektom i više potprojekata
sa generalnim projektom u okviru koga postoji više posebnih projekata i u okviru njih, potprojekata
Komparativna istraživanja – složena istraživanja zbog neophodnosti da se identifikuju predmeti
poređenja, kriterijumi i postupci poređenja
Panel istraživanja – obuhvataju više slojeva i mogu više puta da se ponove u raznim vremenima, na
istom uzorku istraživanja istog predmeta i primenom istih metoda

XII – Kriterijum: trajanje istraživanja

Blic istraživanja – traju veoma kratko, od jednog dana do najviše nekoliko nedelja
Kratkoročna – traju do tri meseca
Srednjoročna – od šest meseci do godinu dana
Dugoročna – traju duže od jedne godine
Permanentna istraživanja – višekratno ponavljana istraživanja istog predmeta pa su po tome veoma
slična panel odnosno longitudalnim istraživanjima (npr. istraživanja izbora)

10. SPECIFIČNOSTI ISTRAŽIVANJA U POLITIKOLOGIJI

Istraživanje je višestruko i višestrano društveni odnos posebnog značaja, posebno u društvu u kom se
odigrava.
Problematika istraživanja kao društvenog odnosa može se istraživati na relacijama:

12
istraživanje – druga, prethodna i sledeća istraživanja
istraživanje – društvena realnost
odnosi unutar istraživanja

Društveni odnos istraživanjem ostvaruje se neposrednim odnosima istraživanja kao sistema sa društvom u
kom se odvija.
Faza 1 – faza kritičkog odnosa
Začinjanje društvenog odnosa na relaciji istraživanje-društvo započinje ocenom istraživača da određeno
naučno ili društveno pitanje, po svojim svojstvima treba i može da bude istraženo, ili kada naručilac oceni
da mu je neophodno istraživanje dotičnog pitanja.
Ovo je faza kritičkog odnosa prema naučnom saznanju ili prema društvenoj realnosti, i uspostavljanja
odnosa eksterne saradnje, što vodi sporazumu o preuzimanju istraživanja između naručioca i istraživača.
Moguće je da ovo bude i faza sukoba.
Moguća su tri tipa kritičkog odnosa naručioca:
politički stav da ne zna šta se i koliko zbiva, te da to treba istraživati
procesi su povoljni, ali bez dinamike, te treba istražiti šta dovodi do neravnomernosti i usporavanja da bi
se to otklonilo
postoje izrazite teškoće i smetnje, česti su neuspesi te to treba istražiti da bi se utvrdili uzroci i objasnila
situacija.
Moguće su i varijacije – sve ide dobro ali bez objašnjenja te to treba objasniti i prognozirati kako dalje,
drugo tekućii osnosi nisu izolovani te treba istražiti njihove veze sa drugim precesima i odnosima.
Naručilac i istraživač uglavnom ospostavljaju odnos saradnje u tretmanu aktuelnih problema, značajnih
za politički praksu. Odnos saradnje se teže postiže u oblasti istraživanja prošlog i budućeg.
Već u prvoj kritičkoj fazi društvenih odnosa na relaciji istraživanje-društvo dolazi do složenih odnosa
saradnje i sukoba (jedinstva i suprotnosti) naručioca, političke realnosti i istraživajna kao strukture.
Ostvarena saradnja čini mogućnosti saznanja veoma velikim (kad postoji interes nosilaca političke moći i
vlasti dostupnost podataka znatno raste). Ali u tom odnosu se krije i opasnost – da istraživanje bude
previše izloženo dejstvu operativne, tekuće politike i da joj bude podređeno. U nekim slučajevima
istraživanja političkih pojava su samo oblik metoda političkog delovanja (unošenje određenog stava u
svest populacije, usmeravanje ponašanja). Teškoće prepoznavanja takvih istraživanja su u tome što poruke
ne moraju biti eksplicitno izražene, i u činjenici da sam proces istraživanja ne mora biti usmeren i korišćen
za istraživanje političkog efekta, već da politički efekat nastane kao rezultat istraživanja.

Faza 2 – eksterni odnosi

Javlja se na dve globalne relacije:
na relaciji politički subjekti (nosioci moći i vlasti) sa jedne i istraživanje sa druge strane
na relaciji istraživanje sa jedne, i istraživana populacija sa druge strane

Karakteristike odnosa politički subjekti – istraživanje

Politička struktura može se u procesu istraživanja javiti u više raznovrsnih uloga:
u ulozi pokrovitelja koji podržava istraživanje i otklanja nenaučne eksterne teškoće na inicijativu
istraživača, bez drugog mešanja u proces.
u ulozi pokrovitelja koji pozitivno deluje na otklanjanje eksternih teškoća, ali se znatno uključuje i utiče
na koncepciju i realizaciju istraživanja
u ulozi neutralnog naručioca, pri čemu neutralnost treba shvatiti kao preuzimanje obaveza naručioca da
finansijski omogući istraživanje bez drugih obaveza i nadležnosti, kao i zadržavanje prava da rezultate

13
istraživanja koristi u svoje svrhe i kad nađe za shodno. To je odnos poslovne korektnosti, ali opasnost leži
u monopolisnju prava na korišćenje rezultata istraživanja, gde istraživač gubi kontrolu i uvid nad
ponašanjem naručioca.
u ulozi naručioca-izvođača, kada je politička struktura inicijator, finansijer, organizator i izvođač
istraživanja. Dve su varijante – prva kada su odgovarajuće istraživačke strukture (koje su sastavni deo
mehanizma političke strukture) preuzimaju zadatke istraživanja realizujući ih samostalno, a druga kada
određeni deo političke strukture nepostedno organizuje i realizuje istraživanje ( a naučnici mogu da budu
članovi ili da budu unajmljeni).
u ulozi suprotstavljenog istraživanju, bilo izvođenju, bilo krišćenju rezultata. To je odnos sukoba između
sitraživanja i političke strukture. Takva situacija rešava se jednim od tri načina:
korišćenjem metoda koji ne zahtevaju kretanje po zabranjenoj zoni
istraživanjem pod prividom dozvoljenog, tj. unošenjem u dozvoljeno istraživanje i instrumente sakupljanja
podataka koji se odnose na nedozvoljeni predmet istraživanja tzv. prikrivenim ili indirektnim
istraživanjima
ilegalnim istraživanjima o kojima politička struktura nije obaveštena.
Postoji i mogućnost odustajanja od istraživanja.

Karakteristike odnosa istraživanje-istraživana populacija

Za najveći deo populacije istraživanje izaziva nekoliko osnovnih osećanja – strah, nepoverenje,
rezervisanost, ravnodušnost, dužnost, nadanja i preterana očekivanja. Dve su osnovne društvene strukture
od posebnog interesa – politička i struktura koja nije politička. U obe se često javlja odnos odbijanja
saradnje.

Politička struktura – relativno je zatvorena, nedostupna i ne prihvata da bude predmet istraživanja ili
izvor podataka. Što je viši nivo, ona je manje dostupna:
karakteristike funkcija stavljaju pol. strukturu visokog i najvišeg nivoa u situaciju prenaglašene zauzetosti,
velike pokretljivosti, izloženosti napadima, a poslovi koje obavljaju imaju karakter tajne, pa su sve to
objektivne prepreke.
te strukture održavaju svoju moć na poverenju masa ali i na međusobnom poverenju. Otuda velika
osetljivost i osećanje ugroženosti prilikom svakog izlaganja posmatranju ili ispitivanju izvan uobičajenih
okvira tekuće politike.
politička struktura prvenstveno je zainteresovana za saznanja u funkciji sopstvene delatnosti, a ne za
saznanja o sebi. Stoga ona istraživanje može shvatiti kao nepotrebnu političku kontrolu koja je može i
ugroziti.
Zato se najčešće formira odnos odbijanja saradnje koji se manifetuje kao:
direktno odbijanje komunikacije, izbegavanje, onemogućavanje komunikacije bez direktnog odbijanja
(izgovorima), formalnim pristankom na saradnju uz stvarno odbijanje, formalnim pristankom uz visok
stepen ispoljavanja revnosti ali uz samo delimično omogućavanje uvida u podatke.

Nepolitička struktura – takođe odbija saradnju, ali su tri osnovna straha odnos tome:
strah od mogućnih političkih posledica (čak i od primene nasilja)
strah od nekompetentnosti i gubljenja ugleda
strah od besmislenosti celog istraživačkog poduhvata

Odnosi saradnje javljaju se za obe strukture u tri osnovna oblika:

14
saradnja kao izraz političke i građanske discipline, ali to je nedovoljno angažovana saradnja (zbog osećaja
obaveze, korektnosti) bez sopstvene inicijative i dodatnog doprinosa.
Saradnja kao opredeljenje da se pruži svaki mogući doprinos u progresivnom ostvarivanju političkih
procesa, i to je angažovana saradnja.
Saradnja izazvana prevelikim očekivanjima (što zbog očekivanja razrešavanja problema, što zbog
ostvarivanja uticaja), i to je preangažovana saradnja. Ispoljava se kao nastojanje istraživane populacije da
naturi određene podatke kao jedino kompetentne, nezavisno od zahteva istraživanja i da napred nametne
njihovo tumačenje.

Faza 3 – faza saopštavanja, ocene i korišćenja rezultata istraživanja.

Tu se javljaju tri osnovna tipa odnosa:
Odnos podrške i učešća – manifestuje se u istraživanju orjentacijo rezultata na angažovano rešavanje
aktuelne političke problematike, pri čemu može doći do slabijeg angažovanja na razrešavanju naučnih
problema u vezi sa tom pojavom. Karakterišu ga afirmacija istraživanja, omogućavanjem nastavljanja
ovog ili sličnog istraživanja, neposredno sudelovanje u formiranju zaključaka, i neposredno korišćenje
rezultata.
Odnos saradnje i kritike – struktura ne učestvije u formiranju izveštaja o rezultatima i zaključivanju.
Rezultati se koriste u pogodnom obliku, a u pripremi za korišćenje sarađuju istraživači i političke strukture
Odsustvo saradnje i dobre volje (odnos odbijanja i sukoba) – težnju obeju strana ka diskvalifikaciji,
obezvređivanju i onemogućavanju. Manifestuje se kritizerstvom, zabranom objavljivanja rezultata,
onemogućavanjem daljeg bavljenja istraživanjima, čak i primeno fizičkih represija.

11. OPŠTI (TIPSKI) PREDMET POLITIKOLOŠKIH ISTRAŽIVANJA

Predmet istraživanja su sve pojave koje su i predmet političkih nauka. Ali je pojam političke nauke veoma
složen. Zalažemo seza istraživanje formi, izgleda, oblika, sadržine i suštine politike i političkih pojava u
prošlosti, sadašnjosti, budućnosti, kao i njohovog nastanka, menjanja i razvoja, kako u sferi realnog tako i
u sferi idealnog.
Političke pojave mogu se istraživati interdisciplinarno i intradisciplinarno. Mogu se istraživati i
istovremenim tretiranjem u okvirima više disciplina jedne nauke, ali i u više nauka. U suštini svake
discipline političkih nauka je ono zajedničko – upravljanje zajedničkim interesima vlašću i racionalnom
organizacijom uz oslonac na monopol nasilja.
Kriterijumi značaja pojave
Za opredeljivanje za istraživanje bitan kriterijum je značaj pojave:
njen značaj kao predmeta istraživanja sa stanovišta potreba i doprinosa naučnom, politikološkom saznanju
njen značaj sa stanovišta potreba i doprinosa u sferi politike kao društvene realnosti.
Kao bitne kriterijume značaja pojave možemo uzeti:
rasprostranjenost (društvena, teritorijalna, prostorna, predmetno-sadržajna)
trajnost pojave
aktuelnost pojave (prostorna, vremenska)
intenzitet i oblik delovanja i ispoljavanja pojave
razvojna faza pojave
nosioci pojave
lokacija i koncentrisanost pojave na određenim prostorima i u određenim društvenim i vremenskim
celinama (gustina pojave)

15
originalnost pojave u celini ili detaljima
Neophodno je uvažavati i društveno političu situaciju, raspoloženje političkih subjekata prema
istraživanju, dostupnost pojava istraživanju i prethodnu izučenost pojave.
Svim političkim pojavama zajedničko je to da su društvene pojave, u kojima aktivnu ulogu imaju ljudi i
koje se tiču najneposrednijih interesa, a time i potreba ljudi. Svest i ponašanje ljudi su bitni činioci procesa
u kome ljudi učestvuju i kao društvena i kao prirodna bića.

Logika izgrađivanja modela istraživanja (činioci)

Politički procesi – pol. pojave se javljaju i ostvaruju pod određenim uslovima, u određenoj situaciji.Oni
su uslovljeni prethodnim, njihovi tokovi su okvirno determinisani. Za svaki proces neophodno je
postojanje određenih uslova koje možemo podeliti na:
prirodne – u koje ubrajamo sva svojstva prostora, klime, folre, faune... kao i sva prirodna svojstva ljudi
psihičke – psihičke konstitucije
društvene – u koje spadaju opštedruštveni (karakteristike socijalne strukture), druš.ekonomski (odnosi i
oblici proizvodnje, svojine), druš.politički (oblici i distribucija moći i vlasti, pol. organizacije, institucije,
ideologija), druš.svest (kulturno stvaralaštvo, obrazovanje, vrednosti, tradicija, religija)
Uslovi su skup različitih činilaca koji se nalaze u odnosima pozitivne ili negativne saglasnosti sa
konstatovanim stanjem (situacijom) ili odnosima pozitivne ili negativne nesaglasnosti što uzrokuje
kretanje pojave (suprotnost-protivurečnost).
Politički proces, polazeći od određenih uslova menja tokom sopstvenog ostvarivanja, rešavajući određene
suprotnosti i protivurečnosti i same uslove.
Učesnici u političkom procesu – osnovni pokretači i stvaraoci pol. pojava su ljudi, a oni u pol. procesu
zajedno i u međusobnim odnosima, ostvaruju svoje interese. Učesnicima u pol.procesu smatramo sve
ljude koji neposredno ili posredno učestvuju u procesu i kojih se on tiče. Svi oni su subjekti koji se svesno
i voljno odnose i ponašaju u političkom procesu – u granicama subjektivnih opredeljenja, moći i dometa
svesti i realnih okolnosti. osnovne uloge subjekata u političkom procesu:
uloga saradnika
uloga protivnika
Klasifikacija istosmerno orjentisanih učesnika unutar jednog procesa:
akciono jezgro (uključeni neposredno, usmereni na određeno ponašanje)
aktivisti (natprosečno angažovani i svesno pol. opredeljeni)
sledbenici (podržavaju određenu politiku ili samo izražavaju naklonost)
korisnici (obuhvaćeni su posledicama, rezultatima političkog procea)
Veliku ulogu, kada je o učesnicima u pol.procesu reč, igraju interesne grupe, političke stranke i elita.
Motivi, interesi, ciljevi – su nesumnjivi suštinski pokretači svakog političkog procesa, odnosno svakog
učesnika političkog procesa.
Motivi su neposredno izražene potrebe od koijh su neke osnovne biološko-fiziološke, a druge su
društvene. Klakhon nabraja: potrebe za hranom i egzistencijalnim dobrima, za sigurnošću, za pripadanjem
i za afirmacijom.
Interes je ono što je zajedničko u većem broju raznovrsnih i različitih potreba jednog individuuma ili
kolektiviteta ljudskog društva. Može biti spontan ili organizovan, stvaran ili potencijalan, artikulisan ili
neartikulisan, istinit ili lažan.
Cilj je racionalno definisan i artikulisan interes u datom vremenu i prostoru za čije se ostvarenje razvija
odgovarajuća politička aktivnost , koriste politička sredstva, a postoji i verovatnoća da će taj interes biti
ostvaren i očuvan. Cilj u političkom procesu je struktura pojedinačnih ciljeva.

16
Osnovna struktura i karakteristike cilja: a) ono što je ostvareno i viđenje budućeg b) spoznato, artikulisano
i naslućeno c) realističko predviđanje i nedovoljno uobličena stvaralačka mašta i imaginacija d) delom
racionalna stvarnost, delom racionalno saglediva budućnost, delom spontana mutacija.
Politički ciljevi – klasifikacija:
Kriterijum opštosti – opšti, posebni, pojedinačni
Kriterijum usmerenosti – prema orjentacionim vrednostima - progresivno regresivni, revolucionarni i
kontrarevolucionarni itd., a po usmerenosti prema predmetu akcije– pozitivno-konstruktivne, negativno-
destruktive, i neutralne
Kriterijum vremenske udaljenosti – istorijski, dugoročni, srednjeročni, kratkoročni, trenutni
Kriterijum značaja – strategijski, taktički, operativni
Kriterijum nosioci socijalne osnove – opšteljudski, klasni, partijski, državni itd.
Kriterijum složenosti – cilj ukupne akcije, etapni ciljevi, instrumentalni ciljevi
Kriterijum istinitosti – mogućnost ostvarenja – realistični, eventualno mogući, nerealni, utopistički,
nemogući.
Kriterijum slobode izbora – slobodno odabran politički cilj, nametnut cilj, dirigovan cilj
Političke aktivnosti – političke delatnosti su one kojima ljudi, pol.subjekti, učesnici pol.procesa ostvaruju
svoje interese i ciljeve.To su svesne, ciljne, svrsishodne, pretežno organizovane delatnosti. Takve trajne,
svesne, racionalne delatnosti nazivamo funkcijama. U pol.procesu javljaju se osnovne (identifikacija
interesa, ciljeva, subjekata situacije, vrednovanje istih i ostvarivanje), opšte (integracija političkih snaga
radi ostvarivanja interesa i ciljeva, usmeravanje procesa, zaštita određenih interesa i ciljeva) i operativne
(inspirativna, artkulaciona, mobilizaciona, organizaciona, selekciona, razvojna itd.) funkcije.
Politička aktivnost zahvata sve oblasti društvenog života u kojima je za ostvarivanje interesa neophodna
saglasnost, pristanak ili bar neprotivljenje više subjekata. U svim tim oblastima ona ostvaruje svoje
delatnosti kao izgrađivajne pravila ponašanja, nastojanja da se ta pravila primene, i raspodela negativnih i
pozitivnih posledica primene utvrđenih pravila. sve se to odvija kao ekstena (izvan neposrednih tokova
pol.procesa) i interna aktivnost.
Političke aktivnosti ifunkcije ostvaruju se kroz podsisteme delatnosti (podsistem informisanja,
odlučivanja, organizovanja, komuniciranja, vrednosni podsistem) i kroz nekoliko etapa (etapa otkrivanja,
artikulacije i izbora problema, etapa planiranja političke akcije, etapa konkretne pripreme otpočinjanja
akcije, eskalacije i kulminacije, etapa analiza i ocena rezultata).
Metodi i sredstva aktivnosti – su nužne karakteristike društvenog aktiviteta svesnih bića, te se i
delatnosti u političkom procesu odvijaju korišćenjem odgovarajućih metoda i sredstava. Metod rada je
složena celina koju čine tri osnovna dela: idejno ideološki, saznajni deo, i subjekti i sva sredstva i
postupci. Metod je uvek nužno stvarno ponašanje nosilaca akcije, nužno je racionalno i funkcionalno
povezan sa ciljem, i prožima celikupnu strukturu, sve faze i etape pol.aktivnosti i pol.prakse.
Metod rada je celina ideja, vrednosti, saznanja, obaveštenja i sredstava u ponašanju nosilaca aktivnosti,
međusobno funkcionalno i svrsishodno povezanih i u praksi primenjenih saglasno cilju i situaciji u kojoj
se aktivnost ostvaruje. Metod političke aktivnosti ima sledeće komponente:
saradnja
sukob-borba, koji se ostvaruju kroz usaglašavanje interesa, pridobijanje, kompromis, prinudu, nasilje
Sredstva mogu biti:
materijalno-tehnička (organizacione prirode, fizičkog dejstva, tehničko finansijska)
sredstva delovanja na svest i na psihu (obrazovanje, informisanje, agitacija i propaganda)
Posledice i rezultati – nužno proizilaze iz političke delatnosti. Osnovni rezultati su posledice izazvane
svesnom političkom aktivnošću u procesu i smeru ostvarivanja cilja. Paralelni rezultati su oni koji nisu u

17
okvirima cilja, ali su povezani sa zadovoljavanjem potreba i interesa u vezi sa kojim je vođena akcija.
Mogu se javiti i neočekivane negativne posledice. Rezultati akcije mogu biti ukupni, fazni, parcijalni.
Neophodno je rezultate istraživati kao spoljašnje-društvene (izazvani akcijom u društvenoj sredini) i kao
unutrašnje (posledice izazvane akcijom u svojstvima samog akciono političkog subjekta).
Klasifikacija rezultata:
stepen ostvarivanja akcije (pozitivi i negativni)
neposrednost veza sa ciljem (neposredni osnovni, paralelni, nezavisni)
obuhvatnost sadržine cilja akcije (ukupni, fazni, parcijalni)
društvena sredina u kojoj deluju rezultati akcije (spoljni, unutrašnji)
domet akcije (bitni, značajni, sporedni, beznačajni, instrumentalni, istorijski, strategijski, taktički,
operativni)
Odnos cilja i rezultata je jednak odnosu cilja i istinskih potreba i interesa zbog kojih se akcia vodi. Kada
se istražuju rezultati, istražuju se posledice izazvane akcijom u vezi sa mogućnošću zadovoljavanja
potreba i interesa. To podrazumeva istraživanje uzajamne saglasnosti: potreba i interesa, cilja, posledica
izazvanih akcijom.
Rezultati mogu biti: konstrukcija, destrukcija, konzervacija.
Rezultati se istražuju iz sledećih razloga:
da bi se procenila, spoznala situacija akciono-političkog subjekta posle akcije
da bi se planirale i vodile adekvatne akcije u nastupajućem periodu.

12. PROCES MIŠLJENJA I LOGIČKO MIŠLJENJE

Logičko mišljenje je ono koje teži istinitom saznanju i odvija se po pravilima određenog sistema logike.
U politikologiji težimo naučnom mišljenju koje je neizbežno logično. Ono se odnosi na određeni predmet
koji može da bude društveni realitet koij postoji u nekom obliku, ili je moguće da postoji u sadašnjosti ili
budućnosti, ili je postojao u prošlosti.
Mišljenje je složen proces sticanja naučnog saznanja čija su bitna svojstva:
1. Razvojnost – što znači da se neprekidno menja, polazeći od nižih krećući se ka višim nivoima. Ovo se
ostvaruje na dva osnovna načina:
obogaćivanje predmetnog sadržaja mišljenja
umnožavanje oblika i modaliteta mišljenja
Razvoj mišljenja se kretao od mišljenja kao neposrednog sastavnog dela praktične delatnosti, do
osamostaljivanja mišljenja. Osamostaljeno mišljenje postepeno se razvilo u teorijsko mišljenje koje
naknadno promišlja ostvarenu deltnost ili joj prethodi.
2. Kreativnost – je stvaralačka moć koja se ostvaruje analizom i kritikom aktuelne i prošle prakse i
zamišlja novu praksu otkrivajući mogućnost njene bliže i dalje perspektive. To mišljenje postaje sve više
prognostičko i sve stvaralačkije, moćnije u menjanju postojeće i stvaranju nove prakse.
3. Sistematičnost – bez koje mišljenje ne bi bilo kreativno. Ono je sve sposobnije da razlučuje uspešno od
neuspešnog, korisno od nekorisnog itd. i da vrši selekciju, razvrstavanje, i vrednovanje prakse i sopstvenih
svojstava.

Mišljenje je stvaralačko – aktivno shvatanje objektivne stvarnosti, prirodne, društvene, biološke i psihičko
misaone.

18
Dakle mišljenje je aktivno-aktivan odnos prema objektima (predmetima) mišljenja, te se ne može
poistovetiti sa sagledavanjem predmeta.

Mišljenje se odigrava kroz razlikovanje, shvatanje odnosa i na osnovu toga poređenje sličnih i različitih
osobina i kroz sjedinjavanje različitog u jedinstveno.
Mišljenje se prvenstveno odigrava kroz analizu i sintezu, primenom analitičko-sintetičkih oblika i metoda.

Mišljenje je logično ako je logički zasnovano i logički vredno mišljenje, tj. ako se misli utvrđenim
logičkim procedurama, i u važećim logičkim oblicima o logički mogućim i logički realnim predmetima
mišljenja polazeći od logički valjanih postulata mišljenja.

Mišljenje o politikologiji:
ono je predmetno. Predmet je politika shaćena kao komponenta prošle, aktuelne i buduće prakse.
naučno mišljenje o politikologiji i metodama politikologije odigrava se po proceduri i formama logike i po
logičkim pravilima (kreće se od opažanja, preko predstavljanj, do mišljenja, posredstvom znakova,
simbola, reči, jezika, komunikacija i informacija, a odigrava se u formama pojma, stava, suda, zaključaka i
uz uvažavanja zakona istinitog mišljenja).

13. IMENOVANJE, OZNAČAVANJE, ZNAČENJE

- U RAZVOJU LJUDSKOG DRUŠT. PRVI ZNACI SU BILI SIGNALI (PRIRODNE MATERIJALNE STVARI KOJE SU UKAZIVALE NA DRUGE
PREDMETE). NJIHOVO OSNOVNO ZNAČENJE JE BILO INTERSUBJEKTIVNO SHVATLJIVO I JEDINSTVENO.
- KASNIJE ZBOG VEĆIH POTREBA NASTAJU VEŠTAČKI ZNACI SIMBOLI – ONI SU KONVENCIONALNI (STVORILI SU IH LJUDI) I
SLUŽE DA OZNAČE ILI OPIŠU NEKI PREDMET I DA BI NAS OBAVESTILI O NEKOM PREDMETU.
- BITAN USLOV DA NEKI PREDMET BUDE ZNAK DRUGOG JE NJEGOVO ZNAČENJE (TJ, DA ZNAK BUDE ZNAK NEČEGA), A DRUGI
USLOV JE DA PREDMET MORA BITI ZNAK ZA NEKOGA (SVESNO BIĆE- ČOVEK).
- ZA POLITIKOLOGIJU SU OD POSEBNOG ZNAČAJA VEŠTAČKI ZNACI- SIMBOLI I REČI.
-SIMBOLI NE MORAJU DA IMAJU NIKAKVU NEPOSREDNU VEZU SA PREDMETOM KOJI OZNAČAVAJU (VEĆ KONVENCIONALNU).
-REČI SU TAKOĐE SPECIJALNI SIMBOLI- OSNOVA JE U ONOMATOPEJSKOM GOVORU; REČI SU OSNOVNI ČINIOCI SVAKOG
PRIRODNOG JEZIKA, SAMIM TIM I VEŠTAČKIH ).
- POJAM SIMBOLA U POLITIKOLOGIJI OBUHVATA I NEŠTO DRIGAČIJE ZNAČENJE. SIMBOLI, REČI I JEZIČKI IZRAZI IMAJU
ZNAČAJNU ULOGU U DEFINISNJU. SIMBOLA IMA VIŠE VRSTA I NAJČEŠĆE SE KLASIFIKUJU PO:
1. PREDMETNOJ OBLASTI (SPECIFIČNI VANJEZIČKI SIMBOLI, UMETNIČKI, SIMBOLI OBIČNIH JEZIKA I NAUČNIH JEZIKA),
2. GNOSEOLOŠKOJ FUNKCIJI (DESKRIPTIVNI, EKSPLIKATIVNI, INSTRUMENTALNI…)
-SISTEM SIMBOLA ČINE OBIČAN ILI NAUČAN JEZIK.
-ZNAK, REČ NASTAJE PROCESOM IMENOVANJA I OZNAČAVANJA. IMENOVANJE JE PRIPISIVANJE IMENA OBJEKTIMA, DOK JE
OZNAČAVANJE PRIPISIVANJE ZNAKA I ZNAČENJA OBJEKTU.
-ZNAČENJE JE SLOŽEN PSIHIČKI PROCES U KOME ODREĐENI PREDMET PREKO ODREĐENOG POJMA UKAZUJE SUBJEKTU NA
ODREĐENI PREDMET (DRUGI). OZNAČAVANJE VRŠI 2 FUNKCIJE: DENOTACIJA (UKAZUJE NA OBJEKTE NA KOJE SE ZNAK MOŽE
PRIMENITI ), I KONOTACIJA (UKAZUJE NA SVOJSTVA OBJEKTA, OPISIVANJE).

14. JEZIK I NAUČNI JEZIK

-JEZIK JE SISTEM SIMBOLA, REČI I JEZIČKIH IZRAZA; LJUDSKA TVOREVINA; INSTRUMENT IZRAŽAVANJA; OSNOV DRUŠ.
OPŠTENJA I INFORMISANJA.
- JEZIK JE PROMENJIV JE I RAZVOJAN. TE PROMENE DELUJU U 4 SMERA:

19
1. NEKE REČI I IZRAZI SE GUBE, JER IŠČEZAVAJU OBJEKTI NA KOJE SE ODNOSE
2. NEKE REČI MENJAJU SVOJE ZNAČENJE, PRILAGODJAVAJU SE NOVOJ SITUACIJI
3. NASTAJU NOVE REČI I IZRAZI RAZVOJEM DRUŠTVA
4. JAVLJAJU SE NOVI NAČINI UPOTREBE JEZIKA KOJI SU PRIMERENI NOVIM SITUACIJAMA
-OPŠTA SAGLASNOST JE DA OSNOVNU STRUKTURU SVAKOG JEZIKA ČINE REČI I JEZIČKI IZRAZI.
-LOGIČKU STRUKTURU REČI ČINE TERMIN (SPOLJNI IZRAZ REČI, NAČIN ISKAZIVANJA), I POJAM (SADRŽAJ I ZNAČENJE REČI,
NJENO OGRANIČENJE)
-BITNO SVOJSTVO JEZIKA JE NJEGOVA RAZUMLJIVOST I NJU NAJČEŠĆE OMETAJU:
1. SINONIMNOST, 2. HOMONIMNOST, 3. ULOGA KONTEXTA.
-U GLAVNOM SE RAZLIKUJU SLEDEĆI JEZICI:
1. PRIRODNI (OBIČNI, SVAKODNEVNI JEZIK, OSNOVA OSTALIH),
2. NAUČNI (JASNIJI I PRECIZNIJI),
3. VEŠTAČKI (SIMBOLIČKI,JEDNOZNAČNI, 2 VARIJANTE: RAZVILE NAUKE-MATEMATIKA I JEZICI MAŠINA-RAČUNARA)
PREMA PREDMETU NA KOJI SE ODNOSI
4. OBJEKT-JEZIK (BAVI SE PREDMETIMA DRUSTVENIH REALNOSTI), I
5. META-JEZIK (JEZIK O JEZIKU)
-JEZIK SE PREVASHODNO REALIZUJE KROZ INFORMISANJE I KOMUNICIRANJE.
- INFORMISANJE SE SASTOJI OD BAR JEDNOG SVESNOG SUBJEKTA KOJI EMITUJE ILI PRIMA PORUKE (JEDNOSMERAN PROCES),
DOK JE KOMUNIKACIJA RAZMENA PORUKA IZMEĐU NAJMANJE 2 SVESNA SUBJEKTA (DVOSTRAN I DVOSMERAN PROCES)

15. LOGIČKE VARIJABLE I KONSTANTE

Neke reči imaju varijabilnost značenja (uprkos pojmovnom značenju koje se ne gubi javljaju se njihovi
varijeteti). Takve reči i jezičke izraze nazivamo varijable.
Istovremeno se u jezičkim iskazima i izrazima javljaju i reči koje imaju konstantno značenje – konstante.
To su reči koje povezuju varijable u smislenu celinu i koje su sadržane u logičkim funkcijama.
Varijable za svoj predmet imaju objektivne, druš. realno postojeće objekte, stvarne ili idealne. Konstante
za predmet nemaju takve realitete, one u najboljem slučaju ukazuju na određene relacije.

Varijable
Obeležavanje varijabli vrši se malim latinskim slovima.
Vrste varijabli:
Varijable pojmova – tu spadaju opšti pojmovi, pojmovi klasa itd. Njihov sadržaj se može menjati
specifikacijom ili konkretizacijom. Njihova opšta značenja se konkretizuju i time menjaju ne gubeći se.
(npr. opšti klasni pojam je demokratija koja opet može biti parlamentarna, višestranačka itd.). U
konkretnom mišljenju svaka pojmovna varijabla ima svoju pojmovnu vrednost (vrednosti varijabli viših
pojmova takođe mogu biti varijable ali nižeg reda).
Varijable stavova – su klase iskaza, iskazni stavovi čiji je sadržaj promenljiv. Ovde razlikujemo
nezavisne i zavisne varijable. Unutar njih su po pravilu povezane pojmovne varijable, a koje se i same
mogu javiti u raznim modalitetima povezivanja, odnosno spojeva. Ove varijable imaju značajnu ulogu u
osnovama simboličke logike – u računu stavova ili iskaza.
Poznata su tri modela stavova varijabli:
Niz varijabli – ali najmanje dve, prva je nezavisna od svih, druga zavisna od prve ali nezavisna od svih
sledećih, treća zavisna od prve i druge, ali nezavisna od sledećih, a poslednja je zavisna od svih
prethodnih.

20
Kauzalni spojevi – njima se izražavaju uzročno posledični odnosi, pri čemu je uzrok nezavisna varijabla,
a posledica zavisna.
Vremenski određene serije – zasnovane su na prethođenju i sledovanju. Prva varijabla je nezavisna od
sledujućih, druga je zavisna od prve ali nezavisna od sledujućih, poslednja je zavisna od svih prethodnih.

Konstante
Su najapstraktnije kategorije savremene logike, to su pojmovi stalnih značenja. Kako nema
bespredmetnog mišljenja ako ni komstante ne mogu biti bezprdmetne. Konstante, kao reči koje vrše
funkciju logičkih veza, označavaju opšte, realno moguće odnose događaja i činjenica. Njihova predmetna
značenja su pre svega elementi strukture samih činjenica – opšti tipovi odnosa među samim činjenicama.
njihovo predmeno značenje vezano je sa istinitišću rečenice (jer ako su rečenice lažne, konsante nemaj
nikakvo značenje).
Iako konstante ne sadrže neposredno objektivno iskustvo, pojmovi konstanti postaju jasni ek kada se
dovedu u vezu sa pojmovima zasnovanim na iskustvu.
U simboličkoj logici postoji tri vrste konstanti:
Individualne konstante – simboli ili pojmovi koji označavaju jedinke, stvari ili lica; tu spadaju lična
imena (Petar), imena gradova (Beograd), reka, planina i dr. osobna imena.
Simboli i pojmovi koji označavaju stalne logičke veze (i, ili, ako – onda)
Predikatske konstante – pomovi, termini kojima se isazuju stalna svojstva ili osobine nekih predmeta.

U mišljenju i jeziku formiraju se kombinacije individualnih varijabli i predikatskih konstanti i na taj način
se obrazuju predikatski isazi ili predikatski stavovi kojima se iskazuje da jedan objekt ima određena
svojstva ili osobine.
Kada logičkim konstantama povežemo promenljivo propozicionalne varijable stavova dobijamo osnovne
logičke iskazne funkcije.

16. LOGIČKE ISKAZNE FUNKCIJE (POJAM,VRSTE,PRIMERI)

Logičke iskazne funkcije bazirane su na logičkim konstantama i one iskazuju stalne osnovne relacije.
Kada se logičkim konstantana povežu stavne varijable nastaju osnovne logičke funkcije.
Logičke funkcije su samo osnovni spojevi dva stava, pri čemu njihova istinitost zavisi od istinitosti
stavova u datim spojevima. Logičke varijable i logičke konstante osnovni su elementi logičkih funkcija, i
logičkog računa stavova, kao i formula kojima se služi logički račun.

Logičke funkcije su:

NEGACIJA – jedina jednočlana funkcija. Ova funkcija koja znači ne-pe obeležava se sa p, i iskazuje u
rečenici objektivne suprotnosti između eksplicitno pomenutog objekta, koji u datoj situaciji ili vezi
nije realno dat, i implicirano realno datog objekta koji ostaje manje ili više neodređen. Javlja se
uglavnom u deskriptivnim rečenicama, ali je može biti i u eksplikativnim i instrumentalnim.
Istinosne vrednosti:
ako je pozitivan stav istinit njegova negacija je pogrešna
ako je negacija jednog stava istinita onda je negacija pogrešna
dvostruka negacija jednaka je afirmaciji

21
KONJUKCIJA – govori o istovremenom postojanju dve različite pojave. Odgovara joj logička
konstanta «i» (npr. odigravaju se izbori i kritika izbornog procesa). Ona izražava prožimane suprotnosti,
obeležava se sa p.q.
Istinosne vrednosti:
konjukcija je istinita jedino ako su oba njena elementarna stava istinita
ako je makar jedan stav pogrešan, cela konjukcija je pogrešna
ALTERNACIJA – znači neisključujuće ili po istinitosti. Bar jedan od dva stava treba da bude istinit, ali
je moguće i da oba budu istinita. U običnom govoru reč ili upotrebljava se u trostrukom značenju:
alternacija – koja znači da je bar jedan od konstituenata složenog stava istinit
komplementarnost – znači da su svi stavovi konstituenata složenog stava istiniti
uzajamno isključenje – znači da je samo jedan konstituent istinit a drugi mora biti lažan
Istinosne vrednosti:
alternacija je istinita ako je bar jedan od njenih elementarnih stavova istinit
ako su oba osnovna stava pogrešna alternacija je pogrešna
DISJUNKCIJA – znači isključujuću suprotnost po istinitosti, tako da bar jedan od stavova mora biti
lažan. Obeležava se sa p/q, a odnos se izražava sa p ili q.
Istinosne vrednosti:
bar jedan od elementarnih stavova mora biti pogrešan
isključeno je da oba stava budu istinita, u tom slučaju disjunkcija je pogrešna
INKOMPATIBILNOST – nesnošljivost i po istinitosti i po lažnosti. Stav p je preosto protivurečan sa
stavom q, i obeležava se p q. (npr. petar je član parije x ili nije član partije x)
Istinosne vrednosti:
elementarni stavovi moraju da budu suprotni po svojoj vrednosti – jedan istinit a drugi pogrešan
isključeno je da oba stava budu jednaka po vrednosti, inkopatibilnost je tada pogrešna
IMPLIKACIJA – iskazuje «ako ... onda», čime izražava jedino moguće uslovljavanje suprotnosti.
Implikovana veza je potencijalno data forma uslovljavanja koja je u nekim slučajevima i realno data u
strukturi samih činjenica.
Istinosne vrednosti:
implikacija je istinita bilo da je implicans (p) pogrešan, bilo da je implicat (q) istinit.
implikacija je pogrešna jedino ako je implicans (p) istinit, a implicat (q) pogrešan.
EKVIVALENCIJA – izražava istinosnu jednakost, tj. da su dva stava identična po vrednosti.
Istinosna vrednost:
ekvivalencija je istinita ako su oba elementa stava istinita ili lažna
ekvivalencija je pogrešna ako je jedan stav istinit a drugi pogrešan

17. OSNOVNE LOGIČKE VALENCIJE I SISTEMI LOGIKE

Jedan od bitnih osnova podele u logici su modaliteti istine, i valencije istine koje izražavaju suštinu logike
time što sadrže izvesne bitne osobine logičkih aksiomai logičke aksiomatike kao suštine logičkog sistema.

Logičke valencije su saznajne vrednosti stavova i sudova saznanja. Na osnovu njih razlikujemo
dvovalentnu, trovalentnu i polivalentnu logiku.

Klasična logika (kada je u pitanju istinitost saznanja) razlikue samo dve saznajne vrednosti stavova –
istinu i pogrešku, između kojih i izvan kojih ne postoji nikakva treća vrednost saznanja. Prema njoj svaki
stav je samo istinit ili samo lažan, a na svako pitanje mora se odgovoriti apsolutnimda ili apsolutnim ne.

22
Međutim, saznajna vrednost mnogih stavova o složenoj i promenljivoj predmetnoj određenosti ne može da
se tretira niti kao prosta istina niti kao prosta pogreška. Ukoliko se prihvati stanovište da ima stavova čija
je saznajna vrednost neodređena ili neizvesna klasična dvovalentna logika mora biti zamenjena nekom
koja dopušta veći broj vrednosti. Stoga su najpre uvedeni trovalentni, a potom i polivalentni sistemi
logike.

Multivalentna logika verovatnoće – osnovna logička valencija je upravo verovatnoća. Svi stavovi o
empirijskoj stvarnosti su samo u manjem ili većem stepenu verovatni ali nikada potpuno verovatni,
odnosno istiniti. Po ovom shvatanju postoje iskazi koji za koje se ne može tvrditi ni da su istiniti ni da su
lažni (npr. sutra će biti lepo vreme).
Postvlja se pitanje koja je saznajna vrednost ovakvih stavova?
Po probabilističkom shvatanju odgovor na ovo pitanje je u tome što ovakve iskaze ne možemo smatrati
sudovima ili tvrđenjima, već ih treba tretirati kao verovatne postavke, odnosno kao «pozite». Pozit ima
značenje opklade na određeni ishod nekakvog dešavanja koji nikada nije izvestan, već samo u određenoj
meri verovatan. Samim tim ni iskaz o tom iskazu ne može biti ni istinit ni lažan, nego samo verovatan. A
sama kategorija verovatnoće ima fiktivno značenje jer je ona relativna učestalost niza ili serije događaja i
stavova u ovoj seriji, a ne individualnog događanja.
Izgradnja ovog multivalentnog sistema verovatnoće predstavlja pookušaj konstituisanja kontinuirane
vrednosne skale. Vrednost stava o predmetima saznanja koji se odnose na nepoznatu prošlost, na ono što
se još nije dogodilo, ili što je još nepoznato izražava se različitim stepenima verovatnoće (izvesnost i istina
su samo specijalan slučj verovatnoće, dok se pogreška i zabluda identifikuju sa minimalnom
verovatnoćom).

Da li je ovo shvatanje opravdano?

Ima saznanja za koja ne možemo tvrditi da su potpuno izvesna, već verovatna, ali postoje i stavovi čija je
tačnost nesumnjiva. Dakle, postoje kako izvesni tako i verovatni stavovi.
Apsolutizacija logike verovatnoće polazi od pogrešne pretpostavke da se celokupno dešavanje u stvarnosti
odvija po modelu bacanja kocke. Ukoliko bi to bilo tako onda ne bi bili mogući ne samo istiniti stavovi o
individualnim događajima već bi i verovatnoća individualnog slučaja bila samo fiktivna. Poistovećivanje
celokupnog dešavanja u stvarnosti sa skupom čistih slučajnosti može se smatrati proizvoljnim i
neosnovanim, a u suštini i protivrečnim činjenicama prakse ljudskog saznanja.
Polazna premisa logike verovatnoće, po kojoj se istina tretira apstraktno i elementarno logički kao prosta i
čista izvesnost u suštini je pogrešna, a upavo se na takvom shvatanju zaniva stav probibalističke logike
kojim se negira istina kao realna gnoseološka valencija i ona se u potpunosti pokušava zameniti
kategorijom verovatnoće.
Ako se prihvati stanovište po kom je istina prosta, čista i apsolutna izvesnost, a verovatnoća kao čista i
prosta verovatnoća, onda je nemoguće povezati istinu i verovatnoću. Sfera istinitog saznanja se ograničava
na ono što se već dogodilo i što je poznato, a sfera verovatnoće na ono što se još nije desilo i što je
nepoznato.

Rudolf Karnap (logicističko shvatanje problema vrste i broja valencija) – pokušava da reši problem
odnosa istine i verovatnoće. On polazi od semantičkog razlikovanja stava o predmetu koji pripada objekt-
jeziku i i stava o istinitosti stava o pedmetu koji pripada meta-jeziku. To znači da će jedan subjekt atribut
istinitosti pridati jednom iskazu samo onda ako je u mogućnosti da u tom iskazu na osnovu izvršene
verifikacije pridoda predikate «zna se da je istinito» ili «verifikovano je». Time on usvaja princip
«emirističkog apsolutizma». Karnap smatra da termin verifikovan u svom strogom značenju nije primenjiv

23
na iskaze o stvarnim fizičkim predmetima jer iskazi o njima nikada ne mogu biti utvrđeni kao potpuno
istiniti(buduća iskustva mogu da otkriju činjenice koje se neće slagati sa njima). Karnap je zasnovao
sopstvenu induktivnu logiku kao logiku verovatnoće. Pojmove poput «saznato kao istinito», «potpuno
verifikovano» nije moguće primeniti u saznanju realnosti, moraju se zameniti pojmom verovatnoće sa
kontinuiranom skalom vrednosti, a vrednosti verovatnoće su različite od vrednosti istine. I pored toga što
on uvodi kontinuirane skale vrednosti i ova logika ostaje dvovalentna, jer saznajna vrednost hipotetičkog
iskaza o ma kom stepenu verovatnoće mora biti ili istinita ili lažna.

Šešić određuje pojmove valencija i modalitet.

Valencija su osnovne vrednosti saznanja i broj tih vrednosti, od čega zavisi valentnost date logike.
(trovalentna logika – mogućno, neizvesno, verovatno).
Modalitet je osnovni oblik istinitosti ili lažnosti saznanja.
Osnovni metodski princip je polaženje od konkretnog materijala saznanja i njihove analize sa obzirom na
saznajnu vrednost i na modalitet istinitosti ili pogrešnosti.Tako on dolazi do sledećih osnovnih stavova:
Nesumnjivo je da postoje stavovi koji su po svojoj saznajnoj vrednosti neodređeni. Njihova neodređenost
potiče otud što oni još uvek nemaju svoje određene predmete, a drugi razlog je subjektivne prirode i krije
se u našem nepoznavanju određenosti predmeta ili nepoznavanju razloga izvesne postavke.
Postoje stavovi za koje se mogu navesti izvesni razlozi ali koji nisu dovoljni da potvrde ali ni da negiraju
njihovu istinitost ili pogrešnost. Njihova saznajna vrednost je mogućna istinitost ili mogućna
pogrešnost. Ovakav karakter mogućnosti mogu imati sva saznanja za koja ne postoje dovoljni razlozi da
se tvrdi njihova istinitost ili pogrešnost, a ne samo hipotetička saznanja o budućim događajima.
Stavovi za koje se može navesti više jačih razloga za nego protiv, tj. kod kojih je mogućnost veća od
nemogućnosti, su verovatni.
Još veću saznajnu vrednost imaju ona saznanja za koja imamo toliko odgovarajućih argumenata da ih
možemo smatrati izvesnim. Takva su sva činjenična saznanja.
Postoje i saznanja čija je istinitost neizmenljiva i nužna u smislu da ona neminovno proizilaze iz datih
pretpostavki.

Opšti zaključak: postoji jedna neodređena ili neutralna odredba vrednosti saznanja i četiri određene
pozitivne valencije saznanja (mogućno, verovatno, izvesno i nužno). To su zapravo četiri modusa
saznanja.

Šešić smatra da u stvarnom saznanju postoji sledeća skala gnoseoloških vrednosti:

mogućna istinitost, verovatna istinitost, izvesna istinitost, nužna istinitost
mogućna pogrešnost, verovatna pogrešnost, izvesna pogrešnost, nužna pogrešnost
a njima je dodata i kategorija neodređenosti.
Ovim je dobijena devetovalentna logika kao logika stvarnog saznanja.
Ova logika sve kategorije shvata kao međusobno povezane i prelazne jedna u drugu, pri čemu se taj prelaz
vrši u dva osnovna pravca – od mogućih u verovatne, izvesne i nužne istine i od izvesnih i stvarnih
zabluda i pogrešaka ka manjim.

Političke pojave i procesi

Problem verovatnoće se ovde izraženo javlja kao problem odnosa verovatnoće prošlog, ponovljenog
prošlog, nastanka novog. Najveće probleme u verovatnoći i u prognostici stvaraju vrednosti interpretacije
vrednosti, sistemi vrednosti i njihove orjentaciono-usmeravajuće uloge. Vrednosti i norme nisu objektivne
činjenice, već su izraz objektivnih shvatanja, naklonosti, želja i ukusa. Nosioci vrednosti nisu ni sami čisti

24
objekti, ni čisti subjekti već jedinstvo realnih stvari, pojava, procesa, i ljudskih subjekata u njihovom
doživljavanju i izgradnji ljudske stvarnosti.

18. DEFINICIJA POJMA

Logičko i naučno mišljenje se nužno odigravaju kroz bitne logičke forme mišljenja – pojam je jedna od
njih.

Pojam se nalazi u osnovi ljudskog mišljenja. Do pojma se dolazi poimanjem i shvatanjem. Njime se
ostvaruje prelaz od intuitivnog ka stvarno saznajnom, intelektualnom mišljenju. Intelektualno mišljenje
odlikuju strukturalnost opšteg o objektivnog, intersubjektivnost i komunikabilnost.

Formalna logika se iscrpno bavila definisanjem pojma. B. Petronijević definiše pojam na sledeći način:
pojam je zamiso onoga što je opšte u množini predstava, odnosno predstavljenih objekata iste vrste.
U nastanku pojma bitnu ulogu ima psihički supstrat pojma preko koga se, pomoću slika i imaginacije,
psihičkom aktivnošću formira pojam. O tome postoje četiri teorije:
teorija reprezentacije
teorija asocijacije
teorija apercepcije
teorija negacije

Problemi shvatanja i definisanja pojma:

Odnos povezanosti reči, pojma i predmeta. Deo ovog problema razrešava se tako što se shvata da se reč
i pojam razlikuju time što je reč govorna predstava ili opažaj, a pojam je misao. To otvara problem jezika i
mišljenja, ali se to rešava stavom da su mišljenje i govor različiti, i stavom da mišljenje i govor nisu
različiti
Odnos između pojma i predstave – tri stanovišta – da pojam jeste predstava, da pojam nije predstava, i
da pojam nije predstava ali da iz nje nastaje.
Odnos pojma prema subjektu i prema objektu – tu su suprodstavljeni stavovi a)pojmovi su identični
predmetu objektivne stvarnosti b) pojmovi su adekvatne zamisli subjekta o objektivnim predmetima
Odnos konkretnosti i apstraktnosti u pojmu – ni jedno od stanovišta ne poriče specifičnost opštosti
pojma. Logička apstraktnost pojma može se rešavati shvatanjem a) o udaljenosti pojma od njegovog
predmeta b) izdvojenosti pojma od predmeta c) o nepotpunoj i nedovoljnoj sadržajnosti pojma d) o
nepotpunosti odraza pojma kao misli u odnosu na onaj predmet koji se odražava
Odnos pojedinačnog i opšteg kod pojma – više je filozofski nego metodološki problem, jer se u
naučnoistraživačkoj praksi rešava apstrahovanjem i konkretizacijom.
Odnos svojstava nepromenljivosti i razvojnosti pojma – koji je rešavan u okviru zakona istinitog
zamišljanja predmeta

Poreklo i nastanak pojma treba tražiti u ljudskoj čulnoj parksi i mišljenju kojim je čovek vršio analizu i
sintezu, apstrakciju i generalizaciju. Šešić smatra da taj bitan kvalitativan skok u genezi pojma predstavlja
upravo ovo misono izdvajanje, apstrahovanje odredbe razlike iz bezbroj drugih odredaba predmeta, i
misaono uopštavanje iz mase pojedinačnih datih razlika...
Skok u genezi pojma sastoji se:
u skoku od čulnog ka misaonom (u misaonom shvatanju čulnog)

25
u skoku od pojedinačnom ka opštem (pojmovnom shvatanju pojedinačnog)
u skoku od psihičkih slika ka funkcijama mišljenja (prelasku od proste čulne svesti ka logičkoj svasti
mišljenja)

Svaki pojam ima svoj sadržaj o obim.

Sadržaj pojma, kao subjektivne zamisli objektivne stvari, čine misaone odredbe kao misaoni izrazi
odredaba predmeta. To je zamisao odredaba svojstva predmeta. Sadržaj pojma složenog predmeta čini
sistem misaonih predmetnih odredaba. stoga po sadržaju ne mogu postojati dav ista predmeta.

Obim pojma čine svi pojmovi predmeta na koje se dati pojam odnosi.

Dijalektičari materijalisti daju prioritet sadržaju pojma i smatraju da ukoliko je obim pojma veći utoliko je
sadržaj pojma bogatiji (više nižih pojmova sa njihovim sadržajima).
Zastupnici formalne logike ističu da rast obima pojma vodi osiromašenju njegovog sadržaja, jer što ih više
konkretnijih obuhvata to je apstraktniji jer obuhvata samo opšta svojstva, a izostavlja posebna i
pojedinačna.

Pojmovi se odnose na predmete razne složenosti, stoga i njihov jezički izraz može biti reč ili sistem reči.
Reč, simbol ili sistem reči-simbola kada im je određeno pojmovno zančenje u nauci se naziva termin.

U osnovi pojmovi su sistemi sudova. Istovremeno, oni su i sastvni delovi sudova. U svakom sudu
učestvuju bar dva pojma. Po svojim bitnim svojstvima pojam je subjektivno-objektivan.
Subjektivnost proističe iz činjenice da je pojam tvorevina ljudskog mišljenja, dakle subjektivne
aktivnosti. Njegova subjektivnost nalazi se u njegovom misaonom obliku (formi) u tome što se zamišlja
samo kao misaono jedinstvo odredaba što samo delimično odražava predmete i što se pojmom predmeti
zamišljaju kao nepromenljivi.
Objektivnost pojma je u objektivno istinitom sadržaju kojim se izražava adekvatan sadržaj predmeta
objektivne stvarnosti.

Pojam je statičan i dinamičan.

Statičnost pojma proizilazi iz toga što je on izvesno relativno stalno jedinstvo svojih odredaba.
Dinamičnost pojma ima osnovu u procesu mišljenja i hvatanja predmeta, u novom saznanju u sadržaju
starog pojma koje vode njegovom pretvaranju u novi.

Svaki pojam je povezan sa drugim pojmovima i stoga je on odnos, veza i prelaz u druge pojmove.

19. VRSTE POJMOVA

-NE POSTOJI JEDNA OPŠTE PRIHVAĆENA KLASIFIKACIJA POJMOVA.

B. PETRONIJEVIĆ RAZLIKUJE 4 PARA-8 VRSTA POJMOVA: APSTRAKNI-KONKRETNI, KOLEKTIVNI-NEKOLEKTIVNI,KORELATIVNI-
NEKORELATIVNI ,APSOLUTNI-RELATIVNI.
ŠEŠIĆ KLASIFIKUJE POJMOVE PO 3 KRITERIJUMA:

26
1. PO PREDMETU POJMA: POJMOVI STVARNI-PROCESI (INDIVIDUALNI, KOLEKTIVNI, KLASNI I KOMPLEKSNI); KVALITATIVNI
(BEO…); KVANTITATIVNI (MALO,MNOGO,NIŠTA); RELACIONI (SLIČAN, ISTI ILI AKO…)- ZAMISLI ODNOSA PREDMETA I
PREDMETNIH ODREDBI, ZAMISLI VEZE, POJMOVI KRETANJA PROMENE; POJMOVI DISPOZICIJE (SKLONOSTI ILI PODOBNOSTI)
2. PO LOGIČKOM SADRŽAJU: OPŠTI,POSEBNI I POJEDINAČNI; KOLEKTIVNI I INDIVIDUALNI; APSTRAKTNI I KONKRETNI;
KORELATIVNI(LEVO,DESNI,GORE,DOLE) I POSEBNI (GRAD,JABUKA…); DIJALEKTIČKI POLARIZOVANI (IDENTITET -
RAZLIKA,NUŽNOST,SLUČAJNOST…) I NEPOLARIZOVANI (SLUČAJNOST I SLOBODA); KATEGORIJALNI IZVEDENI POJMOVI (POLITIKA ,
POLITIČAR,POLITIČKA VLAST…)
3. PO GNOSEOLOŠKOJ FUNKCIJI: KLASIFIKATORSKI (BICE, ZIVOTINJSKI…), KOMPARATIVNI (ISTI, SUPROTAN..), TIPOLOŠKI
(POJAVE, PROCESI), FUNKCIJSKO-ZAKONSKI (NASTAJANJE,NESTAJANJE,KRETANJE,AKCIJA).

20. MEĐUSOBNI ODNOSI POJMOVA

Mogući su odnosi pojmova istih i pojmova raznih kategorija.

Odnosi pojmova iste kategorije:

Odnosi jednakosti – podrazumevaju da dva pojma imaju isti sadržaj i isti obim. Moguća su dva slučaja:
pojmovi su ekvivalentni ako im je sadržaj relativno isti, ali svaki od njih relativno više naglašava druge
odredbe
pojmovi su identični, a razlikuju se samo po imenu
Odnosi nadređenosti i podređenosti – postoje između opštijeg pojma i posebnijeg pojma kad opštiji, viši
pojam obuhvata niži, posebniji.
prirodni odnos nadređenosti/podređenosti – postoji kada oni čine jednu kategoriju, a izražava se postojeći
odnos opšteg, posebnog
veštački – javlja se u veštačkim klasifikacijama
Odnosi priređenosti ili koordinacije – mogu se shvatiti kao odnosi koji se tiču isključivo obima pojma,
ali je tačnije shvatiti ih kao odnose obima i sadržaja. naime, ako su dav pojma različita po sadržaju a ista
po obimu, koordinirani svom višem, rodovskom pojmu, ne radi se samo o obimu već i o sadržaju. Postoji
pet posebnih vrsta koordinacije pojmova:
odnos disjunktivne koordinacije – dva pojma istog roda ali različitih vrsta
odnos korelativne koordinacie – uzajamne uslovljenosti (vladalac podanik)
odnos kontigentne koordinacije – pojmovi istog roda se međusobno dodiruju
odnos kontrarne koordinacije – odnos krajnje razlike pojmova istog roda
odnos interferentne koordinacije – dva pojma se međusobno delimično poklapaju

Odnosi suprotnosti kod pojma javljaju se prema formalističkom učenju u oblicima:

kontrarna opozicija – suprotnost dve krajnje vrste istog roda pa su to koordinatni pojmovi
kontradiktorna opozicija – uzajamno uključujuća suprotnost pozitivnog i negativnog pojam istog
rodovskog pojma.
Materijalisti dijalektičari tvrde da nema apsolutne razlike, suprotnosti i protivurečnosti i predlažu
dinamični gradaciju.

Odnosi pojmova raznih kategorija:

Odnos uzajamne zavisnosti nekoordiniranih pojmova – u kome se dva nesrodna pojma uzajamno
određuju (vreme-kretanje, opozicija-vlada)
Odnos disparatnosti – odnos dva neuporediva pojma

27
21. DEFINICIJA I DEFINISANJE

Potrebe i težnje naučnog jezika i mišljenja za preciznošću i jednoznačnošću rešavaju se definisanjem i

redefinisanjem pojmova i termina.
Definicija i definisanje su početni činioci naučnog saznanja.
Definicija se može definisati na više načina:
Petronijević – Definicija je odredba jednog pojma; definicija je sud u kome je izražen sadržaj jednog
pojma
Marković – Definicija je iskaz o značenju jednog jezičkog simbola.
Šešić – Definicija je tačno misaono određenje sadržaja jednog pojma.
Ristić – Definicija je iskaz o značenju jednog jeičkog izraza.

Definisanje je tačno misaono shvatanje predmeta pomoću pojmova-sudova kojima se hvata određeni
predmet, njegov pojam i termin kojim se taj predmet označava.

Definicija sadrži značenja pojma i termina

Ona je dvostruko predmetna – govori o terminu i pojmu, i o predmetu koji se terminom označava
Po svojoj formi je iskaz i nominalna je
Po misaonom sadržaju je stav ili sud
Po strukturi sačinjena je od definiensa i definienduma (od onoga čime se definiše i od onoga šta se
definiše)
Svaka definicija ima određenu saznajnu vrednost

Procedura definisanja podrezumeva shvatanje predmeta, pojma i termina mišljenja o njima, po pravilima
istinitog mišljenja. To je proces donošenja osnovanih, razlozima potkrepljenih međusobno povezanih i
uslovljenih sudova o predmetu definisanja.

Da bi jedna definicija bila valjana ona treba da ispunjava sledeće:

Definicija treba da bude pozitivna i iskazana u obliku tvrdnje (negativna definicija nije moguća jer se
negacijom ostvaruje diferenciranje od drugih, ali se ne utvđuju svojstva)
Def. treba da bude predmetna i sadržajna (bez predmeta je nemoguća, a bez sadržaja se ne mogu
iskazati odredbe i odlike predmeta)
Svestrana (treba da obuhvata celinu predmeta u njihovim raznim aspektima i nepristrasnost u pristupu)
Suštinska (da sadrži bitne odredbe i svojstva na osnovu kojih se predmet def. može identifikovati)
Složena i razvojna (predmeti definisanja su složeni i razvojni te to treba izraziti)
Ekvivalentna-srazmerna (ne sme da bude preširoka, a ni preuska)
Akuratna (da sadrži smo bitne i nužne činioce odredbe koje su osnovne a ne izvedene)
Dijalektična

Greške tokom definisanja su odstupanja od navedenih pravila što daje neodgovarajuće definicije.Takve su
negativne, formalističke, nesadržajne, bespredmetne, jednostrane, nesvestrane, nesuštinske, zasnovane na
nebitnim razlozima, preterano uopštene, sttičke definicije procesa, neakuratne, cirkularne...

Najčešće su u upotrebi i najčešće su predmeti razmatranja sledeće definicije:

Nominalne – koje se bave odredbama reči (rtimološke i def. simbola naučnih jezika)

28
Realne – koje se tiču odredbi stvari i njihovih svojstava
Drugi par čine:
Deskriptivne – kojima se opisuje pojavnim momenti predmeta
Eksplikativne – suštinske, kojima se određuju bitne odredbe predmeta
Karakteristične definicije – koja se formira odredbom najbližeg roda i specifičnom razlikom (npr.
demokratija je oblik vladavine narodom)
Genetičke definicije – kojima se izražavaju geneza i razvoj (npr. feudalizam je druš.sistem koji je nastao
iz robovlasničkog druš. sistema)

Postoje i druge vrste definicija:

eksplicitne (formulisanim iskazom su neposredno saopštene)
implicitne (podrazumevaju se ili se mogu naslućivati iz postojećih iskaza)
semantičke (def. u kojima se javljaju i definens i definendum)
ostenzivne-pokazne
predmetne (formiraju se na osnovu zamišljenih svojstava određenog predmeta)
operacionalne (postupak definisanja pomoću određenih operacija, naročito merenja, tu se podrazumevaju
precizna određenja značenjakoja će se u projektu istraživanja koristiti samo u preciziranom zančenju i
samo u odnosu na određeni predmet)
stvaralčke-sintetičke (zasnovane na drugim definicijama)
postulativne (njima se definišu postulati, polazišta određene teorije ili paradigme)
provizorne, radne, dopunske, pomoćne...

U definisanju se nailazi na mnoge teškoće. Tri su osnovne grupe:

I. Semantičke teškoće – u raznim jezicima susrećemo iste termine sa različitim zančenjima. U
politikologiji ovim teškoćama doprinosi i ideologija. Takođe, susrećemo se i sa raznim terminima
relativno istog pojmovnog značenja.
II. Logično sintaktičke
III. Saznajno operacionalne – najoštriji i najindividualniji pojmovi se ne mogu definisati
karakterističnom definicijom. Teško je izraziti i svu složenost složenih predmeta, a vrlo proste je teško
definisati, kao i veoma promenljive predmete.

Uloga definicija – one su početni činioci naučnog saznanja, omogućavaju konstatovanje i izgradnju
klasifikacionih saznanja, rezultat su naučnog saznanja, tj. oblik manifestacije saznanja.

22. ISKAZ, STAV, SUD

Iskaz

Je oblik jezičkog i simboličkog iskazivanja misli – stavova, sudova i zaključaka. To je univerzalni oblik i
sredstvo ljudskog obaveštavanja i saobraćanja u okvirima postojećih jezičkih sistema.
Bitne odredbe iskaza:
Iskaz je smisleni skup reči, simbola
On može biti istinit ili lažan
Po saznajnoj vrednosti može imati svojstva stava, suda ili zaključka
Najčešća forma iskaza je rečenica

29
Da bi jedna kombinacija reči ili simbola bila iskaz ona mora da bude predmetna, da se odnosi na bilo koji
stvarni ili idealni predmet. Bitno svojstvo iskaza je određen stepen njegove komunikabilnosti.

Strukturu iskaza čine termini i pojmovi i veza između njih, značenje iskaza, oblik iskaza, istinitost
iskaza i njen smisao. (Besmislena kombinacija reči i simbola nije iskaz)

Iskaze razlikujemo po stepenu istinitosti – u rasponu od istinitih do pogrešnih, po smislenosti – sasvim

određenog smisla do neodređenog smisla (to su oni čije se predmetno značenje u aktuelnom vremenu ne
može ni negirati ni potvrditi).
Načini utvrđivanja smislenosti iskaza:
utvrđivanje smislenosti, istinitosti i značenja iskaza o određenim predmetnim oblastima nauka, metodama
tih nauka.
postupak utvrđivanja logičnosti iskaza

Po formi iskaz može biti tvrdnja, odricanje, pitanje i naredba.

Iskazi se razlikuju i po složenosti (jedna reč, više reči, više rečenica), mogu biti kombinacija samo reči,
samo simbola, kombinacija reči i simbola. Iskazi se javljaju u usmenom obliku i u pisanom tekstu.
Iskaze možemo razlikovati i po pripadnosti jezičkim sistemima:
iskazi naučnih
iskazi običnih govornih, razgovornih jezika
Zatim razlikovanje iskaza:
predmet jezika
formalizovanih jezika

Stav

U strukturi mišljenja stav se mora razlikovati od iskaza, suda i propozicionalne ili stavne funkcije.
Osnovne teškoće u definisanju stava i njegovom razumevanju proističu iz:
Stav je po jezičkoj formi iskaz određenog sadržaja i oblika
Stav je po formi i strukturi i predmetnosti veoma sličan sudu
Termin stav se koristi u užem iširem značenju - užem značenju terminom stav označava se stav u skladu
sa važećom definicijom, a u širem se terminom stav označavaju sudovi, zaključci, postavke teorije,
premise itd. U mnogim slučajevima terminom stav se označava i pojam stanovište.

Šešić – Stav je smisaoni iskaz postulirane određene saznajne vrednosti.

Svaki iskaz kojim se nešto tvrdi, odriče, dopušta, pretpostavlja kao istinito, kao lažno, ili verovatno jeste
stav.
Stav međutim ne sadrži dovoljan i nužan razlog – dokaz, argument koji bi ga potkrepio te stoga nije sud.

Za nas su bitna shvatanja naučnih stavova, posebno stavova naučnih zakona. Za njih se, čak i kada su
hipotetički ne može tvrditi da oni nemaju određenu, već samo pretpostavljenu vrednost. To ukazuje da
granice između stava i suda nisu čvrste i da je pojam saznajne vrednosti elastičan.

Sud

Definicije suda su različite:

30
Marković – Sud je komunikatibilna veza pojmova kojom se nešto tvrdi i koja može biti istinita ili lažna.
Ristić – Sud je smisao rečenice, samo smisao rečenice koja ima istinosnu vrednost smatramo sudom.
Petronijević – Sud je spoj pojmova u kome se pojam koji sačinjava predmet pridaje ili odriče pojmu ili
pojmovima koji sačinjavaju subjekt.
Šešić – Logički sud je stav određenog predmetnog smisla i određene saznajne vrednosti. sud je jezički
iskaz zamisli određenih predmetnih relacija koji ima određenu saznajnu vrednost tj, koji je istinit ili
pogrešan ili verovatan.

Na osnovu različitih definicija možemo da konstatujemo:

Sud je iskaz
Sud je specijalan stav
Sud je predmetan i smislen
Sud je spoj pojmova, predikata i subjekata
Sud je kategorično afirmativan ili kategorički negativan
Sud jasno izražava valenciju, odnosno stepen određene sznajne vrednosti

Upravo je stepen određenosti i stepen saznajne vrednosti je kriterijum za razlikovanje suda (koa
specijalnog stava) od stava uopšte – koji je neodređene saznajne vrednosti.
Sud ne može biti proizvoljan i neosnovan, mora biti potkrepljen argumentima, može biti izložen
verifikaciji.
Sudova ima više vrsta, zapaža se da mogu biti psihološki i logički, istiniti i neistiniti, prosti, složeni itd.
Sistemski se klasifikuju po predmetu, logičkom sadržaju i po složenosti.

23. OSNOVNE VRSTE SUDOVA (PO PREDMETU, PO LOGIČKOM SADRŽAJU, PO MODALITETU)

-SUDOVI PO PREDMETU
1. ATRIBUTIVNI: ZA PREDMET IMAJU POSTOJANJE SAMIH STVARI I NJIHOVIH OSOBINA I KOD KOJIH PREDMET POKAZUJE
SVOJSTVA SUBJEKTA, ONI MOGU BITI: KVALITATIVNI, KVANTITATIVNI, MERNI, SUD O STANJU.
2. RELACIONI: ČIJI SU PREDMET OSNOVNE VRSTE ODNOSA, U NJIH SPADAJU: SUDOVI O KVALITATIVNIM ODNOSIMA (BOLJE,
LOŠIJE, JASNIJE, NEJASNIJE…); SUDOVI O KVANTITATIVNIM ODNOSIMA (VIŠE, MANJE…); VREMENSKI RELACIONI SUDOVI;
PROSTORNI RELACIONI SUDOVI; SUD O UZROČNIM ODNOSIMA; SUD O FUNKCIONALNIM ZAVISNOSTIMA; KOMPARATIVNI.
3. PROCESNI: (RADNICI ŠTRAJKUJU, IZBORI SU U TOKU…)
4. SUDOVI IMENOVANJA: (OVO JE OLOVKA)
5. ČINJENIČKI SUDOVI (SEDIŠTE SKUPŠTINE SRBIJE U BEOGRADU)
6. VREDNOSNI
7. SUDOVI OCENE I PROCENE
POSLEDNJA 2 U POLITIKOLOGIJI IMAJU VELIKU ULOGU.
-SUDOVI PO LOGIČKOM SADRŽAJU
LOGIČKI SADRŽAJ SUDA JE ZAMISAO PREDMETA SUDA I GOVORI NAM O TOME ŠTA SE ZAMIŠLJA (KVALITET), U KOM OBLIKU SE
ZAMIŠLJA (KVANTITET), I KAKO SE ZAMIŠLJA (MODALITET).
SUDOVI PO KVALITETU: POTVRDNI (AFIRMATIVNI), NEGATIVNI, UPITNI SUDOVI (PITANJE JE DA LI SU TO ZAISTA SUDOVI).
SUDOVI PO KVANTITETU: GENERALNI (POJAM SUBJEKTA JE OPŠTI POJAM), INDIVIDUALNI, UNIVERZALNI (POJAM SUBJEKTA JE
POJAM RODA, KLASE…) I PARTIKULARNI.
-SUDOVI PO MODALITETU-
TIČU SE VRSTE I STEPENA NUŽNOSTI VEZE IZMEĐU ODREDABA PREDMETA KOJI SE ZAMIŠLJA U SUDU:
1. PROBLEMATIČKI SUDOVI (“MOŽDA”, DA LI SU OVO PRAVI SUDOVI?);

31
2. VEROVATNI;
3. ASERTORIČKI (SUD O POJEDINAČNOJ ČINJENICI ČIJE POSTOJANJE NIJE NUŽNO);
4. APODIKTIČNI (ZAMIŠLJANJE PREDMETA NUŽNOG POSTOJANJA) I
5. NORMATIVNI SUDOVI.

24. ZAKLJUČIVANJE I ZAKLJUČAK

-PREDMET SU RAZMATRANJA LOGIČARA I FILOZOFA JOŠ OD ANTIČKIH VREMENA. NI O JEDNOM SLOŽENOM PREDMETU NIJE
MOGUĆE MISLITI BEZ ZAKLJUČIVANJA.
-ZAKLJUČIVANJE SE MOŽE DEFINISATI KAO: SLOŽEN PROCES IZVOĐENJA NOVOG VALJANOG SUDA IZ JEDNOG ILI VIŠE
PRETHODNO-POSTOJEĆIH SUDOVA NJIHOVIM DOVOĐENJEM U ODGOVARAJUĆI ODNOS I POSREDNIM SHVATANJEM PREDMETNIH
ODNOSA 2 ILI VIŠE PREDMETA.
-ZAKLJUČAK JE NOVOIZVEDENI SUD IZ PRETHODNOG SUDA I NAZIVA SE CONCLUSIO. PREMET ZAKLJUČKA JE ODNOS NAJMANJE
3 PREDMETA, ILI 3 PREDMETNE ODREDBE, PO TOME SE ZAKLJUČAK RAZLIKUJE OD SUDA KOJI JE ODNOS DVAJU STRANA.
LOGIČKI SADRŽAJ ZAKLJUČIVANJA ČINE SAME MISLI, POJMOVI, STAVOVI I SUDOVI.
-U PROCESU ZAKLJUČIVANJA UVEK SU PRISUTNA 3 OSNOVNA SUŠTINSKA ČINIOCA:
1. PREDMET ZAKLJUČIVANJA,
2. SAM MISAONI PROCES ZAKLJUČIVANJA,
3. PRINCIPI, AKSIOMI, ILI ZAKONI NA OSNOVU KOJIH SE VRŠI ZAKLJUČIVANJE.
-PREMA TOME DA LI ZAKLJUČAK IZVODIMO NA OSNOVU 1 ILI VIŠE PREMISA RAZLIKUJEMO: 1. DIREKTNO (NEPOSRADNO)
ZAKLJUČIVANJE NA OSNOVU JEDNE PREMISE, I
2. INDIREKTNO (POSREDNO) ZAKLJUČIVANJE IZ VIŠE PREMISA (OVDE OBAVEZNO POSTOJI SREDNJI, TZV. POSREDUJUĆI ČLAN
TERMINUS MEOLIUS).
-POSTOJE OSNOVNE 3 VRSTE POSREDNOG ZAKLJUČIVANJA:
1. TRADUKTIVNO- MISAONO PRENOŠENJE JEDNAKOSTI ODNOSNO RAZLIKA (A=B; B=C→ A=C);
2. INDUKTIVNO- IZ VIŠE POSEBNIH, POJEDINAČNIH STAVOVA IZVODI SE OPŠTI STAV (ZAKLJUČAK)- ZNAČAJNI SU ZA
POLITIKOLOGIJU;
3. DEDUKTIVNO- OPŠTE ODREDBE SA POSEBNIM PA I POJEDINAČNIM.
-POSEBNA VRSTA DEDUKTIVNOG ZAKLJUČKA JA SILOGIZAM.
-STRUKTURU SILOGIZMA ČINE 3 POJMA: TERMINUS MAJOR (VIŠI POJAM), TERMINUS MEDIAS (SREDNJI, NJIME SE POVEZUJU 1. I
3.) I TERMINUS MINOR (ZAKLJUČAK).
-SILOGIZAM ZAVISNO OD PREMISA MOŽE DA BUDE KATEGORIČAN, DISJUNKTIVAN I HIPOTETIČAN.
-U OBIČNOM I NAUČNOM MIŠLJENJU BITNU ULOGU IMAJU 3 MODUSA HIPOTETIČKOG SILOGIZMA:
1. DEDUKTIVNI MODUS- PONENDO PONENS U KOME SE NA OSNOVU RAZLOGA IZVODI POSLEDICA,
2. MODUS TOLLENDO TOLLENS- U KOME SE ZAKLJUČUJE O NEPOSTOJANJU RAZLOGA NA OSNOVU NEPOSTOJANJA POSLEDICA,
3. REDUKCIONI MODUS PONENDO PONENS- U KOME IZ POSTOJANJA POSLEDICE ZAKLJUČUJE O POSTOJANJU RAZLOGA.
-ZAKLJUČCI SE MOGU PODELITI NA:
1. KVALITATIVNE (PREDMET SU IM STVARI I NJIHOVE OSOBINE),
2. PROCESUALNE (ODNOSI SE NA MEĐUSOBNO POVEZANE PROCESE),
3. RELACIONE (BAVE SE POSREDNIM ODNOSIMA PREDMETA I NJIHOVIH ODREDABA).

25. NAUKA: POJAM, STRUKTURA I KLASIFIKACIJA

Nauka kao oblik znanja i sticanja znanja – sistem relativno trajnih činilaca i isnova.

32
Marković tvrdi da sve objektivno znanje sadrži nauka i da ne postoji ni jedan drugi način sticanja znanja
koji je superioran u odnosu na naučni metod.
Ristić nauku shvata kao sistem znanja o stvarnosti stečenih objektivnim postupkom, koji se stalno razvija,
i kao specifičnu formu čovekove delatnosti traganja za istinom i stvarnosti koristeći se naučnom metodom
().
Mihajlović – nauku čini širok dijapazon objektivnog i metodološki izvedenog znanja čiji je cilj da dođe do
objektivne istine o stvarnosti.
Milić – nauka nije smo aktuelno nastojanje sa navedenim ciljem, nego i stanje koje je rezultat prethodnih
uspešnih napora.

Nauka je, prema ovim definicijama, uglavnom shvatana kao jedinstvo koncentrisanog znanja (objektivnog
i proverenog) i delatnosti na sticanju tog novog znanja.
Sporovi oko samog pojma nuke postoje, ali je potrebno ponuditi sledeće odgovore:
Deo društvene stvarnosti postoji zaista nezavisno od nauke, ali deo nije nezavistan od nauke u pravom
smislu reči, jer nauka na njega deluje posredno ili neposredno. I nauka je deo društvene stvarnosti.
O nauci kao jedinstvu može se govoriti samo uslovno na osnovu činilaca bitnih za svaku nauku, jer je
postojeća stvarnost nezavisna od nauke raznovrsna i složena.

Marković tvrdi da sve što pretenduje da bude nauka mora sadržati bar neke od sledećih elemenata:
Jezik – sistem simbola kojima se nauka služi da bi označila objekte proučavanja i operacije istraživanja.
Iskustvene činjenice – sa jednog područja, tj. iskaze intersubjektivnog karaktera koji su dobijeni
posmatranjem, eksperimentisanjem, merenjem...
Stavove – kojima se utvrđuju opšte strukture i relacije
Metodološka pravila – koja regulišu i usmeravaju proces istraživanja
Iskaze – koji formulišu norme praktične delatnosti na jednom određenom području
Filozofske pretpostavke – određene koncepcije nauke, i to ontološke pretpostavke (određuju područje
objekta za koje se smatra da realno postoje), epistemiološke (njima se ovcenjuje uloga i značaj pojedinih
vrsta instrumenata saznanja i doređuje koncepcija istine), epistemiološke (kojima se vrši određeni izbor
hijerarhije vrednosti)
Način organizacije – činjenica, hipoteza, zakona, normi
Sopstvenu istoriju – jer nauka ima kumulativni karakter, uspeh istraživanja zavisi od toga u kojoj meri su
uzeti u obzir pozitivni rezultati i negativna iskustva proteklog razvoja.

Ovi stavovi su inspirativni za elaboraciju pojma nauke, ali su još poldniji njegovi stavovi kojima tvrdi da
je nauka objašnjenje i predviđanje i postavljanje hipoteza koje prevazilaze granice praktične intiligencije.
nauka je i kreiranje teorija, operisanje simboličkim strukturama .

Predmet nauke je prošlost sadašnjost i budućnost – stvarnost najšire shvaćena i sastavljena od prirodnog,
društvenog, psihičkog, duhovnog, od pojava i procesa i odnosa u kojima se nalaze. Predmet nauke čini
ukupnost stvarnosti čiji su sastavni delovi izvori, osnovi, uslovi, činioci, svojstva problema i mogućnosti i
načini njihovog rešavanja i posledice svega toga.

Nauka prvenstveno saznaje relativno stalne važne činioce i odnose, opšte koji prožimaju razne predmete
stvarnosti. U tom smislu ona je apstraktna, opšta, objektivna, precizna, sistematična. Ona je proveriva i
razvojna, ciljno i svrsishodno usmerena, pa je uz druge predmete i sama sebi predmet.

33
Naučno saznanje koje je činilac i dimenzija nauke stiče se i proverava posebnim procedurama naučnog
metoda.

Zadaci nauke su da otkriva suštinske, neposredno neopazive činioce i odnose, da ih opisuje, klasifikuje i
sistematizuje, da otkriva naučne zakone o njima, da ih objašnjava, postavlja valjane hipoteze i teorije, da
omoćućava relativno pouzdane prognoze.
Neohodna svojstva nauke su sistematičnost, objektivnost, preciznost, proverljivost, kritičnost,
metodičnost, relativna stalnost, relativna promenljivost i razvojnaost, potvrđenost, dokazanost,
intersubjektivnost, komunikatibilnost.

Nauka je sistem učenja, teorija, teorema, principa i osnovnih pojmova o određenoj oblasti predmeta
ili pojava koje se istražuju određenim naučnim metodama, a oslanjaju se na izvesne praksom
utvrđene činjenice.

Strukturu nauke čine:

Osnovni pojmovi – koji su u početnim fazama nauke pretpostavljeni, nedefinisani, ali se definišu i
objašanjavaju razvojem teorijskih osnova nauke.
Osnovni stavovi – u oblicima principa ili aksioma
Teoreme – kao sistemi stavova koji se izvode iz principa i aksioma, odnosno iz jednostavnijih stavova.
Naučne teorije – koji su sistemi više pojmova, stavova i teorema o određenoj vrsti predmeta ili pojava.
Naučno učenje – sastoji se iz više naučnih teorija raznog stepene razvijenosti i povezanosti o predmetu i
predmetnoj oblasti.
Nauka koja se javlja kao sistem koji unutar sebe funkcionalno i sistematski povezuje i organizuje sve
činioce strukture, konstituisan je jedinstvenom metodologijom.

Klasifikacija
Uobičajena je klasifikacija na prirodne i društvene nauke.
Unutar prirodnih nauka možemo razlikovati:
one čiji je predmet istražuivanja opšti
one čiji je predmet istraživanja živi svet
one čiji je predmet istraživanja neživi svet
Specifičnost društvenih nauka je u tome što je njihov predmet čovek, društvo, a na njih se nužno odnose i
zakoni prirodnih nauka. Neke druš. nauke se ipak bave određenom vrstom druš. pojava i procesa koji su
manifestni i neposredno prepoznatljivi.

Mogući su i drugi kriterijumi klasifikacija, npr. razlikovanje nauka u početnoj fazi nastanka, nauka u
odmakloj fazi konstituisanja, i zrelih, konstituisanih nauka. Ovde bi merilo bilo teorijska zasnovanost,
izgrađenost, sposobnost objašnjavanja, stepen verifikovanosti i prognostičnost.

Marković daje sledeću klasifikaciju:

1.
Fundamentalne nauke – nauke čiji rezultati služe kao polazne premise osnovnih stavova primenjenih
nauka (logika, matematika, fizika itd.)
Primenjene nauke – bave se praktičnim problemima , sadrže objašnjenje neposrednih iskustvenih pojava
i uputstva za ovladavanje njima,a oslanjaju se na prikupljanje i klasifikovanje podataka
2.

34
Opšte nauke – odnose se na opšte odredbe predmeta i metoda jedne nauke kao celine
Specijalne nauke – odnose se na poseebne, specijalne segmente jedne nauke kao celine
3.
Normativne nauke – predmet je prvenstveno o tome kakva bi stvarnost trebalo da bude i kako da
delujemo da bi bila takva
Faktičke nauke – istražuju kakva stvarnost zaista jeste
4.
Teorijske nauke – cilj im je saznanje strukture i utvrđivanje odnosa i zakona
Istorijske nauke – nastoje da misaono rekonstruišu konkretne pojedinačne pojave
5.
Deskriptivne nauke – opisuju određene vrste pojava
Eksplikativne nauke – opisuju i objašnjavaju klase pojava
Instrumentalne nauke – izgrađivanje elemenata saznanja

Ova klasifikacija ima slabosti.

Osnovne postavke nauke, osnovne definicije, pojmovi, stavovi, teorije važe za ukupnost predmeta i
metoda nauke i za sva njena naučna istraživanja, njene naučne discipline istražuju ili određene segmente
ili određene aspekte ukupnog predmeta i metoda koji imaju svojstva užih, specifičnih celina.

26. AKSIOMI I POSTULATI

Aksiomi i postulati su bitne komponente teorije.

Aksiomi su osnovne istine naučnih sistema koje su otkrivene kao osnovne logičke istine odavno
postojećeg ljudskog saznanja.
Da bi određena postavka imala status aksioma mora ispunjavati sledeća pravila:
Pravilo konzistentnosti – sve aksiome jednog aksiomatskog sistema moraju činiti jedinstven, logički
koherentan sistem.
Pravilo kompletnosti – sistem aksioma mora biti kompletan , tj. na osnovu tog sisema moraju biti
izvodljive i proverljive sve teoreme datog sistema.
Pravilo nezavisnosti aksioma – aksiome jednog aksiomatskog sistema moraju biti nezavisne u tom
smsilu što ni jedna od njih ne sme biti izvodljiva iz drugih i otud kao aksioma izlišna.

Aksiomi su opšti stavovi, opšti osnovni sadržajni principi saznanja određenih predmetnih oblasti.
Osnovni pojmovi svakog aksiomatizovanog naučnog sistema , pa i teorije implicitno su definisani
aksiomima. Aksiomi se javljaju i u formi principa i naučnih zakona, a u osnovi su opštenaučne
aksiomatske metode.
Aksiomi su u osnovama postulata, asnovnih polaznih stavova i stanovišta teorija.

U razvoju logike postoje tri osnovna pristupa problemu prirode i porekla aksioma:
Racionalistički – aksiomi su principi koji su proistekli iz razuma ili iz mišljenja, oni su nužni opštevažeći
principi koji ne mogu poticati iz čulnog iskustva

35
Empiristički – aksiomi su stavovi stečeni na osnovu empirijskog iskustva uz pomoć apstrakcije i
indukcije
Aksiomi su proizvedeni stavovi – bilo na osnovu empirijskog bilo na osnovu razuma koa moći čisto
misaonog saznanja. Ovaj pristup afirmiše subjektivno stvaralački stranu aksioma kao činioca saznanja.
Zajednički nedostaci ovih pristupa su pogrešno i jednostrano shvatanje odnosa između opšteg i posebnog
pojedinačnog i samih aksioma. Aksiomi nisu ni čist proizvod čistog mišljenja nezavisnog od empirijskog
iskustva, niti su samo plod čulno-empirijskog iskustva, apstrakcije iz saznanja čulne stvarnosti.
Neophodno je tačno i pravilno shvatane odnosa opšteg, posebnog i pojedinačnog, razumsko misaonog i
čulno praktičnog, osnovnog i izvedenog.
Aksiomi nisu neki čisto racionalni stavovi, nekakve misaone fikcije, ali oni nisu ni nikakav čisto
empirijski stavovi izvedeni iz prostog opažanja, bez aktivnosti mišljenja.

Aksiom je osnovni principski stav o objektivnoj određenosti izvesnih predmeta saznanja

Aksiom je najosnovniji i najsuštinskiji princip saznanja izvesne oblasti predmeta, koji se ne može
dedukovati ali se iz njega dedukcijom izvode svi stavovi određenog naučnog sistema
Aksiom je princip saznanja zato što se njime shvata neka suštinska odredba predmeta , zato što izražava
opšte svojstvo ili suštinu predmeta
Aksiom je osnovni opšti stav koji izvodimo neposrednom generalizacijom iz nekog posebnog stava, čiji je
predmet opšta, suštinska odredba određene vrste predmeta
Suština saznanja aksioma je u direktnoj indukciji opšteg iz posebnog, tj. u neposrednoj generalizaciji
posebnog stava
Da bi se došlo do aksioma kao osnovnog zakonskog opšteg stava neophodno je shvatiti suštinsko opšte u
posebnom a to je moguće samo misaonim odražavanjem opšteg u posebnom, suštinskog u pojavnom.

Premise su stavovi iz kojih se izvodi novi stav. U dedukciji ključno mesto zauzima velika premisa kao
opšti stav koji sadrži terminus maior iz koga se (direktno ili uz pomoć još jednog ili više stavova) izvodi
novi stav, koji je po pravilu nižeg stepena opštosti u odnosu na veliku premisu.
U ulozi velike premise mogu se naći sledeći stavovi:
aksiomi
postulati (stavovi pretpostavljene istinitosti)
ostali opšti stavovi, pravilnosti, norme, empirijske generalizacije itd.

Sa stanovišta istraživanja pol. pojava, u ulozi premisa mogu se, sa različitim stepenima izvesnosti
zaključivanja naći:
Osnovne metodološke paradigme – odnosno osnovni modeli i principi realne dijalektičke metode,
osnovna logička pravila, kriterijumi i merila dati u okviru određenih nauka ili naučnih disciplina, odnosno
određenih teorijskih pravaca.
Osnovni stavovi proistekli iz teorijske primene navedenih paradigmi, principi i pravila
Postulati – stavovi čija je istinitost pretpostavljena ili data definicijom u okviru određenih nauka, naučnih
disciplina, teorijskih pravaca. Iz ovih stavova moguće je dedukovati, ali samo stavove hipotetičkog
važenja i to pod uslovom da se dosledno uvažavaju uslovi važenja premisa.
Zakonitosti i razne pravilnosti dešavanja u društvu i sferi politike
Ostali opšti stavovi koji su empirijski dokazani proučavanjem političke prakse
Opšti stavovi koji koji nisu empirijski ili teorijski dokazani nego imaju pretežno verski ili ideološki
karakter, pojedinačni stavovi i sudovi, stavovi i ocene iz kojih nije moguće dedukovati sa određenim
stepenom istinitosti a ni izvoditi dovoljno osnovane hipotetičke stavove

36
Za primenu dedukcije važno je utvrditi ograničenja vezana za uslove i oblasti važenja premisa:
vremensko važenje (trajanje pojave u određenom vremenskom kontinuumu)
pojmovno važenje premise (obim pojma koji je premisom obuhvaćen)
subjektivni uslovi važenja premise (pol. svest, motivisanost, organizovanost itd.) koji se mogu menjati u
odnosu na vreme u koje je premisa formulisana
objektivni uslovi važenja premise (stepen ekonomske razvijenosti, odnost snaga u društvu itd.)
uvažavanje stava o dijalektičnosti
prisustvo korektivnih kriterijuma prilikom zaključivanja
Vrlo je značajno da svi navedeni momenti budu kumulativno primenjivani i poštovani.

27. NAUČNI ZAKONI

Određene pravilnosti koje se u preksi ljudskog i druš. života konstantno ili relativno konstantno ponavljaju
nazivamo zakonima.
Zakone razlikujemo po oblastima u kojima deluju:
prirodni zakoni (sa najvišim stepenom odršenosti i ponavljanja)
psihički i društveni zakoni (sa najnižim stepenom određenosti i ponavljanja)

Marković predlaže sledeću tipologiju druš. zakona:

zakoni koji opisuju slepe druš. sile (npr. laises-faire tržišne privrede)
zakoni koji su rezultat svesne ljudske interakcije
zakoni koji su implicitni u opštim normama i pravilima jedne elite ekonomske i političke moći

Naučni zakoni su naučna saznanja, sistematizovana, proverena, dokazana ili potvrđena i jezički ili
simbolički iskazana u kategoričnoj formi.

Marković predviđa dve vrste uslova za prihvatljivost naučnih zakona:

teorijska forma zakona mora biti izražena jednim smislenim indikativnim sintetičkim iskazom koji ima
nomološku formu
taj iskaz mora biti objašnjen i verifikovan, tj, on mora biti faktički istinit iskaz

Svaki zakon, prirodni ili naučni, važi samo u određenim uslovima i odnosi se samo na određenu vrstu
pojava.

Naučni zakoni nastaju tako što se njihova objektivna suštinska relacija (predmet na koji se zakon odnosi)
saznajnim procesom otkriva, pa se izvodi njegova subjektivna zamisao i na kraju se jezički ili sinbolički
formuliše kao iskaz o zamisli predmeta odnosno predmetu. Sama procedura otkrića naučnih zakona
realnih predmeta je složena i sastoji se iz više faza. Ona počinje utvrđivanjem više sličnih pojava koje
imaju zajednička svojstva koja se potom analiziraju. Na osnovu analize postavljaju se hipoteze o bitnim,
opštim vezama koje se proveravaju, pa se na osnovu dobijenih rezultata formuliše opšti tj. zakonski stav.

Saznajna uloga naučnih zakona sastoji se u saznanju opštih i bitnih svojstava određenih vrsta pojava, u
naučnom objašnjenju pojava i njihovom otkriću, kao i u predviđanju. Sa naučno-istraživačkog stanovišta
zakoni se smatraju bitnim komponentama teorije.

37
Klasifikacije:

Ristić – navodi tri vrste naučnih zakona

vrsta zakona koje izražavaju nepromenljivi poredak ili svojstva

vrsta zakona koje izražavaju nepromenljive statističke odnose
vrsta zakona koje izražavaju postojanje odnosa funkcionalne zavisnosti

Petronijević navodi osam parova:

zakon koegzistencije i sekvencije empirijski i racionalan

fenomenalan i kauzalan aproksimativan i precizan
deskriptivan i eksplikativan normalan i graničan
kvalitativan i kvantitativan individualan i kolektivan

Šešić – predlaže klasifikacije zakona po:

1.Po predmetu
zakoni veze
strukturni zakoni
zakoni skupa (a postoje i mešoviti)
2.Po gnoseološkoj funkciji
deskriptivni
eksplikativni
3.Po važenju
strogi
verovatni zakoni

38
28. NAUČNO OBJAŠNJENJE

Naučno objašnjenje je glavni cilj nauke. To je odgovor na pitanje «zašto».

Ovaj pojam može se shvatiti u širem i u užem smislu.
U širem smislu naučno objašnjenje podrazumeva svaki oblik i vrstu naučnog saznanja o
predmetu koje govori o tome šta je taj predmet, kakav je i koji je.
U užem smislu naučno objašnjenje je ispravno logički argument čije su premise iskazi o
generalizacijama, opštim pravilnostima, značajnim uslovima a čiji zaključak izražava
činjenicu, pojavu kojua se objašnjava. Naučno objasniti pojavu znači da je ona nastala
nužno iz nekog prethodnog činjeničnog stanja, odnosno to znači saznati strukturu,
funkciju i ponašanje uključujući uzroke i način nastanka, promene, razvoja ili nestanka te
pojave.

Predmet naučnog objašnjenja mogu biti pojedinačne pojave, naučni zakoni i naučne
teorije.

Opšta struktura naučnog objašnjenja sastoji se iz tri elementa:

opis pojave koju treba objasniti (explanandum)
konstatacije jedne ili više činjenica koje prethode pojavi koju treba objasniti
formulacije trajne i nužne veze između dve grupe pojava tako da iz druge sledi prva (2 i 3
zajedno čine explanans)

Logička struktura ima formu modus ponens-a za objašnjavanje zakona po Hemplovom

modelu: ako A onda B, prema tome B.

Naučno objašnjenje je po osnovnoj logičkoj stukturi odnos između explananduma i

explanansa.
Explanandum može biti neki predmet – realna stvar, proces ili događaj, neki kvalitet ili
kvantitet.
Explanans može da bude klasa iskaza stavova, dakle iskazi zakona, teorija, hipoteza pa i
empirijskih generalizacija.
U tom smislu postoje tri moguće situacije (Šešić):
najelementarnije naučno objašnjenje može se sastojati u shvatanju pojedinačnog na
osnovu pojedinačnog
naučno objašnjenje može se sastojati u shvatanju pojedinačnog i posebnog ma osnovu
opšteg
naučno objašnjenje može se sastojati u shvatanju opšteg na osnovu pojedinačnog

Kao osnovno sredstvo naučnog objašnjenja smatraju se zakoni i teorije.

Osnovni uslovi koje je neophodno ispuniti da bi se obezbedila odgovarajuća

adekvatnost naučnog objašnjenja su:
Stavovi explananduma moraju da budu istiniti ili bar verovatni
Stavovi explanansa moraju da budu istinite ili verovatne naučne teorije. hipoteze ili
zakoni
Između stavova explanaduma i explanansa mora da postoji valjana logička veza logičke
implikacije i realne implikacije, veza opšteg i posebnog, ili neka funkcionalna veza.
Ako su predmeti realni mora postojati realna veza između explananduma i explanansa, a
ako su predmeti idealni onda misaona veza.
Logička forma, model naučnog objašnjenja mora da odgovara tipu predmeta
explananduma

Naučna objašnjenja proširuju, produbljuju, stimuliraju i čine osnovanijim, pouzdanijim i

objektivnijim naučna saznanja.

Klasifikacije naučnih objašnjenja

Nejgel konstatuje postojanje različitih oblika naučnog objašnjenja , te daje svoju

klasifikaciju modela naučnih objašnjenja prema karakteristikama veza između
explananduma i explanansa:
Deduktivna objašnjenja – pretežno u prirodnim naukama, koja imaju formu
deduktivnog zaključivanja u kome je explanandum naučna posledica, premisa. Važna je
uloga opštiha zakona.
Objašnjenja po verovatnoći – koja za premise koristi neku statističku pretpostavku o
izvesnoj klasi elemenata, dok je explanandum singularan iskaz o pojedinačnom članu te
klase.
Funkcionalna ili teleološka objašnjenja – koja se koriste prvenstveno u biologji i
proučavanju ljudskog ponašanja. Zasnivaju se na shvatanju jedne ili više funkcija koju
neka jedinaka ima u stvaranju određenih karakteristika sistema kome pripada ili se
opisuje instrumentalna uloga izvesne akcije u ostvarivanju nekog cilja. Dav su slučaja
funkcionalnog objašnjenja:
za neki poseban čin, stanje ili događaj koji se dešava u određeno vreme
za neku odliku koja je prisutna u svim sistemima izvesne vrste
Genetička objašnjenja – opisuju način na koji se predmet objašnjenja razvio iz nečeg
što mu je prethodilo. Sastoji se u izvođenju glavnih etapa kroz koje je neki sistem prošao.
Premise objašnjenja sadrže odabrane i bitne kauzalne relevantne iskaze o odabranim
događajima relevantnim za razvoj sistema, kao i opšte pretpostavke o uzročnim vezama
između događaja.

Marković kritikuje ovu klasifikaciju i razvija svoju. On prvo razlikuje induktivno i

deduktivno objašnjenje, a potom prema odnosu explananduma i explanansa razlikuje:

Genetičko objašnjenje – nastanak pojave koja se objašnjava dovodi se u vezu sa

prethodnim fazama procesa koji je doveo do nje.
Uzročno objašnjenje – ono u kojem odnos između skupa prethodnih pojava a
objašnjenje pojave b zadovoljava uslove:
a prethodi b; a proizvodi b; a je nužan uslov b; a je dovoljan uslov ili kada je a dato b se
mora desiti
Funkcionalno objašnjenje – zasniva se na nužnoj korelaciji dve vrste pojava kao
zakonitoj vezi ali izostaje delatna veza
Teleološko objašnjenje – ljudsko ponašanje povezuje sa svrhama i ciljevima.

Šešić daje sopstvene klasifikacije naučnih objašnjenja:

Kriterijum logičke forme:
Induktivno
Induktivno statističko (explanansom se obuhvata jedan opšti statistički stav, stav koji se
objašnjava je pojedinačan a saznajna vrednost objašnjenja je verovatna)
Deduktivno nomološko (koje je zasnovano na opštem, strogom, nestatističkom zakonu)
Deduktivno statističko (u explanansu sadrži bar jedan statistički zakon, a explanandum
čini opšti statistički stav)
Potencijalno (explanans je skup stavova na osnovu okga se objašnjava jedan činjenični
stav)
Stepen istinitosti:
Istinita (verovatna, mogućaistinita, stvarno istinita, nužno istinita)
Prividno istinita
Lažna ili pogrešna objašnjenja
Priroda veza između explananduma i explanansa:
Funkcionalna (predmetnu vezu čine ma koje proste implikacione i funkcionalne
zavisnosti)
Kauzalna, uzročna (predmet je uzročna veza između pojava, procesa ili događaja)
Motivaciona (objašnjenja dešavanja i delatnosti u oblasti bioloških, psihičkih i društvenih
pojava)

Sve klasifikacije jasno razlikuju kriterijume klasifikacije i jasno shvataju da svi modeli,
tipovi naučnog objašnjenja nisu podesni za sve nauke, kao i da se izvesnim modeli
primenjuju na specifičan način.

Za naučna objašnjenja u politikologiji prednosti imaju teleološka, funkcionalna i

sttistička, dok su najmanje moguća stroga deduktivna objašnjenja sa logički naučnim
explanandumom.
29. NAUČNO PREDVIĐANJE

Oblici naučnog predviđanja:

Naučna implikacija – najprostiji oblik naučnog predviđanja. Tu se na osnovu znanja

pojedinačne činjenice predviđa neka druga pojedinačna činjenica. To je hipotetički spoj
dva stava, a suština je da se na osnovu jedne poznate činjenice nužno izvodi stav koji je
impliciran prvim stavom. Ova implikacija se zasniva na nizu od ranije poznatih
pojedinačnih sledovanja ili se može izvesti iz nekog opšteg stava.
Deduktivno predviđanje – sastoji se u naučnom predviđanju pojedine činjenice,
događaja, pojave, procesa, ili neke njihove osobine ili svojstva na osnovu poznavanja
opšteg zakona koji važi za celu klasu ili za ceo skup pojava. Radi se o predviđanju
posebnog na osnovu znanja opšteg stava i činjenica u skladu sa njim, a hipotetički stav
koji se odnosi na nepoznati događaj, pojavu, proces u ovom slučaju proističe iz opšteg
stava kao njegova logička posledica.
Induktivno predviđanje – glavi oblik saznanja budućeg. To je svaki induktivni
zaključak kojim se na osnovu niza poznatih prošlih slučajeva zaključuje o nepoznatim
slučajevima, odnosno budućim događajima.
Tri su osnovne vrste:
na osnovu poznavanja izvesnog broja slučajeva jednog dešavanja ili konstatacije jedne
osobine-svojstva kod većeg broja članova određene klase događaja-pojava zaključuje se
da tu osobinu ima i naredni član te klase.
na osnovu izvesnog većeg broja poznatog dešavanja ili konstatovanja jedne osobine-
svojstva kod većeg broja predmeta ili pojava jedne klase zaključuje se da će isto to biti
slučaj i kod narednih dešavanja, tj. kod više nerednih pojava te klase. Ovde spada i
statistička indukcija. Smiso ovog predviđanja čini stav da će se ono što se ranije dešavalo
i što se dešava na jedan određeni način u većem broju poznatih ranijih i aktuelnih
slučajeva dogoditi tako i u predstojećim slučajevima .
na osnovu izvesnog većeg broja dešavanja ili većeg broja utvrđenih činjenica, osobina i
svojstava određene grupe predmeta, pojava-procesa, zaključuje se da će isto biti slučaj i
kod svih ostalih pojava te gupe ili klase predmeta. Ovde je reč o beskrajnoj indukciji.
Induktivno-deduktivno previđanje – zasniva se na već konstatovanoj činjenici da se u
osnovi dedukcije nalazi induktivni metodski postupak, pa je i cela metoda induktivno-
deduktivna. Do opštih pravila dolazi se tako što se najpre empirijskim putem kod više
pojedinačnih slučajeva utvrdi istovetno dešavanje ili postojanje određene istovetne
osobine ili svojstva, pa se onda na osnovu toga konstatuje određena pravilnost koja se
potom deduktivno primenjuje na saznavanje drugih posebnih i pojedinačnih slučajeva.
Dijalektičko-deduktivno predviđanje – zasniva se na razrešavanju ili prevazilaženju
protivrečnosti između nekog ranijeg saznanja i novootkrivenih činjenica. Saznajni proces
sastoji se u postavljanju naučne hipoteze o neotkrivenim predmetima ili njihovim
odredbama, o budućim događajima u stvarnosti.

Osnovne teškoće naučnog predviđanja:

svako predviđanje polazi od izvesnog, ali uvek nepotpunog broja činjenica, ili od
činjenica koje su u manje-više posrednoj vezi sa činjenicama koje treba predvideti.
za neučna predviđanja nije dovoljna prosta datost određenih činjenica, već je neophodna
njihova analiza i njihovo tumačenje. Osnovna teškoća je što činjenice mogu imati veoma
različita značenja koja dopuštaju različita, pa i suprotna tumačenja. Postoji i problem
postavljanja najverovatnije hipoteze o neotkrivenim predmetima i događajima koji se
nisu desili.

1
Ostaje otvoreno i pitanje stepena osnovanosti date hipoteze – u kom smislu na koji način
i sa kojom tačnošću možemo postaviti određenu hipotezu? (Šešić daje sledeće odgovore:
svaku osnovanu hipotezu u prognostici donosimo kao stav mogućne istinitosti; hipoteza
naučnog predviđanja postavlja se kako induktivno, tako i deduktivno, a i kao prosta
implikacija izvesnih činjenica.)

Mogu se razlikovati osnovni tipovi naučnih predviđanja:

Nepotpuna klasična indukcija – koja se oslanja na određen broj suštinskih oblika ili
bitnih slučajeva jedne grupe pojava-procesa, u kojoj se ispoljava princip njihove
uniformnosti i čiji je zaključak, i kao hipoteza naučnog predviđanja potpuno izvestan.
Induktivno-deduktivni tip – ukoliko se oslanja na tačne opšte zakone i tačno proučene
poznate činjenice takođe omogućava tačno predviđanje.
Statističko-induktivno – tip predviđanja veoma složenih događaja, čije uzročne veze
nisu poznate. Ono ima izvesnost koja se izražava stepenom verovatnoće u smislu stepena
mogućnosti i istine. Osnovnu pretpostavku verovatnoće i u ovom slučaju čini izvesna
uniformnost sa određenom granicom učestalosti (od 0 do 1), a stepen verovatnoće odnosi
se neposredno samo na celu seriju ili sektor serije događaja a ne na pojedinačni slučaj.

Značajni činioci za naučnu prognostiku društvenih i političkih pojava i procesa:

prognostika se može smatrati pouzdanijom ukoliko je predmet prognoze bliskiji, a
pouzdanost opada ako se prognozira vremenski udaljenija pojava ili proces
uspešnost predviđanja zavisi od sposobnosti naučnika da što pravilnije identifikuje bitno
iste, ili bitno slične odredbe pojave, procesa, događaja, u postojećem iskustvu u
nastajućoj pojavi koja je predmet prognoze
ukoliko je fond znanja-saznanja obuhvaćen HD metodom veći, potpuniji i produbljenije
obrađen, utoliko je i metoda prodornija za praktične politikološke prognoze i u
instrumentalno pol. delovanju

30. NAUČNO DOKAZIVANJE I OPOVRGAVANJE

Dokazivanje i opovrgavanje je sastavni deo svakog mišljenja kojim se dolazi do istinitog

ili verovatnog saznanja o predmetu mišljenja.
Osnovni oblik logičkog mišljenja u kome se odtvaruje proces dokazivanja je
zaključivanje u svakodnovnom i u naučnom saznanju.
U definisanju dokazivanja i opovrgavanja evidentne su izvesne dileme:
I – Da li su dokazivanje i opovrgavanje metoda i ako jesu da li je to jedna metoda?
U tom procesu mogu se naći mnoge bitne odredbe metode, kao i bitne odredbe postupka
koa sastavnog dela metode. Stroge norme o postupanju u sprovođenju dokazivanja su
bitna obeležja metode (ona se smatra bitnom metodom provere istinitosti određenih
stavova posredstvom istinitosti drugih stavova). Dakle, jeste metoda.
Osnovna struktura i proceduralna pravila dokazivanja i opovrgavanja su ista, a i osnovni
opšti predmet i sonovni misaoni postupak su u suštini isti. razlika je samo u usmerenosti
procedure (u prvom slučaju dokazuje se istinitost stava usmeren na dokaze da je stav
istinit, a u drugom se dokazivanje istinitosti stava usmerava na dokaze da stav nije
istinit). Dokazani stav istovremeno znači da su svi suprotni stavovi o predmetu
opovrgnuti.

2
Reč je o jednoj složenoj sintetičkoj metodi čija složenost i sintetičnost proizilaze iz njene
strukture, objedinjavanja osnovnih metoda i izvođenja jednog stava o istinitosti na
osnovu istinitosti drugih stavova.
II – Da li je procedura dokazivanja isključivo teorijsko proveravanje?
Dokazivanje i opovrgavanje se odigrava ne samo u naučnom, već i u svakodnevnom
mišljenju koje se veoma teško može smatrati pretežno teorijskim. Ako je u procesu
provere hipoteza u jednom empirijskom istraživanju imamo u vidu da su stavovi o
indikatorima, koji su zasnovani na empirijskim podacima, teorijske tvorevine nastale
tokom projektovanja istraživanja i naučnom obradom podataka, argumenti stava
hipoteze, tvrdnja o teorijskoj proveri postaje prihvatljiva.

Procedura dokazivanja

Strukturu procesa dokazivanja čine:

Teza – stav koji se dokazuje
Argumentacija – tj. demonstracija argumenata kroz:
navođenje (izlaganje argumenata)
misaoni logički proces o argumentima i njihovom odnosu sa tezom

Dokazivanje se odrigrava po sledećim pravilima:

Stav teze
stav teze mora da bude predmetno određen, jasno i precizno iskazan i po mogućnosti je
jednoznačan
u toku dokazivanja stav teze se ne sme menjati kako ne bi došlo do pogreške
stav teze mora da ima određeni smisao i značaj za saznanje. ti uslovi su ispunjeni ako
stav teze čine hipoteze o predmetu istraživanja, ako imaju osnovu u ranijem naučnom
sazananju ili ako nova teza otklanja protivrečnosti ili nedostatke stare teorije
Opšti uslov je da teza bude proverljiva.
Stavovi argumenata
Moraju da budu:
određeni po značenju, jasni, saznajno vredni i dovoljno verovatni, odnosno istiniti
nezavisni i različiti od stavova teze ali u potrebnom odnosu

Demonstracija
Izlaganje argumenata i logičko mišljenje o njima i na osovu njih mora da bude što
strožije i u određenom sistemu logike.

U dokazivanju važi pravilo da se empirijski stavovi ne mogu i ne moraju potpuno strogo

dokazati jer oni imaju dostojanstvo realne istine. Za aksiome teorije važe stavovi da oni
ne podležu proveravanju u okviru ostog sistema jer su to najosnovniji stavovi.

Vrste dokaza

Argumenti – dokazi su važan činilac dokazivanja. Razlikuju se po dokaznoj snazi,

značaju i načinu izvođenja.
Među dokazima može postojati hijerarhija pa se može utvrditi postojanje glavnog dokaza
nervus probandi.
Uobičajena klasifikacija poznaje sledeće vrste dokaza:
Analitičke dokaze – do kojih se dolazi kroz dve procedure:
analizom stavova dokumenata

3
analizom stavova teze
Sintetičke dokaze – koji nastaju sintezom stavova razloga
Induktivne dokaze – do kojih se dolazi indukcijom na osnovu stava razloga
Deduktivne dokaze – koji se dedukuju iz stava teze ili stava razloga
Direktne dokaze – koji se izvode neposredno iz istinitosti stava razloga
Indirektne dokaze – koji proizilaze iz nestabilnosti stava antiteze

Bitna svojstva dokaza su:

da se zaista odnose na tezu, na stav i predlog koji se dokazuje
da je dokaz dovoljan
da je dovoljno određen, jasno iskazan i precizan, i da je istinit ili dovoljno verovatan

Pogreške u dokazivanju

Složenost procedura dokazivanja i raznovrsnost dokaza dovode do grešaka.

Postoje dva tipa grešaka:

Pogreške razloga
neodređenost i konfuznost razloga, javlja se u vidu:
neodređenosti i nepreciznosti iskaza koji može da bude višesmislen ili nepotpun ili
jezički-gramatički nekorektan
u iskazu se mogu nalaziti neodređeni pojmovi, sinonimi i homonimi, drugi nejasno
definisani pojmovi čije se značenje ne može utvrditi ni iz konteksta; mesto pojma u
konstrukciji iskaza takođe može da bude uzrok nejasnosti i nepreciznosti
jednostranost razloga – koji se može odnositi na stav teze – predmet dokazivanja i tačno
tvrditi o sporednom, ali izostaviti suštinske odredbe
razlog može da bude slab, odnosno nedovoljan
razlog može da bude pogrešan, pa je i dokaz na osnovu takvog razloga pogrešan

Pogreške demonstracije – su pogrešno shvatanje veza između stvova teze i stavova

razloga, namerno ili nenamerno. To su uglavnom sledeće pogreške:
pars pro toto – pogreška uopštavanja, deo se tretira kao celina
non sequitur – zaključak ne sledi, nema odgovarajuće veze između zaključka i teze
petitio principii – pogreška zahteva razloga ili sitacija pogršnog kruga, odnosno
odsustva razloga
izmene i zamena teza – u okviru čega se javljaju paralelogizmi i sofizmi
promašaj u predmetu dokazivanja – proces dokazivanja odstupa od predmeta
dokazivanja

Opovrgavanje

Suštinska odredba opovrgavanja i osnovna razlika u odnosu na dokazivanje je u tome što

je ono dokazivanje neistinitosti teze, odnosno istinitosti antiteze.
Poper – smatra da u druš. naukama nema naučnog saznanja koje jednom dokazano kao
istinito ima svojstvo trajnog. Ono se uvek iznova podvrgava pokušajima opovrgavanja i
ima status istinitog samo dok ne bude opovrgnuto. opovrgavanje je samo oblik
dokazivanja istinitosti jer istinito je samo ono što nije opovrgnuto. Neuspeh opovrgavanja
je dokaz istinitosti.

4
U opovrgavanju, osim direktnog dokazivanja lažnosti teze imamo i jednu posebnu vrstu
indirektnog dokazivanja neistinitosti teze koja se služi tzv. apagoškim dokazom – to je
postupak kada se teza kvalifikuje kao apsurdna.

Proverljivost vrednosnih sudova

Stanovišta o proverljivosti vrednosnih sudova:

Stanovište subjektivnog aksiologizma - Ljudske, druš. vrednosti shvataju se koa nešto
potpuno subjektivno, što se ne može objektivizirati, pa nije podložno dokazivanju,
merenju, ocenjivanju. Ovo stanovište previđa da vrednosti nisu potpuno nezavisne od
druš. stvarnosti, jer u njoj nastaju, postoje i deluju; kao i da vrednosti nisu strogo
individualne već su objektivne individualne interpretacije grupnih i kolektivnih vrednosti.
Stanovšte objektivnog aksiologizma – vrenosti su objektivne , mogu se objektivno
proceniti a vrednosne činjenice se mogu prosuđivati kao i empirijske. Ovo stanovište je
jednostrano, jer se činjenice realnosti ne mogu tretirati isto kao vrednosni sudovi.
Pri razmatranju vrednosnih sudova neophodno je razlikovati:
sudove o vrednostima
sudove zasnovane na vrednostima
Vrednosti su specifično jedinstvo prirodne i društvene realnosti u relacijama subjekt-
objekt-subjekt i subjekt-subjekt.
Stanovište kritičkog aksiološkog realizma – vrednosti i norme su specifična jedinstva
subjektivnih i objektivnih činilaca stvarnosti, one su manje više zajednički i grupni,
vrednosti i norme ne samo da potiču iz objektivne druš. osnove već su i njeni činioci.

U političkoj praksi i nauci vrednosti i norme su stalni i bitan predmet istraživanja. U tom
smislu javljaju se dve vrste dokaza:
činjenični
vrednosni (postulirani u određenim sistemima vrednosti hijerarhijski organizovanim i sa
pozivanjem na njih)

31. OSNOVNE METODE NAUČNOG MIŠLJENJA I ISTRAŽIVANJA U POLITIČKIM NAUKAMA

(POJAM, OPŠTA KLASIFIKACIJA, ZAJEDNIČKA SVOJSTVA)

-OSNOVNE METODE SU SASTAVNI DEO SVAKOG LOGIČKOG MIŠLJENJA I U OSNOVI SU SVIH METODA NAUČ.
SAZNAVANJA I ISTRAŽIVANJA.
-U OSNOVNE METODE UBRAJAJU SE : ANALIZA I SINTEZA, APSTRAKCIJA I KONKRETIZACIJA,
SPECIJALIZACIJA I GENERALIZACIJA, DEDUKCIJA I INDUKCIJA.
-DOKAZIVANJE I OPOVRGAVANJE NE SVRSTAVAMO U OSNOVNE METODE KAO NI ANALOGIJU I
KOMPARACIJU.
-ZAJEDNIČKA SVOJSTVA OSNOVNIH METODA SU:
1. PREDMETI KOJI SE OVIM METODAMA ISTRAŽUJU SU: SLOŽENA CELINA TJ. ČINE GA ODNOSI IZMEĐU
DELOVA I CELINA, OPŠTEG I POSEBNOG,
2. U OSNOVI SU SVIH METODA NAUČ. ISTRAŽ.
3. NALAZE SE U MEĐUZAVISNOSTI I PROŽETOSTI VISOKOG STEPENA
4. NJIHOVOM UPOTREBOM STIČE SE NAUČ. SAZNANJE
5. SVAKI OD OVIH METODA IMA SVOJE NORME I REGULISANE PROCEDURE
6. POKAZUJU VISOK STEPEN ADAPTILNOSTI ODNOSNO UPOTREBLJIVOSTI
7. SVE OVE METODE IMAJU ISTI STATUS U PORCESU ISTRAŽIVANJA

5
8. IMAJU VEOMA VELIKI GNOSEOLOŠKI ZNAČAJ, ALI SVE ONE NE OMOGUĆAVAJU ISTI STEPEN ISTINITOSTI
SAZNANJA
-OVE METODE SE MOGU PODELITI I PO:
1) SVOJSTVIMA PREDMETA ISTRAŽ.- EXPERIMENTALNE (ANALIZA, SINTEZA, APSTRAKCIJA,
KONKRETIZACIJA I INDUKCIJA), I NEEXPERIMENTALNE (DEDUKCIJA I GENERALIZACIJA);
2) PREMA SVOJSTVIMA PRIMENE U ISTRAŽ.- ANALITIČKE (ANALIZA, APSTRAHOVANJE, SPECIFIKACIJA I
DEDUKCIJA), SINTETIČKE (KONKRET., GENERALIZ., INDUKCIJA);
3) PO PRIPADNOSTI LOGIČKIM PRAVCIMA- FORMALNO LOGIČKI I DIJALEKTIČKI METOD.
-SVE KLASIFIKACIJE SU SAMO USLOVNE.

32. METODA ANALIZE

Analiza je rastavljanje predmeta istraživanja na njegove sastavne delove, odnosno na

činioce strukture, funkcija, veza i odnosa na određenom prostoru u određenom vremenu.
Rastavljanje može biti fizičko, duhovno-misono i kombinovano.

Opšti predemet analize je složena celina. Ta celina ne može imati manje od dva dela,
koja su međusobno povezana i nalaze se u međusobnim odnosima. Složenost predmeta
omogućava da se predmet istražuje kao celina, ili da se istražuje samo jedno njegovo
svojstvo ili deo.

Prema predmetu istraživanja odnosno obuhvatu predmeta istraživanja analiza

može biti:

Potpuna ili totalna analiza – svestrana analiza svih činilaca predmeta, njihovih
svojstava, odnosa i funkcija u ukupnom vremenu tarjanja i ukupnoj rasprostranjenosti
predmeta. Takvi predmeti su retki, vrlo ih je teško odrediti, ali su oni uglavnom delovi
prirodne, društvene, političke stvarnosti. Potpuna analiza predmeta je teško moguća, te se
u praksi vremenske i prostorne odredbe utvrđuju po određenim kriterijumima koji
dozvoljavaju da se u tako određenim odredbama predmet može shvatiti kao celina. I
samo pitanje utvrđivanja, shvatanja i definisanja celine je otvoreno zbog opštosti pojma.
Parcijalna ili sekvencijalna analiza – obuhvata samo deo, aspekt, svojstvo, odredbu,
vremensku ili prostornu jedinicu neke celine koja se i sama može posmatrati kao uža i
nesamostalna celina. Po kiterijumu predmeta istraživanja moguće su sledeće parcijalne
analize:
Analiza sadržaja – kojom se saznaje sadržina jedne pojave
Strukturalna analiza ili analiza satava predmeta – kojom saznajemo činioce strukture
odnosno sastav predmeta. Struktura je relativno stabilna i ona obezbeđuje postojanje i
trajanje jednog predmeta u određenom vremenskom periodu pri čemu očuvava njegove
bitne odredbe i svojstva koji ga čine upravo tim predmetom (činioci bez kojih taj predmet
nije onaj koji je već neki drugi). Sastav je širi pojam i obuhvata sve one činioce predmeta
od kojih su neki nebitni, nekarakteristični, pa ponekad i slučajni i suvišni.
Funkcionalna analiza – kojom se saznaje aktivnost, odnosi (veze i međuzavisnost)
unutar predmeta istraživanja.
Komparativna analiza – kojom se saznaju određene sličnosti i razlike činilaca predmeta
istraživanja (ili između dva i više predmeta), sličnost i razlike aktivnosti, funkcija, veza i
odnosa, kretanja, promena i razvoja.

6
Genatička analiza – kojom se saznaje nastanak i razvoj predmeta istraživanja, što
podrazumeva kretanje i promene kvantiteta i kvaliteta u vremenu i prostoru.
Kauzalna analiza – kojom se saznaju određene pravilnosti i zakonitosti, odnosno zakoni,
postojanja određenog predmeta istraživanja.
Strukturalno-funkcionalna analiza – kojom se otkrivaju strukture i funkcije predmeta i
odnosi između njih.
Faktorska analiza – koja za predmet saznanja ima bitne delujuće, determinirajuće
činioce.

Analiza po svojim bitnim svojstvima može biti:

Deskriptivna – analiza koja opisuje predmet time što nabraja činioce, svojstva itd. o
kojima je stečeno saznanje. Ona je reproduktivna, jer daje saznanje o već postojećem,
uspostavljanjem odgovarajuće evidencije. Ova analiza ne shvata unutrašnju
međuzavisnost i uslovljenost, i pruža nedovoljna saznanja da se predmet istraživanja
objasni.
Eksplikativna analiza – doprinosi dubljem shvatanju predemta, njegovom objašnjenju i
saznanju pravilnosti i zakonitosti. Ova naliza je produktivna, zahvaljujući subjektivnoj
aktivnosti stvaralačkog mišljenja u kome je postojeće konstatovano kao osnov za
stvaralaštvo, za saznaje drugog i drugačijeg mogućeg u celini koja je predmet
istraživanja.

Procedura primene analize u ulozi osnovne metode zahteva:

Opštu i operacionalnu identifikaciju složene celine kao predmeta istraživanja.
Izbor radnji i sredstava kojima će se analiza ostvariti u skladu sa izborom konceptualnih
polazišta
Misaono i/ili fizičko rastavljanje predmeta analize
Konstatovanje činilaca predmeta analiza (činilaca sastava, strukture, funkcija, veza i
odnosa u vremenu i prostoru)
Konstatovanje odnosa između činilaca
Kvalifikaciju i evidentiranje saznatog i konstituisanje saznanja na osnovu prethodnog
Analiza je metoda istraživanja postojeće celine o kojoj već postoji određeno saznanje o
opštem.

33. METODA APSTRAKCIJE

Apstrakcija je jedan od osnovnih metoda naučnog saznanja u sistemu tih metoda. Njen
opšti predmet je jasno određen: opšte u posebnom dovoljne određenosti da se može
izdvojiti i istražiti kao izdvojena celina, i posebno u opštem, opet kao moguća izdvojena
celina.
Stanovište o izdvajanju pojedinačnog iz opšteg i opšteg iz pojedinačnog mora se primiti
sa kritičkom rezervom (konkretno pojedinačno, društveno realno, ne može se dobiti
izdvajanjem).

Predmet apstrakcije su pojmovi, stavovi, sudovi, zaključci i drugi celovitiji i širi sistemi
iskaza mišljenja i shvatanja kao što su razne pisane i druge tvorevine, kao i političke i
društvene realnosti. Po pravilu primenjuje se misaona apstrakcija (misaono
apstrahovanje).

Apstrakcija ima utvrđeni metodski postupak – apstrahovanje. U druš. i pol. naukama

apstrahovanje je misaoni postupak koji je usmeren na predmet i koji se odvija po

7
određenim pravilima. Ovaj postupak sledi analizu predmeta i otkriva u analizom
otkrivenim delovima predmeta odredbe, svojstva, sadržaje, oblike, momente itd.
određenog stepena opštosti odnosno posebnosti. Opštosti ne moraju da budu ni
univerzalne ni apsolutne već se mogu ograničavati na grupu predmeta, delova, svojstava,
na određene prostorne i vremenske jedinice.

Iako je apstrakcija misaoni postupak, on ne mora da da isključuje i određena pomagala

instrumente (počev od jednostavnog evidencionog listića, do složenijih tehničkih
sredstava).

Apstrakcija je sastavni deo sistema osnovnih metoda i podsistema analitičkih osnovnih

metoda.
Analitičnost apstrakcije proizilazi iz njene zasnovanosti na analizi koja joj prethodi i na
postupu apstrahovanja – izdvajanja iz celine. Izdvajanje u biti sadrži podelu na ono šta se
izdvaja i na ono iz čega se izdvaja.

Osnovanost apstrakcije u metodološkom smislu sadržana je u načinu nastajanja pojmova,

stavova, sudova, zaključaka. Naime, svi pojmovi su, a anročito kategorijalni aptrakcije u
nužnoj meri.
Apstrakcija se u logici i metodologiji po pravilu razmatra povezano sa konkrtizacijom,
pri čemu se ističe da apstrakcija i konkretizacija čine jednu osnovnu metodu, sa dva
suprotna metodska postupka; i da se apstrakcija i konkretizacija prožimaju i
pretpostavljaju. Ovo ne stoji jer je apstrakcija dovoljno celovita: predmet cilj i postupak
joj se jasno razlikuju od konkretizacije, a konkretizacija joj ne prethodi nužno niti joj
nužno sledi.
Pri izdvajanju opšteg iz posebnog prilikom apstrakcije mogu se zapaziti i izvesne odlike
sintetiziranja prilikom utvrđivanja tog opšteg – apstraktnog.
Može se postaviti pitanje odnosa apstrakcije i konkretizacije. Ako se nešto konkretizuje,
opravdana je pretpostavka da mu je apstrakcija prethodila. Ali apstrahovanje ne mora da
prethodi konkretizaciji upravo zato što se društvena stvarnost sastoji iz mnogo
pojedinačnog i konkretnog, i pojmovi se prvo formiraju o tom pojedinačnom konkretnom
pa se apstrahvanjem pretvaraju u opšte pojmove i stavove. Tek kasnije, u procesima
složenijeg naučnog mišljenja, jače se uzražava međusobna povezanost apstrakcije i
konkretizacije.

Apstrakcija kao metoda, time što izdvaja opšta ili posebna svojstva, stvara osnovne
uslove za obrazovanje pojmova, za generalizaciju i zasnivanje i primenu opštenaučne
metode modelovanja.

34. METODE SPECIJALIZACIJE

Specijalizacija je osnovna analitička metoda. U osnovi su joj postupci analize

(saznavanja posebnog i pojedinačnog u opštem pri čemu je opšte shvaćeno kao celina
sastavljena od članova koji su međusobno povezani nekim zajedničkim svojstvima, ali su
među njima zadržane evidentne razlike na osnovu kojih se može identifikovati njihova
posebnost u određenom poretku).
U osnovi specijalizacije nalazi se metoda apstrakcije. Najopštiji pojam/stav koji je
predmet raščlanjavanja je apstraktan, tj. do njega se došlo apstrahovanjem; članovi su
takođe apstrakcija posebnog iz opšteg.

8
Smatra se da je specijalizacija shvatanje posebnog u opštem preko posebnog, a oblici
specijalizacije su klasifikacija i dihotomija.
U specijalizaciji članovi se saznaju preko celine deobom na članove, a celina i članovi
preko svih ostalih članova. Bitna razlika specijalizacije u odnosu na analizu i apstrakciju
je svrstavanje-razvrstavanje članova prema određenom principu u osnovan
poredak.

Predmet specijalizacije su pojmovi, stavovi, sudovi, zaključci i druge misaone

tvorevine, ali u određenim slučajevima predmeti specijalizacije mogu biti i fizički
predmeti, stvari i ljudi. I u tom slučaju misaona specifikacija ima dominantno mesto.

KLASIFIKACIJA

Klasifikacija je specijalizacija predmeta/pojma/stava tako što se klasa ili jedan opšti

pojam ili stav raščlanjava i razvrstava po određenom kriterijumu. Klasifikacija je
sistematska dosledna i potpuna podela po opštosti predemta klasifikacije (u praksi ima
situacija kada se klasifikacija ne vrši samo poldelom opštog već toliko saznatog da se na
osnovu postojećeg saznanja može utvrditi kriterijum, te se klasifikacija vrši sažimanjem,
na osnovu saznanja pojedinih članova od kojih se formira poredak, tj. klasifikacija).

Svaka klasifikacija mora da udovolji određenim zahtevima da bi bila upotrebljiva

naučno i praktično:
Svaka klasifikacija je predmetna. Predmetnost se ne odnosi samo na celinu/opštost koja
se raščlanjuje već i na svaki član klasifikacije (ništa nije moguće zamisliti, pa ga nije
moguće ni raščlaniti). Predmetnost klasifikacije uslov je za formiranje primenljivog
principa – kriterijuma klasifikacije.
Svaka klasifikacija je sistematska, izvršena po valjano utvrđenom kriterijumu – principu
koji omogućava da svi članovi klasifikacije čine jedan smisleni funkcionalni poredak.
Svaka klasifikacija je višečlana. U protivnom ona je samo dihotomija.
Svi članovi klasifikacije moraju imati jedno zajedničko svojstvo ili odredbu po kojoj
ulaze u obim i sadržaj pojma koji ima ulogu opšteg klasnog pojma, stava itd. U
političkim naukama stepen neposrednosti ne mora da bude isti.
Klasifikacija mora da izrazi prelaze članova iz jednih u druge i njihove međusobne
udaljenosti i udaljenosti od opšteg pojma, iako su obuhvaćeni njegovim obimom i
sadržajem.
Klasifikacija se može odnositi na suštinu, sadržaj, formu, kvalitet, kvantitet, prodtor,
vreme, odnose itd., ili na više odredaba odjednom . Tako se može govoriti o
jednostavnim i složenim klasifikacijama, jednoslojnim i višeslojnim, jednostepenim i
višestepenim.

Pravila klasifikacije:
Predmetnost i određenost predmeta klasifikacije po kriterijumima oblika i sadržaja
pojam i dodatnim kriterijumima zavisnim od svojstava predmeta
Jedinstvenost klasifikacije (svi članovi su identifikovani po istom kriterijumu i po istom
postupku, svi sadrže isto osnovno bitno obeležje koje je bitna odredba osnovnog pojma
odnosno skupine koja se razvrstava)
Relativna posebnost svakog člana klasifikacije (posebnosti treba da budu istog reda i
iste vreste tj. da te posebnosti članu klasifikacije ne oduzimaju osnovna svojstvakoja su
karakteristična za sve članove

9
 Kriterijum klasifikacije i njena primena moraju da obezbede potpunost podele, tj.
obuhvat svih članova – delova koji koji čine celinu na koju se lasifikacija primenjuje.
Između članova izražavanjem njihovih razlika treba da bude obezbeđena što približnija
udaljenost od opšteg pojma i međusobno.

Ako se klasifikacija shvati kao jednostavna deoba pojma po određenom, unapred

poznatom principu, ona se može smatrati reproduktivnom. Međutim ako se klasifikacija
realizuje po navedenim pravilima i u skladu sa izloženim zahtevima ona je produktivna.
Njome se saznaju odnosi članova međusobno i sa celinom, distance i redosledi odnosno
počeci, a otkrivaju se principi, i mogući valjani kriterijumi za razdeobe ili sažimanje.

DIHOTOMIJA

U dihotomiji pozitivne odredbe u iskazima veoma često bivaju suprotstavljene

negativnim odredbama.
Dihotomija je istovremeno oblik specijalizacije i oblik klasifikacije. Pogrešno je
shvatanje da je dihotomija jednostavna dvočlana klasifikacija. Klasifikacija je deoba,
raščlanjivanje jednog u kome svaki član ima nešto bitno po čemu je član tog jednog.
Klasična formalno logička dihotomija se sastoji iz jednog pozitivno određenog člana
kojim se tvrdi da nešto jeste (vernik) i jednog člana koji sadrži negativnu odredbu (ne-
vernik).
Nedostaci i teškoće proizilaze iz člana dihotomije koji sadrži negativnu odredbu. Otuda
kritika logičko formalne dihotomije i zahtev da oba člana budu isključivo formulisana
pozitivnim odredbama.
U istraživačkoj praksi i i praktikovanom govoru i jeziku zahtev za dihotomijom od dva
člana sa pozitivnim odredbama pokazao se kao nepraktičan, neekonomičan, a u izvesnim
slučajevima i kao nemoguć. Ako se takav dihotomija prihvati dospeva se u sledeće
situacije:
dihotomija je nedovoljna i teži da pređe u klasifikaciju
ne može se iskazati bitna odredba, suština odnosa u predmetu dihotomije.
Smatra se da je u praksi istraživanja u društvenim i političkim naukama neizbežna i
dihotomija sa članom koji sadrži negativnu odredbu. U nekim slučajevima dihotomija
prethodi klasifikaciji (npr. članovi stranaka i oni koji nisu članovi ni jedne stranke, pa
članovi stranke xy). Kad dihotomija ne prethodi ona se kroz svoj član sa negativno
odredbom javlja u poslednjem, odnosno posle poslednjeg člana klasifikacije formirane po
svim pravilima (npr. članovi stranaka xy, pa na kraju oni koji nisu članovi nijedne
stranke)

Prikazani odnosi između klasifikacije i dihotomije u istraživačkoj praksi razrešavani su

pragmatično formiranjem dveju osnovnih vrasta klasifikacija:
1. divizije – koja udovoljava svim standardnim zahtevima i pravilima klasifikacije
2. participacije – koja sadrži član sa negativnom odredbom

10
35. METODA DEDUKCIJE

Dedukcija je analitički i specijalizatorski metodski postupak kojim se iz, i na osnovu,

opštog zakonskog saznanja stiču posebna saznanja i to sa neuporedivo većim stepenom
izvesnosti i pouzdanosti.

Veliki broj različitih definicija može se svrstati u dve osnovne grupe:

Stanovište klasične formalne logike – koja uzima u obzir samo logičku formu mišljenja,
a ne njegov predmetni sistem i značenje, dedukcija se poistovećuje sa deduktivnim
oblikom zaključivanja. Prema ovom shvatanju čisto smisaonim putem se iz opštih
zakonskih stavova izvode novi, manje opšti-posebni i pojedinačni stavovi. Formalna
logika iskazuje svoje jednostranosti jer mora da prihvati postojanje dijalektičke
povezanosti opšteg, posebnog i pojedinačnog.
Stvarna dijalektička logika prevazilazi jednostranosti formalnog pristupa i deduktivnu
metodu definiše kao način saznavanja posebnog i pojedinačnog predmeta na osnovu
znanja o opštem predmetu, tj. opštim svojstvima određene klase ili vrste predmeta. U
logičkom smislu to je analitičko izvođenje novog stva ili suda iz jednog ili više datih
sudova kao premisa deduktivnog zaključivanja uz shvatanje veze opšteg sa posebnim i
pojedinačnim.

U zavisnosti od toga da li se shvata neposredna ili posredna veza između opšteg i

posebnog-pojedinačnog i sama dedukcija može biti dvojaka:
1. neposredna – predmet čine jedinstva različitih, suprotnih i protivrečnih odredaba ili
veza, data jednim sudom iz koga se neposredno može izvesti drugi sud
2. posebna - predmet čini jednistvo tri ili više predmeta od kojih je odnos dvaju
predmeta kao poznat dat u premisama dok se treći odnos zaključuje posredstvom prva
dva.

Dedukcija je zapravo analiza i specijalizacija već shvaćenog opšteg u shvatanje posebnog

ili pojedinačnog ili pak izvođenje posebnih i pojedinačnih istina ma osnovu znanja o
opštim istinama – zakonima.

Svako posebno ili pojedinačno samo nekim delom ulazi u sastav opšteg dok drugim
delom izlazi iz tog opšteg. Dedukcija odgovara na pitanje da li to posebno ili pojedinačno
zaista spada u to određeno opšte, jer uspeva da bar delimično utvrdi određenu novu istinu
o tom posebnom ili pojedinačnom.

U pogledu saznajnih mogućnosti dedukcije – mišljenja su različita – sa jedne strane

dedukcija se smatra jedinom pouzdanom metodom saznanja (ako se zan opšta istina
moguće je istinitim zaključivanjem sa sigurnošću saznati pojedinačnu istinu), a sa druge
strane joj se odriče bilo kakva saznajna mogućnost (analitičko izvođenje jednog stava iz
drugog stava ne daje nikakvo saznanje, time se ne saznaje ništa novo).
Prigovori dedukciji mogu se sistematizovati u sledećih nekoliko stavova:
Istina je da opšte u sebi sadrži posebno, ali je isto tako tačno da to opšte u sebi ne sadrži
to pojedinačno u potpunosti, u celini, bez ostatka.Svako posebno i pojedinačno samo
nekim delom ulazi u sastav opšteg dok drugim delom izlazi van tog opšteg. Dedukcija
nam odgovara na pitanje ¨da li to posebno/pojedinačno zaista spada u određeno opšte¨, jer
uspeva da bar delimično utvrdi novu istinu o tom posebnom/pojedinačnom.

11
Prisutno je nastojanje da se razlikovanje indukcije i dedukcije zasnuje na odnosu između
premisa i zaključaka. Ako se iz istinitih premisa izvodi istinit zaključak , ili ako se iz
verovatnih premisa izvode zaključci istog stepena verovatnoće, onda je zaključivanje
deduktivno, veza između premisa i zaključaka naziva se IMPLIKACIJA i ona je logička
nužnost. Ako se iz istinitih premisa izvode samo verovatni zaključci , onda je
zaključivanje induktivno, a veze premise i zaključaka su RELACIJE VEROVATNOĆE.

Konkretno-dijalektički pristup shvatanju i tumačenju odnosa između indukcije i

dedukcije kao svoja osnovna polazišta ima:
dijalektičko jednistvo opšteg, posebnog i pojedinačnog – koje je osnovni predmet ova
oba metoda
dijalektičko jednistvo celovitog naučno saznajnog procesa u kome se svi posebni metodi
(metodski postupci) javljaju kao dijalektički činioci i momenti.
Sa tog stanovišta se indukcija i dedukcija shvataju kao međusobno i nužno povezani
metodski principi koji se međusobno prepliću, dopunjavaju i uslovljavaju i čine
svojevrsno dijalektičko jedinstvo – jedinstvenu induktivno-deduktivnu osnovnu posebnu
metodu saznanja.
Indukcija i dedukcija čine složeno jedinstvo:
Imaju isti zajednički osnovni predmet saznanja a to je dijalektičko jedinstvo opšteg,
posebnog i pojedinačnog
Razlikuju se po posebnim predmetima (indukcija – saznanje opšteg, dedukcija saznanje
posebnog) i posebnim ciljevima
Indukcija je početni a dedukcija završni proces u saznanju određenog predmeta
Kretanje mišljenja je u istom pravcu ali u suprotnim smerovima (misaoni proces
indukcije od pojedinačnog, preko posebnog do opšteg, a dedukcije od opšteg prema
posebnom i pojedinačnom)
Njihov predmet čine i različita jedinstva pojedinačnih, posebnih i opštih svojstava
predmeta, te su nemuguća jedna bez druge
Međusobno su uslovljene jer u toku naučno-saznajnog procesa neprekidno prelaze jedna
u drugu.
Induktivno-deduktivna metoda u sebi sadrži dijalektički polarizovane metode – postupke
indukcije i dedukcije (indukcija je sinteza i generalizacija pojedinačnog i posebnog, a
dedukcija je analiza i specijalizacija opšteg).
Indukcija i dedukcija nalaze se u osnovi određenih opštenaučnih metoda i njihova
primenljivost se iskazuje upravo kroz to.

Dedukcijom se stiče naučno saznanje o predmetu istraživanja, to saznanje se ne stiče o

premisama već na osnovu njih. To može da bude bilo koji predmet o kom postoji
dovoljno valjano saznanje da se mogu oformiti premise. U premisama mora da bude
sadržano dogovarajuće saznanje, direktno i indirektno, tako da premise mogu da budu
valjan osnov za izvođenje novog stav – zaključka.

Naučno saznanje o predmetu stiče se kroz:

Neposrednu (direktnu) dedukciju – stav i premisa mora da bude opšti i i naučno i
logički osnovaniji od stava koji se izvodi, pa je izvođenje analitičnije
Posrednu dedukciju – pri izvođenju stva iz dve premise imamo osim analitičke i izvesne
momente i aktivnosti dogadjanja u vezi i međusobne odnose tri stava, što se može
smatrati i sintetičkim odlikama.

12
Dedukovanje ne podrazumeva dalju obradu već datog stava, već se izvodi novi stav –
novi zaključak koji sadrži nova saznanja o predmetu istraživanja koja mogu da budu
samo implicirana premisama.
Dedukcija se smatra osnovnom analitičkom metodom, ali istovremeno prelazom od
analitičkih ka sintetičkim metodama.
Valjana je samo ona dedukcija koja omogućuje istinit zaključak istinitošću premisa i
valjanošću procedure i njene premise.

Na dedukciji se zasniva aksiomatizacija, konstruišu se stavovi aksioma iz kojih se, kao

osnovnih, izvode svi stavovi naučne teorije.
Dedukcija omogućava strogo teorijsko izvođenje svakog stava teorije uključujući i
teoreme i hipoteze teorije.
Dedukcija obezbeđuje i mogućnosti teorijske i logičke proverljivosti stavova teorije u
okviru paradigme teorije, kao i sistematičnost saznanja koje je zasnovano aksiomatski.

36. METODA SINTEZE

Sinteza je spajanje više činilaca u jednu celinu.To je shvatanje, saznanje složenih celina
preko njihovih pojedinačnih i posebnih delova , njihovim spajanjem tj. njihovim
stavljanjem u razne moguće odnose i veze.
Dve su tipične situacije:
Konstatujemo mnogo raznog pojedinačnog, pri čemu ovo razno pojedinačno, koje može
da bude i suprotno i protivrečno, spajamo u novu celinu.Tako na osnovu saznanja o
pojedinačnom, funkcijama, odnosima, vezama..., obrazujemo novu, do tad nepostojeću
celinu i o njoj stičemo saznanja.
Jedna celina je podvrgnuta analizi kojom su saznati njeni delovi, odnosi i veze između
njih. Ove delove moguće je ponovo spojiti u celinu koja je već prethodno postojela, ali je
moguće i na osnovu saznanja o delovima, te delove staviti u drugačije odnose i veze i
tako dobiti izmenjenu ili potpuno novu celinu.
U oba slučaja predmet istraživanja shvata se kao složeno jedinstvo koje ima sopstvene
odredbe.
Sinteza može biti:
produktivna (eksplikativna i genetska, pokazuje nastanak celine, omogućava saznanja o
pravilnostima i zakonitostima u nastajanju celine)
reproduktivna (deskriptivna).

Predmet sinteze mogu biti pojmovi, stavovi, sudovi, zaključci, društveni i prirodni
realiteti. Da bi se ti činioci mogli spajati u odgovarajuće celine neophodno je da iamju
odgovarajuća svojstva.
Sinteza može biti misaona i fizička. U tom smislu ona ima svojstva eksperimentalne
metode jer se njom proizvode misaone i fizičke tvorevine .

Sinteza i analiza - između njih postoje izrazite veze, ali ih ne treba prenaglašavati.
Yajednički im je opšti predmet – to su složeni statički i dinamički predmeti misaonog i
fizičkog sveta. Sinteza i analiza su suprotne po kretanju mišljenja i postupcima kao i
prema sadržaju saznanja.

Zasnovana na društvenoj praksi (na praktičnoj čulnoj delatnosti) i mišljenju sinteza je

ciljno usmerena na saznanje složenih celina preko njihovih delova.

13
37. METODA KONKRETIZACIJE

Predmet konkretizacije je odnos opšteg, posebnog i pojedinačnog polazeći od opštijeg.

Istovremeno, njom se saznaju i odnosi apstraktnog i konkretnog.

Naučni postupak se sastoji u konstatovanju apstraktnog pojma, pa potom dodavanjima

jedne ili više oznaka, približavanje tog apstraktnog konkretnom, dakle pojmu koji je bliži
ili najbliži pojmu koji najneposrednije označava konkretni realitet.

Da li je konkretizacija misaona i da li se isključivo bavi pojmovima?

Stvarno apstraktno nije moguće, te ako je bitna odredba konkretizacije dodavanje oznaka
apstraktnom ona je misaona. Sa obzirom da se konkretizacija shvata kao proces čija
vremenska ograničenja nisu utvrđena o njoj je moguće misliti i kao o eksperimentalnoj
metodi. U društvenim i političkim naukama često se susreću apstraktne zamisli koje se
određenom procedurom konkretizuju u društvenu realnost.

Konkretizacija je postupak dodavanja, menjanje datog. Već samo približavanje

apstraktnog konkretnom je menjanje obima i sadržaja pojma, menjanje stepena
apstraktnosti. Konkretizacija dozvoljava menjanje oznaka u meri u kojoj ono doprinosi
adekvatnijem približavanju apstraktnog konkretnom. Eksperimentalno istraživanje
podrazumeva praktično delovanje na predmet istraživanja. U tom smislu razgraničenja su
uslovna, pa granicu postavljamo preduzimanjem naučnog istraživanja.

Konkretizacija je osnovna naučna metoda čijim se postupkom dodavanja adekvatnih

oznaka apstraktno konkretizuje, pri čemu konkretizacija teče kao misaona i kao fizička
procedura. Ona se time shvata i kao metoda koja ima svojstva eksperimentalne.

38. METODA GENERALIZACIJE

Generalizacija je sinteticka osnovna naucna metoda kojom se saznaje opste na osnovu

pojedinacnog.
Dok se konkretizacijom saznaje posebno, pojedinacno i konkretno, generalizacijom se na
osnovu pojedinacnog i konkretnog saznaje opste.
Postoji shvatanje da se generalizacijom formiraju opsti stavovi na osnovu pojedinacnih,
tj. da se generalizacija ostvaruje uopstavanjem stavova. Otuda i stanoviste da je
generalizacija misaoni prelaz od saznanja pojedinacnih i posebnih svojstava odredjene
grupe predmeta ka saznavanju njihovih opstih odredaba. Opste odredbe predmeta, mada
su sadrzane u svakom pojedinacnom clanu grupe predmeta, nisu sadrzane u istoj meri, sa
istim svojstvima...Njihova fakticka svojstva na mogu se uopstiti, ne moze se od njih
formirati jedinstveno svojstvo iste kvalitativno-kvantitativne odredbe, ali se moze saznati
njihovo postojanje u svakom ili odredjenom broju slucajeva i to se saznanje moze
generalisati, tj. uopstiti kao saznanje oje se odnosi na celu grupu.

Postupak generalizacije je misaono uopstavanje, a ne fizicko objedinjavanje (u tome je

bitna razlika izmedju generalizacije i ostalih sintetickih metoda). Generalizacija se ne

14
moze smatrati eksperimentalnom metodom. Ona je teorijska metoda, jer se njom
saznaju opsti pojmovi, naucni zakoni, teorije, pa i citave nauke.

Generalizacija je po postupku i smeru kretanja misljenja suprotna specijalizaciji.

Metodske osnove generalizacije:

POIMANJE – poimanjem se iz posebnih odredaba predmeta izvodi pojam predmeta.

Poimanje prilikom generalizacije vrsi sintezu – spajanje, povezivanje, i stavljanje u
odredjene odnoseraznih odredaba jednog odredjenog predmeta koji se pojmom zamislja i
terminom iskazuje. Poimanjem je u generalizaciji sadrzana i apstrakcija ali ona nije
dominantna, jer poimanje nije zasnovano prvenstveno i neposredno na analizi vec na
sintezi.
INDUKCIJA – generalizacija na osnovu indukcije podrazumeva izvodjenje opstih
stavova iz posebnih i pojedinacnih. Po definiciji se ovde ne radi o stavovima vec o
sudovima i zakljuccima koji se samo uslovno mogu oznaciti kao stavovi.

Generalizacija je po rasprostranjenosti primene u naucnoistrazivackom radu najopstija

metoda i istovremeno je, zajedno sa idukcijom, osnova i bitan strukturni cinilac
opstenaucne statisticke metode.

39. INDUKCIJA (POJAM, SVOJSTVA I OSNOVNE VRSTE)

Indukcija je metoda koja jedina omogućava neposredno saznanje o empirijskom , realno

konkretnom i raznovrsnom, konstituisanom u pojedinačne celine. Uvidom u odredbe
pojedinačnih celina ona omogućava obrazovanje pojmova, stavova, sudova o njima.
Izvorni stavovi indukcije, u okvirima datih poredaka, osnov su za izvođenje
generalizacije odnosno opštih i najopštijih stavova uključujući aksiome, zakonske
stavove, premise itd.
Stavovi indukcije zasnovani su na neposrednom čulnom iskustvu, odnosno na saznajnom
iskustvu društvene i naučno istraživačke prakse, omogućavaju pouzdano naučno saznanje
koje može biti partikularno i univerzalno, verovatne i nužne istinitosti, odnosno apsolutne
pouzdanosti u određenom vremenu i prostoru.
Indukcija je prelazna metoda od analitičkih ka sintetičkim metodama
Indukcija ima obeležja eksperimentalne metode, zahvaljujući svojim empirijski
zasnovanim kvantitativnim numeričkim datama
U svim početnim fazama mišljenja imamo indukciju.
I u teorijskom mišljenju indukcija ima značajnu ulogu – stavovi teorije se prilikom
istraživanja prvo moraju konstatovati, evidentirati. Konstatovani oni indukuju stavove o
sebi, o svojoj formi, sadržaju, predmetu koji obrađuju, na osnovu čega se dalje vrši
selekcija, klasifikacija ili uopštavanje apstrakcijom ili generalizacijom, odnosno uključuje
se u dalji postupak.

Prema formalno logičkom shvatanju indukcija se svodi na na njenu formalno misaonu

stranu i određuje se kao izvođenje opšteg stava iz više posebni stavova. Ovim
tumačenjem indukcija je samo vrsta ili oblik mišljenja – zaključivanja.

15
Konkretna dijalektička logika indukciju određuje i kao oblik predmetnog mišljenja i
kao metodski postupak saznanja objektivne stvarnosti, čije je osnovno obeležje shvatanje
opšteg, jedinstvenog ili nekog zajedničkog svojstva kod više predmeta ili pojava, u nizu
njihovih posebnih momenata , izraženih pojedinačnim ili posebnim stavovima iz kojih se
izvodi određeni opšti stav – sud – zaključak o predmetu saznanja. Kada otkrijemo više
posebnih ili pojedinačnih momenata ili svojstava, karakterističnih za predmet, vrstu ili
klasu predmeta, onda indukcijom izvodimo opšti sud o celom predmetu, ili o gotovo ili
potpuno celoj vrsti ili klasi predmeta.

Indukcija je saznavanje opšteg i posebnog posredstvom niza pojedinačnih činilaca,

delova, aspekata i odredaba tog opšteg. Ona je sinteza posebnih i pojedinačnih stavova u
jedan opšti stav.

Indukcija je pouzdana samo ili pretežno za saznanje konačno opšteg, odnosno onih opštih
predmeta koji se sastoje iz odreženog konačnog broja činilaca ili takvog opšteg činioca
koji pripada odreženom konačnom broju raznovrsnih predmeta. (vidi više u pitanju odnos
pop).

VRSTE INDUKCIJE

POTPUNA INDUKCIJA – metodski postupak kojim se stiče saznanje o predmetu koji

ima ograničen i konačan broj osobina, ili o grupi predmeta koja se sastoji od konačnog
broja članova, pri čemu su sve osobine predmeta ili svi članovi grupe predmeta poznati i
pojedinačno upoznati. Potpunom indkcijom iz svih konačnih saznatih podataka o
osobinama jednog predmeta ili konačnom broju članova grupe predmeta dolazimo do
nesumnjivo objektivne istine.
NEPOTPUNA INDUKCIJA – podrazumeva situaciju da se saznanje o predmetu stiče
na osnovu poznavanja samo izvesnog, manjeg ili većeg broja osobina predmeta, ili samo
izvesnog broja članova, ili slučajeva mnogobrojne serije predmeta. Osnovni pojmovi ove
indukcije su ¨opšta klasa¨ - predmeta, događaja, pojave ili procesa, i ¨posebna
egzemplarna klasa¨, a njen opšti predmet su masovne pojave različitih vrsta.
Karakteristika je nesigurnost njenog univerzalnog zaključka. Zaključak nikada ne može
biti potpuno pouzdan i istinit, već je uvek u doređenom stepenuverovatan. Zaključak je
pouzdaniji ukoliko je veči broj podataka na kojima se nepotpuna indukcija zasniva,
ukoliko su oni raznovrsniji, ukoliko se indukcija oslanja na bitne odredbe predmeta, ili
bitne slučajeve događanja. Ukoliko se među mnoštvom pozitivnih slučajeva pojavi samo
jedan negativan, on obara i poništava istinitost univerzalnog zaključka.
Nepotpuna indukcija može se podeliti na:
Direktnu –kod koje se zaključivanje vrši od izvesnog broja pojedinačnih slučajeva
egzamplara na celinu klase – populacije. Zaključak je relativno opšti i verovatan.
Predikativnu ili tipičnu - kod koje se zaključuje od jednog poznatog dela klase na drugi
nepoznat deo predmeta ili pojava neke klase, ili od jednog dela populacije na drugi,
nepoznati deo iste populacije.
Induktivno zaključivanje po analogiji – kod koga se opšti ili opštiji zaključak o
predmetu izvodi na osnovu sličnosti koja postoji između članova jedne klase pojava ili
među delovima te klase.
Univerzalnu – koja se izvodi od izvesnog broja pojedinačnih slučajeva, iz nepotpunog
broja premisa o članovima neke neograničene ili univerzalne klase, formiranjem

16
univerzalnog hipotetičkog zaključka – hipoteze o svim članovima te klase, celoj klasi ili
celoj populaciji.
METODE INDUKTIVNOG ISTRAŽIVANJA UZROKA – oblik indukcije koji je
formuliso Dž. S. Mil, a mogu se svesti na četiri osnovna modela induktivnog istraživanja
uzročnosti:
Metoda slaganja
Metoda slaganja i razlike
Metoda korelativnih varijacija
Metoda ostatka

Induktivni zaključak o opštem na osnovu saznanja posebnih i pojedinačnih podataka

moguć je pod sledećim osnovnim uslovima:
Ako je izvesno opšte osobina konačnog i potpuno poznatog broja predmeta ili odredaba
predmeta
Induktivno saznanje neograničenog moguće je ako to opšte čine malo različiti činioci ili
ako se, bez obzira na razlike, mogu obuhvatiti jednim principom
Induktivni zaključak o neograničenom opštem moguć je i onda kada izvestan broj
posebnih strana izražava u suštini to opšte, odnosno kada su one odredbe na kojima se
zasniva induktivni zaključak suštinske odredbe predmeta ili klase predmeta.

Pojedinačno i konkretno jeste bitna odredba sveta, celokupne stvarnosti. Postupnost i

razvojnost saznanja upravo podrazumevaju kretanje od pojedinačnog ka posebnom i
opštem. Sve novo se na određeni način nalazi u starom i sve što je istorijsko jeste i
vremenski i prostorno ograničeno, dakle, u tom smislu uvek se radi o konačnim
veličinama. I same definicije nastaju tako što se nepoznato/nedovoljno poznato određuje
poznatim/poznatijim.

Stoga možemo reći da se indukcija nalazi u osnovi svakog ljudskog saznanja iz prostog
razloga što je predmet saznanja praksa a i samo saznanje je svojevrsna praksa.

Statistička indukcija - je definisana kao podvrsta nepotpune indukcije. Njom se stiče

saznanje o kvantitativnim odredbama određenih kvaliteta preko numeričkih data.
Numeričke date upućuju na uređene poretke izvornih induktivnih stavova koji iskazuju
verovatnu učestalost i rasprostranjenost nekog svojstva, odredbe ili odnosa u nekom
skupu, klasi ili populaciji. Time je omogućeno otkrivanje verovatnoće prosečne opštosti
koja izražava izvesne pravilnosti i zakone dešavanja, stepen verovatnoće tih dešavanja i
njihovo odstupanje od pravilnosti i zakonitosti.

Iako većina induktivnih zaključaka nije apsolutno pouzdana, empirijskom indukcijom

stečeno saznanje, potvrđeno praksom i naučnim eksperimentom, može da bude, i
najčešće jeste u visokom stepenu verovatno, gotovo izvesno.

40. LOGIČKI PROBLEM INDUKCIJE

Logički problem indukcije (problem induktivnog saznanja – kako je i na osnovu čega

mogućno znanjem sadašnjih i datih podataka doneti zaključak o onome što nije dato)
predstavlja najpre traganje za za odgovorom na pitanje tzv. opravdanja indukcije.

17
(posredni odgovor daje Mićunović – odgovor je zadovoljavajući ukoliko su navedeni
razlozi ubedljivi i prihvatljivi po sebi. Opravdanje treba da demonstrira slaganje onog što
se opravdava sa onim principima na osnovu kojih se opravdava)

Shvatanja o problemu opravdanja indukcije:

Opravdanje indukcije je moguće – vrši se iskustvenim generalizacijama, deduktivnim
načelima, intuitivnim ili pragmatičnim principima ili postulatima itd.
Opravdanje indukcije nije moguće – nikakvom logičkom ili racionalnom metodom ne
može se opravdati zaključivanje o njepoznatim događajima na osnovu poznatih događaja.
Problem indukcije je pseudo-problem koji nastaje iz pojmovne konfuzije u kojoj nije
jasno ni šta je indukcija ni šta je smisao i priroda opravdanja indukcije, te opravdanje
indukcije nije ni potrebno pošto se može otkloniti razrešenjem pojmovne zbrke
Problem indukcije je više psihološke nego logičke prirode, pa zato za njega treba
tražiti psihološka a ne logička objašnjenja.

Pokušaji opravdanja indukcije

Pokušaji opravdanja indukcije generalizacijama iz iskustva sastoje se u tome da se
induktivnim putem dolazi do opštih principa na osnovu kojih se izvode sve kasnije
indukcije. Na ovaj način se indukcija induktivno zasniva a opšti principi utvrđuju
uniformnost pojava, koja nam omogućava da na osnovu ograničenog broja slučajeva
zaključujemo o celini, jer sa obzirom na to da je princip univerzalan, nepoznati delovi
moraju imati iste osobine kao i poznati. Osnovni prigovor: cirkularnost – opšti principi
dobijeni induktivno mopraju pretpostaviti neki neki još opštiji princip indukcije, na
osnovu koga su dobijeni.
Pokušaji apriorne odbrane indukcije koji se zasnivaju na težnji da se opravdanje za
indukciju pruži rekonstrukcijom induktivnih zaključaka, tako da se oni učine deduktivno
valjanim. Radi se o svojevrsnom deduktivnom opravdanju indukcije koja se vrši na dva
načina: 1. indukcija i dedukcija se uzajamno
opravdavaju – indukcija vrši skok i postavlja jedan opšti stav a onda se on deduktivno
dokazuje u svim pojedinačnim slučajevima
2. uvode se vrhovni temeljni induktivni principi ili postulati čije je dokazivanje i
opravdanje nepotrebno, a sve indukcije izvedene na osnovu takvog temeljnog principa su
valjane Prigovori: ako bi se
induktivni zaključci zasnivali na nekom vrhovnom induktivnom principu naše saznanje bi
bilo ograničeno samo na neposrednu datost, a zaključci bi nam govorili samo ono što već
znamo. Pomoću ovog principa ne može se ništa pouzdano reći o empirijskom
činjenicama pošto se iz formalnog principa ne možedobiti sadržajni. I problem je kako se
uopšte može saznati da li su ti najviši postulati istiniti.
Pokušaji intuitivnog opravdanja indukcije koji se zasnivaju na na nedostacima
induktivnog i deduktivnog opravdanja i traženju novog načina koji bi zamenio indukciju i
dedukciju a to je intuicija. Dva oblika: 1. princip indukcije
se proglašava intuitivnom tvrdnjom 2. svaki pojedinačni slučaj
induktivnog zaključivanja objašnjava se kao intuitivni akt
Psihološko opravdanje – indukcija se opravdava kao navika kojom su ljudi obdareni i
koja čini osnovu verovanja da će se događaji budućnosti dešavati na isti način kao i već
poznati događaji iz prošlisti. Dovoljno je ponašanje po navici i verovanje u rezultate
takvog ponašanja.
Pragmatične odbrane koje se zasnivaju na stavu da je uspešna primena indukcije u praksi
dovoljan argument da bi se ona i opravdala. Opravdanje se sastoji u tome što indukcija
predstavlja najbolje sredstvo , najbolje oruže delanja za koje znamo.

18
Ni jedan od ponuđenih varijanti odgovora na pitanje opravdanja indukcije nije uspela da
sa adekvatnom argumentacijom i ubedljivošću nametne rešenje logičkog problema
indukcije. Nameće nam se obaveza traženja novih puteva u daljem razmatranju problema
indukcije.
Uopštavanje je nužna potreba i praksa kako svakodnevnog tako i naučnog saznanja, a
indukcija je neophodan put saznanja – uvek kada znamo ili možemo znati samo pojedine
činioce, strane, aspete, dimenzije ili odredbe pojave, odnosno kada moramo poći od
delova, od posebnih činilaca ili od pojedinačnih momenata nekog opšteg ili složenog
predmeta saznanja.

Indukcija je saznavanje opšteg i posebnog posredstvom niza pojedinačnih činilaca,

delova, aspekata i odredaba tog opšteg. Ona je sinteza posebnih i pojedinačnih stavova u
jedan opšti stav.

41. DIJALEKTIČKI ODNOS: POJEDINAČNO – POSEBNO - OPŠTE

Ovu vezu je najpogodnije razmotriti preko sagledavanja i analize razvrstavanja predmeta

saznanjaprema njihovom obimu.
Prema kriterijumu razvrstavanja predmeta saznanja prema njihovom obimu postoje dve
vrste predmeta: pojedinačni i opšti.

Pojedinačan predmet je onaj koji predstavlja jednosnu celinu a nije dat u više
pojedinačnih individualnih egzamplara (individualni predmeti svake vrste, koji se mogu
izraziti kategorijalnom odredbom ¨ovo¨ ili pojedinačnim, ličnim individualnim odnosom
ili stavom)
Opšti predmet je onaj čije su odredbe (sadržaj, oblik, zapremina kvalitet itd.) zajedničke
kod više individualnih predmeta – pojava, ali ne u formalno logičkom smislu prostog
identiteta (kao neka apsolutna posebna opštost van i nezavisna od pojedinačnih stvari)
već kao opšte kao jedno od kod mnogoga kao zajednička – jednosna osobina , odredba
kod većeg broja – množine, mnoštva pojedinačnih predmeta (npr. svaka pol partija ima
svoje podceline, ali je svim partiajam zajedničko nastojanje da se ostvari vlast). Takvo
opšte sadrži se u posebnom i pojedinačnomkoji su u stvari sadržajno bogatiji od opšteg, a
samo odreženi njiho deo čini ono što je opšte.

Prema klasično elementarno-formalno-logičkom shvatanju opšte je celina u kojoj se

sadrže posebno i pojedinačno kako njeni delovi. To ¨opšte¨ je zamiso mnoštva
jednovrsnih predmeta na osnovu bitnih opštih oznaka koje se shvataju kao čisto opšte.
Prema dijalektičkom shvatanju opšte je samo deo koji se sadrži u posebnom i
pojedinačnom.
Rešenje ove protivrečnosti zahteva razlikovanje dve vrste opšteg:
Opšte kao jedno u mnogom, kao istovrsno, zajednička odredba mnoštva pojedinačnih
predmeta. Ovo opšte sadrži se u posebnom i pojedinačnom, ne postoji kao poseban
predmet u stvarnosti, ne sadrži u sebi posebno i pojedinačno, već se to opšte sadrži u
pojedinačnim predmetima, ono samo približno i delimićno obuhvata pojedinačne
predmete, samo njihove opšte oznake.
Opšte kako jedno mnogoga, kao celina jednovrsnih predmeta, data u pojmovima roda ili
klase shvaćenih kao skup ili jedinstvo realnih predmeta. U ovakvom opštem sadrži se
mnoštvo pojedinačnog – to je svarna dijaletička celina mnogih pojedinačnih predmeta

19
koja obuhvata sve pojedine predmete odrežene vrste – roda – klase, i ovaploćuje u sebi
bogatstvo posebnog, individualnog, izdvojenog.

Opšte kao deo i opšte ao celina nisu međusobno potpuno odvojeni i suprotstavljeni.
Nasprotiv, opšte kao celina moguće je samo u vezi sa opštim kao delom.

MOGUĆNOSTI PRIMENE METODSKOG POSTUPKA INDUKCIJE U NAUČNOM

SAZNANJU
Subjektivnu osnovu saznanja mnoštva pojedinačnih predmeta u stavrnosti čini nužnost
njihovog shvatanja kao jedinstvaenog složenog predmeta i njihovog odreživanja
jedinstvaenim opštim pojmom, odnosno opštim zakonom. Ako pođemo od principa
odreženosti celokupne materijalne stavrnosti i dešavanja u njoj dolazimo do stava da naše
shvatanje mnoštva pojedinačnih predmetakao dijalektički složenog jedinstva zaista mora
imati objektivnu osnovu. Svaki složeni predmet saznanja predstavlja
jedinstvoraznovrsnosti, raznih činilaca, strana, aspekata, dimenzija, delova, momenata. A
da bi raznovrsni predmeti, odnosno njihovi činioci, mogli imati neko jedinstvo oni
moraju biti u nekoj vezi i moraju imati neke zajedničke odlike koje zapravo čine odnos
opšte – deo. Dakle neosporno je da je mogućno sazžnanje opšteg posredstvom
pojedinačnog, saznanje celine posredstvom delova, dakle induktivnim putem.

Ipak, indukcija pored verovatnih zaključaka daje i pogrešne rezultate. Uzroci toga se
kriju kako u u realno postojećem jedinstvu pojedinačnog, posebnog i opšteg, tako i u
subjektivnim činiocima ljudskog saznanja i mogu se svesti na sledeće:
i pored toga što posebno u sebi sadrži opšte u njemu postoji samo deo opšteg, a ne
njegova celina, otuda ni zaključivanje koje polazi od delova ne može u potpunosti
obuhvatiti celinu.
indukcija nužno, deo i pojedinačno-posebno, uvek posmatra i tretira kao elemente , kao
poslednje, dalje nerastvorljive delove pojave, iako su i oni sami zapravo uvek složene i
unutrašnje protivrečne celine.Ako se iz takvih elemenata pokuša shvatiti opšte i celina, a
pogotovo ukoliko je je opšte složenije i raznovrsnije, veća je opasnost da saznanje
induktivnim putem bude neizvesnije, manje tačno i manje pouzdano.

Indukcija je pouzdana samo ili pretežno za saznanje konačno opšteg, odnosno onih opštih
predmeta koji se sastoje iz odreženog konačnog broja činilaca ili takvog opšteg činioca
koji pripada odreženom konačnom broju raznovrsnih predmeta.

42. METODE INDUKTIVNOG ISTRAŽIVANJA UZROKA

-POSEBAN OBLIK INDUKCIJE KOJI JE FORMULISAO DŽ. S. MIL.

-4 OSNOVNA MODELA:
1. METODA SLAGANJA- SASTOJI SE U TOME DA SE VIŠE KOMPLEXA POJAVA SLAŽU PRISUSTVOM DVEJU
POJAVA, KOJA SLEDE JEDNA DRUGU, PA SE ONDA NA OSNOVU TOGA MOŽE ZAKLJUČITI DA JE PRVA POJAVA
UZROK, A DRUGA POSLEDICA ILI EFEKAT DEJSTVA;
2. METODA SLAGANJA I RAZLIKE- SASTOJI SE U UTVRĐIVANJU ČINJENICE DA SE VIŠE GRUPA SLOŽENIH
POJAVA SLAŽU PRISUSTVOM I ODSUSTVOM PAROVA JEDNIH TE ISTIH POJAVA, PA SE ZAKLJUČUJE DA SU TE
POJAVE KOJE SE ZAJEDNO JAVLJAJU I ZAJEDNO ODSUSTVUJU UZAJAMNO UZROČNO POVEZANE;
3. METODA KORELATIVNIH VARIJACIJAJE- POSEBNA VRSTA METODA SLAGANJA I SASTOJI SE U
UTVRĐIVANJU DA SE VIŠE GRUPA POJAVA SLAŽU PRISUSTVOM JEDNE PODGRUPE POJAVA U RAZLIČITIM ,
MEĐUSOBNO ODGOVARAJUĆIM VARIJACIJAMA OBE POJAVE TE PODGRUPE;

20
4. METODA OSTATKA- POLAZI OD TOGA DA AKO SE KOD SLUČAJEVA ISTE KOMPLEXNE POJAVE ZNAJU
UZROCI SVIH NJENIH ČINILACA, ODNOSNO POJAVA, ONDA JE PRETHODNI OD SVIH ČINILACA, ODNOSNO
PRETHODNA POJAVA UZROK OVOG POSLEDNJEG PREOSTALOG ČINIOCA, ODNOSNO POJAVE.
-OVI MODELI INDUKTIVNOG ISTRAŽIVNJA UZROČNOSTI SE NALAZE U OSNOVI SAVREMENIH LOGIČKO-
SAZNAJNIH PROCESA ISTRAŽIVANJA VIŠESTRUKE UZROČNOSTI, ODNOSNO DIJALEKTIČKE MULTIVARIJANTNE
ANALIZE DRUŠT. POJAVA, BEZ ČIJE ANALIZE NIJE MOGUĆE PRODRETI U SUŠTINU, U SLOŽENE VEZE,
SLAGANJA, SUPROTNOSTI I PROTIVREČNOSTI DEJSTVA ČINILACA DRUŠT. A POSEBNO POL. POJAVA.

43. OSNOVNA POLAZIŠTA I POSTUPCI FORMIRANJA

POSTULACIONE OSNOVE HD METODE

Aksiomi – najopštiji stavovi o najosnovnijim odnosima kategorijalnih odredaba jedne

predmetne oblasti.
Aksiom je osnovni principski stav o objektivnoj određenosti izvesog predmeta saznanja.
Aksiom je principski stav saznanja kojim se saznaje neka suštinska odredba predmeta
saznanja.
Tu suštinski odredbu predmeta saznajemo generalizacijom – neposrednim izvođenjem
opšteg iz posebnog stava
Do aksioma se ne može doći dedukcijom, ali se iz aksioma deduktivnim putem izvode svi
ostali stavovi.
Poreklo aksioma:
Aksiomi su vrhovne istine naučnog saznanja koje su evidentne i koje nije potrebno niti
moguće dokazati.
Aksiomi su opštevažeći principi koji su proistekli iz razuma ili iz mišljenja
Aksiomi su stavovi stečeni na osnovu empirijskog iskustva uz pomoć apstrakcije i
indukcije
Aksiomi su proizvedeni stavovi – bilo na osnovu empirijskog iskustva, bilo na osnovu
razuma.
Aksiomi nisu ni čisti racionalni stavovi koji bi bili neke čiste apstrakcije i misaone
fikcije, a ni čisto empirijski stavovi stečeni i izvedeni iz prostog opažanja.
U osnovi aksiomatskih stavova uvek se nalazi iskustvo.

Iskustvo – ključne odredbe pojma i sadržaja:

Iskustvo je uvek predmetno (uvek je iskustvo o nečemu)
Svoje poreklo ima u neposrednoj komunikaciji subjekta sa predmetom iskustva (odnosno
sa stvarnošću)
Iskustvo se stiče posredstvom čulnog, emocionalnog i intelektualnog opštenja sa
predmetima iskustva
Iskustva mogu biti jednokratna (tada imaju samo uslovnu vrednost), i višekratna (kada
daju osnov za istinsko sintetizovano iskustvo)
Nužne komponente iskustva su pamćenje i shvatanje predmeta iskustva i opštenja
subjekta sa njima
Iskustvo se konstituiše kao inividualno, kao grupno-kolektivno i kao društveno-
generacijsko
Iskustvo je važeće – ima svojstvo norme, orjentacije, uputstva
Valjanost iskustva je određena i ograničena svojstvima predmeta iskustva, okruženja i
situacije, i svojstvima subjekta iskustva
Iskustvo je proverljivo, primenljivo, promenljivo i razvojno
Iskustvo je složeno – kao praktikovanje i kao intelektuakni koncentrat praktikovanja

21
Kumulirano ljudsko iskustvo koje se prenosi sa generacije na generaciju a proisteklo je iz
praktikovanja ljudskog življenja i društvene stvarnosti, osnov je sposobnosti ljudi da
razvijaju postojeća i stiču nova društvena iskustva.
U određivanju početnih stavova određenog aksiomatskog sistema nikada ne učestvuje
samo jedan faktor, samo jedan izdvojeni činilac ljudskog saznanja, već je to složen
dijalektički proces.
Iskustvo jeste osnov i polazište za izgradnju aksioma. Bez prethodnog iskustva iz jedne
oblasti nije moguće za nju postaviti valjane aksiomatske stavove.
Čovekovim misaonim sposobnostima pripada relativna sloboda da formira određene
pretpostavke aksiomatskog sistema. U tom čitavom toku određenu ulogu ima i intuicija.
Intuicija je dijalektički shvaćena kao neposredno saznanje uslovljeno prethodnim
empirijskim iskustvom, već postignutim teorijskim znanjem i teorijskim problemima, i
praktičnim potrebama.

Razlikujemo dve osnovne vrste aksioma ( na osnovu prethodnih posećanja), po osnovu

porekla aksiomatskih stavova:
Aksiomi nastali kao koncentracije mnogoljudnih iskustava (više puta u razna vremena
ponovljenih)
Aksiomi nastali očuvanjem i produbljivanjem različitih verovanja, odnosno uverenja –
kao potpuna ili delimična intuitivna istina (zabluda)

U oba slučaja u osnovi aksiomatskih stavova je iskustvo, i to:

individualno iskustvo – iskustvo čoveka pojedinca – individue
kolektivno iskustvo – iskustvo grupa, različitih kolektiviteta
iskustvo generacija – preneto društveno, kolektivno, istorijsko iskustvo

Gde se u nauci i na koji način susrećemo sa aksiomima?

I – Aksiomatski stavovi u obliku osnovnih naučnih paradigmi

Osnovne paradigme nauke su sistem naučnih postulata, izvedenih generalizacijom
iskustva, teorijski i praktično, tokom vremena proverenih i potvrđenih koji su opšte ili
pretežno prihvaćeni – zbog svoje efikasnosti u predstavljanju kompleksnog procesa, ideje
ili grupe podataka. One su sistematizovano naučno iskustvo, teorijski i normativno
oformljeno u određeni kategorijalno pomovni i saznajni poredak, te kao takvi služe kao
osnov naučnog saznanja stvarnosti, kao postulati, pravila, kriterijumi, argumenti, osnov
naučnog tumačenja. (Npr. osnovne metodološke paradigme – osnovna logička pravila i
kriterijumi). Ove paradigmatske postavke se primenjuju u svim procesima naučnog
saznanja i u toku te primene se podvrgavaju stalnoj naučnoj proveri.
Sa stanovišta proveravanja aksiomatskih stavova možemo da postoji relativna ravnoteža
(uravnoteženost) između aksiomatičnosti i neaksiomatičnosti:
kad god se kritike odbace kao neosnovane i neopravdane, onda je stav-postulat-argument
prihvaćen i pridodaje mu se određeni stepen njegove aksiomatičnosti
kad god se kritika prihvati, onda argument gubi određeni stepen svojstva aksiomatičnosti
Jedan aksiom se održava dotle dok se njegova valjanost potvrđuje odbacivanjem kritičkih
primedbi, pri čemu postoji i određena granica potvrđenosti, čijim se prelaskom stiču,
odnosno gube, svojstva važenja aksiomatskog stava.
II – Aksiomatski stavovi određenih nauka i naučnih disciplina
U okviru svake nauke i naučne discipline, generalizacijom iskustva, oformljuju se
osnovni aksiomatski stavovi – postulati – te nauke/discipline/teorijskog sistema.
Kao osnovni postulati mogu se uzeti:

22
opšti zakoni razvitka prirode i društva (principi dijalektičkog materijalizma)
ideja materijalizma – jedinstva sveta u njegovoj materijalnosti
ideja dijalektike – kretanja i pokretačkih snaga istorije
dijalektičko-metodološki principi saznanja i objašnjenja strukture i razvoja društva
princip sveopšte medjusobne povezanosti i isticanje celovitog karaktera društvenog
života
principi razvojnosti
principi dijalektičkih prelaza i promena
postavka o društvu kao proizvodu uzajamne delatnosti ljudi itd.
Ovi stavovi predstavljaju sintetizovano iskustvo oformljeno u određeni kategorijalno-
pojmovni sistem i saznajni poredak već ostvarenog naučnog saznanja u okviru ove nauke.
U toku svoje primene i ovi aksiomatski stavovi stalno su podložni kritičkom
preispitivanju.

III – Aksiomi i praktikovanje aksiomatskih postavki

U procesima praktikovanja aksiomatskih postavki one se u potpunosti ili delimično
potvrđuju ili odbacuju, neposredno ili posredstvom onoga što je iz njih izvedeno.
(Npr. jedan od opštih naučnih aksioma je aksiom akcije i reakcije – akcija uvek izaziva
reakciju; te se kroz praktikovanje ovog aksioma može uspostaviti dvostruki odnos:
teorijski, i praktični).

SUŠTINA

Iz dosadašnjeg izlaganja jasno proizilazi da u okviru pojedinih nauka ne postoje

konstituisani aksiomi – aksiomatski stavovi o svim predmetima saznanja koji čine sadržaj
te nauke-naučne discipline. To je posebno slučaj sa novim pojavama, odnosno pojavama i
procesima u nastanku i razvoju. Takvih je predmeta, pojava, procesa, mnogo te je
značajno pitanje kako nastaju aksiomatski stavovi za njih?

Osnovno polazište je objektivna stvarnost, društvena realnost i praktična ljudska

delatnost u njoj – ljudska društvena praksa i njeno saznanje.

Prvi, početni korak u formiranju postulacione osnove HD metode na osnovu iskustva

jeste evidentiranje raznovrsnih i različitih, slučajnih ili namernih iskustava stečenim
komuniciranjem prema istim predmetima društvene realnosti. Ova iskustva se potom
ponavljaju u okvirima prostora i vremena, međusobno se kritički upoređuju čime se pruža
mogućnost konstatovanja istog – istovetnosti suštine i sadržaja, sličnog i različitog, o tom
predmetu.
Prethodni postupak nam omogućava uspostavljanje saznanja o pravilnostima
dešavanja pojave-procesa, odnosno iskustva o njoj u istim ili sličnim uslovima ; i
eventualno konstituisanje teorijske definicije te pravilnosti čime ona dobija status
kriterijuma, norme, merila, orjentacije u postupanju u vezi datog predemta.
Nakon saznavanja i definisanja pravilnosti sledi njeno kritičko upoređivanje sa raznim
važećim znanjima, verovanjima, uverenjima, kao i sa paradigmama saznanja i teorija i
osnovnim postavkama unutar istih paradigmi i teorija.
Kao rezultat toga sledi uključivanje, uklapanje, smeštanje teorijski i praktično utvrđenih
pravilnosti u određeni saznajni sistem. Paralelno sa tim teče i proces formiranja
običaja ponašanja – stereotipa, na osnovu utvrđenih pravilnosti u događanju, iskustvu,
komuniciranju, spontano ili organizovano oformljivanje uverenja u ispravnost

23
uobičajenog ponašanja i konstituisanje instruktivnosti uobičajenog ponašanja, uverenja,
verovanja.
Na osnovu potvrđivanja utvrđivanja određene pravilnosti u vremenskom kontinuitetu
i frekvenciji (učestalosti) događanja-ponašanja, njoj se pridaje određeno aksiomatsko
važenje («uvek ako...»), dakle ona stiče status aksiomatskog stava.

Ovaj postupak pokazuje odvijanje složenog praktično misaonog procesa u kome se

individualan, kolektivan i društvena iskustav deriviraju, tipiziraju, standardizuju i
aksiomatizuju, odnosno u kome se formira postulaciona osnova HD metode na osnovu
iskustva. Osnovni stavovi te postulacione osnove su zapravo sinteza tipologiziranih,
generalizovanih i apstrahovanih pojedinačnih, grupnih i društvenih iskustava kojima su
pridodate karakteristike pravilnosti, zakonitosti i aksiomatičnosti, a njihova hipotetičnost
se zasniva na ograničenosti važenja iskustva na kome su postulati-premise izgrađivani.
Ovako formirani aksiomatski stavovi-postulati, podložni su daljoj praktičnoj i teorijskoj
proveri i vrednovanju.

44. SPECIFIČNOSTI PRIMENE HD METODE U ISTRAŽIVANJU POLITIČKIH POJAVA I

PROCESA

-NA OSNOVU PROCEDURE HD METODE U POL. NAUKAMA MOGU SE KONSTATOVATI SLEDEĆE

SPECIFIČNOSTI HD METODE U ISTRAŽ. POL. POJAVA I PROCESA:
1. SPECIFIČNOSTI KOJE PROISTIČU IZ SAMIH SVOJSTAVA PREDMETA ISTRAŽIVANJA (POLITIKE I POL. POJAVA
I PROCESA),
2. ONIH KOJE PROISTIČU IZ OSNOVNOH SREDSTAVA SAME HD METODE, A POVEZANO JE SE SVOJSTVIMA
PREDMETA ISTRAŽ.,
3. ONIH KOJE PROISTIČU IZ DUHA VREMENA, I
4. ONIH IZ RAZVIJENOSTI ISTRAŽIVAČKE PRAXE.
-SUŠTINA SPECIFIČNOSTI HD METODE JE U NEPREKIDNOM SUČELJAVANJU POSTOJEĆEG ZNANJA SA
KRITIČKIM PREISPITIVANJEM I PROVERAVANJEM TOG ZNANJA.

45. ZAKLJUČIVANJE O POLITIČKIM POJAVAMA I PROCESIMA

PRIMENOM HD METODE

Zaključivanje je shvatanje složenih odnosa više različitih predmeta i to posrednim

putem – shvatanjem predmetnih odnosa dva ili više predmeta preko jednog ili više
poznatih odnosa saopštenih u obliku suda.
U logičkom smislu zaključivanje je logičko sledovanje sudova po određenoj logičkoj
vezi i pravilima, i to shvatanjem odnosa dva ili više sudova i izvodjenjem iz njih novog
suda, pri čemu se sudovi iz kojih se izvodi novi sud javljaju kao osnova ili razlog, a
izvedeni sud (zaključak) kao posledica, odnosno kao logičko sledovanje.

Osnovne vrste zaključivanja:

Induktivno zaključivanje – osnovni predmet je veza između više pojedinačnih i posebnih
odredaba sa opštom odredbom i u kome se iz više pojedinačnih i posebnih stavova izvodi
opšti stav
Deduktivno zaključivanje – čiji je predmet veza između opšte i posebnih, odnosno
pojedinačnih odredaba i u kome se iz opšteg stava izvodi poseban ili pojedinačni stav

24
Tranduktivno zaključivanje – čiji je predmet određeni sistem relacija i u kome se na
osnovu u premisama datih relacija izvodi novi sud (zaključak) po odredbama predmeta
koje su u premisama samo implicitno ili indirektno saopštene. Ovde se radi o odnosima
identičnosti i neidentičnosti, jednakosti i nejednakosti, sličnosti i različitosti itd.
Osnovnim predmetom ove vrste zaključivanja shvata se odnos i veza jednakosti dva
predmeta jednaka sa istim trećim predmetom.

Kao osnovni logički problemi zaključivanja javljaju se:

Problem predmtne osnove zaključivanja
Problem logičkog sadržaja i logičkog smisla suda i zaključka
Problem suštine raznih vrsta zaključivanja i klasifikacije zaključaka
Problem postojanja i razlikovanja osnovnih formi zaključivanja

Predmet mišjenja je objektivna stvarnost, odnosno ukupnost svih stvari, pojava procesa
i odnosa u toj stvarnosti (stvarnost – svi prirodni, društveni i psihički predmati).

Logički sadržaj zaključivanja čine same misli – pojmovi i sudovi, dakle ono što se
njima zamišlja a to uvek ima objektivno postojeću predmetnu osnovu. Zaključak se ovde
javlja kao specifičan odraz dva ili više predmeta ili tri predmetne odredbe.
I samo zaključivanje je stvarno dijalektičko jedinstvo misli i predmeta, a ne neka prosta i
neposredna kontemplacija objektivne stavrnosti ili neko misaono operisanje.

Predmet zaključivanja uvek je dijalektičko jednistvo raznih odnosa, jedinstvo opšteg,

posebnog i pojedinačnog, ili ma kojih određenih kompleksa relacija.

Suština zaključivanja sastoji se u dva osnovna odnosa od koijh se prvi tiče obima
(obuhvatanje niže klase višom klasom), a drugi sadržaja pojmova (pripadanje jedne
stvari-pojave-procesa-odnosa njenoj vrsti, a sa njom i višoj klasi predmeta).
U procesu zaključivanja uvek su prisutna tri osnovna suštinska činioca:

Predmet zaključivanja – na koji se ono kao misaoni proces odnosi, tj. koji se
zaključivanjem shvata. Taj predmet čine objektivna svojstva samih stvari-pojava-procesa,
ili njihovih predmetnih odredaba
Sam misaoni proces zaključivanja – koji se sastoji u misaonom shvatanju predmeta
zaključivanja i čiju suštinu čini izvođenje novog suda(zaključka) iz već pomenutih
sudova ili suda (premisa)
Principi, aksiomi ili zakoni – na osnovu kojih se vrši zaključivanje, odnosno izvodi
zaključak

Zaključivanje o političkim pojavama i procesima:

Političke pojave, ukoliko su delovi stvarnosti, nužno se moraju konstatovati iskustvenim

putem. Sa obzirom da HD metoda spaja u sebi čulno i nečulno, onda se ove pojave mogu
konstatovati upravo ovom metodom. Ona to čini na dvostruki način:
putem neposrednog čulnog iskustva
posredstvom mentalnog iskustva

Sa obzirom na ugrađenost komparacija (poređenja i analogija) u HD metodu, upravo je

ona ta koja daje mogućnosti da se o politici i političkom misli, poima, sudi, zaključuje
kao o celini.

25
Kao poseban problem zaključivanja javlja se konstatovanje političke pojedinačnosti i
političke opštosti i to na bazi najraznovrsnojih i najrazličitijih obeležja.
Treba se zadržati na razmatranju tri osnovna problemska kruga:
Problema osnovanosti i pouzdanosti saznanja stečenih primenom HD metode
Problema verovatnoće i konstituisanja pravilnosti i zakonitosti
Problema prognoziranja toka i ishoda političkih pojava i procesa

46. PROBLEMI OSNOVANOSTI I POUZDANOSTI SAZNANJA

STEČENIH HD METODOM

Saznanja stečena primenom HD metode svoju osnovu temelje na tri momenta:

Činjenice stvarnosti
Teorijsko logički sistem
Metodološka zasnovanost

Osnovanost
Ako HD metoda zahteva konstatovanje činjenica stvarnosti (empirijsku identifikaciju),
ako zahteva utvrđenu i proverenu pravilnost, zakonitost-zakon i ako je to metoda koja
sadrži sisteme aksiomatizovanog i teorijski i praktično proverenog saznanja, onda je
saznanje stečeno u njoj osnovano i predstavlja provereno saznanje o prošlosti i
sadašnjosti., kao i tendencijama ispoljenim u sadašnjosti koje daju osnov za moguće
saznanje budućnosti.

Ni jedno saznanje nije apsolutno., tj. ne obuhvata i ne može da obuhvati sve činioce jedne
složene političke pojave – procesa. Stoga je i ovo samo delimično saznanje o bitnim
činiocima istraživane pojave-procesa.

Sa druge strane, određene pravilnosti, odnosno zakonitosti i zakoni podrazumevaju

veoma visok stepen sličnosti bitnih odredaba, i u tom smislu osnovanost saznanja je
zavisna od reprezentativnosti (tj. da li su to baš saznanja o tim bitnim odnosima,
svojstvima, činiocima itd.).

HD metoda insistira na pravilnom postavljanju odnosa kvalitativnog i kvantitativnog u

saznavanju suštine pojave-procesa i da je u velikoj meri zasnovana na analogijama,
očigledno je da ona pruža dovoljne mogućnosti za veoma osnovano saznanje.

Pouzdanost podrazumeva dva ključna faktora:

valjanost saznanja (adekvatnost i primerenost predmetu istraživanja)
verododtojnost, tačnost i istinitost stečenog saznanja

HD metoda nameće zahteve za odgovarajućim stabilnim i precizno utvrđenim

procedurama, te podrazumeva visok stepen pouzdanosti, pre svega zbog toga što kao
nužnost, kao imanentan zahtev i uslov, nameće i teorijsku i empirijsku i metodološku
proveru saznanja u toku čitavog postupka svoje primene. U tom smislu je veoma
pouzdana metoda u okvirima pouzdanosti saznanja koja se stiču primenom onih metoda i
metodskih postupaka koji ulaze u njenu strukturu. HD metoda ta saznanja u pogledu

26
pouzdanosti i nalazi jer ih u procesu svoje primene – praktikovanja – podvrgava stalnim,
višestrukim i višestranim preispitivanjima i proveri.

47. STATISTIČKA OPŠTENAUČNA METODA (pojam i osnovne

etape promene)

Statistička metoda je relativno nova, i određuje se kao grana matematike primenjena u

istraživačkoj praksi koja omogućava otkrivanje činilaca koji imaju svoj kvantitativni
izraz u obliku numeričkih data. Ovom shvatanju prigovara se da zanemaruje činjenicu da
se sve odigrava u vremenu i u prostoru, što zapostavlja međuzavisnost predmeta i metoda
istraživanja, i što ne uvažava činjenicu da svaka numerička data iskazuje kvantitet sasvim
određenog kvaliteta.

Statistička metoda odnosi se na istraživanje masovnih pojava koje se sastoje iz mnoštva

jedinica, mnoštva pojedinačnog.
Saznanje, zaključci ove metode izgrađuju se kao induktivni zaključci , tj. kao zaključci
koji se izvode iz više premisa, ako se svaki stav o svakom pojedinačnom članu smatra
premisom.
Generalizacija do koje se dolazi statistikom je induktivna, zasnovana na statističkoj
indukciji, zakonima verovatnoće i statističkim zakonima, te su tako stečena saznanja
uglavnom verovatna.
Statistička metoda primenljiva je u svim naukama i naučnim disciplinama.

Ova opšta metoda ima svoju adaptivnu i logičku osnovu, svoj epistemmološki sadržaj
koji obuhvata opšte saznajne odredbe matematike, posebne saznajne odredbe statistike,
oderdbe nauke i predmeta nauke i odredbe teorije metodologije.

Osnovne etape primene

Statistička opštenaučna metoda koristi u istraživanjima masovnih pojava, odnosno

masovnih činilaca stvarnosti. Ona se mora koristiti i u teorijskim istraživanjima.
Osnovne etape njene primene su:
Identifikacija statističke mase
Izrada uzoraka
Prikupljanje podataka
Formiranje statistički serija
Statistička analiza
Iskazivanje podataka
Tumačenje rezultata statističke analize i izvođenje zaključaka
Izvođenje pravilnosti i zakonitosti

IDENTIFIKACIJA STATISTIČKE MASE

Sa obzirom da je predmet istraživanja masovan to ga čini mnoštvo raznovrsnih jedinica.
Sve jedinice koje mogu spadati u predmet istraživanja i koje su obuhvaćene pojmom
predmeta istraživanja čine statističku masu. Statistička masa je skup pojava određene
vrste.Tek precizno određenje predmeta istraživanja daje nam činioce neophodne za
konkretnu odredbu statističke mase.
Identifikacija statističke mase podrazumeva:

27
Jasno definisanje svojstava koja jednu jedinicu stvarnosti određuju kao jedinicu
predmetne statističke mase
Otkrivanje i utvrđivanje izvora podataka o statističkoj masi i proceduru korišćenja i
vrednovanja izvora i njihovog sadržaja.
Otkrivanje broja i rasporeda statističke mase
U društvenim i političkim istraživanjima saznanja o statističkoj masi se često stiču
posebnim prethodnim istraživanjima.
Kada je statistička masa identifikovana, može se na osnovu uvida u njenu brojnost i bitna
svojstva predmeta i svrhe istraživanja, opredeliti za istraživanje:
popisom (obuhvatom svih jedinica statističke mase)
pomoću uzorka (tj. određenog broja jedinica statističke mase pri čemu su i broj i
obuhvaćene jedinice određene po valjanom kriterijumu)

48. IZRADA UZORAKA

Obim (veličina) statističke mase nije ni jedini ni presudan kriterijum za opredeljivanje

prema popisu odnosnu uzorku.

Ekonomičnost i reprezentativnost uzorka su dva uskladiva cilja.

Ekonomičnost podrazumeva što manji utrošak sredstava i rad u postizanju odgovarajućeg
kvaliteta i obima saznanja.
Reprezentativnost zahteva zastupljenost jedinica u uzorku koje če kvalitativno i
srazmerno predstavljati statističku masu. Otuda se reprezentativnost u politikološkim
istraživanjima može shvatiti kao statistička ( izražava kvantitativna svojstva i odnose) i
društvena reprezentativnost. Međutim, svaka prosečnost podrazumeva izvesna
ogrubljavanja i pojednostavljenja, tako da se u uzorku koji je statistički reprezentativan
može izgubiti društvena reprezentativnost. Zbog toga se ovi problemi moraju posebno
rešavati.

Postoje dva polarizovana tipa uzorka plus jedan koji je između ova dva tipa:
Uzorak koji se konstruiše metodom slučajnog izbora – smatra se statistički
najreprezentativnijim. Tvrdi se da se, ako se ovim uzorkom obuhvati 10% statističke
mase (populacije), mogu dobiti rezultati koji su jednaki onima koje možemo dobiti
popisom. Obrazloženje ovog stava zasnovano je na dovoljnoj veličini uzorka (veliki broj
obuhvaćenih jedinica), i jednakim šansama svake jedinice da uđe u uzorak čime se
obezbeđuje statistička reprezentativnost.
Postupak formiranja ovog uzorka su:
utvrđivanje evidencije statističke mase
utvrđivanje tzv. koraka pri izdvajanju jedinica iz mase i uvršćivanju u uzorak
izbor broja od koga se započinje prebrojavanje (izbor jedinica za uzorak).
U praksi postoje različite evidencije, ali se u svim slučajevima prvo utvrde svojstva
evidencije, njena dostupnost i podobnost. Kada se to utvrdi, saglasno odabranoj veličini
uzorka, pristupa se određivanju koraka. Korak je razmak, razdaljina između svake
prethodne i svake sledeće jedinice statističke mase koju unosimo u uzorak.
Reprezentativnost uzorka zasnovana je na konceptu relativne uniformisanosti i
jednoobraznosti u odredjenom vremenu i prostoru. Veća je verovatnoća da će uzorak biti
reprezentativniji ako obuhvata više raznovrsnih jedinica sa raznih prostora.
Početni (startni) broj od koga se počinje primena koraka za formiranje uzoraka metodom
slučajnog izbora utvrđuje se takođe slučajno, čak nasumice. Odbrojavanjem od tako

28
redom utvrđenog početnog broja po utvrđenom koraku dobijamo uzorak metodom
slučajnog izbora.
Namerni uzorak – to je uzorak čija je veličina (broj jedinica) unapred utvrđena po
određenom kriterijumu, zatim su utvrđene kvote (broj jedinica određenih karakteristika), i
na kraju, i same jedinice mogu da budu namerno izabrane. Nameran uzorak je strogo
teorijski i metodološki zasnovan i proizilazi iz svojstva i zahteva predmeta, vrste
hipoteza, i indikatora istraživanja. Za izradu namernog uzorka neophodna su znatna
proverena prethodna saznanja i strogi matematički proračuni. Moguće je formirati
jednostavan uzorak bez kvota i kvotni nameran uzorak. Kada se formira nameran uzorak
kao kriterijum se koristi njihova pretpostavljena reprezentativna kompetentnost odnosno
tipičnost njihovih obeležja. Kada se formira nameran uzorak izvora podataka (raznih
dokumenata) primenjuje se više kriterijuma, ali je bitan kriterijum njihova upotrebljivost.
Stratifikovani uzorak – može se smatrati prelaznom mešovitom varijantom. Kada
postoje dovoljan saznanja o sastavu statističke mase može se, u cilju pouzdanije
reprezentativnosti, opredeliti da svaki karakterističan deo statističke mase bude
proporcionalno zastupljen u uzorku. Svaka od ovih strata može da bude formirana
metodom slučajnog izbora. Postoji više varijanti ovog tipa uzorka ( npr. stratifikovani
uzorak sa deformisanim proporcijama).

Veličina uzorka ne mora uvek da bude 10% od statističke mase. Smatra se da je u

slučajevima istraživanja masovnih pojava najčešće dovoljno 3000 jedinica. Svojstvo
predmeta i tipa istraživanja opredeljuje zahteve za određenim uzorkom. U svim
slučajevima uzorak treba da zadovolji zahteve statističke društvene reprezentativnosti.

PRIKUPLJANJE PODATAKA

Statistička metoda ne koristi isključivo svoje instrumente za prikupljanje podataka, te se

podaci prikupljaju tehnikama, instrumentima i postupcima metoda prikupljanja podataka.
Ova metoda operiše svim vrstama podataka koji se mogu izraziti numeričkim datama,
odnosno koji mogu biti kvantitativno izraženi.
Podaci koje u okviru ove metode sakupljamo iskazuju određena svojstav (kvalitete) u
određenoj količini, u određenom vremenu i na određenom prostoru. Kvalitativni podaci o
odredbama/svojstvima uvek se moraju sakupljati, a sa njima su u neraskidivoj vezi
kvantitativni, hronološki i geografski podaci.
Iskazi o stavovima smatraju se kvalitativnim podacima. Mada se stavovi mogu
kvantifikovati, u obzir se uzima samo broj lica oja su dala iskaze. U suštini, stavovi
suodređene komponente čoveka kao celovitog kvaliteta, kvantitativno izraženog.

FORMIRANJE STATISTIČKIH SERIJA

Do sada obrađeni postupci statističke opštenaučne metode u neposrednoj su funkciji

projektovanja istraživanja, i delo, u jednoj fazi realizacije – sprovođenja istraživanja.
Izrada uzoraka je sastavni deo obrazovanja dela nacrta naučne zamisli koji nazivamo
način istraživanja, a opredeljenje za prikupljanje određenih vrsta podataka, odnosno
određenih podataka determinirano je hipotetičkim okvirima tj. karakteristikama hipoteza i
odabranih indikatora.
Formiranje serije spada u fazu sređivanja i obrade podataka. Suštinska uloga formiranja
serija jeste da se njima statistički opiše istraživana pojava.
Od prikupljenih podataka mogu se obrazovati dve osnovne vrste serija:

29
Statičke serije – njima se opisuje stanje i za njih se koriste kvalitativno-kvantitativni i
geografski podaci. Hraonološki podaci se po parvilu ovde ne koriste, osim za određivanje
vremenskog odsečka u kome opisano stanje postoji.
Dinamičke serije – statistički opisuju kretanja, niz stanja u raznim vremenskim
momentima na jednom određenom prostoru ili više njih. Sve vrste podataka mogu da
budu činioci dinamičke serije, ali su neizbežni kvalitativno-kvantitativni i vemenski.
Geografski podaci mogu da budu korišćeni kao činioci serije ili samo kao oznaka mesta
na kome se realizuje kretanje pojave koju opisujemo serijom.

49. STATISTIČKA ANALIZA (pojam, predmet, vrste)

Statistički podaci sređeni u statičke ili dinamičke serije analiziraju se da bi se otkrili

struktura, međusobni uticaji činilaca strukture i dinamike odigravanja istraživanih pojava
ili procesa.

Poznate su tri osnovne vrste analiza:

statička – kojom se saznaju određene strukture
dinamička – kojom se otkrivaju kretanja određenih pojava
korelaciona – kojom se otkrivaju postojanje i bitne karakteristike veza između podataka
odnosno raznih grupa podataka.Ova analiza govori samo o postojanju i učestalosti tih
veza.
Svojstva društvenih i političkih pojava daju primat dinamičkim serijama i korelacionim
analizama.

Glavna nastojanja statističke analize usmerena su na otkrivanje distribucije

frekvencija, tj. na otkrivanje rasporeda učestanosti pojava određenih osobina numeričkih
iskaza, ali bez vremenske odredbe.

Osnovni predet saznanja dinamičkim analizama su vremenske varijacije svojstava,

odredaba, činilaca pojava ili samih pojava. Saznanja o tome stiču se izračunavanjem
sekularne tendencije razvitka pojave koja je poznatija pod nazivom «trend», kao i
izračunavanjem preiodičnih oscilacija.

Najčešći postupci statističke metode su prebrojavanje, izračunavanje procenata i

izračunavanje srednje vrednosti (mere centralne tendencije).

Aritmetička sredina je najčešći oblik izračunavanja srednje vrednosti odnosno

distribucije frekvencije. U većini slučajeva aritmetička sredina se izračunava iz
kontigenta nesređenih prikupljenih podataka po obrascu:
X= (X1 +X2+....+Xn) / n = X/n
Aritmetička sredina može se izračunavati i iz podataka grupisanih po frkvenciji, podataka
grupisanih u razrede i pomoću proizvoljne polazne tačke.

Izračunavanje medijane takođe spada u postupke izračunavanja mere centralne

tendencije. Medijana je tačka na skali iznad i ispod koje se nalazi po 50% slučajeva
(podataka, skorova).

30
Mod (modus) – takođe mera izračunavanja centralne tendencije. To je skor koji se
najviše koristi u skali podataka i može da bude «sirov» i «pravi».
Izračunavanje mera centralne tendencije podrazumeva i utvrđivanje mera njihove
varijabilnosti kojima se saznaje kakvo je odstupanje podataka od srednje vrednosti.

Aritmetičkoj sredini najviše odgovaraju izračunavanja standardne i prosečne devijacije,

medijani kvartalne devijacije, a modu totalnog opsega.

Izračunavanje standardne devijacije moguće je i iz negrupisanih podataka , zatim iz

podataka grupisanih u razrede, grupisanih po frekvenciji i pomoću proizvoljne polazne
tačke.
U izračunavanju varijabilnosti se koristi i izračunavanje percentilnog odstupanja
(decimalama i percentilima).

Statistički postupci obuhvataju i izarčunavanje standarnih skorova i standardnih korelata

kao mera poređenja. Obično se koriste Z (relativno sirovi, pretvoreni u relativno
standardne jedinice, značajni za izračuvavanje korelacija) i T skorovi (formiraju se na
osnovu sirovih skorova, a najčešće su celi kontinuirani brojevi sa pozitivnim
predznakom).

Mere korelacije su bitan činilac statističke metode i osnov suštinskih saznanja o

statističkim pravilnostima i zakonitostima. Korelacija je povezanost između
promenljivih vrednosti. Njome se izražava uslovljenost, pozitivne ili negativne
usmerenosti.
Vrednost korelacije utvrđuje se merenjem koeficijenta korelacije. Koeficijent korelacije
je numerička vrednost kojom se označava stepen povezanosti između dve promenljive
pojave. Ova vrednost se kreće od +1 do –1.
Korelacija se ože izračunavati primenom više modela. Najčešća su izračunavanja
korelacija prema odnosu elemenata, po rangu elemenata, po serijama elemenata,
korelacija po vezama elemenata, a treba pomenuti i Hi kvadrat (pokazuje verovatnost
povezanosti tj. kvalitativnih podataka, statističkom merom).

U statističkoj metodi bitna je uloga generalizacije. Tako su poznate potpuna, nepotpuna,

i verovatna generalizacija. U funkciji statističke generalizacije poznato je više postupaka
testiranja značajnosti razlika između ststističkih vrednosti. To su:
konfrontiranje parova – radi utvrđivanja značajnosti razlika:
medju aritmetičkim sredinama
među proporcijama
analiza varijanse – kojom se testira značajnost razlike između više aritmetičkih sredian i
interni i eksterni varijabilitet.

Veoma važan postupak statističke metode je izračunavanje standardne devijacije

sredine uzorka i standardne devijacije sredine mase, tj. skupa podataka koji se
apliciraju na ukupnu statističku masu.
Standardna devijacija sredine uzoraka izračunava se iz frekvencije obeležja, iz odstupanja
od prave sredine uzorka i na osnovu broja jedinica po obrascu n=(fd2)/n.
Standardna devijacija uzorka nastaje zbog uprošćavanja koja nastaju formiranjem uzorka,
te oja onemogućavaju da bilo koji uzorak verno odslikava situaciju statističke mase.
Standardna devijacija mase ima nešto veću vrednost od standardne devijacije uzorka
(n=(fd2)(n-1)).

31
Kada se primene postupci izračunavanja standardne devijacije u politikološkim
istraživanjima, ne mogu se dobiti sasvim precizan i sasvim sigurna saznanja ni o
situacijama, ni o stavovima i ponašanjima uzorka, ni statističke mase. Saznanja su samo
verovatna i izražavaju globalne vrednosti i tendencije.

ISKAZIVANJE PODATAKA

Iskazivanje i predstavljanje statističkih podataka teče po utvrđenom planu prikupljanja i

obrade podataka koji je sastavni deo projekta istraživanja. Ono se realizuje prvo kao
pregled opšte evidencije podataka, zatim kao klasifikacija podataka po određenom
principu, potom kao posebno formiranje i iskazivanje serija u skladu sa predmetom i
ciljevima istraživanja itd.
Iskazivanje i predstavljanje podataka tabelama (naročito tabelama sa više ulaza u kojima
je izvršeno ukrštanje obeležja podataka) osnov je statističke analize, a u nekom
slučajevima i osnov statističkih podataka..

Osnovni delovi tabele: naslov tabele, redni broj tabele, ukupan apsolutni iznos (sigma)
od kog se izračunavaju relativni brojevi, zaglavlje tabele dato na početku tabele
horizontalno, pretkolone vertikalno, polja tabele nastala u preseciam redova , kolaona
tabele i sume – zbirovi podataka u redovima i kolonama.

Tabeliranje podrazumeva sledeći postupak:

Koncipiranje sistema tabela i svake tabele posebno – svaka tabela definisana je po
sadržaju, formi, ulozi u naučnom saznanju i odnosu prema drugim tabelama i načinima
iskazivanja podataka. javljaju se tri vrste tabela: obradne (uloga je radna i pomoćna),
anlitičke (predstavljaju određeni stepen analize odnosno osnove za zaključivanje), i
ilustrativne (ilustruju verbalni iskaz ili iamju svojstva argumenata).
Izrada tabela – konstruisanje forme tabela, definisanje njihovih osnovnih odredaba i
njihovo popunjavanje na kraju.
Korišćenje tabela u anučno saznajnom postupku
Prednost grafičko tabelarnog načina iskazivanja podataka je u uređenosti i preglednosti.
Najčešći oblici grafičkog predstavljanja su grafikoni pravougaonih slika, krugova,
histogram frekvencija, poligoni frekvencija, ogiva frekvencije i Gausova kriva, kao i
predstavljanje u koordinatnom sistemu.

Grafikoni pravougaonih slika i krugova se pripisuju grafičkom predstavljanju

kvalitativnih odredaba – atributa i njihovih numeričkih izraza. Kombinacijom
kvalitativnih i kvantitativnih odredaba konstruišu se pomenuti grafikoni.
Histogram frekvencija – konstruisan je za iskazivanje numeričkih podataka sređenih u
razrede.
Grafikoni spadaju u red jednostavnih predstavljanja relativno jednostavnih sadržaja.

TUMAČENJE REZULTATA STATISTIČKE ANALIZE I IZVOĐENJE

ZAKLJUČAKA

Osnovni zadatak statističke metode je izvođenje direktih i indirektnih generalizacija

manjeg ili većeg stepena istinitosti odnosno verovatnoće.

32
Neposredna generalizacija ostvaruje se izračunavanjem srednje vrednosti mase na osnovu
uzoraka ili popisa.
Posredna generalizacija izvodi se na osnovu više uzoraka, indukcijom.
Statističkom opštenaučnom metodom stiču se naučna saznanja na osnovu izvesnog broja
članova, skupa, niza, pojava ili događaja o prosečnom obeležju u celoj skupini ili u
definisanoj masi pojava.
Sadržaji zaključaka su određena stanja i tendencije.
IZVOĐENJE PRAVILNOSTI I ZAKONITOSTI

Preko formiranja naučne hipoteze i računa verovatnoće formiraju se statistički zakoni

koji su osnova naučnih zakona u okviru određene nauke.

50. SAZNAJNA ULOGA I OGRANIČENOST STATISTIČKE METODE

-OCENE I STAVOVI O OVOJ METODI SU SVE POZITIVNIJI.

-GNOSEOLOŠKA ULOGA SE MOŽE POSMATRATI KAO NEPOSREDNA I POSREDNA (ALI OVA PODELA JE
KRAJNJE USLOVNA I RELATIVNA).
-NEPOSREDNU SAZNAJNU ULOGU OSTVARUJE KROZ:
1) OPISIVANJE POJAVA,
2) OPISIVANJE NJIHOVIH PROMENA I TRENDOVA,
3) VRŠENJA F-JA KVAZIEXPERIMENTA (ZATO ŠTO JE U PITANJU ČULNO-PRAKTIČNA DELATNOST I
PODRAZUMEVA TEORIJSKU OBRADU I INTERPRETACIJU ISTE, ALI NIJE EXPERIMENTALNA JER SE PROIZVODE
NOVE SITUACIJE).
-U OSNOVI OVE METODE SU U PRVOM REDU INDUKCIJA I GENERALIZACIJA.
1. SEGMENT POSREDNO SAZNAJNE ULOGE JE OTKRIVANJE OPŠTOSTI I PRAVILNOSTI.
2. ODNOSI SE NA ISTRAŽIVANJE I OTKRIVANJE UZROKA MULTIVALENTNA ANALIZA, FAKTORSKA…
3. SEGMENT- OBJAŠNJAVANJE VEOMA SLOŽENIH I VARIJABILNIH POJAVA,
4. PREDVIĐANJE KRETANJA I RAZVOJA POJAVA I PROCESA.
-IZUZETAN ZNAČAJ PROGNOSTIČKE MOĆI, ALI BUDUĆNOST SE OVDE PREDVIĐA NA OSNOVU PROŠLOSTI,
PITANJE JE KOLIKO JE TO OSNOVANO.
-DRUGE TEŠKOĆE U SAZNAJNOJ ULOZI SU: KVALITATIVNO JE UVEK SADRŽANO U KVANTITATIVNOM,
MANJA SU OGRANIČENJA KOD KONAČNIH SKUPINA AIL VEĆA KAD SE RADI O BESKONAČNOM; ZAHTEV ZA
REPREZENTATIVNOŠĆU UZORKA (KAKO DA ZNAMO DA LI JE UZORAK REPREZENTATIVAN?).
-TEŠKO JE RAZGRANIČITI OPŠTE NAUČNE STAT. METODE I MERENJA U DRUŠT. I POL. NAUKAMA.

51. METODA MODELOVANJA

Modelovanje je racionalan, sistemski, složen postupak adekvatnog predstavljanja bitnih

odredaba procesa, pojave (društvenih realiteta) ili njihovih zamisli kao određene celine.
Modelovanje je proces izrade modela.

I – Opšti pojam i vrste modela

Model je imitacija, prototip ili projekcija nekog predmeta – dela postojeće i moguće
buduće društvene realnosti.
Osnovne vrste modela:
modeli imitacije – kojima se predstavljaju realiteti stvarnosti

33
modeli prototipovi – kojima se, jednim primerkom predstavljaju, realiteti sa svim bitnim
svojstvima i funkcijama, koji će tek biti proizvedeni
projektivni modeli – modeli zamisli (predstavljene zamisli budućih realiteta)

Modeli mogu da budu idealni i stvarni, ali se (zbog političkih nauka gde ovo
razlikovanje nije dovoljno) u klasifikaciji razlikuju i:
praktični, stvarni modeli ( modeli čije realitete možemo identifikovati u praksi)
idealni modeli (njihove realitete ne možemo otkriti u druš. stvarnosti)
idealizovani modeli (oni koji su delom sastvni činioci društvene prakse, a delom norma,
zahtev, uputstva, usmerenje prakse)

Nijedan od njih nema u stvarnosti identičan realitet, moguć je samo određen stepen
sličnosti. Relativna uniformnost i jednoobraznost ne dozvoljavaju iskazivanje svih
varijacija stvarnog postojanja sistema u praksi predstavljenim modelom.
Specifičnost modela u druš. i pol. naukama izražena je činjenicom da su neki modeli
istovremeno i modeli i društvene činjenice (npr. programi političkih partija).

Modeli koji nemaju dodire sa realitetima stvarnosti gotovo da ne postoje, te bismo prema
kriterijumu usmerenosti mogli da konstatujemo modele koji predstavljaju stvarnost
onakvom kakva jeste, modele opravdanja stvarnosti i modele kritike stvarnosti.
Takođe postoje i aktivni (usmereni na menjanje stvarnosti) i pasivni modeli.

Za političke nauke karakteristični su modeli političkih sistema, odnosa, ponašanja,

političke moći, vlasti, organizacija i pokreta, procesa, akcija, pol. grupisanja,
stratifikacije, interesa, ideologije i orjentacionih vrednosti. Takvi modeli su složeni,
strukture više modela.

Ako je kriterijum klasifikacije ciljevi i svrha modela onda imamo:

naučnoistraživačke modele (koji se konstruišu radi sticanja naučnog saznanja) i oni
mogu biti opšti modeli koji determinišu pristup istraživanju, modeli koji nastaju kao
rezultat naučnoistraž. rada, i modeli koji su rezultat saznanja stečenog istraživanjem
modele koji su na osnovu naučnog saznanja konstruisani da bi bili primenjeni, to su
definicijski modeli zato što se javljaju kao zaokružene celine rezultata istraživanja koje
znatno utiču na sadržinu i obim kategorijalnih pojmova i postulatskih i aksiomatskih
stavova.

Modeli mogu biti i elastični (takvim modelima se teži u istraživanju druš. pojava)
odnosno otvoreni, i statični odnosno dovršeni.

Bitno obeležje svih modela je relativna statičnost izražena kroz strukturu modela i
predmeta modelovanja, pojmovne aparature i simbole kojima se model iskazuje. Bez toga
nije moguće ostvariti vezu između realiteta i modela, njegovog zančenja, važenja i uloge
u naučnom saznanju.

II – Izrada modela

Svaki model se sasroji delom iz idealnog, delom iz realnog, delom iz apstraktnog,

delom iz konkretnog. Model se ne može izgraditi bez zamisli o predmetu, i zasnovanosti
te zamisli na i na prethodnom opštem fondu saznanja i neposrednog ličnog i naučnog
iskustva.

34
Idealno u modelu – učešće ideje, učešće orijentacionih vrednosti u formiranju modela,
učešće određenih uverenja i verovanja (izražava se kroz stav “trebalo bi da bude”).
Realno u modelu – učešće činjenica društvene stvarnosti u modelu. I sam model postaje
deo društvene stvarnosti.
Apstraktno u modelu – to je sve ono što ima karakteristike zajedničke ili samo prosečne
statističke opštosti. Veliku ulogu naučne osnove imaju akiomi, postulati, naučni zakoni,
kategorije, teoreme itd. koji su istovremeno i apstrakcija i apstraktni opšti modeli. Početni
činilac svakog naučno zasnovanog modela su apstrakcije.
Konkretno u modelu – model je istovremeno i konkretizacija najapstraktnijih odredbi,
njihovo približavanje određenom postojećem ili verovatnom, mogućem realitetu.

Od vrste i tipa modela zavise učešće idealnog, realnog, apstraktnog i konkretnog.

Modeli nastaju u određenim uslovima i samo u određenim društvenim uslovima koji
imaju svrhu i ulogu.
Svaki model je svesni proizvod subjekta koji vrši izbor vrste i tipa modelovanja,
predmet modelovanja itd.
Modelom se uvek predstavlja izvesni predmet modelovanja a za modelovanje se
koriste izvesna sredstva.

Osnovni činioci modelovanja:

situacija, odnosno uslovi modelovanja

subjekt modelovanja
objekt (predmet) modelovanja
sredstva modelovanja

Procedura modelovanja:

Konstatovanje potreba i svrsishodnosti izrade modela

Izbor predmeta modelovanja
Izbor vrste i tipa modela
Izbor sredstava modelovanja i načina iskazivanja modela
Izbor saradnika u izradi modela
Projektovanje modela i njegova izrada
Testiranje modela i intervencije u cilju usavršavanja
Predstavljanje i dalja upotreba modela

III – Modelni eksperiment

Opštenaučna metoda modelovanja karakteristična je po veoma razvijenim svojstvima

eksperimentalne metode. Bitna odredba njenih eksperimentalnih karakteristika je u tome
što su su mnogi modeli u suštini eksperiment po sebi. Mnogi modeli su u suštini plan
eksperimenta ili su proizvod eksperimentalne situacije.
Metoda modelovanja je teorijsko-empirijska metoda, a u njenoj osnovi su osnovne
metode tipologizacije, apstrakcija i konkretizacija.
Modalni eksperiment može da bude praktičan, empirijski i misaoni, teorijski eksperiment.

Modalni eksperiment podrazumeva sledeće mogućnosti:

35
Zamišljeni i verbalno i na druge načine predstavljeni model proverava se praktičnim
eksperimentom. U tom slučaju model ima svojstva plana eksperimenta i analitičko-
mernog instrumenta u utvrđivanju rezultata.
Model je samo označen u najgrubljim crtama pa se eksperimentom ili nizom međusobno
povezanih eksperimenata ili kvaziexp. pokušava izgradnja i razvoj modela
Postoji misaoni model teorijski zasnovan i u praksi primenjen

Funkcionisanje i efekti funkcionisanja su naučno poznati, ali se javlja potreba za

saznanjima o mogućnostima izmene u samom modelu. U tim slučajevima razvija se što
detaljnije strukturalno-funkcionalni modelu kome se razrađuju poznate ili pretpostavljene
korelacije i međuzavisnosti. Utvrđuje se svaki bitan strukturni činilac modela, njegovo
mesto i odnosi, svojstva i aktivnosti. Na osnovu proverenih hipotetičkih saznanja i na
osnovu postavljenih hipoteza , zamišljaju se i predstavljaju promene i njihove posledice.
Primer modela izbora – jedan segment je predizborna kampanja,drugi vreme raspisivanja
izbora, treći raspored itd. – u tom slučaju mi misono eksperimentišemo pridodajući ili
oduzimajući modelu izvesne činioce, ili menjali njihova svojstva. Posle svake od
izvršenih izmena izvodili bismo sledujući zaključak po implikaciji (ako… …onda).

Naučna prodornost i sanajna moć modelnog eksperimenta se zasniva na činjenici da se

model može formirati eksperimentalnim putem bez postojanja naučnoteorijskog fonda,
pri čemu su stečena saznanja bila osnova teorijskog fonda u datom slučaju. Moguće je
preuzeti otkriveni postojeći model sadržan u prirodnoj ili druš. pojavi i njega
naučnoteorijski artikulistati, moguće je formirati i zamisao (misaoni model) o novom,
nepostojećem i misaono varirati činioce tako zamišljenih situacija u kojima se model
zamiso javlja.
Mogućnost naučnog saznanja metodom modelovanja je velika. Modelovanjem se
procesi i pojave mogu opisati, tipologizirati, otkriti, objašnjavati, prognozirati.

Uslov pravilnog i uspešnog izvođenja modalnog eksperimenta je odgovarajuće

iskazivanje odnosno predstavljanje modela. Model se može iskazati rečima, skicama,
crtežima, šemama, snimcima, kartama, maketama, proizvodima, simbolima naučnog
jezika.
Pravila za formiranje standardnih termina, pojmova, zakona, simbola naučnoteorijskog
fonda:
Pravila komunikabilnosti i realističnosti modela – koja omogućuju što istinitij, vernije
i potpunije predstavljanje predmeta modelovanja modela
Uvažavanje ograničenosti opštenaučne metode modelovanja, pa time i modalnog
eksperimenta. Osnovu ograničenosti čini to što je svaki model samo predstavljanje
određenog prošlog, aktuelnog, mogućeg realiteta na osnovu našeg znanja o njemu. ta
ograničenost se izražava kao pojednostavljenost i parcijalnost modela i kao njegovo
relativno i ograničeno važenje. U tom smislu svaki model je samo oblik i sredstvo
saznanja verovatne istinitosti i pretežnog važenja.

52. AKSIOMATSKA METODA

Aksiomatska metoda (koja potiče još od vremena Aristotela) jeste metoda koja se po
svojim bitnim odredbama razlikue od rugih i može se kao posebnost identifikovati.

36
Deduktivna osnova metoda, principa i procedura nalaze se u osnovi aksiomatske metode.
Akiomatska metoda je opštenaučna, misaona, neposredna neempirijska metoda
saznanja i naučnog saznanja.
Bitno svojstvo predmeta aksiomatskog metoda je nadiskustvenost.

Akiomatska metoda se sastoji u postavljanju i primeni aksioma u derivacijama računa

stavova i računa predikata:
u postavljanju, odnosno u izboru aksioma jednog logičkog ili posebnog naučnog sistema
u postavljanju definicija koje u sistemu igraju ulogu osnovnih istina sistema i aksioma
u izvođenju svih drugih stavova tog sistema iz osnovnih i njegovih stavova, tj. iz aksioma
i definicija osnovnih logičkih stavova
Teoreme se ne izvode nužno iz akioma, a aksiomi nastaju izvođenjem iz poznatih,
višestruko i viševremenski proverenih istina nižeg reda od aksioma ili njihovim
povezivanjem u sistem.

Koen i Nejgel navode da je predrasuda predpostavljati da su stavovi koji logički prethode

bolje poznati, izvesniji od teorema i da je logički prioritet nastalih stavova povezan sa
njihovom istinitošću. Aksiomi su prosto pretpostavke ili hipoteze, koje se upotrebljavaju
radi sistematizovanja i otkrivanja teorema koje impliciraju. Ukazivanje na neophodnost
razlikovanja vremenskog redosleda otkrivanja istine od logičkog reda implikacija je
osnovano i sadržajno u odnosu osnovnih metoda, mišljenja, empirijskih istraživanja i
teorijskog saznanja. Time postaje jasniji i paradoks ljudskog saznanja za koji Šešić kaže –
ovaj paradoks se sastoji u tome što su najstrože zasnovane one teorije koje su dedukovane
iz hiotetički prihvaćenih stavova. Treba istaći da principi hipotetičko dedukovanih teorija
nisu slobodno izborni, nego ti principi imaju izvesnu osnovu u praksi saznanja.

Aksiomatska metoda je neizbežno povezana sa HD u procesima postavljanja aksioma.

Aksiomi nisu i ne mogu biti bilo koji dedukovani stavovi, već osnovni, sa nužnim
stepenom istinitosti, zasnovani na rezultatima HD metode
Aksiomatska metoda, polazeći od aksioma gradi aksiomatske sisteme u kojima aksiomi
imaju svoju akiomatsku ulogu ako zadovoljavaju određena pravila

Svaki aksiomatski sistem ima svoju strukturu (sastavne delove). Tome se može
pristupiti na dva načina:
konstatovanje da jedan aksiomatski sistem nužno sadrži nužne aksiome, teoreme i druge
stavove izvedene iz aksioma odnosno, saglasne sa aksiomima, kao što su to teorije i
hipoteze
drugi, složeniji navodi:
pravila formacija osnovnih istina sistema
same aksiome određenog aksiomatskog sistema
pravila transformisanja stavova
pravila aksiomatizacije i formalizacije
Aksiomatski sistemi su u osnovi zasnivanja čitavih naučnih sistema. U naučnom sistemu
zasnovanom na aksiomatskom sistemu postoje osnovni primitivni pojmovi koji su
implicitno definisani aksiomima sistema (npr. stvar, odredba, stav itd.). U aksiomatskom
sistemu mogu postojati i nespecifikovani simboli (u logici su to logičke konstante).
Pravila formacije aksioma utvrđuju elemente jednog aksiomatskog sistema. Priroda
aksiomatskog sistema uslovljena je brojem osnovnih saznajnih vrednosti koji se priznaju,
logičkim konstantama i njihovim shvatanjima i vrednošću logičkih funkcija.

37
Izbor aksioma zavisi od logičkog sistema u okviru koga se se uspostavlja i od oblika i
najvišeg stepena stvarnog ljudskog znanja. Poznati aksiomi i aksiomatskih sistemi
otkriveni su kao istine postojećeg ljudskog saznanja.

Svaki valjani aksiomatski sistem mora da ispuni tri obavezna pravila:

Pravilo kompletnosti – koje podrazumeva da na osnovu tog sistema moraju da budu

izvodljive i proverljive sve teoreme tog sistema
Aksiomatski sistem je kompletan ako iz dodavanja nekog aksioma sledi izvodljivost
stavova koji nisu logičke istine tog sistema; ako proširivanje sistema vodi izvodljivosti
protivrečnih formula; ako proširivanje sistema vodi izvođenju proizvoljnih formula
Pravilo nezavisnosti aksioma – nijedan aksiom ne sme biti izvodljiv iz drugih aksioma
istog sistema
Pravilo konzistentnosti – svi aksiomi tog aksiomatskog sistema čine logički koherentan
i jedinstven sistem.
Sistem je konzistentan ako je u njemu izvodljiva logička formula koja je tautologija; ako
u njemu nije moguće istovremeno izvesti dve protivrečne formule; ako ima logičke
formule koje u tom sistemu nisu izvodljive.

U izgradnji aksiomatskih sistema i računa stavova važnu ulogu ima derivacija stavova
primenom pravila:
jednoobrazne zamene
zamene po definiciji
detašmana
priključivanja

Aksiomatska metoda je primenljiva manje-više u svim, pa i društvenim i političkim

naukama.
Primena aksiomatske metode posredstvom drugih opštenaučnih metoda je evidentno
(naročito preko statističke i metode modelovanja). Neposredna primena povezana je sa
rasprostranjenošću primene generalizacije i apstrakcije, kao i sa razvijenošću metoda
verifikacije, otkrivanja naučnih zakona, naučnih objašnjenja i naučnih teorija, ali i najviše
sa postojanjem aksioma.
Aksiomatska metoda je najsavremeniji oblik metode formalizacije, njena neposredna
primena u druš. i pol. naukama zavisi od ispoljavanja determinizma i standardizacije
uzročno-posledičnih odnosa i odnosa uslova i odigravanjaprocesa u adtim uslovima,
posebno u odnosima i okvirima nužnih i dovoljnih uslova što omogućava otkrivanje
naučnih zakona i naučnih objašnjenja. (primer – stav: pol. je realitet ljudskog društva).

53. ANALITIČKO-DEDUKTIVNA METODA

O ovoj metodi kao posebnoj ne govori ni jedan autor osim Šešića. On ovu metou vidi na
dva načina – u okviru prvog (poglavlje pod nazivom AD metoda) on razmatra
aksiomatsku, HD, konkretno dijalektičku, analitičko – deduktivnu metrodu, što upućuje
na to da je AD metoda opštenaučna metoda koju čine pomenute tri metode.

38
Konkretna dijalektička analitičko-deduktivna metoda je prikaz Marksove metode
primenjene u istraživanju ekonomije, posebno robe, tržišta i cena (zakona vrednosti).
Osnovna karakteristika te metode je da je dijalektičko-analitička i materijalistička, kao i
to da je to prvenstveno metoda teorijsko naučnog istraživanja.

Tri su bitna momenta te metode:

Naglašavanje moći apstrakcije u kojoj bitnu ulogu ima domišljanje.
Cilj analiza je otkroće zakona pojava, zakona njihove promene, razvitka, prelaska iz
jednog oblika u drugi, iz jednog reda veza u drugi. Bitnu ulogu ima ima apstraktno
mišljenje o podacima empirijskog saznanja. Za dolaženje do kategorijalnih pojmova i
zakona neophodno je izvršiti apstrakcije. Zakoni do kojih se dolazi na ovaj način nisu
istovetni sa činjenički realnim zakonima, to su idealizovani zakoni.
Zakone višeg reda apstrakcije i opštosti nije potrebno, ni moguće odvajati od
realnih konkretnih pojava. Kao osnovni saznajni princip ističe se da je idejni svet samo
materijalni svet prenet i prerađen u čovekovoj glavi, te apstraktni društveni zakoni
moraju i mogu biti provereniu konkretnoj druš. stvarnosti.

Konkretnu dijalektičko analitičko-deduktivnu metodu marksisti smatraju metodom

objašnjenja pojava na osnovu opštih zakona.

Procedura primene ove metode:

Formulisanje paradigmatskih principa

Konstatovanje empirijskih činjenica
Višestepene apstrakcije empirijskih generalisanih saznanja i njihovo povezivanje
Otkrivanje apstraktnih zakona i objašnjenja
Ponovna konkretizacija i vraćanje na praksu

Između ove i HD metode postoje velike sličnosti.

Konkretno dijalektička analitičko deduktivna metoda je prodorna i primenljiva u
istraživanju druš. i pol. pojava čak i kada joj paradigmatsko polazište nije strogo
konkretno-dijalektičko.

54. Komparativna metoda

Poredjenje, komparacija je cinilac misljenja i saznanja, to je metoda saznanja.

Predmet komparativne metode su identicnost, slicnost, i razlike pojava i procesa (a to

mozemo utvrediti samo uporedjivanjem dve pojave, procesa), istih pojava u raznim
vremenima i na raznim prostorima odredjenim adekvatnim merilima, ili raznovrsnih
pojava u definisanom prostoru i vremenu.

Kako se pojave, procesi, sastoje od cinilaca strukture, funkcija, odnosa i veza, kako je
svaka od njih slozena celina slozenih delova sa odredjenim svojstvima, aktivnostima i
relacijama, to se mogu komparirati celine, njihovi delovi i cinioci, njihova svojstva i
odredbe.

Identicnost
Ovo pitanje tice se sustine i kvaliteta, sadrzine, oblika i kvantiteta. Treba razlikovati:

39
totalnu, potpunu identicnost svih cinilaca celine i celina kao takvih,
parcijalnu identicnost koja se odnosi samo na odredjene delove, cinioce, svojstva,
odnose, promene.
Slicnosti i razlike
Prvi problem je definisanje slicnosti i definisanje razlika. Slicnost i razlike treba shvatiti
kao polarnost odsustva identicnosti nekog cinioca, svojstva itd. jednog definisanog
drustvenog realiteta u odnosu na neko njegovo prethodno ili sledujuce vreme ili u odnosu
na neki drugi realitet. Stepen razlike moze da bude manji ili veci, i moze se odnositi na
bitne, sustinske odredbe i na nebitne odredbe raznog stepena znacaja za karakteristike
pojave.

Procedura i predmeti poredjenja u misljenju i saznanju uopste su u osnovi komparativne

naucnoistrazivacke metode.

Komparativna metoda se zahvaljujuci Aristotelu shvatila kao metoda uporedjivanja

raznih globalnih drustava, a docnije i drustava koja pripadaju raznim istorijskim
periodima i drustveno ekonomskim formacijama.
Istorija nastanka:
Darvinova teorija, Lineova klasifikacija, sistem elemenata Mendeljeva, preko
antropoloskih istrazivanja ova metoda se probila u drustvene nauke .
Pocetna razvojna faza obilovala je slabostima – odredjivala se koa istorijska i
prvenstveno uzrocna metoda, orjentacija je bila da se koncept evolucije primeni na
drustveni razvoj, pokusaji da metodski postupci primenjeni u bioloskim istrazivanjima
primene i u istrazivanju drustvenih pojava i procesa; veoma slaba i nesistemska
dokumentacija (iskustvena osnova istrazivanja) sluzila je za veoma slobodne i obuhvatne
rezultate. Nejgel je dao kritiku shvatanja i primene komparativne metode – dokazivao je
da se drus. razvoj ne moze shvatiti prosto linearnim i dase na osnovu proizvoljno
postavljenih pravila i faza drus. razvoja ne mogu izvoditi zakoni razvoja drustva. Smatrao
je da je greska komp. metodu tretirati samo kao metodu istorije i odbaciti njene
mogucnosti u otkrivanju postojanja, istinitosti, razlike i slicnosti sadrzaja oblika zivota
drustva u odredjenom periodu. Ova kritika otvorila je pitanje o shvatanju komp. metode
kao eksperimentalne.
Na osnovu shvatanja o redosledu i stupnjevima drus. razvoja razvila su se dva
divergentna pristupa:
jedan smatra da postoje nezavisni razvojni lanci odredjenih drustava (sva drustva u
razvoju ne moraju da prelaze isti put i na isti nacin)
drugi, difuzionizam, smatra da najnaprednija drustva svojim uticajem izazivaju ili posticu
razvoj odredjenih svojstava drustva
U oba slucaja postavlja se pitanje neposredne komparacije, u tom smislu korisni mogu
biti i Veberovi idealni tipovi...

Dakle, tipologija iako neizbezna, kao i klasifikacija u toku istrazivackog rada na mogu se
izbeci i bez njih se ne mogu formirati ni analiticki ni istorijski modeli.

Neposredne komparacije
su samo uslovno moguce. Pod njima podrazumevamo one za koje su komparativni
kriterijumi izvedeni neposredno emprijskim opisom i potom teorijsko metodskom
procedurom, tokom projektovanja istrazivanja, artikulisani i operacionalizovani.

40
Komparacija posredstvom modela podrazumeva postojanje izgradjenog teorijskog
odnosno istrazivackog modela koji vec sadrzi odredjene kriterijume, s tim da se oni mogu
operacionalizovati i primeniti.

Komparativan metoda primenjuje se u svim istrazivanjima, a komparativna istrazivanja

su samo ona u kojima je konkretizovan opsti predmet komparativne metode kao
neposredni predmet istrazivanja, akomparativna metoda je dominantna.

Primena komparativne metode u politickim istrazivanjima

Osnovni pristupi komparativnim istrazivanjima:

DIFUZIONIZAM - potencira jednu konstantu vezujuci je za jednu zemlju od koje se siri
na druge zemlje u pocetnoj fazi, da bi u poslednje vreme bio orjentisan na redukciju
mnostva pojava na jedan invarijantni faktor. Prihvata se koncept vise uzroka, a
komparativna metoda se shvata kao metoda istrazivanja uzroka.
KORELACIONA ANALIZA – daje prednost multivarijantnoj analizi na osnovu
podataka o politickom ponasanju aktera koji ne znaju da su posmatrani. Osnovni izvori su
statisticki podaci, pisani izvori obradjeni kvantitativnom analizom sadrzaja i poznati
drustveni podaci o politicarima.
KOMPARATIVNE STUDIJE tipa Area studies - u kojima je odredjena prostorno
definisana geografska celina osnova istrazivanja.Na sve posebne slucajeve primenjuje se
isti uzrok ali se sve objasnjava po svojstvima specijalnih slucajeva. Osnova je uverenje da
se mogu definisati odredjene geopoliticke celine nizom njihovih istih i slicnih svojstava
kao sto su geografska, istorijska, kulturna, ekonomska itd. (pokazalos e veoma teskim za
izvesti).
KOMPARATIVNA ISTRAZIVANJA – sa orjentacijom na dferencirajuce klasifikacije i
tipologije u kojima danas preovladjuje tendencija da se prevladaju institucionalni modeli
i tipovi nacije, vlade i trzista i da se zamene modelima politicke situacije i drustvenih
pokreta. Koriste se idealni tipovi, realni tj. Prosecni tipovi.

Sustinska pitanja:
Sta se moze porediti?
Ako je politika drustveni realitet, onda se u drustvenoj praksi mogu identifikovati
kvantitativne i kvalitativne odredbe, cinioci strukture, funkcije, veze i odnosa u vremenu i
prostoru ovog realiteta u drust. stvarnosti. Sve sto se u stvarnosti moze identifikovati kao
drustveni realitet moze se porediti sa drugim da bi se bar doslo do saznanja da li je to ili
nije to. Ako drustveni realiteti imaju sustinu sadrzaj, oblike, i forme manifestacije,
opravdano je stanoviste da takve odredbe ima i politika. Dakle, politika i politicke pojave
i procesi mogu se uporedjivati ne samo sa drugim pojavama i procesima vec i sa samim
sobom u raznim vremenima i raznim prostorima.

Sta se moze identifikovati kao politika i kao predmet poredjenja?

Svaki segmentarni lementarni cinilac sadrzan u predmetu istrazivanja politikologije moze
se porediti , kao sto se mogu porediti i celine shvacene kao proces, sistem i kao
strukturalno funkcionalan entitet. U sustinskoj odredbi politike nalaze se osnovni realiteti
i pojmovi: interes (opsti, dominantan, grupni), vlast, organizacija, sukob interesa,
saradnja subjekata u ostvarivanju intresa, odbrani interesa, sistem orjentacionih vrednosti
kao putokaz. Svaki od ovih kategorijalnih pojmova moze se razraditi i odreiti kao
predmet istrazivanja. Pokusaji svodjenja pojma politike na politicke i nesuptancijalne

41
pojmove ili na samo nekoliko osnovnih misaonih modela ne mogu da rese problem jer
razdavajaju celinu politickog.

Komparativna metoda primenjuje se kao i druge, u skladu sa odredbama projekta

istrazivanja. Predmet, ciljeve itd. utvrdjuju odgovarajuci delovi projekta istrazivanja.
Jedini poseban zahtev komparativne metode je da se precizno utvrde komparabile , tj.
one odredbe koje ce se zaista porediti, kao i kriterijum poredjenja.
Shatanje da komparativna metoda mora uvek da obuhvati celinu uslova i situacija
pogresna je jer previdja:
da svako pojedinacno i posebno u sebi sadrzi i sobom izrazava opste
da zahtev za komparacijom celine previdja posebnosti nauka, naucnih disciplina i
naucnih institucija.

Teskoca kojoj se pridaje znacaj su izvori i karakteristike podataka (teskoce uvida i

koriscenja istorijske gradje, problemi obilja i karakteristike gradje), te su neposredna
empirijska istrazivanja zbog toga neizbezna.

Orjentaciji na empirijska istrazivanja uporedjivanih politickih pojava prigovara se da ne

moze da razresi tri vazna problema:

Problem medjunarodnih i medjudrzavnih odnosa – Ovaj problem moze se resiti kroz UN

i druge medjunarodne organizacije, kroz multilateralnu i bilateralnu saradnju zemalja,
kroz saradanjau odgovarajucih institucija ili drustava, posebnim monografskim metodom
ili metodima studije slucaja.
Finansiranje – resava se od slucaja do slucaja, ali i sistemskim kandidovanjem naucno i
prakticno atraktivnih istrazivackih pitanja
Problemi jezickih ekvivalenata – opadaju sa razvojem civilizacije, mogu se resavati i
deskriptivnim definicijama i operacionalizacijom pojmova u projektu i instrumentima
istrazivanja.

Komparativna metoda je veoma zavisna od izvora podataka, sistematizovanih , dovoljnih

i valjanih podataka iskustvenog porekla i licnog uvida istrazivaca u istrazivanu sredinu.
U politikologiji komparativna analiza ima zadatke da opisuje, klasifikuje, vrsi
tipologizaciju, izvodi i obogacuje definicije, generalizuje, utvrdjuje uzrocno posledicne i
korelacione odnose i da prognozira.

Uslovi da bi komparativna metoda bila prihvacena kao uzrocno posledicna , prognosticka

i eksperimentalna:
Moraju da budu izradjene valjane definicije, hipoteze i modeli, teorijski zasnovani i
korespodentni sa manifestnim realitetima.
Projekat istrazivanja mora da bude valjano uradjen i testiran. Njime treba da se:
precizno utvrde komparabile
definise i objasni sistem kriterijuma poredjenja
Strogo definisana sistematska hronologijai njena znacenja
Tehnike, postupci i instrumenti moraju biti usaglaseni sa zahtevima predmeta i
okolnostima istrazivanja
Mora se izraditi strog sistem testiranja podataka i zakljucaka
Da izvede strogu proceduru dokazivanja i opovrgavanja slicnosti i razlika.

42
Uuzrocno posledicni odnosi i prognoze mogu biti dobijeni komparativnom metodom
samo ako su obezbedjeni uvidi u sistematske hronologije, sledove nizova i njihove
korelacije sa sustinskim odredbama predmeta.
Longitudalna , panel istrazivanja ili kontinuirana istrazivanja daju veliku vrednost
rezultatima komparativnih istrazivanja.

55. POZITIVISTIČKA SHVATANJA O METODU: OGIST KONT

-POZITIVIZAM ZAHTEVA DA DRUŠTVENE ČINJENICE TREBA SAZNAVATI POUZDANIM I PRODORNIM

METODAMA, KAO STO SE TO ČINI PRIRODNIM NAUKAMA.
-NJENI ZAČECI SU U ANTICI ( VREDNOST IMA SAMO OBJEKTIVNO ČULNO OPAŽANJE ).
-NIKAD NIJE BIO JEDINSTVEN METODOLOŠKI SISTEM ( RAZNOVRSTAN UNUTAR SEBE ).
-TERMIN POZITIVIZAM POTIČE OD KONTA KOJI NJIME OZNAČAVA POUZDANA SAZNANJA
ZASNOVANA NA EMPIRISKIM I NAUČNIM ČINJENICAMA.
-U DELU “KURS POZITIVNE FILOZOFIJE” IZLAŽE SVOJE STAVOVE O DRUŠTVU I NJEGOVOM NAUČNOM
SAZNANJU.
-DRUŠTVO SHVATA KAO “DRUŠTVENI ORGANIZAM” KOJI JE SLIČAN SA FIZIOLOŠKIM.
-DRUŠTVENA SVEST I DRUŠTVO SU RAZVOJNI, A SVEST, ZNANJE JE POKRETAČ DRUŠTVA.
-SVAKO DRUŠTVO PROLAZI KROZ TRI EPOHE: TEOLOŠKA, METAFIZIČKA I POZITIVNA ( RED JE PROGRES,
LJUDSKA MISAO SE OGRANIČAVA NA DELOVE STVARNOSTI KOJI SE MOGU ISKUSTVENO OPAŽATI ).
-ODBACUJE EMPIRIZAM I PROSTO GOMILANJE PODATAKA, A NAUKA TREBA DA SHVATA
ZAKONE, A TI ZAKONI SE JAVLJAJU KAO KOEGZISTENCIJA ( ISTOVREMENO POSTOJANJE ) I SUKCESIJA
( PREDHOĐENJE ) PRI ČEMU NE ISTRAŽUJE DETERMINISTIČKE ODNOSE.
-NAUKA TREBA DA OSTVARUJE DVE ULOGE: INTEGRATIVNU I ORGANIZACIONU.
- OGIST KONT NE PRIZNAJE SVE NAUKE; KRUNA SVIH NAUKA JE SOCIOLOGIJA. NE PRIZNAJE POSEBNE
DRUŠTVENE NAUKE; ODBOJNOST PREMA STATISTICI I LOGICI.
-OSNOVNI STAVOVI KONTA U SFERI METODOLOGIJE SU:
1. NAČIN ISTRAŽIVANJA TREBA PRILAGODITI PREDMETU, UGLEDATI SE NA PRIRODNE NAUKE
2. SVAKA NAUKA RAZVIJA SVOJ METOD, A IZMEĐU METODA POSTOJE MANJE ILI VEĆE RAZLIKE.
3. U PROUČAVANJU DRUŠTVA NJEGA TREBA SHVATITI KAO APSTRAKTNI TOTALITET
4. SOCIOLOGIJA RAZVIJA ISTORIJSKI NAČIN PROUČAVANJA
5. RAZLIKUJE POSREDNE I NEPOSREDNE METODE ( POSMATRANJE, EXPERIMENT, UPOREDNA ISTRAŽIVANJA I
ISTORIJSKI METOD ) U PRIKUPLJANJU PODATAKA
6. SVAKI NAUČNI PODATAK MORA BITI INTERSUBJEKTIVNO PROVERLJIV
7. PREDMETI ISTRAŽIVANJA UVEK TREBA DA BUDU KOLEKTIVNI
8. UPOREDNI METOD IMA VELIKI ZNAČAJ U ISTRAŽIVANJIMA
9. OBJAŠNJENJE SE NE MOŽE IZVESTI IZ BIOLOGIJE, ALI NE SME NI DA PROTIVREČI NJENIM SAZNANJIMA.

56. POZITIVISTIČKA SHVATANJA O METODU: DŽ.S. MIL

-SVOJE STAVOVE O POZITIVIZMU IZLOŽIO JE U DELIMA: “OGIST KONT I POZITIVIZAM” I

“SISTEM LOGIKE”.
-MIL SHVATA DRUŠTVO KAO PROIZVOD UTICAJA POJEDINACA, ONI ČINE OSNOVNU POKRETAČKU SNAGU
DRUŠTVA, A DRUŠTVO SE MOŽE OBJASNITI SAMO AKO SE ZNAJU
PSIHIČKE OSOBINE LJUDI.
-IAKO IZRAZIT NOMINALIST MIL NIJE SMATRAO POJEDINCA IZOLOVANOG OD DRUŠTVENOG UTICAJA.

43
-ZAMERA KONTU ŠTO NIJE RAZRADIO LOGIČKO-EPISTEMOLOŠKE KRITERIJUME TAČNOSTI I VALJANOSTI
POSTUPAKA I PODATAKA U ISTRAŽIVANJU, A SAGLASAN JE SA
KONTOM DA SE DRUŠTVO MOŽE PROUČAVATI KAO PRIRODA.
-PO NJEMU METODOLOGIJA NIJE SAMO PRAKTIČNO SUMIRANJE PODATAKA.
-MIL SMATRA DA SU TEK ONI ZAKONI ČIJA JE UZROČNA OSNOVA POZNATA PRAVI ZAKONI; INDUKTIVNI
NAČIN PROUČAVANJA ISKUSTVENIH POJAVA.
-VELIKI ZNAČAJ PRIDAJE STATISTICI KOJA DOPRINOSI OTKRIVANJU “EMPIRISKIH ZAKONA” KAO I
ISTORIJSKOM PROUČAVANJU.
-SMATRA DA U DRUŠTVENIM NAUKAMA TREBA DA POSTOJI VIŠE POSEBNIH NAUKA.
-U CILJU OTKRIVANJA UZROKA FORMIRAO JE TZV. ”MILOVE KANONE” :
1. METODA SLAGANJA – DVE POJAVE KOJE SLEDE JEDNA DRUGU, UZROK I POSLEDICU.
2. METODA SLAGANJA I RAZLIKA – AKO SE DVE GRUPE FENOMENA RAZLIKUJU PRISUSTVOM ILI
ODSUSTVOM JEDNE ISTE PODGRUPE, ONDA JE PREDHODEĆI FENOMEN OVE PODGRUPE UZROK FENOMENU
KOJI MU U NJOJ SLEDUJE.
3. METODA KOLERATIVNIH VARIJACIJA – AKO SE U JEDNOJ GRUPI FENOMENA JAVLJAJU KORELATIVNE
VARIJACIJE SAMO U JEDNOJ PODGRUPI, ONDA JE PREDHODEĆI FENOMEN OVE PODGRUPE UZROK FENOMENU
KOJI MU SLEDUJE.
4. METODA OSTATKA – AKO SE U JEDNOJ GRUPI FENOMENA ZNAJU UZROCI U SVIM PODGRUPAMA OSIM
JEDNE, PREDHODEĆI FENOMEN OVE PODGRUPE BICE UZROK FENOMENU KOJI MU U NJOJ SLEDUJE.
-OVI MILOVI KANONI SU POSTAVILI TEMELJE KASNIJOJ MULTIVARIJANTNOJ ANALIZI.

57. POZITIVISTIČKA SHVATANJA O METODU: EMIL DIRKEM

-PRILIČNO MLAĐI OD PRETHODNE DVOJICE; ČVRSTO OPREDELJEN DA OSAMOSTALI SOCIOLOGIJU OD

FILOZOFIJE, ALI I DA JE NADREDI POSEBNIM DRUŠT. NAUKAMA.
-PO NJEMU DRUŠT. JE RAZVOJNO, ALI RAZVOJ NIJE APSOLUTNO NUŽAN I ZAVISI OD 2 FAKTORA: 1.
GUSTINA STANOVNIŠTVA,
2.RANIJA MEHANIČKA SVEST NE SME DA BUDE PREVIŠE ČVRSTA.
-NE PROLAZE SVA DRUŠT. KROZ ISTE FAZE RAZVOJA, ŠTO JE RAZVOJ JEDNOSMERAN NUŽNI PROCES.
-RAZVOJ SE KREĆE OD MEHANIČKE KA ORGANSKOJ SOLIDARNOSTI.
-SRŽ DRUŠTVA SU IDEJE, ETIČKE VREDNOSTI, KOLEKTIVNE PREDSTAVE I NORME; ONE NASTAJU SPONTANO,
A PREDUSLOV SU NORMALNOG ŽIVOTA.
-SOCIJALIZACIJA IGRA VEOMA VAŽNU ULOGU U DRUŠT.; KOLEKTIVNA SVEST JE NADINDIVIDUALNA I
PRINUDNA PREMA POJEDINCU I MANIFESTUJE SE U PRAVNOM SIST., ETICI, RELIGIJI, POL., OBIČAJIMA,
UMETNOSTI...
-U DRUŠT. STVARNOSTI JAVLJAJU SE «NORMALNE» I «PATOLOŠKE» POJAVE, A RAZLIKUJE SE I NORMALNO
OD IDEALNOG.
-DIRKEMOVI METODOLOŠKI STAVOVI: PROUČAVANJA IMAJU PRAKTIČNU SVRHU I MORAJU DA RAZLIKUJU
«NORMALNO» OD «PATOLOŠKOG»; ZNAČAJNA SU UPOREDNA ISTRAŽ.; DRUŠTVENE ČINJENICE TREBA
POSMATRATI KAO STVARI (NEZAVISNO OD SUBJEKATA), I TO JE PREDMET KOJI TREBA ISTRAŽIVATI;
NAJVAŽNIJA OSOBINA DRUŠT. ČINJENICA JE NJIHOVA NUŽNOST; TREBA OTKRIVATI UZROČNE ODNOSE I
ZAKONE; STATISTIKU TREBA RAZVIJATI I KORISTITI ; DRUŠTVO TRETIRATI KAO ZATVOREN SIST. SASTAVLJEN
OD UŽIH CELINA, ZAMENA ZA EXPERIMENT SU UPOREDNA ISTRAŽIVANJA.
-OD SOC. JE OČEKIVAO INTEGRATIVNI UTICAJ NA DRUŠT. ALI DA SAČUVA I SVOJE METODOLOŠKE I NAUČ.
PRINCIPE.
-DIRKEM SE SMATRA I ZAČETNIKOM SOCIOLOŠKOG FUNKCIONALIZMA.

58. STRKTURALISTIČKI TEORIJSKO-METODOLOŠKI PRISTUP (OSNOVNI STAVOVI)

44
-U OSNOVI POJAM STRUKTURA; RAZLIKA U ODNOSU NA POJAM SASTAV.
-SASTAV SU SVI ČINIOCI NEKE CELINE, A STRUKT. OBUHVATA SAMO BITNE ČINIOCE TE CELINE BEZ KOJIH
ONA NE BI BILA ONO ŠTO JESTE.
-OVAKVO SHVATANJE STRUKT. IZRAŽAVA I ZNAČAJNA STANOVIŠTA:
1. STRUKT. JE OSNOVA IZVESNOG TRAJANJA POJAVE I U TOM SMISLU IMA SVOJSTVA STATIČNOSTI.
2. POJMU STRUKT. ODGOVARAO JE ODREĐENI DRUŠT. REALITET KOJI SE MOŽE OTKRITI U DRUŠT.
STVARNOSTI.
-PITANJE ŠTA JE STRUKTURALIZAM TEORIJA, METOD ILI IDEOLOGIJA? OVAJ PRAVAC NIJE STEKAO
ZNAČAJNIJU AFIRMACIJU U DRUŠT. I POL. NAUKAMA.
-STRUKTUR. SE U METDOLOŠKOM SMISLU JAVIO KAO NEGACIJA ELEMENTARIZMA.
-ZAČETNICIMA STRUKTUR. KAO TEORIJE I METODE MOŽEMO SMATRATI KLOD LEVI STROSA, I MIŠELA
FUKOA, A OSNOVNE POSTAVKE DATE SU U NJIHOVIM RADOVIMA:
1. SUMNJIČAV ODNOS PREMA DRUŠT. NAUKAMA I PODREĐEVAJE EGZAKTNIM I PRIRODNIM,
2. ČINJENICA STRUKTURE JE PRVORODNA,
3. NUŽNOST METODOLOŠKE PRIR. JE OTKLANJANJE SUBJEKTA JER JE SVE LJUDSKO I DRUŠT. DVOSTRUKO
DETERMINISANO (ONO ŠTO ZAISTA JESTE I ONO KAKO ČOVEK OPAŽA),
4. SVI GENOMI POSTOJE PRE POJADINAČNIH INDIVIDUA,
5. RAZUM IMA SAMOSTALNU DELATNOST I SLUŽI PRE SVEGA SEBI I NIKADA SE VIDLJIVI SVET NE POIMA
DIREKTNO.
-STRKURALIZAM JE U METODOLOŠKOM SMISLU ANTIEMPIRISTIČKI I ANTINATURALISTIČKI, MADA SE U
OSNOVI STRUKTU. KONCEPTA IPAK PREPOZNAJE EMPIRIJSKA ZASNOVANOST I DIJALEKTIČKA TEORIJSKO-
METODOLOŠKA STANOVIŠTA.

59. OSNOVNE RAZLIKE METODOLOŠKIH ORIJENTACIJA UNUTAR SRUKTURALIZMA

-M. PEČUJLIĆ IZDVAJA STRUKTUR. ALTISERA ČIJE JE STANOVIŠTE ZASNOVANO NA SPECIFIČNOM

TUMAČENJU MARXA (POSEBNO «KAPITALA») I NA PRIHVATANJU STANOVIŠTA STRUKTUR. DA JE
STRUKTURA U OSNOVI SVEGA, DA JE ONA DETERMINANTA SVETA; DRUŠT. SE SASTOJI IZ VIŠE PRAXI
(EKON., POL., NAUČ...) KOJE IMAJU AUTONOMIJU I SOPSTVENU STRUKT. I SVE TE PRAXE MOGU SE MENJATI
SEM EKONOMSKE KOJA ZADRŽAVA ULOGU SUPERDETERMINANTE; DO PROMENE STRUKT. DOVODI SPOLJNA
INTERVENCIJA- SILA, VLAST, DRŽ.
-ŽAN VIJE RAZLIKUJE 3 TENDENCIJE UNUTAR STRUKTUR.:
1. FENOMENOLOŠKI STRUKTUR.- HUSERL I FENOMENOLOGIJA; SAZNANJE SE ODIGRAVA POSREDSTVOM
INTUICIJE ISTOVREMENIM OPAŽANJEM KONKRETNOG I UNIVERZALNOG SHVATANJA SMISLA, A SMISAO SE
UTVRĐUJE U DIJALEKTIČKOM ODNOSU SUBJ. I OBJ.
2. GENETSKI STRUKTUR.- VEZUJE SE ZA MARXISTIČKI STRUKTUR., O KOME JE VEĆ BILO REČI; ALI OVDE SE
(NASUPROT POMENUTOM) SMATRA DA SE DO STRUKTURNOG ODREĐENJA NE MOŽE DOĆI BEZ ISTORIJSKOG
PROCESA I NJEGOVOG SHVATANJA; POVEZIVANJE ELEMENATA STRUKT. SE OSTVARUJE POMOĆU SMISLA.
3. MODELNI STRUKTUR.- USMEREN NA OVLADAVANJE APSTRAKTNOM STRUKTUROM (STRUKTURA KAO
NEŠTO APSOLUTNO ČEMU SE PRIDAJE TRANSCEDENTNA VREDNOST); STRUKT.- MODEL SE ODREĐUJE NA
OSNOVU APSTRAKTNE MISLI, ZAKONA I KOMBINACIJOM ELEMENATA, ALI VAN VREMENA; INSISTIRA NA
RAZLIKOVANJU NIVOA POJAVNOG I NIVOA SUŠTINSKOG.
-NA OSNOVU IZNETOG PITANJE JE DA LI JE MOGUĆE GOVORITI O JEDNOM STRUKTURALISTIČKOM METODU.

60. STRKTURAKISTIČKI METOD I NJEGOVA PRIMENA U POLITIKOLOŠKIM

ISTRAŽIVANJIMA

-LEVI STROS GOVORI O 2 ETAPE STRUKTURALISTIČKE ANALIZE:

1. POSMATRA SE PROŽIVLJENA STVARNOST I UKLAPAJU SE ČINJENICE U NEKU CELINU ZNAČENJA,

45
2. RAZVIJA SE DELATNOST ANALITIČKOG UMA I RAZUMA, PA SE IZVORNI TOTALITET (STRUKTURA) UKLAPA
U DRUGE TOTALITETE (STUKTURE).
-HELGA GALAS: 6 KORAKA METODSKOG POSTUPKA:
1. ZNAK KOJI TREBA INTERPRETIRATI RAZLAŽE SE NA SVOJE KONSTITUTIVNE ELEMENTE,
2. IZGRADNJA PRADIGMATSKOG TIPA,
3. KONSTUKCIJA MODELA U KOME SVI MOGUĆI DELOVI PARADIGMATSKOG NIZA IMAJU SVOJE MESTO,
4. OBJAŠNJENJE VREDNOSTI POLOŽAJA ISPITIVANOG FENOMENA U OKVIRU KONSTRUISANOG MODELA,
5. NE NAVODI
6. HRONOLOGIJA IZMEĐU ODNOSA PARADIGMI.
-OPISANI POSTUPAK PRIMENJEN JE U ISTRAŽ. MITOVA.
-ONI U POL. IMAJU VELIKI ZNAČAJ.
- POL. IMA SVOJU STRUKTURU I STRUKTURALIZAM JE OTVORIO PITANJA ODNOSA PRIRODNOG, NESVESNOG,
OBJEKTIVNOG I SUBJEKTIVNOG.
-IPAK U POL. ISTRAŽ. STRUKTURAL. NIJE AFIRMISAN JER SE POL. NE MOŽE ISTRAŽIVATI BEZ VREDNOSNOG,
POJAVNOG I VREMENSKOG ODREĐENJA I SUBJEKT SE NE MOŽE ISKLJUČITI IZ ISTRAŽ. I SHVATANJA.

61. FUNKCIONALISTICKI METODOLOŠKI PRAVAC (OSNOVNE POSTAVKE, NASTANAK,

RAZVOJ)

-MOŽE SE POSMATRATI KAO OPŠTA DRUŠT. TEORIJA, KAO METOD ISTRAŽIVANJA DRUŠT. POJAVA I KAO
IDEOLOGIJA, VIŠE TENDENCIJA UNUTAR NJEGA.
- PRVENSTVENO SOCIOLOŠKI TEORIJSKI-METODOLOŠKI PRAVAC.
-POSEBNO JE PRIVLAČAN ZA POLITIKOLOGE.
-ZNAČAJNO DA OMOGUĆAVA I SAZNANJA O MOGUĆNOSTIMA POBOLJŠANJA FUNKCIONISANJA DRUŠT. SIST.
KAO I O NAČINU OTKLANJANJA DISFUNKCIONALNIH POJAVA.
- POTEKAO JE IZ POZITIVIZMA.
- NEKE NEGATIVNE OPASKE SU DA JE: STATIČAN I KONZERVATIVAN, NEHUMAN, NEORIGINALAN;
PARADIGMA I KATEGORIJALNI SIST. UZETI IZ BIOLOGIJE.
- ZAČECI FUNKCIONALIZMA SU JOŠ U VREMENU PLATONA I ARISTOTELA, ALI ZVANIČNO NASTAJE U 19.
VEKU I VEZUJE SE ZA DIRKEMA I SPENSERA.
- DIRKEMOVO FUNDAMENTALNO METODOLOŠKO STANOVIŠTE JE DA TREBA POSEBNO ISTRAŽIVATI UZROKE
DRUŠT. POJAVA, A POSEBNO NIHOVE FUNKCIJE, S OBZIROM DA POSTOJI ODNOS IZMEĐU DRUŠT. ČINJENICA I
DRUŠT. CILJA.
- PRIMENA FUNKC. ANALIZE SE JAVLJA KAO NEOPHODNA .
- IPAK TALKOT PARSONS SE SMATRA PRAVIM OSNIVAČEM FUNKCIONALIZMA POSEBNO TEORIJE. PARSONS
DRUŠT. SHVATA KAO SLOŽEN SISTEM DRUŠT. AKCIJE, U OSNOVI HOMOGEN I BESKONFLIKTAN I
FUNKCIONALAN, ČIJA JE BITNA ODLIKA EKVILIBRIJUM TJ. TEŽNJA KA ODRŽANJU RAVNOTEŽE. SLOŽENOST
SIST. IZRAŽAVA SE KROZ PODSISTEME: KULTURE, LIČNOSTI, ORGANIZMA I POVEZANI SU U SIST. DRUŠTVA.
- MEĐUDEJSTVA IZMEĐU PODSIST. OSTVARUJU SE KROZ 4 OSNOVNE F:
1.ADAPTACIJA,
2. OSTVARIVANJE CILJEVA,
3. ODRŽAVANJE FORMI EGZISTENCIJE I
4. INTEGRACIJU DRUŠ. STRUKT. ČINE 4 OSNOVNE JEDINICE: VREDNOSTI, NORME DELATNOSTI I PONAŠANJA,
KOLEKTIVITETI, FUNKCIJE I ULOGE.
- PASRONSOV FUNKCIONALIZAM SE OZNAČAVA KAO MAKROFUNKCIONALIZAM, ZBOG STANOVIŠTA DA
DRUŠT. KAO MAKROSTUKTURA DETERMINIŠE POLOŽAJ I ULOGE GRUPA I POJEDINACA, ČIJA JE BITNA
ODREDBA SAMOREGULACIJA I AKCIJA NA ODRŽANJU SISTEMA.
- DRUŠT. AKCIJA JE MOTIVISANO PONAŠANJE CILJNO USMERENO PREMA KRITERIJUMU POGODNOSTI.

46
- RAVNOTEŽE DRUŠT. SIST. ODRŽAVA SE FUNKCIONISANJEM 2 MEHANIZMA:
1. MEHANIZAM DRUŠT. KONTROLE- PROPISI I SANKCIJE, I
2. SOCIJALIZACIJA- VASPITANJE.
- SIST. SE ODRŽAVA TAKO ŠTO SE USPOSTAVLJA APSOLUTNI PRIORITET POTREBA SISTEMA NAD
POJEDINCEM.
-HOMANSOV MIKROFUNKCIONALIZAM DETERMINIRAJUĆU ULOGU PRIPISUJE MIKROGRUPAMA KOJE SHVATA
KAO SAMORAGULATIVNI SIST. ČIJI SU BITNI ČINIOCI: AKTIVNOSTI, OSEĆANJA, UZAJAMNA DELOVANJA,
NORME I VREDNOSTI.
- ZA NAS JE ZNAČAJNJIJI DOPRINOS T. PARSONSA NAROČITO U AFIRMISANJU POJMOVA SIST., PODSIST.,
ULOGA, FUNKCIJA, AKCIJA, A NAJVIŠE U DEFINISANJU EKVILIBRIJUMA KAO PROCESA I ODNOSA.

62. FUNKCIONALIZAM R. K. MERTONA

ZA METODOLOGIJU POLITIKOLOGIJE MERTON JE NAJINTERESANTNIJI PREDSTAVNIK ZRELOG

FUNKCIONALIZMA.
-U SVOM FUNKC. POLAZI OD 3 POSTULATA:
1. SVI STANDARDNI DRUŠT. OBLICI VRŠE IZVESNE POZITIVNE FUNKCIJE ZA DRUŠT. SIST. U CELINI,
2. SVAKI OBLIK JE FUNKCIONALAN ZA SIST. U KOME SE JAVLJA,
3. NI JEDAN OD NJIH NE MOŽE BITI ZAMENJEN NEKIM DRUGIM OBLIKOM.
-ZALAŽE SE ZA OSLOBAĐANJE NAUKE OD IDEOLOGIJE I ISTIČE ZNAČAJ TEORIJE SREDNJEG OBIMA KOJA SE
NALAZI IZMEĐU EMPIRIJSKIH GENERALIZACIJA I GENERALNIH TEORIJA.
- MERTONOV TRAJNO VREDAN DOPRINOS FUNKC. JE NJEGOVA IZRADA PRAVILA FUNKCIONALNE ANALIZE, I
OSNOVNI STAVOVI SU:
1. DETALJAN OPIS STRUKT. DRUŠT . POJAVA (OPIS MORA BITI PRECIZNO ZABELEŽEN),
2. ANALIZA, IZBOR, I STANDARD FUNKCIJA SVAKOG DELA DRUŠT. GRUPA,
3. UTVRĐIVANJE ZNAČAJA POJEDINACA (NA OSNOVU VAŽEĆIH NORMI),
4. UNOŠENJE U PROTOKOL ISTRAŽ. SVIH UOČENIH MOTIVA PONAČANJA ČLANOVA GRUPE,
5. UOČAVANJE I IZDVAJANJE OPŠTIH PRAVILNOSTI ČLANOVA GRUPE.
- BITNI MOMENTI (ZADACI) FUNKC. ANALIZE SU:
1) POJMOVNO ODREĐIVANJE POJAVE KOJA SE ŽELI UTVRĐIVATI,
2) OTKRIVANJE GRANIČNIH USLOVA U KOJIMA SE TA POJAVA JAVLJA (POSTAVLJANJE HIPOTEZE),
3) OTKRIVANJE OPŠTIH USLOVA U KOJIMA TA POJAVA TRAJE BEZ PROMENA I
4) OTKRIVANJE MINIMALNI USLOVA AKCIJE.
OVAKO SHVAĆENA FUKC. ANALIZA TREBA ZAPRAVO DA ODGOVORI NA 3 PITANJA:
1. KOJA JE TO I KAKVA JE STRUKT. POJAVE KOJA SE ISTRAŽUJE,
2. KOJE SU TO STRUKTURE OSNOV DRUŠT. AKCIJA,
3. KOJE TO AKCIJE (F-CIJE) SU USLOV ODRŽANJA ODREĐENIH DRUŠT. SIST. U CELINI?
-ZNAČAJNA JE I MERTONOVA KLASIFIKACIJA FUNKCIJA (OPAŽENE POSLEDICA KOJE OMOGUĆAVAJU
ADAPTACIJU DATOG SIST.): 1. DISFUNKCIJE,
2. OTVORENA FUNKCIJA,
3. MANIFESTNE F-JE,
4. LATENTNE F-JE.
- MOŽE SE REĆI DA JE FUNKC. ANALIZA STATIČNA PA I KONZERVATIVNA I DA NIJE BAŠ SPOSOBNA DA
OBJASNI KONFLIKTNOST I PROMENE DRUŠT. STRUKT.

63. SISTEMSKI PRISTUP

47
-TEŽNJA DA SE OSTVARE POTREBNA POJAČANJA FUNKCIONALIZMA.
-MIROSLAV PEČUJLIĆ RAZLIKUJE HUMANISTIČKU (BERTALANTRI) I TEHNOKRATSKU (LUMAN) VERZIJU
PRISTUPA KONCEPTU DRUŠTVA.
- ZA HUMANISTČKU VERZIJU KARAKTERISTIČNI SU SLEDEĆI PRINCIPI:
1. SISTEM SE POSMATRA KAO CELINA SASTAVLJENA OD DELOVA KOJI INTEREAGUJU, A CELINA JE VIŠE
NEGO PROST ZBIR DELOVA,
2. BITNA KARAKTERISTIKA SIST. JE «ORGANIZOVANA SLOŽENOST» (POREDAK),
3. OTVORENOST SIST. (PRIMA I EMITUJE ENERGIJU, MATERIJU I INFORMACIJE),
4. PRINCIP DINAMIČKE RAVNOTEŽE,
5. PRINCIP CENTRALIZACIJE I HIJERARHIJE,
6. PRINCIP UNIFORMNOSTI (STVARNO SE TRETIRA KAO DŽINOVSKI HIJERARHIJSKI POREDAK
ORGANIZOVANIH CELINA).
- MOŽE SE ZAPAZITI DA POSTAVKE OVE METODOLOGIJE POGODUJU JAČANJU VLASTI I MOĆI VLADALACA I
UPRAVLJAČA, A DA NE DOPRINOSI NI SHVATANJU NI POLOŽAJU POJEDINACA I GRUPA PODANIKA.
- LUMANOVA TEHNOKRATSKA KONCEPCIJA DRUŠT. JE INTERESANTNIJA KAO IDEOLOGIJA I TEORIJA NEGO
KAO METODOLOGIJA, JER NE REŠAVA NI JEDNO METODOLOŠKO PITANJE, ALI STVARA MNOGA.
- NJENA STANOVIŠTA SU:
1. SVET NIJE PREDMET ISTRAŽ. VEĆ SIST.,
2. KOMPLEXNO OKRUŽENJE JE OPASNOST,
3. SIST. ČINI VIŠE SIST. NEJEDNAKIH FUNKCIJA I MOĆI,
4. SVETSKO DRUŠT. JE NOV PREDMET ISTRAŽ.,
5. CENTRALNI PROBLEM JE STALNA OPASNOST PO SIST. I NJEGOVO SAMOODRŽANJE,
6. POTREBNO JE STVORITI KONTROLISANU ZONU (PROPUŠTANJE SAMO ONOG MIŠLJENIA I DELANJA KOJA NE
DOVODE U PITANJE ODRŽAVANJE SIST.),
7. DRUŠT. SIST. SE RAZLIKUJU I SVAKI IMA SVOJE SOPSTVENE MOGUĆNOSTI,
8. PROMENE SU NEOPHODNE.

64. BIHEVIORISTIČKI METODOLOŠKI PRISTUP (OSNOVNI STAVOVI I POSTULATI)

- BIHEVIORIZAM SE ZASNIVA NA ODNOSU DRAŽI I REAKCIJE IZ KOGA PROISTIČE PONAŠANJE, A DRAŽ SE

DEFINIŠE KAO SPOLJAŠNJA OBJEKTIVNO POSTOJEĆA ENERGIJA NEZAVISNA OD NAŠE SVESTI I OPAŽANJA.
- 3 PERIODA BIHEVIORIZMA:
1. 1913.-1930., VOTSON, FORMULA S-R (STIMULANS- RESPONS), STROGA PRAVILA , PSIHOLOGIJA JE
ČISTO OBJEKTIVNA I EXPERIMENTALNA NAUKA,
2. 1930.-1950. NEOBIHEVIORIZAM, UBLAŽAVAJU SE PRETHODNE STROGE POSTAVKE,
3. OD 1950. NEONEOBIHEVIORIZAM.
- ZA NAUKU JE VAŽAN NEOBIHEVIORIZAM, ON IZGRAĐUJE ŠEMU NAUKE, S-O-R UMESTO S-R, A S-O-R
ZNAČI:
1. OBJEKTIVNO POSMATRANJE NEZAVISNE VARIJABLE,
2. ZAVISNE VARIJABLE,
3. IZMEĐU NJIH UNUTRAŠNJE INTERVENIŠUĆE VARIJABLE.
- INTROSPEKCIJA SE I DALJE ODBACUJE, A TEORIJU TREBA IZGRADITI HIPOTETIČNO- DEDUKTIVNIM PUTEM.
- PREMET I OSNOVNA KATEGORIJA BIH. METODE JE LJUDSKO, DRUŠT. I POL. PONAŠANJE, A TO PONAŠANJE
JE REAGOVANJE NA STIMULANSE KOJI DOLAZE IZ DRUŠTVENE I PRIRODNE SREDINE, PRI ČEMU TO
REAGOVANJE NIJE SAMO NAGONSKO, VEĆ JE ZASNOVANO I NA ISKUSTVU, MIŠLJENJU.
- ISAK TOMAS I FLORIJAN ZNANJECKI POLAZE OD STANOVIŠTA DA JE DRUŠT. PONAŠANJE LJUDI PROIZVOD
INTERAKCIJA INDIVIDUE I DRUŠT., STAVOVA POJEDINACA I DRUŠT. VREDNOSTI; PO NJIMA SE OBJEKTIVNO
DRUŠT. PONAŠANJE NE MOŽE VALJANO SAZANATI BEZ NJEGOVE SUBJEKT. KOMPONENTE; LJUDI IMAJU 4
OSNOVNE ŽELJE I TO ZA: NOVIM ISKUSTVOM, SAOSEĆANJEM, PRIZNANJEM, I SIGURNOŠĆU.

48
- PO RAJTU MILSU DRUŠT. STRUKT. SE SASTOJI IZ 4 ELEMENTA:
1. DRUŠT. ULOGE- KROZ NJIH SE OSTVARUJE MOTIVACIJA, URAVNOTEŽENJE ČOVEKA NA FIZIOLOŠKOM,
EMOTIVNOM I DRUŠT. PLANU;
2. INSTITUCIJE;
3. INSTITUCIONALNI PORECI (SRODNIČKI, EKON., POL., VOJNIČKI I RELIGIOZNI...);
4. SFERE DRUŠT. DELOVANJA (SFERA SIMBOLA, TEHNOLOGIJE, VASPITANJA) I STATUSNA ( ZANIMANJE,
KLASNA PRIPADNOST, STATUS I MOĆ).

65. SPECIFIČNOSTI BIHEVIORISTIČKOG METODOLOŠKOG PRAVCA U POLITIKOLOGIJI

-PRAKTIČNI PROBLEM POSLERATNE SITUACIJE (2. SV. RAT) FAVORIZOVANA SU ISTRAŽIVANJA O

PONAŠANJU POSEBNO O POL. PONAŠANJU LJUDI.
- POSLE 2. SV. RATA MEĐU NAJPRIZNATIJIM DRUŠT. NAUČNICIMA BILO JE ČAK 7 BIHEVIORISTA: LASVEL,
DAL, OLMOND, EŠTON...
- U TEORIJSKO-METODOLOŠKOJ SFERI NAGLAŠEN UTICAJ IZVRŠILI SU TRONDAJK I VOTSON.
- OSNOVNI POJAM METODOLOŠKOG TEORIJSKOG PRISTUPA U POLITIKOLOGIJI SAGLASNO PREDMETU
BIHEVIORIZMA JE POL. PONAŠANJE; PROBLEM ODREDBE OVOG POJMA POGOTOVO KAO ODREĐENJE POL.
ZBOG KONTRAVERZE OKO SHVATANJA POJMA POLITIKE .
- METODOLOŠKO-TEORIJSKI UZOR U ISTRAŽIVANJU SU PRIRODNE NAUKE- BIOLOGIJA...
- NEDOSTATKE TEORIJE EŠTON REŠAVAO POVEZUJUĆI BIHEVIORISTIČKI KONCEPT SA TEORIJOM SISTEMA I
IZVEO TRODELNU PARADIGMU: S-O-R.
- INSTITUCIJE SMATRAJU SAMO MOGUĆIM DELOM PREDMETA ISTRAŽIVANJA KOJI SE MOŽE ISTRAŽIVATI
JEDINO POSMATRANJEM PONAŠANJA UNUTAR NJIH, ŠTO JE METODOLOŠKI TEŠKO PRIHVATLJIVO
STANOVIŠTE .
- ZNAČENJU I ULOZI NORMI SE VRAĆA ZNAČAJ UPRKOS NEGATIVNOM STAVU PREMA ISTRAŽIVANJU
VREDNOSTI.
-BIHEVIORISTI NASTOJE DA OTKRIJU VEZE IZMEDJU STAVOVA I PONAŠANJA, NAROČITO IZMEDJU
IDEOLOGIJE I PONAŠANJA, RELIGIJE I PONAŠANJA...

66. METODOLOŠKA SHVATANJA MAKSA VEBERA (SHVATANJE DRUŠTVA I DRUŠTVENIH

POJAVA, NAČELA IZBORA, ODNOS NAUKE PREMA DRUŠTVENOJ PRAXI I VREDNOSTIMA)

- AXIOLOGIZAM OSNOVA VILHELM DILTAJ KAO PROTIVSTAV POZITIVIZMU.

- ON IZRAĐUJE KONCEPT DUHOVNE NAUKE ČIJI JE PREDMET TOTALITET SVESTI, DAKLE CELOKUPNA
LIČNOST, TAKOĐE PREDMET JE SFERA VEDNOSTI- IDELNIH , KOJE VAŽE NEZAVISNO OD MATERIJALNOG
SVETA; PREDMET DUHOVNIH NAUKA JE INDIVIDUALAN, A PRIRODNIH OPŠTI; OVAKO ODREĐEN PREDMET SE
NE MOŽE OBJASNITI EMPIRIJSKI NITI IZVESTI IZ EMPIRIJE.
- MAX VEBER U SVOM DELU «PRIVREDA I DRUŠTVO» IZNOSI SVOJE NAJVAŽNJE STAVOVE.
- DRUŠTVO VEBER SHVATA KAO PROIZVOD LJUDSKIH AKTIVNOSTI, INTERPRETACIJA I NAMERA; ONO JE
DUHOVNA TVOREVINA U OSNOVI MREŽA PSIHIČKIH INTERAKCIJA; POKRETAČKE SNAGE DRUŠTVA SU
MOTIVI, IDEJE I CILJEVI;
-DRUŠTVO SE BITNO RAZLIKUJE OD PRIRODE PO TOME ŠTO JE SASTAVLJENO OD SVESNIH, DELATNIH BIĆA;
DRUŠT. POJAVE SU JEDINSTVENE I NEPONOVLJIVE, A UZROCI DRUŠT. KRETANJA SU U OSNOVI INDIVIDUALNI
LIČNI MOTIVI I CILJEVI.

49
- KADA JE U PITANJU NAČELO ODABIRA PREDMETA ISTRAŽIVANJA, VEBER PRIHVATA STAV DA ZA TO NE
POSTOJE NEKI OBJEKTIVNI KRITERIJUMI I MERILA, VEĆ DA SE JEDINO SA VREDNOSNOG STANOVIŠTA MOŽE
OPREDELITI ŠTA JE TO ŠTO JE SAZNAJNO VREDNO I ZNAČAJNO.
- OVIM PRISTUPOM SE ZAPRAVO UKUPNO TEORIJSKO ZNANJE O PREDMETU ISTRAŽ. PODREĐUJE
PRAKTIČNIM INTERESIMA.
- VEBER SE POSEBNO INTERESOVAO ZA ODNOS NAUKE PREMA DRUŠTVENOJ PRAXI I ZA ODNOS NAUKE I
VREDNOSTI: DRUŠT. NAUKE MOGU REŠAVATI JEDINO OPERATIVNO-TEHNIČKE ZADATKE, A NAUKA JE SAMO
INSTRUMENALNO SREDSTVO ČOVEKOVE PRAKTIČNE DELATNOSTI.
- SMATRA DA NAUKA NE MOŽE DA UTIČE NA VREDNOSNE STAVOVE IZ 2 RAZLOGA:
1. ONA JE ZASNOVANA NA ODREĐENOM, OD STRANE NAUČNIKA IZABRANOM VREDNOSNOM STANOVIŠTU,
PA TO STANOVIŠTE NE MOŽE OBJEKTIVNO DA POSMATRA, KRITIKUJE I DR.,
2. IRACIONALNOST VREDNOSTI I NJIHOV PRAKTIČNI ZNAČAJ NUŽNO OGRANIČAVAJU MOGUĆNOSTI UTICAJA
NAUČ. SAZNANJA NA VREDNOSNE STAVOVE.

67. METODA RAZUMEVANJA M. VEBERA

-VEBER JE NASTOJAO DA KONCEPTOM RAZUMEVANJA ZAMENI ILI BAR DOPUNI DETERMINISTIČKO

OBJAŠNJENJE POJAVA.
- U OSNOVI NAUČ. OBJAŠNJENJE SE ZASNIVA NA TUMAČENJU POJAVA NIŽEG STEPENA OPŠTOSTI NA
OSNOVU OPŠTIH TEORIJSKIH STAVOVA; DOK RAZUMEVANJE POJAVE ZNAČI OTKRIVANJE SMISLA I ZNAČENJA
KOJI SU U TOJ POJAVI SADRŽANI I KOJI SE POVEZUJU SA ŠIRIM DRUŠTVENIM TJ. KULTURNO-ISTORIJSKIM
CELINAMA.
- VEĆINA AXIOLOGA STRIKTNO ODBACUJE OBJAŠNJAVANJE, DOK JE VEBER POMIRLJIVIJI.
- VEBER JE IZRAZITI NOMINALISTA I SMATRA DA SE MOGU RAZUMETI SAMO RAZNI OBLICI SMISAONOG
INDIVIDUALNOG PONAŠANJA; A RAZUMEVANJE SMISLA PONAŠANJA JE U TOME DA SE OTKRIJE SUBJEKTIVNO
SHVAĆENA RELACIJA IZMEĐU CILJA KOJI SE ŽELI POSTIĆI I SREDSTAVA ZA NJEGOVO OSTVARENJE.
- PO VEBERU NAUČ. SAZNANJE RAZUMEVANJEM MORALO BI DA ZADOVOLJI 2 OSNOVNA USLOVA:
1. DA BUDE KAUZALNO ADEKVATNO ( RAZUMEVANJE NEKOG REDOSLEDA DOGAĐAJA, UKOLIKO SE NA
OSNOVU ISKUSTVENOG UOPŠTAVANJA MOŽE KONSTATOVATI DA POSTOJI ODREĐENA VEROVATNOĆA DA SE
ONA ZAISTA ODIGRAJU NA TAJ NAČIN),
2. DA BUDE SMISAONO ADEKVATNO (RAZUMEVANJE NEKOG PONAŠANJA, ČIJI SU SASTAVNI DELOVI U
MEĐUSOBNOJ SMISAONOJ VEZI).
- U OSNOVI METODE RAZUMEVANJA NALAZE SE SLEDEĆE KATEGORIJE: PONAŠANJE, TUMAČENJE,
RAZUMEVANJE, ZNAČENJE I SMISAO.
- ZAJEDNICA POČIVA NA SUBJEKTIVNOM OSEĆANJU UČESNIKA DA PRIPADAJU JEDNI DRUGIMA.
- DRUŠTVO POČIVA NA RACIONALNO MOTIVISANOM KOMPROMISU INTERESA (VREDNOSNO-RACIONALNO I
CILJNO RACIONALNO).
- RAZIKUJE PONAŠANJE OD LJUDSKOG DRUŠT. DELOVANJA ( KOJE MOŽE BITI:
CILJNO-RACIONALNO, VREDNOSNO-RACIONALNO, AFEKTIVNO, I TRADICIONALNO).
- RAZUMEVANJE VEBER SHVATA KAO SHVATANJE ODREĐENOG DELANJA:
1. STVARNO SUBJEKTIVNOG, SMERANOG ZNAČENJA,
2. PROSEČNOG I PRIBLIŽNOG U DATIM MNOŠTVU SLUČAJEVA OD STRANE ONIH KOJI DELUJU,
3. IDEALNO-TIPSKO (POJMOVNO KONSTRUISANO).
- ZNAČENJE JE SMISAO ODREĐENOG DELANJA.
- RAZUMEVANJE MOŽE IMATI KARAKTER RACIONALNOG (MATEMATIČKI I LOGIČKI ISKAZI) I INTUITIVNOG
(DOŽIVLJAVANJE TUĐEG DELOVANJA EMOCIONALNO).
- RAZUMEVANJE MOŽE BITI:
1. AKTUELNO RAZUMEVANJE SMERANOG ZNAČENJA NEKE RADNJE UKLJUČUJUĆI I NEKU IZJAVU,
2. RAZUMEVANJE POMOĆU OBJAŠNJENJA.

50
-U PROCESU RAZUMEVANJA KORISNO JE «FUNKCIONALNO POSMATRANJE», KAO I ZAKONI (NA OSNOVU
KOJIH SE MOGU UTVRDITI IZGLEDI NEKOG TOKA DRUŠT. DELOVANJA KOJE JE MOGUĆE OČEKIVATI).
- NAJPRODORNIJI NAČIN OSTVARIVANJA RAZUMEVANJA JE KONSTRUISANJE IDEALNIH TIPOVA POJAVA
ODNOSNO DELANJA.

68. METODA IDEALNIH TIPOVA M. VEBERA

-POŠTO VEBER SMATRA DA «ZAKONI» I OPŠTA TEORIJA NE MOGU DA POSLUŽE KAO OSNOVNA SREDSTVA
U OBJAŠNJAVANJU DRUŠT. POJAVA, POKUŠAVA DA IZNAĐE NOVI NAČIN ZA OSTVARIVANJE OVOG NAUČ.
ZADATKA.
- TU ULOGU ON JE NAMENIO IDEALNIM TIPOVIMA.
- POJAM IDEALNOG TIPA POKUŠAVA DA DEFINIŠE NA SLEDEĆI NAČIN:
~PRVO PRAVI OŠTRU RAZLIKU IZMEĐU OPŠTIH POJMOVA I POJMOVA INDIVIDUALNIH TIPOVA;
~ZATIM ODREĐUJE ŠTA IDEALNI TIP NIJE PA KAŽE- IDEALNI TIP NIJE:
1. OPIS STAVRNOSTI,
2. OPŠTI POJAM RODA ILI KLASE POJAVA,
3. NAUČNA HIPOTEZA,
4. STATISTIČKA SREDNJA VREDNOST; I
~NA KRAJU ODREĐUJE ŠTA IDEALNI TIP JESTE:
1) MISAONA KONSTRUKCIJA STVORENA JEDNOSTRANIM NAGLAŠAVANJEM ODREĐENIH ASPEKATA
STVARNOSTI,
2) NEPROTIVREČNA CELINA ZAMIŠLJENIH VEZA I ODNOSA KOJA JE «IDEALNA» U ČISTO LOGIČKOM SMISLU,
3) ON JE NESTVARAN I ZAMIŠLJENA SLIKA KOJA SE NE MOŽE PRONAĆI U OBJEKTIVNO POSTOJEĆOJ
STVARNOSTI.
-IDEALAN TIP JE UTOPIJA I SA NJIM SE KONKRETNE POJAVE MOGU SAMO POREDITI.
- VEBER NIJE USPEO DA RAZGRANIČI 2 NIVOA NAUČNE SISTEMATIZACIJE: DESKIPTIVNU ANALIZU
(EMPIRIJSKA UOPŠTAVANJA), I NIVO TEORIJSKE OBRADE HIPOTETIČKO-DEDUKTIVNIM OKVIRIMA PA SE I
NJEGOVA ZAMISAO JAVLJA U 2 VARIJANTE:
1. KAO POJMOVNA KONSTRUKCIJA KOJA TREBA DA OMOGUĆI I OLAKŠA SREĐIVANJE, DESKRIPCIJU I
KOMPARATIVNO-ISTORIJSKO PROUČAVANJE EMPIRIJSKE GRAĐE (TO SU IDEALNI TIPOVI SA RELATIVNO
TAČNO ODREĐENIM PROSTORNO-VREMENSKIM INDEXOM),
2. KAO ANALITIČKI INSTRUMENT KOJI TREBA DA OMOGUĆI NAUČNO OBJAŠNJENJE DRUŠT. POJAVA (OVA
VARIJANTA JE VIŠE RAZRAĐENA I ZA NAS ZANIMLJIVIJA).
-U OVOJ DRUGOJ VARIJANTI VEBER JE ODREDIO PROCES KONSTRUISANJA IDEALNIH TIPOVA: NAJVAŽNIJE
JE DA SE NEKA DRUŠT. DELATNOST ZAMISLI NA ŠTO RACIONALNIJI NAČIN TJ. DA OSNOVNI SMISAO U
POTPUNOSTI DOĐE DO IZRAŽAJA, A ZATIM SE S TOM FIKCIJOM UPOREĐUJE KONKRETNA POJAVA, I MERI SE
U KOJIM PRAVCIMA I U KOJOJ MERI ONA ODSTUPA OD MISAONE KONSTRUKCIJE, ČIME SE ZAPRAVO DOLAZI
DO OSNOVE ZA UPOREĐIVANJE UZROKA ODSTUPANJA, A TIME I DO OBJAŠNJENJA DRUŠT. POJAVE KOJA SE
ISTRAŽUJE.
- PO ŠEŠIĆU POZITIVNE STRANE VEBEROVE METODE SU:
# DUBOKA METODOLOŠKA OSNOVANOST I ČESTO I USPEŠNO KORIŠĆENJE;
# NA NEKI NAČIN POVEZUJE SUPROTNE METODOLOŠKE KONCEPCIJE;
# ISTIČE ONO ŠTO JE OPŠTE U POJAVAMA,
-A NEGATIVNE STRANE SU TE, ŠTO SU IDEALNI TIPOVI LIŠENI VEZE SA KONKRETNOM EMPIRIJSKO-DRUŠT.
STVARNOŠĆU I ŠTO NIJE USPEO DA PREVAZIĐE FUNDAMENTALNE METODOLOŠKE SUPROTNISTI.
- OVAJ PROCES METODSKI UZEV JE HIPOTETIČKO-DEDUKTIVNI, TE JE METODA IDEALNIH TIPOVA, U
POČETNOJ FAZI SVOJE PRIMENE, ANALITIČKO -SINTETIČKA , A U ZAVRŠNOJ FAZI HIPOTETIČKO -DEDUKTIVNA.

69. IDEALISTIČKI DIJALEKTIČKI METODOLOŠKI PRAVAC

51
-GAVNI PREDSTAVNIK OVOG PRAVCA JE HEGEL (FENOMENOLOGIJA DUHA, NAUKA LOGIKE, ISTORIJA
FILOUOFIJE)
- ZNAČAJAN JE NJEGOV DOPRINOS U PREVAZILAŽENJU ELEMENTARIZMA, MEHANICIZMA I DVOVALENTNE
LOGIKE.
- BITNO OTKRIĆE HEGELOVE DIJALEKTIČKE METODE JE PROTIVUREČNOST I NJENA DEFINICIJA I ULOGA.
- PO DEF. PROTIVUREČNOST JE BORBA NAJJAČIH SUPROTNOSTI KOJE SE MEĐUSOBNO ISKLJUČUJU I
PONIŠTAVAJU, TE SE SUKOB RAZREŠAVA PREVAZILAŽENJEM PROTIVUREČNOSTI, ALI JEDNOM PREVAZIĐENE
PROTIVUREČ. NISU ZAUVEK PREVAZIĐENE, VEĆ SE TOKOM KRETANJA JAVLJAJU NOVE PROTIVUREČNOSTI;
DAKLE, SVE PRELAZI IZ JEDNOG U DRUGO, A POKRETAČ JE UNUTRAŠNJA PROTIVUREČNOST.
- HEGEL POJAM I IDEJU SMATRA BITNIM ČINIOCIMA SAZNANJA I PRVA TRIJADA JE O POJMU ČIJI SU
ČLANOVI SUBJEKTIVNOST, OBJEKTIVNOST I IDEJA.
- PRIRODA I DUH SU RAZIČITI NAČINI PRIKAZIVANJA IDEJE.
- METOD MIŠLJENJA I ISTRAŽ. IMA VEOMA ZNAČAJNO MESTO, A NEŠTO MOŽE BITI SAZNATO SAMO AKO JE
POTČINJENO METODI (ONA JE JEDINSTVENA I APSOLUTNA SILA UMA).
- RAZLIKUJE METOD I TEORIJU ŠTO DANAS NIJE BAŠ NAJJASNIJE.
- HEGEL AFIRMIŠE POJAM SISTEMA KAO OBLIK U KOME EGZISTIRA ISTINA.
- HEGELOVOM DIJALEKTIČKOM METODU SU UPUĆENE MNOGE ZAMERKE: DA JE IDEALISTIČKI
SPEKULATIVAN, APSTRAKTAN (POSTAVKE NE IZVODI IZ REALNOG SVETA); METAFIZIČKI.
- ZNAČAJNO JE ZA NAS DA SMATRA DA JE MOGUĆE FORMIRATI ZAVRŠEN SIST. DRUŠT. RAZVOJA, ČIJA JE
KRUNA NAJVIŠI STEPEN DRŽAVE (A NJU SMATRA KAO HARMONIČNU, ORGANIZOVANU KONAČNU, I
ZAVRŠENU ETAPU DRUŠT. RAZVOJA, KAO SAM UM I RAZUM).

70. MATERIJALISTIČKI DIJALEKTIČKI METODOLOŠKI PRAVAC

-OSNIVAČI OVOG PRAVCA SU MARX I ENGELS, A ZNATAN DOPRINOS NJEGOVOM RAZVOJU I

KONKRETIZACIJI DAO JE LENJIN.
- OSNOVNA POSTAVKA OVE METODE SADRŽANA JE U NJENOM SHVATANJU DA JE OSNOVA SVETA U
MATERIJI KOJA SE JAVLJA U RAZLIČITIM OBLICIMA I KOMBINACIJAMA.
- LJUDSKO DRUŠTVO JE TAKOĐE SPECIJALNA KOMBINACIJA MATERIJE, NASTALO PRAKTIČNOM LJUDSKOM
DELATNOŠĆU.
- SVAKI ČOVEK JE TOTALITET ZA SEBE, ALI I DEO DRUGIH TOTATLITETA.
- OVAJ METOD TVRDI: DOVOLJNO DUBOKA ANALIZA SVAKE REALNOSTI DOLAZI DO PROTIVUREČNIH
ELEMENATA; REALNOST DO KOJE SE DOLAZI ANALIZOM UVEK JE JEDNA REALNOST U KRETANJU; INSISTIRA
NA OSOBENOSTI (KAVLITATIVNOJ) SVAKE VRSTE PREDMETA KOJI SE PROUČAVAJU.
- BITNE ODREDBE MATERIJALISTIČKE DIJALEKTIKE SU:
1. U OSNOVI UKUPNOG RAZVOJA I POSTOJANJA SVETA STOJI MATERIJA, PRIRODA I PRAKTIČNA LJUDSKA
DELATNOST, UKLJUČUJUĆI I MIŠLJENJE,
2. SVE STVARI SU UNUTAR SEBE POVEZANE UZAJAMNO USLOVLJENE,
3. SVE STVARI, POJAVE, PROCESI SU DIJALEKTIČKI SLOŽENA JEDINSTVA RAZLIČITIH, SUPROTNIH I
PROTIVUREČNIH ČINILACA, KOJI SU I SAMI DIJAČEKTIČKI SLOŽENI,
4. SADRŽAJ SVAKE IDENTIČNOSTI SU I RAZLIČITOST I PROMENE.
5. SVE IMA SVOJ UZROK I POSLEDICU,
6. LJUDSKO DRUŠT. JE SAMORODNO,
7. SVE JE PROMENLJIVO I RAZVOJNO.
- MARX I ENGELS IZVODE NAJOPŠTIJE ZAKONE DRUŠT.-ISTORIJSKOG RAZVOJA:
1. ZAKON PROTIVUREČNOSTI IZMEĐU PROIZVODNIH SNAGA I PRODUKCIONIH ODNOSA,
2. ZAKON PODELE RADA (SVAKA NOVA PROIZVODNA SNAGA DOVODI DO NEKOG NOVOG OBLIKA PODELE
RADA),
3. ZAKON BORBE KLASA (ISTORIJA SVAKOG DOSADAŠNJEG DRUŠTVA).

52
- MARX ZAHTEVA DA ISTRAŽIVANJA POTPUNO OVLADAJU PREDMETOM ISTRAŽ, JER IZMEĐU TEORIJE I
ČINJENICA POSTOJI DIJALEKTIČKO JEDINSTVO.
- RAZLIKUJE METODE ISTRAŽIVANJA (METODE KONSTITUISANJA ISKUSTVENE OSNOVE), I METODE
INTERPRETACIJE (TJ. ZAKLJUČIVANJE).
- MARX NIJE IMAO NEGATIVAN STAV PREMA EXPERIMENTU, IAKO MU SE TO PRIPISIVALO.
- MATERIJALISTIČKA I DIJALEKTIČKA METODA ČESTO JE PRIMENJIVALA KOMPARACIJU.
- OVOJ METODI SU UPUĆENI MNOGI PRIGOVORI, A JEDAN OD NJIH JE I SLABA PROGNOSTIČKA MOĆ (NPR.
RASPAD SSSRA, SFRJ, MEĐUTIM POL. DOGAĐAJI NISU ARGUMENTI U VALJANOSTI I PROGNOSTIČKOJ
MOĆI METODE).
- MARX JE SVOJU METODU JASNO I PRECIZNO ODREDIO KAO ANALITIČKU.
- PITANJE JE KOLIKO JE MARXOVA METODA ODGOVARALA SAVREMENOM SHVATANJU ANALITIČKE
METODE ČIJE SU GLAVNE KARAKTERISTIKE :
1. PRIZNAVANJE DATOSTI (OVO OBELEŽJE JESNO I PRECIZNO PRISUTNO I KOD MARXA),
2. ISTICANJE U PRVI PLAN ISTRAŽ. TZV. «OPAŽAJNIH ČINJENICA» I NIHOVIH VEZA I ODNOSA (I OVO SE
LAKO MOŽE PREPOZNATI KOD MARXA),
3. POTREBA ODREĐENJA POLJA INTERESOVANJA I PRIHVATANJA KORIGIJABILNOSTI METODE (PRISUSTVO
OVIH NAZNAKA KOD MARXA JE TEŠKO NAĆI).
- MARX METODU APSTRAKCIJE SMATRA ZA «PROIZVOD MIŠLJENJA», ALI TO NIKAKO NIJE PROIZVOD
POJMA KOJI MISLI IZVAN ILI IZNAD OPAŽAJA I PREDSTAVA I KOJI SAM SEBE RAĐA, VEĆ JE PROIZVOD
PRIRODE I OPAŽAJA I PREDSTAVA U POJMOVE.
- MARX RACIONALNO SHVATA POJAM UZROKA- NEKRITIČKI, RACIONALISTIČKI, DETERMINIZAM, PREMA
KOME LJUDSKO SAZNANJE SADRŽI APSOLUTNO ISTINITE OPŠTE ZAKONE NA OSNOVU KOJIH SE MOGU
NAUČNO PREDVIDETI SVI NEPOZNATI DOGAĐAJI, UKLJUČUJUĆI ČAK I ONE KOJI ČE SE TEK DOGODITI.
- POČETKOM 80. GODINA KONSTATUJE SE MOGUĆNOST POSTOJANJA DVEJU VRSTA DIJALEKTIČKIH
MODELA: TEORIJKSIH DIJAL. MODELA I ISTRAŽIVAČKIH DIJAL. MODELA.
- ZA MATERIJALISTIČKU DIJALEKTIČKU METODU ILI POD DRUGIM NAZIVOM KONKRETNO DIJAL. METODU
NAJČEŠĆE SE VEZUJU ODREDBE DA JE: 1. MATERIJALISTIČKA,
2. KONKRETNA,
3. REVOLUCIONARNA.

71. OSNOVNI PRINCIPI KONKRETNE DIJALEKTIČKE METODE

-OSNOVNI ZAKON KONKRETNE DIJALEKTIČKE METODE JE DA TREBA SAZNATI KONKRETNU OBJEKTIVNU

ISTINU O SVIM PREDMETIMA, DAKLE I O KONKRETNIM PREDMETIMA KONKRETNE DRUŠTVENE STVARNOSTI.
ISTINA JE I U KONKRETNOM I POJEDINAČNOM, A NE SAMO U OPŠTEM.
- BITNI PRINCIPI DIJALEKTIČKE METODE SU:
1. PRINCIP DIJALEKTIČKOG IDENTITETA, ODNOSNO PRINC. DIJALEKTIČKE ANALIZE KOJI SVE PREDMETE
SHVATA KAO DIJALEKTIČKI SLOŽENE;
2. PRINCIP DIJALEKTIČKE SUPROTNOSTI I PROTIVUREČNOSTI;
3. PRINC. DIJALEKT. JEDINSTVA I BORBE OPŠTEG, POSEBNOG I POJEDINAČNOG;
4. PRINC. DIJAL. JEDINSTVA I BORBE SADRŽAJA I FORME;
5. PRINC. DIJAL. PRELAZA IZ JEDNOG U DRUGO;
6. PRINC. DALJEG I DUBLJEG SAZNANJA U KRETANJU SAZNANJA OD POZNATIH STRANA POJAVE KA
NEPOZNATIM.

72. FRANKFURTSKA ŠKOLA KRITIČKA TEORIJA I ADORNOVA NEGATIVNA DIJALEKTIKA

-OVA ŠKOLA SE VEZUJE ZA GRUPU NAUČNIKA: HORKHAJMER, MAJNHAM, MARKUZE, HABERMAS I

ADORNO. MEĐUTIM TEŠKO DA SE FRANKFURTSKA ŠKOLA MOŽE TRETIRATI KAO POSEBNOST.

53
- HORKHAJMER FORMULIŠE OSNOVNA POLAZIŠTA «KRITIČKE TEOR.»: ODUSTAJANJE OD REVOLUCIJE I
NASILJA, TRAŽENJE POKRETAČA I VAN PROLETERIJATA, ISTICANJE PROSVETITELJSTVA (SVESTI) KAO
INSTRUMENTA PREVAZILAŽENJA KLASNE DOMINACIJE;
-U METODOLOŠKOM SMISLU VAŽNI SU STAVOVI HORKHAJMERA DA TEORIJA PRAXE: GRUPA I KLASA NE
SME DA BUDE INSTRUMENT PRAXE, JER JE TO PROTIVREČNO STANOVIŠTU O UMNOM PREVAZILAŽENJU LOŠE
PRAXE; POLAZI OD MARXOVOG OTUĐENJA I TVRDI DA JE ČOVEK SVE VIŠE POTČINJEN ORGANIZACIJI,
NAUCI I TEHNOLOGIJI.
-ADORNO FORMULIŠE «NEGATIVNU DIJALEKTIKU», DIJALEKTIKA JE NUŽNA I ONA JE U FUNKCIJI SLOBODE,
A SLOBODA JE UKIDANJE PATNJE I OSLOBOĐENJE OD PRIRODE...
- 3 BITNE KATEGORIJE ADORNOVOG RAZMATRANJA UZ POJAM «NEGATIVNE DIJALEKTIKE»:
1. NE MOŽE PRIPISATI IDENTIČNOST IZMEĐU MIŠLJENJA I PREDMETA MIŠLJENJA,
2. JASTVO- SUBJEKAT KOJI SEBE SHVATA KAO JA,
3. PREVAZILAŽENJE,
4. NEGACIJA U UOBIČAJENOM ZNAČENJU.
- ADORNO POMINJE 2 BITNE METODE: «EGZEMPLARNU» (METODA NEPOSREDNE KOMUNIKACIJE SA
STVARNOŠĆU), I «MISAONI EXPERIMENT».

73. KVANTITATIVNI METODOLOŠKI PRISTUP U DRUŠTVENIM I POLITIČKIM NAUKAMA

-OVIM PRISTUPOM U DRUŠT. I POL. NAUKAMA NAJVIŠE SE BAVILA MARIJA BODGANOVIĆ.

- OVA METODA JE RETKO KORIŠĆENA, I TO ZBOG VELIKE SLOŽENOSTI PREDMETA DRUŠT. NAUKA; NIZAK
STEPEN UNIFORMNOSTI, PROMENLJIVOST, OSPOSOBLJENOST KADRA ZA PRIMENU MATEMATIKE I
RAČUNARA, AVERZIJA.
- ZA PRIMENU KVANTITATIVNIH METODA U DRUŠT. POL. NAUKAMA MORAJU SE OBEZBEDITI SLEDEĆI
USLOVI:
1. SIST. NAUČ. ZAKONA I NA OSNOVU NJIH FUNKCIONISNJE ADEKVATNE TEORIJE,
2. JASNO OFORMLJENI HIPOTETIČKI STAVOVI,
3. UTVDITI STANDARDNO PONAŠANJE I ODNOSE,
4. UTVRDITI STANARDNE USLOVE,
5. IZGRADITI STANDARDNE POJMOVE I TERMINE,
6. IZGRADITI ODGOVARJUĆI SIMBOLIČKI JEZIK,
7. OBEZBEDITI SIST. MIŠLJENJA KOJI OMOGUĆAVA POJADNOSTAVLJENJE- SVOĐENJE SAMO NA OSNOVNE
BITNE ČINIOCE I ODNOSE.
- TEŠKOĆA JE ŠTO U DRUŠTVENIM NAUKAMA NIJE MOGUĆE SVE KVALIFIKOVATI.
- KVANTIFIKACIJA PODRAZUMEVA MERENJE POJMOVA.
- DAKLE BITNU OSNOVU KVANTITATIVNOG ISTRAŽ. IMAJU:
1) NAUČNI ZAKONI,
2) SIMBOLI I MOGUĆNOSTI SIMBOLIČKOG ISKAZIVANJA,
3) MOGUĆNOST KVAIFIKOVANJA,
4) MOGUĆNOST FORMIRANJA VALJANIH MODELA, BEZ ČEGA SVI OVI METODI NISU MOGUĆI.

74. OPŠTA PITANJA PRIMENE MODELA I MATEMATIČKIH MODELA U DRUŠTVENIM I

POLITIČKIM NAUKAMA

-DANAS JE PREVAZIĐENO PITAJE DA LI SE U POL. I DRUŠT. NAUKAMA MOGU KORISTITI MATEMATIČKI

MODELI, VEĆ SE PITA U KOM STEPENU SU ONI PRIMENJIVI; PITANJE HUMANOSTI.
- 3 BITNA MOMENTA SU DETERMINISALA ISTINSKE MOGUĆNOSTI KORIŠĆENJA MATEMATIČKOG MODELA:
1. NEPONOVLJIVI TOTALITET SVAKOG ČOVEKA (PA IPAK MEĐU LJUDIMA POSTOJE SLIČNOSTI I
PODUDARNOSTI I TO NIJE TEŠKO KONSTATOVATI);

54
2. RAZVIJENOST POL. NAUKA;
3. RAZVOJ I MOGUĆNOSTI RAČUNARA.
- METODA MODELOVANJA JE JEDNA OD FUNDAMENTALNIH OPŠTENAUČNIH METODA U POL. NAUKAMA I
POL. PRAXI, ČESTO JE KORIŠĆENA U POL. ISTRAŽ. ČAK I KADA SE AUTORI NISU EXPLICITNO ZALAGALI ZA
NJENO KORIŠĆENJE.
- 2 ZNAČAJNA MOMENTA ODLUČUJUĆI DOPRINOSE DA METODA MODELOVANJA BUDE KORIŠĆENA U SVIM
ISTRAŽ. U POL. NAUKAMA:
1. NAUČNOM ISTRAŽ. DRUŠTVA NUŽNO SE PRISTUPA POLAZEĆI OD VEĆ POSTOJEĆIH NAUČ. SAZNANJA
KONCENTRISNAIH U NAUČNOM FONDU,
2. PROJEKAT ISTRAŽ. NUŽNO PODRAZUMEVA I IZRAŽAVA ODREĐENI TEORIJSKI MODEL O PREDMETU
ISTRAŽ.

75. KRITIČKI PRIKAZ KORIŠĆENJA OSNOVNIH TIPOVA MODELA U POLITIKOLOŠKIM

ISTRAŽIVANJIMA

-POSTOJI VIŠE TIPOVA MODELA:

1. JEDNOSTAVNI- SLOŽENI
2. STATIČNI- DINAMIČNI: STATIČNI SE MOGU PRIMENITI NA SVAKI PREDMET ISTRAŽ., POGODAN ZA
MERENJE PROMENA U ODREĐENOM VREMENSKOM PERIODU, DOK DINAMIČNI ZA RAZLIKU OD STAT.
OMOGUĆUJE SOPSTVENU TRANSFORMACIJU
3. ZATVORENI- OTVORENI: ZATVORENI NIJE POGODAN ZA POLITIKOLOGIJU, DOK OTVORENI JESTE, JER
PODRAZUMEVA I UGRAĐIVANJE NOVIH KOMPONENTI U MODEL
4. KRUTI- ELASTIČNI: KRUTI NE MOGU BITI PRIMENJENI NA VEOMA SLOŽENE PREDMETE
5. VREDNOSNI- NORMATIVNI- PRACIJALNI: OVO JE PODELA NA OSNOVU UNUTRAŠNJEG OPŠTEG SADRŽAJA
PREDMETA; VEOMA SU ZNAČAJNA ZA POLITIKOLOGIJU I NAJČEŠĆE SE KORISTE KOMBINOVANO
6. RETROSPEKTIVNI- PROGNOSTIČKI- IZMEDJU NJIH JE SAVREMENI (TEKUCI); VREMENSKA ISTAŽIVANJA
VEOMA JE ZNAČAJAN FAKTOR MODELOVANJA
7. IZVEDENI- PROJICIRANI: IZVEDENI SU ZASNOVANI NA NAUČ. FONDU SAZNANJA O PROŠLOSTI,
SADAŠNJOSTI I BUDUĆNOSTI, DOK SU PROJICIRANI LIŠENI TAKVE DIMENZIJE STVARNOST, VIŠE SU PROIZVOD
INTUICIJE, OČEKIVANJA, PRETPOSTAVKI.NAJMANJE JE POGODAN ZA EMPIRIJSKA ISTRAŽ.
8. INTERNI- EXTERNI: NAJVIŠE OSPORAVAN OVAJ KRITERIJUM, OBA OVA MODELA MOGU DOĆI U SPREGU SA
BILO KOJI OD POMENUTIH TIPOVA MODELA.

76. POJAM I OSNOVNE KARAKTERISTIKE PROJEKTOVANJA

NAUČNOG ISTRAŽIVANJA

Proces izrade projekta istraživanja je smisaona, umna aktivnost na izradi projekta

istraživanja. To je dinamički, sinhronizovan i koordinirani sistem međusobno
povezanih i uslovljenih naučnih i stručnih pretežno kreativnih i složenih delatnosti,
koje se odigravaju po etapama.

Projektovanje je umna aktivnost – istraživač praksom i aktivnošću svog uma konstatuje

pojavu kojom se istraživanje bavi i njene različite činioce. On utvrđuje aktivira i odabira
postojeća saznanja o toj pojavi i njenim činiocima. Sve to stavlja u međusobne odnose i
veze, i na osnovu tih saznanja i opažanja, sopstvenim mišljenjem, oformljuje određene
stavove i pretpostavke o toj pojavi i njenim činiocima, pridajući im određena značenja i
formirajući smisaonu celinu.

55
Projektovanje je dinamički sistem delatnosti koje su međusobno koordinirane i
sinhronizovane. Sve delatnosti u procesu izrade projekta istraživanja moraju biti
međusobno saglasne, jer su usmerene ka istom cilju i služe istoj svrsi. One se razvijaju po
unapred utvrđenom funkcionalnom redosledu, a svaka od njih ima tačno utvrđeno mesto
u procesu izrade projekta. Svaka od ovih delatnosti započinje i prestaje saglasno svom
mestu i ulozi, i svaka od njih je u funkciji drugih delatnosti i u odnosima sa njima.
Nijedna se ne može obaviti bez obavljanja drugih.
Delatnosti projektovanja su naučne, stručne i kreativne. Misaone delatnosti u procesu
izrade projekta istraživanja su složene i mnogobrojne i nužno se koriste svi oblici i
pravila istinitog mišljenja.
U tom procesu rad započinje evidentiranjem i aktiviranjem postojećeg saznanja da bi se
završio stvaranjem novog. Tom prilikom dolaze do izražaja i posebne sposobnosti –
obdarenost, talenat, imaginacija, nadahnuće itd.

Pored kreativnog rada na stvaranju novog, proces istraživanja se sastoji i od stručnih i

rutinskih delatnosti i radnji.
Stručne delatnosti su sve delatnosti za koje već postoje data i proverena rešenja, koja se
prmenjuju po utvrđenim normama i pravilima struke. To podrazumeva dobro poznavanje
struke, situacija koje su postojale, koje su rešavane i za koje postoje načelna tipska
rešenja koja se primenjuju u takvoj situaciji.
Rutinski poslovi su oni koji se na manje više uobičajen način ponavljaju. To su tipična
rešenja za tipične situacije.
U zavisnosti od predmeta i cilja istraživanja učešće kreativnih, naučno-stvaralačkih,
stručnih i rutinskih poslova je različito, iako je pretežno učešće kreativnog i stvaralačkog
rada a sve ostale vrste rada su pomoćne.

Projekt istraživanja je rezultat procesa projektovanja, i to je dokument koji ima više

svojih karakteristika, funkcija, delova.

Proces izrade projekta nužno sadrži sledeće delatnosti:

Opažanje i shvatanje problema i predmeta istraživanja, odnosno njihovog

manifestovanja
Prethodnu, preliminarnu identifikaciju – izdvajanje iz društvene stvarnosti i svesti o
njoj
Preliminarno određenje (definiciju) i klasifikaciju analogijom – po kriterijumu
srodnosti, sličnosti i različitosti sa drugim pojavama i procesima, kao i po značaju
Analizu izdvojene i definisane pojave, odnosno problema, postupno, krećući se od
strukturalne do funkcionalne, genetičke analize
Koncipiranje modela problema, predmeta i situacije i njihovu razradu

77. KONCEPTUALIZACIJA ISTRAŽIVANJA

Konceptualizacija je izrada, izgradnja, razvijanje najopštije zamisli o predstojećem

istraživanju.
Ova najopštija zamiso počinje opštom idejom o opaženom odnosu, o zapaženom
problemu (naučnoteorijskom ili empirijskom). Na osnovu formulisane ideje imamo
preliminarno definisanje istraživačkog problema koje nas upućuje na bliže informisanje o

56
njemu. Postojeće naučno i empirijsko saznanje do kog smo došli ukazuje nam na
mogućnosti istraživanja definisanog problema. Dakle,formira se koncepcija istraživanja u
najopštijim crtama. Ipak, istraživanje se ne može izvesti na osnovu opštih odredaba
koncepta, već zahteva dublju i detaljniju naučnu obradu.

I - Paradigmatsko i teorijsko zasnivanje istraživanja

(paradigma – uzorak, obrazac, opšti plan unutar kog se izvodi istraživanje)

Prva radnja po konstatovanju problema je ostvarivanje uvida u već postojeći naučni

fond. To podrazumeva otkrivanje teorijskih i drugih naučnih saznanja o problemu i
njegovim mogućim rešavanjima.
Na taj način problem se bliže identifikuje, ograničava i precizira, i utvrđuje se njegovo
mesto u okviru nauke, naučne discipline i prakse.
Analiza naučnog saznanja o problemu istovremeno je i početna faza analize problema,
selekcija i klasifikacija činilaca (na istražene i neistražene), razlikovanje komponenata
koje pripadaju naučnoj disciplini u okviru koje se vrši istraživanje, od onih koje pripadaju
drugim naučnim disciplinama.
Teorije i saznanja sadržana u naučnom fondu pripadaju određenim paradigmatskim
sistemima. Analiza saznanja sadržanog u naučnom fondu je istovremeno i uspostavljanje
odnosa sa paradigmom, i određenje prema njima.
Konceptualizacija istraživanja počinje prihvatanjem određene paradigme i
paradigmatskom artikulacijom istraživanja. To znači izbor određenog pogleda na
svet, najopštijih ontološko-epistemoliških i teorijsko-metodoloških shvatanja i
saznanja koja usmeravaju sve istraživačke radnje u istraživačkom procesu.
Istraživanja se vrše u okviru određenog naučnog sistema, te je za valjano istraživanje
neophodna teorijska i metodološka zasnovanost sa jasno iskazanim pristupima i
postulatima.

II – Izbor teme za istraživanje

Otkrivanje teme je formulisanje preliminarnog određenja predmeta istraživanja, te je

neophodno izdvojiti problem i izvršiti potrebna razgraničenja.
Izbor teme vrši se po određenim pravilima:
Tema mora da bude naučno značajna, da se njenim istraživanjem rešava ili bar artikuliše
neki značajan problem nauke (naučne discipline)
Neophodno je da tema može da bude istražena u okvirima datog paradigmatsko-
teorijskog, odnosno naučnog sistema do zadovoljavajućeg nivoa i obima
Važno je da se u datim okolnostima istraživanje može konkretno sprovesti i izložiti
naučnoj i društvenoj kritici i upotrebi.
Jedna od značajnih problema je formulisanje teme. Neophodno je dati jasne i precizne
formulacije, sa odgovarajućom određenošću, ali se često javljaju greške nesklada između
stvarnog sadržaja i iskazanog naziva teme, preopširnost ili oskudnost.
Tokom čitavog procesa konceptualizacije potrebno je raditi na preciziranju, sadržinskom
i pojmovnom određenju, težeći da:
preliminarno određenje predmeta istraživanja bude konkretno i precizno
bude izbegnuta upotreba sveza koje ne specijaliziraju veze na koje se odnose
budu izbegnuti homonimi i sinonimi, kao i složene rečenice
u izboru i formulisanju teme potrebno je osloniti se na prethodno naučno saznanje,
sitraživačku i društvenu praksu

57
Preliminarno određenje predmeta obavezuje na određeno ponašanje u izradi hipotetičkih
stavova, i uslovljava ukupno određenje predmeta i ciljeva.

III – Istraživački zadatak

Projektni zadatak je prvi potpuno formiran naučnooperativni dokument kojim se dovoljno

određeno i sistematski iskazuju bitne odredbe koncepcije o problemima i mogućem
predmetu istraživanja, kao i o mogućim načinima istraživanja. Projektni zadatak
ukazuje i na potrebna okvirna sredstva za sprovođenje istraživanja. Sadržaj i odredbe
zadatka u suštini su predstavljene opšte ideje, zamisli o kojim se vodi rasprava
između naučnika-istraživača i naručioca.
Na osnovu stava-zaključka nastalog iz razmatranja projektnog zadatka pristupa se izradi
idejne skice.

IV – Idejna skica

Idejna skica je znatno razrađenija opšta zamisao.

U idejnoj skici formuliše se opšte preliminarno određenje predmeta, a predmet se u
posebnom delu bliže definiše. Formulišu se i mogući ciljevi istraživanja, generalna, a
ponekad i posebna hipoteza, metodi istraživanja, orjentacioni rokovi, potrebna sredstva i
kadrovi. Idejna skica je dokument koji prethodi projektu istraživanja. To je kratka
beleška kojom se orjentaciono utvrđuju mogući okviri istraživanja i potrebni uslovi
za njegovu uspešnu realizaciju.
Funkcije idejne skice:
ona ima karakter poslovnog dokumenta, ponude mogućem naručiocu istraživanja
orjentaciona funkcija za naručioca i istraživača (što podrazumeva izvesnu standardizaciju
sadržaja, oblika i obima idejne skice kao dokumenta)
Idejna skica ne prelazi obim od 10 kucanih strana (najčešće 5 do 7).
Ona uglavnom sadrži:
Preliminarno određenje predmeta istraživanja (naziv teme sa skraćenim opisom
sadržaja)
Moguće ciljeve istraživanja
Osnovni hipotetički stav o pojavi, problemu, predmetu istraživanja
Značaj i opravdanost istraživanja
Osnovne metode i tehnike istraživanja
Potrebno vreme, kadrove i sredstva
Moguće je započeti idejnu skicu uvodnom napomenom, koja treba da podstakne, animira
i uvede mogućeg naručioca u temu.
Idejna skica i rasprave o njoj unutar istraživačkog tima i naručioca i istraživača je osnov
od koga se polazi u izradi nacrta naučne zamisli.
Idejna skica je razrađeni projektni zadatak i osnova za konkretnije i operativnije
razmatranje mogućeg stvarnog procesa istraživanja. Zaključci do kojih se došlo su
osnova za izradu projekta istraživanja koji će biti primenjen kao naučno-operativni plan
istraživanja.

78. POJAM, FUNKCIJE I STRUKTURA ISTRAŽIVAČKOG

PROJEKTA

58
Projekt istraživanja je zamišljeni, teorijsko-praktični model sticanja naučnog saznanja o
predmetu istraživanja.

Njime se izražava:
zamisao – osnovni stavovi o problemu i predmetu istraživanja
zamisao o procesima mišljenja, tehnikama, sredstvima i postupcima kojim će se doći do
naučnog saznanja

Projekt istraživanja je:

zamišljeni model sticanja saznanja o predmetu istraživanja (projektovanjem
dolazimo do modela-celine koju konstruisali i oblikovali u svojoj svesti na osnovu
naučnog i iskustvenog saznanja, imaginacije, nadahnuća – putem mišljenja i po pravilima
nauke i logike. Taj model iskazujemo odgovarajućim jezikom, znacima i simbolima,
najčešće pismeno i grafički, u obliku dokumenta – projekta istraživanja)
zamišljeni, ciljni, svrsishodni, racionalni, funkcionalni sistem (to je struktuirana celina
delova, saznanja, zaključaka, sudova, stavova međusobno saglasnih i funkcionalno
povezanih; u službi je cilja naučnog saznanja, instrument za ostvarivanje svrhe; zasnovan
je na saznanjima razuma i proizvod je razuma)
naučni dokument (zasnovan je na činjenicama, na prethodnom naučnom saznanju;
struktura je naučnih stavova, sudova, zaključaka i hipoteza o problemu istraživanja;
sadrži naučne stavove, sudove, zaključke, hipoteze o najefikasnijim putevima naučnog
saznanja o problemu i predmetu istraživanja)
operativno-organzacioni dokument (ovim dokumentom se planiraju svi potrebni
subjekti, sredstva i postupci, načini njihovog povezivanja, uloge, funkcije, ovlašćenja,
nadležnosti, odgovornosti, sadržaj i oblici njihovog ponašanja u određenim prostornim i
vremenskim okvirima)

Projekt istraživanja je složena struktura planova različitih nivoa, uputstava i naloga koji
se moraju realizovati ako se žele postići željeni rezultati istraživanja.

Projekat istraživanja je dokument kojim se definišu shvatanja o problemu, predmetu

istraživanja i načinu daljeg i dubljeg saznanja o njima, plan i uputstvo za obavljanje
konkretne istraživačke delatnosti i organizaciona šema procesa istraživanja.

Projekt istraživanja ima ulogu osnovnog dokumenta istraživanja, a svoju ulogu ostvaruje
kroz sledeće osnovne funkcije:

Funkcija povezivanja teorije i istraživačke prakse – u istraživanju se polazi od

postojećeg saznanja, dalje, projekt istraživanja povezuje ranija, tekuća i buduća naučna
saznanja, kao i različite delove i faze procesa naučnog saznanja, teoriju i metodologiju,
teoriju i stvarnost.
Funkcija usmeravanja istraživanja – prikupljanja, obrade i tumačenja podataka,
opisivanje i objašnjavanje pojave , problema predmeta istraživanja. Ovim se ostvaruje
saznajno i idejno jedinstvo polaznih stanovišta, sistema vrednosti, kriterijuma i merila,
kategorija, stavova, sudova, zaključaka, i ostalih činilaca celokupnog procesa
istraživanja.
Sinhronizujuća funkcija – koja podrazumeva obezbeđivanje određenog dinamičkog
jedinstva i saglasnosti u okvirima jedinica vremena svih činilaca istraživanja.

Struktura projekta istraživanja:

59
Nacrt naučne zamisli
Planovi istraživanja
Instrumentarij

Nacrt naučne zamisli – je isključivo naučni deo projekta istraživanja. Tu se saopštavaju

naučna saznanja od kojih se polazi, naučne i druge kategorije, pojmovi, stavovi, sudovi,
zaključci, hipoteze i metode istraživanja pojave. To je celina, sistem naučnoteorijskih i
metodoloških stavova o pojavi, problemu, predmetu istraživanja kojim se projekt
istraživanja bavi.
Nacrt naučne zamisli sastoji se od šest osnovnih delova:
formulacije problema
određenja predmeta istraživanja
ciljeva istraživanja
hipotetičkog okvira, hipoteza
načina istraživanja
naučne i društvene opravdanosti istraživanja

79. FORMULACIJA PROBLEMA: POJAM, FUNKCIJE,

STRUKTURA

Formulacija problema je prvi, početni deo nacrta naučne zamisli. Njom se uspostavlja
odnos između realne društvene pojave, problema koji se javljaju u vezi sa tom pojavom,
naučnog i drugog saznanja o toj pojavi, odnosno problema i predmeta istraživanja.

Osnovne funkcije formulacije problema:

izdvajanje delova, dimenzija i svojstava pojave koji se mogu odrediti kao problem koji se
treba rešavati
utvrđivanje osnovnih hipotetičkih stavova o problemu na osnovu postojećih saznanja, iz
kojih će se moći izdvojiti i odrediti predmet istraživanja
rangiranje po stepenu zančajnosti izdvojenog problema i njegovih delova
usmeravanje na postojeće rezultate prethodnih istraživanja koji se u razmatranju ovog
problema mogu koristiti sa većim ili manjim stepenom neposrednosti

Istraživanja nikada ne obuhvataju pojavu u celini. Jedan od bitnih principa nučnog

saznanja je princip daljeg i dubljeg saznanja. Saglasno tom principu, svaka pojava se
saznaje postepeno, polazeći od forme i od prostorno i vremenski najbližeg, krećući se ka
suštini i prostorno i vremenski udaljenijem.

Osnovne funkcije ostvaruju se kroz tri osnovna dela:

hipotetički stavovi o problemu
značaj istraživanja
rezultati prethodnih istraživanja

HIPOTETIČKI STAVOVI O PROBLEMU

Hipotetički stavovi su deo formulacije kojim se:

definiše proces, pojava, na koju se istraživanje odnosi

60
izdvajaju delovi, dimenzije i svojstva koja se mogu smatrati problemom pojave (Problem
je aktuelna situacija koja zahteva odgovarajuća rešenja koja nam u datom momentu nisu
poznata)
izdvojeni delovi se organizuju u celine i definišu, pa se potom kalsifikuju po srodnosti i
rangiraju po unapred utvrđenom kriterijumu (najčešće po kriterijumu prirode sadraja i
njegovog zanačaja za pojavu, odnosno problem)

Prilikom izrade ovog dela formulacije problema započinje se opštom analizom

sadržaja pojave (strukturalnom analizom utvrđujemo koji činioci mogu biti obuhvaćni).
Veliku ulogu ima i dedukcija – izvođenje nepoznatog iz već poznatog i opštijeg metod je
kojim se služimo prilikom konstruisanja hipotetičkih stavova.
Podrazumeva se i metod specijalizacije i klasifikacije (jer se hipotetički stavovi odnose
na određeni problem).
Od velikog zanačaja je i indukcija (jer o određenim pojavama ne postoji provereno
naučno saznanje ali predstave, iskustvena opažanja, saznanja sigurno postoje).

Hipotetički stavovi ne mogu se identifikovati sa hipotezom i sa stavovima hipoteza u tom

istraživanju.
Hipotetički stavovi su u određenoj meri, uopšte uzev, istiniti, za njih postoje određeni
dokazi, stepen verovatnoće njihove istinitosti je veći nego kod hipoteza.
Hipotetički stavovi opredeljuju okvir sadržaja iz kog se izvodi i izdvaja predmet
istraživanja.
Hipotetičko stavovi su dvostruko determinisani:
pojavom i prblemom na koji se istraživanje odnosi
temom, naslovom, odnosno određenjem predmeta istraživanja

ZNAČAJ ISTRAŽIVANJA

Pri utvrđivanju značaja problema kojim se istraživanje bavi polazi se od stanovišta da

problem ima društveni i naučni zanačaj.
Kriterijumi za utvrđivanje značaja su prilično jasni, ali su merila prilično rastegljiva pa je
to stvar više procene nego merenja.

Značaj je složena kategorija, i može se konstatovati posredstvom sledećih indikatora:

značaj problema: rasprostranjenost, trajnost delovanja na ukupnu situaciju
značaj istraživanja, i to:
društveni (delovanje, domet rezultata na rešavanje druš. problema, trajanje,
rasprostranjenost, intenzitet)
naučni (dejstvo rezultata na fond naučnog saznanja, domet tog doprinosa, njegovo
rasprostiranje, tarjanje, intenzitet) – odnosi se na najmanje dve oblasti naučnog saznanja:
na saznanje o pojavi i saznanje o metodama istraživanja.
Najjednostavnije je utvrditi zančaj problema polazeći od značaja pojave i iskustvenog
saznanja ukupne prakse. Međutim, značaj istraživanja je teško odrediti jer rezultati
istraivanja i njihov doprinos ne mogu sa sigurnošću da se predvide.Veća je procena
značaja prilikom vreifikatornih nego prilikom heurističkih istraživanja. Verifikatorna
istraživanja, kada potvrde određena naučna saznanja i učine ih primenjivim u
razrešavanju društvenih problema , imaju veći aktuelni društveni značaj. Heuristička,
koja vode otkrivanju novog, imaju veći naučni zančaj.

61
Neophodno je proceniti i precizno saopštiti značaj pojave i problem, sa jedne strane, a sa
druge značaj istraživanja i tog problema uopšte, i društveni i naučni zamčaj istraživanja.
Funkcije ovog dela formulacije problema su:
njime se dimenzionoraju očekivanja od konkretnog istraživanja, čime se bar u načelu,
otklanjaju moguće docnije nesuglasice između naručioca i istraživača
prognoziraju se mesto i uloga ovog istraživanja u aktuelnom procesu naučnog saznanja i
u razrešavanju tekućih društvenih i naučnih problema.
usostavlja se okvirna obaveza konkretnog istraživanja
Utvrđen zančaj konkretnog istraživanja deluje obavezujuće na opredeljenja za ciljeve
istraživanja i obrazloženja opravdanosti istraživanja.

REZULTATI DOSADAŠNJIH ISTRAŽIVANJA

U ovom delu se saopštava koji rezultati, koja naučna saznanja, se po oceni autora
projekta istraživanja, neposredno odnose na problem kojim se bavi konkretno
istraživanje, ako i koji se rezultati/naučna saznanja odnose posredno.
Prilikom izrade ovog dela, neophodno je koristiti sledeće kriterijume:
neposrednost veza problema i predmeta istraživanja sa postojećim naučnim saznanjem
karakter istraživačkih rezultata – naučnog saznanja
nauka, odnosno discipline, kojoj pripadaju naučni rezultati koji se koriste
Funkcije su višestruke:
pregled rezultata naučnog saznanja od kojih se polazi pokazuje početni fond istraživanja,
širinu njegovog uvida i selektivnost, a ukazuje i na neka osnovna polazišta koaj će
istraživač koristiti u istraživanju
ukazuje na to koliko je problem/predmet istraživanja već naučno obrađivan i koji su
naučni ciljevi konkretnog istraživanja mogući
uslovljava rad na određenju predmeta istraživanja. On je u neposrednoj vezi sa teorijskim
određenjem predmeta istraživanja i ključ za njegovo razumevanje i tumačenje.
Literatura se navodi.

80. PREDMET ISTRAŽIVANJA – POJAM, FUNKCIJE,

STRUKTURA

Predmet istraživanja je bitan deo nacrta naučne zamisli. Njime određujemo šta
istražujemo, te tako dimenzioniramo sadržaj istraživanja.
Dimenzioniranje sadržaja ostvarujemo:
smisaono i pojmovno (utvrđujemo značenja kategorija i pojmova koje koristimo,
njihovu smisaonu suštinu, obuhvat i termine, znake, simbole kojima ćemo ih iskazivati)
sadržajno ( vršimo strogu selekciju između onoga što ćemo obuhvatiti iz okvira
problema na koji se predmet istraživanja odnosi, i tačno nabrajamo činioce forme i
sadržaja koji se istražuje, njena svojstva, veze, osnove, prošle, sadašnje i buduće situacije,
kvantitativno i kvalitativno)
vremenski, prostorno i naučno-disciplinarno (dimenzionira se predmetom istraživanja)

Predmet istraživanja se neposredno izvodi iz formulacije problema i predstavlja njenu

konkretizaciju. Može se smatrati da je predmet istraživanja determinisan formulacijom
problema.

62
Preliminarno određenje predmeta istraživanja uspostavlja okvir u kojima će se kretati
dalja razrada. Prethodno određenje predmeta je opšte, opšti stav. Ono izražava stav autora
o tome šta je to što treba istraživati. To je stav o određenoj realnoj situaciji, njena
kvalifikacija i klasifikacija. Predmet se tom prilikom ne konkretizuje već specijalizuje, a
mnoga pojedinačna saznanja koa i druga saznanja u vezi sa predmetom se uopštavaju u
odnosu na predmetnu pojavu.
Preliminarno određenje predmeta predstavlja opšti tematski okvir, koji se daljom
obradom predmeta konkretizuje, operacionalizuje i sinstetizuje.
Preliminarno određenje predmeta ima tri osnovne funkcije:
Iz mnoštva mogućih opštih i konkretnih pitanja u vezi sa predmetnom pojavom izdvaja
jedno pitanje ili kompleks pitanja kojima će se istraživanje konkretno baviti
Ograničava širinu zaahvata – sadržaja predmeta istraživanja
Definiše opšti stav, a time i pristup, polazno stanovište u pogledu mogućnosti predmeta
istraživanja

Potrebno je odabrati temu, kojom se popunjava naučna praznina, dostiže naučni cilj ili
verifikuje naučno saznanje. Odabrane teme mogu da budu:
o predmetu nauke koa o druš. realitetu o metodima istraživanja
o predmetnoj nauci i njenim stvaraocima kombinovano

Iz teme proizilazi i zahtev za određenom vrstom istraživanja.

Na izbor teme deluju i drugi činioci – opšti društveni uslovi i raspoloženja prema
naučnoistraživačkom radu, izvori podataka i njihove karakteristike, razvijenost nauke i njeni
potencijali...

Kriterijumi za izbor teme:

Naučna i društvena aktuelnost
Naučna i društvena značajnost
Naučna i društvena korisnost
Naučna i društvena produktivnost
Realističnost teme

Formulacija problema već zantno neposrednije determiniše istraživanja. Određenje predmeta

istraživanja je neposredna razrada jednog dela formulacije problema. U toj razradi utvrđeni su
kontekst i okvir značenja i značaja u ukupnoj pojavi i problemu.

Određenje predmeta istraživanja ima dva osnovna dela:

Teorijsko određenje
Operacionalno određenje

Teorijsko određenje predmeta

Između naučnog saznanja i konkretnog predmeta istraživanja ostvarujemo nužnu vezu odnosima
između dva dela formulacije problema i teorijskog određenja predmeta. To se ostvaruje izdvajanjem
određenog hipotetičkog stava iz formulacije problema i analizom tog stava.
Ostvarivši uvid u sadržaj, strukturu, svojstva itd. analiziranog stava uspostavlja se veze između njega
i rezultata dosadašnjeg istraživanja. Na taj način se formiraju dve celine – prva koja razmatra
postojeće saznanje i druga koja operacionalizuje zahteve za novim saznanjima.
Ova celina (izgrađivanje teorijskog određenja) se satoji iz četiri dela:

63
Prvi deo je provereno naučno saznanje o predmetu istraživanja u okvirima nauke, odnosno
naučne discipline u koju spada i dati predlog istraživanja, pa i drugih, srodnih nauka (disciplina).
Izgrađivanje ovog dela je osnov daljeg razvijanja, i njime su determinisane mogućnosti izbora
naučnog pa i društvenog cilja istraživanja. Ovaj deo teorijskog određenja predmeta istraživanja
saopštava naučno verifikovano saznanje o pojavi, problemu i predmetu istraživanja.
Drugi deo bavi se još neverifikovanim, ali ipak naučnim saznanjem o predmetu istraživanja. Ova
saznanja mogu se smatrati istinskim predmetom verifikacionih istraživanja. Ovaj deo je oblik
selekcije i određivanja materije koja se obuhvata procesom istraživanja, a takođe i oslonac u obradi
ostalih, naučno nesaznatih delova predmeta istraživanja, koje povezuje sa naučno verifikovanim.
Saopštavanje bitnih naučnih stavova o predmetu istraživanja podrazumeva i određeno rangiranje po
stepenu proverenosti.
Treći deo sadrži empirijsko-iskustveno nenaučno saznanje, mada ono ne mora biti lišeno svake
naučne osnove niti stečeno iskustvo bez korišćenja naučnih metoda. ovaj deo se bavi pojedinačnim,
nesistematizovanim ponekad stihijski i spontano stečenim saznanjem.zadatak ovog dela je da
indukcijom, generalizacijom, sistematuizacijom, klasifikacijom, i analogijom, solanjajući se na
prethodna dva dela formira jednu sistematizovanu saznajnu celinu.
Četvrti deo obuhvata nepostojeće saznanje o predmetu istraživanja. Oslanjajući se na prethodna tri
dela imaginacijom uz korišćenje osnovnih posebnih metoda i naučnih principa konstruiše se ono što
nedostaje ali što prethodni delovi impliciraju

Drugu celinu teorijskog određenja predmeta čini kategorijalni – pojmovni sistem, koji se nužno
izgrađuje kao celina. Tom prilikom polazimo od teorijsko, naučno verifikovanog saznanja i
kategorija i pojmova koji se u njemu smatraju prihvaćenim i dovoljnim, pa uz njih izvodimo
pojmove koji nam nedostaju ili ih konstruišemo. Pojmove možemo uzimati u celini, mođemo ih
sadržajno preuzimati, prerađivati, konstruisati, stvoriti.
Izgrađivanje kategorijalno-pojmovnog sistema podrazumeva:
izbor postojećih definicija i odabiranje pojedinog trajnog zančenja za svaku od njih u svim
kontekstima koji se tokom istraživanja mogu naći
selekciju termina isključivanjem sinonima i homonima, ili njihovo preciziranje
utvrđivanje hijerarhije kategorija i pojmova, opredeljivanje za određenje onih koji će služiti kao
osnovni
Funkcija izgradnje je otklanjanje mogućih nesporazuma višeznačnosti i mogućnosti različitog
tumačenja istih podataka i informacija.
Kategorijalni sistem je determinisan teorijskim konceptom i teorijskim modelom.
U kategorijalni sistem ne uključuju se oni pojmovi koji se neće neposredno koristiti, obrađuju se
samo bitne determinirajuće kategorije i najvažniji pojmovi i termini.

Operacionalno određenje predmeta

Operacionalno određenje predmeta istraživanja je konkretizacija i specijalizacija predmeta

istraživanja, preciziranje onoga što će se konkretno istraživati.
Postupak izrade operacionalnog određenja započinje razradom preliminarnog određenja njegovim
dovođenjem u vezu sa odgovarajućim hipotetičkim stavom u formulaciji problema. Prvi čin u tom
procesu je analiza kojom se utvrđuju i klasifikuju komponente predmeta istraživanja.
Operacionalno određenje sastoji se od četiri osnovna dela:
Činioci sadržaja predmeta istraživanja – tu se taksativno nabrajaju, po utvrđenom redosledu,
komponente i činioci koji će biti neposredno istraženi. Ono što je ovde navedeno je konkretna mera
sadržaja istraživanja i mera sadržaja hipoteza, kao i organizacioni okvir hipoteze.
Vremensko određenje predmeta istraživanja – određenje vremena koje ćemo obuhvatiti
istraživanjem (period postojanja predmeta koji obuhvatamo istraživanem)

64
Prostorno određenje predmeta istraživanja – prostor koji će istraživanjem biti obuhvaćen.
Disciplinarno određenje predmeta istraživanja – opredeljenje za jednu ili za više naučnih
disciplina u okviru kojih će se predmet istraživati. To zahteva poseban specifičan sistem hipoteza,
odgovarajuće specifične metode, tehnike, postupke i instrumente u istraživanju.

Funkcije operacionalnog određenja predmeta istraživanja:

konačno dimenzioniranje sadržaja predmeta istraživanja, pa i čitavog istraživanja
selekcioniranje komponenata – činilaca sadržaja predmeta istraživanja
vremensko i prostorno dimenzioniranje
disciplinarno opredeljivanje
uslovljavanje ciljeva istraživanja
usmeravanje hipoteza na određene sadržaje
uslovljavanje indikatora
uslovljavanje metoda i tehnika, prikupljanja i obrade podataka

81. CILJEVI ISTRAŽIVANJA: POJAM, FUNKCIJE, STRUKTURA

-U LITERATURI JE SAGLASNO DA SU CILJEVI ISTRAŽ. STICANJE ODGOVARAJUĆIH, PRVENSTVENO NAUČ. SAZNANJA.

- RAZLIKE NASTAJU OKO BLIŽEG ODREĐENJA SAZNANJA ( TEORIJSKO ILI PRAKTIČNO), MEĐUITM, NE POSTOJI SAMO
JEDNA VRSTA SAZNANJA
- IZGLEDA DA JE SHVATANJE CILJEVA I NJIHOVO DEFINISANJE USLOVLJENO FILOZOFSKIM I NAUČ. POGLEDOM AUTORA
NA SVET.
- U POL. NAUKAMA, U NACRTU NAUČ. ZAMISLI CILJEVI SE ODREĐUJU KAO: 1. NAUČNI,
2. DRUŠTVENI.
- NAUČNI CILJEVI RAZMATRAJU I ISKAZUJU OBAVEZU O NIVOU NAUČ. SAZNANJA KOJE REALIZACIJOM ISTRAŽ. TREBA
OSTVARITI.
- NAUČ. CILJEVI ( NIVOI) ISTRAŽ. MOGU BITI:
1. NAUČ. DESKRIPCIJA,
2. KLASIFIKACIJA I TIPOLOGIJA,
3. OTKRIĆE,
4. OBJAŠNJENJE,
5. PROGNOZA.
- DRUŠTVENI CILJEVI ISTRAŽ. MOGU BITI MNOGOSTRUKI, I POLITIKOLOGIJA JE VIŠE OKRENUTA NJIMA; SPECIFIČNO U
POL. JE I ISTRAŽ. KONCIPIRANO KAO METOD POL. DELOVANJA.
- CILJEVI ISTRAŽ. SU USLOVLJENO FORMULACIJOM PROBLEMA I NAROČITO PREDMETOM ISTRAŽ.
- CILJ ISTRAŽ. JE NUŽNO NIŽI UKOLIKO JE PRETHODNO NAUČ. SAZNANJE O PREDMETU OSKUDNIJE.
- OSNOVNE F-JE CILJEVA ISTRAŽ. SU BLIŽE IZGRAĐIVANJE OSNOVA ZA HIPOTEZE I KVALITATIVNO PRECIZIRANJE
PREDMETA ISTRAŽ.

82. HIPOTEZE U NACRTU NAUČNE ZAMISLI: POJAM, SVOJSTVA I

FUNKCIJE

Hipoteze su osnovne misaone pretpostavke o predmetu istraživanja u celini, njgovim činiocima,

svojstvima, odnosima i vezama, situaciji, dimenzijama, o suštini, sadržaju, obliku i formi.
Pravila:

65
Osnovno je pravilo da hipoteze (misaone pretpostavke koje tek treba dokazati, odnosno proveriti
rezultatima istraživanja) ne treba da budu ni uže ni šire od predmeta istraživanja.
Hipoteze moraju biti adekvatne i simetrične operacionalnom određenju predmeta istraživanja,
što znači da treba da budu razvijene na svakom nivou opštosti na kojem je razvijeno operacionalno
određenje predmeta istraživanja.
Hipoteze moraju biti odgovarajuće, saglasne sa ciljevima istraživanja (u prvom redu naučnim,
ali i društvenim). Saglasnost hipoteze sa naučnim ciljevima izražava se tako što su one usmerene na
sticanje naučnog saznanja onog nivoa koji je za predmet istraživanja, odnosno njegove pojedine
delove, predviđen ciljevima istraživanja. saglasnost sa druš. ciljevima hipoteze ostvaruju dovoljnim i
odgovarajućem bavljenjem činiocima predmeta istraživanja bitnim za omogućavanje korišćenja
rezultata istraživanja u određene svrhe.
Hipoteza mora biti teorijski ili empirijski proverljiva. Ako je praksa verifikator saznanja,
hipoteze moraju biti empirijski proverljive. Ako je dosledno sproveden stav da je svako naučno
saznanje razvojno, da se uvek polazi od već postojećeg naučnog fonda, kao i da je svako istraživanje
sistematsko povezivanje teorije i prakse, opravdano je stanovište da hipooteze treba da budu
teorijsko empirijski proverljive.

Svojstva hipoteza:

Iskaz hipoteze je smislen, sadrži odgovarajući stav o predmetu (delu predmeta) na koji se odnosi
Iskaz o stavu je logički i teorijsko-empirijski osnovan
Predmetno-konkretan je, i u tom smislu strogo određen
Precizan je i jasan po svim svojstvima značenja korišćenih u hipotezi
Iskaz-stav je dovoljno sadržajan i obuhvatan
Postavljeni zahtevi se mogu ostvariti samo konkretnom primenom postupaka u izvođenju i
konstrukciji hipoteza.

Može se reći da je hipoteza stav o nepoznatom, zasnovan i izveden iz postojećeg naučnog

saznanja. Taj stav treba da bude iskazan u skladu sa normama čiji su bitni zahtevi:
da je saznajno-naučno smisaon i značajan
da je naučno problemski
da je logički neprotivurečan u okviru teorije (teorijskog modela projekta istraživanja, nacrta naučne
zamisli)
da izražava razlike, suprotnosti i protivurečnosti u okviru sistema (modela nacrta naučne zamisli,
sistema hipoteze i misaonog sistema koji čini svaka hipoteza za sebe)
da iskaz bude ostvaren jezikom svojstvenim dotičnoj nauci (disciplini) i kategorijalno-pojmovno-
terminološkom sistemu definisanom u teorijskom određenju predmeta istraživanja.

Naučni razlozi nastanka hipoteza:

Sticanje novog naučnog saznanja o novim pojavama
Proširivanje i produbljivanje postojećeg saznanja o pojavama
Provera postojećeg naučnog saznanja
Obrada, sistematizacija, verifikacija i pretvaranje svakodnevnog iskustvenog saznanja u naučno

Hodno tome, osnovna opštenaučna funkcija hipoteza je:

Otklanjanje praznina u postojećem naučnom saznanju

Otklanjanje prevazilaženjem, protivurečnosti pojedinih delova naučnog saznanja ili činilaca
naučnog saznanja
Ostvarivanje sve višeg nivoa istinitosti naučnog saznanja

66
U nacrtu naučne zamisli uz određene opšte funkcije, hipoteze imaju i svoje posebne funkcije, koje su
specijalne za svaku vrstu i tip hipoteza.

83. OSNOVNE VRSTE HIPOTEZA (KRITERIJUMI PODELE,

KLASIFIKACIJA, ULOGA)

Kriterijumi:

I – Predmet:
Teorijske (one koje se izgrađuju u teorijskim istraživanjima, kada je i predmet istraživanja teorijski)
Empirijske (u empirijskim istraživanjima, kada je predmet istraživanja realnost)
Iluzorne (kada su pogrešne, odnosno naučno neosnovane)

II – Logička priroda
Logički proces nastajanja
- prosto implikacione - induktivne
- deduktivne - statističke
Modalitet sudova
- moguće - verovatne
- slučajne

III – Opštost
Obuhvatnost materije
opšte (i kao poseban nivo – generalne)
posebne (kao delovi opštih odnosno generalnih)
pojedninačne (kao delovi posebnih)
Opštost važenja
hipoteze empirijske uniformnosti i jednoobraznosti
hipoteze statističke generalizacije
hipoteze relacionih analitičkih varijabli

IV – Saznajna uloga
Funkcije u delatnosti istraživanja, prema kojoj se mogu formirati:
- ad hoc hipoteze - radne hipoteze
- pomoćne hipoteze - naučne hipoteze
Cilj istraživanja – nivo naučnog saznanja
deskriptivne - eksplikativne
klasifikatorske
ili
deskriptivne - eksplikativne
statističke

67
Ipak, tri su osnovna kriterijuma za klasifikaciju hipoteza, čija je primena univerzalna:

Kriterijum klasifikacije po opštosti (potkriterijum – obim hipoteze)

Logička priroda hipoteza (potkriterijum – logički proces nastanka hipoteza)
Kriterijum saznajne uloge hipoteza (potkriterijum – logički proces nastanka hipoteza)

Kriterijum klasifikacije po opštosti:

U svakom nacrtu naučne zamisli potrebno je razviti sistem hipoteza adekvatan predmetu
istraživanja. To znači da za svaki nivo razvijenosti ili definisanja operacionalnog određenja
predmeta istraživanja treba postaviti najmanje po jednu hipotezu odgovarajućeg nivoa opštosti.
U politikološkim istraživanjima, gde je predmet istraživanja interdisciplinaran, postavlja se prvo
generalna hipoteza.

Generalna hipoteza svojim sadržajem pokriva ceo predmet istraživanja i iskazuje se kao stav ili
pitanje o preliminarnom određenju predmeta istraživanja. Ova hipoteza saglasna je sa pretežnim
naučnim i društvenim ciljevima istraživanja. Ona istovremeno mora biti dovoljno opšta (da se iz
njenog sadržaja mogu izvesti posebne hipoteze) i dovoljno konkretna (tako da ne može biti shvaćena
kao hipoteza bilo kog drugog srodnog ili sličnog predmeta istraživanja).
Generalna hipoteza je uvek najopštija hipoteza jednog istraživanja, odnosno najopštija hipoteza u
nacrtu naučne zamisli jednog projekta istraživanja.
U projektima istraživanja koji se mogu nazvati složenim korisno je postaviti jednu zajedničku
generalnu hipotezu za ceo projekat (generalni projekat). To bi bila generalna hipoteza generalnog
projekta. Za svaki projekt-potprojekt istraživanja moguće je razviti generalnu hipotezu tog posebnog
prijekta-potprojekta (u okviru generalnog). Te generalne hipoteze bi se bavile onim delovima
istraživanja generalnog projekta koji čine poseban predmet istraživanja tih posebnih projekata. No
ako jedan generalni projekt za predmet istraživanja ima jednu celovitu složenu pojavu (koju izučava
interdisciplinarno), jedna generalna hipoteza o njegovom ukupnom ponašanju bila bi moguća i
poželjna.
Nivoi opštosti se uvek utvrđuju u međusobnom odnosu, te se može govoriti o sistemu generalnih
hipoteza.

Ako je predmet složen, iako monodisciplinaran, moguće je razviti više opštih hipoteza koje će
tretirati određene dimenzije predmeta istraživanja. Te hipoteze predstavljaju razradu generalne
hipoteze kao najopštije, ali su istovremeno i one same veoma opšte i nužno ih je dalje specijalizovati
i konkretizovati. To se čini izvođenjem posebnih hipoteza.
Posebne hipoteze su istivremeno i razvijen, konkretizovan deo generalne hipoteze, i posebna celina
koja iskazuje hipotetički stav o jednom posebnom delu operacionalnog određenja predmeta
istraživanja. ta posebnost izražava se odnosom sa ciljevima istraživanja. Dok generalna hipoteza
može za cilj imati naučno objašnjanje, posebne hipoteze orjentišu se ka otkriću ili naučnoj prognozi.
Ipak, većina posebnih hipoteza koje se odnose na bitne celovite delove predmeta treba da imaju isti
naučni cilj kao i generalna hipoteza.
Za svaki segmentirani deo operacionalnog određenja predemta istraživanjaneophodno je postaviti
najmanje jednu posebnu hipotezu. U pol. naukama predmeti istraživanja i svaki njihov segmentirani
deo su višedimenzionalni što se mora izraziti posebnom hipotezom. Posebnu hipotezu koja svojim
iskatom izražava statička svojstva, eksterne i interne funkcije, odnose, rasprostranjenost, učestalost
itd. nazvaćemo kumulativnom posebnom hipotezom. Ovakvu hipotezu moguće je konstruisati u
svim slučajevima u kojima je u predmetu istraživanja posebno naglašen jedan aspekt ili deo, ili je
jedna funkcija, veza, odnos, svojstvo stavljeno u prvi plan.

68
U istraživanjima sa složenijim predmetom koji istovremeno sadrži više ravnopravno tretiranih
aspekata, za svaki segmentirani deo moguće je postaviti više posebnih hipoteza koje se nazivaju
posebne specifikovane hipoteze.

Posebne hipoteze su osnov za izvođenje pojedinačnih hipoteza (ako imamo samo kumulativnu
posenu hipotezu sve pojedinačne se izvode iz nje, ako imamo više posebnih specifikovanih
pojedinačne se izvode iz svake od njih konkretizujući i razrađujući istu materiju).
Pojedninačne hipoteze su najjednostavnije i najkonkretnije hipoteze. One su razrada i
konkretizacija odgovarajućih posebnih hipoteza, a iskazuju stav o elementarnim činiocima
operacionalnog određenja predmeta istraživanja. Za svaki elementarni činilac neophodno je
konstruisati najmanje jednu pojedinačnu hipotezu (broj pojedinačnih hipoteza ograničen je isključivo
brojem dimenzija, svojstava, elementarnih činilaca operacionalnog određenja predmeta istraživanja).
Pojedinačne hipoteze moraju biti dovoljno specifikovane, konkretne i jednostavne da bi se preko njih
moglo dospeti do indikatora.

Karakteristike predmeta i cilja istraživanja opredeljuju i broj i nivo razrade hipoteza. Uvek treba
formirati generalnu hipotezu koja pokriva predmet istraživanja u celini. Za svaki segmentirani deo
predmeta istraživanja treba formulisati po jednu posebnu hipotezu. Svaku opštiju hipotezu treba
razraditi sa najmanje dve manje opšte.

II – Kriterijum logičke prirode hipoteza

Ovaj kriterijum i potkriterijum su značajni jer istovremeno govore o karakteristikama procesa
nastanka hipoteza, njihovoj saznajnoj vrednosti i verovatnoći, kao i o njihovoj osnovanosti i načinu
nastanka.
Prosto implikacione hipoteze- opravdane su samo u nacrtu naučne zamisli u slučajevima novih
celovitih pojava čiji razvoj nije odgovarajući ukupnom druš. sistemu i izraženim tendencijama
razvoja pol. procesa
Induktivne - nastale su indukcijom, odgovarajuće su u meri u kojoj je predmet istraživanja
konstituisan indukcijom
Reduktivne – slučajne i neopravdane
Deduktivne – izvedene su iz prethodnog opšteg saznanja, tipične za nacrt naučne zamisli.
Statističke – induktivne i ne treba ih posebno tretirati

III - Kriterijum saznajne uloge hipoteza

Hipoteze su naučne tek kada se njihova vrednost potvrdi, a to znači tek kada budu proverene. Stoga
u nacrtu naučne zamisli treba postavljati naučno zasnovane, verovatne, proverljive radne, hipoteze.
Što se potkriterijuma tiče (naučni cilj ili nivo naučnog saznanja), u okviru njega razlikujemo:
deskriptivne hipoteze (usmerene su na opisivanje, njihov sadržaj je oblik ispoljavanja),
klasifikatorske (bave se sličnostima i različitostima svojstava i u funkciji su naučne klasifikacije i
tipologizacije pojava), ekslikacijske, kauzalne (bave se objašnjenjima i uzročno-posledičnim vezam
i odnosima), statističke (zasnovane su na kvantitativnim svojstvima, statističkim zakonitostima itd).
Sa stanovišta pol. pojava klasifikacija je razvijenija, i ona bi trebalo da bude zasnovana na
odredbama naučnih ciljeva istraživanja i sastavljena od sledećih članova:
deskriptivne hipoteze (izvedeni iskazi o ispoljenim činiocima, oblicima i svojstvima predmeta
istraživanja)
klasifikatorsko-tipološke (izvedeni iskazi o srednosti, sličnosti i rezultatima svojstava predmeta
istraživanja)
heurističko.konstatujuće (iskazi o postojanju još neotkrivenih činilaca, svojstava, tendencija i sl.
predmeta istraž.)

69
eksplikativne-objašnjavajuće-kauzalne (iskazi o uzročno-posledičnim odnosima, pravilnostima,
zakonitostima,itd. predmeta istraživanja)
prognostičke (iskazi o razvojnim tendencijama, predstojećim stanjima i situacijama)

Nacrt naučne zamisli sadrži samo hipoteze koje podležu proveri.

Proverljive hipoteze podrazumevaju odgovarajuću strukturu.
Hipotezu čine:
Stav hipoteze koji hipotezu čini smislenom – to je sadržaj, suština, i smisao iskaza jedne
formulisane hipoteze. To je smislena, logična, predmetna misona konstrukcija od varijabli pojmova
ili stavova, predikativnih konstanti i logičkih funkcija.
Varijable (promenjive) hipoteze – hipoteza može imati više varijabli, ali je neophodno da budu
najmanje dve: nezavisna i zavisna.
Varijable su opšti pojmovi stvari ili stavovi određene pojmovne vrednosti. Značenje im se može
menjati. Osim zavisnih i nezavisnih imamo i eksplanatorne varijable ( objašnjavaju nezavisnu i
zavisnu, korelaciju između njih), interpretativne (koje objašnjavaju razloge za postojanje odnosa
između nezavisne i zavisne), specifikatorne (odnose se na intenzitet uslova odnosa između zavisne i
nezavisne).

Suština hipoteza izražena je stavom koji se dalje proverava, dokazuje ili opovrgava. Ta suština se
pojmovno manifestuje – izražava se, javlja se u stvarnosti preko određenih pokazatelja – indikatora.
Stoga je za uspešno istraživanje najvažnije formulisati precizan stav hipoteze i pokazatelje –
indikatore kojim se ispoljava suština na koju se stav hipoteze odnosi.

84. INDIKATORI: POJAM, FUNKCIJE, VRSTE

- SUŠTINA HIPOTEZA SE POJMOVNO MANIFESTUJE- IZRAŽAVA U STVARNOSTI PREKO ODREĐENIH POKAZATELJA-

«INDIKATORA».
- INDIKATORI SU SPOLJAŠNJE MANIFESTACIJE UNUTRAŠNJE SUŠTINE; ONI SE MOGU NAUČIM PUTEM IDENTIFIKOVATI I
EVIDENTIRATI.
- INDIKATOR NIJE POJAVA SAM PO SEBI, I KAO NJEGOVO BITNO SVOJSTVO JAVLJA SE SPOSOBNOST PRIMANJA PRIDATOG
ZNAČENJA.
- POSTUPAK FORMIRANJA INDIKATORA JE SLOŽEN I TRAŽI NEKOLIKO USLOVA:
1. DA JE TEORIJSKI SMISLEN,
2. INFORMACIJA KOJU INDKATOR PRUŽA MORA DA BUDE KOMPATIBILNA SA LJUDSKOM ISKUSTVOM,
3. DA SU INFORMACIJE «PLODNE».
- U TOM PROCESU FORMIRANJA INDIKATORA POSEBNU ULOG IMA HD METODA.
- VRSTE INDIKATORA:
1. EXPRESIVNI (INDIKATORI STAVA), I PREDIKATIVNI (INDIK. REALNIH DIMENZJA),
2. KVANTITATIVNI I KVALITATIVNI,
3. OBJEKTIVNI I SUBJEKTIVNI,
4. JEDNOSTAVNI I SLOŽENI.
- INDIKATORI MOGU BITI IZVORNE ČINJENICE MATERIJALNE STVARNOSTI, ZATIM RAZNE DRUŠT. TVOREVINE, PONAŠANJA
LJUDI, ISKAZI...

85. NAČIN ISTRAŽIVANJA KAO DEO NACRTA NAUČNE ZAMISLI: POJAM, FUNKCIJE, STRUKTURA

- NEOPHODNI DELOVI NAČINA ISTRAŽIVANJA SU:

70
1. FILOZOFSKA METODA- ISTRAŽIVAČ IZRAŽAVA OSNOVNE POSTAVKE SOPSTVENOG MIŠLJENJA, MOGUĆNOSTI UPOTREBE
METODE, UPUĆUJE NA OSNOVNI KATEGORIALNI APARAT;
2. OPŠTENAUČNE METODE- OBJAŠNJAVA SE NJIHOVA PRIMENA KAO OBLIK I STEPEN KONKRETIZACIJE OVIH FILOZOFSKIH
POLAZIŠTA; MOŽE SE REĆI DA SU HD, STATISTIČKA I METODA MODELOVANJA GOTOVO NEZAMENLJIVE U
POLITIKOLOGIJI; ZA SVE OVE METODE SE OPREDELJUJEMO SAGLASNO IZBORU PREDMETA I CILJA ISTRAŽ.,
3. OSNOVNE (POSEBNE) METODE- NUŽNO SU SAGLASNE SA OPŠTENAUČ. I PREDSTAVLJAJU JOŠ JEDAN STEPEN
KONKRETIZACIJE,
4. METODE POSEBNIH NAUKA- TREBA NAGLASITI KOJE SE OD OVIH METODA KORISTE,
5. NAČIN PRIKUPLJANJA PODATAKA- TO JE ZAPRAVO OPREDELJENJE ZA ODREĐENE TEHNIČKE INSTRUMENTE, KOJIMA SE
USPOSTAVLJA VEZA IMEĐU INDIKATORA I OBELEŽJA STVARNOSTI, TO JE DIREKTNO PREVOĐENJE NAŠE ZAMISLI O
STVARNOSTI NA JEDAN KONKRETAN, PRIMEREN JEZIK I DOVOĐENJE TE NAŠE ZAMISLI U NEPOSREDAN DODIR SA
STVRANOŠĆU, NA TAJ NAČIN ČINJENICE POSTAJU KRITERIJUM PROVERE NAŠE ZAMISLI (DETALJNIJE 90. PITANJE),
6. OBRADA PODATAKA I NAČIN IZVEŠTAJA ISTRAŽ.

86. Naucna i drustvena opravdanost istrazivanja kao deo nacrta naucne misli
povezana je i uslovljena pretpostavljenim doprinosom istrazivanja nauci. Ovaj doprinos se ostvaruje
u dva vida:
kao heuristicki rezultat
kao verifikatorni rezultat

Ako istrazivanje ne dorinosi otkrivanju novog ili verifikovanju naucnog nedovoljno proverenog,
istrazivanje nije naucno opravdano.

Doprinos istrazivanja moze biti u oblasti:

spoznaje same pojave u njenom opisu, kvalifikaciji, objasnjenju itd
metodologije – metode, u njihovom logicko saznajnom delu, tehnickom delu, odnosno u delu o
naucnoj strategiji.
Naucni doprinos ne mora biti istovrstan u obe oblasti.

U projektu se saopstava:
doprinos u saznajnoj oblasti
doprinos u oblasti logike, metodologije i metoda

Drustvena opravdanost istrazivanja uslovljena je doprinosom istrazivanjau resavanju drustvenih

problema. Naucno opravdano istrazivanje je op pravilu i drustveno opravdano, medjutim moguca su
istrazivanja koja su naucno neopravdana (nedovoljno opravdana), koja u oblasti saznanja stice samo
rutinsku proveru vec poznatog , ali mogu biti drustveno opravdana.

87. ODNOS FORMULACIJE PROBLEMA I PREDMETA ISTRAŽIVANJA U NACRTU NAUČNE ZAMISLI —

IZVODI SE IZ PITANJA 79. I 80.

88. ODNOS PREDMETA, CILJEVA I HIPOTEZA U NACRTU NAUČNE ZAMISLI —IZVODI SE IZ PITANJA 80.,
81. I 82.

89. PLANIRANJE ISTRAŽIVANJA

71
-REALIZACIJA ISTRAŽIVANJA JE PROCES SISTEMATSKOG PRAKTIKOVANJA ODREDABA NACRTA NAUČ. ZAMISLI I
REALNOSTI.
- REALIZACIJA ISTRAŽ. IMA SVOJE FAZE:
1.PLANIRANJE ISTRAŽIVANJA,
2.PREDUZIMANJE PRAKTIČNIH MERA,
3.ORGANIZOVANJE I IZVOĐENJE ISTRAŽ.
- PLANIRANJE ISTRAŽ. JE SLOŽEN POSAO KOJIM SE POVEZUJE NAUČ. ZAMISAO SA PRAKTIČNIM DELATNOSTIMA U
ISTRAŽ.; TO JE STROGO UMNI RAD KOJI SE MOŽE KVALIFIKOVATI KAO NAUČNO-KREATIVNI I STRUČNO-RUTINSKI.
- PLANIRANJE ISTRAŽ. POL. POJAVA JE SLOŽENIJE NEGO U DRUGIM DRUŠT. NAUKAMA.
- OSNOVNA F-JA PLANIRANJA ISTRAŽ. JE SINHRONIZACIJA SVIH DELATNOSTI UČESNIKA I SREDSTAVA U ODREĐENOM
PROSTORU I VREMENU.
- REZULTAT PROCESA PLANIRANJA JE OPERATIVNI PLAN, ČIJI JE ZADATAK DA ODGOVORI: KO, ŠTA, GDE, KAD, KAKO,
ČIME I SA KOJIM REZULTATIMA .
- UOBIČAJENO JE DA SE GOVORI O 3 PLANA ISTRAŽIVANJA:
1. TERMINSKI PLAN (VREME TRAJANJA ISTRAŽ.),
2. PLAN KADROVA I
3. PLAN SREDSTAVA (MATERIJALNO-TEHNIČKA SREDSTVA I POTREBAN NOVAC).
- S OBZIROM NA UČESNIKE U POSLOVIMA, MESTO, VREME, SREDSTVA I BITNE F-JE POSLOVA POSEBNE CELINE ČINE:
1. PRIPREMANJE REALIZACIJE ISTRAŽIVANJA,
2. PRIKUPLJANJE PODATAKA,
3. OBRADA PODATAKA I IZRADA IZVEŠTAJA I PREZENTACIJA REZULTATA.
- POSTUPAK PLANIRANJA JE POTREBNO SPROVESTI U SKLADU SA ODGOVARAJUĆIM PRINCIPIMA, A ONI SU: POSTUPNOST
PLANA, REALISTIČNOST, KOHERENTNOST I KOHEZISTENTNOST, ELASTIČNOST, PRAVOVREMENOST, EKONOMIČNOST I
RENTABILNOST.
- NAJEKONOMIČNIJE JE DA SVA POTREBNA FINANSIJSKA SREDSTVA BUDU NA RAČUNU PROJEKTA PRE POČETKA
REALIZACIJE; EKONOMIČNOST SE OSTVARUJE PRAVILOM I SASTAVOM ISTRAŽIVAČKOG TIMA, A NE OSTVARUJE SE NISKIM
NAKNADAMA ZA RAD SARADNIKA (JER DESTIMULIŠE).
- ZA POLITIKOLOŠKA ISTRAŽ. UNUTAR JEDINSTVENOG PROJEKTA TREBA DA SE FORMIRA TIM SLEDEĆEG SASTAVA:
1. NOSILAC PROJEKTA (ODGOVORAN ZA TEOR. KONCEPCIJU I TEOR. REŠENJA),
2. METODOLOG,
3. NAUČNI SARADNIK,
4. STRUČNI SARADNIK,
5. STRUČNO-TEHNIČKI SARADNICI,
6. TEHNIČKI SARADNICI.
- OD STRUČNOG OSOBLJA ANGAŽUJE SE: ORGANIZACIONO-TEHNIČKI SEKRETAR (TEHNIČKA PITANJA ORGANIZACIJE),
STATISTIČAR ODNOSNO MATEMATIČAR- PROGRAMER, SARADNICI KOJI RADE NA PRIKUPLJANJU PODATAKA (ANALITIČARI,
POSMATRAČI, INTERVJUERI, ANKETARI, SARADNICI MEDIJI (U EXP.), EVIDENTIČARI TOKA EXPERIMENTA,
INSTRUKTORI...) I SARADNICI NA OBRADI PODATAKA (KLASIFIKATORI, ŠIFRANTI, BROJAČI...).
- REALIZACIJA ISTRAŽ. : 1. PREDISTRAŽIVANJE,
2. PRIKUPLJANJE PODATAKA,
3. OBRADA PRIKUPLJENIH PODATAKA,
4. ANALIZA,
5. ZAKLJUČIVANJE,
6. PREPORUKE O KORIŠĆENJU REZULTATA U PRAXI.

90. POJAM ČINJENICE, PODATKA I OBAVEŠTENJA I NJIHOV

MEĐUSOBNI ODNOS

72
U ljudskom životu postoje, i na razne načine s emanifestuju mnogobrijne činjenice. Prieodne
predmete, bića, prirodne, psihičke, društvene procese, aktivnosti, odnose koji okružuju čoveka
oparvdano sa stanovišta istraživanja nazivamo realnim činjenicama.
Sve što se posredstvom realnih manifestacija ože opaziti, pa prema tome i naučnim metodama,
iskustveno, saznavati i proveravati smatra se realnim činjenicama.

Naša opažanja i saznavanja realnih činjenica nisu u svakom trenutku potpuna, kompleksna,
produbljena. Naša opažanja i saznanja (kada činjenice saznajemo jednostrano, delimično, manje više
površno, uz znatnu udaljenost od njihove suštine), koja možemo da evidentiramo nazivamo
podacima.

Pod obaveštenjima treba podrazumevati smisleno organizovane podatke u poruku određenog

značenja. U okviru istraživanja, podatak je konstatovanje postojanja/nepostojanja određenog
indikatora, a obaveštenje već govori o kvantitativno/kvalitativnim svojstvima indikatora.
Razlikovanje podataka od obaveštenja je u politkolškim istraživanjima veoma važno. jer se preko
elementarnih indikatora malo šta može saznati, te su snopovi/sindromni indikatori bitno sredstvo
saznanja. Sindrom indikator podrazumeva smislenu povezanost elementarnih indikatora u
obaveštenju od smisleno organizovanih podataka.

Naučne činjenice su naučno utvrđeno saznanje o realnim činjenicama.

Saznajna činjenica predstavlja smisleno organizovane i povezane podatke i obaveštenja u celoviti
deo saznanja do kog se došlo u toku istraživanja, ali koje još nije dobilo vrednost verifikovane
naučne činjenice
Npr. saznanje dobijeno samo jednim istraživanjem i jednom tehnikom, još uvek nije naučna
činjenica, jer nije naučno provereno. Takođe, u okviru jednog istog istraživanja javljaju se različiti
nivoi, različiti stepeniistinitosti, naučne verifikovanosti saznanja. Jadan deo saznanja je tim
konkretnim naučnim istraživanjem naučno proveren, drugi tek otkriven, treći opažen i opisan, te je
potrebno dalje raditi na njegovoj naučnoj verifikaciji. Očigledno je da se u ovim situacijam ne radi o
naučnim činjenicama, već o raznim nivoima saznanja o činiocima predmeta istraživanja koja
prevazilaze obim i kvalitet podataka i obaveštenja ali ne dostižu kvalitet i celovitost naučne
činjenice.

Sakupljanje podataka bi prema tome bio sistem unapred organizovanih aktivnosti usmerenih na
opažanje i evidentiranje odabranih spoljnih manifestacija određene suštine, korišćenjem
odgovarajućih naučno verifikovanih metoda, tehnika, instrumenata i postupaka koji odgovaraju
svojstvima pojave, predmetu i ciljevima istraživanja i izvorima podataka i obaveštenja.
91. IZVORI PODATAKA U POLITIKOLOŠKIM ISTRAŽIVANJIMA: POJAM I VRSTE

-U NAČELU IZVORI PODATAKA U EMPIRIJSKIM ISTRAŽ. U SVIM DRUŠT. NAUKAMA SU MANJE-VIŠE ISTI, ALI NEMAJU IST
ZNAČAJ.
- U POLITIKOLOGIJI JE NAJVAŽNIJI IZVOR PDATAKA TEKUĆA POL. PRAXA (ALI NE UVEK I JEDINI, TU SU I DOKUMENTI,
RANIJA ISTRAŽ., MATERIJALNI SPOMENICI..).
- POL. PONAŠANJE JE I NAJSLOŽENIJI IZVOR PODATAKA, TE SU GLAVNA PITANJA U ISTRAŽ. VEZANA ZA UZORAK.
- UZORAK MOGU SAČINJAVATI: SVI ŽITELJI ZEMALJSKE KUGLE, STANOVNICI JEDNE DRŽ., POL. I DRUŠT. ORGANIZACIJE
RAZNIH VRSTA, INSTITUCIJE, RAZNE SOC. GRUPE, KONCENTRACIJA LJUDI NA NEKOM MESTU...
- U POL. ISTRAŽ. JE U GOTOVO SVIM SLUČAJEVIMA STRATIFIKOVANI UZORAK.
- GLAVNI PROBLEM OKO UZORKA JE REPREZENTATIVNOST (NE SME SE POISTOVETITI SA STATISTIČKOM
REPREZENTATIVNOŠĆU)

73
- NAJČEŠĆE SE UZIMA DA JE UZORAK OD 10% REPREZENTATIVAN, MADA TO NIJE NEPRKOSNOVENO U POL. NAUKAMA.
- NAJŠIRE UZEV SVI ČINIOCI DRUŠT. REALNOSTI IZVORI SU PODATAKA O DRUŠT. I POL. POJAVAMA (SPOMENICI KULURE,
GRAĐEVINSKI OBJEKT, UMETNIČKA DELA, ORUĐA, ORUŽJA, POL. PONAŠANJE DRUŠT. GRUPA...)
VRSTE IZVORA PODATAKA
- JEDNA BITNA PODELA JE NA: 1. ISKUSTVENE IZVORE (ISKUSTVO SUBJEKTA) I
2. NAUČNE IZVORE (TEORIJSKI I HIPOTETIČKO-EMPIRIJSKI).
- DRUGA BITNA PODELA JE:
1. PO PRIRODI GRAĐE: TVOREVINE MATERIJALNE KULTURE, DUHOVNE KULTURE, I NEPOSREDNO PONAŠANJE DRUŠTVA,
2. PO PREDMETU SADRŽAJA: IZVORI POTPUNO POL. SADRŽAJA (POL. PROGRAMI, STATUTI), IZVORI KOMBINOVANE I
SRODNE SADRŽINE (PRAVNI AKTI...), IZVORI ČIJA JE SADRŽINA NEPOL. (O PRIVREDI, TEHNOLOGIJI, OBRAZOVANJU...),
3. PO SUBJEKTU- AUTORU: KOMPETENTNI (OSTVARUJU UVID U POJAVU), I NEKOMPETENTNI,
4. PO OBLIKU ISKAZIVANJA- AUDITIVNI, VIZUELNI, AUDIO-VIZUELNI...,
5. PO JAVNOSTI- 1. DRUŠT. I PRIVATNI,
2. LEGALNI I NELEGALNI,
3. JAVNI, INTERNI, POVERLJIVI, TAJNI.
6. PO OFICIJELNOSTI- SLUŽBENO-OFICIJENI (IZVORI ZA ČIJU SE SARDŽINU GARANTUJE OVLAŠĆENJE I ODGOVORNOST),
NESLUŽBENI-NEOFICIJELNI,
7. PO DOSTUPNOSTI- DOSTUPNI (SVI IZVORI DO KOJIH ISTRAŽIVAČ MOŽE DA DOĐEU RELATIVNO NORMALNIM
OKOLNOSTIMA ), I NEDOSTUPNI,
8. PO IZVORNOSTI- IZVORNI (AUTENTIČNOST NAJVEĆA), INTERPRETIRANI I AUTENTIČNI (PRIČA O NEKOM RANIJEM
DOGAĐAJU U KOME JE ONAJ ŠTO PRIČA UČESTVOVAO), INTERPRETIRANI NEAUTENTIČNI I PROIZVOLJNI.

92. DOKUMENTI KAO IZVORI PODATAKA U POLITKOLOŠKIM ISTRAŽIVANJIMA

- U POL. ISTRAŽ. 2 SU OSNOVNE VRSTE IZVORA PODATAKA: SUBJEKTI POL. AKTIVNOSTI I DOKUMENTI KAO DELO
SUBJEKATA NASTALI U MINULOM VREMENU ILI SU U NASTAJANJU.
- POJMOM DOKUMENTI OZNAČAVAMO SVE IZVORE PODATAKA KOJI NISU AKTUELNO PONAŠANJE SUBJEKATA.
- DOKUMENTE RAZVRSTAVAMO NA:~ NAUČNE (NAUCNA DELA) ,
~ PUBLICISTIČKE (UBRAJAMO I UMETNICKA DELA),
~ INFORMATIVNE (SRED. JAVNOG INFORMISANJA),
~ AKCIONE (PROGRAMI, PLANOVI..),
~ PROPAGANDNE (SVI OBLICI PROPAGANDE),
~ EVIDENCIJSKE (KNJIGOVODJSTVO,..),
~ NORMATIVNE (PROPISI..),
~ RADNO-POSLOVNE (UGOVORI,PROTOKOLI..)
- DOKUMENT JE PRETEŽNO PISANI IZVOR, ALI MOŽE BITI ZABELEŽEN I DRUGIM SREDSTVIMA (AUDIO-VIZUELNO).
- GORE POMENUTO ODREĐENJE DOKUMENTA JE PREŠIROKO I SVSISHODNO JE ODREDITI UŽI POJAM POL. DOKUMENTA: TO
SU DOKUMENTA ČIJI JE TVORAC OFICIJELNI POL. SUBJEKT (STRANKA, VLADA, SKUPŠTINA, POL. POKRET...) KOJI NJIMA
UTVRĐUJE SVOJU POLITIKU , NJENO SPROVOĐENJE I KONTROLU, I OCENJUJE UKUPNU POLITIKU , A NASTAO JE ODREĐENOM
PROCEDUROM.
- POSEBNA VRSTA SAZNANJA U POLITICI JESU I NAUČNA DOKUMENTA (KOJA NE TREBA MEŠATI SA POL.), A POSEBNU
VRSTU DOKUMENATA ČINE I GLASILA .
- POSTOJI VIŠE KRITERIJUMA ZA KLASIFIKACIJU:
1) PREMA SUBJEKTIMA KOJI IZRAĐUJU I DONOSE DOKUMENTA-
1. DRŽAVNI DOUKMENTI (USTAV, ZAKONI, UGOVORI...),
2. DOKUMENTI POL. STRANAKA, UDRUŽENJA I POL. GRUPA,
3. DOKUMENTI INTERESNIH ORGANIZACIJA I UDRUŽENJA,
4. RAZNI DRUGI.
2) ULOGA DOK. U POL. PROCESU-

74
I DIHOTOMIJA PO OSNOVNOSTI; 1. OSNOVNA DOK. (STATUTU, USTAV, POL. PROGRAMI...), 2. IZVEDENA DOK. (RAZRADA
I KONKRETIZACIJA OSNOVNIH),
II DIHOTOMIJA PO OPŠTOSTI: OPŠTA , KOLEKTIVNA I POJEDINAČNA.
- PEMA ULOZI MOGU SE RAZVRSTATI NA: 1. PROGRAMSKA DOK. (POSTIZANJE CULJA),
2. NORMATIVNA (ZAHTEV ZA ODREĐENIM PONAŠANJEM),
3. ANALITIČKA DOK.,
4. EVIDENCIONA DOK.,
5. OPERATIVNA (U F ORGANIZOVANJA I REALIZACIJE AKTIV.
3) MESTO U POL. PROCESU-
1. INICIJALNA DOK. (U NJIMA SE ZAPOČINJE POL. AKCIJA – POZIV NA SKUP),
2. RADNA DOK. (U F DONOŠENJA POL. ODLUKA),
3. IZVRŠNA,
4. MEŠOVITA DOK.
4) ADRESANT- SUBJEKAT KOME SE DOK. OBRAĆA.

93. VREDNOVANJE PODATAKA I VREDNOVANJE IZVORA PODATAKA

Prvi problem korišćenja izvora je obaveštavanje o njihovom postojanju, lokaciji, uslovima

korišćenja i prirodi,

Izvori informativnih podataka o izvorima su: bibliografije, katalozi, delovodni protokoli, sredstva
javnog informisanja, katalozi izdavača, sajmovi knjiga i dr.

Izvori podataka uglavnom su locirani u bibliotekama (koje raspolažu katalozima), naučnim

arhivama, arhivama, statističkim zavoima sudskim registrima, poreskim knjigama, katastarskim
knjigama, ličnoj prepisci – beleškama, dnevnicima i sl., u specijalno formiranim bazama podataka u
računarima.
Mogućnost korišćenja uslovljena je osposobljenošću za korišćenje informativnih instrumenata,
odgovarajućih institucija i poznavanjem metoda analize sadržaja, kao i osposobljenošću za
rukovanje računarom.

Vrednovanje izvora neophodno je zbog njihove različite upotrebljivosti u istraživanju.

Osnovni kriterijum vrednovanja izvora podataka je upotrebljivost izvora, mogućnost njihovog

korišćenja.
Treba da postoji opšta realna mogućnost za njihovo korišćenje, i da sa stanovišta predmeta
istraživanja izvor bude sadržajno adekvatan.

Indikatori za upotrebljivost izvora su:

dostupnost
pravovremenost
adekvatnost sadržaja (da izvor sadrži podatke potrebne za proveru postavljenih hipoteza)
istinitost – verodostojnost podataka koje izvor svojim sadržajem, oblikom i materijala pruža
potpunost – shvaćena kao dovoljan broj smisleno organizovanih podataka da se od njihmože
oformiti informacija i konstruisati jedinstven stav

Provera upotrebljivosti izvora vrši se odgovarajućim postupkom koji se kreće u dva osnovna
pravca:
prikupljanje informacija o izvoru podataka iz drugih izvora

75
analiza samog dokumenta

Najteži deo postupka je utvrđivanje istinitosti –verodostojnosti. Osnovni činioci ovog postupka su:
provera fizičkog svojstva (sastava, obima, težine, oblika, boje)
provera sadržaja izvora (logičke koegzistentnosti, povezanosti, saglasnosti podataka itd)
provera forme sadržaja (jezika, simbola, znakova)

Vrednovanje podataka
Postupak vrednovanja započinje izborom indikatora. Tada se utvrđuje koji i kakvi podaci će
poslužiti za saznavanje predmeta, određuje se njihov uzajamni odnos, funkcije itd. Nastavlja se u
toku izrade instrumenata istraživanja, kada se utvrđuju mogući okviri i oblici pojave, opažanja i
evidentiranja podataka, kao i njihova logička, psihološka, i sadržinska organizacija. Završava se u
toku analize podataka – prilikom ocene podataka, kao i prilikom njihove interpretacije i korišćenja u
zaključivanju.
Konačno vrednovanje vrši se u toku zaključivanja kada se podaci klasifikuju po značaju i odabiraju
za argumentaciju.

Vrednovanje podataka je utvrđivanje njihove adekvatnosti i istinitosti. Termini koji se koriste u

vezi sa tim: valjanost, validnost, pouzdanost.

Kriterijumi vrednovanja podataka:

Koliko se podaci odnose na predmet istraživanja . Po ovom kriterijumu moguće je utvrditi da se

neki podaci odnose direktno (da su neposredno u funkciji dokazivanja-opovrgavanja stava hipoteze),
da su drugi u indirektnom odnosu, da se treći samo uslovno mogu dovesti u vezu, a da četvrti uopšte
nemaju veze sa predmetom istraživanja.
Verodostojnost, istinitost podataka. Istinitost podataka se obezbeđuje unapred, izborom izvora
podataka, instrumenata i postupaka u prikupljanju podataka. Uputno je orjentisati se na kontrolne
segmente istraživačkih postupaka i instrumenata, na odgovarajuće mere u toku sakupljanja i
prilikom izbora podataka, nego docnije, prilikom ocene podataka. Ono što je naučno poznato u
mnogim konkretnim situacijama ne mora biti dovoljan oslonac za procenu istinitosti prikupljenih
podataka. Iskustveno praktično-političko saznanje nije za odbacivanje.
Dovoljnost podataka. Pojmom dovoljnosti obuhvatamo ne samo ukupnu količinu podataka, već
odgovarajuću potrebnu količini kvantitativnih i kvalitativnih podataka u vezi sa svakom bitnom
hiptezom koju proveravamo. Koliko je dovoljno, zavisi od predmeta, cilja i hipoteza istraživanja.
Ipak, može se smatrati da je dovoljno podataka onda kada su svi odabrani bitni indikatori pokriveni
podacima u meri koja dozvoljava dokazivanje – opovrgavanje. Ako se istražuje korišćenjem
uzoraka, neophodno je da broj podataka odgovara veličini i strukturi uzorka.

94. ISPITIVANJE KAO NAČIN PRIKUPLJANJA PODATAKA: POJAM I VRSTE

-ISPITVANJE JE METODA PRIKUPLJANJA EMPIRIJSKIH PODATAKA POSREDSTVOM ISKAZA, PRVENSTVENO USMENIH, ALI I
PISANIH, KOJE DAJU ISPITANICI; ILI PRECIZNIJE: DEF.
-ISPITVANJE JE NAČIN SAKUPLJANJA PODATAKA PREKO ISKAZA DRUGIH SUBJEKATA (ISPITANIKA), A PUTEM VERBALNOG
OPŠTENJA SA NJIMA, UPOTREBOM «UPINIH ISKAZA»; UPINI ISKAZ= VERBALNA PROVOKACIJA.
NAJČEŠĆA PODELA ISPITVANJA JE NA:
1. BLAGA (KOD ISPITANIKA SE GRADI PRISNOST, POVERENJE OTVORENOST, NAVOĐENJE),
2. NEUTRALNO,
3. OŠTRO (STAVLJANJE ISPITANIKA U PSIHIČK SLOŽENE SITUACIJE).

76
- PITANJE HUMANOSTI OVAKVIH ISPITIVANJA.
- U PRAXI I LITERATURI JAVLJAJU SE I DRUGE PODELE:
1) DIREKTNO ISPITIVANJE,
2) INDIREKTNO,
3) INDIVIDUALNO, GRUPNO, KOLEKTIVNO.
- PO NAČINU OPŠTENJA MOGUĆE JE USMENO, PISMENO, KOMBINOVANO.
- ANONIMNO ISPITIVANJE.

95. NAUČNI INTERVJU KAO TEHNIKA ISPITIVANJA – POJAM,

SVOJSTVA, VRSTE

Intervju je tehnika prikupljanja podataka ispitivanjem putem neposrednog ličnog opštenja ispitivača
i ispitanika. Tim opštenjem obezbeđuje se dobijanje istinitih iskaza o sadržaju stavova, sudova,
zaključaka, saznanja, ideja itd. ispitanika.

Ispitivač – njegova supreriornost proizilazi iz obučenosti, odabranih i razvijenih osobina ličnosti,

specijalnog pripremanja.
Neophodno je ostvariti neposrednu situaciju opštenja, neformalizovan i kreativan odnos u
međusobnoj komunikaciji.
Ispitanik – daje pristanak da se razgovor obavi, utiče na vreme i mesto razgovora, bira sadržaj forme,
i intonaciju odgovora i opredeljuje ukupnu atmosferu razgovora.
Svaki intervju uslovljen je odabranom i razvijenom strategijom, razvijenošću i konkretnom
primenom instrumenata i postupaka. Intervju je najčešće anoniman .

Ispitivanje se deli na blago, neutralno i oštro. Blago podrazumeva ponašanje ispitivača koje dovodi
kod ispitanika do uspostavljanja poverenja znatnog stepena, prisnosti i otvorenosti, tako da ne
postoje prepreke za razgovor ni o najosetljivijim, intimnim problemima. Neutralno podrazumeva
učtiv, korektan, poslovan odnos ispitivača prema ispitaniku. Bilo koji oblik sugerisanja rešenja ili
orjentisanja ispitanika izvan strogo predviđenog postupka unutar odabrane tehnike ispitivanja, kao i
bilo kakvi oblici uticanja su zabranjeni. Oštro ispitianje podrazumeva stavljanje ispitanika u psihički
složene situacije u kojima ispitivač vrši psihičku presiju, izlaže ispitanika delovanju «ukrštenih
pitanja», sistematskom ponavljanju pitanja uz promenu ritma ispitivanja. Ispitivač ukazuje na zaista
postojeće ali i izmišljene protivurečnosti u iskazima ispitanika, izrazito oscilira ton obraćanja.

Kriterijumi razvrstavanja:
Rad intervjuera
usmereni (usmereni orjentacioni, dirigovani, rigorozni)
neusmereni
Broj i odnos istovremeno ispitanih ispitanika od strane jednog ispitivača
individualni
grupni
kolektivni

Neusmereni intervju

77
je naučni razgovor u kome ispitivač samostalno odgovara sadržaj, oblik i redosled postavljanja
pitanja, saglasno sopstvenoj proceni karakteristika ispitanika i situacije u kojoj se vodi razgovor.
Projekat istraživanja kroz operacionalizaciju predmeta, hipoteze, i indikatore strogo determiniše
mogući sadržaj i oblike pitanja. Stoga su pitanja nužno koncentrisana na određene predmete.
Neusmereni intervju je elastičan i prilagodljiv situaciji.
U naučnim istraživanjima osnova za razgovor treba uvek da se konstruiše u pisanom obliku. To su
opšta pitanja, odnosno ključno pitanje, baterije pitanja koja mogu biti samo evidentirana. Pitanja
iskazuju o čemu će se razgovarati a ne šta će se pitati. Formulacija je krajnje elastična , i ne
obavezuje intervjuera na određene forme postavljanja pitanja.
Primenjuju se psihološka (za planiranje ponašanja u mogućim situacijama, a na osnovu modela
poznatih sitacija u takvim istraživanjima) i logička (u koncipiranju organizacije sadržaja osnove za
razgovor, posebno sadržaja pitanja) strategija.
Obrazac osnove za razgovor nužno sadrži mesta predviđena za unošenje odgovora.
Ovaj intervju u prvom redu odgovara blagom i oštrom ispitivanju.

Usmereni intrevju
ima usvakom pojedinačnom slučaju veoma precizno i svesno razrađen instrument i postupak.
Sloboda izbora i sadržaja pitanja i ponašanja ispitivača je ograničena. Varijante:
Usmereni orjentacioni intervju – razvijen instrument (u skladu sa normama psihološke i logičke
strategije), sa odgovarajući grafičkim rešenjem i oblikom. Precizno razvijen postupak na osnovu
prethodno izučenih situacija i konstruisanja modela očekivanih situacija. Ispitivač je samostalan u
izboru načina uspostavljanja kontakta sa ispitanikom, stvaranju komunikacione situacije, izboru
redosleda pitanja (baterija, levak), objašnjenju – tumačenju sadržaja pitanja i izboru sadržaja i oblika
potpitanja kada je to potrebno radi preciznijeg odgovora, klasifikaciji odgovora ili formulisanju
iskaza koji se ne može podveti pod već date alternative. Ispitivač je obavezan da postavi sva pitanja
sadržana u osnovi za razgovor, i to prvo u obliku u kom su ona data, prilikom postavljanja pitanja
zabranjeno mu je da navodi alternative sadržane u potki, već date odgovore klasifikuje u jedan od
predviđenih modaliteta. Ova vrsta odgovara svim tipovima ispitivanja.
Dirigovani intervju – precizan i razvijen instrument i postupak ali i znatno ograničenje
samostalnosti ispitivača. Samostalnost se svodi na uspostavljanje kontakta i komunikacione situacije.
U toku razgovora mora se striktno pridržavati redosleda i formulacije pitanja. Ovlašćen je da postavi
potpitanja i dopunska pitanja ali ne odstupajući u okvira. Ne nudi alternative, već klasifikuje
odgovore, a kada to ne može unosi izvorni oblik odgovora na za to predviđeno mesto u osnovi za
razgovor. Odgovara neutralnom tipu ispitivanja.
Rigorozni intervju - instrument i postupak su još potpunije razrađeni, ispitivač ne sme da odstupa
od redosleda i formulacije pitanja, niti da postavlja dopunska pitanja. Stavljući ispitaniku na uvid
predviđene modalitete odgovora intervjuer je ovlašćen da samo kada je to neophodno objasni pravi
sadržaj pitanja ili modaliteta odgovora, pri tom ne sme da unosi nove pojmove niti da koristi nove
logičke konstrukcije. Razlika u odnosu na naketu je u tome što intervjuer lično unosi odgovore u
obrazac , a unosi i opažanje o ispitaniku. Odgovara neutralnom ispitivanju.

Individualni intervju
Ispitivač neposredno verbalno opšti samo sa jednim ispitanikom. Ispitivač može da se koncentriše na
jednog ispitanika, i da zapazi i najsitnije detalje u iskazu na koje može da se osloni u daljem toku
razgovora. Ovaj tip dozvoljava kombinovanje sa posmatranjem. Postoji i situacija kada više
ispitivača ispituju jednog ispitanika, i to u dve varijante:
više ispitivača u jednom vremenskom nizu (vremenski razmaci mogu da budu duži ili kraći) ispituje
jednog ispitanika o istim sadržajima
više ispitivača istovremeno ispituje jednog ispitanika menjajući uloge i ponašanje prema ispitaniku.

78
Grupni intervju
Podrazumeva istovremeno komuniciranje jednog ispitivača sa više ispitanika a istom mestu i u isto
vreme ili više ispitivača sa više ispitanika. U oba slučaja odgovori su individualni.

Kolektivni intervju
Podrazumeva komuniciranje između jednog ispitivača i jedne zajednice - kolektiva koji na
postavljeno pitanje daje jedinstven zajednički odgovor. Dva su osnovna oblika:
opštenje ispitivača i kolektiva preko «spikera», lica koje u ime zajednice formuliše i saopštava
odgovore pošto je kolektiv konstituisao svoj odgovor.
jedan ispitivač vodi razgovor sa kolektivom postavljajući pitanja i učestvuje u formulisanju
odgovora čiju sadržinu izgrađuje kolektiv kroz diskusiju. Istovremeno drugi ispitivač evidentira sve
odgovore koji bi mogli da budu od interesa za istraživanje, razvrstava ih na one koji odgovaraju na
pitanje neposredno, posredno i na one koje se odnose na pitanje, na odgovore oko kojih postoji opšta
saglasnost, ili one za koje ne postoji saglasnost većine.

96. ANKETA KAO TEHNIKA ISPITIVANJA

-U ŠIREM ZANČENJU ANKETA JE SVAKO ISPITIVANJE NA OSNOVU UZORKA, A UŽE:

-ANKETA JE TEHNIKA SAKUPLJANJE PODATAKA ISPITIVANJEM U KOME NE DOLAZI DO KREATIVNOSTI, OSAMOSTALJENOG
RADA ISPITIVAČA I ISPITANIKA, VEĆ JE NJIHOVA AKTIVNOST STROGO POSREDOVANA INSTRUMENTOM, SADRŽAJEM I
FORMOM ANKETNOG UPITNIKA .
- PREMA KRITERIJUMU RADA ANKETARA ANKETE MOŽEMO KLASIFIKOVATI KAO USMENE I PISANE (JAVLJAJU SE I
KOMBINOVANO).
- SUŠTINA ANKETE SE NE REMETI SVE DOK ANKETAR KOJI STUPA U NEPOSREDAN LIČNI KONTAKT SA ISPITANIKOM NEMA
NIKAKVE DRUGE ZADATKE OSIM DA URUČI I POSLE POPUNJAVANJA POKUPI ANKETNE UPITNIKE .
- PO KRITERIJUMU KARAKTERISTIKA ANKETNOG UPITNIKA MOŽEMO UTVRDITI POSTOJANJE FORMALIZOVANIH ANKETA
(PRECIZNO KONSTRUISAN UPITNIK I MODALITETE ODGOVORA), I NEFORMALIZOVANE- POMENUTE VRSTE ANKETA
ODGOVARAJU ISKLJUČIVO NEUTRALNOM DIREKTNOM ISPITIVANJU.

97. STRATEGIJA ISPITIVANJA

-PSIHOLOŠKA I LOGIČKA STRATEGIJA I PITANJA SU ČINIOCI SASTAVA KOJI SU SVOJSTVENI SVIM TEHNIKAMA
ISPITIVANJA.
- PSIHOLOŠKA STRATEGIJA JE KONCEPT PONAŠANJA USMEREN NA RUŠENJE PSIHIČKE BARIJERE, PSIHIČKIH OTPORA I
OTKLANJANJE NELAGODNOSTI.
- PSIH. STRATEGIJA OBAVEZNO RAZREŠAVA SLEDEĆA KONKRETNA PITANJA: MESTO, VREME I TIP SITUACIJE,
IDENTIFIKUJE ISPITANIKA I POSTUPAKA U USPOSTAVLJANJU KONTAKTA SA ISPITANIKOM.
- PSIHOLOŠKOM STRATEGIJOM TREBA UTVRDITI: NAČIN PRIBAVLJANJA PRISTANKA ISPITANIKA, POČETNA PITANJA I
REDOSLED PITANJA.
- VAŽNI SU: RITAM I TRAJANJE ISPITIVANJA, NAČIN PROVERE ISTINITOSTI ISKAZA, PRISUSTVO DRUGIH SUBJEKATA.
- TREBA OBRATITI PAŽNJU NA PROBLEMATIKU ONOGA O ČEMU SE ISPITUJE, PA SHODNO TOME VODITI RAZGOVOR (PR.
AKO JE NEŠTO LIČNO ONDA NE TREBA BITI OFICIJELAN); SVE TREBA DA IZGLEDA SPONTANO.
- PSIH. STRATEGIJA VODI RAČUNA O KARAKTERISTIKAMA ISPITIVAČA.
- LOGIČKA STRATEGIJA ODNOSI SE NA ORGANIZACIJU SADRŽAJA ISTRAŽ.
- 3 SU TIPA ORGANIZACIJE SADRŽAJA ISTRAŽ.:
1. TIP LEVKA (ORGANIZACIJA SADRŽAJA OD ŠIRIH KA UŽIM I KONKRETNIJIM),

79
2. (DEFINISANJE JEDNOG CENTRALNOG
TIP BATERIJE I OSNOVNOG PITANJA I RASPOREĐENJE OKO NJEGA UŽIH PITANJA
KOJA GA RAZVIJAJU),
3. POLIDETERMINISTIČKI TIP (KOMBINACIJA PRVA 2).

98. POJAM, STRUKTURA I VRSTE PITANJA (UPITNIH ISKAZA) U INSTRUMENTIMA ZA PRKUPLJANJE

PODATAKA ISPITIVANJEM

- PITANJA SU MISAONA POJMOVNO-TERMINOLOŠKA KONSTRUKCIJA KOJA INICIRA, STIMULIŠE VERBALNI ISKAZ

ISPITANIKA .
- SASTAV PITANJA ČINE:
1) OSNOVA PITANJA (ISKAZ KOJIM SE ISPITIVAČ OBRAĆA ISPITANIKU),
2) SUŠTINA PITANJA (I POTKA PITANJA I MODALITETI MOGUĆIH ODGOVORA),
(3) MOŽE SE DODATI I GRAFIČKI OBLIKOVAN PROSTOR (MESTO ZA EVIDENTIRANJE ISKAZA).
- PITANJA SE MOGU KLASIFIKOVATI PO SLEDEĆIM KRITERIJUMIMA:
1. OBJEKTIVNOST (NEUTRALNA I SUGESTIVNA PITANJA),
2. PREDMETNOST (OBJEKTIVNA STVARNOST, DRUGI SUBJEKTI, SUBJEKAT- ISPITANIK),
3. USMERENOST (PROŠLOST, SADAŠNJOST, BUDUĆNOST, HIPOTETIČKA MOGUĆNOST),
4. KARAKTER STAVA (ZAKLJUČCI ČINJENIČKI, ZAKLJUČCI VREDNOSNI, ČINJENIČKI SUDOVI, VREDNOSNO SUDOVI,
STAVOVI),
5. ORIGINALNOST (ORIGINALNO- AUTENTIČNA, IZVEDENA, KONSTRUISANA).
- ZA POL. NAUKE POSEBNO JE VAŽNA:
1) SUGESTIVNA (OSIM KOD SPECIJALNIH ISTRAZIVANJA),
2) HIPOTETIČKA (ZAMIŠLJANJE SITUACIJE PA ONDA ISPITANIK PRIČA KAKO BI SE PONAŠAO), I
3) PROJEKTIVNA PITANJA (TRAŽI SE ISKAZ O MOGUĆEM PONAŠANJU DRUGIH KOJI SU MU POZNATI U NJEMU POZNATIM
SITUACIJAMA).
- U PRAXI ISPITIVANJA EVIDENTNE SU 2 GRUPE RAZGOVORA: STIMULIRAJUĆI I DESTIMULIRAJUĆI.- NASTAVAK IZ
KNJIGE

99. UPOTREBLJIVOST ISPITIVANJA KAO NAČINA PRIKUPLJANJA PODATAKA U POLITIKOLOŠKIM

ISTRAŽIVANJIMA

- ISPITIVANJE JE NEZAMENJIV NAČIN SKUPLJANJA PODATAKA U POL. NAUKAMA.

- MNOGE OBLASTI U POL. NAUKAMA SE NE MOGU DRUGAČIJE ISTRAŽIVATI.
- ISPITIVANJE JE JEDNO OD NAJLAKŠIH I NAJUGODNIJIH ZA KORIŠĆENJE.
- MOŽE SE PRIGOVORITI STAVU DA SE INDIREKTAN NAČIN ISPITIVANJA NE MOŽE SMATRATI NAUČNIM.
- PRIRODA PREDMETA DETERMINIŠE I TIP ISTRAŽ., IPAK ČINI SE DA JE BLAGO ISPITIVANJE U POL. NAUKAMA
NEZAMENJIVO, NAROČITO U USLOVIMA POL. BORBE, NIVOA INFORMISANOSTI, OBRAZOVANJA, A TAKOĐE ČESTO U NAŠIM
SREDINAMA NIJE ZAGARANTOVANA ANONIMNOST, PA ISPITANIKA TREBA OSLOBODITI STRAHA.
- STOGA SE PREDNOST DAJE ORIJENTACIONOM INTERVIJUU, A TO PODRAZUMEVA VEOMA PAŽLJIVO KONCIPIRANU
PSIHOLOŠKU I LOGIĆKU STRATEGIJU.
- NEOPHODNO JE FORMIRATI LOGIČKO-SAZNAJNE CELINE UNUTAR KOJIH ĆE MOĆI DA SE FORMIRAJU RAZLIČITI
REDOSLEDI I HIJERARHIJE PITANJA.
- VERODOSTOJNOST PODATAKA OBEZBEĐUJE SE CELINOM KONCEPCIJE OSNOVE ZA RAZGOVOR KOJA TREBA (ZBOG
OPASNOSTI DA ISKAZ NE BUDE ISTINIT) DA SADRŽI PITANJE O KOGNITIVNOJ, EMOCIONALNOJ, I KONATIVNOJ
KOMPONENTI STAVA.
- POUZDANOST PODATAKA PRIKUPLJENIH ISTRAŽIVANJEM, AKO SE POŠTUJU I KVALIFIKOVANO PRIMENJUJU VAŽEĆA
PRAVILA O EMPIRIJSKOM ISTRAŽ. MOŽE BITI VEOMA VISOKA.
- ZNAČAJNA SLABOST ISPITIVANJA POTIČE OD INTERVJUERSKIH, ODNOSNO ANKETARSKIH GREŠAKA I TO NAJČEŠĆE:

80
1. DEFORMISANJE UZORKA ISPITANIKA TIME ŠTO SE NE ISPITA PLANIRAN BROJ,
2. POVRŠAN I NESAVESTAN RAD ISPITIVAČA.
- SAMOPOSMATRANJE- VOĐENJE DNEVNIKA.

100. POSMATRANJE KAO NAČIN PRIKUPLJANJA PODATAKA I OBAVEŠTENJA: POJAM, PREDMETI,

PREDNOSTI, TEŠKOĆE I OGRANIČENOSTI POSMATRANJA

- POSMATRANJE SPADA U METODE NAUČNIH SAKUPLJANJA PODATAKA NEPOSREDNIM ČULNIM OPAŽANJIMA

MANIFESTACJE POJAVE.
- NEPOSREDNO, DOSLEDNO TUMAČENO, ZNAČI IZOSTAVLJANJE SVAKOG POSREDOVANJA, ŠTO U DANAŠNJE VREME KAD
JE VISOK RAZVOJ TEHNIČKIH POMAGALA MOŽE ZNATNO SUZITI MOGUĆNOST POSMATRANJA.
- OSNOVNI PREDMET POSMATRANJA MOGU BITI:
1. SPOLJNI PREDMETI I POJAVE (SHVATANJE U UŽEM SMISLU),
2. POSMATRAČ MOŽE SAM SEBI BITI PREDMET POSMATRANJA (INTROSPEKCIJA).
- OSNOVNA BITNA KARAKTERISTIKA POSMATRANJA JE DA SE NJIME DOLAZI NEPOSREDNO DO ORIGINALNIH,
AUTENTIČNIH PODATAKA I TO JE OSNOVNA PREDNOST POSMATRANJA; DOK JE NAJVEĆE OGRANIČENJE U MOGUĆNOSTI
IZBORA PREDMETA I POSTIZANJA SISTEMATIČNOSTI POSMATRANJA.
- OSNOVNE TEŠKOĆE U VEZI SA POSMATRANJEM SU:
1. OGRANIČENOST OPAŽAJNOG POLJA ISTRAŽIVAČA (POSMATRANJE SE SASTOJI OD NIZA POJEDINAČNIH OPAŽANJA),
2. PODREĐENOST PROCESA ISTRAŽ. SPONTANOM RITMU DOGAĐAJA,
3. SLOŽENOST POJAVA -KOJE JE TEŠKO, ZBOG OBIMA, BROJNOSTI ITD., OPAŽATI, PAMTITI I REGISTROVATI,
4. NEPRAVILNOST ODIGRAVANJA DRUŠT. POJAVA,
5. TEORIJKO-METODOLOŠKI NEDOSTACI (METOD. PROUČENOST POSMATRANJA, NERAZRAĐENOST KLASIFIKACIONOG SIST.
RAZVRSTAVANJA PODATAKA, NERAZVIJENOST METODA FORMIRANJA VREMENSKO-PROSTORNOG UZORKA U ISTRAŽ.
DUGOTRAJNIH I DISPERZIVNIH POJAVA, NERAZVIJENOST I NEDOVOLJNA PROVERENOST PRAVILA RADA POSMATRAČA.
- SVE OVO DOPRINELO JE DA SE KAO NAJPOVOLJNIJI PREDMET ISTRAŽ. POSMATRANJEM SMATRAJU:
1. MALE, DRUŠT., INSTITUCIONALIZOVANE I EXPERIMENTALNE GRUPE,
2. PROCESI ODLUČIVANJA U INSTITUCIJAMA,
3. PROCES RADA, ORGANIZACIJA, PODELA RADA I SADRŽAJ POJEDINIH ZANIMANJA U PODELI RADA.

101. PROBLEMI KLASIFIKOVANJA TEHNIKA POSMATRANJA

-PO KRITERIJUMU INSTUMENTA POSMATRANJA SE MOGU PODELITI NA:

1. POSMATRANJE BEZ KORIŠĆENJA TEHNIČKIH POMAGALA
2. POSMATRANJE SA KORIŠĆENJEM TEHNIČKIH POMAGALA KAO POMOĆNIH
3. POSMATRANJE SA INTENZIVNIM KORIŠĆENJEM TEH. POMAGALA.
-PO KRITERIJUMU POSTUPKA RAZLIKUJEMO 2 POTKRITERIJUMA:
1) NEPOSREDNOST (NEPOSREDNO U KOME JE POSMATRAČ JEDNO TE ISTO LICE KOJE OPAŽA, EVIDENTIRA I OBRAŠUJE
PODATKE; POSREDNO- NAUČNIK PRIKUPLJA PODATKE PREKO SARADNIKA),
2) UČEŠĆE (POSMATRANJE SA UČESTVOVANJEM I S PRISUSTVOVANJEM I BEZ PRISUSTVOVANJA)
-UOBIČAJENA JE KLASIFIKACIJA NA:
1. SINTETIČKO (KOMPLEXNO) POSMATRANJE,
2. NEPOSREDNO,
3. MASOVNO,
4. PROUČAVANJE POJEDINIH SLUČAJEVA.
-PREDMET KOMPLEXNOG POSMATRANJA JE PO PRAVILU GLOBALNIJA I DUGOTRAJNIJA DRUŠT. POJAVA.
-POSTUPAK U SPROVOĐENJU OVOG POSMATRANJA JE: PROJEKAT JE ELASTIČNIJI, PO FAZAMA SE VRŠI SEKVENCIJALNA
ANALIZA, KORISNO JE PO FAZAMA KORISTITI «KVAZISTATISTIČKO » SREĐIVANJE PODATAKA SA CILJEM OTKRIVANJA
PRAZNINA U PRIKUPLJENOJ GRAĐI.

81
-KOMPLEXNO POSMATRANJE SPROVODI SE KROZ 4 ZADATKA:
1. ODABIRANJE PROBLEMA,
2. PRIKUPLJANJE PODATAKA POSMATRANJEM O UČESTALOSTI, RASPROSTRANJENOSTI I SVOJSTVIMA RAZNIH POJAVA,
3. UKLJUČIVANJE PODATAKA U TEORIJSKI MODEL,
4. SINTEZA PODATAKA.
-NEPOSREDNO POSMATRANJE SE MOŽE KLASIFIOVATI PREMA RADU I ULOZI POSMATRAČA U 2 GRUPE: 1. POSMATRANJE
SA UČESTVOVANJEM,
2. BEZ UČESTVOVANJA.
-POSMATRANJE SA UČESTVOVANJEM SE DELI U 5 PODGRUPA:
1. POTPUNI UČESNIK (GRUPA NE ZNA DA JE POSMATRANA),
2. UČESNIK-POSMATRAČ (GRUPA ZNA),
3. POSMATRAČ-UČENIK,
4. ČIST POSMATRAČ,
5. NAUČNI POSMATRAČ (SAMO KOMUNICIRA SA SREDINOM I OBAVLJA POSAO POSMATRAČA).
-POSTOJE OPASNOSTI OD PRISTRASNOSTI POSMATRAČA ZBOG INTERESNE POVEZANOSTI SA GRUPOM.

102. SPECIFIČNOST POSMATRANJA U ISTRAŽIVANJU POLITIČKIH POJAVA

- POSMATRANJE IMA SVOJE PREDNOSTI I NEDOSTATKE.

- U POLITIKOLOŠKIM ISTRAŽ. POTREBNO JE REŠAVATI I NEKE PROBLEME KOJI SU ILI JAČE IZRAŽENI ILI IH U DRUGIM
DISCIPLINAMA NEMA.
- POL. POJAVE SU PO PRAVILU MASOVNE, KONTINUIRANE, SLOŽENE I VEOMA DISPERZIVNE.
-POSMATRAČ JE TAKOĐE IZLOŽEN PRITISCIMA INTERESA, IDEOLOGIJE.
-EMPIRIJSKO ISTRAŽIVANJE POL. AKTIVNOSTI POSMATRANJEM NAJMANJE JE PROBLEMATIČNO U ISTRAŽIVANJU
INSTITUCIONALIZOVANIH OBLIKA AKTIVNOSTI, DOK SE TEŽE PRIMENJUJE U POSMATRANJU POL. AKTIVNOSTI
NEFORMALIZOVANOG TIPA.
-AKO SE POSMATRANJE OBAVLJA KROZ DUŽI PERIOD MOGUĆE JE STEĆI SAZNANJE O RAZVOJU I KONTINUITETU
AKTIVNOSTI.
-DISPERZIJA POL.AKTIVNOSTI ZAHTEVA DA SE VRŠE POSMATRANJA RAZLIČITIH SUBJEKATA ISTOVREMENO ŠTO ZAHTEVA
VELIKI BROJ POSMATRAČA (TEŠKOĆA, ZASIĆENJE...)
-MA KOLIKO ŽELEO POSMATRAČ SE NE MOŽE POTPUNO OSLOBODITI SUBJEKTIVNOSTI.
-OTEŽAVAJUĆE U POSMATRANJU JE I MOGUĆNOST RAZUMEVANJA SREDINE I PROCESA U NJOJ, TAKOĐE I DINAMIKA
PROCESA, PRILAGOĐENOST INSTUMENTARIJA KAO I IZDRŽLJIVOST POSMATRAČA.
-NAJPOVOLJNIJI PREDMET POSMATRANJA SU JAVNI POL. SKUPOVI, TRIBINE, PROSLAVE, POLAGANJA TEMELJA...
-SAMOPOSMATRANJE JE U POL. NAUKAMA MALO KORIŠĆENA MADA POTENCIJALNA METODA.
-METOD POSMATRANJA U POL. NAUKAMA NE MORA SE SMATRATI ISKLJUČIVO METODOM PRIKUPLJANJA PODATAKA; IMA
I KOMPONENTE OPERATVNOG METODA.
-POSMATRANJE KAO METODA PRIKUPLJANJA PODATAKA MOŽE SE KORISTITI ISTOVREMENO SA DRUGIM METODAMA.

103. EKSPERIMENT KAO NAČIN PRIKUPLJANJA PODATAKA: POJAM,

KARAKTERISTIKE I OSNOVNE VRSTE

Eksperiment je način prikupljanja podataka neposrednim čulnim opažanjem, korišćenjem pomoćnih

tehničkih sredstava ili bez njih. Uslovi i tok odigravanja procesa-pojave se veštački izazivaju i
neposredno kontrolišu.
Osnovne karakteristike eksperimenta (prema klasičnoj definiciji): veštačko izazivanje pojave
eksperimentalnim činiocem i izazivanjem veštačke eksperimentalne situacije.

82
Eksperiment se može ponoviti neograničeni broj puta i u istim uslovima mora dati potpuno isti
rezultat.
Mogučnosti upotrebe eksperimenta uslovljavaju:
priroda pojave i predmeta istraživanja
razvijenost teorije i metodologije određene nauke
etički momenat

Teškoće:
Priroda pojave i predmeta istraživanja:
Teškoće u druš. naukama nastaju zbog masovnosti, disperzivnosti, raznolikosti i neponovljivosti
druš. pojava, kao i zbog uniformnosti i relativne jednoobraznosti.
Društvo i druš. pojave čine ljudi (pojedinci, grupe, zajednice, države, organizacije), društvo i svaki
njegov deo su već prošli određene nivoe razvoja, i nikada više ne mogu ponoviti sebe i osloboditi se
delovanja prošlog. Nikada se ne može ponoviti identična situacija i proces kao što je to moguće u
eksperimentima sa neživom materijom.
Svaki pojedinac, pored toga što je isti kao drugi ljudi, istovremeno je i različit. Isti uzroci i situacije
kod različitih ljudi mogu da izazovu različite posledice, ponašanja, doživljavanja, kao što i reazličiti
uzroci mogu izazvati iste posledice. Ljudi imaju svest i volju, i ponašaju se u skladu sa njima u
okvirima postojećih mogućnosti. Stavovi, sudovi, zaključci čovekovi, bitan su osnov ponašanja i
doživljavanja svakog čoveka, grupe, zajednice.
Priroda politike kao druš. pojave mobiliše odbrambene mehanizme svakog subjekta. Svu tu
raznolikost nije moguće istovremeno kontrolisati, a globalne, makro pojave nije moguće odjednom
ni otkriti. Iz toga sledi da eksperiment u istraživanju društvenih makropojava nije moguć. To
naravno ne znači da eksperiment u druš. naukama uopšte nije moguć.
Razvijenost teorije i metodologije određene nauke:
Metodologija društvenih, a naročito političkih nauka znatno zaostaje za metodologijom prirodnih (to
se posebno vidi u oblasti metodoloških istraživanja). Eksperiment je manje istražen i korišćen u ovoj
nauci od drugih načina sakupljanja podataka.
Etički momenat
je problem koji se redovno ističe. Često je zgražavanje zbog eksperimenta sa ljudima. No ipak,
naučni eksperimenti koncipirani su i realizovani u oblasti poboljšanja života i položaja ljudi, njihove
moći i sreće, i oni ne samo da su etički opravdani već su i etički zahtev.

Eksperiment u društvenim i političkim naukama je, dakle, moguć, ali se primenom

eksperimenata ne mogu istraživati sve društvene i političke pojave, već prvenstveno aktuelne i
buduće mikropojave, pri čemu nam nije zabranjeno da realizujemo više istovremenih eksperimenta
na reprezentativnim uzrocima tražeći (analogijom, komparacijom i generalizacijom) odgovor na
pitanja o masovnim pojavama.

Osnovne vrste
U društvenim naukama eksperimenti se dele na:

Prave eksperimente

Laboratorijski – najređe je u primeni u druš. naukama i najteže ga je izvesti. Moguće ga je izvoditi

u nekim socijalnim grupama specifičnih obeležja (npr. vojska, policija), ali se mora imati u vidu
ograničena vrednost dobijenih rezultata.
Eksperiment u prirodnim uslovima – svodi se na formiranje i istovremeno istraživanje dve grupe:
eksperimentalne (na koju se deluje eksperimentalnim činiocem u eksperimentalnoj situaciji) i
kontrolne (na koju se ne deluje i koja nastavlja normalni svakodnevni život). Ponašanje obeju grupa

83
je predmet istraživanja. Njihovo ponašanje se upoređuje, i može se primetiti da su razlike u
ponašanju posledica odnosno rezultat delovanja eksperimentalnog činioca.
Razlika između laboratorijskog i eksperimenta u prirodnim uslovima je dvostruka:
eksperimentišući u prirodnim uslovima imamo samo eksperimentalni činilac bez ostalih veštačkih
činilaca eksperimentalne situacije
ponašanje članova eksperimentalne grupe prirodnije je nego pri laboratorijskom eksperimentu.

Kvazieksperimente

Prirodni – je jednostavno uporedno istraživanje istovrsnih obeležja koja su istovremeno u različitim

situacijama, pod dejstvom različitih činilaca. Zaključivanje o ponašanju zasnovano je na
konstatovanju prisustva – odsustva i delovanja različitih činilaca situacije utvrđenih istraživanjem.
Ex post facto eksperiment – je rekonstrukcija na osnovu raspoloživih podataka primenom
statističke metode.Ova istraživanja imaju ograničenu vrednost, jer su raspoloživi podaci samo u
nekoj meri pouzdani i potpuni, te su time i mogućnosti rekonstrukcije ograničene; razumevanje
čoveka iz druge sredine jednog proteklog vremena, nakon protoka vremena, veoma je otežano.
Simulacija (modalni eksperiment) – ovaj metod se može primeniti kao oblik ex post facto exp., a
može mu se pridati i karakter prognostičkog exp. Ovaj eksperiment se izvodi na taj način što se
koristi mnoštvo već poznatih podataka ili naučno osnovanih procena o svojstvima učesnika i o samoj
situaciji, pa se oni (kompjuterski) stavljaju u zamišljene funkcije i odnose i na taj način se formira
predstava (hipotetički zaključak) o mogućoj situaciji i ponašanju. Modalni exp. je praktična provera
jednog teorijskog-idealnog ili realnog (prototip) modela.

104. SASTAVNI DELOVI EKSPERIMENTA, NJEGOVO PLANIRANJE I

IZVOĐENJE

U druš. naukama naučni eksperiment moguće je izvoditi tek ako postoji bogat i raznovrstan naučni
fond o pojavi koja je predmet istraživanja. Jer eksperiment podrazumeva korišćenje opštenaučne
metode modelovanja tj. dovoljno razvijenih modela, po pravilu elstičnih koji omogućuju snimanje i
komparaciju različitih stvarnih ili zamišljenih ponašanja i situacija.
Eksperiment u druš. naukama podrazumeva i visoku razvijenost drugih načina sakupljanja podataka
– posmatranja i isitivanja, kao i raspolaganje tehničkim sredstvima.

Eksperiment je moguće planirati samo ako raspolažemo dovoljnim i proverenim naučnim

saznanjima o početnoj situaciji i subjektima koji učestvuju u eksperimentu. Kako je eksperiment po
pravilu promena uslova, mora se strogo voditi računa o mogućim posledicama eksperimentisanja u
kome učestvuju ljudi.

Bitni sastavni činioci i delovi eksperimenta su:

Eksperimentator i saradnici eksperimentatora – eksperimentator je nosilac prijekta, odnosno

potprojekta ili samostalni naučni saradnik u projektu istraživanja. On rukovodi ili samostalno izvodi
eksperiment. Saradnici mogu imati različite uloge – od medijatora eksperimentalne situacije do
evidentičara reagovanja.
Subjekti na kojima se eksperiment izvodi – mogu biti pojednici ili grupa izložena delovanju
eksperimentalnog činioca kojim, u sklada sa ciljevioma eksperimenta, rukuje eksperimentator sa
svojom ekipom.

84
Odabrani eksperimentalni činilac – je posebno odabrano sredstvo kojim se deluje na
eksperimentalne subjekte (može biti poruka, stvar, organizovana situacija, ponašanje ličnosti itd.)
Uslovi u kojim se eksperiment izvodi – obuhvataju prostor, vreme, tehničke, socijalne, psihičke i
druge karakteristike eksperimentalne grupe, kontrolne grupe i drugih učesnika u eksperimentu, kao i
sredine u kojoj se, za vreme eksperimenta nalaze eksperimentalna i kontrolna grupa.
Kontrolna grupa (kada se ne izvodi laboratorijski eksperiment) – je grupa simatričnog sastava,
odnosno istih osnovnih svojstava sa eksperimentalnom grupom, koja nije izložena delovanju
eksperimentalnog činioca, ali je izložena posmatranju ekipe koja izvodi eksperiment.

Eksperiment se sastoji iz tri osnovne faze:

Predeksperimentalne, pripremne faze

Eksperimentalne faze u toku koje se eksperiment realizuje
Posteksperimentalne faze u kojoj se obrađuju podaci, priprema izveštaj i koriste rezultati
istraživanja i eventualno deluje na posledice koje je eksperimentalni činioc ostavio na učesnicima.

Delovi i faze eksperimenta zahtevaju pažljivo planiranje.

Plan treba da sadrži:
mesto i vreme (trajanje) izvođenja eksperimenta
način utvrđivanja ponašanja eksperimentalne grupe pre izlaganja dejstvu eksperimentalnog
činioca i exp. situacije
eksperimentalni činilac i način njegovog korišćenja (šta je, koliko puta treba da bud eprimenjen
itd)
eksperimentalnu situaciju
evidentiranje i merenje rezultata eksperimenta
analizu, zaključivanje i uopštavanje rezultata eksperimenta
korišćenje rezultata
delovanje i posledice

Izvođenju eksperimenta se pristupa u skladu sa precizno razrađenim planom, i uz poštovanje

sledećih principa: delikatnosti, naučne etike, dobrovoljnosti učesnika, odgovornosti naučnika.

Prilikom ostvarivanja eksperimenta teži se da:

eksperimentalna situacija odgovara sitaciji u praksi, odnosno željenoj situaciji
se samanji apatija učesnika, neuobičajenost ponašanja
se istražuju samo dovoljni intenziteti procesa
se dobiju rezultati pogodni za korišćenje u nauci i praksi

U politikologiji učesnici u prirodnim uslovima ne moraju biti posebno obavešteni o obuhvatanju

eksperimentalnom situacijom.

Tok eksperimenta:
Konstituišu se eksperimentalna i kontrolna grupa, i realizuje se nihova lokacija
Aktivira se eksperimentalni činilac i formira se eksperimentalna situacija
Eksperimentalni činilac deluje i izaziva reagovanje eksperimentalne grupe
Eksperimentator sa saradnicima istovremeno prati i evidentira ponašanja eksperimentalne i kontrolne
grupe
Eksperimentalni činilac se isključuje, eksperimentalna i kontrolna grupa se dokonstituišu,
eksperimentator i saradnici obrađuju podatke, upoređuju ih po grupama i pripremaju izveštaj
Eksperimentator prezentira rezultate naručiocu koji ih koristi

85
Test
kao eksperiment se takođe javlja u praksi – u svim situacijama u kojima subjekt treba da reši zadatak
svojim stvarnim aktivnostima a ne verbalnim iskazom, primenjen je eksperiment. Subjekt (ili grupa)
je izložen zahtevima zadataka u datoj situaciji, što se javlja kao exp. činilac. Exp. grupa su oni koje
testiramo, a exp. situacija ona u kojoj se zadatak rešava i sam zadatak.

105. SPECIFIČNOSTI EKSPERIMENTA U ISTRAŽIVANJU POLITIČKIH

POJAVA

Laboratorijski eksperiment
se ne može podjednako koristiti u istraživanju svih delova i oblika pol. aktivnosti i akcije. U nekim
delovima (npr. pri sprovođenju odluka) nije moguće koristiti ovaj exp. jer je nemoguće kontrolisati
bitne činioce situacije u kojoj se odluka izvešava, a bez toga laboratorijski exp. nema vrednost.
Ovaj exp. je moguć za istraživanje reagovanja na određene sadržaje, učestalost, oblike i druga
svojstva pol. poruka, zatim na istraživanje uticaja informisanosti na stavove itd.

Eksperiment u prirodnim uslovima

je moguć uz odgovarajuće pripreme, i to je veoma pogodan način za prikupljanje empoirijskih
podataka. Veliki broj pol. aktivnosti se planira i reč je o akcijama, po svojoj prirodi, sistemima
racionalnih delovanja sa unapred utvrđenim ciljem i odabranim sredstvima te je moguće
organizovati eksperimentalnu akciju. Teškoće nastaju zbog interesnog sadržaja pol. aktivnosti i
akcije,

Kvazieksperiment (prirodni i ex post facto)

nisu podjednako pogodni za istraživanje pol. akcije i aktivnosti.
Prirodni exp. je veoma pogodan, dok je ex post facto krajnje nepogodan. O vćem broju pol. akcija
ostaju podaci koji dozvoljavaju samo površnu rekonstrukciju (mnogi postupci u pol. borbi nisu
javni). Dimenzija idealnog i prikrivenog prisutna je u pol. aktivnosti. rekonstrukcija može da pruži
samo «kroki» uvide u uzroke, posledice i vezu između njih.

Modelni eksperiment (metod simulacije)

je veoma pogodan. Njegova valjanost raste sa brojem izvedenih valjanih istraživanja drugim
metodama čiji se rezultati odnose na predmet koji istražujemo.

Eksperimenti (posebno neki kvaziexp.) osim svojstava metoda sakupljanja podataka imaju i svojstva
operativnih metoda.
Za exp. u pol. naukama se može reći da jednostavni exp., pojedinačni ili u nizu, u većini slučajeva
nisu podobni a ni lako mogući.

106. METOD STUDIJE SLUČAJA: POJAM, VRSTE I NAČIN REALIZACIJE

Metoda studije slučaja svrstana je u operativne metode.

Ispoljenost, spoljašnje manifestacije procesa/pojave uslov su za valjanu primenu metode studije
slučaja.
Ova metoda nema svoje tehnike, a ni jasno izražene logički i epistemiološki deo metode.

86
Metoda studije slučaja je metoda po metodološkoj koncepciji, po koncepciji istraživanja čije su
bitne odredbe:
Predmet istraživanja mogu biti samo celine društvene realnosti koje se u ukupnoj društvenoj
realnosti mogu identifikovati i definisati kao celovite posebnosti u vremenu i prostoru. Ove celine
mogu biti manje ili veće složenosti, ali se moraju jasno razlikovati od okoline. Naglasak je na celini i
njenim odredbama pri istraživanju.
Raznovrsnost sastava svakog celovitog procesa/pojave i razni obimi i nivoi saznanja o njima i o
odnosima sa okruženjem podrazumevaju raznovrsne izvore podataka, raznovrsne podatke i stoga
razne načine prikupljanja podataka. Iz toga proizilazi zahtev za veoma visokim stepenom sadržajne
usklađenosti tehnike i metode prikupljanja i obrade podataka.
Ovaj metod podrazumeva veoma jak oslonac na naučno formulisan model pojave i vodi
rekonstruisanju postojećeg ili konstituisanju novog modela.

Ovaj metod ne podrazumeva upotrebu samo jednog metoda.Pojmovni sadržaj “studija slučaja”
veoma je blizak suštinskim odredbama i po obimu pojma – naime ovim nazivom se tvrdi da je to
metod koji proučavanjem slučaja kao celine omogućuje ostvarivanje naučnog saznanja.

Slučaj je:
celina ukupne društvene realnosti
celina ograničena prostorno i vremenski i svojim kvalitativnim i kvantitativnim odredbama, bitnim
činiocima, sadržajem, suštinom i formom
ona ne može da bude namerni projekat subjekta već je posledica raznovrsnih okolnosti i dejstva
činilaca društvene realnosti
slučaj u sebi sadrži određeni aktivitet izražen kao ispoljavanje svojstva, kao događanje, ponašanje,
akcija itd.

Teme u politikologiji koje bi se istraživale studijom slučaja:

izbori; osnivanje-funkcionisanje-razvoj državnih organa i institucija, političkih stranaka, pokreta,
društvenih organizacija; stavovi i ponašanja određenih sociopolitičkih grupa, pojedinaca i parova.

Zamerke: nedovoljna valjanost, nepouzdanost, nepodesnost za uopštavanje, što je posledica niskog

stepena standardizovanosti i pripadanja pristupu kvalitativne metodologije(umesto
kvantitativne).Ovi problemi se valjano rešavaju izradom valjanog plana istraživanja.
Bitna ograničenja su mogućnost obuhvata predmeta istraživanja, problemi projektovanja i realizacije
istraživanja i ekonomičnost.
Prednosti: komponente njenog osnovnog koncepta o istraživanju celine, orjentacija na raznovrsnost
izvora i podataka, očuvanje pojedinačnog, velika prodornost i elastičnost obuhvata.

KLASIFIKACIJA

Slučaj se može shvatiti uže i šire. Kada je reč o metodi studije slučaja, slučaj se mora shvatiti vrlo
elastično – kao mikro i makro slučaj.
Ovom metodom se mogu istraživati:
individualni slučajevi (slučajevi pojedinaca)
mikroslučajevi (manje grupe odnosno celine)
makroslučajevi (velike grupe, klase, zemlje, čak globalno društvo)

Moguće je istraživati prošle, tekuće i buduće slučajeve.

Prošle možemo rekonstruisati na osnovu podataka sadržanih u dokumentima ili u sećanju ljudi.

87
Tekuće je moguće koristiti kao predmet istraživanja započinjanjem istraživanja dok slučaj još traje,
uključujući se u njega u nekoj fazi razvoja.
Buduće možemo istraživati kao:
istraživanje uslova, uzroka, i tendencija nastajanja slučaja (egzaktno, prognostičko istraživanje)
formiranjem modela slučaja koji se u sličnim situacijama može očekivati (na osnovu ranijih
istraživanja sličnih srodnih slučajeva)

Reprezentativnost: kritika da jedna slučaj nije dovoljno reprezentativan za pojavu sa mnoštvo

pojavnih oblika i svojstava, ali se tom prilikom zaboravlja da se neke pojave javljaju periodično kao
pojedinačne, da nepotpuna indukcija dozvoljava zaključivanje od jednog člana na celu skupinu, da je
za istraživanje moguće odabrati slučaj koji sadrži sve bitne i karakteristične činioce struktura,
funkcija, veza i odnosa sva bitna karakteristična svojstav istraživane pojave.

Vrste:
Metoda studije slučaja u nizu – može se javiti u dve varijante
ima karakteristike longitudalnog istraživanja i podrazumeva periodično ponavljanje istraživanja
istog slučaja u različitim fazama/etapama njegovog razvoja, čime se tačno saznaju činioci razvojnog
procesa.
podrazumeva istraživanje u isto vreme istovrsnih slučajeva na različitim prostorina uz primenu istog
projekta istraživanja.
Mozaik metod studije slučaja – podrazumeva strogo definisanje jednog ili nekoliko (nikako većeg
broja) bitnih pitanja u okviru neke pojave. Tako određenom predmetu istraživanja pristupa se
istovremeno, na celoj teritoriji, po istom projektu istraživanja, a dobijeni rezultati međusobno
upoređeni, sređeni, povezani, jedinstveno obrađeni i analizirani, daju reprezentativni osnov
zaključivanja i saznanja.
Posebna varijanta: prethodnim istraživanjem se utvrdi jedna broj slučajeva koji su tipični (pa mogu
poslužiti za izgradnju modela) ili jedno od odabranih bitnih svojstava je razvijenije kod jednog
subjekta nego kod ostalih (što može poslužiti za izgrađivanje idealnog tipa).

Istraživanja primenom metode studije slučaja u politikologiji najveće rezultate daju kada im je
predmet istraživanja jedna politička akcija ili ponašanje određenog političkog subjekta u jednoj
konkretnoj situaciji.

NAČIN REALIZACIJE

Problem, odnosno predmet istraživanja treba da bude ili veoma aktuelna, ili veoma značajna ili
tipična pojava. Odabrana pojava istražuje se u sredini u kojoj je u datom momentu, po određenim
svojstvima, najizrazitija i najtipičnija.
Započinje se korišćenjem naučnog fonada i prikupljanjem prethodnih podataka o izvorima podataka
i o samoj pojavi kako bi se mogao izraditi projekat istraživanja. Na osnovu prethodnih informacija
istraživać priprema osnovnu idejnu skicu naučne zamisli i instrumentarija. Ovako opremljen
istraživač odlazi na mesto istraživanja i započinje terenski rad.
Prva faza – obavljaju se individualni intervjui sa informisanim licima. Na taj način formiraju se tri
pregleda osnovnih podataka na osnovu iskaza ispitanika:
hronologija događaja
pregled najznačajnijih aktera
pregled mogućih i dostupnih izvora podataka
Ovi pregledi se formiraju i sređuju, sledeća etapa je verifikacija pregleda koja se obavlja kolektivnim
intervjuom sa grupom učesnika odabranih po kriterijumu obaveštenosti i ostvarivanjem uvida u
raspoložive pisane i slične izvore.

88
Druga faza – sakupljanja podataka započinje razradom instrumentarija (za individualni i kolektivni
intervju, analizu sadržaja, protokol za neposredno posmatranje) i izborom uzorka dokumenata i
ispitanika. Sledeća etapa je sakupljanje podataka – primena instrumenata i postupaka.
Treća faza – obrada podataka, njihova analiza i sinteza i izrada deskriptivne verzije izveštaja koja
sadrži hronološki opis zbivanja i konstatuje određene činioce pojave i njihove uzajamne vezei
uticaje. Sve ovo bez zauzimanja stavova ili saopštavanja sudova. Ovakav tip izveštaja stavlja se na
javnu raspravu sa odgovarajućim predstavnicima svih struktura ispitanika (u suštini to je verifikacija
pravilnosti). i time se izgrađuje osnova za zaključivanje.
Posle verifikacije pristupa se izradi konačnog teksta izveštaja, koji pored razmatranja pojave i
osnovnih zaključaka, sadrži i pregled pitanja od šireg naučnog i društvenog zanačaja, a posebno
ukazivanje na ina koja je neophodno dalje i potpunije obraditi.
Taj konačni izveštaj razmatra se još jednom na širem skupu (predtavnici nauke, sredina u kojima se
odigrava proces).

107. ANALIZA DOKUMENATA KAO OPREATIVNI METOD

PRIKUPLJANJA PODATAKA (POJAM, PREDMET, VRSTE)

Analiza sadržja nije najadekvatniji termin, jer se ova metoda ne služi samo analizom, niti se bavi
samo sadržajem dokumenata (nisu zanemarljivi ni forma, sastav i druga svojstva).
U upotrebi je i naziv posmatranje podataka, ali i ti se zapostavlja činjenica da se saznanje o predmetu
istraživanja stiče uvidom u verbalne iskaze sadržane u različitim zapisima.Tačniji naziv bio bi
metoda proučavanja dokumenata.

Analiza dokumenata je specifična operativna metoda, ona ima svoju specifičnu logiku odnosa prema
hipotezama projekta istraživanja, može se javiti i kao samostalna metoda istraživanja sa specifičnim
normama i postupcima zaključivanja ili zajedno sa drugim metodama.
Dakle, mogao bi da posluži naziv metod analize dokumenata koji obuhvata i posmatranj i ispitivanje,
pa i eksperiment.
Analiza sadržaja dokumenata je samostalna metoda po sledećim svojstvima:
Logička osnova metode je jasno definisana. Ona je zasnovana na logičkim pravilima definisanja,
suđenja i zaključivanja i odredbama zakona istinitog saznanja. Može da podnese i sve logičke
sisteme.
Epistemiološki deo je razvijen tako da su evidentana dva podsistema naučnog saznanja – o
predmetu nauke u okviru koje se primenjuje kao metoda i o metodu kao posebnom predmetu, kao i o
relacijama sa metodologijom i predmetnom naukom.
Metodsko-tehnički deo je postuliran i u razvoju je. Poznata su dva vida ove metode – kvantitativna
i kvalitativna analiza sadržaja dokumenata a evidentni su i postupci i instrumenti prikupljanja i
obrade podataka.

Izvori podataka ove metode su strogo definisani i mogu se identifikovati kao realiteti.
Ona je empirijsko-teorijska metoda, ali specifična po karakteristikama opažanja u empirijskim
istraživanjima.

Predmeti istraživanja ovom metodom mogu se odrediti kao opšti (predmeti nauka, nauke, metode i
metodologije uključujući i izvore). Istražuju se i realiteti koji nisu događaji, zatim stanja, svojstva,
aktivnosti... Svi ovi predmeti iskazuju se posredstvom iskaza sadržanih u raznim dokumentima, u
raznim oblicima, raznog sadržaja i obima, razne strukture i sistematizacije.
Osnovna svojstva iskaza su njegova smislenost i značenje, celovitost i određenost vremenom,
prostorom, sadržajem i formom.

89
Između predmeta istraživanja i naučnog saznanja posreduju izvori podataka, manifestacije pojave,
indikatori istraživačke i druge procedure itd.

U primeni analize sadržaja u političkim naukama imamo više situacija:

Kada je sam politički dokument, kao činilac politike, predmet istraživanja. (npr. program
pol.stranke)
Kada se neki društveni/politički realitet istražuje posredstvom dokumenata raznih vrsta.
Kada je dokument kao realitet predmet istraživanja.

Većina smislenih iskaza sadrži poruku, ali je poruka preuska odredba predmeta. I značenje, ali ono
nije suštinska komponenta iskaza.

Analiza dokumenata u političkim naukama neophodan je i nezamenljiv prodoran i pouzdan,

operativni metod sakupljanja i tretmana podataka o prošlim, sadašnjim i budućim pojavama, o
teritorijalno bliskim ali i veoma udaljenim pojavama.
Neposredni predmet istraživanja primenom analize dokumenata može biti svaki činilac, deo ili
celovita politička pojava, njeno kvantitativno ili kvalitativno svojstvo, ako je na bilo koji način
zabeleženo.
Izvori podataka su dokumenti. Dokument je svaki neživi izvor podataka koji sadrži i na bilo koji
način formira smislene iskaze. U političkim naukama od posebne su važnosti politički dokumenti,
statistički, u medijski evidentirani sredstvima javnog informisanja i naravno – naučni dokimenti.
Dokumenti kao izvori mogu se klasifikovati na razne načine, ali ako kao kriterijum za klasifikaciju
uzmemo način ostvarivanja čulnog kontakta razlikujemo:
vizuelne dokumente
auditivne dokumente
taktilni dokumenti (čulo dodira)
kombinovani

KLASIFIKACIJA

U literaturi se obično govori o tri tipa analize sadržaja dokumenata: klasična, kvalitativan i
kvantitativna. Pominju se još i spoljašnja, unutrašnja, valentna, statistička, dinamička, kontigentna,
frekventna, nefrekventna, univarijantna, multivarijantna itd.
Primenom kriterijuma karakteristika instrumenata možemo konstatovati postojanje dve osnovne
tehnike sakuoljanja podataka analizom dokumenata:
Kvalitativna (ili nefrekvencijska)
vantitativna (statistička)

Kvalitativna analiza:
može ali i ne mora da u svakom slučaju ima kodeks pojmova i šifara
mora da ima obrazac za evidentiranje podataka, a taj obrazac je otvoren, nestandardizovan
Postupak:
konstatuje šta je i kako je rečeno (ima-nema)
formira hipoteze o mogućem značenju rečenog
zaključuje o značenju rečenog
Bitna svojstva:
preliminarno čitanje objavljenog materijala u svrhu postavljanja hipoteza i otkrivanja novih odnosa
impresionistički postupak za iznošenje zapažanja o svojstvima sadržaja

90
dihotomijski atributi, tj. atributi za koje se jedino može reći da li pripadaju ili ne pripadaju
određenom predmetu
elastični postupak za iznošenje deskriptivnih opažanja o sadržaju ili za kodiranje sudova

Kvantitativna analiza:
mora da ima relativno precizan kodeks kategorija
mora da ima obrazac za evidentiranje podataka koji je vrlo organizovan i formalizovan
Postupak:
utvrđuje hipoteze i kategorije
utvrđuje šta je, kako je, i koliko rečeno
zaključuje o značaju i značenju rečenog
Bitna svojstva:
sistematska analiza sadržaja u svrhu iskušavanja hipoteza
sistematski postupak za prikupljanje preciznih, objektivnih i pouzdanih podataka
atributi koji dopuštaju egzaktna merenja ili hijerarhijsko ređanje
strogi postupak za iznošenje deskriptivnih opažanja o sadržaju ili za kodiranje sudova

108. PRIMENA ANALIZE DOKUMENATA: OSNOVNI PROBLEMI I OPŠTI POSTUPAK U PRIMENI

- KVANITITATIVNA ANALIZA PRIKUPLJA PODATKE- ISKAZE KORIŠĆENJEM KODIRANIH KATEGORIJA, A ZAKLJUČUJE O

HIPOTEZAMA NA OSNOVU FREKVENCIJE. U VEZI SA TIM JAVLJA SE VIŠE TEŠKOĆA:
*JAVLJAJU SE PROBLEMI PRILIKOM IZRADE KODEXA TJ. IDENTIFIKACIJE RELEVANTNIH ODNOSNO IRELEVANTNIH
KATEGORIJA (SADRŽAJA ANALIZA I NIVO NJIHOVOG PRECIZIRANJA;
*U VEZI SA DOKUMENTIMA OPREATIVNO-AKCIONE PRIRODE JAVLJA SE PROBLEM- STRATEGIJA ISKAZIVANJA I
ORGANIZOVANJA ISKAZA I SADRŽAJI DOKUMENATA PODREĐENI SU CILJEVIMA U ČIJOJ SU F-JI;
*PROBLEM JE POVEĆANJE ILI SMANJENJE BROJA RELEVANTNIH ČINILACA ISKAZA, ODNOSNO SADRŽAJA DOKUMENATA.
- PORED OVIH PROBLEMA MOGU SE JAVITI I DRUGI.
- RAZRADA NACRTA NAUČ. ZAMISLI U MNOGOME OLAKŠAVA PROBLEME:
1. IZUČAVANJE ODGOVARAJUĆE LITERATURE,
2. FORMULACIJA PREDMETA I HIPOTEZA,
3. UTVRĐIVANJE DIMENZIJA I PRAVCA ISTRAŽ. I DEF. ISTRAŽIVAČKOG POLJA,
4. IZBOR DOKUMENATA,
5. KONSTRUKCIJA OSNOVNOG SKUPA I UZORKA DOKUMENATA,
6. PRIPREMANJE MATERIJALA ZA OBRADU,
7. PRIPREMANJE JEDINICA ANALIZE,
8. ELABORACIJA INDIKATORA,
9. UTVRĐIVANJE PRAVILA PRESEKA KATEGORIZACIJE I KODIRANJA,
10. TESTIRANJE PRIPREMLJENIH TEHNIKA,
11. EXPLOATACIJA MATERIJALA (POSTUPAK PRIKUPLJANJA PODATAKA IZ MATERIJALA; METODI SREĐIVANJA, OBRADE I
ANALIZE PODATAKA, I DOKAZIVAJE HIPOTEZA I ZAKLJUČIVANJE).

109. KATEGORIJE ANALIZE DOKUMENATA

Kodeks kategorija je bitan uslov korišćenja metoda analize dokumenata. On se neposredno izvodi iz
indikatora čiji izbor determiniše i izbor kategorija, stepen njihove razrade, njihov međusobni odnos i
njihovu elastičnost. On služi kao okvirni usmeritelj do završetka predistraživanja

91
Kodeks je sistem strogo definisanih osnovnih kategorija i potkategorija u njihovom osnovnom,
najšire važećem značenju i značenju koje im se pridaje, odnosno prihvata u datom istraživanju.
Kodeks je istovremeno i instrument pretvaranja verbalnih iskaza koji prelaze u podatke, u numeričke
date. On se sastoji od kategorija, potkategorija i šifara koje služe za obeležavanje jedinica sadržaja-
analize. To je sistem klasifikacija i definicija pojmova za koje se osnovano pretpostavlja da će se
pojaviti u dokumentima koji su podvrgnuti analizi.

Kodeks se formira od dve osnovne vrste kategorija:

Kategorija sadržaja (onog što je rečeno)
Kategorija forme (kako je rečeno)

KATEGORIJE SADRŽAJA

Kategorije materije (supstancije) – kategorije i pojmovi koji su upotrebljeni u saoopštavanju

predmeta kojim se sadržaj bavi.
Kategorije usmerenosti – onog što je rečeno, tj. kategorije osnovnog odnosa prema predmetu
(kvalifikacije predmeta kao pozitivnog, negativnog, odnos prema predmetu koa odobravanje,
neodobravanje)
Kategorije standarda ili opštih merila – koriste se kao osnovni kriterijumi klasifikacije ili procene
usmerenosti sadržaja (npr. odgovornost, demokratičnost)
Kategorije vrednota – kategorije ciljeva i želja, najuže povezane sa kategorijama standarda. To su
kategorije kojima se kroz ciljeve subjekata izražavaju njegove društvene osobine i orjentacione
vrednosti kao što su ljubav, herojstvo, slava itd. Ove kategorije se odnose na krajnje ciljeve. želje i
namere
Kategorije metoda ili sredstava – koje se bave načinom na koji se želi postići određeni rezultat
delovanja
Kategorije osnovnih crta – karakteristika subjekta koji su tretirani u poruci
Kategorije aktera – nosilaca radnji u poruci, koje se odnose na učesnike u procesu tretiranom u
poruci, na njihove uloge, funkcije, i mesta u procesu.
Kategorije autoriteta – koje se odnose na one subjekte ili činioce na koje se autor iskaza poziva
kao na autoritet sa ciljem pojačavanja vrednosti svojih stavova ili izvora informacija.
Kategorije porekla – koje se odnose na poreklo informacija, sredinu iz koje je ona potekla
Kategorije cilja – koje se odnose na adresata kome je poruka upućena.

KATEGORIJE FORME – značajne su samo u funkciji iskazivanja sadržaja.

Kategorije oblika saopštavanja i načina saopštavanja – koje se bave samo najopštijim oblicima
(npr. radio emisija dnevnik, komentar, savetovanje politikologa)
Kategorije oblika izjava i sudova – (činjenički, preferencijalni i identifikacioni)
Kategorije intenziteta – koje se odnose na snagu iskaza
Kategorije trikova – koje se odnose na upotrebljene konstrukcije, simbole, figure, isl. u iskazu.

Kodeks sadrži :
definicije osnovnih kategorija sadržaja onog što je rečeno (što je sadržano u dokumentu kao stav,
sud, argumentacija u svim slojevima sadržaja)
kriterijume i merila za vrednovanje kategorija u dokumentu.

Osnovni kategorijalni sistem sadržaja iskaza u kodeksu:

Uslovi i povodi (nastanak iskaza, ponašanje autora, ponašanje interpretatora, ponašanje sudeonika,
ponašanje adresata)

92
Učesnici u nastanku dokumenta i procesu koji dokument obrađuje (autor, interpretator, učesnik,
adresat)
Motivi, interesi, ciljevi, orjentacione vrednosti (autora, interpretatora, učesnika, adresata)
Aktivnosti, delatnosti, funkcije, radnje, činioci, postupci, operacije, po sadržaju i obliku (svih
pobrojanih)
Metodi i sredstva ostvarivanja akcija i ciljeva – po obliku i suštini (svih pobrojanih)
Posledice i rezultati aktivnosti i primena metoda – sredstav u ostvarivanju ciljeva (svih pobrojanih)

Funkcije kodeksa:
da sistematizuje i formalizuje aktuelno okvirno saznanje o predmetu istraživanja
da usmeri napore u istraživanju
da posluži kao osnova za izradu obrasca za sakupljanje podataka
da posluži kao osnova za opisivanje pojave, tj. za tretman dokumenata, podataka i saznanja.

110. TEST U POLITIKOLOŠKIM ISTRAŽIVANJIMA

Test je rasprostranjena metoda, i njeno najrasprostranjenije zančenje je provera, metoda provere

sposobnosti, znanja, umeća i psihofizičkih reakcija.
Naziv test – latinska reč testor-ari = posvedočiti, dokazati; u engleskom test = proba, iskušavanje,
analiza, pokušaj, ogled, ispitivanje
Procedura i instrument realizacije testa u njegovim raznovrsnim oblicima objektivno sadrže
komponente svih metoda prikupljanja podataka, ali test nie ni oblik ni metod nijedne od njih, iako je
najsrodniji eksperimentu. Test spada u operativne metode.

Logički deo testa sadrži sva osnovna pravila i procedure istinitog mišljenja.
Epistemiološki deo sadrži saznanja o predmetu nauke i predmetnoj nauci i metodološka saznanja.
Metodsko-tehnički deo sadrži utvrđena pravila, postupci i instrumenti istraživanja.

Predmete istraživanja testom možemo identifikovati kao društvene rezultate i kao predmete
postojećih nauka i naučnih disciplina.
Opšti predmet istraživanja u druš. i pol. naukama su:

Testovi psihomotornih sposobnosti – kojima se utvrđuju ili proveravaju sposobnosti reagovanja na

spoljašnje nadražaje (brzina, spretnost, izdržljivost itd.)
Testovi psihičkih i mentalnih sposobnosti – u koje spadaju testovi znanja, inteligencije, pamćenja,
asocijacija, pažnje itd.

Osnovni koncept testa je u postavljanju zadataka koje subjekt izložen testiranju treba da izvrši,
odnosno da reši. Istraživani subjekt tako manifestuje svoje sposobnosti koje se na određeni način,
tom priliko, mogu meriti.
Koncepcija testa podrazumeva i konstruisanje ključa za konstatovanje i ocenu rešenja zadataka i za
tumačenje rezultata testa.

Test se u istraživanjima može javiti u raznim ulogama – u ulozi metoda u predistraživanju,

samostalne jedine metode istraživanja, glavne metode ili samo jedne od metoda istraživanja.

Procedura sprovođenja testa je fazna i u skladu sa procedurama projektovanja, realizacije, obrada i

analize podataka i zaključivanja u istraživanju.

93
Plan i uputstvo sprovođenja testa treba da sadrži konkretno i razrađeno određenje predmeta
istraživanja testom, izbor tipa testa, izbor sadržaja, forme instrumenata testiranja, postupaka u
uspostavljanju i izvršavanju zadataka, ključa i postupka vrednovanja rezultata testa i za njegovo
tumačenje.

Tri su metodološko-metodska zahteva bez čijeg ispunjenja test ne može da bude valjan:
Zahtev za relijabilnošću – podrazumeva korespodentnost testa sa predmetom istraživanja i
nejgovim druš. realitetom. To podrazumeva unutrašnju sistematičnost, koherentnost i konzistentnost
testa.
Baždarenost – je naučna i praktična proverenost valjanosti testa.
Zahtev za diskriminativnošću – sprečavanje višeznačnosti zadataka i njihovih rešavanja i
kolebanja oko njihove valjanosti i vrednosti.

Prednosti testa: velika prodornost, sistematičnost, standardizovanost, osnovanost, proverljivost,

velika pouzdanost rezultata

Teškoće konstruisanja i sprovođenja testa:

masovnost, složenost i varijabilnost predmeta istraživanja u pol. naukama
problemi valjane izrade instrumenata i ključa testa

Vrste testova

I – Testovi po složenosti
Broj zadataka:
jednostavan (jedan zadatak)
složen (više zadataka)
Istovrsnost zadataka:
jednostavan (istovrsni zadaci i istovrsne aktivnosti prilikom rešavanja)
složen (raznovrsni zadaci čije rešavanje zahteva razne aktivnosti)
Istorodnost materije:
jednostavan (srodna materija ili materija jedne definisane oblasti)
složen (nesrodna materija koja pripada raznim oblastima)
Težina testa samo delimično zavisi od složenosti. Složeni testovi su teži, ali težina prvenstveno
zavisi od sadržine zadataka i načina njihovog rešavanja.

II – Testovi po predmetu istraživanja

Testovi informisanosti
Znanja o politici i u funkciji politike odnosno opštih i specijalnih opredeljenosti
Vrednosne odnosno ideološke i političke opredeljenosti
Akcione sposobnosti (osposobljenosti)

III – Testovi po svojstvu zadataka i oblicima izvršenja

Bitna svojstva postavljanja zadataka i njihovog rešavanja:
Testovi praktičnih radnji (koji mogu da zahtevaju da se obave određene radnje bez zahteva da se
proizvede materijalno dobro, ali sa definisanim efektom izvršenih radnji; ili mogu da zahtevaju da se
proizvede određena materijalna stvar)
Testovi iskaza u pisanoj, usmenoj, likovnoj ili kombinovanoj formi

Testovi iskaza mogu da se realizuju kao:

94
Testovi koji zahtevaju konstruisanje iskaza (zahtev se može postaviti u upitnom obliku koji
zahteva odgovor određenog sadržaja i u određenoj formi, a ključ za vrednovanje je pregled tačnih
odgovora. Druga varijanta je da se postavlja zahtev da se izvrše određene radnje, ali izrada ključa
ovde podrazumeva izradu modela i ocenjivanje žirija)
Testovi izbora ponuđenog rešenja (zahtev da testirani od više ponuđenih modaliteta iskaza izabere
i označi odgovarajući. Pogodan je za istraživanje znanja i obaveštenja o pol. zbivanjima. Ključ –
pregled tačnih odgovora i eventualno vrednovanje)
Prepoznavanje iskaza (konstatovanje autora ili pripadanja dela ponuđenog testa određenom
dokumentu ili naučnom, umetničkom itd. delu. delo ili tekst se predočava, a iskaz je davanje
samostalnog odgovora. Pogodan je za istraživanje pamćenja, obrazovanosti, pol. osposobljenosti.
Izrada ključa – liste tačnih odgovora se lako prave ali je vrednovanje i tumačenje rezultata znatno
složenije)
Dopunjavanje (predočavanje teksta iz kog su izbrisane određene reči i umesto njih ostavljene
praznine, zadatak je da testirani popuni praznine tako da tekst očuva smisao)
Vrednovanje (u zadatku mogu da budu ponuđene određene moralne, orijentacione i materijalne
vrednosti ili da se opišu ponašanja u određenim situacijama ili da se predlože određeni postupci u
projektovanim situacijama. Sprovođenje je teško, a teška je i izrada ključa jer on mora da sadrži
definicije i kvalifikacije vrednosti, hijerarhiju i međuzavisnost, a elementi situacije treba da budu
lako prepoznatljivi i logično povezani tako da situacija ima svojstva realističnosti).

Ova klasifikacija pošla je od shvatanja da je test metoda istraživanja kojom se neposrednim uvidom
stiče naučno i praktično znanje o svojstvima, osobinama, sposobnostima, ponašanjima testiranih.

IV - Rašireno je i shvatanje da je test standardizovani postupak pomoću kog se izaziva neka

određena aktivnost, a onda se učinak te aktivnosti meri i vrednuje tako da se individualni rezultat
uporedi sa rezultatima drugih individua u jednoj situaciji (problem ove definicije je što izjednačava
test sa eksperimentom).
Kao najvažnije vrste testova navode se:
Testovi znanja (njima se meri efekat obrazovnog uticaja utvrđivanjem razlikeizmeđu inicijalnog i
finalnog stanja, mogu se razlikovati testovi poznavanja činjenica i testovi primene znanja)
Testovi sposobnosti (mere senzorne, mentalne, mehaničke i motorne sposobnosti)
Testovi ličnosti (mere složenije osobine ličnosti, operišu pitanjima umesto zadacima i osnova im je
u težnji ličnosti za iskrenošću ili na neinformisanosti o pravom predmetu i ciljevima istraživanja)
Projektivni testovi (predmet je ličnost)

V - Kriterijum načina rešavanja testa:

1. Papir-olovka 2. Usmeni 3. Čin

VI – Kriterijum konstrukcije testa odnosno tipa zadataka

a) Tipovi dvočlanog izbora b) Višestrukog izbora c) Dosećanja d) Nadopunjavanja e) Analogije
f) Upoređivanje g) Sređivanje h) Poznavanje činioca

111. BIOGRAFSKA METODA

- BIOGRAFSKA METODA PO DEFINICIJI SPADA U KVALITATIVNE METODE.

- RAZNI NAZIVI: METOD LIČNIH DOKUMENATA, ŽIVOTNA PRIČA...
- KOD NAS SE OVA METODA VEOMA MALO KORISTI, A U POL. NAUKAMA GOTOVO NIKADA.
- OSNOVNA IDEOJA BIOGRAFSKE METODE JE DA SE NA OSNOVU LIČNIH DOKUMENATA SAZNA I SUBJEKTIVNA
KOMPONENTA OBJEKTIVNIH SITUACIJA.

95
-RAZLIKUJU SE 2 OSNOVNE VRSTE LIČNIH DOKUMENATA:
1. DOKUM. KOJA NASTAJU PO SLUŽBEOJ EVIDENCIJI,
2. LIČNA DOKUM. ČIJI JE STVARALAC JEDINICA POSMATRANJA (PISMA, (AUTO)BIOGRAFIJE).
- PRINCIP KOMPLEMENTARNOSTI JE VEOMA ZNAČAJAN U PRIMENI BIOGRAFSKE METODE I ZAHTEVA DA SE : 1.
MEĐUSOBNO POREDE I DOPUNJIJU SVA LIČNA DOKUM.,
2. A TAKOĐE I SVA LIČNA I SVA INSTITUCIONALNA.
- BITNA IDEJA BIOGRAFSKE METODE JE VEZANA ZA PONAVLJANJE OBRAZACA U (AUTO)BIOGRAFIJAMA ISTRAŽ.
POJEDINACA ČIME SE POSTIŽE TZV. «PRAG ZASIĆENOST».
- PROCEDURA ISTRAŽ. BIOGRAFSKOM METODOM SE ODVIJA SLEDEĆIM REDOSLEDOM:
1. DETALJNA INFORMISANJA O PREDMETU ISTRAŽ. I SREDINI (ŠTO SE OSTVARUJE IZRADOM PROJEKTA),
2. IZBOR IZVORA PODATAKA I NAČINA DOLAŽENJA ODO PODATAKA (TAKOĐE PROJEKTOM),
3. PRIKUPLJANJE PODATAKA I FORMIRANJE BAZNIH PODATAKA,
4. ANALIZA I OCENA PRIKUPLJENE GRAĐE,
5. FORMIRANJE ZAKLJUČKA.
- NEKI OD RAZLOGA ZBOG ČEGA BIGRAFSKA METODA NIJE BAŠ AFIRMISANA U POL. NAUKAMA SU: 1. DINAMIČNOST I
PROMENLJIVOST POL. POJAVA,
2. RELATIVNA ZATVORENOST I ODBOJNOST BITNIH POL. AKTERA,
3. VISOKA CENA,
4. VELIKO ANGAŽOVANJE KADROVA ITD.
- UPRKOS TOME, OVOM METODOM SE MOGU IZUČAVATI: POL. I IDEOLOŠKA VIĐENJA ČLANSTVA I SIMPATIZERA
STRANAKA, PROPAGANDA I REAGOVANJA NA PROPAGANDU, LOKALNI STRANAČKI VODJA...
- ZA USPEŠNU PRIMENU BIOGRAFSKE METODE U POL. ISTRAŽ. POTREBNI SU ODGOVARAJUĆI AMBIJENT I ODGOVARAJUĆA
DRUŠT. KLIMA.
- OSTAJU OTVORENA PITANJA: DA LI SE OVOM METODOM U POTPUNOSTI MOŽE ISTRAŽITI PREDMET, DA LI JE ISKLJUČIVO
KVALITATIVNA, PITANJE REPREZENTATIVNOSTI I POUZDANOSTI PODATAKA...

112. OSNOVNI ZAHTEVI PREMA INSTRUMENTIMA ISTRAŽIVANJA

-OD INSTRUMENATA ISTRAŽ. ZAHTEVA SE SLEDEĆE:

1. VALJANOST, ADEKVATNOST PREDMETU ISTRAŽ. I SAGLASNOST SA OSNOVNIM BITNIM ODREDBAMA SVOJSTVA
UPOTREBLJENIH METODA ISTRAŽ.
2. POUZDANOST (RELIJABILNOST), SPOSOBNOST DA SE OBEZBEDE REALNE ISTINE
3. OBJEKTIVNOST, ODNOSNO JEDNOZNAČNOST INSTRUMENATA
4. OSETLJIVOST INSTRUMENTA DA EVIDENTIRA NIJANSE
5. DISKRIMINATIVNOST- SPOSOBNOST DA OBEZBEDI SLAGANJE- NESLAGANJE
6. BAŽDARENOST, STANDARDIZOVANOST, FORMAIZOVANOST
7. PRAKTIČNOST- LAKO RUKOVANJE
8. PRODORNOST- SAZNAVANJE PRIKRIVENIH PODATAKA O POJAVI
9. ELASTIČNOST- PRILAGODLJIVOST
10. KOMPARABILNOST- SPOSOBNOST DA SE DOBIJENI PODACI POREDE SA PODACIMA DRUGIH ISTRAŽ.
11. EKONOMIČNOST (MERI SE NAUČNIM SAZNANJEM)
12. DRUŠT. SVRSISHODNOST.

113. INDIKATORI I INSTRUMENTI

-INDIKATORIMA SE OSTVARUJE NEPOSREDNA VEZA IZMEĐU: NACRTA NAUČ MISLI, REALNOSTI KAO IZVORA PODATAKA,
ISTRAŽIVAČKE AKTIVNOST I INSTRUMENATA ZA PRIKUPLJANJE PODATAKA.
- RAZLIKA IZMEĐU PODATAKA I INDIKATORA.
-IZRADI INSTRUMENATA SE PRISTUPA POLAZEĆI OD NEPOSREDNOG INDIKATORA

96
-INDIKATORI SE MISAONIM POSTUPCIMA PRETVARAJU U PITANJE: POSTOJI LI, KOLIKO, KAKVO, ZAŠTO.
- PRILIKOM POSTAVLJANJA POMENUTIH PITANJA, JAVLJAJU SE UGLAVNOM 3 OSNOVNE SITUACIJE:
1. INDIKATOR JE SLOŽEN, PA ZAHTEVA DALJE DELJENJE, ŠTO PRAKTIČNO ZNAČI DA ZA SVAKI NJEGOV ČINIOC TREBA
RAZVITI ISTA TA PITANJA,
2. INDIKATOR JE JEDNOSTAVAN I DOVOLJNA SU JEDNOM POSTAVLJENA PITANJA,
3. INDIKATOR JE ELEMENTARAN I NESAMOSTALAN, TE GA TREBA POVEZATI SA DRUGIM INDIKATORIMA I FORMIRATI
CELINU, ZA KOJU ĆE BITI POSTAVLJENA UNAPRED NAVEDENA PITANJA.
- NA PITANJE «POSTOJI LI» ODGOVOR SE PRIBAVLJA NEPOSREDNIM OPAŽANJEM ILI ISKAZOM.
- PITANJE KOLIKO, AKO SE POSTAVLJA, PO PRAVILU SE INTEGRIŠE SA PITANJEM POSTOJI LI I ODNOSI SE PRVENSTVENO
NA JEDIICE PROSTORA, SUPSTANCIJE, ČINIOCE F-JA, VEZA I ODNOSA.
- PITANJE KAKO MOŽE IMATI 2 OSNOVNA SMISLA:
1. IDENTIFIKACIONI SMISAO (PROST- SLOŽENO, JAKO- SLABO...) I
2. SMISAO VREDNOVANJA (DOBRO- LOŠE, KORISNO- ŠTETNO...),
- JAKO JE ZNAČAJNO RAZLIKOVATI OVA 2 SMISLA.

114. MERENJE U POLITIKOLOŠKIM ISTRAŽIVANJIMA: POJAM,

OSNOVNI ČINIOCI I OSNOVNE VRSTE

Pojmom merenje obuhvatamo već svako poređenje veličina koje operišu sudovima «manje više»,
«bliže-dalje», itd. – dakle sve što operiše određenim relacionim sudovima.
U politikološkim istraživanjima česti su iskazi: broj, količina, obim, udaljenost, trajanje, gustina,
učestalost, brzina... Svi ovi i drugi iskazi ukazuju na određene veličine koje se mogu utvrđivati,
meriti na razne načine. Bez utvrđivanja dimenzija određenih pojava saznanje o njima ne može da
bude valjano i pogotovu naučno istinito.

Pre razmatranja vrsta i postupaka merenja korisno je utvrditi svrhu i logiku merenja. Ristić smatra da
se merenjem postiže povezivanje teorijskih iskaza – hipoteze. Bez takvog povezivanja mnoge
hipoteze i teorije ne bi mogle da budu stavljene na iskustvenu proveru. Merenjem je omogućen vid
definisanja promenljivih o čijem pretpostavljenom odnosu hipoteza govori, merenjem podataka
stečenim istraživanjem preduzetim radi proveravanja te hipoteze.

Naučno saznanje je potpunije kada obuhvata kvalitet i kvantitet, a kvantitet se saznaje merenjem
kvaliteta. Razlikujemo eksenzivne i inetnzivne kvalitete.
Ekstenzivni kvaliteti sadrže kvantitativna obeležja i mogu biti u kontinuiranim porecima ili
diskretni.
Intenzivni kvaliteti su samo diskretni.
U istraživanju se javljaju podaci diskretnog i kontinuiranog karaktera, ali to nije identično sa
kontinuiranim odnosno diskretnim obeležjima mada je sa njima povezano, računske radnje sa
kontinuiranim obeležjima su moguće dok sa diskretnim nisu.

Meriti se mogu samo pojave koje sadrže kvantitativna obeležja.

Merenje je procedura sistematskog utvrđivanja kvantitativnog svojstva neke pojave definisanim i
odgovarajućimmerama i merilima.
Merenje čine sledeći činioci:
predmet merenja – čija se svojstva i odredbe strogo definišu opštom definicijom kojom se
konkretizuje ono što će se meriti.
merila – kojima će se, kao oformljenim i adekvatnim instrumentima izvršiti merenje, odnosno meriti
mera kao jedinica kojom se utvrđuju i izražavaju veličine – veličine i koje su ugrađene u merila

97
procedura – kojom se uspostavlja sistematski odnos između predmeta merenja , merila i mere
merilac – subjekt koji izvodi merenja predmeta primenom merila i metode

Pojmom mera se u nekim slučajevima označava i rezultat merenja, a ponekad i merila i mere kao
jedinice se pojmovno mešaju odnosno izjednačavaju.

Vrste merenja:
I – Egzaktno merenje – usvojoj osnovi ima apsolutnu nulu a jedinice merenja su prirodne, odnosno
celine koje se mogu smatrati realitetima. Osnovni metod ove vrste merenja je prebrojavanje.
Primenjuje se pri prebrojavanju svega što se manifestuje u obliku odrđenih materijalnih jedinica.
II – Konvencionalno merenje – u svojoj osnovi ima konvencionalnu nulu. Konvencionalna nula je
društvenim dogovorom utvrđena najniža tačka od koje se počenje merenje. Ovo merenje dozvoljva
utvrđivanje veličina manjih od nule, i ima precizno utvrđene mere. (Npr. merilo termometar).
Može se koristiti tako što se mogu utvrđivati dimenzije prostora na kome se jedna akcija ostvaruje.
III – Intuitivno merenje – podrazumeva ocenu ili procenu predmeta istraživanja odnosno razlike i
sličnosti koje se pojavljuju između određenih predmeta ili njihovih svojstava. specifičnost je u tome
što ne mora da bude jedan ocenjivač/procenjivač već može da ih bude više. Ovo merenje nije
proizvoljno – formiraju se izvesna merenja i mere u obliku skala koje se određenim procedurama
baždare, standardizuju itd. Bitan uslov primene ovog načina je strogo definisan predmet, zahtev i
odgovarajuće uputstvo o proceduri merenja, odnosno o ponašanju i postupcima svih koji učestvuju u
merenju.
Koristi se za merenje najosetljivijih predmeta istraživanja u politikologiji – merenja stavova,
intenziteta socijalne distance, usmerenosti, slaganja itd.

115. SKALIRANJE KAO OSNOVNA PROCEDURA INTUITIVNOG

MERENJA: POJAM, PREDMET I VRSTE

Skaliranje je osnovna procedura intuitivnog merenja, a skale osnovni instrumenti takvog merenja.
Skale zasnovane na kontinualnom konceptu se javljaju kao unutrašnje klasifikacije određenih
kontinuuma kojima se izražavaju kvantitativne (kvantitativno-kvalitativne) razlike unutar jedne
celine.
Merenje se vrši u toku istraživanja počev od utvrđivanja statističke mase, preko formiranja uzorka,
tokom sakupljanja podataka, njihove obrade, zaključno sa verifikacijom hipoteza i zaključivanjem.

Skale i sklairanje zasnovani su an shvatanju kontinuuma koji se uslovno može ograničiti (ograničava
se polarnim vrednostima 0 i 1) ali je taj princip fleksibilno primenjivan.

Osnovne skale:
Nominalna skala – ne može se smatrati pravom skalom jer se njom samo evidentira postojanje
razlika unutar iste klase bez iskazivanja veličine razlike. Ona ima dva člana i njen je iskaz: jedan
član kalse je viši nego drugi član.
Njena varijanta je skala delimične uporedivosti. Za ovu skalu je karakteristično da se kriterijum
poređenja sastoji od dva ili više svojstava, koa i da se poređenjem zahvata više od dva člana.
Između svih čalnova ne može se napraviti kontinuirani poredak zato što svi članovi koji se porede
nemaju sva svojstva sadržana u kriterijumima poređenja (neki imaju sva, a neki smo neka svojstva
kriterijuma).

98
Primer: merimo društvenu i političku angažovanost. Formiramo složeni kriterijum članstva druš-pol
organizacijama. Ne možemo formirati celovitu kontinuiranu skalu, mogu se međusobno porediti
samo oni koji pripadaju istim organizacijama.
Nominalna skala je često prisutna u instrumentima istraživanja.
Ordinalna skala – je skala proste kontinuelne uporedivosti. To je redosled članova na skali
formiran prema izrazitosti jednog ili više svojstava. Skala ne pokazuje veličinu razlika, već samo da
su razlike prisutne i da te razlike od vrha ka dnu rastu.
Karakteristično je da ova skala nema početnu vrednost (tačku od koje počinje i prestaje vrednost) i
merne jedinice koje bi pokazivale veličinu razlika.
Ova i prethodna skala ugrađuju se u delove instrumenata kojima se sakupljaju kvalitativni podaci.
Skala je utoliko uspešnija ukoliko ima više mesta, jer omogućuje veći broj nijansi a time i
ujednačavanje razlika. To ipak niej uvek moguće, a nije uvek ni ekonomično. Stoga se u instrument
ugrađuje skala od najviše devet mesta.
Ordinalna skala javlja se i kao skala metričnog redosleda, tj. skala na kojoj se i dalje javljaju
različita rastojanja između članova, ali se ta rastojanja mogu utvrditi – meriti. (pitanje: navedite npr.
pet najznačajnijih pitanja koje je skupština razmatrala u ovom periodu i poređajte ih po značaju koji
im pridajete)
Intervalna skala – je konstituisana tako da uvek pokazuje utvrđena rastojanja između članova
pomoću iste merne jedinice koja počinje merenje od nule . Ova nula zove se konvencionalna nula
(utvrđena je društvenom konvencijom). Kao merne jedinice u ovoj skali mogu se javiti ocene,
bodovi, stepeni i sl. Pogodna je za ugrađivanje u instrumente prikupljanja podataka. (pitanje: kojom
biste ocenom ocenili značaj devet navedenih pitanja za sadržaj rada vaših poslanika u narednom
periodu).
Radio skala – ova skala počinje od apsolutne nule, tj. stvarnog odsustva određenog obeležja. (npr.
nula stepeni celzijusa je konvencionalna jer se na njoj mrzne voda ali ne i sve tečnosti, nasuprot
tome iskaz ¨porodica bez dece nema nijedno dete¨ govori o stvarnom nepostojanju obeležja)

Pravila formiranja skala:

Neka pojava/svojstvo, najčešće stav ili sud o određenom svojstvu zamisli se kao veličina koja ima
svoj početak i kraj, odnosno svoj pozitivan i negativan pol. Ta dav suprotna pola su međusobno
povezana. Tu povezanost zamišljamo kao jednu liniju koja počinje pozitivnim i završava se
negativnim polim. Pozitivan pol obeležavamo sa 1, a negativan sa 0. Tu liniju prvo razdelimo na dva
jednaka dela, utvrđujući srednju tačku koju možemo označiti kao neutralnu. Dalje možemo podeliti i
razmak (između početne i neutralne tačke), i na taj način smo dobili intervale između pozitivnog i
neutralnog, odnosno između neutralnog i negativnog.

Skaliranje je pokušaj objektivizacije i kvantifikacije kvalitativnih, verbalnih, nenumeričkih

podataka, pomoću njihovog prevođenja sa nenumeričkih na numeričke iskaze. Skaliranje je u suštini
svrstavanje kvalitativnih svojstava.

U osnovi skala nalazi se više vrsta stavki kao što su projektivne, direktivne, arbitrarne, stavke tzv.
glasanja.

Mogući su razni tipovi skala: skale socijalne distance, sociometrijska merenja, skale procene, skale
deskriptivne tehnike, skale rangovanja, skale unutrašnje koegzistencije.

U politikološkim istraživanjima u nas su najviše korišćene skale procene, deskriptivne tehnike i

unutrašnje koegzistencije.

99
U praksi politikoloških istraživanja u toku prikupljanja podataka merenja skalama vršena su najčešće
zahtevanjem da se izvrši izbor sa ponuđene liste prioriteta, izbor pozitivno i negativno određenih
ponašanja ili vrednosti.

116. KONTROLA PODATAKA

SREĐIVANJE I OBRADA PODATAKA

Podaci se skupljaju i obrađuju u svim vrstama istraživanja. Obrada podataka je konzistentan sistem
logičkih, epistemioloških, statističkih i tehničkih postupaka kontrole, klasifikovanja, grupisanja,
prikazivanja, upoređivanja, povezivanja, ukrštanja i kombinovanja podataka svih vrsta u skladu sa
osnovnom zamisli o predmetu istraživanja i prema odredbama pravila istinitog mišljenja, dokazivana
i opovrgavanja hipoteza.
Celokupan rad sa sakupoljenim podacima može se podeliti na 3 faze:
Sređivanje podataka
kontrola
klasifikacija obeležja podataka prema njihovim svojstvima
obrada i iskazivanje podataka
Analiza podataka
koncipiranje i planiranje analize
analiza kao misaoni proces (ocena podataka, izbor i primena analitičkog postupka – tehnika analize,
verifikacija hipoteza)
Zaključivanje o pojavi – izrada izveštaja o naučnom saznanju i korišćenje rezultata naučnog
saznanja

KONTROLA PODATAKA

Kontrolom podataka sprečavaju se, otkrivaju i otklanjaju greške učinjene prilikom prikupljanja
podataka.
Greške mogu biti tehničke (posledica slučajne tehničke greške) i logičko-epistemiološke (greške u
logičkom konceptu ili u pogrešnosti teorije).
Prvo se vrši tehnička kontrola. Zadatak ove kontrole je da utvrdi pravilnost korišćenja instrumenata
u istraživanju i nedostatke koji su nastali zbog nepravilnog rada u saklupljanju podataka.
Logička kontrola je znatno teža. Osnovni instrument za ovu kontrolu su tzv. reperi od čije vrednosti
i valjanosti zavisi i valjanost logičke kontrole.

Reperi su podaci koji su ranije prikupljeni ili su poznati iz drugih izvora i odnose se na istu jedinicu
istraživanja koja se podvrgava kontroli. Prema ostalim podacima nalaze se određenij, čvrstoj, bliskoj
i izvesnoj vezi (npr. u istraživanju izbora jedan od repera je punoletstvo, teon iključuje sve ostale
podatke koji su sa njim nesaglasni). Specifičnost repera koji se odnose na političke pojave je u
njihovoj velikoj ograničenosti i uslovljenosti.
Kada se radi o tzv. subjektivnim podacima (podaci o stavovima) ulogu repera preuzimaju kontrolna
pitanja.
Reperi mogu biti:
totalni – kada se njima proveravaju svi drugi podaci
parcijalni – kada se njima proveravaju smo grupe podataka istog sadržaja
Bitna svojstva upotrebljivih repera su:
reper je kao podatak tačno činjenično stanje

100
odlikuje se obiljem informacija
neposredno je povezan sa podacima koji se proveravaju
Pogrešnim podacima smtramo sve one koji nisu međusobno saglasni i u skladu sa usvojenim
logičkim konceptom.
Sav ova pravila se u istraživanju društvenih i političkih pojava moraju prihvatiti kritički (jer
odstupanje ne mora da bude posledicagreške,već novonastale situacije).

Logička kontrola treba da je u skladu sa principima pouzdanosti i ekonomičnosti. Njena

svrsishodnost i proizilazi iz ovih principa. Ona je svrsishodna iz sledećih razloga:
jednostavnija je i jevtinija od ponovnog istraživanja
u nekim slučajevima nije moguće onoviti istraživanjezato što se pojava izmenila ili iščezla
nema garancije da bi se naknadnim istraživanjem sve greške otkrile i otklonile, mada je verovatno da
bi se u ključnim pitanjima to postiglo.
ako se čak i pristupi dopunskom radu na terenu, posle logičke kontrole rad je znatno efikasniji i
rezultati su tačniji.
Podaci dobijeni analizom sadržaja dokumenta se na ovaj način ne mogu kontrolisati.
Važna je kontrola koja se obezbeđuje u toku istraživanja aktivnošću kontrolora na terenu,
ugrađivanjem kontrolnih segmenata u instrumente, propisivanjem rukovanja sa popunjenim
obrascima, višekratnom kontrolom, sekvencijalnom analizom, neposrednim paralelnim uvidom
posle kratkog protoka vremena u deo izvora podataka, svakodnevnim komuniciranjem sa
prikupljačima podataka itd.

117. KLASIFIKACIJA OBELEŽJA PODATAKA

O klasifikaciji obeležja postoje različita stanovišta – neki smatraju da ju je potrebno unapred utvrditi,
a neki da joj treba pristupiti tek posle sakupljanja podataka i ostvarivanja uvida u njih.
Predmet i cilj determinišu hipoteze, a hipoteze indikatore. Opredeljenje za određene vrste indikatora
je istovremeno i opredeljenje za određene vrste podataka. Instrumenti sakupljanja podataka su
organizovani i sistematizovani po određenim principima, i u njih su ugrađene klasifikacije,
dihotomije i skale. Plan obrade se priprema unapred¸ iz njega proizilaze svi instrumenti i sve
klasifikacije, dihotomije i skale ugrađene u njih.
Dakle, klasifikacija obeležja podataka se izgrađuje unapred, pre sakupljanja podataka, u skladu
sa hipotezama, indikatorima i sadržajima instrumenata, ali se proverava po uvidu u podatke.
Tri momenta moramo imati u vidu:
unapred konstruisana klasifikacija se često ne podudara sa obeležjima podataka, te je, po
sakupljanju, treba rekonstruisati povećanjem broja članova, uvođenjem novih, ili sužavati
izbacivanjem ili sažimanjem nekih članova.
neki instrumenti mogu u celini biti nestandardizovani (npr. osnova za razgovor u neusmerenom
intervjuu), te je svaka unapred data klasifikacija obeležja podataka samo okvirna.
uvid u podatke može da podstakne i usmeri procese mišljenja u nekim ranije nepredviđenim
pravcima što može zahtevati i neke nove klasifikacije.

Istraživanja političkih pojava stoga zahtevaju da se klasifikacija obeležja podataka shvati i

primenjuje kao višeetapna delatnost koja ima najmanje tri etape:
prilikom utvrđivanja mogućih indikatora i njihovog odabiranja
prilikom izrade instrumenata
prilikom uvida u prikupljene podatke

101
Obeležja podataka su njihova svojstva određena njihovom predmetnošću, izborom (načinim
nastanka), njihovom prirodom. Po tim obeležjima oni se mogu razvrstati u :
kvalitativne (oni koji se bave kvalitetom – kakvoćom, i sami su komponenta svojstva)
kombinovane ili prelazne (oni su kvantitativni ali kvantiteto izražavaju kvalitet)
objektivne (čije se realno postojanje ili delovanje se može objektivno opaziti)
subjektivne (oni su rezultat subjektivnog zapažanja)
podatke intenziteta (jačine, koji se javljaju i kao kvantitativni i kao kvalitativni)
podatke smera (javljaju se kao kvantitativni i kvalitativni)

Klasifikacija obeležja predstavlja samo popis i misaonu sistematizaciju konkretnih manifestacija

obeležja u skupljenoj masi podataka i mogućnost da, primenom te klasifikacije, bude izvršeno
grupisanje sakupljenih podataka ili njihovo razlaganje.

Kriterijum klasifikovanja –razvrstavanja obeležja podataka u određene modalitete je tzv.

krucijalno svojstvo. Ono se odnosi na sve pojavne oblike svojstava određenog obeležja i
istovremeno na sve jedinice istraživanja koje razvrstavamo.

Krucijalno svojstvo mora da ispunjava sledeće uslove:

da bude dovoljno obuhvatno
da bude dovoljno selektivno

Na taj način klasifikacija omogućava:

da se utvrđuje prisustvo/odsustvo svojstva svake jedinice istraživanja
da se utvrđuje zajednička karakteristika jedinica izraženih krucijalnim svojstvom
da se klasifikacija primenjuje bez ostatka
Krucijalno svojstvo može biti: prirodno-veštačko, originalno-izvedeno, logičko, normativno,
hronološko, teritorijalno, tipološko, konvencionalno i prigodno, arbitrarno itd.

Principi klasifikacije:
Princip raščlanjivanja u okviru koga imamo
princip divizije (gde svaki član izražava karakteristike celine)
princip participacije (gde svaki član klasifikacije ne mora da izražava karakteristike celine)
Postupak sažimanja – kojim se od više sličnih, raznovrsnih svojstava konstruiše jedan modalitet –
jedan član klasifikacije

Klasifikacija može biti preuska tj. da ne obuhvata sve potrebne modalitete svojstava obeležja
podataka, odnosno jedinica istraživanja. Može da bude i preširoka, tj. može predviđati i modalitete i
svojstva koji se ne javljaju ili se javjlaju kod zanemarljivo malog broja podataka (jedinica
istraživanja).
Da bi se to izbeglo, pored principa obuhvatnosti i selektivnosti, jasnosti i preciznosti, neophodno je
primeniti i princip ekonomičnosti.

Skale smatramo specifičnim vrstama klasifikacije. Istovremeno klasifikacije se smatraju i oblikom

merenja. Stoga, prilikom izbora i izrade klasifikacije moramo odabrati i konstruisti potrebne skale.
Karakteristike dobijenih podataka i proces mišljenja o podacima opredeliće izbor skala za njihovu
primenu.

118. ŠIFRIRANJE PODATAKA

102
Šifriranje podataka je prvi postupak u obradi podataka i postupak primene klasifikacije obeležja
podataka. Ono je, osim klasifikacijom odnosno kodeksom šifara, opredeljeno sledećim odlukama
istraživanja:
odlukom o načinu (tehnici) obrade podataka – moguće je opredeliti se za ručnu, mašinsku,
elektronsku obradu koja obuhvata razvrstavanje i prebrojavanje
Ovu odluku istraživač donosi na osnovu:
raspoloživih kadrova (njihovog broja i osposobljenosti za obavljanje određenih poslova)
brojnosti i karakteristika jedinica istraživanja i prikupljenih podataka (masovno istraživanje zahteva
mehanografsku ili elektronsku obradu zbog mogućnosti grešaka zbog mnoštva jedinica i obima koji
zahteva mnogo vremena)
raspoloživih sredstava, finansijskih i tehničkih
nivoa tačnosti i naučnog saznanja (odnosno koncepta obrade i broja i vrste ukrštanja podataka kao i
drugih neophodnih postupaka, što upućuje na elektronsku obradu)
raspoloživog vremena za obradu podataka
odlukom o razvrstavanju pojedinačnih podataka u grupe prema identičnim ili sličnim
svojstvima jedinice istraživanja prema unapred utvrđenoj klasifikaciji
odlukom o obeležjima koja će biti prebrojana i o obliku u kome će dobijeni rezultati biti
iskazani.

Šifriranje ili signiranje podataka je prvi postupak posle kontrole podataka, a u jednostavnijim
istraživanjima paralelni, istovremeni postupak. To je obeležavanje podataka – grupa podataka
znakom unapred utvrđenim kodeksom šifara.

Kodeks šifara je dokument sačinjen an osnovu klasifikacije obeležja odnosno odgovarajućeg

kategorijalnog sistema i modaliteta koje on sadrži iskazujući ih u obliku simbola. Ovi simboli se
organizuju u kodeksu šifara uz nužno poštovanje principa:
konvencionalnosti (uobičajenost upotrebe),
isključivosti (diskriminativnosti – svako svojstvo ima samo jednu šifru, i jedna šifra se odnosi samo
na jedno svojstvo)
asocijativnosti (u smislu logičkog uspostavljanja veza između šifre i mišljenja istraživača)

Šifre mogu biti:

numeričke – najčešće sastavljene od arapskih brojeva i na principu dekadnog sistema (0-9), susreću
se i kombinovane numeričke šifre, sastavljene od rimskih i arapskih brojeva, pri čemu rimski brojevi
obeležavaju kategorije ili klase
slovne – sastavljene od slova abecede ili azbuke, malih, velikih slova i njihove kombinacije
grafičke – sastavljene od različitih grafičkih oznaka, crteža
kombinovane – najčešće numeričke i slovne
Šifre mogu biti:
jednostavne – jednom šifom obeležava se jedan sadržaj
vezane šifre – one koje se ponavljaju ili koje se vezuju za druge šifre
kombinovane šifre – one koje izražavaju vezu među samostalnim svojstvima i više šifara kojima
istovremeno izražavamo više samostalnih svojstava.

119. RAZVRSTAVANJE I PREBROJAVANJE PODATAKA

- POJAM RAZVRSTAVANJE PODATAKA MOŽE DA SE DEFINIŠE KAO POSTUPAK UTVRĐIVANJA SPOLJAŠNJIH I UNUTRAŠNJIH
SVOJSTAVA PODATAKA, ODNOSNO IZMEĐU NJIH I GRUPISANJA U CELINE, KLASE ILI VRSTE, PREMA UTVRĐENIM
OBELEŽJIMA SRODNOSTI SADRŽAJA.

103
- PREBROJAVANJE JE POSTUPAK KOJIM SE UTVRĐUJE KVALITET, UTVRĐIVANJE „DISTRIBUCIJE“-RASPROSTRANJENOSTI I
„FREKVENCIJE“-UČESTALOSTI ODREĐENIH SVOJSTAVA.
- PREBROJAVANJE PODRAZUMEVA KORIŠĆENJE OPŠTENAUČNE STATISTIČKE METODE.
- PREBROJAVANJE JE OSNOV ZA STATISTIČKI OPIS POJAVE, A ON SE VRŠI FORMIRANJEM STATISTIČKIH SERIJA, ONA IMA
NUŽNA DVA ČINIOCA: OBELEŽJE I BROJ JEDINICA U SVAKOJ KLASI OBELEŽJA FREKVENCIJU
- 2 SU OSNOVNE RAZDEOBE U KONSTRUKCIJI STATISTIČKIH SERIJA:
A) RAZDEOBA PREMA ATRIBUTU
B) RAZDEOBA PREMA KVANTITATIVNOM NUMERIČKOM OBELEŽJU
- OSIM POMENUTIH FORMIRAJU SE I VREMENSKE SERIJE PROSTORNE ILI GEOGRAFSKE.
- ZA ISTRAŽIVANJE POLITIČKIH POJAVA ZNAČAJNO JE FORMIRANJE KOMBINOVANIH SERIJA PRIMJENOM DVA ILI VIŠE
POMENUTIH KRITERIJUMA.
- GOTOVO UVEK SE KOMBINUJU: PROSTOR, VRIJEME,AKTIVNOST I OBELEŽJA SUBJEKTA.

120. UKRŠTANJE, TABELIRANJE I ISKAZIVANJE PODATAKA

- POJAM „UKRŠTANJE“ ODNOSI SE PRVENSTVENO NA STATISTIČKE PODATKE.

- UKRŠTANJE JE, KAO MISAONI POSTUPAK, DOVOĐENJE VIŠE GRUPA SVOJSTAVA OBELEŽJA ISTIH JEDINICA ISTRAŽIVANJA
U MEĐUSOBNU VEZU.
- POSTUPAK UKRŠTANJA PODRAZUMEVA:
A) IZBOR PODATAKA
B) NIVO SLOŽENOSTI UKRŠTANJA
C) ORGANIZACIJU I OBLIK TABELE
D) POSTUPANJA PO DRUGIM SPECIFIČNIM ZAHTEVIMA
- PRILIKOM UKRŠTANJA POTREBNO JE IZVRŠITI SLEDEĆE RADNJE:
1) PRVO SE FORMIRA ZAGLAVLJE TABELE KOJE SADRŽI, NAZIV I REDNI BROJ TABELE, APSOLUTNI BROJ, OD KOGA SE
VRŠE SVA POTREBNA IZRAČUNAVANJA, NAZIVI MODALITETA , SVOJSTVA OBELEŽJA, PODATAK O OBLIKU ISKAZA
2) FORMIRA SE PREDKOLONA KOJOM SE SAOPŠTAVAJU SVOJSTVA OBELEŽJA NA KOJA SE UKRŠTENI PODACI KORISTE
- UKRŠTANJE MOŽE BITI JEDNOSTEPENO I VIŠESTEPENO.
- RAZLIKUJU SE PODELE SA JEDNIM I DVA ULAZA.
- PODACI MORAJU BITI ISKAZANI: JASNO, ISCRPNO, LOGIČKI, KONDEZOVANO, PREGLEDNO, KONVENCIONALNO.
- PODATKE MOŽEMO SAOPŠTAVATI:
A) VERBALNO, PISANIM TEKSTOM
B) NUMERIČKI, BROJEVIMA
C) GRAFIČKI
D) SIMBOLIMA
E) KOMBINOVANO
- NUMERIČKO ISKAZIVANJE JE NAROČITO PRIMENJIVANO U STATISTIČKIM ISTRAŽIVANJIMA.

121. OCENA PODATAKA

- OCENA PODATAKA NEPOSREDNO PRETHODI ANALIZI I JAVLJA SE KAO PRVA FAZA ANALIZE.
- OCENA VALJANOSTI PODATAKA IZVEDENA JE I SAGLASNA SA POSTUPKOM VERIFIKACIJE HIPOTEZE. ZA VERIFIKACIJU
HIPOTEZA BITNE SU SAMO TZV. KRUCIJALNE SAZNAJNE ČINJENICE.
- OCENOM PODATAKA SE UTVRĐUJE DA LI SU PODACI DOVOLJNI, ADEKVATNI I VALIDNI ZA PREDMET I HIPOTEZE
ISTRAŽIVANJA.
- ZA KVALITATIVNE PODATKE UTVRĐUJE SE:
1) DA LI SE PODACI ODNOSE SADRŽAJNO NA PREDMET ISTRAŽIVANJA
2) DA LI VALJANO IZRAŽAVAJU SMER I SVOJSTVA POJAVA, A ZA KVANTITATIVNE PODATKE: DA LI VALJANO IZRAŽAVAJU
MERU ISTRAŽIVANE POJAVE.

104
- POZNATO JE VIŠE POSTUPAKA ZA OCENU PODATAKA:
1. OCENA SADRŽAJA PODATAKA PO PRAVILIMA LOGIČKOG MIŠLJENJA,
2. SLAGANJE SADRŽAJA PRIKUPLJENIH PODATAKA,
3. UTVRĐIVANJE SADRŽAJA PODATAKA SOPSTVENOG ISTRAŽIVANJA, SA SADRŽAJEM PODATAKA RANIJIH ISTRAŽIVANJA,
4. PRIBAVLJANJE OCENE VALJANOSTI PODATAKA OD EKSPERATA I
5. UTVRĐIVANJE STEPENA MEĐUSOBNE POVEZANOSTI PODATAKA U OKVIRU ISTOG ISTRAŽIVANJA, ALI PRIKUPLJENIH
POSREDSTVOM RAZLIČITIH MEĐUSOBNO NEZAVISNIH INDIKATORA.
- U SVAKOJ FAZI ISTRAŽIVANJA PA I U FAZI ANALIZE MOGUĆE SU GREŠKE, ALI PO POSLEDICAMA KOJE IZAZIVAJU
RAZLIKUJU SE DVIJE VRSTE GREŠAKA:
1.GREŠKE KOJE SE UZAJAMNO UVEĆAVAJU, PA JE UKUPNA GREŠKA RAVNA NJIHOVOM ZBIRU I
2. POJEDINAČNE GREŠKE KOJE SE UZAJAMNO POTIRU.
- IZVORI GREŠAKA SU NAJČEŠĆE U PRISTRASNOSTI ISTRAŽIVAČA.
- SVI OBLICI PRISTRASNOTI DAJU:
A) SISTEMATSKU GREŠKU (MEĐUSOBNO SE NE KOMPENZUJU) I
B) SLUČAJNE TEHNIČKE GREŠKE KOJE SE MOGU POTIRATI.

122. ANALIZA PODATAKA

- IZBOR ANALITIČKOG POSTUPKA ZAPOČINJE ODNOSOM MOGUĆNOSTI NJIHOVE PRIMENE NA RASPOLOŽIVI FOND
PODATAKA.
- ANALITIČKI POSTUPCI RAZLIKUJU SE PO NAČINU NA KOJI SE SVOJSTVA POJAVE ISKAZUJU.
- SVOJSTVA POJAVE MOGU BITI IZRAŽENA:
A) DISKRETNIM PORETKOM,
B) KONTINUIRANIM PORETKOM,
C) PORETKOM VARIJETETA
- SVI POMENUTI PROCESI IZGRAĐENI SU OD MODALITETA SVOJSTAVA, ONI IZRAŽAVAJU PRISUTNOST ILI MERU
SVOJSTAVA.
- KAO ANALITIČKE TEHNIKE NAVODIMO SLEDEĆE SKALE: ~ NOMINALNA,
~ ORDINALNA I INTERVALNA I
~ OMERNA-RADIO

123. STATISTIČKI POSTUPCI KOJI SE NAJČEŠĆE KORISTE U TRETMANU PRIKUPLJENIH PODATAKA

U POLITIKOLOŠKIM ISTRAŽIVANJIMA

1. PREBROJAVANJE I
2. IZRAČUNAVANJE PROPORCIJE (ODNOS DELA PREMA CELINI OD 0 DO 1 I PROCENATA (PROPORCIJA X:100)
- KOEFICIJENTI ODNOSA SLUŽE ZA OPISIVANJE SKUPA ISKAZIVANJEM ODNOSA KATEGORIJA IZMEĐU SEBE, KAO I
UTVRĐIVANJEM SRAZMERE JEDNE KATEGORIJE PREMA DRUGOJ OD KOJE ZAVISI.
- NUMERIČKE RAZDEOBE FREKVENCIJA NISU SAMO OPIS, VEĆ I MERA OPISA SKUPA, NJIMA SA MERE CENTRALNE
FREKVENCIJE ILI PROSEČNE SREDNJE VRIJEDNOSTI RAZDEOBE, DVE GRUPE:
1. IZRAČUNATE SREDNJE VREDNOSTI= ARITMETIČKA, GEOMETRIJSKA I HARMONIJSKA SREDINA
2. POZICIONE SREDNJE VRIJEDNOSTI= MEDIJSKA (SVOJOM VREDNOŠĆU DELI NA DVA JEDNAKA DELA SERIJU) I MODUS
(NAJČEŠĆE PONAVLJANJE VREDNOSTI U RAZDEOBI JEDNOG SKUPA).
- ZA UTVRĐIVANJE VARIJACIJA POSTOJE DVA TIPA MERA:
1. APSOLUTNE: ~ RAZMAK VARIJACIJE (RAZLIKA IZMEĐU NAJVIŠE I NAJNIŽE VREDNOSTI),
~ INTERKVORTILNI RAZMAK (RAZLIKA IZMEĐU 3. I 1. KVORTILA),
~ PROSEČNO APSOLUTNO ODSTUPANJE (ODSTUPANJE POJEDINIH VRIJEDNOSTI OD ARITMETIČKE SREDINE) I
~ STANDARDNA DEVIJACIJA ( √ IZ PROSJEČNOG KVADRATNOG ODSTUPANJA)

105
2. RELATIVNE: *KOEFICIJENT VARIJACIJE (ODNOS STANDARDNE DEVIJACIJE I ARITMETIČKE SREDINE IZRAŽEN U
PROCENTIMA) I
*KOEFICIJENT KVARTILNE VARIJACIJE
- REGRESIJA I KORELACIJA (STR 602.)

124. PROVERA HIPOTEZA

Procedura provere hipoteza je veoma složena i obuhvata postupke konstatovanja i shvatanja odnosa
varijabli, stava hipoteza i indikatora. Proverom hipoteza treba potvrditi odnosno konfirmisati stavove
hipoteze u društvenim naukama ili ih odbaciti.

Stav hipoteze je iskazan odnos između varijabli hipoteze. Moguća je različita složenost stava
hipoteza – od najjednostvnijeg (odnos dveju varijabli), do složenog.
Stav hipoteze izložene proveri može da bude formiran:
odnosima jedne nezavisne varijable sa više zavisnih
odnosima više nezavisnih varijabli sa jednom zavisnom
odnosom jedne nezavisne i jedne zavisne varijable

U svim slučajevima provere hipoteze podrazumevaju se zahtevi za:

proveru stava hipoteze više varijabli
proveru varijabli
proveru indikatora
proveru podataka

Provera hipoteza je stroga procedura dokazivanja/opovrgavanja u kojoj hipoteza dobija status teze
koja se dokazuje, indikatori i podaci status argumenta, a postupak status demonstracije dokaza. U
tom procesu mora se obezbediti valjanost argumenata i postupka.
Neophodno je proveriti pravi sadržaj i značenje stavova hipoteze. Proverivši stav i varijable hipoteze
moramo utvrditi koji nam indikatori-argumenti dokazuju da je stav hipoteze takav kakvim ga
smatramo i da jeste istinit, a to je moguće ako smo utvrdili koji indikatori dokazuju da varijable i
njihovi odnosi postoje i da su takvi kakvi mi tvrdimo da jesu. Na kraju utvrđujemo svojstva podataka
i njihovog odnosa sa indikatorima u svojstvu argumenata.

Procedura verifikacije hipoteza:

provera podataka u vezi sa indikatorima
provera indikatora u vezi sa varijablama i stavovima hipoteze
provera varijabli u vezi sa stavom hipoteze
provera odnosno dokazivanje stav hipoteze

Uslovnost rezultata analitičkog postupka kojim verifikujemo hipoteze proizilazi iz:

mnoštva jedinica obuhvaćenih pojavom
postojaja mogućnosti greške
karakteristika analitičkih postupaka i tehnika

Provera hipoteza zahteva poštovanje određenih pravila:

jedna hipoteza mora da bude u celini svog sadržaja proveravana na isti način, a uzastopno može da
bude proveravana na više načina
priroda istraživanja uslovljava način provere hipoteze

106
jednom hipotezom se može proveravati samo jedan istorodni sadržajni okvir, pa je samo takva
hipoteza proverljiva
posle provere hipotetičke tvrdnje ne sme da ostane nerešen nijedan iskustveno zapažen slučaj
moguće je proveravati samo pojedinačne kokretne hipoteze, a preko njih se proveravaju posebne i
opšte
svaka samostalna hipoteza proverava se nezavisno i pojedinačno, osim opštih i posebnih
između rezultata provere hipoteza o istom predmetu ne sme da postoji protivurečnost
istim podacima ne mogu se dokazivati međusobno različiti i suprotni analitički rezultati
potvrđivanjem ili odbacivanjem jedne hipoteze nisu potvređene odnosno odbačene hipoteze sa njoj
suprotnim sadržajem.

125. NAUČNO ZAKLJUČIVANJE NA OSNOVU PODATAKA

- CILJEVI ISTRAŽIVANJA OSTVARUJU SE TEK FORMIRANJEM NAUČNIH ZAKLJUČAKA ILI NA OSNOVU NJIH FORMIRANJEM
OSNOVNE TEORIJE I METODOLOGIJE.
- U EMPIRIJSKIM ISTRAŽIVANJIMA, ZAKLJUČIVANJE NA OSNOVU PODATAKA JE INDUKTIVNO.
- POZITIVAN ZAKLJUČAK O POJEDINAČNOJ HIPOTEZI MOGUĆ JE SAMO KADA SU VOLJNO IZVEDENI DOKAZI O
ISPRAVNOSTI HIPOTEZE.
- ZAKLJUČAK MOŽE DA BUDE:
A) U POTPUNOSTI POZITIVAN KADA JE STAV HIPOTEZE POTVRĐEN,
B) PRETEŽNO POZITIVAN KADA JE STAV HIPOTEZE SAGLASAN SA VEĆINOM SLUČAJEVA,
C) URAVNOTEŽEN KADA JE PRIBLIŽNO ISTI BROJ SITUACIJA SAGLASNIH I NESAGLASNIH SA STAVOM HIPOTEZE, ILI KADA
NEMAMO DOVOLJNO DOKAZA KOJI POTVRĐUJU ODNOSNO OPOVRGAVAJU HPOTEZU.
- ZA DOKAZIVANJE POSEBNE HIPOTEZE ARGUMENTI SU POJEDINAČNE HIPOTEZE, PRI ČEMU JE MOGUĆE DA VEĆINA
POJEDINAČNIH HIPOTEZA BUDE OZNAČENA NEGATIVNIM ZAKLJUČKOM, A DA IPAK O STAVU POSEBNE HIPOTEZE
ZAKLJUČAK BUDE POZITIVAN.
- MEĐUTIM POJEDINAČNE HIPOTEZE NE MORAJU UVEK DA OČUVAJU ISTI SMER POSEBNE HIPOTEZE, STOGA FORMULACIJA
DA SU POSEBNE HIPOTEZE DOKAZANE KADA SU DOKAZANE NJIHOVE POJEDINAČNE HIPOTEZE, VAŽI SAMO U
SLUČAJEVIMA U KOJIMA SE SMER STAVA POSEBNE HIPOTEZE PODUDARA SA SMEROM STAVOVA POJEDINAČNIH HIPOTEZA.
- ZAKLJUČIVANJE O GENERALNOJ HIPOTEZI TAKOĐE JE INDUKTIVNO, I ODIGRAVA SE KAO I ZAKLJUČIVANJE O POSEBNIM
HIPOTEZAMA, ZAKLJUČCI O POSEBNIM HIPOTEZAMA PREUZIMAJU ULOGU POSTULATA O GENERALNOJ HIPOTEZI.

126. IZVEŠTAJ O ISTRAŽIVANJU I IZVEŠTAJ O REZULTATIMA

ISTRAŽIVANJA (POJMOVNO RAZLIKOVANJE I OPŠTA
KLASIFIKACIJA)

IZVEŠTAJ O ISTRAŽIVANJU
Izveštaj o istraživanju je sistematizovana celina ukupnih saznanja o predmetu istraživanja i
problematici u vezi sa njim, do kojih se došlio istraživajem, i saznanja u funkciji formiranja i
tretmana istraživačkog saznanja (ukupnost saznanja saopštenih odgovarajućim jezikom i
stilom, u odgovarajućoj formi, o rezultatima istraživanja). Pomenuto saznanje se izlaže u pisanoj
formi, a unutrašnja organizacija uslovljena je zahtevima projekta istraživanja.
Detaljnim izveštajem o istraživanju izgrađuje se osnova za svestrano razmatranje i usavršavanje
drugih istraživačkih procesa, a naročito za izbegavanje grešaka , propusta, suvišnih radnji, pogrešnog
izbora kadrova.
Osnovne teškoće u izradi i korišćenju:
raznovrsnost izvora koji se moraju koristiti

107
raznovrsnost materije koju obuhvata
obimnost koja proizilazi iz potrebe da se obradi mnoštvo detalja.
Vrste sadržaja:
organizaciono-tehnički (tehničko-ekonomski) sadržaji - kojima se opisuju praktične konkretne
aktivnosti u postavljanju i realizaciji istraživanja, obradi podataka i izradi izveštaja
sadržaji koji se bave problemom i predmetom istraživanja
sadržaji koji se bave metodesko-metodološkom problematikom.

IZVEŠTAJ O REZULTATIMA ISTRAŽIVANJA

Izveštaj o rezultatima istraživanja je celina novostečenih i sa njima povezanih naučnih saznanja o

predmetu i metodama istraživanja dotičnog predmeta, sistemski, kritički, izloženih u odgovarajućim
formama i stilu, kako bi bila podobna za dalje naučno korišćenje.
Izlažu se naučna saznanja jasno određenog mesta, uloge i funkcije u naučno saznajnom fondu i
odnos prema prethodno postojećem fondu.
Razlikujemo dva izveštaja:
izveštaj u kom se izlažu novostečena i sa njima povezana odgovarajuća naučna saznanja u funkciji
razvoja nauke. Njime se konstituiše celina naučnog saznanja do koga se došlo istraživanjem
izveštaj koji izlaže mogućnosti i uslove primene naučnih saznanja u konkretnoj praksi i u razvijenim
oblicima, predlaže puteve i načine praktikovanja naučnog saznanja. Njime se saopštava kritički
primenjivost i selektivno predlaže praktikovanje tih znanja.
Izveštaj o rezultatima istraživanja za naručioca je pogodnji za korišćenje jer se neposredno bavi
sadržajima za koje naručilac ima najveći interes (u odnosu na izveštaj o istraživanju, izveštaj o
rezultaima je njegov deo).

Izveštaj nije nezavisan deo istraživanja, u njegov sadržaj ugrađen je deo teorije i preuzet
kategorijalni sistem, a naučni cilj determiniše naučne rezultate istraživanja.
Ovaj izveštaj je veoma složen sistem dokazivanja i opovrgavanja, sistem naučnog, produktivnog
zaključivanja.

Izrada izveštaja počinje najkasnije prilikom provere hipoteza.

Suština izveštaja je u konstatovanju istinitosti ili lažnosti hipoteza i izvođenju zaključka na osnovu
toga.
Izveštaj je i sam specifičan proces istraživanja metodama dokazivanja i opovrgavanja, primenom
svih osnovnih metoda.

Izveštaj je izlaganje rezultata, te se podrazumeva da se izveštajem izlažu:

rezultati do kojih se došlo ranijim-drugim istraživanjima (polazna saznajna osnova projekta
istraživanja)
saznanja do kojih se došlo u fazama istraživanja koje prethode izveštaju.
saznanja do kojih se došlo istraživanjem u toku izrade izveštaja

Izveštaj o rezultatima istraživanja javlja se u tri modaliteta:

bavi se isključivo saznanjima o istraživanoj pojavi
bavi se isključivo metodološko-metodskim saznanjima
bavi se prvenstveno istraživanom pojavom, procesom

KLASIFIKACIJA (kriterijum – stepen obrađenosti materije odnosno dovršenosti izveštaja i faza-

etapa realizacije projekta istraživanja u kojoj se izveštaj priprema, odnosno na koju se odnosi)

108
Preliminarni izveštaj – češće se odnosi na rezultate nego na proces istraživanja. Koncentrisan je
samo na ona naučna saznanja koja neposredno proizilaze iz obrade podataka i provere hipoteza. To
su direktno nova izvorna saznanja dotičnog istraživanja.
Fazni ili etapni izveštaj – longitudalna i panel istraživanja podrazumevaju da se za svaki celovit
period koji služi kao definisan vremenski okvir predmeta istraživanja radi poseban izveštaj o
istraživanju i rezultatima. Ova istraživanja imaju karakteristike komparativnih, te valjano
kompariranje podrazumeva istu strukturu, metod izrade, sistematizaciju, način izlaganja,
dokazivanja, opovrgavanja u svim periodičnim izveštajima, na osnovu kojih se na kraju formira
konačan izveštaj. Celoviti periodični izveštaj – kada za svaki period izgrađujemo preliminarni i
konačni izveštaj. Delimični periodični izveštaji nemaju nikakvu samostalnost, njima se saopštavaju
saznanja o efektima određenog tipa istraživanja na sticanje naučnih saznanja, te oni u procesu
istraživanja služe kao osnova za ocenu i eventualne intervencije u toku istraživanja.
Prostorno definisan izveštaj – ima dva tipa:
prvi tip javlja se kod komparativnih istraživanja u kojima se razne teritorijalne celine istražuju u
istom ili raznim vremenima, po istom metodu i jedinstvenom projektu. Za svaku definisanu
prostornu celinu izrađuje se celovit izveštaj da bi se mogla vršiti komparacija.
drugi tip je za istraživanje koje se sprovodi kao složeno (generalni projekat i više posebnih
potprojekata, ili posebnih projekata koji su teritorijalno određeni). Kada se na definisanim
prostorima javljaju različite etape, nivoi i karakteristike razvoja pojava , za te razlike je potreban
specifični tretman.
Ovi izveštaji treba da su potpuni i konačni za određeni projekat (definisanu teritoriju), i treba da
omogućavaju sintezu u jedinstven izveštaj, takoa da se o pojavi može suditi i zaključivati kao o
jednoj celini. U oaj ti izveštaja spada i Case stydu methode,
Ovi izveštaji su dvostruko tematski određeni – opštom temom i pojedinačnom temom .
Problemski odnosno tematski definisani izveštaji – u složenim istraživanjima, postoje dva tipa:
kada imamao multidisciplinarno ili interdisciplinarno istraživanje u okviru koga je jasno definisan
određeni predmet koji pripada određenoj nauci (disciplini).Ovde se moraju jasno izraziti veza i
odnos sadržaja i izveštaja o saznanjima unutar jedne discipline i ukupnog predmeta istraživanja
generalnog projekta ( i između svih potprojekta). Posebni disciplinarni izveštaji moraju biti izgrađeni
kaopremise i kao argumenti ukupnog saznanja koje se izlaže u generalnom izveštaju.
izrada izveštaja o pojedinim posebno značajnim problemima jedinstvenog monodisciplinarnog
predmata istraživanja.
Ovi izveštaji treba da budu komunikabilni sa celovitim predmetom istraživanja i naučnim saznanjem
o njemu, i da budu komunikabilni među sobom. Oni mogu biti prilog generalnom izveštaju, ili imati
status posebnih sistematizovanih jednica generalnog izveštaja.
Metodološko metodski definisani izveštaji – kada o jednom predmetu istraživanja zaključujemo na
osnovu raznih načina i tehnika. To zahteva da se posebno izlože saznanja o načinima i tehnikama
prikupljanja prikupljanja podatak pri čemu seukazuje na njihovu valjanost i pouzdanost. Ovi
izveštaji sadrže znatno više obaveštenja o metodu istraživanja od drugih izveštaja.
Izveštaji definisani vrstom predmeta istraživanja – istraživanja se svrstavaju u teorijska i
empirijska, ali se u praksi susrećemo sa istraživanjem saznanja sadržanih u literaturi i istovremeno
realitetima stvarnosti. U toku izveštaja se obrađuju posebni izveštaji o rezultatima teorijskih i
empirijskih istraživanja. Javljaju se u dve vrste:
izveštaj koji prethodi projektu istraživanja (teorijski osnov i argument projektu)
izveštaj rađen na osnovu podataka istraživanja (sopštava teorijska saznanja)
Ima i izveštaja rađenih isključivo na osnovu empirijskih podataka.
Ostale vrste faznih i parcijalnih izveštaja – po vrsti izvora i karakteru podataka.

SVODNI ZAVRŠNI KONAČNI IZVEŠTAJ

109
Osnovna struktura izveštaja o istraživanju sastavljena je od tri međusobno nezavisna dela:
organizaciono-materijalni deo (materijalno finansijski, kadrovski i drugi problemi i njihova rešenja)
metodološko-metodski (saopštava iskustva i izvedena saznanja o primeni određenih metoda i tehnika
istraživanja)
predmetno-tematski (saznanja o predmetu do koji se došlo ukupnošću rada)

Svodni izveštaj podrazumeva da postoji više izveštaja koji se određenim postupkom svode na jedan,
i da postoji više osnova za izradu izveštaja koji se sintezom svode na jedinstveno saznanje.

Završni izveštaj iskazuje da se njim završava jedan celovit proces, a izražava i određnu
sistematičnost u sintetizovanju faznih, etapnih izveštaja u jednu celinu na završetku procesa.

Konačni izveštaj svojim značenjem isključuje bilo kakvu dalju radnju vezanu za izradu izveštaja.

Način usvajanja izveštaja:

usvajanje u raspravi unutar istraživačkog tima
usvajanje kroz razmatranje naučno stručnog rukovodstva istraživanja uključujući i recenzente
usvajanje od strane naručioca – korisnika istraživanja

O čemu će izveštaj govoriti utvrđeno je projektom istraživanja, predmetom ciljevima hipotezama i

indikatorima.

127. SISTEMATIKA IZVIJEŠTAJA O REZULTATIMA ISTRAŽIVANJA

- PITANJE DA LI JE SISTEMATIKA IZVEŠTAJA O REZULTATIMA ISTRAŽIVANJA DETERMINISANA SISTEMATIKOM IZVEŠTAJA

O ISTRAŽIVANJU – ODGOVOR – NIJE!
- U PRAKSI SE SUSREĆU DVA OSNOVNA TIPA IZVIJEŠTAJA O REZULTATIMA ISTRAŽIVANJA:
1. JEDINSTVENI IZVEŠTAJ- ISTI NAČIN OBRAĐIVANJA OSNOVNOG SADRŽAJA PREDMETA ISTRAŽIVANJA, KARAKTERIŠE GA:
LOGIČKO SADRŽAJNA POVEZANOST, POSTUPNOST I SISTEMATIČNOST. POSTOJE TRI OBLIKA JEDINSTVENOG IZVEŠTAJA:
A) LINEARNI- PREDMET ISTRAŽIVANJA SE RAZMATRA DEO PO DEO, DA BI SE IZLAGANJE ZAVRŠILO JEDINSTVENIM
ZAKLJUČCIMA
B) BLAŽI LINEARNI TIP- KORISTE SE REZULTATI VIŠE RAZNIH METODA, ALI SAMO KAO ARGUMENTI ISTOG PROCESA
DOKAZIVANJA
C) IZVEŠTAJ ZVEZDASTO-LINEARNOG PORETKA- OBRAĐUJE RAZNE ASPEKTE ISTIH DELOVA IZVEŠTAJA, I NA OSNOVU
RAZMATRANJA RAZNIH ASPEKATA KONSTITUIŠE JEDINSTVENE ZAKLJUČKE O PREDMETU
2. SEGMENTIRANI IZVEŠTAJ- DVE VARIJANTE-
A) ZBIR SAMOSTALNIH IZVEŠTAJA, PRI ČEMU SE SVAKI IZVEŠTAJ BAVI SOPSTVENOM MATERIJOM, BEZ POSEBNOG
NASTOJANJA DA SE IZRAZI MEĐUSOBNA POVEZANOST SA CELINOM,
B) PODRAZUMEVA NAGLAŠENIJE IZRAŽAVANJE VEZE SA TEMOM GENERALNOG PROJEKTA I MEĐUSOBNU POVEZANOST
TEMA
- SISTEMATIZACIJA ISKAZA KOJA ČINI IZLAGANJE IZVEŠTAJA JAVLJA SE U 3 KONCENTRISANE FORME:
1) ULAZNA POSTEPENOST TJ. KOJA SE KREĆE OD POČETNIH I PROSTIJIH STAVOVA I IDE KA SLOŽENIJIM,
2) OBRNUTO- IDE OD SLOŽENIJIH KA PROSTIJIM,
3) TEMATSKO-PROBLEMSKO IZLAGANJE – U IZLAGANJU SE OBRAĐUJE PITANJE PO PITANJE U OKVIRU NEKE DEFINISANE
SADRŽINSKO LOGIČKE CELINE.
- DRUGA VARIJANTA JE U PREDNOSTI, ZATO ŠTO JE NJENO IZLAGANJE NAJBLIŽE UOBIČAJENOM IZLAGANJU U DNEVNOM
KOMUNICIRANJU- PRVO SE ISKAZUJE TVRDNJA, PA ONDA DOKAZI

110
128. PRILAGOĐAVANJE IZVEŠTAJA O REZULTATIMA
ISTRAŽIVANJA POTREBAMA PRAKSE

Praktičnoj upotrebi rezultata može se pristupiti na tri načina:

predaja izveštaja o istraživanju, rezultatima istraživanja naručiocu koji će koristiti
rezultate po svom izboru i umeću
posebno prilagođavanje izveštaja izradom odgovarajućih priliga, pregleda i preporuka u
funkciji olakšavanja korišćenja izveštaja i stimulisanja naručilaca i drugih da koriste
raspoložive rezultate po svom izboru i umeću
izrada posebnih dokumenata čije se odredbe neposredno primenjuju u praksi

Korišćenje rezultata istraživanja – upotreba, primena saznanja do kojih se došlo

istraživanjem za rešavanje određenih problema. Upotreba i primena naučnog saznanja do
kog se došlo naučnim istraživanjem može se ostvariti u oblasti:
nauke, teorije, metodologije i daljih istraživanja
u praktikovanju svakodnevnog života
Nije neophodno posebno razvijati ili prilagođavati izveštaj o rezultatima istraživanja
upotrebi – korišćenju u nauci. On je sam po sebi naučni dokument koji naučnici mogu da
koriste kao jedan od izvora obaveštenja i saznanja.
Prilagođavanje potrebama nauke se svodi na formiranje naučne evidencije koja se lako
koristi, konstituisanje određenih tipizacija i klasifikacija, definisanje naučnih činjenica,
zakona, hipoteza i otvorenih pitanja teorije i metodologije.

Akciona istraživanja podrazumevaju korišćenje rezultata u praksi, slično je i sa

eksperimentalnim. Ako je izveštaj sisematsko kritičko izlaganje toka eksperimenata i
njegovih rezultata, a zaključak izlaganje o značaju, dometima i rezultatima – mogućnost
neposrednog korišćenja sadržaja u praksi veoma je velika.

Tri su osnovne svrhe prilagođavanja izveštaja:

izveštaj se formira kao osnova odlučivanja o aktivnosti
izveštaj se ugrađuje u informativni sistem
izveštaj se prilagođava vršenju kompleksa funkcija

Opredeljenje za prilagodjavanje izveštaja izradom dodatnih delova najčešće se

realizuje:
Izradom tzv. «dajdžest izveštaja», tj. skraćenih izveštaja koji ne sadrže detalje i podatke
koji nisu u direktno u sastavu ili funkciji bitnih zaključaka. On je u funkciji odlučivanja o
uspostavljanju odnosa prema rezultatima istraživanja i o pristupanju u njihovom
korišćenju.
Izradom sistema posebnih pregleda, najdelotvornije je za ostvarivanje pomenutih funkcija
izraditi sledeće preglede:
pregled važnih stavova iz izveštaja
pregled bitnih podataka koji su sakupljeni i korišćeni u izradi izveštaja
pregled preporuka
pregled otvorenih pitanja i izvedenih hipoteza
pregled otkrivenih ili konstruisanih modela od zančaja za tekuću praksu

Izrazi «sistem izveštaja, sistem pregleda, sistem priloga», podrazumevaju ostvarivanje

sistemskog, kontinuiranog i dovoljno širokog opšteg uvida u naučnoistraživački rad,
prikupljanje projekata i izveštaja o rezultatima istraživanja, njihovo evidentiranje i
analitičku obradu. Bitni preduslovi za uspešno ostvarivanje, praćenje i sistematsko
korišćenje naučnih rezulatata istraživanja su upotreba računara, uspostavljanje standarda
u izradi izveštaja o rezultatima istraivanje i njihovom prilagođavanju potrebama
praktikovanja.

Izrada posebnih akata na osnovu izveštaja o rezultatima najefikasniji je način

prilagođavanja izveštaja praktikovanju. Dva su modaliteta postupka izrade ovih akata:
produžen rad na elaboraciji pomenutih pregleda, posebno preporuka i modela
izostavljanje napora da se prvo urade pregledi; umesto toga se formuliše koncept ili
koncepcija rešenja, pa se ona razrađuje i saznanja se konkretizuju i operacionalizuju, pri
čemu se od njih konstituiše sistem koji se može izraziti različitim formama iskazivanja.

Akti – su dokumenti kojima se operativno elaborira izveštaj (elaborati). Elaborat je

sistematski konzistentno i funkcionalno izložena detaljna zamisao praktičnog sistema
koja sadrži:
opšte postulate na kojima se zasnivaju svi ostali stavovi
definisane ciljeve sistema
strukture sistema
funkcije sistema
odnose u sistemu i odnose sistema prema okruženju
minimalne i optimalne rezultate funkcionisanja sistema
komuniciranje u sistemu i komuniciranje sistema i okruženja kao i nužne uslove
uspostavljanja i funkcionisanja
definisan način testiranja sistema, praćenja, ocena i intervencija u cilju istraživanja
ekonomične funkcionalnosti sistema