UVOD ÈASOPIS ZA KULTURU

2/3 Iran, kolevka islamske filozofije I ISLAMSKE TEME

U I I
5 Novim putem u buduænost; intervju Glavni i odgovorni urednik
sa S. M. Hatemijem, predsednikom Gholam Vafai
I. R. Iran / dr Johans Hartke Majer
KULTURA I DRUŠTVO Urednik
12 Kultura nagosti i nagost kulture Aleksandar Dragoviæ
Gholam Ali Hadad’adel
19 Intervju: Jašar Red epagiæ MEÐURELIGIJSKI
Aleksandar Dragoviæ DIJALOG Lektura i korektura
26 Orijentalizam danas / Edvard Said Mirjana Abdoli
44 Mala planeta 3095 Omer Hajjam
Dejan Maksimoviæ Dizajn i likovna oprema
FILOZOFIJA I GNOZA Aleksandar Dragoviæ
47 Uticaj grèke filozofije na islamski svet
Jegane Šajegan Èasopis izlazi tromeseèno
61 Anri Korben: njegovo delo i uticaj
u izdanju Kulturnog centra
67 Šiizam i proroèka filozofija
Anri Korben
Islamske Republike Irana
73 Osvrt na ivot i delo MESNEVIJA I GNOSTIÈKA
Šejha Šihabuddina Suhravardija POEZIJA Mišljenja i gledišta izneta
Mansure Hossaini u objavljenim èlancima
76 Predstavljanje Mesnevije i gnostièke ovog èasopisa ne moraju
poezije / Abu’l-Kasim Isma’ilpur da predstavljaju gledišta
KNJI EVNOST Kulturnog centra
88 Ðulistan Islamske Republike Irana
90 Omer Hajjam i njegove Rubaije
Dušan Simeonoviæ
Objavljivanje èlanaka i
VERSKE TEME ilustracija dozvoljeno je sa
94 Od verske tolerancije do uzajamne obaveznim navoðenjem izvora.
saradnje / Marko P. Ðuriæ RUBAIJE NUR toplo doèekuje mišljenja
108 Èovek i njegova sudbina OMERA HAJJAMA
i gledišta svojih èitalaca
Morteza Motahari
117 Fatima je Fatima / Ali Šeriati
126 Staza reèitosti – govor 221 Adresa redakcije
129 Traèak tajni namaza Èasopis NUR
Mohsen Ghera’ati Poštanski fah 431
S ÈITAOCIMA 11001 Beograd, Jugoslavija
132 Putopis: Put u mistiku i stvarnost Tel: 011/367-1416
Had i-Ivan V. Alviroviæ od Loznice 011/367-2564
145 Èovek, raj i pakao Fax: 011/367-1417
Gholamreza Tahernejad PUTOPIS IZ IRANA E-mail: nur@EUnet.yu
 Iran, kolevka islamske filozofije

Tri su stvari koje su tokom istorije neprestano zaokupljale ljudski um. To su čo-
vek, Bog i beskrajni nebeski svod. Filozofija je nauka koja nastoji da objasni po-
stojanje i pronađe racionalne i ubedljive odgovore na pitanja među koja spadaju
i pomenuta tri. Šta je realnost ljudskog bića, postoji li Bog i šta je svrha stva-
ranja plavog nebeskog svoda iznad naših glava, predstavljaju teme o kojima se
raspravlja u filozofiji. Predislamski proroci Irana, poput Zaratustre i Manija, u
svojim humanističkim učenjima o putevima dolaska do blagostanja i sreće, nas-
tojali su, takođe, da na filozofski način daju odgovore na pitanja savremenika.
Dolaskom islama, način sučeljavanja Iranaca sa mnogobrojnim umnim pitanji-
ma postao je dublji i racionalniji. U prvom i drugom veku po hidžri, muslimani
su se kroz prevode upoznali sa filozofskom literaturom stare Grčke, i tako su kor-
pusu filozofskih pitanja tog vremena pridodali i nova. To je period koji se s
pravom naziva „prevodilački“. Međutim, duboko racionalističko i filozofsko
rasuđivanje svoje korene ima u nebeskoj i svetoj knjizi muslimana, Časnom
Kur’anu. Da nije postojalo jedno takvo uporište, povećala bi se mogućnost kon-
frontacije između verskih zakona i intelektualnih pitanja što bi, prirodno, odvelo
u dekadenciju i prekinulo razvoj intelektualnih aktivnosti. Iako se Kur’an ne
može nazvati čisto filozofskom knjigom, muslimani su se tragom njegovih učen-
ja smatrali pozvanim da promiču filozofske diskusije.
Kur’an sadrži mnogobrojne ajete koji muslimane pozivaju na promišljanje i ra-
suđivanje o stvarnosti postojanja. Kur’an razvrstava učene ljude od onih koji to
nisu; on prvima poklanja veliki značaj. Kada poslanik islama (S) poziva vernike
da skupljaju znanje, makar ono bilo u Kini, jasno je da će intelektualci u islam-
skom društvu pokloniti najveću pažnju sticanju i prenošenju znanja.
Filozofsku misao iranskog neba krase blistave zvezde. U raznim epohama iran-
ske istorije živeli su slavni filozofi čije su škole i sada predmet proučavanja um-
nih ljudi širom sveta. Ovden ćemo pomenuti Farabija, poznatog po klasifikaciji
filozofskih tema, koji je u svetu filozofije zaslužio ime „Drugi učitelj“, zatim Ibn
Sinu, koje je bio zbir znanja svoje epohe, šejha Šihabudina Suhravardija,
utemeljivača filozofije svetlosti, i Mula Sadraa Širazija, koji je živeo u jedanaes-
tom veku nakon hidžre i sa svojom transcedentnom teozofijom i teorijom sup-
stancijalnog kretanja rešio mnoga složena filozofska pitanja. Nadamo se da će se,
uz saradnju predstavnika intelektualne javnosti prijateljske Jugoslavije, kao i
filozofskih centara u ovoj zemlji, steći prilika za obostrano upoznavanje ljubitel-
ja filozofije u Iranu i Jugoslaviji.
Gholam Vafaei
ataše za kulturu I.R. Irana u Beogradu
U I I
intervju: sejjid Muhamed Hatemi
Novim putem u buduænost
oktor Johans Hartke Majer, di-
D rektor Visoke škole u Auzenbur-
gu (Nemačka), istaknuti nemač-
ki intelektualac, nedavno je vodio razgo-
vor sa predsednikom Islamske Republike
Irana, gospodinom Muhamedom Hate-
mijem u kome se bavio pitanjem izazova
međucivilizacijskog dijaloga. Gospodin
Hatemi, čija je ideja međucivilizacijskog
dijaloga je postala univerzalna tema, go-
vori o pitanjima koja su se tragom doga-
đaja od 11. septembra prošle godine
urezala u svest intelektualaca i poborni-
ka ideje dijaloga. Hatemi smatra da je
tragedija od 11. septembra rezultat ne-
dostatka međureligijskog i međuciviliza-
cijskog dijaloga, pa je zato kratkovido i
neprimereno govoriti o njegovom kraju.
Po njegovom mišljenju, u svim domeni-
ma i područjima potrebno je podsticati i
osnažiti dijalog.
Gospodine predsedniče, 1998. godine
predložili ste u Ujedinjenim Nacijama
da se 2001. godina proglasi godinom
dijaloga među civilizacijama. Prošlo-
godišnji napadi na Ameriku, kao i ono
što je usledilo u politici, poremetili su
opštu situaciju za realizaciju dijaloga, a
pored ostalog i između islama i Zapada.
Da li je, po Vašem mišljenju, završen
proces dijaloga?
Za mene je bilo veoma neprijatno što
je upravo u godini dijaloga došlo do jed-
nog takvog nemilosrdnog terorističkog
napada. Smatram da je ova tragedija re-
zultat nepostojanja dijaloga među razli-
čitim kulturama i verama, i da je, zbog
toga, kratkovido i neprimereno govoriti
o kraju dijalogu. Po mom mišljenju, po-
trebno je osnažiti i podstaći dijalog na
svim nivoima i u svim oblastima i ako je
moguće u njega uključiti sve.
Godine 1999. Vi ste u Teheranu ina-
ugurisali Centar za međucivilizacijski
dijalog. Šta je, zapravo po Vašem mi-
šljenju dijalog?
S jedne strane, dijalog je star koliko i
ljudska kultura i civilizaciju uopšte, a s
druge, opet, u neku ruku je novina; po
mom mišljenju, usled postojećih oštrih
protivurečnosti i sukoba, dijalog je po-
stao nužan i neophodan način ponaša-
nja. Dijalog nema informativno znače-
nje praćeno pompom, to je način kako
poimamo velike konflikte naše epohe i
temelji se na saznanju da smo potrebni
jedni drugima. Poboljšanje međusobne
komunikacije predstavlja najveći iza-
zov koji nas zaokuplja. Po mom uvere-
nju, smisao povezivanja u potpunosti i
na opipljiv način može se izraziti samo
kada se uspostavi ravnoteža između
Nº 34, leto 2002. godine 5
«pričanja» i «slušanja». U istinskom među stvarima, i zato naučni razgovori se obrati paž-
slušanju je veliko umeće koje shvata sa- ne dovode do promene u svesti, dok su nja jeste svet
mo nekolicina. Da bi to naučili, potreb- oblasti poput umetnosti ili religije pod- kome on pri-
na je stalna vežba, koja je rezultat pri- ručja koja se odnose na nas. pada i iz čije
stupa velikom moralnom i intelektual- dubine govori.
nom bogatstvu. U slušanju druge strane, Kur’an i Biblija su, po Vašem mišlje- Kroz percepi-
na kraju, nema ničega ponižavajućeg. U nju, oblasti iz kojih se ulazi u humani ranje govora i
tom procesu dolazi do novog stvaranja svet i uz dijalog se može naći put koji slušanja u vre-
u kome iz početka nastaje, otkriva se i vodi do njih? me dijaloga,
opaža svet govornika. Dijalog bez ak- otvara se per-
tivnog slušanja unapred je osuđen na Naravno! Čovek se može uspeti na spektiva sa
neuspeh. položaj ličnosti i to postati samo ako pri- dve ili čak vi-
hvati zov nebeskih knjiga; ličnost je eti- še dimenzija
Pod kojim uslovima se odvija jedan mološki istog korena kao i «persona» jedne stvari
takav dijalog? Da li su ti uslovi ono što (maska), odnosno maska koju glumac koju možemo
određuje sam dijalog? navlači na svoje lice kada izlazi na sce- nazvati «isti-
nu. Međutim, još je važnije to što se čo- nom» ili u naj-
Da, svaka- vek pomoću manju ruku
ko. Treba reći vere predsta- značajnim raz-
da su u tom Smatram da je tragedija od 11. vlja na jednom umevanjem.
procesu zna- opštem i uni- Treba imati na
čajni unutra- septembra 2001. rezultat nepostoja- verzalnom ni- umu da dija-
šnji i spoljašnji vou, a ne uz po- log nije kom-
nja dijaloga među različitim kultu-
uslovi, i da se moć posebnih patibilan sa
dijalog vodi na rama i verama, i da je, zbog toga, učenja koja se skepticizmom.
osnovu jedna- odnose na teo- Riznice dijalo-
kosti svih nje- kratkovido i neprimereno govoriti o logiju, ili aps- ga otkrivaju se
govih učesni- kraju dijalogu. traktnih učenja. samo onima
ka, tako da je Ono što u me- koji su sprem-
potpuno sve- đureligijskom ni da sa drugi-
jedno da li su dijalogu zaslu- ma krenu na
učesnici koji ga čine pojedinci ili čitavi žuje da se iznese, jesu njegova istinska, Osnovni aspekti dijaloga su kreativ- zajedničko istraživačko putovanje.
narodi. Takav dijalog biće moguć samo unutrašnja i pojedinačna priroda i sušti- ni razgovor i konstruktivno slušanje.
onda kada drugoj strani iskažemo pošto- na. Dakle, sadržaji koji postoje u verama Kakvu ulogu u procesu dijaloga ima Kakva je uloga nauke, a posebno
vanje kakvo očekujemo da se iskaže i u načelu se međusobno suštinski ne raz- samo suočenje? islamskih nauka, u pospešivanju među-
nama. Dalje, ništa manje su važni uslovi likuju; razlike i neslaganja nastaju kada sobnog razumevanja?
pod kojima se razgovara sa drugom stra- se primene verska pravila i zakoni koji Posmatranje drugog upotpunjuje čo-
nom, i u kojoj sferi njegovog univerzu- vladaju u društvenoj i pravnoj sferi ljud- vekovu predstavu, što određuje i poja- Islamski istok se u orijentalistici više
ma se razgovara. Nauka, mora se prizna- skog života. Prema tome, trebalo bi da šnjava poziciju sagovornika. To je ona uzima u razmatranje kao tema proučava-
ti, nije svet dijaloga, nauka se sastoji iz sami sebe upitamo, ko je ličnost s kojom početna tačka koja se imenuje sa «ja». nja, nego kao učesnik, kao jedna strana u
umnog napora u cilju shvatanja odnosa razgovoram? Ono što treba da se nauči i čemu treba da dijalogu. Međutim, ja želim da podstak-

6 Nº 34, leto 2002. godine Nº 34, leto 2002. godine 7

nem evropsku kulturu kako ne bi zanema-
rili bilo kakav napor kada je reč o stizanju
do novih iskustava i istinske svesti o soci-
jalizaciji i međusobnom druženju. Ovde se
treba podsetiti da se evropska kultura kri-
tički konfrontirala sa skoro svim njoj ne-
poznatim područjima. Međutim, ja sma-
tram da je Evropa napravila pomak u tom
pogledu, da shvati i spozna druge, i da
kroz prizmu drugih osmotri i samu sebe.
Ove reči, naravno, ne treba shvatiti
kao jednostrani poziv, jer sam i sam sve-
stan da i mi kao Iranci, muslimani i Azi-
jati, isto tako, treba da napravimo veliki
korak u tom pravcu, kako bi mogli da
dođemo da relevantnih saznanja i svesti
u odnosu na Zapad.
8 Nº 34, leto 2002. godine
Zapad neretko optužuje svet islama surovosti u tim vladajućim strukturama Postoje mišljenja da ispravna verska
za ekspanziju i grubost. Ove predrasu- nije bila ograničena samo na njenu eks- učenja, ukoliko skrenu u dogmatizam,
de prema islamu još su oštrije nakon panzionističku prirodu, već i na to da mogu biti prepreka dijalogu, dok ima i
11. septembra. Može li to biti jedna po- svet treba da bude podeljen na «vlada- onih koji smatraju da religija ima moć
tencijalna smetnja za vođenje dijaloga? re» i «potlačene». Društveno-politička da osvoji srca kroz iznošenje suptilnih
istorija Evrope definisana je kao koloni- tema.
Stoleće surovosti, ratova, terora i ra- jalizam prema zamisli da čovek vlada
zaranja ostavili smo iza nas, a islam ni- prirodom i da prirodne nauke vladaju Po mom uverenju, jedini pouzdani
je imao bilo kakvog aktivnog učešće ni čovekom. način da se spozna i shvati Uzvišeni
u jednom od njih, naprotiv, često je i Bog jeste put koji je put srca. Spoznaja
sam bio žrtva i rata i agresije. Drugi Koje ideje i putokazi se u svrhu dija- nije moguća ni kroz rasuđivanje niti
svetski rat bio je najkrvaviji sukob u logu mogu pozajmiti iz istorije? um, ona je stvar iskustva. Kako razum
istoriji ljudske civilizacije čiji su glavni može biti sredstvo za spoznaju Boga,
protagonisti bile zapadne države. Zapad Ako pažljivo pogledamo u istoriju vi- ako su nam poznata sva njegova ogra-
je pokorio Aziju, Afriku i Južnu Ameri- dećemo da su religijski principi i vero- ničenja i manjkavosti? Istina, verova-
ku tokom sukoba koji su često vođeni vanja pretrpeli transformaciju. Različite nje, promišljanje i misao su podložni
pod imenom verskih ratova. Dimenzija tradicije, shva- promenama i
tanja, religije i evoluiraju.
ogranci glav- Shvatanje i
nih religija po- S jedne strane, dijalog je star ko- opažanje sasto-
kazuju da niko liko i ljudska kultura i civilizaciju je se od umnog
neće tek tako nastojanja, u
prihvatiti samo uopšte, a s druge, opet, u neku ruku kojem se uz
ono što mi ime- je novina; po mom mišljenju, usled pomoć spozna-
nujemo kao tih pojmova
stvarnost. Pri- postojećih oštrih protivurečnosti i pokušava doći
mera radi, koji do shvatanja i
sukoba, dijalog je postao nužan i
islam podrazu- poimanja jed-
mevamo kada neophodan način ponašanja. nog nespozna-
govorimo o is- tog pojma, bu-
lamu? Islam dući da je uslo-
Abu Dhara ili vljeno od polo-
islam Abu Ali Sine (Avicena, prim. prev.), žaja same osobe i faktora vremena i
islam Gazalija ili možda islam Ibn ‘Ara- prostora, što znači da je relativno. Ono
bija i vrstu islama koji je svojstven sufi- što je presudno u posedovanju vere je
jama i pesnicima? Svi ovi aspekti otkri- to da se mora preći put srca kako bi se
vaju i pokazuju ograničenost čovekove stiglo do Boga, a to je put koji svako od
moći shvatanja, čak i na planu religije. nas mora proći samostalno.
Ovde je dovoljno razmisliti o intelektu-
alnoj različitosti između nas samih i na- Kakva ulogu ima dogmatizam u od-
ših roditelja. nosu na dijalog?
Nº 34, leto 2002. godine 9
 Dogmatizam predstavlja najveću pre-
preku za ulazak u jednu zajedničku i hu-
manu budućnost, jer je logika koja proizi-
lazi iz njega mnogo destruktivnija od ideja
i shvatanja protivnika. Druga negativna
strana toga je što se dogmatizam upotre-
bljava pod plaštom verskog legitimizma.
Imam Homeini (r.a.), koji je na Zapadu po-
grešno nazivan dogmatom, nebrojeno puta
je ukazao na opasnosti dogmatizma.
Kao razlozi za opstrukciju napretka u
islamu najčešće se pominje to što on nije
imao svoju renesansu, i što nije izvršen
proces laicizacije države, kao i verska do-
stignuća proistekla iz građanske klase.
Glavne parole Francuske revolucije bi-
le su sloboda, pravda i civilizacija. Među-
tim, one su ubrzo postale oruđe u rukama
nove buržoazije, uperene protiv plemstva,
kako bi prikrila neograničene prohteve
svoje vlasti. Takođe, postoji mogućnost da
moderni intelektualci i naučnici dobiju na-
rodnu garanciju, intelektualne zahteve i
profiliraju kao društvena elita. Koliko god
pominjali to da nam je zapadna civilizaci-
ja poklonila dostignuća kao što su moder-
na nauka, tehnologija, sloboda izražavanja
i demokratija, s druge strane ne možemo a
da ne govorimo o zlokobnim posledicama
koje je ostavila era kolonizacije; od kori-
šćenja sirovina i uništenja životne sredine
pa do poluistina, laži i oportunizma čiji je
sponzor Zapad. Sve su to posledice koloni-
jalizma. Ponekad se čini da Zapad ne pod-
nosi društvo koje se razlikuje od njegovog,
osim ukoliko je pogodno za lične interese i
za iskorišćavanje. Znamo da je ekonom-
ska, politička i vojna moć Zapada sofistici-
ranija od onoga što smo o njoj znali ranije.
10 Nº 34, leto 2002. godine
Da li su kroz istoriju postojali mosto-
vi razumevanja preko kojih je poteklo
međusobno upoznavanje i ideje uzdržlji-
vosti i popuštanja?
Islamska kultura je više puta oplodila
kulturu Zapada; navešću kao primer po-
sredničku ulogu islamske civilizacije u
prenošenju helenizma. Možemo pomenuti
i Dantea na koga je snažno uticao Ibn
‘Arabi. Italija i Vizantija našle su se pod
uticajem islama, kada su u periodu nakon
krstaških ratova putem komunikacije sa
svetom islama u Italiju prodrle ideje tole-
rancije i popuštanja. Istorijska je ironija to
što Evropljani govore kako u islamu nema
toga. Nemački dramaturg i kritičar Lesing
je temu za svog Laokona preuzeo iz itali-
janskih izvora. Sada, ako je današnji Zapad
ogledalo Istoka, i ako je islam u ne tako da-
lekoj prošlosti bio ogledalo Zapada, mi
smo danas susedi, a susedi se ne biraju i ne
traže. Dakle, treba da tražimo novi put u da te razlike ne postanu povod za razmiri- ma, u slučaju kada ne postoje temelji i
budućnost. Isto kao što smo u prošlosti bi- ce, sukobe, pa i ratove. oslonci u kulturi.
li upućeni jedni na druge, bićemo i u bu- S druge strane, veru ne treba tumačiti U cilju realizacije naših razgovora, treba
dućnosti. Po mom mišljenju, dijalog nije kao nešto što je protivno razumu i slobo- da uzmemo u razmatranje one oslonce i
slučajan izbor, već nužnost. dama. Po mom mišljenju, islamski gnosti- standarde koji su od značaja. Dijalog treba
cizam sa svojim shvatanjem čoveka i poi- da odigra značajnu ulogu na polju kulture i
Šta danas treba praktično uraditi ka- manjem jedinstva, kao intelektualni izvor, obrazovanja. Naš cilj je da stignemo do
ko bi se poboljšali uslovi za jedan plo- može biti od koristi u dijalogu. Ukoliko je
građanskog društva koje se temelji na de-
dan dijalog? naša saradnja u ekonomskoj i političkoj
mokratiji. Što se tiče smisla dijaloga i prak-
sferi na dobrom putu, treba da razmislimo
tičnog dometa potrebno je obaviti istraživa-
Da bi se smanjile razlike, potrebno je šta je to što je u stanju i da ljudska srca pri-
nje, što je dužnost jedne međunarodne or-
da mi muslimani napredujemo u raznim bliži jedna drugima, to jest, treba da izme-
oblastima. Na primer, ljudi se razlikuju u đu misaonih univerzuma podignemo mo- ganizacije poput UNESCO-a, koja će podr-
verskom pravosuđu, kulturi i značenju re- stove. Mi treba da razgovaramo o svemu žati realizaciju takvih istraživanja, a svoje
či, a još više u tumačenja, objašnjenju i što se tiče nas; šta je smisao i značenje ži- zaključke predočiti javnosti, u svrhu posti-
shvatanju. Dakle, moramo se potruditi da vota? šta je sreća? šta je smrt? Naravno, ne zanja miroljubive saradnje na svetskom ni-
se postigne veća usaglašenost. Naš glavni treba očekivati da ćemo imati brze rezul- vou, tj. širom naše zajedničke planete.
problem nije u tome što se naši načini raz- tate, ali je dovoljno da razmislimo o ne- preveo
mišljanja međusobno razlikuju, važno je stalnosti ekonomskih i političkih sporazu- Aleksandar Dragović
Nº 34, leto 2002. godine 11
KULTURA I DRUŠTVO
Ku l t u r a n a g o s t i i n a g o s t k u l t u r e
Gholam Ali Hadad’ Adel
Veza izmeðu odeæe i kulture na Zapadu
S
ada je trenutak da se upitamo: kakva
veza postoji između tesne i kratke
odeće na savremenom Zapadu, i
kulture i zapadnog pogleda na svet? Način
odevanja je nešto čime se čovek ponosi,
zbog toga je oblačenje u svakoj civilizaciji
direktno povezano sa suštinom čoveka i na-
činom kako ga ona definiše. Šta predstavlja
čovek u savremenoj zapadnoj civilizaciji?
Umesto odgovora, postavljamo pitanje: šta,
zapravo, može da bude čovek u jednoj civi-
lizaciji koja je u svojoj biti materijalna? Pre
više od četiri veka, Bog je nestao iz dru-
štvenog života Evrope i povukao se u cr-
kvu. Duhovnost je ostala da tavori negde na
periferiji društvenog života, a struktura za-
padne kulture i civilizacije postala je u pot-
punosti materijalna. Istorija Zapada u po-
slednja četiri veka istorija je negiranja du-
hovnih i uzvišenih vrednosti; zapadna civi-
lizacija je odraz života u kome kategorije
duhovnosti i svetosti više nisu primerne, ni-
ti je čovek biće koje u sebi nosi „Božji duh“
i koji može postati Božji namesnik na ze-
mlji, budući da namesništvo odbačenog
Boga, Koji je u zapadnoj civilizaciji već
odavno izgubio svoje mesto i ugled, ne mo-
že uživati poštovanje i poverenje. U ova-
kvoj civilizaciji, čovek se ni suštinski, a ni
egzistencijalno ni po čemu ne razlikuje od
životinje. Naravno, svaka životinja ima ne-
ku osobinu svojstvenu samo njoj; tako je
12 Nº 34, leto 2002. godine
lav krvoločan, paun je lep, slon ima veliku
snagu, dok čovek poseduje razum. Među
ostalim izdancima prirode, jedan od njih po
imenu čovek, slučajno razumniji od ostalih,
potekao je iz vode i snagom svog uma sa-
vladao nauku i tehnologiju i zagospodario
prirodom. Ali njegov početak i kraj se ni po
čemu ne razlikuju od ostalih životinja, i on
poput njih živi nekoliko godina u prirodi,
zatim umire i ništa više.
Da, ovo je dominantni način razmišljanja
u savremenoj zapadnoj kulturi, onoj kulturi
čiju istinu treba čuti samo od predstavnika
eksperimentalne nauke, a neki od tih nauč-
nika su zatvorili krug istine rečima: „Dok
Boga ne vidim ispod svog operacionog no-
ža, neću prihvatiti Njegovo postajanje“. Na-
ravno, uz ovo dominantno mišljenje provla-
čila su se mnoga slabašna strujanja duhov-
nih misli, a bilo je i pisaca i mislilaca koji su
drugačje razmišljali, no, današnji Zapad i
pored toga prolazi kroz mračnu bezbožnič-
ku noć, pa su ovi mislioci daleke, rasute
zvezde slabe svetlosti, koje i pored sveg
svog žara i brige ne uspevaju da tu mračnu
noć preobrate u svetao dan1. Oni nisu ti ko-
ji su izgradili Zapad i koji ga sada grade,
Zapad je na raspolaganju onog sistema koji
materiju stavlja na prvo mesto, a svaku dru-
gu, nadmaterijalnu vrednost, smatra kao ne-
naučnu i ubraja u imaginaciju, fantaziju i
nadgradnju.
Šta može čovek da uradi u jednoj takvoj
kulturi u kojoj ga nakon smrti ne očekuje
novo sutra, niti ga bilo kakav raj poziva se-
bi? Jedina prilika „da bude“ jeste taj kratak
vremenski period između rođenja i smrti,
tako da je on, koji osim te prilike za svoje
postojanje i življenje nema druge, primoran
da, pre nego što zvižduk koji najavljuje do-
lazak smrti označi kraj igre, sakupi što ve-
ći broj poena kako bi mogao da iskoristi
sva zadovoljstva i užitke koje priroda pru-
ža. Vrednost i značaj svih stvari u ovoj ci-
vilizaciji meri se zadovoljstvom koje one
pružaju čoveku, koji je u suštini samo jed-
na materijalna životinja, a jedna od stvari
koja može da mu pruži zadovoljstvo je „čo-
vekovo telo“.
Ova promena koja je u zapadnoj kulturi
nastupila zajedno sa renesansom, odvojivši
je od Božanskih i duhovnih vrednosti,
uticala je na
mnoge as-
pekte ljud-
skog dosto-
janstva u za-
padnom svetu. Sa renesan-
som, nastao je novi pravac u
evropskoj književnosti i umet-
nosti, u kome je čovek bio izvor, su-
ština i centar svega, ali ne onaj čovek
koji u sebi nosi nebeske istine, već zemalj-
ski, prizeman i čovek suštinski okrenut ma-
terijalnim i ovosvetskim vrednostima. Ovo
humanocentrično shvatanje koje se pojav-
ljuje u tom periodu, posebno u okviru litera-
ture i umetnosti, predstavljeno kao poseban
pravac pod imenom „humanizam“, pre sve-
ga dolazi do izražaja u slikarstvu i vajar-
stvu.2
Predmet vajarstva, koje gleda na čoveka
kao na potpuno zemaljsko biće sačinjeno od
krvi i mesa, je ljudsko telo. Pod dletima re-
nesansnih vajara iznenada su se pojavile na-
ge skulpture koje, pre svega, posmatraču
žele da saopšte i sugerišu činjenicu da je čo-
vek samo telo, i da umetnik treba njime i da
se bavi. Ima mnogo primera ovakvih skulp-
tura, ali je možda najpoznatija od svih Mi-
kelanđelov „David“. To je skulptura koja
prikazuje mladog, kao od majke rođenog,
nagog čoveka u cvatu lepote i raskoši, čiji
su mišići glave, grudi, ruku i nogu, pa čak i
detalji donjih organa pažljivo isklesani. Ova
statua predstavlja jasan primer promene u
evropskoj kulturi i pokazuje koje su misli i
kakva kultura je nakon renesanse dominira-
la umetnikovom svešću i rukovodila njego-
vom rukom i perom.
Jasna razlika između dela nastalih u
ovom periodu i onih koja su stvorena u pret-
hodnim, uočava se i u slikarstvu. Raz-
liku između novog i starog shvatanja
najbolje možemo sa-
gledati ako uporedi-
mo likove Svete
Marije naslikane
prema mašti sli-
kara. Na slika-
ma pre rene-
sanse, Marija je
predstavljena kao žena
za koju se ne bi reklo da pri-
pada običnoj vrsti žena sa uli-
ce ili pijace. Sa njenog lica
zrače čednost i stidljivost, daju-
ći mu produhovljen i svetački
izraz. Slikar je nastojao da je
prikaže tako da ne bude slična
svim lepim ženama koje sva-
kodnevno susreće, i upotrebio
sav svoj talenat da joj da duhov-
nu lepotu. Međutim, u periodu
Nº 34, leto 2002. godine 13
renesanse i kasnije, slikar spušta Mariju sa
neba na zemlju, a model za njen lik tra-
ži u lepim ženama koje sreće
na ulici ili bazaru. Na licu
ovosvetske Marije više
nema onog izraza sti-
dljivosti svetice, i
kada se pogleda,
pre nego što će ga
podsetiti na svoje duhov-
ne vrednosti, ono će pogled
posmatrača privući svojom lepotom.
Čak i vrednost same Marije u doba
kada je vrednost čoveka u njego-
vom telu, zavisila je od njene spolj-
ne lepote.
Ovaj čovek je morao, u što većoj
meri, da zadovoljava svoje prirodne i
telesne instinkte, a zašto i ne bi? Šta bi
ga u tome sprečavalo? U ime čega bi se-
be ograničavao u svojim telesnim zado-
voljstvima? Šta to uistinu postoji u nje-
govom životu i društvu veće od prirode i
čula, i kojoj drugoj istini bi trebalo da te-
ži? U principu, čovek je slobodan, i kada
ga društveni život ne bi sputavao u njego-
voj slobodi, tada ne bi postojala nikakva
sila na svetu da tu slobodu ograniči i odredi
joj obim i granice. Čovek nije ništa više od
„tela“, a to „telo“ je jedan od najvažnijih iz-
vora njegovih zadovoljstava. Zato on mora,
u vremenskom periodu koji je ograničen
njegovom smrću, da uživa u svim tim zado-
voljstvima od kojih je jedno opisano kao
„pustinja i leto i sveža voda i stalna žeđ“.
Radi se o tome da telesni instinkti u ova-
kvom društvu prizivaju, a žena je roba čija
vrednost zavisi od zadovoljstva koje pruža.
Žena više nije ono biće koje u sebi nosi Bo-
žanski polog, i koje može da se uzdigne do
visina svog Tvorca; ona je samo „telo“, pa
14 Nº 34, leto 2002. godine
je i njena vred-
nost onoli-
ka ko-
li-
ko vredi
njeno telo.
Šta njoj zapravo,
preostaje, ako u ova-
kvoj civilizaciji i ova-
kvom društvu ne izloži
svoje telo? U čemu je njena
druga vrednost, ako ne bude viđena?
Čitav njen život i postojanje sasto-
je se u tome da je vide i da očima
kupca izvrše procenu. Ako je De-
kart pre četiri stotine godina rekao
„Mislim, dakle postojim“ onda žena u
savremenom zapadnom društvu, kao i
drugim savremenim društvima koja su
pod njegovim uticajem, svakako treba
da kaže: „Vide me, dakle postojim!!“
Žena je „telo“, a muškarac spram nje se
sav pretvorio u „oko“. Žena je roba ko-
ju muškarac svojim očima, neprestano,
kao na nekoj vagi, odmerava i određuje
joj cenu.
Kakvo može da bude njegovo odelo u
takvoj kulturi, u kojoj je čovek ispražnjen i
beznačajan, lišen duhovnih vrednosti i taj-
ne pohranjene u suštini njegovog bića, koje
je svedeno na telo i čula, ruke i oči? Ispo-
stavlja se da odelo nije sredstvo za pokriva-
nje, već za ulepšavanje tela. U uslovima
kada ličnost žene zavisi od izgleda njenog
tela, njena odeća mora biti uska, poput tan-
ke opne prevučene preko kože, tako da ne
sakrije njene telesne kvalitete, ali i kratka
kako bi pokrila što manji deo tela! Odeća
nije stan za njeno telo kao njegova „druga
koža“. Ona oblači odeću da bi neke delove
tela „istakla“, a neke „uramila“! Psihologi-
ja seksa je to što određuje model odeće, za- škaraca, koji u kulturama sa duhovnim
pravo, kreatori nove mode stalno regulišu vrednostima predstavljaju znamenja Božije
odnos između otkrivenih i pokrivenih delo- dobrote i mudrosti3, postali mamac za kup-
va tela, da bi nekim svojim kreacijama po- ce i uzrok blagostanja dućana kapitalističke
stigli maksimalnu privlačnost i privukli pa- ekonomije. Ono što je u duhovnoj kuluturi
žnju, a nekim drugim probudili pojačanu islama poznato kao izvor mira i spokojstva
želju. Ne zavisi samo ženska odeća od ve- (...da se uz njih smirite...), u rukama profa-
ze „očiju i tela“, isti je slučaj i sa muškom nih ljudi postaje sredstvo za što jače potpa-
odećom. Nije slučajno to što je muško ode- ljivanje vatre prohteva.
lo sa Zapada, koje svi mi danas nosimo, U društvu koje je osuđeno na takav eko-
slepljeno uz telo, ili, kako se kaže, kalup za nomski poredak, žena je samo sredstvo ko-
telo. I to dolazi sa Zapada i proizilazi upra- je mora da bude i potrošač i roba. Zapadna
vo iz vrste seksualnosti shvaćene na Zapa- ekonomija, lišena duhovnosti, ne priznaje
du. U pitanju je želja da se pokaže telo, pa ništa osim ove dve reči. Žena koja je tek
je zato i odeća muškaraca tesna i pripijena materija i telo, treba da bude i potrošač i
uz telo. predmet potrošnje, i ovo „treba“ je ono što
određuje izgled njene
Naèin odevanja i kapitalizam odeće. Žena je najpo-
Međutim, problem se ne završava na tlačenija žrtva
ovom mestu. Materijalističko i profano zapadnjačkog
shvatanje Zapada, čiji vidici ne prelaze do- kapitalizma i,
men čulnog - jelo, san, bes i strasti - stvo- istovremeno,
rilo je i njemu adekvatan ekonomski pore- najefikasnije
dak uz čiju pomoć primorava čitav svet i oružje u rukama
sve što je u njemu - prirodu, životinje i čo- tog istog kapitali-
veka, na što veću potrošnju, kapitalizam, zma.
ekonomski sistem ispražnjenih duhovnih Čovekovi
vrednosti. Ovaj poredak koji se temelji na zahtevi ne po-
„umnožavanju“ i težnji ka uvećanju, poput znaju granice, i
mašine za isisavanje sveta, koristi sve snage zbog toga, njegovo
i mogućnosti, kao i sve prirodne i ljudske traganje nema kraja.
potencijale da što više razvije tržišnu pri- To je istina koju
vredu, pa je tako i „seks“, kao prirodna su prihvatili ka-
energija u čoveku, stavljen u službu ovog ko ideolozi ma-
proždrljivog poretka terijalizma tako i
koji teži izobilju. Sada vernici. Ekonomi-
je jasnije sve ono ja Zapada, koja
što je rečeno ra- stalno zahteva vi-
nije. Sada je ja- še, u toj potro-
sno kako su seks i šačkoj trci sta-
polne razlike između žena i mu- vila je pod
Nº 34, leto 2002. godine 15
svoje čovekovu težnju da neprestano želi predstava postala sama golotinja, a scene te- Slikarstvo, muzika, film, pozorište, časo- istorijsko zaleđe i naučne i filozofske teori-
više, zauzdala ga i kao po kakvom konju ši- lesnog sjedinjavanja su u gledalištima posta- pisi, knjige, fotografije i posteri, uvlače že- je. Možda je odnos crkve prema braku za
ba po njegovim seksualnim instiktima, stal- le obična stvar. nu na „tržište“, ali to nije kraj priče o indu- koju on nije bio duhovna institucija i koje su
no povećavajući brzinu te životinje, koja je One koji sve razlike između Istoka i Zapa- striji zasnovanoj na seksu. Dve druge velike sveci i sveštenici trebali da se klone, izazvao
po svojoj prirodi ćudljiva i neposlušna. da vide kroz industrijsku razvijenost Zapada ekonomske grane za pljačkanje bacile su ovakvu reakciju koja se inače ne bi pojavila
Nemar ljudi spram njihovog duhovnog i zaostalost Istoka, treba upitati kakva veza oko na žene. To su proizvođači sredstava za u savremenoj civilizaciji. Možda do ovakve
identiteta doveo je do katastrofe, a celokupno postoji između nauke i industrijske razvije- ulepšavanje i modni kreatori. Šta bi se do- reakcije u zapadnoj civilizaciji ne bi ni došlo
biće žene svedeno na njeno telo, pa su lakome nosti i golotinje? U ovom trenutku, nagost i godilo sa njihovim vlasnicima ako bi jed- da crkva nije smatrala instituciju braka pro-
oči sladokusaca od žene stvorili plen, oda- razgolićenost su na Zapadu zauzeli mesto le- nog dana duhovna kultura zauzela mesto tivnu duhovnosti, a sveštenstvo i sveci, za
bravši je kao mamac za kupce, čime je ona po- pote, a seks mesto ljubavi, dok su trivijalnost materijalističke civilizacije, a žena kao lič- nešto čega se treba kloniti. Mora se prihvati-
stala žrtva za „mlaćenje“ novca. Tako je lju- i telesno izazivanje preuzeli ime umetnosti. nost više ne bi zavisila od svog izgleda i te- ti da se svako rasipanje izaziva preteriva-
bav, ta duhovna nežnost, koja je bila ispunje- Šteta je što se u ovoj civilizaciji i kulturi, ko- la? Time se opet vraćamo na pitanje odeće. njem. Da u ime vere, sveci poput svetog Je-
na tajnama, prepustila svoje mesto „seksu“, ja sve druge kulture i civilizacije posmatra sa Žena na Zapadu i pod uticajem Zapada, ne ronima (ili Žeroma) nisu propagirali: „Seki-
koji se zatim stavio u službu ekonomije, pro- visine, na ženu gleda kao na životinju čije te- samo što mora da nosi odeću koja pokazuje rom nevinosti sasecite stablo braka4“, danas
izveo na stotine privrednih grana i pokrenuo lo treba iskoristiti bez ikakvih obzira i grani- i ističe njeno telo, već pod uticajem mode na Zapadu u ime bezvernosti „ne bi sekirom
brojna tržista. Na već uobičajen način, i pro- ca. Ova „životinja“ čije se uzde nalaze u ru- mora neprestano da menja svoju odeću, ka- brakolomstva udarali po stablu braka“.
paganda je otvorila put ovom naletu seksa. kama požudnih pomodara, i sama u rukama ko bi tržište modnih kreatora, prodavaca Dodatna pomoć stigla je iz područja psi-
Umetnost se u toj meri uprljala seksom, da su drži uzde muškaraca, a te uzde su pogledi ko- tkanina, tekstilne industrije i krojača bilo u hologije od kojih je najupečatljivija bila froj-
u toj „gladnoj godini“ svi ljubavnici zaboravi- ji ih tako nepromišljene teraju da kao robovi stalnom pokretu, jer, šta bi okretalo točak dizam. Nije slučajno što se uz ovako živo tr-
li na ljubav i to da je umetnost nekada bila jure za ženama. Pa, ako život žene zavisi od ove industrije da odeća nije sredstvo za sa- žište odeće, sredstava za ulepšavanje i doteri-
prozor otvoren ka toga da joj upuću- moprikazivanje? Tragičnije je to što žena vanje, pod plaštom nauke, pojavio pravac ko-
svetu istine i duha. ju poglede, i mu- nije samo sredstvo za potrošnju i potro- ji je seksualne instinkte uzeo za osnov
Umetnost, ko- U ovom trenutku, nagost i razgoli- škarac živi da bi šač, već i sredstvo za što veću po- i suštinu čovekove ličnost, izvor
ja je bila tumač ćenost su na Zapadu zauzeli mesto le- gledao ženu, a od trošnju svega ostalog. Da bi se svih njegovih unutrašnjih vero-
sveta „smisla“ sa- pote, a seks mesto ljubavi, dok su trivi- „pogleda“ do gume za traktore prodavale što vanja i očekivanja od sveta. Ka-
da je postala jalnost i telesno izazivanje preuzeli ime „greha“ je kratak bolje, potrebno je da pored njega ko svi problemi nastaju usled
ogledalo sveta umetnosti.... put, rastojanje iz- stoji slika polunage žene, sve pro- potiskivanja seksualnih prohte-
„slike“, u kojem Tragičnije je to što žena nije samo među to dvoje davačice u velikim robnim kućama va, pronađen je razlog da se is-
je film, koji je do- kraće je čak i od treba da budu mlade žene, pa čak pred tog „neukrotivog konja“
sredstvo za potrošnju i potrošač, već i
bio ime sedme razlike između i u propagandnoj izbornoj kam- uklone sve prepreke i zabrane, ka-
umetnosti, postao sredstvo za što veću potrošnju svega os- ove dve reči, jer panji za zakonodavanu skupšti- ko bi se čovek, možda, oslobodio
ogledalo svih tri- talog. već „pogled“ (ne- nu, seks i žena služe kao sredstvo seksualnih kompleksa, i pronašao
vijalnih aspekata, gah) zapravo je za promociju kandidata. svoj mir. „Seks“ je tako našao sebi za-
a kapitalisti Zapa- „greh“ (gonah). štitu i pokriće u nauci i psihologiji.
da su film tako povezali sa seksom, da se či- Prema tome, najmanje trećinu časopisa na te- Istorijsko zaleðe i nauèni Uz ovu psihologiju idu i filo-
nilo da je najnormalnija namena objektiva zgama prodavaca novina na Zapadu čine i filozofski pravci zofije koje ovoj bestidnosti i
filmskih kamera da ne snimaju ništa osim „novine za oči“, pa su tiraž i prihod od ovih Osim lakomosti i pohlepe kapi- razuzdanosti
ovih scena. Televizija, a nešto kasnije i po- časopisa znatno veći u odnosu na sve ostale talista, koji su bili glavni uzročnici daju afir-
zorište, svake večeri je svakoj kući pokloni- publikacije. Stvar je otišla dotle da proizvod- pretvaranja žene u robu, i drugi mativni
la po film, a ishod svega bio je taj da je ovaj nja ove vrste časopisa ima značajan udeo u faktori su uticali na rasplamsava- pečat.
džin potpuno pobesneo i podivljao, pa je ekonomiji zapadnih zemalja. nje tržišta seksa i nagosti, a to su U egzi-

16 Nº 34, leto 2002. godine Nº 34, leto 2002. godine 17

stencijalizmu se pojavljuju pravci koji izme-
đu svih naučnih realnosti i svih istina koje se
odnose na čoveka, razmišljaju isključivo o
njegovoj „slobodi“, i sva pravila i zakone ra-
zuma, morala, vere i običaja stavljaju na stra-
nu i negiraju ih iz razloga što predstavljaju
smetnju slobodi ličnosti a na kraju se nadju u
ništavnosti i nihilizmu. U okrilju egzistencija-
lizma nastaju pravci koji između svih istina i
realnosti, koje se odnose na čoveka, brinu is-
ključivo o njegovoj slobodi i odbacuju i zane-
maruju sva intelektualna, etička, verska i obi-
čajna pravila i zakone iz razloga što smetaju
ličnim slobodama, a završavaju se u ništav-
nosti i nihilizmu.
Navodi se poznata misao Dostojevskog:
„Sve je dozvoljeno onde gde nema Boga“, a
te filozofije čine dozvoljenim sve što čovek
poželi. U laičkoj filozofiji, čovek radi sve
što poželi; takav čovek želi i određenu filo-
zofiju, a ova filozofija je ona koja odgovara
njegovom ukusu. Filozofija koja u ime „slo-
bode“ ostavlja čoveka usred noći bez svetla
i pustinje bez kraja. Pustinje u kojoj se da-
nju ne može naići na preveliko gradsko zna-
nje niti noću na nebu sija zvezda vodilja.
Idealan primer ličnosti ovakve filozofije
može se videti u liku junaka Kamijevog de-
la „Stranac”. Žan Pol Sartr je predstavljaju-
ći ovu filozofsku priču napisao:
„Buđenje i ustajanje, tramvaj, četiri sata ra-
da u kancelariji ili fabrici, ručak, tramvaj četi-
ri sata rada, večera i spavanje, pa ponedeljak,
pa utorak, pa sreda, pa četvrtak, pa petak, pa
subota pod istim uslovima i na isti način...
Svet nije ništa drugo do opšti metež i ha-
os. Jedna večita ravnoteža rodjena iz haosa.
Kad čovek umre više nikakvo sutra ne po-
stoji. U svetu koji je inzenada lišen svakog
sanjarenja i svake svetlosti čovek se oseća
kao stranac... ništavan čovek, svoje postoja-
18 Nº 34, leto 2002. godine
nje potvrdjuje kroz pobunu i revolt...taj svet
ovakvog čoveka, ‘zauvek oslobodjenog od-
govornosti’ sebe vidi kao biće osudjeno na
smrt. Njemu je sve dozvoljeno jer Bog ne
postoji a čovek će umreti.“
Ovako Sartr opisuje junaka „Stranca”:
„Sutradan po majčinoj smrti kupa se u mo-
ru, stupa sa jednom ženom u nezakonitu ve-
zu i da bi sebe nasmejao, ide da gleda neki
smešan film, a jednog Arapina ubija ‘pod
uticajem sunca’, a uveče nastavlja, da se
pravi, da bude ‘raspoložen a i dalje će biti
veseo’, a istoveremeno želi da broj posma-
trača oko njegovih vešala bude što veći i da
„mu izadju u susret svojim gnevnim i razbe-
snelim povicima5“.
Jasno je od kakvog je značaja pitanje
odeće, čednost i pokrivenosti za čoveka sa
ovakvom filozofijom.
******
1 „A onaj kome Allah ne da svjetlo neće
svjetla ni imati”. Kur’an, XXIV, 40.
2 Humanizam se kasnije do te mere razvio i
proširio da je postao jedan od stubova zapadne
misli. Pojavu humanizma u pravcima literature
ili umetnosti treba smatrati za prvi oblik jednog
novog pogleda na svet.
3 „i jedan od dokaza Njegovih je to što za
vas, od vrste vaše, stvara žene da se uz njih smi-
rite, i što između vas uspostavlja ljubav i sami-
lost” Kur’an, XXX: 21.
4 Brak i etika, B.Rasel, str. 30, prema navo-
du iz Seksualna etika u islamu i na Zapadu, M.
Motahari.
5 Čitat iz članka „Tumačenje Stranca“ Žan
Pol Sartra, iz predgovora Stranca Abera Kamia,
prevod Djalal Ahmad Ali Asghar Hebrezade.
prevela
Milena Rojai
Intervju: Jašar Red epagiæ
Intelektualna znati elja
kao smisao postojanja
Sa Jašarom Redžepagićem, potpredsednikom
ANUK (Akademija nauka i umetnosti Koso-
va) i autorom knjiga „Iranološka istraživanja
i najistaknutiji iranolozi na teritoriji prethod-
ne Jugoslavije“ i „Persijski jezik i kultura na
području Jugoslavije“, razgovarali smo o
položaju orijentalističkih proučavanja, derviš-
kih redova i uopšte islamske kulture na Kosovu.
Kažite nam, za početak,
nešto o sebi?
Rođen sam u Plavu 1929.
i ovde učio osnovnu školu,
gimnaziju u Beranama i
Peći. Studirao sam pedago-
šku grupu predmeta na Filo-
zofskom fakultetu u Zagre-
bu. Diplomirao 1953; dok-
torirao (takođe u Zagrebu)
1965. godine. Na Filozof-
skom fakultetu u Prištini bio
u zvanju redovnog profesora. Redovni sam
član Akademije nauka i umetnosti Kosova i
njen potpredsednik.
U toku profesionalne delatnosti bavio sam
se istorijom pedagogije (opštom i nacional-
nom), problemima teorijske i komparativne
pedagogije i metodologijom pedagoških i al-
banoloških istraživanja. Zanimala su me i ne-
ka susedna područja, npr. neki fundamentalni
problemi iz psihologije, književnosti za decu i
sl., a poodavno i islamsko-persijska kultura. U
novije vreme više sam se bavio iranološkim
istraživanjima na ovom delu Balkana. Privla-
čila me poezija i književna kritika.
Autor sam dvadesetak knjiga i više od 360
naučnih i stručnih radova. Najznačajnija dela
(monografije i studije): Savremene pedagoške
teme (1966), Razvoj prosvete i školstva alban-
ske narodnosti na teritoriji današnje Jugosla-
vije do 1918. (1968), Velika medresa u Skop-
lju 1925-1941. (1968, 1969-70).
Studija objavljena i na arap-
skom (1977), Pedagogija ra-
dne škole (1972), Školstvo i
prosveta na Kosovu od kraja
XVIII stoleća do 1918. god.
(1974), Uvod u metodologi-
ju naučnoistraživačkog rada
I (1975, na albanskom), Pe-
dagoška misao Svetozara
Markovića (osnove, znače-
nje i uticaj, 1979), Pedago-
ški pogledi G. V. Hegela
(1980), Kriza škole i svetu i
kod nas (1981), Od građanske do marksi-
stičke pedagogije (1987), Razvoj i obeležja
turskih škola na teritoriji današnje Jugosla-
vije do 1912. godine (1987, na turskom), Eti-
ka nastavnika danas (1989), Sami Frashëri i
pedagogija nacionalnog preporoda u nas
(1996), Pedagoške i psihološke ideje u delima
Muhameda Abdagića i Ćamila Sijarića (1997),
Iranološka istraživanja i najistaknutiji irano-
lozi na teritoriji prethodne Jugoslavije (2001,
knjiga objavljena i na persijskom), Izabrane i
savremene pedagoške teme (2001, alb.) itd...
Nº 34, leto 2002. godine 19
 Učestvovao sam na brojnim naučnim i
stručnim skupovima i na nekoliko međunar-
odnih naučnih konferencija (u Pragu,
Moskvi, Sarajevu, Novom Sadu, u dva na-
vrata u Teheranu i dr.) Neki moji radovi
objavljeni su na albanskom, arapskom,
francuskom, mađarskom, makedonskom,
persijskom, slovenačkom i turskom jeziku.
Autor sam četiri knjige pjesama: Ruka
na ruci (1985), Rukosani (1991), Svitanice
(1994), i Boje u kapima kiše (1997). Peta
Sanjari zelenih straža pripremljena je za
štampu (poezija namenjena deci).
Živim u Prištini.
Kada ste se po prvi put susreli sa persij-
skom, odnosno istočnjačkom kulturom;
koje je to delo, zapravo autor?
Od ranije sam se interesovao za persijsku
i šire istočnu kulturu, posebice na ovim
prostorima. Prva dela koja sam kao gimnaz-
ijalac, a više kao student u Sveučilišnoj bib-
lioteci u Zagrebu čitao, pre svega iz reda
persijskih klasika (npr. od Hajjama, Sadija),
kao i fragmente iz islamsko-persijske filo-
zofije, podsticala su u meni sve dublje
intelektualno interesovanje. Kasnije sam još
intenzivnije čitao mnoge radove iz ove
oblasti. Takve knjige su naročito u toku zad-
njih četrdesetak godina u nas štampane u
prevodu ili, pojedine, uporedo u originalu i
prevodu. Ovih je najviše objavljeno u
Sarajevu.
Drugi izvor podsticaja je govorna baština
u našem muslimanskom svetu, a delom i
nemuslimanskom, naročito u krajevima koji
su do kasno (1912) bili pod osmanskom
vlašću. Jezik i govor (posebice bosanski,
albanski i turski) sadrže mnoge reči i izraze
koji potiču iz persijskog jezika. U mojim
20 Nº 34, leto 2002. godine
delima navedeni su brojni primeri toga uti- danas deluje na desetine tekija sa’dijskog I ta problematika zaslužuje posebno razma-
caja, npr. u bošnjačkim i albanskim govor- reda, kao i nekoliko tekija drugih tarikata. tranje.
nim zonama.
To pokazuje da su derviški redovi su još Kakvu ulogu ti redovi igraju u društve-
Vi ste pisali o derviškim redovima na uvek aktivni i da nisu iščezli bez obzira na nom životu, i postoje li u tom pogledu neke
prostoru Kosova, odnosno širem području zabrane tokom istorije. Koja mesta, odnos- specifičnosti koje su vezane za svaki red
Balkana. Šta se može reći o derviškim no centre možete izdvojiti u tom pogledu? ponaosob?
redovima danas na ovim prostorima?
Osim Đakovice, u kojoj nalazimo tekije Nesumnjiva je zasluga derviša, a poseb-
Već nekoliko godina istražujem (empi- i članove mnogih derviških redova (kadiri- no pojedinih redova, za razne oblasti
rijski, teorijski, razvojno-istorijski i sa je, sa’dije, bektkašije, šahzelije i druge), iz- duhovnog života. Dokazali smo da su
stanovišta savremenosti) problem derviša i dvajaju se i ostali centri dervištva, kao Pri- zaslužni za islamsku teologiju i njene fun-
tekija na Kosovu, u Sandžaku i drugim su- zren, Skoplje, Mitrovica, Tetovo, Sarajevo, damentalne discipline, za domen kulture i
sednim religijama Balkana. S tim u vezi je Mostar, Travnik i drugi. Ovo ne znači da su pismenosti, za filozofsku misao, sociologiju
i nastanak i razvoj derviških tarikata, kojih u najnovijem periodu i u tim sredinama ra- i etiku, za psihologiju, osobito psihologiju
je na ovim prostorima bilo najviše na Ko- vnomerno zastupljeni i uticajni razni der- odnosa članova reda, za razvoj orijentalnih
sovu, u Bosni i Hercegovini, Makedoniji i viški redovi i tekije. Tako npr. istraživanja i nacionalnih književnosti, za negovanje
Albaniji, a bilo je tih redova i njihovih tek- pokazuju da je tekija i uopšte derviša naj- muzike, plesa i drugih vidova umetnosti, za
ija do Drugog svetskog rata i u Sandžaku i manje na teritoriji Drenice, a najviše, kad oblast obrazovanja, za persijski jezik i kultu-
nekim delovima Crne Gore, a na tlu uže je reč o seoskim sredinama, u selima Hasa. ru, za razvitak albanskog i bosanskog jezika
Srbije i Vojvodine do sredine XIX stoleća,
naročito u Beogradu, Užicu, Nišu, Vranju i
Leskovcu.
Danas se na osnovu terensko-anali-
tičkog, dakle konkretnog proučavanja der-
viša na ovim prostorima, može konstato-
vati da je tih redova i njihovih ustanova
(tekija, turbeta) najviše na Kosovu, zatim
u Albaniji, u nekim delovima Makedonije,
i da već postoje derviški centri u pojedi-
nim krajevima Bosne i Hercegovine. Dok
su derviški redovi i tekije u nekim regija-
ma, pre svega u Albaniji, ali i u Bosni i
Hercegovini, bili donedavno svim merama,
pa i zakonskim odredbama strogo zabra-
njeni, i tek u novije vreme i u tim kraje-
vima počeli da deluju, dotle je na Kosovu
delatnost redova derviša i njihovih ogra-
naka i pojedinih tekija, i pored pokušaja
njihovog uklanjanja, bila permanentna i u
razmahu. Samo u jednom gradu, Đakovici,
Nº 34, leto 2002. godine 21
i književnosti i nastanak bejtadžijske litera-
ture. U mom delu (u rukopisu) takođe je
objašnjeno da dervišima, njihovim redovima
ne pripada neznatna niti efermna uloga u
društvenom životu. I u najtežim trenucima,
naročito u ratnim vihorima i istorijskim
prekretnicama, tekije su bile na strani obe-
spravljenih, zapostavljenih i onih koji su od
strane vladajućih režima bili izloženi progo-
nima i šikaniranju. Naročito su bektašije i
melanije podržavale i pomagale nacionalne
pokrete i prosperitet (verski, kulturni,
društveni) sredine u kojoj su delovale.
Zaslužni su i za razvoj i formiranje gradskih
naselja i podizanje higijensko-socijalnih,
verskih, kulturnih i drugih objekata. U
prošlosti je skoro svaka tekija, pored drugih
objekata, imala imaret ili musafirhanu za
prenoćišta i ishranu ne samo derviša već i
gostiju i putnika-namernika. Putopisac
Evlija Čelebi opisuje dobro uređene imarete
u Skoplju, Novom Pazaru, Užicu, Beogradu
i drugim mestima. Pri tome, šejhovi i drugo
osoblje tekije i imareta bili su gostoljubivi i
humani prema namerniku, pa bio bogat ili
siromah, ni ne pitajući ga za ime i verois-
povest. Nažalost, danas su te ustanove – mu-
safirhane i imareti gotovo sasvim nestale, ali
su se zadržali stari, dobri običaji da tekije
saputnika i gosta i dalje dočekuju ljubazno i
prijateljski.
Kako se na njih gleda, kako gleda zva-
nična politika, a kako zvanična Islamska
zajednica?
Današnje gledanje zvanične politike na
derviše, derviške redove i njihove tekije u
celini je nešto tolerantnije i snošljivije, u
poređenju sa prethodnim periodom kada se
raznim merama – i propisima, i pretnjom i
22 Nº 34, leto 2002. godine
zabranom, i potcenjivačkim odnosom nas-
tojalo onemogućiti njihovo funkcionisanje
pa i opstanak. Nekoliko decenija unazad,
negde oko 1925. godine, kada su u Turskoj
doneti propisi o zabrani rada derviša, a to se
ponovilo nakon 1945. i na prostorima
ondašnje Jugoslavije, derviški pokret je
ograničavan, njegova uloga slabila, te je sve
više poprimao oznake hermetičnosti i dejst-
va skromnijih razmera, ali je u novijem
periodu u nekim od tih sredina, kao što je
bosanska, donekle intenziviran rad derviša.
Pitanje odnosa Islamske zajednice i
dervištva prirodno pretpostavlja da razluči-
mo dva momenta – istorijski, kada je
uglavnom do početka XX stoleća bilo više
saglasja i međuosbnog uvažavanja, dok su u
novijem razdoblju, naročito nakon 1945. ti
odnosi uglavnom išli na štetu rada i ugleda
derviša. Ovo nikako ne znači da su za ele-
mente podozrivosti, pa i netrpeljivosti
prema tekiji, šejhu i dervišima krivi jedino
predstavnici pojedinih islamskih zajdnica.
Bilo je ishitrenih poteza i podsticaja odva-
janja i iz reda pojedinih šejhova, pa bi na
njihovom međusobnom usklađivanju i
mogućoj saradnji valjalo ozbiljnije poraditi.
Šta možete reći o sufizmu na prostoru
Kosova, da li je po sadržaju primio veći uti-
caj persijskog ili osmanskog sufizma?
Na teritoriji Kosova sufije su u svojim
ustanovama (zaviji i tekiji, hanikasa nije
bilo) provodili vreme obavljajući obrede,
vodili razgovore i bili usredsređeni na
duhovni život. Ovde se sufizam razvio
preko halvetija, bektašija, rifaija, melamija i
drugih tarikata. Mnogi ovdašnji obrazo-
vaniji šejhovi su rano uvideli da je upravo
kod Persijanaca sufijski pravac porpimio
filozofski karakter, a pojedinci su i
naglašavali razlike između arapskih sufija,
koji su se uglavnom verno držali islama, i
persijskih, čiji je sufizam bio slobodoumni-
ji. Da je ovde dominirao uticaj persijskog
sufizma potkrepljuje literatura kojom su se
služili u razvijenjim tekijama u prošlosti,
naročito u bektaijskoj, halvetijskoj i
drugim. Nije slučajno što je i na Kosovu i u
mnogim delovima Bosne bio veoma cenjen
Dželaludin Rumi, kod kojeg je mistička
misao dostigla vrhunac. Rumijeva Mesne-
vija je čitana, prepisivana i komentarisana,
a i kod nas postala veoma popularna. U toj
knjizi zapravo je sadržana svojevrsna encik-
lopedija sufizma. Osnovane su i prve škole,
kružoci i katedre za izučavanje i predavanje
Rumijeve Mesnevije.
U našim krajevima dva su bitna izvora
nastanka i razvoja derviša i širenja sufizma,
odnosno persijskog i šire islamskog misti-
cizma. Prvi je onaj izvorni sufizam koji se
vrlo rano (u 8. i 9. stoleću) pojavio u kul-
turnim središtima Iraka i Persije, da bi se
kasnije (od 11. stoleća) razvio u narodni
pokret i religiju masa. Vremenom, sufizam
se razgranao na niz njegovih mističkih
redova (tarikata). Opšte je poznato da je
kolevka ne malog broja derviških redova
Horasan. Takođe, niz novih tarikata razviće
se na tlu Anadolije. Tokom stoleća prenosi-
la su se ista takva iskustva i kod nas. Bilo bi
pogrešno misliti da su mistička misao iz
Anadolije i njeni tarikati bili isključivi
pobornici tzv. osmanskog sufizma. Na
primeru odnosa šiija i sunita to se najbolje
može ilustrovati. Čak u istoj zemlji ili
njenoj oblasti, u zavisnosti od odnosa prema
određenim derviškim redovima, uočljive su
veće ili manje razlike. U Anadoliji npr.
Turci su u većini opredeljeni za šiizam, ili
ga više simpatišu, dok su Kurdi, u toj istoj
turskoj oblasti, suniti. Da navedem i primer
da je u prošlim stolećima na Kosovu, u
mnogim mestima preovladavao bektašizam,
dok su nakšibendije imale više pobornika u
Bosni i Hercegovini. U mojoj rukopisnoj
studiji ta su pitanja detaljnije rasvetljena, te
bi možda bilo od šireg naučnog interesa da
njena sadržina i rezultati budu dostupni
široj javnosti i, po uzoru na «Iranološka
istraživanja», delo objavljeno na oba jezika.
U čemu se sastoji rad derviških redova,
da li je cilj njihovog okupljanja samo ritu-
al zvani zikr?
Delimično je dat odgovor na ovo pitanje.
Dodao bih da ni one manje razvijene tekije,
koje poznajem, svoju deltanost ne svode na
jednu vrstu rituala, pa bio to i zikr. U neki-
ma se npr. usred iznenadnog preseljenja
šejha ili iz nekog drugog razloga, mesto
zikra organizuju drugi obredi. Derviši poš-
tuju norme svoje tekije i reda kome pri-
padaju i u najvećem procentu paze na
moralni ugled. Mnogi od njihovih šejhova i
životno su opredeljeni za etički humanizam,
istinu i pravdu. Šejh Muhamed iz Užica, taj
učitelj siromašnih, 1750. godine pogubljen
je u Belotićima (kod Rožaja). Bio je poznat
kao pobožan, učen i slobodouman čovek,
koji je kao ugledna ličnost u svojim poslani-
cama osuđivao mesne činovnike i janičare i
sve nepravde i nasilje koje se vršilo u
tadašnjoj turskoj državi.
Derviši i njihovi redovi potiču iz različi-
tih društvenih sredina, u slobodno vreme
bave se raznim profesijama kao i drugi
građani i uvek pružaju malom čoveku u
nevolji «sve ono što nije nalazio u ortodok-
snom islamu». Taj skromni, povučeni,
Nº 34, leto 2002. godine 23
pobožni čovek, taj «siromah», odnosno pri-
padnik derviškog reda, nizom svojih osobi-
na i svojim delovanjem predstavlja svo-
jevrstan socijalno-kulturni, istorijski i reli-
giozno-mistički fenomen.
U «Pend-nami» koja je zapravo apologi-
ja dervištva, sufijski pesnik Feridudin Atar
je zabeležio čak ove stihove:
Ako imaš pameti i znanja
derviš budi i s njime se druži.
U zavisnosti od nivoa obrazovanja
šejhova (najbolje bi rešenje bilo da imaju
fakultetsko obrazovanje, kao što to predlaže
ZIDRA, odnosno Zajednica islamskih
derviških redova Alije, osnovana 1974. u
Prizrenu), u tekiji se, osim verskih i drugih
obreda, vode slobodni razgovori, razmenjuju
iskustva, ponegde čitaju i komentarišu pojed-
ina dela i stalno razmišlja o pomoći ljudima u
nevolji i nemaštini. Nije nepoznato da su se
derviši u raznim periodima isticali i kao
propovednici socijalnih reformi i verske to-
lerancije između muslimana i hrišćana.
Ukratko, njihovu delatnost ne bismo smeli
ograničavati na zikr, koji se po svojoj organi-
zovanosti i sadržini na Kosovu i danas
najviše neguje pri prizrenskoj rifaijskoj tekiji,
ali i u tekijama drugih redova. Ovim nikako
ne gubimo iz vida i poteškoće i složenosti u
delovanju derviša i njihovih tekija.
Kako je danas baviti se naučnim radom
u Prištini?
U uslovima niza kriznih situacija (kul-
turnih, moralnih, političkih i posebno
ekonomskih) nije lako ni jednostavno baviti
se naučnim radom u bilo kojem gradu, a ni u
samoj Prištini. Rezultati bilo koje naučne
ustanove i ma kojeg naučnog poslenika bili bi
evidentniji ako npr. ne bi bilo ni saobraćajnih
24 Nº 34, leto 2002. godine
ni drugih ograda među našim kulturnim i
naučnim centrima uopšte. I u tim uslovima,
ipak, strpljivim naučnim radom, zavisno od
toga koliko smo zaokupljeni problemom i u
kojoj je meri tematika kojom se želimo bavi-
ti neistražena i pristupačna za istraživanje,
mogu se postići određeni rezultati. U toku
radnog veka više puta sam proučavao
područje i teme koje su značajne za kosovsku
i susedne sredine, ali sam se uporedo i sve
više bavio i složenijim teorijskim istraživanji-
ma iz pedagogije, kao i nekim fenomenima iz
drugih društveno-istorijskih nauka.
Problemi koji su neistraženi ili premalo
proučavani, a i teorijski i praktično veoma
značajni, više motivišu na rad i imaju golem
teorijski i istorijski značaj, a oni iz domena
obrazovanja i vaspitanja i dalekosežne
pedagoške i druge konsekvence.
U kakvom se stanju danas nalazi ira-
nološka i uopšte orijentalna proučavanja
na prostoru Kosova; koje institucije se
bave orijentalnom kulturom i u čemu se
sastoji njihov rad?
Za iranološka i šire orijentalna prouča-
vanja na Kosovu značajno je to što danas u
Prištini postoje odseci za orijentalistiku i za
turkologiju pri Filološkom fakultetu u
Prištini. Profesori i nekoliko diplomiranih
orijentalista (arabista i turkologa) sve više
se bave naučnim i prevodilačkim radom. U
Prištini, Prizrenu, Đakovici, Orahovcu, Peći
i drugim mestima sačuvan je priličan broj
starih knjiga i rukopisa, među ovima i rado-
va na persijskom jeziku. Neki rezultati ira-
noloških saznanja i nastojanja i na Kosovu
već su sadržani u mojoj knjizi o iranološkim
istraživanjima na teritoriji prethodne
Jugoslavije. Šteta je, zapravo, neocenjiv
gubitak za nauku uopšte, posebno na ovom
delu Balkana, što sem pomenutih odseka, i
Fakulteta za islamske znanosti u Prištini, ne
postoji i poseban odsek za persijski jezik i
književnost ili bar da se taj jezik uči kao
poseban predmet pri postojećim odsecima.
Šta možete reći o položaju bošnjačke
kulture na Kosovu; kakva je uloga bošn-
jačkih odgojno-obrazovnih institucija?
O položaju Bošnjaka i bošnjačke kulture
na Kosovu i u Sandžaku, pa i o ulozi vaspit-
no-obrazovnih institucija za učenike i stu-
dente ovog etničkog kolektiviteta, podneo
sam naučno saopštenje na međunarodnoj
naučnoj konferenciji u Sarajevu, održanoj
maja 1997. godine. Prilog je objavljen u
reviji „Selam“ (Prizren, br. 10, 1997, na str.
1-5). Teškoće su ne male u pogledu organi-
zovanja nastave na svim nivoima na bosan-
skom jeziku, a razlozi su jer se približno
50% Bošnjaka u godinama rata (1998-99) i
nakon rata iselio. Ima i teškoća druge
prirode (nedostatak odgovarajućeg nas-
tavnog kadra, prostorni uslovi, u pojedinim
odeljenjima mali broj učenika, još manje
studenata i sl). Mora se istaći da je pokad-
kad prisutno i nedovoljno razumevanje
zvaničnih organa za ovu nastavu i obrazo-
vanje dece na njihovom maternjem jeziku.
Postoje li časopisi i uopšte literatura na
bošnjačkom jeziku koja se bavi musliman-
skom kulturom i posebno kulturom i du-
hovnim nasleđem Bošnjaka na tom delu?
Malo je literature na bosanskom jeziku,
jer dela koja se štampaju u Bosni i
Hercegovini još uvek nisu (izuzev nešto
udžbeničke literature) dostupna bošnjačkom
detetu i odraslim čitaocima koji žive na
Kosovu. Odranije, od periodike u Prizrenu
izlazi revija za kulturu, veru i nauku «Selam»
(revija izlazi od februara 1885), a od nedavna
u Prištini, takođe, revija pod naslovom
«Alim». Obe revije su već do sada opravdale
svoje postojanje i nasušna su duhovna potre-
ba ovdašnjem muslimanskom stanovništvu.
Kako vidite u perspektivi položaj islam-
ske, odnosno bošnjačke kulture na ovom
delu Balkana?
U vezi s položajem islamske i posebno
bošnjačke kulture na ovom delu Balkana
neophodna su ozbiljna, multidimenzionalna,
pre svega, istorijska, etnološko-sociološka,
kulturološka, komparativna i druga istraži-
vanja, koja bi dala pravu sliku stanja, a i
moguća i najcelishodnija ishodišta. Duboko
verujem da bi to doprinelo sadržajnom obo-
gaćivanju i progresivnom razvoju te kulture,
koja ne bi bila na štetu drugih naroda koji
takođe žive na ovim prostorima.
Nur želi da napišete još knjiga. Na kra-
ju, i pitanje, koje su Vaše druge motivacije
naučne prirode, i eventualno, poetske ins-
piracije?
Zahvaljujem se redakciji Nura na pros-
toru i na tim plemenitim željama. Za
intelektualnog radnika su čitanje i pisanje,
ona intelektualna znatiželja i, koliko god je
moguće, organizovan istraživački rad –
najveći sadržaj i neuporediva vrednosna
kategorija s kojom, uz druge ciljeve i težnje,
vezujemo i smisao postojanja.
razgovorao
Aleksandar Dragović
Nº 34, leto 2002. godine 25
Orijentalizam danas
Edvard Said
Edvard V. Said (Edward W. Said, 1935,
Jerusalim) profesor je engleske i komparative
književnosti na Univerzitetu Kolumbija u
Njujorku, književni i muzički kritičar, kultur-
olog i angažovani borac za prava Pale-
stinaca. Veoma plodan autor, Said je objavio
veliki broj knjiga.
Najpoznatije Saidovo delo, „Orijentali-
zam“, koje je objavljeno 1977. godine preve-
deno je i štampano na srpski jezik 2000.
godine u izdanju Biblioteke XX vek / Čigoja
štampa.
Uz saglasnost izdavača časopis Nur u
ovom broju objavljuje poslednje delove zad-
njeg poglavlje ove antologijske knjige.
Orijentalizam danas
d Drugog svetskog rata, a još više
koja se stavlja na raspolaganje vladi, ili bizni-
su, ili oboma. Masivno, kvazi-materijalno zna-
nje, pohranjeno u analima modernog evrop-
skog orijentalizma – kakvo je zabeleženo, re-
cimo, u dnevniku Žila Mola u devetnaestom
veku – razminulo se i pretopilo u nove oblike.
Sada kroz kulturu tumara mnoštvo raznolikih
hibridnih reprezentacija Orijenta. Japan, Indo-
kina, Kina, Pakistan: reprezentacije ovih pod-
ručija imale su i imaju širok uticaj i, iz očigled-
nih razloga, predmet su rasprave na mnogim
mestima. Islam i Arapi, takođe, imaju svoje re-
prezentacije i mi ćemo ih ovde razmatrati u
njihovoj fragmentaroj – ali ideološki veoma
koherentnoj – postojanosti, o kojoj se raspra-
vlja daleko ređe, a u koju se, u Sjedinjenim
Američkim Državama, pretopio tradicionalni
evropski orijentalizam.
gestu prezrenog poraza. Eto šta je Arapin po-
stao. Od ovlašno ocrtanog stereotipa nomada
koji jaše kamilu do prihvaćene karikature koja
predstvlja otelovljenje nekompentencije i la-
kog poraza: Arapinu je dat taj samospektar.
No, posle rata 1973. lik Arapina dobija vi-
še preteće značenje. Karikature na kojima je
arapski šeik stajao iza naftne pumpe mogle su
se sresti na svakom koraku. Ti Arapi su, me-
đutim, bili jasno „semitski“: njihovi oštro za-
krivljeni nosevi, zao brkati pogled na njihovim
licima, jasno su podsećali (velikim delom
nesemitsko stanovništvo) da su „Semiti“ u
osnovi svih „naših“ nevolja, u tom slučaju
pre svega – nedostatka naf-
te. Prenošenje popularne
anti-semitske predrasude sa
jevrejske
na arapsku
metu oba-
vljeno je glatko,
jer je figura bila
u suštini ista.
Tako Ara-
stička, a kasnije cionistička tradicija. Lamartin
i rani cionisti shvatali su Palestinu kao praznu
pustinju koja čeka da počne da cveta; njeni sta-
novnici morali su biti nestalni nomadi koji ne
poseduju nikakvo stvarno pravo na zemlju, pa
zato ni kulturološku ili nacionalnu realnost. Za-
to se Arapin od sada shvata kao senka koja u
stopu prati Jevrejina. U tu senku se može – po-
što su Arapi i Jevreji orijentalni Semiti – sme-
stiti svako tradicionalno, latentno nepoverenje
koje zapadnjak oseća prema orijentalcu. Jer,
Jevrejin iz prenacisitčke Evrope se razra-
čvao: sada imamo jevrejskog heroja, kon-
struisanog od rekonstruisanog kulta avantu-
rističko-pionirskog orijen-
taliste (Barton, Lejn Re-
nan) i njegovu puzavu, mi-
steriozno
preplašenu
senku, Arapi-
na orijentalca.
Izolovan od
svega, izuzev
prošlosti koju

O posle svakog arapsko-izraelskog ra-

ta, arapski musliman sve više posta-
je figura američke pop-kulture. Čak su i aka-
Popularne slike i reprezentacije
u socijalnim naukama
Evo nekoliko primera kako se danas često
pin možda i
zauzima do-
voljno mesta
za njega kre-
ira orijenta-
listička po-
demski svet političkih planera i svet biznisa reprezentuje Arapin. Obratimo pažnju sa koli- da bi mu se lemika,
počeli ozbiljno da obraćaju pažnju na Arape. kom se spremnošću „Arapin“, reklo bi se, pri- posvetila pa- Arapin je
To simbolizuje bitnu promenu u međunarod- lagođava transformacijama i redukcijama – a žnja, ali kao vezan za
noj konfiguraciji sanga. Franacuska i Britanija sve imaju tendencioznu osnovu – u koje ga ne- negativna sudbinu ko-
više ne stoje u središtu pozornice svetske poli- prestano guraju. Kostim za desetogodišnjicu vrednost. ja mu ne da
tike; izmestila ih je američka imperija. sticanja diplome na Prinstonu, godine 1967, Shvataju ga da mrdne i
Ogromna mreža interesa danas povezuje sve planiran je pre Junskog rata. Motiv je – jer, po- kao razbijača eg- osuđuje ga na
delove nekada kolonijalnog sveta sa Sjedinje- grešno bi bilo opisati kostim drugačije do kao zistencije Izraela i niz reakcija, perio-
nim Američkim Državama, baš kao što umno- sirovo sugestivan – trebalo da bude arapski: Zapada, ili, na drugi dično podsticanih
žavanje užih akademskih specijalnosti deli (a odora, povez za glavu, sandale. Neposredno način, ali u istom duhu, onim čemu Barbara
ipak povezuje) sve pređašnje filološke disci- posle rata, kad je arapski motiv nezgodan, plan kao ogromnu prepreku stva- Tačmen daje teološko ime
pline koje su potekle iz Evrope, poput orijen- proslave je promenjen. U kostimima kakvi su ranju Izraela 1948. Ako taj Arapin „užasno brzi mač Izraela“.
talizma. Oblasni specijalista, kako se on sada prvobitno planirani, generacija je sad trebalo ima ikakvu istoriju, to je istorija koju mu je da- Na stranu njegov anticionizam, Arapin je
zove, polaže pravo na regionalnu ekspertizu da prođe u procesiji s rukama iznad glave, u la (ili oduzela, razlika je neznatna) orientali- snabdevač naftom. To je još jedna negativna

26 Nº 34, leto 2002. godine Nº 34, leto 2002. godine 27

karakteristika, jer najveći broj izveštaja o arap-
skoj nafti izjednačava naftni bojkot iz
1973–1974. (koji je, u načelu, išao na ruku za-
padnim naftnim kompanijama i maloj vladaju-
ćoj arapskoj eliti) sa odsustvom bilo kakve
moralne opremljenosti Arapa za posedovanje
tako ogromnih naftnih rezervi. Bez uobičaje-
nih eufemizama, najčešće je postavljano pita-
nje otkud ljudima kao što su Arapi pravo da
drže u šaci razvijeni (slobodni, demokratski,
moralni) svet. Ovakva pitanja daju povoda če-
stom podsticaju da marinci izvrše invaziju na
arapska naftna polja.
Na filmu i televiziji, Arapi se povezuju sa
razvratom ili krvožednim nepoštenjem. Lik
Arapina je preterano seksualizovani degene-
rik, sposoban – istina je – za promućurnu, pod-
muklu intrigu, ali u osnovi sadista, lažov, po-
dlac. Trgovac robljem, vodič kamila, menjač
novca, pitoreskna hulja: to su tradicionalne
arapske uloge u filmu. Arapski vođe (pljačka-
ša, pirata, „domaćih” pobunjenika) često se
čuju kako reže na zarobljenog zapadnog hero-
ja i plavokosu devojku (oboje pucaju od zdra-
vlja), „Moji ljudi će te ubiti, ali – najpre će ma-
lo da se zabave“. On sugestivno namiguje dok
razgovara: to je snishodljivost Valentinovog
šeika. U filmskom žurnalu ili na novinskim fo-
tografijama, Arapi se uvek prikazuju u ogrom-
nom broju. Nema individualnosti, nema lične
karakteristike, niti iskustva.Većina slika prika-
zuje masovni gnev i bedu, ili iracionalne (pa
zato beznadežno ekscentrične) gestove. Iza
svih tih slika vreba pretnja džihadom. Posledi-
ca: strah da će muslimani (ili Arapi) zavladati
svetom.
Redovno se štampaju knjige i članci o isla-
mu i Arapima, koji se ni najmanje ne razliku-
ju od otrovnih antiislamskih polemika iz sred-
njeg veka i renesanse. Ni o kojoj drugoj etnič-
koj ili religijskoj grupi ne može se reći ili na-
28 Nº 34, leto 2002. godine
pisati šta se god hoće, bez ikakvog osporava-
nja i prigovora. Vodič kroz nastavu, kojeg su
1975. studenti koledža Kolumbija sastavili po-
vodom kursa arapskog jezika, kaže da se sva-
ka druga reč ovog jezika odnosi na nasilje i da
je arapski duh, kako ga „odslikava“ jezik, ne-
popustljivo bombastičan. Nedavni članak
Emeta Tirela u časopisu Harpers još je oskud-
niji i i još više rasistički; on obrazlaže da su
Arapi u osnovi ubice i da su nasilje i obmana
u arapskim genima.1
Istraživanje pod naslovom Arapi u američ-
kim udžbenicima otkriva zapanjujuću dezin-
formaciju, ili pre, najneosetljivije reprezenta-
cije jedne etničko-religijske grupe. Jedna knji-
ga tvrdi da „malo ljudi iz tih (arapskih) oblasti
čak i zna da postoji bolji način života“, a onda
postavlja razoružavajuće pitanje: „Šta povezu-
je ljude na Bliskom istoku?“ Odgovor, dat bez
oklevanja, glasi: „Krajnja spona je arapsko ne-
prijateljstvo – mržnja – prema Jevrejima i izra-
elskoj naciji”. Uporedo s pričom o ljudima,
razvija se, u drugoj knjizi, priča o islamu:
„Muslimanska religija, zvana islam, počela je
u sedmom veku. Osnovao ju je bogati bizni-
smen iz Arabije, po imenu Muhamed. Tvrdio
je da je prorok. Našao je sledbenike među dru-
gim Arapima. Rekao im je da su izabrani da
vladaju svetom.“ Ovo bogato znanje praćeno
je i sledećim, jednako tačnim: „Kratko vreme
posle Muhamedove smrti, njegova učenja za-
pisana su u knjizi po imenu Koran. Ona je po-
stala svetska islamska knjiga.“2.
Ovim neotesanim idejama pružaju podr-
šku, umesto otpor, pripadnici akademskog
sveta, čiji je posao da proučavaju arapski Bli-
ski istok. (Vredno je pažnje da se prinstonska
dogodovština, o kojoj sam govorio napred, od-
igrala na univerzitetu koji je ponosan na svoju
katedru za proučavanje Bliskog istoka, osno-
vanu 1927, najstariju u zemlji.) Uzimimo za
primer izveštaj koji je 1967. podneo Moro
Berger, profesor sociologije i bliskoistočnih
studija na Prinstonu, po nalogu Odeljenja za
zdravlje, obrazovanje i razvoj; u to vreme, on
je bio predsednik Asocijacije za proučavanje
Srednjeg istoka (Middle East Studies Associ-
ation, MESA), profesionalne asocijacije na-
učnika koji se bave svim aspektima Bliskog
istoka, „primarno od pojave islama.3 i sa sta-
novišta socijalnih nauka i humanističkih di-
sciplina“, a osnovane 1967. Nazvao je svoj
članak „Srednjoistočne i severnoafričke studi-
je: razvoj i potrebe“ („Middle Eastern and
North African Studies: Developments and
Needs“) i objavio ga je u drugom broju ME-
SA biltena. Pošto je proučio strateški, eko-
nomski i politički značaj regiona za Sjedinje-
ne Američke Države i prihvatio različite vla-
dine projekte i projekte privatnih fondacija za
podršku programima na univerzitetima – Akt
o obrazovanju za nacionalnu odbranu iz 1958.
(inicijativa direktno podstaknuta Sputnji-
kom), ustanovljenje veza između Saveta za is-
traživanje u socijalnim naukama i srednjoi-
stočnih studija, i tako dalje – Berger je došao
do sledećeg zaključka:
„Moderni Srednji istok i Severna Arfika
nisu središte velikih kulturoloških dostignuća,
niti je verovatno da će to postati u bliskoj bu-
dućnosti. Stoga, kad je reč o modernoj kulturi,
proučavanje regiona ili njegove književnosti
nije nagrada sama po sebi.
Naš region nije središte velike političke si-
le, niti ima potencijal da to postane... Srednji
istok (manje je to slučaj sa Severnom Afri-
kom) ima sve manji značaj za Sjedinjene Dr-
žave (pa čak i kao „novinska vest“ ili „neprili-
ka“) u poređenju sa Afrikom, Latinskom
Amerikom i Dalekim istokom.
Savremeni Srednji istok zato samo u ne-
znatnom stepenu ima svojstva za koja bi se
reklo da su važna za privlačenje pažnje nauč-
nika. To ne umanjuje validnost i intelektualnu
vrednost proučavanja ove oblasti, niti utiče na
kvalitet rada koji joj naučnik posvećuje. No, iz
toga proizlaze ograničenja koja se tiču moguć-
nosti razvoja ove oblasti u pogledu broja onih
koji predaju i koji studiraju, i tih ograničenja
treba da budemo svesni.”4 .
Kao proročanstvo, ovo je, dakako, veoma
žalosno; a još je žalosnije jer je Berger bio an-
gažovan ne samo zbog toga što je stručnjak za
moderni Bliski istok, nego – kako se vidi iz za-
ključka ovog izveštaja – i zato što se pretposta-
vljalo da je u dobrom položaju da predvidi nje-
govu budućnost i buduću politiku. To što je
promašio da primeti da je Srednji istok od ve-
likog političkog značaja i potencijalno velika
politička snaga, nije, čini mi se, slučajna gre-
ška u prosuđivanju. Dve glavne Bergerove
greške rezultat su prvog i poslednjeg pasusa,
čija genealogija leži u istoriji orijentalizma ka-
kvu smo ovde proučavali. Kad govori o odsu-
stvu velikih kulturoloških dostignuća i kad iz-
vodi zaključke o budućnosti proučavanja –
tvrdeći da Srednji istok zbog svojih intrinsič-
nih slbosti ne privlači pažnju naučnika – on
gotovo doslovno ponavlja kanonsko orijentali-
stičko mišljenje da Semiti nikada nisu stvorili
veliku kulturu i da je, kao što je često govorio
Renan, semitski svet suviše siromašan da bi
privukao univerzalnu pažnju. Štaviše, dajući te
antikvarne sudove i ostajući potpuno slep za
ono što mu je pred očima – na kraju krajeva,
Berger nije pisao pre pedeset godina, nego u
vreme kada su Sjedinjene Države već uvozile
oko 10 procenata svoje nafte sa Srednjeg isto-
ka i kad su strateške i ekonomske investicije u
tom području bile ogromne – Berger je sebi
kao orijentalisti obezbeđivao središnju pozici-
ju. Jer, on je, u stvari, hteo da kaže da bi bez
ljudi kao što je on Srednji istok bio zanemaren;
Nº 34, leto 2002. godine 29
da bez njega u ulozi posrednika i tumača ne bi ričnim jezicima Orijenta; umesto toga, on po- književnost. Možete moći i vitalnosti reči
bio ni shvaćen, delimično zato što je ono ma- činje kao uvežbani socijalni naučnik i „prime- čitati stranice i strani- koje, da uvedem me-
lo stvari koje treba razumeti prilično čudnova- njuje“ svoju nauku na Orijent, ili na bilo koji ce stručnih tekstova o taforu iz Floberovog
to, a delom zato što samo orijentalist može da drugi kraj. To je specifično američki doprinos modernom Bliskom Iskušenja svetog An-
interpretira Orijent, pošto je sam Orijent pot- istoriji orijentalizma; on počinje otprilike ne- istoku, a da nigde ne tonija, izbacuju idole
puno nesposoban da tumači sam sebe. posredno posle Drugog svetskog rata, kad su se naiđete ni na jednu re- iz naručja orijentali-
Činjenica da Berger, kad je ovo pisao, nije Sjedinjene Države našle u položaju koji su ferencu na književ- sta, pa ovi ispuštaju tu
bio pre svega klasični orijentalista, koliko pro- kratko pre toga upraznile Britanija i Francuska. nost. Regionalni veliku paralitičnu de-
fesionalni sociolog, ne umanjuje veličinu nje- Američko iskustvo na Orijentu pre ovog izu- stručnjak, izgleda, da- cu - svoje ideje o Ori-
govog duga orijentalizmu i orijentalističkim zetnog trenutka bilo je ograničeno. Marginalci leko više drži do „či- jentu - koja bi htela da
idejama. Među tim idejama je posebno legiti- iz oblasti kulture, kao Melvil, zanimali su se za njenica“, koje knji- se izdaju za Orijent.
mizovana antipatija prema građi – i omalova- njega. Cinici, kao Mark Tven, posećivali su ga ževni tekst možda re- Odsustvo književ-
žavanje građe – koja čini osnovni temelj njego- i opisivali. Američki transcendentalisti nalazili meti. Rezultat ovog nosti i relativno slab
vog proučavanja. To je kod Bergera toliko jako su sličnosti između indijske misli i svoje sop- značajnog propusta u položaj filologije u
da baca u senku aktuelnosti pred njegovim oči- stvene. Malobrojni teolozi i proučavaoci Bibli- medernoj američkoj savremenim američ-
ma. A što je još impresivnije, pomaže mu da je proučavali su biblijske orijentalne jezike; bi- svesti o arapsko- kim proučavanjima
sebi ne postavi pitanje zašto bi, ako Srednji is- lo je povremenih diplomatskih i vojnih susreta islamskom Orijentu Bliskog istoka ilustru-
tok „nije središte velikog kulturološkog dostig- s piratima Berberima i sličnima, čudnovatih sastoji se u tome da se ju jednu novu ekscen-
nuća“, preporučivao bilo kome da svoj život, pomorskih ekspedicija na Daleki istok, a daka- region i ljudi u njemu tričnost orijentalizma;
kao što je on sam to učinio, posveti proučava- ko i sveprisutnih misionarskih pohoda na Ori- pojmovno kastriraju, pri tom je moja uptre-
nju njegove kulture. Naučnici – više nego, re- jent. Ali nije bilo dubokog investiranja u tradi- svedu na „stavove“, ba same reči ‘orijen-
cimo, lekari – proučavaju ono što im se dopa- ciju orijentalizma, pa zbog toga u Sjedinjenim „trendove“, statistiku: talizam’ nedovoljna.
da i što ih zanima; samo preterano osećanje du- Državama znanje o Orijentu, za razliku od ukratko, da se dehu- Jer u načinu na koji se
žnosti za kulturu tera naučnika da proučava ne- Evrope, nikada nije prošlo kroz proces proči- manizuju. Pošto arap- akademski stručnjaci
što o čemu ne misli dobro. No, upravo je ori- šćavanja, premrežavanja i rekonstrukcije, čiji ski pesnik ili romansi- danas bave Bliskim
jentalizam stvorio takvo osećanje dužnosti, jer početak leži u filološkim studijama. Štaviše, jer – a njih je mnogo – istokom malo šta liči
je kultura generacijama postavljala orijentali- nikada nije načinjena ni investicija imaginaci- piše o svojim iskustvi- na tradicionalni ori-
stu na barikade, na kojima se u svom profesio- je, možda zato što je američka granica, ona ko- ma, vrednostima, svo- jentalizam one vrste
nalnom radu suočavao s Istokom – njegovim ja se računala, bila zapadna. Neposredno posle joj ljudskosti (ma ka- koja se završila sa
varvarstvom, ekscentričnostima, neobuzdano- Drugog svetskog rata Orijent je postao admini- ko čudnovata ona bi- Džibom i Masinjo-
šću – i držao ga na margini, u korist Zapada. strativna tema, stvar politike, a ne široko kato- la), on remeti različite nom; reprodukuju se,
Pomenuo sam Bergera kao primer akadem- lička tema, kakva je bio stolećima u Evropi. Na sheme (slike, klišee, kao što sam rekao, pre
skog stava u odnosu na islamski Orijent, kao scenu ulazi socijalni naučnik i novi ekspert, na apstrakcije) kojima se svega kulturalno ne-
primer kako naučna perspektiva može da podr- čija malo preuska ramena sad pada kaput ori- reprezentuje Orijent. prijateljstvo i oseća-
ži karikature koje podržava popularna kultura. jentalizma. Kako ćemo videti, ta ramena su sa Književni tekst govori nje zasnovano ne toli-
No, Berger reprezentuje i najnoviju transfor- svoje strane napravila takve promene da se ori- manje ili više direktno ko na filologiji koliko
maciju koja je zahvatila orijentalizam: njegovu jentalizam jedva mogao prepoznati. U svakom o živoj realnosti. Nje- na „ekspertizi“. Ge-
konverziju od fundamentalno filološke disci- slučaju, novi orijentalista preuzeo je, i zadržao, gova snaga nije u to- nealoški rečeno, mo-
pline i neodređeno opšteg shvatanja Orijenta, u stav kulturološkog neprijateljstva. me što je arapski, ili derni američki orijen-
specijalnost nauke o društvu. Orijentalist više Upadljivo je koliko američka socijalna na- francuski, ili engleski; talizam proizlazi iz
ne pokušava da na prvom mestu ovlada ezote- uka u svom bavljenju Orijentom izbegava lepu njegova je snaga u vojnih škola za učenje

30 Nº 34, leto 2002. godine Nº 34, leto 2002. godine 31

stranih jezika, ustanovljenih tokom i posle
Drugog svetskog rata, iz iznenadnog upravnog
i korporativnog zanimanja za nezapadni svet
tokom posleratnog perioda, hladnoratovske
kompeticije sa Sovetskim Savezom i rezidual-
nog stava prema onim orijentalcima za koje se
smatra da su zreli za refomrme i reedukaciju.
Nefilološko izučavanje ezoteričnih orijentalnih
jezika korisno je iz očigledno rudimentarno
strateških razloga; ali, i zbog toga što daje
pečat autoriteta, gotovo veo misterije, „struč-
njacima“ koji zahvaljujući tome izgledaju spo-
sobni da se uz pomoć prvorazredne veštine ba-
ve beznadežno opskurnim materijalom.
U poretku stvari kakav vlada u društvenim
naukama, proučavanje jezika samo je sredstvo
za ostvarivanje viših ciljeva, a sigurno ne za či-
tanje književnih tekstova. Godine 1958, reci-
mo, Institut za Srednji istok – kvazi-vladino te-
lo, osnovano da nadgleda i sponzoriše istraži-
vačke interese na Srednjem istoku – načinio je
Izveštaj o tekućem istraživanju (Report on Cur-
rent research). Prilog „Sadašnje arapske studi-
je u Sjedinjenim Državama“ (napisao ga je, za-
nimljivo je primetiti, profesor hebrejskog) po-
činje epigrafom koji obznanjuje da „poznava-
nje stranih jezika, recimo, više nije isključivo
oblast naučnika iz humanističkih disciplina.
Ono je operativno oruđe inženjera, ekonomi-
sta, onih koji se bave društvenim naukama i
mnogih drugih specijalista.“ Čitav izveštaj na-
glašava značaj arapskog za izvršne službe naft-
nih kompanija, za tehničare i vojna lica. Ali
glavna tačka izveštaja je ovaj rečenični trio:
„Ruski univerziteti danas proizvode ljude koji
tečno govore arapski. Rusija je shvatila koliko
je važno da se obraća ljudima kroz njihov duh,
služeći se stvaranjem sopstvenog programa
stranih jezika.“5.
Dakle, ti orijentalni jezici su – kao što su
uvek i bili – deo nekog političkog cilja, ili traj-
32 Nº 34, leto 2002. godine
nih propagandnih napora. U oba ova cilja, pro-
učavanje orijentalnih jezika postaje instrument
koji ostvaruje tezu Harolda Lasvela o propa-
gandi, za koju nije bitno ono što ljudi jesu ili
misle, nego ono u šta mogu biti pretvoreni i što
mogu misliti.
Propagandistički pogled zapravo kombinu-
je poštovanje prema individualnosti sa nezain-
teresovanošću za formalnu demokratiju. Pošto-
vanje prema individualnosti proizlazi otuda što
operacije širokih razmera zavise od podrške
masa i od iskustva sa raznolikošću ljudskih
preferencija... To obraćanje pažnje na ljude u
masi ne oslanja se na demokratski dogmatizam
koji kaže da su ljudi najbolje sudije vlastitog
interesa. Moderni propagandista, kao i moder-
ni psiholog, shvata da su ljudi često slabe sudi-
je vlstitih interesa, da se bez stvarnog razloga
kolebju od jedne alternative do druge, ili se
malodušno drže fragmenata neke mahovinom
obrasle stene iz pradavnih vremena. Za prora-
čunavanje koliki su izgledi da se obezbedi ne-
prestana promena navika i vrednosti potrebno
je mnogo više od procene ljudskih preferencija
generalno. Tu je neophodno uzimati u obzir
tkanje odnosa u koje su ljudi umreženi, tragati
za znacima preferencije, koji mogu da ne odsli-
kavaju bilo kakvu nameru, i usmeravati pro-
gram prema rešenju koje se uklapa u činjeni-
ce... Uzimajući u obzir ova prilagođavanja ko-
ja zahtevaju masovnu akciju, zadatak propa-
gandiste je da iznalazi simbole cilja, koji služe
dvostrukoj funkciji – prihvatanju i prilagođa-
vanju. Simboli moraju da spontano uvode pri-
hvatanje. Odatle proizlazi da je ideal upravlja-
nja – kontrola situacije ne nametanjem nego
pogađanjem. Propagandist uzima zdravo za
gotovo da je svet u celosti uzrokovan, ali da je
samo delimično predvidljiv...6
Učenje stranog jezika je zato pretvoreno u
jedan vid diskretnog nasilja nad populacijom,
baš kao što je proučavnje stranog regiona ka-
kav je Orijent pretvoreno u program kontrole
putem pogađanja.
No, takvi programi uvek moraju da imaju
liberalnu oplatu i obično se ostavlja naučnici-
ma, ljudima dobre volje, entuzijastima da po-
vedu računa o tome. Ohrabruje se ideja da
„mi“ proučavajući orijentalce, muslimane, ili
Arape, možemo da upoznamo druge ljude, nji-
hov način života, mišljenja i tako dalje. U tom
cilju, uvek je bolje pustiti ih da govore sami za
sebe, da sebe reprezentuju (iako ispod te fikci-
je stoji Marksova rečenica – s kojom se Lasvel
slaže – o Luju Napoleonu: „Oni sebe ne mogu
zastupati. Njih mora da zastupa neko drugi.“).
Ali, samo do jedne tačke i na poseban način.
Godine 1973, tokom napetih dana oktobarskog
arapsko-izraelskog rata, New York Times Ma-
gazine doneo je dva članka. Jedan koji je pred-
stavljao izraelsku i drugi koji je predstavljao
arapsku stranu u sukobu. Izraelsku stranu za-
stupao je jedan izraelski advokat; arapsku –
bivši američki ambasador u jednoj arapskoj ze-
mlji, koji nije imao formalno obrazovanje u
oblasti orijentalnih studija. Ukoliko nećemo da
smesta donesemo prost zaključak da se verova-
lo kako su Arapi nesposobni da predstavljaju
sami sebe, dobro bismo učinili da zapamtimo
da su i Arapi i Jevreji u tom primeru Semiti (u
okviru široke kulturološke oznake o kojoj sam
raspravljao) i da su jedni i drugi napravljeni da
budu reprezentovani zapadnoj publici. Na
ovom mestu vredno je setiti se jednog Prusto-
vog odlomka, u kojem se iznenadna pojava
jednog Jevrejina u aristokratskom salonu ova-
ko opisuje: „Rumuni, Egipćani, Turci mogu
mrzeti Jevreje. Ali u jednom francuskom salo-
nu razlike između tih naroda nisu toliko uočlji-
ve, pa kad se neki Izraelićanin pojavi u njemu
kao da dolazi pravo iz pustinje, pognut napred
kao hijena, s nakrivljenom glavom i duboko
klanjajući ‘selam’ na sve strane, on time savr-
šeno zadovoljava izvesnu naklonost koju neki
osećaju prema svemu istočnjačkom.”7 .
Politika kulturoloških odnosa
Iako je tačno reći da Sjedinjene Države za-
pravo nisu postale svetska imperija sve do dva-
desetog veka, takođe je tačno da su one tokom
devetnaestog veka bile zainteresovane za Ori-
jent na način koji je predstavljao pripremu za
njihovo kasnije, očigledno imperijalno intere-
sovanje. Ostavljajući po strani kampanju protiv
pirata Berbera 1801. i 1815, razmotrićemo
osnivanje Američkog orijentalnog društva
1842. godine. Na prvom godišnjem sastanku
1843. predsednik Društva, Džon Pikering ja-
sno je rekao da Amerika namerava da prouča-
va Orijent kako bi sledila primer imperijalnih
evropskih snaga. Pikeringova poruka bila je da
je okvir orijentalističkih studija – onda kao i sa-
da – politički, a ne tek akademski, naučni. La-
ko ćemo primetiti kako u rezimeu koji sledi ar-
gumentacija u prilog orijentalizmu ostavlja
malo prostora za sumnju u pogledu njihove na-
mere:
Na prvom godišnjem sastanku Američkog
Društva 1843. godine, predsednik Pikering za-
počeo je upečatljivu skicu područja koje je
predloženo za predmet bavljenja, skrećući pa-
žnju na postojeće posebno povoljne uslove, na
mir koji svuda vlada, slobodniji pristup orijen-
talnim zemljama i veće mogućnosti komunika-
cije. U vreme Meterniha i Luja Filipa, izgleda-
lo je da na Zemlji vlada mir. Ugovor iz Nan-
kinga otvorio je vrata kineskih luka. U okean-
skim plovnim objektima prihvaćen je propeler:
Morze je dovršio svoj telegraf i već je predla-
gao da se postavi transatlantski kabl. Ciljevi
Društva bili su da se neguje izučavanje azij-
skih, afričkih i polinezijskih jezika, a da se u
svemu što se tiče Orijenta kreira ukus za ori-
Nº 34, leto 2002. godine 33
jentalne studije u ovoj zemlji, da se objavljuju se dođe do svih značajnih publikacija na sva- normalizovana, domesticirana i popularizova- drugoj strani, bio više u dodiru s onim vidom
tekstovi, da se prevodi i komunicira, i da se pri- kom važnom bliskoistočnom jeziku, objavlje- na u njima, koliko je predstavljala hranu za orijentalizma koji se tiče javne politike i nje-
kuplja biblioteka i stvara kabinet. Najveći deo nih od 1900. godine“, pokušaju „koji naš Kon- njih; i (b) do koje je mere evropska tradicija gov položaj na Harvardu, znatno više nego
posla urađen je u oblasti azijatike, posebno u gres treba da shvati kao meru u korist naše na- podstakla da se u Sjedinjenim Državama razvi- Hitijev na Prinstonu, fokusirao je orijentali-
sanskritu i semitskim jezicima.8 cionalne bezbednosti“. Jer, u pitanju je, jasno, je koherentan stav me- zam na hladnoratov-
Meternih, Luj Filip, Nankinški ugovor, izlagao je Grejvs (za veoma prijemčive uši, uz- đu većinom naučnika, ski pristup oblasnim
propeler: sve to sugeriše imperijalnu konstela- gred budi rečeno) „potreba da Amerika mnogo institucija, stilova dis- studijama.
ciju koja podržava evro-američko prodiranje bolje razume sile koje se sukobljavaju sa ame- kursa i orijentacija, Džibovo delo, pri
na Orijent. To nikada nije prestalo. Čak su i le- ričkom idejom da bude prihvaćena na Bliskom uprkos savrmenoj ra- svem tom, nije na oči-
gendarni američki misionari na Bliski istoku istoku. Među njima su, dakako, glavne komu- finiranosti, koliko i gledan način upošlja-
tokom devetnaestog i dvadesetog veka sma- nizam i islam“.11 korišćenju (opet) veo- valo jezik kulturolo-
trali da njihovu ulogu nije toliko odredio Bog, Čitav masivni aparat za istraživanje Sred- ma sofisticiranih teh- škog diskursa u tradi-
koliko njihov Bog, njihova kultura, njihova njeg istoka nastao je iz ovog poriva i kao savre- nika društvenih nauka. ciji Renana, Bekera i
sudbina.9 meni dodatak Američkom orijentalističkom Već sam raspravljao o Masinjona. No, taj
Rane misionarske institucije – štamparske društvu, koje je bilo više okrenuto prošlosti. Džibovim idejama; diskurs, njegov inte-
prese, škole, univerziteti, bolnice, i slično – do- Model je, kako u pogledu jasno strateškog sta- treba, međutim, istaći lektualni aparat i nje-
prineli su, naravno, dobrobiti ovog područja, va tako i u pogledu osetljivosti za javnu bez- da je on pedesetih go- gove dogme bili su
ali po svom specifično imperijalnom karakteru bednost i politiku (a ne, kao što se često pret- dina postao direktor upečatljivo prisutni,
i podršci koju su pružale vladi Sjedinjenih Dr- postavlja, za čistu nauku), bio Institut za Sred- Harvardskog centra za pre svega (mada ne is-
žava te se institucije nisu razlikovale od svojih nji istok, osnovan 1946. u Vašingtonu, pod egi- proučavanje Srednjeg ključivo), u delu i in-
francuskih ili britanskih pandana na Orijentu. dom savezne vlade, ako ne u celosti unutar nje istoka i da su, zahva- stitucionalnom autori-
Tokom Prvog svetskog rata, značajnu ulogu u ili zahvaljujući njoj.12 ljujući njegovom po- tetu Gustava fon Gru-
opredeljivanju Sjedinjenih Država za uzimanje Iz ovih organizacija razvile su se Asocijaci- ložaju, njegove ideje i nebauma, u Čikagu i
učešća u ratu imalo je ono što će postati glavni ja za proučavanje Srednjeg istoka, snažna po- stil mogli da vrše zna- na UCLA. Gruneba-
američki politički interes za cionizam i koloni- drška univerzitetima, različiti savezni istraži- čajan uticaj. Džibovo um je došao u Sjedi-
zaciju Palestine; britanske rasprave pre i posle vački projekti, istraživački projekti koje su no- prisustvo u Sjedinje- njene Države zajedno
Balfurove deklaracije (novembar 1917) odsli- sile institucije kakve su Odeljenje za odbranu, nim Državama razli- sa intelektualnim emi-
kavaju sa kolikom su ozbiljnošću Sjedinjene korporacija RAND i Hadsonov institut, i kon- kovalo se, po onome grantima, evropskim
Države shvatale ovu deklaraciju.10 sultativni i lobirajući napori banaka, naftnih što je Džib učinio za naučnicima koji su be-
Za vreme i posle Drugog svetskog rata, kompanija, multinacionalnih kompanija i slič- ovu disciplinu, od pri- žali od fašizma.13
američko interesovanje za Srednji istok bilo je no. Nije nikakav redukcionizam reći da sve to, sustva Filipa Hitija na Proizveo je priličan
upečatljivo. Kairo, Teheran i Severna Afrika u svom najopštijem koliko i u najdetaljnijem Prinstonu poznih dva- orijentalistički oeuvre,
bili su važne ratne arene i u tom okviru, u ko- funkcionisanju, zadržava tradicionalni orijen- desetih godina ovog koji se koncentrisao na
jem su Britanija i Francuska vodile u eksploa- talistički pogled kakav se bio razvio u Evropi. veka. Prinstonska ka- islam kao holističku
taciji nafte, strateških i ljudskih resursa, Sjedi- Paralela između evropskih i američkih im- tedra stvorila je brojnu kulturu o kojoj je, od
njene Države su se pripremale za svoju novu perijalnih planova na Orijentu (Bliskom i Da- grupu važnih naučni- početka do kraja kari-
posleratnu imperijalnu ulogu. lekom istoku) očigledna je. Možda je manje ka i njihove orijentali- jere, neprestano davao
„Politika kulturoloških odnosa“, kakvu je očigledno (a) do kojeg je stepena evropska tra- stičke studije probudi- iste, suštinski reduk-
definisao Mortimer Grejvs 1950. godine, nije dicija orijentalističke nauke ako ne preuzeta, le su veliko naučno in- tivne, negativne gene-
bila najmanje značajan aspekt ove uloge. Deo onda prilagođena posleratnom procvatu bli- teresovanje za ovu di- ralizacije. Njegov stil,
te politike, rekao je on, sastoji se u pokušaju da skoistočnih studija u Sjedinjenim Državama, sciplinu. Džib je, na koji se često pokazuje

34 Nº 34, leto 2002. godine Nº 34, leto 2002. godine 35

kao haotičan spoj njegove austro-germanske
polimatije, njegovog upijanja kanonskih pseu-
doničnih predrasuda o francuskom, bio je goto-
vo nečitljiv. Njegova tipična stranica o islam-
skoj autopercepciji nagomilava desetinu refe-
renci na islamske tekstove izvučene iz najrazli-
čitijih mogućih perioda, kao i na Huserla i pre-
sokratovce, na Levi-Strosa i različite američke
socijalne naučnike. Sve to, ipak, ne može da sa-
krije Grunebaumovu otrovnu nesimpatiju pre-
ma islamu. Za Grunebauma nije nikakav pro-
blem da tvrdi kako je islam unitarni fenomen,
za razliku od bilo koje druge religije ili civiliza-
cije, i da ga, dalje, prikazuje kao nehuman, ne-
sposoban za razvoj, samospoznaju ili objektiv-
nost, i kao nekreativan, nenaučan i autoritaran.
Evo dva tipična izvoda – a moramo se setiti da
je fon Grunebaum pisao s jedinstvenim autori-
tetom evropskog naučnika u Sjedinjenim Drža-
vama, naučnika koji predaje, rukovodi, odobra-
va rad velikoj mreži naučnika u ovoj disciplini.
Od suštinskog je značaja da shvatimo da je
muslimanska civilizacija kulturološki entitet
koji ne deli naše osnovne težnje. On nije vital-
no zainteresovan za strukturisano proučavanje
drugih kultura, bilo kao za cilj po sebi, ili kao
sredstvo za jasnije razumevanje vlastitog ka-
raktera i istorije. Da ova zapažanja važe samo
za savremeni islam, bili bismo u iskušenju da
ih povežemo sa duboko poremećenim stanjem
u islamu, koje mu ne dozvoljava da pogleda
iza sebe, osim kad je prinuđen na to. Ali, po-
što ona važe i za prošlost, čovek možda može
poželeti da ih poveže s temeljnim antihumani-
zmom ove (islamske) civilizacije, to jest sa
odlučnim odbijanjem da se čovek u bilo kojoj
meri prihvati kao arbitar ili mera stvari, i s ten-
dencijom da se bude zadovoljan istinom kao
36 Nº 34, leto 2002. godine
opisom mentalne strukture ili, drugim rečima,
psihološkom istinom.
Arapskom ili (islamskom nacionalizmu)
nedostaje pojam Božanskog prava nacije, ma-
da ga on povremeno koristi kao lozinku, nedo-
staje mu formativna etika, a takođe, reklo bi
se, i verovanje poznog devetnaestog veka u
mehanički progres; iznad svega, nedostaje mu
intelektualni polet primarnog fenomena. I
moć, i volja za moć, ciljevi su sami za sebe.
(Ta rečenica, reklo bi se, nema nikakvu svrhu
u argumentaciji; no, ona Grunebaumu, bez
sumnje, daje sigurnost objektivnosti koja zvu-
či filozofski, kao da hoće sebe da uveri da o
islamu govori mudro, a ne potcenjivački) Ne-
trpeljivost prema političkim beznačajnostima
(koje oseća islam) uzrokuje nestrpljenje i spre-
čava dugoročnu analizu i planiranje u intelek-
tualnoj sferi.14
U gotovo svakom drugom kontekstu, takvo
pisanje učtivo bi bilo nazvano polemičkim. Za
orijentalizam, naravno, ono je relativno orto-
doksno i u američkim studijama Srednjeg isto-
ka posle Drugog svetskog rata steklo je status
kanonske mudrosti, većinom zbog kulturolo-
škog prestiža evropskih naučnika. Suština je,
međutim, u tome što je u okviru orijentalistič-
ke discipline Grunebaumovo delo prihvaćeno
nekritički, iako sama disciplina danas ne može
nanovo da stvori likove kao što je on. No, sa-
mo se jedan naučnik poduhvatio ozbiljne kriti-
ke Grunebaumovih pogleda: Abdulah Larui,
marokanski istoričar i politički teoretičar.
Koristeći se motivom reduktivnog pona-
vljanja u Grunebaumovom delu, kao praktič-
nim sredstvom kritičkog antiorijentalističkog
proučavanja, Larui impresivno savladava ovaj
slučaj u celini. On se pita šta je to uzrokuje da
Grunebaumovo delo, uprkos ogromnoj masi
detalja i očigledno širokom opsegu, ostane re-
duktivno. Kao što kaže Larui, „pridevi koje
Grunebaum vezuje za reč islam (srednjove-
kovni, klasični, moderni) neutralni su, ili čak
suvišni, nema razlike između klasičnog i sred-
njovekovnog islama ili, prosto i jasno, islama...
Postoji zato (za Grunebauma) samo jedan
islam koji se menja u sebi samom.»15
Moderni islam se, prema Grunebaumu,
okrenuo od Zapada jer je veran svome prvobit-
nom osećanju samoga sebe; a ipak, islam mo-
že da se modernizuje samo ako samoga sebe
nanovo protumači sa zapadnog stanovišta –
što, dakako, Grunebaum pokazuje kao nemo-
guće. Opisujući Grunebaumove zaključke, ko-
ji dopunjavaju portret islama kao kulture ne-
sposobne za inovacije, Larui ne pominje da je
ideja o tome da islam treba da se posluži za-
padnim metodima kako bi sebe poboljšao po-
stala, možda zbog širokog Grunebaumovog
uticaja, gotovo opšte mesto u proučavanju
Srednjeg istoka. (Recimo, Dejvid Gordon u de-
lu Samoodređenje i istorija u Trećem svetu /
Selfdeterminantion and History in the Third
World /16 insistira na potrebi da Arapi, Afrika i
Azija „sazru“; to se, kaže on, može postići sa-
mo ako se uči od zapadne objektivnosti).
Laruijeva analiza, takođe, pokazuje kako je
Grunebaum koristio kulturološku teoriju A. L.
Krebera da bi razumeo islam i kako je to sred-
stvo nužno podrazumevalo niz redukcija i eli-
minacija pomoću kojih se islam može predsta-
viti kao zatvoren sistem isključivanja. Zahva-
ljujući tome, Grunebaum može da shvata sva-
ki od mnogih različitih vidova islamske kultu-
re kao direktnu reflksiju nepromenljive matri-
ce, posebnu teoriju o Bogu, koja im svima na-
meće značenje i red: razvoj, istorija, tradicija,
realnost u islamu su zato zamenljivi. Larui s
pravom ističe da istorija kao kompleksan pore-
dak događaja, temporalnosti i značenja ne mo-
že da se svede na takav pojam kulture, ,kao što
ni kultura ne može da se svede na ideologiju,
niti ideologija na teologiju. Fon Grunebaum je
podlegao kako orijentalističkim dogmama ko-
je je nasledio, tako i jednom posebnom svoj-
stvu islama, koje je odabrao da interpretira kao
manjak: da u islamu postoji veoma artikulisana
teorija religije, ali veoma malo izveštaja o reli-
gijskom iskustvu, visoko artikulisana politička
teorija i veoma malo preciznih političkih doku-
menata, teorija socijalne strukture i veoma ma-
lo individualnih akcija, teorija istorije i veoma
malo datiranih događaja, artikulisana teorija
ekonomije i veoma malo kvantifikovanih nizo-
va, i tako dalje.17
Rezultat je istorijska vizija islama, u celosti
osakaćena kulturološkom teorijom nesposob-
nom da uzme u obzir, ili makar samo ispita, eg-
zistencijalnu realnost kako su je iskusili njeni
pripadnici. Fon Grunebaumov islam je, na kra-
ju krajeva, islam ranih evropskih orijentalista –
monolitan, prezriv prema običnom ljudskom
iskustvu, grub, reduktivnan, nepromenljiv.
U osnovi, takvo shvatanje islama je politič-
ko, i nije čak ni eufemistički nepristrasno. sna-
ga njegovog uticaja na mlade orijentaliste (one
koji su, dakako, mlađi od Grnebauma) proizla-
zi delimično iz njegovog tradicionalnog autori-
teta, a delom iz njegove upotrebne vrednosti u
svojstvu alatke koja pomaže da se shvati ogro-
man region sveta i da se on proglasi za potpu-
no koherentan fenomen. Pošto Zapad nikada
nije politički lako opkolio islam – a od Drugog
svetskog rata arapski nacionalizam je svakako
bio pokret koji javno objavljuje neprijateljstvo
prema zapadnom imperijalizmu – želja da se, u
osvetu, izreknu intelektualno zadovoljavajuće
stvari o islamu pojačava se. Jedan autoritet je
rekao da je islam (ne specifikujući koji islam ili
aspekt islama ima na umu) „prototip zatvore-
nih tradicionalnih društava“. Treba ovde obra-
titi pažnju na poučnu upotrebu reči islam, koja
– jednim udarcem – označava društvo, religiju,
Nº 34, leto 2002. godine 37
prototip i aktuelnost. Ali, isti naučnik će sve to
podrediti ideji da su, za razliku od normalnih
(„naših“) društava, islamska i društva Srednjeg
istoka totalno „politička“, a taj pridev treba da
bude prigovor islamu što nije „liberalan“, što
nije kadar da razdvoji politiku od kulture (kao
što „mi“ to činimo). Rezultat je pakosno ideo-
loški portret „nas“ i „njih“:
Naš veliki cilj mora ostati da razumemo
društva Srednjeg istoka kao celinu. Samo dru-
štvo (kao „naše“) koje je već postiglo dinamič-
nu stabilnost može da dopusti sebi da o politici,
ekonomiji ili kulturi misli kao o istinski auto-
nomnim područjima postojanja, a ne tek kao o
zgodnoj podeli na različita polja proučavanja.
U tradicionalnom društvu, koje ne razdvaja
stvari koje se tiču Cezara od stvari koje se tiču
Boga, ili koje je u celosti u pokretu, veza izme-
đu, recimo, politike i svih ostalih aspekata živo-
ta predstavlja srce problema. Danas je, recimo,
pitanje hoće li čovek oženiti četiri žene ili jed-
nu, hoće li postiti ili jesti, steći ili izgubiti ze-
mlju, oslanjati se na otkrovenje ili na razum,
postalo političko pitanje na Srednjem istoku...
Ništa manje od samog muslimana, novi orijen-
talist mora iznova da ispita šta mogu biti zna-
čajne strkture i odnosi u islamskom društvu.18
Trivijalnost većine primera (oženiti četiri
žene, postiti ili jesti itd.) zamišljena je kao do-
kaz sveobuhvatnosti i tiranije islama. Ne kaže
se, naravno, gde se sve to događa. Ali zato te
reči treba da nas podsete na nesumnjivo nepo-
litičku činjenicu da su orijentalisti „u velikoj
meri odgovorni što su ljudima na Srednjem
istoku dali preciznu procenu njihove prošlo-
sti“.19
Za slučaj da smo zaboravili da orijentalisti
po definiciji znaju stvari koje sami orijentalci
ne mogu znati.
Ako je ovo rezime „tvrde“ škole novog
američkog orijentalizma, „meka“ škola ističe
38 Nº 34, leto 2002. godine
činjenicu da su nam tradicionalni orijentalisti
dali osnovne obrise islamske istorije, religije i
društva, ali su se „prečesto zadovoljavali da su-
miraju značenje civilizacije na temelju nekoli-
ko rukopisa.20
Stoga, nasuprot tradicionalnom orijentali-
sti, specijalista za nove oblasne studije filozof-
ski izlaže:
Metodologija istraživanja i paradigme ove
discipline ne treba da određuju šta izabrati za
proučavanje, niti da ograničavaju posmatranje.
Oblasne studije, iz ove perspektive, drže da je
istinsko znanje mogućno samo o stvarima koje
postoje, dok metodi i teorije predstavljaju ap-
strakcije, koje unose poredak u zapažanja i nu-
de objašnjenja u skladu s neempirijskim krite-
rijumima.21
Dobro. Ali kako neko poznaje „stvari koje
postoje“ i do koje mere onaj koji poznaje za-
pravo konstituiše „stvari koje postoje“? To je
ostavljeno otvoreno, pošto je novo mišljenje o
Orijentu, kao nečemu što postoji, instituciona-
lizovano u programima za oblasne studije.
Islam je retko proučavan, retko istaživan, retko
upoznavan bez tendencioznog teoretizovanja:
naivnost ove koncepcije jedva prikriva šta ona
ideološki znači – apsurdnu tezu da čovek ne
igra nikakvu ulogu u utvrđivanju bilo građe,
bilo procesa znanja, da je orijentalna realnost
statična i da „postoji“, da samo mesijanski re-
volucionar (rečeno jezikom dr Kisindžera) ne-
će da prizna razliku između realnosti napolju, u
svetu, i one u njegovoj glavi.
Između starih i novih škola, međutim, cve-
taju manje ili više razvodnjene verzije starog
orijentalizma, u nekim slučajevima u novom
akademskom žargonu, u drugim, u starom. Ali
glavne dogme orijentalizma danas se u najči-
stijoj formi javljaju u proučavanjima Arapa i
islama. Hajde da ih ovde rekapituliramo: jedna
dogma sastoji se u naglašavanju apsolutne i si-
stemske razlike između Zapada koji je raciona-
lan, razvijen, human, nadmoćan, i Orijenta ko-
ji je aberantan, nerazvijen, inferioran. Druga
dogma je da apstrakcije o Orijentu, posebno
one zasnovane na tekstovima koji prikazuju
„klasičnu“ orijentalnu civilizaciju, uvek imaju
prednost u odnosu na direktnu evidenciju izve-
denu iz moderne realnosti Orijenta. Treća dog-
ma je da je orijent večan, jednoobrazan i ne-
sposoban da sam sebe definiše; zato se pretpo-
stavlja da je veoma uopšten i sistema-
tičan rečnik za opisivanje Ori-
jenta sa zapadnog stanovi-
šta neizbežan i čak nauč-
no „objektivan“. Če-
tvrta dogma je da je
Orijent nešto čega se
treba ili plašiti (žuta
opasnost, mongol-
ske horde, domina-
cija mrkih), ili ga
treba kontrolisati (pa-
cifikacijom, istraživa-
njem i razvojem, direkt-
nom okupacijom kad god
je moguće).
Neobično je što ove ideje ne nai-
laze ni na kakvo značajno osporavanje u aka-
demskom i vladinom proučavanju modernog
Bliskog istoka. Žalosno je što dela islamista ili
arabista, koja se spore s dogmama o orijentali-
zmu nisu dala nikakvog vidljivog efekta, ako je
u njima i bilo gestova osporavnja; poneki izo-
lovan članak tu i tamo, iako značajan za svoje
vreme i mesto, ne može ni izdaleka da utiče na
smer zadivljujućeg istraživačkog konsenzusa,
koji podržavaju najrazličitije agencije, institu-
cije i tradicije. Poenta je u tome da je islamski
orijentalizam vodio sasvim različit savremen
život od svih drugih orijentalističkih poddisci-
plina. Komitet naučnika zainteresovnaih za
Aziju (Committee of Concerned Asia Scho-
lars, koji su prvenstveno Amerikanci) poveo je
tokom šezdesetih revoluciju u krugovima spe-
cijalista za Istočnu Aziju; revizionisti su na sli-
čan način bacili rukavicu specijalistima za
afričke studije; kao i specijalistima za Treći
svet. Samo arabisti i islamolozi još ne sprovo-
de nikakvu reviziju. Za njih još uvek postoje
pojmovi kao islamsko društvo, arapski duh,
orijentalna psiha. Čak i oni čija je specijalnost
moderni islamski svet anahronistički
se služe tekstovima kakav je
Koran, i učitavaju ih u sva-
ki vid savremenog egi-
patskog ili alžirskog
društva. Islam, ili
ideal islama iz sed-
mog veka, kakav su
konstituisali orijen-
talisti, poseduje,
pretpostavlja se, je-
dinstvo koje uspeva
da umakne novijim i
važnijim uticajima kolo-
nijalizma, imperijalizma,
pa čak i obične politike. Klišei
o ponašanju muslimana (ili muha-
medanaca, kako ih poneko još zove) koriste se
s nonšalancijom na koju se niko ne bi odlučio
govoreći o crncima ili Jevrejima. U najboljem
slučaju, musliman je za orijentalistu „domaći
informant“. Potajno, međutim, on ostaje pre-
zreni jeretik, koji zbog svojih greha mora, po-
red svega ostalog, da otrpi potpuno nezahvalan
položaj da bude poznat – naravno, negativno –
kao anticionista.
U proučavanjima Srednjeg istoka postoje,
naravno, establišment, zajednički interesi, mre-
ža „starih vukova“ ili „eksperata“, koja pove-
zuje korporativni biznis, fondacije, naftne
kompanije, misije, vojsku, spoljne poslove,
Nº 34, leto 2002. godine 39
obaveštajnu zajednicu sa akademskim svetom.
Postoje stipendije i druge nagrade, organizaci-
je, hijerarhije, instituti, centri, fakulteti, kate-
dre, svi posvećeni legitimizovanju i održavnju
autoriteta jedne šake osnovnih, suštinski ne-
promenljivih ideja o islamu, Orijentu i Arapi-
ma. Kritička analiza načina na koji funkcioni-
še proučavanje Srednjeg istoka u Sjedinjenim
Državama ne pokazuje da je polje „monolit-
no“, nego da je kompleksno, da sadrži orijenta-
liste starog stila, namerno marginalne specijali-
ste, kontrarevolucionarne specijaliste, tvorce
politike, kao i „malu manjinu... akademskih
mešetara moći“.22
U svakom slučaju, srž orijentalističke dog-
me istrajava.
Razmotrimo sada ukratko – kao jedan pri-
mer onoga što ovo polje danas proizvodi u svo-
joj najvišoj i intelektualno najprestižnijoj formi
– dvotomnu Kembridžsku istoriju islama
(Cambridge History of Islam), koja je prvi put
objavljena u Egleskoj 1970. godine i predsta-
vlja sumu orijentalističke ortodoksije. Reći za
ovo delo, u kojim je učestvovao veliki broj ču-
venih intelektualaca, da je intelektualni proma-
šaj prema bilo kojim drugim standardima osim
standarda orijentalizma, znači reći da je ono
moglo biti drugačija i bolja istorija islama. U
stvari, kao što je primetilo nekoliko mudrih na-
učnika.23
Ova vrsta istorije bila je osuđena na propast
još kad je planirana i nije mogla ispasti druga-
čija, niti bolja u izvedbi: njeni urednici nekri-
tički su prihvatili suviše mnogo ideja; bilo je
suviše oslanjanja na neodređene pojmove; su-
više je slab naglasak stavljen na metodološka
pitanja (koja su ostavljena onako kako su staja-
la u orijentalističkom diskursu tokom gotovo
dva veka); i nikakav napor nije načinjen da se
makar ideja islama učini zanimljivom. Štaviše,
ne samo što Kembridžska istorija islama radi-
40 Nº 34, leto 2002. godine
kalno pogrešno shvata i reprezentuje islam kao
religiju; ona nema ni korporativnu ideju o sebi
kao o istoriji. Malo je toliko grandioznih podu-
hvata za koje je, kao za ovaj, tačno da su goto-
vo potpuno lišeni ideja i metodološke pameti.
Poglavlje Erfana Šahida o preislamskoj
Arabiji, kojim se istorija otvara, inteligentno
ocrtava plodnu saglasnost između topografije i
ljudske ekonomije, iz koje je islam proizašao u
sedmom veku. Ali, šta se može reći o istoriji
islama – P. M. Holt je u uvodu prilično ležerno
definiše kao kulturološku sintezu24 – koja od
preislamske Arabije ide direktno na poglavlje
o Muhamedu, zatim na poglavlje o patrijar-
halnim i umajadskim kalifatima, i potpuno za-
obilazi svaki izveštaj o islamu kao sistemu ve-
rovanja, vere ili doktrine? Na stotinama strani-
ca u prvom tomu islam je shvaćen kao mono-
tona hronologija bitaka, carstava i smrti, uspo-
na i vrhunaca, nastanaka i nestanka, istorija na-
pisana najvećim delom užasno monotono.
Uzmimo, na primer, abasidski period od
osmog do jedanaestog veka. Svako ko ma i
najmanje poznaje arapsku ili islamsku istoriju
znaće da je to bio jedan od vrhunaca islamske
civilizacije, period istorije kulture, briljantan
koliko i visoka renesansa u Italiji. Ali nigde na
četrdeset stranica opisa ne dobija se ni nagove-
štaj o tom bogatstvu; umesto toga nalazimo
ovakve rečenice: „Nekada gospodar kalifata,
(al-Mamun) je otada, reklo bi se, bežao od kon-
takta sa bagdadskim društvom i ostao je u Mer-
vu, poveravajući vladavinu nad Irakom jed-
nom od ljudi kojima je verovao, al Hasan b.
Sahlu, bratu al-Fadla, koji se gotovo odmah su-
očio sa ozbiljnim šiitskim revoltom, pred-
vođenim Abu’l-Sarajom, koji je u jumadi II
199/januara 815. iz Kufe pozvao na oružje, ka-
ko bi se podržao Hasanid Ibn Tabataba.»25
Neislamist tu neće znati šta su šiiti ili hasa-
nidi. Neće imati pojma šta je jumada II, osim
što će mu biti jasno da ona označava neki da-
tum. A verovaće, naravno, da su Abasidi,
uključujući Haruna al-Rašida, bili nepopravlji-
vo glupava i krvoločna družina, dok su zlovolj-
no sedeli u Mervu.
Centralne islamske zemlje definisane su ta-
ko da isključuju Severnu Afriku i Andaluziju, i
njihova istorija je pravilan hod iz prošlosti u
moderna vremena. Zato je u prvom tomu islam
geografska definicija, primenjena hronološki i
selektivno, kako odgovora ekspertima. Ali, ni
u jednom od poglavlja o klasičnom islamu ne-
ma odgovarajuće pripreme za razočarenje koje
nas čeka kad dođemo do – kako ih zovu –„no-
vijih vremena“. Poglavlje o modernim arap-
skim zemljama napisano je bez i najmanjeg
razumevanja revolucionarnog razvoja u ovom
regionu. Autor zauzima učiteljski, otvreno re-
akcionaran stav prema Arapima („mora se reći
da je tokom tog perioda obrazovana i neobra-
zovana omladina arapskih zemalja, sa svojim
entuzijazmom i idealizmom, postala plodno tle
za političku eksploataciju i povremeno, vero-
vatno ne shvatajući to, sredstvo beskrupulo-
znih ekstremista i agitatora».26
Ublažavan povremenom pohvalom liban-
skog nacionalizma (mada se nigde ne kaže da
je fašizam, koji je privukao neznatan broj Ara-
pa tokom tridesetih godina, zarazio i libanske
maronite, koji su 1936. osnovali Falanges liba-
naises, kao kopiju Musolinijevih Crnih košu-
lja). “Nemiri i pobuna” vezuju se za 1936. go-
dinu bez ijedne reči o cionizmu, i nigde se ne
dozvoljava da mirnoću pripovedanja naruše
makar samo pojmovi antinacionalizma i anti-
imperijalizma. Što se tiče poglavlja o „politič-
kom uticaju Zapada“ i „ekonomskoj i socijal-
noj promeni“ – idejama koje nisu ništa dublje
specifikovane – ona su pridodata kao nerado
učinjeni ustupak islamu, koji ima neke veze sa
„našim svetom“ uopšte. Promena je jednostra-
no izjednačena s modernizacijom, mada nigde
nije jasno rečeno zašto drugi vidovi promene
moraju biti tako samodržački zanemareni. Po-
što se pretpostavlja da je islam jedine vredne
odnose uspostavljao sa Zapadom, značaj Ban-
dunga, ili Afrike, ili Trećeg sveta generalno se
ignoriše; ta vesela nezainteresovanost za dobre
dve trećine realnosti donekle objašnjava čud-
novato veselu tvrdnju da je „istorijski teren raš-
čišćen (ko ga je raščistio? za šta? na koji na-
čin?) za novi odnos između Zapada i islama...
odnos zasnovan na jednakosti i kooperaciji.».27
Ako smo na kraju prvog toma zaglibljeni u
niz kontradikcija i teškoća u određivanju šta je
islam zapravo, tek u drugom tomu nećemo na-
ći nikakvu pomoć. Polovina knjige posvećena
je periodu od desetog do dvadesetog veka u In-
diji, Pakistanu, Indoneziji Španiji, Severnoj
Africi i na Siciliji; nešto su distinktivnija po-
glavlja o Severnoj Africi, mada ista kombina-
cija profesionalnog orijentalističkog žargona i
neusmernog istorijskog detalja preteže gotovo
svuda. Tako, posle otprilike 1200 stranica gu-
ste proze, „islam“ ne deluje kao kulturološka
sinteza ništa više nego bilo koje drugo nizanje
kraljeva, bitaka i dinastija. Ali u drugoj polovi-
ni drugog toma velika sinteza se dovršava
člancima o „Geografskom položaju“, “Izvori-
ma islamske civilizacije”, “Religiji i kulturi” i
“Ratovanju”.
Sada legitimna pitanja i primedbe izgledaju
opravdaniji. Zašto je jedno poglavlje imenova-
no kao islamsko ratovanje kad je ono o čemu
se stvarno raspravlja (zanimljivo, uzgred) soci-
ologija nekih islamskih vojski? Treba li pretpo-
staviti da postoji neki islamski način ratovanja,
drugačiji, recimo, od hrišćanskog? Komuni-
stički rat nasuprot kapitalističkom ovde se nu-
di kao prikladna analogna tema. Od kakve su
koristi za razumevanje islama – izuzev za pri-
kaz nediskriminativne erudicije Gustava fon
Nº 34, leto 2002. godine 41
Grunebauma – glupavi navodi iz dela Leopol-
da fon Rankea, koji su zajedno sa drugom glo-
mazanom i relevantnom građom, rasuti po nje-
govim stranicama o islamskoj civilizaciji? Zar
nije lažljivo prikrivati na taj način pravu Gru-
nebaumovu tezu – da je islamska civilizacija
zasnovana na neprincipijelnom musliman-
skom pozajmljivanju od judeo-hrišćanske, he-
lenističke i austro-germanske civilizacije?
Uporedimo s tom idejom – da je islam po defi-
niciji plagijatorska kultura – onu drugu, iznese-
nu u prvom tomu, da su „takozvanu arapsku li-
teraturu“ pisali Persijanci (nijedan dokaz nije
ponuđen, nijedno ime citirano). Kad se Luj
Garde bavi „Religijom i kulturom“ ukratko
nam se kaže da će se raspravljati samo o prvih
pet vekova islama; znači li to da religija i kul-
tura u „modernim vremenima“ ne mogu biti
„sintetizovane“, ili to znači da je islam dosti-
gao svoju konačnu formu u dvanaestom veku?
Postoji li zaista neka „islamska geografija“,
koja, reklo bi se, podrazumeva „planiranu
anarhiju“ muslimanskih gradova, ili je to
uglavnom predmet izmišljen da demonstrira ri-
gidnu teoriju geografsko-rasnog determini-
zma? U vidu naznake, čitalac se podseća „ra-
madanskog posta s njegovim aktivnim noći-
ma“, iz čega treba da zaključimo da je islam re-
ligija „stvorena za ljude u gradovima“. Tom
objašnjenju neophodno je objašnjenje.
Delovi o ekonomskim i socijalni instituci-
jama, o zakonu i pravdi, misticizmu, umetno-
sti, nauci i različitim islamskim književnostima
na višem su nivou, ukupno uzev, nego najveći
deo Istorije. No nigde se ne vidi da njihovi au-
tori imaju nečeg zajedničkog s modernim hu-
manističkim ili socijalnim naučnicima iz dru-
gih disciplina: primetno su odsutne tehnike
konvencionalne istorije ideja, marksističke
analize, Nove Istorije. Njegovim istoričarima,
ukratko, izgleda da su za islam najprikladnija
42 Nº 34, leto 2002. godine
platoničarska i antikvarna predrasuda. Za neke
pisce Istorije, islam je politika i religija; za dru-
ge, to je stil postojanja; za treće, on se može
„odvojiti od muslimanskog društva“; za četvr-
te, opet, on je mistički saznata suština; za sve
autore, islam je daleka stvar, bez napetosti, iz
koje ne možemo mnogo naučiti o složenostima
današnjih muslimana. Čitav iščašeni poduhvat
Kembridžske istorije islama stoji u znaku sta-
rog orijentalističkog truizma da je islam nešto
što se tiče tekstova, a ne ljudi.
Fundamentalno pitanje koje postavljaju sa-
vremeni orijentalistički tekstovi, kakva je
Kembridžska istorija, glasi da li su etničko po-
reklo i religija najbolje, ili bar najkorisnije, naj-
osnovnije i najjasnije definicije ljudskog isku-
stva. Da li je za razumevanje savremene politi-
ke važnije znati da su X i Y osujećeni na neki
veoma konkretan način, ili da su oni muslima-
ni ili Jevreji? To je, naravno pitanje o kojem se
može raspravljati, i verovatno ćemo ispravno
učiniti ako nastojimo i na religijsko-etničkom,
i na socio-ekonomskom opisu; orijentalizam,
međutim, jasno postavlja kategoriju islama kao
dominantnu i to je glavna primedba njegovoj
retrogradnoj intelektualnoj taktici.
*****
1. R. Emmet Tyrell, Jr., “Chimera in the Mid-
dle East”, Harper’s, novembar 1976, str. 35-38.
2. Citirano u: Ayad al-Qazaz, Ruth Afyio i
dr., The Arabs in American Textbooks, Califor-
nia State Board of Education, jun 1975, str.
10,15.
3. “Statement of Purpose”, MESA Bulletin 1,
no. 1 (maj 1967): 33.
4. Morroe Berger, “Middle Eastern and North
African Studies: Developments and Needs”,
MESA Bulletin 1, no. 2 (novembar 1967): 16.
5. Menachem Mansoor, “Present State of
Arabic Studies in the United States”, u: Report
on Current Research 1958, ed. Kathleen H.
Brown (Washington: Middle East Institute,
1958), str.55-56.
6. Harold Lasswell, “Propaganda”, Encyclo-
pedia of the Social Sciences (1934), 12: 527.
Ovu referencu dugujem profesoru Noamu Čom-
skom.
7. Marcel Proust, The Guermantes Way,
trans. C.K.Scott Moncrieff (1925), str. 135. Ci-
tat je na srpskom naveden u prevodu Živojina
Živojinovića (Marsel, Prust, Oko Germantovih,
str. 198; Novi Sad - Beograd, 1983).
8. Nathaniel Schmidt, “Early Oriental Studi-
es in Europe and the Work of the American Ori-
ental Society, 1842-1922”, Journal of the Ame-
rican Oriental Society 43 (1923): 11. Vidi i E.
A. Speiser, “Near Eastern Studies in America”,
1939-45”, Archiv Orientalni 16 (1948): 76-88.
9. Jedan primer tu je Henry Jessup, Fifty-
Three Years in Syria, 2 vols. (New York: Fle-
ming H. Revell, 1910).
10. O vezi između donošenja Balfurove de-
klaracije i ratne politike Sjedinjenih Država vidi
Doreen Ingrams, Palestine Papers 1917-1922:
Seeds of Conflict (London: Cox/Syman, 1972),
str. 10.
11. Mortimer Graves, “A Cultural Relations
Policy in the Near East”, u: The Near East and
the Great Powers, ed. Frye, str. 76,78.
12. George Camp Keiser, “The Middle East
Institute: Its Incoception and Its Place in Ameri-
can International Studies”, u : The Near East
and the Great Powers, ed. Frye, str. 80, 84.
13. O ovim migracijama vidi: The Intellec-
tual Migration:Europe and America 1930-1960,
ed. Donald Fleming and Bernard Baylin (Cam-
bridge, Mass.: Harvard University Press, 1969).
14. Gustave von Grunebaum, Modern
Islam:The Search for Cultural Identity (New
York:Vintage Books, 1964), str. 55, 261.
15. Abdullah Laroui, “Dioegene 38 (July-
September 1973): 30. Taj esej objavljen je u La-
rouievoj knjizi The Crisis of the Arab Intelectu-
alls: Traditionalism or Historicism? trans. Diar-
mid Cammel (Berkeley: University of Califor-
nia Press, 1976).
16. David Gordon, Self-Determination and
History in the Third World (Princeton, N.J. :
Princeton University Press, 1971).
17. Laroui, “Pour une methodologie des etu-
des islamiques”, str. 41.
18. Manfred Halpern, “Middle East Studies:
A Review of the State of the Field with a Few
Examples”, World Politics 15 (oktobar 1962):
121-122.
19. Ibid, str. 117.
20. Leonard Binder, “1974 Presidential Ad-
dres”, MESA Bulletin 9, no. 1 (februar 1975):2
21. Ibid, str. 5.
22. “Middle Eastern Studies Network in the
United States”, MERIP Reports 38 (jun 1975):5.
23. Dva najbolja kritička prikaza dela Cam-
bridge History napisali su Albert Hourani, The
English Historical Review 87, no 343 (april
1972): 348-357, i Roger Owen, Journal of
Interdisciolinary History 4, no.2 (jesen 1973):
287-298.
24. P.M. Holt, Introduction, The Cambridge
History of Islam, ed. P.M. Holt, Anne K.S.
Lambton and Bernard Lewis, 2 toma (Cambrid-
ge:Cambridge University Press, 1970), 1:xi.
25. D: Sourdel, “The Abbasid Caliphate”,
The Cambridge History of Islam, ed. P.M. Holt
et al., 1: 121.
26. Z.N. Zeine, “The Arab Lands”, Cambrid-
ge History of Islam, ed. Holt et al., 1:575.
27. Dankwart A. Rustow, “The Political Im-
pact of the West”, Cambridge History of Islam,
ed. Holt et al., 1:697.
prevela
Drinka Gojković
Nº 34, leto 2002. godine 43
Mala planeta 3095 Omar Hajjam
Dejan Maksimoviæ
U Sunčevom sistemu postoji nekoliko vrsta
kosmičkih objekata. Najveće telo je Sunce,
zvezda sa masom koja čini 99,86% celo-
kupnog sistema. Od ostalih 0,14% mase
sastavljeno je devet velikih planeta (među
kojima je i Zemlja) i njihovi sateliti, zatim
komete, meteori i jedna grupa tela otkrive-
na ne tako davno – male planete, planetoi-
di ili asteroidi.
Otkriæa novih svetova
Još u antičko doba, ljudi su znali za pet
okom vidljivih planeta. Merkur, Venera,
Mars, Jupiter i Saturn bili su poznati svim
starim narodima. Kada je početkom 17.
veka Galilej napravio teleskop, otvorrio je
sasvim novo poglavlje u istoriji astrono-
mije. Godine 1781, engleski kompozitor i
astronom Vilijam Heršel, ugledao je kroz
okular svog teleskopa planetu Uran, što je
možda i najveće otkriće u dotadašnjoj isto-
riji nauke. Očaranost širenjem granica
znanja, učinilo je da se naučnici prisete
jedne pretpostavke koju je 200 godina ra-
nije izneo nemački astronom Johan Ke-
pler. Po njegovoj smeloj teoriji, između
Marsa i Jupitera mora postojati još jedna,
neotkrivena planeta koja svojom gravitaci-
jom utiče na nepravilnosti putanje Marsa
oko Sunca. Ovo je kasnije našlo utemelje-
nje u Ticijus-Bodeovom pravilu, po kojem
se između Marsa i Jupitera na udaljenosti
od 2,8 astronomskih jedinica od Sunca (1
AJ = 149,6 miliona kilometara i odgovara
srednjoj udaljenosti Zemlje od Sunca) mo-
44 Nº 34, leto 2002. godine
ra očekivati postojanje planete. Počeo je
lov na ovaj misteriozan, neotkriven svet.
Prvog januara 1801, italijanski astro-
nom Đuzepe Pjaci, pronašao je telesko-
pom, u sazvežđu Bik, telo slabog sjaja ko-
je se iz noći u noć pomeralo u odnosu na
ostale objekte. Ubrzo je bilo jasno da se ra-
di o novoj planeti, oko 2,8 AJ udaljenoj od
Sunca, tačno na mestu Ticijus-Bodeovog
niza. Nova planeta nazvana je Cerera.
Oduševljenju astronoma nije bilo kraja.
Ali, u martu 1802, nemački astronom
Hajnrih Olbers otkrio je još jedno telo na
sličnoj udaljenosti koje je dobilo ime Pala-
da. Potpuno iznenađenje usledilo je kada
su 1804. i 1807. otkrivena još dva nova
objekta. Broj novootkrivenih planeta stal-
no je rastao. Do 1850. izbrojano ih je 14.
Bilo je potrebno da prođe nekoliko deceni-
ja kako bi postalo očigledno da se na tom
mestu nalazi čitav pojas malih planeta.
Krajem 19. veka već ih je 400, polovinom
20. veka 1500. U katalog je do danas
uvršteno više od 7000 ovih kosmičkih
objekata, sa izračunatim i poznatim puta-
njama. Svake godine, astronomi širom sve-
ta otkriju i do stotinu novih malih planeta,
a smatra se da ih ukupno ima više miliona.
Veličine su im od nekoliko desetina meta-
ra, koliko imaju brojni kameni blokovi, do
1000 km u prečniku koliko ima najveći
planetoid Cerera. Najviše malih planeta
nalazi se 2,2 do 3,3 puta dalje od Sunca ne-
go što je Zemlja, mada postoje i one koje
se mogu veoma približiti Zemlji, seći nje-
nu putanju, čak se i sudariti sa njom. Više
od jednogg veka raspredani su mitovi o po-
jasu kao posledici raspada imaginarne pla-
astronomske unije imenovala je ovo telo,
dodelivši mu kataloški broj 3095 i naziv
nete Feton u kosmičkoj katastrofi. Savre- Omar Hajjam, zbog zasluga kojima je ovaj
mena nauka drugačije tumači postanak po- naučnik zadužio čovečanstvo. Hajjam je
jasa. Po modernom shvatanju, pojas nije rođen 18. maja 1048. godine hrišćanske ere
nastao planetarnim raspadom. Zbog jakih (2. zulhidže 439. godine hidžre) u gradu
gravitacionih uticaja Sunca i Jupitera, na Nišaburi u Iranu. Bio je izvrstan matema-
tom mestu, velika planeta nije nikad ni mo- tičar, sastavljač najtačnijeg solarnog kalen-
gla da se obrazuje. Materijal koji bi tvorio dara koji je bio u upotrebi u istoriji civiliza-
takvu planetu, nije se mogao nakupljati u cije. U svom kalendaru je preko dužine po-
jednoj, već u mnoštvu tačaka, a deo se da- jedinih meseca u godini, pokazao poznava-
lje usitnjavao. nje činjenice da godišnja doba različito du-
Na Astronomskoj opservatoriji u Beo- go traju. Tek je Johan Kepler početkom 17.
gradu, otkriveno je nekoliko desetina pla- veka u svojim čuvenim zakonima objasnio
netoida, među kojima su Beograd, Zvezda- da je to posledica eliptičnosti putanje kreta-
ra, Srbija, Jugoslavija, Dejan, Vladimir, Si- nja Zemlje oko Sunca. Hajjam je dao obilje
monida, Tesla, Milanković... radova iz oblasti algebre i geometrije. Pro-
našao je principi u matematici poznat kao
Hajjamu u èast Paskalov trougao, a do ovog otkrića došao
Otkriće mnoštva malih planeta, namet- je šest stoleća pre Paskala. Hajjam je umro
nulo je pitanje njihovih naziva. Božanstva i 1123. godine (517. g. h), mada se u literatu-
mitološka bića iz ri može naći i
celog sveta, mno- 1131. (526. g. h).
ge slavne, znane, Otkriće mnoštva malih planeta, Prosečno uda-
ali i neznane nametnulo je pitanje njihovih naziva. ljen 3,5 AJ (oko
ličnosti, dobile su 523 miliona kilo-
Božanstva i mitološka bića iz celog sve-
šansu da svoje metara), plane-
ime „daruju“ ne- ta, mnoge slavne, znane, ali i neznane toid 3095 Omar
kom planetoidu. ličnosti, dobile su šansu da svoje ime Hajjam kreće se
Čast da zauvek oko Sunca po
bude upisan u
„daruju“ nekom planetoidu. Čast da za- eliptičnoj puta-
ovu nebesku ple- uvek bude upisan u ovu nebesku pleja- nji. Ima izražen
jadu ima i Omar du ima i Omar Hajjam, svetski priznat ekscentricitet (iz-
Hajjam, svetski duženost) puta-
priznat persijski persijski astronom, pesnik i filozof. nje, što je zajed-
astronom, pesnik nička osobina te-
i filozof. la ove grupe. Kad
Malu planetu sa prvobitnom oznakom dospe u tačku najbližu našoj zvezdi, od nje
RT2, otkrića je 8. septembra 1980. ruska ga razdvaja 3,3 AJ, dok najveća udaljenost
naučnica Ljudmila Žuravljeva. Nešto kasni- ne prelazi 3,7 AJ. Inklinacija (nagnutost
je, Komisija za male planete Međunarodne ravni kretanja oko Sunca u odnosu na Ze-
Nº 34, leto 2002. godine 45
mljinu ravan kretanja) je
oko 3°. Ovaj planetoid je
nepravilnog oblika, liči na
stenovitu krhotinu čiji je
najveći prečnik procenjen
na oko 25 kilometara (po-
ređenja radi, prečnik Ze-
mlje je 12.757 kilometa-
ra). Jednom obiđe Sunce
za oko 6,5 godina.
U toku proleća 2002,
planetoid 3095 Omar
Hajjam nalazio se u sa-
zvežđu Blizanci. Počet-
kom juna prelazi u sa-
zvežđe Rak u kojem će
boraviti do početka avgu-
sta, kada ulazi u sazvežđe
Lav. Krajem novembra
biće u sazvežđu Devica,
sledećoj stanici na svome
putu krozzodijak. Plane-
toidi su veoma slabog sja-
ja i ne mogu se videti go-
lim okom. Tako ni 3095
Omar Hajjam nije vidljiv i ne bi bio čak i da
mu je sjaj 150 puta jači od postojećeg.
Planetoid 3095 Omar Hajjam je sasvim
običan mali član sunčevog sistema, sličan
hiljadama drugih u svojoj klasi. Nastaviće
mirno da kruži oko Sunca i neće pobuditi
neku veću pažnju. Ali, vredno je istaći da su
savremeni astronomi, Hajjamove kolege,
ovim gestom načinili trajan pomen na nje-
gov nemerljivo značajan doprinos razvoju
ljudskog duha i naučne misli.
Hajjam na Mesecu
Jedan krater na Mesecu od 1970. godine
nosi slavno ime Omara Hajjama, velikana
persijske i svetske nauke. Krater Omar
46 Nº 34, leto 2002. godine
Hajjam, prečnika oko 70 kilometara, nalazi
se na 58° severne selenografske (Mesečeve)
širine i 102° zapadne selenografske dužine.
Ovaj krater sa Zemlje ne može se videti, jer
su brzine rotacije Meseca oko svoje ose i
kretanja oko Zemlje tako usaglašene da
nam Mesec pokazuje uvek istu stranu.
Hajjamov krater je na „nevidljivoj“ strani,
onoj koju naš pratilac nikada ne izlaže
našim pogledima. Svetska nauka se i na
ovaj način zahvalila Hajjamu i slavi ga za-
jedno sa najvećim umovima čija imena, ta-
kođe, krase Mesečeve pejzaže. Od srpskih
naučnika, „svoje“ kratere imaju Nikola Te-
sla, Milutin Milanković i Ruđer Bošković.
FILOZOFIJA I GNOZA
Uticaj grèke filozofije
na islamski svet
Jegane Šajegan
Pitanja prenošenja grčke filozofije i nauke u
islamski svet pokriva izuzetno široku oblast:
zadnje vekove helenističkog sveta, carstvo Sa-
sanida i njegovu osobenu hrišćansku crkvu, i
islamski period. Da bismo razumeli pitanje pre-
nošenja ne možemo a da se ne osvrnemo na dve
prve kulture koje čine kičmu i pozadinu ovog
istorijskog razvoja. Bavićemo se temeljnim sna-
gama koje su dovele do promena u pojedinom
periodu i otvorile put ovom prenošenju.
P
itanje prenošenja je vezano za veliki
broj akademskih oblasti: filozofiju,
istoriju filozofije, istoriju nauke, kla-
sične nauke, istoriju hrišćanske crkve, i za-
padne i istočne, iranske, starosirijske i arap-
ske studije... a lista se može dalje nastaviti.
Tradicionalna kultura, koju nazivamo kasni
helenizam, bila je kombinacija mnogih ele-
menata, pogotovo mnogih protivurečnih ele-
menata, i da bismo razumeli to prenošenje,
moramo je shvatiti. Razumevanje tako slože-
nog perioda zahteva saradnju različitih struč-
njaka poput klasičara, arabista, crkvenih isto-
ričara, istraživača gnosticizma, etc. To je za-
datak koji se može preduzeti samo putem
udruženog delanja.
Naučnici iz različitih oblasti već obraćaju
međusobnu pažnju na istraživanja drugih.
Članak M. Tardjea (M. Tardieu) (1986), isto-
ričara gnosticizma, proučen je detaljno od
strane I. Hadota (I. Hadot) (1990: 275-3030),
klasičara. Nakon veka i po istraživanja i pro-
učavanja u raznim oblastima, mnoga nejasna
pitanja još uvek ostaju u mraku zahvaljujući
oskudnosti izvora. Na primer, još uvek posto-
ji sporenje o postojanju zadnjih atinskih neo-
platonista-filozofa nakon Justinijanovog
edikta iz 529. godine nove ere, kojim je za-
tvorena Akademija u Atini, a njena imovina
konfiskovana. Teško je zamisliti kako su filo-
zofi mogli raditi pod takvim okolnostima.
Grčka filozofska i naučna misao potisnuta
je ka istoku, a teza o njenom prenošenju iz
Aleksandrije u Bagdad, koju su zastupali po-
jedini srednjevekovni islamski pisci, je savr-
šeno uverljiva. U svakom slučaju, njihove te-
ze bi trebalo prihvatati uopšteno, a ne u deta-
ljima, obzirom da je veliki broj njihovih tvrd-
nji bio zasnovan na prepričavanjima, koja su
do njih dospela putem usmene tradicije od
nestorijanaca i jakobita. Usmena tradicija
obično nije hronološka i sama činjenica da je
informacija razmenjena u redu koji nije hro-
nološki indikativna je za postojanje usmene
tradicije koju E. Dž. Brauni (Browne) (1921:
114) naziva “živom tradicijom”.
Po mom mišljenju, grčki pokret ka istoku
temeljio se na dva odlučujuća faktora: kristi-
janizaciji Rimskog carstva i internacionaliza-
ciji imperije Sasanida.
Kristijanizacija rimskog carstva
Pitanje koje se mora postaviti je sledeće:
šta podrazumevamo pod kristijanizacijom
Rimskog carstva? Helenistički svet je kristi-
Nº 34, leto 2002. godine 47
janizovan vrlo sporim tempom, u toku pro-
cesa koji je trajao više od dve stotine godi-
na. Car Konstantin je 313. objavio formalnu
toleranciju hrišćanske religije, a 325. sa-
zvao Prvi opšti sabor u Nikeji. Uloga ovog
skupa je bila unošenje reda u osporavanu
hrišćansku doktrinu; u suštini, bio je to prvi
pokušaj kanonizacije hrišćanske crkve, i
morali su uslediti mnogi drugi sabori da bi
se konsolidovala jedinstvena doktrina. Priti-
sak je uvek dolazio od države. Bilo kako,
hrišćanstvo nije postala zvanična državna
religija sve do zadnje četvrtine četvrtoga
veka i edikta cara Gracijana. Preobražaj iz
paganske u hrišćansku kulturu nastavljao se
uspešno u šestom veku i bio je manje-više
okončan Justinijanovim ediktom iz 529.
Promena, iako postepena, bila je suštin-
ska, ona koju bih nazvao spoznajnom, u
smislu promene koja se desila u opštoj sve-
sti i pogodila u srce zapadnjačkog pogleda
na svet. Temeljna promena je donela linear-
no i istorijsko tumačenje vremena, a zame-
nila cikličko gledište koje je preovlađivalo
u helenističkom periodu. Ovde ne bih ras-
pravljao dalje o tom aspektu, ali bih istakao
da je Filoponus (Philopnus) u svojoj “Fizi-
ci” odbacio cikličko i prihvatio linearno
gledište u odnosu na vreme. Ova promena
je bila potcenjena od strane istoričara koji
su bili na stanovištu koje je isticalo da je
spoznajna promena nastala u sedamnaestom
veku sa pojavom moderne nauke.
Ono što je činilo suštinsku promenu od
helenističkog u hrišćanski svet jeste da su
prognana sva nekanonska tumačenja teksto-
va i da zabrana nije bila ograničena na Bi-
bliju. Odnosila se i na gnostičke tekstove, a
ni neoplatonistička tumačenja Platonovih
dijaloga nisu izmakla zabrani. Bila je to, u
stvari, zabrana simbola i mitova u zamenu
48 Nº 34, leto 2002. godine
za prihvatanje zvanične dogme. Ovakvo ronima (Jerome) u četvrtom veku nove ere, imati uticaja na strukturu društva. To je isto-
stanje stvari je konačno dovelo do raskida a rimsko pravo je nametnuto od strane drža- rijska ironija, budući da je baš rimsko pra-
između kreativne imaginacije i racionalne ve kako bi zamenilo pomanjkanje hrišćan- vo, koje je sada rašireno u hrišćanskom sve-
misli, koja je, takođe, razvijana od strane skog pravnog auitoriteta. Tako je latinski tu, kaznilo hrišćanstvo kao zločin koji za-
neoplatonista. To je ono što smatram spo- zamenio grčki koji je predstavljao rano hri- služuje smrt za vreme imperatora Trajana
znajnom promenom. Šta su carevi, koji su šćanstvo. Kao što E. Stein (E. Stein) (1949: (Laktantijus/Lactantius, Institucija, 5, 11,
želeli da ustanove zakon i red, mogli drugo 411) i A. Kemeron (A. Cameron) (1967: 12).
da urade, sem da napadnu nered? On je, bu- 663) navode, Justinijanov edikt iz 529. go- Sudbina filozofa, kao i njihovih dela,
dući stvoren sa pojavom hrišćanstva, posta- dine nove ere ustanovio je monopol pro- pratila je sudbinu retorike. Čak i pre zatva-
jao neprihvatljiv državnom aparatu. učavanja prava u korist triju centara, ranja atinske Akademije, na intelektual-
Konstantin se odlučio za hrišćanstvo iz Rima, Konstantinopolja i Bejruta, a nom horizontu Aleksandrije su se poma-
političkih motiva, ali stvarni problem je, ka- uveo zabranu u odnosu na Sezareu, ljale nevolje. Godine 391. nove ere Teo-
ko navodi E.R. Heiz (E.R.Hayes), bio “na Atinu i Aleksandriju. Oni su kasnije dosijus je izdao edikt o zabrani paganskih
izvestan način reformisani judaizam”. postali najznačajniji centri retorike. žrtvi. Grupa monarha je napala i uništi-
Odvojen od jevrejskog zakona, nije imao Ukoliko je rimsko pravo imalo da la paganske hramove u Aleksandriji.
pravni autoritet za rad sa propisima, kao u premosti jaz nastao usled nedo- Mnogo paganskih naučnika je na-
slučaju judaizma i islama, koji imaju hala- statka legaliteta na strani hri- pustilo Aleksandriju. Među
ku, odnosno šerijat. Hrišćanstvo je priznalo šćanstva, ono je, takođe, njima su bili i Olimpius, filo-
jevrejsko poreklo kada je došlo po “spase- imalo i da zameni grčku zof i sveštenik boga Serapi-
nje Jevreja” (Sveti Jovan, 4:22). Upravo je retoriku, koja je u grčkoj sa, i Heladius i Amonius,
ovo bila sreća u nesreći za budući razvoj za- paganskoj kulturi obojica gramatičari
padnog sveta, ali se on zasigurno nije poja- imala ulogu prava. i sveštenici, prvi
vio tokom prva četiri veka hrišćanstva. Ca- U suštini, ljudi su Zeusov, a drugi čo-
revi su bili suočeni sa velikim teškoćama preko retorike pod- vekolikog boga.
obzirom da je nova vera, koja je bila lišena učavani pravu u Mnogima je uskra-
legalne osnove, vodila u veliki broj slobod- grčkoj kulturi. Kao ćena plata, a nekima
nih tumačenja. Ovi potonji problemi se nisu pravna disciplina, nije bilo dozvoljeno
ticali samo gnostika, već ih je bilo i u samoj grčka retorika je da podučavaju. Tra-
crkvi. Postojala je anarhija i stalna borba iz- dobila svoj prvi gična epizoda je bi-
među velikog broja sekti, poput sekte mo- udarac krajem če- la smrt Hipacija, pa-
nofizita, diofizita, triteista i mnogih drugih. tvrtog veka nove ganskog filozofa,
Istovremeno, u Aleksandriji su se sledbeni- ere, a sa postepe- koga je linčovala
ci trojice različitih patrijarha sukobljavali nim propadanjem grupa monarha 415.
jedni sa drugima. Zapadni deo carstva nije grčke retorike bio (Kemeron, 1967/
izbegao ono što je označavano kao hereza. je uzdrman i legiti- 667-9). U zadnjoj
Većina biskupa u Španiji četvrtoga veka su mitet grčkog sveta. četvrtini petog veka
bili priscilijanci i isticali su simboličko tu- Kako se radi o pra- nove ere Amonius
mačenje trojstva. vu koje drži dru- je bio na čelu alek-
Radi razrešenja ovog dispariteta u dok- štvo na okupu, pro- sandrijske škole
trinalnim tumačenjima, Biblija je prevedena mena u bazičnom neoplatonizma, ali
sa grčkog na latinski od strane Svetog Dže- legalitetu može je, obzirom na nje-
Nº 34, leto 2002. godine 49
gova paganska filozofska učenja, od strane
hrišćanskih vlasti na njega činjen veliki pri-
tisak. U suštini, povodom njegovog učenja
o večnosti sveta, napadala su ga dva hri-
šćanska učenjaka, Zaharias Skolastikus i
Eneas iz Gaze.
Aleksandrijska škola je doživela koreni-
te promene. Prema papirusu iz petog veka
nove ere (Maspero/Maspero 1914), postoja-
lo je hrišćansko udruženje pod nazivom
“Filiponoi”, čija osnovna dužnost je bilo or-
ganizovanje napada na paganske učitelje i
učenike i napadanje paganskih hramova.
Severius, budući patrijarh Entioka, bio je
član tog udruženja. Ta činjenica ukazuje da
je akademska atmosfera bila neuobičajeno
zategnuta. Pod takvim okolnostima, bilo je
normalno za čoveka poput Amoniusa da
pod prinudom potpiše dogovor sa Atanasiu-
som II u 490-tim. Incident je prijavio Da-
mascius (koji je umro oko 538) (Vita Isido-
ri, od 316: 251, u redakciji Cintcena/Zint-
zen), koji je bio vrlo grub sa Amoniusom i
optužio ga za finansijsku motivisanost. Re-
zultat dogovora je bez sumnje bio finansij-
ski, jer Amonius nije mogao drugačije raz-
mišljati kada je njegova zarada zavisila od
gradskih vlasti.
U svakom slučaju, Amonius je morao
dati izvesne koncesije u zamenu. Kakve su
to bile koncesije’ Pitanje je bilo od izuzetne
važnosti jer je imalo dalekosežne i odluču-
juće uticaje na budućnost filozofije. Amoni-
us je napustio platonska tumačenja i okre-
nuo se Aristotelu, ne samo Aristotelovom
Organonu, već i njegovoj metafizici. To je
jasna indikacija da je Amonius učinio izve-
sne koncesije u zamenu za finansijsku dobit
iz dogovora sa patrijarhom Atanasijusom II.
Teško je zamisliti kako je on u takvim okol-
nostima mogao postupiti drugačije. Do nas
50 Nº 34, leto 2002. godine
nisu stigli Amonijusovi komentari Platona i dok je drugo vezano za ontološke nivoe bića. pliciusa, Amoniusa i Avicenu (Ibn Sina). Po
moguće je da on nikada i nije napisao bilo Prema Simpliciusu (u Fizici, 1363.24) Amo- njihovom shvatanju, delatna kauzalnost mo-
koji komentar Platona. U svakom slučaju, nius je aristotelovskom bogu pripisao ne sa- ra, takođe, biti princip koji stvara materiju
bilo je teško proučavati pod Proklusom i mo konačnu (ousia) (Simplicius
ostati van uticaja učiteljevog žara za speku- uzročnost, već ta- u Fizici 1363. 2-8).
Sudbina filozofa, kao i njihovih
lativnu metafiziku. Olimpiodorus (rođen kođe, i delatnu Identičnu kritiku
oko 495/505 nove ere, Gorgije 198.8)) na- uzročnost. Ari- dela, pratila je sudbinu retorike. Čak i Aristotela i njego-
vodi da je Amonius predavao o Gorgijama, stotelov nepokre- pre zatvaranja atinske Akademije, na vih komentatora
ali nema pomena o dijalozima o kojima su nuti pokretač je- intelektualnom horizontu Aleksandrije nalazimo kod Avi-
neoplatonisti bili tako skloni da pišu ko- ste konačni uz- su se pomaljale nevolje. Godine 391. cene (1947: 23.21
mentare, a kakvi su bili Republika, Timeus rok, on je razum- nove ere Teodosijus je izdao edikt o za- -24.4) u njegovom
i Parmenides. ni (noeton) koji brani paganskih žrtvi. Grupa monarha komentaru dela
Amonius nije imao drugoga izbora do da pokreće intelekt „Lambda Aristo-
je napala i uništila paganske hramove
se okrene od Platonovih dijaloga, koji su u (nous) bez da se telove Metafizike”
bili kontroverzni u svojim prokleanskim in- sam pomera (Ari- u Aleksandriji. Mnogo paganskih na- (1072a23-6; But/-
terpretacijama i bili izjednačeni sa pagan- stotel u Metafizi- učnika je napustilo Aleksandriju. Me- Booth/ 1983: 109).
skim politeizmom (uporediti, Mahdi /1967 : ci, 12.7.1072a26- đu njima su bili i Olimpius, filozof i Avicena tvrdi:
234, br.2 i Safrej /Saffrey /1954/ : 400-1). 7, 30-1). U Ari- sveštenik boga Serapisa, i Heladius i „Apsurd je do-
Najdelotvornije bilo je okretanje ka Aristo- stotelovom obja- Amonius, obojica gramatičari i svešte- stići do prve real-
telu i neoplatoniziranom Aristotelu. U šnjenju postoji nici, prvi Zeusov, a drugi čovekolikog nosti kroz pokret i
Amonianovom tumačenju Aristotela odvi- ontološki prob- kroz činjenicu da
boga. Mnogima je uskraćena plata, a
jao se dvostruki proces. Kao što K. Veriken lem. Ukoliko ne- je to princip kre-
(K. Verryckan) (1990: 230) ispravno prime- pomerani pokre- nekima nije bilo dozvoljeno da poduča- tanja i, takođe,
ćuje: “Neoplatonizam Aristotelove metafi- tač pokreće, ko vaju. Tragična epizoda je bila smrt Hi- zahtevati da se
zike se sučelio sa odgovarajućom aristoteli- onda daruje po- pacija, paganskog filozofa, koga je lin- ponaša kao prin-
zacijom neoplatonskog sistema”. Amoniju- stojanje? Zasigur- čovala grupa monarha 415. cip bitnosti. Ti
sov doprinos je bio u harmonizaciji Platona no, ukoliko niče- ljudi nisu ponudili
i Aristotela, ostavština koju je al-Farabi (al- ga nema, ne može ništa drugo do do-
Farabi) (umro 339/950) nasledio od Amoni- biti ni pokreta. “Biti” mora prethoditi “biti u kaz da je to pokretač, a ne da je to princip po-
usa. Simplicius (u svojoj Fizici, 1660.28- pokretu”. Simplicius (u Fizici, 1361.31-4) iz- stojanja. Moralo bi biti (beznadežno) nekom-
31) ukazuje na Amonijusov cilj harmonizo- nosi da je Aleksandar otkrio delatnu uzroč- petentno (pri čemu se slažem) da pokret mo-
vanja Aristotela i Platona. Ta aleksandrijska nost u odnosu na nebeski pokret, ali da ju je že biti sredstvo dokazivanja prve realnosti,
filozofija preneta je u ovom Amoniusovom osporio nebeskoj materiji (u Fizici 1362.11- koja je po sebi princip svog postojanja. Nji-
obliku u islamski svet uopšte, a al-Farabiju 15). Simplicius (u Fizici 1363-10) napada hovo preokretanje prvog principa u princip
posebno. Amoniusa tvrdeći da, ukoliko nešto prima pokreta nebeske sfere ne čini ga nužno (tako-
Da bi se razumela aleksandrijska dilema svoj pokret izvana, onda treba da i svoje po- đe) principom supstance nebeske sfere.”
bilo bi nužno postaviti sledeće pitanje: šta stojanje primi izvana. Ovaj argument se čini Avicenski argument, koji je sličan Sim-
podrazumevamo pod neoplatonizacijom ispravnim iz Avicenine pogrešno poimane plicijusovom (u Fizici 1363.2-8) nalazi se u
Aristotelove metafizike i aristotelizacijom doktrine o eksteriornosti postojanja. Izgleda samom centru njegove metafizike i njegova
neoplatonskog sistema? Prvo se odnosi na da je konačna uzročnost, samo kao princip ontologija potiče upravo od tog pitanja. To
metafizičko pitanje vezano za kosmologiju, kretanja, bila otnološki nedovoljna za Sim- ukazuje na šta se odnosi svo prenošenje i
Nº 34, leto 2002. godine 51
kako su ideje preuzimane i dalje razvijane.
Prenošenje ne može biti objašnjeno samo
putem geografije.
Mora se dodati da ideja ostvarenja delat-
ne uzročnosti kod Amoniusa nije povezana
sa hrišćanskom doktrinom stvaranja ex nix-
ilo. Neoplatonisti su, poput njihovih istomi-
šljenika, islamskih filozofa, verovali u
„večnost” sveta. Harmonija delatnih i ko-
načnih uzročnosti, ili imanentnog i transce-
dentnog, bile su verovatno deo izvorne teo-
rije koja je, takođe, koristila da zaštiti i oču-
va filozofiju od svešteničkog gneva.
Vezano za aristotelizaciju neoplatonskog
sistema, tripartitna podela bića bila je zame-
njena postepenim i hijerarhijskim lancem
bića, gde je svaki nivo sadržavao i materiju
i formu (Amonious, Veriken/1990 b: 230).
Opet je u ovom obliku aristotelovska logič-
ka ontologija preneta u islamski svet, gde je
doživela još veći razvoj od strane al-Farabi-
ja, Avicene i drugih peripatetičara koji su
tradiciju škole spasli od zaborava. Sa Amo-
niusom je osnovana škola čije su filozofske
teorije, iako provocirane zabranama od stra-
ne vladajuće državne religije, postale vrlo
razrađene. U stanovitom smislu se može re-
ći da oživljavanje aristotelovske egzeze u
islamskoj filozofiji jeste indirektno vezano
za strogost državne ortodoksne crkve.
Nakon Amoniusa, aleksandrijska škola
je prošla kroz proces postepene kristijaniza-
cije. Godine 529. nove ere, iste godine kada
je zatvorena atinska Akademija, Filoponus
(umro oko 570) je napisao svoju dobro po-
znatu raspravu De aeternitate mundi contra
Proclum, a malo kasnije, De aeternitate
mundi contra Aristotelem, koja je sačuvana
samo u arapskoj verziji i izneta u Simplici-
jusovom De caelo. Filoponus je iskoristio
priliku hrišćansko-paganske kontroverze
52 Nº 34, leto 2002. godine
kako bi se distancirao od neoplatonističke je na latinski zapad preko prevoda iz jeda- Filoponijusa je nasledio Olimpiodorus,
doktrine o večnosti sveta. On je potom napi- naestoga veka naše ere i nastavljena i dalje koji je možda bio pagan, ali se, da bi se za-
sao teološke radove u kojima je imao mono- razvijana od strane Džona Baridana (John štitio od eventualnih hrišćanskih napada i
fizitski stav, poput Diaetetes (Arbitar) u Buridan) i drugih (Cimerman/Zimmerman/ iz opreza, deklarisao kao monoteista (u
552, uprkos činjenici da je Kalcedonski sa- 1987/: 121-9; Šajegan (1986. 30-3). Gorgijama, 32-3; videti Vesternik /Wester-
bor 451. godine odbio ovu doktrinu sagla- Vezano za doktrinu stvaranja sveta. ona nik/ 1990: 331).
sno kojoj Hrist ima jednu, a ne dve prirode je preuzeta od strane islamskih teologa ko- Sledila su ga tri hrišćanina, Elias, David
(Božansku i ljudsku, kao u slučaju diofizita ji su se vekovima borili protiv filozofa u i Stefanus. Aleksandrija je na neki način
ili nestorijanaca). Krajem svog života, 567. vezi ovog pitanja. Kasnije, njihove tvrdnje uspela da opstane postepenim odbaciva-
godine, on je napisao De trinitate, gde je iz- su se vratile zapadnjačkoj hrišćanskoj sho- njem svog paganskog lika i slabeći njego-
neo triteističko gledište o hristologiji, po ko- lastici. Filoponus bi se, takođe, morao vu vitalnu filofofsku moć.
joj su Otac, Sin i Sveti duh bili tri supstance smatrati odgovornim za važnu promenu od Sudbina Atine, kolevke grčke filozofije,
jednake po prirodi. To je dovelo do nove po- cikličnog u linearni stav u pogledu vreme- nije bila različita od aleksandrijske. Kao pri-
dvojenosti među anti-kalcedonistima. Filo- na. Kao što Čedvik (Chadwick) (1987: 87) vatna institucija doživela je, na osnovu kra-
ponus je bio optužen za jeres i anatemisan je ukazuje: „Filoponus je odbacio mit o več- ljevskog dekreta, iznenadni, nagli kraj 529.
680. godine nove ere, preko stotinu godina nom povratku i ciklus beskonačnog vreme- nove ere, a njeni filozofi su utekli u Persij-
nakon smrti. Kao što Sorabdži (Sorabji) is- na. Materijalni kosmos je u stalnom menja- sko sadanidsko carstvo. U Zapadnom car-
pravno primećuje: „Imalo je podrugljiv re- nju. Ni jedna osoba koja je jednom nestala stvu, Betius je uspeo da pre svoje prerane
zultat to što su njegove ideje prihvaćene pr- ne može se pojaviti u životu bilo kada po- smrti, oko 524. godine, prevede jedino Ari-
vo u islamskom , a ne hrišćanskom svetu”. novo.” To je najvažniji smisao vezan za stotelov Organon. Njegova ortodoksno-ka-
Filoponus je bio visoko uvažavan u ja-
kobitsko-monofizitskoj zajednici u Persiji;
Amonius je, na drugoj strani, bio omiljen
među nestorijancima-diofizitima. Filozof-
ski i teološki radovi Filoponusa bili su pre-
vedeni na starosirijski i redigovani od stra-
ne A. Sandaa (A. Sanda) 1930. Ali, njegov
triteistička gledišta nisu dala odjeka u is-
točnjačkom svetu. Slučaj Filoponusa je ja-
san primer da čak ni hrišćani nisu bili imu-
ni od proganjanja od strane državne religi-
je, drugim rečima, kada su njihova gledišta
bila nekonformistička ili suprotstavljena sa
široko rasprostranjenom egzegezom. Ova-
kvo religijsko stanje stvari uticalo je na dru-
gu oblast, naučnu, a zapadnjački svet je bio
lišen Filoponusovog naučnog nasleđa. Nje-
govu dinamiku usvojio je Avicena, koji ju
je razvio do tog stepena da je kasnije mo- drugi aspekt prenošenja, koje je preuzeto tolička egzegeza hristijanlogije nasuprot
gla poslužiti kao temelj i podloga za nauč- od strane islamskih teologa i izazvalo izve- monofizista i nestorijanaca u Liber contra
nu revoluciju sedamnaestoga veka. Prešla stan interes među filozofima. Eutychen et Nestorium (512) najverovatnije
Nº 34, leto 2002. godine 53
nije bila po volji ostrogotskog kralja Teodo- vori u svojoj Istoriji fizičara (videti, Mejer- Diogen, obojica iz Fenikije, i Isidor, iz Ga-
rika, koji je bio Arijevac (arijanizam je imao hof/Meyerhof/1933/: 114). To ukazuje da ze” (videti, Hadot/Hadot/ 1990: 278, br.15).
sklonost ka monofizitskom učenju). Motivi su recipijenti bili svesni prenošenja sa svim Oni su ostali godinu ili dve u Persiji i naj-
njegovog optuživanja mogli bi se protumači- njegovim socio-političkim implikacijama. verovatnije se nastanili u Haranu. Nisu se
ti kao političko-religijski, jer je kao katolički Na primer, Al-Farabi je, možda iz opreza i mogli vratiti u Atinu kao što su nedavna
mučenik proganjan od strane jednog arijev- radi izbegavanja sudbine atinskih i aleksan- proučavanja sugerisala (Tardje/1986/: 1-44;
skog kralja (Šarples/Sharples 1990: 35). drijskih učenjaka, svom komentaru Plato- 1987/: 40-57; Franc/Frantz/1975/: 29-38;
Hrišćansko naučno neslaganje i konfu- novog Zakona dodao poglavlje o islam- Sorabdži/1983/: 199-200).
zije u vezi hristologije nisu bile ograničene skom zakonu, šerijatu. Za vreme svog boravka u Persiji oni su
samo na Istočno carstvo. Ovi istorijski ele- mogli razmotriti mogućnosti predavanja na
menti izgledaju prilično zbunjujuće, ali su u Internacionalizacija carstva persijskim akademijama, bilo sekularnim
stvarnosti doprineli u oblikovanju sudbine Sasanida ili naučnim, poput Džundišapura, Rajšara
ljudi na zapadu, mešanjem profanog i sve- Sada se okrećemo ulozi koju je odigra- ili Šiza, ili hrišćanskim, poput Nisibisa,
tog, države i reli- lo Persijsko car- Marva ili Ctesiphona. Njihova odluka je
gije. Oni nisu mo- stvo u anticipaciji morala zavisiti od jezika koji su se upotre-
rali poštovati niti i pripremanju pu- bljavali u tim akademijama iz edukativnih
se bezuslovno pri- ta za prihvatanje ciljeva. Glavni jezik u upotrebi pri poduka-
kloniti statičkom, grčke misli u is- ma bio je starosirijski, iako su grčki i pa-
nepromenljivom lamskom svetu. hlavi, takođe, korišćeni za prevode teksto-
religijskom zako- Godine 529, va, a persijski u naučnim centrima (Den-
nu kao što su mo- kada je Justinijan kard/Denkard/1911. 1:412.17 i dalje).
rali oni u islam- zatvorio Akade- Post-sasanidski tekstovi na pahlaviju uka-
skom svetu. miju u Atini i zuju da je veliki broj naučnih i filozofskih
Islamski svet konfiskovao nje- tekstova, grčkog i indijskog porekla, inkor-
je nasledio grčku nu imovinu, se- porisano u Avesti za vreme vladavine Ša-
misao preko nau- dam paganskih fi- pura I (Shapur) (241-72 nove ere) (Zihner
ke sa svim njenim lozofa je uteklo u /Zeahner/1955: 8). Starosirijski je bio litur-
problemima. Pa- Persiju, na dvor gijski jezik persijske crkve, kasnije ozna-
gansko-hrišćan- sasanidskog kra- čavan kao nestorijski, posle Nestoriusa, pa-
ska protivureč- lja Hosroa Anu- trijarha Konstantinopolja, a takođe, mnogi
nost bila je ras- širvana (Chosroes Persijanci, zoroastrijanci, koji su bili preo-
pravljana od stra- Anushirvan) braćeni u hrišćanstvo, koristili su starosirij-
ne filozofa i na- (umro 578). To se ski iz religijskih razloga.
učnika poput al- moralo dešavati Već je tokom perioda ahemenidskog
Birunija (al.Biru- oko 531. Prema carstva (558-330 pre nove ere), aramejski
ni) (umro oko istoričaru Agatia- korišćen na višejezičkim teritorijama kao
449/1050), Avi- su (Agthias), to su lingua franca carstva od Nila do Indusa.
cene (Nasr/Nasr i Mohageg/Mohaghegh/ bili sledeći filozofi: “Damascius (Damasci- Ova tradicija se nastavljala sa starosirij-
1973: 13) i al-Farabija, u njegovoj izgublje- us), Sirijac, Simplicius, iz Silicije, Eulami- skim za vreme sasanidskog carstva (Panu-
noj raspravi Počeci grčke filozofije, o kome us (Eulamius), Frigijac, Priscianus (Priscia- si /Panoussi/1968/: 244, br. 24). Hadži Ha-
Ibn Abi Usajbi’ah (Ibn Abi Usajbi’ah) go- nus), iz Male Azije, Hermeias (Hermeias) i lifa (Hajji Khalifah) (1833-58, 1:69-70)
54 Nº 34, leto 2002. godine
kaže da su jezici korišćeni u persijskim
akademijama bili »Pehlevika...persika...
starosirika« (videti, Šabo/Chabot / 1934 /
:9). Ne možemo govoriti o onima koji su se
služili satrosirijskim samo kao o Sirijcima.
Oni su bili Asirci, Kaldeo-Vavilonci i Per-
sijanci, kao i Sirijci, koji su prethodno kao
sredstvo komunikacije koristili aramejski,
a kasnije starosirijski kao svoj liturgijski
hrišćanski jezik. Armejski je korišćen u ne-
kim delovima Starog zaveta, delovima
Ezra (4: 8-6, 18) i Danijel (2: 4b-7, 28), i
imao je dva dijalekta, istočni i zapadni.
Prvi se raširio po Persijskom carstvu i po-
stao suraji, naziv koje su istočni pisci na
armejskom dali svom jeziku, na kome je
nastala i pre-hrišćanska i hrišćanska knji-
ževnost; dok je drugi opstao u planinama
sadašnjeg Libana i otkriveni su samo od-
lomci njegove književnosti. Aramejski al-
fabet je čak korišćen za natpise partske im-
perije na pahlaviju (248 pre Hrista - 229
nove ere) i za sasanidske (226-632) natpise
na stenama.
Prenošenje grčke filozofske i naučne
misli je složenije od susretanja grčko-is-
lamske civilizacije preko nestorijanaca.
Persijski elemenat je, kao što Piters (Pe-
ters) ispravno ističe, bio odlučujući za na-
predak tog prenošenja:
»Cvetanje grčke nauke u islamu bilo je
nešto složenije od pukog susretanja Arapa,
nedavno pristiglih iz pustinje, sa vizantij-
skim čuvarima helenističke baštine. Kao i
pitanje, kako je grčko učenje prešlo u
islam? Odgovor je, jednostavno, preko ne-
storijanaca. Na sve strane postoje dokazi
iranske kulturološke sinteze koja je, u ko-
načnoj analizi, imala da stvori tlo na kome
su cvetale grčke nauke.
Nº 34, leto 2002. godine 55
 Sinteza grčko-persijske kulture ne ide
samo do selusidskog perioda, već uzajam-
ni utucaj ove dve kulture datira od šestog
veka pre Hrista. Pitanje ne može biti ras-
pravljeno na ovom mestu i ja ću se ograni-
čiti na tvrđenje da je veza između dve kul-
ture bila bliska od ahamenijskog perioda
(558. godine pre Hrista). Očigledno je da
se nakon Aleksandra ovaj uzajamni uticaj
mogao osetiti kod svih nivoa stanovništva,
i to od 330. do 248. pre Hrista i kasnije.
Uopšteno je prihvaćeno da su sasanid-
ski vladari bili prilično tolerantni u odnosu
prema stranim idejama. Pitanja koja bi tre-
balo postaviti su sledeća: 1. Zašto su bili
tolerantni prema grčkom paganstvu? 2. Za-
što su ispoljavali popustljivost u odnosu na
hrišćanstvo? Ta dva pitanja su sasvim
odvojena i ne može se smatratiti da su na-
stala na zajedničkom temelju, iako se nji-
hovo ispoljavanje poistovetilo_ religijska
tolerancija omogućila je razvoj grčke misli
na persijskom tlu. U svakom slučaju, po-
trebno je imati na umu da su persijska ver-
ska tolerantnost i netolerantnost podjedna-
ko utemeljene na politici. Proganjanje uro-
đenika, poput Manija i Mazdaka, bio je sa-
vršen primer.
Vezano za prvo pitanje, koje je gore po-
menuto, uzajamni uticaj između dve kultu-
re bio je milenijum star. Imamo dokaze o
pismu Tansara (Tansar) caru Tabaristana,
objavljenom na persijskom od strane Dar-
mestetera (Darmesteter) (1894: 185-250).
Tanasar je bio herpatan herpat, visoki zo-
roastrijski sveštenik koji je ovo pismo na-
pisao na zahtev Ardešira (Ardeshir) (umro
248), prvog sasanidskog cara, caru Tabari-
stana, na severu Persije, pozivajući ga da
se pridruži novom ujedinjenom carstvu.
Pismo je izvorno prevedeno sa pahlavija
56 Nº 34, leto 2002. godine
na arapski od strane Ibn Mukafe (Ibn ne mogu potceniti naklonosti za učenjem Hosrou. Rejno (Reinaud) je, radeći na sta-
Muqaffa) (102/720-140/576), a sa arap- monarha, poput Hosroa I. U jednom od rosirijskim filozofskim rukopisima u Bri-
skog na persijski 607/1210 od strane Mu- svijih edikta, Hosro priznaje praktičnu tanskom muzeju, u danima kraljice Vikto-
hammada ibn al-Isfandjara (Muhammad vrednost aristotelovske logike, kao sred- rije, napisao da je Hosroov dvorac bio
ibn al-Isfandyar). Al-Mas’udi (Al- stva teološkog istraživanja, pojava koja se, »L’asile de la philosophie grecque expi-
Mas’udi) (umro 345/956) u svom »Mu- takođe, može uočiti u Filoponusovim teo- rante« (utočište grčke filozofije na izdisa-
rudž al-dhahabu« (Muruj al-dhahab) loškim spisima, kao i u spisima starosirji- ju) (Renan/Renan/ 1852: 311). On je do-
(1865, 2: 161) pominje tog Mobed (Mo- skih i islamskih teologa. Hosro navodi: dao da su oba filozofa proterana iz Grčke
bed) Tansara i označava ga kao pripadnika »Oni koji kažu da je moguće razumeti bi- Justinijanovim ediktom i da su nestorijan-
platonističke sekte; on ponavlja njegovu će putem revelacije religije, kao i uz po- ci, progonjeni od strane pravoslavne crkve,
molbu u svom »al-Tanbih va’l-išrafu« (al- moć analogije, moraju biti tragači (za isti- našli utočište u Persiji i potstakli veliki po-
Tanbih wa’l-ishraf) (1894: 90-100). Ovo nom) koji se razumeju« (Zihner/Zeah- kret helenističkih ideja tokom šestog veka.
izgleda dobar primer helenizovanih magija ner/1955: 9). On je dalje do-
i pokazuje da je neoplatonistički uticaj već Prokopius (Pro- dao: »C’est as-
postojao u Persiji: u suprotnom, ne bi bio copius) (Aneg- Sasanidi su usvojili ono iz grčke suremment un
od opšteg interesa visokog sveštenstva. dote, 18.29) po- kulture što su smatrali prikladnim. Pr- singulier pheno-
Događaji u selusidskom razdoblju (330- tvrđuje filozof- va dva sasanidska kralja, Ardešir i Ša- mene que celui
248. pre Hrista) su morali odigrati odluču- sko-teološki in- pur I su, u trećem veku nove ere, ukle- d’un perse ecri-
juću ulogu u tome, ali to ne sme oslabiti či- teres Hosroa I. sali svoja prva dva napisa na stenama vant en syriaque
njenicu da Persija nije bila kulturološka Agatias (Agathi- un traite de phi-
na sasanidskom pahlaviju, partskom
pustinja, kojoj su selusidski kraljevi done- as) (Istorija, 2.2) losophie grecque
li plodnost. Aleksandar je spalio sve knjige ga opisuje kao
pahlaviju i grčkom. To nije bilo samo a l’usage d’un
u Persiji; zato su Parti i Sasanidi ulagali onoga ko pose- usled dostupnosti grčke jeftine radne roi barbare«
mukotrpne napore rekonstruišući čak i duje znanje Pla- snage, kao što je bilo ukazano, već je (Zasigurno se ra-
avestansku tradiciju. tona i Aristotela. učinjeno sa političkim ciljem. U sva- di o jedinstvenoj
Za vreme partskog perioda, kovani no- Vezano za Plato- kom slučaju, Sasanidi su se različito pojavi da je je-
vac je bio sa grčkim alfabetom, ali su part- na, izgleda da je ophodili sa nestorijancima i monofizi- dan persijski ru-
ski kraljevi, zainteresovani za svoju pro- poznavao Time- kopis na starosi-
tima, jer su te grupe imale mitove koji
šlost, počeli da tragaju za tradicionalnim usa, Fedoa i Gor- rijskom, raspra-
tekstovima koje je, prema spisima na pa- gije.
se nisu mogli zameniti zoroastrijskim. va o grčkoj filo-
hlaviju, Aleksandar uništio. Do druge in- Sem Agatia- Odbijajući da prihvate ortodoksnu zofiji, korišćen
tenzivnije potrage došlo je za vreme vlada- sovog izveštaja, doktrinu i zakone koje je ona prime- od strane varvar-
vine sasanidskog cara Šapura I (241-72 vezano za Ari- njivala, nestorijanci i monofiziti su bi- skog kralja).
nove ere). Denkard (Denkard) (1911, 1: stotela, imamo li u nesigurnoj pravnoj poziciji. Da bi se od-
412.17-21; videti, Šomon/Chaumont/ dokaz o starosi- govorilo na dru-
1988: 85) dokazuje da je Šapur I sakupljao rijskom rukopisu go pitanje, o raz-
religijske i naučne tekstove od drugih na- (Britanski muzej, rukopis 14660), koji je logu sasanidske tolerancije prema hri-
roda, iz zemalja poput Indije i Vizantijskog proučavao Renan (Renan) (1852: 311-18), šćanstvu, odgovor se mora potražiti u poli-
carstva. Postojala je međunarodna atmos- čiji naslov glasi: Predavanje sastavljeno tici. Religijska tolerancija je uvek bila mo-
fera sticanja znanja, koja je bila izvorna i od strane Pavla, Persijanca, o Aristotelu, dus operandi sasanidske politike i bila već
politički orijentisana. Bila je izvorna, jer se filozofovi logički radovi posvećeni caru viđena pre njih u ahemenidskoj tradiciji
Nº 34, leto 2002. godine 57
Sairusa (Cyrus) (558-530 pre Hrista), kada
je osvojio Babiloniju. U babilonskim ruko-
pisima je zapisano da je Sairus boga Mar-
duka (Marduk) i njegovog sina Nabija
(Nabi) smatrao drugim imenom za Ahura
Mazdu (Ahura Mazda) i njegovog sina
Atarša (Atarsh) (sveta vatra). Ali, teorija je
teško održiva, a očigledno je da njegov po-
ložaj nije položaj verskog vođe, već pre,
mudrog političara. Oslobađanjem Jevreja
iz Babilonije i sticanjem imena »pastir Ja-
hve« (Jahweh), on dalje dokazuje svoj pot-
puni smisao za imperijalnu politiku
(Grej/Gray/1908: 70). Tu politiku su nasta-
vili njegov sin, Kambiz (Cambyses) (su-
protno Herodotovim tvrdnjama, 3.16 i sa-
glasno jednom egipatskom tekstu na jed-
noj anaforskoj statui u Vatikanu); (Petri
/Petrie/ Istorija Egipta, 3: 3611-2) i Darije
I (Darius), čime je ostala politika očuvanja
i vladavine različitih vera unutar Carstva.
Sasanidski carevi nisu bili izuzetak. Ar-
dešir, prvi car sasanidske dinastije, sledio
je stope Sairusa ovekovečujući trajnu asi-
milaciju i transformaciju mitova i simbola
različitih kultura i vera. U legendarnoj isto-
rijskoj noveli na pahlaviju, Karmamagh-e
Ardeshir-e Pabhaghtan, Ardešir sledi Sai-
urusovu legendu. On ubija zmaja, Haftan-
bokta (Haftanbokht), kao što je babilonski
bog, Marduk, ubio čudovište Tiamata (Ti-
amat) (Krajstensen/ Christensen/ 1944: 58.
br. 5, 96). Sairus je započeo politiku kori-
šćenja mitova u cilju političke dominacije
a njegovi legitimni naslednici, Sasanidi, su
se ugledali na njega sedam vekova kasnije.
Ideja posedovanja međunarodnog carstva
bila je osnovna politika Ahamenida, kao i
Parsa u manjoj meri.
Sasanidi su usvojili ono iz grčke kultu-
re što su smatrali prikladnim. Prva dva sa-
58 Nº 34, leto 2002. godine
sanidska kralja, Ardešir i Šapur I su, u tre-
ćem veku nove ere, uklesali svoja prva dva
napisa na stenama na sasanidskom pahla-
viju, partskom pahlaviju i grčkom. To nije
bilo samo usled dostupnosti grčke jeftine
radne snage, kao što je bilo ukazano, već je
učinjeno sa političkim ciljem. U svakom
slučaju, Sasanidi su se različito ophodili sa
nestorijancima i monofizitima, jer su te
grupe imale mitove koji se nisu mogli za-
meniti zoroastrijskim. Odbijajući da pri-
hvate ortodoksnu doktrinu i zakone koje je
ona primenjivala, nestorijanci i monofiziti
su bili u nesigurnoj pravnoj poziciji. Sasa-
nidski car je mogao samo da utiče na legal-
ne aspekte hrišćanstva, kako bi ga učinio
prihvatljivim visokom zoroastrijskom sve-
štenstvu i persijskom društvu uopšte.
Nestorijanci i monofiziti su postepeno
gubili podršku od Konstantinopolja preko
konsekutivnih sinoda. Nestorijanci su iz-
gubili državni legitimitet nakon drugog si-
noda u Efesu, 449. godine nove ere. Ovaj
sinod, koji je nazvan Latrocinium, ili »Od-
metnički sinod« pape Lea, okončali su Saj-
ril iz Aleksandrije i nestorijanska pometnja
koja je započela 428. i završila se ekstirpa-
cijom nestorijanaca. Vezano za monofizite,
njihovi dani su bili, takođe, odbrojani, a
Savet u Kalcedonu iz 451. bio je isto vo-
đen protiv njih. Kalcedon označava znača-
jan period u istoriji rimske crkve, jer se dr-
žava zvanično opredelila za ortodoksno
ustrojstvo crkve. Zakon je primenjen 489.
godine kada je car Zino (Zeno) konačno
zatvorio školu u Edesi, koja je nazivana
školom Persijanaca. Nestorijanski biskupi
i njihovi učenici su proterani i iselili su se
u Persiju, gde im se priključio Barsauma
(Barasauma), nisibijski patrijarh, koji je
odigrao ključnu ulogu u persijskoj crkvi,
uz blagoslov cara Piruza (Piruz). Ovaj do-
gađaj je doveo do raskola u hrišćanstvu od
strane dve različite, geografski determini-
sane, hristologije. Vizantijsko carstvo je
postalo zavičaj ortodoksne crkve, dok je
carstvo Sasanida zvanično priznalo nesto-
rijanizam.
Barsaumin naglašen smisao za diplo-
matiju kombinovan je sa Piruzovom poli-
tičkom pronicljivošću, a rezultat je bila
persijanizovana crkva čiji kanoni nisu više
bili izdavani u Konstantinopolju i Alek-
sandriji, već u Beit Laputu (Džundišapu-
ru), Ktesifonu i Nisibisu. Na tim saborima
zaklinjanje na celibat je ograničeno na is-
posnike, dok su brakovi katolikosa, bisku-
pa i sveštenika formalno legalizovani. Le-
galni aspekat hrišćanstva bio je poveren
carskom dekretu, a katolikosi su postavlja-
ni od strane sasandiskih careva. Situacija
je bila prihvatljiva za sasanidsku dinastiju,
čiji je osnovni cilj bila politička inegrisa-
nost njihovog multinacionalnog carstva.
Savremeni istoričari crkve, poput Labura
(Labourt) (1904: 43-7), priznali su da je
proganjanje hrišćana imalo političke uzro-
ke, pogotovo nakon ustanovljavanja hri-
šćanstva kao državne religije u četvrtom
veku Vizantijskog carstva, kada persijski
hrišćani nisu nepravedno sumnjičeni za
veleizdaju.
Post-kalsedoniska era označila je novi
kulturni procvat u Persiji sa zatvaranjem
škole u Edesi. Sem po teologiji, škola u
Edesi je bila poznata po svom grčkom na-
ukovanju čak i do drugog veka naše ere. U
suštini, bio je to prvi helenistički i starosi-
rijski centar na istoku (Žeor/Georr/ 1948:
6). Na početku, interes škole za aristote-
lovsku logiku bio je čisto teološki, jer je
morao da objasni i odbrani nestorijansku
doktrinu (Tkač/Thatsch/ 1928-32, 1: 58a).
Edesa je, takođe, bila važna zbog razdvaja-
nja dve crkve (nestorijanske i ortodoksne);
zahvaljujući upravo toj činjenici, nestori-
janci su sebi slobodno mogli priuštiti ari-
stotelovske prevode i komentare.
Škola u Odesi je sama bila dužnik ško-
le u Sezarei, čija filozofska tradicija ni u
kom slučaju nije bila dugovečna. Počev od
363. godine nove ere u školi u Edesi su se
proučavali Aristotelovi radovi i komentari
Aleksandra iz Afrodizijasa. U petom veku,
Amonianova teorija o skladu između Ari-
stotela i Platona, već je stigla do obala
Edese. Prevodioci i komentatori grčke filo-
zofije su započeli rad kada je Hiba (Hiba)
stao na čelo škole 435. Imao je tri saradni-
ka: Probusa (Probus), Manija i Kumija
(Cumi).
Kada je imperator Zino 489. godine za-
tvorio školu u Edesi, a persijska škola se
vratila u Persiju, to je postojećoj grčkoj fi-
lozofiji i nauci u samoj Persiji darovalo no-
vu vitalnost. Kako je Nisibis bio ograniče-
niji na teologiju, grčka filozofija i nauka su
našle svoj put u druge starosirijske škole,
kao što su Marv i Džundišapur. Ovu zad-
nju je stvorio Šapur I (umro oko 272) sa
deportacijom rimskih, grčkih i sirijskih
vojnika nakon Valerijanovog poraza. Poja-
va deportacije je bila, takođe, svesna poli-
tika Šapura I radi stvaranja multikulturnog
društva (Šomon, 1998, 56-89). Sve ovo je
doprinelo kasnijem razvoju grčke nauke i
filozofije, nasleđenim od strane islamskog
sveta.
Zaključak koji mora biti donet je da su
politički konflikti između dve ambiciozne
carevine odigrali odlučujuću ulogu u pro-
padanju i oživljavanju grčke paganske
misli.
Nº 34, leto 2002. godine 59
 Bibliografija
Avicena »Škola Aristotelove metafizike
XII«, u delu A. Badavija (A.Badawi), Aristu’ind
al-’arab, 23, 21-24, 4 (Kairo).
Beili (Bailey) H.M. (1943), Zoroastrijski
problemi u delima devetoga veka (London).
Baumštark (Baumstark) A. (1922) Geschic-
hte der syrischen Literatur (Bon).
But (Booth), E.G.T. (1983) Aristotelovska
aporetska ontologija kod islamskih i hrišćanskih
mislilaca (Kembridž).
Brauni, E.G. (1921) Arapska medicina
(Kembridž).
Kameron, (Cameron) A. (1967) »Kraj drev-
nih univerziteta«, Cahiers d’Histoire Mondiale,
10 (3): 653-73.
Šabo, Ž.B. (1986) »Nisibijska škola«, Azijski
žurnal, 1-93, (1934) Starosirijska književnost
(Bukar/Bouvard).
Čedvik (Chadwick) H. (1987) »Filoponus,
hrišćanski teolog«, u redakturi R. Sorabdžija,
»Filoponus i odbacivanje Aristotelove nauke«,
(London): 42-56.
Šomon M.L. (1988) »Hristijanizacija Persij-
skog carstva«, Corpus Scriptprum Christiano-
rum Orientalium, 499 (Luven).
Kristensen, A. (1944) »Iran za vreme Sasa-
nida« (Kopenhagen).
Darmesteter (Darmesteter), M. (1984) »Tan-
sarovo pismo kralju Tabaristana«, Azijski žur-
nal, 185-250.
Denkard (1911), u redakciji D.M. Madana
(D.M. Madan), (Bombaj).
Dival (Duval) R. (1892) »Istorija Edese«
(Pariz).
(1907) Starosirijska književnost (Pariz).
Franc (Frantz) A. (1975) »Paganski filozofi
u hrišćanskoj Atini«, Izdanja Američkog filo-
zofskog drštva, 199: 29-38.
Furlani, (Furlani), A. (1975)Anatema Đova-
nija iz Aleksandrije protiv Đovanija Filoponija«,
60 Nº 34, leto 2002. godine
Atti della Academia delle Scienze di Torino, 55:
188-94.
(1920) »Pismo Đovanija Filoponija caru Gu-
stinianu«, Atti dell’Instituto Veneto di Scienze,
Lettere ed Arti, 79: 1247-65.
Žeor, (!948) »Aristotelove kategorije u staro-
sirijsko-arapskim verzijama« (Bejrut).
Grej, L. (1908) »Ahemenidi«, Enciklopedija
religije i etike (Edinburg), 1: 67-73.
Hadot, (Hadot) I. (1990) »Život i rad Simpli-
ciusa u grčkim i arapskim izvorima« u redakciji
R. Sorabžija »Transformisani Aristotel«(Lon-
don): 275-303.
Hadži Halifa (1835-58) »Bibliografski leksi-
kon...«, u redakciji i pervodu G. Flugela (G. Flu-
egel) (London)
Heiz, E.R. (1930 »Škola iz Edese« (Pariz).
Kremer (Kreamer) K. (1965) »Filoponiusov
izgubljeni pasus protiv Aristotelovog u arap-
skim prevodima«, Časopis Američkog udruže-
nja orijentalista, 85: 318-27.
Kremer (Kremer), K. (1961) Der Metaphy-
sikbegriff in den Aristotels Kommentaren der
Ammonius-Schule (Beitrage zur Geschichte der
Philosophie und Theologie des Mittelalters, 39
(1) (Munster).
Labur, J. (1904) Le Christianisme dans l’Em-
pire perse, sous le dynastie sassanide (224-632)
(Pariz)
Mahdi (Mahdi), M. (1967) »Al-Farabi protiv
Filoponusa«, Jurnal bliskoistočnih proučavanja,
26: 233-60.
Maspero (Maspero) J. (1914) »Horopollon
en la fin du paganisme«, Bilten Francuskog insti-
tuta orijentalne arheologije iz Kaira, 12: 165-71.
(1923) Historie des patriarches d’Alexan-
drie (518-616) (Paris).
prevela
Mirjana Abdoli
A n r i Ko r b e n :
njegovo delo i uticaj
D
elo Anri Korbena proteže se na
razna polja islamske misli i
uključuje značajan informativni
doprinos, objavljene članke, naučne pre-
vode i komentare. Međutim, njegov zna-
čaj daleko prevazilazi oblast koja se naj-
češće naziva “orijentalizmom”. Korben
nije išao za tim da u izložbenim kovčezi-
ma muzeja filozofije prošlosti izlaže uče-
nja autora koje je proučavao. Pre, njegov
cilj je bio da pokaže koliko njihove teme
i njihovo prisustvo u svetu mogu prosve-
tliti i podstaći intelektualne aktivnosti u
bilo koje doba, i posebno, u naše sopstve-
no vreme, tako često zaboravno u odnosu
na svoje sopstvene početke.
Korben je rođen 1903. Počev od 1919.
pratio je predavanja iz filozofije na Sor-
boni. Posebno je prisustvovao tečajevima
koje je o tekstovima Ibn Sine, prevedenim
na latinski, držao Etjen Žilso (Etienne
Gilson), što ga je čak u ovoj ranoj fazi
učinilo svesnim značaja nauke o anđelima
u noetici ovog filozofa i usmerilo ga da
počne da uči arapski. Njegove posete
Školi orijentalnih jezika omogućile su mu
poznanstvo sa Lujem Masinjonom (Louis
Massignon), orijentalistom sa žarkom
sklonošću ka spiritualnom islamu, i oso-
bom koja ga je upoznala sa “Hikmat al-iš-
rak”, tekstom Šihab al-Din Suhravardija
(Shihab al-Din Suhrawardi), koji je mo-
rao biti odlučujući na njegovom putu filo-
zofa. Vredno je pomena da je Korben ve-
liki deo 1930-ih proveo u Nemačkoj. Ta-
mo je, između ostalih, upoznao Rudolfa
Otoa (Rudolf Otto) i Martina Hajdegera
(Martin Heidegger). On je bio jedan od
prvih u Francuskoj koji je isticao značaj
Hajdegerovog dela i preveo nešto od toga
na francuski. Interesovanje Anrija Korbe-
na za nemačku filozofiju ili za novi prote-
stanski pristup egzegezi Karla Barta (Karl
Barth) javilo se istovremeno sa njegovim
islamskim istraživanjima interpretacije
svetog spisa i vezanim za prirodu egzi-
stencije, potaknutim istim istraživačkim
problemima. U nastavku svoje misije
Francuskom institutu u Istanbulu 1940.
bio je, usled političkih i vojnih dešavanja,
primoran da tu ostane do 1945, upotpu-
njavajući svoj rad na Suhravardiju. Presu-
dan događaj u odnosu na ostatak njego-
vog života bio je njegov put u Iran, sep-
tembra 1945. Dobrodošlica koju su mu
pružili mnogi značajni intelektualci i aka-
demici, kao i njegova ljubav za persijsku
kulturu, učinili su da ostane u Teheranu,
što je rezultiralo osnivanjem Odseka za
iranologiju pri Francuskom institutu u
istom gradu.
Postavljen 1954. godine na mesto Lu-
ja Masinjona u Odseku za religijske nau-
ke pri Školi visokih studija, on je svoje
delanje podelio podjednako na Iran i
Francusku. Počev od 1949. on je, takođe,
svake godine pohađao Kružok Eranosa u
Askoni, gde je među drugim intelektual-
cima najvišeg značaja sreo Junga (Jung)
M. Elijadea (M. Eliade) i Dž. Šolema (G.
Scholem). U kontekstu ovih susreta on je
objavio vrlo značajan deo svoga rada, ko-
Nº 34, leto 2002. godine 61
ji je neumorno nastavio do kraja svoga ži-
vota. Nakon penzionisanja na Sorboni,
Korben je postao član Iranske filozofske
akademije, osnovane od strane S.H. Na-
sra (S.H.Nasr), na kojoj je predavao sve
do 1978. godine i pojave bolesti koja je
uzrokovala njegovu smrt.
Korbenovo delo je vrlo bogato i razno-
vrsno i obuhvata filozofsko i duhovno na-
sleđe islama na tri osnovna načina.
Sveti i hermeneutièki spis
Anri Korben se bavio dubokim prouča-
vanjima onoga što je nazivao »proročkom
filozofijom«, koja se stiče priklanjanjem
svetom spisu. Vernici, bilo da su
muslimani, hrišćani ili Jevreji, nu-
žno doživljavaju hermeneutičko
stanje. Oni u Knjizi tragaju za
značenjima koja otkrivaju i ispi-
tuju u odnosu na
sve što znaju i is-
kušavaju u svetu.
Obrnuto, Knjiga
se okreće oko oso-
vine sopstvenog
postojanja i
obeležava
sasvim
lična de-
lanja. Otu-
da su okolno-
sti postojanja po-
jedinca određene
činom tumačenja
sebe, a preko ove
hermeneutike,
Korben je pokušao
da pronikne u osovni smisao
učenja pojedinih hrišćanskih teologa (Lute-
ra/Luther; Hamana/Hamann), a posebno
62 Nº 34, leto 2002. godine
islamske filozofije. Ovo se posebno može
uočiti u pitanju koje se javlja sa šiizmom.
Nakon objave Kur’ana poslaniku (s.a.v.s.),
nastao je novi zahtev – otkrivanje dubine
Božanske poruke bez menjanja njenog spo-
ljašnjeg značenja. Postoji potreba da se onim
vernicima, koji se ne mogu ograničiti na bu-
kvalnu i agnostičku primenu zakona, razot-
krije skriveno, ezoteričko (batin), što je unu-
trašnji aspekt vidljivog značenja (zahir). Ra-
di zadovoljavanja ove potrebe javlja se pose-
dovanje valajaha (walayah), drugim rečima,
šiitski imam (a.s.). On ne živi u verskoj za-
jednici samo da bi bio predvodnik pri tuma-
čenju i jemac Božanske misije. Kao riznica,
nosilac Božanske svetlosti, on sam
(a.s.) postaje predmet tog tumače-
nja. Ukoliko je imam (a.s.) savršeni
čovek, prvi uzor stvaranja, to
podrazumeva da Kur’an,
koji je emanacija
prve reči i Božan-
skog prauzora,
ukazuje i potpuno
uobličava ličnost
imama (a.s.).
Vrlo slično
gledište na-
đeno je u
sufijskoj
gnoseologi-
ji, gde je znače-
nje valajaha pot-
puno odvojeno od
istorijskih ličnosti
imama (a.s.), nasta-
lih sa Alijem (a.s.),
kako bi bilo prime-
njeno na nevidljivu hijerarhiju sveta-
ca (awliya; wali u jednini). Delo Hajdar
Amulija (Haydar Amuli) posebno naglaša-
va duboke sličnosti između instinktivnog u suštini pretpostavlja neke intermedijar-
poimanja šiitske gnoze i najvećih sufijskih ne stupnjeve egzistencije između Boga i
teozofa, poput Ibn ‘Arabija (Ibn ‘Arabi). ljudske svesti. Jer, Samog Boga je nemo-
Hermeneutička strategija, koja se ov- guće spoznati, opisati i protumačiti.
de pominje, nije ograničena na puko To vodi ka opasnom teolo-
razumevanje kur’an- škom stavu, koji je
skog teksta. Raz- Korben okarak-
nolikost značenja, terisao kao »pa-
otkriće unutraš- radoks monotei-
njeg značenja, mo- zma«, pri čemu
gu se primeniti vernici pokuša-
na svaki sve- vaju da opišu
stan čin. Po- Boga slu-
jedini al- žeći se
hemičari svojim
poput Dža- uobičaje-
bira ibn Haja- nim koncep-
na (Jabir ibn Ha- tima mentalnih
yyan) ili Džaldaki- predodžbi, ali sa-
ja (Jaldaki) (Kor- mo uspevaju da
ben, 1986) otkrili Ga opišu slično
su Božansku sliku kao što su i sami
u svom laboratorij- vernici. Obožava-
skom radu. Veliki sufi, Ru- jući ovakvog Boga, zapadaju u
zbihan Bakli (Ruzbihan neželjeno idolopoklonstvo. Ra-
Baqli) je u ljubavi prema ženskoj le- di izbegavanja te zamke može-
poti video uzvišenu nadnaravnu le- mo odbaciti sve teološke ili filo-
potu (Korben, 1991). Ali samo to opa- zofske refleksije (kao u hanbeli-
žanje zahteva mesto i oblik za opaženi obje- zmu ili zahirizmu), koje vode ka pobo-
kat, kao što i pretpostavlja da hermeneutičar žnom agnosticizmu, koji u legalističkom
ima organ za metafizičko opažanje. Ovde maniru izjavljuje: »Bog ne sme biti spo-
nam je neophodan koncept »zamišljenog znat, već Mu se mora pokoravati«.
sveta« (‘alam al-mithal), ili stvaralačka ima- Mistici islama su osećali da između
ginacija, o kojoj je Korben tako naširoko pi- zemaljskog domena i Božanski Savrše-
sao. nog univerzuma postoje stupnjevi, izdvo-
jeni svetovi koji korespondiraju jedan
Zamisliv svet i nauka drugome. Neposredno viši od ljudskog
o anðelima zemaljskog sveta je svet anđeoskih bića,
Činjenje napretka u razumevanju Bo- delikatne telesne strukture, koji predsta-
žanskog putem tumačenja Kur’ana i i vlja intermedijarni svet u kome duh po-
sveta kroz transcedentnu eksegezu (ta’vil) prima oblik pre nego što dođe do njego-
Nº 34, leto 2002. godine 63
vog događanja u zemaljskom svetu, i to je
prvi dženet u koji se duše uzdižu nakon
rastavljanja od tela. Iz našeg života odav-
de, svaka osoba može imati pristup do vi-
zije »odloženih prikaza« (Ibn Arabi) pu-
tem vizija tokom sna ili u budnom stanju,
kao i putem intuicije koja je samo znak
unutrašnjeg putovanja. U cilju razlikova-
nja ovih vizionarskih apercepcija od ono-
ga što se u jeziku obično naziva »imagi-
narnim« Korben je pribegavao latinskom
izrazu »imaginal« (zamisliv), ističući ta-
ko podjednako njihovu ontološku konsi-
stenciju i njihov preobražajni uticaj i me-
tamorfozu u odnosu na ljudsku dušu.
Korben ukazuje kako je taj intermedi-
jarni svet anđeoskih bića odigrao značajnu
ulogu u razvoju teozofije srednjevekov-
nog islama. Kosmologija i noetika Ibn Si-
ne su objašnjene u nizu u kome svaki
»sveti anđeo« podržava po deset umnosti
koje potiču od Nužnog Bića (Korben,
1979). U ovoj tačci, kako je Korben često
isticao, poricanje ove anđeoske strukture
od strane Ibn Rušda označava raskid koji
je esencijalan za istoriju filozofije i znača-
jan pri uticaju ove »averostičke« filozofije
na latinsku Evropu. Posrednička uloga an-
đela lišena je značenja putem filozofske ili
teološke misli, a vernici na Zapadu mora-
ju da usmere svoju veru ka beskrajnom i
neuporedivom božanstvu. Svet poslanika i
svet filozofa bi u budućnosti bili razdvoje-
ni i praktično nezavisni jedan od drugog.
Suhravardi je taj (Korben, 1991) koji je
prvi sa demonstrativnom preciznošću opi-
sao ontološki položaj ovog zamislivog
sveta, predstavljenog u obliku složene na-
uke o anđelima i sa ulogom u noetskom i
unutrašnjem iskustvu mistika. ‘Alam al-
mithal čini mogućim susret individualnih
64 Nº 34, leto 2002. godine
duša i arhanđelskih snaga i, takođe, stvara svoga Gospodara, ovog posebnog aspekta Bibliografija
prostor gde se u zajedničkom iskustvu du- Božanskog koji je u njima manifestovan i Od više od tri stotine naslova koji su do-
hovnog života mogu ukrstiti put filozofa i koga oni imaju odgovornost da ostvare. Ova stupni u »Bibliografiji Anri Korbena«, koja
put tumača Kur’ana. Ali je Mula Sadra, težnja roba da susretnu i da zaista postane mu je posvećena 1981, mi smo koristili sa-
pasionirani čitalac i komentator Ibn Sine, Gospodar, nije či- mo najreprezen-
poput Suhravardija i Ibn ‘Arabija, taj koji sto mentalno is- tativnije radove,
Zaostavština Anri Korbena je od
je u potpunosti uobličio najobuhvatniju traživanje. Ono ostavljajući po
sintezu »proročke filozofije« u islamu. obuhvata celo ne- odlučujućeg značaja ne samo za razu- strani članke,
Osvrćući se na perspektivu Ibn Sine, on je čije biće i iskazu- mevanje dela islamske misli, koja je ra- predgovore, izda-
ustanovio prvenstvo egzistencije nad su- je se buđenjem nja tekstova i pre-
štinom. Upravo je čin postojanja taj koji je ljubavi za Boga u nije bila malo poznata i slabo razume- voda. Ovde smo
na neki način suština svakog pojedinca. srcu sufija, koja vana, već i u tome što je zapadnjačku pomenuli samo
Taj čin ima različita stanja intenzifikacije je sama po sebi publiku učinila svesnom delokruga ra- najskorija izda-
(»intrasubstancijalni pokret«) koji se ukr- samo prelamanje nja.
šta između uspinjućih i opadajućih ontolo- večne Božanske da i duhovnosti, koje su bile zaboravlje- An Islam
ških nivoa gde imaginativan svet sasvim ljubavi (Korben, ne ili potisnute, a što je zajedničko za iranien (Pariz,
prirodno pronalazi svoje mesto. 1977). U svakom 1971-3. i 1991)
sve »religije Knjige«.
slučaju Korben obuhvata četiri
Oseæajni Bog nije ograničio Vernici tragaju za smislom u svom odvojena toma.
i mistièko jedinstvo svoje proučava- životu u razumevanju objavljene poru- Prvi se bavi ima-
Sve filozofske spekulacije Ibn Sine, Su- nje na sufizam mologijom dva-
ke, ali ovu Božansku poruku mogu raz-
hravardija, Mula Sadra i mnogih drugih filo- Ibn ‘Arabija. On naestoimamskih
zofa i teozofa koje je proučavao Anri Kor- je objavio suštin- umeti ukoliko se otkriju kao transce- šiita, a drugi Su-
ben, imaju samu jedan cilj: da raskrče put ka ske studije o de- dentna bića. hravardijevom
razumevanju Apsoluta, ka takvom iskustvu setinama drugih misli. Treći i če-
sjedinjenja sa Jednim, koje je krajnji cilj i značajnih figura tvrti su niz studija
srednjevekovnih filozofa i mistika. Možda u misticizma i islamske teozofije. o sufizmu na persijskom jeziku i o filozofi-
delima Ibn ‘Arabija pronalazimo najdetalj- ji Persije do devetnaestoga veka.
niji opis ovog iskustva Božanskog, i ono je Zakljuèak Avicenne et le recit visionnaire (Pariz,
to kome se većina velikih duhovnih mislila- Zaostavština Anri Korbena je od odluču- 1979), prevedeno od strane V.R. Traska
ca islama priklonila kako bi razumela sop- jućeg značaja ne samo za razumevanje dela (W.R.Trask) kao »Avicena i vizionarski
stveni duhovni život. Ibn ‘Arabi se dugo islamske misli, koja je ranije bila malo po- uvod« (Prinston, 1990). To je esej o orijen-
vremena bavio prirodom porekla trenutno- znata i slabo razumevana, već i u tome što talnoj filozofiji Ibn Sine i analizi tri simbo-
sti. Nespoznatljiva Božanska Suština, skri- je zapadnjačku publiku učinila svesnom de- lična uvodna pripovedanja: Hayy ibn
vena, u želji da bude spoznata, stvara svet i lokruga rada i duhovnosti, koje su bile zabo- Yaqzan, Govor ptice i Salaman i Absal.
ljude, i poziva ih da prepoznaju sebe pod uti- ravljene ili potisnute, a što je zajedničko za L-Imagination creatrice dans le soufi-
cajem ove kreativne nostalgije. On je, tako- sve »religije Knjige«. Vernici tragaju za sme d-ibn ‘Arabi (Pariz, 1977), prevedeno
đe, insistirao na individualnim aspektima su- smislom u svom životu u razumevanju ob- od strane R.Menhejma (R.Mannheim),
fijskog iskustva. Svi verujući robovi (‘abd) javljene poruke, ali ovu Božansku poruku kao »Kreativna imaginacija u sufizmu Ibn
istražuju svesnost ne potpuno nepredvidivog mogu razumeti ukoliko se otkriju kao tran- ‘Arabija« (Prinston, 1969). To je jedno od
kosmičkog Boga, već svoga raba (rabb), scedentna bića. najprodubljenijih Korbenovih dela, koje se
Nº 34, leto 2002. godine 65
bavi modalitetima spoznaje Božanskog u
islamskom mističkom iskustvu.
Corps spirituel et Terre celeste – de l’Iran
mazdeen a l’Iran shi’ite (Pariz, 1979), preve-
deno od strane N. Pirsona (N. Pearson) kao
»Duhovno telo i Nebeska zemlja« (Prinston,
1977). To je antologija koja se široko bavi tek-
stovima o zamislivoj dimenziji sveta i tela.
L’Homme de lumiere dans le soufisme
iranien (Pariz, 1984) i »Čovek svetlosti u
iranskom sufizmu«, prevedeno od strane N.
Pirsona (London, 1983). Radi se o studiji na
temu svetlosti u delima mnogobrojnih per-
sijskih sufija.
Temps cycle et gnose ismaelienne (Pariz,
1982), prevedeno od strane Dž. Morisa (J.
Morris) kao »Ciklusi i ismailitska gnoza«
(London, 1983). Delo raspravlja o vezi iz-
među metafizičke kreacije bića i zemaljskih
događanja, uz pojedina vrlo sugestivna pore-
đenja sa mazdaizmom.
Le Paradoxe du monotheisme (Pariz,
1981). To je zbirka radova o filozofskim po-
sledicama napuštanja nauke o anđelima kod
monoteističkih teologa.
Temple et contemplation (Pariz, 1981),
prevedeno od strane P. Šerarda (P. Sherrard)
kao »Hram i kontemplacija« (London,
1986). Sadrži eseje o komparativnoj duhov-
nosti na temu hrama, numeričke harmonije i
boja.
La Philosophie iranienne islamique aux
XVIIe et XVIIIe siecles (Pariz. Delo predsta-
vlja rad i misao najplodnijih persijskih filo-
zofa ovoga perioda.
Face de Dieu, face de l’homme – Herme-
neutique et sufisme (Pariz, 1983). Rad se od-
nosi na spirutualnu heremeneutiku islama, sa
osvrtom na elemente zapadnjačke tradicije.
L’Homme et son ange – Inituation et che-
valerie spirituelle (Pariz, 1983). Studija pred-
66 Nº 34, leto 2002. godine
stavlja komparaciju mističke intuicije i kon-
takta sa anđeoskim.
L’Alchimie comme art hieratique (Pariz,
1986). Obrađuje pojam alhemije kao pristup
razumevanju Božanskog u islamskom ezo-
retizmu.
Philosophie iranienne et philosophie com-
paree (Pariz, 1985). Spis se bavi centralnim
temama filozofskog istraživanja u srednjove-
kovnoj Persiji.
Histoire de la philosophie islamique (Pa-
riz, 1986) (u saradnji sa S.H. Nasrom i O. Ja-
hjom / O. Yahya) i Istorija islamske filozofi-
je, prevod od strane L. Šerarda (London,
1993). Sadržaj spisa je pregled mislimanske
misli od njenih začetaka do devetnaestog ve-
ka, sa posebnim osvrtom na šiitsku teozofiju
– dvanaesnik, ismailit i sufizam.
Vredno je ukazati na četiri dela koja su
posvećena misli Anri Korbena:
Henry Corbin (Pariz, 1981). Spis obu-
hvata neredigovane tekstove, korespodenci-
ju i lične zabeleške, objavljene u redakciji
Kristijana Žambea (Christian Jambet).
La Logique des Orientaux – Henry Cor-
bin ou la science des formes (Pariz, 1983).
Delo, koje je napisao Kristijan Žambe, bavi
se poređenjem između islamske teozofske
vizije i mnogobrojnih vodećih pravaca u za-
padnjačkoj filozofiji.
Henry Corbin – la typographie spirituel-
le de l’Islam iranien (Pariz, 1990). Izdanje
se bavi prezentacijom jedinstvenosti Korbe-
novog dela, ističući njegove filozofske i spi-
ritualne aspekte, autora Darijuša Šajegana
(Daryush Shayegan).
Melange offe rts a Henry Corbin, u re-
dakciji S.H.Nasra (Teheran 1978).
prevela
Mirjana Abdoli
Šiizam i proroèka filozofija
Anri Korben
Iako ne potiče iz islamskog sveta, u najra-
prostranjenijem smislu tog pojma, Anri
Korben, autor naslovljenog dela, mislilac je
čiji je doprinos islamskog filozofskoj misli,
priznat u islamskim intelektualnim krugovi-
ma 20. veka.
P
rethodno iznete naznake koje se tiču
tawîl-a Kur’ana kao vrela filozofske
meditacije već upućuju da bi bilo
nepotpuno svesti shemu spekulativnog i
duhovnog života u islamu na filozofe hele-
nističkog nadahnuća (falâsifa), teologe su-
nitskog kalâm-a i sufije. Značajno je da se
u opštim prikazima islamske filozofije sko-
ro nikada nije uzimala u razmatranje uloga
i presudna važnost šiitske za uzmah filo-
zofske misli u islamu. Orijentalisti su je čak
i prećutkavali, ili gajili prema njoj predra-
sude koje se graniče sa neprijateljstvom,
što je uostalom u savršenom skladu sa neu-
pućenošću sunnitskog islama u pogledu
istinskih problema šiizma. Sada se kao raz-
log više ne može navoditi otežan pristup
tekstovima. Ima već tridesetak godina kako
se započelo sa objavljivanjem nekoliko ve-
likih ismailitskih tekstova. A iransko izda-
vaštvo u sve većem broju štampa velike
tekstove duodecimalnog šiizma. Ta situaci-
ja iziskuje neke prethodne nepomene.
Izučavanju teologije i filozofije šiizma
nije se pristupalo na osnovu velikih teksto-
va koji se protežu od imamskih predaja pa
sve do komentara tih predaja sastavljenih
tokom vekova. Zato se uživalo u političkim
i socijalnim objašnjenjima, koja su vezana
tek za spoljašnju istoriju, a koja vode do to-
ga da se šiitski religijski fenomen izvodi i
uzročno povezuje s drugom stvari, ukratko
da se svodi na nešto drugo. No i ako se pri-
kupe sve spoljne okolnosti koje želimo, nji-
hov zbir ili njihov proizvod nikada neće da-
ti prvobitni religijski fenomen (Urphaeno-
men), jednako nesvodiv kao i percepcija
nekog zvuka ili boje. Prvo i poslednje obja-
šnjenje šiizma ostaje sama šiitska svest,
njen osećaj i njena percepcija sveta. Tek-
stovi koji potiču od samih imama pokazuju
nam da je ona bitno konstituirana brigom
da se dosegne pravi smisao Božanskih Ob-
java, zato što od te istine zavisi, u krajnjoj
liniji, istina ljudske egzistencije, to jest,
smisao njenog porekla i njene buduće sud-
bine. To što se pitanje tog razumevanja po-
stavilo već od početka islama upravo je ši-
itska duhovna činjenica. Radi se, dakle, o
tome da se istaknu velike teme filozofske
meditacije koje je proizvela šiitska religij-
ska svest.
Islam je proročka religija. Prethodno
smo podsetili na karakteristiku „zajednice
Knjige“ (ahl al-kitâb), na fenomen Svete
knjige. Misao je bitno usmerena pre svega
na Boga, Koji se u toj Knjizi objavljuje po-
moću poruke anđela, diktirane proroku ko-
ji je prima: jedinstvo i transcedencija toga
Boga (tawhîd). Svi, i filozofi i mistici, us-
trajavali su na toj temi do iznemoglosti. Na
drugom mestu, misao je usmerena na oso-
bu koja prima i prenosi tu poruku, ukratko,
na uslove koje to primanje pretpostavlja.
Svaka meditacija o ovim posebnim činjeni-
Nº 34, leto 2002. godine 67
cama vodi ka teologiji i profetologiji, an-
tropologiji i gnoseologiji koje nigde drugde
nemaju svoje ekvivalente. Nesumnjivo da
je pojmovni aparat koji su pribavili prevo-
di grčkih filozofa na arapski uticao na na-
čin izražavanja te meditacije. Ali, tu se ra-
di samo o delimičnom fenomenu. Moguć-
nosti arapskog jezika pokreću probleme
koji se nisu mogli sagledati u grčkim tek-
stovima. Imajmo u vidu da su neka velika
ismailitska dela, na primer delo Abu Jakűb
Sigistanija Abu Ya’qub Sigistani), nastala
znatno pre Aviceninog. Sva dijalektika
tawhîd-a (dvostruka negativnost), kao i
problemi koji se tiču profetologije, potekli
su iz vlastitih činjenica, bez grčkog uzora.
Kao zaključak, reći ćemo da profetologija i
proročka „teorija spoznaje“ krunišu gnose-
ologiju najvećih filozofa zvanih filozofi he-
lenističkog nadahnuća, fâlasifa, kao što su
al-Fârâbi’ (al-Farabi) i Avicena.
Šiitska misao je, od početka, upravo ot-
hranila filozofiju proročkog tipa koja odgo-
vara proročkoj religiji. Proročka filozofija
zahteva misao koja se ne može zatvoriti ni
pomoću istorijske prošlosti, ni pomoću slo-
va koje u obliku dogmi utvrđuje njeno na-
učavanje, a ni pomoću obzorja koje ograni-
čavaju sredstva i zakoni racionalne logike.
Šiitska misao je upravljanja očekivanjem,
ali ne očekivanjem objavljivanja jednog
novog šarî’a-ta, već punog Očitovanja svih
skrivenih ili duhovnih smislova Božanskih
Objava. Očekivanje tog Očitovanja tipizi-
rano je očekivanjem pojavljivanja „Skrive-
nog imama“ („Imama ovog vremena“, koji
je do sada skriven, prema učenju duodeci-
malnog šiizma). Nakon ciklusa proroštva,
ubuduće zaključenog, usledio je novi ci-
klus, ciklus walâya-ta, čiji će završetak bi-
68 Nº 34, leto 2002. godine
ti to pojavljivanje. Proročka filozofija bitno veni smisao Objava. To učenje je izvor tak jednog novog ciklusa, ciklusa walâya-
je eshatologijska. ezoterizma u islamu, i paradoksalno je da ta ili imamata. Drugim rečima, profetologi-
Dve sledeće oznake mogle bi obeležiti se o tom ezoterizmu moglo raspravljati ne ja se nužno dopunjuje imamologijom, čiji
glavne smernice šiitske misli: 1) bâtin ili obazirući se na šiizam. To je paradoks koji je najdirektniji izraz walâya. Ovde se radi o
ezoteričko, i 2) walâya, čiji će se smisao u islamu ima svoj pandan. Naravno, u sun- izrazu za koji se ne može samo jedinom
kasnije pokazati. nitskom islamu, ali za to su najviše odgo- rečju izraziti sve ono što označava, a koji se
Treba izvući sve konsekvence iz prvo- vorni oni pripadnici šiitske manjine koji su često pojavljuje, već od početka, u učenji-
bitnog odlučujućeg opredeljenja, na koje se uticali na to da se ne poznaje ili zanemaru- ma samih imama. U našim tekstovima naj-
već ukazalo, u sledećoj dilemi: da li se je ezoteričko učenje imamâ, i dopustili da češće se ponavlja: »Walâya je ezoteričko
islamska religija ograničava na svoje lega- se izopači sam šiizam i pruži opravdanje proroštva (bâtin an nubuwwa)». U stvari,
lističko i sudbeno tumačenje, na religiju za- pokušajima da se na njega gleda samo kao reč znači «prijateljstvo, zaštita». Awliyâ
kona, na egzoteričko (zâhir)? Tamo gde se na peti obred, pored četiri velika pravna ob- Allâh (na persijskom dustan-e hoda) su
na to odgovori potvrdno, uopšte više nema reda sunnitskog islama. «prijatelji Božji» i «Božji miljenici, dok u
razloga da se govori o filozofiji. Ili pak taj
zâhir, to egzoteričko, za koje se smatra da
je dovoljno za uređivanje ponašanja u prak-
tičnom životu, zapravo obavija nešto dru-
go, bâtin, unutrašnje, ezoteričko? Ako je
tako, tada se menja sav smisao praktičkog
ponašanja, jer slovo pozitivne religije,
šarî’a, ima svoj smisao samo u haqîqa-tu,
duhovnoj zbilji, koja je ezoterički smisao
Božanskih Objava. Međutim, taj ezoterički
smisao nije nešto što se može izgraditi slu-
žeći se logikom, uz pomoć silogizama. A
jednako ni odbrambenom dijalektikom,
kao što je dijalektika kalâm-a, jer simboli
se ne opovrgavaju. Skriveni smisao može
se prenositi samo pomoću jedne nauke ko-
ja je duhovno nasleđe (‘ilm irti). To duhov-
no nasleđe predstavlja ogroman corpus ko-
ji sadrži tradicionalno naučavanje šiitskih
imama kao „naslednika“ proroka (26 tomo-
va u 14 svezaka in-folio, u izdanju
Mađlisîja). Kada šiiti koriste, kao i suniti,
reč sunna (predaja), podrazumeva se da za Ciklus proroštva je završen. Muhamed užem smislu, to su proroci i imami, kao eli-
njih sunna obuhvata to celovito učenje je bio „Pečat proroka“ (hâtim al-anbiyâ), ta ljudskog roda kojoj Božansko nadahnu-
imama. poslednji od onih koji su, pre njega, doneli će objavljuje Božanske tajne. «Prijatelj-
Svi imami su, jedan za drugim, bili „Ču- novi šarî’a ljudskom rodu (Adam, Noje, stvo» koje im Bog udeljuje kao milost čini
vari knjige“ (qayyim al-Qur’ân), koji obja- Abraham, Mojsije, Isus). Ali za šiizam, za- ih duhovnim vodičima ljudskog roda. Sva-
šnjavaju i prenose svojim učenicima skri- vršetak proroštva (nubuwwa) bio je poče- ki od njihovih sledbenika kojeg oni vode,
Nº 34, leto 2002. godine 69
uzvraćajući im vlastitom prijateljskom
odanošću stiče svest o sebi i učestvuje u
njihovom walâyatu. Ideja wâlayata, dakle,
bitno sugeriše inicijacijsko upravljanje
imama, koji uvodi u tajne učenja, ona obu-
hvata, na obe strane, ideju spoznaje (ma’ri-
fa) i ideju ljubavi (mahabba), spoznaju ko-
ja je njom samom spasonosna spoznaja. U
tom aspektu, šiizam je zaista gnoza islama.
Ciklus wâlayata jeste, dakle, ciklus
imama koji zauzima mesto Poslanikovo, to
jest bâtina koji dolazi umesto zâhira,
haqîqata koje dolazi umesto šarî’ata. Tu se
uopšte ne radi o dogmatičkom autoritetu
(po duodecimalnom šiizmu, u ovom trenut-
ku imam je nevidljiv). Pre nego o nasleđi-
vanju, bolje bi bilo govoriti o istodobnosti
šarî’ata i haqîqata, jer se ovaj drugi odsa-
da pridodaje prvome. Jer, upravo će tu do-
ći do rascepa između ogranaka šiizma. Već
prema tome da li je sačuvana ravnoteža iz-
među šarî’ata i haqîqata, proroštva i ima-
mata, ne razdružujući bâtin od zâhira razli-
kujemo oblik duodecimalnog šiizma i, u iz-
vesnoj meri, fatimidskog ismailizma. Ako
je bâtin prevagnuo toliko da je poništio
zâhir, i ako je posledično tome imamat ste-
kao prvenstvo nad poslanstvom, to je onda
reformisano ismailizam iz Alamuta. No
ako je bâtin bez zâhira, sa svojim posledi-
cama, oblik ultrašiizma, zauzvrat je zâhir
bez bâtina izobličenje integralnog islama
jednim literalizmom koji odbacuje nasleđe
koje je poslanik preneo imamima, a to je
bâtin.
Tako se dakle bâtin, ezoteričko, kao sa-
držaj spoznaje, i walâya, kao ono što obli-
kuje tip duhovnosti koji zahteva ta spozna-
ja, sprežu da bi u šiizmu proizveli gnozu
islama, koja se na persijskom naziva ‘irfâni
šî’î, šiitska gnoza ili teozofija. Analogije
70 Nº 34, leto 2002. godine
odnosa same se nude: zâhir se odnosi pre-
ma bâtinu kao doslovna religija (šarî’at)
prema duhovnoj religiji (haqîqa), kao po-
slanstvo (nubuwwa) prema walâyatu. Če-
sto se ova reč prevodi sa «svetost», a reč
walî sa «svet». Kada ih izgovaraju na Za-
padu, ti izrazi imaju tačno utvrđen kanonič-
ki smisao; potpuno je nekorisno izazivati
zabune i prikrivati ono što je na obe strane
izvorno. Bolje je govoriti, kao što smo
upravo predložili, o ciklusu Duhovne inici-
jacije i o awliyâ Allah kao «prijateljima
Božjim» ili «Božjim ljudima». Nijedna
istorija islamske filozofije odsada neće mo-
ći prećutati ta pitanja. Njima se, u svom po-
četku, nije bavio sunnitski kalâm, jer nad-
mašuje njegova sredstva. Ona ne potiče iz
programa grčke filozofije. Zauzvrat, mnogi
tekstovi koji sežu unazad do imama poka-
zuju neke sličnosti i neka preplitanja sa an-
tičkom gnozom. Ako pojavljivanje tema
profetologije i imamologije prihvatimo ta-
ko od njihovog postanka, nećemo se izne-
naditi što ih nalazimo kod falâsifa, a poseb-
no nećemo nastojati da ih odvojimo od nji-
hove filozofske misli, pod izgovorom da te
teme ne ulaze u program naše teme.
Razvoj proučavanja ismalizma, novija
istraživanja o Hajdar Âmulîju (Haydar
Amuli), šiitskom teologu sufizma (VI-
II/XIV vek), navode da se na nov način po-
stavi pitanje o odnosima šiizma i sufizma.
To je važno pitanje, jer usmerava celokup-
nu perspektivu islamske duhovnosti. Sufi-
zam je u pravom smislu interiorizacija
kur’anske Objave, raskid sa čisto legalitar-
nom religijom, odluka da se oživi intimno
poslanikovo (s.a.v.s.) iskustvo u noći
mi’râđa. Najzad, on je eksperimentisanje
uslova tawhîda koje dovodi do svesti da je-
dino sam Bog, kroz usta svoga vernika,
može iskazati tajnu svoga jedinstva. Kao
prevazilaženje čisto sudbenog tumačenja
šarî’ata, kao uznesenje bâtina,čini se da bi
šiizam i sufizam bili dve oznake jedne iste
stvari. Zaista, šiitskih sufija bilo je od sa-
mog početka. Bratstvo iz Kufe, u kome je
jedan šiit po imenu ‘Abdak bio čak prvi
koji je poneo ime sufija. Kasnije, vidimo
kako je u govorima nekih imama izražena
oštra osuda sufija.
Valja se zapitati šta se to dogodilo. Bilo
bi bez ikakvog dejstva protustavljati šiitsku
«gnozu», kao tobože teorijsku, mističkom
iskustvu sufija. To protustavljanje pobiće
pojam walâyata koji su formulisali sami
imami. Pa ipak, uspelo se u tom mučnom
poslu, da se ime i stvar praktički koriste, a
da se ne poziva na njihovo poreklo. I ne sa-
mo to. Možda su gotovo sve teme islam-
skog ezoterizma pomenuli ili pokrenuli ši-
itski imami (razgovori, pouke, propovedi).
I do tog stupnja da se mnoge stranice Ibn
‘Arabîja mogu čitati kao da ih je napisao
neki šiitski pisac. No istina je da je uprkos
tome walâya, iako ga Ibn ‘Arabi savršeno
obrazlaže što se tiče pojma, tu odsečen od
svojih izvora i svojih oslonaca. To je pita-
nje koje je Hajdar Âmulî, jedan od najpo-
znatijih šiitskih učenika Ibn ‘Arabîja te-
meljno raspravljao.
Možda će još zadugo biti teško da se ka-
že «šta se dogodilo» (mnogi tekstovi su iz-
gubljeni). Već je Tor Andre ( Tor Andrae)
upozorio na to da se u teozofiji sufizma
profetologija pojavljuje kao prenošenje na
poslanikovu osobu tema koje je utemeljila
imamologija, zato što je ova, sa svim onim
što je mogli povrediti sunnitski osećaj, bila
odstranjena. U sufizmu, pojam osobe koja
je stožer (qutb) i Stožer stožerâ, jednako
kao i pojam walâyata, ne može sakriti svo-
je šiitsko poreklo. A spontanost s kojom
ismailizam, nakon pada Alamuta (kao što
se zbilo ranije sa sirijskim ismailitima),
oblači «ogrtač» sufizma, ne bi se mogla ob-
jasniti bez zajedničkog porekla.
Ako ustanovimo da sunnitski sufizam
odstranjuje izvorni šiizam, zar tada treba ići
daleko da bi se potražili razlozi zbog kojih
imami izriču osude sufizma? S druge stra-
ne, uistinu, tragovi jednog šiitskog sufizma
se ne gube; radi se čak o sufizmu koji je
svestan da je pravi šiizam – od Sadudin Ha-
mujeha (Sa’duddîn Haműyeh) u XIII veku
pa sve do danas, u Iranu. A istovremeno,
takođe, vidimo da se razvijaju i pobliže od-
ređuju crte šiitskih duhovnika koji propo-
vedaju gnozu (‘irfan) čiji je tehnički rečnik
sufijski, a koji ipak ne pripadaju nekom
tariqatu ili sufijskom bratstvu. To je slučaj
jednog Hajdar Âmulîja, Mîr Dâmâda (Mir
Damad), Mula Sadra (Mullâ Sadrâ), Šîrâzî-
ja (Shirazi) i mnogih drugih, sve do cele
šajhiyya škole. To je tip duhovnosti koji se
razvija posle Suhrawardîjevog (Suhravar-
di) išraqa, a koji povezuje unutrašnju aske-
zu i strogo filozofsko vaspitanje.
Šiitski prigovori sufizmu ponekad su
upereni na organizaciju tarîqa-ta i ulogu
šejha koji nezakonito prisvaja ulogu Nevi-
dljivog imama, a ponekad na bogobojazni
agnosticizam koji podstiče nemarno nezna-
nje kao i moralnu raskalašenost itd. Kako
su, s druge strane, ti isti duhovnici, čuvari
šiitske gnoze, i sami izvrgnuti napadima
poznavalaca Zakona, koji teologiju žele
svesti na pravna pitanja, može se zamisliti
složenost situacije. Već sada treba ukazati
na nju. Duhovna borba koju manjinski šii-
zam, a s njim takođe, iako u rastresitom po-
retku, falâsifa i sufiji, vodi za duhovni
islam jeste konstanta koja dominira celom
Nº 34, leto 2002. godine 71
istorijom islamske filozofije. Ulog u toj
borbi jeste očuvanje duhovnog od svih
opasnosti podruštvljenja.
Podsetimo da reč šiizam (od arapskog
šî’a, grupa sledbenika) označava celinu
onih koji pristaju uz ideju imamata, u oso-
bi ‘Ali ibn Abi Taliba (a.s.), poslanikovog
nećaka i zeta preko ćerke Fatime) i njego-
vih naslednika. On je taj koji započinje ci-
klus walâyata, koji dolazi nakon ciklusa
poslanstva. Reč imam označava onoga koji
se nalazi ili stupa na čelu. To je vodič.
Obično označava onoga koji, u džamiji,
«predvodi» molitvu, a često se upotreblja-
va da bi označila glavu škole (Platon, na
primer, kao «imam filozofa»). Ali sa šiit-
skog stanovišta, tu se radi o metaforičkoj
upotrebi. U pravom i užem smislu, izraz se
odnosi samo na one članove poslanikove
kuće (ahl al-bayt) koji se označavaju kao
«bezgrešni». Za duodecimalne šiite to je
«Četrnaestoro prečistih» (ma’sum), to jest
poslanik, njegova kći Fatima, i dvanaest
imama.
Ovde možemo spomenuti samo učenje
dvaju glavnih ogranaka šiizma: duodeci-
malnog šiizma ili kratko «imamizma», i
septimalnog šiizma ili ismailizma. U oba
slučaja, broj služi da izrazi sasvim svestan
simbolizam. Dok duodecimalna imamolo-
gija simbolizuje s Nebom sa dvanaest zodi-
jačkih konstelacija (kao sa dvanaest vrela
poteklih iz stene po kojoj je Mojsije udario
štapom), dotle septimalna imamologija
ismailizma simbolizuje sa sedam planetar-
nih nebesa i njihovim pokretnim zvezda-
ma. Simbolizam dakle izražava stalni ri-
tam: svaki od šestorice velikih proroka
imao je svojih dvanaest imama, koji su od-
govarali jedni drugima. Ismailitska gnoza
povezuje broj dvanaest uz hudžate imamo-
72 Nº 34, leto 2002. godine
ve. Za duodecimalni imamizam, «plerom
Dvanaestorice» sada je okončan. Poslednji
od njih bio je i ostaje dvanaesti imam,
imam ovog vremena (sâhib az-zamân). To
je imam «skriven čulima, ali prisutan u sr-
cu», prisutan istovremeno u prošlosti i u
budućnosti. Videćemo da ideja «skrivenog
imama» izražava u pravom smislu religiju
nevidljivog osobnog vodiča.
Sve do šestog imama, Džafara Sa-
dika (Gafara Sâdiq) (u. 148/765), duodeci-
malni i ismailitski šiiti poštuju istu imam-
sku lozu. Ali velike teme šiitske gnoze ob-
likovale su se uglavnom, osim onoga što je
dodano od prvog imama, oko učenja četvr-
tog, petog i šestog imama (‘Ali Zaynul’âbi-
din, u. 95/714; Muhammad Bâqir, u.
115/733; Gafar Sâdiq). Izučavanje izvora
šiizma ne može, dakle, međusobno razdvo-
jiti ove dve grane. Neposredni uzrok njiho-
vog razdvajanja bila je prerana smrt mla-
dog imama Ismâ’îla, koga je njegov otac,
Džafar Sadik, već bio ustoličio. Zaneseni
sledbenici okupljeni oko Ismâ’îla, koji su
nastojali da naročito istaknu ono što je na-
zvano ultrašiizmom, pristali su uz njego-
vog mladog sina, Muhammad ibn Ismâ’îla
(Muhammad ibn Isma’il). Po imenu svoga
imama, nazvani su ismailiti. Drugi su, za-
uzvrat, pristali uz novog imama koga je
ustoličio imam Džafar, to jest uz Műsa Ka-
zima (Musu Kazim), Ismâ’îlovog brata,
kao sedmog imama. Svoju lojalnost su pre-
nosili s jednog na drugog imama, sve do
dvanaestog imama, Muhammad al-
Mahdîja, sina imama Hasana ‘Askarija
(Hasan ‘Askari”), koji je tajanstveno ne-
stao istog dana kada je preminuo njegov
mladi otac. To su duodecimalni, odnosno
dvanaestoimamski šiiti.
Osvrt na ivot i delo
šejha Šihabudina Suhravardija
Mansure Hossaini
islamskoj filozofiji prisutne su dve
U
(ishraqi).
velike struje ili škole; peripateti-
čka (meša’) i škola iluminacije
Predstavnici prve škole, čiji je predstavnik
Ibn Sina (Avicena) smatraju se sledbenicima
Aristotela. Predstavnici ishraqi škole smatra-
ju se sledbenicima Platona, a predstavnik ove
škole je Šihabudin Suhravardi (Shihabuddin
Suhravardi). Njeno učenje sastoji se od jed-
ne vrste intelektualne intuicije i unutrašnje vi-
zije i kontemplacije. Postoji jedna grupa mi-
slilaca koji smatraju da je ishraqi mudrost sa-
mo odeljak neoplatonizma, čiji je osnivač
Plotin, egipatski filozof, a koja je posred-
stvom Suhravardija, poznatijeg pod imenom
Šejh Ishraqi (Učitelj iluminacije) odnosno
Šejh Maktul, što u prevodu znači pogubljeni,
rasprostranjena u Iranu i islamskom svetu.
Šihabudin Jahja ibn Habaš ibn Amirek
Suhravardi rođen je u Suhravardu, selu po-
kraj današnjeg Zendžana u severnom delu
Irana 549.h./1153. godine n.e. Kada je zavr-
šio studiranje uobičajeno za ono vreme, za-
počeo je putovanje Persijom na kome se su-
sretao sa mnogobrojnim sufijskim učiteljima
i koristio njihovo učenje. Nakon brojnih pu-
tovanja stigao je u Halep, gde je ostao na
dvoru tadašnjeg muslimanskog vladara. Ne-
dugo zatim pada u nemilost verskih autorite-
ta tog grada, koji su neke njegove stavove
procenili kao opasne po islam, pa su zatraži-
li njegovu smrt. Sultan se tome usprotivio, na
šta su se verski autoriteti obratili njegovom
ocu, Salahudinu Ejubiju, koji je zapretio sinu
abdikacijom ako ne posluša verske prvake.
Tako je Suhravardi pao u tamnicu. U 38. go-
dini je pogubljen tako što je ili ugušen ili
umoren glađu.
Ishraqi je arapska reč koja označava pro-
svetljenje, isijavanje svetlosti u smislu izlaska
sunca. Ova vrsta mudrosti i filozofije je naj-
starija vrsta ljudskog znanja. Premda je čove-
čanstvo u ovom vremenu u pogledu naučnih
i matematičkih dedukcija i zahvaljujući snazi
intelekta i osetila, kao i ispravnih i utvrđenih
metoda ekperimentisanja, dostiglo neviđeno
visok položaj, važnost iluminacije time nije
nimalo umanjena. Primera radi, u cilju doka-
zivanja Božijeg postojanja, nakon analizira-
nja i raščlanjivanja uzroka iz kategorije mo-
gućeg, nužnosti Bića, zakona uzročnosti i ne-
ispravnosti kružne uzročnosti i neprestane
lančane uzročnosti, treba otkriti unutrašnji
put spoznavanja Boga; pa je odatle na mestu
izreka: »Puteva koji vode ka Bogu je koliko i
ljudi». Naravno, treba znati da između mu-
drosti iluminacije i gnosticizma postoje su-
štinske razlike. Iako Šejh Ishraq pridaje veli-
ki značaj faktoru moljenja u cilju otkrivanja i
spoznavanje istine, i veruje je u polazak na
duhovno putovanje i gnostički talenat, on ja-
sno iznosi da, ako neko nije dovoljno vešt u
oblasti filozofiranja i mudrosti, za njega neće
biti moguće da dostigne mudrost iluminacije.
Zapravo, intelekt je po Suhravardiju konačni
i najveći dokaz i argument. On je, naravno,
imao neslaganja sa peripatetičarima povo-
Nº 34, leto 2002. godine 73
dom nekih teorija, o kojima je govorio na
drugom mestu.
Šejh je veliki značaj poklonio trojici mu-
draca, redom, Hermesu, Zaratustri i Platonu.
Suhravardi sebe smatra nastavljačem one
mudrosti čiji su samo fragmenti bili poznati
njegovim prethodnicima, a koju je on prila-
godio svom posebnom gledištu i dalje razvio.
To njegovo posebno gledište je misaoni po-
stupak koji nije stran unutrašnjoj viziji.
Jedno od posebno značajnih pitanja jeste
pitanje uticaja filozofije Istoka na
filozofiju Zapada, odnosno
uticaj zapadnjačke filo-
zofije na Istok. Kopl-
ston, autor dela
«Istorija filozo-
fije», odbacuje
taj uticaj; po
njemu, staro-
grčki filozofi
su bili prvi
neprikosno-
veni evropski
mislioci, dok
Anri Korben
(Henry Corben),
francuski orijenta-
list, smatra da je u
Platonovoj akademiji de-
lovao veliki matematičar po
imenu Adkeses Kanidsi koji je tamo preda-
vao Zaratustrino učenje. Interesovanjem Pla-
tona za Zaratustru i njihovim sličnostima ba-
vio se Varnegir, u raspravama «Dobro i zlo»
i «Vlast mudrih vladara». S druge strane, uti-
caj Atristotela i Platona na Ibn Sinu i Šejha
Ishraqa i na druge filozofe, pokazuje dinami-
ku intelektualnog kretanja. Može se, dakle re-
ći, da nijedan mislilac ne počinje od samog
početka na sasvim originalan i do tada nevi-
74 Nº 34, leto 2002. godine
đen način. Nova zdanja grade se pomoću ma-
terijala koji je prethodno stvoren.
Suhravardi je iza sebe ostavio oko 50-ak
dela. Četiri velika didaktička i doktrinarna
dela, odnosno rasprave od kojih tri raspra-
vljaju o peripatetičkj filozofiji, «Talvihat»
(Beleške), «Mukavemat» (Knjiga suprotsta-
vljanja) i «Mutarehat» (Knjiga razgovora),
dok se u četvrtom delu pod nazivom «Hik-
mat al-Išrak» (Teozofija istoka svetlosti)
raspravlja o doktrinama išraki filozofije. U
njegove kraće rasprave spadaju
«Hejakilu nur» (Hramovi
svetlosti), «El-Elvahu
el-imadijje» (Ploči-
ce za Imadudina),
«Partuname»
(Knjiga o sve-
tlosti), «E’te-
kade huka-
ma» (O veri
filozofa),
«El-Leme-
hat» (Odble-
sci svetlosti),
«Jazdan še-
naht» (Spoznaja
Boga), «Bustan al-
kulub» (Bašta srca).
U trećoj grupi njegovih
spisa su uvodne priče pisane
mističnim jezikom, ili novele u kojima se
opisuje putovanje duše kroz kosmos da bi
stigla do svog konačnog oslobođenja i pro-
svetljenja. Tu spadaju sledeće novele: «Akle
sorh» (Crveni intelekt), «Avaz-e pare Dže-
brail» (Pesma Džebrailovog krila), «El-
Gurbetu al-garbije» (Zapadno izgnanstvo)
itd . U četvrtoj grupi su transkripcije; prevo-
di i komentari ranijih filozofskih radova kao
i svetih i religioznih tekstova.
Suhravardi je uveo određene novine u fi-
lozofiju; on deset kategorija svodi na pet.
Prihvata pet sledećih kategorija: supstanciju,
kvalitet, kvantitet, odnos i kretanje. Supstan-
ciju koja je po Ibn Sini deljiva na pet delova
(um, duša, telo, oblik i materija) on reducira
na dve – apstraktnu (um i duša) i telesnu
(materija). Odbacuje hilomorfizam, postoja-
nje materije i forme. Što se tiče spoznaje,
Suhravardi veruje u empirijsku, stečenu,
(husuli) spoznaju i prisutnosnu (huzuri) spo-
znaju. Stečeno znanje je ono znanje koje se
dobija kroz sticanje oblika neke stvari. Što
se tiče druge vrste znanja, Suhravradi kaže
da je u svojevrsnoj filozofskoj ekstazi video
Prvog učitelja (Aristotela) u snu i sa njim
vodio razgovor o teškoćama vezanim za
spoznaju; Aristotel mu je na to rekao ‘Pro-
budi se sebi samom’ . Svaka forma i pojam,
po Šejhu, može imati, glede svoje biti, bez-
broj spoljašnjih ekstenzija, i kao takva, biva
označena terminom: opšti pojam. Ali s dru-
ge strane, mi u našem opažanju nemamo
bezbroj spoljašnjih ekstenzija. Dakle, čovek
poseduje znanje koje je nepojmljivo, a to je
prisutnosna spoznaja. Suhravardi je mišlje-
nja da se opaža samo dušom. On deli znanje
na stečeno (husuli) i prisutnosno, intuitivno
(huzuri) znanje. Čovekova intuitivna spo-
znaja deli se u dve grupe. Prvu čini urođena
spoznaja, a drugu spoznaja koja nije urođe-
na. Urođeno znanje su potvrde i predstave
koje čoveku postaju jasne kroz podsećanje u
srcu ili unutrašnju viziju i intuitivno svedo-
čenje. Ovde se Suhravardi približava Kanto-
voj teoriji o apriornom znanju. Po Kantu,
imaginarni umni pojmovi kao što su pojam
bitka, nužnost, jedinstvo i brojevi su urođe-
ni. Dekart deli pojmove u u tri grupe: 1) uro-
đene predstave; 2) akcidentalne predstave i
3) inventivne predstave. Po njemu, urođene
predstave su one predstave poput «Boga»,
«vremena», «duše» i «trajanja», koje pre is-
kustva potencijalno postoje u duši, i kada se
pojave uslovi za iskustvo, one se pokazuju i
deluju. Suhravardi opažanje deli u tri grupe:
čulno opažanje, imaginarno i intelektualno.
On kao primer za čulnu percepciju izlaže
novu teoriju u poglavlju o viziji, i odbacuje
dotadašnje teorije. On ograničava ljudsku
spoznaju jer smatra da se nijedan predmet ne
spoznaje temeljno. Načelno, esencija, su-
štinski delovi predmeta i ono što je u esenci-
ji i po čemu se odlikuje jedno od drugog, ni-
je spoznatljivo. Svaki predmet moguće je da
bude definisan samo kroz nužnosti i akci-
dente koji su primetni njima samima.
U raspravi o politici u značenju kako se
ona uobičajeno koristi na Zapadu, bilo da je
reč o staroj Grčkoj, ili modernom Zapadu,
odnosno Evropi, Šejh Ishraq je izneo prena-
gljene reči. On se u tome razlikuje od Ibn Si-
ne, koji sebi nikad ne dopušta da jasno kaže
nešto što nije saglasno sa vladajućom politi-
kom. Ibn Sina smatra da je mudrost glavni
uslov potreban da bi se vladalo. Međutim,
Suhravardi zauzima izričit stav da halifat
pripada onome ko je najviše upoznat sa intu-
itivnim naukom, a da je, istodobno, što je
moguće manje upućen u egzoterijske nauke.
Bilo da je on ljudima poznat ili ne to ne me-
nja stvar, on je glava i predvodnik.
Suhravardi je pogubljen u Halepu, nakon
fetve koju su izdali verski autoriteti. Optu-
žba koja je podignuta protiv njega i nakon
koje je pogubljen, gledano spolja, bila je ob-
jašnjena kao devijacija u verovanjima i razi-
laženje sa temeljima islamske religije. Zbog
toga je prozvan ‘maktul’ što znači onaj ko je
pogubljen.
preveo
Marko Hasanović
Nº 34, leto 2002. godine 75
Predstavljanje Mesnevije i gnostièke
poezije: komparativna analiza
Abu’l-Kasim Isma’ilpur
redstavljanje Mesnevije je zaista
reči.2 Profesor Furuzanfar pod „trščanom
ista čini kamen temeljac gnostičke misli.
Tema pada i zatočeništva duše na zemlji bi-
la je raspravljana od strane gnostika u dru-
gom i trećem veku hrišćanske ere. Ali, he-
retički mistici ranog hrišćanstva jesu pode-
ljeni u brojne kategorije.
Najznačajniji hrišćanski gnostik bio je
Sajmon Magus (Simon Magus), koji je vero-
Mersijon (Marcion), gnostik rane hri-
šćanske ere, predvodio je drugi pokret. On
je verovao da Stvarni Bog nema uopšte
stvaran odnos sa stvorenim univerzumom.
Takođe, verovao je i da duša nema vezu sa
Bogom. Za razliku od drugih gnostika, n
dušu nije smatrao stranom, niti iskvarenom
na ovom svetu, već je bio mišljenja da naša

P epigraf manifestu iransko-islam-

skog misticizma, u okviru koga je
raspravljena jedna od najfundamentalnijih
mističkih tema, drugim rečima, izolacija i
lutanje ljudske duše i pad duše iz raja u ovaj
zemaljski svet. Odvajanja i izolacija čoveka
od njegovog materijalnog oblika bili su op-
sesija asketa, čiji vrhunac i razvoj nalazimo
u misticizmu sedmoga veka nakon hidžre /
trinaestoga veka naše ere, a pogotovo u ra-
dovima Mevlane Džalal al-Din Balkhija
(Mawlana Jalal al-Din Balkhi).
Najznačajniji interpretatori Mesnevije
tumačili su „trščanu sviralu” na sledeći na-
čin:
„Trščana svirala primenjuje se na Sveti
duh i racionalni duh, koji je izolovan od
svog sveta i zarobljen u telesnom zatvoru, i
sada tuguje od žudnje za povratkom u taj
svet i oplakuje svoje patnje, izolaciju i zato-
čenje; zato u poslednjoj strofi, ‘Najistan’
(‘Naystan’), (trščano ležište) mora biti svet
bestelesnih bića ili stanje nepromenljivih
suština.”1
Mnogo kasnije, ‘Abdelrahman Džami
(‘Abd al-Rahman Jami), kao i potonji tuma-
či Mesnevije, su pod „najistanom” podrazu-
mevali prvo nevidljivo ili prvo zapoveđeno,
ili drugo nevidljivo ili drugo zapoveđeno
biće, i uzimali su čoveka i ženu kao Božije
atribute, kao i moguća bića, ili intelekte i
duhove, što je, prema Furuzanfaru (Furu-
zanfar) pogrešno i daleko od Mevlaninih
sviralom” podrazumeva alegoriju u odnosu
na samog Mevlanu, koji je izgubio svoje bi-
će i ego i koji je u potpunosti zatočen ljuba-
vao da je Helena bila najni-
ža i zadnja inkarnacija du-
še izolovane iz gornjeg
duša pripada ovom svetu.
Treći pravac gnostičke
doktrine čine škola Hermesa
vlju i Voljenim. Bilo šta da je, i bilo da pod sveta, i smatrao da će spas iz Egipta. Hermetski spisi,
„trščanom sviralom” podrazumevamo sa- na Drugom svetu nas- poput rasprava Poiman-
mog Mevlanu, ili Svetog duha, to je suština tupiti uporedo sa dres, ukazali su na os-
koja je izolovana od svog izvora, drugim konačnim spase- novnu razliku iz-
rečima, trščanog ležišta, i obitava u stanju njem pale duše. među duše i te-
fuzije i gorenja. Izgleda da Mevlana, tako- Smatrao je da la, i ukazuju
đe, pati zbog odvojenosti od svog večnog i se spasenje na duboku
nebeskog voljenog i njegove Mesnevije na- nalazi u ok- gnostičku mi-
goveštava takvo stanje stvari. viru ze- sao. U upra-
Komentarišući uvod za Mesneviju, Dža- maljskog vo pome-
mi je spevao stihove i opisao na bolji način ustrojstva, nutoj ras-
„atribute pralikova”, manifestovanih i izni- dok su dru- pravi se tvr-
klih u čoveku, ali koji žive u zatočeništvu: gi gnostici di: „U počet-
držali spase- ku, postojalo je
U trščanom ležištu, gde je svako ništavilo nje kao dosti- svetlo u celom
imalo boju ujedinjenosti sa pravednošću, žno isključivo univerzumu,
jer su sva besprekorna imena i suštine kroz oslobođenje umirujuće i prijat-
manifestovani u čoveku, od zemaljskog zato- no. Kasnije, na dnu se
svako tuguje. čeništva. Pozivajući se pojavila tama, koja je
Svaka stvar je razdvojena od svoje suštine, na svoj sopstveni pad iz bila zastrašujuća, vredna
ljubav prema pripadništvu ih je ščepala. višeg sveta u najniži, i svoj prezira i isprepletana kao
Bio je tok krik muškaraca i žena.3 prolaz kroz nebeske pre- zmija.”5
dele, otičući od nedaća i U muslimanskoj literatu-
Ali, ono za čim ovde tragamo jeste či- materije, on je uobičaja- ri, Hermes je bio poistovećen
njenica da predmet izolacije ili zatočenja vao da kaže: „Na svakom nebu sam dobijao sa Enohom, jednim od proroka izraelskog
duše od strane tela nije nova tema islam- novi oblik sličan obliku bića sa tog neba, ka- naroda, kao i sa poslanikom Idrisom. Ta-
skog misticizma, već da ima dugu istoriju. ko bih se sakrio od očiju vladajućih anđela i kođe, smatrali su ga za proroka Sabinjana,
Perspektiva zatočenja duše i telesnog oro- spustio se u blizini Enoie (Ennoia), nazvane i brojna dela sa primesama gnosticizma
bljavanja prvi put je raspravljana od strane Sveti duh, kroz koga sam stvorio anđele, a oni bila su pripisana njemu. U njegovim rado-
gnostika ili mistika rane hrišćanske ere i za- su stvorili materijalni svet i čovečanstvo”.4 vima mogu biti pronađeni primeri susreta-

76 Nº 34, leto 2002. godine Nº 34, leto 2002. godine 77

nja sa anđelom ili nebeskim savetnikom,
analogno simboličkim pričama Avicene
(Avicenna) ili Suhravardija (Suhrawardi).
Stoga, za razliku od peripatetičara iz prvih
vekova, učenja i filozofija ove škole ušli
su u modu kod šiitskih muslimana i bili
prihvaćeni i odobravani od njihove strane.
Počev od drugog veka nakon hidžre (8.
vek nove ere), hermetička literatura se ši-
rila po celom svetu islama iz dva osnovna
centra, Bagdada i Harana, i do vremena
pojave mislilaca poput Avicene, Ibn Tu-
fajla (Ibn Tufayl), Suhravardija i Ibn al-
‘Arabija, hermetička doktrina je bila usvo-
jena od strane muslimanske misli, i misli-
oci su svoje ideje crpli iz ove hermetičke
doktrine.6
Hermetičke ideje su učinile veliki uti-
caj na muslimansku misao, posebno na
muslimanski misticizam. Izraz „univerzal-
ni čovek”, široko upotrebljivan u delima
mistika, prvi put je upotrebljen u jednom
hermetičkom radu, naime, u psalmu o Na-
seni (Naassene). Korelacija između „pr-
vog čoveka” ovoga sveta i prvobitnog ili
večnog čoveka jeste od prevashodne va-
žnosti u carstvu misticizma.7
Četvrti pravac gnostičke doktrine jeste
škola Valentinusa (Valentinus), koji je, ta-
kođe, bio nazivan sirijsko-egipatskim
gnostikom. Valentinus je verovao u večno
biće; u trenutku kada je univerzum bio u
stanju dubokog mira, pojavila su se druga
večna bića, i sledeći njih, pojavila se Sofi-
ja, zadnja kreacija, koja je vrlinom svoje
večnosti bila razdvojena od drugih. Ona je
bila izolovana od večne suštine, tako da je
konačno zaronila u razvrat i ludilo. Zatim
se upustila u oslobađanje, prolazeći kroz
užasavajuće agonije. Kasnije se pojavio
intelekt, obavestio je i oslobodio razvrata,
78 Nº 34, leto 2002. godine
šaljući je natrag ka višem svetu. Tako, sa-
glasno gnosticima ove škole, duše koje su
pale zarobljene ovim svetom i postale ro-
bovi razvrata, mogu sebe osloboditi i mo-
gu zadržati savršenstvo ovladavajući gno-
stičkom mudrošću.8
Zadnji gnostički pravac je manikejski
asketizam, koji se uobličio u toku trećeg
veka naše ere i koji je učinio ogroman uti-
caj na gnostičke pravce. Mani je, u stvari,
razvio mističke tenedencije koje su mu
prethodile, ali je težio da te mističke ten-
dencije promeni u široku religiju. Prema
Manijevim idejama, ljudska duša je nevi-
dljivo svetlo, primorana da prođe kroz
prolaz i kapiju večnoga života. Prema Ma-
nijevom shvatanju, čovek sada živi u vre-
me izmešanosti svetlosti i mraka. Do slo-
bode se dolazi kada čovek postane svestan
ove činjenice i oslobodi svoju dušu ili sve-
tlost koja je u njemu zatočena. Na drugoj
strani, ljudska duša, budući predmet zaro-
bljavanja, može postići slobodu kada po-
stane svesna svog pravog položaja, i po-
sebno, činjenice da je njeno utočište u tom
svetu, svetu svetlosti... Materijalne snage
stalno pevuše duši na uho i pritiskaju je da
utone u san opijenosti (zaborava).9
Na toj osnovi postoje različite tenden-
cije u gnostičkoj školi, ali sve one mogu
biti kategorizovane u dva glavna osobena
sistema, iranski i sirijsko-egipatski gno-
stički sistem. U ova oba sistema mistički
principi su identični; jaz i izolacija između
Transcedentnog Boga i univerzuma, razli-
ka između univerzuma i čoveka, najvažni-
je, dualitet duše i tela. Ali, razlika između
ta dva sistema leži u načinu pada i unište-
nja duše ili svetlosti.
„U iranskoj kategoriji, koja je pod uti-
cajem iranske transcedentne dvojnosti, a
pogotovo one koja pripada zoroastrizmu,
materija ne stiče svoj izvor iz stvarne sve-
tlosti i Božanskog duha. Prema ovoj školi,
materija, budući nečista i mračna, nema
Božansko poreklo i izvor, dok je samo du-
ša čista i neokaljana, i ona se vraća Bogu
svetlosti i Njemu pripada. Mora se imati
na umu da, saglasno ovoj školi, nastanak
materijalnog sveta ne leži ni u neprirod-
nim rezultatima Božanske svetlosti i milo-
sti, niti u rezultatu njegove izolovanosti od
Boga, već se manifestuje kao rezultat su-
kobljavanja materije, drugim rečima, zla i
mraka, i duše, drugim rečima, milosti i
svetlosti. Usled te borbe, ovi različiti polo-
vi se uzajamno prepliću i duša
postaje zarobljena u materiji,
ali se konačno oslobađa i vra-
ća svom izvoru, od koga je
bila odvojena.”10
Antagonizam između
duše i tela, ili borba između
intelekta i duha, mogu
jasno biti viđeni u Me-
vlaninim pesmama.
Duša u svom odvajanju od prestola
poput kamile
Telo od svoje ljubavi za presto
Duša poleće prema nebesima
Telo se zaranja u zemlju
O vi, koji ste umrli za svoju zemlju,
dokle god ste uz mene
Moja duša će biti daleko od Leili.
U ovim stihovima Mevlana je povezao
muke rata između duše i tela, ili bitke izme-
đu oblika i značenja i/ili antagonizma izme-
đu intelekta i duha sa antagonizmom Madž-
nuna (Majnun) i kamile.11 Suprotstavljanje
između duše i tela, između intelekta i duha,
ili rasprava između ljubavi i intelekta, ob-
lika i značenja, etc., dočarava dvojnost
gnostika koji veruju u večno i trajno
razdvajanje sveta svetlosti i mraka,
ili duha i materije. Naravno, ova
analogija ne znači prihvatanje te-
melja gnostičko-manikejske
misli na strani mistika, već
dočarava vrstu dijalekti-
ke, koja se uočava u veći-
ni kultura, između osta-
lih, u iranskoj kulturi.
Nº 34, leto 2002. godine 79
 Na drugoj strani, u sirijskoj školi, dva
korena egzistencije se smatraju vezanim za
jedinstveni Božanski princip i čitavu egzi-
stenciju, drugim rečima, inferiorni materi-
jalni svet i svet duha, a nematerijalni svet je
pripisan jednom izvoru. Pitanje pada i uni-
štenja duše je delimično povezano sa neu-
košću na strani duše, koja biva odvojena od
svog večnog i nebeskog izvora i gubi se u
ništavilu i zaboravu.
Pogledajmo sada šta uvod za Mesneviju,
sa svojom posebnom perspektivom, što je
glavna vinjeta sufija i asketa iz trinaestoga
veka naše ere, kao i prethodnih perioda, ima
zajedničko sa gnostičkom poezijom počet-
nih faza. Kao što je ranije naglašeno, pitanje
razdvajanja od nebeskog najistana (trščane
postelje) i žudnja za sjedinjenjem jesu me-
đu važnim perspektivama ovog uvoda.
Svako ko je ostavljen daleko
od svog izvora
Žudi za vremenom kada je bio
s njim ujedinjen.
Žudnja za spajanjem sa nebeskim izvo-
rom može se naći kod gnostika koji su sled-
benici dva gornja sistema gnosticizma. Iz-
među ostalog, u jednoj Manijevih himni
(himna 261) se kaže :
Uzleteću ka nebu
Ostavljajući ovo telo na zemlji
Čujem zvuk truba
Pozivaju me ka besmrtnima
Odbaciću telo na zemlju
Od koje je sastavljeno.12
Askete rane hrišćanske ere, uključujući
Manija, čije su mističke ideje imale snažniji
uticaj na sufije od uticaja njegovog religij-
80 Nº 34, leto 2002. godine
skog sistema na muslimansko društvo, sma-
trale su ovaj svet velikim zatvorom, arenom
zla i Ahrimana, dok je čovek postao zatočen
poput ptice i živi u stanju teskobe. Saglasno
Manijevim mitovima, oni koji puštaju u ze-
maljsku sferu okruženi su brojnim nebeskim
svodovima nepokretnih zvezda, ili osmim
nebom. Sva ta neba služe kao prepreke izme-
đu čoveka i zemlje i nepokretnog i večnog
nebeskog sveta, a čovek živi u stanju duboke
izolacije. Izolacije koja ga čini potištenim:
Ali svako onaj ko je odvojen od onoga
ko govori njegovim jezikom
Postaje nem, iako ima stotinu pesama.
Duh i duša su zarobljeni u telu baš kao pti-
ca u kavezu. Gnostici su ovaj deo, zatočen u te-
lu, nazivali pneuma ili goruće biće, ili univer-
zalna duša, ili Božanska duša, prema verova-
nju stoika. Taj deo duše, ili deo pneume, jeste
količnik svetog Božanskog bića, koje je odvo-
jeno od Božijeg carstva i koje je palo u ovaj
materijalni svet, zato je njegova izolacija žalo-
šćenje i uništavanje, kao što Mevlana kaže:
Kako svaki ud žudi za odvajanjem
Draga duša će biti u razdvajanju
Ona kaže: „O niski zemaljski udovi
Moja nostalgija je gorča, ja pripadam
nebu iznad”.
Žudnja duše jeste za nadahnućem
Duša mesta je Njegova suština.13
Ova tema se može naći u lepšem i bo-
ljem obliku u jednom od čuvenih stihova u
uvodu za Mesneviju:
Želim srce slomljeno razdvajanjem
Da bih mu mogao razotkriti bol ljubavne
čežnje.
U manikejskim himnama, nazvanim ang-
drushnan (savršena svetla), ova tema je, ta-
kođe, predstavljena na različit način:
Duša je odgovorila: „Ja sam prefinjenog
rođenja po praocu (Svemogućem Bogu)
Izmešana sam sa ovim materijalnim sve-
tom i patim
Izbavi me iz zagrljaja smrti
(nižeg sveta)”.14
A vezano za blistavu dušu kaže:
O blistava dušo (dušo i duše) zbogom
Vrati se na svoje mesto
O srećna moći, o uništavajuća veličino!15
U gornjoj pesmi, kao i u poemi Havidgo-
man (Dobra sreća nama), ispevanoj od stra-
ne velikog manikejskog askete, Mari Vohu-
mana Horšida (Mari Vohuman Khorshid),
postoje brojne pesme posvećene zatočeni-
štvu duše, utamničenom čoveku i njegovom
oslobođenju. Ove mističke pesme su u origi-
nalu nastale na partskom ili aškanijanskom
pahlavi jeziku, za vreme trećeg ili četvrtog
veka nove ere, za vreme perioda uspona
gnostičke religije na početku hrišćanstva.
Plačem zbog duše, uz sreću mogu
dostići spasenje
Kako jata i životinje ne bi rastrzali
jedni druge.16
Ili:
O dušo, dođi i ne plaši se nikada
Smrt je pala, bolest je iščezla
O dušo! Dođi, dođi
Teško je ostvariti želje
Sve su osuđene na uništenje i tugu smrti
A ti si odvojena od svog prebivališta.17
Ili:
Gost svetlosti, utamničeni čovek
Koraknuo je ka stanju mira!18
Uporedimo ih sa Mevlaninim kazivanjem:
Pripadamo nebu iznad i odlazimo gore
Pripadamo moru i odlazimo u more
Ne pripadamo ni tu ni tamo
Naša zvezda nije u galaksiji
Ići ćemo do Plejade
Ne krčite stazu
Ići ćemo na planinu Kavkaz.19
Tema prelaska zemlje i dostizanja do sed-
mog neba i boravišta sveprisutnog prisutna je
u većini Manijevih himni. Inferiornost i jad
ovog sveta i ispraznost ljubavi, osim toga, či-
ne preovlađujući smer ovih himni, koje su is-
pevane od strane manikejskih asketa u toku
dva i tri veka pre islama.
Ukrotio sam ovog lava koji je u meni
Udaljio sam ga od svoje duše
Njega koji me zagađuje sve vreme.20
Uzleteću ka nebu
Ostavljajući ovo telo na zemlji
Čujem zvuk truba
Pozivaju me ka besmrtnima
Odbaciću telo na zemlju
Od koje je sastavljeno.21
Dani tvoga života beže od tebe. Zašto
uzalud trošiš svoj žar na krila zemlje i osta-
vljaš iza sebe svo zlo?
Utrošio si svoj život utopljen u brigu
i strepnju za svet
dovodeći sebe do propadanja kroz muke
i tugu.
Nº 34, leto 2002. godine 81
 Ti si stranac smešten u telo zemlje Telo i njegove sklonosti.24 iranski manikejski gnosticizam, jer je sirij- idejama islama, i posebno, šiitskog mistici-
oskrnavljene: sko-egipatski gnosticizam bio srodniji mo- zma. Na taj način se može pratiti kontinuitet
koliko si dugo bio nehajan Od strane Hafiza je izrečeno u mističkoj noteističkom duhu islama nego dvojnosti i preislamskog misticizma u početnim perio-
u neukom delanju? strofi: spajanju svetlosti i tame kod Manija, što je dima islama, koji je dostigao svoj procvat u
Blagosloven si što je putanja odlaska daleko od jedinstva sveta. toku sedmog i osmog veka nakon hidžre, od-
otvorena za tebe! Svet i svetsko delanje, sve je ništa u ničemu: Prirodno, izbor sirijsko-egipatskih ideja nosno trinaestog i četrnaestog veka nove ere.
Ne poveravaj svoje putovanje zaboravu!22 Potvrdu toga sam hiljadama puta učinio. je bio lakši, jer su imale mistički aspekt i ni- Oslobađanje duše zatočene u materiji je
su poprimile oblik narodne i potpune religi- uslovljeno svešću i mudrošću. »Kao u makro-
Čuj, vreme se približilo Za manikejske askete, inferiornost svet- je kao manihejizam, pri čemu je maniheji- kosmosu, čovek je zatočenik sedam nebesa;
Mogu li se vratiti mojim nastambama? skih zbivanja je, u suštini, imala značenje u zam stekao status nezavisne religije tokom zato je unutar našeg tela, u makrokosmosu,
Ti si put, ti si put večnoga života.23 tome da se pojedinac ne truje tminom i ma- trećeg, a bio u modi do devetog, a u nekim ova nebeska pneuma utamničena sedmostru-
terijalnim silama. Kako je duši predodređe- oblastima i do dvanaestog veka nove ere. kim zatvorom našeg duha, koji ima nebesko
Bit gornjih himni ispevana je od no da bude zatočenik mračnjaštva to je uz- Naravno, to ne znači da manihejizam nije poreklo. Ukoliko ovaj utamničeni duh ne do-
strane Hafeza na predivan način: dizanje na najviše nebo i nebe- imao uticaja na iransku kulturu. Miniheji- stigne svesnost i gnozu, onda je toliko uronio u
ske predele bila žudnja zam je opstao kroz opstanak mazdaizma i telesno mračnjaštvo da ne zna ništa o sebi.«26
Srećan je dan u ko- svakog askete gnostika. brojnih sekti, između ostalih, heretičkih sek- Mevlana je ovo oslobođenje učinio zavi-
me ću otići iz ovog ti, koje su nastale pod uticajem mazdaizma. snim od eliksira ljubavi, bez koga čovek
opustošenog bora- Nisam se priklju- Prema gnosticima sirijske škole, duša je ostaje zatočen u zatočeništvu tela poput pti-
višta! čivao opštenju tela osuđena na pad, ali prema manihejcima, ce bez perja.
Oslobođenje Jer, to je stvar deo svetlosti, ili nebeska duša, postaje zaro-
duše ja tražim; a koja iščezava. bljena u bici sila mraka i Boga svetlosti. Si- Kada ljubav ne strahuje od Njega,
iz ljubavi Ti se dobro bo- rijska škola pokušava da dvojnost postoja- ostaće poput ptice bez perja.
prema Volje- riš, ali ja sam se nja (dobro i zlo, duša i telo) pripiše jedin- Telo od zemlje se uspelo ka nebesima
nom ja odlazim! pripremio da sebe stveno Božanskom izvoru. zbog ljubavi.
lišim tela koje uni- Prema ovoj školi, svo postojanje, bilo da Planina je igrala.
Napuštanje sveta štava, stanište sila se radi o svetu stvari ili svetu duha, ima je- Sve je voljeno, a onaj koji voli je zastor.
i njegovih pratećih za- smrti (?) i osramoćeno dan izvor, a uništenje i neukost su deo pro- Život je voljen, a onaj koji voli mrtav.
bluda je čežnja lutajuće visoko do Tvojih predela, svetljene duše, koja je odvojena od svog Naše perje je zamka njegove ljubavi.
duše čoveka: od kojih sam jednom Božanskog izvora. Prema manihejcima, pad On će je ka domu vući za kosu.
odvojen., kako bih mogao primiti duše se ne shvata u materijalnom smislu, a Jasno je da se svesnost i gnoza dostižu
Odrekao sam se sveta i njegovih nagradu, moj Milostivi Bože!25 manihejizam se zasniva na trajnom odvaja- kroz iluminaciju i duhovna otkrića, kao sve-
zabluda Sada ćemo videti kojem su od dva preo- nju materije i duše, i svetlosti i mraka. tlost ljubavi koja obasjava srce putnika i od-
Voleo sam svog Spasitelja, vlađujuća gnostička sistema prvi mistici Sirijsko-egipatska gnostička škola je uz jednom oslobađa dušu od stega mraka i od-
molio se, postio islamske ere, između ostalih, Mevlana, nagi- pomoć hermetičkih ideja bila u stanju da vodi je u carstvo svetlosti.
I davao milostinju... počev od moje njali, sa stanovišta gore razmatranih tema; ostvari svoj uticaj na muslimane. Njen rašire- Tema ptice u kavezu, simbolizam duše, je
mladosti potom ćemo ispitati puteve kojim je gnostič- ni uticaj se jasno može uočiti u glavnim reli- takođe pomenuta u manihejskim himnama:
Zbog časa nužde. ki asketizam prodreo u carstvo musliman- gijskim centrima islama, između ostalih, u
Dođi sad moj Gospode, Isuse, i pomogni mi! skog misticizma, pogotovo tokom sedmog Bagdadu i Haranu, počev od drugog veka na- Kao ptica u zamci, takav sam i ja.
Sve pada! O zauzeta dušo veka nakon hidžre /trinaestog veka naše ere. kon hidžre/osmog veka nove ere pa naova- Dok sam u telu smrti
koja si okončala svoju borbu Većina mistika muslimanske ere sledilo mo. Hermetičke ideje, koje su imale gnostič- nisam Ahrimanov sluga.
i pokorila vladajuću silu. je sirijsko-egipatski gnosticizam, pre nego ku utemeljenost, bile su prožete mističnim Očupaj moje perje, zastidi se...27

82 Nº 34, leto 2002. godine Nº 34, leto 2002. godine 83

 Ptica iz nebeskog vrta, koju tu i tamo na-
lazimo u poeziji Mevlane i drugih mistika,
simboliše čestite duše ili duhove, označavaju-
ći da se čestita duša ili duh pronalaze sa per-
jem koje ih nosi ka rodnom mestu, nebeskom
vrtu. Bleske ovog krilatog stvora možemo na-
ći u delima Suhravardija, raspravama Avice-
ne i Gazalija (Ghazali), kao i u Atarovom
(Attar) »Mantik al-Tajru« (Mantiq al-Tayr).28
Alegorija ptice je ponekad u gnostičkim
pesmama data kao alegorija »ovce« uhvaće-
ne u vlast sila mraka:
Poput ovce koja nema pastira
materija i njeni sinovi su me podelili.
Među sobom su me goreli (?)
na svojoj vatri.
Dodelili su mi gorku sličnost. (himna 246)
Ovi rigidna i gorka sličnost ukazuje na vi-
dove zemaljskog okvira, ili tela, koje je, pre-
ma manihejskim gnosticima, kruto ili nečisto
i mora biti zamenjeno odećom svetlosti.
Ja sam svetlost koja isijava,
što dušama pruža radost.
Ja sam život sveta.
Ja sam mleko koje teče u svom drveću.
Ja sam slatka voda koja je ispod sinova
materije.
O dušo, podigni svoje oči ka visinama
I promisli o svojim okovima... (himna 246)
Posedovanje suštine mudrosti je to koje
čestitom duhu omogućava da putuje ka naj-
višem nebu i oslobodi se zatočeništva i
zbaci zastor materije i sramotu ukaljanosti i
dostigne jedinstvo sa Bogom, uzdižući se
nad materijalnim svetom. Ova gnostička te-
ma je na predivan način izneta u uvodu za
Mesneviju:
84 Nº 34, leto 2002. godine
Znaš li zašto ogledalo tvoje duše
ništa ne pokazuje?
Zato što rđa nije sklonjena
sa njegove površine.
Ogledalo je odvojeno od boje ukrasa.
Svetlosni zrak je Sunce Boga.
Očisti rđu sa njegove površine,
potom, shvati tu svetlost
uhom svoga srca.
Počuj njegovu istinu
kako bi mogao izaći iz mraka!
Ovaj »zrak svetlosti božijeg Sunca« u gno-
stičkoj poeziji se javlja kao večna svetlost, ko-
ja pripada zemlji svetlosti, zemlji Uzvišenog
oca, ili Zurvana, čiji deo je zatočen u ovoze-
maljskom svetu kroz mlade bogove svetlosti.
Utamničenje svetlosti je opisano u psal-
mima Manija kao zatočenje lađe koja je no-
sila Hormuzda, ili prvog čoveka. Lađa, ili
oblik poput lađe, koji je nosio svetlost, je op-
sednut od boga mraka i njegove pratnje. Ta-
ko se svetlost pomešala sa tamom. Čoveko-
va misija je u odvajanju i oslobađanju njega
samog od ovog stapanja, u oslobađanju nje-
gove unutrašnje svetlosti kroz dostizanje
gnostičke mudrosti, u napredovanju ka Sun-
cu i Mesecu kroz Mlečni pu i odatle ka raju
svetlosti, u uzdizanju na najviše nebo, ili
svetlosni raj, da bi se predstavio bogu sve-
tlosti i postao deo apsolutne svetlosti.
Njegova svetlost je dole, gore, levo i desno,
na njegovoj glavi, ramenima, poput krune.
Ili, saglasno drugačijem razumevanju
Mevlane, radi postajanja nebeskom, imagi-
narnom i nepronalazivom supstancom.
Proći ću poput anđela poput ptica.
Postaću ono o čemu se zamišlja.
Kao što smo naveli ranije, jedini način
oslobođenja jeste u sticanju svesti o alijenaci-
ji božanskog sveta u odnosu na ovaj materi-
jalni svet. Zato, da bi se oslobodio, čovek nu-
žno mora da prepozna transcedentnog boga
izvan ovog materijalnog i užasnog sveta. Čo-
vek ga mora prepoznati, identifikovati ga i ot-
kriti svoje unutrašnje biće, izvor svoga pore-
kla, svoje zatočenje i svoje buduće stanje:
Kada sam došao, zašto sam došao?
Kuda idem? Zašto mi ne pokazuješ
rodni grad?
Preduslov te mudrosti je otkriće gnostič-
ke i asketske intuicije za dostizanje istine.
Prema gnosticima koji su prethodili Ma-
niju, odvajanje božanske supstance, ili du-
še, nastalo je pre stvaranja materijalnog sve-
ta. Bog-poslanik sa nebesa je težio da oslo-
bodi tu dušu, ali su Ahriman i demoni stvo-
rili materijalni svet i čoveka kako bi tu iz-
dvojenu dušu utamničili u telu ovog sveta i
telu čoveka. Ova činjenica ukazuje da odba-
civanje ovog stava, na šta je muslimanska
mudrost imala uticaj, odigralo vitalnu ulogu
u evolutivnom procesu gnosticizma. Gno-
sticizam je, od vremena svog dozrevanja i
unapređivanja, drugim rečima, od drugog i
trećeg veka naše ere, do vrhunca i širenja u
svetu islama, prošao dugačak put i prošao
kroz proces menjanja tokom proticanja vre-
mena bez gubljenja svoje osnovne suštine.
Sabinjani i gnostici mandeji su, takođe,
imali ulogu u oblikovanju muslimanskog
misticizma. Mandeji su, takođe, imali broj-
ne zajedničke aspekte u pitanjima uvoda za
Mesneviju, a u njima, teme koje korespon-
diraju manihejskim pesmama i himnama.
Ovde ćemo pomenuti dva uzorka mandej-
skih gnostičkih pesama:
Živuća spoznaja mi je stigla.
Oglasila se i otvorila mi oči.
Probudila moj duh.
Probudila boga tajni.
Podigla čoveka iz mrtvih.
Probudila me iz sna.
U meni se život probudio.29
Vezano za oslobođenje duše od njenog
zemaljskog boravišta pesma kaže:
Pozdravljam te, pozdravljam te, o dušo!
Ti si pobegla od sveta, od uništenja.
Telo si ostavila svetu.
Svet je grešno mesto.
Ustani! Ustani! O dušo!
Vrati se u ranije boravište,
u koje si bila došla.30
Druga gnostička alegorija se odnosi na bi-
ser, sedef i riznicu. U gnostičkim tekstovima bi-
ser ima figurativan oblik i vezan je za čovečiju
dušu. U manihejskim tekstovima biser je sve-
tlost zatočena u sedefu. Sedef je tamnica, a bi-
ser zatočenik. Tako, ukoliko je duša biser, tada
se za njom mora tragati u okeanu. Zato je kod
manihejaca duševna borba vezana za poniranje
u dubine okeana (dubine mudrosti) radi prona-
laženja vrednih riznica. Cilj manihejizma nije
samo oslobađanje bisera iz zatočeništva mate-
rijalnog sveta preko trošne odeće tela i ujedinje-
nje duhova, ili »sakupljanje duhova«, koji su
kao deo tela, već, takođe, večno pročišćenje.31
Sem alegorije bisera, simbolizam rizni-
ce, takođe, ima svog značaja za manihejce,
i to pri opisivanju žive duše, ili »mihr-i-Iza-
da«, koji je suština razbacanih parčića sve-
tla, zatočenih u svetu. Čak se i manihejski
anđeli nazivaju terminom »randen« (biseri).
Nº 34, leto 2002. godine 85
 U Mesneviji se, takođe, sedef i biser često
pominju. Naime, sedef je pomenut 19 pura, a
o biseru je 135 puta neposredno raspravljano.
Mali i veliki biseri su napolju.
U školjkama leže velike riznice.32
Ili, iz uvoda u Mesnevije:
Pehar moga oka nije pohlepno punjen.
Školjka nije bila uverena, nije bila napu-
njena biserima...
Iz brojnih poglavlja Mesnevije, naveli
bismo samo sledeće primere:
Čovek stavlja biser u srce
Stavlja ga u mora i okeane.33
Rekao si da je u njemu more.
Cela riznica je bila u njegovom srcu.34
Svetlost bisera isijava
Oslobođena je ovih okova.35
Metafora bisera i sedefa ima dugu istori-
ju u mističkoj poeziji i oni su pominjani u
drevnim poetskim delima. Biser je preovla-
đujuća metafora i alegorija u pripovedanju
jedne od najvažnijih od rasprostranjenih mi-
stičkih tema u delima gnostika i manihejaca
iz rane hrišćanske ere i asketa iz islamske
ere. Možda najlepši primer možemo naći u
sledećim stihovima Hafeza:
Tragalo se za biserom, koji ne boravi
u školjki vremena i prostora.
Među onima koji su obalom okeana
skrenuli sa svoga puta.
Gnostička alegorija »Pesma bisera«, koju
je sastavio Juda Tomas (Judah Thomas),
apostol, pomenuta je u knjizi »Delo Tomaso-
86 Nº 34, leto 2002. godine
vo« (iz trećeg veka nove ere), koja se, tako-
đe, naziva, »Džame-e-Fakr« (»Jameh-e-Fak-
hr«), (odeća ponosa). Prema toj alegoriji, bi-
ser je upao u usta pitona, tragalac je želeo da
ga izvadi odatle, u stvari, da oslobodi dušu ili
svetlost utamničenu u materijalnom svetu.
Pozdravljam te naš sine u Egiptu!
Ustani iz dubokog sna!
Počuj moje reči!
Seti se princa,
seti se bisera,
zbog kojih si žurio ka Egiptu.36
Alegorija trgovca, trgovine i riznice opi-
suje položaj jednog apostola ili askete koji
se bori za oslobođenje i izbavljenje duše.
Gnostički tekst je otišao još dalje poimanju-
ći trgovca figurativno kao oca carstva boži-
jeg, koji je posedovao ogromno blago i koji
je od tog bogatstva zadržao samo jedan bi-
ser koji je bio deo svete i večne duše:
Carstvo oca je poput trgovca
koji je pronašao blago i bisere.
Bio je on uman trgovac,
prodao je sve što je posedovao,
ostavio je samo biser.
Ti tragaš za blagom koje se
ne može potrošiti,
blagom koje muha neće ugristi
ni crvi izjesti.37
Zakljuèak
Na osnovu izbora primera gnostičko-mani-
hejskih pesama koje su se bavile mističkim te-
mama i kroz njihovu procenu i upoređenje sa
zlatnim stihovima iz uvoda za Mesnevije, Me-
vlane Džalal al-Dina, može se zaključiti da su
između gnostičkih tema sa početka hrišćanstva
i muslimanskih mističnih radova i misli postoja-
le apsolutno zajedničke odlike, što ukazuje na
kontinuitet mističke tradicije u širokom carstvu
hrišćanstva, manihejizma i islama. Istraživači
prve generacije i preteče, poput pokojnog profe-
sora Purdavuda (Purdawud), Malika al-Šu’ara
Bahara (Malik al-Shu’ara Bahar) i dr Mu’ina
(Mu’in) i drugih, su jako mnogo isticali uticaj
koji su mazdaizam i zoroastrianizam imali na
persijsku kulturu i književnost, dok su gnostič-
ko-manihejski uticaj proučavali u manjoj meri.
Iako je ideja o probojnosti misticizma islamske
ere do ovih povezanih korena, i način na koji su
gnostičke teme preko hrišćanskih i manihejskih
asketa prožele iransku i muslimansku kulturu,
novi trend u književnim i mističkim istraživanji-
ma, njegov kontinuitet i njegov kulturološki i
naučni dokaz u toku dubokog, stalnog i upornog
istraživanja mogu dovesti do suštinske promene
u mističkim spisima.
*******
1. Badi al-Zaman Furuzanfar, Sharh-i-Mathna-
vi Sharif (»Tumačenje uzvišene Mesnevije«),
Zawwar Publications, peto izdanje, 1992., tom 1,
strana 8.
2. Ibid., strana 9.
3. Iz tumačenja Vali Muhammada Akbar Aba-
dija, navedeno iz istog izvora, strana 10.
4. Hans Jonas, »Gnostička religija«, Boston, 1963,
citat Mihrdad Bahara, Ismailpur, »Manihejska književ-
nost«, Nashr-i Kamamih-Zindih Rud, strana 45.
5. Ibid., strana 49.
6. Taqi Purnamadariyan, Ramz va Dastanha-yi
Ramzi Adab-i Farsi (»Simbol i simboličke priče u
persijskoj književnosti«), Teheran.
7. Rejnold Nikolson, »Islamski sufizam i odnos
između čoveka i Boga«, Teheran, Sukhan Publica-
tions, drugo izdanje, strana 183.
8. Videti »Gnostička škola i manihejizam«, Te-
heran, Fikr-i Ruz, 1994, strana 35.
9. Hans Joahim Klimkeit, »Manihejska umet-
nost«, Fikr-i-Ruz, 1994, str. 51.
10. Mihrdad Bahar, navedeno delo, strana 42.
11. Videti Džalal Saltari, Halat-i Ishq-i-Majnun
(»Etape Mandžnunove ljubavi«), Teheran, Tus, 1987,
strana 283.
12. Olbery (Allberry) »Manihejska knjiga
psalmi«, Fikr-i Ruz, 1996, str.191.
13. Mesnevi, sa uvodom Badi al-Zaman Furu-
zanfara, sa objašnjenjima M. Darviša, Teheran, Ja-
vidan Publications, treće izdanje, 1974, knjiga III,
strana 616.
14. Mar Bojs, »Čitalac na manihejskom part-
skom i srednjepersijskom«, Lajden, 1975, strana 108,
Manihejska književnost, Delmar, 1974, strana 48.
15. Ibid., strana 106.
16. Ibid., strana 163.
17. Ibid., strana 166.
18. Ibid., strana 176.
19. »Divan Šamsa iz Tabriza«, sa uvodom Ba-
di al-Zaman Furuzanfara i Ali Daštija, Teheran,
Amir Kabir, četvrto izdanje, 1972, str.633.
20. Olberi, »Manihejska knjiga psalmi«, Tehe-
ran, 1977, strana 186.
21. Ibid., strana 191.
22. Ibid., strana 202.
23. Ibid., strana 161.
24. Ibid., strana 154.
25. Ibid., strana 208.
26. »Manihejska književnost«, strana 34.
27. »Manihejska knjiga psalmi«, strana 233.
28. Vezano za simbolizam i pticu u mitovima i
mističkoj literaturi videti Džalal Satari (Jalal Satta-
ri) »Uvod u mistički simbolizam«, Nashr-i Markaz,
1933, strane 119, 122-23; takođe, videti Taki Pur-
namdarijan (Taqi Purnamdariyan), »Simbol i sim-
boličke priče«, (Ramz va Dastanha-yi Ramzi) u
»Adab-i Farsi«, Teheran, 1989.
29. Isma’ilpur, »Mit, simbolički jezik«, Tehe-
ran, Surush Publications, 1998, strana 203.
30. Ibid., strana 204.
31. »Kephayala«, strana 204, redovi 17-21, na-
vedeno iz »Minihejske umetnosti«, Teheran, 1994,
strana 55-56.
32. Mesnevi, knjiga I, strana 102, stih 17.
33. Ibid., knjiga I, strana 72, stih 18.
34. Ibid., knjiga II, strana 8.
35. Ibid., knjiga V, strana 835.
36. Videti Robert Hard, »Gnoza«, Lajden,
1971, strana 167-67; videti Abdel Husein Zarinkub
(Abd al-Husaynn Zarrinkub), »Arzish-i Mirath-i-
Sufiyah«, Teheran, 1990, strana 284-288.
37. »Tomasova Biblija«, videti »Mit, simbolič-
ki jezik«, Teheran, 1998, strana 196-7.
prevela
Mirjana Abdoli
Nº 34, leto 2002. godine 87
KNJI EVNOST na njegovo vaspitanje – neka Bog dâ da lu predali jednom dobrom, čestitom, pleme-
stasaju i poodrastu s lepim vaspitanjem – nitom i osećajnom čoveku; govorio je samo
Ðulistan mora da se založi više nego kada poučava kada je bilo potrebno i nikada nije vređao
sinove običnih ljudi. ljude. Kod dece je nestalo straha od surovo-
Svako koga u detinjstvu ne vaspitavaju, sti onog drugog učitelja, svi su redom posta-
O UTICAJU VASPITANJA Teško je onome ko je navikao na u zrelosti biće lišen sreće. li nestašni. Uzdajući se u njegovu blagost,
udobnost trpjeti samovolju drugoga. Sirovu šipku savijaj kako ti je volja, odbacili su učenje, najviše vremena provo-
Hikaja (1) Jedanput nasta metež u Siriji, suva se može ispraviti samo na vatri. dili u igri, a neispisane tablice razbijali je-
Neki vezir imađaše glupa sina pa ga poša- svako se diže iz svog kutka. Caru se svideše dan drugome o
lje jednom učenom čoveku i naloži mu: Učeni seljački sinovi dobri saveti uče- glavu.
“Podučavaj ovog momka, možda će postati postaše carski veziri. njaka i njegovo ra-
pametan.” Dugo vremena ga je podučavao, Slaboumni sinovi vezira suđivanje pri od- Ako učitelj
ali bez uspeha. Pošalje on jednog čoveka de- odoše u sela da žive u bedi. govoru. On mu nije strog,
čakovu ocu s porukom: “Ne postaje pametni- Ako želiš očevo nasledstvo, podari počasnu deca će se
ji, čak je i mene iz pameti isterao i zaglupio”. znanje očevo nauči, odeću, nagradi ga i igrati “medvedi-
jer očevo bogatstvo se može potrošiti dodeli mu unapre- ća” na bazaru.
Ako je bit nečije naravi prijemčiva, za jedan dan. đenje u službi.
odgoj će imati uticaja na njega. Nakon dve
Međutim, nikakvo glačanje neće dati sjaj Hikaja (3) Hikaja (4) sedmice, kad sam
gvožđu slaba kvaliteta. Neki učenjak podučavao carevića. On ga Video sam jed- došao u tu džami-
Psa kupaj u sedam mora, je neštedimice šibao i žestoko kažnjavao. nog učitelja u ze- ju, video sam da
što se više kvasi, biva prljaviji. Jednog dana dečak, pošto nije mogao dalje mljama Magriba: su prvog učitelja
Isaov magarac, ako ga odvedu u Meku, da podnosi, potuži se ocu skinuvši odeću sa namrgođenog, brit- udobrovoljili i
kada se vrati, ostaje magarac kao i prije. izranjenog tela. Otac se sažali na sina, pozo- ka jezika, opake vratili ga na nje-
ve učitelja i reče mu: “Takva kažnjavanja i naravi, nečoveč- govo mesto. Ui-
Hikaja (2) šibanja, koja si činio mome sinu, nisi činio nog, pohlepnog i stinu iznenađen,
Neki mudrac savetovaše svoje sinove: sinovima drugih podanika. Kakav je razlog naprasnog. Pri po- uzviknuh: “Ne-
“Draga deco, naučite neki zanat, jer bogat- tome?” Učitelj odgovori: “Razlog je u tome gledu na njega, ma sile osim u
stvo i ovosvetska blaga ne zaslužuju pouz- što treba govoriti promišljeno, a postupati kvarilo se raspolo- Boga! – Zašto su
danje. I srebro i zlato na ovom svetu pretva- dostojanstveno. To se odnosi na sve ljude ženje muslimana, a tog đavola opet
raju se u gubitak: ili kradljivac odnese, ili uopšte, a na careve posebno, zato što se na- kad bi učio Kur’an, doveli da bude
vlasnik malo pomalo potroši, a zanat – to je široko priča o svemu što oni rade i govore, punio bi srca ljudi učitelj anđeli-
živo vrelo i trajno bogatstvo. Ako čovek ko- a reči i dela običnih ljudi nemaju takvog mučninom. Više ma?” Slušao je to
ji ima neki zanat izgubi vlast, nema brige, značaja.” čestitih dečaka i jedan oštrouman
jer znanje u njegovoj duši – to je pravo bo- Ako derviš učini sto nepodobnosti, neporočnih devojčica trpeli su mučenja nje- i iskusan starac, nasmejao se i rekao:
gatstvo. Kuda god išao, nailazi na uvažava- njegovi drugovii ne primećuju govih opakih ruku. Nisu se usuđivali da reč Neki car dao sina u školu
nje, posađuju ga u pročelje, na počasno me- ni jedne od sto. progovore ili da se nasmeju. Sad je jednog obesivši mu na grudi srebrnu tablicu.
sto. Čovek koji nema zanata živi u bedi i tr- Ali ako neki car ispriča samo šamarao po srebrenastom obrazu, sad je Na toj tablici bilo je zlatom upisano:
pi nedaće. jednu neumesnu šalu, drugog šibao po kristalnim potkolenicama. strogost učitelja je bolja nego nežnost
Teško je, privikavši se na vlast, potčiniti nju raznesu iz jedne zemlje u drugu. Ukratko, čuo sam da su ljudi upoznali nje- roditelja!
se vlasti drugoga. Učitelj, kada poučava carevića i utiče govu prljavu dušu, istukli ga i oterali, a ško-

88 Nº 34, leto 2002. godine Nº 34, leto 2002. godine 89


Omer Hajjam i njegove Rubaije
Dušan Simeonoviæ
vreme kada je Evropom vladala
U duboka tama na polju filozofije i
umetnosti, Hajjamove rubaije pred-
stavljaju izraz neverovatnog slobodoumlja,
kao i ironije i satire prema shvatanjima sre-
dine koja ga je okruživala. Svoj agnosti-
cizam i bunt protiv svakog čoveku namet-
nutog poretka, Hajjam je uspeo da trans-
ponuje u poetsku formu najvišeg nivoa.
U persijskoj poeziji rubaija je jedna od
najkarakterističnijih i najomiljenijih pesnič-
kih formi i u Persiji skoro da nije bilo pesni-
ka koji se nije ogledao u njihovom stvaranju.
Rubaija (katren) je pesma od četiri stiha,
u kojoj se, po pravilu, rimuju prvi, drugi i
četvrti stih, dok treći obično nema zajedni-
čku rimu (po šemi aaba). Rubaija izražava
epigramatičnom lakoćom jednu misao i to
većinom tako da četvrti stih «udara zaklju-
čni akord» i često predstavlja neočekivani
preokret. U toj vrsti pesme pesnik najčešće
izliva ono što oseća prema prirodi, Bogu i
veri, nauci, ljubavi, čoveku i svetu.
Svaka rubaija je pesma za sebe. Katkada
dve rubaije mogu biti sadržinski povezane,
iako svaka mora da predstavlja jednu celinu
po obliku i sadržaju. Budući pogodne za iz-
ražavanje suštinskih misli u formi tako krat-
ke pesme, rubaije su veoma bliske grčkom
epigramu.
Ovaj prepev «Rubaija» Omera Hajjama,
urađen na osnovu prvog izdanja Edvarda
Ficdžeralda, izraz je želje da se osveži inte-
res savremene jugoslovenske književne pu-
blike za ovo neumrlo delo tog velikog per-
sijskog pesnika.
90 Nº 34, leto 2002. godine
7 9
Oni što zlatna zrna skupljaju, predani, Dvorac gde Džemšid beše slavio i pio
il’ puste da ih nose vetar i gavrani, lav i gušter čuvaju sve što je on bio.
nikad ovu zemlju pozlatiti neće Da mu divlji magarac dobuje po glavi,
ni ustat’ iz groba, jednom pokopani. Behram*, taj slavni lovac, san beše usnio.
1
Budi se! Jutro je u kupoli noći
hitnulo kamen * što će do zvezda doći.
Lovac Istoka** stavlja zamku od svetla
8
U tom sjajnom Karavansaraju*
noću i danju gozbe ne staju,
10
Najbolje međ’ nama. što svud prvi biše
Sudbina i Vreme k’o grozd iscediše*.
i sultanov toranj u njenoj je omči. carevi mnogi prolaze s pompom, Kad vrčeve svoje ispiše zaredom
pa svi naposletku tiho nestaju. odoše u miru – i nema ih više.
2
Tek što začuh petla kako kukuriče
neko pred tavernom* iz glasa poviče:
«Otvorite vrata! Povratka nema,
jer ovo vreme brzo izmiče».
3
S novim letom* žarke se želje pojaviše
ali usamljenik traži mesto što tiše,
gde Mojsije belu ruku** ka grmu pruža
i tamo gde Isus*** pod zemljom uzdiše.
4
Sa mnom sledi zelenu stazu onu
što deli pustinju i zemlju plodnu.
Tamo reč «rob» i «vladar» malo ko zna,
čal Sultan Mahmuda* žale na tronu.
5
Ruža mi reče: Osmehom tvojim
pozdravi svet u kome stojim.
Svileni veo pašće sa mene
i vrt biće posut čarima mojim».
6
Nada što nekad u srcu postane
u prah nestaje, ali i zastane.
K’o snežno inje na pustinjskom pesku
zasja za časak, a onda nestane.
Nº 34, leto 2002. godine 91
 11
K’o mladić pomno sam doktore sluš’o
i mudraca reči željno sam kuš’o
Na vrata njina odlazih često
al’ uvek izađoh kakav sam uš’o.
12
Iz utrobe Zemlje, kroz sedam kapija,
uspeh se i sedoh na sam tron Saturna*.
Mnoge tad dileme na putu razreših,
al’ ne šta je to Smrt i šta je Sudbina.
13
Ključ za ta vrata uvek ću sniti
Prošlosti veo tajnu ću skriti:
Dve kratke reči, Tebe i Mene*,
I posle više neće biti.
14
Sinoć na pijaci ugledah lončara
kako mokru glinu* surovo udara.
A glina mu šapće najnežnijim glasom:
«Lakše, brate, ja sam prah vremena stara».
15
Ako staneš za tren na prag Poništenja
spoznaćeš za časak i Tajnu Življenja.
Gle, zvezde već blede i karavan kreće
Zori Ništavila. Žuri, sve se menja...
16
Dokle oko svega podizati buku
i tražiti izlaz uz napor i muku?
Bolje biti srećan i sa jednim grozdom
nego s gorkim voćem ili praznih ruku.
92 Nº 34, leto 2002. godine
17
Ostavi mudre neka se bave sobom,
ciljevima sveta i opštom teskobom.
Dođi sad sa mnom, daleko od buke, i
igraj se s’ onim ko se igra sa tobom.
18
Ljudski lik je stvoren od praha zemljana,
kad su zadnje žetve zrna posejana.
Šta je prvo jutro Postanja pisalo
znaće zadnja zora od Sudnjega dana.
19
Na vatrenom ždrepcu* ovom, sred nebeske tmuše,
Plejade** se Jupiteru po pleći rasuše.
Mada beše određeno da sam budem tamo,
uđoše u moj perivoj od praha i duše.
20
Čuj me. Jedne noći, krajem ramazana
Kad mlad mesec beše samo javka rana
Kod starog grnčara stajah sam u radnji
sred ljudi od gline, kao senka strana.
21
Ćupovi što stoje ovde od davnina
nemi su i mirni, svuda je tišina.
Al’ jedan nestrpljiv iznenada viknu:
«Ko je ovde lončar, a ko li je glina?»
22
Ljubavi! Hajde sa Sudbom da se udružimo
i žalosne seme života skršimo.
Rasute komade skupićemo tada
da po želji srca opet sastavimo.
23
Meseče, slasti koja ne vene,
kad umrem jednom, seti se mene.
Koliko puta sjaćeš na nebu,
nad istom bastom – bez moje sene?
Tumaèenja uz rubaije:
1
*Ova metafora potiče od beduinskog običa-
ja da se polazak karavana najavljuje bacan-
jem kamena na metalni sud.
** «Lovac Istoka» u persijskoj poeziji je
česti naziv za Sunce.
2 prethodnik Dantea: preko sedam nebesa
* Taverna kod Omera Hajjama nije samo
mesto prozaičnih zadovoljstava i uživanja,
već i mesto za meditaciju i spoznaju suštine
postojanja, ljudske sreće i neumitnosti koju
nosi sudbina čoveka. Uopšte, taverna je za
Hajjama mesto «slobode duha».
3
* Persijanci su slavili Novu godinu
dolaskom proleća, kada se budi žudnja za
uživanjem. Međutim, čovek kome nisu
dovoljne samo čulne naslade odaje se
razmišljanju i traži samoću.
**»Mojsije sa belom rukom»: Mojsije a.s.
je posumnjao da mu jevrejski narod neće
poverovati da mu se javio Gospod s obećan-
jem da će izvesti Izraelce iz Egipta, te da
neće poslušati njegov glas. Zato mu je Bog
rekao:» Stavi svoju ruku u svoja nedra!»
Kada je to Mojsije uradio i, potom, izvadio
ruku iz nedara, «ova beše bela kao sneg».
(II knjiga Mojsijeva, pog.4)
*** Verovanje da Isusov dah oživljava ljude.
4 ** Plejade su sedam mitoloških kćeri
* Ovde sultan Mahmud nije određeni vladar,
već simmbol vladarskog položaja.
8 nebeski svod, očajne zbog njegove patnje
*Karavansaraj je u to vreme bio objekat na
putu karavana, za odmor i osveženje putnika.
10
* Poređenje vremena i vinara: vreme gnječi
ljude kao vinar grožđe. Ali, «vreme-vinar»
nije uvek pravedno: često najbolje među
ljudima povlači iz života.
12
*Smatra se da je ovde Omer Hajjam
popeo se do božanstva čiji je presto – po
persijskoj mitologiji – na Saturnu.
13
* «Panteistička filozofija» sufija u znatnoj
meri je uticala na Omerove filozofske
stavove. Prema njihovom učenju, sva bića, i
vidljiva i nevidljiva, predstavljaju emanaci-
ju Boga. Reči «između Tebe i Mene» pred-
stavljaju zajednicu čoveka sa Bogom
14
* Znatan broj Hajjamovih rubaija ima za
motiv «grnčariju». Ćupovi i vrčevi, prema
viziji pesnika, napravljeni su od «ljudske
gline», starog prava nekad živih bića, čiju
prirodu nose.
19
*»Nebeski ždrebac» je pesnikova metafora
za tek stvoreno nebo, čije kretanje oko
Zemlje još nije ravnomerno.
mavritanskog kralja Atlanta i Plejone, lju-
bimice bogova i ljudi. Kad su doznale da im
otac Atlas mora držati na leđima čitav
izvršile su samoubistvo, posle čega ih je
Zevs pretvorio u zvezde (astr. «Vlašići»).
Nº 34, leto 2002. godine 93
VERSKE TEME
Od verske tolerancije
do uzajamne saradnje
Marko P. Ðuriæ
Autor problemu međusobne verske tole-
rancije i saradnje prilazi najpre etički i teo-
loški. Eetički ideal svih vernika, kome bi svi
treblo da služe, on vidi u izgradnji kraljev-
stva Božijeg, koji u hrišćanskoj aksiologiji
nema svoju alternativu i zamenu. Pored to-
ga, on razmatra kakav je doprinos pravo-
slavlja razvoju tolerancije.
Od otpadništva
do netolerancije
Iščitamo li pojedina mesta iz Matejeva
evanđelja (Mt 12, 31-32) i Platonovih „Za-
kona“ (Platon, Zakoni, BIGZ, Beograd,
1990.), uverićemo se, između ostalog, i u
sledeće: u Platnovoj idealnoj državi i kra-
ljevstvu Božijem – našem „budućem veku“
– snošljivosti i tolerancije ponajpre nema
prema bezbožnicima i atestima. Otpadni-
štvo od vere ne toleriše se ni u islamu
(Kur’an 2:217; 4:115). Učenje bezbožnika,
čitamo kod Platona, okreće tačan odnos na-
opako (isto, 891 e). Ateizam se otuda u Pla-
tonovoj „Utopiji“ najpre pokazuje štetnim
na onotološkom, a potom i na svakom dru-
gom planu. Zato u „Zakonima“ Platon pred-
viđa kazne za ateiste (X knjiga „Zakona“), a
zatim ukazuje na „teološke osnove zakono-
davstva“. Sada zbog toga i izlazi da je nasil-
noga i neprirodnog reda i harmonije na šte-
tu opšte pravde i humanosti najpre zbog
njega bilo u antičkom društvu, ali da ga za-
94 Nº 34, leto 2002. godine
Od pokajanja i opraštanja zlo još nije kažnjeno i gde se pokazuje da
do meðusobne tolerancije ima smisla? Čime ćemo najpre dovesti u pi-
U svezi s tolerancijom javljaju se mnoga
pitanja, koja traže ne samo racionalne nego
tanje njegovu instrumentalnu vrednost? Iz
perspektive Božijeg, verujućeg čoveka, ko-
i teološke odgovore. Da li je moguće uspo-
staviti ne samo racionalne, nego i teološke
ji sebe i druge vidi kao „Imago Dei“ (Post
1,2), tolerancija nije moguća bez pokajanja
odgovore? Da li je moguće uspostaviti tole- (Mt 3,2). Budući da nas samo ona vraća u
rantne odnose u onim područjima Balkana i naše stanje pre krivnje, to se na nj u hrišćan-
to ima i u savremenom društvu. Konflikt i sveta gde je korist bivala najčešće na štetu stvu stalno ukazuje (Mt 3,2). Zato bez poka-
netolerantnost uvek su potencijalno i prita- pravednosti, gde zlo još uvek vapi Bogu za janja i opraštanja, teološki gledano, na ovim
jeno živeli u svim bezbožnim i totalitarnim pravednom platom? Iako bi osveta dan-da- prostorima i ne može doći do međusobne
društvima. Kad su ona ‘pukla’, a njihova nas najpre značila pravdu, očigledeno ne bi tolerancije. Budući da se u hrišćanstvu i
nas sudbina najpre podseća na sudbinu ono- vodila međusobnoj toleranciji. Zlo bi se s islamu oprost i opraštanje više vrednuju od
ga rasipnog sina iz Lukinog evanđelja (LK njom još više produbilo, a međusobna nape- odmazde i pravednosti (Mt 18,21-22; Lk
14, 11), konflikt i netolerantnost degenerira- tost još više porasla. No, je li moguće gradi- 6,37; Kur’an 5,45; 2,178), to vernici obe ve-
li su u otvoreni sukob, koji nam je doneo ti tolerantne odnose u onim sredinama gde ra treba najpre da oproste onima koji su im
užas, haos, sramotu i nevolju. Hrišćanstvo,
islam i judaizam sa svojom jedinstvenom
lestvicom vrednosti i religijskim moralom
mogu najpre doprineti međusobnoj toleran-
ciji. Verovanje u Boga otuda se ne pokazu-
je korisnim samo u onotološkom nego i u
svakom drugom smislu. Greh protiv Duha
svetoga (Mt 12,31-32) koji ovde najpre vi-
dimo kao naše ili tuđe „otvrdnuće u zablu-
di“ (Benedict T. Vivano, OP) zato i podleže
najtežoj sankciji. Ni u Bibliji ni u Kur’anu,
ni u platonizmu za njega nema milosti. No,
kako je danas ateizam pre naše „iskliznuće
negoli odustajanje od vere“, pa time i nije
naša „zla odluka protiv Boga“ (H. Kung,
Postoji li Bog?, Napred, Zagreb, str. 307.),
to nema razloga za našu netolerantnost pre-
ma njemu, ali ni za našu ravnodušnost pre-
ma ateistima. Stoga se danas svaka crkva
nalazi u specifičnoj situaciji. Srpskoj pravo-
slavnoj crkvi, a i svakoj drugoj, danas ništa
drugo i ne preostaje nego da poziva i uvera-
va kako milost spasenja ni njima nije uskra-
ćena, pa im je zato preko potrebna jedna no-
va spoznaja istine (Boga).
Nº 34, leto 2002. godine 95
zlo učinili. No, da se zlo opet ne bi pojavilo
u svoj ružnoći svojega ‘morala’ i pokazalo
besmislenost dobra i vrline, najpre je po-
trebno tražiti od zločinca da se pokaje. Jer
on samo kajanjem, koje doživljava i kao
grižnju savesti, biva svestan svojega neljud-
skog identiteta. Međusobna tolerancija na
mnogima našim prostorima moguća je sa-
mo uz tu cenu, što govori da je ovde bilo
previše zla i netolerancije. Ona najpre traži
takav moralni i verujući čin. Danas najpre
vodi tome, tražeći od nas da se odreknemo
mnogih prava...
Od čega je tolerancija na pravoslavnom
istoku najpre zavisila? Istinska reč toleranci-
ja u našem bi se jeziku najpre mogla obja-
sniti rečju popustljivost i snošljivost kad je u
pitanju neko tuđe mišljenje i shvatanje koje
ne prihvatam i koje se razlikuje od mojega.
Na našem pravoslavnom istoku o njoj bi po-
najpre svedočila odsutnost verskog fanati-
zma, anatematizma i ekskomunikacije. Ka-
kav će doprinos toleranciji dati crkva, islam
i judaizam, zavisi najpre o njihovim teologi-
jama, jer u teologiji nije sadržana samo
objektivna spoznaja teološke istine nego i
etika i politika. Nije slučajno što je u politi-
ci pravoslavnoga istoka prema drugim hri-
šćanskim crkvama, islamu i judaizmu dale-
ko više dolazilo do izražaja načelo krivnje
nego li načelo tolerancije (Lk 16,2-4; 1 Kor
9,17). Pitanje o verskoj toleranciji, kako to
potvrđuje povest Pravoslavne crkve, zavisi i
o nekim drugim okolnostima; najpre o her-
meneutici, a zatim i o tome kako crkva sebe
shvata i definiše. zapravo, što je njen pove-
sni identitet? Iako nam je spasonosni Hri-
stov čin ponuđen samo u njoj, i u njoj se od-
igrava drama našeg eshatološkog spasenja,
crkva je i ljudsko društvo, zajednica, institu-
cija (Mt 18,15; 16,18). Zato sada i možemo
96 Nº 34, leto 2002. godine
govoriti o različitim modelima u toku njene
povesti („državna, papinska, hierarhijska i
druga crkva”). Dinamika verske tolerancije
je zavisila i od toga. Budućnost i identitet cr-
kve na pravoslavnom istoku je najpre u na-
šem ispovedanju vere, u svesti o toleranciji
prema onim crkvama koje su drugačije teo-
loški razmišljale i imale jedno drugo shvata-
nje crkve i drugi stav prema dogmi. Ovde
još uvek nema zajedničke hrišćanske moli-
tve, pričešćivanja i dijaloga ljubavi. Kako
crkva nije samo ustanova spasenja, nego
ustanova morala, znak savesti, ona je i oba-
vezna da se odaziva zovu ne samo eshatolo-
ških nego i historijskih, racionalnih, moral-
nih vrednosti. Zato tolerancija i ne bi bila ni-
šta drugo do njen odziv tom zovu.
Od jednog tumaèenja do mnogih
netolerantnih postupaka
U vezi s naslovljenom temom javlja se i
jedno podpitanje koje od nas najapre traži
teološki odgovor. Naime, može li se teolo-
ški opravdati upotreba netolerantnih sred-
stava zbog budućih idealnih ciljeva u crkvi?
Može li se ugroziti naša sloboda (Sir 15,16)
zbog našeg večnog spasenja? Zašto se je cr-
kva tokom povesti pokazivala i netolerant-
nom ustanovom? Mnogi se u odgovoru na
to pitanje pozivaju na evanđelistu Luku (Je-
ruzalemska biblija, KS Zagreb, Lk 14,23) i
time daju pozitivan odgovor na to pitanje.
Tumačeći reči „prisili da uđu“, oni su na
svoj način inaugurirali svu kasniju politiku
netolerancije u crkvi. Primenjujući navede-
no načelo „compelle intrare“ najpre prema
hereticima (Augustinov obračun s donati-
zmom) i protestantizmu, (Luther, Kalvin)
dali su svojim tumačenjem navedene reči
legitimitet sili u crkvenoj politici. Onoga
trenutka kad se ovo tumačenje pretvorilo u
pravo, dobili smo, uslovno rečeno, mnoge crkve (koje su donošene na crkvenim sabo-
inkvizicije u životu crkve. rima) isticalo na štetu drugih aspekata u
njoj, crkva po pravilu nije bivala ustanova
Šta je nu no? tolerancije. Teološka polemika zamenila je
Da bi se na našim prostorima uspostavili dijalog, a teološke formulacije i tumačenja
tolerantni verski odnosi, najpre je potrebno međusobno su udaljile crkve. Možda zato
da se oslobodimo dveju stvari. Prozelitizmu na Drugom vatikanskom saboru i nije done-
i unijaćenju ne sme biti mesta u crkvenoj sena ni jedna dogma. Da se ne bi produbio
politici. Ne smeju jaz teoloških razli-
se zloupotreblja- ka, a polazećii od
vati evangeliza- Da bi se na našim prostorima us- znakova vreme-
cija i ‘rat’ za du- na, taj sabor ne
še na njivi Go- postavili tolerantni verski odnosi, naj- donosi ništa što
spodnjoj. Budući pre je potrebno da se oslobodimo dveju bi išlo u prilog
da se od strane budućim netole-
stvari. Prozelitizmu i unijaćenju ne sme
naše Srpske pra- rantnim odnosi-
voslavne crkve biti mesta u crkvenoj politici. Ne smeju ma između Rim-
prozelitizam da- se zloupotrebljavati evangelizacija i ske (katoličke) i
nas najviše pripi- drugih crkava.
‘rat’ za duše na njivi Gospodnjoj.
suje Katoličkoj Vidi se to iz mno-
crkvi (usp. „Beo- gih saborskih do-
gadske novine“ iz kumenata. Menja
februara 1998., „Srpska pravoslavna Crkva se u mnogo čemu stav prema judaizmu,
i politika–sabornosti i punoća“. Intervju s islamu, pravoslavnima (Dogmatska konsti-
vladikom Braničevskim g. dr. Midićem) s tucija o Crkvi Lumen gentium, Komentari i
tim u vezi valja reći sledeće. U tom smislu dokumenti Drugog vatikanskog sabora,
ne iznose se nikakvi konkretni dokazi, oce- FTI Zagreb, 1977., str. 303-304). Skidaju
ne su neobjektivne i nekritičke pa gube na se ekskomunikacije i anateme, a ateizam i
svojoj ozbiljnosti i kritičkoj težini. Inače, s mnogo štošta drugo što bi se pre osudilo,
katoličke strane, ova vrsta politike osuđena sada se ne osuđuje (Sekretarijat za one koji
je s najvišeg mesta (Baldanski dokument ne veruju, KS 1968, Dokumenti 22.). Crkve
mešovite pravoslavno-katoličke komisije iz koje su jednostavno svoju veru živele i ni-
1993. i enciklika Ut unum sint). su se upuštale u razna teologiziranja s dru-
gim crkvama i sa svetom bile su po pravilu
Od metodizma do jednoga Koncila najtolerantnije verske zajednice. Baptizam
Da bi u svetu bilo tolerancije, najpre je do danas nema svoju hrišćansku dogmati-
potrebno da se ona oseti u odnosima izme- ku, a metodizam nikad nije držao do prezi-
đu vernika. Jer crkva je „sol zemlje“ i „sve- rnih i razjedinjenih teoloških formulacija
tlo“ sveta. Kad se god išlo na teološko raz- zbog kojih smo mi vodili žučne teloške ras-
rađivanje i problematiziranje verskih istina, prave s Rimom i drugim hrišćanskim crk-
i kad se ispovedanje vere u određene dogme vama.
Nº 34, leto 2002. godine 97
 Snošljivost koja je uvek činila dušu etič-
kog metodizma proizvod je jednog iskrenog
i osvedočenog verovanja koje od nas traže
Isus i evanđelje. Naglašavajući u svome ve-
rovanju više propovedajuće i etičko, a manje
formalnoobredno i drugo, metodizam je En-
glesku, kako neki misle, sačuvao od mnogih
socijalnih zala. Možda upravo zahvaljujući i
dobrim delom njemu, kako neki govore, En-
glezi nisu imali svoju francusku i rusku re-
voluciju, sa svim giljotinama, streljanjima i
užasima. Baptizam je svakako pre mnogih
istaknuo problem „ljudskih prava“, a rusko
pravoslavlje nikada nije službeno osudilo
mnoga zla ruskih totalitarnih režima (M.
Đurić, Nad tajnom zločina, Blagovest, br.1-
2. 1992, List beogradske nadbiskupije). Hu-
go Grocius (XVI. st.) bio je prvi um svoga
vremena koji se pozabavio pitanjem toleran-
cije i snošljivosti među vernicima. Napisao
je nekoliko dela s temom: „O istini hrišćan-
ske religije“ (1627.) i dve rasprave: „Prema
crkvenom miru“ i „Glas za crkveni mir“.
Najpre moramo
definisati zajednièki cilj
Da bi se danas između vernika sve tri
Božije religije, hrišćanstva, islama i judai-
zma, uspostavili podnošljivi i tolerantni od-
nosi, moramo najpre definisati zajednički
cilj. Ovde će on najpre biti ono zajedničko
‘dobro’ o kojemu Aristotel piše u svojoj
„Nikomahovoj etici“ (Kultura Beograd, str.
3,1094 a). Svakako stvaranje, rad i odluči-
vanje, veli Aristotel, teže nekom dobru.
Otuda nam međusobna saradnja dolazi kao
jedan od njegovih vidova, a nje nema bez
naše međusobne tolerancije i uzajamne
upućenosti jednih na druge. Ovde će se sve
to pokazati u onoj zajedničkoj težnji prema
izgradnji kraljevstva Božijeg u našoj sredi-
98 Nº 34, leto 2002. godine
ni. Međusobnom tolerantnošću ćemo sva-
kako ići najpre na to da osiguramo uvete za
početak svega onoga što će služiti slavi Bo-
žijoj (Rim 9,23), a posle toga ćemo napo-
rom vlastite volje i uz preporuku vlastite sa-
vesti ići dalje. Najpre ćemo biti tolerantni
zbog svog religijskog poziva i poslanja, a
zatim što smo racionalna, etička i politička
bića. Samo izgrađujući kraljevstvo Božije i
radeći na slavu Božiju vernik menja i ople-
menjuje svet. Zato se on i ne usuđuje dati
legitimitet i „zeleno svetlo“ bilo čemu što se
protivi volji Božijoj. Jednako je tako i s pi-
tanjem o međusobnoj verskoj i drugoj tole-
ranciji. Zlu i grehu se preko nje ne sme po-
puštati i povlađivati. Poziv na veru ne ustu-
pa mesto nijednom pozivu. Zato bez defini-
cije o drugome, ko je on i šta je za nas, ni-
kada i ne možemo povući efektnu crtu iz-
među tolerantnoga i netolerantnog ponaša-
nja. Isus upravo zato što nema iluzija o oni-
ma koji kupuju i prodaju, ispod svodova
Hrama (Mt 21, 12-14) isteruje trgovce, a
apostol Pavao kada brani svoje pojedine
stavove, to čini sa svom odlučnošću.
Nu no je
doæi do konsenzusa
Da bi se na našim prostorima uspostavili
tolerantni odnosi, moramo najpre doći do
nekih zajedničkih teoloških stavova. Mora-
mo shvatiti da su islam i hrišćanstvo prime-
ri, teološki i racionalno neobjašnjivi bez Sta-
roga zaveta (Mt 15,24; Rim 9,5) i judaizma.
Na tu zavisnost upućuju i neke sure u
Kur’anu (2,135-136). Iako se npr. Jevreji i
muslimani neće složiti s našom interpretaci-
jom novozavetnih tekstova, izvesno je da
neće dovoditi u pitanje relevantnost naše
hrišćanske etike. Versko–moralni principi
Staroga zaveta imaju „univerzalnu vred-
nost“ i važnost (Kur’an, Al Bakara, 135-
136; T. H. Robinzon, Studies in Old Testa-
ment Prophecu, Edinburg, str. 149 i 151).
Zatim, uvek moramo biti svesni činjenice da
nam je poziv vernika neuporedivo širi od na-
šega poziva teologa, pa smo zato najpre kao
vernici pozvani na međusobnu toleranciju.
Uz to, plan koji Bog ima sa mnom i drugima
neizvodiv je bez drugoga, odnosno bez me-
ne. Zato On (Bog) uvek računa s mojim to-
lerantnim ponašanjem da bi izveo plan koji
ima sa mnom. I na kraju, na primeru svoje-
ga slučaja, Njegove paradigme, Bog se j u
Isusu pokazao maksimalno tolerantnim pre-
ma nama, oprostio nam je, ali je zato svoje-
ga sina izložio svoj netolerantnosti zla i gre-
ha. Iako imamo jedan Časni Kur’an i jednu
Svetu Bibliju, stoji da su nas pojedini teksto-
vi iz te dve svete knjige međusobno približa-
vali i udaljavali (Kur’an 5,51; 3,28; 5,82;
5,2; 4,157; As Saff, 6: Evanđelje po Ivanu
12,44; 10,30). Polazeći od pojedinih kuran-
skih iskaza, proizlazi da islam ne stoji ni u
kakvoj teološkoj opoziciji prema judaizmu i
Starom zavetu (Kur’an 2,163-164; Iz 37,16;
45,22). Otuda nam sve tri Božije vere dola-
ze samo kao naši različiti putevi Bogu – Bo-
gu Ibrahima (Ibrahim, Kur’an), Izaka i Ja-
kova (Jakuba, Kur’an; Knjiga izlaska 36)
koji je Otac Gospodina našega Isusa Hrista
(Rim 10,9; Mt 7,21). Iako nam se Objave
razlikuju pa su nam time i naše ekonomije
spasenja različite, imamo istu eshatologiju,
pri čemu se, i u Kur’anu i u evanđeljima is-
tiče Isusova eshatološka dimenzija (Ali
Imran, 45), odnosno Njegovo eshatološko
značenje i uloga (Iv 5,26-30). Otuda ni jed-
na od navedenih religija ne bi trebalo da te-
ži tome da bude u privilegovanom položaju
u odnosu na drugu i da za sebe tvrdi kako
ima monopol na Isitnu, na spoznaju Bog.
Od Svete Biblije
do Èasnog Kur’ana
Gledajući aksiološki i logički, samo nas
načelo ravnopravnosti može dovesti načelu
tolerancije. Je gde nema ravnopranosti, ne-
će biti ni tolerancije. No, ako nam je stalo
do međusobne verske podnošljivosti, mora-
mo se stalno miriti s nekim specifičnostima
unutar triju naših svetih vera. Kako je pri-
mer u hrišćanskoj ontologiji samo Isusov
put do Istine (Boga), to teološki izlazi da će
se naša spoznaja Istine (Boga) uvek razliko-
vati od islamske, jevrejske i druge. Put do
nje u hrišćanstvu uvek će se ravnati prema
Reči koja je telom postala, u islamu i judai-
zmu uvek će biti drukčije. Budući da druk-
čije ne može biti, moramo se pomiriti s tom
specifičnošću. No, mireći se s njom, između
nas i drugih uvek je bilo međusobne nape-
tosti i verske nesnošljivosti. Ako pročitamo
svete spise naših spasonosnih vera, zaklju-
čićemo da u njima ima niz mesta koja idu u
prilog našoj međusobnoj verskoj trpeljivo-
sti. Zato što o njima nismo vodili dovoljno
računa u prošlosti, naša prošlost gotovo je
sva i bila u znaku međusobne netrpeljivosti.
Koliko je samo džamija i hrišćanskih bogo-
molja na ovim prostorima bilo srušeno i
obeščašćeno?! I sada se, primerice u
Kur’anu, u suri Al Maida („Trpeza“) susre-
ćemo s jednim mestom koje će uvek ići u
prilog našoj međusobnoj toleranciji. Tamo
čitamo: „Svakako ćeš naići da su vernicima
najbliži prijatelji oni koji govore: ‘Mi smo
hrišćani’“ (Kur’an, El Maide 82). Čitanje
pojedinih kuranskih ajeta vodi nas zaključ-
ku da je vera u islamu privatna stvar
(Kur’an 2,256) i da tu nema mesta prisilja-
vanju. Autentičnom muslimanu otuda ništa
drugo i ne preostaje do pozivanja na Kur’an
(Kur’an 3,20). Ako je u prošlosti bilo dru-
Nº 34, leto 2002. godine 99
gačije, to samo govori o onom lošem u nama, stoji iznad onoga „srebrnog“ (tob 4,15) koje Od pravednosti vednosti i humanosti, danas suprotnosti.
te da nismo upoznali izvornu istinu. Upravo nam je donela verska tolerancija. do meðusobne tolerancije Oni, koji su zbog izostanka pravednosti,
zahvaljujući svojoj tolerantnosti, koju nije Zacelo se naš tolerantni stav ponajpre tiče osetili svu gorčinu izbeglištva i tolerancije.
poznavao pravoslavni Istok, islam je brzo Tolerancija kao naša nu nost odgovora na pitanje koje ćemo ponašanje
potčinio sebi istočne provincije Bizantskog Iako su nas ratovi i učinjene nepravde me- najpre odobriti zbog svojih bližih i daljnjih Na nju smo pozvani
carstva koje su bile naseljene monofizitima i đusobno otuđivali, stoji da su na ovome pro- svakodnevnih ciljeva. Najpre ćemo ići za tim Kako smo po apostolu Pavlu „udovi jed-
nestorijancima (Arapi). Budući da ovde nije storu narodi jedni drugima najbliži. Iskustvo da svojim ponšanjem nikoga ne ugrožavamo ni drugima“ (ef 4,25-27), to smo međusobno
bilo verske, a s njom ni druge tolerancije, zajedničkog života proteže se od mešovitih u njegovoj slobodi i pravu, a zatim ćemo od upućeni na međusobnu saradnju i tolerantno
mnogi su ove islamske osvajače doživeli kao brakova do svakodnevnih susreta na ulici, tr- drugih tražiti da to isto poštuju u odnosu na ponašanje. Jer bez tolerancije neće biti ni
svoje osloboditelje govima i drugde. nas. Zato tamo gde nema pravednosti, neće drugoga, što je često važnije od nje same, a
od bizantskog pri- Zato nam pitanja biti ni međusobne tolerantnosti. Iskustvo i to je ono ‘dobro’ o kome Aristotel piše u
tiska i pravoslavne Da bi se danas između vernika sve o međusobnoj sada pokazuje da tamo gde nema ravnoteže u svojoj Nikomahovoj etici. Zato sam čin
ortodoksije. tri Božije religije, hrišćanstva, islama i toleranciji, dija- pravu i pravedne raspodele u dobiti, neće bi- našega čovečnog i tolerantnog ponašnja ne-
Bizntski car kao logu i saradnji ti ni međusobne tolerantnosti, međusobne tr- će ostati ‘neuknjižen’ od Njegove, Božije
ortodoksan nije judaizma, uspostavili podnošljivi i tole- najpre dolaze peljivosti, ni uzajamne saradnje. Načelo rav- strane. Razmišljajući o našoj objektivnoj
imao interesa bra- rantni odnosi, moramo najpre defi- kao egzistenci- noteže i samo jamči načelo tolerancije. Gde stvarnosti u svetlu njezine trostruke dimen-
niti istočne provin- jalna pitanja. nema ravnopravnih, neće biti ni tolerantnih, zije – istine (Aristotel, Metafizika, Bgd.,
cije carstva koje su
nisati zajednički cilj. Ovde će on najpre Traumatično is- mirnih i spokojih. Kako je u komunizmu i 1051 b), znanja i interesa – izlazi da je u do-
bile naseljene he- biti ono zajedničko ‘dobro’ o kojemu kustvo rata da- nacionalizmu racionalna ravnoteža interesa sadašnjoj povesti balkanskih naroda među-
reticima i brzo ih nas se može nad- maksimalno narušena, te jedni samo daju za- sobne trpeljivosti i njene suprotnosti najviše
Aristotel piše u svojoj „Nikomahovoj
je predao u ruke vladati raznim to što nisu komunisti ili nacionalisti, a drugi bilo zbog interesa, a daleko manje zbog zna-
Arapima. Da bi bi- etici“ (Kultura Beograd, str. 3,1094 a). mehanizmima i uzimaju zato što to jesu, to su se ova društva nja i istine, što dalje samo govori da nam je
lo međusobne to- Svakako stvaranje, rad i odlučivanje, načinima. Jedan i idelologije u povesti i pokazale najnetole- u životu daleko više stalo primerice do inte-
lerncije, ideologije od njih je među- rantnijim i najnečovečnijim. resa, nego do pravde, do sigurnosti, nego do
najpre ne mogu ži- veli Aristotel, teže nekom dobru. Otuda sobna saradnja u slobode, i do lažnog znanja koje će nas neo-
veti na štetu mo- različitim vido- Kako bi verske zajednice danas pravdano tešiti, nego do istine koja bi nas s
nam međusobna saradnja dolazi kao
ralnih ideala. Otu- vima. Nakon trebalo da neguju oseæaj za razlogom razočarala.
da, korist uvek
jedan od njegovih vidova, a nje nema svega, postavlja toleranciju i pravednost?
mora voditi računa bez naše međusobne tolerancije i uza- se pitanje kako Vernici će danas najpre svedočiti o svo- Od crkvene dogme
o pravednosti. Dr- ćemo one koji su joj toleranciji i pravednosti živeći svoju ve- do meðusobne netrpeljivosti
jamne upućenosti jednih na druge. Ov-
žave bez pravično- nedužno propati- ru. Oslanjajući se na darove krizme (Rim Iskustvo svedoči da je, čim su se dogma i
sti, bez koje i ne- de će se sve to pokazati u onoj zajednič- li, a čija bol i sa- 12,6-12), oni će tako menjati sebe i svet. teologija crkve ‘uvukli’ između Reči Božije
ma tolerancije, koj težnji prema izgradnji kraljevstva da vapi Bogu za Oni ne smeju odustati od ovog svedočenja i našeg svakodnevnoga života, odmah sve
blaženoga su Au- osvetom, integri- saglasnosti. Jer, ono ništa drugo ne potvrđu- počelo pucati i popuštati. Najpre međusobna
gustina podsećale Božijeg u našoj sredini. rati u sadašnje i je do njihovu poslušnost Hristu i braći na ljubav, a zatim svest o međusobnoj poveza-
na ono što je najcr- buduće procese koju su obavezni i pozvani. Sve to najmanje nosti na temelju jedne vere u jednoga Boga.
nje (Država, IV). naše međuljud- treba smatrati kao stvar svoje slobode (Sir Rana crkva, u kojoj se živelo po Reči Boži-
Ono što nas hrišćane trebalo najpre da na- ske saradnje. Dijalog i tolerancija nemaju al- 15,16), koliko kao stvar i posledicu onoga u joj, i u kojoj se nije išlo na preciznost teolo-
dahnjuje u smeru tolerantnih i humanih od- ternative i zamene. Stoga i moramo ulagati čemu ih sam Božiji Duh poučava (Iv ških formulacija, ne poznaje međusobnu ver-
nosa, jeste Hristovo „zlatno pravilo“ (Mt mnoge svoje nade u njih i težiti njihovu 14,26). Svoj ‘skok napred’ najpre će tako sku napetost, netrpeljivost i tzv. verski anti-
7,12), koje po svojoj aksiološkoj vrednosti ostvarenju u svojoj sredini. ostvariti. Naše svedočenje tolerancije, pra- semitizam. Setimo se kakvi su bili odnosi cr-

100 Nº 34, leto 2002. godine Nº 34, leto 2002. godine 101
kve i sinagoge. Dela apostolska iznose dosta
lepog i korektnog (Dj 3.1; 2,46-47). U svesti
ondašnje crkve nije bilo nikakve verske neto-
lerantnosti i netrpeljivosti, koje će se posle
pojaviti i u svesti mnogih istočnih zapadnih
crkvenih otaca, da bi na kraju, stolećima ži-
vele u liturgijskoj svesti obe crkve. Na Zapa-
du, one su zauvek otklonjene s Drugim vati-
kanskim saborom (Nostra aetatae, 4), na Is-
toku, one još uvek formalno, tekstualno žive
i najpotpunije se osećaju na liturgijskim čita-
njima uoči Velikog petka (Posni triod, anti-
fon). Otud ispada da je život po dogmi nešto
što isključivo zavisi od recepcije našeg uma.
Ovde je sve u našoj moći, tamo u veri sve u
krajnjoj liniji zavisi od Njegove milosti.
Dogma nas zato udaljuje i stvara napetost,
vera uvek s nama ima drugi cilj. Ona razvija
uvek međusobnu ljubav i duh tolerancije ko-
ji samo zahvaljujući njoj neće preći dopušte-
nu granicu. S tim u vezi valja se setiti gde nas
je dovelo krajnje pojednostavljeno i previše
neobjektivno tumačenje dogme o papinskoj
nepogrešivosti (J. Popović, Pravoslavna Cr-
kva i ekumenizam, Solun 1974), koje je bilo
doneseno na Prvom vatikanskom saboru
(1870). Rasprave o čistilištu, epiklezi i pri-
matu koje su vođene na crkvenim saborima u
Firenci i Ferari samo su nas međusobno otu-
đivale i stvarale napetost. Budći da ga je naj-
više bilo između Rima i Carigrada, ne i Rima
i Antiohije, ili Aleksandrije, upućuje na za-
ključak da je iza toga često stajala i odgova-
rajuća politika države, a ne samo crkve.
Moramo nauèiti kako do istine
Ovde su na Balkanu mnogi razlozi uveto-
vali krizu tolerancije. Verske i druge trpeljivo-
sti nije bilo iz nekoliko razloga. Najpre zato
što je ovde svako – stranka, partija na vlasti i
partija u opozciji, akademija, crkva, politički i
102 Nº 34, leto 2002. godine
verski vođa – verovao da je u pravu, i u skla-
du s tim se ponašao. Ovde se kao nigde dru-
gde jedno nekritičko znanje pokazivalo uzro-
kom mnogih naših zajedničkih nesreća i tra-
gedija. Zahvaljujući mitu, mi i nismo bili u si-
tuaciji da racionaliziramo svoje poraze i pobe-
de te smo stalno ponavljali iste povesne po-
greške. Ako nam je sada stalo do međusobne
saradnje i upućenosti jednih na druge, mora-
mo se najpre osloboditi nekritičkog znanja o
drugome. Mit, javni mediji i svakodnevna ne-
proverena vest ‘krojili’ su našu zajedničku
sudbinu i cepali su naše unutarnje biće. Javni
mediji su na našim prostorima često bivali u
funkciji jedne krajne netolerantnosti. Oni nisu
samo ugrožavali slobodu naše misli nego su
sijali i seme jedne nepojmljive histerije i mr-
žnje. Ovde smo se zato zbog njih i susretali s
mnoštvom istina, a ona je, kao što se to već
zna, uvek jedna i nijedna druga. Ne može se,
naime, za nešto istodobno reći i da i ne, a toga
je ovde bilo previše. Balkan je otuda uvek bio
zemlja mnogih istina, a time i različitih prava,
interesa i političkih sudbina. Stoga će među-
sobne tolerancije ovde biti tek kad povučemo
efektnu crtu između mitske i racionalne spo-
znaje, kad uvidimo šta je istina, a šta njena su-
protnost. Usmerenje o tome kako ćemo do nje
ostavio nam je Sokrat u svojim mnogobroj-
nim razgovorima koje je vodio s Lahetom,
Eutrifonom, Gorgijem i drugima. U svom ‘ra-
tu’ sa sofistima (Protagorom) on je pokazao
pravi put do povesne (objektivne) istine.
Šta nam sada dolazi
kao najva nije pitanje?
Koji nam je najdragoceniji odgovor?
Nakon što je danas, sticajem naše otuđe-
nosti od Boga, mnogo toga izgubilo svoje
ljudsko lice, to nam sada kao najvažnije u
crkvi i državi dolazi odgovor na ono evan-
đeosko pitanje: Ko je moj bližnji (Lk
10,29)? Zapravo, ko je od nas najpre čovek?
Jer ako za nas drugi (čovek) nije bližnji, ve-
ze između nas će biti klimave i hladne. Me-
đusobne komunikacije jedva će biti, potreba
za međusobnom tolerantnošću i suradnjom
jedva će se nazirati. Razne ideologije i poli-
tike na navedeno pitanje davale su različite
odgovore. Isus je svojim odgovorom izne-
nadio ondašnji svet. Ovim se odgovorom
hrišćanski humanizam i razlikuje od drugih,
a tom se razlikom i „iscrpljuje sav naš an-
tropološki problem“. Iz mnogo čega proiz-
lazi da međusobne snošljivosti između hri-
šćanstva crkava i verskih zajednica najpre
nije bilo zato što nismo imali identične od-
govore na navedeno pitanje. Identifikujući
čoveka druge hrišćanske crkve najpre sa
krivovernikom ili s sektašem, mi smo se
prema takvoj spoznaji i ravnali u svojoj ko-
munikaciji s njim. Međusobne tolerancije,
dijaloga i suradnje više nije bilo; ekskomu-
nikacija, brisanja imena iz diptiha, anatema
i međusobne otuđenosti bilo je previše.
Pravoslavlje i tolerancija –
jedinstvo na štetu jednog prava
I sada se često postavlja pitanje kakav je
bio doprinos pravoslavnog Istoka razvoju
tolerantne svesti? Pre nego što pokušamo da-
ti odgovor na postavljeno pitanje, valja uka-
zati na sledeće. U pravoslavnoj svesti Bi-
zanta stolećima je živela ideja o jedinstve-
nom svetskom poretku (G. Ostrogorski, O
verovanjima i shvatanjima Vizantijaca, Pro-
sveta, Beograd, str.238). Ovde su uvek „car-
stvo i sveštenstvo” bili u bliskoj vezi. Ono
što je ovde crkva propovedala, to je pravo-
slavna država svom snagom svojega autori-
teta branila. Teologija u neku ruku nije bila
samo ideologija crkve nego i same države.
Nasuprot razvoju zapadnog katolicizma,
gde je crkva s razvitkom papinske teokraci-
je imala u srednjem veku atribute države,
koje će posle sve više gubiti, istočno hri-
šćanstvo kretalo se drugim povesnim pute-
vima. Ovde se uvek išlo na eklezijalizaciju
države, o čemu i sada najbolji dokaz daje
politička teologija Jevsenija Cezarijskog
(Danijel Stringer, Politička teologija Jevse-
nija Pamfila episkopa Kesarijskog, Teolo-
ški pogledi, 1-4/1996. Beograd). Uzdižući
cara do neslućenih visina i razmišljajući o
njemu kao „nekom ko je ravan Logosu Kri-
stu“, ova teologija u neku ruku i snosi odgo-
vornost za kasniju pojavu ideologije cezaro-
papizma, u kojoj je maksimalno ugušena
ideja o verskoj i drugoj toleranciji u pravo-
slavnoj državi.
Ideja o jedinstvenom poretku koja je sto-
lećima živela u pravnoj svesti Bizanta is-
ključivala je pojavu bilo kakvog pluralizma.
Njega nije bilo ni u teološkom ni u politič-
kom smislu. Ono što je vredelo za bizantsku
državu (teokracija), to je vredelo i za Pravo-
slavnu crkvu. Monopol na znanje o istini ži-
veo je ovde i tamo. U hrišćanskom svetu ni-
su mogla uporedo egzistirati dva hrišćanska
carstva i pravoslavni car. Priznata i zako-
nom zaštićena vera bila je samo pravoslav-
na, a granice crkvenih oblasti uvek se „mo-
raju prilagođavati administrativno politič-
koj podeli carstva“ (XVII kanon Kalcedon-
skog sabora, iz godine 451). Svi podanici
Carstva ispovedaju onu veru koju ispoveda
car. Sve ono što se ne uklapa u shemu bi-
zantskog pravoslavlja i njegova shvaćanja
‘ortodoksije’, izlaže se riziku ne samo da
bude isključeno od strane crkve nego i pro-
gonjeno od strane pravoslavne države. Ra-
dikalni arijanci, poluarijanci, monofiziti i
nestorijanci u ranom Bizantu i tzv. latinska
Nº 34, leto 2002. godine 103
hereza (rimokatolici) u našoj srednjovekov-
noj Srbiji i pravoslavnoj Rusiji upravo su
zato loše prošli (usp. Zakonik cara stefana
Dušana, str. 44; Dr. I. Marković, Sloveni i
pape, Zagreb, 1903. str. 177-178). Ono što
je vredelo kao pravilo u političkoj sferi, to
je vredelo i u teološkoj. Hijerarhijski odno-
si ne postoje samo unutar svetskog poretka
nego i unutar hrišćanske ‘ekumene’. Odnos
između Bizantske pravoslavne crkve i dru-
gih autokefalnh pravoslavnih crkava bio je
uređen na principu odnosa ‘majke’ i ‘kćeri’
(Dr. Dimitrij Bogdanović, Izmirenje srpske
i vizantijske crkve, Beograd, str. 64. Pravo-
slavna misao, 1974., sv. XXI). „Majka cr-
kva“ (Bizantska crkva) može i kazniti svoju
kćer ako ova svojom crkvenom politkom
povređuje crkvene kanone. U četrnaestom
stoleću naša Srpska crkva, ovde ‘kćerka’,
bila je kažnjena od svoje ‘majke’ (Bizant-
ske crkve). Kao sankcija, usledio je prekid
zajednice sveštenosluženja i odnos interko-
munije (uzajamnog pričešćivanja), sve dok
nije došlo do pomirenja. Sve navedeno za-
pravo samo svedoči o sledećem. Ono što se
nije tolerisalo u Carigaradskoj patrijaršiji,
nije odobravano ni u Pećkoj (srpskoj). Oor-
todoksija i heterodoksija nisu mogle živeti
zajedno. Ovde zato i nema teološkog plura-
lizma, a time ni druge institucionalne crkve,
pa zato i nema potrebe za verskom toleran-
cijom. Suprotnosti u teološkom smislu ne
žive, pa time načelo o koegzistenciji, po-
litčke kategorije (narod, država), dobijaju
teološku i ekleziološku konotaciju. Imamo
primerice srpsko, rusko i drugo pravosla-
vlje, a s njime i Srpsku, Rusku i drugu cr-
kvu. Gledajući teološki, ovo je svakako bi-
lo nespojivo sa novozavetnom teologijom,
koja je državu i crkvu uvek uzimala kao dva
odvojena entiteta. Zato sada na pravoslav-
104 Nº 34, leto 2002. godine
nom istoku mnogo toga dobiva čisto politič- rodila Monofizitska crkva, koja je zauvek lozima pravdaju jednu politiku. Grk Joan Pro-
ke i nacionalne implikacije, što je tokom ostala odvojena od Bizantske crkve i pravo- drom, kako ukazuju izvori (V. N. Benešević,
povesti potvrđivano u mnogim situacijama. slavlja. Ono što je nekad bilo nezamislivo u Sbornik pametnikov po istoriji Cerkov prava,
Kad su pravoslavne države u svađi, ni nji- Sokratovoj Grčkoj, postat će u Justinijanovom Petrograd, 1914, str 108-125.) bio je prvi koji
hove crkve ne miruju. Maksimalizam u tom i Teodozijevom Bizantu svakodnevna stvar- je rimokatolike uvrstio u ‘heretike’ i time dao
smislu najpre je živeo u nekim tezama Do- nost. Verske će tolerancije zauvek nestati. Ia- „zeleno svetlo za najnetolerantnije razdoblje u
stojevskog. Prema njemu, ispada da je jedi- ko je 1054. najpre došlo do narušavanja ka- povesti jedne Hristove crkve“ (Jovan Rado-
no ruski narod ‘bogonosac’ i da su jedino nonskog poretka u ondašnjoj hirišćanskoj nić, Rimska kurija i južnoslovenske zemlje,
njemu putem pravoslavne spoznaje (teolo- ‘ekumeni’, s vremenom će to dobiti i druge SANU Beograd, 1950., str 172.). Zapravo, on
gije) dani „ključevi života i nove reči“ (Zli implikacije. Naime, žaleći da se Rim i teolo- je ‘nešto’ što se samo ticalo politike crkve pre-
dusi, I., Rad, Beograd, str. 268.). Razmišlja- ški toliko udaljio od ortodoksije, sada se pre- bacio u sferu doktrine i vere i tako celi slučaj
nja u tom smislu on će apsolvirati s tezom o ma njemu mo- još više zao-
„ruskom Hristu“. Otuda njegova misao i no- že mnogo toga štrio i produ-
si najveći naboj netolerantnosti prema sve- braniti u crkve- bio. Politiku
mu onome što nije bilo rusko i pravoslavno. noj politici i te- netolerancije
Pritom su svakako najgore prošli katolici i ologiji, a po- prema Rimu
Jevreji, međutim ni mi Srbi nismo bili po- najpre politika hteo je pravdati
šteđeni nekih stvari (Dostojevski, Dnevnik netolerancije. ne samo pra-
pisca, Idiot, Braća Karamazovi (Legenda o Rimskoj crkvi, vom (kano-
Velikom inkvizitoru). a time i njenu nom) nego i te-
hrišćanstvu, ologijom (dog-
Od hereze imputiraće se mom), pri če-
do verske netolerancije reč ‘hereza’, a mu nam za to
Reč ‘hereza’ najpre nas asocira na nešto to će savetova- ne može pružiti
pred čim se ne samo „majka crkva“ (Carigrad- ti najbolju kri- uverljive doka-
ska patrijaršija) nego i njene „kćeri“ (autoke- zu tolerancije. ze i razloge.
falne pravoslavne crkve) užasavaju. Iako su Time će s otvo- Ovo samo sve-
posle ortodoksnih vernika heretici najbliži Cr- riti najtragični- doči činjenicu
kvi, ne znači da će prvi (tj. ortodoksi vernik) je razdoblje iz- da je iza svega
uvek pre drugih (tj. heretika) biti u kraljevstvu među Istočne i toga stajala
Božijem. Blaženom Augustinu pripisuje se da Zapadne cr- najpre Focijeva
je rekao: „One koje sada crkva ima, Bog ne- kve. Međusob- odbojnost pre-
ma, i one koje će Bog imati, crkva sada ne- na popustljivost i verska tolerancija zadugo će ma Rimu, koja će u njegovu Nomokanonu
ma”. Pripadnost Crkvi, kako neko reče, ne se ugasiti, i to će trajati sve do Drugoga vati- (XII) biti potvrđen i odgovarajućom pravnom
jamči stopostotnu pripadnost kraljevstvu Bo- kanskog sabora. Povesno stoji da će Grci od terminologijom (J. B. Pitra, Juris eccl. Grae-
žijem. Samo zato što je svojim teološkim raz- XI stoleća pa nadalje reč „ortodoksno-pravo- corum historiae et monumenta II, Roma,
mišljanjima dao jednu drugu teološku formu- verno“ sve više pripisivati svojoj crkvi. U že- 1968., str.608.). Napomenimo da se do crkve-
laciju, Eutih, koji je živeo u vreme ranobizant- lji da ukažu na teološke i druge divergencije nog raskola, i nešto posle, reč ‘ortodoksija’
ske Crkve, postao je heretik i tako navukao na između istočnog (pravoslavnog) i zapadnog odnosila ne samo na istčno nego i na zapadno
sebe sav ‘bes’ i svu versku netolerantnost pra- (katoličkog) hrišćanstva – kojih zapravo i nije hrišćanstvo. Ortodoksni su bili svi oni koji su
voslavnog Bizanta. Teološki gledano, tako se bilo – oni će najpre ići na to da teološkim raz- bili na teološkom tragu nicejske doktrine. Pra-
Nº 34, leto 2002. godine 105
voverno je dakle bilo sve ono što je bilo sugla-
sno učenju prvih sedam (osam) opštih sabora,
a heterodoksno svo ono što im je bilo suprot-
no (M. Jugie, Theolog. dogm. IV Paris, 1931.,
str 213). Stoga se sada i pitamo što je to što bi
u učenju Katoličke, Anglikanske ili neke dru-
ge crkve bilo heterodoksno? Šta je takvo bilo
u vreme raskola? Može li se danas naša poli-
tika netolerancije prema drugima ‘pokrivati’
dogmom i kanonima?
Tolerancija kao problem
naših savesti
Iako zapadno (rimokatolicizam i prote-
tantizam) i istočno (pravoslavlje) hrišćan-
stvo vide savest kao naš put prema Bogu,
pravoslavni je hrišćanin taj put najpre pre-
lazio u pokajanju, zapadni najradije osećao
u ljubavi (sv. Franjo Asiški) i vlastitom ra-
du na slavu Božiju. Zato je u istočnoj crkvi
živela individualna, u zapadnoj socijalna
etika. Etičko u Pravoslavnoj crkvi najpre je
izraz naše pravoslavne teologije koja je is-
ključivo držala do Hristovih eshatoloških
obećanja. Ovde se zato i ne može govoriti o
društvenoj angažiranosti Pravoslavne crkve
u ime evanđeoskih etičkih ideala. Zato u
našoj sredini izostaje racionalna saradnja
između crkve i sveta na izgradnji kraljev-
stva Božijeg. Ako je altruizam svo merilo
naše autentičnosti (Mt 18,15), onda je sada
etički i teološki jasno zašto se ovde konti-
nuirano susrećemo s krizom humanizma, a
uz nju, i krizom mnogo čega drugog. Zato
je ovde maksimalni doživljaj svetoga bio
ponajpre u asketskom idealu i liturgijskom
činu. Dostojevski je otuda u pravu kad ot-
prilike kaže da pravoslavlje može racional-
no shvatiti samo onaj ko je sebi objasnio
dušu pravoslavnog monaha. Bez monaškog
asketskog ideala pravoslavlje se ne može
106 Nº 34, leto 2002. godine
shvatiti. Zapadno hrišćanstvo i njegova eti- našem verovanju. Zato smo, pre svega, ver- njem etičkih ideala počnemo racionalno i
ka zato nikada nisu mogle iznjedriti krizu ske kukavice. Dobar deo naše pravoslavne humano svedočiti svoju veru u Boga. Mno-
humanizma. Ovde je savest najpre bila „or- inteligencije gima će samo
gan ljubavi“, u pravoslavnoj etici, ipak, živi u uvere- to biti dokaz
„organ pokajanja“. No, u obema etikama nju da su pro- da smo na tra-
ona je bila naša sposobnost kojom smo raz- testanti najpre gu Božijem.
likovli dobro od zla (Aristotel, Politika...) verske zajed- Da bi danas
Budući da je ovde na pravoslavnom istoku, nice, a ne cr- naša regija bila
manje zbog naše slobode (Sir 15,16), a više kva, a mnogi zahvaćena du-
zbog naše teološke (crkvene) spoznaje, bila naši monasi hom toleranci-
narušena racionalna ravnoteža između po- katolike vide je, institucije u
kajanja i ljubavi, brige o sebi i brige o dru- kao heretike crkvi moraju
gome, ovde nismo mogli izbeći krizu hu- (Apel Svetom biti prožete du-
amnizma, a s njom ni krizu jedne socijalne arhijereskom hom evanđe-
vrline. Ovde zato nisu postojale teološke sinodu Srpske lja. Duh demo-
etičke pretpostavke da se razvije svest o pravoslavne kracije, uvetno
verskoj toleranciji i saradnji s onima koji su Crkve potpi- rečeno, mora
drukčiji od nas, koji teološki drukčije misle san od brat- zahvatiti crk-
i vide. Ako se jedna crkva, primerice naša stva nekih na- vu. Samo ako
Pravoslavna, najpre legitimira svojim uče- ših monaških crkvu budemo
njem, držeći pritom da je samo ono pravo- zajednica osećali kao za-
verno (ortodoksno), onda logički i ontolo- 1994. godine). jednicu male-
ški sledi da je zapravo svako drugo njemu O svemu tome nih (Mt 10.42),
suprotno. Ne može se, naime, istodobno za gotovo da ne- u kojoj je naj-
nešto reći da je ortodoksno i heterodoksno. ma službenih veći onaj koji
U svetu ontologije i epistemologije stvari mišljenja i sta- služi svima
tako stoje. Na pravoslavnom je istoku zato vova naše crkve, što celu situaciju još više (Mt 1,15), onda ćemo je početi shvatati kao
netolerancije bilo ponajpre zbog neznanja. polarizuje. Međutim, svakodnevna situacija ustanovu tolerancije. Tada ćemo biti u stanju
upućuje na zaključak da u takvim sredinama odazvati se zovu moralnih vrednosti, a to je
Ravnodušnost nema verske tolerancije. Hereza i ortodoksi- zapravo tolerancija. Vekovno, a i sadašnje
kao naše nezameranje drugom ja zato su ovde bili neuporedivo prisutniji u iskustvo potvrđuje da je takve tolerancije
Sudeći po mnogim znacima, ovde i sada ponašanju i postupcima nego u teološkoj ar- najviše bilo u onim državama koje su u ver-
najpre živi verska ravnodušnost. Za našu gumentaciji. Dakle, ovde će međusobna ver- skom pogledu bile neutralne. Laička i demo-
versku situaciju najprimerenije su reči Iva- ska tolerancija i saradnja zavisiti ponajpre kratska država, a ne nacionalna, totalitarna i
nova Otkrivenja. U verskom pogledu smo od naše međusobne ljubavi. Zbog nje, mi cr- teokratska, najpre će joj ići na ruku. Budući
dakle ponajpre ‘mlaki’. Oko našeg verova- kvu danas treba daleko više da osećamo kao da je svet koji nas okružuje u znaku mnogih
nja i sada su mnoge naslage čiji su koreni karitas (ljubav) nego kao ortodoksiju. pluralizama, tolerancija je i zbog toga preko
najmanje biblijski i hrišćanski. Međutim, potrebna. No svest o njoj ne može danas
zbog krize ovoga telološkog znanja mi se ne Zakljuèak proizići iz naše opustošene sadašnjosti. Zato
usuđujemo povući onu efektnu crtu između S obzirom na naše razumevanje znakova naša zavisnost o Božijoj milosti nije nikada
onoga što jeste i što nije po Reči Božijoj u vremena, čini se najvažnijim da ostvariva- u našoj povesti bila veća.
Nº 34, leto 2002. godine 107
Èovek i njegova sudbina
Morteza Motahari
Protivureènost
Kao što je pomenuto, saglasno većini
tumača i teologa, kur’anski ajeti, vezani za
čovekovu sudbinu, slobodu i slobodnu vo-
lju, jesu protivurečni; zato bi grupa ajeta
morala biti parafrazirana i tumačena su-
protno svojim iskazima.
Potrebno je istaći da su kontradikcije
dvovrsne: ponekad, neka izjava eksplicitno
odbacuje drugu. Na primer, ukoliko jedan
kaže: »Poslanik (s.a.v.s.) je preminuo u
mesecu safaru«, drugi bi rekao: »Poslanik
(s.a.v.s.) nije preminuo u mesecu safaru«.
Ovde, druga rečenica eksplicitno odbacuje
sadržaj prve. Ponekad nije tako. Druga re-
čenica ne odbacuje eksplicitno sadržaj pr-
ve, ali njena ispravnost i tačnost zavisi od
invalidnosti sadržaja prve. Na primer, kada
jedan kaže: »Poslanik (s.a.v.s.) je preminuo
u mesecu safaru«, a drugi: »Poslanik (s.a.v.s.)
je preminuo u mesecu rabi-ul-avalu«.
Uslov da je poslanik (s.a.v.s.) preminuo u
rabi-ul-avalu jeste da nije preminuo u me-
secu safaru.
Sada bismo morali videti koje vrste
kontradikcija postoje u kur’anskim ajeti-
ma, vezanim za čovekovu sudbinu, usud i
slobodu. Da li pripadaju prvoj vrsti, ekspli-
citno odbacujući jedni druge? Ili drugoj,
gde prihvatanje sadržaja jedne znači odba-
civanje sadržaja druge grupe?
Očigledno, kur’anski stihovi, vezani za
ovo pitanje, ne isključuju jedni druge, i nji-
hova protivurečnost nije od prve vrste, jer,
kako vidimo, ne radi se o tome da jedna
grupa tvrdi da je sve predodređeno, a da
108 Nº 34, leto 2002. godine
druga tvrdi da sve nije predodređeno, da
jedna grupa tvrdi da je sve pod kontrolom
Božije spoznaje, a druga da sve nije pod
kontrolom Božije spoznaje; da jedna kaže
da je čovek slobodan u svom delanju, a
druga da tvrdi da čovek nije slobodan. Da
jedna kaže da sve zavisi od Božije volje, a
druga da sve ne zavisi od Božije volje.
Razlog što se ove dve grupe označavaju
međusobno kontradiktornim jeste što izve-
sni teolozi i pojedini tumači govore da tvr-
đenje da je sve saglasno Božijoj volji zna-
či priznanje da čovek nije slobodan. Slobo-
da i predodređenost ne mogu koegzistirati,
i da verovanje da se sve događa sa Božijim
znanjem zahteva da se prihvati da se sve
mora desiti prisilno i bez uticaja slobodne
volje; u suprotnom, Božija spoznaja bi bila
neznanje.
Na drugoj strani, ideja da je čovek uti-
cajan činilac u određivanju sopstvene sreće
i nesreće i da on kontroliše sudbinu, da či-
ni dobro ili zlo, pretpostavlja da predodre-
đenost nije upletena.
Zato bi jedna od ove dve grupe ajeta
morala biti parafrazirana. Mutezelitske i
ešaritske retoričke knjige su pune parafra-
ziranja i opravdavanja. Muteziliti su para-
frazirali ajete o sudbini, a ešariti one koji se
odnose na slobodnu volju. Primerno se mo-
že navesti tumačenje imama Fakhr Razija
(Fakhr Razi), koji je imao ešaritsko gledi-
šte, i Zamakhšarijev (Zemakhshari) »Ka-
šaf«, kao mutezelitsko gledište.
Otuda, ukoliko bi postojalo treće gledi-
šte, koje bi moglo razrešiti ove očigledne
kontradiktornosti između apsolutne Božan-
ske sudbine i usuda, Njegovog večnog i
Osoba koja je lišena Božanske veliko-
dušnosti nema obaveze, jer misli da je nje-
uticajnog znanja i Njegove apsolutne Bo- govo negodovanje upućeno »sudbini« i
žanske volje, i čovekove slobodne volje i Božijoj volji, a pojedinac bi morao biti strp-
slobode u upravljanju svojom sopstvenom ljiv u odnosu na Božansku volju i sudbinu.
sudbinom, ne bi postojala potreba za para- Morao bi biti zadovoljan i zahvalan. Tla-
fraziranjem ove dve grupe ajeta. čitelji i tirani nalaze opravdanje za svoje iz-
Kao što ćemo videti kasnije, postoji tre- nuđivačko delovanje, zloupotrebljavajući
će gledište koje ne vidi kontradikciju ni su-
protstavljenost između ove dve grupe ajeta.
Samo je ograničenost teologa i pojedinih
tumača stvorila takve uslove.
Suštinski je besmisleno da u prosvetlje-
noj Božanskoj knjizi postoje protivurečno-
sti, kao i da se parafraziraju pojedini ajeti
suprotno njihovoj pojavnosti. U stvarno-
sti, u Časnom Kur’anu ne postoji ajet
kome je potrebno parafraziranje. Čak
ni najsličniji kur’anski ajeti nisu kon-
tradiktorni, a to samo zahteva obim-
nu raspravu i može se uzeti kao naj-
čudesniji aspekat Veličanstvenog
Kur’ana.
Kobne implikacije
Sigurno je da škola determinizma,
na način na koji je istupala ešaritska
škola, čoveka posmatra apsolutno lišenog
slobodne volje i slobode, što ima brojne ne-
gativne društvene efekte. Poput paralize,
blokira čovekovu volju i dušu. Postoji gle-
dište da to čini ruke tlačitelja slobodnim za
agresiju, a zatvara ruke osvete i pravde od
strane tlačenog. Onaj koji je zloupotrebio
položaj, ili konfiskovao narodno blago i
imovinu, govori o Božanskoj velikodušno-
sti, tvrdeći da sve što je nekome dato potiče
od Boga. Bog je Taj Koji more blaga dode-
ljuje bogatom, a brod nevolja siromašnom.
On predstavlja najbolji dokaz o istinitosti i
legitimitetu onoga što on poseduje.
Nº 34, leto 2002. godine 109
ideju sudbine i usuda, jer se pravedna oso-
ba ne sveti i ne prigovara; zato tlačeni to-
lerišu tlačenje. Misle da sve što im se do-
gađa jeste direktno uzrokovano od strane
Boga. Sebe ubeđuju da je uzalud boriti se
protiv tlačitelja i tirana, jer je to borba pro-
tiv sopstvene sudbine, i takođe, protivna
moralnosti, jer je kontradiktorna ideji pri-
stanka i predaje.
Onaj ko veruje u determinizam ne mo-
že nikada osnažiti svoju ličnost, unapredi-
ti svoju moralnost i kontrolisati svoja dela.
On sve prepušta sudbini, jer, sa jedne stra-
ne, opovrgava odnos između uzroka i po-
sledice, posebno između čoveka i njegovih
postupaka, kao i njegove duhovne i moral-
ne ličnosti, a sa druge, odnos između svo-
je srećne ili nesrećne budućnosti.
Upotreba u politièke svrhe
Istorija pokazuje da su sudbina i usud u
periodu Bani Umajida (Bani Omayyad) bile
čvrst i jak izgovor umajidskim političarima.
Oni su ozbiljno podržavali princip determi-
nizma i optuživali zagovornike čovekove
slobodne volje i slobode za protivljenje reli-
gijskim verovanjima, a mnoge od njih su za-
tvarali i ubijali, tako da je sledeći izraz bio
dobro poznat: »Umajidski determinizam i
alavijska pravednost i monoteizam«.
Pitanje čovekove slobodne volje i sa-
moodređenja bilo je po prvi put postavlje-
no od strane čoveka po imenu Ma’bad
Džohni (Ma’bad Johni), iz Iraka, kao i Gi-
lana Damešghija (Ghilan Dameshghi), iz
Damaska. Obojica su bila poznata po
svom poštenju, istinitosti i veri. Ma’bad
se, u pratnji Ibne Ašasa (Ibn-e Asha’s), po-
bunio i bio pogubljen od strane Hodžadža
(Hojjaj). Nakon što je Hošam (Hosham)
čuo Gelanove komentare, naredio je da mu
110 Nº 34, leto 2002. godine
se poseku noge i ruke, a da zatim bude
obešen.
Šebli No’man (Shebli No’man) u »Isto-
riji sholastičke teologije«, tom I, strana 14,
navodi : »Iako su faktori bili takvi da mo-
gu prouzrokovati razmimoilaženje u vero-
vanju, ono je prvo nastalo kao posledica
vladine politike i prilika u zemlji«. Uma-
jidska era je bilo doba okrutnosti i tiranije,
što je u srcima ljudi stvorilo revolt, ali,
čuvši prvu reč pritužbe, vladine pristalice
su, pribegavajući oružju sudbine, oprava-
davali njhovo delovanje govoreći da je ono
što se dešava predodređeno od strane Bo-
ga, zato primedbe nisu dopuštene. Zahval-
ni smo na svemu što nam je predodređeno,
dobro ili loše.
Ma’bad Džohni iz vremena Hodžadža,
vrlo pošten i hrabar vernik, upitao je jed-
nog dana svoga učitelja, Hasana Basrija
(Hassan Basri): »U kojoj meri je umajid-
sko opravdanje, sa pozivanjem na sudbinu
i usud, istinito?« Njegov učitelj je odgovo-
rio: »Oni su Božiji neprijatelji i govore ne-
istine«.
Iako se politika Abasida (Abbasid) raz-
likovala od umajidske, pojedini među nji-
ma, pogotovo Ma’mun (Ma’moon) i
Mo’tasam (Mo’tasm), podržavali su mute-
zelite, koji su verovali u čovekovu slobodu
i samoopredeljenje. Počev od Mutavakilo-
vog (Motavakel) vremena, scena se pro-
menila i oni su počeli da podržavaju ešarit-
sku doktrinu i veru u determinizam, i od
tada je ešaritska vera postala najrasprostra-
njenija religija u svetu islama.
Nesumnjivo, ešaritska sekta je imala
veliki uticaj na islam. Iako je druge sekte,
poput šiitske, nisu sledile formalno, one
nisu mogle sprečiti da se oseti ešaritski uti-
caj. Tako, iako su se šiiti suprotstavljali
ešaritima i ne slažu se u potpunosti sa Mo-
tazalehom (Mo’tazeleh), u persijskoj i
arapskoj literaturi, vezanoj za šiizam, mo-
že se naći tendencija čovekovog priklanja-
nja sudbini, pre nego slobodi i samoodre-
đenju. U svakom slučaju, prema šiitskim
vođama, čistoj porodici, neka je Božiji mir
nad njom, opšta sudbina nije suprotstavlje-
na čovekovom samoodređenju i slobodi.
Razlog zašto su reči »sudbina« i
»usud« zastrašujuće pripisuje se dominaci-
ji ešarita u islamu i njihovom uticaju na
islamsku literaturu. Ove i slične reči veza-
ne su za pojmove poput determinizama,
nedostatka slobode, kao i za nelogičnu
nadmoćnost nevidljive sile nad čovekom,
njegovim delima i postupcima.
Nasrtaj hrišæanske
Evrope na islam
Takav stav je hrišćanskoj Evropi obez-
bedio izgovor da je muslimansko verova-
nje u sudbinu i usud glavni razlog njihove
propasti i ona tvrdi da je islam determini-
stička religija koja čoveka lišava bilo ka-
kvog samoodređenja i slobode.
Tokom svog boravaka u Evropi, pokoj-
ni sejed Džamaludin Asadabadi (Jamalo-
din Asadabadi) je uočio ovaj lažni kritici-
zam i ponudio odgovore. U jednom od
svojih članaka, on je zasnovao svoje tvrd-
nje na razlozima da, ukoliko nacija zastra-
ni i okalja se, njoj će i inovirajuće ideje bi-
ti osobene, što vodi ka bedi i odstupanju i
uvećava rezervu snage, koja će ih zavoditi
sve više i više. On navodi: »Verovanje u
sudbinu i usud je jedno od istinskih vero-
vanja koje je pogrešno shvaćeno. Neoba-
vešteni zapadnjaci su načinili grešku veru-
jući da sudbina i usud lišavaju narode te-
žnji, čvrstine i hrabrosti. Pored toga, sve
sramne odlike muslimana uzrokovane su
njihovom verom u sudbinu. Danas, musli-
mani, jadni i siromašni, imaju slabu poli-
tičku i vojnu moć u poređenju sa evrop-
skim nacijama. Nadjačali su ih propadanje
morala, laži, prevare, zloba, neprijatelj-
stvo, razjedinjenost, neukost u vezi stanja
u svetu, nedostatak instinktivnog poimanja
lošeg i zlog, zadovoljstvo održavanjem du-
še i tela zajedno, i zato ne mogu načiniti
bilo kakav napredak, niti suzbiti neprijate-
lje. Vojska krvi žednih stranaca navaljuje
sa svih strana. Jadnici su srećni zbog ono-
ga što im se dešava i skloni su svakom uni-
ženju. Sklonili su se u kut svojih domova
radi odmora, ostavljajući riznice blaga i
nezavisnost neprijateljima i strancima.«
On, zatim, dodaje: »Evropljani su sva
ova izopačenja pripisali zajedničkoj sudbi-
ni i usudu muslimana, kao izvorima svih
zala i poniženja. Kažu da će muslimani ne-
stati ukoliko nastave da istrajavaju u svo-
jim verovanjima.«
On, takođe, kaže: »Evropljani nisu na-
pravili bilo kakvu razliku između verova-
nja u »sudbinu« i »determinizma«, koji
tvrdi da je čovek primoran na sva svoja či-
njenja i postupke«.
Mentalni kompleks
Na osnovu gornjeg objašnjenja čovek
ne bi smeo da zaključi ili zamišlja da su
socijalni ili politički razlozi jedini faktori
od uticaja na muslimansko verovanje u
sudbinu i slobodnu volju. Kasnije ću obja-
sniti da se tu radi više (od bilo čega dru-
gog) o naučnom i filozofskom problemu i
mentalnom kompleksu, koji se konačno
može pripisati svakom pojedincu ili naro-
du koji ima sposobnost da promišlja
apstraktne probleme, i možda u celom sve-
Nº 34, leto 2002. godine 111
tu i ne postoji neki narod koji nije razmi- stičke, bave problemom determinizma i slo- nog naučnika koji je verovao u fatalizam, ške u shvatanjima suprotstavljenih grupa, a
šljao o ovom problemu. bodne volje. Naravno, problem teologije rekao: »Ti si taj koji smatra da je Bog odgo- da nije bila u stanju da odgovori na prigo-
različit je od onog u materijalizmu. Kao što voran za (učinjene) grehe, drugim rečima, vore na svoje sopstvene ideje. Više dokaza
Materijalizam i sudbina ćemo kasnije objasniti, razlika nema bilo po tvom mišljenju, gresi su aktualizirani za- za ovu tvrdnju moguće je naći u knjigama
Pojedini ljudi misle da su teolozi jedini kakav uticaj na suštinu problema, ali teolo- to što je Bog tako želeo. Rabiatol Rai je od- teologa. Rasprave između Gilana i Rabai-
ljudi kod kojih se javlja problem, a da materi- ško verovanje u sudbinu ima izvesna prei- mah odgovorio: »Ti si taj koj smatra da su tol Raia su jedini primeri ovakvog rasuđi-
jalisti nisu zainteresovani, niti se trude da ga mućstva nad materijalističkim verovanjem gresi počinjeni uprkos Božijoj volji. Dru- vanja. Istina je da ideja o sudbini i verova-
razumeju ili reše. To je pogrešna pretpostav- u determinizam prirode ili stvari. gim rečima, ti veruješ da nešto može posta- nje u slobodu i determinizam nisu bili od-
ka. Materijalisti se bave upravo istim proble- ti iako je suprotno onome što Bog želi.« redivi, kako su njihovi zagovornici bili
mom na malo različit način. Saglasno nepro- Savršenstvo i monoteizam Ebu Isak Asfarajeni (Abu Isaac skloni da misle. Da su razumeli suštinu
menljivom i neospornom zakonu uzroka i po- Na jednoj strani, teolozi i dijalektičari su Asfarayeni), koji je bio zagovornik sudbi- problema, razumeli bi da je gledište svake
sledice, svaka pojava ili događaj su rezultat na diskusiju stavili činjenicu koju su oni pri- ne, bio je u prisustvu Sahiba ibn Obada pojedine grupe samo deo cele istine, čime
određenog uzroka ili određenih uzroka, koji, hvatali, princip uzroka i posledice, kao i da (Sahib ibn Obbad), kada je ušao Gazi Ab- bi se izbegla sudaranja i konflikti, i bili bi
takođe, rezultiraju iz drugog uzroka, ili drugih svi događaji okončavaju u suštini Proviđe- dul Džabar (Ghazi Abdul-Džabar), koji se, u stanju da shvate da verovanje u sudbinu i
uzroka. Pretpostavka o postojanju odgovara- nja, kao i da nema mogućnosti za postojanje za razliku od Ebu Isaka, protivio generali- ideja o jedinstvenosti delanja ne vode nu-
jućih uzroka odgovara neizbežnom nastupa- bilo koje pojave ukoliko to Bog nije želeo. zaciji sudbine i usuda, i videvši Ebu Isaka žno u determinizam i opovrgavanje čove-
nju posledice, a uz pretpostavku o nepostoja- Drugim rečima, shvatili su jedinstvenost de- rekao: »Božija priroda je čista da bi joj se kovog samoopredeljenja i slobode.
nju tog uzroka, lovanja i činjeni- pripisivala sramotna dela«, misleći da on
neće biti moguć- cu da Svemogu- veruje da je Bog konačni uzrok nastupanja Sudbina i usud
nosti za nastupa- Ukoliko Božanska sudbina uklju- ćem ne postoji svih događaja. Stoga se ova ideja nužno Reč »sudbina« označava donošenje
nje rezultata. čuje opovrgavanje procesa uzroka i po- ravan. Na drugoj smatra pripisivanjem zla Bogu. Ebu Isak sudbonosnih odluka i opredeljivanja u vezi
Materijalisti strani, obratili su mu je odgovorio: »U domenu postojanja se nečeg. Sudija je tako nazvan jer on sudi
su usvojili princip sledice, uključujući snagu čoveka, moć, pažnju na činje- neće dogoditi bilo šta, ukoliko to Bog ne među zavađenim stranama i odlučuje. U
zajedničke uzroč- volju i samoodređenje, neće ni biti takve nicu, koje su čak želi«. Drugim rečima, ti se ophodiš prema Časnom Kur’anu ta reč je korišćena više
nosti i nužnosti i filistri bili sve- Bogu kao da ima ortaka i pretpostavljaš da puta, bilo za čoveka, Boga ili izreku koja
sudbine i usuda, niti oni mogu postoja-
procesa uzroka i sni, da beščašće, se nešto može desiti bez Božije volje. stavlja tačku na nešto ili na neki događaj.
posledice i to su ti. Teologija je pribavila čvrste dokaze zla i grehovi nisu Kao što je ranije navedeno, ovo pitanje Iskaz može dati opredeljenje bilo u odnosu
smatrali najvećim koji ukazuju na neosnovanost takve pripisani Bogu, ima veći naučni nego socijalno-politički na radnju ili stvarati uticaj kojim se ukazu-
temeljom njihove te su ostali u ne- poticaj. Pojedine grupe se nisu slagale sa je na istinu.
škole materijali- sudbine i usuda, koji odbijaju bilo koju doumici između pripisivanjem svih zala i sveg lošeg Bogu, »Usud« u arapskom znači premeravanje
zma. Ovde se po- vrstu neizvesnosti i dvosmislenosti. savršenstva i mo- te da je On bio bez svesti o tim stvarima. i identifikaciju. Ova reč je, takođe, više pu-
stavlja pitanje, a noteizma. Poje- Za drugu grupu, koja je bila bliža monote- ta ponavljana u istom značenju u Časnom
ono je da li su čo- dini su, vezano izmu, činjenica je bila da univerzum posto- Kur’anu. Događaji u univerzumu saglasni
vekova dela i postupci, poput svih drugih za ideju »savršenstva«, isključili Božiju vo- ji u Božanskoj suštini i da mu se sva bića su Božijoj odluci, obzirom da je njihovo
delovanja, određeni tim zakonom i nisu izu- lju iz štetnih ljudskih radnji. Drugi su, pod obraćaju u svakom trenutku. Prema tome, pojavljivanje steklo izvesnost Božanskom
zetak; ako su sve čovekove aktivnosti pod imenom »monoteizma« i činjenice da ništa, ukoliko biće, koje je nezavisno u svom de- voljom i znanjem. Oni su, takođe, određeni
dominacijom određenog, neizbežnog i pri- sem Boga, ne može uticati na svet postoja- lovanju, zahteva nešto suprotno Božijoj Božanskom moći u odnosu na njihovo tra-
nudnog zakona, kako se onda može objasni- nja, sve pripisali Božijoj volji. volji, to nije prihvatljivo, i to je osnovna janje, meru, vreme, mesto i uslove. Zato su
ti čovekovo samoodređenje i sloboda? Rečeno je da je Gilan Damešghi, koji je razlika u gledištima o Božijoj volji. vezani za Božansku sudbinu.
Međutim, vidimo da se sve filozofske bio zagovornik ideje determinizma, stojeći Svaka grupa, koja je želela da dokaže Naučnici i teolozi koriste posebne izraze
škole, stare ili nove, teološke ili materijali- pored Rabiatol Raia (Rabi’at-ol-R’ai), slav- istinitost svoga gledišta, pronalazila je gre- vezane za Božansko znanje i njegove razli-

112 Nº 34, leto 2002. godine Nº 34, leto 2002. godine 113
čite faze, koje su, redom, vezane za mnogo stencijalne veze. Saglasno ovom gledištu, pripisani svakom biću nezavisno od svakog
drugih stvari, uključujući istraživanje egzi- princip uzročnosti mora biti opovrgnut u pot- drugog znanja i sudbine, u tom slučaju mo-
stentnih stanja. U takvu raspravu nećemo punosti a pojava događaja se objašnjava na ramo prihvatiti da ne postoji drugi faktor
ulaziti u ovoj knjizi. Hadži Sabzevari (Haji neumeren i nenaučan način. sem Boga. U večnosti, Božije znanje je pri-
Sabzevari) u svojoj poznatoj pesmi iznosi Princip opšte uzročnosti i neminovanog i pisano postojanju određenog događaja, u od-
ideju: » Stvari su od strane Boga otkrivane u izvesnog odnosa među događajima, i činjeni- ređeno vreme, koji će se neizbežno desiti u
različitim fazama. Te faze uključuju svemir, ca da je svaka pojavnost stekla svoju izve- propisano vreme, bez ometenja njegovog
pero, ploču, sudbinu, usud i koncept, koji su snost, kao i svoju sudbinu i esencijalne odli- postojanja od strane bilo čega. Ljudski po-
postignuti na zadovoljavajući način.« ke iz jednog ili više prethodnih dešavanja, je- stupci i radnje se ubrajaju u takve događaje,
Ono o čemu ćemo raspravljati biće tri su nepobitni i sigurni. Princip uzročnosti i nu- aktualizirane neposredno od strane Božan-
različite alternative koje objašnjavaju pojavu žnosti zakona uzroka i posledice mora se po- ske sudbine. Drugim rečima, oni su pod uti-
svakog događaja u svetu. Jedna je pretpo- smatrati kao jedan od zajedničkih principa cajem Božanskog znanja i volje, ali se to ne
stavka da događaji nemaju vezu sa svojom svih humanih nauka. odnosi na samog čoveka i na njegovu moć.
prošlošću. Pojava nekog događaja u neko Drugo gledište je pretpostavka o poseb- To je isti koncept determinističke sudbine
određeno vreme nije povezana sa prethod- nom uzroku pojave svakog fenomena, ali uz i isto verovanje koje, ukoliko se proširi me-
nim događajima (bilo da se radi o prioritetu opovrgavanje sistema uzročnosti i činjenice đu njim, uzrokuje propadanje naroda.
u vremenu ili dru- da jedan uzrok Ovo gledište, bez obzira na svoja praktič-
gačijem priorite- objašnjava jednu na i socijalna izopačenja, osuđeno je praktči-
tu), niti je njego- posledicu i da no na propast. Kao što je navedeno na odgo-
va suština posto- svaka posledica varajućem mestu, ovakvo gledište je, iz inte-
janja vezana za protističe iz odre- lektualnih i filozofskih razloga, nesumnjivo
prethodne doga- đenog uzroka, opovrgnuto. Neosporno je da princip uzroka
đaje ili karakteri- kao i pretpostav- i posledice utiče na povezanost između do-
stike, oblik, vre- ka da u kosmosu gađaja. Ne samo da prirodne nauke i empi-
me, mesto, oso- i svetu postojanja rička opažanja objašnjavaju princip uzročno-
benosti, niti je du- postoji samo je- sti, već i teologija, takođe, obezbeđuje neo-
žina njegovog dan uzrok i fak- borivu premisu u vezi ovog problema.
trajanja utvrđena tor, a to je Sve- Kur’an Časni, takođe, odobrava princip op-
u prošlosti. mogući Bog, od šte uzročnosti i zakon uzroka i posledice.
Naravno, sa Koga svi doga- Treća alternativa se odnosi na princip
ovom pretpostav- đaji i bića nespo- uzroka i posledice, vezan za kosmos i sve
kom, sudbina će redno potiču. Bo- njegove pojavnosti i događanja. Svaki doga-
izgubiti svoje žija volja je pripi- đaj je stekao svoju aktualizaciju i nužnost
značenje; drugim sana, neposredno postojanja, kao i oblik, vreme, mesto, odlike
rečima, sudbina i posebno, sva- i druge esencijalne osobenosti od ranijih
nijednog bića nije kom događaju. uzroka i postoji neraskidiva veza između
determinisana ra- Ako pretpostavi- prošlosti, sadašnjosti i budućnosti i između
nije u fazi posto- mo da su Božija svakog bića i njegovih prethodnih uzroka.
janja drugog, ob- sudbina, drugim Sagalsno ovoj pretpostavci, sudbina svakog
zirom da među rečima, Njegovo postojećeg bića određena je od strane drugog
njima nema egzi- znanje i volja, bića, koje se smatra njegovim uzrokom, koji
114 Nº 34, leto 2002. godine
mu dodeljuje izvesnost i nužnost, i to je taj
uzrok koji ga je stvorio i koji je potreban da
bi stvorio njegove glavne karakteristike. I taj
uzrok je, takođe, nastao na osnovu drugog
uzroka, etc.
Da bi se prihvatila činjenica da svaki fe-
nomen zahteva nužnost, izvesnost, kao i ka-
rakteristike, oblik i kvalitet od odgovaraju-
ćeg uzroka, nužna je potvrda zakona opšte
kauzalnosti. U tom slučaju, bez uticaja je da
li verujemo u Boga, znamo za i verujemo u
primarni uzrok, kao izvor svih sudbina, i
princip determinizma, ili ne.
Otuda, sa praktičnog i društvenog gledi-
šta, ne bi bilo razlike između verovanja u
Boga, ili u materijalizam, jer verovanje u
sudbinu ima svoje korene u verovanju u
princip uzroka i posledice. Bilo da su prista-
lice ovog verovanja vernici u Božanstvenost,
ili u materijalizam, razlika počiva u činjenici
da, saglasno materijalističkom gledištu, sud-
bina poprima realan tretman, dok je za verni-
ka u Boga, sudbina tretirana i objektivno i
naučno. Drugim rečima, po mišljenju mate-
rijaliste, sudbina svakog bića determinisana
je razlozima iz prošlosti, koji su nesvesni
svoje sopstvene funkcije i svojstava, dok je
za vernika u Boga, lanac uzroka svestan svo-
je suštine, funkcija i karakteristika. Otuda su
ti uzroci u Božanskoj školi identifikovani
kao »knjiga«, »ploča«, »pero« i tako dalje,
dok u materijalističkoj školi ništa ne zaslužu-
je takva imena.
Determinizam
Može se priznati da verovanje u zajednič-
ko stanje i sudbinu, kao i činjenica da svaki
događaj, uključujući čovekova dela i postup-
ke jeste determinisano Božanskom sudbi-
nom, ne zahtevaju determinizam. Verovanje
u sudbinu i usud zahteva determinizam kada
Nº 34, leto 2002. godine 115
smo skloni da čoveka i njegovu slobodnu
volju isključimo iz celog procesa, a da sudbi-
kao ideju iz verovanja u Božansku sudbinu,
i konsekventno, kritikuje ideju verovanja u
F a t i m a j e Fa t i m a ( s . a . )
nu i usud zamenimo čovekovom snagom, sudbinu i usud.
’Ali Šarijati
sposobnošću i slobodnom voljom, gde je, Ukoliko Božanska sudbina uključuje opo-
kao što je ranije istaknuto, najnemogućnija vrgavanje procesa uzroka i posledice, uklju-
među nemogućnostima misao da je Božija čujući snagu čoveka, moć, volju i samoodre- Poseban poslanikov (s.a.v.s.) metod, slabe tačke drugih metoda, njegov metod sa-
suština neposredno delatna u događanjima u đenje, neće ni biti takve sudbine i usuda, niti koji izvire iz njegove tradicije drži pozitivne karakteristike ostala tri meto-
svemiru, obzirom da Bog uvodi biće u posto- oni mogu postojati. Teologija je pribavila da. Preko društvenih običaja koji primenjuju
janje samo kroz njegove po- čvrste dokaze koji ukazuju na Poslanikova (s.a.v.s.) tradicija, toliko va- kočnice, on brzo postiže svoje društvene ci-
sebne uzroke i sredstva. Bo- neosnovanost takve sudbine i žna u islamu, sastoji se od reči koje govorio, ljeve. Njegov metod je ovakav: on (s.a.v.s.)
žanska sudbina i usud nisu usuda, koji odbijaju bilo ko- zakona koje je doneo, njegovog ponašanja u zadržava kovčeg društvene tradicije, ali me-
ništa drugo do proces uzro- ju vrstu neizvesnosti i dvo- vezi sa njegovim delima, stvari u vezi kojih nja njegov unutrašnji sadržaj, na revolucio-
ka i posledice, proistekao smislenosti. se nije oglašavao, ili stvari koje nisu bile u naran način.
na osnovu Božijeg zna- Ukoliko sudbina uključu- suprotnosti sa delima koje je on (s.a.v.s.) Koristi ovaj metod u pomirenju društve-
nja, i kao što je ranije je izvesnu vezu između stvarno učinio za vreme svog života, bez da nih pojava. On (s.a.v.s.) usvaja postupak i
posmatrano, potvr- svakog događaja i nje- je govorio drugima da i oni treba da ih čine. metod koji je model za rešavanje svih pro-
da zakona opšte govih uzroka i uobli- Poslanikova (s.a.v.s.) tradicija su zato njego- blema. Metod može biti primenjen na dve
uzročnosti zavisna čavanje svake pojave ve reči i ponašanje. Ona je postala zakon pojave, ili na dva problema, koji ni na koji
je od činjenice da je uz pomoć sopstvenih islama, podeljen u dve grupe. Prva se odno- način ne posećaju jedni na druge. Shvatajući
sudbina svakog bića uzroka to je, naravno, sila na ono što je postojalo pre pojave isla- koliko je to važno, ne možemo ga u potpu-
određena primarnim delimično tačno, ali ma, potvrđeno od strane poslanika (s.a.v.s.) nosti izložiti ovde. Možemo ga samo poja-
uzrocima, bilo da, sa- sledbenici Božanskog (potvrđena pravila). Druga se odnosila na sniti sa nekoliko primera.
glasno pristalicama se ne bave ovom vrstom ono što nije postojalo pre pojave islama i što Pre islama, postojao je običaj komplet-
Božanstvenosti, ima sudbine. Svaka škola mi- je islam ustanovio (stvorena pravila). Razli- nog pranja, koji je podjednako bio verovanje
Božansko poreklo, ili šljenja i svaki naučni, ili filo- čito od ove dve grupe, drugim rečima od po- i praznoverica. Pre-islamski Arapi su vero-
da ga, prema shvatanju zofski prilaz, koji priznaju prin- tvrđenih i stvorenih pravila, ili od dela i reči vali da osoba pri polnom odnosu utelovljuje
materijalista, nema, ili cip opšte kauzalnosti, moraju se poslanika (s.a.v.s.), princip treće grupe, tako- džina (jinn –duh koji naseljava zemlju) i da
je samo materijalno saglasiti sa ovom vrstom pove- đe, može biti uočen. Po mom ubeđenju, radi njeno telo postaje nečisto. Dok ne bi prona-
poreklo uključeno. zanosti. Razlika leži samo u či- se o najosetljivijoj grupi. To je „metod” koji šli vodu i okupali celo telo ne bi se mogli
Uzimanje principa njenici što teolozi veruju da je je koristio poslanik (s.a.v.s.). osloboditi džina.
uzroka i posledice kao niz uzroka dovelo do primalnog Poslanik (s.a.v.s.) čuva oblik, kovčeg Uzmimo drugi primer, kao što je hodoča-
zavisno-postojećeg, uzroka i nužnog bića, u odnosu na običaja koji ima duboke korene u društvu, šće u Meku. Pre islama, to je bio arapski obi-
nastalog na osnovu dimenziju van vremena i mesta, onog na kojeg su se ljudi navikavali iz gene- čaj, pun praznovernog obožavanja predaka.
Božanske volje, ili drugim rečima, do istinitog, očitog i racije u generaciju, onog koji je prirodno pri- To je bio proslavljeni oblik idolopoklonstva
njegovo prihvatanje nezavisnog. Zato se sve sudbine menjivan, ali on (s.a.v.s.) menja sadržaj, duh, koji je donosio ekonomske koristi plemenu
kao samopostojećeg i (izvesnosti) i usudi (određenosti) za- nameru i praktičnu primenu ovog običaja na Kurejšija. Postepeno je poprimio ovakav ob-
nezavisnog, nema nikakvog uticaja na pro- ustavljaju na određenoj tačci. Ova razlika ne- revolucionaran, odlučan i neposredan način. lik iz vremena Ibrahima (a.s.). Islam zadržava
blem čovekove slobode i sudbine i neće ma uticaja na potvrdu ili opovrgavanje ideje On (s.a.v.s.) je nadahnut posebnim nači- pre-islamski običaj u okviru konteksta ibra-
stvoriti bilo kakvu razliku po pitanju čoveko- determinizma. nom koji on (s.a.v.s.) koristi u društvenoj himske tradicije, jer istovremeno kada su je i
ve sudbine i čovekove slobode. Otuda je is- prevela borbi kao vođa u društvu. Bez stvaranja ne- pre-islamski hodočasnici koristili radi idolo-
prazno ukoliko neko predodređenost uzima Mirjana Abdoli gativnih rezultata, bez posedovanja i jedne poklonstva, oni su verovali da ju je (drugim

116 Nº 34, leto 2002. godine Nº 34, leto 2002. godine 117
rečima „kuću”, Ka’bu, u kojoj su bili njihovi
idoli) sagradio Ibrahim (a.s.), Božiji prijatelj.
Temelj hodočasništva je bio dvostruk: za-
štita ekonomskih interesa trgovaca Kurejšija
u Meki i stvaranje veštačke zavisnosti arap-
skih plmena od kurejšitske aristokratije. Po-
slaniku (s.a.v.s.) islama je otkriveno da preu-
zme oblik i izmeni ga u najveći, najlepši i
najiskreniji obred ustanovljen u vezi Božijeg
Jedinstva i jedinstvenosti ljudskog roda.
Poslanik (s.a.v.s.), sa svojim revolucio-
narnim pogledom, preuzima običaj hodoča-
šća od idolatrijskih plemena i preobražava
ga u potpuno suprotan običaj, protivan nje-
govoj izvornoj primeni. To je revolucionarni
skok i zamisao. Kao rezultat, vraćajući se se
ibrahimskom vremenu, arapski narod nije is-
kusio ni bol, ni odvajanje, ni gubitak zbog
odbacivanja svojih vrednosti, kao ni gubitak
svojih verovanja, već pre, on je osetio buđe-
nje i istinu, ili čišćenje od svojih večnih obi-
čaja. On se kreće lako od idolatrije do jedin-
stva, dok vekovi istorije stoje između njih.
Iznenada, i neočekivanije od bilo koje kul-
turne ili intelektualne revolucije, društvo ne
shvata da je napustilo prošlost. Ono nije sve-
sno činjenice da su zdanja i temelji njegovog
idolopoklonstva razrušeni. Ovaj skok, ovaj
društveni metod nađen u poslanikovoj
(s.a.v.s.) tradiciji je revolucionaran u okviru
običaja koji zadržava spoljašnju formu, ali
menja sadržaj. Što će reći, održava kovčeg
kao večni element, dok menja i preobražava
ono što je u njemu.
Tako konzervativac, po bilo koju cenu i
na bilo koji način, pokušava da do krajnjih
granica svoje moći održi svoje običaje, čak i
pod uslovom žrtvovanja sebe ili drugih. Re-
volucionar, na drugoj strani, želi da svemu da
novi oblik istovremeno. Želi da poruši sve i
da zatim izvrši neočekivan skok, bez obzira
118 Nº 34, leto 2002. godine
da li društvo jeste, ili nije, spremno da skoči ka pojedinačna stvarnost se odbacuje. Nema- ćali i nastavljaju da osećaju. Statistika to po-
u njegovom pravcu i da se kreće iz etape u ju strpljenja. Opovrgavaju stvarnost i iskopa- kazuje, ali hrišćanstvo opovrgava stvarnost.
etapu. Ali, ako izdrži sve to, i ako je jedini iz- vaju korene ljutnje. Bes, nasilje, traganje za Ono obavezuje brak na svetost. Ono primo-
laz revolucija, mora da se okrene žestini, dik- zadovoljstvima i zaljubljenici u novac su re- rava porodicu da ostane na okupu čak i kada
tatorijumu, suđenju i masovnim pogubljenji- alnosti koje postoje. Moralni ili religijski ide- iza vrata postoji pravi pakao i kada je poro-
ma, uperenim ne samo protiv onih pojedina- alizam (drugim rečima, hrišćanstvo) ne obra- dica postala poprište ubistava, preljube i izo-
ca koji se suprotstavljaju snazi naroda, već i ćaju pažnju na njih, ili opovrgavaju njihovo pačenosti. Vrata razvoda su zatvorena, ali je
protiv samog naroda. Reformator onome ko postojanje. Optuženi su na svaki način. na hiljade prozora za prevaru i bezakonje
uništava uvek daje mogućnost da razara. Po- Na drugoj strani, škole mišljenja koje se otvoreno.
slanik (s.a.v.s.) nam kroz nadahnuiti metod oslanjaju na realizam prihvataju sve kao
svoga rada ukazuje da ćemo, ako smo razu- osnov stvarnosti. Na primer, sodomija je pri- Konkubine: strane siqehs
meli, i ako smo primenili njegov metod, pri- hvaćena u Engleskoj, ili hrišćanstvu, zahva- Društvene stvarnosti su takve da će, ako
hvatiti najprosvećeniji i najispravniji put. ljujući religijskom idealizmu, im ne otvori-
Intelektualac jasnih vizija, koji se sreće ne stvarnosti. Razvod je za- mo vrata,
sa običajima na koje nije navikao, drevnom branjen iz želje da se one izaći
tradicijom, umrtvljenom kulturom i nevero- ustrojstvo porodice kroz prozor.
vatnim preobražajima u svojoj religiji i dru- ne razori, i u uvere- Zabranjiva-
štvenom ustrojstvu, prihvata poslanikov nju da je brak nje razvoda
(s.a.v.s.) metod radije nego da se prikloni idealna, sve- uzrokuje
predrasudama i verovanjima, koji potiču iz ta veza. pojavu ne-
prošlosti i uspavljuju čoveka. Ovo je metod Ali, stv- ke vrste
kojim pojedinac može postići revolucionar- arnost je raz- konkubina-
ne ciljeve bez prinudnog podnošenja svih ličita. Pojedi- ta. Do njega
zaključaka i običaja revolucije, i bez suprot- na ljudska bi- dolazi kada
stavljanja osnovama vere i drevnim društve- ća ne mogu se muškarac,
nim vrednostima. Postupajući tako, čovek se očuvati pr- koji ne može
ne udaljava od ljudi, niti im postaje stranac, vi, sveti da živi sa
pa da se ljudi okreću od njega i optužuju ga, brak i ostati svojom za-
jer je poslanik (s.a.v.s.) primio znanje od Bo- odani jedni konitom že-
ga, tražio pomoć od otkrovenja i primenio je. drugima. Često nom, odvoji od
se dešava da se nje, bez mogućno-
Realizam – ljudska bića udalje sti da se od nje raz-
sredstvo slu enja idealizmu u toku života. Postaju vede. Isto je sa ženom.
Jedna od specifičnosti islama je u prihva- stranci. Žive zajedno kao Ona ne može da dobije raz-
tanju oba verovanja koja su mu identična, dva bića vredna prezira. Ono što ih spa- vod, ali živi odvojeno. Svako od njih živi
kao i prinudnih verovanja. On dozvoljava ja nije ljubav, već omče zakona. To su dve odvojeno jedno od drugoga sa drugim mu-
postojanje i jednih i drugih. Ovde je posma- osuđene osobe. Sa drugom osobom, oni bi škarcem ili ženom. Deca koja se rađaju u
tranje islama posebno. možda čak postali srećni. To je realnost koja ovakvim situacijama su prirodna, ali nezako-
Idealističke škole mišljenja se oslanjaju je postojala u prošlosti, postoji danas i posto- nita. Oni imaju iskrivljene poglede i kom-
na najviše vrednosti, na apsolutne i najpoželj- jaće u budućnosti. Civilizovani i necivilizo- plekse. Postaju zastrašujuće ubice. Njihov
nije ideologije. Ukoliko im ne odgovara, sva- vani narodi, religiozni i ateistički su to ose- duh je asocijalan.
Nº 34, leto 2002. godine 119
 Žena i njen zakoniti muž postaju stranci.
Oni se suprotstavljaju jedno drugom. Dolaze
do istog zaključka. Njihova veza supružnika
nije samo u bračnoj postelji. Ona se ne mo-
že nastavljati. Ne mogu živeti čak ni kao su-
sedi. Potrebno je da se razdvoje. Muškarac
napušta domaćinstvo odlazeći u potragu za
ženom o kakvoj je uvek maštao. Ljubav, po-
treba za porodičnim životom i seksualni po-
riv, ovako ili onako, pomažu mu da ostvari
seksualnu vezu. Oni pronalaze stan i žive za-
jedno. Ženin život ide upravo istim tokom i
ima istu sudbinu. Kao rezultat, vidimo da
priroda i stvarnost grade dve nove porodice,
dve nespojive vrste, zamenjene sa druge dve.
Ali, hrišćanska ideologija ne prihvata
ovu realnost. Zato niko, uključujući tog čo-
veka i tu ženu, nije odgovoran. Oni zatvara-
ju svoje oči da ne bi videli. Posledica je pri-
hvatanje, pravničkim rečnikom, razorenog
doma koji nema spoljašnje postojanje. Sav
njegov materijal je utrošen na gradnju dru-
gog doma. To je bivši dom, koji znaju kao
zvanični, i negiraju ove dve nove prirodne
porodice.
Ovde vidimo razliku između običajnog,
građanskog i religijskog prava, kao i pojavu
prirodnih sila, realnosti i nesuglasica. Kao
rezultat, porodice koje su hrišćanske ili reli-
giozne ne postoje stvarno, a porodice koje su
stvarne i prirodne smatraju se izopačenim i
grešnim. Hrišćanstvo, opovrgavanjem ove
stvarnosti, postojeću porodicu čini ilegal-
nom. Deca koja se rađaju iz ove zajednice
konkubinata postaju, takođe, nezakonita. Sa
stanovišta religioznog društva, oni su krimi-
nalci i ubice. Oni nemaju udela u dobrobiti
porodice, niti čistoti društva. Društvo gleda
na njih kao na grešnike. Kod njih se javljaju
kompleksi. Svete se na društvu.
120 Nº 34, leto 2002. godine
Svi oni zločini koji se javljaju u Evropi, i
posebno u Americi, ne postoje u zaostalim i
nerazvijenim zemljama. Razlog je u tome
što u tim zapadnjačkim društvima, mada je
njihova civilizacija takva da imaju kulturu,
etiku, „gajene umove”, slobodu misli, indi-
vidualnost, društvo i religiju, postoji, takođe,
nešto izrođeno u ovoj generaciji što ispunja-
va njihova verovanja i čini da se svete dru-
štvu na najgori način.
Jedan Englez je načinio nešto što je liči-
lo na vrlo mali luk i strelu. To je pričvrstio za
kutiju na kojoj je izložio cigarete, koje je
prodavao pored ulica i ispred bioskopa. Tan-
kom, zatrovanom strelom nišanio je u gomi-
lu ljudi, ubijajući ih i oslepljujući. Policija
nije mogla da nađe ubicu. Tragala je za mo-
tivom vezanim za ubijene i ubicu. Ubica ni-
je imao poseban razlog da ubija ove ljude.
On je jednostavno ubijao zato što su oni bili
prihvaćeni, a on nije.
Takvo ubistvo može biti objašnjeno u
skladu sa načelima društva. To je posledica
kompleksa koju crkva odbija da prihvati, za-
tvarajući oči. Ona je imala udela u njenom
nastajanju. Srećom, mi još uvek nismo sreli
takve komplekse, zato što u našem društvu
postoji razvod. Vanbračne zajednice ne po-
stoje, a zato što razvod postoji, nema „nepo-
stojećih” porodica. Ljudi nisu primorani da
žive jedni sa drugima na osnovu običajnog
prava. Ne vezuju se na osnovu zakonske pri-
nude.
Dete je htelo da izađe iz sobe, ali su sa-
movar, čajnik i različiti sudovi bili isprečeni
na putu. Ono je zatvorilo oči, pokušavajući
da prođe. Mislilo je da su sve prepreke nesta-
le. Idealizam je kao dete koje ne vidi real-
nost. Ne želi da vidi stvarnost. Zatvara oči
pred onim što ne želi da vidi. Ako ne vidi,
misli i da ne postoji.
Nasuprot idealizmu je realizam. Njegovi
sledbenici vide sve, bez obzira koliko je ru-
žno ili neprijatno, samo zato što ima spolja-
šnju manifestaciju. Oni prihvataju stvar, pri-
klanjaju joj svoje srce i nalaze veru. Oni se u
svakom slučaju suprotstavljaju i odbacuju
svaku lepotu, istinu i stvarnost, samo zato
što nisu u skladu sa postojećom realnošću.
Odbacuju ih kao idealne i putem ovakvog
odbacivanja postaju nevernici.
Jedan od mojih studenata, koji je pripa-
dao pseudo-prosvećenima ove zemlje, izvo-
dio je samo jedan zaključak iz naših razgo-
vora. Kako je bio pristalica dijalektičkog
materijalizma, a ja sam religiozni, islamski
vernik, on je odbacivao što god sam rekao
usled svojih ranije usvojenih stavova. Čak i
ako bih rekao nešto što je bilo saglasno
marksizmu (sa čim bi se i on morao slagati),
kako mu nisam objašnjavao poreklo takve
ideje, on bi i to odbacivao.
Jednoga dana sam govorio o ubijanjima
koja su činili Umajidi, i o razlikama koje su
postojale između klasa. Uveli su politički
diktatorijum, koji je vladao religijom da bi
opravdavao njihovu situaciju. Želeli su da
ljudi veruju da je sve što se dešava Božija
volja. Ovo je, govorili su, posebno tačno ka-
da se odnosi na njihovu upravu. Govorio
sam o ljudima koji su im se suprotstavljali,
ne prihvatajući takvo stanje. Video sam kako
se moj student iznenada snuždio. Govorio
sam protiv Ujamida, a hvalio ‘Alija (a.s.),
Fatimu (s.a.) Abuzara (Abuzar), Hodžra
(Hojra) i Huseina (a.s.), kao vođe pokreta za
istinu i ljudsku slobodu, a protiv predrasuda,
tlačenja i neznanja. Šta je mogao učiniti ovaj
prosvećeni mislilac prve klase? On je krik-
nuo: ”Istorija je despot!”, drugim rečima, u
skladu sa marksističkom filozofijom istorije,
društvo mora da prolazi kroz istorijske etape
i mora da dostigne ovaj stepen da bi se radi-
lo o istorijskoj realnosti. ‘Ali (a.s.), Husein
(a.s.) i Abuzar su bili ideolozi koji su se su-
prtostavljali istorijskom despotizmu. Rekao
sam: ”Neka milost Božija bude uz ove pro-
svećenike”.
Uvideo sam da sam u pravu što sam ne-
prestano ponavljao činjenicu da kada je nivo
mišljenja i sagledavanja društva preobražen,
religijski, ateistički, prosvećeni i neobrazo-
vani učenjaci su svi podjednako isti. Kada
religiozno gledište preovlada, kada naiđe na
neku nepoznatu i neshvatljivu činjenicu, na-
ziva je sudbinom i usudom, misleći na Bo-
žanskog despota. Veruje da šta god da se de-
šava jeste Božija volja.
Kada društvo postane marksističko, ve-
ruje u istorijski despotizam. Veruje da sve
što se dešava jeste izvan ljudske volje. Što
god da postoji, prihvaćeno je kao stvarnost
koja rezultira iz istorijskog i društvenog de-
spotizma. Rekao sam: ”Ne, gledaj prijatelju,
ovde je despot mač, a ne istorija”.
Vidimo da realisti veruju da što god da
postoji, treba da bude kakvo jeste. Članovi
engleskog parlamenta brane zakone o homo-
seksualnosti, kao jednoj objektivnoj stvarno-
sti koja postoji u društvu. Zato mora biti uči-
njena zakonitom.
Da bi se suprotstavili ovom realizmu mo-
rale bi se obožavati idealizovane slike, koje
čine osnovu za političare i pseudo-intelektu-
alce. Ne čujete ih da raspravljaju da je Izrael
realnost. (Da, jeste.) Ali, naseljavanje pale-
stinskog naroda na zemlju okupiranu od
strane Izraela iskazuje manifestaciju nekoga
ko je obožavao ideal. Čak i ako je pogrešno,
to je stvarnost koja mora biti prihvaćena.
Mada se kreće protiv naravi čovečanstva,
mada je to ubistvo, postoji. Političari i inte-
lektualci je prihvataju i zvanično priznaju.
Nº 34, leto 2002. godine 121
 Časopis pod nazivom „Nedeljnik” je
skoro bio štampan za mlade ljude. Svi član-
ci, prevodi, vesti, napisi i fotografije su delo
tri poznata pisca, koji su koristili pseudoni-
me. Ovi pisci posećuju javne kuće, a zatim
ih proklinju. Pišu za naše mlade ljude, daju-
ći im, korak po korak, opis onoga što se od-
igrava. Jedan od najpoznatijih pisaca, pun
znanja, političar je koji zvanično predstavlja
islamsku kulturu! On savetuje ženama, koje
imaju prekomernu težinu i koje su nezado-
voljne zbog toga, da u cilju postizanja bolje
forme, boljeg izgleda i sprečavanja novih
slojeva sala, sebi nađu nezakonitog ljubavni-
ka za neko vreme. Sve je to realnost. Najve-
rovatnije je klub pisaca sam ovo naučno is-
kusio i praktično se okoristio od toga.
Iscrpljivanje slabih od strane jakih je, ta-
kođe, stvarnost. Tlačenje i gušenje određene
klase je, takođe, realnost. Tragači za istinom
su sasvim objektivni posmatrači. Oni sagle-
davaju spoljašnju formu, koja je naučna i
opipljiva stvarnost. Zatim sude. Ne suočava-
ju se sa imaginacijom, ideologijom i idejama
koje nisu pretočene u realne oblike.
Vidimo da idealistu, mislioca i reforma-
tora privlače duševne želje, ideali i svete
vrednosti, dobrota i najuzvišeniji porivi, i da
on negira, ili odbacuje realnosti koje odstu-
paju od njegovih uverenja i ponašaju se kao
prepreke. Okreće se od njih, ili ih, čak, odba-
cuje iz neiskustva. Povlači se iz realnosti.
Razmišlja u slikama. Zauzima sveto mesto,
ali ne shvata da je u jednom idealističkom
okruženju. On se davi u stvarnim i osetljivim
pojavama i egzistirajućem stanju.
Realist, nasuprot, ubija izlete misli, uzvi-
šene osećaje, vizije, napore, goruće želje i tra-
ganje za savršenstvom. Realist održava sve
onakvim kakvo jeste. Gradi zidove oko okvi-
ra postojećih vrednosti i u okviru postojeće si-
122 Nº 34, leto 2002. godine
tuacije. Paralizuje kreativnu misao, pobunu ili
duboku životnu promenu. Promene, silom
istorijskog toka i socijalnih uslova, su desen-
zibilirane zajedno sa promenljivim putevima
misli, vrstom potreba, želja i sadašnjosti, spo-
ljašnjih namera ljudskog društva. Prepuštaju
se stvarnosti i obogaćuju onu koja postoji.
Ni idealizam, ni realizam,
veæ oboje
Islam je čisto drvo koje ne pripada ni Is-
toku, ni Zapadu, i ima svoje korene na nebe-
sima, a njegove grane dosežu do zemlje. Na-
suprot idealizmu, islam priznaje postojeće
realnosti života, u telu i u duši pojedinca, kao
i one koje postoje u društvenim odnosima,
one koje dosežu do dna društva i mogu biti
viđene u istorijskom toku.
Islam priznaje postojanje realnosti, ali,
nasuprot realizmu, ne prihvata status quo,
već ih menja. On menja njihovu suštinu na
revolucionaran način.. Koristi realnosti kao
sredstvo postizanja idealističkih ciljeva, svo-
jih stvarnih želja, koje ne postoje same po
sebi. Za razliku od realista, islam se ne pot-
činjava realnostima, već pre, uzrokuje da se
realnosti potčine njemu. Islam ne okreće gla-
vu od realnosti, kao što čine idealisti. Traga
za njima. Pripitomljava ih. Na ovaj način,
islam koristi ono što smeta idealistima kao
mešavinu za svoje sopstvene ideale.
Na primer, uzmimo konkubinat, koji je u
Evropi izjednačen sa nečistim, gnusnim i ne-
zakonitim brakom. Ali, on postoji. Postoji u
celoj Evropi i Americi, i u svakom religio-
znom društvu i grupi, takođe. Islam prihvata
razvod, novi bračni ugovor i privremeni brak
u određenim vrlo izuzetnim slučajevima.
Islam prihvata razvod pod određenim dru-
štvenim okolnostima. Ako ne bi prihvatao
razvod, on bi ipak postojao, ali bi bio izvan
kontrole. Prihvatajući jednu neizbežnu, pri-
rodnu realnost, daje joj legalnu formu. Kao
rezultat, pojedinac može da prevaziđe osećaj
krivice koji ima ispred Boga i društva. Tako
je njegov ugovor zasnovan na etičkim nače-
lima, a vera je očuvana. Ovi ljudi mogu da
zadovolje svoju okolinu. Društvo na njih ne
gleda kao na grešnike, ili na njihovu decu
kao nezakonitu, ili nečistu.
Islam je uspeo onog trena kada je dozvo-
lio postojanje ovih društvenih i ljudskih real-
nosti. Zato može kontrolisati svoje rezultate.
Može realnostima dati legalnu formu. Može
korigovati njihovo ispoljavanje.
Može im pružiti etički i ver-
ski prihvatljiv oblik. Po-
tvrđujući i odobrava-
jući postojanje stv-
arnosti, islam os-
nažuje. Tada mo-
že kontrolisati,
upravljati i do-
minirati realno-
šću u određenim
okvirima.
Ukoliko opo-
vrgavamo realnosti,
one će ovladati nama.
Bez našeg znanja, biće-
mo privučeni u pravcu u
kome one žele. Kako se može
videti, realizam je utopljen u postojećim
realnostima, bilo dobrim, ili lošim. Na drugi
način, može se uočiti da realizam izmiče upra-
vo pred istim realnostima. Idealisti se više žr-
tvuju jer su orobljeni lancima besmislenih na-
vika. Realisti žive sa realnostima, prihvatajući
ih, dok ih idealisti, obzirom da ih ne prepozna-
ju, ne uočavaju i negiraju u svom neznanju, i
svojoj privrženosti imaginarnim idealima. Po-
tom se idealisti suočavaju sa napadom; oni pa-
daju na kolena jer su bespomoćni, neiskusni i
slabi. Bivaju uništeni.
Nije nam poznat oblik koji poprimaju de-
vojke odrasle u vrlo strogim religioznim poro-
dicama. Mi ih, kako Bog zabranjuje, ne vidi-
mo kada prekrivaju svoja lica. Ni riba u dvori-
šnom ribnjaku ne vidi njihova lica. Šta se de-
šava kada one zagaze u društveni okean? Sna-
žno plivaju, ali su toliko uplašene da gube
kontrolu nad sobom i dave se. Da bi nadokna-
dile ono što im sada nedostaje, okajavaju svo-
ju kaznu po hiljadu puta iz početka. Isto je sa
mladim čovekom koji raste u pobožnom dru-
štvu. Skorojevići
su se upravo po-
krenuli iz pređa-
šnjeg sveta svog
idealističkog pseu-
do-religioznog
okruženja. Tamo
im je bilo zabra-
njeno da uče fi-
ziku ili hemiju,
da studiraju na
univerzitetu. Že-
nama je zabranje-
no da imaju gimna-
zijsko, ili obrazovanje
koje pruža koledž. Mu-
škarci ne briju svoje brade;
oni se voze kočijom, umesto au-
tobusima i taksijima. Ne nose kravatu; ne
puštaju da im kosa bude duga; ne menjaju stil
odevanja, niti frizure. Oni ne kupuju radio-pri-
jemnike, niti čitaju reči Kur’ana preko mikro-
fona! Iznenada, mladi čovek se suočava sa
svetom novih realnosti, punim okuka i zavoja.
Vidite kakvu konfuziju to uzrokuje. On
otkriva izmišljotine. Naučio je o izvesnom
ponašanju kroz filmove prevedene na persij-
ski jezik. On saznaje o razmetanju luksuzom
Nº 34, leto 2002. godine 123
i besmislenom ponašanju. Vidi preterivanje
u svemu tome. To je toliko preterano da se
čak i stranci smeju na to. Zašto? Zato što to
postoji uporedo sa stvarnošću, a mi ga negi-
ramo čak pre nego što ga uopšte upoznamo.
To je razlog da smo zatečeni.
Ova nova civilizacija je napala sve grani-
ce i stražarske kule sveta. One su sačinjene
da bi bile srušene. Nove generacije su zahva-
ćene brzinom vetra renesanse, intelektualnih
pokreta, velike Francuske revolucije i indu-
strijalizovanih načina života, jer oni duvaju
neprekidno. Oni su izmenili klimu u svetu.
Menjanje atmosfere naše zemlje je, takođe,
realnost. To je najizvesnija realnost. Jasno je
da će pre ili kasnije biti zahvaćena prosveći-
vanjem. Kada se to desi, mašine, štampači,
univerziteti, demokratija, radio, televizija,
filmovi, novine, knjige, škole, obrazovanje
žena, nove tehnike, nove nauke i mnogo dru-
gih novih stvari će doći i promeniti ih.
Narodne vođe, one odgovorne za njiho-
vu etiku, one kojima je data odgovornost da
upravljaju njihovim životima i mislima, one
koje se suočavaju sa neizbežnom stvarnošću,
zatvorile su svoje oči. Odali su svoja srca du-
hovnim ideologijama i njihovim drevnim
mislima. Pokušali su da sačuvaju kočiju ko-
ju vuku konji paralelno uz taksije.
Još uvek pale lampu, iako imaju struju.
Svesni su. Oni čak korekno predočavaju ovu
istinu. Predočavaju pojavu užurbanosti ka in-
feriornom svetu. Znaju da će to uzrokovati
propast mnogih verovanja, vera, pobožnosti,
zdravlja i nezavisnosti. Znaju da će izopače-
nost naći mesto duboko u ljudskim mozgovi-
ma. Ali, suočavajući se sa ovom prinudom i
hrljenjem ka novim pojavama, poznajući
ustrojstvo i odnos koji nameće kada dosegne
do najudaljenijih tačaka i najzaostalijih ple-
mena u društvu, čak i onih u dubinama pusti-
124 Nº 34, leto 2002. godine
nje, oni kažu samo jednu i jedinu reč: „Zabra-
njeno!”. Radioaparati? „Ne kupujte ih!” Fil-
movi? „Ne gledajte ih!” Televizija? „Ne pra-
tite je!” Zvučnik! „Ne slušajte!” Univerzitet?
„Ne pohađajte ga!” Nove nauke? „Ne prouča-
vajte ih!” Novine? „Ne čitajte ih!” Glasanje?
„Ne glasajte!” Kancelarijski posao? „Ne radi-
te ga.” A žene? „Pst…Ne izgovarajte tu reč!”
Suočavajući se sa pojavom industrije ko-
ja osvaja svet i promenama koje su se desile
u svetskom ustrojstvu, videvši civilizaciju
koja Eskimima prodaje fridžidere, oni ustaju
da to spreče braneći prošlost u potpunosti.
Njihova cela armija i odbrana sastoje se sa-
mo od dve stvari, reči i negativne komande
uz nju: „Zabranjeno!” i „Ne!”.
Šta je rezultat? Vidimo ono što se dešava.
Događaji i realnost ruše barijere i uništavaju
stražarske kule. Stvarnost ruši cigle sa zida i
uništava bespomoćne branitelje prošlosti
skrivene iza zida, zatvorenih očiju, ili okre-
nutih glava, kao znak svoga neodobravanja.
Sila tih stvarnosti uništava sve odjednom.
One uništavaju naseljene gradske oblasti, ba-
zare, džamije, pa čak i naše domove kao raz-
jareni bikovi, vukovi i vezani psi. Plajčkaju
sve. Ali, ne odlaze. Dolaze, one ubijaju, one
spaljuju i uzimaju, ali one ne odlaze kao što
je činila vojska Džingisa Kana. Zašto?
Zato što ih niko nikada ne vidi. Naši gra-
ničari, naši stražari, oni ih ne vole. Toliko su
ozlojeđeni da se čak i ne trude da ih pogleda-
ju. Žele da idu i razdvoje dobro od zla i da ih
isprave. Ne žele da ih prilagode klimi i naro-
du naše zemlje. Ne žele da vrše izbor među
njima. Ne žele da ih optužuju, kontrolišu, ni-
ti da upravljaju njima. Oni stoje nasred puta
suočavajući se sa kolima bez vozača. Bivaju
pregaženi i slomljeni.
Oni su ti zbog kojih zabrađene žene, ko-
je treba da se porode, vape: „Zašto muškarac
doktor? Zašto ženu ne bi pregledala žena
doktor?”. One žele da njihova deca idu u
školu i na univerzitet. Njihov se krik pojača-
va – da li je ovo univerzitet književnosti ili
modna pista? Da li je ovo islamski univerzi-
tet? Da li je ovo islamsko društvo? Da li ova
škola bar malo odiše islamom? Da li sadrži
bar delić etike i značenja? Da li je ovo radio
jedne religiozne zemlje, ili bučna kutija? Ka-
kva je ovo vrsta prenosa iz jedne u drugu
kulturu – ovakva televizija, ovakva publika-
cija, ovakav skup, ovakvi zakoni koji se is-
poljavaju kao balansirajuća terazija, ove
banke? Kakav je ovo film? Kakvo pozori-
šte? Kakva umetnost? Kakva veština? Stvar-
no, koja je ovo vrsta civilizacije? A zatim
ponovo, kao što je veliki iranski pesnik, Ha-
fez (Hafez) rekao:
„Kako je naša sudbina
u našem odsustvu pisana,
ono tek deo njen mali
nije po našoj volji.
Ne brinite!”.
U našem slučaju, moramo reći : „Ako ni-
šta nije po našoj volji, ne brinite!”.
Kada ove realnosti pristižu da bi ostale,
kada započinju da deluju, Vi ste odsutni. Po-
begli ste. Kada se Vi, pobožni čovek, religi-
ozni, moralni musliman, osetljiv na ljudske
osećaje, odgovoran za duh i misli društva,
čuvar islamske kulture, ozlojeđeni povučete
u stranu, dozvoljavate šahu (Rezi) da unese i
osnaži novu civilizaciju i primeni novu indu-
striju i nauku u Vašem društvu.
Potrebno je mnogo napora da se delo-
tvorno uključite u razvoj događaja. Ipak, sa-
mo takvim naporom možete upravljati deter-
minisanim kretanjem društva. Ljudi koji ve-
ruju da treba očuvati ono što je nemoguće
očuvati, i ono što izumire, i koji su u položa-
ju da savetuju one koji nadahnjuju, oni koji
umiruju i izražavaju saučešće, ne uviđaju
opasnost. Oni stvaraju vernike među onima
koji prihvataju ono što je neprihvatljivo. Oni
zavaravaju većinu u društvu. Oni ih drže u
stanju klanjanja, tihe, slabe i ponizne.
Oni koji traže nesputano i aktivno društvo
i teže boljem životu ljudi, priznaju stvarnost.
Oni znaju za bol. Oni crpu svoju snagu iz tih
realnosti da bi izlečili svoje rane. Ovo ne
uključuje one koji, kao polubogovi, brane
ono što je neodbranjivo, ni one koji uzimaju
javnost u sopstvene ruke, ni one koji prate
drevne stilove, ni one koji hvale modu, kao ni
one koji pokušavaju da se vežu za nešto.
Oni koji priznaju stvarnost jesu ljudi ko-
ji znaju da se vreme kreće. Oni znaju da dru-
štvo ima kožu koja se menja. Oni znaju da su
se moćne sile sveta okrenule ka nama da bi
nas izmenile. Niti su oni dovoljno bez jada
da bi sedeli i gledali, niti su bez srama da bi
bili spremni da pristupe svakom poslu koji
im se ponudi. Oni nisu toliko glupi da postu-
paju tako da, kada vide da će bujica prekriti
njihov grad, pokušavaju da spasu samo svo-
ju suprugu i decu, drže ih na sigurnom i po-
vlače sopstveni tepih dalje od vode, jer zna-
ju da je to pogrešan i beskoristan čin. Oni
znaju da danas nije kao nekad kada su poro-
dice živele u zatvorenom društvu. Danas,
ako svoju ćerku sakrijete u zadnje odaje Va-
še kuće, nacionalna i međunarodna zajedni-
ca će tragati za njom, pronaći je i prikazati
joj atrakcije i predstave spoljašnjeg sveta.
******
1. na persijskom jeziku (prim. prev. sa en-
gleskog)
preveo
Hosein Abdoli
Nº 34, leto 2002. godine 125
Staza reèitosti
istinu kazujem: Nije svet ovaj zavarao
I tebe, nego si ti njime zavarao sebe. On
ti je pouke raskrio i pravedno te izve-
stio. Znaj, u svemu što ti je obećao od neda-
ća koje će snaći telo tvoje i što će umanjiti
snage tvoje, on je iskren i veran, ne laže i ne
vara te. U tebe su osumnjičeni mnogi koji
upućuju savete iz njega. U laž su ugonjeni
mnogi koji o njemu istinito izveštavaju.
Kad bi ga upoznavao preko kuća ruševnih i
staništa napuštenih, zasigurno bi našao da te
on najbolje opominje i najdalekosežnije sa-
vetuje sažaljenjem svojim prema tebi, kao i
time što je škrt prema tebi. Ugodno li je on
doista stanište za onoga koji se ne zadovo-
ljava njime kao staništem! I ugodno li je on
mesto boravka za onoga koji ga ne drži traj-
nim mestom boravljenja!
Sutra će doista biti sretni svetom ovim
oni koji danas beže od njega. Kada se potres
dogodi i Smak sveta nastupi s velikim doga-
đajima svojim, kada se za mesto svako slu-
ženja Bogu priljube ljudi njegovi, za božan-
stvo svako robivi njegovi i za svakog onoga
kojem se pokoravalo oni koji su mu se poko-
ravali, onda će Dana tog čak i u otvaranju
oka u obzorju i odjeku koraka na zemlji biti
dodeljeno ono što priliči na osnovu pravde i
pravičnosti Njegove. Koliko li će toga Dana
dokaza biti opovrgnuto i koliko li će iznetih
izgovora biti odbačeno?
Izaberi, zato, sebi ono na osnovu čega će
isprika tvoja biti prihvatljiva a dokaz tvoj
održiv. Uzmi ono što će ti večno trajati od
onoga čemu ti večno ne pripadaš. Snabdevaj
se za putovanje svoje, motri prosvetlicu iz-
bavljenja i pripremi jahalice brze.
126 Nº 34, leto 2002. godine
GOVOR 222
O ustezanju od nasilja
i pronevjere
Akilovo siromaštvo i oskudica
Boga mi, radije bih proveo noć u besani-
ci na trnovitoj drači žestokoj ili bio vučen u
lancima kao rob nego susreo Boga i poslani-
ka Njegova na Danu sudnjem kao tlačitelj
nad bilo kojom osobom ili kao otimač bilo
čega od blaga zemaljskih! A kako bih mogao
tlačiti bilo koga radi koristi onoga koji žuri
prema nestanku i koji će dugo čekati u ze-
mlji?!
Boga mi, vidio sam Akila zapalog u
oskudicu. Upitao me je za mjericu pšenice
vaše. I vidio sam djecu njegovu kosa rašču-
panih, s bojom poput zemlje od izgladnjelo-
sti, lica potamnjelih od modrine. Dolazio mi
je nekoliko puta i ponavljao mi riječi svoje
iznova. Saslušao sam ga i on je pomislio da
ću mu prodati vjeru svoju i slijediti korak
njegov napustivši put svoj. Užario sam onda
komad gvožda i prinio ga tijelu njegovom ne
bi li on mogao iz tog uzeti pouku. Kriknuo je
na to kao što bolno krikne osoba u bolesti
dugotrajnoj. I gotovo da ga oprži ta užare-
nost. Tada mu rekoh: “Neka te oplakuju one
koje oplakuju, o Akile! Zar jaučeš pred gvo-
žđem ovim kojega je užario čovek samo da
bi se našalio, dok mene vučeš u vatru koju je
Silni naložio od srdžbe Svoje!? Zar da vrištiš
od bola, a ja da zamuknem pred plamenom
tim?!”
Od toga je još začudnije kad nam je noću
došao čovek sa posudicom zatvorenom pu-
nom meda. Odbih to kao da se radilo o plju-
vački zmijskoj ili izbljuvku. Upitah ga: “Je li
to nagrada, ili zekat, ili milostinja? Jer to je
nama, članovima kuće poslanikove, zabra-
njeno.” On odgovori: “Nije ni ono, ni to, ne-
go dar.” Na to rekoh: “Majka te ne imala!
Zar si došao da me udaljiš od vere Božije?!
Ili si ti lud, ili je džin neki obvladao tobom,
ili buncaš?!”
Boga mi, čak da mi se daje svih sedam
prostranstava s onim što je ispod nebesa nji-
hovih da bih otkazao poslušnost Bogu otima-
njem makar jednog zrna ječma mravu, ne bih
to učinio! Meni je doista svet vaš neznatniji
od lista u ustima skakavca dok ga žvaće. Šta
će Aliji obilje koje će proći i užitak koji neće
večno trajati?! Tražimo zaštitu Božiju od oba-
mrlosti uma i zloće pogrešaka. Od njega po-
moć išćemo.
O Bože moj, sačuvaj mi lice izobiljem i ne
ocrni mi obraz oskudicom, kako ne bih morao
prositi potrebu životnu od onih koji od Tebe
prose, zapadati u iskušenje da tražim naklo-
nost zlih stvorova Tvojih, biti kušan u hvalje-
nju onoga koji mi daje i biti izazvan na kuđe-
nje onoga koji mi uskraćuje! Jer Ti si iza sve-
ga toga Vlasnik davanja i odbijanja.
Ti doista imaš moć nad svim!
GOVOR 224
Molitva
To je kuća opkoljena iskušenjem i pozna-
ta po varljivosti. Stanja njezina nisu vječna i
oni koji je nastanjuju neće ostati neoštećeni.
Uslovi su njezini različiti a vremena pro-
mjenljiva. Prijekora je dostojan život u njoj.
Sigurnost u njoj ne prebiva. Stanovnici nje-
zini su ciljevi koje ona gađa strijelama svo-
jim i razara smrću.
Znajte, o robovi Božiji, da ste vi i sve
ono u čemu ste na svijetu ovome doista na
putu onih koji su bili prije vas, a živjeli duže
od vas, imali kuće s više čeljadi i ostavljali
tragove trajnije. Glasovi su im zamukli, kret-
nje umirene, tijela istruhla, kuće opustjele, a
tragovi zameteni. Palače visoke i ćilime pro-
strte zamijenili su za kamenje naslagano i
grobove izdubljene čiji su temelji postavlje-
ni na ruševinama i čija su zdanja napravljena
od blata. Položaji njihovi su bliski, ali sta-
novnici njihovi su stranci. Medu ljudima su
zavičaja svoga, ali se osjećaju osamljenima i
oslobođeni su očekivanja od rada. Zaoku-
pljeni su. Ne osjećaju vezanost nikakvu za
domovinu, niti kao susjedi održavaju veze
međusobne i pored bliskosti susedstva i bli-
zine boravljenja. Kako se mogu medusobno
posjećivati kad ih je raspadanje zgnječilo
bremenom svojim, a kamenje i zemlja ih iz-
jeli?
Jednako je kao da ste i vi otišli tamo gdje
su oni otišli; isto bi vas mjesto otpočinka
zgrabilo i boravište isto zadržalo. Kakav li će
biti položaj vaš kad stvari dosegnu kraj svoj
i kada grobovi izvrnuti budu?!
Tamo i onda svako ljudsko biće shvatiće
šta je učinilo u prošlosti i biće vraćeno Bo-
gu, Istinskom Konačnom Skrbniku svome, i
napustit će ih sve lažne izmišljotine njihove.
GOVOR 225
Molitva
Bože moj, Ti si zaista najbliži prijateljima
Svojim i najspremniji pomoći onima koji se
u Te uzdaju! Ti ih vidiš u tajnovitostima nji-
hovim, dosežeš sve što je u savestima njiho-
vim i znaš domašaje razuma njihovih. Otkri-
vene su Ti tajne njihove, a srca njihova če-
znu za Tobom. Ako ih je tuđina osamila, se-
ćanje na Tebe utehu im donosi. Ako ih nevo-
lje pogađaju, hrle zaštiti Tvojoj, znajući da
su uzde stvari u Ruci Tvojoj i da kretnje nji-
hove zavise o naredbama Tvojim.
Nº 34, leto 2002. godine 127
 Bože moj, ako sam nemoćan izraziti tra-
ženje svoje ili ne mogu sagledati potrebe
svoje, uputi me onda prema poboljšanju mo-
me i upravi srce moje prema cilju isprav-
nom! Ovo nije protiv vođenja Tvoga, niti
išta novo naspram Tvojih načina potpore.
Bože moj, dovedi me u vezu s milošću
Tvojom, a ne dovedi me u vezu s pravdom
Tvojom!
GOVOR 226
O drugu koji je otišao sa svijeta ovog
prije pojave neprilika
128 Nº 34, leto 2002. godine
Neka Allah nagradi čovjeka takvog i ta-
kvog, koji je ispravio krivinu, izliječio bolest,
uspostavio sunnet i odbacio zabludu. Otišao
je u odjeći čistoj i s nedostacima malim. Do-
segao je dobro svijeta ovoga i utekao zlu nje-
govu. Pokorio se Bogu i bio Ga svjestan kako
mu to priliči. Otputovao je daleko, pa ih osta-
vio na putima razlazećim na kojima se zaluta-
li ne može uputiti, niti vodeni biti siguran.
GOVOR 227
O davanju prisege zapovedniku vernih
za hulafet
Vukli ste mi ruku radi davanja
prisege, ali sam je zadržavao.
Potezali ste, ali sam je uste-
zao. Onda ste se gurali oko
mene kao što se guraju deve
žedne oko korita za napajanje,
tako da je obuća pokidana, ogr-
tač spao i nemoćni
zgnječen.
I veselje
svijeta da-
vanju prise-
ge bijaše ta-
ko vidljivo da su
djeca mala osje-
ćala radost, star-
ci teturali i bolesni
žurno dolazili radi
toga, a djevojke mlade
hrlile bez velova.
Tr a è a k t a j n i n a m a z a
Mohsen Ghera’ati
o je namaz koji je propraćen uvod-
T nim izrazom „Allahu-akbar“; ge-
slom koje stavlja „nevažeći pečat“
na sve ništavne i isprazne sile i koje se po-
navlja osamdeset pet puta dnevno tokom
obaveznih namaza i neobaveznih musteha-
ba. „Allahu-akbar“ se ponavlja pre pristu-
pa namazu, kao i nakon obavljanja nama-
za na razne načine – kao mustehab dela.
Ovaj islamski obred se ponavlja tokom
svih namaza i zato se tajna našeg razvoja i
civilizacije sa duhovnog aspekta nalazi
pod okriljem neprekidnog ponavljanja ove
uvodne formule.
Jer, Bog je iznad svega! Njegova Veli-
čanstvenost je tolika da se ne može ni po-
rediti sa nekim drugim, niti shvatiti spolj-
nim čulima. Njegova Veličina je takva da
je naš um ne može pojmiti..
Koliko u našim očima Bog bude veći i
sa koliko žara više izrazimo iz dubine duše
„Allahu-akbar“ na osnovu naše vere i po-
božnosti, toliko će nam se svet više činiti
beznačajnim, kao i sve ovosvetske privlač-
nosti, sile i izrazi.
U našim očima će Njegovo zadovolj-
stvo biti uzvišenije od svega ostalog. Imam
Sadik (a.s.) kaže:
„Čim na početku namaza kažeš ‘takbir’
trebalo bi da ti celokupno postojanje osim
‘Njega’, postane beznačajno, inače si, u su-
protnom, lažov“. Isto tako, ako u mislima
onoga što obavlja namaz, nešto drugo bu-
de uzvišeno i veličanstveno (a ne Bog),
može se smatrati lažovom, kao što su mu-
nafici (dvoličnici) rečima potvrdili poslan-
stvo hazreti Mohammada (s.a.v.s.) ali nisu
imali veru u svoje reči. Bog ih je nazvao la-
žovima:
„A Allah svjedoči (zna) i da dvoličnici
zaista lažu“, jer je ovakva dvoličnost jezika
i istinskog verovanja jedna vrsta „nefaka“.
Iz tog razloga, imam Sadik (a.s.) kaže:
„Allah se takvim ljudima koji obavljaju
namaz obraća: ‘Zar Mene pokušavaš ob-
manuti i prevariti? Kunem se svojom časti i
veličanstvenošću da ću oduzeti od tebe slast
Mog spomena, a tebe lišiti položaja Moje
bliskosti i zadovoljstva u Mojoj molitvi’.”
Rahmetli Fejz-e-Kašani nakon citira-
nja ovog hadisa ističe:
„Kada tokom obavljanja namaza budete
osetili slast molitve, znajte da je vaš takbir
prihvaćen i potvrđen kod Boga; a ako ne bu-
de tako – tada znajte da vas je Allah isterao
sa svog dvorca ne potvrdivši vaše reči a nas
smatra lažovima“.3
Zaista je Allah Uzvišen više od svih re-
či, opisa, misli...
Ko god bude posedovao takvu veru, u
njegovim očima će sve ostalo postati ni-
štavno, kao što ju je posedovao rahmetli
imam Homeini, koji se obrativši Americi
rekao: „Amerika je nemoćna bilo šta učini-
ti“!
Zar neće avion koji se sve više uzdiže
iznad kuća i gradova na zemlji izgledati
manji?
Onaj u čijim očima Bog bude Važan i
Uzvišen, sve drugo će izvan toga videti po-
sve beznačajno i nevažno. Za ovakvog čo-
Nº 34, leto 2002. godine 129
veka imam Ali (a.s.) smatra da odgovara
opisu i osobinama bogobojaznika:
„U njihovim dušama je Stvoritelj uzvi-
šen, a sve osim Njega je u njihovim očima
beznačajno“.
Sura „hamd“
Recitovanje sure „hamd“ je nužno i
neophodno u svakom namazu. To je sura
koja u sebi sadrži zahvalnost na Njegovim
darovima, izražavajući Božiju veličinu
(opisujući Njegove osobine) i Njegovu
vlast na Sudnjem danu. Takođe, želja za
upućivanjem i koračanjem na pravi put za-
visi od Njega. U nastavku ćemo se pozaba-
viti se tumačenjem uzvišenosti ove sure:
„Bismillahir-rahmanir-rahim“
(U ime Allaha, Milostivog, Samilosnog)
130 Nº 34, leto 2002. godine
Sa imenom i pomoći Allaha „Samilo-
snog i Milostivog“ počinjemo: Božija milost
je usmerena prema svim bićima. Njegova
ljubaznost je univerzalna i večita. Druga bi-
ća mogu da uopšte ne poseduju milost, ili
ako je imaju tada nije večita, ili pak nemaju
milosti podjednako prema svima, ili je mo-
guće da njihov cilj ne bude samilost.
Međutim, kada je u pitanju naš Stvori-
telj tada je i sâm čin stvaranja odraz Nje-
gove Milosti i Samilosti, kao što se i kaže
u Časnom Kur’anu: „Osim onih kojima je
ukazao milost tvoj Gospodar i radi toga ih je
On stvorio“.
Ako morska voda ne bude prodrla u lop-
tu, more nije krivo jer je lopta zatvorena.
Ako sunčevi zraci ne budu prošli kroz zid to
je zbog nemogućnosti zida, a ne zraka.
Božija samilost se svuda rasprostire, ali
je neki ljudi svojim uzaludnim delima i mi-
šljenjem odbijaju od sebe.
Svaki postupak i čin treba započeti po-
minjanjem „Bismillah“ (u Ime Boga), jer
se u tom ogleda tajna ljubavi prema Tvo-
rcu, oslanjanje na Njega, traženje pomoći
i povazanosti sa Njim.
„Bismillah“ predstavlja nadahnuće Bo-
žijim imenom i beg od šejtanovih iskuše-
nja. „Bismillah“ se nalazilo na vrhu svih
objavljenih knjiga (ljudima)2 i svi poslanici
su počinjali obavljanje nekog čina u ime
Allaha. Kao što je hazreti Nuh (Noj) re-
kao za pokretanje broda itd.
Ovim postupkom se čovek stavlja pod
Božiju zaštitu i okrilje, i onaj koji bude pri-
begavao Božijoj zaštiti – biće upućen na
pravi put. O tome Kur’an Časni kaže:
„Tko se bude držao (uputa od) Boga, on
je već upućen na pravi put“.3
„Bismillah“ je znak Božijoj predanosti
i zavisnosti od Njega. To znači da: „O, Bo-
že! Nisam Te zaboravio! Svaki svoj čin i
postupak počinjem uz pominjanje Tvog
imena, sebe osiguravam i uz Tvoju pomoć
teram od sebe šejtana“.
Imam Džafar Sadik (a.s.) ističe da je
„bismillah“ kruna svih sura, znak verske
zaštite i samilosti; a to što na početku sure
„al-Bera’at“ nije objavljen „bismillah“ je
zbog nezadovoljstva i odvratnosti prema
kafirima (nevernicima) zbog čega nije
propraćena Božijom samilosti.2
Postoji hadis u kome se kaže da svaki
čin koji preduzmete, započnete sa „bismil-
lah“, pa čak i pisanje jednog stiha: „Ako
bilo koji posao i čin ne bude propraćen pod-
sećanjem na Božije ime, tada neće nikada
okončati do kraja“. „Allahu-akbar“3
„El-hamdu lillahi rabbil ‘alemin“
Hvala Bogu, Gospodaru svih svetova!
Bog je za odgajanje čovekove telesne eg-
zistencije postavio (čitav) sistem: kretanje
Zemlje, Sunce, vazduh, biljke, more i druge
svetovne blagodati, dok je za razvoj njego-
vog duha poslao mnoge poslanike, objave,
gorke i slatke događaje kao lekciju i pouku.
Da bi čoveka usmerio, Allah je poslao
veru, zakone koji se zasnivaju i utemeljuju
na čovekovoj suštinskoj prirodi oslanjajući
se na ljudski um i razum. Stvorio je brojne
vidljive ali i skrivene darove koje bez ika-
kvih ograničenja i obaveza pruža pod ovla-
šćenje čoveka ne ostavljajući Zemlju bez
Svojih dokaza. Kada bi se pojavila i naj-
manja promena ili zbrka na putu ovog ta-
ko (preciznog) uređenog postojanja, sve bi
se pretvorilo u nered i haos.
Stabilan i moćan sistem stvaranja koji
se ogleda u planinama, biljkama, atomi-
ma, kosmosu, vodi i zemlji, godišnjim do-
bima, smeni dana i noći, telesnim organi-
ma, raznim instinktima i upućenjima
predstavljaju znake ispoljavanja Njegove
Božanstvenosti za sve stanovnike sveta.
Svaki deo i organ našeg tela poseduje
tako interesantnu preciznost, složenost i
sklad koja iznenađuje. Izgled i funkcija na-
šeg čula vida, sluha, disajnog sistema, krv-
nih sudova, nervnog sistema i sl. su takvi
da ukazuju na začuđujuću Božansku mu-
drost.
Nažalost, umesto izraza zahvalnosti,
čovek ispoljava nezahvalnost.
„Čovek je nevjeran“.
preveo
Jamshid Moazami Gudarzi
Nº 34, leto 2002. godine 131
S ÈITAOCIMA
putopis
Put u mistiku i stvarnost
Had i-Ivan V. Alviroviæ od Loznice
osle lepih doživljaja i prijatnih dogo-
P dovština u Banatu i solidnih informaci-
ja o novoj destinaciji spremno krećem
u novu avanturu. Ovo će biti moj prvi susret i
viđenje mističnog, očaravajućeg, lepog, veli-
kog i bogatog Irana. Idem u jugozapadni deo
najvećeg kontinenta Azije. Kina, Indija, Nepal,
Japan, Hong Kong, Tajland i Burma su za me
lepa prošlost. Iz njih sam poneo dosta lepih uti-
saka i opevao ih i opisao u mojim brojnim pu-
topisima. Iran, ta bivša velika, preko dve i po
hiljade stara kraljevska, carska, šahovska, moć-
na imperija poznata kao Persija, zanimala je
mnoge moćne sile, pojedine naučnike, publici-
ste... pa zašto ne i mene?
Sleteli smo u Istambul na nov, komforan,
moderan aerodrom. Sve blista od sjaja i čisto-
će. Fri šopovi prepuni raznovrsne robe. Funk-
cionišu klima uređaji. Ne puši se u prostorija-
ma. Sve je 3 puta skuplje nego u Peruu!
Prijatan susret sa direktorom turističke
agencije Irana. Dočekao nas je na aerodromu u
Istambulu. Uz izraženu dobrodošlicu, dvadeset
dvema ženama (u grupi nas je 31) poklonio je
lepe, višebojne marame. I one sve, kao i u Ira-
nu, moraju biti povezane. Takav je zakon i obi-
čaj u toj muslimanskoj šiitskoj zemlji...
U Istanbulu je vreme plus 1 čas u odnosu na
Jugoslaviju, a u Iranu 2,30 časa više. Najzad
smo na tlu Irana. Teheran u večernjim časovi-
ma. Aerodrom i grad blješte u sjaju mnogo-
brojnih sijalica i iluminacija. Prijateljski nas je
dočekao i ukazao dobrodošlicu iranski vodič,
132 Nº 34, leto 2002. godine
dr Vahid, koji će sa nama biti od početka našeg
boravka u Iranu sve do samog ispraćaja iz nje-
ga. Trasa puta od aerodroma do hotela je u tri
trake. Na ulazu u grad sjaji visoki spomenik -
piramida Azad, podignuta 1971. godine za vre-
me šaha Reze Pahlavija povodom 2500 godina
od osnivanja carstva Persije. Široke aleje i uli-
ce ukrašene zelenilom i cvećem vode nas u
strogi centar gde se smeštamo u hotel sa 4 zve-
zdice, lep, komforan »Howey heh«...
Prijateljski doèek
Ušli smo u Iran, glavni grad Teheran, i
primljeni bez velikih i strogih procedura i na
pasoškoj i carinskoj kontroli. Vodič Vahid,
doktor stomatologije iz porodice intelektuala-
ca, veoma susretljiv i spreman da pruži sve-
strane infrmacije i usluge. Vozač udobnog tu-
rističkog autobusa, Ali. Uopšte, uverili smo
se više puta, Iranci su divni ljudi, veoma tole-
rantni prema ljudima svih rasa, religija i naci-
ja. Jugoslovene visoko cene i pokazuju inte-
resovanje za sve što je karakteristično za Ju-
goslaviju. Omladinu i školsku decu interesu-
ju naša imena i žele da nas slikaju i da se sli-
kaju sa nama. Iran se široko otvara prema
svetu, naročito prema Evropi.
Vahid nam je među prvim informacijama
dao podatak da je struja u Iranu 220 v, kao i
kod nas, a nacionalna valuta real menja se po
kursu od 7500 do 7900 reala za 1 USA dolar.
Kada smo sleteli u Teheran, temperatura je bi-
la 20ș C.
Posle obilne i ukusne večere u avionu, ugod- postoji. Prostori bivše Persije su suženi i država
ne vožnje do hotela, prijalo nam je tuširanje u je danas Republika koja se zove Iran. Glavni grad
komfornim sobama. Nije nam bilo do noćnog je Teheran. Smešten je u zaravni ispod visokih
života ni do »Aladinove čarobne lampe« i pre- planina Zagros, večno snegom pokrivenih.
lepe Šeherezade. Opustili smo se i utonuli u san Blage padine ovih planina su delimično i teri-
koji nam je bio potreban. Program na jedanae- torija na kojoj se proteže deset milionski Tehe-
stodnevnoj turneji je obiman i naporan. Lakše ran. Otuda je i njegova nadmorska visina izme-
ćemo ga i sa zadovoljstvom podneti, jer nas go- đu 1100 i 1700 m. Planina je visoka 5.753 m.
stoljubivi domaćini već pri samom dočeku odu- Teheran je, ne samo najveći grad Irana, ko-
ševljavaju počastima i kvalitetnim uslugama.
Teheran
ji ima 70 miliona stanovnika već i administra-
tivno, političko, kulturno, sportsko i svako dru-
go središte zemlje. On je i najveća riznica isto-
Od 3 grada heroja, 3 bisera Irana (Teheran, rijsko-kulturnog blaga, baština nacije.
Širaz i Isfahan), upoznavanje i razgledanje naj- U Teheranu se nalaze najznačajniji muze-
značajnijih vrednosti i lepota počinjemo u Te- ji. U njemu su i Etnološki i Arheološki mu-
heranu. Glavni je grad, prestonica Irana (on je zeji sa mnoštvom eksponata iz bogate i duge
sedište bivše carske Persije). istorije. Arheološki muzej je jedan od najbo-
Turizam je u Iranu u povoju. Posećuju ga gatijih muzeja. Sadašnja zgrada je sa veoma
manje grupe, uglavnom
iz Evrope. Među njima
je i nas 31 koju predvo-
di putnička agencija
„Kon Tiki“ iz Beograda,
koja sa svojim snimate-
ljom, Ratkom Kušićem,
želi da prikaže dragulje
Irana i zainteresuje os-
tale potencijalne ljubi-
telje svetskih lepota i
kulturno-istorijskih vre-
dnosti. Iran svega toga
ima na pretek...
Mi smo u Teheranu
(prvi put) kao turisti i
namera nam je da se
relaksiramo od politi-
ke. O Persiji smo iz is-
torije (ko više, ko ma-
nje) znali dosta oskud-
no. Odavno je to moć-
no carstvo prestalo da
Nº 34, leto 2002. godine 133
bogatom kolekcijom. Izgrađena je pre 60 godi-
na po francuskoj arhitekturi. U muzeju ima
predmeta koji potiču sa terena Urmija, najve-
ćeg slanog jezera u Iranu, priobalja Kaspijskog
mora, Persijskog zaliva, Zagros planine, iz po-
graničnih predela Avganistana, Pakistana, Tur-
ske, Azarbejdžana, Jermenije, Iraka, Kuvajta,
Saudi Arabije... Preistorijski deo muzeja obu-
hvata predmete starije i od pre 3.500. g.p.n. Is-
kopine grnčarije, vaza, alata... govore da pred-
meti potiču od pre 4.500 do 5.000 g. Simbol
blagostanja. Boje na predmetima odražavaju
presek vremena. Na leđima jednog od 2 najve-
ća bika, obeleženo je klinasto pismo. Ispred
hrama Sunca bio je žrtvenik bogovima...
Žitelji te civilizacije znali su i za staklo i
njegovo korišćenje još pre 1.000 godina p.n.e.
Na granitu jednog reljefa je replika Muharabi-
jevog zakonika od pre 1.000 godina p.n.e. Ori-
ginal se nalazi u muzeju u Parizu. Na granitu je
horizontalno klinasto, staro persijsko i tanibal-
134 Nº 34, leto 2002. godine
sko pismo. Hamurabi sedi, bog ispred njega...
Prostorije ukrašene keramikom s likovima ra-
znih životinja dekorativno deluju. Na reljefima
su prikazane istorijske ličnosti vladara Persije...
Ponos Irana je slavna, veličanstvena Gole-
stan palata i remek- delo blistava, Šahova dža-
mija...
U specijalnim i izvanredno obezbeđenim
trezorima su krunski nakiti – najveća kolekcija
nakita na svetu. Tu je čuveni »Daryay-e Noor«
dijamant... A Teheran ne bi podsećao na Ori-
jent da u njemu ne postoji najveći bazar u ze-
mlji. On je dug 14 km i pravi je grad u gradu.
Tu se može naći svega i svačega, za svačije
ukuse i džepove po nešto. Što narod kaže, tu je
razne robe, od »igle do lokomotive«. Bazar ima
mnoštvo ulica. Mnoge su bezimene, kao i neke
u okolini bazara. Čovek s lošim orjentirima se
može i izgubiti. Ipak, za orjentir može posluži-
ti planina Zagos i Homeinijev trg. Zanimljive
su i gvozdene »pregrade« – prepreke oko baza-
ra. Na izvesnim odstojanjima su visoki gvozde-
ni stubovi između kojih mogu prolaziti brojni
prolaznici. Kažu da su ti stubovi tu da spreče
prolaz vozila, a i da uspore beg eventualnih lo-
pova koji bi mogli da beže sa ukradenom (ne-
plaćenom) robom iz bazara. A kroz sam bazar,
i širim i uskim ulicama, zvrje i jure i motori, au-
tomobili, bicikli, ručna kolica. Gužva i gungu-
la. Tu se roba i donosi i odnosi i na malo i na
veliko. Cenkanje je moguće i preporučljivo,
korisno. Prodaje se i za domaći real i za ame-
rički dolar (za sve svetske konvertibilne valute
sem za jugoslovenski dinar!).
Dvadeset četiri nacije je bilo u persijskom
carstvu za vreme vladara Darija i 24 vojske na
24 jezika. Carstvo i teritorija Persije prostirala
se od Sibira do Indije, dela Kine, Turske, Siri-
je, Jordana... Darije je 2300. godine p.n.e. prvi
prokopao, tj. prebrodio Suecki kanal i saobra-
ćajno povezao Afriku i Aziju...
Mnoge se stvari i sada otkrivaju u prirodi.
Pre 4 godine u pustinji slane strukture nađen je
»slani čovek« sede kose. Računa se da potiče iz
perioda od pre 1700 godina. U muzeju je ove-
kovečen i Bišapur, nekadašnji glavni grad Per-
sije sa rimskim mozaicima...
Persiju je pokorio Aleksandar Makedon-
ski, Rimljani Vizantiju, Persija – Rimljane.
Ratna sreća se više puta okretala, ali i vodila
u ćorsokak...
Iran ima više gradova koji su i po lepoti i
istorijskim spomenicima i drugom znamenju
primamljiviji i interesantniji od Teherana. To
nas je i navelo da već nakon jednog dana iz pre-
stonice odletimo u prelepi Širaz.
Smeštamo se u hotel »Eram« što znači –
»Raj«. A grad je stvarno pravi rajski. Jedan je
od gradova heroja i bisera Irana. To je grad sta-
re, persijske arhitekture. Nalazi se na 1.540 m
nadmorske visine. Slovi kao grad slavuja, ruža,
kipova i pesnika. Kolevka je kraljevske civiliza-
cije i persijske istorije. I grad i njegova okolina
zrače sjajem bogatih ostataka stare istorije. Ne-
izostavne su lepote i vrednosti, ne samo za Ši-
raz i Iran: Nasir-Almolk džamija i Narendže-
stan Gavan, prelepa kuća i bašta iz 19. veka.
Glavni ukras kuće je izvanredni friz od kera-
mičkih pločica. Mnogo toga još ima zanimlji-
vog u ovom gradu biseru kojem ćemo se još
vratiti i u njemu provesti prijatne trenutke. Na-
kon kraćeg predaha, idemo u isto toliko intere-
santan Firuzabad.
Do njega nas vodi asfaltni put kroz deo pu-
stinje, dug je 120 km, i južno je od Širaza. I on
je poznat po spomenicima i brojnim nomadima,
koji sa svojim krdima u toku aprila-maja (baš
smo se tad i zadesili u Iranu) prelaze Zagros pla-
nine. Ovi, kao i svi drugi nomadi ne priznaju ni
lokalnu ni državnu granicu niti drže do vlasti i
režima. Oni brinu o svojim stadima i članovima
svojih porodica. Žive u lako pokretnim šatori-
ma-čergama. Nomadi se sa svojim brojnim i ve-
likim krdima stalno pomeraju po prostranim, su-
vim terenima kamenite i peščane pustinje na ko-
joj se vidi tek po koja zakržljala biljka. One se
pojave posle obilnije kiše, a u sušnom periodu
im samo noćna rosa povrati deo života i svežine.
No, nomadi, čija stada prati po koji magarac i
ovčarski pas, u potrazi za pašom prelaze i plani-
ne visoke i po nekoliko hiljada metara. Kreću se
sporo i tromo, kao i svi Iranci, pa i ugostiteljski
radnici. Ali, svi su ljudi ovde ljubazni, a trgovci
uslužni... U Firuzabadu – Palata Ardašira iz pe-
rioda III veka do 627. godine svedoči i o ratovi-
ma protiv Rimljana. Nakon tog vremena i Persi-
ja se okrenula prema Evropi i uticaju njene arhi-
tekture. Stilovi gradnje od pre 4-6000 g.p.n.e. se
menjaju... Sasanidi nisu znali za cement. Oni su
za vezivo pri gradnji koristili: pepeo od kosti, pe-
sak i belance od jaja. Svako domaćinstvo je bilo
obavezno da isporuči graditeljima svu proizvod-
nju jaja pod strogom kaznom za prestup.
Nº 34, leto 2002. godine 135
 Persepolis
Iz Širaza, nekadašnje prestonice
Zandi dinastije iz 1789.g. izlazimo u ju-
tarnjim časovima. Grad je umiven, vo-
dom zaliven i okupan sunčevim sjajem.
Putem dugim 60 km zapućujemo se u
još stariju prestonicu bivše imperije
Persije. Prolazimo pored jednog od
brojnih interesantnih trgova. Zove se
Paunov trg. To je skver i velika okretni-
ca preko koje se saobraćaj upućuje u
razne pravce. Mi ćemo severno od Ši-
raza. Neodoljivo zastajemo da slikamo
»Pauna« izrađenog od raznobojnog
cveća. Atraktivan je od ćube na glavi
do dugog i raskošnog repa... Ostavlja-
jući Širaz na 1540 m nadmorske visine
upućujemo se na visine, više i od neko-
liko hiljada metara. To su dominantne
planine Zagros. Na izlazu, na jednoj ta-
bli piše da smo od Teherana udaljeni
919 km. Prelazimo preko Suve reke.
Tako se zove, jer uvek leti (baš kao i
sad) presuši i korito joj je potpuno bez-
vodno...
Vodič priča o bogatstvu Irana i ističe značaj:
nafte, gasa, uglja, gvožđa, lazulita-dragog ka-
menja... Tu i tamo, svuda po Iranu, stalno pro-
mičemo kraj postera u ratu sa Irakom izginulih
nacionalnih heroja. Uzgred se opet u nastavci-
ma govori o dugoj i surovoj istoriji Persije, tj.
Irana. Govori se da su se na ovim širokim pro-
storima više puta menjala prestonička sedišta.
Pored Širaza, i Isfahan je tokom nekadašnjih
vekova bio glavni grad Persije. A Persepolis je
taj primat imao u antičkom vremenu – u vreme
od VI veka p.n.e. i vladavine Kira (postojalo je
ukupno 8 vladara imperije Persije, koji su stva-
rali moćno carstvo). Kraj persijskom carstvu
došao je 330. g. kada se pojavio novi, veliki
osvajač – Aleksandar Makedonski.
136 Nº 34, leto 2002. godine
S visova Persepolisa, nadaleko se vide pro-
stranstva bogata žitaricama. Ima na njima i
oglednih parcela za proizvodnju semenskih sor-
ti. Kraj druma su visoki drvoredi s raširenim kro-
šnjama u kojima caruju ptičja društva. Sočno ze-
lenilo deluje lepo i božanstveno, što je i priličilo
bogatom i moćnom persijskom kraljevstvu.
Persepolis je bio veliki grad i dobro utvrđen.
Bio je prestonički grad sa dosta palata i hramo-
va. Tu je bila i carska riznica. To je bio ogroman
prostor, ali su u njemu živeli samo vladari i nji-
hove porodice.
Legendarni kralj Persije, Džamšid, imao je u
Persepolisu svoju palatu čija je izgradnja trajala
120 godina i nikada nije bila završena. Granitne
ploče od 5-15 tona ugrađivane u palatu donoše-
ne su isa planine Zagros.
Do palate, od prilaza treba preći 110 stepe-
nika, koliko je bilo i stanica u persijskom car-
stvu (sve je u znaku simbolike). Palata sa hra-
mom je bila sveto mesto u koje, osim kralja i
njegove porodice nije drugima bilo pristupa.
Persepolis je izgrađen na rahman – svetoj
planini, ali na ravnom platou. Velike kamene
ploče su vezane železnom konstrukcijom, a u
vertikalne stubove – nosače, stavljano je drvo
kako bi se izbeglo rušenje u slučaju zemljotresa.
Ulaz u sveti grad bio je kroz kapiju koja se
zvala »ulaz svih naroda« i Persija / Iran – uva-
žavali su i poštovali sve nacije u zemlji.
Posle propasti carstva Aleksandra Make-
donskog, osvajači Persije, Arapi, razrušili su
ostatke grada Persepolisa. U ruševinama su tra-
žili i pljačkali preostalo blago Persije iza Alek-
sandra Makedonskog...
Iako u ruševinama, Persepolis i danas pruža
posetiocima mnogobrojne lepote i raritete. Tu su
i likovi legendarnih orlova, koji su danas zaštit-
ni znak iranske avio kompanije, krilati konji s
ljudskim likovima...
U jednom delu grada bio je i stari amfiteatar
u kojem su ostaci kamenitih klupa, sedišta za
publiku... Stubovi su okrugli. Na njima je ra-
znorazno znamenje koje karakteriše vreme,
istoriju, običaje i moć Persijskog carstva. Sveu-
kupne građevine su bile stabilne zahvaljujući
dobrom proračunu pre samog izvođenja radova.
Gromade stena su odvajane iz kamenitih masi-
va pomoću ulivanja vode u pukotine i prirod-
nim dejstvom mraza...
Na vrhu piramide (u Persepolisu) je kralj
Darije. Ispred njega, u 5 nivoa reljefa su njego-
vi podanici od Medijaca i Persijanaca. Na dva
stuba od monumentalnog granita prikazane su
uniforme i oružje-strele i mačete... celokupna
istorija i bogatstvo Persije...
Palata 100 stubova ukrašena je simbolima
lotosovog cveta što je bio simbol duhovne čisto-
te. Krov palate je bio od kedrovog drveta. Voj-
ska Alekandra Makedonskog je zapalila drvene
konstrukcije grada, a Arapi su i palatu i ceo grad
dokrajčili besomučnim, vandalskim rušenjem.
Velika, bogata, mudra i možda još nedovolj-
no rasvetljena filozofija stare Persije i danas je u
žiži pažnje mnogih...
Na reljefima u Persepolisu sučeljeni su i
Ahura Muzda-božanstvo dobra i Ahriman-zlo,
simbol borbe dobra i zla.
Dan 21. mart je u Iranu Nova godina. To je
dan proleća. Po religiji Zaratrustra taj dan se sla-
vi i računa kao Nova godina. I to je u Persepo-
lisu obeleženo simbolima. Prikazan je sunco-
kret sa 12 latica što znači 12 meseci u godini...
Na reljefima su i palme sa cvetom što je znak iz-
držljivosti.
Pasargad
U Persiji je bio prestonica starija od Perse-
polisa. Tu je danas Kirova grobnica iz 6. veka
p.n.e. i nedovršena palata, jer se prestonica na-
kon kraćeg vremena (zbog nedostatka vode)
preselila u Suz – krajem V i početkom IV veka.
Kirova grobnica (mauzolej) je kvadratnog obli-
ka – 11 × 11 m. Doskora se verovalo da u njoj
leže samo Kirove kosti. Nedavno, pri rekon-
strukciji, utvrđeno je da je u istom mauzoleju i
njegova žena, sahranjena pored njega. Mauzo-
lej Kira je kopija Meštrovićevog spomenika na
Avali. I Kir je, kao i drugi vladari, sebi pravio
grob za života.
Kada je Aleksandar Makedonski po osvaja-
nju Persije došao do grobnice Kira u Pasargadu,
primetio je pri otvaranju grobnice da je Kir na-
pisao: »Ko bi uništio moj grob i sam bi bio uni-
šten. Bolje ne dirati!« Aleksandar Makedonski
nije uništio grob i otišao je dalje – u Persepolis.
Kirov grob nisu porušili ni Arapi, jer su verova-
li da je to grob proroka Salamona.
Nº 34, leto 2002. godine 137
 Blokovi Kirove grobnice, tj. palate,
teški su od 7 do 15 tona Dopremljeni su
iz susednih planina. Takve gromade se
i danas koriste radi rekonstrukcije na-
rušenih objekata od velike istorijske
vrednosti za Iran. A upravo tu, a ne u
Persepolisu, održana je završna prosla-
va 2.500 godina od osnivanja persij-
skog carstva.
Kirov deda je bio iz plemena Medi-
jaca. Legenda kaže da je Kirov deda
sanjao da se u utrobi njegove ćerke na-
lazi drvo! Prorok mu je ovaj san protu-
mačio da će mu ćerka roditi sina koji će
ga svrgnuti sa prestola. Deda je name-
ravao uništiti bebu, ali mu to nije pošlo
za rukom. Kada je mali Kir porastao,
postao je popularan i upravo uz pomoć
Medijaca oborio svog dedu i preuzeo
vlast u Persiji.
Mnogo je u Iranu zanimljivosti koje
se ne sreću u drugim delovima sveta:
Aparku – omanje selo. Tu pravimo
mali predah. Vodič dr Vahid i vozači
nas poslužuju slatkim crvenim lubeni-
cama. U omanjem pustinjskom selu je
impresivni gorostas – čempres. Stablo je viso-
ko 25 m. U donjem delu je široko 4,5 m. Gra-
ne su mu duge 18 m. Starost mu je između
4.500 i 5.000 godina!
Selo je mnogo mlađe. Staro je samo 200 go-
dina. Ovo je u pustinjskoj oazi pravo čudo pri-
rode. Eto, Persija poseduje i takav raritet koji je
stariji i od njenog dugog, velikog i bogatog car-
stva. Saznanje o toj prirodnoj retkosti, dospeće
preko brojnih stranih turista, putem slike i reči,
u mnoge delove sveta. Turizam i svetski putni-
ci ne samo da povezuju ljude u svetu nego i
omogućuju da se mnogo štošta otkrije i sazna...
No, ma koliko bilo zanimljivo u ovoj pustinj-
skoj oazi koja, naročito sa ovim div-čempresom
138 Nº 34, leto 2002. godine
privlači i pleni pažnju, nismo imali više vreme-
na da uživamo u fantastičnim čarima.
Apadana palata
U sebi čuva najpozantnije bareljefe persij-
ske umetnosti. U njoj su stepenasto piramidalni
stubovi. Na vrhu je bio večni plamen (simbol
verovanja večnosti persijskog carstva). U ka-
menim crtežima i figurama dat je prikaz svih
zbivanja, pa i donošenje darova iz svih zemalja
koje su poštovale i priznavale persijske vladare
i njihovo carstvo. U ovoj palati još uvek čvrsto
stoje 26 stubova visokih po 26 metara. Na nji-
ma su lavlji i ljudski likovi. Kapiteli s likovima:
orlova, lavova... teški su 125 tona.
Taèara palata
Sa svim svojim prostorijama bila je na ras-
polaganju kraljevske porodice. Ispred palate je
bio žrtvenik životinje i bazeni-posude za pranje
ruku i nogu pre ulaza u palatu.
U Persepolisu se i danas u kamenu nalaze
otisci vavilonskog, elamitskog i persijskog pi-
sma. Na jednom reljefu zapisano je pravilo mu-
drosti – dobro delo, dobro mišljenje i - dobar
govor.
U okviru Tačara palate je i prikaz Ahura
Mazde (dobrog) i Ahrimana (zla). Do palate
kraljevske porodice je na višem nivou svetilišta
(dostupnog samo kraljevskoj porodici) i oltar
gde su paljene sveće...
Iza Persepolisa su bile prodavnice – tržnice
životnih namirnica i dr.
U porušenom prestoničkom gradu Persije
vidno je obeležena jedna kocka. To je centar
Persepolisa. Na njenu središnu tačku pada zrak
Sunca na dan 21. marta. To je dan proleća koji
je uzet i za praznik Nove godine. Na oslikanim
reljefima – muralima u kamenu – prikazani su
vojnici koji u palatu ulaze bez oružja.
Isfahan
Još pre ulaska u Isfahan doznajemo da je on
poznat na nacionalnom kolaču, specijalitetu Ira-
na. Zove se gaz, beo je i veoma sladak, ali je do-
sta lepljiv i rastegljiv poput žvake. U Isfahanu
ga konzumiraju uz čaj. Morali smo i to probati
kako bi o Iranu imali što kompletniju sliku. Tra-
žili smo od vodiča, dr Vahida da nam predloži i
neku nacionalnu, iransku zabavu. – »Iran tu ne-
ma neki veliki izbor. U ovo vreme dok traje ve-
lika nacionalna žalost zabavni život je još
oskudniji. Jedino što nam je mogao ponuditi to
je poseta »zurkani«. To je kuća snage u specijal-
nom muškom sportu koje izvode isključivo mu-
škarci uz pomoć muzike. Interesantna muzika,
veština, snaga, brzina okreta izvođača vezivala
je našu pažnju da nismo ni osetili kada je isteklo
vreme izvođenja programa...
Isfahan je podignut na izvanrednoj lokaciji.
Onaj ko mu je udario temelje, imao je i odličnu
procenu, ukus i napravio pravi izbor. Grad se
razvio na obe strane reke Zapadi. Iznad nje i
grada je planina Sofe. Grad je na zaravnjenom
platou, pa iako ima prilično visoku nadmorsku
visinu – 1.580 m, klima mu je izvanredna. Mi
smo se u njemu našli usred letnje sezone. Isfa-
han je i danas prilično veliki grad. Ima milion i
po stanovnika s tendencijom porasta. U stara
vremena, kada je u odnosu na ostale gradove
Persije bio pravi gigant, po polurnom upoređe-
nju bio je kao »pola sveta«. On je i danas među
nekoliko gradova koji su pravi biseri Irana.
Imam Sahar je trgovački centar. Iako je u pusti-
nji, grad je okićen izvanrednim, živopisnim ze-
lenilom i raznovrsnim cvećem.
Iran ima dve vrste pustinja. Jednu savlađuju
i pobeđuju navodnjavanjem, a druga je slana i
skoro potpuno neplodna. Ovde, u Isfahanu zele-
nilo je raskošno i čovek skoro i da ne poveruje
da su i grad i okolina opkoljeni pustinjom. Uti-
caj raskoši potvrđuje i hotel »Sadafi«, u kojem
smo dobili smeštaj. Njegova kategorija je sa 4
zvezdice. A »sadef« znači – biser. U blizini je
glavne ulice grada – Saharle, a ulica u kojoj je
naš hotel zove se po čuvenom pesniku – Hafezi.
Da se u Isfahanu živi i na visokoj nozi govo-
re i neke cene od kojih se običnom čoveku za-
vrti u glavi. Tako je u nekim hotelima, recimo
100 grama kavijara iz Kaspijskog mora celih
200 USA dolara...
Petak je, a mi u Isfahanu. Muslimanima je
petak svetac, neradni dan. Leto je, toplo. Lep,
sunčan dan. Kao naručeno vreme za uživanje.
Mnoštvo sveta i brojni turisti su kraj živahne,
brze, reke Zapadi, koja je kaskadnog karaktera
Nº 34, leto 2002. godine 139
(zapadi rut znači – plava reka). Bezbedan, slo-
bodan svet, šeta opušten pored reke i udiše mi-
ris raznobojnih ruža i drugog cveća. Pojedini
prelaze reku na drugu stranu, razgledaju, dive se
i slikaju veličanstveni most Si-o-Sehpol. Izgra-
dio ga je Abaz Prvi Veliki krajem 16. i počet-
kom 17. veka Most ima 33 luka. Služi samo za
prelaz pešaka, šetnju, sastanke i udvaranja
mladih ljubavnih parova. Istovremeno je i
brana na reci. Most je dug 300 m, a širok
20 m. Nalazi se ispod planine Sofe, u blizi-
ni. Poslovni ljudi i turistički poklonici is-
koristili su ovaj atraktivni i privlačni objekt
i osmislili programe za uspešan i profitabi-
lan biznis. Nad kanalima između lukova
mosta podigli su čajdžinice, poslastičarni-
ce, restorane. Romantično, ugodno i kori-
sno. Sam most je remek delo. Gradili su ga
(i one druge) najvrsniji neimari, arhitekte,
umetnici.
Most je bio i ostao unikatni, bez prem-
ca. Vezivno tkivo konstrukcije mosta su
mlevene kosti, belance, pesak... S obe stra-
ne reke, oko mosta, uređeni su kejovi, trav-
njaci, cvećnjaci, parkovi, fontane, tereni za
male sportove, klupe za odmor. Iz reke,
duž grada, u razmacima od nekoliko dese-
tina metara izbijaju pravi gejziri – vodo-
skoci koji dostižu zavidnu visinu. Voda
rasprsnuta u širinu odaje prividnu sliku ki-
še. Bivša prestonica Persije, Isfahan, i da-
nas ima visok rejting i imidž biser grada,
ponosa Irana.
Reka Zapadi teče blagom nizbrdicom,
kaskadno preko kamenitih nagiba. Ima kame-
nom popločano korito i visoke obalne zidove.
Ukroćena je da ne plavi grad pri eventualno vi-
sokom vodostaju. To je teoretski skoro i nemo-
guće. Naprotiv, češće se dešava da presušui, ne-
go da se izlije. Tu na mostu, kojem smo se mno-
go divili i odmarali oči gledajući visove obližnje
140 Nº 34, leto 2002. godine
padine Sofe i romantične brzake plavetne reke
Zapadi, čuli smo skoro neverovatnu priču. Pre
pet godina korito ove reke bilo je potpuno suvo!
Na dnu je ostao nataloženi peskoviti mulj. Teren
je jedno vreme bio pravi poligon i na njemu su
se odvijale razne sportske igre. A ovog proleća
2002.g. bilo je u ovom podneblju dosta padavi-
na. Od kiša i otopljenog snega na planinama, re-
ka je oživela i dostigla zavidan nivo vodostaja.
Građani Isfahana se raduju ovom bogatstvu vo-
de u reci Zapadi, jer, ne samo što za grad pred-
stavlja veliko osveženje, već se u njoj mogu ku-
pati, pa čak i loviti ribu. I mostovi, oni pešački i
oni koji služe za prelaz motornih vozila i grad-
ski saobraćaj, deluju lepše kada ispod njih pro-
tiče veća vodena masa, a pogotovo kada se ču-
je i huk njenog rečnog toka.
Crkva Bank se nalazi u kompleksu koji pri-
pada Jermenima. Crkva je podignuta 1600. g. u
doba dinastije Aastanida. Abaz Prvi dao je Jer-
menima zemlju, azil i slobodu življenja u zajed-
nici sa državotvornim Irancima. Na jednom de-
lu su se naselili i obrađivali je, a na drugom su
uredili svoje svetilište. A Jermeni su, u znak za-
hvalnosti prema Abazu Prvom i iranskom naro-
du za dobijeno utočište i povoljan tretman, u
svoj hrišćanski hram ukomponovali kupolu
(umesto tornja), što je muslimansko obeležje, i
nazvali ga »Džal Pah«. Na taj način ovekove-
čen je i grad Džal Pah iz kojeg su Jermeni iz Jer-
menije došli u Iran kada su pobegli ispred geno-
cida pomahnitalih Turaka.
U svetilištu Jermena podignuto je i spomen
obeležje na kojem je upisano da su Turci 1915.
godine pobili milion Jermena. Međutim, ovaj
podatak je u koliziji s nekim drugim koji
govori da su Turci 1914) 15. godine (Prvi
svetski rat) pobili oko 2,5 miliona Jerme-
na. Tim žrtvama u čast i pomen u Jereva-
nu i danas gori večna vatra.
Jermeni su u Iranu našli spas i mir i ži-
ve ravnopravno sa svim ostalim stanovni-
cima Irana. Ovde, u Isfahanu su uvaženi,
poštovani i cenjeni građani koji su inkor-
porirani u sve društvene strukture javnog
života. Potpuno su prihvatili zakone i pra-
vila ponašanja države u kojoj su i kojoj du-
guju neizmernu zahvalnost za svoj opsta-
nak i bitisanje dostojno ljudskog roda i no-
vog milenijuma – dvadeset prvog veka.
Bank, jermenska crkva, oslikana je pri-
čama iz života i istorije hrišćanstva. Ispred
ulaza u crkvu su grobovi uglednih Jerme-
na i najizdašnijih dobrotvora, ktitora, koji
su pomogli izgradnju čitavog kompleksa
ovog uistinu impozantnog svetilišta. Cr-
kva i muzej u susednoj zgradi ukrašeni su
mozaicima u jermenskim keramičkim
pločicama. Živopisi u crkvi su u 7 nivoa.
Bank crkva i po arhitektonskom reše-
nju i nivou umetničkih vrednosti izaziva
bezrezervno divljenje. Međutim, ni muzej
u istom kompleksu ne zaostaje po sveukupnim
vrednostima i raritetima. Iznenađujuće je kakve
i koliko brojne eksponate izuzetne vrednosti ču-
va i posetiocima pokazuje u svojim salama.
Čovek se prosto zapanji od prijatnog iznena-
đenja kada se nađe pred nekim predmetom o
kojem nije mogao ni da sanja. Malo ko zna, a
Nº 34, leto 2002. godine 141
nije bio u poseti ovom kompleksu u Isfahanu,
da se tu nalazi najmanja knjiga na svetu. To je
Biblija teška samo 0,7 grama!!! Stih iz Biblije u
toj knjizi ispisan je dijamantskom iglom tanjom
od vlasi jedne devojke.
U ovom muzeju čuva se i najstarija štampa-
rija u Iranu, a po starosti je treća u svetu. Ovo su
samo neki primeri koji zaslužuju da se istaknu, a
i svi predmeti u muzeju su dragoceni i od nepro-
cenjive istorijske i umetničke vrednosti. Muzej
je ne samo interesantan za razgledanje i upozna-
vanje nego i inspiracija piscima i slikarima da u
nadahnuću ostvare i neko svoje novo delo...
Gostoljubivi Iranci žele i omogućuju nam
da vidimo i više nego što je dogovoreno izme-
đu putničke agencije “Kon Tiki” iz Beograda i
turističke agencije Irana. I dobro je što je tako i
za nas i za Iran. Naše zadovoljstvo preneće se i
na druge i pobuditi želju da i drugi vide lepote i
čari Irana i osete prijatna zadovoljstva kojim
smo počašćeni.
Khadžu-Hadžu (princ) most iz 17. veka dug
je 200 m. Svi mostovi na reci Zapadi u Isfahanu
su visoke umetničke vrednosti i vrhunac gradi-
teljske veštine. Masivni su, postojani, broje mno-
ge vekove i svedoče dugu istoriju... I ne samo
istoriju. Svedoče mostovi i o mnogim sastancima
zaljubljenih parova, što ljude i društvo čini ple-
menitim i srećnim. Na mostovima i ispod njiho-
vih stubova u prekrasnim restoranima se sastaju
biznismeni gde se uz poslovne ručkove zaključu-
ju značajni poslovi, ugovaraju proizvodnje, ispo-
ruke potrošne robe i trajnih sredstava. Mostovi
čvrsto stoje, a ljudi se kreću večitim tokovima,
kao što čini i čarobna reka Zapadi na čitavom
svom toku dugom 300 kilometara. Ona na celoj
toj dužini napaja pustinjsko i pretvara ga u plod-
no, zeleno, rodno, životvorno zemljište. A tu gde
je vesela i živa priroda, veseli su i ljudi, kao što
su i svi u Isfahanu u što smo se uverili na svakom
koraku pri mnogobrojnim susretima. Znaju ljudi
142 Nº 34, leto 2002. godine
ovde da su privilegovani što žive u tako bogatom
kraju punom lepota. Znali su i persijski vladari
koji su Isfahan izabrali i proglasili ga za carsku
prestonicu. Podizali su oni grad Isfahan i mosto-
ve na njemu koristili za uživanje. Tako je i na mo-
stu Kadžu bila izgrađena i uređena jedna prosto-
rija, specijalno za kralja iz koje je on mogao da
posmatra razne ceremonije i svečane smotre...
Ovde u Isfahanu, velikom i lepom gradu,
bogatom i atraktivnom teško je izabrati i izdvo-
jiti šta je lepše i značajnije. Ali, sigurno je da se
ne može zaobiži i propustiti da se ne prošeta po
trgu Abaza Prvog.
Čovek, posetilac se nađe u čudu i ne zna če-
mu više da se divi, da li veličini trga dugog 560,
a širokog 160 metara (12 puta je veći od Crve-
nog trga u Moskvi), vodenom bazenu na njemu,
zelenilu i cveću na ogromnoj aleji, raznim roba-
ma u krcatim trgovačkim radnjama s obe strane
trga, atraktivnoj vožnji fijakera iz kojih vas po-
zdravljaju razdragani pasažiri, ili...
Na ovom trgu, u dugačkom i širokom baze-
nu nekada se (u doba Abaza Prvog) igrao i po-
lo (igre s loptom-igrači na konjima).
Isfahan se oduvek nalazio na značajnim pu-
tevima Istoka i Zapada. Tako je od davnina bio
značajan centar u kojem i preko kojeg su se pro-
davale – transportovale razne robe. To je tradi-
cija i praksa i danas.
Centralno zdanje trga, izvanredno remek de-
lo je velika plava džamija. Ustvari, radi se o
dve. jedna je namenjena za široke narodne slo-
jeve, a druga je isključivo za šaha Abaza Prvog
i njegovu porodicu. Bog na nebu, a šah na ze-
mlji. Razlika je samo u tome što ova carska ne-
ma minarete.
Ispod kraljevske palate funkcionisao je ure-
đeni tunel. Kroz njega su prolazile dame kako
bi za običan svet bile neopažene.
Stručnjaci i dogmatičari kažu da šahova
džamija nije izgrađena po strogim verskim pro-
pisima. Međutim, da bi se očuvala lepota trga,
napravljen je središnji ulaz i odstupilo se od pra-
vila (za 45 stepeni) od obaveznog pravca dža-
mije prema Meki.
Iran ima dosta svojih specifičnosti. One se
očituju i u ovoj šahovoj džaiji u Isfahanu. Pred
svakim ulazom u džamiju je predvorje – jedin-
stven primer kakvih nema u drugim zemljama.
Svi delovi džamije imaju svoje merhabe (oltare)
i oni su okrenuti prema Meki. Galerije džamija
su uvek rezervisane za žene, a donji delovi za
muškarce. U ovoj
džamiji, mozaici su
sa sedam različitih
pločica. Kupole su
obično duple. U
kompleksu šahove
džamije je i medresa
(škola za studente).
Akustika džamije je
izvanredna. U delu
džamije naspram dve
kupole razmaka
12 m, sa molitvenog
mesta, odjek akusti-
ke se vraća 7 puta.
To je tako podešeno
da bi istovremeno u svim delovima džamije
vernici mogli da čuju molitvu mule. Fantastič-
no!
Teren na kojem je izgrađena šahova džami-
ja je trusno područje. Da bi se izbeglo rušenje
objekta, u stubove džamije stavljano je olovo,
koje služi kao amortizer.
Medresa radi i leti i zimi. Ona je okrenuta s
pogledom na veliku kupolu. U vrhu kupole car-
ske džamije, u zlatnom mozaiku je slika pauna.
Kroz otvore kupole prodiru sunčevi zraci koji
osvetljavaju lik pauna. U momentu našeg bo-
ravka u džamiji vidno je bio osvetljen paunov
rep. Svetlo se prelamalo preko mozaičkih koc-
kica. Naizmenična frekvencija je delovala fasci-
nantno, očaravajuće. O, kakva fenomenalna
ideja i ostvarenje genijalnih umetnika! Slika pa-
una deluje, kao da je on živ, da je u stvarnosti
pred nama, tj. ispod same kupole džamije. Uti-
sak je kao da će da poleti... Puno je zlata i dra-
gulja koji blješte punim sjajem u ovoj šahovoj
džamiji. I u njoj je po pravilu (kao i svuda) mi-
hrab okrenut prema Meki.
Palata 40 stubova služila je za prijem visokih
gostiju. U stvari, u krugu koji pripada palati, po-
red širokog kanala ko-
jim stalno kao rekom
protiče bistra voda is-
punjena »zlatnim« ri-
bicama, a s obe strane
zasađene raznobojne
ruže i druge vrste cve-
ća jarkih, purpurnih
(carskih) boja, podig-
nuto je 20 stubova.
Obzirom da se oni
»ogledaju« na vodi
njihovi likovi se re-
flektuju i stvaraju pri-
vidan utisak duplog
broja. To na persij-
skom znači – »puno«. Mnogo je tu lepih figura
visoke umetničke vrednosti. Tu su i 4 statue sa
lavljim glavama (simbol moći Persije) od drve-
ta. Kraj bazena su i fontane. Bazen je prava ča-
rolija. U njemu plivaju ribe, pa kada ih vidi čo-
vek kako se praćakaju i on poželi da skoči u nje-
ga i u ovom toplom letnjem danu nađe spasono-
sno osveženje... Palata je mozaički oslikana. pri-
kazani su i ribari, život u raznim uslovima i pri-
likama. U vreme cvetanja i prosperiteta Persij-
skog carstva visoko se uzdizala i umetnost. Do-
miniralo je kedrovo drvo. Oslikani su na prije-
mima Abaz Prvi (17. vek) i kralj Turkmenistana
(u belom). Prikazani su i ratovi sa Osmanlijama
Nº 34, leto 2002. godine 143
(Turska), Indijom. Turci su imali puške, a Iranci
koplja i mačete. Nadir šah je opustošio Indiju i u
Persiju doneo »Paunov (zlatni) tron« 1540. g. na
slikama su i ratovi sa Uzbekistanom... Mnogo
toga je prikazano u ovoj palati što predstavlja
pravu i veliku istoriju Persije, tj. Irana.
Hram vatre je u ruševnom stanju. On je već
poodavno smešten u istoriju. Potiče iz III-V veka
iz vremena Sasanida. Na brdu je. Nije više u
funkciji religije, koja, takođe, postepeno, ali neu-
mitno izumire. Kada smo mu bili na domaku gle-
dali smo njegove
obrise na brdu, teško
pristupačnom. Nismo
išli do ruina Hrama
vatre. Uostalom, već
smo na drugom me-
stu vdeli takvo svetili-
šte Zaratrustra, ali u
mnogo boljem polo-
žaju.
Umorni od duga
dana i preobimnog
programa, pošli smo
na zasluženi počinak.
Pred nama će biti još
jedan dug i naporan
put do Teherana, dug oko 500 km.
Velièanstveni oproštaj i ispraæaj
iz Teherana
Poslednjeg dana našeg boravka u Iranu, tj.
uoči odlaska iz njega, petog maja 2002. godine,
u Teheranu smo imali oproštajnu-banket veče-
ru. Desilo se da je i vodič, dr stomatologije Va-
hid imao 28. rođendan. Tim povodom, hotel i
direktor turističke agencije Irana priredili su mu
veliku svečanu rođendansku tortu od koje smo i
mi svi dobili po veliki deo, pa čak i „repete“.
Na kraju večere, u svečanom tonu, direktor
nam je podelio neke suvenire koji simbolišu na-
144 Nº 34, leto 2002. godine
šu turneju po Iranu, kao i knjige sa ilustracijama
značajnih muzeja Irana. Međutim, to nije bila
sva pažnja gostoljubivih domaćina prema nama.
Mada su nam ugađali na svakom koraku i za svo
vreme našeg boravka, domaćini (i vodiči), kao i
vozači su nas i sutradan, 6. maja ispratili do sa-
og ulaska u avion pred poletanje za Istambul. Sr-
dačno su nam stisli ruke pri rastanku i izljubili
nas kao pravu braću po Jedinstvenom Bogu.
Naše žene su imale i dodatno zadovoljstvo i
zahvalnost domaćinima Irana. Bile su bogatije
za lepe marame koje
su dobile na poklon
da bi za uzvrat istim
ubrađivale svoja lica
na turneji po Iranu...
Celokupni naš bo-
ravak u Iranu bio je
za nas veliko otkro-
venje gostoljubivosti
velikog iranskog na-
roda. Imali smo ose-
ćaj, ne da smo bili u
poseti „zemljacima“
koji nas simpatišu,
nego, kao da smo bili
u gostima kod najbli-
žih, dragih rođaka. Iranski domaćini su nam
pružili sve, kao na dlanu da vidimo i čujemo sve
što nas je interesovalo. Baš sve, osim onog što
se nikome ne pruža. A njihove turističko-ugo-
stiteljske organizacije su na tako visokom ni-
vou. Njihov odnos prema turistima je visoko
profesionalan i može mnogima poslužiti za pri-
mer i uzor.
Mnogi od onih koji su jedanput bili u Iranu
sigurno će poželeti da u njega ponovo dođu i da
upoznaju i druge krajeve zemlje u kojima nisu
bili. Svi oni koji nisu bili u ovoj mistično-čarob-
noj, lepoj i bogatoj zemlji mogu da zažale što je
nisu videli i upoznali.
Èovek, raj i pakao
Gholamreza Tahernejad
Ovaj tekst nastoji da pronađe odgovor
na drevno pitanje: da li je većina ljudi
stvorena za raj ili pakao? Da li je li naš
Stvoritelj zadovoljan većinom nas ili ne, i
da li je većina položila ispit i školi života?
Neki ljudi veruju da je istorija ljudskog ro-
da prepuna ratova, krvoprolića, nepravdi,
nejednakosti, laži... i da čim neko stekne
moć, bio to pojedinac ili narod, odmah
prekorači granice i nastoji da zagospoda-
ri i žrtvuje druge u svoju korist i ciljeve.
o njihovom mišljenju, većina ljudi
P su gubitnici i džehenemlije, tj.
stvoreni su za pakao. Tokom isto-
rije takođe je bilo, a i sada ima mnogo onih
koji su sledili religiju koju su držali istin-
skom, smatrajući zabludom verovanje dru-
gih ljudi. Po mišljenju te grupe, sledbenici
Istine bili su u manjini, i isto kao Sokrat,
morali su da popiju sud sa otrovom koji im
je sipala većina u zabludi. Ličnosti iz ove
grupe su uništene tokom istorije, kao Isa
a.s. (Isus), Amir Kabir, (iranski reformi-
stički ministar), Rustem, legendarni persij-
ski junak, imam Ali a.s., prvi šiitski imam,
imam Husein a.s., Poslanikov (S) unuk i
treći šiitski imam.
Protivnici ove ideje bili su drugačijeg
mišljenja:
A) Tačno je da istorijske knjige obiluju
gorkim događajima, ratovima i svireposti-
ma, ali je istina da istorijske knjige nisu
ogledalo koje reflektuje istine kao takve;
one pre liče na karikature u kojima su ma-
ne jasno istaknute.
Razlog tome može biti taj što se dobro
samo po sebi vidi i prepoznaje, i ne posto-
ji potreba da se zabeleži i registruje, što ne
važi i za loše.
Na primer, ako u jednom danu hiljadu
ljudi dođe u banku i završi svoje poslove
sa službenicima na primeren način, o tome
se neće nigde izvestiti; međutim, ako samo
jedan izvrši krađu, o tome će sutradan pi-
sati svi listovi i novine. Na isti način, ako
nevoljniku na ulici pomogne stotine ljudi,
a samo jedan potegne za njegovom ušteđe-
vinom, opet će se samo vest o tome prene-
ti velikom brzinom.
U oba primera preneta vest je slična ka-
rikaturi; u njima nema ni pomena o stotinu
ili hiljadu drugih, običnih slučajeva. Takve
i slične vesti, a ne suštinu onoga što se zai-
sta dogodilo prenose i opisuju istorijske
knjige. Kada jedan istoričar u svom delu pi-
še o nekom sukobu koji se odigrao u nekoj
zemlji, on neće pomenuti broj ljudi koji su
toga dana pritekli u pomoć svojim istomi-
šljenicima, koliko je roditeljskih ruku po-
milovalo svoju decu, koliko je bolesnika iz-
lečeno uz pomoć drugih ili koliko je ljubav-
nika poslalo cveće jedno drugima...
Savremeni iranski pesnik Suhrab Sepe-
hri, opisujući pesnički grad čiji su žitelji
ljudi koji «pozitivno gledaju na stvari»,
kaže: Seljani znaju kada cvetaju pupoljci.
On time želi da kaže da su oni do te mere
iskreni i dobrodušni, tako da i događaj kao
što je cvetanja pupoljaka za njih predsta-
vlja važnu vest koju jedni drugima saop-
štavaju
Nº 34, leto 2002. godine 145
 Istina je to da su, zapravo, novine i isto-
rijske knjige nesposobni da zabeleže mno-
gobrojne obične, prirodne, a samim tim i
vredne događaje. Istorija obrađuje biogra-
fije mnogih ličnosti, i njihova dela se ne
mogu proširiti na sve ljude. Primera radi,
ako vlastodržac u nekoj zemlji jednog da-
na počini zločin, to se ne može pripisati
svim ljudima koji žive u toj zemlji. Kao da
su svi ljudi istog dana izvršili isto delo!
B) Ponekad nas neke neprijatne sitnice
sprečavaju da opazimo prijatne krupne
stvari, odnosno naše rasuđivanje o vredno-
sti nečega zavisi od toga koliko obuhvata-
mo totalitet same te stvari.
Uzmimo za primer jednog zavisnika,
glavu porodice, koji povremeno laže i kad
mu se pruži prilika potegne za svojinom
drugih. Njegov odlazak sa ovog sveta od-
jednom će otkriti svu realnost njegovog
postojanja, odnosno koliko je ono bilo va-
žno za njegovu porodicu, posebno ako
uzmemo u obzir nevolje koje su je snašle
nakon njegove smrti. Opšta procena se
razlikuje od delimične, a procena kod Uz-
višenog Boga je najsveobuhvatnija.
D) Naš Gospodar nas nije uzalud stvo-
rio i poslao na ovaj svet. Naprotiv, naša
bogomdana priroda, slična polariskopu sa
skazaljkama koje su nevezane sa mesto i
okolnosti, neprestano nas upućuje ka vrli-
nama kao što su poštenje, čovekoljublje i
istinoljubivost. Ako se u nekoj sredini ili
grupi ljudi pojavi osoba sa tim osobinama,
skoro svi će joj ukazati poštovanje. Iako je
neizostavno da će biti onih koji pre oseća-
ju zavist i ljubomoru, i takvi će, bar u skro-
vitoj dubini, ipak ceniti i poštovati takvu
osobu. Zbog čega je tako?
Nike ne voli da mu dete bude lopov i
prevarant. Čak i lopovi i ubice, kada žele
146 Nº 34, leto 2002. godine
da posavetuju svoju decu ili ostave oporu-
ku, nikada ne traže da im oni budu uzori,
već ih savetuju da uče ili da savladaju ne-
ZAHTEV ZA PRIJEM ÈASOPISA
ko veštinu ili umeće vredno poštovanja.
ime i prezime: . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . zanimanje: . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Svi prihvataju i cene osobine kao što su
poštenje, čovekoljublje i istinoljubivost i
adresa: . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
to to nema nikakve veze sa vrstom vere,
rasom ili geografskim pojedinostima. Svi
poštanski broj: . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . grad: . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
prihvatamo ove vrednosti, a i naš Gospo-
dar ih takođe odobrava.
telefon: . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
To da je većina ljudi za stvorena dže-
hennem govori o tome da Bog u svom po- Ukoliko želite da dobijete časopis
slu upućivanja nije uspeo i da su verove- molimo vas da uplatite dolenavedeni iznos prema datom uputstvu
snici, proroci, imami i meleci ustuknuli
pred prokletim šejtanom, što je daleko od Godiŝsn
ˆ nji troŝsk
ˆ kovi dostave ĉca
ˆ asopisa: 400 din.
Mudrog Stvoritelja. Ne može se prihvatiti
Časopis • Poštanski fah 431, 11001 Beograd, Jugoslavija
izgovor učitelja čiji đaci u većini ne polo-
že koji jednostavno kaže Ja sam održao Tel: (+381 11) 367-1416, 367-2564, Fax: (+381 11) 367-1417
E-mail: nur@Eunet.yu
nastavu, ali oni nisu shvatili. Treba ga pi-
tati kome je on zapravo predavao, da li je
predavao tako da ga oni shvate. Bog i Nje-
govi Poslanici su nam preneli uputu na
najbolji način, a većina ljudi je, u najma-
nju ruku, naučila najpotrebnije od toga.
Uvek kada su Poslanici i veliki reformato-
ri uspeli da prenesu i objasne svoje sta-
vove i ideje, ljudi su ih sledili snagom unu-
trašnjeg nadahnuća, a ne iz prisile.
Bog nas je stvorio i u naš fetrat, najdu-
blju suštinu naših bića, sa velikom tačno-
šću i poverenjem ugradio skazaljke slične
polariskopu kako bi nas uvek i u svim da-
tim okolnostima usmeravale ka vrlini. One
su neprestano aktivne, i za ljudski rod mo-
gu značiti nadu.
Srca smo posvetili dobru, a poglede ka
vrlinama - poštenju, čovekoljublju i istino-
ljubivosti, zato smo stanovnici raja!
preveo
Sadra Arifović
Nº 34, leto 2002. godine 147
 stara
lokacija

nova
lokacija

NOVA ADRESA IRANSKOG KULTURNOG CENTRA

Iranski kulturni centar se odnedavno nalazi na novoj lokaciji.

Naša nova adresa:

Beograd, Šolina 11a (Dedinje)
Tel: 011/367-1416, 011/367-2564,
Fax: 011/367-1417

148 Nº 34, leto 2002. godine Nº 34, leto 2002. godine 149