1. VERSIFIKACIJA 2. METRIKA 3.

VERSOLOGIJA Versifikacija je usko specijalizovana oblast nauke o jeziku koja se bavi prouavanjem organizacije posebnog oblika pesnikog govora- govora u stihu. Termin nastaje od latinskih rei versus (stih) i facere (initi, praviti), a kao sinonimi se esto koriste i termini metrika i versologija. Osnovni pojmovi kojima se bavi su metar, strofa i eufonija (termini potiu jo iz antike). U skladu sa osobinama pojedinog jezika i knjievnom tradicijom oblikuju se pravila za odreivanje unutranje mere stiha (s obzirom da svaki stih, kao ritmika jedinica, ima svoju unutranju meru). Sistem tih pravila naziva se versifikacija/metrika/versologija. U zavisnosti od vrste stiha koji prouavaju, izdvajaju se tri glavna versifikaciona sistema: kvantitativni (smena dugih i kratkih slogova), silabiki (ponavljanje istog broja slogova) i tonski (smena naglaenih i nenaglaenih slogova). 4. PROZODIJA Priprevanje, tonski akcenat, sve to se tie akcenata. 1.u antici uenje o duini i kratkoi slogova. 2. sinonim za versifikaciju; 3. u savremenoj lingvistici, uenje o metriko-ritmikoj funkciji nefonemskih faktora: akcenat, intonacija, kvantitet, tempo, pauze, granice rei (i ritam). Ispituje njihovu funkciju u graenju stiha. 5. FONOLOGIJA Deo nauke o jeziku koji prouava glasove kao govorne jedinice za obeleavanje razlike u znaenju. Glas sa tom funkcijom u jeziku zove se fonema. Fonoloki sistem naeg jezika utvren je fonetskim opisom 30 glasova kojima raspolae. 6. FONETIKA Deo nauke o jeziku koji prouava glasove i njihove promene. Posmatra glasove i fizioloki i fiziki (akustiki) tj. odreuje glasove na osnovu poloaja govornih organa prilikom njihovog izvoenja i konstatovanjem njihovih osobina vanih za ula sluha (visina, zvunost itd.) 7. NORMATIVNA METRIKA Tradicionalni metriari pokuavaju da sastave metrike sheme ili obrasce kojih bi pesnik trebalo strogo da se pridrava kada pie u metru. Ovaj pristup naziva se normativna metrika. Izuavanja stiha su najvie

vodila rauna o tome da u stihu postoji jednak broj slogova, pravilna izmena naglaenih i nenaglaenih, glasovno podudaranje na krajevima stiha rima kao distinktivnim odlikama stiha u odnosu na prozu. Meutim najvei deo velike poezije ne udovoljava tim zahtevima, a mnoge dobre pesme ni jednom od njih. 8. DESKRIPTIVNA METRIKA Savremeni pristupi stihu nastoje da ispitaju konkretne stihove i da ih opiu deskriptivna metrika. Metar je za njih samo jedan ritmiki impuls i uz metar postoje i drugi faktori ritma. Savremena metrika ne trai da stih podlee strogim metrikim pravilima, ve da se neki faktori ostvaruju stoprocentno, a neki u manjem procentu. U poetku rada na versifikaciji ruski formalisti su pojam metra suprotstavljali pojmu ritma i formulisali teoriju po kojoj idealne metrike sheme nisu mogue. irmunski je tvrdio da je ritam kompromis izmeu metrike sheme i mogunosti jezika. Jakobson i Tomaevski izlaze sa tezom da je ritam rezultat penikove svesne intervencije nad materijalom. 9. MUZIKA METRIKA Heusler. Ne oslanja se na lingvistiku. Poziva se na romantiarksu ideju o postojanju fenomena ritma u svakoj umetnosti. Mnogi, poput Kaizera, smatraju da je ovo najbolje objanjenje stiha dato do danas. Koristi se terminima iz teorije muzike. Stih se deli na TAKTOVE (grupa slogova koja poinje jednim naglaenim slogom, zavrava se nenaglaenim. Ne moraju se slagati sa granicama rei). Istrauje i kraj stiha tj. poslednji takt u stihu- KADENCA: puna kadenca (naglaen+nenaglaen slog) tupa kadenca (nema poslednjeg takta) zvuna kadenca (naglaen slog koji se iz metrikih razloga smatra nenaglaenim) Smatra razumevanje smisla pesme neophodnim za dobru recitaciju. 10. AKUSTIKA METRIKA Popularna poetkom 20. veka, mahom u Nemakoj i Francuskoj. Prouava RITAM= ITAVO JEZIKO BOGATSTVO U STIHU. Osnovna pretpostavka je da ritam u pesmi potie od prirodnog ritma disanja pesnika. Prouavaju poeziju samo u recitativnom obliku. Predstavnici su uglavnom lingvisti: Sievers (Nemaka)- FILOLOGIJA UHA (OHRENPHILOLOGIE)

-konstruie motoriku metodu telesno-motoriki ritam prouava se praenjem gestikulacije -razlikuje autorsko i individualno itanje stihova -razlikuje pevni i govorni stih -Heusler i Jakobson kritikuju Sieversa a) AKUSTIKA METODA U UEM SMISLU Ne prouavaju nastanak glasa, ve iskljuivo njegovu fiziku realizaciju- vazduna strujanja. Donose najispravniju formulaciju ovog metoda- najispravniji odnos prema stihu je odnos jezikog stranca jer ne razume smisao. Osnovna jedinica prouavanja stiha je stih u celini. Ritam se prouava bez instrumenata. Predstavnici Saran i Verier. b) ESKPERIMENTALNO-FONETSKA METODA Po pretpostavkama je ista kao i prethodna, s tim sto ritam prouavaju pomou instrumenata. Smatraju prouavanje stiha granom fonetike. Predstavnici: Scripture, Landry, Lote. 11. FONOLOKA METRIKA Jakobson. Nadovezuje se na teorije ruskih formalista (Tomaevski). Priroda stiha uslovljena je prirodom jezika! Glavna zamerka akustinom metodu je to to zaboravlja da ritam stiha ne sainjavaju isti zvuci, ve i jezike vrednosti (zvuna i semantika strana glasa se ne moe razdvojiti). Akustika metoda prouava samo alofone (zvuke bez znaenja), dok fonoloka prouava foneme (zvuke kao elemente jezikog sistema). Slae se da se ritam treba prouavati prvo u zvuenju, ali nikako samo tako, jer postoje jeziki elementi koji nemaju zvunost, a ipak igraju ulogu u graenju ritma. Stranac ne moe osetiti fonoloku metriku. Realizovani zvuk i jezika vrednost koja mu odgovara nisu uvek jednaki (zvuk svaki put, u svakoj realizaciji ima jo puno svojih obeleja, jezike vrednosti su apstrakne, sluajne- kao langue i parole). Dve glavne teze su: 1. pesniki ritam se prouava apstrahujui akustiku realizaciju. Nasuprot apstraknom metru prouavamo konkretan ritam (ne odbacuje metar, samo ga shvata kao jedan od brojnih ritmikih slikova koji se mogu pojaviti- metar stihu namee odreene granice). METRIKE KONSTANTE- elementi stiha koji se u pesmi realizuju 100% RITMIKA TENDENCIJA- elementi koji se ne realizuju 100%. 2. stih je sutinski jezika jedinica koja je nezamisliva van jezika. 12. GENERATIVNA METRIKA

Inspirisana je generativnom lingvistikom Noama omskog. Pretpostavlja da je glavni zadatak teorije stiha opisivanje pravila koja odreuje valjanost stihova (u odreenim formama). Takoe govori o sporednim pravilima tj. doputenim odstupanjima. Kljuni pojam ove metrike je metriki ispravan stih. Odreuje 3 vrste pravila: 1. metrika 2. prozodijska 3. realizaciona 13. METRIKE KONSTANTE Elementi stiha koji se u pesmi realizuju 100%. 14. RITMIKA TENDENCIJA Elementi koji se ne realizuju 100%. 15. RITMIKA DOMINANTA Pojam Romana Jakobsona. Neobavezno ali dominantno ponavljanje ili izostavljanje nekih jezikih signala na odreenim mestima u stihu. Ponekad se granii sa ritmikom tendencijom, pa se uporedo sa nazivom metrika, javlja i naziv ritmika dominanta. 16. METAR I RITAM 17. KVANTITATIVNA KLAUZULA Kvantitativna klauzula je pojava koju je otkrio Jakobson i zabelezio u radu O strukturi stiha srpskohrvatskih narodnih epova. Kvantitativna klauzula pojavljuje se samo u epskom desetercu silabicke versifikacije. Ne javlja se ni u rimovanoj poeziji, niti u srpskoj silabicko-tonskoj versifikaciji. To je pojava gde 9. (pretposlednji) slog u stihu, kada je dug, uvek je naglasen, a kada nije onda se pomera na 3. ili 4. slog od kraja stiha. Funkcija kvantitativne klauzule je da oznaci kraj stiha. Po Jakobsonu, kvantitativna klauzula je dokaz da nas epski deseterac vodi poreklo od indoevropskih stihova istog porekla. 18. KVANTITATIVNI STIH Osnova stiha je pravilna smena dugih i kratkih slogova. Prisutan je u starogrckoj, starorimskoj, i nekim vrstama orijentalne poezije. Stihovi su

pevani uz pratnju instrumenata i izgovarali su se duze ili krace. Slogovi mogu biti dugi i kratki. Najkraca duzina sloga je 2/5 sekunde i naziva se mora, a oznaka je U-breve. Izgovor dugog sloga traje dve more i naziva se arza, a oznaka je - makron. Uz duge i kratke slogove postoje i neodredjeni slogovi - silaba anceps, koji po potrebi mogu biti dugi i kratki. Kombinacija dugih i kratkih slogova naziva se stopa, sto predstavalja osnovnu jedinicu mere u kvantitativnom stihu. Anticka versifikacija poznaje 28 stopa, mogucih kombinacija dugih i kratkih slogova. Klasifikacija se vrsi po broju mora. Tako, postoje pirih, trohej, jamb, daktil, amfibrah, anapest, spondej, itd. Nekoliko udruzenih stopa cini metar ili meru, a u zavisnosti koliko stopa cini metar, razlikuju se dipodija, tripodija, tetrapodija, pentapodija, heksapodija. Najpoznatiji anticki stih je epski heksametar, stih od 6 stopa, daktilskih ili spondejskih. Pored duine stope u morama, najznaajnija karakteristika ovog stiha je poloaj iktusa (ritmikog naglaska) u stopi. 19. SILABIKI STIH Stih organizovan na osnovu ponavljanja istog broja slogova ( u duim stihovima i cezure), uz stalni akcenat na kraju stiha ili polustiha. Dve konstante idealnog silabikog stiha su izosilabizam i udar na odreenom mestu stiha. Najpoznatiji predstavnik je Igoov aleksandrinac. Svojstvena mu je rima. 20. IZOSILABIZAM U srednjem veku kada je latinski vec bio iskvaren, poceo je da se gubi osecaj za duge i kratke slogove. Kada duzina sloga vise nije mogla da bude ritmicka mera, poceo je da se uzima isti broj slogova u stihu za meru. Ta pojava se naziva izosilabizam, a vrsta versifikacije koja se zasniva na toj vrsti stiha je silabicka versifikacija. 21. TONSKI STIH Zajednicko sa kvantitativnim stihom mu je organizovanje stihova u vece jedinice - strofe. Za tonski stih je preuzeta terminologija kvantitativne versifikacije, na primer, anticke nazive stopa. Ali, primenjeni na taj stih, breve i makron se zovu slabo vreme stiha (S) i jako vremene stiha (J). Naglaseni, oni koji privlace akcente, su jako, a nenaglaseni, koji odbijaju akcente, slabo vreme stiha. Cist tonski stih je onaj u kojem nije vazan broj nenaglasenih slogova, vec je vazno da broj i mesto naglasenih bude uvek isti. Tonski stih je karakteristican za rusku poeziju.

22. SILABIKO-TONSKI STIH Stih je ne samo metrika ve, po pravilu, i sintaktika celina (jedan stih jedna reenica), meutim to nije uvek sluaj. Delovi reenice, gramatiki usko povezani, esto su podeljeni na dva stiha. Ako se u novi stih prenosi nekoliko rei prethodnog radi se o opkoraenju, a ako se prenosi samo jedna re govorimo o prebacivanju. Opkoraenje i prebacivanje karakteristini su za naglaeno nervozno, napeto saoptavanje, puno sumnje ili bola, a esto slue, naroito u dramskoj poeziji, da se stihu nametne razgovorna, prozna instonacija. Za stihove silabike i silabiko- tonske versifikacije, karakteristina je i cezura koja u antikom stihu oznaava odmor u stihu koji preseca stopu i razlikuje se od dijereze, odmora koji se poklapa s krajem stope. Savremena koncepcija cezure blia je koncepciji antike dijereze. Cezura je stalna granica meu reima iza nekog sloga, sprovedena kroz sve stihove neke pesme. 23. AKATALEKSA - KATALEKSA HIPERKATALEKSA U antikoj metrici, kraj stiha se neminovno podudarao sa krajem rei. Usled toga, esto se deavalo da poslednja stopa nije metriki jednaka ostalim. Ukoliko je bila kraa, stih se zvao kataletiki, ukoliko je bila jednaka- akataletiki, a ukoliko je bila dua hiperkataletiki. 24. AUFTAKT (PREDURAR, ANAKRUZA) Predudar je nepotpuna stopa sainjena od nenaglaenih slogova koji prethode prvom ritmikom naglasku stiha (pre poetka metrike sheme). Termin potie iz muzikologije, u versologiju ga uvodi Heusler (muzika metrika). 25. STOPA Stopa je naziv koji se u antikoj versifikaciji koristi za pojam takta (ritmino-melodijska jedinica sainjena od nekoliko udruenih mora*). Stopa je osnovna jedinica grae stiha, sastoji se iz kombinacije kratkih i dugih slogova (mora i arzi). Antika versifikacija razlikuje 28 razliitih stopa *Mora je najkraa jedinica od koje su sainjeni ritmiki redovi i i predstavlja vreme utroeno da se izgovori najkrai slog. 27. ALEKSANDRINAC Aleksandrinac je dobio ime po starofrancuskom spevu o Aleksandru Velikom iz 12. veka. Do 16. veka je relativno redak, a tada poinju da ga

uestalo koriste pesnici Plejade. U 17. veku postaje stih klasine francuske tragedije i komedije i otad je najzastupljeni francuski stih (Boalo, Molijer, Kornej i dr.). Aleksandrinac je dvanaesterac sa cezurom iza 6. sloga; raspored naglasaka je preteno jampski (naglaeni su parni slogovi), a tonska konstanta mu je nagalsak na 6. i 12. slogu. Ne tvori strofe. Uvek je rimovan, u drami obino parno, u lirici ukrteno; moe imati i unutranju (leonidsku) rimu. 28. ENDEKSILABO Endeksilabo je izvorni stih gotovo svih italijanskih lirskih oblika, a i stihovane epike i drame. Jedanaesterac je, naglasak je konstantan na 10. slogu, raspored jampski, a zavretak enski. Javlja se jo u 13. veku, meutim u pravom smislu nastaje tek u 16. kao pokuaj pandana nerimovanom klasinom heksametru (Trisinov prepev Eneide). Njegova najzastupljenija varijanta je endecsillabo sciolto (razvezan jedanaesteracnerimovan). Vrlo se brzo prilagoava engleskoj poeziji tvorei blanc verse (beli stih). 29. BLANC-VERSE Blanc-verse (beli stih) stvara prevodilac Surrey, prilagodivi endeksilabo engleskoj poeziji. Ovaj stih postaje glavni stih engleske drame i epike (3/4 engleske poezije). On je nerimovani petostopni jamb (deseterac ili jedanaesterac sa jednoslonom ili dvoslonom rei na kraju). Proslavili su ga Milton i ekspir, nakon Lesinga postaje i stih nemake drame, da bi u 19. veku zaiveo u drami itave Srednje Evrope. 30. HEKSAMETAR Najzastupljeniji stih u antici je heksametar. Verovalo se da ga je ljudima otkrio sam Apolon. Koristio se najvie u epici, mada se ponekad sree i u lirici i drami. To je stih sainjen od 6 daktilskih stopa, koje se mogu zameniti spondejom. Peta stopa je po pravilu bila daktil, dok je poslednja bila dvoslona (spondej ili skraeno- trohej ( u)). Stih se obino delio na dva perioda i to cezurom, koja je mogla doi na tano pravilima odreena mesta (obino posle arze 3. stope). Heksametar nije strofian metar, tako da se esto udruivao sa pentametrom tvorei elegijski distih. -UU| -UU|-||UU|-UU|-UU|--|

Postojali su mnogi pokuaji imitacije heksametra, meutim zbog prirode savremenih jezika, nisu bili metriki, ve tonski- pseudoheksametar. Ovakvih pokuaja postojalo je najvie u Nemakoj. Kod nas to ini V. Ili. 31. PENTAMETAR Iako njegov naziv pogreno navodi na pomisao da je u pitanju petostopni stih, radi se o stihu sa 6 stopa (krnji heksametar) : -UU|-UU|-||UU|-UU|-UU Ima stalnu dijerezu iza 3. arze (granica stope se poklapa sa krajem rei). Vrlo retko se javlja sam, i u klasikoj poeziji i u kasnijim imitacijama, obino se udruuje sa heksametrom tvorei elegijski distih. 32. EPSKI DESETERAC Ovo je narodni silabiki stih (nema jako i slabo vreme stiha). Broj silabika i mesto cezure su najznaajnije konstante, dok raspored akcenata nije normiran. Cezura je uvek posle 4. silabika (4+6) i izdvajaju se 3 akcentske celine (jedna pre cezure i dve posle). Nema rime. 33. LIRSKI DESETERAC Ovo je narodni silabiki stih (nema jako i slabo vreme stiha). Broj silabika i mesto cezure su najznaajnije konstante, dok raspored akcenata nije normiran. Cezura je posle 5. silabika (5+5). Kao i ostali narodni stihovi, ima mnogo manje pravilnosti od umetnikih. 34. SIMETRINI OSMERAC Ovo je narodni silabiki stih (nema jako i slabo vreme stiha). Broj silabika i mesto cezure su najznaajnije konstante, dok raspored akcenata nije normiran. Cezura je posle 4. silabika (4+4). Ovaj stih se najvie prenosi iz narodne u umetniku poeziju (Danii, Jaki), a iz nje iezava krajem 19. veka. 35. SLOBODNI STIH Ovo je stih koji nema metar. Suprotstavlja se vezanom stihu, i nastaje sa slabljenjem tradicionalnih metrickih kalupa. Ritmicki faktori samerljivosti menjaju se iz stiha u stih, iz fragmenta u fragment. Danas se uglavnom misli da slobodni stih treba shvatiti kao posledicu zelje pesnika za oslobodjenjem od stihova i strofa koji su postali kanoni, te su toliko optereceni asocijacijama da pesnik ne moze da izrazi svoju originalnost. Jos se u

antickoj knjizevnosti javljali stihovi neujednacele duzine i broja slogova, ali se oni nisu javljali sistematski. Tvorac slobodnog stiha je Volt Vitmen, koji ga koristi u svojoj zbirci Vlati trave. U poslednjim decenijama 20. veka vers libre se svesno trazi i smatra se da su pretece slobodnog stiha u francuskoj poeziji bile Bodlerove pesme u prozi i poseban pesinicki oblik vers liber - oslobodjeni stihovi, u kojima se mesaju stihovi razlicitih duzina. Pravi slobodni stih javlja se u 20. veku. U Italiji njime pisu D'Anuncio i futuristi u Nemackoj ekspresionisti, u Rusiji simbolisti. Slobodni stih jeste apsolutno odredjen licnim ritmom pesnika, stoga se o slobodnoms stihu ne moze reci nista uopsteno. Slobodni stih je vid pobune protiv tradicionalnih metrickih oblika, pa se zbog toga u stvaranju ritma oslanja na razlicite metricke elemente, a odbacuje elementi koji su glavni nosioci ritma u vezanom stihu. Francuski slobodni stih krsi pre svega pravilo silabicnosti, odbacuje rimu, a uvodi pravilnu smenu naglasenih i nenaglasenih slogova. Engleski slobodni stih izbegava naglasavanje slogova i uvodi rimu (jer je retka u blankversu). Po nekim teoreticarima graficko secenje je jedina odlika slobodnog stiha koja ga razlikuje od proze. Ovo nije prihvatljivo jer mora postojati ritam da bi se stih razlikovao od proze. 36. ELEGIJSKI DISTIH Sastoji se iz heksametra i pentametra. Klasina lirska strofa, koristi se za ispevanje elegija (po emu i dobija naziv). Ovo je najee imitiran klasini lirski oblik. Osim za pisanje lirskih pesama usresredjenih na temu smrti, elegijski distih se koristi za uoblicavanje epigrama, satire, idile itd. U srpskoj i hrvatskoj knjizevnosti je redak, jer zbog pentametra je potrebno da pred cezurom i na kraju stoji jednoslozna rec, kakvih je malo (samo u prevodima Getea). 37. SAFIKA STROFA Naziv dobija po grkoj pesnikinji Sapfi (6. vek p.n.e.). To je oblik koji se proirio na crkvenu knjievnost na latinskom jeziku, kao i na novije umetnike knjievnosti (postaje tonski). To je katren u kojem se prva tri stiha sastoje od troheja, dva daktila i spondeja, a etvrti od daktila i spondeja; shema:

-U|-UU||-UU|--U|-UU||-UU|--U|-UU||-UU|--

-UU|-U novijim imitacijama trohej zamenjuje daktil u drugoj stopi, kao i spondej na kraju svakog stiha. Ovaj stih kod nas koriste Sterija, Kosti i Ili itd. 38. ALKEJSKA STROFA Klasini stih. Naziv dobija po pesniku Alkeju, iako je za popularizaciju ovog stiha najvei doprinos dao Horacije. Metrika shema mu se menjala tokom perioda, u biti je katren. Koriste ga Teninson i Karduci (2 jedanaesterca + 2 deveterca, ili 1 deveterac i 1 deseterac). Shema: U | U | U || U U | U | U | U | U || U U | U | U | U | U || U | U UU|UU|U|U 39. TERZA RIMA (TERCINA) Romanski oblik, nastaje u Italiji, verovatno po ugledu na neki provansalski oblik (serventes). Stvara je Dante za svoju Boanstvenu komediju; postaje glavni narativni oblik u italijanskoj poeziji sve do renesanse, kada je zamenjuje stanca. Tercina je tercet (trostih); sastoji se od 3 jampska jedanaesterca (endeksilaba). Ista rima se ponavlja 3 puta. Shema: aba bcb cdc... mnm n. Omuguava kontinuirano izlaganje. Koriste je Milton, Bredli, eli, Gete; kod nas anti, Ujevi, Petrovi itd. Npr. Kad svri, sav se mrani predjel gane Od takve trenje, da me s ljuta straha, Kad ga se sjetim, pot oblijevat stane. Iz zemlje suza dune bura plaha, I rujna svjetlost bljesne kroz taj lom, Zaslijepivi mi ula s prvog maha, Te padoh kao ovek savladan snom.

40. OTAVA RIMA (STANZA) Javlja se u jo u 13. veku u italijanskoj verskoj poeziji, ali ugled dobija tek u 15. i 16. zahvaljujui Bokau (zamenjuje tercinu). Kasnije je

preuzimaju Taso i Ariosto (epovi) i usavravaju. Neki smatraju da joj je praoblik strambotto. Sastoji se iz 8 jampskih jedanaesteraca (endeksilaba). Rima je ukrtena, osim poslednja dva stiha u kojima je parna (abababcc). Prenosi se i na druge knjievnosti: Bajron (Don uan) Spenser (proiruje je dodatnim stihom i menja rimu Spenserova stanca) Gete (2 poslednja stiha su sadrajno kljuna, smenjivanje mukih i enskih stihova, odnosno katalektikih i akatalektikih) Kod nas iskljuivo u lirici (Tuga i opomena, Santa Maria della Salute)- podseaju na Geteovu stancu- obrt u poslednja dva stiha; kao epski oblik javlja se samo u prevodima Tasa i Ariosta Npr. Malene tice preveseli zvek U lisnatome to se gaju krije, Nemirna vrela uborei tek Po ljuncima arenim to se vije. Malene ele zukajui jek Iz cvea tono meda slasti pije, Sve je to lepo, no je lepe bilo Kad moje oko nije suze lilo. Tuga i opomena 41. GAZEL Ghazal. Stih nastaje u arapskoj knjievnosti 7.veka; najvie ga koriste persijski pesnici 13. i 14. veka (Sadi, Hafiz). U evropsku knjievnost ga uvode nemaki romantiari, prvi ga koristi legel 1803. godine. Obino broji izmeu 5 i 15 distiha (nemaki od 6 do 20). Jedna rima se provodi kroz sve distihe (1. i 2. stih su parno rimovani; dalje je svaki parni stih rimovan sa njima, dok neparni ostaju nerimovani). Pesniko ime autora se esto pominje u poslednjem distihu. Koristi se u lirici, za erotske i mistine teme; ton mu je idilian i smiren. 42. HAIKU Haiku je japanski stalni oblik koji je u novije vreme poeo da se iri kroz evropsku i ameriku knjievnost (poetkom 20.veka). To je tercet koji ima 17 slogova, u rasporedu 5-7-5. Pored ove karakteristike, obino se nameu i drugi zahtevi poput metaforike, tona, postupka, pa ak i teme (treba da nagovesti godinje doba). Interesovanje za ovaj oblik u Evropi

je posebno veliko poslednjih nekoliko decenija, zajedno sa interesovanjem za istonim kulturama uopte. 43. SONET (saglasica) Nastaje poetkom 13. veka u Italiji kao oblik umetnikog pesnitva, inspirisan verovatno jednim sicilijanskim pukim oblikom. Pre Petrarke sonet se esto shvata kao strofa. Pojavom Kanconijera postaje najznaajniji lirski oblik gotovo iskljuivo vezan za tematiku platonske ljubavi. Shema: 2 katrena + 2 terceta ili 1 oktava + 1 sestina = 14 stihova -endeksilabi - rima: u katrenima obgrljena; u tercetu nije ustaljena shema (najee: aba bab, abc abc). U tercetu se ne ponavlja rima iz katrena. -semantika veza izmeu katrena i terceta - ekspirov sonet (16, 17. vek, Engleska): 3 katrena + dvostih Ukrtena ili obgrljena rima; dvostih- parna - do kraja 18. postoji u svim evropskim knjievnostima; Don i Hajne kritikuju preterivanje s ovim oblikom. Zbog prezasienosti, zamire u 19. veku. U 20. veku ponovo zaivljuje (Rilke). 44. SONETNI VENAC Ovo je najpoznatiji niz soneta. Sastoji se iz 15 soneta koji su povezani tako da se poslednji stih 1. soneta ponavlja kao prvi stih 2. Poslednji sonet naziva se majstorski i sainjen je od poslednjih stihova svih prethodnih soneta. U njemu se formira akrostih. 45. RIMA Rima je glasovno podudaranje na kraju stiha (ili unutar stiha) ija je funkcija oznaavanje kraja stiha i njihovo povezivanje u strofe (organizuje ritmiku kompoziciju). Javlja se tek u srednjem veku pojavom narodnih jezika, do tada su samo koriena glasovna podudaranja unutar stiha (asonanca i aliteracija). Postoje razne klasifikacije rima: 1. po poloaju parna aabb

 ukrtena abab obgrljena abba nagomilana aaaa isprekidana aaba (abcb) leoninska (unutar jednog stiha) 2. po kvalitetu ista (glasovi+naglasci: glava-trava) prava ( naglaeni slog+glasovi posle njega: glava- krava) neprava (glasovi iza naglaenog sloga: igrahu- lomljahu) bogata (glasovi ispred naglaenog sloga: bludnica- ludnica) 3. po kvantitetu muka (1 slog: dan-san) enska (2 sloga: tama-sama) srednji, deiji, daktilski (3 sloga: kafana- Savana) Ako se rima zavrava samoglasnikom, zove se vokalna, a suglasnikom konsonantska. Ne javlja se u srpskoj narodnoj poeziji. 46. SROK ILI SLIK Rima je glasovno podudaranje na kraju stiha (ili unutar stiha) ija je funkcija oznaavanje kraja stiha i njihovo povezivanje u strofe (organizuje ritmiku kompoziciju). Javlja se tek u srednjem veku pojavom narodnih jezika, do tada su samo koriena glasovna podudaranja unutar stiha (asonanca i aliteracija). Postoje razne klasifikacije rima: 4. po poloaju parna aabb ukrtena abab obgrljena abba nagomilana aaaa isprekidana aaba (abcb) leoninska (unutar jednog stiha) 5. po kvalitetu ista (glasovi+naglasci: glava-trava) prava ( naglaeni slog+glasovi posle njega: glava- krava) neprava (glasovi iza naglaenog sloga: igrahu- lomljahu) bogata (glasovi ispred naglaenog sloga: bludnica- ludnica) 6. po kvantitetu muka (1 slog: dan-san)

 enska (2 sloga: tama-sama) srednji, deiji, daktilski (3 sloga: kafana- Savana) Ako se rima zavrava samoglasnikom, zove se vokalna, a suglasnikom konsonantska. Ne javlja se u srpskoj narodnoj poeziji.

47. STIL Stilus (lat.)= 1) vrtsa zailjene pisaljke od kosti; 2) rukopis; 3) nain pisanja uopte: a) nain izraavanja u govoru i ponaanju; b) dobar nain pisanja (u nauci o knjievnosti). Stilistik (nem.) = Grimov renik, Novalisov termin. Pojam se javlja u Nemakoj polovinom 19.veka. delatnou stilistike se do tog trenutka bavila retorika (uenje o stilskim figurama). Ocem retorike smatra se Gorgija, bavio se pohvalnim besednitvom i daje prvu klasifikaciju stilskih figura. Pojam stila u antici podrazumeva ukraen (kitnjast) govor. Samim korienjem figura postie se vrednost celog dela, one su garancija estetske vrednosti. U 20. veku pod uticajem de Sosirove lingvistike, menja se shvatanje stila, on se odvaja od retorike, izvodi se iz teorije jezika, vie nije normativan. U modernoj stilistici izdvajaju se dva osnovna stanovita: 1) lingvistika stilistika- stil je dobar nain pisanja. Stanovite ekspresivnosti- stil je takav nain izraavanja kojim je misao izraena na najefikasniji nain. 2) stilistika kritika- stil je izraz nekog subjekta (individue, nacije, epohe). U 19.v. se odnosi na izraz kolektivnog subjekta, uslovljen zeitgeistom. Stil je ovek sam (Bifon)- krilatica koja se najee pominje kod autora iz 19.veka, iako dosta drugaije od onog smisla u kojem ju je Bifon osmislio (on je mislio iz humanistike perspektive, da stil treba da bude savren kao ovek, odnosno ljudski rod; veina autora je tumai individualistiki, to je sluaj i danas). Stil je apsolutni nain da se stvari vide- Flober; Stil kao originalnost vizije- Prust. 48. IZBOR U RASPRAVI O STILU arl Baji je bio de Sosirov uenik i predstavnik lingvistike stilistike. Svoj stav u mnogome bazira na de Sosirovom razlikovanju langue i parole (langue- jezik kao sistem; parole- konkretna manifestacija jezika). U svom

radu Stilistika, koji je ujedno prva stilistika rasparava (1905.) istie 3 funkcije jezika: 1. pojmovnu- logiko, referencijalno znaenje 2. afektivnu- nesvesna obeleja jezika, govora 3. impresivnu- svesna tenja govornika da na odreeni nain deluje na sluaoca. Stilistiku zanimaju druge dve jer one raspolau izborom, koji je uslovljen sopstvenim karakterom i ciljem. Kriterijumi izbora su emocije koje oseamo i emocije koje elimo da probudimo, ton i vrsta jezika koja pripada datoj situaciji. Stil je izbor u jeziku. O stilu ne moemo ni govoriti ukoliko govornik nema barem dva izbora. Dakle, u biti stilistike lei sinonimija. Time Baji tvrdi da je razlika izmeu dva sinonima stilske prirode i ukida znaenje na prostoru izmeu stilskog i referencijalnog, to je nedopustivo. Ne zalazi u psihologiju biranja, ve se samo bavi krajnjim rezultatom. 49. DEVIJACIJA Bajijev uenik, Fosler navodi: Svakom naem odstupanju od normalnog psihikog stanja odgovara devijacija od standardne jezike norme. Ovaj stav prihvata picer i svoj metod razvija polazei od njega. Treba itati, itati i itati uporno sve dok nam neka osobena crta jezika (stila) ne privue panju. Jezike devijacije unutar jednog dela su signali za kritiara, tako da mu nikakve unapred stvorene teorijske sheme ne mogu biti od koristi- merila i kritika su uvek imanentne delu. Pojam devijacije se kritikuje i sa jezikog i sa psiholokog stanovita: kako, na objektivan lingvistiki nain utvrditi devijaciju, odnosno, kako odrediti ta predstavlja odstupanje od jezike norme? S druge strane sporno je da li svakom promenjenom psihikom stanju sledi promena u jezikoj ekspresiji. 50. FILOLOKI KRUG Ovo je metod nemakog romantiarskog teologa lajermahera; Diltaj ga naziva krug razumevanja. Kree se induktivnim putem, odnosno od pojedinosti zakljuujemo o optem, korak po korak, s tim to je sve vreme neophodno da diviniramo celinu, tj. da stalno imamo svest o tome gde pojedinosti stoje unutar celine. Kljuni problem ovog metoda je to to je prva intuicija uvek stvar sluaja i individualnih sposobnosti, za to ne postoje pravila. Ovaj metod je subjektivan. 51. DUHOVNI ETIMON Pojam uvodi Leo picer, predstavnik minhenske kole stilistike kritike. Oslanja se na lingvistiku; kao to svaka re ima svoju etimologiju,

tako i svako delo ima svoj etimon u dui pisca. Duhovni etimon je dakle, unutranja forma, piev sutastveni pogled na svet koji se odraava u stilu, kompoziciji, idejama dela, koji omoguava razumevanje dela u celini. Do njega se dolazi paljivim itanjem i metodom filolokog kruga, a to je kljuni zadatak stilistike kritike. Stil je bioloki nuno ispoljavanje individulane due. Trai psihu pisca u samom delu (determinizam, psihologizam, subjektivizam) to mu se zamera. 52. STILEM Stilem je pojam Miela Rifatera, picerovog uenika, osnivaa strukturalistike stilistike. On kritikuje picerov subjektivizam i pokuava da ga objektivizuje tako to odreuje jeziku normu u odnosu na koju se opaa devijacija, a to je kontekst samog dela. Norma je u samom delu, kontekst je taj u kojem se prepoznaje neobino, stilski naglaeno mesto, odnosno stilem. Stilem je stilski naglaeno mesto u tesktu koje nosi neko znaenje. Funkcija stila je da naglasi, istakne znaenje koje je piscu posebno vano: jezik izrie, stil istie. Stilem ima vanu ulogu i u interpretativnom procesu, jer se u arheolokoj, prvoj fazi interpretacije, prikupljaju reakcije empirijskih italaca na odreena mesta u tekstu, bez uzimanja u obzir emotivnih reakcija, tumaenja i vrednovanja. Na osnovu ovih podataka pravi se portret arhiitaoca, koji je potvrda da odreena mesta u tekstu jesu stilemi. 53. LINGVISTIKA STILISTIKA I STILISTIKA KRITIKA Ovo su dva najuticajnija pravca u stilistici. Stilistika kritika se oslanja na Huserlovu fenomenologiju, Kroeovu estetiku i Frojdovu psihoanalizu. Ova orijentacija nije jedinstvena,njeni predstavnici rade samostalno, ali zajedniko im je da svi koriste strog filoloki metod, odnosno metod paljivog itanja koji smatraju nezamenljivim. Prouavaju delo u jezikoj dimenziji i smatraju da je stil izraz individualnosti- stil je ovek sam. Predstavnici su Auerbah, picer, Kurcijus, Fosler itd.) Lingvistika stilistika se zasniva na DeSosirovom razlikovanju langue i parole, odnosno jezika kao sistema normi i njegove konkretne manifestacije. arl Bali smatra, za razliku od DeSosira da je i parole predmet prouavanja lingvistike, prvenstveno stilistike. Stilistika prouava afektivnost i impresivnost jezika, tj. one jezike funkcije u kojima se pojavljuje mogunost izbora. Primeuje da je u jeziku sve osim najelementarnije komunikacije stvar stila (izbora). Nakon Balija ova kola se

deli na dve struje, jedna koja nastavlja da se razvija na temelju lingvistike, proavajui funkcionalne stilove, druga koja pokuava da sastavi Balijevo uenje sa uenjem stilistike kritike (Ulman). 55. DOMINANTA O pojmu dominantnog elementa prvi govori Jakobson, da bi ga kasnije preuzeo Mukarovski. Dominanta predstavlja element koji stavlja u pokret i preusmerava sve ostale komponente dela i odreuje stepenovanje strukture celog dela. Zasniva se na pozadini knjievne tradicije (kanona) i svakodnevnog govora. Obe pozadine su uvek prisutne iako pri recepciji obino prevagne jedna. Dominanta odreuje funkciju. 56. POETSKA FUNKCIJA JEZIKA Jakobson opisuje jezik knjievnih tekstova, polazei iz pozicije lingvistike. Istie da svaki oblik jezika mora ispunjavati barem jednu od est postojeih funkcija: referencijalna, emotivna i konativna, metajezika, fatika i poetska (dominanta odreuje funkciju). Poetska funkcija se orijentie na sam tekst poruke. Stoga je za Jakobsona poetika integralni deo lingvistike, odnosno lingvistiko prouavanje poetske funkcije. Mukarovski prihvata Jakobsonovo stanovite i takoe govori o poetskoj funkciji jezika, suprotstavljajui je referencijalnoj. Istie da elementi koji su jeziki oneobiajeni imaju poetsku funkciju, tj. istiu sam in izraavanja, govorenja, ne informaciju. Poetska funkcija jezika, kae Mukarovski, sastoji se u maksimalnoj aktualizaciji jezikog izraza. 57. NOVA KRITIKA Antipozitivistika kola koja se razvija u SAD 30-ih godina 20.veka. Zastupa imanentni pristup i esto se naziva anglo-amerikom varijantom formalizma. Kljuna karakteristika ove kole je otar empirizam koji zastupa; prouavanje je usmereno ka pojedinanom tekstu i izbegava se bilo kakvo filozofsko-spekulativnom pristupu. Stoga se protive teorijskim uoptavanjima (kljuna razlika u odnosu na formaliste). Razvija se pod velikim uticajem Frojdove psihoanalize, tako da se kao psihologija i antropologija smatraju uzornim naukama ove kole (formalizamlingvistika). Nijedna jedinstvena teorija se ne vezuje za ovu kolu, jer njeni predstavnici nikada nisu bili unisoni u svojim stavovima. Vezivna nit svih struja Nove kritike jeste univerzalni metod itanja- close reading (paljivo itanje), preuzet iz Riardsove praktike kritike. Riards je inae najvaniji uticaj na Novu kritiku- svi njeni sledbenici upranjavaju njegov metod. Smatraju da je tekst semantiki autonoman tj. da je znaenje objektivno

sadrano u tekstu, jedino to treba da nauimo jeste da pravilno itamo. Scila i Haribda svakog procesa razumevanja dela jesu intencionalna (poistoveivanje autorove namere i znaenja pesme) i afektivna zabluda (poistoveivanje itaoevog doivljaja i znaenja teksta). Suprotsavljaju se spoljanjim pristupima, posebno biografizmu; pod uticajem Eliota zastupaju aistorizam. Formulisali su nekoliko pojmova koji imaju analitiku vrednost i esto se koriste, kao to su struktura, tesktura itd. Najznaajniji predstavnici su Eliot i Paund u Engleskoj, Valeri u Francuskoj, u Nemakoj picer, tajger, Kajzer. U Americi Rensom, Tejt, Voren, Birdsli, Bruks, Vimset, Blekmur. Najtemeljniju kritiku ovog pristupa daju predstavnici ikake kole. 58. PRAKTINA KRITIKA (RIARDS) Kritiki metod ispitivanja funkcije pojedinanih (pre svega jezikih) elemenata u kontekstu jednog knjievnog dela ili samo odlomka. Ovaj metod je poznat i kao close reading. Ustanovljuje ga Riards, iako ga upotrebljava jo Kolrid, kao mikro analizu. Zasniva se na ideji organske forme tj. podrazumeva da je knjievno delo potpuno objektivan izraajni sistem koji se moe ispitivati i razumeti u okviru svojih imanentnih relacija. Ne odvaja tumaenje od kritikog suda. Prosuuje se opisivanjem funkcija. Predstavlja reakciju na biografizam i istorijski metod. 59. INTENCIONALNA ZABLUDA Predstavnici nove kritike zastupaju stanovite semantike autonomije teskta, to znai da se znaenje objektivno sadrano u tesktu, a ne van njega. Scila i Haribda svakog procesa razumevanja dela jesu intencionalna i afektivana zabluda. esta greka je poistoveivanje autorove namere sa smislom teksta i upravo se to naziva intencionalnom zabludom. 60. AFEKTIVNA ZABLUDA Predstavnici nove kritike zastupaju stanovite semantike autonomije teskta, to znai da se znaenje objektivno sadrano u tesktu, a ne van njega. Scila i Haribda svakog procesa razumevanja dela jesu intencionalna i afektivana zabluda. esta greka je poistoveivanje itaoevog doivljaja i znaenja teksta, a to je zapravo afektivna zabluda. 61. DIJALEKTIKA ZABLUDA ikaki kritiari smatraju da se mora praviti razlika izmeu razliitih vrsta knjievnog izraza. Mora se voditi rauna o strukturalnim razlikama. Nova kritika to nije radila, pa je unapred znala ta trai u tekstu onda to

obino i pronau (ironiju, ambivalentnost, paradoks). . k. to naziva dijalektikom zabludom preutna pretpostavka da ono to je ispravno u teoriji mora kao dijalektika posledica biti ili teiti da bude ispravno i u praksi. Optuuju ih i za monizam, psihoanalizam, kritiki redukcionizam. 62. CLOSE READING Paljivo itanje je metod itanja praktine kritike. Ustanovljuje ga A.A. Riards. Slian je nemakoj interpretaciji. Zahteva obraanje panje na svaki jeziki i stilski deo teksta, jer smatra da je sve u tekstu (imanentni pristup) i da se ovakvom analizom najbolje moe ui u tumanje poezije. Ovaj metod kasnije koriste svi predstavnici nove kritike, on im postaje vezivna nit. Zbog velike preciznosti metoda uglavnom se koristi samo pri analizi kraih dela, prvenstveno lirike. Veoma su retke close reading analize dramskih dela, dok se proza gotovo nikad ne tumai pomou ovog metoda. 63. IKAKA KOLA Neoaristotelovci, profesori ikakog univerziteta ( Krejn, Olson, Metlin, Vejberg). Svoj pristup zasnivaju na Aristotelovoj Poetici, tj. na shvatanju umetnosti kao podraavanja paradigme, na Aristotelovoj teoriji anrova, od Aristotela preuzimaju induktivni pristup polaze od konkretnih dela i dolaze do teorijskog sistema. Osnovni zadaci koji se postavljaju pred teoretiara knjievnosti je da ispita : naela predstavljanja knjievnog dela podruje analize; naela organizacije knjievnog dela zalazi u teoriju anra; naela ekspresije zadatak je teorije da ustanovi koja je specifinost dela u okviru datog anra i kako se ono uklapa u taj anr. Dali su najtemeljniju i najotriju kritiku Nove kritike. Najpre im zameraju to knjievno delo svode samo na jeziki aspekt, dok oni jezik vide samo kao medij, a knjievno delo kao strukturu, jedinstvenu celinu sastavljenu iz vie slojeva, u kojoj jezik je samo jedan od slojeva. To je isti argument kojim su strukturalisti zamerali formalistima. Mora se uzeti u obzir struktura kao takva, kao celine, a tek onda razumevati pojedinani elementi. Krejn je tu vrlo blizak Ingardenu. Nova kritika zanemaruje tradicionalnu poetiku i iskljuivo se bave analizom. ikaki teoretiari se zalau za vraanje teorijskog pristupa knjievnost, jer je svaki kritiki sud zasnovan na nekoj teorijskoj pretpostavci i za kritiara je bolje da je bude svestan i da je obelodani. Da bi jedna interpretacija bila valjana ona mora biti koherentna sa tim teorijskim sistemom. Zbog toga je svaka kritika relativna. Krejn odbacuje miljenje Nove kritike da je mogua samo jedna istinita interpretacija, ali i miljenje o tzv. INTEGRALNOM METODU koji

od vie razliitih metoda uzima ono najbolje u njima i spaja ih u jedinstvenu integralnu interpretaciju. Po Krejnu jedini zadovoljavajui pristup kritici jeste da se prizna pluralitet razliitih metoda prouavanja knjievnog dela. Kritiarima treba dati pravo da slobodno biraju izmeu razliitih metodologija. Jedino ogranienje je da kritiar mora biti svestan koji je metod odabrao i dosledno ga primenjivati. ikaki kritiari smatraju da se mora praviti razlika izmeu razliitih vrsta knjievnog izraza. Mora se voditi rauna o strukturalnim razlikama. Nova kritika to nije radila, pa je unapred znala ta trai u tekstu onda to obino i pronau (ironiju, ambivalentnost, paradoks). . k. to naziva DIJALEKTIKOM ZABLUDOM preutna pretpostavka da ono to je ispravno u teoriji mora kao dijalektika posledica biti ili teiti da bude ispravno i u praksi. Optuuju ih i za monizam, psihoanalizam, kritiki redukcionizam. 64. HERMENEUTIKA Ingarden pokree fenomenoloko orijentisanu struju u prouavanju knjievnosti. Njegova fenomenoloka teorija itanja je jedna od privih teorija koja se bave procesom recepcije (meutim ne spada u recepcioniste poto smatra da tekst ima objektivno znaenje koje italac ne dopunjuje subjektivno). Hermeneutika kao posebna nauna disciplina koja je bavi tumaenjem smisla nastaje u vreme romantizma. Hajdeger je prvi koji uvodi pojam hermeneutikog kruga i Ingarden ga preuzima. Smisao kruga jeste da se stalno indukcijom zakljuuje o smislu teksta. Za to je neophodno da italac ima izvesne unapred date stavove i uverenja (predrasude) koja anticipiraju nekakav opti smisao teksta. Tokom itanja neka se potvruju, neka ne i time se okree krug. Glavni zadatak itaoca je da popunjava mesta neodreenosti, a to po Ingradenovom miljenju ne moe biti potpuno proizvoljno, ve mora ispunjavati 2 uslova: 1) mora se moi potkrepiti dokazima iz teksta i 2) mora biti iznutra koherentna. U 20. veku hermeneutika postaje glavna disciplina na polju knjievne kritike. 67. SLOJEVI I STRUKTURA Roman Ingarden, oslanjajui se na Huserlovu fenomenoloku metodu, razvija teoriju slojeva knjievno umetnikog dela. Zahvaljujui svojoj slojevitoj strukturi delo nije jednolina tvorevina (estetski predmet), ve ima polifonijski karakter. Ovakav estetski predmet postoji nezavisno i od autora i od recipijenta (stvar po sebi- ding an sich). Svaki sloj je poseban i doprinosi sveukupnom karakteru celine. Ako je knjievno delo vredno umetniko delo

svaki njegov sloj sadri posebne kvalitete. Ipak celinu dela odrava sloj znaenja kao strukturni kostur celog dela, od kojeg zavise svi ostali slojevi. Ingarden razlikuje 4 razliita sloja: sloj zvuanja foneme, ritam, metar sloj znaenja bukvalno znaenje rei i reenica sloj prikazanih predmetnosti likovi, dogaaji, ambijenti sloj shematizovanih aspekata u potpunosti se realizuje u naoj recepciji Ova teorija slojeva postaje popularna u kolama imanentnog pristupa. Velek i Voren je prihvataju jer smatraju da uspeno prevazilazi dihotomiju sadraja i forme, pa kau da je sadraj ono to je graa knjievnog dela (prva tri sloja), a forma uobliavanje grae unutar koje ovi elementi dobijaju estetsku vrednost. Ingarden smatra da svaki od slojeva i svi skupa mogu imati neku estetsku vrednost. Oprezniji je od V. i V. kada se slui terminima forme i sadraja i smatra da korienje istih zavisi od toga kako posmatramo knjievno delo. Ako je delo celina od vie slojeva, onda je sadraj samo sloj znaenja, a sve ostalo ini formu. Ako posmatramo zasebno slojeve, sadraj su svi slojevi, a forma je nain na koji su povezani. Forma je prostiranje (faze, inovi, glave romana), a sadraj ukupnost svih slojeva. Ingarden razmatra i ta se deava u naoj svesti u procesu itanja. itanje odreuje kao dinamian proces. 68. STRUKTURA I FUNKCIJA (MUKAROVSKI) kola prakih formalista uglavnom modifikuje strukturalistike teorije date u Jakobsonovim radovima. Pored Jakobsona, na ovu kolu utie i fenomenologija, tanije Ingarden. Glavnu ideju koju su preuzeli je shvatanje strukture kao dinamine celine unutar koje se delovi povezuju funkcionalno. Ideja o funkciji je ista ona o kojoj Jakobson i Tinjanov priaju. Struktura shvaena kao dinamina hijerarhizovana celina u kojoj su neki delovi vaniji, a neki manje vani (podreeni, marginalizovani). U svakoj strukturi postoji element koji je dominanatan. U pesnikom delu osnovna je poetska funkcija, ona mora da dri pod kontrolom sve ostale funkcije (ideoloku, didaktiku...). Ako ona nije dominantna pesniko delo prestaje da bude pesniko delo. Ona je nain na koji su organizovane i povezane sve ostale funkcije. Mukarovski je jedan od znaajnijih predstavnika kole prakog strukturalizma. Prihvata pojmove strukture i funkcije i ispituje njihovo znaenje u domenu pesnikog i knjievnog jezika. Pravi bitnu distinkciju

izmeu pesnikog i knjievnog jezika, kljuna razlika im je u funkcijama, dok u sadejstvu obrazuju strukturu. Dakle, u delu kao strukturi neki jeziki elementi odstupaju od normi i konvencija (oneobiavanje), dok drugi ostaju normirani (automatizacija). Upravo na tom kontrastu delo i ivi, jer oneobiavanjem jednog elementa drugi se stavlja u pozadinu i time se stvara struktura. Princip kontrasta je kljuan i zato nije poeljno puno oneobiavanja (aktualizacije) jer time to sve postane neobino, vie nita nije neobino. Pesniki jezik nastaje naruavanjem shema knjievnog (aktualizacijom) i njegova funkcija je poetska- aktualizacija se ne vri da bi se prenela informacija, ve da bi iznela sam in govorenja, izraavanja. Nasuprot tome, funkcija knjevnog jezika je referencijalna tj. da skrene panju na predmet o kojem govori, da prenese informaciju. 69. RECEPCIONISTIKA KRITIKA Krajem 70ih godina 20. veka dolazi do promene paradigme u nauci o knjievnosti- popularizuje se bavljenje teorijama recepcije. Pitanje delovanja dela na recipijente bilo je davno formulisano, meutim podrazumevalo je itaoca kao pasivnog aktera koji je u potpunosti izloen delovanju teksta; njegova uloga nikada nije razmatrana, samo ono kako tekst deluje na njega. Montenj je moda i jedini izuzetak koji u svom eseju O itanju poredi itanje sa tenisom tj. igrom u kojoj postoje dva igraa (tekst i recipijent). Postoje brojne varijante recepcionistike kritike, a najkoherentnija podela jeste prema shvatanju problema znaenja na moniste i dualiste. Svima im je zajedniko to to odbacuju ideje formalizma i nove kritike o objektivnom znaenju teksta i o tekstu kao zatvorenoj i autonomnoj semantikoj celini i skreu ulogu na aktivnu ulogu itaoca pri obrazovanju znaenja teksta. Monisti smatraju da se znaenje u potpunosti konstituie u doivljaju itaoca (Fi), dok dualisti veruju da su podjednako odgovorni i teskt i italac (Izer). 70. ARTEFAKT I ESTETSKI PREDMET U nauku o knjievnosti ovaj pojam uvodi Mukarovski, njime oznaavajui tekst, kao umetniku tvorevinu, nasuprotnjegovim moguim istorijskim realizacijama. Tekst je estetski predmet tj. Ljudsko umetniko delo koje stvara estetski uitak. 71. INTERTEKST U drugoj polovini 20. veka dolazi do velikog prevrata u tumaenju teksta, vrsto se odbacuju formalistike ideje o pesmi kao zatvorenoj autonomnoj celini i javlja se ideja o meusobnoj povezanosti svih tekstova. Pojam se vezuje za dekonstrukcionizam. Sve je intertekst, nijedan tekst nije

odvojen od drugih, ve upuuje na njih. Teskt se vie ne ograniava na jeziki tekst, ve predstavlja sve ono to nosi bilo kakvo znaenje- tekst je semiotiki sistem. Termin intertekstualnost prvi put u svom radu upotrebljava Julija Kristeva, njegova upotreba se vrlo brzo rasprostire. Bart navodi da je tekst tkivo citata izvedenih iz neizmernog broja sredita kulture. Dakle, znaenje teksta se nikad ne moe nai u jednom pojedinanom tekstu, ve uvek zahteva povezivanje sa drugim tekstovima. Stalni cilj itanja je iitavanje nevidljivih znaenja, odnosno u svakom itanju se tekst ponovo pie. Zato pristup intertekstualnosti neizostavno podrazumeva ulogu recipijenta. 72. NATURALIZACIJA Ovo je Kalerov pojam i predstavlja neto slobodniji prevod Bartovog pojma vraisemblance (dovoenje u ravan verovatnog). Naturalizacija predstavlja proces svoenja svega to u delu izgleda nejasno pod odreenu konvenciju tako da izgleda prirodno. Na ovaj nain se ostvaruje tumaenje. Odnosi se na sve strategije itanja pomou kojih se tekst iz sfere simbolinog prevodi u sferu koja je itaocu poznata. Razlikuje pritom, dve vrste tekstova- itljive (klasine) za ije razumevanje kodovi ve postoje, i neitljive (scriptible) za koje jo uvek nema kodova. Naturalizacija obuhvata obe vrste tekstova. Kaler takoe razlikuje pet ravni naturalizacije (takoe preuzeto od Barta) u kojima dovodi tekst u vezu sa drugim tekstovima. 73. UPUENI ITALAC (FI) Prema shvatanju amerikom poststrukuraliste S. Fia, tekst nema stabilno (esto ovaj pojam nedosledno menja sa pojmom objektivno), ve se ono menja analogno promeni interpretativne strategije koja se na njega primenjuje. Meutim, primenom jedne iste strategije, uvek se dobija jedno isto objektivno znaenje. Upueni italac je onaj recipijent koji se, opredelivi se za odreenu strategiju, strogo dri u njenim okvirima prilikom tumaenja. Stoga on nikada ne sudi proizvoljno, ve samo u skladu sa datom konvencijom (strategijom). italac, dakle, proizvodi knjievnost, on prihvatajui odreene konvencije, moe rei ta je knjievno delo, a ta ne (naravno, pod uslovom da je upoznat sa tim konvencijama). Zajedno sa tekstom, italac je u slubi interpretacije. Nijedna koherentna interpretacija (verna strategiji kojom se slui) ne moe biti proizvoljna. 75. INTERPRETATIVNA SRATEGIJA

Ameriki poststrukturalista Stenli Fi u svojim kasnijim radovima* uvodi pojam interpretativne strategije (slinog znaenja Bartovog koda), njime oznaujui odreene konvencije unutar kojih se tekst ita. Fiov stav je da objektivno znaenje, sadraj teksta ne postoji. Tek pod uticajem razliitih interpretativnih strategija znaenje teksta se konstituie. Odatle proistie najvea zabluda poststrukturalizma: da znaenje nije uslovljeno niim iz samog teksta (Bart, Smrt autora). Ona je polazna taka dekonstrukcionista. * Fi je ranije smatrao je samo itanje uvek identino, a da je za razlike u recepiciji odgovorno dejstvo spekulativne (subjektivne) ravni. Razlikuje itanje i tumaenje i nastoji da ih razdvoji, time razvijajui metod istog, objektivnog itanja teksta. 77. ARHIITALAC Arhiitalac je za Rifatera imaginarni portret prosenog itaoca, konstrukcija sastvljena od razliitih empirijskih italaca. Prva faza razumevanja nekog dela se stoga naziva arheoloka faza i sastoji se u ispitivanju reakcija razliitih italaca (razliitih generacija) na odreena mesta u tekstu, bez uzimanja u obzir emotivne reakcije, vrednovanja i tumaenja. Portret arhiitaoca je potvrda naeg itanja i recepcije. Nakon ove faze sledi hermeneutika analiza tj. druga faza interpretacije.