Вы находитесь на странице: 1из 28

20.

SUBJEKTI MEĐUNARODNOG PRAVA


Subjket međunarodnog prava moguće je definisati preko osobina koje on poseduje. To su : pravna
sposobnost( uživanje prava i ispunjavanje obaveza koje proističu iz načela i pravila međunarodnog prava);
poslovna sposobnost( sticanje i raspolaganje pravima i obavezama); procesna sposobnost( pokretanje
međunarodnih postupaka radi ostvarivanja prava) i deliktna sposobnost( odgovornost za kršenje
međunarodnih obaveza).
Međunarodnopravni subjektivitet podrazumeva da je neka jedinka nosilac prava i obaveza prema
međunarodnom pravu, da se ponaša u skladu sa pravilima tog prava i da je neposredno podvgnuta
međunarodnopravnom poretku. Prema savremenom shvatanju, ova definicija obuhvata pre svega ali ne i
isključivo države.
Od pojma subjekt međunarodnog prava valja razlikovati pojam subjekt međunarodnih odnosa. Subjekti
međunarodnih odnosa imaju sposobnost da učestvuju u aktivnostima koje obuhvata pojam međunarodni
odnosi i u njih se ubrajaju i neke jedinke koje nisu subjekti međunarodnog prava. To su jedinke koje
učestvuju u međunarodnim odnosima, uslovljavaju ih i na njih utiču. Neke to čine redovno i u svim
uslovima, a neke povremeno. Da bi se neka jedinka mogla smatrati subjektom međunarodnih odnosa , treba
da ispuni sldeće uslove: organizovanost, nezavisnost od drugih subjekata , međunarodni karakter i politički
značaj. Od međunarodnih i transnacionalnih treba razlikovati one subjekte koji deluju u granicama država.
Samo se subjekti međunarodnog prava neposredno ravnaju po odredbama tog prava, uživaju prava koje ono
daje i snose međunarodnopravnu odgovornost ako se neka od tih pravila prekrše.

21. DRŽAVA KAO SUBJEKT MEĐUNARODNOG PRAVA


Međunarodno pravo ne reguliše načine na koje nastaje država. Međunarodno pravo razlikuje dva načina
nastanka država: originarni( kada država nastaje na području koje nije bilo ni pod čijom vlašću- terra
nullius) i derivativni ( kada nastaje usled promena teritorija već postojećih država). Pošto područja
koja bi se mogla nazvati terra nullius praktično više ne postoje, a postojeće teritorije koje su van
jurisdikcije država- Anktartik i nebeska tela sučevog sistema- stavljene su pod posebne međunarodne
režime, izgleda da je originarni način nastanka novih država isključen.
Iako međunarodno pravo ne reguliše nastanak država, ono sadrži tri merila po kojima sa utvrđuje da
nova država postoji. Osnovni elementi su određena teritorija( čije granice ne moraju biti definitivno
određene) , stalno stanovništvo( koje ne mora biti etnički homogeno) i efektivna vlast koja nije
podvrgnuta nikakvoj drugoj vlasti. Država nastaje kada se steknu ova tri elementa.
Ukorenilo se shvatanje da države samim činom nastajanja stiču određena prava. Iako su se ta prava
različito nazivala, osnovno im je obeležje da za njihovo posedovanje nije potreban nikakav akt novonastale
države. Ona se razlikuju od prava koje države stiču ulaskom u ugovorne odnose sa drugim subjektima
međunarodnog prava. Smatra se da su prava i obaveze država sadržan u Povelji UN, naročito u njenom
članu 2, koji nabraja načela kojima UN i njene države moraju da se rukovode i da prema njima postupaju.
Ova načela su određenije protumačena u Deklaraciji o načelima međunarodnog prava o prijateljskim
odnosima i saradnji država u skaldu sa Poveljom UN, na regionalnom nivou to je učinjeno u Deklaraciji o
principima donetoj pod okriljem OEBS.
Klasifikacija osnovnih prava i dužnosti država nije jedinstvena ni u teoriji međunarodnog prava
niti u navedenim dokumentima. U dekalaraciji o načelima međunarodnog prava, prava i obaveze država
sadržani su u sedam načela: zabrane pretnje ili upotrebe sile, dužnost mirnog rešavanja sporova,
suverena jednakost država, itd.
U Deklaraciji usvojenoj u okviru OEBSa navodi se deset načela.
Pod pojmom osnovna prava i dužnosti država, reč je o osnovnim pravima na suverenost,
jednakost, samoodržanje, međunarodno opštenje i poštovanje. Sva ova pravasu jednake važnosti, a
njihovo uživanje prati i dužnost države da poštuje ova prava u odnosima sa drugim državama.
Pravo na samoodržanje( pravo na opstanak, pravo na odbranu)- današnje međunarodno pravo pravu
država prilazi posredno tako što obavezuje države da svoje međusobne sporove rešavaju mirnim načinima i
zabranjuje agresiju, tj pribegavanje oružanoj sili. Povelja UN je u tom pogledu izričita. Pravo države na
individualnu ili kolektivnu samoodbranu proizilazi iz prava države da svoj opstanak brani i oružanom
silom. Današnje međunarodno pravo ne štiti samo opstanak države nego i njenu teritorijalnu celovitost.
Suverenost zanči najvišu vlast, vlast koja nije podvrgnuta nikakvoj drugoj višoj vlasti. U pogledu
spoljnih odnosa to znači da su sve države- bez obzira na nejednakosti u pogledu veličine teritorije, broja
stanovnika pravno jednake, da su suverene i da im ta prava ne mogu biti oduzeta. Država je nezavisna od

1
svake spoljne vlasti. Na unutrašnjem planu, suverenost uključuje pravo slobodnog izbora političkog,
socijalnog i ekonomskog sistema. Prema načelu neintervencije, nijedna država ili grupa država nemaju
pravo da se neposredno ili posredno mešaju u unutrašnje ili spoljne odnose drugih država. Države
ograničavaju svoju suverenost svakim međunarodnim, dvostranim ili višestranim ugovorom koji
zaključe. Ugovori obavezuju države ugovornice na određeno ponašanje u međunarodnom saobraćaju i na
konkretno delovanje, oni često sadrže i pravila budućeg ponašanja.
Države imaju suvereno pravo da odluče o tome na šta se žele obavezati. To važi i u odnosu na znatno
ograničenje suverenih prava koje podrazumeva članstvo u Evropskoj uniji.
Načelo suverenosti je načeto već u samoj Povelji UN u korist pet stalnih članova Saveta bezbednosti. –
Ništa u ovoj povelji ne ovlašćuje Ujedinjene nacije da se mešaju u pitanja koja se po suštini u unutrašnjoj
nadležnosti svake države niti zahteva od članova da takva pitanja iznose na rešavanje po osnovu Povelje,
ali ovo načelo neće uticati na primenu prinudnih mera predviđenih u Glavi VII.
Pravo na poštovanje- Ovo pravo podrazumeva dužnost poštovanja drugih država , a izražava se
formalnim činovima( počast zastavi, grbu, itd. ) i konkretnim oblicima uvažavanja lica koja ih
pradstavljaju.
Pravo na međunarodni saobraćaj- Ovo pravo se naziva i pravom na međunarodnu saradnju. Iako
svaka država ima pravo na saobraćaj, druge države nisu dužne da prihvate njene ponude o nekom
konkretnom obliku saradnje. Štaviše, realizacija prava na saobraćaj uslovljena je priznanjem odnosne
države i priznanjem vlade.
U pogledu vrsta država postoji razlika, u zavisnosti od toga da li je država unitarana ili spada u neki od
oblika složene države. Ako je država složena, treba znati ko je subjekt međunarodnog prava, država ili
njene članice.
Unitarna država je ona gde postoji jedinstvena vlast na čitavoj teritoriji, bez obzira na unutrašnje
teritorijalne podele i koja samostalno obavlja poslove koji spadaju u oblast međunarodnih odnosa.
Postoji nekoliko oblika složene države: personalna unija- dve različite države koje povezuje ličnost
vladara i realna unija- dve samostalne jedinice koje imaju neke zajedničke poslove. Savremeni oblici
složene države su konfederacija- savez država i federacija- savezna država. Konfederacija nastaje
zaključenjem međunarodnog ugovora koji definiše ciljeve udruživanja država i uređuje vođenje nekih
zajedničkih poslova. U konfederaciji ne postoji jedinstveno državno područje niti jedinstveno
državljanstvo.
Federalne države su danas gotovo jedini oblik složene države. Osnivaju se ustavom, a nadležnost je
podeljena između federalnih vlasti i vlasti članica federacije. Federacija nastupa prema inostranstvu i
jedini je subjekt međunarodnog prava. Moguće je da se i federalnim jedinicamaostavi ograničena
mogućnostvođenja spoljnih poslova.
Federalne jedinice zadržavaju isključivu nadležnost u oblastima koje nisu prenete na federaciju.
Izvršavanje međunarodnih ugovora koje zaključi federacija može doći u pitanje, ako neka od jnenih jedinki
koja je odnosnoj oblastizadržala isključivu nadležnost nije spremna da izvrši preuzete obaveze. Federacija
bi bila odgovorna za neizvršenje međunarodnog ugovora iako do toga nije došlo njenom krivicom
već ustavnom nemogućnošću da privoli svoju federalnu jedinku da odnosni deo ugovora izvrši.
Postoje i stalno neutralne države. Najpoznatiji primeri stalne neutralnosti je Švajcarska i Austrija, čija
je neutralnost ustanovljena tek posle II svetskog rata. Neutralnost počiva sa jedne strane na odluci države
koja želi ostati neutralna u svim budućim sukobima, a sa druge, na neki način izraženoj saglasnostidrugih
država da njenu neutralnost poštuju. Stalno neutralna država ima obavezu da zadržava pravo na
dražanje oružane sile , ali isključivo za odbranu svog teritorijalnog integriteta i statusa trajne
neutralnosti.

22. PRIZNANJE DRŽAVA I VLADA


Država nastaje sticanjem tri elementa: teritorije, stanovništva i organizovane vlasti.
Danas preovladava shvatanje po kome priznanje ima deklaratorno dejstvo, po kome nova država nastaje
čim se steknu ta tri navedena uslova i odmah uživa sva osnovna prava i dužnosti države. Međutim, da bi
sticala prava i obaveze zaključivanjem ugovora i stupala u međunarodne organizacije potrebno je
priznanje drugih država. Najvažnija posledica priznanja jeste da su države spremne da novu tvorevinu
prihvate kao subjekta međunarodnog prava. Današnji Izrael i Tajvan, kao i nekadašnja Nemačka DR,
postojali su i postoje iako ih nisu priznale mnoge države, kao i susedne države. Bili su članovi nekih
međunarodnih organizacija zajedno sa državama koje ih nisu priznavale. Države koje su tim državama
uskratile priznanje, nisu time izvršile međunarodni delikt. Međunarodne obaveze na priznanje novih država

2
nema. Priznanje nove države može se izvršiti izričito, na manje ili više svečan način. Izričitom priznanju
može prethoditi prećutno. Uspostavljanje diplomatskih odnosa , zaključenje dvostranog
međunarodnog ugovora znače prećutno priznanje. Priznanje može biti individualno ili kolektivno, na
diplomatskim koferencijama ili u okviru međunarodnih organizacija. Priznanje može biti bezuslovno
ili uslovno.
Da li prijem u članstvo neke međunarodne organizacije znači kolektivno priznanje novonastale države?
Može se zaključiti da prijem u međunarodnu organizaciju uskog kruga, naročito ako je jednoglasan , znači
priznanje. Kada je reč o organizacijama veoma širokog članstva, npr.UN , odgovor je pre negativan nego
pozitivan. Nelogično da ne sledi priznanje iz činjenice da je nova država koja je prema svim ostalim
državama članicama UN, prihvatila veoma dalekosežne obaveze iz Povelje UN. Praksa pokazuje da se
dešava da neke države članice ne priznaju neku drugu iako su decenijama zajedno u članstvu iste
organizacije( pr. Odnosi arapskih država prema Izraelu). Učestvovanje u zaključenju višestranog
međunarodnog ugovora ne mora imati za posledicu i priznanje novonastale države.
Do potrebe priznanja nove vlade dolazi samo onda kada do smene dolazi neustavnim putem.:
revolucijom, državnim udarom, vojnim pučem i sl. U takvim situacijama, države najčešće privremeno,
povlače šefove diplomatskih predstavništava i stalne diplomatske misije ostaju da rade na činovnočkom
nivou. Kao i prilikom nastanka nove države, tako je i priznanje nove vlade čin slobodne volje. Države
nisu obavezne da to učine. Slično priznanju novih država, i priznanje nove vlade može biti manje ili više
eksplicitno, pa i svečano, ili prećutno, konkludentnim činovima. Priznanje može biti de jure ili de facto.
Priznanje de jure je potpuno i konačno, ono deluje retroaktivno, a ne od trenutka priznanja. Nova
vlada priznaje se de facto kada još nije izvesno da li vrši efektivnu vlast i da li je u stanju da
ispunjava svoje međunarodne obaveze.
Pravna posledica priznanja sastoji se u tome što država koja to čini stavlja na znanje da akte nove vlade
smatra legitimnim, da nastavlja sa redovnim održanjem diplomatskih odnosa i da produžava uobičajenu
međudržavnu saradnju. Često će se priznanje nove vlade izvesti tako da se šef diplomatske misije, koji
je bio privremeno povučen, vraća u tu zemlju. To ne zahteva potrebu novog uspostavljanja diplomatskih
odnosa-reč je o nastavljanju već postojećih. U toku II svetskog rata u Jugoslaviji je došlo da
parelelizma vlada: jedne izbegličke u Londonu, i druge koja je nastala u zemlji na čelu sa Titom.
Uporedno postojanje dveju vlada je prestalo zaključenjem sporazuma Tito-Šubašić posle koga je vlada
posleratne Jugoslavije, uz određene uslove, priznata na međusavezničkoj konferenciji u Jalti.

23. KONTINUITET I SUKCESIJA DRŽAVA


Pitanja kontinuiteta i sukcesije nastaju kao rezultat teritorijalnih promena do kojih može doći
prisjedinjavanjem dela teritorije jedne države drugoj, već postojećoj državi; otcepljenjem jednog dela
teritorije i stvaranjem nove,novih država, ili pak raspadom jedne države i stvaranjem nove, novih država.
Najsloženiji pravni problemi nastaju kada na teritoriji stare države nastane više država. Pitanje da li i
koja od tih država ostaje nosilac međunarodnog pravnog kontinuiteta, odnosno koja od njih zadržava i
nastavlja međunarodnopravnu ličnost „države prethodnice“. Drugo je pitanje koje su novostvorene države
njeni sukcesori. U svakom slučaju , moraju da se reše tri osnovna pitanja: deoba imovine, dugova i
arhiva, sudbina međunarodnih ugovora koje je zaključila država prethodnica i članstvo u
međunarodnim organizacijama. Ovo je jedno od najsloženijih pitanja savremenog međunarodnog prava,
gde jasnih odgovora nema.
Održane su dve međunarodne konferencije koje su trebale da urede opšta pitanja sukcesija država,
ali one nisu dale nikakve rezultate. Komisija UN za međunarodno pravo radila je na dva nacrta
konvencija, Konvenciji o sukcesiji u odnosu na međunarodne ugovore i Konvenciji u odnosu na na državnu
imovinu, arhive i dugove. Samo je prva stulia na snagu i to sa veoma malim brojem ratifikacija. I jedna i
druga kovencija sadrže malo konkretnih pravila; i kada ih ima , propraćena su dodatkom ako se strane
drukčije ne dodgovore.
U rezoluciji Generalne skupštine 47/1 rečeno je da je država ranije poznata kao SFRJ prestala da postoji, i
da SR jugoslavija treba da podnese molbu za prijem u članstvo UN. U rezoluciji nisu izvedene
odgovarajuće konsekvece jer je navedeno i da SR Jugoslavija do daljnjeg ne može da učestvuje u radu GS i
da se uzima na znanje namera Saveta bezbednosti da to pitenje ponovo razmotri do kraja glavnog dela
zasedanja. GS je novom rezolucijom oduzela pravo SRJ da učestvuje i u radu ekonomskog i socijalnog
saveta-što ne bi bilo potrebno da je na osnovu prethodne rezolucije SRJ zaista prestalo članstvo u UN. U
toku rešavanja jugoslovenske krize pitanje kontinuiteta i sukcesije bilo je predmet žestokih rasprava. S
jedne strane tvrdilo se da je došlo da otcepljenja četiri bivše republike kje su bile u sastavu nekadašnje

3
SFRJ: iz toga se izvodio zaključak da su one postale nove države – a da su dve republike nastavile da
postoje kao SRJ i bile u pravnom smislu država prethodnica koja je zadržala međunarodno pravni
kontinuitet. Suprotno je mišljenje da je došlo do raspada nekadašnje SFRJ i da su svih pet novih tvorevina
novonastale države. Badinterova komisija se pridružila ovom stavu da je nastalo pet novih država i da
nijedna ne zadržava međunarodnopravni kontinuitet. Rasprave o međunarodnopravnom
kontinuitetuSFRJ/SRJ okončao je zahtev SRJ za prijem u ujedinjene nacije. Činjenicu da je SCG bila
jedna od pet suverenih ravnopravnih država sukcesora nekadašnje Jugoslavije dokazuje i Sporazum o
pitanjima sukcesije, koji su potpisali ovlašćeni predstavnici BIH, Makedonije, Hrvatske,Slovenije i SCG.

24. ORGANI DRŽAVA ZA ODRŽAVANJE MEĐUNARODNIH ODNOSA


Unutrašnji organi učestvuju u predstavljanju države i održavanju međunarodnih odnosa tako što
se rukovode mehanizmom koji neposredno obavlja spoljne odnose države. Nadležni su za kreiranje
spoljne politike i donošenje bitnih odluka koje saglasno svojim ovlašćenjima treba da sprovode
spoljni organi države. Položaj i ovlašćenja unutrašnjih organa određeni su ustavima država: oni su
značajni u meri u kojoj njihovo delovanje proizvodi posledice predviđene međunarodnim pravom.
Pod spoljnim organima podrazumevaju se organi koji su zaduženi da neposredno učestvuju u
diplomatskom opštenju sa drugim subjektima međunarodnog prava i da tako nastoje da ostvare
načelne odluke koje su doneli unutrašnji organi. Tu spadaju diplomatska služba i konzulati, iako se
konzularne funkcije razlikuju od diplomatskih.
Unutrašnji organi: tu spadaju šef države, vlada, ministar inostranih poslova i ostali članovi vlade i
parlament.
Šef države: postavlja šefove diplomatskih misija u inostranstvu i potpisuje njihova akreditivna
pisma, bez obzira na to kakvu stvarnu ulogu ima pri njihovom odabiranju. On prima i akreditivna pisma
šefova stranih diplomatskih misija. Poštoo nadležni unutrašnji organi ratifikuju međunarodni ugovor, šef
države izdaje ispravu o ratifikaciji. Šef države predstavlja državu i u njeno ime izdaje najvažnije
dokumente. U toku boravka šefa države u inostranstvu , pripada mu najviši stepen imuniteta i
privilegija, kao i pravo na uobičajene počasti.
Vlada: kao celina utvrđuje spoljnu politiku zemlje i tu politiku sprovode. Vlada može delovati kao
celina, kada istupa u ime države. Često u ime vlade istupa njen predsednik koji po svojoj funkciji ima
pravo da obavezuje državu. Članovi vlade ne mogu samo po osnovu funkcije koje imaju istupati u ime
države. Međunarodno pravo priznaje predsedniku vlade izvesna ovlašćenja. Saglasno BKPU predsednik
vlade može izdavati punomoćja za potpisivanje međunarodnih ugovora i može sam pregovarati i
potpisivati ugovore bez posebnog punomoćja. Njemu u toku boravka u inostranstvupripadaju pune
privilegije i imuniteti.
Ministar inostranih poslova: je član vlade zadužen za operativno vođenje spoljnih poslova i nalazi
se na čelu odgovarajućeg ministarstva. Ima pravo i dužnost inicijative i znatnu slobodu kretanja u
okvirima odluka koje donosi vlada. Smatra se da izjave koje on daje obavezuju njegovu vladu a time i
državu. Ministar inostranih poslova održava radne odnose sa stalnim diplomatskim predstavništvima
međunardonih organizacija. U praksi je došlo do ujednačavanja unutrašnjih pravila koja se odnose na
ovlašćenja ministra inostranih poslova. U njih ulazi: rukovođenje ministrastvom poslova u zemlji,
koordinacija rada i davanje uputstavadiplomatskim i konzularnim predstavništvima i delegacijama
koje učestvuju u radu međunarodnih organizacija.
Ostali članovi vlade: nekim oblastima međunarodnih odnosa počinju da se bave i pojedina ministarstva
pa ministri tih resora održavaju neposredna kontakte sa odgovarajućim funkcionerima drugih država.
Pravilo je da samo šef države, predsednik vlade i ministar inostranih poslova imaju pravo da bez posebnog
punomoćja obavežu državu na međunarodnom planu dok svi ostali moraju prethodno da imaju propisanop
punomoćje.
Parlamenti: po pravilu utvrđuju opšte principe spoljnopolitičkih aktivnosti zemlje i kontrolišu
ostvarivanje usvojenih odluka. Parlamenti imaju važnu ulogu u završnoj fazi zaključivanja
međunarodnih ugovora- ratifikaciji. Tom prilikom pralament ne može da menja pojedine odredbe
potpisanog ugovora- on može samo da ga prihvati ili odbije.
Spoljni organi: Težnja da se sporovi izbegnu i svedu na minimum dovela je do prve kodifikacije
diplomatskog prava na Bečkom Kongrasu 1815. sa dopunama na koferenciji u Ahenu 1818. Ovo je
okončano 1961. kada je usvojena BKDO.
Član 2 BKDO: Uspostavljanje diplomatskih odnosa između država i odašiljanje stalnih diplomatskih
predstavnika vrši se na osnovu obostrane saglasnosti. Njime su otklonjene nesuglasice o sadržini prava

4
poslenstva. Dugo se smatralo da suverena država ima aktivno i pasivno pravoposlanstva tj. Pravo da
odašilje i dužnost da prima stalne diplomatske pradstavnike. Ova teza ima manu, jer nijedna država nije
mogla odaslati diplomatskog pradstavnika u drugu državu po svom nahođenju jer je omelo pasivno pravo
poslanstva drgue države. Sve države teže da održavaju stalne bilateralne diplomatske odnose. Međutim
moguće je da među nekim državama ne postoje stalni diplomatski odnosi. Ove teškoće javljaju se tako što
se za bilateralne kontakte koriste stalne misije pri međunarodnim organizacijama.
Diplomatsko osoblje: sačinjavaju šef diplomatske misije koji misijom rukovodi i odgovoran je za njen
rad i članovi osoblja sa diplomatskim svojstvom. To su lica koja država kod koje se akredituju prihvatila
i unela u diplomatsku listu. Postoje tri klase šefova diplomatskih misija: ambasadori ili nunciji, poslanici,
ministri ili internunciji i otpravnici poslova. Prve dve klase akredituju se kod šefova država a treća kod
ministra inostranih polsova. Član 16. utvrđuje da šefovi stalnih diplomatskih misija iste klase dobijaju rang
prema danu predaje akreditivnih pisama. Doajen diplomatskog kora je šef misije sa najvišim rangom,
odnosno ambasador koji diplomatsku f-ju u toj državi najduže obavlja.
F-je diplomatskih predstavnika- f-je stalnih diplomatskih misija su A) reprezentativna; B) zaštita
interesa države; V) pregovaranje sa vladom kod koje je misija akreditovana; G) uapređenje
prijateljskih odnosa. Ako države nemaju potrebe za uspostavljanjem konzularnih odnosa, mogu se
dogovoriti da diplomatska predstavništva obavljaju i kozularne f-je.
Početak i kraj f-ja u diplomatskim pradstavništvima: za šefa stalne diplomatske misije pre
službenog postavljanjase traži saglasnost vlade države kod koje se to lice akredituje. Tek po
dobijanju agrimena šef države izdaje akreditivno pismo šefu diplomatske misije. Jedno lice može se
postaviti za šefa ili člana stalne diplomatske misije u više zemalja, ako postoji saglasnost svih tih država.
Šefa stalne diplomatske misije može opozvati njegova država a uobičajeno je da funkcija traje 3-5 godina.
Država kod koje se akredituje takođe može tražiti opoziv.
Konzularni odnosi: Konzulati se u praksi država javljaju pre stalnih diplomatskih misija. Oni su
uređeni Konvencijom o konzularnim odnosima 1963, a u okviru Saveta Evrope doneta je Evropska
konvencija o konzularnim f-jama 1967.
Konzularne f-je: zaštita interesa države odašiljanja i njenih državljana ; pomaganje razvoju
trgovinskih, ekonomskih, kulturnih i drugih odnosa između dve države; kontrola na brodovima i
vazduholovima svoje zastave, pružanje pravne pomoći...
Kozularno osoblje: šefove konzularnih misija postavlja država odašiljanja, a vršenje f-ja im
odobrava država prijema. Država odašiljanja izdaje šefu svog konzulata „ dokument u obliku patentnog
pisma“, s tim da ako država prijema to prihvata, patentno pismo može biti zamenjeno notifikacijom koja
sadrži potrebne podatke. Drugi akt potreban za rad šefa konzularne misije jeste egzekvatura, to je odobrenje
države prijema za početak obavljanja f-ja tog lica na njenoj teritoriji. Odbijajući da da egzekvaturu država
prijema nije dužna da da objašnjenje. Država prijema može uvek da obavesti državu imenovanja da je neki
konzularni funkcioner persona non grata.
Šefovi konzularnih misija dele se na 4 klase: generalne konzule, konzule, vice konzule i konzularne
agente.
Konzularni funkcioneri su u načelu državljani zemlje odašiljanja, mogu biti i državljani zemlje
prijema samo uz njenu izričitu saglasnost. Za konzularne funkcionere, kao počasne konzule, postavjlaju
se ugledni državljani zemlje prijema(potrebna je njena izričita saglasnost).
Uspostavljanje i prekid konzularnih odnosa:- uspostavljaju se između prava država ne osnovu uzajamne
saglasnosti. Za prekid nije potrebna izričita saglasnost obe države. Država odašiljanja može iz nekih
razloga izgubiti interes za održavanje konzularnih odnosa. Ako dođe do smanjenja boima poslova ona
može zatvoriti konzulat i obavljanje konzularnih f-ja poveriti knzularnom odeljenju svoje stalne
diplomatske misije u zemlji prijema.

25. PRAVNI SUBJEKTIVITET MEĐUNARODNIH ORGANIZACIJA


Treba praviti razliku između položaja međunarodnih organizacija u unutrašnjem( domaćem )
pravnom poretku država, u kome one mogu imati status pravnog lica, i njihovog položaja u
međunarodnopravnom poretku u kome mogu imati status subjekta međunarodnog prava.
Status i pravna sposobnost koji se u untrašnjem pravnom poretku neke države priznaju međunarodnim
organizacijama zavise, s jedne strane, od odredbi domaćeg prava, i s druge od međunarodnih ugovora(pre
svega statuta organizacije) koji regulišu ovo pitanje. Pravnu sposobnost međunarodnih organizacija
treba razlikovati od njihovih privilegija i imuniteta.

5
Statuti međunarodnih organizacija uglavnom propisujuda one imaju pravnu sposobnost u
nacionalnom pravu. Npr, prema Povelji UN: Organizacija uživa na teritoriji svakog svog člana onu
pravnu sposobnost koja joj je potrebna da vrši svoje funkcije i postiže svoje ciljeve. Opšte odredbe o
pravnoj sposobnosti iz statuta mogu se precizirati bilo odredbama domaćeg zakonodavstva, bilo dodatnim
međunarodnim ugovorima. Tako je član 104Povelje dopunjen Konvencijom o privilegijama i imunitetima
UN, koja propisuje da je organizacija pravno lice koje može da zaklječuje ugovore, stiče i otuđuje pokretna
i nepokretna dobra i istupa pred sudovima. Neki statuti vezuju pravni status međunarodne organizacije
direktno za unutrašnje propise država. Npr. Evropska zajednica na teritoriji svake države članice
ima najširu pravnu sposobnost koja se daje nacionalnim pravnim licima.
Status međunarodne organizacije i obim njene pravne sposobnosti u našem domaćem pravnom poretku je
određen prvenstveno međunarodnim pravom, i to ili ugovorom o njenom osnivanju ili posebnim ugovorom
kojim se reguliše njena pravna sposobnost.
Danas je opšteprihvaćeno stanovište da međunarodne organizacije mogu imati status subjekta
međunarodnog prava. U najvećem broju slučajeva one takav status i imaju. Može se reći da subjektivitet
postoji ako međunarodna organizacija ima sposobnost da poseduje određena prava i obaveze saglasno
međunarodnom pravu i ako ima autonomiju u svom delovanju. Važnu ulogu u priznanju pravnog
subjektitviteta međunarodnim organizacijama je imalo savetodavno mišljenje MSP u predmetu Odšteta
za povrede pretrpljene u službi UN-a. Pitanje se tiče sposobnosti UN da , u slučaju kada je službenik UN
povređen u okolnostima koje ukazuju na odgovornost neke države, istaknu mežunarodni zahtev i to kako za
naknadu štete koju pretrpela sama organizacija, tako i za naknadu štete koju je pretrpeo taj službanik. Iako
povelja izričito ne daje međunarodnopravni subjektivitet UN, Sud je stao na stanovište da su države
stvorile organizaciju sa ciljevima i načelimaza čije je ostvarenje nužno da ona ima međunarodni
subjektivitet. Prema tumačenju Suda, Organizacija je dobila takve f-jei ovlašćenja koji se mogu objasniti
samo na osnovu posedovanja međunarodnog subjektiviteta i sposobnosti da se deluje na međunarodnom
planu.
Međunarodni subjektivitet čine određena prava i dužnosti. Subjektivitet međunarodnih organizacija
je ograničen i specifičan za svaku organizaciju. Postojanje pravnog subjektiviteta jedne međunarodne
organizacije i njegov obim se pre svega utvrđuju na osnovu osnivačkog akta. Upravo to u praksi može
biti sporno, jer se dešava da ne postoji saglasnost država oko njegovog tumačenja. Iako se obim pravnog
subjektiviteta razlikuje od organizacije do organizacije, međunarodne organizacije mogu da imaju
sledeća prava i dužnosti: Zaključivanje međunarodnih ugovora; Privilegije i imunitete; Pravo
poslenstva; Sposobnost izjavljivanja međunarodnih zahteva; Funkcionalna zaštita osoblja; Vršenje
vlasti; Normativna delatnost i Međunarodna odgovornost.

26. TUMAČENJE OVLAŠĆENJA MEĐUNARODNIH ORGANIZACIJA


Pitanje ovlašćenja međunarodne organizacije se, s jedne strane, postavlja kao pitanje odnosa između
organizacije i država članica i s druge, kao pitanje odnosa unutar same organizacije, tj između njenih
organa.
Prema najrestriktivnijem shvatanju, međunarodna organizacija, može vršiti samo ona ovlašćenja koja
su izričito navedena u njenom statutu, tj.ovlašćenja koja su joj prenele same države. Ovo shvatanje
je davno prevaziđeno i u praksi međunarodnih organizacija i u jurisprudenciji MSP.
Opšte je prihvaćeno načelo da međunarodne organizacije, uz izričito navedena, imaju i implicirana
ovlašćenja. To su ona ovlašćenja koja nisu izričito navedena u statutu organizacije, ali se
podrazumevaju u pojedinim njegovim odredbama ili su neophodna za vršenje funkcija organizacije. Koja
su ovlašćenja implicirana, jeste uvek pitanje pravnog tumačenja.
Organi međunarodnih organizacija moraju da se pridržavaju ne samo svojih ovlašćenja na osnovu
statuta, nego su vezani i odredbama opšteg međunarodnog prava. To znači da su u svom delovanju
dužni da poštuju imperativne norme međunarodnog prava-ius cogens, kao i običajna pravila.
U praksi se dešava da organi prekorače svoja ovlašćenja. Ako smatraju da su odluke nezakonite,
države članice koje ostanu u manjini, mogu da odbiju primenu takvih odluka, da pristanu da ih primenjuju,
da odbiju da plaćaju doprinose organizaciji ili da se povuku iz nje.

6
Postoji i mogućnost direktnog obraćanja sudskom organu organizacije, kao što je to u Evropskoj
uniji, gde Evropski sud pravde ima nadležnost da razrešava sporove o ovlašćenjima organa. Često se
čuje tvrdnja da je Savet bezbednosti UN prekoračio svoja ovlašćenja iz Povelje UN kad je osnovao
Haški tribunal. Odluka o osnivanju tribunala je prihvaćena bez protivljenja i sve članice UN, plaćaju
njegove troškove i prihvataju izveštaje predsednika i glavnog tužioca. Podržano je ovlašćenje Saveta
Bezbednostida u vršenju svojih ovlašćenja na osnovu Glave VII može da osnuje i krivični sud.

27. ODNOSI MEĐUNARODNIH ORGANIZACIJA SA DRŽAVAMA ČLANICAMA I


NEČLANICAMA
Članice međunarodne oeganizacije su države. Odnos čalnica i organizacijereguliše se statutom
organizacije i opštim međunarodnim pravom. Međunarodna organizacija se obično stvara skalpanjem
međunarodnog ugovora. Države koje stvaraju međunarodnu organizaciju su njene prve članice, tzv.članice
osnivači.
Prijem novih članica u već stvorenu međunarodnu organizaciju sprovodi se prema odredbama
njenog statuta, tj ugovora o osnivanju. Uslovi za prijem mogu biti određeni samim statutom ili se mogu
određivati za svaki slučaj ponaosob.
Postoji više načina za prestanak članstva države u međunarodnoj organizaciji. Kod istupanja,
država svojom voljom napušta članstvo. Ona svojom voljom prestaje da bude strana ugovonica
ugovora o osnivanju. Kod isključenja, državi prestaje članstvo protivno njenoj volji. Isključenje je
najoštrija sankcija prema državi koja ne poštuje svoje članske obaveze. Članstvo može prestati i
nestsnkom države.
Osnovno pravo članica jeste da učestvuju u radu organizacije. Članice imaju dužnost da savesno
sprovode i poštuju njene odluke. Ulaskom u međunarodnu organizaciju, države prihvataju određene
obaveze sadržane u statutu. Odredbe statuta se obično tumače široko i može doći do sporova u pogledu
sadržine dužnosti članica, odnosno ovlašćenja organizacije. Sva pitanja koja nisu preneta u nadležnost
organizacije ostaju u nadležnosti država. Obim nadležnosti jedne međunardne organizacije ne zavisi
samo od njenog statuta, već i od prakse, kao i od odredbi drugih međunarodnih ugovora i opšteg
međunarodnog prava. Ako država ne ispunjava svoje obaveze, organizacija prama njoj može primeniti
određene mere. Tako se neka ili sva prava države članice mogu ograničiti suspenzijom. U slučaju težih
kršenja obaveza, može doći do isključenja države iz članstva.
Odnosi sa državama nečlanicama: Ugovori vezuju samo strane ugovornice, pa tako i obaveze iz
osnivačkog akta međunarodne organizacije vezuju samo članice i nemaju dejstva prema trećim državama.
Ipak, zbog posebne prirode UN i njihovog cilja da se održe međunarodni mir i bezbednost, Povelja
predviđada će Organizacija osigurati da nečlanice postupaju u skladu sa načelima UN u onoj meri u
kojoj je to neophodno da bi se očuvali međunarodni mir i bezbednost. Države nemaju obaveze prema
međunarodnoj organizaciji čije nisu članice. Međutim pošto je organizacija subjekt međunarodnog
prava, na odnose između međunarodne organizacije i država nečlanica se primenjuju opšta pravila
međunarodnog prava. Ako se ona prekrše, međunarodna organizacija može imati ovlašćenje da
istakne međunarodni zahtev i prema državama nečlanicama.
Države mogu sklapati međunarodne sporazume sa organizacijama čiji nisu članovi. Tako je SRJ
zaključila okvirni sporazum sa EU. Države nečlanice mogu imati i svoje predstavnike pri organizaciji.
Što se tiče privilegija i imuniteta, ostaje otvoreno pitanje u kojoj meri ih međunarodne organizacije imaju
na osnovu međunarodnog običajnog prava. Države nečlanice mogu sporazumom priznati međunarodnim
organizacijama široki obim privilegija i imuniteta.

28. ČLANSTVO U UN
Samo države mogu biti članice UN. Uslovi za prijem su da je država miroljubiva, da prihvata
obaveze iz Povelje i da je, prema Sudu organizacije sposobna i voljna da te obaveze ispuni. O prijemu
odlučujeGeneralna skupština na osnovu preporuke Saveta bezbednosti. Danas su gotovo sve zemlje sveta
članice UN. Čak je i Švajcarska, koja dugo nije želela da uđe u organizaciju, postala članica 2002.
Sporno pitanje u UN bilo je pradstavljanje Kine u organizaciji. To nije bilo pitanje članstva države
nego pitanje koja od vlada ima pravo da zastupa Kinu u UN. Kina je bila članica osnivač UN, sa stalnim
mestom u Savetu bezbednosti. Nju je od samog početka u UN predstavljala vlada Čang Kaj Šeka, koja je
1949.morala da se povuče na Tajvan, ali je i dalje pretendovala da zastupa celu Kinu. Stvorena je u isto
vreme i vlada Narodne Republike Kine u Pekingu, koja je efektivno kontrolisala gotovo celu teritoriju
zemlje. Pitanje zastupanje Kine u UN izazivalo je velike sporove više od 20 godina. Tek je 1971. vlada

7
NR Kine zauzela svoje mesto u UN kao predstavnik Kine, umesto vlade sa Tajvana. Što se tiče
država nečlanica, praksa je uspostavila pravilo da one mogu imati status posmatrača pri UN. Dok je
ranije broj država nečlanica sa statusom posmatrača i stalnim misijama bio veći , danas ja to slučaj
samo sa Svetom Stolicom. U istom položaju je i Palestina, koja je u procesu sticanja statusa suverene
države. Status posmatrača mogu imati i narodnooslobodilački pokreti, međunarodne organizacije i drugi
entiteti.

29. ORGANI UNa


Glavni organi UN su Generalna Supština, Savet bezbednosti, Ekonomski i socijalni savet,
Starateljski savet, Generalni sekretar i Međunarodni sud pravde.
Generalna skupština- je organ UN u kome su zastupljene sve članice organizacije. Svaka članica u
njoj ima jedan glas. Sastaje se svake godine u redovnim zasedanjima, a po potrebi se održavaju i vanredna
zasedanja. Ona se bavi najširim krugom pitanja- može razmatrati svako pitanje koje ulazi u okvir Povelje
UN ili koje se tiče ovlašćenja organa UN. Odlučuje o budžetu UN. Na osnovu preporuke Saveta
bezbednosti, odlučuje o prijemu novih članica, njihovoj suspenziji i isključenju. Ona bira i nestaalne
članice Saveta bezbednosti UN i člnice Ekonomskog i socijalnog saveta. Prima i razmatra izveštaje
drugih organa UN. Generalna skupština radi u plenumu i u komitetima. Pitanja sa dnevnog reda se po
pravilu prvo detaljno razmatraju u odgovarajućim komitetima, ali se osluke Generalne supštine uvek
donose u plenumu. Odluke Generalne skupštine se zovu preporuke i nisu pravno obavezujuće. U
određenim slučajevima, prеporuke Generalne skupštine imaju obavezujući karakter po samoj prirodi
stvari- kada se usvaja budžet, primaju ,suspenduju i isključuju članovi. Ona može donositi preporuke
o svim pitanjima, ali ne i o sporovima i situacijama kojima se bavi Savet bezbednosti vršeći svoju f-ju
održanja međunarodnog mira i bezbednosti, ona to može učiniti na izričiti zahtev Saveta. Za vreme
Korejske krize 1950, Generalna skupština je donela rezoluciju 377- prema njoj ako Savet bezbesnosti ,
zbog nedostatka jednoglasnosti svojih članova, nije u stanju da vrši svoju primarnu odgovornost u oblasti
očuvanja mira i bezbednosti, Generalna skupština može u slučaju pretnje miru, povrede mira ili agresije,
raspravljati o tom pitanju i davati preporuke članovima.
Preporuke se donose prostom većinom glasova prisutnih članica koje glasaju. O tzv.važnim pitanjima,
generalna skupština donosi odluke dvotrećinskom većinom glasova prisutnih članica koje glasaju.
Savet bezbednosti – njemu pripada prvenstvena odgovornost za održanje međunarodnog mira i
bezbednosti. Savet bezbednsti je u neprekidnom zasedanju , a predsedavaju mu države članice koje se
menjaju svakog meseca po abecednom redu. On učestvuje u odlučivanju o člnstvu u UN, putem
preporuka koje daje Generalnoj skupštini. Na osnovu njegove preporuke Generalna skupština bira
generalnog sekretara UN, a sa njom zajedno bira i sudije Međunarodnog suda pravde. Savet
bezbednosti ima 15 članica, od kojih 5 stalnih i 10 nestalnih. Stalne članice su: Francuska, Kina, Rusija,
SAD i UK. Nestalne članice bira Generalna skupština na dve godine i to po regionalnom principu.
U radu Saveta bezbednosti mogu da učestvuju i predstavnici drugih članica UN, ako Savet smatra da se
pitanja na dnevnom redu posebno tiču interesa te članice. Savet bezbednosti može da donosi i preporuke i
odluke. Prema članu 25, njegove odluke obavezuju sve članice UN.
Svaki član saveta bezbednosti ima jedan glas. Odluke o pitanjima procedure su usvojene ako za
njih glasa 9 članica. Da bi se donele odluke o suštinskim pitanjima, traži se da za njih glasa 9 članova
uključujući usglašene glasove stalnih članova.
Ekonomski i socijalni savet- čine 54 države koje se biraju na tri godine. Odluke donosi prostom
većinom članova koji su prisutni i glasaju. Popularno se naziva EKOSOK i bavi se ekonomskim,
društvenim, kulturnim i drugim pitanjima. Zadatak EKOSOK je i održavanje veza sa specijalizovanim
agencijama UN i koordiniranje njihovog rada. U vezi sa pitanjima iz svoje nadležnosti , može da inicira
izradu izveštaja i studija, da daje preporuke generalnoj skupštini, itd.
Sekretarijat- čine generalni sekretar i službenici UN. Generalnog sekretara bira Generalna skupština
na predlog Saveta bezbednosti. On je glavni administrativni organ i postavlja osoblje UN. Generalni
sekretar i službenici UN odgovorni su samo organizaciji i u vršenju svojih dužnosti ne smeju tražiti
ni primati instrukcije od vlada izvan UN.
Generalni sekretar podnosi godišnji izveštaj Generalnoj skupštini o radu UN. Prisusutvuje svim
sednicama glavnih organa osim MSP. Generalni sekretar ima važnu ulogu i kao depozitar međunarodnih
ugovora koje su zaključile članice UN.

8
Starateljski savet je imao nadležnosti u sisitemu koji reguliše upravljanje određenim nesamostalnim
teritorijama od strane razvijenih zemalja. Dekolonizacijom se broj teritorija pod starateljstvom
smanjivao. Kada je 1994. poslednja takva teritorija Palau postala nezavisna, Starateljski savet je obustavio
rad.

30. SAVET EVROPE


To je regionalna evropska organizacija osnovana 1949. Cilj mu je unapređenje integracije
evropskog kontinenta putem zaštite i ostvarenja zajedničke baštine država članica, i to pre svega
slobode pojedinca, političke slobode i vladavine prava. Radi ostvarenja ovog cilja, Savet može da
razmatra široku lepezu pitanja, od politike i ekonomije do nauke i kulture, ali nema ovlašćenja da se
bavi vojnim pitanjima. Najpoznatiji međunarodni ugovor usvojen pod okriljem Saveta Evrope je
Evropska konvencija o ljudskim pravima i osnovnim slobodama. Savet Evrope je krajem 2007.imao 47
članica. Svaka evropska zemlja može postati članica Saveta Evrope. Uslovi za prijem su prihvatanje
načela vladavine prava i poštovanja ljudskih prava, kao i da kandidat bude država sa sistemom
višepartijske demokratije.
Organi SE su Komitet ministara, Savetodavna skupština i sekretarijat. Komitet ministara je
sastavljen od ministara spoljnih poslova država članica. Ministre u svakodnevnom radu zamenjuju
predstavnici članica u sedištu organizacije u Strazburu. Komitet usvaja zaključke i preporuke upućene
državama članicama, odlučuje o prijemu novih članica, suspenziji i isključenju.
Savetodavna skupština se danas naziva Parlamentarnom skupštinom i ona je sastavljena od delegacija
parlamenata država članica, u njima su predstavnici i vladajuće većine i opozicije. Ona daje preporuke
Komitetu ministara. Politička snaga preporuka u nekim slučajevima može biti velika. Komitet ministara
ne prima nove članice SE bez pozitivne preporuke Parlamentarne skupštine.

31. ORGANIZACIJA ZA EVROPSKU BEZBEDNOST I SARADNJU


OEBS- potekla je iz Konferencije za evropsku bezbednost i saradnju koja je 1975.održana u
Helsinkiju. Učesnici KEBS, danas članice OEBS su sve države Evrope, Kanada i SAD. Posle raspada
SSSR, sve države nastale na toj teritoriji su postale članice.
U Helsinkiju je potpisan Završni akt kojim su usvojena načela međusobnih odnosa učesnica. Završni
akt takođe je sadržao načela vezana za poštovanje ljudskih prava uključujući slobodu mišljenja. Odredbe
tog završnog akta dele se u tri grupe: vojno-politička i bezbedonosna pitanja, saradnja u oblasti
ekonomije i nauke i tzv.humana dimenzija koja se ticala humanitarnih pitanja.
Danas je njegov osnovni zadatak preventivna diplomatija, sprečavanje sukoba i postkofliktna
izgradnja. Obaveze su dalje razrađene i proširene Pariskom poveljom za Novu Evropu. KEBS postaje 1995.
Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju.
Specifičnost ove organizacije jeste u tome što nije osnovana međunarodnim ugovorom, nego se
zasniva na političkoj saglasnosti država članica koja je izražena u praksi i kroz političke dokumente.
Obaveze koje države imaju na osnovu dokumenata OEBS predstavljaju političke obaveze, a ne
međunarodnopravne obaveze. One mogu imati međunarodnu obaveznost iz drugih razloga, npr.zato što
odslikavaju međunarodno običajno pravo.
Glavni organi OEBS su Ministarski savet, Stalni savet, Visoki savet i generalni sekretar.
Ministarski savet čine ministri spoljnih poslova država članica i on se sastaje jednom godišnje, osim
kada se održava samit, tj kada se države članice sastaju na nivou šefova država i vlada. Stalni savet čine
predstavnici država članica pri sedištu OEBS u Beču . Redovno zaseda i obavlja političke konsultacije.
Visoki savet se sastaje periodično i čine ga visoki službenici ministarstva spoljnih poslova država
članica. Jednom godišnje se sastaje kao ekonomski forum.
Rad organizacije priprema i obezbeđuje Sekretarijat, na čelu sa generalnim sekretarom. OEBS ima
stalne specijalizovane organe. U okviru njega postoji Sud za pomirenje i arbitražu. Organizacijom rukovodi
aktuelni predsedavajući koji je ministar spoljnih poslova jedne od država članica. Njemu pomažu prethodni
predsedavajući i budući predsedavajući, svi zajedno čineći tzv.trojku.
Odluke u telima OEBS donose se konsenzusom. Izuzetak je procedura-konsenzus minus jedan-
koja se može primeniti prema članici koja drastično krši obaveze iz dokumenata OEBS koje se tiču
ljudskih prava. Prvi put je ovaj mehnizam primenjen povodom rata u BiH, što je na kraju dovelo da
isključenja SRJ iz rada OEBS 1992.

32. NEDRŽAVNI SUBJEKTI KAO DEO MEĐUNARODNOG PRAVNOG PORETKA

9
U međunarodnom životu učestvuju raznovrsni akteri. Uz države i međunarodne organizacije, to mogu
biti i entiteti unutar država, multinacionalne kompanije, domaće i međunarodne nevladine organizacije i
pojedinci.
Entiteti unutar država- razni oblici unutrašnje organizacije država- federalne jedinice, regije,
gradovi- sve više učestvuju u međunarodnim odnosima, pa čak imaju u svoja predstasvništva u
drugim državama, ili sklapaju međunarodne sporazume. Sa stanovišta međunarodnog prava njihov
međunarodnopravni status proističe iz države čiji su deo.
Međunarodna preduzеća- su privredni subjekti koji deluju u više zemalja u cilju stvaranja dobiti.
Razlikuju se od međunarodnih organizacija zato što se ne osnivaju međunarodnim ugovorom i ne
funkcionišu po međunarodnom pravu.
Međunarodne nevladine organizacije, za razliku od međunarodnih organizacija, ne osnivaju se
međunarodnim ugovorom i u njima ne učestvuju države, a razlikuju se od međunarodnih preduzeća budući
da za cilj nemaju postizanje profita. One su vrlo raznorodne, njihov broj se meri hiljadama i zbog toga ih je
skoro nemoguće definisati. Osnivaju ih pojedinci, udruženja ili ustanove iz različitih zemalja radi
postizanja zajedničkih interesa. Npr, tu spadaju Međunarodne privredne komore, Udruženja za
međunarodno pravo, itd. Međunarodne nevladine organizacije mogu učestvovati u radu
međunarodnih organizacija i međunarodnih skupova. U okviru ljudske dimenzije OEBS, nevladine
organizacije za ljudska prava mogu učestvovati na nekim sastancima država članica i na njima uzimati reč.
Prema tradicionalnom shvatanju fizička i pravna lica nemaju status u međunarodnom pravu. Dok su
države subjekti međunarodnog prava i imaju međunarodna prava i obaveze, pojedinci su objekti tih prava i
obaveza, i onda kada mogu da koriste određena prava, ta prava u stvari pripadaju državi čiji su državljani.
Međutim, razvila su se međunarodna običajna pravila koja neposredno obavezuju pojedince, u
pogledu poštovanja osnovnih pravila humanitarnog prava, zabrane zločina protiv čovečnosti,
genocida, mučenja i agresivnog rata. Ova pravila obavezuju svakoga i svako može biti odgovoran za
njihovo kršenje, bez obzira da li je delao po naredbi države ili ne. Ove obaveze podrazumevaju
odgovarajuća prava pojedinaca, da ne budu izloženi genocidu, mučenju, itd.
Prema nekim međunarodnim ugovorima pojedinci imaju pravo da se obraćaju međunarodnim
telima ili sudovima radi zaštite prava iz ovih ugovora. Ovo pravo pripada pojedincima neposredno. Ali
pravo na obraćanje međunarodnim instancama je vrlo ograničeno, ne samo što je po prirodi procesno
pravo, nego ga pojedinac može koristiti samo prema onim državama koje su na to pristale.

33. POJAM TERITORIJE U MEĐUNARODNOM PRAVU


Državna teritorija je deo površine zemlje, sa pripadajućim delom podzemlja i vazdušnog
prostora, kao i (za države sa morskom obalom) odgovarajućiim pojasom mora, morskog dna i
njegovog podzemlja. Definisana je zamišljenim povlačenjem linija iz središta zemlje, koje prolaze
kroz svaku tačku granice(kopnene ili vodene) i idu dalje u vazdušni prostor.
Razlikuju se prirodne i ugovrne granice. Prvima se smatraju one koje slede tokove reka, gorske
lance, slivove reka, ili druge prirodne oblike tla koji granicu čine uočljivom, a sa druge strane ne otežavaju
u velikoj meri normalne komunikacuje stanovništva sa jedne i sa druge strane granice. Ugovorne su one
koje su povučene bez obzira na prirodne karakteristike tla, i više nego prirodne narušavaju
normalan život pograničnog stanovništva. Granice su negde, čak delimično povučene tako da slede neki
geografski meridijan ili paralelu.
Kod granica koje idu rekom, najčešće se prihvata linija koja čini sredinu matice reke, ili
geometrijsku sredinu reke. Ako reka naglo promeni tok, granica ostaje na mestu gde je pre toga bila, a
ukoliko veoma postepeno dejstvom prirodnih sila, erozije itd, menja tok, granica sledi te promene.
Granice se na jezerima najčešće povlače tako da dele jezera između susednih država.
Granice posredno određuju i propadajuće delove podzemlja i vazdušnog prostora- kao i kod država koje
imaju morsku obalu, i delove mora, morskog dna i njegovog podzemlja. Uobičajene faze utvrđivanja
granica su: zaključivanje osnovnog( dvostranog ili višestranog) međunarodnog ugovora, kojim se
granica određuje u opštim crtama, osnivanje mešovite komisije koja utvrđuje granicu na terenu.
Granice nekadašnjih kolonijalnih poseda u Latinskoj Americi ucrtavane su krajnje proizvoljno na
geografske mape u kabinetima vlada tada vodećih evropskih država. Nije se vodilo računa ni o
prirodnim granicama, ni o nacionalnoj pripadnosti stanovništva.
Prihvaćeno je kao deo partikularnog međunarodnog prava, načelo uti possidetis- po kome su nove
nezavisne države priznale granice odgovarajućih kolonijalnih poseda.

10
Odluke MSP ostavljaju u nekoliko slučajeva mesta za dosta različita tumačenja. Rasprava o načelu uti
possidetis obnovljena je u toku rešavanje jugoslovenske krize. Na pitanje SRJ da li su administrativne
granice između Srbije i Hrvatske granice u smislu međunarodnog prava- Badinterova komisija je
rekla da se spoljne granice nekadašnje Jugoslavije moraju uvek poštovati; administrativne granice
između nekadašnjih republika mogu se menjati samo sporazumno; ako takav sporazum ne postoji,
ranije administrativne granice saglasno načelu uti possidetis, postaju međunarodne granice. I te
granice su prećutno priznate.
Granica- linija povučena na površini zemlje- određuje i pripadnost podzemlja, vazdušnog stupa i
pripadajućeg pojasa mora i dela morskog dna i njegovog podzemlja. Državna teritorija zaštićena je
međunarodnim pravom od posezanja i zahvata organa vlasti drugih država. Ona je nepovrediva.

34. MEĐUNARODNO PRAVO O REKAMA


Reke su deo državne teritorije. One koje protiču kroz više država i/ili predstavljaju granicu
između država spadaju u međunarodne reke. Njihovo korišćenje uređuje se međunarodnim
ugovorima. Ranije su smatrane za međunarodne samo plovne reke koje utiču u more ili u one reke koje
utiču u more. U novije vreme se interesovanje za reke širi i na druge oblike korišćenja: naročito za
navodnjavanje i u hidroenergetske svrhe. Raspadom SFRJ nekadašnje unutrašnje reke-Sava, Drina dobijaju
status međunarodnih.
Prva kodifikacija rečnog prava izvršena je na Bečkom kongresu 1815. Utvrđeno je da su
međunarodne reke slobodne za plovidbu, da se trgovački promet na rekama ne može zabraniti, a da
naplaćivanje dažbina mora biti jednako za sve brodove.
Najnovija konvencija o pravu korišćenja međunarodnih vodenih puteva u neplovidbene svrhe, svedoči o
širenju interesa na korišćenja voda van onog u plovidbene svrhe.
Konvencija daje stranama ugovornicama pravo da zaključuju sporazume kojima prilagođavaju
odredbe Konvencije posebnim uslovima i preciziraju ih. Osnovna težnja ugovornica je da se doprinese
zaštiti, očuvanju i razumnom upravljanju međunarodnim vodenim tokovima. Pribrežne države se
obavezuju da obaveštavaju ostale o merama koje nameravaju da izvode na tim tokovima, kako bi im pružile
mogućnost da o tim merama izraze svoja mišljenja.
Posebna pažnja poklanja se Dunavu. Osnovni međunarodni višestrani ugovor koji danas reguliše
plovidbu Dunavom je Konvencija o režimu plovidbe na Dunavu . Zanimljiva je i zbog toga što je, prvi
put, potpisuju samo neke pribrežne države.
Osnovno načelo slobode plovidbe izraženo je u članu 1 Konvencije: Plovidba na Dunavu biće slobodna i
otvorena državljanima, trgovačkim brodovima i robi svih država na bazi ravnopravnosti u pogledu lučkih i
plovidbenih taksa kao i u pogledu uslova trgovačke plovidbe.
Sloboda plovidbe ne odnosi se na ratne brodove, kao ni na policijske , carinske i druge državne
brodove. Ratnim brodovima nepribrežnih država zabranjena je plovidba Dunavom , dok ratni
brodovi pribrežnih država mogu uploviti u sektore Dunava na teritoriji druge pribrežne države,
samo uz izričitu saglasnost teritorijalne države. Piibrežne zemlje su dužne da svoje delove Dunava
održavaju u plovnom stanju, da vrše potrebne radove kako bi se omogućilo uredno korišćenje plovnog
puta, kao i da ne sprečavaju slobodu plovidbe. Ako ne mogu da same vrše potrebne radove, treba da se
obrate za pomoć Dunavskoj komisiji.
35. RAZVOJ MEĐUNARODNOG PRAVA MORA
Međunarodno pravo mora se vekovima razvijalo kao običajno pravo. Najpre su snažne pomorske
države odnosnih razdoblja nastojale da pojedina mora, pa i delove okeana stave pod svoju kontrolu.
Engleska je još krajem X veka težila da dobije okolna mora, dok je Mletačka republika početkom XII veka
tražila da joj se prizna vlast nad celim jadranskim morem. Razvoj prava mora svedoči o stalnoj borbi
država koje se zalažu za slobodu plovidbe i korišćenja mora i morskog dna i njegovog podzemlja, s
jedne strane, i onih koje su za to da se što širi delovi tih prostranstava stave pod jurisdikciju obalnih
država.
Interes za sve raznovrsnijim oblicima korišćenja tih prostranstava zahteva stvaranje sve složenijih prvnih
propisa. Od uređenja plovidbe i ribolova, vremenom je raslo interesovanje za korišćenje ostalih prirodnih
izvora mora, pa i njihovu zaštitu od preterane eksploatacije koja bi dovela u opasnost njihovo obnavljanje,
kao i polaganje podmorskih kablova i cevovoda i sprečavanje zagađenja mora.
Sve doXX veka, korišćenje mora bilo je ograničeno na tri njegova dela: unutrašnje morske vode,
teritorijalno more i otvoreno more. Početkom XX veka ukazalo se i na mogućnosti korišćenja čvrstog
tla na kome počivaju mora i okeani – i koji će ukazati na sve realnije izglede za eksploataciju mineralnih,

11
tekućih i gasovitih resursa. Dolazi do sukoba interesa između država sa morskom obalom i onih koje te
obale nemaju.
Do prvog pokušaja kodifikacije prava mora dolazi na koferenciji održanoj pod okriljem Društva naroda u
Ženevi. Rezultat je izostao zbog ukazane suprotnosti interesa država, a ogledao se u nemogućnosti
postizanja sporazuma o širini teritorijalnog mora.
II svetski rat je konketno dokazao veliki ekonomski značaj mora, posebno delova blizu obala dok je
rastuća potreba za sirovinama- pre svega gasom i naftom- uputila na ubrzavanje korišćenja morskog dna
i njegovog podzemlja.
Do prvog uspešnog pokušaja kodifikacije prava mora dolazi na konferenciji održanoj u Ženevi
1958, pod okriljem UN. Na osnocu predloga Komisije usvojene su tri konvencije. Ovim konvencijama
nije pokrivena cela problematika prava mora, nije postignut sporazum o širini teritorijalnog mora, kao ni o
preciznoj spoljnoj granici epikontinentalnog pojasa, i te konvencije ratifikovao je jako mali broj država.
U rezoluciji Generalne skupštine UN 1970. morsko dno i podmorje van granica nacionalnih
jurisdikcija, taj prostor predstavlja zajedničku baštinu čovečanstva, čije delove ne mogu prisvajati ni
države niti prvna i fizička lica, i da će se koristiti isključivo u miroljubive svrhe, na dobrobit i u
interesu celog čovečanstva.
Danas je na snazi pet konvencija o pravu mora: Konvencija o teritorijalnom moru i spoljnom
morskom pojasu; Konvencija o otvorenom moru; Konvencija o ribolovu i očuvanju bioloških
bogtstava; Konvencija o epikontinentalnom pojasu , i Konvencija UN o pravima mora- koja jednim
delom pradstavlja kodifikaciju postojećeg međunarodnog prava, a drugim delom predstavlja progresivni
razvoj prava mora: predviđa pravo teritorijalnih država da svoje teritorijalno more prošire do 12, a spoljni
pojas do 24 morske milje; propise koji utvrđuju spoljnu granicu epikontinentalnog pojasa na 200 milja od
osnovne linije. I njene odredbe među državama potpisnicama imaju prednost pred onim sadržanim u
Ženevskim konvencijama o pravu mora.

36. MORE( UNUTRAŠNJE MORSKE VODE, TERITORIJALNO MORE, SPOLJNI POJAS,


ARHIPELAŠKO MORE I ISKLJUČIVAPRIVREDNA ZONA)
Unutrašnje morske vode čini pojas mora koji je najuže povezan sa kopnenom teritorijom države.
Pravni položaj tih voda isti je kao i status kopna: tu država vrši suverenu vlast. Granicu između
unutrašnjih morskih voda i teritorijalnog mora, koje se na njih naslanja, čini polazna, bazna linija.
Ona istovremeno predstavlja spoljnu granicu unutrašnjih morskih voda- ali i liniju od koje se računaju i
granice ostalih delova mora.
Polazna linija ide duž obale, polazeći od crte od najniže oseke. Povlači se najisturenijim tačkama kopna,
lučkih postrojenjai ušća reka u more. To se primenjuje i na zalive koji ispunjavaju potrebne uslove: da
obale zaliva uključujući ulaz , pripadaju jednoj državi, i da ulaz u zaliv nije širi od 24 morske milje.
Površina vode okružena kopnom mora biti jednaka ili veća od povrđine polukruga koji se može opsati
iznad linije koja spaja krajnje tačke ulaza u zaliv. Od davnina postoji pravilo međunarodnog običajnog
prava po kome se ulaz u unutrašnje vode ne može uskratiti brodvima u nevolji , bilo zbog nevremena ili
drugih razloga koji spadaju u kategoriju više sile.
Teritorijalno more- Svaka država ima pravo da utvrdi širinu svog teritorijalnog mora do 12
morskih milja. Teritorijalno more se nalazi između polazne linije i linije koja je u svakoj tački od nje
udaljena 12 morskih milja, odnosno počinje od spoljne granice unutrašnijh voda i prostire se do navedene
udaljenosti. Suverenost obalnih država, preko kopnene teritorije i unutrašnjih voda, proteže se i na pojas
teritorijalnog mora, ali i na vazdušni prostor iznad teritorijalnog mora kao i na morsko dno i njegovo
podzemlje. Da bi se uočila razlika između režima unutrašnjih morskih voda i teritorijalnog mora, ovde
suverenost obalnih država nije neograničena: suverenost nad teritorijalnim morem vrši se u skladu sa
Konvencijom i drugim pravilima međunarodnog prava. Prvo ograničenje suvereniteta ogleda se u pravu
neškdljivog prolaza kroz teritorijalno more svih brodova koji viju zastave drugih država. Pravo
neškodljuvog prolaza postoji kada : brod prolazi kroz teritorijano more a ne ulazi u unutrašnje vode ili kada
uplovljava ili isplovljava iz neke od luka obalne države. Neškodljiv prolaz je onaj koji ne šteti miru,
bezbednosti ili unutrašnjem poretku obalne države.
Kada je reč samo o prolasku krivična nadležnost obalne države je ograničena na slučajeve kada se
posledice tog dela vezuju za obalnu državu. Ako brod izlzeći iz luke obalne države prolazi kroz njeno
teritorijalno more, vlasti obalne države mogu vršiti krivičnu jurisdikciju radi kažnjavanja za krivična dela
izvršena u njenoj luci ili u nekom drugom delu njenih unutrašnjih voda. Vlasti obalne države ne treba da
zaustavljaju strani brod u prolasku. Situacija je drukčija kada se strani brod zadržavaa u teritorijalnom moru

12
ili izlazi iz njenih unutrašnjih voda- gde je mogao da izvrši radnje koje bi zahtevale pokretanje građanskog
postupka. Obalna država ima pravo da donosi propise o neškodljivom prolasku , a odnose se na bezbednost
plovidbe. Ratni brodovi kao i državni brodovi koji ne plove u komercijalne svrhe, uživaju imunitet. Ako ne
poštuju propise obalne države o prolasku krozteritorijalno more, obalna država može zahtevati da ga smesta
napuste. I država čiju zastavu viju odgovorna je za naknadu eventualne štete koju prouzrokuju.
Spoljni pojas: Obalna država može proglasiti za spoljni morski pojas deo mora koji se naslanja na
njeno teritorijalno more, on ne sme biti udaljeniji od polazne linije za više od 24 morske milje. U tom
pojasu obalna država može vrštiti kontrolu potrebnu za sprečavanje kršenja njenih carinskih ,
fiskalnih i drugih propisa o useljivanju, itd. Ako obalna država ne proglasi svoj spoljni pojas, ili ne
proglasi isključivu privrednu zonu, taj prostor ostaje deo otvorenog mora.
Arhipelaško more: Kada se pominju arhipelaške države, reč je o državama koje se sastoje od više
grupa ostrva , tesno povezanih tako da čine geografsku, ekonomsku i političku celinu- ili se istorijski
smatraju za takve. Ta države mogu povlačiti arhipelaške polazne prave linije koje povezuju
najisturenije tačke spoljnih delova ostrva. Dužina tih pravih linija ne može prelaziti 100 morskih
milja. Suverenost arhipelaške države prostire se na vode koje omeđuju arhipelaške osnovne linije- kao i na
odgovarajući vazdušni prostor i podzemlje. Kao i u teritorijalnim vodama, i u arhipelaškim – mutatis
mutandis- postoji pravo neškodljivog prolaska stranih brodova, kao i slični propisi o dužnostima brodova u
prolazu.
Isključiva privredna zona: -U sklopu nastojanja da se što širi delovi mora stave pod vlast ili neki oblik
kontrole obalnih država, dolazi do usvajanja propisa o isključivoj privrednoj zoni. Da bi obalna država
dobila Konvencijom predviđena prava, mora da taj deo mora službeno proglasi za svoju isključivu
privrednu zonu. Kada to učine sve države koje na to imaju pravo , znatno će se smanjiti površina
otvorenog mora. Isključiva ekonomska zona naslanja se na teritorijalna mora obalnih država, i može
se protezati do 200 morskih milja od polaznih linija. Ona nije deo teritorije odnosnih obalnih država, ali
nije ni deo otvorenog mora. Suverena prava data su obalnim državama radi: iskorišćavanja i upravljanja
živim i neživim izvorima, vršenja jurisdikcija u odnosu na izgradnju i korišćenje veštačkih ostrva, uređaja i
naprava, istraživanja mora itd. Sve ostale države – obalne i one bez obale- uživaju slobode predviđene za
otvoreno more tj.slobodu plovidbe i nadletanja, itd.

37. OTVORENO MORE


Konvencija o otvorenom moru od 1958.definisala je taj pojam kao sve delove mora koji ne
pripadaju teritorijalnom moru ili unutrašnjim morskim vodama. Međutim član 86 KPM glasi:
odredbe ovog dela primenjuju se u svim delovima mora koji nisu uključeni u isključivu privrednu
zonu, teritorijalno more ili unutrašnje morske vode neke države, ili u arhipelaške vode neke
arhipelaške države. Po članu 87 KPM sloboda mora uključuje sledeće slobode: slobodu plovidbe,
slobodu preletanja, slobodu polaganja podmorskih kablova i cevovoda, slobodu izgrađivanja
veštačkih ostrva, slobodu ribolova, slobodu naučnog istraživanja. Prava i slobode otvorenog mora
mogu koristiti kako obalne tako i države bez morske obale, pod uslovom da brod vije zastavu neke
države. Brodovi koji plove u komercijalne svrhe pod zastavom neke države podvrgnuti su na otvorenom
moru isključivo jurisdikciji države zastave broda.
Pravo zaustavljanja i kontrole nad brodovima koji plove u komercijalne svrhe i viju zastavu neke
druge države na otvorenom moru – ali i u isključivoj privrednoj zoni neke države- imaju samo ratni
brodovi i vojni vazduhoplovi pod određenim uslovima. KPM ppredviđa pet slučajeva kada ratni brod
neke države može pregledati strani brod. To su sumnja da je piratski, da se bavi trgovinom robljem,
ako postoji sumnja da nema državnu pripadnost ili ako postoji sumnja da ne vije ispravnu zastavu ili
da odbija da je istakne- ili pak fa pripada istoj državi kao i ratni brod.
Kada je rač o ratnim brodovima i brodovima koje vlade koriste isključivo u nekomercijalne svrhe,
onda tu izuzetka nema: podvrgnuti su isključivo vlasti država čiju zastavu viju. Uživaju potpun
imunitet od jurisdikcije svake države. Izuzev sopstvene.
Sve države imaju pravo polaganja podmorskih kablova i cevovoda na dnu otvorenog mora, izvan
epikontinentalnog pojasa. Ako žele da ih polažu u epikontinentalnom pojasu, pravac njihovog
polaganja moraju odrediti uz saglasnost države kojoj on pripada.
Sve države i njihovi državljani imaju pravo ribolova na otvorenom moru. S obzirom na sve veću opasnost
od istrebljivanja živih izvora mora, vremenom dolazi do podrobnijeg ograničavanja vršenja tog prava.

13
Sloboda naučnog istraživanja mora se koristiti isključivo u miroljubive svrhe, mora se voditi računa o
tome da se ne ometaju drugi; naročito paziti na potrebu očuvanja prirodne sredine. Tim pravom se na
otvorenom moru mogu koristiti sve države ali i međunarodne organizacije.

38. ZATVORENA ILI POLUZATVORENA MORA, MOREUZI I MORSKI KANALI


Zatvorena ili poluzatvorena mora su zalivi, bazeni ili more koje okružuje više država, a spojeno je
sa nekim drugim morem ili okeanom uskim vodenim prolazom koji u potpunosti ili prvenstveno, ima
režim teritorijalnih voda ili isključivih privrednih zona dve ili više obalnih država.
Porastao je broj mora koja su zatvorena, to su i Crno more, Baltičko more, sredozemno more, a
samim tim i Jadransko. U zavisnosti od površine mogu imati režim teritorijalnog mora obalnih država, a
ako su po površini veća, njihovi delovi mogu imati režima isključive privredne zone.
Moreuzi- to su prirodno suženi pomorski prolazi koji povezuju dva mora, razdvajajući suvozemne
teritorije. Neki razdvajaju obale dveju država- La Manš, više država- Otranska vrata, ili su okruženi
teritorijom samo jedne države- Bosfor i Dardaneli. Za utvrđivanje njihovog pravnog statusa uzima se u
obzir nekoliko elemenata: širina moreuza, broj obalnih država, i pravni status morskih površina koje
povezuju. U sukobu su dva interesa: Pravo svih država na međunarodni saobraćaj, s jedne strane, i pravo
obalnih država da štite svoje državno područje. Tu je i opasnost koju mogu predstavljati trgovački brodovi
na nuklearni pogon ili oni koji nose opasan teret.
KPM ne dira u posebne pravne režime za pojedine moreuze, kako je to ustanovljeno davno
zakljčenim međunarodnim ugovorima. To je posebno zanimljiv razvoj režima plovidbe kroz Bosfor i
Dardanele, koji se vremenom menjao- Saglasno odredbama konvencije, u vreme mira ili rata u kome
Turska nije jedna od zaraćenih strana, trgovački brodovi svih zemalja uživaju slobodu plovidbe i
danju i noću. Ako Turska smatra da joj preti ratna opasnost, može narediti da ti brodovi prolaze
samo danju. Ako je reč o ratu u kome je Turska jedna od zaraćenih strana, ona može zabraniti
prolaz brodovima onih država sa kojima ja u ratu.
Morski kanali- su suženi pomorski prolazi koji povezuju dva mora ili okeana. S obzirom na to da
skraćuju plovidbene puteve, veoma su važni za međunarodni pomorski saobraćaj. Od moreuza se bitno
razlikuju po tome što su to veštački prokopani vodeni putevi u koje su uložena znatna materijalna
sredstva, i za čije se korišćenje plaća naknada. Oni spadaju pod suverenitet države korz čiju su
teritoriju prokopani. Obično se međunarodnim ugovorima uređuje način njihovog korišćenja čime se u
izvesnoj meri ograničava suverenost teritorijalne države.

39. PRAVA DRŽAVA BEZ MORSKE OBALE


Deo X KPM uređuje prava država bez morske obale kao šzo je to Srbija, i dužnosti država tranzita koje
se nalaze između njih i država kroz čiju teritoriju moraju da prolaze lica, prtljag, roba i saobraćajna sredstva
na putu do obale mora.
Kontinentalne države imaju pravo pristupa moru i sa mora radi ostvarivanja prava predviđenih
Konvencijom. Kontinentalne države uživaju slobodu tranzita preko područja tranzitnih država svim
prevoznim sredstvima. Zainteresovane kontinentalne države i tranzitne države sporazumevaju se
dvostranim, subregionalnim i regionalnim sporazumima o uslovima i načinima ostvarivanja slobode
tranzita. U ostvarivanju svoje pune suverenosti na svom području tranzitne države imaju pravo da
preduzimaju sve potrebne mere radi obezbeđenja da prava i olakšice predviđeni u ovom delu za
kontinentalne države ne narušavaju njihove legitimne interese.
Saobraćaj u tranzitu oslobođen je svih carina i drugih taksa bilo da je reč o robi ili o saobraćajnim
sredstvima. Dve države mogu se sporazumeti o stvaranju slobodnih zona i o drugim carinskim olakšicama,
kao i o tehničkim merama potrebnim za olakšavanje tranzita. Brodovi koji viju zastave zemalja bez morske
obale uživaju jednak tretman u morskim lukama kao i drugi strani brodovi. Pravo na korišćenje sloboda
otvorenog mora imaju i države bez morske obale, kao i obalne.

40. MORSKO DNO I NJEGOVO PODZEMLJE


Epikontinentalni pojas- Konvencija od 1958. definiše taj pojas kao pojas morskog dna i njegovog
podzemlja izvan granica teritorijalnog mora do dubine od 200 metara( mereći od površine mora
prema središtu zemlje). Pošto razvoj tehnologije postepeno širi mogućnosti za korišćenje morksog dna i
njegovog podzemlja na sve većim dubinama, ta granica nije statična nego podleže promenama. Početak
merenja epikontinentalnog pojasa počinje od spoljne granice teritorijalnog mora. Suvereno pravo na
isključivo korišćenje epikontinentalnog pojasa znači da sve ostale države ne mogu ta bogtstva

14
koristiti bez izričitog pristanka obalne države. Pravni status epikontinentalnog pojasa ne utiče na status
morske vode iznad njega, kao ni na status odgovarajućeg vazdušnog prostora. Pravni status
epikontinentalnog pojasa odnosi se samo na odgovarajući deo morskog dna i podmorja.
KPM napušta vezivanje pojma epikontinentalni pojas za ono koje mu daju geografi.
- Epikontinentalni pojas pomorske države obuhvata morsko dno i podzemlje podmorskih
prostora koji se protežu van njegovog teritorijalnog mora preko čitavog prirodnog
produžetka njegovog kopnenog područja do spoljnog ruba kontinentalne ivice ,ili do
udaljenosti od 200 morskih milja , računajući od polaznih linija od kojih se meri širina
teritorijalnog mora, gde spoljni rub kontinentalne ivice ne doseže do te udaljenosti.
Po KPM, , spoljna granica epikontinentalnog pojasa se proteže mnogo dalje od prethodne: njenu
krajnju tačku ne predstavlja dubina od 200 metara- već je pomerena na širinu od 200 morskih milja
(oko 360 km) računajući od polazne linije od koje se meri teritorijalno more.
Obalna država može utvrditi spoljni rub kontinentalne ivice svugde gde se ta ivica proteže van 200
morskih milja od linija od koje se meri širina teritorijalnog mora, međutim ne može ići dalje od 350
morskih milja.
Pravila sadržana u Konvenciji o epikontinentalnom pojasu, pre svega ona koja se odnose na naučna
istraživanja, ostaju na snazi.
KPM predviđa da obalna država ima Konvencijom utvrđana prava bez obzira na to da li je okupacija tog
prostora stvarna ili fiktivna, kao i da njen režim ne utiče na status vode iznad njega, kao ni na vazdušni
prostor iznad površine mora.
Morsko dno i njegovo podzemlje:- Najveću novinu u KPM predstavljaju odredbe o pravnom režimu
morskog dna i njegovog podzemlja izvan kontinentalnog šlefa- u međunarodnoj zoni. Reč je o oblasti
koja preostaje pošto obalne države, kao epikontinentalni pojas, prisvoje one delove morskog dna i njegovog
podzemlja čiji se izvori danas mogu komercijalno eksploatisati, pa čak i one gde to danas još nije moguće.
KPM usvaja načelo- da međunarodna zona i njeni izvori predstavljaju zajedničku baštinu čovečanstva.
Delatnosti u Zoni moraju se voditi isključivo u miroljubive svrhe, i vrše se radi dobiti čovečanstva kao
celine, nezavisno od geografskog položaja država- obalnih ili onih bez morske obale. Posebno se reguliše
oblast naučnih istraživanja koja bi trebalo da se vrše isključivo u miroljubive svrhe i na dobrobit celog
čovečanstva. Došlo je do usvajanja sporazuma o sprovođenju Dela XI KPM, kojim se menja niz odredbi:
Konvenciju je ratifikovalo 123 države, uključujući sve velike pomorske sile. Na osnovu nje, već je
pripremna vlast za morsko dno registrovala nekoliko investitora koji su otpočeli sa raznim oblicima
istraživanja bogatstava morskog dna i njegovog podzemlja. S obzirom na to da mogućnost isplative
eksploatacije još nije na vidiku, proćiće dosta vremena dok se ne vidi da li će doći do novih zahteva za
daljim prisvajanjem morskog dna i njegovog podzemlja.

41. VAZDUŠNI PROSTOR


Počeo je da biva zanimljiv tek početkom XX veka. Predlagana su dva rešenja za pravni režim tog
prostora: sloboda korišćenja vazdušnog prostora- odnosno protezanja suvereniteta država i na vazdušni
prostor iznad njihove teritorije. Neke teorije nudile su i treće rešenje: podelu prostora iznad državne
teritorije na tri zone- slično tadašnjoj podeli mora. Na rešenje koje je usvojeno uticalo je to što se pokazalo
da se vazduhoplovi mogu koristiti i za ratna dejstva kao i u privredne svrhe.
Krajem I svetskog rata dolazi do prvog opšteg međunarodnog instrumenta- Pariske konveencije o
vazdušnom saobraćaju- koja proglašava proširenje suvereniteta država nad vazdušnim prostorom
iznad njihovih teritorija.
Osnove danas važećeg pravnog režima vazdušnog prostora sadržane su u Čikaškoj Konvenciji. Na
Čikaškoj konferenciji usvojena se dva sporazuma: Sporazum o međunarodnom vazdušnom tranzitu i
Sporazum o međunarodnom vazdušnom transportu. Čikaška konvencija se ne primenjuje na
državne letelice- vojne, carinske ili policijske vazduhoplove. Civilni saobraćaj deli se u dve grupe:
povremeni letovi u vazdušnom saobraćaju i redovni vazdušni saobraćaj tj onaj koji se odvija po
unapred utvrđenim redovima letenja.
Povremeni letovi imaju povoljniji tretman: ugovoreno je pravo neškodljivog preleta teritorija drugih
država bez sletanja, kao i sletanje iz tehničkih razloga.
Za poslovanje vazduhoplova u redovnom međunarodnom saobraćaju koji se bave komercijalnom
delatnošću potrebna je odgovarajuća dozvola teritorijalne države. Dozvola je potrebna i za kabotažu( tj
za pravo ukrcavanja i iskrcavanja putnika, robe i pošte između vazdušnih luka koje se nalaze na

15
teritoriji jedne iste države) . Sva ova pitanja rešavaju se bilateralnim sporazumima između država- a na
osnovu ovih se zaključuju komercijalni sporazumi između nacionalnih avioprevoznika.
Odredbe Čikaške konvencije u pogledu bezbednosti nadletanih država, bezbednosti učesnika u
vazdušnom saobraćaju, kao i održavanja urednog odvijanja vazdušnog saobraćaja, odnose se kako na
povremene letove tako i na letove u redovnom vazdušnom saobraćaju.
Država u čijem se prostoru nalazi vazduhoplov ,ima pravo da iz bezbedonosnih razloga da zatraži
njegovo sletanje i izvrši odgovarajuću kontrolu.
Svaka država ima pravo da utvrdi „ zabranjene zone“ preko kojih je , zbog vojnih potreba ili u interesu
javne bezbednosti- zabranjen prelet vazduhoplova svih drugih država, i to bez diskriminacije. Države
ugovornice zadržavaju pravo da, u izuzetnim prilikama, za vreme neke krize ili u interesu javne
bezbednosti, privremeno ograniče ili zabrane, sa trenitnim dejstvom, prelet jednog dela ili cele svoje
teritorije. Uslov je da se zabrana, bez razlike odnosi na vazduhoplove svih drugih država.
Vazduhoplovi , kao i brodovi u pomorskom saobraćaju, moraju pripadati nekoj državi u kojoj su
registrovani i čije oznake nose. Čikaškom konvencijom osnovana je Međunarodna organizacija za
civilno vazduhoplovstvo- ICAO- radi na inoviranju tehničkih odredabavezanih za bezbednost
vazdušne plovidbe, standardizaciji propisa, itd. Propise o saobraćaju u vazdušnom prostoru iznad
otvorenog mora donosi na osnovu Čikaške konvencije ICAO.

42. KOSMIČKI PROSTOR


Lansiranje prvog veštačkog zemljinog satelita 1957.stavilo je na dnevni red potrebu za pravnim
uređenjem prostora za koji je rimsko pravo samtralo da pripada privatnom vlasniku zemljišta, dok je
nakon pronalaska vazduhoplova, odlučeno da jedan deo tog prostora potpada pod suverenitet država iznad
kojih se nalazi.
Današnji pravni status kosmosa, kao i pravila o ponašanju pri istraživanju i korišćrnju tog
prostora, uređeni su odredbama sadržanim u nekoliko međunarodnih ugovora.
Ugovor koji reguliše delatnosti država na istraživanju i korišćenju kosmosa, uključujući Mesec i
druga nebeska tela, slobodan je za istraživanje i korišćenje svim državama, bez diskriminacije.
Drugo taj prostor ne podleže nikakvom nacionalnom prisvajanju putem zahteva za suverenošću.
Treće, ta delatnost treba da se vrši u skladu sa međunarodnim pravom, uključujući Povelju UN. Do
povlačenja razlike između kosmosa, sa jedne strane, i nebeskih tela sunčevog sistema, sa druge, dolazi već
u ovom ugovoru. Ugovor o kosmosu obavezuje države ugovornice da ne stavljaju u orbitu oko Zemlje
objekte koji bi nosili nuklearno ili neko drugo oružje za masovno uništenje, kao i da takvo oružje ne
stavljaju na nebeska tela niti da ga na drugi način stacioniraju u kosmosu. Što se tiče zahteva za
isključivo miroljubivim korišćenjem , on se odnosi samo na nebeska tela.
Sporazum o Mesecu, koji je do 2006. ratifikovalo svega 13 država, otićiće korak dalje u povlačenju
razlike između pravnog položaja kosmosa, s jedne strane, i nebeskih tela Sunčevog sistema i njihovih
orbita, sa druge. Ugovoreno je da ta tela- predstavljaju zajedničku baštinu čovečanstva. Stvaranje
posebnog međunarodnog režima koji bi se starao o toj baštini ostavljeno je za vreme kada njegova
eksploatacija postane moguća.
Ostala tri međunarodna mnogostrana ugovora uređuju konkretnije vidove istraživanja i korišćenja
kosmosa, to su: Sporazum o spasavanju astronauta injihovom vraćanju, konvencija o registrovanju objekata
lansiranih u kosmos i Konvencija o međunarodnoj odgovornosti za štetu prouzrokovanu kosmičkim
objektima.
Ostalo je otvoreno pitanje granice između dva prostora koja potpadaju pod dijametralno suprotne pravne
režime: suverenost država u vazdušnom prostoru iznad njihove teritorije i sloboda istraživanja i korišćenja
kosmosa. Verovatno je ispravno mišljenje da je taj problem rešen pravilom međunarodnog običajnog prava
po kome tu granicu predstavlja najniža orbita slobodnog leta veštaćkih zemljinih satelita. Ali se pravni
Potkomitet Komiteta UN za miroljubivo korišćenje kosmosa i dalje bavi tim pitanjem.

43. ANTARKTIK
Sporovi povodom suprostavljenih zahteva mnogih država za protezanjem suverenih prava na delove
ovog područja – koje je poterminologiji međunarodnog prava ničija zemlja, - rešeni su tako što je 1969.
zaključen ugovor o Antarktiku. Predviđeno je da se ugovor može izmeniti u svako vreme, i to
jednoglasnom saglasnošću strana ugovornica koje na to imaju pravo. Predviđeno je da po isteku od
30 godina od stupanja na snagu Ugovora svaka strana može podneti zahtev za njegove izmene i
dopune. Pošto do takvih zahteva nije došlo , Ugovor je u izvornom obliku i dalje na snazi.

16
Strane ugovornice su se odrekle prava na polaganje novih zahteva za teritorijalnom suverenošću po
osnovu rezultata njihove delatnosti na Antarktiku. Navedeno je da se ni jedna pdredba Ugovora ne može
shvatiti kao prejudiciranje stava strana ugovornica o priznavanju ili nepriznavanju takvih zahteva bilo kojih
drugih država.
Antarktik se može koristiti isključivo u miroljubive svrhe. Postojaće sloboda naučnih istraživanja,
razmenjivaće se informacije o pravima i programima istraživanja, kao i naučnoistraživačkog osoblja. To
osoblje, kao i njihovi pratioci, ostaju pod isključivom nadležnošću država čiji su državljani.
Zabranjeno je obavljanje eksplozija nuklearnog oružja, kao i odlaganje radioaktivnog materijala
na Antarktiku. Ugovor o Antarktiku ima 45 strana ugovornica, od kojih 28 ima konstultativni status-
učestvuju na redovnim sastancima strana ugovornica, dok su ostale posmatrači. Usvojeno je i pet posebnih
međunarodnih sporazuma, npr Konvencija o očuvanju foka. I ti instrumenti zajedno sa Ugovorom o
Antarktiku čine Ugovorni sistem Antarktika.

50. ZAŠTITA MANJINA


Određivanje pojma manjina susretalo se uvek sa velikim pravnim teškoćama. Ne postoji ni jedan
međunarodni ugovor u kome se jasno kaže šta se podrazumeva pod manjinom. Definicija manjina je
ostala stvar naučnih komentara. Italijanski pravnik Kaportoti rekao je da je manjina: grupa koja
malobrojnija u odnosu na ostatak stanovništva države i nije u dominantnom položaju i čiji
pripadnici- koji nisu državljani te države – imaju etnička, verska i jezička obeležja koja se razlikuju
od obeležja ostatka stanovništva. Dakle, manjinu mogu činiti samo državljani. Manjina ima isti status bez
obzira da li predstavlja deo nacije čiji pripadnici predstavljaju većinu u nekoj drugoj državi, ili su rasejani u
više država, ili je cela manjina usredsređena samo u jednoj državi.
Potreba za zaštitom manjina prvenstveno je nastala u Evropi zbog verskih ratova, a kasnije
naročito zbog primenjivanja nacionalnog načela, prema kome svaka nacija treba da ima svoju državu i da
u njoj bude dominantna.
Zaštita manjina do 1919. : nečovečno postupanje prema podanicima države koji su se po nekim
obeležjima razlikovali od većine, počelo je da muči savest prosvećenih ljudi još od XVI veka, kada se
saznalo za brutalnost španskih osvajača u Južnoj Americi prema Indijancima, koja se pravdala time
što su neznabošci. U samoj Evropi je pitanje zaštite manjina došlo na dnevni red u toku XVII veka zbog
toga što su, naročito posle reformacije, međunarodni sukobi počeli da dobijaju versku dimenziju.
Ugovorima o miru počelo je da se garantuje nesmetano ispovedanje nekih manjinskih veroispovesti.
Od Bečkog kongresa 1815, međunarodni ugovori počeli su da idu dalje od prava na ispovedanje vere
i da pripadnicima verskih manjina zajemčuju širu ravnopravnost. Tako je zaštita postepeno počela da
se širi i na nacionalne manjine, jer su one često imale i posebna verska obeležja.
Zaštita manjina u sistemu Društva naroda: - Zaštita manjina dobila je sistematski karakter tek posle
I svetskog rata, pod okriljem Društva naroda, novoosnovane univerzalne organizacije. Najvažniji je bio
Versajski ugovor sa Nemačkom, po kome se ceo novi sistem nazivao versajskim sistemom. Društvo naroda
bilo je deo tog sistema: ugovor o njegovom osnivanju, Pakt društva naroda, bio je uključen u svaki ugovor
o miru. Primena načela o samoopredeljenju dovela je do stvaranja niza naglašeno nacionalnih država.
Ispostavilo se da se državne granice nikad ne mogu poklopiti sa etničkim, tako da su na teritorijama
nacionalnih država obitovale, nekada vrlo mnogoljudne nacionalne i verske manjine, koje je trebalo zaštiti.
Zaštita manjina posle II svetskog rata:- Ujedinjene nacije su se opredelile protiv grupne zaštite
manjina. U državama u kojima postoje etničke, verske ili jezičke manjine, lica koja pripadaju takvim
manjinama ne mogu se lišiti prava da u zajednici sa drugim članovima svoje grupe, imaju svoj kulturni
život, ispovedaju i ispoljavaju svoju veru i da koriste svoj jezik. Ova odredba razrađuje se
Deklaracijom UN o pravima pripadnika nacionalnih ili etničkih, verskih i jezičkih manjina od 1992. ali ova
odluka Generalne skupštine UN nije međunarodni ugovor koji pravno obavezuje države.
Univerzalni međunarodni ugovori ne predviđaju prava pripadnika manjina, ali su zato odredbe o
pripadnicima nacionalnih manjina uEvropi vrlo brojne i detaljne u raznim dokumnentima Organizacije o
evropskoj bezbednosti i saradnji, naročito onim usvojenim na sastancima u Beču, Kopehagenu i
Ženevi. U okviru OEBS od 1992. deluje Visoki komesar za nacionalne manjine, čiji je zadatak da
identifikuje etničke napetosti koje bi mogle da ugroze mir, stabilnost i prijateljske odnose između
država člnica OEBS i doprinese njihovom ranom razrešavanju. Njegova uloga je preventivna.

17
Usvojena je i Okvirna konvencija o zaštiti nacionalnih manjina, ali od kolektivnih prava manjina nema ni
traga. Prava koja se pripadnicima majnina garantuju uglavnom su ona koja bi oni ionako imali, kao i svi
drugi građani.

52. DRŽAVLJANSTVO U MEĐUNARODNOM PRAVU


Državljanstvo je veza između pojedinca i države. Ovaj se pojam odnosi samo na odnos države i
fizičkog lica, iako se nekada pogrešno govori o državljanstvu pravnih lica, brodova, vazduhoplova itd. U
načelu bi svi ljudi koji žive na teritoriji države i potiču iz nje trebalo da budu i njeni državljani. To
nije tako, naročito u savremenom svetu u kome se ljudi lako kreću, pa i privremeno i trajno naseljavaju u
inostranstvu.
Državljanstvo je pretežno u nadležnosti unutrašnjeg prava. Svaka država slobodno svojim zakonima,
određuje ko je njen državljanin. Ti zakoni po pravilu utvrđuju kako državljanstvo dotične države stiču
novorođena deca, i kako ga mogu dobiti odrasla lica, bez obzira jesu li ranije imala državljanstvo
neke druge države ili su bila bez državljanstva-apatridi.
Sticanje državljanstva odrasle osobe naziva se prirođenjem- naturalizacijom. Država samostalno
odlučuju kom će strancu i pod kojim uslovima dati svoje državljanstvo. Države se mogu oko toga
sporazumeti međunarodnim ugovorom, na osnovu koga čitave grupe ljudi automatski postaju državljani
nekih ugovornica, ili mogu da ga steknu jednostavnim zahtevom. Državljanski status mnogih ljudi
naročito je uzdrman posle velikih teritorijalnih promena, kakve su obično nastale kao posledice
ratova. Neki mirovni ugovori predviđali su pravo opcije državljanstva, što znači da su ugovorom opisani
pojedinci mogli da biraju državljanstvo države čiji su dotle bili državaljani ili državljanstvo one zemlje
kojoj je pripala teritorija na kojoj žive.
Sloboda države da suvereno odlučuje ko će joj biti državljanin važi samo u njenim unutrašnjim
odnosima. Potpuno je moguće da neko lice ima dva državljanstva- bipatrid, pa čak da ima i više njih.
Odavno postoji pravilo da jedna od država čiji je bipatrid državljanin postupa prema njemu kao da je njen
državljanin i da se ne obazire na njegovo drugo državljanstvo.
Državljanstvo se tiče međunarodnog prava i kada država istupa pred drugim subjektima
međunarodnog prava koristeći pravo na diplomatsku zaštitu svojih državljana pojavljujući se
umesto njega na osnovu generalne supstitucije. Naročito je ovo naglašeno u presudi MSP u slučaju
Notebom, da drugi subjekti ne moraju da prihvate državu kao zaštitnika ako to državljanstvo nije efektivno,
tj ako između nje i lica kome je dala državljanstvo ne postoji neka stvarna, autentična veza. – Notebom je
bio nemački državljanin koji se iselio u Gvatemalu i tamo obavljao unosne poslove. Pred izbijanje II
svetskog rata poslao je preko punomoćnika molbu da bude primljen u državljanstvo Lihtenštajna, iako na
njegovoj teritoriji nije boravio tri godine, kako je to tražio zakon ove države. Ovaj zakon je davao međutim
upravnim organima pravo da se odriču tog uslova u izuzetnim slučajevima, i Notebom je postao njen
državljanin. Gvatemala mu je kasnije konfiskovala svu imovinu kao neprijateljskom strancu a Lihtenštajnse
u njegovo ime obratio MSP sa zahtevom da mu Gvatemala vrati oduzeta dobra. MSP ja zaključio da
Lihtenštajn nema dovoljno jaku državljansku vezu sa Notebomom da bi tužio u njegovo ime.
Stvarna veza sa državom najčešće se traži u mestu rođenja- zavičajnost, ili etničkoj pripadnosti,
koja se prepoznaje putem pokazatelja kakav je npr.jezik. Pripadanje nekoj državi bitno je za pojedinca
u bezbroj situacija. On se i dalje prvenstveno u inostranstvu identifikuje kao državljanin određene države i
ona mu izdaje mnoga dokumenta. Najvažniji od njih je pasoš, koji je sredstvo identifikacije prilikom
putovanja u inostranstvo.

53. POLOŽAJ LICA BEZ ZAŠTITE DRŽAVE- IZBEGLICE, APATRIDI


Lica bez državljanstva( apatridi)- Stacajem okolnosti čovek može ostati bez ijednog državljanstva
ili se roditi bez državljanstva. On nema zaštitu ni jedne države. Položaj lica bez državljanstva bio je
veoma težak ali je posle II svetskog rata postepeno ublažen usvajanjem opštih ugovora o ljudskim
pravima i Konvencijom o statusu lica bez državljanstva od 1954. Države u kojima apatridi borave
dužne su da im garantuju osnovna ljudska prava. Naročito je važno što mogu da im izdaju
dokumente koji će imati važnost u inostranstvu, od kojih je najvažniji poseban pasoš.
U praksi se to najčešće dešavalo deci i udatim ženama pa se te specifične situacije regulišu i
posebnim ugovorima kao što su Konvencija o pravima deteta od 1989.
Izbeglice:- imaju državljanstvo ali ne mogu ili neće da koriste zaštitu svoje države( države porekla)
zato što osećaju strah od postupaka njenih vlasti, zbog koje su izbegle u inostranstvo. Prema
Konvenciji o statusu izbeglica od 1951. i Protokola uz nju od 1968. strah mora biti stvarno osnovan :

18
izbeglici treba da preti proganjanje zbog njegove rase, veroispovesti, nacionalnosti, pripadnosti
određenoj društvnoj grupi ili političkih uverenja. Potpisnice Konvencije se obavezuju da izbeglicama
garantuju osnovna prava i izdaju im potrebne dokumente. Lice koje traži utočište ne sme se vratiti
na teritoriju na kojoj mu preti proganjanje iz navedenih razloga. Države su slobodne da prihvataju i
izbeglice koje ne ispunjavaju sve uslove iz Konvencije od 1951. i da im daju zaštitu svojim
unutrašnjim pravom. One to čine i iz humanitarnih razloga kada su suočene sa sukobima i masovnim
potresima koji izazivaju bekstvo velikog broja ljudi sa neke teritorije. Najčešće se odlučuje na osnovu
pretpostavke da svako ko izbegne sa određene ugrožene teritorije ima razloga da strahuje. Takvo su rešenje
usvojile i neke zemljeza lica koja su između 1991. i 1996. pristizala iz BiH. Ovakva grupna rešenja su po
pravilu privremena- očekuje se da se izbeglice vrate u zemlju porekla kada nesigurno stanje prestane.
Izbeglicama se od 1951. bavi Ured Visokog komesara UN za izbeglice., organa koji je još 1950.
uspostavila Generalna skupština UN. Njegovje zadatak da izbeglicama pod svojim mandatom pruža
međunarodnu zaštitu. Definicija izbeglice po Statutu Visokog komesara šira je od definicija iz
Konvencije i Protokola i prostire se na izbeglice u svim zemljama, bez obzira jesu li države utočišta
potpisnice tih ugovora i da li im same priznaju status izbeglice. Ovakve izbeglice nazivaju se mandatnim
izbeglicama.
Pravo azila:-azil je utočište koje ugroženi stranci mogu da zatraže na teritoriji svake države , ona
im ga pruža u skladu sa svojim zakonodavstvom, koje može da bude velikodušnije od pravila
međunarodnog prava tako da uživaoci azila bivaju i ljudi koji se ne smatraju izbeglicama po
međunarodnim ugovorima. Pojedinačno ljudsko pravo na azil ne postoji. Azil je pravo države, kojoj ni
jedna strana država ne može prigovoriti što je tako pružila utočište njenim ugroženim državljanima.
Svako ima pravo da traži i uživa u drugim zemljama azil od proganjanja . Države svojim
zakonodavstvom određuju merila i postupak odobravanja azila. Pod diplomatskim azilom
podrazumeva se prebivalište u prostorijama diplomatskog predstavništva strane države.

54. MEĐUNARODNI ORGANI ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA


Pravilo je da su nacionalni pravni sistemi najefikasniji u zaštiti pojedinca. Oni garantuju ljudska prava
pozitivnim propisima, predviđaju postupak za njihovo ostvarenje pred upravnim i sudskim organima i na
taj način obezbeđuju da pojedinac uživa prava koja mu pripadaju. Zaštita ljudskih prava nije prepuštena
samo državama. Povalja UN poverila je oblast ljudskih prava u prvom redu Ekonomskom i socijalnom
savetu i predvidela da on može da stvara pomoćne organe. On je to učinio osnivanjem Komisije za ljudska
prava, koja je u preiodu od osnivanja 1946. do 2006. kada je ukinuta i zamenjena novim organom- Savetom
za ljudska prava- bila najvažniji organ u sistemu zaštite ljudskih prava u UN.
Savet za ljudska prava:- počeo je sa radom juna 2006. i trebalo bi da predstavlja značajnu transformaciju
sistema zaštite ljudskih prava u UN. Smatralo se da je potrebno da se stvori manji , oprativniji organ, koji
će se češće sastajati i reagovati hitno na povrede ljudskih prava. Savet ima 48 članica. Za razliku od
Komisije, koja je bila pomoćni organ Ekonomskog i socijalnog saveta, on je pomoćni organ Generalne
skupštine UN i direktno je izveštava o svojim nalazima. Članice Saveta bira Generalna skupština
apsolutnom većinom. Kriterijum za izbor je doprinos države u promociji i zaštiti ljudskih prava.
Ugovorna tela Ujedinjenih nacija:-Međunarodni ugovori o ljudskim pravima usvojeni u UN ustanovili
su ugovrna tela- komitete za nadzor nad poštovanjem ugovora. Komiteti su sastavljani od stručnjaka koji
deluju u ličnom svojstvu. Ugovorima je regulisana nadležnost, način izbora i dužina mandata članova
komiteta. Pošto se nadležnost komiteta temelji na međunarodnim ugovorima, samo one države koje su
prihvatile određene konvencije podležu procedurama predviđenim u njima. Komiteti razmatraju izveštaje
država članica, odlučuju o postupcima koje pokreću države protiv država ili pojedinci protiv države kada
smatraju da su žrtve kršenja nekog prava garantovanog ugovorom.
Na regionalnom nivou razvilo se nekoliko sistema zaštite ljudskih prava i ustanovljeni su odgovarajući
organi nadzora.
Najstariji i najefikasniji sistem zaštite ustanovljen je na evropskom kontinentu posle II svetskog rata,
osnivanjem Saveta Evrope.
Organi Saveta Evrope:-Statut Saveta Evrope izričito traži od svake članice da prihvati načela vladavine
prava i da ratifikuje konvencije koje su usvojene pod okriljem ove organizacije. Evropskom konvencijom o
ljudskim pravima i osnovnim slobodama- EKPS ustanovljen je Evropski sud za ljudska prava kome je
osnovni zadatak da odlučuje u postupcima koje pokreću države ili pojedinci protiv država ugovornica.
Evropski sud je međunarodni sud, on deluje nezavisno od pravosudnih sistema država potpisnica, a
postupak pred njim ne zavisi od odluke unutrašnjeg organa.

19
57. MEĐUNARODNI KRIVIČNI SUDOVI
Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju:-sa sedištem u Hagu, osnovan je rezolucijom
Saveta bezbednosti br.828 1993. Osnov za obrazovanje Tribunala nađen je u Glavi VII Povelje UN, čije
pdredbe ovlašćuju Savet bezbednosti da odlučuje o preduzimanju mera radi očuvanja međunarodnog mira i
bezbednosti.
Osnovni akti Tribunala su Statut, koji je usvojio Savet bezbednosti, i Pravila o postupku i dokazima, koja
usvajaju same sudije na plenarnoj sednici Tribunala.
Statutom je utvrđena lista krivičnih dela koja spadaju u materijalnu nadležnost Tribunala. Tribunal je
nadležan da sudi za teške povrede Ženevskih konvencija od 1949, kršenje zakona ili običaja rata, genocid i
zločine protiv čovečnosti. Personalna nadležnost odnosi se na sva fizička lica, bez obzira na njihovo
državljanstvo, dok je teritorijalna ograničena na prostor bivše SFRJ, a vremenska na period posle 1.januara
1991.
U vreme donošenja Statuta oružani sukobi su uveliko trajali pa završetak mandata Tribunala nije
određen. Tribunal sudi kako za zločine počinjene pre njegovog osnivanja, tako i za zločine počinjene posle
toga. Tek rezolucijom SB broj 1503 od 2003. postavljena ja tzv.završna strategija, kojom je predviđeno da
sve istrage budu okončane do kraja 2004., svi prvostepeni postupci do kraja 2008. i da sve odluke po
žalbama budu donete do kraja 2010., kada bi tribunal trebao da prestane sa radom.
Tužilaštvo Haškog tribunala je do sada pokrenulo više od 80 postupaka protiv 161 lica, pred različitim
pretresnim većima. Od 56 optuženih kojima su do sada izrečene pravosnažne presude, pet je oslobođeno
optužbe, ali je tužilaštvo povuklo optužnice protiv 25 lica.
Osnovne teškoće sa kojima se suočio Haški tribunal odnose se na : nedovoljnu saradnju država u pogledu
hapšenja i predaje optuženih lica i pristupa dokazima; višegodišnje trajanje pojedinih istraga;
neravnopravan položaj odbrane u odnosu na istražno- tehničke i vremenske mogućnosti kojima raspolaže
tužilaštvo; adversarni sistem suđenja, koji u složenim i obimnim slučajevima dovodi do nerazumno dugih
postupaka i pokreće pitanje kolizije neograničenog pritvora; okolnost da sudije ne prisustvuju nagodbama
Tužilaštva s optuženima ,koje često završavaju sporazumima o priznanju krivice.
Međunarodni krivični tribunal za Ruandu:-Osnovan je rezolucijom Saveta bezbednosti br.955, godinu
dana nakon osnivanja Tribunala za bivšu Jugoslaviju, kao reakcija međunarodne zajednice na notorni
genocid koji su Huti počinili nad Tutsima u Ruandi 1994. Sedište tribunala za Ruandu je u Aruši , gde se
održavaju prvostepeni postupci, dok se postupci po žalbi vode u Hagu, pred istim žalbenim većem koje
postupa u Tribunalu za bivšu Jugoslaviju. Ovaj tribunal ja do sada pravosnažno osudio 22 lica i oslobodio
5, a još 49 osoba je optuženo.
Međunarodni krivični sud:- 1998. na međunarodnoj konferenciji u Rimu usvojen je Statut MKS. Ovaj
međunarodni ugovor je stupio na snagu 2002. kada je ispunjen predviđen uslov da ga ratifikuje najmanje 60
od ukupno 139 država potpisnica. Ovaj sud je osnovan međunarodnim ugovorom. Kao nezavisan
pravosudni organ, MKS je uredio svoj odnos sa UN posebnim sporazumom 2004. Sedište MKS je takođe u
Hagu, koji je na taj način postao prestonica međunarodnog krivičnog prava. Osnovni dokumenti suda su
Statut, Elementi krivičnih dela i Pravila o postupku i dokazima. Za prvog predsednika suda izabran je
kanadski sudija Filip Kirš.
Materijalna nadležnost suda ograničena je na najteža krivična dela koja pogađaju međunarodnu
zajednicu kao celinu: genocid, zločine protiv čovečnosti i ratne zločine. Ugovoreno je da će Sud biti
nadležan da postupa i po optužnicama za agresiju, ali tek kada, u skladu sa odgovarajućim odredbama
Povelje UN, budu usvojeni definicija tog krivičnog dela i uslovi za krivično gonjenje.
Personalna nadležnost je ustanovljena nad fizičkim licima koja su u vreme izvršenja dela koje im se
stavlja na teret bila punoletna i koja su državljani neke od država članica Rimskog statuta.
Odredbama člana 28 Rimskog statuta predviđeno je da pravila nacionalnih zakonodavstava o imunitetu
nosilaca državnih funkcija nikoga ne izuzimaju od nadležnosti MKS i ne oslobađaju od krivične
odgovornosti. Iako je u članu 98 predviđen izuzetak od obaveze država da postupaju po nalozima Suda ako
bi time povredile svoju obavezu preuzetu nekim drugim međunarodnim ugovorom, Rimski statut ne
predviđa imunitet kao takav. Na član 98 može se pozvati država koja bi predajom optuženog državljana
druge države povredila svoju međunarodnu obavezu.
Teritorijalna nadležnost suda prostire se na teritoriju države na kojoj ja izvršeno neko delo iz člana 5
Statuta, ili na teritoriju države čiji je optuženi državljanin, ali u oba slučaja- samo pod uslovom da je država
u pitanju članica Rimskog statuta ili da je prihvatila nadležnost ad hoc, ili da je tako odlučio SB.

20
Vremenska nadležnost suda odnosi se samo na krivična dela učinjena posle stupanja na snagu Rimskog
statuta, ovo je njegova najvažnija razlika od svih tribunala ad hoc. Ako neka država naknadno postane
članica Rimskog statuta, Sud će moći da vršu nadležnost na njenoj teritoriji i prema njenim državljanima
samo u odnosu na dela koja su izvršena pošto je Statut stupio na snagu u odnosu na tu državu.
Internacionalizovani krivični sudovi:-kao sudovi ad hoc mešovitog sastava(domaće i međunarodne
sudije) na područijima koja su prethodno bila izložena masovnim kršenjima humanitarnog prava, ovi
tribunali su osnovani aktima prelazne administracije UN( KIM, istočni Timor) ili ugovorima između UN i
vlade na čijoj teritoriji tribunal vrši nadležnost ( Sijera Leone, Kambodža). Cilj njihovog mešovitog sastava
je da se obezbedi nepristrasnost sudskog veća i spreći odmazda.

59. EKSTRADICIJA I MEĐUNARODNA PRAVNA POMOĆ U KRIVIČNIM STVARIMA


Pored obaveza da sarađuju sa međunarodnim sudovima, države imaju obavezu da sarađuju i
međusobno. Ta saradnja je važna za uspešno gonjenje i kažnjavanje odgovornih za međunarodna dela.
Najznačajniji oblik te saradnje je ekstradicija, koja bi se mogla definisati kao formalno izdavanje
okrivljenih i osuđenih lica drugoj državi. Osnovni cilj ekstradicije je sprečavanje okrivljenih da se
prelaskom državne granice oslobode krivičnog gonjenja ili izvršavanja sankcije.
Pojam ekstradicije treba razlikovati od pojma predaje optuženog međunarodnom sudu. Dok se
ekstradicija sprovodi pod određenim uslovima koji zavise od saglasnosti volja dve države ili, supsidijarno,
od propisa države koja odlučuje o ekstradiciji, predaja optuženog međunarodnom sudu je bezuslovna
obaveza države, koja se ne može isključiti niti ograničiti domaćim propisima.
Pravila po kojima se sprovodi ekstradicija između dve države regulisana su međunarodnim ugovorom, a
kada ugovor ne postoji ili određena pitanja nisu njime regulisana- primenjuju se odredbe zakona zamoljene
države. Srbija ima zaključene ugovore o ekstradiciji sa oko 20 država, a od 2002.je članica Konvencije o
ekstradiciji SE.
Zahtevom za ekstradiciju, država traži od druge države izdavanje tačno određenog lica radi suđenja ili
izvršenja sankcije za tačno određena dela. Odluku o ekstradiciji donose organi zamoljene države. Da bi
ekstradicija bila dozvoljena, neophodno je da delo na kome je zasnovan zahtev predstavlja krivično delo po
zakonima obe države i da bude određene težine.
Zahtev za ekstradiciju će obavezno biti odbijen: za politička krivična dela; za dela iz oblasti vojnog prava
koja ne spadaju u uobičajena krivična dela; u situaciji kada zamoljena država ima dovoljno osnova da
veruje da su krivično gonjenje ili osuda zasnovani na diskriminatornoj osnovi ili da iz istog razloga
postupak neće biti pravično vođen; kada je optuženi već pravosnažno osuđen ili oslobođen za isto KD- non
bis in idem; i kada je nastupila zastarelost gonjenja ili izvršenja sanksija.
Međunarodnim ugovorima se obično regulišu i slučajevi u kojima država može, ali ne mora dozvoliti
ekstradiciju. Većina država ne dozvoljava izdavanje svojih državljana drugim državama, već predviđa
zasnivanje nadležnosti svojih krivičnih sudova po personalnom principu. Zamoljena država može odbiti
zahtev za ekstradiciju kada je delo, u celini ili delimično, izvršeno na njenoj teritoriji.

60. DIPLOMATSKI NAČINI MIRNOG REŠAVANJA MEĐUNARODNIH SPOROVA


Ovi načini su najstariji i danas se njima najčešće pribegava. U njih se ubrajaju pregovori, anketa, dobre
usluge, medijacija-posredovanje, i koncilijacija-mirenje. Njima je zajedničko učešće posebno ovlašćenih
predstavnika u sporu, bilo da su sami ili im se pridružuje treći subjekt,, koji može biti pojedinac, nekoliko
lica ili država, grupa država ili međunarodna organizacija. Konačno rešenje zavisi od samih strana u sporu-
treći samo pomaže i nema pravo da presuđuje.
Pregovori- strane u sporu bez pomoći trećeg nastoje pregovorima da reše spor neposrednim kontaktima.
U pregovorima učestvuju za to ovlašćeni predstavnici država. Strane u sporu imaju pravo da se dogovore
kako će raditi, i da li će i u kojoj meri postupak biti u usmenom ili u pismenom obliku.
Anketa- podrazumeva da strane u sporu poveravaju trećem zadatak da utvrdi činjenično stanje u vezi sa
sporom. Uloga trećeg veoma je ograničena, on nema pravo da predlaže rešenje spora nago samo da
nepristrasno utvrdi činjenice koje strane u sporu različito prikazuju.
Dobre usluge- treći ne ulazi u suštinu spora, već mu je uloga da savetom ili ubeđivanjem postigne da
strane počnu da rešavaju spor nekim od načina o kome tek treba da se saglase. Ulogu trećeg mogu imati
fizička lica ili kolegij, kao i pravna lica. Ovaj način se najčešće primenjuje kada strane u sporu nemaju
nikakav neposredan kontakt i ne održavaju normalne diplomatske odnose, ali i kada takvi kontakti postoje a
strane nisu u stanju da se dogovore o tome kojem će od postojećih načina mirnog rešavanja pribeći.

21
Medijacija- Ovaj način pretpostavlja aktivniju ulogu trećeg. Ona uključuje ne samo prenošenje zahteva i
odgovora jedne strane drugoj već i iznošenje sopstvenih predloga za rešenje spora. I ovde je konačno
rešenje isključivo u nadležnosti samih strana u sporu.
Koncilijacija(mirenje)- Strane iznose spor pred izbrano lice ili kolegij, sa molbom da spor ispita i predloži
rešenje. Treći ovde treba da utvrdi činjenično stanje i da prouči pravna i politička pitanja vezana za suštinu
spora. On u tom cilju prikuplja potrebna obaveštenja i na osnovu nepristrasnog razmatranja predlaže
rešenje. Za razliku od medijacije, treći nema samo ulogu poštara. On prouči spor, predloži rešenje i uputi ga
stranama, koje su slobodne da ga usvoje ili odbiju.

61. PRAVOSUDNI NAČINI MIRNOG REŠAVANJA MEĐUNARODNIH SPOROVA


U ove načine ubrajaju se arbitraža i postupci pred međunarodnim sudovima. Zajednička osobina im je to
da funkcija trećeg nije samo to da stranama pruža pomoć, nego donosi presudu, koju su strane dužne da u
dobroj veri izvrše i koja se zasniva na primeni prava. Smatra se da je zajednička osobina i arbitraže i
postupka pred međunarodnim sudovima to što se spor rešava primenom prava na konkretan slučaj. Valja
istaći da je arbitraža u tom pogledu nešto elastičnija: strane u sporu mogu da upute arbitražni tribunal da se
osloni na ona pravna pravila koja se, po njihovom mišljenju, neposredno odnose na spor. Međunarodni
sudovi su pak mnogo čvršće vezani za primenu postojećeg prava.

62. ARBITRAŽA
Današnja arbitraža je nastala na osnovama vekovima pribegavane prakse kada su države postepeno, u
rešavanju sporova uključivale trećeg- pojedinca ili kolegijum- nastojeći da u postupak uvedu lica koja nisu
neposredno zainteresovana za ishod spora. Odvajanje arbitraže od diplomatskih načina mirnog rešavanja
sporova počinje onda kada suština ovog načina mirnog rešavanja prestaje da se svodi na proces
pregovaranja i porima obeležje postupka u kome treći donosi odluku koje su strane u sporu dužne da
prihvate i sprovedu.
Države se uvek podvrgavaju arbitraži na osnovu svog pristanka, koji se izražava na različite načine.
Danas su na snazi mnogi dvostrani sporazumi u kojima države na opšti način predviđaju da svoje buduće
sporove rešavaju arbitražom. Strane u sporu, kada je spor već nastao, mogu zaključiti poseban sporazum
(kompromis) kojim taj konkretan spor podnose na rešavanje arbitražnom tribunalu.
Tim sporazumima se predviđa spor ili vrsta sporova koji će se rešavati arbitražom. Njima se utvrđuje način
uspostavljanja arbitražnog tribunala: obično po jedno ili dva lica imenuje svaka strana u sporu, s tim da one
zajedno izaberu predsednika tribunala. Da bi se izbegle teškoće nekada se određuje način postavljanja tog
nepranog člana. Može se naglasiti po kojim pravilima, odnosno oblastima međunarodnog prava stranke
žele da tribunal rešava spor.
Stalni arbitražni sud- To nije sud koji bi sam rešavao sporove koje mu strane podnesu, već ustanova koja
treba da pruži stranama administrativno- tehničku pomoć pri rešavanju sporova.
Ovaj sud sačinjavaju Međunarodni biro, Stalni administrativni savet koji nadzire rad biroa, i liste
arbitara, na koju svaka strana ugovornica može imenovati do četiri lica. Obe strane u sporu mogu birati lica
kojima će poveriti njegovo rešavanje. Stalni arbitražni sud ima dužnost da pomaže samo u rešavanju
sporova između država ugovornica haških konvencija a samo pod određenim uslovima i kada jedna od
strana u sporu to nije. Ovako ustanovljen arbitražni tribunal takođe vezan je odredbama kompromisa kojim
mu je povereno rešenje spora. On je ovlašćen da tumači sam kompromis i dokumente na koje se strane u
sporu pozivaju.

63. MEĐUNARODNI SUD PRAVDE


To je jedan od šest glavnih organa UN. Njegov statut je sastavni deo Povelje UN. Ratifikujući Povelju
članice UN istovremeno prihvataju prava i obaveze sadržane u Statutu Suda. Sudije biraju Savet
bezbednosti i Generalna skupština. Veza između UN i MSP, je u tome što, ako jedna strana u sporu ne
ispuni obaveze koje proizilaze iz presude Suda, Savet bezbednosti može, ako smatra potrebnim, dati
preporuke ili odlučiti o merama koje treba preduzeti da bi se presuda izvršila. MSP je samostalan. Član 38
Stauta- Sud rešava sporove saglasno međunarodnom pravu. Strane Statuta, pod uslovima koje u svakom
pojedinom slučaju određuje Generalna skupština na preporuku Saveta bezbednosti, mogu biti i države koje
nisu članice UN. MSP je svetski sud , a ne sud UN. Sudije, kojih ima 15, biraju Generalna skupština i Savet
bezbednosti UN, na devet godina, s tim da se mogu ponovo izabrati. Sudije moraju biti osobe visokih
moralnih osobina koje ispunjavaju uslove za obavljanje najviših sudskih funkcija u svojoj zemlji ili su
priznati stručnjaci u oblasti međunarodnog prava. Sudije se biraju bez obzira na državljanstvo- ali dva člana

22
MSP ne mogu biti državljani iste države. U vršenju sudijskih dužnosti, oni uživaju diplomatske privilegije i
imunitete. Nijedan sudija ne može se opozvati, osim ako je , po jednoglasnom mišljenju ostalih sudija,
prestao da ispunjava potrebne uslove. Plate i penziije sudija idu na teret budžeta UN.
Nadležnost suda je parnična, kada sudi u sporovima između država i završava postupak presudom koju
su stranke u sporu obavezne da izvrše, i savetodavna, kada daje pravna mišljenja na zahtev organa za to
ovlašćenih međunarodnih organizacija. Glavni način prihvatanja nadležnosti MSP za rešavanje budućih
sporova predviđen je u članu36 statuta suda. Reč je o jednostranoj izjavi, poznatoj kao –fakultativna
klauzula, koja važi pod uslovom reciprociteta, tj samo između država koje su je dale. Države se mogu i
međunarodnim ugovorima obavezati da svoje buduće sporove rešavaju pred MSP. One to čine putem
dvostranih ili višestranih ugovora kojima se obavezuju da će svoje sporove, kada nastanu između njih, ili
neke kategorije sporova rešavati pred MSP.
Msp rešava sporove saglasno međunarodnom pravu. Sud može da rešava sporove po pravičnosti samo
ako to stranke u sporu izričito zatraže.
Do osporavanja nadležnosti MSP najčešće dolazi onda kada sa spor koji pokreće jednostranim
podneskom jedne od strana- a tužena strana smatra da odredbe odnosnog međunarodnog ugovora ili
fakultativne klauzule na koje se tužilac poziva nisu dobro protumačene.
Pre razmatranja suštine spora može doći do potrebe za izricanjem privremenih mera. O njima odlučuje
sud na zahtev nekih od stranaka, ali ih može izreći i na sopstvenu inicijativu. Rasprava o privremenim
merama ima prvenstvo i uvek se vodi po postupku predviđenom za hitne slučajeve. Postupak pred MSP
ima pismenu i usmenu fazu. U pisanom delu postupka stranke podnose podneske i protiv podneske,
odgovore, spise i isprave kojima dokazuju svoje stavove. Usmeni deo postupka počinje po završetku
pisanog i sastoji se u salušavanju zastupnika, savetnika i advokata stranaka, kao i stručnjaka i svedoka.
Rasprava je javna- sem ako Sud ne odluči drugačije.
Po završetku postupka Sud se povlači na većanje koje je tajno. Presuda koja se donosi većinom glasova,
čita se na javnoj sednici. Ona mora biti obrazložena. Presuda je konačna i obavezna za strane u sporu i za
države koje su se u spor umešale. Ako jedna od stranaka ne izvrši presudu, druga se može, u skladu sa
članom 94 Povelje UN, obratiti Savetu bezbednosti, ali on nije obavezan da interveniše, on to može učiniti
samo ako smatra potrebnim.

66. ZABRANA UPOTREBE SILE U MEĐUNARODNOM PRAVU I PRAVO NA


SAMOODBRANU
Povelja UN, prvi put u istoriji, odlučno stavlja rat van zakona. Do te mere da čak izbegava i samo
korišćenje reči rat, i uvodi nove izraze: pretnja miru, narušenje mira, agresija. Kao prvi cilj UN Povelja
predstavlja održanje međunarodnog mira i bezbednosti i u toj oblasti daje Savetu bezbednosti dotle
neviđena ovlašćenja. Savet bezbednosti odlučuje o tome da li postoji pretnja miru, narušenje mira ili
agresija i može da koristi širok spektar mera kako bi uspostavio međunarodni mir i bezbednost. Generalna
skupština UN usvojila je definiciju najtežeg od tih oblika protivpravnog ponašanja- agresije.
Agresija je upotreba oružane sile jedne države protiv suvereniteta, teritorijalnog integriteta ili političke
nezavisnosti druge države. Sledeći postupci predstavljaju delo agresije, bez obzira na objavu rata: invazija
ili napad oružanih snaga, kao i vojna okupacija ili aneksija, makar i privremena, koja proiziđe iz takve
invazije, bombardovanje teritorije, itd.
Izrazi pretnja miru i narušenje mira koje koristi Povelja, nisu do danas definisani. Možda je to i jedan od
razloga zbog kojih Savet bezbednosti često koristi izraz pretnja miru, izraz koji sem objektivnih, sadrži i
subjektivni element-nameru- koji je uvek najteže dokazati.
Pravo na samoodbranu: činjenica da je rat pravno zabranjen, ne znači da do kršenja te zabrane ne može
doći- kao ni to da organ koji treba da se stara o održanju međunarodnog mira i bezbednosti ne može
propustiti da preduzme mere za koje je ovlašćen. Zbog toga Povelja UN kao ni međunarodno pravo uopšte,
ne zabranjuje pripreme za samoodbranu i za oružani otpor agresiji.
Pravo na samoodbranu, sem staranja o odbrani sopstvene zemlje, ostavlja državama mogućnost da se
udruže da bi se zajednički oduprele eventualnom napadu. Ako budu napadnute, one su dužne da o tome kao
i o merama koje su preduzele, obaveste Savet bezbednosti. Stanje samoodbrane može da potraje sve dok
SB ne preduzme mere potrebne za uspostavljanje mira i bezbednosti. Ako on to ne učini , napadnutoj
državi ostaje da se sama brani.
Organizacije za kolektivnu samoodbranu stvaraju se radi odbrane od eventualnog napada potencijalnog
neprijatelja koji dolazi izvan kruga država članica te organizacije.

23
Član 51, nalazi se izvan Glave VII koja je posvećena regionalnim sporazumima nad kojima SB treba da
vrši stalan nadzor. To predstavlja želju država koje su odlučujući uticale na stvaranje Povelje, da se njihove
pripreme za samoodbranu izuzmu iz tog nadzora. Time je otvorena mogućnost, koju će one ubrzo po
osnivanju Un iskoristiti, ne samo zato da mogu da vode pripreme za kolektivnu samoodbranu van nadzora
SB, nego i da, kao vodeći članovi tih organizacija i istovremeno stalni članovi SB, spreče njegovu odluku
da preuzme u svoje ruke odbranu napadnutih zemalja.
Ugovor NATOa- najreprezentativniji primer takve organizacije, pokazuje da ona počiva na zajedničkim
vrednostima svojih država članica, i ne stvara regionalni sisitem bezbednosti, nego savez kome je prvi cilj
kolektivna samoodbrana. Strane ugovornice izjavljuju rešenost da štite slobodu, zajedničku baštinu i
civilizaciju svojih naroda.
Ove regionalne organizacije postale su koalicije koje nezavisno deluju, neometane spoljnom kontrlom.
To su ustvari države koje korišćenjem prava veta mogu sprečiti odluku da se pokrene sistem kolektivne
bezbednosti UN, i lako je zaključiti da je kolektivna samoodbrana faktički izuzeta iz kontrole SB,
centralnog organa ovlašćenog da naredi kolektivnu akciju radi očuvanja mira i bezbednosti.

67. SISTEM KOLEKTIVNE BEZBEDNOSTI


Sistem kolektivne bezbednosti UN, sastoji se od prevencije i represije. Za razliku od prevencije, gde ni
organi UN ne mogu usvajati odluke koje bi pravno obavezivale strane u sporu, u domenu represije situacija
je drugačija. Ako dođe do pretnje miru, narušenja mira ili agresije, SB može, radi održanja ili
uspostavljanja međunarodnog mira i bezbednosti, usvajati ne samo preporuke nego i pravno obavezne
odluke.
Glavom VII Povelje UN predviđena je neka vrsta regionalne podrške sistemu kolektivne bezbednosti,
gde bi regionalne međunarodne organizacije delovale pod rukovodstvom SB i radile na rešavanju
regionalnih sporova i kriza.
U pogledu prevencije, Povelja očekuje da se lokalni sporovi, pre iznošenja pred SB, rešavaju u okviru
regionalnih organizacija. Štaviše, SB treba da podstiče taj način mirnog rešavanja sporova.
Kada je o represiji reč, ako se ukaže potreba za prinudnim merama, odlučuje Savet bezbednosti: on može
da koristi regionalne organizacije za vođenje prinudnih akcija i one će se voditi pod njegovim
rukovodstvom. Regionalni sporazumi ne mogu preduzeti ni jednu prinudnu akciju bez odobrenja SB.
Regionalni sporazumi moraju podnositi SB izveštaje o akcijama preduzetim ili koje imaju u vidu.
Sistem kolektivne bezbednosti UN usredsređuje se na zaštitu svih svojih članica od svakog potencijalnog
narušioca mira. Taj sistem nastoji da, i po cenu prinudnih mera, zaštiti bezbednost svih članica.
Sistem je logički zamišljen: na vrhu piramide nalazi se SB koji nadzire i usmerava svoja pomoćna
regionalna tela. Ako tako odluči , on ih obavezuje da preduzmu akciju.
Poveljom UN stvoren je sustem kolektivne bezbednosti koji treba da jemči da će se preduzete pravne
obaveze poštovati. Odlučivanje je ostalo u rukama SB organa koji je prevashodno politički.

71. ODGOVORNOST DRŽAVE ZA MEĐUNARODNE PROTIVPRAVNE ČINOVE


Neispunjenje obaveze povlači odgovornost. Kada država prekrši neku normu međunarodnog prava, to
povlači njenu odgovornost kao i njenu obavezu da ispravi povredu prava prema oštećenom subjektu.
Nastali odnos se može razrešiti diplomatski, putem pregovora, ili pred sudiskim i kvazisudskim telima. U
krajnjoj liniji oštećena država može posegnuti za protivmerama.
Odgovornost države proizilazi iz protivpravnog akta-delikta- tj.iz prekršaja međunarodne norme bez
obzira na njen izvor. Nevažno je da li je reč o nepoštovanju međunarodnog ugovora, običaja ili opštih
načela međunarodnog prava. Mogu se razlikovati dve vrste pravila: primarna pravila propisuju ponašanje
država, tj zakonitost i nezakonitost postupanja, a sekundarna pravila određuju pravne posledice-
odgovornost koja nastaje usled nepoštovanja primarnih pravila. Nisu sva kršenja primarnih pravila ista-
težina protivpravnog akta i posledice koje je prouzrokovao svakako će uticati na određivanje odgovornosti.
Pravo odgovornosti država za međunarodne delikte određuje da li uopšte postoji delikt, da li se on može
pripisati državi, koje su njegove posledice i kako oštećena država može da odgovori na
njega(npr.protivmerama kao što su retorzija ili represalija).
Neke države su zastupale stanovište da sa strancima treba postupati isto kao i sa domaćim državljanima.
Država kada ih primi na svoju teritoriju mora sa njima da postupa nja civilizovan način.

24
Da bi postojala međunarodna odgovornost države, naophodno je da se ispune dva uslova: 1) činjenica da
je –činjenjem ili nečinjenjem- prekršena konkretna međunarodna obaveza i 2) da se kršenje norme može
pripisati državi.
Moderno pravo odgovornosti država počiva na doktrini objektivne odgovornosti, pošto zahteva samo dva
elelmenta za postojanje delikta- povredu norme i pripisivost te povrede državi. Doktrina subjektivne
odgovornosti, predviđa da odgovornost države postoji samo ako se utvrdi uzročno-posledična veza između
povrede prava, štete koja je iz nje proizašla i postojanje krivice države.
Objektivno shvatanje ne odbacuje u potpunosti elemente krivice i štete, već ih razmatra pri određivanju
stepena odgovornosti, tj.prirode i vrste obaveza koje iz nje proističu. Krivica se razmatra samo kod
eventualnog postojanja osnova za isključivanje odgovornosti države i pri određuivanju visine naknade
štete.

75. RAZVOJ PRAVA ORUŽANIH SUKOBA I NJEGOVI IZVORI: RATNO ILI HUMANITARNO
PRAVO
Isprava su bila uočljiva nastojanja da se postigne dogovor o načinu vođenja rata, o postupcima koji su
dožvoljeni i zabranjeni u odnosu na protivnika. Tokom vremena u pravilima ratovanja sve više jača
humanitarna dimenzija, tj.pristup tim pravilima sa gledišta prava i interesa ljudi, a na prava i interesa
država. Obimna kodifikacija ratnog prava preduzata je na dvema konferencijama u Hagu održanim 1899. i
1907. Ovi su skupovi nili sazvani radi razmatranja drugih pitanja ali sunajjači trag ostavili usvajanjem
konvencija koje se tiču rata. Od njih je i danas aktuelan IV Konvencija o zakonima i običajima rata na
kopnu, a naročito njoj pridotati tzv.Haški pravilnik.
I svetski rat je ukazao na to kakve razmere može imati moderno ratovanje, koja oružja može da uvede u
dejstvo i , što je najvažnije, kakve patnje može da proizvede, i za borce i za civilno stanovništvo. II svetski
rat je imao još dramatičnije dejstvo. Posle njega, na dvema velikim konferencijama u Ženevi 1949. i 1977.
usvojeni su najvažniji ugovori koji se odnose na oružane sukobe: Ženevska konvencija za poboljšanje
položaja ranjenika i bolesnika u oružanim snagama u ratu ; Ženevska konvencija za poboljšanje položaja
ranjenika, bolesnika i brodolomnika oružanih snaga na moru; -II- o postupanju sa ratnim zarobljenicima;
-II- o zaštiti građanskih zarobljenika za vrama rata.
Time je završen i svoje vrstan proces „primenovanja“ ove oblasti međunarodnog prava. Njegov
„ klasični „ deo koji se prvenstveno odnosi na izvođenje ratnih dejstava, naziva se ratno pravo. Noviji
delovi kojima je u središtu zaštita ljudi , učesnika i žrtava. Nakon II svetskog rata počeli su se nazivati –
humanitarnim pravom. Posle konferencije Crvenog krsta od 1977. ceo korpus ovih pravila naziva se
međunarodno humanitarno pravo.
Martensova klauzula- prvi put je uneta u Hašku konvenciju o zakonima i običajima suvozemnog rata od
1899. i nazvana po ruskom diplomati Martensu. Njome se utvrđuje da se u svim situacijama koje nisu
regulisane ugovorima- stanovništvo, i učesnici u ratu ostaju pod zaštitom u vlašću načela međunarodnog
prava... kakva proizilaze iz običaja ustanovljenih među prosvećenim narodima, i zahteva čovečnosti i
zahteva javne svesti.
Putem Martensove klauzule, međunarodni ugovori ne upućuju samo na primenu pravnih normi, sadržanih
u običaju kao izvoru prava, nego i na načela moralne prirode.
Nijedan čovek koga štite izvori tog prava ne može se odreći te zaštite niti to država čiji je državjlanin
može učiniti u njegovo ime.
Vojne konvencije:- vojni komandanti mogu neposredno da se dogovaraju bez posebnih ovlašćnja
političkih organa. Takvi dogovori spadaju u dvostrane međunarodne ugovore i nazivaju se vojne
konvencije. Oni takođe stvaraju obaveze za ugovorne strane. U njih spadaju sporazumi različitog stepena
važnosti, od lokalnih primirja na velikom delu fronta do sporazuma o privremenom prekidu vatre radi
zbrinjavanja ranjenika.

76. ZAŠTIĆENE KATEGORIJE LJUDI U MEĐUNARODNOM HUMANITARNOM PRAVU


Borci i neborci:-danas se pod pružanim snagama jedne države smatraju sve snage pod komandom koja
je odgovrna za sovje podčinjene, čak i kada pripadaju vladi ili vlastima koje protivnička strana ne priznaje.
Svi pripadnici ovakvih snaga su legitimni borci: oni mogu da učestvuju u neprijatejlstvima a da se ne
smatra da su tako kršili pravo. Borac se mora jasno razlikovati od civila. Zbog promenjenog načina
ratovanja i povećanog udela gerilske borbe, pravilo o nošenju uniforme važi samo dok je borac angažovan
u napadu ili se priprema za napad. Pa i tada se u nekim okolnostima samo traži da borac otvoreno nosi

25
oružje za vreme svakog vojnog angažovanja i kada ga protivnik može uočiti prilikom razvijanja za napad.
Svaki borac ima pravo da se sa njim postupa kao sa ratnim zarobljenikom kada padne u ruke protivničkoj
strani. Ako je prekršio pravila ratovanja, ne može se kazniti bez pravičnog suđenja.
Ranjenici, bolesnici i brodolomnici:- Na ovu kategoriju zaštićenih lica odnose se odgovarajuće Ženevske
konvencije od 1949. One štite ranjene i obolele pripadnike oružanih snaga u suvozemnom i pomorskom
ratu, kao i brodolomnike u pomorskom ratu. Sa njima se mora postupati čovečno i mora im se pružiti
odgovarajuća nega. O zaštićenim licima moraju se starati obe strane u sukobu. Snage koje se povlače ne
mogu ostaviti svoje ranjenike i bolesnike bez medicinskog osoblja i lekova. Sukobljenim stranama se
nalaže da posle bitke što hitnije sklope lokalne sporazume da bi se uklonili, razmenili ili preneli ranjenici i
bolesnici. Zaštitu uživaju i sanitetsko osoblje i vojni sveštenici.

77. POLOŽAJ RATNIH ZAROBLJENIKA


Položaj je regulisan Konvencijom o postupanju sa ratnim zarobljenicima od 1949. Oružana akcija
protiv protivničkog borca mora da prestane čim se on preda. Njegovo učešće u ratu nije protivpravan čin jer
se smatra da je ispunjavao dužnost prema sopstvenoj državi. Prilikom zarobljavanja pripadnik oružane sile
dužan je da saopšti samo svoje ime, čin , datum rođenja. On se ne sme primoravati da daje druge iskaze. Ne
sme se kažnjavati zbog učešća u oružanoj borbi, ali mu se može suditi ako je izvršio međunarodno krivično
delo, npr.ratni zločin. Ratni zarobljenik se internira sve do kraja oružanog sukoba ili do oslobađanja na neki
drugi način-npr.razmenom za zarobljenika druge strane.
Sa ratnim zarobljenicima mora se postupati čovečno. Oni se ne smeju vređati, zastrašivati ni ponižavati
na bilo koji način. Zarobljenici ne smeju biti predmet represalija. Ako jedna strana krši svoje međunarodne
obaveze i postupa nečovečno prema zarobljenim pripadnicima oružane sile druge strane, ova se ne sme
„ svetiti“ time što će na isti načn postupati sa zarobljenicima koje sama drži. Ratni zarobljenici se ne smeju
slati u borbenu zonu da bi u njoj radili i bili izloženi opasnosti niti koristiti kao živi štitovi. Logori u
kojima su smešteni moraju se jasno obeležiti znakovima, čija je zloupotreba zabranjena. Zarobljnik ostaje
državljanin svoje države i uživa sva ljudska i građanska prava. On ne gubi poslovnu sposobnost. Država u
čijoj su vlasti zarobljenici mora im obezbediti besplatnu ishranu , odeću, smeštaj i lečenje. Vojna hijerarhija
se održava i u zarobljeništvu. Zdravi vojnici se mogu uputiti amo na strogo civilne poslove u skladu sa
svijim sposobnostima.; podofivirima se mogu naložiti samo nadzorni radovi. Oficiri se ni u kom slučaju ne
smeju primoravati da rade. Zarobljenici podležu krivičnoj i disciplinskoj odgovornosti na isti način i u istoj
meri kao pripadnici oružanih snaga države koja ih je zarobila. Ako neki postupak nije krivično delo i po
zakonu države čiji je zarobljenik državljanin, odgovornost može biti samo disciplinska. Ratni zarobljenik
sme da pokuša da beži. Ako bekstvo uspe, begunac se ne sme zbog njega kažnjavati ako bude ponovo
zarobljen. Na neuspelo bekstvo uprava zarobljeničkog logora može reagova ti samo disciplinskim
sankcijama. Ratni zarobljenici se imaju osloboditi i vratiti u svoju zemlju odmah po prekidu neprijateljstva.

78. RATNA OKUPACIJA


U toku oružanog sukoba deo teritorije jedne strane u sukobu, pa i cela ta teriotorija, može potpasti pod
vlast druge strane. Ratna okupacija je privremeno stanje, koje traje do okončanja sukoba, ili do povlačenja
okupacionih snaga iz nekog drugog razloga. Okupator ne sme da menja status okupirane teritorije, da
anektira neke njene delove i da stanovnicima nameće svoje državljanstvo. Ratna okupacija mora biti i
faktička, što znači da okupacione snage stvarno i trajno moraju da zaposednu teritoriju, a ne da je nekim
formalnim aktom proglase osvojenom. Okupator ima faktičku vlast nad okupiranom teritorijom, ali vlada
okupirane teritorije ostaje pravni suveren. Okupaciona vlast ne sme da primorava stanovništvo da se bori na
njenoj strani ili da ga nagoni da se odriče veze sa svojom državom. Uprava okupirane države funkcioniše
nesmetano i za vreme okupacije. Sudstvo se na okupiranoj teritoriji mora očuvati: ona deluje u ime države
čija je teritorija okupirana i primenjuje njene zakone
Ljudska prava stanovnika okupirane teritorije moraju se poštovati, uz izuzetke koje nameće postojanje
oružanog sukoba. Jedan od njih je mogućnost ograničenja slobode kretanja upućivanjem na prinudan
boravak.
Okupator ne može da oduzima dobra u privatnoj svojini, ali zadržava pravo na prinudan otkup-
rekviziciju, da bi zadovoljio potrebe okupacionih snaga.
Pokretna državna imovina može se oduzeti, pod uslovom da ne spada u kulturne vrednosti. Okupator
postaje uživalac, a ne vlasnik, nepokretne državne imovine. Pored redovnih poreza, okupator može da
uvodi i nove ali se prihodi mogu koristiti samo za potrebe teritorije ili pokrivanje troškova okupacione
vojske.

26
79. PRAVILA RATOVANJA
Zabrana nečasnih metoda borbe: -Jedno od tradicionalnih pravila ratnog prava je zabrana perfidije,
tj.korišćenja verolomnih načina da bi se protivnik ubio ili onesposobio. Perfidnim sredstvima se smatraju
svi akti kojima se zloupotrebljava protivnikovo poverenje, kao što su npr.pretvaranje da se žele pregovori,
izazivanje saosećanja simuliranjem povrede. Ratno lukavstva nisu perfidna jer ne zloupotrebljavaju
poverenje nego imaju za cilj da neprijatelja navedu na pogrešna zaključke.
Poštovanje ljudskih prava:-pravila ratovanja vodila su računa o poštovanju nekih osnovnih ljudskih
prava. Danas se smatra da svako ljudsko biće zahvaćeno oružanim sukobom zadržava sva ljudska prava
koja su mu zajemčena međunarodnim ugovorima i običajima. U svom savetodavnom mišljenju o pravnim
posledicama izgradnje zida na okupiranoj palestinskoj teritoriji MSP je stao na stanovište: da zaštita koju
pružaju konvencije o ljudskim pravima ne prestaje u slučaju oružanih sukoba.... Što se tiče odnosa između
međunarodnih humanitarnih prava i prava ljudskih prava postoje tri situacije: neka prava mogu biti
isključiva materija međunarodnog humanitarnog prava; druga mogu biti isključiva materija prava ljudskih
prava; treća mogu biti materija obe ove grane međunarodnog prava. MSP je iz toga izveo konkretan
zaključak da Izrael na okupiranoj teritoriji mora da u celosti primenjuje Međunarodni pakt o građanskim i
političkim pravima.
Apsolutno su zabranjeni nasilje na životom ili fizičkim i mentalnim integritetom, kao što su ubistvo,
mučenje, telesne kazne i sakaćenje, ponižavajući postupci, prinudna prostitucija, uzimanje talaca i
kolektivna kazna. Svako lice lišeno slobode mora da bude obavešteno o razlozima za hapšenje. Niko ne
može biti kažnjen bez odluke nepristrasnog i redovno uspostavljenog suda donete u postupku u kome se
garantuju prava optuženog.
Vojni i civilni objekti:- Dok rat nije postao totalan, razlikovanje između vojnih i civilnih objekata nije
bilo teško. U XX veku izgubila se razlika između fronta i pozadine jer su se u ime vojne potrebe počeli
napadati nevojni objekti, industrijska postrojenja , sabraćajna sedišta...
Vojni objekti su objekti koji po svojoj prirodi, mestu, nameni ili korišćenju efikasno doprinose vojnoj
akciji i čijim se uništenjem, oštećenjem, zauzimanjem i neutralizacijom može postići nesumljiva bojna
prednost. Zabranjeno je napadati istorijske spomenike, umetnička dela ili hramove koji predstavljaju
kulturno i duhovno nasleđe naroda, ali se sa druge strane takvi objekti ni pod kojim uslovima ne mogu
koristiti radi podrške vojnim akcijama. Zabranjeno je napadati građevine i instalacije koja sadrže opasne
sile, kao što su brane , nasipi, nuklearne elektrane. Ne smeju se napadati ni objekti čije bi uništenje dovelo
do iznurivanja civilnog stanovništva glađu i žeđi ili je motivisano željom da se ono iseli. U ratu se ne mogu
izbeći civilne žrtve, ali se moraju svesti na najmanju meru. Takvežrtve smeju da budu samo uzgredne. Zato
su zabranjeni napadi koji su usmereni samo na civile i civilne objekte, kao i napadi bez izbora ciljeva; u
njih spadaju i napadi gde se ne vodi računa o prirodi ciljeva, kao i naselja i teritorije u kojima su vojni
objekti pomešani sa sličnim brojem civilnih.
Sve strane u sukobu moraju da nastoje da uklone civile i civilne objekte iz blizine vojnih postrojenja, da
izbegavaju da postavljaju vojne objekte u gusto naseljena područja ili blizu njih i da preduzmu mere za
zaštitu civilnog stanovništva. Neki se civilni objekti mogu koristiti i u vojne svrhe. Oni se nazivaju
objektima dvostruke namene.
Zabranjeno oružje:-U skladu sa načelom da se u ratu ne smeju nanositi izlišne patnje, izričito su se
zabranjivala konkretna oružja kod kojih se takve posledice ne mogu izbeći, u kakve spada upotreba metaka
koji se rasprskavaju u telu pogođenog, koji su zabranjeni još u 19.veku. Zabranjeni su i napadi tzv.slepim
oružjem. Nezakonita jei upotreba bakteriološkog i hemijskog oružja, kojim se žele izazvati masovne
epidamije ili masovno trovanje živih bića. Kasetne bombe i municija koje sadrže osiromašeni uranijum.
Ovo se pogotovu odnosi na neka oružja za masovno uništavanje, kao što je nuklearno oružje. I pored
toga što je to oružje slepo i što nanosi izlišne patnje borcima i neborcima usvajanje njegove apsolutne
zabrane do sada nije uspelo. Ni MSP, u savetodavnom mišljenju koje je Generalna skupština UN zatražila
od njega o zakonitosti pretnje nuklearnim oružjem i njegove primene nije uspeo da da jasan odgovor.

80. OTPOČINJANJE, TRAJANJE I OKONČANJE RATA


Rat se uglavnom više ne objavljuje. Sama reč –rat se izbegava u međunarodnom pravu. Zato se pravila
međunarodnog humanitarnog prava primenjuju čim izbije međunarodni oružani sukob, bez obzira na
svojstva učesnika u njemu. Ratno stanje je pretežno kategorija unutrašnjeg prava država. Nadležni organi
države ga proglašavaju kada se za to steknu ustavom propisani uslovi. Uoči napada NATO na SRJ ,
Savezna vlada proglasila je 23.3.1999. stanje neposredne ratne opasnosti da bi sutradan, 24.marta proglasila

27
i ratno stanje. Na osnovu ove uredbe doneti su mnogi zakonodavni, podzakonski i upravni akti, među
kojima su i uredbe o unutrašnjim poslovima za vreme ratnog stanja.
Ratno stanje među državama prestaje na razne načine, od kojih je dugo glavni bio sklapanje ugovora o
miru. Takvi ugovori su važni pravni akti sa posebnim svojstvima. Najduže tragove ostavljaju teritorijalne
klauzule tih ugovora. Njima se povlače granice između država, koje se kasnije ne mogu pravno osporavati.
Ratno stanje se može okončati i na druge načine. Takve su jednostrane izjave pobedničkih država date
posle kapitulacije oružanih snaga pobeđene države. Posle II svetskog rata je u odsustvu ugovora o miru,
izjavama pobedničkih država postepeno okončavano ratno stanje sa Nemačkom. Jugoslavija je ukinula
ratno stanje sa Nemačkom 1951. 1945. nije okončan II svetski rat u Evropi nego su samo prestala
neprijateljstva. To je imalo posledice za fizička i pravna lica koja su imala nemačko državljanstvo.
Ratno stanje se može okončati totalnim porazom jedne države, uništenjem njenih institucija i
zauzimanjem njene teritorije. Ova je mogućnost danas samo teorijska. Ratno stanje treba razlikovati od
neprijateljstva koja su faktički oružane akcije. U savremenom svetu oružani sukob jasno nastaje
otpočinjanjem neprijateljstva bez obzira da li je rat bio ili nije bio objavljen i da li je neka strana u sukobu
proglasila ratno stanje.

81. PRIMIRJE I VRSTE PRIMIRJA


Lokalno primirje koje se odnosi na deo fronta, sklapaju komandanti suprostavljenih jedinica. Ovakvo
primirje je u načelu privremeno i često se prosto naziva prekidom vatre. Ono se može jasno oročiti tako da
traje određeno vreme ili može ostati vremenski otvoreno, s tim da ga svaka strana može prekinuti uz
obavezu da drugu stranu o tome blagovremeno izvesti.
Opštim primirjem, koje ugovaraju civilni organi, obustavljaju se sva neprijateljstva- ono bi trebalo da
bude uvod u mir.
Kapitulacija- Neprijateljstva mogu prestati i porazom oružanih snaga jedne strane u sukobu. Ako se
uveri da je dalji otpor besmislen , komandant jedne jedinice može da odluči da potpiše kapitulaciju kojom
njemu potčinjene snage obustavljaju otpor i predaju se protivniku. Vrhovni komandant može kapitulirati u
ime svih oružanih snaga. Kapitulacija je u suštini jednostrani akt. Uslovna kapitulacija bila je češća u ranija
vremena, kada se pobednik posebno obavezivao da će postupati čovečno sa poraženim vojnicima. U novije
vreme kapitulacije se bezulovne, zato što se podrazumeva da pripadnici oružanih snaga ,koje su
kapitulirale, ostaju pod zaštitom međunarodnog humanitarnog prava.

84. RATNI ZLOČINI: TEŠKE POVREDE ŽENEVSKIH KONVENCIJA- KOMANDNA


ODGOVORNOST
- Strane u međunarodnom sukobu imaju obavezu da sprečavaju kršenja međunarodnog humanitarnog
prava i da kažnjavaju izvršioce ovakvih povreda. U svakoj Ženevskoj konvenciji nabrajaju se povrede koje
se smatraju teškim povredama njihovih odredaba. U njih spadaju sledeći akti, ako su izvršeni protiv
pripadnika neke od zaštićenih kategorija: hotimično ubistvo, mučenje ili nečovečno postupanje namerno
prouzrokovanje velikih patnji. Protokol I od 1977. vrlo je strog. On označava kao teške povrede i napad na
civilno stanovništvo, napad bez izbora ciljeva uz znanje da će prouzrokovati prekomerne žrtve i napad na
postrojenja koja sadrže opasne sile, napad na nebranjena mesta i demilitarizovane zone. Teške povrede se
smatraju ratnim zolčinima. Osumnjičenima mogu suditi nacionalni i međunarodni sudovi.
Komandna odgovornost- Krivična odgovornost je u međunarodnom humanitarnom pravu pooštrena.
Odgovornima se smatraju neposredni izvšioci, naredbodavci, kao i lica koja su propustila da izvrše svoju
dužnost, da sprečavaju izvršenje zločina i kažnjavanje njihovih izvršioca. Zbog toga što su najupadljiviji
subjekti ove vrste odogovrnosti, vojni komandanti, ona je počela da se naziva komandnom odgovornošću.
Komandant ne može odgovarati samo zato što je bio pretpostavljeni neposrednom izvršiocu već treba
dokazati da je znao, ili sa obzirom na okolnosti mogao da zna, da se zločin priprema ili je izvršen, a da nije
učinio ono što je bilo u njegovoj moći da se izvršenje krivičnog dela spreči ili nije poveo odgovarajući
postupak pošto je saznao za njegovo izvršenje.

28