Вы находитесь на странице: 1из 444

РИЗНИЦА ЛЕКОВА

Поуке Светих Отаца


друга књига
Питај оца свога и саопштиће ти,
старце твоје - и казаће ти (Пон. Зак. 32,7)
Корице:
Први ред: Свети Владика Николај, Преподобни Јустин Ћелијски,
Старац Тадеј Витовнички, Преподобни Старац Гаврило Грузијски,
Преподобни Старац Пајсије Светогорац
Други ред: Свети Јован Кронштатски, Старац Јефрем Аризонски,
Свети Игњатије Брјанчанинов, Свети Теофан Затворник, Архи-
мандрит Рафаил Карелин
Трећи ред: Преподобни Старац Јосиф Исихаста, Преподобни
Старац Силуан Светогорац, Преподобни Старац Софроније
Сахаров, Преподобни Старац Јаков Цаликис, Преподобни Старац
Порфирије Кавсокаливит, Јеромонах Серафим Роуз
Четврти ред: Свети Нектарије Егински, Преподобни Амвросије
Оптински, Свети Лука Кримски, Архимандрит Лазар Абашидзе,
Старац Сампсон Сиверс, Игуман Никон Воробјов
Пети ред: Архиепископ Аверкије Џорданвилски, Преподобни
Симеон Дајбабски, Старци Јефрем Катунакијски и Емилијан
Симонопетритски, Свештеномученик Данил Сисојев, Свети Јован
Шангајски, Свети Серафим Собољев
Ризница лекова
Поуке Светих Отаца

књигу приредио:
Јован Чича
Садржај
Предговор ........................................................................................... 6
Благодат .............................................................................................. 9
Мир ................................................................................................... 40
Радост ............................................................................................... 51
Смирење ........................................................................................... 59
Праштање ........................................................................................ 96
Милостивост .................................................................................. 98
Милостиња (материјална) ........................................................... 101
Кротост ........................................................................................... 107
Трпљење ......................................................................................... 109
Послушност .................................................................................... 117
Уздржање ........................................................................................ 128
Ћутање ............................................................................................ 131
Ревност ............................................................................................ 133
Самоукоревање ............................................................................... 143
Пресвета Богородица ..................................................................... 149
Светитељи ....................................................................................... 154
Света Србија ................................................................................... 163
Породица ........................................................................................ 185
Пријатељ .......................................................................................... 276
Хришћанин ..................................................................................... 278
Духовни наставник ........................................................................ 294
Свештеник .................................................................................... 310
Монаштво ....................................................................................... 333
Рај .................................................................................................... 356
Када нас вређају ............................................................................. 364
Када нас хвале ................................................................................ 370
Однос према другим људима ........................................................ 376
Како се односити према гресима других људи ........................... 391
Греховне страсти ............................................................................ 395
Борба са страстима ........................................................................ 405
Искушења ....................................................................................... 415
Гоњење ............................................................................................ 427
Помисли .......................................................................................... 432
Предговор
1. Ове поуке сам почео да сакупљам још 2015. године. Тада сам кре-
нуо у цркву. На фејсбуку сам лајковао неколико страница које
постављају поуке Светих Отаца. Помислио сам да би било добро
да сваку поуку копирам и да их сачувам у један ворд. Тих дана сам
наишао на једну апликацију за андроид: ,,300 изрека подвижника
Православне Цркве”. Тамо је све лепо распоређено по насловима,
па сам и ја добио идеју да радим исто. Направио сам по један ворд
за сваки наслов и када би наишао на некој фејсбук страници на
добру поуку, или на неком сајту, ја би је копирао у мој ворд. Када
би читао неку књигу, и када би наишао на неку лепу реченицу, или
више реченица, или чак, ако ми се свиди цела страна, ја би то под-
вукао и после копирао са интернета или прекуцао, у случају да тог
текста или књиге нема на интернету.
2. Што се тиче читања ових књига (спремио сам три ризнице лекова
и у свакој је предговор исти):
Не читајте одједном много, само да бисте прочитали, јер, ако нам
ум није присутан у тренутку духовног читања, нећемо имати ни-
какве користи. Духовне књиге треба читати помало, да се ум не би
презаситио. Са умом се догађа исто што и са желуцем, који, када
се презасити, одвраћа се и од најбоље хране. Читајте више само ако
имате концентрације, ако је мир и тишина... Штета је да вам, услед
механичког читања, нека лепа и корисна поука промакне.
Поуке Светих Отаца се не читају ради забаве. Јако је важно:
Прво: да размишљамо о прочитаном и да се трудимо да то приме-
њујемо у животу.
Друго: да не верујемо себи, него Богу Који је говорио кроз Свети-
теље. Дакле, када се сусрећемо са ситуацијом да ми мислимо на
један начин, међутим, прочитавши и видевши да Свети Оци говоре
другачије, ми смо дужни да смиримо свој ум пред Истином Цркве,
а не да Истину Цркве прилагођавамо у складу са својим умом. Ако
и не разумемо зашто је нешто тако и тако, ипак смиримо свој ум
пред Светим Оцима. Немојмо се правити паметнији од Светитеља.
Смиренима ће се све открити у своје време. То је најлакши и
најбржи пут ка духовном напредовању и спасењу, уствари, једини

6
пут: веровати зато што је тако Црква благословила, зато што је
тако Бог рекао. А ако ми прилазимо вери са осећањем: ,,оно што
ми се буде допало, у то ћу веровати, у оно што ми се не допада нећу
веровати“, или ако мудрујемо типа: ,,мени не треба пост, ја свакако
увек чиним само добро“, или: ,,зашто долазити сваке недеље на
Литургију?“, или одбацивати неке каноне Цркве - такав “верник“
никада неће напредовати. Дакле, ако желимо да кренемо путем Бо-
жијим, не смемо смањивати строге и тачне захтеве Цркве и њена
висока начела. Заповести Божије заправо нису тако тешке како нам
се у почетку чини. Само ми кренимо, помоћ Божија ће брзо доћи.
Немојмо се плашити, и немојмо жалити себе. Православље није си-
стем забрана. Православље је: основ свега чему се надамо, делатна
љубав, мир и радост у Духу Светоме, нада на спасење, Богопо-
знање, благодат Божија, премудрост Божија, весеље душе... Живот
јесте блаженство, не само зато што верујемо у блажену вечност, већ
зато што и овде на земљи живот може бити блажен, ако живимо са
Христом испуњавајући Његове свете заповести. У почетку је по-
требан велики труд, велико одрицање, борба са страстима које су
се већ укорениле и прешле у навику, борба са палом природом која
се противи извршавању јеванђелских заповести, али када нас обасја
Сунце Правде, Христос, онда ћемо познати да је све сујета, да стра-
сти лажу, да нам обећавају срећу, али иза себе остављају унут-
рашњу празнину. Познаћемо да је истински живот - општење са
Богом, охладићемо се према свету, са радошћу ћемо постити,
извршавати молитвено правило и ићи на Литургије. Дакле, само
кренимо!
Треће: Посебно обратите пажњу на подебљане реченице. Зато сам
их и подебљао, да не бисмо механички прешли преко њих, него да
прочитамо са пажњом. Добро је разговарати о прочитаном са бра-
ћом и сестрама у Христу. Ако неку поуку не разумете, значи да још
увек немате довољно личног опита. Ту поуку оставите по страни.
Како будемо све више читали и испуњавали оно што можемо и
разумемо, тако ћемо све више напредовати. Па када се после пар
месеци, или за две - три године вратимо оним поукама које у
почетку нисмо разумели, или на које нисмо обратили пажњу,
видећемо како ће нам сада једне поуке доносити утеху, друге ће нас

7
потресати, треће ће нас учврстити у покајању тако што ће нам
помоћи да сагледамо своју греховност, од четвртих ћемо осећати
велику захвалност и љубав према Господу, пете ће нам донети
познање Божије... Али треба бити стрпљив и смирен. Зато пре-
поручујем да ове књиге не прочитате само једном, него да им се
стално враћате, да читате поново и поново. Ја сам све ове поуке
морао да прочитам много пута: док сам читао, па подвлачио, па
прекуцавао, па разврставао по насловима, па проверавао више
пута... и све поуке су ми увек биле као нове, увек су имале своју
једнаку важност, светост и занимљивост.
- Дакле, читајте полако, сваки дан по мало, размишљајте о томе што
сте прочитали, примењујте у свом животу оно што сте прочитали,
враћајте се поново и на оне поуке које сте већ прочитали, јер
сигурно ће нешто да вам промакне.

,,Почетак премудрости је најискренија жеља за учењем, а брига за


учење је - љубав, љубав је - чување њених закона, а поштовање за-
кона је - залог бесмртности, а бесмртност приближава Богу, јер
жеља за премудрошћу води ка Царству” (Прем.6, 17-20).

Милосрдни Господ нека благослови читаоце ових књига и саста-


вљача истих.

8
Благодат
Под благодаћу се разумеју сва света божанска средства и све свете
божанске силе, дате људима од Трисветог Божанства преко Господа
Христа ради њиховог спасења од греха, смрти и ђавола, и светог
живљења од Оца кроз Сина у Духу Светом... Све што треба души,
даје благодат. А кроза све то она даје и божански мир.
Преподобни Јустин Ћелијски

На целом путу спасења, од почетка до краја, благодат Божја и мир


Божји неопходни су нашој вери и нашем освећењу.
Преподобни Јустин Ћелијски

Шта је благодат? У најширем смислу: сам Господ Христос; затим


Његово свето Еванђеље, и све што је Он као оваплоћени Бог Логос
донео човеку и роду људском. У томе је и изузетан мир, божански
мир, који се са Еванђељем Христовим усељује у сваку душу која
живи по Еванђељу. Нема правог мира без благодати Божије. Док
се душа светим еванђелским Тајнама и светим еванђелским
добродетељима не облагодати, она не зна за прави мир, у коме
се душа наслађује осећањем блаженог свејединства живота и света.
Преподобни Јустин Ћелијски

Што је више претварам у своју душу, у своју природу, благодат ми


постаје све милија, све слађа, све неопходнија, те ме тиме сама она
подстиче на све већи и већи труд и напор. Тако, и кад се трудим
више од свију, трудим се не ја него благодат Божија која је са мном
(1. Кор. 15, 10).
Преподобни Јустин Ћелијски

Благодат је Бог у нама. Благодат је Царство Божије у нама. Кад


је благодат Божија у нама, дан је у душама нашим. А дан значи свет-
лост, знање и неустрашивост.
Свети Владика Николај

О Душе Свети, Ти си мио души. Описати Тебе није могуће, али

9
душа осећа Твој долазак и Ти дајеш мир уму и сладост срцу.
Старац Силуан Светогорац

Кад бисмо добили сву васиону на дар, тај дар био би мањи од бла-
годати Божије.
Свети Владика Николај

Побожан човек јако осећа присуство Божије и опходи се пажљиво


и опрезно.
Старац Пајсије Светогорац

Дај, Господе, свим људима да разумеју Твоју љубав и сладост Духа


Светог, да забораве земаљски јад, да оставе све зло, да се љубављу
привију уз Тебе и живе у миру и да чине вољу Твоју и славу Твоју.
Старац Силуан Светогорац

- Шта осећате? Упита ме о. Серафим (Преп. Серафим Саровски).


- Необично ми је лепо, одговорих ја.
- Али, како је то лепо? Управо шта?
- Осећам такву тишину и мир у души да то речима не могу изра-
зити.
- То је, рече о. Серафим, онај мир за који је Господ рекао Својим
ученицима: Мир вам остављам. Мир свој дајем вам. Не дајем вам
га као што свет даје (Јн 14, 27). Када бисте били од света, онда
би свет своје љубио; а како нисте од света, него вас ја од света
изабрах, зато мрзи на вас свет (Јн 15, 19). Али не бојте се, јер ја
победих свет (Јн 16, 33). Ето, таквим људима, омрзнутим од овога
света, али изабраним од Бога, Господ даје тај мир који ви сада
осећате - мир Божији, који превазилази сваки ум (Фил. 4,7), како
каже Апостол. И стварно, душевно благостање које тај мир про-
изводи у нама, речима се не може исказати. Христос Спаситељ на-
зива га Својим миром, а не миром овога света, јер га никакво
земаљско благостање не може дати нашем срцу. Тај се мир дарује
одозго, од самог Господа Бога и зато се назива миром Божијим...
Шта још осећате?
- Необичну сладост, одговорих ја.

10
- То је она сладост за коју се у Светом Писму каже: Хране се од из-
обиља дома Твога, и из потока сладости Твојих Ти их напајаш (Пс.
36, 8). Та сладост сад испуњава наша срца и разлива се по читавом
нашем телу. Од тога наше срце као да се топи... Шта још осећате?
- Необичну радост у срцу.
- Кад Дух Божији посети човека и обасја га пуноћом Свог до-
ласка тада се душа испуњава неисказаном радишћу, јер Дух
Божји чини радосним све чега се дотакне. То је она радост о којој
говори Спаситељ у Јеванђељу: Жена кад рађа трпи муку, јер дође
час њезин. Али кад роди дете, више се не опомиње жалости од ра-
дости, јер се роди човек на свет (Јн 16, 21). У свету ћете жалосни
бити, али ћу вас опет видети, и радоваће се срце ваше, и ваше ра-
дости нико неће узети од вас (Јн 16, 22). Велика је радост и ве-
лика утеха коју сад осећате у срцу, али знајте, све је то
непознато у поређењу с радошћу коју је Господ обећао после
смрти онима који Га љубе. Јер што око не види, и ухо не чу, и у
срце човеку не дође, оно уготови Бог онима који Га љубе (Кор. 2,
9). Сада нам се даје да осетимо само одблесак те небеске радо-
сти, па кад је од тога тако лепо и весело на души, колика је тек
радост припремљена тамо онима који плачу овде на земљи!

Наша тела су створена ради духовне насладе... Услед пада она


су се спустила на ниво склоности ка скотоподобним насладама...
Путем истинског покајања она могу да се врате на склоност ка ду-
ховним насладама. Авај! Људи су изгубили чак и знање о постојању
способности људског тела за духовни осећај.
Свети Игњатије Брјанчанинов

Научени Светим Писмом и делима Светих Отаца, ми верујемо


и исповедамо да Божанска благодат и данас делује у Правосла-
вној Цркви као и пре, без обзира на то што се може наћи мало
сасуда који су је достојни. Благодат осењује оне подвижнике Бо-
жије за које јој је благоугодно да их осени. Они који тврде да је
хришћанину данас немогуће да постане причасник Духа Светога,
противрече Светом Писму и наносе својим душама највећу штету,
како о томе прекрасно расуђује преподобни Макарије Велики. Они

11
хришћанству не приписују никакав нарочито узвишени циљ, не
знају за тај циљ, не труде се око њега, чак и не помишљају да га до-
стигну: задовољавају се само спољашњим испуњавањем неких доб-
родетељи и сами себе лишавају хришћанског савршенства. Што је
најгоре, задовољавајући се сопственим стањем и сматрајући за
себе да су својим спољашњим понашањем узишли на сам врх
духовног живота, они не само да не могу задобити смирење, ду-
ховно сиромаштво и скрушеност срца, него још падају у умиш-
љеност, гордост, самообману и прелест, и више ни мало не маре
за истински духовни напредак. Насупрот томе, они који су пове-
ровали у постојање хришћанског савршенства свим срцем стреме
ка њему и ступају у непопустљиви подвиг како би га достигли.
Знање о хришћанском савршенству чува их од гордости: у недо-
умици и плачу они стоје на молитви пред закључаним улазом у ту
духовну одају. Уведени Јеванђељем у исправно самопосматрање,
они о себи размишљају смирено и скромно: себе сматрају за
непотребне слуге, које не испуњавају своје назначење, одређено
од стране Искупитеља за људе које је искупио.
Свети Игњатије Брјанчанинов

Духом Светим човек познаје Господа, Творца Свог. Блажени су они


који Му служе јер је Господ рекао: Где сам Ја, онде ће и слуга Мој
бити (Јн. 12,26).
Старац Силуан Светогорац

О браћо моја, молим вас и преклињем у Име Божијег милосрђа, ве-


рујте у Јеванђеље и у сведочанство Свете Цркве, и осетићете се још
овде на земљи као у Рају. Јер Царство је Божије унутра у вама.
Љубав Божија уноси Рај у душу. Многи кнезови и господари,
када су осетили ту љубав, напустили су своје положаје. И то је ра-
зумљиво, јер Божија љубав до суза наслађује душу благодаћу
Духа Светог и ништа се земаљско не може упоредити са њом.
Старац Силаун Светогорац

Благодат се снажно осећа на оним местима на којима су се многи


посветили или су примили мученичку смрт. Исто тако, осећа се и

12
одсуство благодати на оним местима или у оним земљама које нису
дале светитеље и мученике.
Старац Пајсије Светогорац

Не може се описати колико нас Господ воли; та се љубав сазнаје


Духом Светим. Душа која се моли познаје Духа Светог.
Старац Силуан Светогорац

Господе, дај народима целога света да познају колико нас много


волиш и како необичан живот дајеш онима који верују у Тебе.
Старац Силуан Светогорац

Благодат Свесветога Духа се, као обручење или залог, даје душама
које су се уневестиле Христу. Жена без обручења нема чврсту уве-
реност да ће се несумњиво икада сјединити са мужем. Ни душа
која не добије обручење или залог благодати Божије и која га
свесно не поседује у себи, никада неће стећи веродостојно
уверење да ће вечно пребивати са својим Владиком и Богом,
или да ће се тајинствено и неизрециво сједињавати са Њим и
наслађивати се Његовом неприступном красотом.
Преподобни Симеон Нови Богослов

Унутрашња лепота душе, осим што улепшава и освећује човека ду-


ховно, чини то и са његовом спољашњошћу, предаје га божанској
благодати, улепшава и освећује и ружну одећу коју носи благосло-
вени човек Божји.
Старац Пајсије Светогорац

Благодат нас не пита када да дође. Један из моје пратње каже: данас
је било Преображење, нисам се радовао. Ниси се радовао Преобра-
жењу? Можеш да се радујеш неког другог обичног дана. Не од
поштовања према празнику него од суда Божијег зависи благо-
дат. Сигурно да ово није правило. Али ипак, суд Божији је друга-
чији од суда човековог.
Неко се радује на мотору, неко у авиону. Суд Божији је различит.
Неко се радује док у Свету Ану односи жито на млевење. Тог часа

13
је срећан. Не можемо да судимо зашто нас Бог на неки начин не
чини радосним на Литургији већ нас усрећи ван Литургије. Ми о
томе не можемо да судимо. Можеш на Литургији да постанеш
радостан, можеш и да на Литургији не будеш радостан а да се
радујеш над рукодељем. То је Његов суд. Наше је да се увек
молимо.
Када Бог посети нашу душу, жели и захтева да је затекне у молитви.
Да не налази душу нашу и ум наш у расејаности. То жалости Бога.
Можемо ли да будемо целог дана у сабраности? То би нам помогло.
Старац Јефрем Катунакијски

Светитељ није онај који поседује високе црте људске моралности,


нити онај ко свој живот проводи у подвизавању и молитви (јер и
фарисеји су постили и “дуго” се молили), него онај ко у себи носи
Светога Духа.
Старац Силуан Светогорац

Ако се усрдно трудимо да угодимо Богу, свакако ћемо и од небеске


славе окусити. А онај који осети ту славу, презираће сваку зе-
маљску славу. Чудио бих се, наиме, када би неко презрео другу
пре него што окуси прву.
Преподобни Јован Лествичник

Безмолвник је онај човек који, не желећи да се лиши сладости Бо-


жије, бежи од људи (иако их не мрзи) онако како други трче у свет.
Преподобни Јован Лествичник

Бестрашће има она душа која се тако навикла на врлине, као


што су страсни људи навикли на уживања.
Преподобни Јован Лествичник

Само онај ко живи светим животом и има благодат Светога


Духа може да издвоји добро од зла.
Старац Гаврило Грузијски

Безазлени, простодушни, неоптерећени бригама овога света

14
брзо примају Божански огањ ради непрестане молитве.
Старац Тадеј Витовнички

Кад год смо ван благодати Божије ми смо и ван себе и, сравњени
са благодатном природом својом, ми се не налазимо у бољем стању
него један сумашедши у сравњењу са такозваним здравим човеком.
Само је благодатан човек природан човек, тј. Човек више,
непокварене природе којом влада и управља благодат Божија. Бити
пак, без благодати значи бити удаљен од Бога, па удаљен и од ствар-
ности сопственог бића... Зато на грешнике треба гледати као на
болеснике, као на немоћне сенке, без стварности и без ума.
Свети Владика Николај

Бог може испунити срце таквим блаженством и љубављу! Уколико


га претходно не бисмо доживели, пали бисмо приликом прве са-
блазни. Међутим, уколико би се то блаженство задржало, напу-
стили бисмо манастире и затворили се у пећине, док би мирјани
одбацили своје послове и породице. Због тога нас Бог, Који је
Љубав, не испуњава таквим блаженством.
Старац Пајсије Светогорац

Душа која је познала Господа и сладост Светога Духа, изгледа као


безумна. Она седи, ћути и неће да говори. Као безумна она по-
сматра свет и неће га, и не види га. А људи не знају да она сагле-
дава љубљеног Господа, и да је свет остао иза ње као
заборављен, и да неће да мисли више на њега, јер у њему нема
сладости.
Старац Силуан Светогорац

Скривамо се од стварности, она нас ужасава. Све нас узнемирава и


то суштински, а Христос је Тихи Свет. Он је Божији Свет који нас
просвећује и смирује кроз предукус вечног Царства Божијег. Када
човек осећа присуство вечног Царства, ништа не може да га
уплаши, ништа не може да наруши његов мир. Он се не боји чак
ни смрти, јер за Божијег човека оно има сасвим друго значење.
Митрополит Лимасолски Атанасије

15
Спасење је у стицању благодати, те невидљиве силе Божије
чијим се дејством човекова душа преображава.
Код благодати је увек све потпуно ново. Она је неисцрпна, баш као
и Сам Бог. Благодат човеку пружа могућност за три виђења.
Прво од њих је виђење духовног света који за човека постаје уну-
тарње очигледан. Али то унутарње виђење духовног света никад
не представља две једнаке, две истоветне слике. Благодат нам увек
открива духовни свет као нешто ново и неочекивано и по опсегу и
по дубини. То виђење нема материјалне форме, боје и контуре. Али
то није ни некаква празнина, попут бескрајног вакума, нити мета-
физичка тама у којој се човекова душа губи, већ свет потпуно дру-
гачијих димензија, који се души открива као невидљива светлост.
Та светлост се никако не може поредити с физичком светлошћу, са
сјајем огња или са сунчаним зрацима.
Друго виђење јесте виђење сопствене душе. Благодат открива чо-
веку његову душу у стању њене оскрнављености грехом, гнојну од
страсти и дубоко палу. Само виђење греха је почетак исцељења. Ту
је у питању чудна и несхватљива антиномија. Наиме, благодат
човековом погледу открива мрачно дно његовог срца, где се,
попут змија, комешају страсти, и истовремено му душу чини
све лепшом, баш као да са ње скида прљаве рите и облачи је у
белу венчаницу.
Треће виђење које благодат дарује јесте виђење света који нас
окружује. У том свету човек види исто што и у својој души - отпа-
дање од Бога и трагове изгубљеног раја. Човек тада почиње
заиста да воли тај пали свет, али на другачији начин. Он више
није према њему пристрасан, већ је његова љубав спојена с
болом и тугом што су људи сами себе гурнули у море патњи и
што су глуви за Божије призиве. Благодат човеку открива тра-
гедију овог света и он доживљава Божију љубав, љубав коју
свет не прихвата. Она човеку открива да су највеће несреће не
знати Бога и вечна смрт, и зато он почиње истински да саосећа
са онима које је до тад сматрао својим непријатељима.
Архимандрит Рафаил Карелин

Умом погледај шта се дешава у души. Ако је у души макар мало

16
благодати, биће мира и осећаће љубав према свима. Ако је благо-
дати више, осећаће се светлост и велика радост, ако је још више,
онда ће и само тело осетити благодат Духа Светог.
Старац Силуан Светогорац

Много је теже очувати благодат, него је задобити.


Старац Пајсије Светогорац

Ако човек не постане дубоко свестан својих грехова, своје кри-


вице и своје унутарње изопачености, неће моћи да се промени,
да се покаје и да прими благодат Божију, нити ће моћи да ступи у
нове односе с људима и Богом.
Архимандрит Рафаил Карелин

Дух Свети учи душу да се моли за све људе, да се сви покају и по-
знају како је милостив Бог.
Старац Силуан Светогорац

Без благодати Божије, слични смо животињама, а када је благодат


у нама, човек је велики у Богу.
Старац Силуан Светогорац

Господ је дао свету Духа Светог и у коме Он живи тај осећа Рај у
својој души. Можда ћеш рећи: Зашто не осећам у себи такву бла-
годат? - Зато што се ниси предао вољи Божијој него живиш по
својој.
Старац Силуан Светогорац

Слуга Божији је онај који се боји Господа и који чува Његове запо-
вести. То није ропство у коме се ми налазимо, већ праведност која
води ка синовству. Господ наш је изабрао Апостоле и поверио им
благовест Јеванђеља. Заповести које су нам они дали установиле
су прекрасно ропство у коме ми господаримо свим страстима и
обављамо прекрасно служење врлинама. Међутим, кад се још више
приближимо благодати, Господ наш Исус Христос ће и нама, као
Својим Апостолима, рећи: Више вас не називам слугама, јер слуга

17
не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима,
јер све што чух од Оца свога, објавих вам (Јн.15,15). Они који при-
ступе благодати, из опита ће познати покрете Духа Светог и схва-
тити своје духовно стање. Схвативши и познавши то, они ће
узвикнути: Не примисмо духа ропства, да се опет бојимо; него
примисмо Духа усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче (Рим.8,15).
Преподобни Антоније Велики

Бог говори: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети (Мт. 5, 8).
Чисто срце не чини једна, или две, или десет врлина, већ све
заједно, сливши се, такорећи, у једну, којом се достиже последњи
степен савршенства. Па ипак, ни у наведеном случају саме врлине
не могу срце учинити чистим, уколико не дође дејство и посета
Духа Светог. Ма колико искусно знао да рукује оруђем, ковач ништа
не може да уради без садејства огња. И човек који све чини са своје
стране (ради очишћења срца), користећи се врлинама као оруђем
за остварење свог циља, ипак остаје неуспешан и недејствен без
посете огња Духа. Јер, саме врлине немају силу да чисте нечи-
стоту и скверну душе.
Преподобни Симеон Нови Богослов

Мудри Соломон говори: Хоће ли ко узети огња у њедра и хаљине


да му се упале (Приче 6, 27). А ја кажем: „Зар онај ко у своје срце
прими непокривени небески огањ Духа Светога неће да се разгори
и облиста, зар неће засијати и зар неће стећи обасјање Божанством
по мери свог очишћења и примања огња?“. Јер, примање огња
долази после очишћења срца. И опет, очишћење срца иде за
примањем огња. Наиме, срце прима божанствену благодат по
мери очишћења, и опет – оно се чисти по мери примања благо-
дати. Када се речено заврши (тј. и очишћење срца и примање
благодати), човек свецело постаје бог по благодати.
Преподобни Симеон Нови Богослов

Свети Симеон Нови Богослов је говорио да су духовно узвишени


људи, преиспуњени божанском благодаћу и налазећи се у стању
духовног созерцања какво ,,око не виде и ухо не чу“, дужни да то

18
открију другима како би укрепили веру хришћана и навели их да
”постану љубоморни“, тј. да би се и у њима увећало нестрпљење
да се успињу по духовним степеницама.
Из књиге: Са Тибета на Свету Гору Старцу Пајсију

У божанственом крштењу ми добијамо отпуштење сагрешења,


ослобађајући се од прародитељске клетве и освећујући се наилас-
ком Светога Духа. Ипак, савршену благодат која се означава
речима: Уселићу се у њих, и живећу у њима (2. Кор. 6, 16), ми не
добијамо у наведеном тренутку. Она је наслеђе оних који су се савр-
шено утврдили у вери и доказали је делима. Уколико после
крштења скрећемо на скверна и рђава дела, ми потпуно губимо и
само освећење. И већ покајањем, исповешћу и сузама које одгова-
рају делима ми опет добијамо отпуштење грехова, а потом и осве-
ћење горњом благодаћу.
Преподобни Симеон Нови Богослов

За човека који није укључен у живот Цркве, који није доживео су-
срет с благодаћу, опис овог стања, овог сусрета остаје несхватљив.
Не доживевши је, он неће наћи унутрашњу сазвучност с оним што
ће читати у духовним књигама; оне могу да му изгледају монотоне,
па чак и безбојне.
Архимандрит Рафаил Карелин

Не може изаћи пиле из јајета, ако кокош не лежи на њему. Тако ни


човјек добро чинити ако га не загрије Божија благодат.
Преподобни Симеон Дајбабски

Бестрашће је непокретност душе на зло. Оно се не може стећи без


благодати Христове.
Свети Ава Таласије

Прекрасна је глава која је украшена драгоценом дијадемом са бли-


ставим индијским камењем и бисером. Међутим, неупоредиво је
лепша душа која је богата познањем Бога, која је просвећена
светлим сагледавањима и која у себи има Пресветог Духа. Ко може

19
достојно да опише лепоту такве блажене душе!
Свети Теодор Едески

Под дејством благодати дух добија снагу од Бога, али, у исто време,
он остаје као мало дете - нежан, рањив и беспомоћан. Приликом
додира са грехом и страстима он поново улази у себе, као што ми-
моза скупља своје латице на непажљиви додир душе.
Архимандрит Рафаил Карелин

Господ је створио Адама и удахнуо му Свој дах. Ту није реч само о


души као образу и подобију Божијeм, већ и о благодати Божијој,
оној сили, коју немају остала бићa, која обитавају на земљи.
Праоци су били насељени у Едему – земаљском рају. Али сам Едем
- прекрасни врт - символ је унутрашњег Едема - односно духовног
стања првих људи, који су се налазили у сталном општењу са
Богом. Адам и Ева су били безгрешни, али не и савршени. Ова чи-
стота била је дар Божији и није зависила од њиховe природне да-
тости. Но, да би усвојили овај дар, да би чистота постала не само
природа већ лична својина, било је потребно искушење.
Основом богоопштења у рају не сматра се безгрешна Адамова
природа, већ благодат Божија, која је обитавала у њему. Зато је
она основ спасења и вечног живота, а стицање благодати је пут
од изгубљeног Едема до небеског раја. Благослов праотаца, сим-
болички обреди старозаветне Цркве и тајне новозаветне Цркве -
све су то средства за стицање благодати. Својим властитим снагама
човек се не може спасти као што се само једним напором воље не
може зауставити старост или савладати смрт. Метафизику спа-
сења представља учење о благодати Божијој, о тим божанским
енергијама у којима се Бог открива свету и општи са човеком.
Хришћанска аскетика у суштини је учење о оним условима и
стањима, када благодат може да делује у души човека.
Либерални начин размишљања приписује спасење искључиво мо-
ралу, то јест понавља јерес пелагијанства о човековом самоспасењу.
Либерална и хуманистичка мисао, још од античког доба па све до
наших дана, и не слути да и грех има своју метафизику, те страшне
дубине. За хуманисте и либерале грех је само грешка, глупа навика

20
или претеривање. Према њиховом тумачењу, довољно је спознати
грех, а касније ће га бити лако исправити, као кад се гумицом из-
бришу дечје сличице на хартији. Али, у суштини, грех је издаја
Бога и уз то тајни савез са демонским силама. И отуд у свакој
грешној помисли постоји елемент саосећања са демоном, а у греш-
ној навици – љубав према сатани. Зато је у греху заложена, као про-
грамирана, смрт. Насупрот томе, благодат Божија осећа се душом
као живот. Свако од нас има искуство губитка благодати и у таквом
стању (човека) смрт прилази највише. Ми осећамо да нас на-
пушта нешто најдрагоценије. Осећамо тугу и патњу, као да се
приближавамо капији смрти. Наша властита душа чини нам
се као мрачна гробница.
Благодат је била дарована прародитељима, њу је требало само чу-
вати. Али после пада у грех, кад првородни грех, као наследна бо-
лест, живи у човеку, кад као гнојна рана разједа његову душу,
благодат је потребно тражити као изгубљено скровиште, стезати и
чувати је у сталној борби са грехом којим одише наша пала при-
рода, која се налази под утицајем мрачних сила. Метафизика греха
- то је вечно усличавање демону. Зато је грех највећа несрећа и
највеће зло на земљи.
Архимандрит Рафаил Карелин

Ужас вечне смрти човеку открива само благодат Божија. Зато


су светитељи, видећи човечју природу и пад, оплакивали своју
душу дан и ноћ. Савремене либералне представе о могућности спа-
сења, то јест Богоопштења, без благодати Божије, произилазе од
те исте духовне лажи, од непознавања греха, који се укоренио
у човеку, који се увукао у његову природу, кога може само бла-
годат победити.
Архимандрит Рафаил Карелин

Човек мора да прође дванаест степеника до савршенства. Ако је


неко достигао дванаести степеник, тај је достигао савршенство. Но
када благодат почне да дејствује слабије, тада он силази за један
степеник, и налази се на једанаестом. Онај други, који је богат и
изобилује благодаћу, увек, и дан и ноћ, стоји на степенику савр-

21
шенства зато што је слободан и чист од свега, увек занет и усхићен
небеским. Када би то натприродно, откривено и лично дожив-
љено стање увек било у човеку, он не би могао ни да узме на
себе служење Логосу, ни да понесе било какве трудове, ни да
чује шта, ни да се у потребним случајевима побрине о себи или
о наступајућем дану: не, он би седео у једном углу, усхићен и
опијен. Пуна мера савршенства и није дата човеку баш зато да би
он могао да има бригу о браћи, да би се вежбао у служењу Логосу.
Али зид је већ срушен, и смрт је побеђена. Ово треба схватити
овако: као што на неком месту на коме сија запаљена свећа у исти
мах може да се налази и нека мрачна сила која затамњује то место,
тако се и при духовној светлости налази неки вео. Због тога човек
који се налази у тој светлости исповеда да још није потпуно
савршен и слободан од греха. Срушен је и разорен преградни
зид, али само делимично, а не сасвим и заувек, зато што благо-
дат понекад снажније поучава и учвршћује човека, а понекад
као да слаби и умањује се, и све то прилагођава тако да то буде
корисно за човека. Ко је достигао у овом животу савршени сте-
пеник, и самим опитом открио будући век? Још нисам видео
ни једног човека који је потпуно достигао хришћанско савр-
шенство, потпуно слободног од сваког порока. Грех, ипак, оби-
тава и у ономе који налази мира у благодати, разумева тајне и
откривења, проба неисказиву сладост благодати… Још нисам
видео некога ко је потпуно слободан: и ја сам некада усходио
делимично до тог степена, и сазнао сам да ниједан човек није
(потпуно) савршен.
Преподобни Макарије Велики

После два светска рата, савремени свет је изгубио благодат Светог


Духа. А без Духа Светог немогуће је појмити Христа као Бога. У
противном, веровати да овај Човек, који је истински Човек, јесте
Творац космоса – превазилази наше поимање. Веровати да се сами
Бог оваплотио и да нас је позвао да вечно будемо са Њим - ето
шта недостаје многим нашим савременицима, нарочито инте-
лектуалцима.
Старац Софроније Сахаров

22
Смиреност је мерило правог хришћанина... Благодат се очувава
смиреношћу, губитком смирености губи се благодат.
Преподобни Јустин Ћелијски

Од Бога је благодат, а од нас труд.


Свети Владика Николај

Човек најпре приморава себе на свако еванђелско добро ради Хри-


ста; ревнује у оскудици, ревнује у посту, у молитви, у љубави, у
трпљењу, у страдању, ревнује у свему еванђелском, а човекољу-
биви Господ му према ревности додаје све више и више благо-
датне силе, док му еванђелски подвизи не постану навика.
Преподобни Јустин Ћелијски

Онај ко је примио благодат сматра се ништавнијим од свих


грешника. Таква помисао се усађује у њега и постаје готово при-
родна. Што више улази у познање о Богу, толико више се сматра
незналицом; што више учи, толико више сматра да ништа не зна.
То дејство у души постаје природно захваљујући благодати која јој
служи.
Преподобни Макарије Велики

Благодат има обичај да теши оне са поузданом вером, који су ради


љубави Божије и ради Његових заповести спремни да зароне у море
самоодрицања.
Старац Јефрем Аризонски

„У чему вас затекнем у томе ћете бити“ – говори Господ. О тешко,


тешко нама ако нас затекне оптерећене бригама овога света, јер ко
ће отрпети гнев Његов, а пред гневом Његовим ко ће се одржати!
Зато је речено: Бдите и молите се Богу да не паднете у напаст
(Мат. 26,41), тј. да се не лишите Духа Божијег, јер бдење и мо-
литва доносе нам благодат Његову.
Преподобни Серафим Саровски

Шта је то што ће најпре задржати благодат у души? - Кротост. Шта

23
је то што је најпре одгони? - Гордост, високо мишљење о себи,
уздање у себе.
Свети Теофан Затворник

Ко себе посебно и свим силама приморава на молитву, али се не


труди око задобијања смирења, љубави, кротости и свих оста-
лих добродетељи и не мучи себе како би их усвојио, тај може
да постигне само то, да га се понекад по његовом мољењу дотакне
Божанска благодат, јер Бог по Својој природној благости чове-
кољубиво дарује онима који моле то што они хоће. Ако пак
онај ко ово добије не научи себе и на друге поменуте добро-
детељи и не навикне се на њих, онда се или лишава добијене бла-
годати, или се узнесе и пада у гордост, или остаје на нижем степену
на коме је, и више не напредује и не узраста. Духу Светом
као престол и одаја, да тако кажемо, служе смирење, љубав,
кротост и даље све свете заповести Христове.
Свети Игњатије Брјанчанинов

Дух Свети је душа цркве: Он освећује све и сва што је у Цркви: и


нас и све наше. Зато у нас хришћана све има бити свето, сем – ако
Духа Светог свеосвећујућег не одгурнемо од себе својим гресима.
За наше молитве и подвиге Дух Свети излива у срца наша и
разлива по бићу нашем свете и светотворне силе.
Преподобни Јустин Ћелијски

Бог нам долази да се Сам открије када га својом слободном љу-


бављу примимо у наш живот. Тада нам се показује слава и благодат
Његова и ми примамо Његово благословено присуство. Тако иску-
ством спознајемо шта значи живот са Богом и шта је то зајед-
ница са Богом.
Јеромонах Филотеј Григоријатски

4 правила Старца Силуана за стицање и чување благодати


Духа Светога
Прво је правило:
Не држи много до себе и не примај к срцу увреде.

24
,,Душа смиреног човека је – пише он – као море. Бациш ли у море
камен, он ће само за тренутак узбуркати морску површину и одмах
потонути на дно. Тако све увреде, и непријатности, и незгоде брзо
и неповратно тону на дно срца смиреног човека“.
Друго је правило:
Волети и непријатеље.
,,Има – вели старац – људи који желе својим непријатељима и не-
пријатељима Цркве пропаст и паклене муке. Поступају тако јер се
нису научили љубави Божијој од Духа Светога. А који се научио,
тај љуби свакога и пролива сузе за цео свет. Јер, Христова љубав
жали све и свакога“.
,,У Светом Писму пише да је Бог – Љубав. У души у којој има макар
и мало мржње, Богу и срдачној топлини и благодати Светога Духа
нема места“.
Треће је правило:
Не осуђивати никога, не говорити и не мислити рђаво ни о
коме.
Па додаје Старац једну реч која изненађује:
,,Ако мислиш рђаво о коме, значи да још зли дух живи у теби“.
Седела су једном четири пантелејмонска монаха и међу њима и о.
Силуан. Она тројица су осуђивала неког сабрата због извесне
грешке коју је учинио према манастиру. О. Силуан је све време само
ћутао. Кад су га упитали зар он не мисли да је онај брат рђаво по-
ступио, Старац је одговорио новим питањем:
- Колико ме година познајете?
Одговорили су – тридесет и пет.
- Да ли сте чули да сам за то време некога осудио?
- Нисмо, одговорила су она тројица.
- Зашто онда тражите да то сада, после 35 година учиним?
И стварно, више се рђавих људи поправило у сусрету са неком све-
том душом која их не осуђује, него од оних који их осуђују.
Свету нису потребни осуђивачи, него душе у којима живи Дух
Свети и које исправљају човека не критикама него самом својом
светом, и благом и пуном љубави, личношћу.
Четврто је правило:
Радити вредно и уредно све што се од нас тражи, али се потпуно

25
предати вољи Божијој и не туговати због неуспеха.
- Како ћеш знати да живиш по вољи Божијој? – пита Старац Си-
луан, и одговара:
- Ево како. Ако тугујеш због чега, значи да се ниси сасвим предао
вољи Божијој... Јер ко се предао вољи Божијој, тога неспокојство
не спопада.
Наше је да радимо вредно и исправно, а до Бога је како ће се наш
труд завршити: успехом или неуспехом. Важна је та свест да је Бог
увек са нама и да Он зна шта је за нас боље.
Свети Златоуст је говорио: ,,Ако смо на слободи, Бог је с нама, ако
паднемо у тамницу или ако одемо у прогонство, Он ће нас и тамо
дочекати; ако живимо – живимо у Њему, ако умремо – пашћемо у
Његово наручје“.
Нема провалије, нема бездана у који ћемо пропасти. Бог ће нас
свуда дочекати. Нема места неспокојству.
То су, ето, четири правила О. Силуана:
Не држати много до себе и не примати к срцу увреде.
Волети и непријатеље
Не осуђивати никога ни речима ни у мислима
Радити вредно и уредно, али се потпуно предати вољи Божијој и
не туговати због неуспеха.
Наизглед, све је то природно и лако. Али су та правила ипак тешка
и мали ће их број усвојити и по њима живети. Отац Силуан за-
вршава своју књигу речима:
,,Можда ће ове савете примити бар једна душа. Али, она нека је си-
гурна да је душевна топлина, да је мир, љубав и радост у Духу Све-
том неће остављати“.

Откривено ми је једне вечери после дуге молитве да јако мало људи


на свету спозна и добије Божију благодат у себи. Господ је даје само
људима кроз пост, молитву, искрено покајање и исповедање, кроз
тежњу и труд за чистим животом, несебично добрим односом
према свим другим људима на свету и кроз учествовање на светим
литургијама и службе током читавог свог живота. Јер Господ само
у чистима пребива и остаје. Без таквог живота, нико под небом не
може спасити душу, нити напредовати кроз живот у датим им та-

26
лентима и даровима. Таквим искреним начином живота Господ све
даје. Љубав, мир у срцу, здравље па чак и материјално добро.
Старац Пајсије Светогорац

Када благодат Божија однесе твој ум, чуда ће следити једно за дру-
гим, он (ум) ће у потпуности бити у иступљењу и стајаће пред изо-
билном светлошћу разумевања познања Божијег.
Старац Јефрем Аризонски

Сладост меда нико јасно не може да изрази речима онима који га


нису окусили. Ни сладост радости и благодати која је од Бога нико
не може да објасни онима који их нису искусили.
Свети Григорије Палама

Благодат се губи због неверја и немара, а стиче кроз веру и ревност.


Они [који је стичу] крећу се напред, а они [који је губе] сасвим се
враћају уназад.
Преподобни Григорије Синаит

Шта је ово што ми се догађа? Тражио сам да задобијем отпуштење


грехова, а ово што сам добио је изнад сваког замисливог отпуштаја
и опроштаја. Трагао сам да нађем какав смирај, а мир који ми је дат
је неисказив. Знам да сам саздан да дајем и примам љубав, али ова
љубав коју сам срео превазилази сва моја очекивања. Борио сам се
да се одржим у каквој нади, али ово што сам овде пронашао је
опипљиво блаженство, највиша срећа. Не желим да се надам
ничему другом, не желим ништа више. Приближивши се свему
овоме кажем: Све ово за мене? Зашто? Шта сам учинио? Како
сам то заслужио?
Јеромонах Филотеј Григоријатски

Услед блаженог садејства Духа Светога у човеку најпре почиње


да се осећа необична тишина, а затим се јавља обамрлост за
свет, за његово наслађивање сујетом и греховношћу, као и за
служење у свету. Хришћанин се мири са свиме и са свима посред-
ством чудног, смиреног и уједно високо духовног расуђивања, које

27
је телесном и душевном стању непознато и недоступно. Он почиње
да саосећа са људским родом и сваким појединим човеком. Са-
осећање прелази у љубав. Потом почиње да се удвостручује његова
пажња на молитви: речи молитве почињу да производе силан и не-
обичан утисак на душу, да је потресају.
Свети Игњатије Брјанчанинов

Свети Оци стање након стварања називају природним, а стање


после пада - неприродним (потприродним), а стање после искуп-
љења - натприродним.
Свети Игњатије Брјанчанинов

Како да Те представим? Шта да кажем браћи својој о Теби? Како


да им пренесем име Страника који се склонио под кров моје душе,
под кров трошан и разрушен, отворен пред силовитим ветровима,
кишом и снегом - погодан само за неко привремено склониште за
стоку? Шта си нашао у моме срцу, у које су једна за другом дола-
зиле различите греховне помисли, улазећи у њега без препреке и
налазећи ту као у јаслама, или као што свиње налазе у кориту,
укусну храну свакојаких страсних осећања? Чини ми се да знам
име свога Госта! Али, с обзиром на моју нечистоту, плашим се да
изговорим то име. И само непобожно изговарање тог великог и све-
светог имена може да донесе осуду! Колико је тек онда страшније
присуство Именованога! Но, Ти си ту! Твоја бескрајна доброта до-
вела Те је код прљавог грешника, како би он, познавши достојан-
ство и назначење човека, опитно окусио и чулно видео да је добар
Господ (Пс. 33,8), како би оставио путеве безакоња, оставио своје
омиљено блато смрадних страсти и постарао се да покајањем
стекне чистоту и постане Твој храм и обитавалиште. Како да назо-
вем Страника Који станује код мене, који обитава у мени? Како да
назовем чудесног Госта који је дошао да ме утеши у моме изгнан-
ству, да ме исцели од неисцељиве болести, да ме извуче из мрачног
бездана, да ме изведе на травнато поље Господње, да ме постави
на стазе праве и свете? Онога Који је дошао да уклони непрозирну
завесу што је до сада била раширена пред мојим очима, скривајући
од мене величанствену вечност и мог Бога? Како да назовем На-

28
ставника који ми објављује учење о Богу, учење ново и уједно врло
древно, учење Божанско, а не људско? Хоћу ли тог Наставника да
назовем светлошћу? Ја светлост не видим, али Он просвећује мој
ум и срце више од сваке речи, више од сваког земаљског учења: без
речи, неописиво брзо, као каквим чудесним додиром - да тако по-
кушам да опишем неописиво - или делањем унутар самог ума. Да
га назовем огњем? Али Он не спаљује; напротив - орошава и
пријатно хлади. Он је некакав глас тих и танак (1. Цар. 19,12), али
од Њега као од огња бежи свака страст и свака греховна помисао.
Он не изговара никакве речи - не изговара, али ипак говори, учи и
пева: чудесно, тајанствено, неописиво тихо и префињено, мењајући
и обнављајући ум и срце који у безмолвију у тајној одаји срца
ослушкују Њега. Он нема никакав лик нити облик. У Њему нема
ничег чулног. Он је потпуно нематеријалан, невидљив и крајње пре-
фињен; изненада, неочекивано и неописиво тихо, јавља се у уму и
срцу, и постепено разлива по целој души, по читавом телу, овладава
њима и удаљава из њих све греховно; зауставља деловање плоти и
крви; сједињује раздвојене делове човека у једно; нашу природу,
која се услед страшног пада распала као крхка посуда, показује као
целу. Ко видећи пресаздавање неће препознати руку Саздатеља,
Који једини има власт да саздава и пресаздава? До сада сам говорио
само о делању, не именујући Делатника. Страшно ми је да га име-
нујем. Погледајте ме браћо! Видите шта се у мени догађа! Реците
ми ви - шта се то у мени догађа? Ви кажите ко то чини? Осећам
присуство Страника у себи. Одакле је дошао и како се појавио у
мени - не знам. Појавивши се, Он остаје невидљив и потпуно не-
докучив. Али присутан је, јер делује у мени, јер влада мноме, не
уништавајући моју слободну вољу, него је увлачећи у Своју вољу
неописивом светошћу те воље. Невидљивом руком Он је узео мој
ум, срце, душу, моје тело. Тек што су осетили ту руку, они су ожи-
вели! У њима се појавио нов осећај, нов покрет - духовни осећај и
покрет! Ја до сада нисам познавао те осећаје и покрете, нисам чак
ни слутио, ни претпостављао да постоје. Они су се појавили, а пред
њиховом појавом телесни и душевни покрети и осећаји су се сак-
рили или су остали оковани. Они су се појавили као живот, а пре-
ђашње стање ишчезло је као смрт. Од додира руке сви делови мога

29
бића - ум, срце и тело - сјединили су се међу собом, сачинивши
нешто целовито и јединствено, да би се потом погрузили у Бога,
пребивајући у Њему док год их та невидљива, недокучива и све-
моћна рука држи. Какав ме тамо осећај обузима? Читаво моје биће
бива прожето дубоким и тајанственим ћутањем, изван сваке
мисли, изван сваког маштања, изван сваке душевне кретње
коју производи крв. Целокупно моје биће празнује и уједно дела
управљано Духом Светим. To управљање не може се описати
речима. Живим као опијен, заборављам на све, храним се не-
познатом и непропадљивом храном; налазим се изван свега
чулног, у области нематеријалног, у области која је не само
изнад материје, него и изнад сваке мисли, сваког поимања; не
осећам ни само своје тело. Моје очи гледају - и не гледају, виде
- и не виде; уши слушају - и не чују; сви моји удови су опијени
и ја се клатим на ногама, придржавам се да не бих пао, или
лежим на одру као болестан без болести и раслабљен од преизо-
биља снаге. Чаша Господња, чаша Духа, напајајућа је као
најјача (Пс. 22,5). Тако проводим дане и недеље!... A време се скра-
ћује!... Дивно ћутање обузима ум, срце и душу, који су се свом си-
лином устремили ка Богу и, да тако кажем, изгубили се у
бесконачном кретању ка безграничном. To ћутање уједно је и бе-
седа, али без речи, без икаквог ширења, без мисли и изнад мисли.
Страник, Који све то чини, има необичан глас и речи - изговарају
се немо и без звука и чују на тајанствен начин. Да бих препознао
чудесног Страника тражим у Светом Писму место где би се гово-
рило о таквим делима и нехотице се заустављам пред Спаситеље-
вим речима: Дух дише где хоће, и глас његов чујеш, а не знаш откуд
долази и куда иде: такав је свако ко је рођен од Духа (Јн. 3,8). Ho,
како назвати само то деловање? Оно умирује човека и сједињује
га са самим собом, а потом и са Богом; немогуће је не препо-
знати у том деловању утицај благодатног Божијег мира, који
превазилази сваки ум и који ће сачувати срца ваша и мисли ваше
у Христу Исусу (Фил. 4,7) мира који даје Дух Свети када при-
ступа човеку и обнавља га. Тачно! Од тога ум и срце постају
јеванђелски, постају Христови: човек гледа Јеванђеље написано у
себи - на таблицама душе, прстом Духа. ... Божански Страник

30
одлази и скрива се једнако неприметно као што долази и што се
јавља. Али Он у читавом мом бићу оставља миомирис бес-
мртности - нематеријалан, као и Он Сам што је нематеријалан
- миомирис духовни, животни, који се може осетити новим
чулом које је Он засадио или васкрсао у мени. Оживљаван и
храњен тим миомирисом ја пишем и саопштавам реч живота
мојој браћи...
Свети Игњатије Брјанчанинов

Девственици, то јест ви који нисте окусили душевну смрт стварним


упадањем тела у блуд, чувајте своју девственост као драгоцено
благо: у правилном монашком животу одмах ћете осетити духовно
дејство, како су га назвали Свети Оци, или дејство Светог Духа на
душу, дејство које душа преноси телу, и опитно нас уверава да су
наша тела створена за духовно наслађивање, да су се због пада сро-
зала до склоности према животињским насладама, но да посред-
ством духовног покајања могу да се врате склоности према
духовним насладама. Авај! Људи трубе да много знају, а изгубили
су чак и знање да је људско тело способно за духовна осећања. Про-
повед о тој способности слушају неповерљиво, као ново и не-
обично учење. Није оно ново, и није необично! Проучите дела
Светих Отаца: наћи ћете у њима то учење. Наћи ћете га у Све-
том писму, чим га укратко изучите. Искупљење које је Бог да-
ровао људском роду преиспуњено је неисказивим, суштинским
добрима: она сведоче о њему, али ми се задовољавамо по-
вршним знањима, заснованим на речима, а не на делу, и нећемо
да стичемо опитна познања, која захтевају распеће, и зато ли-
шавамо себе живих познања. Чим се срце причести духовним
насладама, његово осећање постаје друкчије. Такво срце по-
чиње да гаји одвратност према сладострашћу, ревносно се про-
тиви тежњама и наговорима сладострашћа, са плачем вапи ка
Богу да га избави из тог смрдљивог блата.
Свети Игњатије Брјанчанинов

Облици искуства благодати Божије


Које су спознаје благодати које може да добије хришћанин, при

31
чему вера и хришћански живот нису нешто наменски промишљено
и спољашње, већ истинито, духовно осећање Бога, заједница са
Богом, блискост Бога, у чему учествује читав човек?
То је, као прво, унутрашње осећање да, помоћу своје вере у Бога,
налази истински смисао свога живота. Осећа да је његова вера у
Христа она која га изнутра смирује, која његовом животу даје сми-
сао и усмерење, и која представља једну јарку светлост која га
обасјава. Рађањем таквог унутрашњег осећања, са хришћанском
вером у себи, почела је да живи и благодат Божија. Бог, дакле, није
нешто спољашње.
Другу спознају благодати Божије добија човек када у свом срцу
чује Божије позивање да се покаје, (μετανοήση) промени, због
својих мрачних и грешних дела, да се врати хришћанском жи-
воту, да се исповеди, да ступи на Божији пут. Тај глас Божији,
који чује унутар себе, је први доживљај благодати Божије. Толике
године док је живео далеко од Бога, ништа није разумевао.
Почиње да се каје и исповеда се духовнику први пут у своме жи-
воту. Након исповести осећа дубоки мир и радост коју још никада
у свом животу није осетио. И онда каже: „Растеретио сам се“. То
растерећење је присутност божанске благодати у једној души која
се покајала и коју Бог жели да утеши.
Сузе које има покајани хришћанин, када се моли и од Бога тражи
опроштај грехова, или када се исповеда, су сузе покајања. Те сузе
су веома растерећујуће. Доносе обиље мира човековој души. И тада
човек осећа да су оне дар и спознаја божанске благодати.
Што се дубље каје, што даље иде у љубави према Богу и моли се
божанском љубављу, те сузе покајања све више постају сузе радо-
сти, сузе божанске љубави. Те сузе, које су више од покајничких
суза, представљају један виши степен присутности и благодати Бо-
жије.
Приступамо да се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом по-
кајани, исповеђени, кроз пост и духовну припрему. После Божанске
Заједнице (причешћа) шта осећамо? Дубоки мир у души, духовну
радост. И то је присутност и благодат Божија.
Други пут опет, током молитве или Божије службе, Свете Литур-
гије, осећамо неизрециву радост. И то је присутност благодати Бо-

32
жије и спознаја Бога.
Постоје, међутим и друге више спознаје Бога. Виша спознаја Бога
је виђење нетварне светлости. Ту су светлост видели ученици Гос-
подњи на Гори Преображења. Видели су Христа како сав светли
као сунце, обасјан небеском и божанском светлошћу, која није била
материјална, створена светлост, као што је сунце и друге створене
светлости. Била је то нематеријална, нетварна светлост, односно
Светлост Божија, светлост Свете Тројице.
Они који се до краја чисте од својих страсти и греха и моле се ис-
тинском и чистом молитвом, досежу ову велику спознају, да виде
Божију Светлост за овога живота. То је Светлост која ће сијати у
вечном животу. И не само да они њу сада виде, већ сада њих виде
унутра у тој Светлости. Та Светлост обавија Светитеље. Ми је не
видимо, али они чисти у срцу и свети је виде. Ореол који се прика-
зује око ликова Светитеља је Светлост Свете Тројице која га је упа-
лила и посветила.
У житију Василија Великог читамо да су Василија Великог, док се
молио у својој келији, видели како сав блиста од нетварне светлости
која га је обасјавала. Исто то налазимо у житијима многих Светих.
Дакле свако мора да заслужи да види нетварну Светлост, јер то
представља највишу спознају Бога која није дата свима, већ само
веома малом броју оних који су начинили помак у свом духовном
животу. Према авви Исааку, у сваком покољењу једва да један човек
доживи да види нетварну Светлост (Беседа 32). Постоје, међутим,
и данас свети хришћани који успевају да имају ову јединствену
спознају Бога. Наравно, треба рећи да не значи да свако ко види
неку светлост - види управо нетварну Светлост. Ђаво обмањује
људе показујући им друге светлости, демонске или психолошке,
да би они поверовали да је то нетварна Светлост, али она то
није. Због тога сваки хришћанин који види нешто, или чује
неки глас, или доживи неку спознају, не треба да то прихвата
као да је од Бога, јер га можда ђаво обмањује. Треба то да испо-
веди свом духовнику, па ће му он рећи да ли је од Бога или се
ради о прелести која долази од демона. Код овог питања по-
требно је много опреза.
Архимандрит Георгије Капсанис

33
Многи људи на почетку духовног живота добијају благодат, али она
се, због наших грехова, касније повлачи, па се опет јавља. Кад се
неко од срца обрати Богу умном молитвом, постепено се на њу на-
викне и стекне радост и мир, који нису од овога света. И та радост
се стекне, па се повремено изгуби. Али, благодатна молитва је не-
исказана радост, која се не може упоредити ни са чим од овог света.
Старац Тадеј Витовнички

Требало би да у сушним периодима душе покушамо да сагледамо


да ли је у души било каквог осећања сујете или уображености… У
највећем броју случајева, сушни период је казна због гнева, ла-
гања, пркоса, осуђивања или гордости.
Свети Теофан Затворник

Видиш каква само пустош влада без благодати, како је душа не-
марна и равнодушна према свему духовном. То је стање добрих па-
гана, Јевреја преданих Закону и хришћана који воде бестидан
живот, не мислећи на свој унутрашњи живот и однос са Богом. Они
ни тада не осећају такав бол, јер они, за разлику од тебе, не
знају за плодове благодати. Будући да им се с времена на време
деси да искусе неку врсту духовне утехе – природне, не благо-
датне – они се примирују.
Свети Теофан Затворник

Док не прими благодат, човек мисли да му је у души све у реду и


по Божијој вољи, али када га благодат посети и усели се у њега,
тада он себи изгледа сасвим друкчији; и када потом изгуби Духа
Светог, тек је онда у стању да увиди у коликој се беди налази.
Старац Силуан Светогорац

Господ нам је наложио да Га љубимо свим срцем и свом душом -


али како ћемо љубити некога кога никад нисмо видели и како да се
таквој љубави научимо? Господ се познаје по Своме деловању у
души. Када нас Он посети, ми то осећамо. Знамо да је неки
мирни Гост дошао к нама, а када отиде, душа тугује за Њим и
са сузама Га тражи: Где си, Светлости моја, где, Радости моја?

34
Миомирис од Твог присуства још се осећа у души мојој, али Тебе
нема и душа моја тугује за Тобом, и срце пати, и ништа више не
може да ме развесели, јер сам ожалостио Господа и Он се уклонио
од мене“.
Старац Силуан Светогорац

О браћо моја, кад бисте могли да разумете жалост душе која је


имала Духа Светог па Га изгубила! Она је неиздржљива. Душа је
тада у неописивој тузи и жалости. То је право Адамово мучење
после изгнања из Раја.
Старац Силуан Светогорац

Сјајна звезда, која је водила и тешила мудраце на путовању, сакрила


се, наиме, од њих да би искушала њихово трпљење и мужевност и
да би их потом, када се опет појавила, обрадовала још више него
први пут: А кад видеше звезду, обрадоваше се веома великом ра-
дошћу (Мт. 2, 10). Тако исто и божанска благодат обично чини са
својим слугама и пријатељима, како говоре Свети Оци, такозвани
трезвеноумници, па и свети Дијадох. Она некад као чедољубива
мати теши и увесељава своја чеда својим умним осијањима, божан-
ским дејствима и даровима просветљујући им ум, блажећи, скру-
шавајући и разгоревајући им срце и будећи их за љубав Божију. А
некад се крије од њих и повлачи, то јест пушта да дођу искушења
на њих, као што чини и мати много пута се скривајући од својих
чеда, да би искушала њихово трпљење и срчаност и да би она по-
стала мужевна у искушењима и невољама и да не остану дојенчад
која плачу и жељно траже благодат коју су изгубила. Али се онда,
када је опет уживају, још више обрадују, као што дете са неизреци-
вом радошћу трчи мајци да је загрли плачући и смејући се чим је
угледа, пошто је претходно, изгубивши је, горко плакало и лило
срце. Али колико си пута ти, брате, био малодушан када ти је
недостајала небеска звезда да би те водила? Колико пута си
роптао и хтео да се вратиш назад, то јест да напустиш пут
врлине којим си одлучио да кренеш, па да се опет вратиш на
ранији пут греха, када се благодат Божија привремено повукла
од тебе и пустила те да окусиш неко мало искушење, или неку

35
тугу у срцу, или пак неко помрачење у уму? Следствено томе,
из те твоје малодушности и нетрпљења можеш да закључиш да
си у погледу врлине још увек детенце и дојенче и да зато још
увек хоћеш да се храниш млеком, то јест да доживљаваш сла-
дости благодати и да одмах, чим си је лишен, постајеш нетрпе-
љив, губиш се и очајаваш и вапиш баш као и Петар када је био
у опасности да потоне у море: Господе, спаси ме! (Мт. 14, 30). Али
ја ти одговарам као што је тада Исус одговорио Петру: Маловерни,
зашто посумња? Шта има чудно у томе да идеш за Исусом када
иде на гору Таворску да би се преобразио? Хоћу да кажем, шта има
чудно у томе да упражњаваш врлину и чуваш заповести Гос-
подње, док ти благодат Божија просветљава ум својим божан-
ским осијањима? Шта има велико у томе ако показујеш
трпљење и мужевност док ти благодат Божија блажи срце рав-
номерном топлином, својим благим светлосијањем? Чудесно је
и дивљења достојно да идеш за Исусом док иде на Голготу да
буде распет, то јест дивљења је достојно да упражњаваш врлину
и да од ње не одустајеш када дођу невоље и искушења, како спо-
љашња тако и унутрашња, када у теби наступи духовна сувота
срца и недостатак скрушавања. Велика мужевност се огледа у
томе да никако не посустајеш и не постајеш малодушан када
си лишен благодати Божије, када си лишен њених сладости.
Преподобни Никодим Светогорац

Када влада суша (духовна), онда сам задовољан ако видим да је Бог
послао макар и најмањи облак који се појавио на небу (утеха).
Старац Пајсије Светогорац

Многи мешају благодат Божију са непознатим елементима.


Старац Пајсије Светогорац

Ако потајно очекујеш благодат пази се: налазиш се у опасном


положају! Такво очекивање сведочи како за себе скривено смат-
раш да заслужујеш почасти, a то опет показује да у теби тиња
умишљеност у којој је - гордост. За гордошћу лако следи и за њу
се лако хвата прелест. Прелест је удаљавање од Истине и Духа Све-

36
тога Који Истини садејствује, и то удаљавање према лажи и од-
баченим Духовима који лаж подржавају. Прелест постоји већ и у
умишљености, у указивању почасти самоме себи и у очекивању
благодати. To су њени почетни облици, као што су пупољак, цвет
и клица почетни облици зрелог плода.
Свети Игњатије Брјанчанинов

Религиозни, али не и црквени људи благодатно духовно искуство


богоопштења најчешће замењују пантеистичким искуством, одно-
сно демонским искуством самообожења у којем, наравно, нема
никакве благодати, него постоје само душевне емоције и екстазе.
Али чак и у православном свету можемо уочити чудан парадост, а
то је да људи који су прихватили православно учење о вери не
траже у религији благодат као оно што је најважније, што је
темељ и њен живот, већ суштину религије виде у испуњавању
ритуала или у чињењу добрих дела. Унутарњи живот пак (чу-
вање душе од греховних утисака, чишћење ума од помисли и
срца од страсти, тежња ка непрекидној молитви и унутарње
безмолвије) за већину православних је у неку руку заборављена
страница историје Цркве. Они не одбацују унутарњи живот,
али њихово срце припада ономе што је спољашње.
Архимандрит Рафаил Карелин

Додир благодати Господње слађи је од меда и шећера и више крепи


од свих укрепљујућих духовних средстава. Али, ваља имати на
уму да је он у потпуности дар Божији, и да од Самог Господа за-
виси када ће га, коме и како подарити.
Хришћанин треба да га прихвата са страхом Божијим и радошћу,
веселећи се ако га се удостоји; али не треба се напрезати да до тога
дође, не измишљати могућне начине за постизање тога, не испити-
вати да ли је до тога дошло и да ли је оно што се осећа заиста
дотицај Господњи. Ово препоручујемо да би се избегло преузно-
шење и да би се предупредила прелест.
Свети Теофан Затворник

Православии хришћани, чувајте благодат Божију коју имате! Знајте

37
да она није ствар обичаја. Она се не мери само људским мерилима
и не очекујте да њу схвате они који могу да разумеју само оно што
је људско, или они који мисле да се благодат Светог Духа може
стећи ван Цркве Христове. Истинско Православље, по својој
природи, мора изгледати несавремено у овом нашем демонизо-
ваном времену. Оно изгледа као неважна мањина презрених и
“луцкастих", усред успешног религијског “препорода"
већине... Али нека нам буду за утеху познате речи Господа нашег
Исуса Христа:
Не бој се, мало стадо, јер беше воља Оца вашега да вам да
Царство (Лк 12:32).
Јеромонах Серафим Роуз

Када се појави утеха, за нелажно и Божије примај само потпуно не-


материјално духовно дејство, које се пројављује у спокојству срца,
у његовој необичној тишини, у некаквој хладној, али уједно ватре-
ној љубави према ближњем и сваком створењу, љубави којој су
страни распаљеност и нагони, љубави у Богу и Богом. Ова духовна
ватрена хладноћа, овај свагда једнообразни најфинији пламен по-
стојано је својство Спаситеља, које постојано и једнако сија из свих
Његових дела, из свих Његових речи, које нам чува и предаје
Јеванђеље. У то својство се облачи Дух Свети када даје утехе слу-
житељима Христовим, скидајући са његове душе одећу старог
Адама, облачећи га у одећу Новог Адама и пружајући му на тај
начин суштинско познање Христа, познање потпуно тајанствено и
потпуно очигледно. Одвраћај се од свега материјалног било да
се јави телесним очима или уобразиљи.
Свети Игњатије Брјанчанинов

Монах не сме да сумња у добијање дара божанске благодати – каже


свети Исак Сиријски – као што син не сумња да ће добити наслед-
ство од оца. Наследство припада сину по закону природе. Уједно,
свети Исак Сиријски молбу за ниспослање отвореног дејства бла-
годати назива делом које заслужује осуду, молбом која је надах-
нута гордошћу и преузношењем; он жељу и тражење благодати
сматра неправилним настројењем душе, које је одбацила

38
Црква Божија као душевну слабост. Оне који су прихватили
такву жељу, он сматра за оне који су прихватили гордост и пад, то
јест, самообману и демонску прелест. Иако сам циљ монаштва и
јесте обновљење Духом Светим које монаштво задобија, ипак,
свети Исак предлаже да се ка том циљу иде у покајању и смирењу,
да се стекне плач и молитва митара, да се у себи открије гре-
ховност, како би нам наша савест сведочила да смо ми непо-
требне слуге, и да нам је потребна милост. „Божије“ - каже свети
– „само по себи долази, у време кад на њега ни не помишљамо”.
Да, тако је! Али само ако је место чисто, и није оскврњено.
Свети Игњатије Брјанчанинов

39
Мир
Ми можемо имати овде на земљи много, све што желимо, али ако
немамо мир - ништа нам не користи. А мир долази од извора
мира, од Господа.
Старац Тадеј Витовнички

Највећи дар Божији јесте мир срца. Он нам је потребнији од свега.


Ми га често добијамо од Бога по нашој молитви. Спаситељ, наиме,
говори: Ходите мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас
одморити (Мт.11,28). Уколико сте добили мир, радујте се и смат-
рајте се богатима, будући да имате све.
Свети Јован Кронштатски

Мир је дух Божији, а узнемирење, смутња и напетост долазе од ђа-


вола. Човек који је лишен мира - лишен је божанске благодати.
Мир је плод благодати и обитава у смиреним и чистим срцима.
Старац Пајсије Светогорац

Људи траже мир, слободу. Они не знају, сиромаси, шта је слобода,


они мисле да је све - слобода. Међутим, не, све то (њихово) је једно
ропство. Можемо да идемо куда хоћемо, радимо шта хоћемо, па
опет, није то слобода. Слобода је она Господња Слобода - кад је
човек ослобођен од тираније мисли. Кад га не тиранишу никакве
мисли, кад живи у миру.
Старац Тадеј Витовнички

Код оних који су стекли мир душевни, тело може бити непрестано
у покрету, у раду, у муци, али душа њихова, приљубљена Богу,
остаје увек у непоколебљивом миру.
Преподобни Серафим Саровски

Кажу, по сваку цену треба да сачувамо унутрашњи мир и да будемо


увек радосног духа. Увек. По сваку цену да будемо увек радосни,
увек расположени. Али, ето, и отац Јован Кронштатски каже: ,,Ми
смо исто као време, час наилази бура, ветрови, громови, а, после

40
сунце сија, и добро нам је. Тако и ти. Па после опет наиђе олуја, па
опет сунце, и тако.“ Па каже он даље, пошто ми носимо и тело, на
нас и на ово физичко тело утичу и атмосферски притисак. Кад су
добре прилике и кад није велики атмосферски притисак, онда је
лепо време и ми смо све весели и расположени. А кад је тмурно и
ми смо онда некако кисели. Јесте. И зато треба да сачувамо
духовну равнотежу и баш онда кад је тмурно време да будемо
духовно мирни.
Треба човек да се труди, да по сваку цену увек буде расположен, да
увек буде радосна духа. Зато што духови под небом гледају да
стално будемо тужни...
Старац Тадеј Витовнички

Ти можеш у свако доба приносити на Жртву Богу своју вољу и Он


ништа више од тога и не жели. Ако увек будеш то чинио и не будеш
ничим другим везан, увек ћеш имати мир у себи. У тој се слободи
духа и састоји оно велико благо о коме слушаш у светим књигама.
Оно није ништа друго до стално пребивање унутрашњег човека
у самом себи без жеље да тражи што ван себе. И све док будеш
држао себе слободним, осећаћеш ту божанску неисказану радост
која је нераздвојна с царством Божјим које се у нас усељава, као
што је рекао Господ: Јер гле, царство је Божије унутра у вама (Лк
17,21).
Преподобни Никодим Светогорац

Ко не успе да постигне унутрашњи мир окружен немиром, неће га


постићи ни у миру.
Старац Пајсије Светогорац

Искрена жеља да се служи Господу Богу, и предавање свецело, и


себе, и свега, и свих, вољи Божијој, свеблагој и савршеној, доносе
срцу мир Божији, чак и у преживљавању различитих патњи, и спо-
љашњих, и унутрашњих, душевних. Моли се Богу да престану не-
воље, истовремено се одрекавши своје воље - воље грешне, воље
слепе. Предај себе, своју душу и тело, своја настојања, и садашња
и будућа, предај блиске срцу, све твоје ближње, вољи Божијој све-

41
светој и премудрој... Слава Богу! Слава Богу! За све, слава Богу!
Од ових дивних светих речи, одступају мрачне силе и све тешкоће.
У душу човекову улази мир, утеха, радост. Нека буде воља Твоја,
Господе! Слава Богу за све!
Преподобни Никон Оптински

Да бисмо стекли мир у души морамо свима све опростити.


Старац Тадеј Витовнички

За очување мира душевног потребно је такође избегавати осуђи-


вање других. Неосуђивањем и ћутањем мир душевни се да сачу-
вати.
Преподобни Серафим Саровски

Главни непријатељ душевног мира јесте грех. Грешна душа, пороб-


љена страстима, не може да има мира и да се радује у Господу,
макар поседовала сва богатсва земље, макар царевала над целим
светом. Мир се губи ако душа постане сујетна, или се узнесе
пред братом, или некога осуди; чак и ако будемо много јели, или
се млако молили - због свега овога се губи мир. Осим тога,
горди и самовољни не дају благодати да живи у њима, те стога
никада немају душевни мир.
Љубав према земаљском благу и насладама, такође, пустоши
душу, па она “дивља“ и губи унутарњи мир. Ко има страст ко-
ристољубивости, тај не може да љуби Бога ни ближњег... и ње-
гова душа не може да зна за сладост мира Христовог. Исто се
односи и на блудне помисли, и на самовољу, и на “бригу о са-
моме себи“. Погледајте онога ко љуби своју вољу. Он никада нема
мира у души и увек је незадовољан: то није тако, ово није добро.
Старац Силуан Светогорац

Средства за постизање душевног мира представљају поучавање


закону Божијем дан и ноћ, молитва, покајање и, непрестано,
љубав према другим људима, укључујући и непријатеље, мир
са њима, молитва за њих.
Старац Силуан Светогорац

42
- Како ће сачувати душевни мир потчињени, ако му је старешина
раздражљив човек?
- Љути људи довољно сами себе муче. Раздражљив човек и сам већ
пуно страда од демона, због своје гордости. Потчињени, ма ко да
је, треба да зна ово и да се зато моли за болесну душу свог претпо-
тављеног. Тада ће му Господ, видевши његово трпљење дати
опроштај грехова и дар сталне молитве. Велико је дело пред Богом
молити се за оне који су нас увредили или ожалостили; за то ће
ти Господ дати благодат Своју и Духом Светим познаћеш Гос-
пода. Тада ћеш с радошћу подносити све муке, и то Њега ради, а
Он ће ти дати љубав према целом свету и читавим својим бићем
свима ћеш желети добро и молићеш се за свакога као за самог себе.
Старац Силуан Светогорац

Сам Бог живи у оном човеку који има мирно срце. Главно је - смат-
рај себе горим од свих, не тражи ни љубави, ни уважавања ни од
кога, већ сам имај то према свима - и стећи ћеш мир! А чим будеш
почео да тражиш да тебе други примете, да виде у теби
достојанство и неке врлине - онда збогом мире душевни!
Преподобни Анатолије Оптински Старији

Мир срца ремете страсти. Не пуштај страсти до срца и оно ће увек


бити мирно. Онај који се бори за спасење стоји наоружан на вра-
тима срца и одбија све што покушава да уђе у њега и да га узне-
мири. Кад се страсна узнемиреност поткраде до срца, не устремљуј
се на страст да се с њом бориш, него се брзо повуци у срце и старај
се да га умириш. Чим се срце смири, борба је завршена.
Преподобни Никодим Светогорац

Мир је избављење од страсти, који се не налази без деловања Духа


Светога.
Преподобни Марко Подвижник

Свим срцем се молим да си добро и да се радујеш у душевном миру,


јер мир Божији није ништа друго до место Божије, починак, бла-
женство и божанска наслада. Мир Божији, који превазилази сваки

43
ум (Фил. 4;7) даје се као награда и царски дар душама које се боре.
Он је својина чеда Божијих. Да би тај мир обитавао у души једног
хришћанина неопходан је, као прво, побожан труд, односно труд
који је духовне природе, а затим и расуђивање и савест која је
блиставија од сунца и која зна да је човек урадио оно што је
требало да уради.
Старац Јефрем Аризонски

Без праве утехе, праве љубави, која је Божија благодат – све убрзо
постаје досадно. Једна од основних осећања данашњице је досада.
Шта то заправо значи, када неко каже: ,,досадно ми је“? Да ли смо
икад размишљали шта је суштина досаде?
У суштини досаде је немир. Немир је неиздржива спорост проти-
цања времена, потреба за било каквим доживљајем... док човек који
поседује мир, човек који поседује спокој, који поседује радост у
себи, такав човек лако траје. Истински прави, дуготрајни мир се за-
добија једино у Богу. Такав човек лако траје, он безболно, неосетно
и лако пролази кроз време.
Сећам се, читао сам поуке Светог Тихона Задонског. Он је био епи-
скоп и повукао се био у осаму, и у једном тренутку каже, кад је раз-
мишљао о молитвеном правилу, о молитви: ,,Они људи који немају
молитвено правило, који се не баве молитвом, њима мора да је
страшно досадно у животу“. И то заиста јесте тако. Јер молитва
доноси ту радост. Молитва доноси то испуњење које човеку даје
замену за сва лажна уживања.
Монах Арсеније Јовановић

Све што ме чини човеком (тј. душа) живи једино Богом и само у
сједињењу са Њим. Уколико се, пак, раздвоји од Њега, она се до
крајности злопати. Живот моје душе чини мир мојих душевних
сила, који искључиво произилази од Бога. Постоји, истина, и
мир тела. Међутим, он је варљив, с обзиром да је претеча духовне
буре. О таквом миру говори апостол: Када говоре: Мир је и сигур-
ност, тада ће наићи на њих изненадна погибао… (1.Сол.5,3). Ме-
ђутим, духовни мир (који произилази од Духа Божијег) се од
телесног мира разликује као небо од земље. Он је небески и ствара

44
блаженство. Мир вам, често је говорио Господ својим ученицима,
предајући им мир свој. И Апостоли су такође предавали верујућима
мир Божији и као прво добро им желели мир Божији. Он, наиме,
чини живот наше душе и сведочи о њеном сједињењу са Богом.
Одсуство мира у души и смућење, којим се одликују сва
страсна стања наше душе, јесте духовна смрт и знак да у нашем
срцу делује непријатељ нашега спасења.
Свети Јован Кронштатски

Деловање мира Христовог у човеку јесте показатељ његовог


пребивања у заповестима Христовим, изван заблуда и само-
обмана: напротив, узнемирење, па и најфиније, каквим се год
оправдањима прикривало, служи као поуздани показатељ скретања
са тесног пута Христовог на широки пут, који води у пропаст.
Свети Игњатије Брјанчанинов

Мир Христов је некакав фини духовни хлад... Када се разлије по


души, душа, пребива у узвишеном ћутању, у свештеном миро-
вању.
Свети Игњатије Брјанчанинов

Царство Небеско, Царство Божије унутра је у вама (Лк. 17, 21).


Царство Небеско је - мир Христов. У души у којој су услед покор-
ности Богу утихнуле страсти, царује Бог, царује мир Христов.
Но, мир Христов никако није мир овога века; Господ не даје Свој
мир онако као што се он даје по обичајима палог људског рода.
Јединство око сујетног па чак и недобронамерног циља неретко
међу људима успоставља привремену и за душу погубну саглас-
ност. Мир Христов је - светлост! Мир Христов је - сав у Христу!
Мир Христов се у души сеје Речју Божијом, зачиње се од обра-
ђивања њиве срца заповестима Христовим, храни се овим не-
видљивим али тешким подвигом и расте од њега. Услед дејства
Духа Светог мир Христов обузима ум, срце и тело савршеног
хришћанина, сједињујући у једно ове делове расечене и разједи-
њене грехом; човека помиреног у себи и са самим собом, који
већ представља једну целину, какав је био пре пада, сједињује

45
са Богом. Такав мир молитвено тражим и себи и вама, љубљена
браћо, од јединог Даваоца истинског и светог мира, од Господа
нашег Исуса Христа.
Свети Игњатије Брјанчанинов

Једноставност одмара.
Старац Пајсије Светогорац

На Западу влада немир. Као грудва снега кад се котрља па расте,


тако је и немир на Западу нагло растао. Растао је нагло и нарастао
је толико у нашем столећу, да је западно човечанство доведено до
непрестајућег страховања од онога што ће доћи и до растројства
живаца и често – никад чешће у историји света – до лудила.
Узрок западном немиру исти је као узрок немиру Адама и Еве кад
су окренули леђа Богу Творцу а лице сатани; исти је као и немир у
Каину, који уби праведнога брата Авеља; исти као и немир у цара
Саула, кад отпоче гонити праведнога Давида; исти као и немир у
Ахитофела, који издаде свога господара цара Давида, и на крају се
обеси; Исти као немир у Јуде Искариотског који продаде за про-
клете паре проклетим Јеврејима свога Учитеља и Господа, па сав
дрхтећи од новог непојамног страха и ужаса оде у Кедронски поток
па се обеси, и препуче му утроба и дроб му се просу по земљи, као
триста година доцније јеретику Арију.
Увек исти узрок, а то је отпад од Бога и каскање за сатаном. Бог
опомиње родитељски и озбиљно, а сатана показује лажне вашарске
слике и привлачи к себи лакоме и лакомислене. На своје отровне
слаткише он ваби и привлачи сладокусце и кратковиде.
На Западу је немир. Тај немир створила је машта учених западњака,
која их је љуто заварала. Машта им је поништила сва решења, којим
су живели у миру преци њихови, и сва праискона питања отворила
поново као рашчешане ране. Због тога је на Западу све постало пи-
тањем, и све стављено под питање: и Бог и душа и морал, и брак и
породица, и друштво, и држава, и овај свет и онај свет.
Све је само питање и питање: питање лично, питање социјално,
питање државно, питање морално, питање економско, питања, и
питања и само питања.

46
Ниједно питање западна наука није решила. Јер је западна наука
челична четка у рукама антихриста, четка што раздире старе ране
и отвара нове.
И јер је западна наука позвана од крвника људског, господара ада,
да створи немир, многоструки немир, на свим линијама немир, како
унутра у човеку, тако и у свим круговима друштвеног живота.
И заиста, господар ада створио је помоћу лажне науке немир на За-
паду, нечувен у историји људској.
С немиром западњак леже, с немиром устаје. С немиром вечера, с
немиром руча. С немиром се побратимио па говори: немир је про-
грес, немир је култура, немир је еволуција, немир је живот. Изми-
рио се с немиром Запад, и потурио је своју грбину да га немир шиба
својим бичем изнутра и споља, по души и по телу, а он да говори:
хвала, тако и треба, то води миру, то води срећи човечанства! Из-
мирио се Запад с немиром и кукавички ласка немиру само да би
под његовим наукама продужио за који месец или за коју годину
егзистенцију.
Свети Владика Николај

Како ћеш очувати унутрашњи мир


Да би сачувао унутрашњи мир:
1) Пре свега држи строго своја чула и избегавај да пушташ себи на
вољу у спољашњем држању, то јест, не гледај, не говори, не маши
рукама, не корачај и не чини ништа с узрујаношћу, него све чини
пристојно и тихо. Кад навикнеш држати себе мирно у спољашњем
погледу, лако ћеш и без муке задобити и мир у себи, у своме срцу
јер, по сведочанству Отаца, унутрашњи човек у многоме добија
расположење од спољашњег.
2) Створи у себи расположење љубави према свима људима и живи
са свима у миру, као што заповеда св. Апостол Павле: Ако је могуће,
колико до вас стоји, имајте мир са свијем људима (Рим. 12,18).
3) Пази да ти савест не буде узнемирена и да нема зашто да ти пре-
бацује и да те мучи. Нека буде мирна и у односу према Богу, и у од-
носу према теби, и у односу према ближњима, и у свему
спољашњем. Чување савести ствара, продубљује и повећава унут-
рашњи мир, као што сведочи св. Давид: Велики мир имају они који

47
љубе закон твој, и у њих нема спотицања (Пс. 119,165).
4) Научи се да без узбуђења подносиш све непријатности и увреде.
Истина, много ћеш се намучити и претрпети док се на то навикнеш,
али када ту навику стекнеш, твоја ће душа имати велико задовољ-
ство и од самих непријатности које те буду сналазиле. Кад се на то
одлучиш, из дана у дан ћеш све боље управљати собом и ускоро
ћеш умети да сачуваш мир у себи при свим спољашњим и унут-
рашњим немирима.
5) Ако ти се који пут догоди да не можеш владати својим срцем,
одагнати из њега тугу и жалост и успоставити мир, прибегни мо-
литви, угледајући се на Господа Спаситеља Који се у Гетсиманском
врту три пута молио. Он ти је тиме дао пример да у свакој жалости
и тузи прибегаваш молитви. Ма колико жалост и малодушност на-
валили на тебе, не одступај од молитве све док твоја воља не по-
стане потпуно сагласна с вољом Божјом и док ти се срце не умири
и не испуни храброшћу да прими и подноси радосно оно чега се
раније бојало и што је желело да избегне. И Господ се пре молитве
плашио, тужио и био жалостан, а после молитве се умирио и спо-
којно рекао: устаните да идемо; ево се приближи издајник мој
(Мат. 26,46).
Нека те не збуњује одсуство духовних радости и друга уну-
трашња искушења
Премда сам у седмој глави (изнад) говорио о хладноћи срца и о жа-
лости коју душа због тога осећа, рећи ћу и овде нешто што тамо
нисам рекао, а то је да таква жалост, хладноћа срца или одсуство
духовне радости доноси много користи када је примамо и под-
носимо са смиреношћу и трпљењем. И кад би човек унапред
знао ту корист, не би се мучио и жалостио када та искушења
наиђу. Одсуство унутрашњих духовних радости не би сматрао
за знак Божје ненаклоности, него напротив, видео би у томе
знак особите Божје љубави према себи и примио би ово с ра-
дошћу као велику Божју милост.
Већ је и то утешно што таква расположења долазе само онима
који се с особитом ревношћу предају на служење Богу и с на-
рочитом пажњом старају да избегавају све што може да Га ожа-
лости, – и што то не доживљују у почетку свог обраћања Богу,

48
него пошто Му дуже времена служе: када већ очисте своје срце
молитвом и смиреношћу, када осете неку духовну сладост, то-
плоту и радост, када одлуче да се потпуно посвете Богу и већ
отпочну тај труд. Грешници и они који су предати светским
таштинама не осећају тако нешто, нити подлежу тим искуше-
њима. А то је знак да је та горчина драгоцена трпеза на коју
Бог позива оне које воли. Премда није тако пријатна док траје,
та горчина доноси много добра иако ми то у том моменту не
осећамо. Јер кад се душа налази у стању хладноће и страдања
од тих искушења на које и само сећање доводи човека до ужаса,
она се учи да не верује себи и да се не узда у своје добро распо-
ложење, него добија истинску смиреност коју Бог од ње тако
жели. Поред тога, добија жељу за већом љубављу према Богу,
обраћа пажњу на своје мисли, добија већу снагу за подизање
таквих искушења без штете и излази из те борбе задобивши
осећања дугим учењем обучена за разликовање и добра и зла.
Не видећи те скривене корисне плодове, душа се без потребе
узрујава, избегава горчину, не жели да и најмање времена
остане без осећања духовних радости и свако духовно зани-
мање, ако је без ових радости, сматра изгубљеним временом и
бесплодним трудом.
Преподобни Никодим Светогорац

Кад се ко узруја, треба одмах да успоставља душевни мир


Сваки пут кад паднеш у неки лаки грех, па било то и хиљаду пута
на дан, не мучи себе и не губи узалуд време него се одмах понизи
и, увидевши своју немоћ, обрати се Богу с надом и завапи Му
из дубине срца: „Господе Боже мој, учинио сам то што сам такав
те од мене ништа изузев погрешака не треба ни очекивати, ако ми
Твоја благодат не помогне. Кајем се што на Твоје старање о мени
не одговарам исправним животом, него једнако падам. Опрости и
дај ми снаге да Те више не жалостим и да ни у чему не одступам
од Твоје воље. Искрено желим да служим Теби и да Ти у свему
будем послушан“.
Кад то учиниш не мучи се мишљу да ли је Бог опростио. Господ
је близу и чује уздахе слугу Својих. Умири се тим уверењем, а

49
кад се умириш, настави обична занимања као да се с тобом
ништа није догодило.
Тако треба да поступаш не само једном, него ако је потребно и
по сто пута сваког часа, увек са савршеном надом и слободом
као и први пут. Чинећи тако непрекидно ћеш напредовати у ду-
ховном животу и ићи стално напред, не губећи узалуд време и
труд.
За чување унутрашњег мира у овом случају можеш предузимати и
ово: свестан своје недостојности пред Богом, мисли на велике ми-
лости које Ти је Он указао. Ожививши тако љубав према Њему,
створи у себи расположење да Му благодариш и да Га славиш из
дубине душе. Пошто је благодарење и славословљење Бога
највиши знак живог савеза с Њим, плод твога пада ће, ако се ра-
зумно према њему односиш, бити, с Божјом помоћу, твоје веће уз-
дизање Богу. Ово би требало да запамте они који се одвећ
узрујавају и муче због малих погрешака да би увидели колико
су слепи у овом случају и како сами себи наносе штету због
своје неразумности. Ради њих и дајемо ову последњу поуку која
је кључ помоћу кога душа отвара велику духовну ризницу којом се
за кратко време можемо обогатити благодаћу Господа нашега Исуса
Христа, Коме нека је слава са беспочетним Оцем и Светим Духом,
сада и свагда и у векове векова Амин.
Преподобни Никодим Светогорац

50
Радост
Радост је бити човек, само кад је човек свим бићем духовно сједи-
њен са Богочовеком.
Преподобни Јустин Ћелијски

Колико се неко више удаљи од Бога, толико ствари постају теже.


Неко може ништа да нема, али ако има Бога, ништа више и не жели!
Али ако и све има, а Бога нема, мучи се у себи. Као што детенце
удаљено од мајке пати, тако и човек удаљен од Бога пати, мучи се.
Човекова удаљеност од Бога је пакао. Сразмерно својој удаљено-
сти од Бога, људи већ у овом животу осећају тежину, а у другом
животу та тежина постаће вечна. Зато се већ овде предокуша
делић рајске радости, у оној мери у којој се живи сагласно вољи
Божијој. Када неко чини добро, он осећа радост. Када неко греши,
он онда пати. Светска радост доноси напетост духовним људима.
То није трајна, истинита радост; она је привремена, тренутна.
То је радост која не испуњава човекову душу, пролазна је, а не
духовна. Пуни душу само смећем. Када будемо осетили духовну
радост, ону пролазну више нећемо желети. Данашњи људи не
мисле о вечности. Нису схватили дубљи смисао живота. Нису
никада осетили оне друге, небеске радости.
Старац Пајсије Светогорац

Човек осећа незадовољство, осећа потмулу чежњу у дубинама свог


срца и тежи ка томе да га насити насладом. Али су оне попут мор-
ске воде: што је човек више пије, тим је жеђ мучнија, што се више
препушта насладама и страстима, тим више позлеђује ране своје
душе, тим болније оне крваре. Страст увек лаже, увек обећава, али
никад не даје обећано. Задовољење страсти никога није учинило
срећним, није донело души мир и радост, ту постоје само две фазе:
опијеност и разочарење. Насупрот томе, победа над страстима чо-
веку даје осећање светле радости.
Архимандрит Рафаил Карелин

Раније нисам знао шта значи - болесна душа, а сада то јасно видим

51
и код себе и код других. Када се душа смири и преда вољи Божијој
постаје здрава и необично спокојна у Богу. Од те радости она се
моли да сви познају Господа Духом Светим који јасно души све-
дочи о спасењу.
Старац Силуан Светогорац

Пошто су људске олакшице превазишле границе, постале су теш-


коће. Умножиле су се машине, умножиле су се бриге, и човек је по-
стао попут машине, те сада машине и гвожђе владају човеком. Зато
и срца људска отврднуше.
Савременим средствима краја нема. Развијају се брже од ума људ-
ског; јер им ђаво у томе помаже. Људи никада нису имали сва та
помагала, телефоне, факс; читаве гомиле машина, али су зато
живели мирно и једноставно.
- Старче, они су се радовали свом животу!
- Да, а сада су машине потпуно избезумиле људе! Муче се многим
олакшицама, гуши их напетост.
Старац Пајсије Светогорац

Беседа о томе како треба да се радујемо Христу


Којему (Христу) радујте се, премда сте сад мало, гдје је потребно,
жалосни у различнијем напастима. (I Пет. 1, 6)
Тако говори Апостол Петар, свети, чији је живот био испуњен мно-
гим напастима и честим жалостима. Тако говори човек, који је оста-
вио дом и чељад своју и пошао за Христом; који је ради Христа
претрпео многе муке: од глади, од жеђи, од Јевреја, од Римљана, од
лажних пророка, од сурових незнабожаца, и који је најзад на крсту
распет, све ради Христа Господа. Он који је у овом животу био
немилосрдно бичеван великим жалостима и великим напастима,
саветује нас, да се радујемо Христу, да би та радост прогутала све
наше сразмерно малене жалости и напасти. Али зашто, браћо, да
се радујемо Христу? Зато што нам Он откри и показа стварност
највећих и најлепших нада и снова рода људског: откри нам Бога
једнога, живога, свемоћнога, свемудрога и свемилостивога, и
даде нам право да се зовемо синовима Његовим; откри нам и
показа живот бесмртни и вечни, живот несравњено бољи од

52
овога живота на земљи; откри нам царство духовно, царство
ангела и праведника, царство сваког добра, светлости истине
и правде; откри нам и показа циљ нашег битисања овде на
земљи и смисао свих наших трудова и патњи у овом временом
животу; откри нам океан радости небеске, према коме су све
наше жалости и напасти као капље мутне воде, које не могу тај
океан да замуте.
О браћо, колика нас радост чека! О браћо, како малену цену тражи
од нас Господ, да купимо ту радост, у којој се ангели купају и у којој
праведници пливају! Само да испунимо неколико Његових крат-
ких заповести – то је сва цена!
Свети Владика Николај

Брига је страшна болест која хара васељеном, можда највећа мука


човечанства, највећа његова драма. Она не само да је предворје
пакла, него доживљавање пакла већ од овог живота.
Одсуство радости значи одсуство Бога, док је радост доказ при-
суства Његовог.
Монах је увек један добро расположен човек. ниједан разлог, не
може да оправда монаха који је забринут: не само монаха, него и
ни било ког хришћанина, ни онога који је у највећим потешкоћама,
али ни онога који живи у највећем греху, наравно уколико се труди
и мучи да изађе из њега.
Старац Емилијан Симонопетритски

Што више волиш Христа, то ћеш се више радовати, а мање бри-


нути.
Старац Порфирије Кавсокаливит

Треба почети од захвалности за све. Почетак радости јесте задо-


вољство својим положајем.
Преподобни Амвросије Оптински

Бог у теби побеђиваће место тебе. Њему приписуј све победе, а


себи задржавај радост.
Свети Владика Николај

53
Да су људи нормални и здрави, они би се радовали детињском ра-
дошћу свакој речи Христовој и сваком делу Његовом.
Свети Владика Николај

У мом животу је било толико радости, у мојој тузи - толико безгра-


ничне утехе, желим да бар мрвицу тога да дам другима!
Света великомученица кнегиња Јелисавета Фјодоровна

Постоји радост овога света и радост божанска. Кад нешто није од


Духа, кад није истинско и чисто, не може изазвати истинску радост
и мир у срцу. Радост коју осећа духован човек није радост од овога
света коју, иначе, многи данас траже. Не треба мешати те ствари.
Да ли су светитељи имали ту радост коју ми тражимо? Да ли је
Богородица имала такву радост? Да ли се Христос смејао? Који
је светитељ прошао кроз овај живот без муке и бола? Који све-
титељ је имао ту радост коју покушавају да постигну данашњи
хришћани који не желе да чују ништа непријатно да се не би
ожалостили и изгубили свој мир?
Ако избегавам тугу да бих био радостан, ако избегавам узнемире-
ност да бих био кротак - онда сам равнодушан! Једно је кротост
духовна а друго кротост равнодушности. Неки кажу: ,,Треба да
будем радостан јер сам хришћанин. Могу да будем спокојан јер сам
хришћанин." То нису хришћани. Разумете ли? То је равнодушност,
то је радост овога света, онај ко у себи поседује такве особине није
духован човек.
Духовног човека све боли, све га дира. Болно преживљава
тешке ситуације у свету, боли га људска несрећа, али за тај бол
бива награђен божанском утехом. Осећа бол, али осећа у себи
и божанску утеху, јер Бог, заједно са благословом, шаље души
предукус раја и човек осећа сладост од љубави Божије. То је
радост, духовна радост која се не може речима исказати и она
преиспуњава цело човеково срце.
Старац Пајсије Светогорац

Ево како ћеш знати да ли си жртва неправде, других људи, зависти,


околности или било чега.. Ако си права жртва имаћеш радост,

54
велику и непомутиву радост и мир у себи.. Ако се гушиш у "не-
правди" коју ти људи и живот наносе, упамти добро, ти јеси
жртва - али жртва свога карактера, своје сујете, самољубља и
саможивости.
Права жртва се не осећа као жртва, не осећа да је она та која трпи
неправду. Жртва свога карактера и егоизма осећа увек бол, њу увек
нешто повређује. Повредљивост је параметар великог "ега".
Престанимо да себе заробљавамо самообманом да ми страдамо на
правди Бога! Умишљене жртве никад неће имати радост живота!
Архимандрит Гервасије Светогорац

Хришћанска вера је вера радости. Али због нечега многи људи


мисле да верски живот не може бити радостан. Они схватају да се
треба одрећи себе, али не могу замислити да то може да донесе
радост. Уствари, нема дубљег и радоснијег живота од живота ис-
пуњеног самопожртвовањем у служењу Христу.
Света мученица царица Александра Романова

Већина људи је везана за свет и сваки од њих осећа да је немогуће


у исто време бити привржен свету и Цркви. Многи интуитивно, чак
и не знајући закон Божији, схватају да уколико постану чланови
Цркве, мораће да се одрекну од много тога што постоји у свету. Зато
човек који тек почиње да се оцрквењује има тако много питања
типа: шта се сме, а шта се не сме? Он тачно осећа да се у Цркви
много тога не сме, а само мало тога сме, а испоставља се да се и то
што се сме, добија јако тешко. Другим речима, са тачке гледишта
светског човека, црквени живот је изузетно мучан. То је стога што
светски човек не зна за радост коју даје духовни живот, радост која
се не да упоредити ни са каквим светским радостима. Управо зато,
када људи осете ту радост, они заувек постају ученици Хри-
стови и спремни су да се одрекну свих светских саблазни, које
су им раније биле драгоцене.
Протојереј Димитрије Смирнов

Непорочност, достојна раја, долази пошто се из срца искорене стра-


сти. Једино Свети Дух може у потпуности да очисти човека од стра-

55
сти и да му поврати власт над самим собом, отету ђаволом. У стању
бестрашћа човек достиже чисту љубав, и мисао његова почиње по-
стојано да пребива уз Бога и у Богу. Душа, осетивши заклон Духа,
угледавши себе победницом греховних помисли и маштања, по-
чиње да осећа неизрециву радост спасења. Та радост нема никакве
сличности са уобичајеном човечјом радошћу, која се рађа једино од
сујете, почива на самозадовољству; када човек ласка сам себи, или
када му ласкају други, или када му, пак, ласка земаљски успех.
Духовна радост, која објављује спасење, пуна је смиреномуд-
рија, пуна благодарења Богу, праћена је обилним и постојаним
сузама, непрестаним молитвама, не засићује се осуђивањем и
унижавањем себе, излива се у исповедању Бога, у славословљу
Бога, испољава се умирањем за свет. Она је – предокус вечног
живота! Она је – живо познање Бога.
Свети Игњатије Брјанчанинов

Уколико твој живот увек буде окренут Богу, увек ћеш бити у стању
да се радујеш, док ће ти нада на награду олакшати животне недаће.
Да ли си обешчашћен? Погледај на славу која је на небесима при-
премљена за трпљење. Да ли си претрпео губитак? Подигни поглед
ка небеском богатству и ризници коју сабираш добрим делима. Да
ли си прогнан из отаџбине? Твоја отаџбина је, међутим, небески
Јерусалим. Да ли си изгубио децу? Имаш анђеле с којима ћеш се
веселити око престола Божијег и радовати се вечном радошћу. Уко-
лико садашњим недаћама будеш супротстављао очекивано
добро, сачуваћеш безбрижност и непомућеност душе, на шта
нас и позива апостолски закон. Нека успех у људским стварима
не створи неумерену радост у твојој души и нека недаће жа-
лошћу и тескобом не унизе њену бодрост и узвишеност. Уко-
лико ниси васпитан да на [наведени] начин гледаш на житејска
дела, никада нећеш живети без потреса и смућења. У реченоме
ћеш лако успети уколико уз себе будеш имао заповест која ти саве-
тује да се увек радујеш, уколико протераш телесно неспокојство и
сабереш душевне радости, уколико превазиђеш садашње утиске и
управиш мисао ка надању у вечна добра. Јер, и сама представа о
њима је довољна да се душа испуни весељем и да се у наша

56
срца усели анђелска радост у Христу Исусу, Господу нашем,
коме нека је слава и сила у векове векова. Амин.
Свети Василије Велики

Само поред Христа човек налази стварну, истинску, чисту радост,


јер само Христос даје истинску радост и утеху. Где је Христос, онде
је истинска радост и рајско весеље. Они који су далеко од Христа,
немају истинске радости. Могу да сањаре: „урадићу ово, направићу
оно, ићи ћу овамо, ићи ћу онамо“, могу да уживају у почастима,
или иду на забаве и да се веселе, али та радост коју осећају не може
да им преиспуни душу. Таква радост је вештаствена, световна
радост, а вештаственом радошћу душа се не преиспуњава и
човек остаје са празнином у срцу.
Старац Пајсије Светогорац

Ако се човек стално сећа Бога, он ће се радовати. И псалмопојац


Давид каже: сетих се Бога, и обрадовах се (Пс. 76, 4). Јер, када се
ум узвесели сећањем на Бога, он заборавља на муке овога
света, полаже наду на Њега и више није ни забринут, нити
узнемирен.
Преподобни Петар Дамаскин

Људи у свету воле садашњи живот и, учествујући у његовим насла-


дама, заваравају се и уживају у томе. Онај ко одбаци световни
живот и његова задовољства због духовног живота, доживљава
истинску радост и Божанске насладе које се ни са чим не могу упо-
редити.
Старац Пајсије Светогорац

Љубав Божија је највећа радост на свету и она се, већ у овоме жи-
воту, дарује усрдној дечици Божијој, заједно са Божијом нежношћу,
која се може само осетити, али се не може исказати речима. Каква
ли је тек нежност коју је Бог припремио у Рају и коју нам још увек
не даје, будући да ми не бисмо никако могли да је примимо у нашу
земну душу?
Старац Пајсије Светогорац

57
Најбољи лек за сваку болест је духовна радост, јер шири у души
благодат Божију. Духовна радост има највећу исцелитељску моћ за
све болести. Она је божански мелем који исцељује ране, док их
духовна жалост продубљује.
Cтарац Пајсије Светогорац

- Старче, да ли сваки човек који живи по Богу осећа духовну ра-


дост?
- Наравно! Да би се човек истински, духовно радовао, треба да
воли; а да би волео, треба да верује. Људи немају веру, па зато
немају ни љубави, пожртвовања и радости. Да верују, они би и
волели, жртвовали би се и радовали. Из пожртвовања се рађа
највећа радост.
- Старче, човек се радује када воли.
- Не, треба рећи обрнуто! Када воли, човек се радује. А када се
љубав увећа, човек не тражи радост за себе, већ жели да се други
радују.
- Значи, Старче, радост произилази из нечега, док љубав постоји
сама по себи?
-Тако је! Љубав постоји сама по себи, док радост извире из
љубави. Када дајеш љубав, долази радост. Човек даје љубав, а
добија радост; та радост коју осећа је уздарје за љубав. Видиш,
човеку дају једну ствар, он је узме и радује се тој јединој ствари.
Неко други даје све, и радује се за све. Радост коју осећа човек када
узима, јесте људска радост. Док је радост коју осећа када даје -
радост божанска. Божанска радост долази када дајемо!
Старац Пајсије Светогорац

58
Смирење
Ради тебе Бог је понизио себе, а ти ни ради себе не смираваш се -
него се узвишаваш и гордиш.
Преподобни Макарије Велики

Људи не знају силу Христовог смирења и зато теже ономе што је


земаљско. Али, без Духа Светог човек не може да позна силу ових
Христових речи. Онај пак, ко је познао ову науку, неће је оставити
чак и да му се понуде сва земаљска царства.
Старац Силуан Светогорац

Један рече да је смиреност потпуни заборав својих врлина; други


- сматрати себе последњим и грешнијим од свих; трећи - позна-
вање сопствених слабости и немоћи; четврти - предухитрити
ближњега у случају да се наљути, и први прекинути свађу;
пети, опет - сазнање Божије благодати и самилости; шести -
осећање скрушене душе и одрицање сопствене воље.
Преподобни Јован Лествичник

Реч ,,смирење" има у својој основи реч ,,мир". То указује на то да


смирени човек увек пребива у миру с Богом, са самим собом и са
другим људима. Познати египатски подвижник, ава Пафнутије, је
причао како је у време своје младости увек одлазио великим стар-
цима, иако су они живели у пустињи на удаљености од 20 миља од
њега. Ава Пафнутије им је откривао све своје мисли. Они су му
увек говорили једно те исто: где год да си, чувај смирење, и бићеш
спокојан.
Смирење доноси човеку мир, радост и благодатну безбрижност.
Оно ствара ова осећања код хришћанина непоколебљивим, чак без
обзира на невоље и светску сујету. Ако ми, при свим искушењима
будемо прибегавали под покров смирењa, тада ћемо наћи једин-
ствено правилно решење свих својих проблема.
Протојереј Вјечеслав Тулупов

Духовни живот је тако једноставан! Ако човек заволи Бога, ако

59
позна Његову велику жртву и Његову добродетељност и ако са ра-
суђивањем приступи угледању на светитеље, веома брзо достиже
до светости: довољно је да се смирава, да постане свестан своје
ништавности и своје велике неблагодарности према Богу.
Старац Пајсије Светогорац

Смиреност је божанска сила која потискује све што је гордо у нама,


потискује сваки грех, сваку страст, док је потпуно не потисне.
Преподобни Јустин Ћелијски

За људе еванђелски православно васпитане и образоване, чије су


душе изаткане од христолике смирености и кротости, вере и љу-
бави, молитвености и милостивости, осећање личне свегрешности
и свеодговорности је не сан, него стварна јава и очигледна ствар-
ност. То људи православног васпитања знају из искуства, јер човек
не може бити истински православан а да у души не носи живо
осећање и јасно сазнање личне свегрешнсти и свеодговорности.
Преподобни Јустин Ћелијски

Смирење и без дела може да нас спасе, док су дела без смирења,
напротив, бескорисна.
Свети Исак Сирин

Скрушеност или смерност, што потиче из правог сазнања своје не-


моћи, основа је свих врлина, основа духовног живота сваког Хриш-
ћанина, основа и рајске пирамиде. Јован Колов рекао је:
„Смиреност - то су врата ка Богу“. Једном се препирао зли дух са
светим Макаријем, па најзад узвикну: „Све могу Макарије, што и
ти можеш, само ме ти једино побеђујеш - смиреношћу!“ За смире-
ност је неко рекао: она нема језика да говори зло о другима, нема
очију да види туђе зло, нема ушију да чује туђе зло.
Свети Владика Николај

Ми треба да се увек смиравамо, како у време тескобе, скорби и


борбе, тако и у време мира и спокојства од борбе. У свако време
нам је потребно смирење: у време борбе оно нам привлачи помоћ

60
и даје снагу да поднесемо тежину трпљења, а у време мира и покоја
од борбе нас штити од гордости и задржава да не паднемо.
Преподобни Антоније Велики

Заволи смирење, оно ће покрити све грехе твоје. Сви греси су мрски
пред Богом, но најмрскији од свију јесте гордост срца.
Преподобни Антоније Велики

Видех просте људе, смиреноумне на делу, који посташе мудрији


од свих мудраца.
Преподобни Марко Подвижник

Какав си само себи хвалоспев начинио називајући се лошом, лука-


вом, променљивом, незахвалном, гордом, гневљивом особом, која
не зна да се моли Богу! То је врло добро, али мораш додати још и
то да си бедан и недостојан. Често то понављај себи, трудећи се да
те речи изговориш из дубине душе, а не само да их механички изре-
цитујеш. Јер, најчешће се дешава да у дубини срца имамо веома
високо мишљење о себи. Када мислимо тако о себи, језик или ум
понавља ове, или њима сличне речи, док смо у дубини душе убе-
ђени да нисмо као остали. Необично је то што је души скоро немо-
гуће да запази да је пала у прелест, све док јој Господ на неки начин
не открије и покаже у свој њеној ружноћи. Можда бисмо и поми-
слили да смо у прелести, када бисмо увидели да речи посредне
или непосредне критике у нама побуђују незадовољство или
гнев према ономе ко ју је упутио. Потруди се да у таквим
случајевима јасно сагледаш стање у коме се налази твоја душа,
пазећи на велику опасност која прети од самооправдања.
Свети Теофан Затворник

Смирење. Страх Божији. Осећај тог страха приликом молитве.


Овај страх се рађа код посебно чисте молитве, када се нарочито
јасно осећа присуство и узвишеност Божија. Дубока свест о соп-
ственој ништавности. Измена погледа на ближње, при чему ономе
ко се смирио они делују бољи од њега у сваком погледу. Појава про-
стодушности услед живе вере. Мржња према похвалама од људи.

61
Стално самоокривљавање и самопрекоревање. Правичност и ис-
креност. Непристрасност. Умирање за све (светско). Умилење. По-
знање тајне скривене у Крсту Христовом. Жеља за распињањем
себе свету и страстима и стремљење томе распињању. Одбацивање
и заборављање улагивачких обичаја и речи, скромних по принуди,
или са предумишљајем, или по навици додворавања. Прихватање
јеванђелске смелости. Одбацивање земаљске мудрости као непо-
требне за небо. Презир према свему што је код људи високо, а га-
дост пред Богом (Лк. 16,15). Напуштање самооправдавања. Ћутање
пред онима који вређају, изучено у Јеванђељу. Одбацивање сваког
сопственог умовања и прихватање јеванђелског начина размиш-
љања. Обарање сваке помисли која је противна Христовом расуђи-
вању. Смиреномудреност или духовно расуђивање. Свесна
послушност Цркви у свему.
Свети Игњатије Брјанчанинов

По Светим Оцима, први предуслов обожења јесте смирење. Човек


не може кренути стазом обожења, нити примити Божанску благо-
дат, нити постати присник Божији без благословенога смирења. Чо-
веку је неопходно смирење, чак и да би уопште појмио да је смисао
његовога живота - обожење. Како ћеш уопште, без смирења, при-
знати да се смисао твога живота налази ван тебе, то јест у Богу.
Све док човек живи егоистично, човекоцентрично, аутономно (од
Бога), он себе поставља као средиште и као смисао свог живота.
Он верује да може сам себе да усаврши, да осмисли и обожи. То је
дух савремене цивилизације, философије и политике: створити
бољи, праведнији свет, али свет аутономан од Бога, свет са човеком
као својим средиштем, свет који не признаје Бога, који не признаје
да је Бог источник (извор) свега доброга. Ту грешку је починио и
Адам када је поверовао да може да постане бог и да се оствари
својим сопственим снагама. Сва хуманистичка вјерују свих епоха
понављају ту Адамову грешку, јер не сматрају заједничење са
Богом неопходним предусловом за човеково усавршавање.
Све православно јесте богочовекоцентрично, јер има Богочовека
Христа за своје средиште. Све што није православно - било да се
ради о папизму, протестантизму, масонству, јеховиним сведоцима,

62
атеизму... - све ван православља има заједнички именилац: сре-
диште му је човек. За нас, Христос је средиште. Зато је лако бити
јеретик, јеховин сведок или масон или било шта друго, али је
тешко бити православни хришћанин. Да би постао православни
хришћанин, човек мора да прихвати Христа, а не себе као средиште
свега.
И управо због тога почетак пута ка обожењу јесте смирење, то јест
- свест о томе да смисао нашега живота није у нама већ у нашем
Оцу, Творцу и Саздатељу.
Поред тога, морамо се смиравати да бисмо схватили да смо духовно
болесни, преиспуњени раслабљеношћу и страстима.
Онај који започиње путовање ка обожењу мора непрестано да се
смирава да би постојано ходио тим путем. Јер, уколико прихвати
помисао да оно што чини јесте добро и да он сопственим сна-
гама напредује, постаће плен гордости. Изгубиће све што је сте-
као и мораће да крене из почетка, мораће изнова да се смирава, да
сагледава своје слабости, своју духовну оболелост и да се више не
ослања на себе. Човек мора да се ослања на благодат Божију да би
постојано ходио путем ка обожењу.
Управо зато, када читамо житија Светих, смирење Светих оставља
на нас тако снажан утисак. Иако су били веома близу Богу, иако су
понекад сијали у светлости Божијој, чинили чуда и точили миро,
они су, истовремено, веома смирено мислили о себи, сматрајући да
су и даље удаљени од Бога, да су и даље последњи од свију људи.
Управо их је то и такво смирење учинило боговима по благо-
дати.
Архимандрит Георгије Капсанис

Сво зло почиње од гордости, а сва добра се смирењем стичу.


Врлина смирења је велика пред Богом! И попут драгог камена,
ретко се налази, а још ређе у данашње смутно време.
Преподобни Макарије Оптински

Ко искрено и из свег срца тражи спасење, тог ће Бог довести


истинском учитељу. Не брините сувише, свој свога увек пронађе.
Преподобни Лав Оптински

63
Твој ум ће се, поучен Јеванђељем, смирити пред сваким ближ-
њим када у њему буде видео Христа. Сви који су се крстили у
Христа, у Христа су се обукли. Чиме год и како год да су оскврнули
себе - риза Христова је, до суда Његовог, на њима. Неопходно је
себе сматрати горим од свих других људи: то захтева свето сми-
рење. Апостол није тек тако за себе рекао да је први међу грешни-
цима - он је био убеђен у то. И ми треба да убедимо себе: ту нам
предстоји рад и труд.
Свети Игњатије Брјанчанинов

Суров живот могу издржати само посебни људи снажни телом, који
без штете могу поднети и хладноћу, и глад, и влагу, и лежање на
земљи. Преподобни Јован Дамаскин каже да је слабима телом
корисније смирење и благодарење, него телесни напори и подвизи
за које нису способни.
Преподобни Амвросије Оптински

,,Шта значи веровати?ʺ упитали су једног великог угодника Божијег


(преподобног Пимена Великог). Он је одговорио: ,,Веровати значи
пребивати у смирењу и милостиʺ. Смирење се нада на Бога - не
на себе и не на људе: зато je оно у своме понашању тако једно-
ставно, директно, чврсто и величанствено. Заслепљени синови
овога света то називају гордошћу.
Свети Игњатије Брјанчанинов

Благодатно смирење је невидљиво, као што је невидљив и Давалац


његов - Бог. Оно је скривено ћутањем, простотом, искреношћу, не-
принуђеношћу и слободом. Лажно смирење увек има намештено
држање којим се приказује у јавности. ...Хоћеш да стекнеш сми-
рење? Испуњавај јеванђелске Заповести: заједно са њима у твоје
срце ће се усељавати и биће усвајано свето смирење, то јест осо-
бине Господа нашег Исуса Христа. Почетак смирења je сиро-
маштво духа; средина напредовања у њему је мир Христов,
који превазилази сваки ум и појам; крај и савршенство је
љубав Христова. Смирење се никада не гневи, не угађа људима,
не предаје се туговању, не страхује. Смирен човек је неспособан

64
за зло и мржњу: он нема непријатеље. Ако га неко од људи
вређа, он у томе човеку види оруђе праведног суда и Промисла
Божијег. Смирени човек се у потпуности предаје вољи Божијој.
Смирени не живи сопственим животом, него Богом. Смиреноме
је страно самопоуздање, стога непрестано тражи помоћ Божију
и непрестано пребива у молитви.
Свети Игњатије Брјанчанинов

Ако, као слаби, и не можемо да се трудимо, постарајмо се барем да


се смиримо. И верујем у милост Божију да ћемо се и за то мало што
бива са смирењем наћи на месту светих, који су се много потрудили
служећи Господу. Да, слаби смо и не можемо да се трудимо. Ме-
ђутим, зар не можемо да се смиримо?
Преподобни Ава Доротеј

Ко је слаб телом, а учинио је много тешких безакоња, тај нека иде


путем смирења и томе сродних врлина, јер друго спасење не може
да нађе.
Преподобни Јован Лествичник

Бешчашће које нам се дешава од људи или демона, бива по правед-


ном суду Божијем и Његовом домостроју ради смиравања сујетног
надимања наше душе. Намера Бога, Управитеља нашег живота,
јесте да свагда будемо смирени, да не мислимо о себи више него
што ваља мислити, него да мислимо смиреноумно (Рим. 12, 3), да
не мислимо о себи високо, већ да гледамо на Њега и по могућности
подражавамо Његово блажено смирење. Јер, Он је кротак и смирен
срцем (Мт. 11, 29). Он, који је ради нас претрпео неправедну и по-
зорну смрт, жели да и ми будемо [смирени]. Њему је, дакле, најугод-
није и најмилије да је свака истинска врлина праћена кротошћу,
смирењем и љубављу према ближњем. Они нас најсилније уздижу
из блата страсти. Без њих, пак, сва наша дела и врлине, сваки
труд подвига јесу узалудни, бескорисни и неприхватљиви.
Преподобни Никита Ститат

Никада се и ни у чему не смеш уздати у себе нити веровати себи.

65
У духовном животу је толико неопходно не уздати се у себе, да без
тога, у то буди уверен, не само не можеш извојевати жељену победу,
него нећеш моћи одолети ни најмањем нападу непријатеља.
Запамти то добро. Без обзира на слабост духовно - моралних моћи,
ми обично врло високо мислимо о себи. Премда нас свакодневно
искуство очигледно уверава да је такво мишљење погрешно,
ми, по некој несхватљивој самообмани, не престајемо веровати
да смо нешто, и то не нешто безначајно. Та је наша слабост, коју
врло тешко увиђамо, од свега највећма противна Богу. Она је
први плод нашег самољубља и извор и узрок свих страсти и свих
наших посртања и падања. Она затвара врата кроз која нам долази
благодат Божја и не дозвољава јој да уђе и да се у нама настани. Јер
како може благодат сићи у човека који мисли за себе да је он нешто
велико, да све зна и да нема потребе ни за чијом помоћи?
Самоуверене Бог укорава преко пророка говорећи: Тешко онима
који мисле да су мудри, и сами су себи разумни (Ис. 5,21). Стога нас
Апостол и саветује: Не мислите за себе да сте мудри (Рим. 12,16).
Бог мрзи човекову самоувереност, а ништа тако не жели да
види у њему као искрено сазнање сопственог ништавила и ду-
боко уверење и осећање да свако добро у нама, нашој природи
и нашем животу долази једино од Њега као Извора сваког
добра и да од нас не може доћи ништа што би стварно било
добро: ни добра мисао, ни добро дело. Зато се Бог и стара да то
небеско семе засади у срцу оних које воли те побуђује у њима
расположење да не цене себе и утврђује у њима уверење да се
не смеју уздати у себе. Некада Он то чини путем благодати и
неким унутрашњим озарењем, некада спољашњим ударима и
страдањима, понекад неочекиваним и скоро неодољивим иску-
шењима, а по који пут чини то и на друге, за нас не увек разум-
љиве начине.
Па ипак, иако је то неочекивање ничег доброг од себе у ствари
Божје дело у нама, дужни смо и ми са своје стране чинити све
што можемо и што је у нашој власти да дођемо до таквог рас-
положења. Зато ти предлажем овде четири вежбања помоћу којих
ћеш, с Божјом помоћу, моћи да дођеш до тога да не верујеш себи и
да се никада ни у чему не уздаш у себе.

66
а) Увиди своје ништавило и имај стално на уму да сам од себе не
можеш учинити никакво добро за које би био достојан царства не-
беског. Слушај шта веле богомудри Оци. Петар Дамаскин каже да
„нема ничег бољег од сазнања своје немоћи и незнања, и ничег
горег него не знати то“. Свети Максим Исповедник учи да је
„темељ сваке врлине сазнање сопствене немоћи“. Свети Златоуст
тврди да „само онај познаје најбоље себе ко о себи мисли да је
ништа“.
б) Тражи у смиреним молитвама да ти Бог у томе помогне, јер је и
то Његов дар. Ако желиш да добијеш тај дар, мораш на првом месту
створити у себи уверење не само да ти недостаје то сазнање о себи,
него да га сам од себе не можеш ни имати. Затим, мораш чврсто ве-
ровати да ће ти Бог то сазнање даровати, када то нађе за сходно и
нимало у то не сумњај.
в) Научи се да увек страхујеш за себе и да се бојиш својих без-
бројних духовних непријатеља којима се не можеш ни кратко време
одупрети. Страхуј од њихове извежбаности у вођењу рата против
човека, од њиховог лукавства и њихових заседа, њиховог претва-
рања у анђела светла, њихових безбројних замки и мрежа које по-
тајно распростиру по путу добродетељног живота.
г) Ако паднеш у какав грех, искористи то одмах да увидиш и сазнаш
своју немоћ. Бог ти је зато и допустио да паднеш, да би упознао
своју слабост и не само научио да презиреш себе, него да би заже-
лео да те и други због твоје слабости презиру. Без те се жеље неће
моћи укоренити у теби благотворно неуздање у себе које је темељ
и почетак праве смирености.
Човеку који жели да успева у духовном животу неопходно је да
упозна своју слабост. Горде и самоуверене доводи Бог до тог са-
знања допуштаући да падну баш у онај грех за који су мислили да
су у стању да се сами од њега сачувају. Падом увиђају своју немоћ,
те се више не усуђују да се уздају у себе како у томе тако и у свему
другом.
Премда је то средство врло успешно (али не и безопасно), Бог га
не употребљава увек, него тек кад сва друга, лакша средства, о
којима смо говорили, нису помогла човеку да упозна себе. Када се
исцрпу сва средства, Бог допушта да човек падне у већи или мањи

67
грех, већ према његовој већој или мањој самоуверености. Онде где
самоуверености нема, та се падања за поуку и не дешавају. Стога,
кад ти се догоди да паднеш, одмах прибегавај ниском мишљењу
о себи и тражи у молитви од Бога да ти помогне да сазнаш своје
ништавило и да утврди твоје срце да се не узда у себе, како не
би опет пао у исти или још тежи грех.
Али не само кад човек падне у грех, него и кад га сналазе несреће
и невоље, особито тешке и дуготрајне телесне болести, треба да
зна да страда зато да би дошао до самопознања, то јест, до сазнања
своје немоћи и да би стекао понизност. Зато Бог допушта да наилазе
на нас све врсте искушења од злог духа, и од људи и од наше по-
вређене природе. И св. Павле мисли да су му с тим циљем била
послата искушења којима је био изложен у Азији: И већ смо сами
себе осудили били на смрт, да се не би уздали у себе, него у Бога
који подиже мртве (II Кор. 1,9). Ко хоће и на други начин да
упозна своју слабост нека не више, него само један дан пази на
своје мисли, речи и дела: о чему је мислио, шта је говорио и
чинио. Увидеће да је већи део његових мисли, речи и дела био
неразуман, неисправан, рђав. Тај ће му опит помоћи да увиди
какав је неред у њему и како је слаб. А то ће га искуство, ако
само искрено жели себи добра, довести до сазнања, како је лудо
очекивати неко добро од себе и уздати се у себе.
Преподобни Никодим Светогорац

Спочетка од плача по Богу настаје смирење, од кога потом долазе


радост и неизрецива веселост. Око смирења по Богу, пак, расте нада
на спасење. Јер, уколико човек себе из све душе сматра грешнијим
од свих људи, утолико у њему све више, заједно са смирењем, расте
и нада. Она цвета у његовом срцу и испуњава га увереношћу да
ће несумњиво бити спасен посредством смирења.
Преподобни Симеон Нови Богослов

Хвала Богу за све! И за саме немоћи наше, јер је боље да будемо


грешни и да сматрамо себе грешнима, него да имамо спо-
љашњи изглед праведника и да себе сматрамо праведнима.
Свети Игњатије Брјчанинов

68
Врлина која спашава
Браћо и сестре, знате ли ви да се ђаво не боји ни нашег ума, ни
нашег знања. Он их има више. Он се не боји чак ни наших добрих
дела. Он их има више. Само једну врлину он нема и она га убија, а
нас спашава. Која је то врлина? … Једном сам достигавши нешто,
гордо пошао свом старцу. Он је, видевши ме, одмах схватио, да сам
склизнуо, и не дочекавши моје речи рекао: - Зашто се ми тако гор-
димо, сине? Каквим делима се гордимо? Тиме што постимо, мало
једемо? Ђаво пости више од нас, никада не једе. Тиме што не спа-
вамо ноћу, што мало спавамо? Ђаво бди више од нас, никада не
спава. Тиме што се уздржавамо? Што чувамо девственост? Ђаво је
девственији од нас: чак и да хоће да блудничи, не може - он нема
тело.
Нисам могао да поверујем сопственим ушима. Каквим год врли-
нама да поседујемо, ђаво их такође поседује. Какве год врлине да
задобијемо, те врлине које је ђаво имао док је био архангел, ми
никад нећемо задобити.
И све ће оне бити протраћене. Зашто? Зато што њему недостаје
једна врлина. Ми смо дужни да се старамо да задобијемо ону
врлину да би се спасили.
Ђаво нас не искушава само греховима. Он нас искушава врли-
нама више него греховима.
Грехе ми видимо и можемо их избећи, али за врлине се боримо да
их задобијемо.
Један свети човек је рекао: ,,Хоћеш да постип? Ђаво ће ти помићи.
Хоћеш да даш милостињу? Ђаво ће ти помоћи. Да градиш храм?
Ђаво ће ти помоћи. Зашто? Зато што зна, да ако успемо све то, по-
гордићемо се и све изгубити." Ми морамо овладати том врлином
коју он нема. Бити смиреним!!!
Светогорац Никон

Свим силама се потруди да стекнеш смирење које је у свему


супротно од гордости; како се оно задобија читај у књигама Све-
тих Отаца: свакидашње самоукоревање јесте најбржи пут ка
њему.
Преподобни Макарије Оптински

69
Знај добро, ако те муче рђаве мисли, значи да се ниси смирио. Бла-
жен је онај који се смирио, јер је нашао савршен мир у Богу.
Старац Силуан Светогорац

Када и како се постаје смиреноуман? Када [човек] нема језик да


другоме каже да је немаран, или да одговори увредиоцу; када нема
очи да види сагрешења другог, нити слуха да чује нешто што му
није од користи за душу; када нема руке да другог савлада; када не
сваљује на другог кривицу за било шта, већ само на своје грехе.
Преподобни Ава Исаија

Чим хришћанин пожели да у своме спољашњем и унутрашњем де-


лању оствари јеванђелске Заповести, он ће видети своју повређену
природу како устаје против Јеванђеља и упорно се супротставља
Јеванђељу. У светлости Јеванђеља хришћанин у себи види пад
људског рода. Од тог призора у њему се природно рађа смирено
схватање о себи, које се у Јеванђељу назива сиромаштвом духа
(Мт. 5,3).
Сиромаштво духа се проналази изучавањем Јеванђеља, испу-
њавањем његових заповести, поређењем својих дела и особина
са заповестима Јеванђеља, принуђавањем свога срца на вели-
кодушно подношење увреда, самоукоревањем, молитвом за до-
бијање скрушеног и смиреног срца.
Свети Игњатије Брјанчанинов

Врлине су повезане са патњом, те онај ко избегава патњу несум-


њиво се одваја и од врлине. Зато, уколико желиш врлински живот,
предај се сваком страдању, јер невоље рађају смирење. Све док не
стекнемо истинско познање, смирењу се приближавамо кроз иску-
шења. Ономе ко у врлини пребива без патње, отворена су
широм врата гордости.
Свети Исак Сирин

... Старај се о тим средствима која ти доносе корист. Кажем: немој


се уздати у свој разум и одсеци своју вољу. Оптужбе, биле опра-
вдане или не, не одбацуј, ако не желиш да одбациш своје спа-

70
сење. Све ово делање довешће те до познања властитих немоћи и
до смирења.
…Нека вам Господ помогне да кроз познање својих немоћи стек-
нете толико жељено смирење…
А како стицати смирење – то велико благо које непријатељи не могу
да украду и које их уништава – о томе читајте отачке књиге. Из њих
ћете видети, да где нема светлости, тамо је све тама, и где нема сми-
рења, тамо је све тамно и мрачно. И ми не можемо да стекнемо сми-
рење ако не спознамо своје немоћи и ако се уздамо у своју
умишљену способност да се поправимо. Већ и то што у себи
осећате хлађење према Богу јесте повод за смирење. Видећи у
себи такву беду, треба се и против своје воље смиравати, а буде
ли узнемирења због тога, јасно ће се показати наша гордост;
јер ако смо нешто и имали, притерани невољама узнемирили
смо се, уместо да прибегнемо смирењу и покајању.
Када сам цар и пророк Давид говори о себи: пре но што си ме сми-
рио, грешио сам (Пс. 118,67), шта да кажемо за себе ми, који не-
мамо такво богатство? И када је добио смирење, није то
приписивао себи, него Богу: благо мени јер си ме смирио (118,71).
То и ми треба да видимо на путевима нашег живота и у деловању
страсти – да нас наше душевне немоћи воде ка смирењу...
Преподобни Макарије Оптински

Као што ватра и вода не могу бити заједно, тако самооправдање и


смирење искључују једно друго.
Преподобни Марко Подвижник

Великодушност, смирење и умеће опраштања су, особине


својствене снажним наравима. Псовке и вика су оружје слабића и
некарактерних људи.
Свештеник Павле Гумеров

Ако хоћеш да будеш смирен, онда немој да будеш кротак са јед-


нима, а дрзак са другима, него буди кротак са свима, био то
пријатељ или непријатељ, велики или мали.
Свети Јован Златоусти

71
Смирени никада никог не осуђује, нити кога клевеће, нити у било
чему себе претерано истиче, и никада не празнослови.
Свети Јефрем Сирин

Чува просте Господ; бејах у невољи и поможе ми (Пс. 116:6). Тре-


бало би увек имати на уму речи из псалама. Није добро да се жа-
лостиш када те осуђују. Туга, у том случају, означава да си
сујетан. Који жели да се спаси, мора заволети људски презир,
јер презирање доноси смирење. А смирење ослобађа човека од
многих искушења.
Старац Герман Ставровуниот

Пример смирења
Мој незаборавни духовни отац и старац казивао нам је следеће о
старцу X. из скита Свете Ане. Тај старац је био обдарен расуђива-
њем и обучавао је послушнике.
,,Једном приликом посетио сам старца X. у његовој молчаници (ис-
посници, исихастириону). Био је дан и он је служио божанствену
Литургију. Босоног, у старој, изношеној одежди и са ручно израђе-
ним, зарђалим крстом. Прост, али веома благог понашања, што је
било у супротности са дивљим изгледом и разбарушеном косом
јуродивог Христа ради, каквим се представљао.
Тог дана је пуно људи дошло да присуствује Литургији у капелици
његове молчанице. Затражио је од једног јеромонаха да поје на Ли-
тургији.
Овај јеромонах је имао тако умилан глас да човек, који би га чуо,
није више знао да ли то пева ангео или човек.
Услед величанствене Литургије, сви су тога дана осећали духовну
радост. Међутим, један догађај учинио је тај дан још изузетнијим.
Непосредно пред крај божанствене Литургије, старац X. се појавио
пред царским дверима. Желео је да смири свог послушника - јеро-
монаха, али и да буде од користи посетиоцима. Као што је често
чинио, почео је да грди свог послушника оваквим и сличним
речима:
,,Хеј, ти, гнусни човече, ти, бестидниче, ти, што се не плашиш Бога
и што се не стидиш пред људима! Ти си лицемер. Мислиш да си

72
светац и желиш да ти укажу почасти, да те људи похвале. Напоље!
Напоље из цркве...”
,,Благослови, старче, сасвим си у праву”, рекао је јеромонах,
оставши непомућен и миран. Пао је на колена и поклонио се, а
затим мирно изашао из цркве.
Ми смо занемели. Нико се није ни померио и стајали смо као ки-
пови. Након пар тренутака тишине, старац који се претварао да је
љутит стао је испред царских двери и са сузама у очима радосно
нам објаснио:
Браћо моја, хтео сам да вам кажем нешто душекорисно. Међутим,
како сам неписмен и неук, желео сам да вас помоћу овог светог по-
слушника делатно поучим смирењу. Знајте да је он истински и
савршени монах из скита Свете Ане.

Води рачуна да никада сам не процењујеш своје духовно стање


на основу количине свога подвизавања, броја чворића на
бројаницама, броја метанија и томе слично. Смирено ишти ми-
лост Божију и спасење за све људе и, после свега, један углић у Рају
за себе грешнога и то ни из ког другог разлога но да се Христос не
би бринуо и туговао због тебе у аду.
Старац Пајсије Светогорац

У зависности од тога колико човек смирено размишља о себи, у


њему обитава Божија благодат која га штити. Када се пак удаљи
од смирених помисли и почне да размишља о ономе што говоре
или чине патријарх, епископ, игуман или други монаси, благо-
дат Божија почиње да се повлачи.
Старац Пајсије Светогорац

Питао је један ходочасник јеромонаха Доротеја из Коневеца:


- Како достићи духовни мир?
- Морамо се смирити - са осмехом, је одговорио.
- Шта то значи смирити се?
- Ево шта. Када сам био искушеник на Валааму, мој старац ми је
рекао: ,,Дмитриј, твоја природа је болно весела и окретна. Ако се
не смириш, нећеш достићи чисту молитву - никакво ти неће бити

73
ни монаштво ". Па сам га питао, како ви мене сада: ,,Шта значи
смирити се?" Старац је рекао: ,,То је врло једноставно. Сада је ето
лето, а ти, претпостављам, чекаш јесен, када ће посла на пољу бити
мање?" - ,,То је истина, баћушка ..." - ,,Па, а кад јесен дође, чекаћеш
зиму, прве путељке у снегу, Божић, и они ће доћи - чекаш пролеће,
а тамо је Васкрс?" - ,,Истина је, оче". - ,,Ево ти си сада искушеник,
и, претпостављам, чекаш време када ћеш бити расофорни монах?"
- ,,Да, чекам." - ,,Па, ту, претпостављам, и мантију чекаш, свеште-
номонаштво. Ето то значи да се ниси смирио. Али када ти буде
свеједно, пролеће или јесен, лето или зима, Божић или Васкрс, да
ли си искушеник или схимник, и када будеш живео данашњи дан,
не мислиш и не чекаш, а потпуно се предаш вољи Божјој, тада ћеш
се смирити ... "

Када сматраш себе ништим, онда уопште није важно шта људи го-
воре и мисле о теби... Смирени човек је увек сталожен и спокојан,
а да би ово достигли треба нам велико искуство. У свакој ситуацији
која те узнемирава, сагледај своју немоћ и укори себе а не другог.
Преподобни Макарије Оптински

20 практичних савета како постићи смирење - Протопрезвитер


Стефанос К.
Желите да Вам дам пар савета о стицању смирења? Даћу Вам јед-
ноставне савете, просте.
Рећи ћу Вам како да то постигнете на практичан начин.
1. Заборавили су те? Нису те чак ни телефоном позвали? Није
важно. Пре свега немој се жалити.
2. Неправедни су према теби? Заборави.
3. Презрели су те? Радуј се.
4. Оптужују те? Не одговарај.
5. Провоцирају те? Не узвраћај.
6. Вређају те? Тихуј и моли се.
7. Одузимају ти реч? Прекидају ти говор? Немој да ти буде буде
жао.
8. Ружно говоре о теби? Не супростављај се.
9. Пребацују одговорност на тебе - твоја деца, родбина и

74
пријатељи? Не протествуј.
10. Свађају се са тобом? Остани миран.
11. Поткрадају те и то очигледно? Прави се да не видиш.
12. Изазивају те? Остани суздржан.
13. Не придају значај твојим саветима? Можда твоја деца не желе
да слушају твоје савете? Падни на колена и моли се.
14. Нервоза са супружником? Ти си крив а не други.
15. Крив си? Затражи опроштај.
16. Ниси ти крив? Опет тражи опроштај.
17. Здрав си? Слави Господа.
18. Болестан си? Имаш карцином, мучиш се, много патиш, боли
те? Слави Господа.
19. Незадовољство, незапосленост, сиромашан дом? Пости. Бдиј.
Моли се.
20. За всјеx и за всја се моли. Много се моли, много. Јер " овај род
страсти и демона ничим другим се не изгони сем постом и молит-
вом".
"Тако браћо моја, да сви следимо ове савете о смирењу, а први ја,
како би били сигурни да ћемо се спасити. "

Уколико си немоћан (напада те недостатак воље, малодушност, ле-


њост, осећајност, отупелост и слично) – не одбијај због гордости
те немоћи од себе, спознај их: природна немоћ није грех - буди
смирен (што је при томе природно) чвршће се уздај у Бога, увек му
се обраћај за помоћ, утврђуј се у добру, уразумљуј се...
Немоћи – до спасења, до смирења (на пример твоја расејаност).
У датом тренутку се спасавај, сећај се смрти, и грехова, и Бога; по
томе се увек трезни. Говори: слава Богу – за бол, за немоћи, за
недостатак карактера – очигледно је, за душу је тако боље, спа-
соносније. Нека боли глава, нека си глуп, без памети, без карак-
тера – само до смирења, Господ ти иде у сусрет, радуј се.
Преподобни Симеон Желнин

Да би човек задобио смирење, није му довољно самоукоревање, по-


требна су и људска понижења.
Свети Варсонуфије Велики и Јован

75
Ученик: Шта је смирење?
Старац: Има једна јеванђелска, људском уму несазнајна врлина која
Христовим миром сједињује све човекове снаге уједно.
Ученик: Ако је несазнајна, како онда знамо да постоји? А тим
више: како можемо да стекнемо такву врлину коју не можемо ни
да сазнамо?
Старац: Да она постоји знамо помоћу вере, из Јеванђеља, а саму
врлину дознајемо опитно, у мери у којој смо је задобили. Но и
након задобијања она остаје несазнајна.
Ученик: А зашто то?
Старац: Зато што је божанствена. Смирење је учење Христово,
својство Христово, дејство Христово. Спаситељеве речи: На-
учите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем (Мт 11, 29),
свети Јован Лествичник објашњава овако: „Научите се, али не од
анђела, не од човека, не из књиге, него од Мене, то јест од тога што
ћете Мене примити, од Мог сијања и дејства у вама, јер сам ја кро-
так и смирен срцем, и душом, и телом.“ А како да сазнамо својство
и дејства Христова? Она су и кад их осетимо несазнајна, како је и
апостол рекао: И мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће
срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу (Фил. 4, 6-7). Мир Божији
је и начело и непосредна последица смирења; он је дејство смирења
и узрок тог дејства. Он делује на ум и срце свемогућом Божијом
силом. А саму Божију силу и њено дејство не можемо сазнати на
природан начин.
Ученик: А на који начин можемо да достигнемо смирење?
Старац: Испуњавањем јеванђелских заповести, а првенствено
молитвом. Благодатно дејство смирења потпуно се подудара са
благодатним дејством молитве, тачније: то је једно те исто дејство.
Ученик: Изложи ми, молим те, детаљно оба начина стицања сми-
рења.
Старац: Оба су изложена у учењу Светих Отаца. Свети Јован Ле-
ствичник говори да једни, вођени Божијим Духом, прилично добро
могу да расуђују о смирењу, а свети Исак Сиријски каже да Свети
Дух тајанствено учи смирењу човека који се припремио за такво
учење. Ми смо, сакупљајући мрве које падају са духовне трпезе
господара наших, Светих Отаца, стекли веома оскудну представу

76
о смирењу; и сами настојимо да се ње држимо и да је као драгоцено
предање Отаца предајемо онима који нас питају. Добијене пред-
ставе о смирењу можемо сасвим оправдано назвати мрвицама:
саму ризницу у њеној неиспуњивој пуноћи има онај који је у
себи нашао Христа.
Преподобни ава Доротеј говори да „смирење природно настаје у
души као последица поступања по јеванђелским заповестима… Ту
се догађа исто што и у упознавању наука и вештине лечења. Када
их неко добро научи, и када се затим систематски бави њима, онда
малопомало, кроз то бављење, тамо научник, а овамо лекар, стиче
навику, а не може да каже и објасни како је стекао навику управо
зато што ју је душа примила постепено и кроз такво бављење. Исто
се дешава и при стицању смирења: кроз испуњавање заповести
ствара се нека смирена навика, и то нико не може да објасни
речима“. Из овог учења преподобног аве Доротеја очигледно следи
закључак: ако желиш да нађеш смирење, онда мораш брижљиво
да изучаваш Јеванђеље и да исто тако брижљиво испуњаваш
све заповести Господа нашег Исуса Христа. Ако испуњаваш
јеванђелске заповести, онда можеш да дођеш до познања своје
сопствене грешности и грешности целог човечанства, а на
крају и до сазнања и убеђења да си грешнији и гори од свих
људи.
Свети Игњатије Брјанчанинов

Неки старац кога су питали шта је то смирење, одговорио је: ,,Сми-


рење је велико и божанско дело. А пут ка смирењу је да човек на
себе узме бреме телесних напора, да сматра себе грешником и да
увиђа да је гори од свих“. Брат је упитао: ,,Шта значи бити гори од
свих?“ Старац је одговоио: ,,То значи не обраћати пажњу на грехе
ближњих, гледати непрестано на своје грехе и непрекидно се
молити Богу“.
Свети Игњатије Брјанчанинов

Смирен човек је незлобив, он никоме не жели зла, па чак ни онима


који му зло чине и наносе. Смирен је човек љубазан и предусрет-
љив према свакоме, како према вишима тако и према нижима од

77
себе. Треба избегавати сваку нервозу и сваку љутњу, јер Христос
никад није био љут. Треба човек да буде кротак и смирен у срцу
као и да нађе мир у својој души.
Старац Тадеј Витовнички

Горд се човек боји укора, али смирени не. Ко је стекао Христово


смирење тај непрестано укорева себе и радује се када га други
исправљају, а жалости када га људи хвале.
Старац Силуан Светогорац

Упадљива карактеристика духовног човека јесте његово незадово-


љство самим собом.
Свети Владика Николај

Смиреност долази као последица моралног савршенства.


Истинска смиреност има основе у унутрашњем човеку. Она је
одраз унутрашње благодати душе, блистања њених врлина и њене
духовне преукрашености. Она као благодат, унутра изливена, лик
смиренога чини светлим и љупким.
Смиреност је права слика нарави и пројава душевног расположења
и унутрашњег величанства смиренога. Она, будући нелицемерна и
неизвештачена, проста и туђа претеривању, има постојан и непро-
мењен карактер који се никада не мења или преображава из сми-
реног у несмирено, те тако стално остаје исто.
Смирен је нелукав, искрен и непосредан. Он ступа путем врлине и
твори добро. Владања је пристојног, опхођења је благородног, речи
су му одмерене, а нарав му улива поверење. Држање тела му је до-
лично и достојанствено и лишено сваког разметања. Израз лица
природан је и нелицемеран, поглед му је ведар, постојан и нељубо-
питив, покрети одмерени и мирни, ход природан и уједначен, кре-
тање украшено мером, а одело и зимско и љетње уредно је и
скромно, чисто и једноставно. Смирен љуби све и ћутке поучава.
Смирен човек је миљеник људи.
Свети Нектарије Егински

Неки много страдају због сиромаштва и болести, али се не сми-

78
равају, тако да страдају без користи. Смирен човек је задовољан,
било шта да му се деси, јер је Господ његово богатство и радост.
Сви људи ће се дивити лепоти такве душе.
Старац Силуан Светогорац

Смирење нема чак ни језик да за некога каже да је лењ или надмен;


нема очи да види туђа прегрешења; нема уши да чује оно што не
може да донесе корист души; коначно, оно нема никакве бриге,
осим бриге о својим гресима. Њему је својствено да са свима чува
мир, не због пријатељства, него ради заповести Божијих.
Свети Игњатије Брјанчанинов

Уколико човек дубље силази у дубину смирења и осуђује самог


себе, утолико више плаче и испушта потоке суза. Међутим, по мери
суза и плача у његово срце улази духовна радост. Заједно са њом
се улива и израста и нада, дајући веродостојније уверење о спа-
сењу.
Преподобни Симеон Нови Богослов

Изабраници Божији су у слави смирени и у убогости славни.


Преподобни Симеон Нови Богослов
Смирење је - мислити о себи да си грешник и да ништа добро
не чиниш пред Богом.
Преподобни Авва Исаија

Смирење не види за себе да је смирено. Напротив: оно у себи види


много гордости. Оно се стара за то да пронађе све гране те гор-
дости; и тражећи их, види да му ваља још много тражити.
Свети Игњатије Брјанчанинов

У нашем веку, поносном на свој напредак, већина људи, који себе


држе за хришћане и за велике доброчинитеље, повела се за испу-
њењем правде пале природе, са презиром одбацивши правду еванђ-
елску. Нека та већина почује пресуду коју изговори Господ:
Приближава Ми се народ овај устима својим; и уснама Ме по-
штује; а срце им је далеко од Мене. Но узалуд Ме поштују учећи

79
наукама и заповијестима људским (Мт. 15, 8-9). Онај ко твори
правду људску пун је сумње, високоумља, самопрелашћености; он
проповеда, труби пред собом, разглашава дела своја, не обраћајући
никакву пажњу на забрану што ју је изрекао Господ (Мт. 6, 1-18);
мржњом и осветом он плаћа онима који би се усудили да отворе
уста како би се са највећом могућном основаношћу и добронамер-
ношћу успротивили његовој правди; такав себе држи за достојног
и предостојног свих награда земаљских и небеских. Насупрот томе,
онај ко заповести еванђелске чини, вазда је погружен у
смирење: сравњујући своје испуњавање свесветих заповести
са узвишеношћу и чистотом њиховом, он стално увиђа да је то
испуњење крајње недовољно и недостојно Бога; он себе види
као некога ко је заслужио привремене и вечне муке за сагре-
шења своја, за нераскинуто општење са сатаном, за пад заје-
днички свима људима, за своје сопствено пребивање у палости,
најзад, за потпуно недовољно и често искривљено вршење
заповести. Пред сваком патњом која му се шаље по промислу
Божијем он покорно сагиње главу, знајући да Бог за време овог
земаљског странствовања патњама поучава и обликује оне
који Му служе. Такав човек милостив је према непријатељима
својим и моли се за њих као за браћу коју заносе демони, као за
удове истога тела, болесне у духу, као за добротворе своје, као
за оруђа промисла Божијег.
Свети Игњатије Брјанчанинов

Човек који се још увек налази у области телесног мудровања, који


још није стекао духовно гледиште на палу природу људску, не може
да не узвисује дела своја и да не признаје себи извесну вредност и
значај, ма колико тај човек изговарао смирених речи, и ма колико
се споља чинио смиреним. Истинско смирење није својствено те-
лесном мудровању и није могућно њему: смирење је својство ду-
ховног разума. Преподобни Марко Подвижник говори: „Они који
не држе за себе да су дужници свакој заповести Христовој, само
телесно поштују Закон Божији, не схватајући ни шта говоре,
ни на чему се темеље: зато и мисле да га испуне “делима“”.
Свети Игњатије Брјанчанинов

80
- Како се достиже стање у коме човек искрено сматра себе горим
од свега што је створено? Чија је то мера?
- То је дар Божије благодати. По мери причешћа благодаћу и
њеног стицања човеку се открива пакао његове сопствене
душе. Зато су Свети Оци плакали током целог свог живота,
сматрајући себе највећим грешницима, а људи који пропадају
у гресима обично сматрају себе достојним сваког уважавања.
Архимандрит Рафаил Карелин

Ученик: Чини ми се да је противуречна тврдња да неко ко веома


брижно испуњава јеванђелске заповести кроз то долази до са-
знања да је управо он највећи грешник. Резултат, по свој прилици,
мора бити супротан. Ако непрестано извршаваш врлине, и то изу-
зетно ревносно, онда не можеш да не видиш да си испуњен врли-
нама.
Старац: Последње се односи на оне који чине привидно добро из
себе, из своје пале природе. Ко такво добро чини по свом миш-
љењу, по склоности и заповести свога срца, тај не може да не види
то добро, не може да не осећа задовољство и одушевљење због
њега; сам се поноси тим привидним добром, наслађује се људским
похвалама; тражи, захтева те похвале; гневан је на оне који одбијају
да га хвале, мрзи их. Он броји своја добра дела: на основу њиховог
мноштва ствара мишљење о себи, и на основу мишљења о себи
ствара мишљење о ближњима онако како га је створио фарисеј по-
менут у Јеванђељу. Таква врста делатности доводи дотле да човек
почне да мисли да је праведан; она ствара праведнике које Господ
одбацује и који одбацују Господа, или само површно и хладно ис-
поведају Бога мртвим исповедањем. Потпуно супротне последице
доноси испуњење јеванђелских заповести. Чим почне да их ис-
пуњава, подвижник одмах увиди да их испуњава сасвим недо-
вољно, нечисто, да се свакога часа препушта својим страстима, то
јест озлеђеној вољи, да чини оно што заповести забрањују. Затим
јасно увиђа да је пала природа непријатељска Јеванђељу. Упорно
поступање по Јеванђељу открива му све јасније оскудност његових
добрих дела, мноштво његових скретања и пораза, несрећно стање
пале, од Бога отуђене природе, која је стекла непријатељско распо-

81
ложење према Богу. Осврћући се на свој протекли живот, он види
да тај његов живот представља непрекидни низ сагрешења, падова,
поступака који изазивају гнев Божији, и због искрености срца при-
знаје да је највећи грешник, достојан привремених и вечних казни,
да му је потпуно потребан Искупитељ, и да у Њему има једину наду
у спасење. У њему се такво мишљење о себи ствара неприметно,
као последица испуњавања заповести. Поуздано се може тврдити
да се човек руковођен Јеванђељем неће уздржати да изнесе своје
потпуно убеђење да не зна ниједно своје добро дело. Такав човек
испуњава заповести, а сматра да их изопачује и скрнави, како го-
вори свети Петар Дамаскин. „Научи ме творити вољу твоју“ виче
он уз плач Богу, „ону вољу коју си Ти заповедио да творим, коју
се напрежем да творим, али не могу зато што моја пала природа
не разуме ту вољу и не покорава се њој. Узалудни су били и биће
узалудни сви моји напори ако ми Ти не пружиш руку помоћи.
Дух Твој Благи – једино Он сам – нека ме води на земљу праву“.
„Добро може бити предмет веровања и делатности једино у Христу
Исусу и у Светом Духу,“ рекао је преподобни Марко Подвижник.
Ученик: Неће ли такво мишљење о себи довести до унинија или
очаја?
Старац: Оно ће довести до хришћанства. Господ је сишао на
земљу управо ради таквих грешника, како је Он сам објавио: Нисам
дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање (Мт 9, 12-13).
Управо такви грешници могу од свег срца да приме и испове-
дају Искупитеља.
Ученик: Рецимо да поступање по јеванђелским заповестима до-
води до познања и сазнања своје грешности; али како достићи то
да човек призна да је грешнији од свих људи, међу којима има
ужасних злочинаца, злотвора?
Старац: То је опет природна последица подвига. Ако се пред нашим
очима налазе два предмета, и ако један од њих разгледамо са сваком
могућом пажњом и непрестано, а на други не обраћамо никакву
пажњу, онда о првом добијамо јасно, детаљно, одређено мишљење,
а о другом остајемо на најповршнијем мишљењу. Код човека који
испуњава јеванђелске заповести пажња ума је стално усмерена
на сопствену грешност; кроз исповедање својих грехова Богу и

82
плач он се труди да открије у себи нове модрице и мрље. Док
их открива уз Божију помоћ, он настоји да открије још шта
ново, а све зато што га вуче жеља за богопријатном чистотом.
Грехове ближњих он не гледа. Ако због нечега буде морао да
обрати пажњу на сагрешења ближњег, он то чини сасвим
површно и узгред, онако како то чине људи заузети нечим
нарочитим. Из самог његовог живота произилази природно и
логично признање да је он грешник над грешницима. То
уређење захтевају од нас Свети Оци. Молитвени подвиг човека
који нема такво мишљење о самом себи Свети Оци сматрају
неправилним. Брат је рекао преподобном Сисоју Великом:
„Видим да у мени пребива непрестано сећање на Бога.“ Препо-
добни је одговорио: „То што твоја мисао јесте уз Бога, није ве-
лико: велико је да видиш да си мањи од целокупне твари“.
Основа молитве је најдубље смирење. Молитва је вапај и плач
смирења.
У недостатку смирења молитвени подвиг лако постаје склон
самообмани и демонској прелести.
Свети Игњатије Брјанчанинов

Смирен човек је свестан свог унутрашњег стања; али, ма колико


оно било ружно, он не губи своју личност. Зна да је грешан и жа-
лости се због тога, али не губи наду нити потире своје ја. Онај ко
има свето смирење, уопште не одговара, односно не реагује на
увреде. Он пристаје да му се упућују примедбе и да га други кри-
тикују, а сам се притом не гневи и не правда. Не губи равотежу
духа. Сасвим супротно дешава се са егоистом, човеком који има
осећај ниже вредности. Он у почетку личи на смиреног. Ако га, ме-
ђутим, неко такне, одмах губи мир и спокојство и почиње да се
нервира. Истинско смирење не говори, не смиренослови, не упо-
требљава фразе као што су: ја сам грешник, недостојан, мањи од
свих. Смирен човек се плаши да кроз смиреносвовље не падне
у таштину. А ту благодат Божија не прилази ни близу. Напротив,
благодат се налази онде где је истинско смирење, божанствено сми-
рење, савршено поверење у Бога, добровољна зависност од Њега.
Старац Порфирије Кавсокаливит

83
Смирен је онај који прима оптужбе без протеста. Смиреноумље
ћеш испитати, ако се не узнемираваш за приговоре које ти
чине, макар и неоправдано. Смирени ће уживати вечна блага у
Царству Небеском. Смиреномудрије ће му донети радост и весеље
у вечном животу.
Свети Исак Сирин

Господу је понекад угодно да на нас пусти дуготрајну таму и мрак


духовни, охладнелост и окамењеност, да бисмо себе сматрали по-
следњима и горима од свих, и да не бисмо тражили духовну утеху,
сматрајући се недостојнима. У томе се и састоји савршена и сми-
рена преданост Спаситељу.
Преподобни Макарије Оптински

Најважнији су доброта и смирење. Без њих телесни подвизи су


ништа. За телесне подвиге без љубави и смирења Господ вас-
питно кажњава блудном похотом, да би се човек смирио.
Архиепископ Серафим Собољев

Велико искушење (страдање) долази пре или после добра које Гос-
под учини. То је зато да би душа остала у смирењу.
Старац Тадеј Витовнички

Трава не клија на утабаном тлу. Исто тако, страсти и злоба не ничу


у смиреном срцу. Све док нам недостаје смирење, Бог неће
престати да нас смирује кроз искушења, док не научимо ову
озбиљну, животодавну и спасоносну лекцију.
Старац Јефрем Аризонски

Онај ко је најпре преко напорног и усиљеног подвижништва због


смиреноумља био Богом удостојен великих дарова, да би потом
отпао и био предан страстима и демонима мучитељима, нека зна
да се погордио и нешто велико о себи узмаштао, са презрењем
гледајући на друге. Он исцелење и избављење од страсти и
демона који су завладали његовим животом може наћи једино
у уздизању до ранијег доброг устројства кроз покајање, иза-

84
бравши као добре посреднике смирење и познање своје мере.
Под њиховим дејством и онај ко стоји на основи врлина сматра
себе нижим од читаве твари.
Преподобни Никита Ститат

Не тражите узвишене дарове, заносе и утехе духовне – они се


дарују по мери наше смирености. Можемо ли ући у Царску лож-
ницу и наслађивати се Његовом вечером, обукавши се у нечисте
крпе страсти? Очистимо се покајањем и смирењем, и предајмо се
вољи Божијој; када Њему угодно буде нека нас уведе у ложницу
Своју; а сами себе сматраћемо недостојним тога.
Преподобни Макарије Оптински

Премда некад доживљавамо утешна осећања и радосне сузе, на


њих се не треба ослањати, нити их сматрати за нешто велико,
већ се треба због тога смиравати, сматрајући себе недостојним
таквих дарова. Што им је живот био узвишенији, Свети Оци су
више себе унижавали и смиравали, јер кротост боље од свега при-
влачи Божију благодат и дарове.
Преподобни Макарије Оптински

При испуњавају Божијих заповести потребно је имати смирење;


ако сила заповести у нама оскудева, смирење све надокнађује.
Док стичемо врлине, уверени да се већ спасавамо, те јасно као на
длану видимо своје спасење - управо тада веома грешимо. Треба
стицати врлине, али тако да не видимо своје заслуге, него да своја
исправљања приписујемо Богу и Његовој свемоћи, смиравајући се
истинито, а не лажно.
Преподобни Макарије Оптински

Колико је корисно прекоревaти себе и кривити себе због грешности


пред Богом у тaјности срцa, толико је штетно чинити то пред
људимa. У супротном, побуђивaћемо лaскaво мишљење о себи
кaо о смиреним људимa. Свету се нимaло не свиђa истинско сми-
рење у људимa, a лaжно и претворно гa увек привлaчи.
Свети Игњатије Брјанчанинов

85
Бога љуби онако како je Он заповедио да Га љубе, a не онако како
самообманути сањари мисле да Га љубе.
He падај у заносе, не доводи у покрет своје нерве, не распаљуј ce
материјалним пламеном, пламеном твоје крви. Жртва угодна Богу
je - смирење срца, скрушеност духа. Бог ce са гневом одвраћа
од жртве која ce приноси са умишљеношћу и гордим мишље-
њем о себи, макар то била и жртва паљеница.
Свети Игњатије Брјанчанинов

Смирење се не састоји у томе да говоримо о својим манама, већ


у томе да подносимо кад други говоре о њима; у томе да их слу-
шамо стрпљиво, па чак и са захвалношћу; у исправљању недоста-
така о којима нам други говоре; у томе да не осећамо антипатију
према онима који нам о њима говоре.
Света мученица царица Александра Романова

,,Смиреномудрени не треба да показује своје смирење смирено-


словљем (вербалним самоунижавањем): за њега је довољно да го-
вори: ,,Опрости ми” или ,,Помоли се за мене”. He треба такође сам
да се прихвата обављања најнижих послова: ово, баш као и прво
(то јест као смиренословље), води ка сујети, омета духовно напре-
довање и доноси више штете него користи; али када ти нешто за-
поведе, немој да противречиш, него послушно изврши - то доноси
напредак”. (преподобни Јован Пророк)
Смиренословљу служи на осуду већ и то што га свет хвали. Господ
је заповедио да се све добродетељи савршавају у тајности, a сми-
ренословље је показивање смирења пред људима. Оно је неискрено
и представља обману првенствено себе, а потом и других: јер је
скривање својих добродетељи једно од својстава смирења, а сми-
ренословљем и наметљиво смиреним спољашњим држањем то
скривање бива уништено.
Свети Игњатије Брјанчанинов

Схиархимандрит Авраам Ридман: О мери смирења, глуматању


смирења и истинском смирењу
Питао сам пре много година свог духовника, игумана Андреја

86
Машкова шта је смирење. У то време сам био млад и неискусан,
чинило ми се да ћу ако добијем тачан одговор одмах моћи да стек-
нем ту врлину и да ће све кренути како треба. У то време сам у Ле-
ствици светог Јована Лествичника нашао изреку да смирење
искорењује све страсти и у мени се разгорела жеља да стекнем сми-
рење, да бих на тај начин победио све страсти, што се каже „да јед-
ним ударцем побијем седам“. А заправо, смирење се стиче кроз
борбу, понекад нажалост и кроз спотицања и падове, тако да мо-
жемо рећи да човек који је стекао смирење стекао је савршенство
или да се приближава савршенству. Ово сам и невољно морао да
схватим током година из свог сопственог горког искуства.
Дакле, у то време сам се оцу Андреју обратио са овим питањем
„шта је смирење“ – и он ми је дао одговор који ми је био потпуно
неочекиван и чак неуместан. Он је рекао да је смирење - одсуство
наде на себе (уздања у себе). Ја сам овим његовим речима био јако
разочаран: „Шта он то говори, какве то везе има са мојим пита-
њем?!“, али сам прећутао. Он је очигледно осетио да се са тиме
нисам сложио и није наставио разговор. Након година и година по-
стао сам свестан да тако и јесте. Смирење се управо и састоји у
томе да се у свему надаш не на себе, већ на Бога, као и да смат-
раш себе грешним човеком који не вреди ништа. Отац Андреј
је тако говорио из искуства, он је био истински смирен.
Ми често не разумемо шта је истинско смирење, шта значи смат-
рати себе горим од других. Зато уместо да се смирујемо, ми се ба-
вимо смиренословљем. Смиренословље је врло распрострањена
наводна врлина када човек само на речима говори да је гори од дру-
гих, а изнутра себе не сматра таквим. Толико је раширен овај порок
да је тешко не заразити се њиме. Постоји прича о једном “смире-
номудреном” монаху. Он је тако убедљиво себе разобличавао за
неке грехе да су му слушаоци поверовали и када су поверовали он
се наљутио. Разумете? Замислите себе на његовом месту јер и сви
ми имамо сличне ситуације. Ми кажемо: „Да, ја сам грешан“ - ово
кад кажемо делује заиста скромно, или: „Ја сам неписмен, мало
читам“. Ако човек коме се обраћамо поверује да смо такви, ми ћемо
се наљутити, неће нам се то допасти. А заправо се дешава да ми
себе називамо грешним, неписменим, или помињемо неке друге

87
своје мане само да бисмо задивили људе који смирење сматрају за
врлину. То јест. хвалимо се , и то да тако кажем уз примитивну
лукавост, типа: „Ја сам лош“, док човек са којим говоримо
треба да каже: „Ма не, ти си добар“, – „не, не ја сам лош“, –
„Ма шта ти је, ти си добар“, – „Не, ја сам баш грешан“, – „Ма
шта је са тобом?“. Нама је ово пријатно, и јако је тешко тога се
одрећи.
Мој духовник, отац Андреј, никада о себи није тако говорио. Није
било случаја да он о себи каже нешто лоше, на пример „ја сам
грешник“ или нешто слично томе. Међутим, када су га вређали или
понижавали, или се опходили са њим као са неким неуким и без-
вредним човеком, он на то никако није реаговао. Једном су га
ужасно и страшно увредили. Он је тада већ био у чину игумана
(није водио манастир, али је имао чин игумана). Једном је морао да
изађе да причести болесног човека ван манастира. Било је јутро и
по уставу су у манастиру служили полуноћницу. Био је Пост. Пе-
вали су тропар: „Гле женик долази…“ и сва браћа су изашла и стала
на средину храма. Пошто је отац Андреј кренуо на требу, није узео
са собом мантију и мислим клобук. Људи који су требали да дођу
по њега су каснили и отац Андреј је одлучио да заједно са браћом
стане у средини храма: он је јако волео браћу, волео живот у мана-
стиру. Он је и стао – без мантије. Тада му је старешина ту рекао:
„Ти си као Јуда“. Замислите: рећи тако нешто човеку који је у то
време имао више од педесет година, који је имао мноштво духовне
деце, од детињства био васпитан у вери, тридесет година се подви-
завао у Глинској пустињи где је цветао духовни живот. Нико ни за
шта није могао да га прекори, чак ни споља гледано. Њему, човеку
потпуно беспрекорног живота, пред свом браћом је речено: „Ти си
као Јуда!“ О том случају ми је касније причао сам отац Андреј. Ја
сам се узнемирио: „Како је старешина могао тако нешто да
учини?“. Отац Андреј је одговорио: „па, добро, свако има слабо-
сти“, и није се видело да се љутио на тог човека.
Могао бих навести много других примера како су га понижавали и
вређали. А он, ако се некада и вређао, то је било на кратко, увређе-
ност је брзо пролазила. Он је говорио да се и Светитељ може
увредити, али да није добро задржавати зло. Ипак, понављам, од

88
њега никада нисам чуо „ја сам грешник, ја сам лош, не знам
ништа“. Он и ништа посебно добро о себи није говорио, никада
није говорио о свом духовном животу, свом духовном искуству, али
када су се догађале ситуације које су изазивале његово смирење,
он је био смирен. Такво смирење код оца Андреја, наравно, није
било људско већ од Бога, дар Божији. За мене ће он увек остати као
пример истинског, аутентичног смирења.
Ја заиста себе сматрам грешним и ништавним створењем. Како са-
знати да ли је ово осећање искрено?
Не мислим да ти тако сматраш. Иначе би се по понашању то одмах
видело. Ко себе сматра ништавним и грешним, такав наравно неће
ни осуђивати, ни говорити лоше о неком другом, ни прекорити не-
кога. То јест, једно је када неко себе сматра таквим у свом уму, а
друго је када у реалности, искрено, у срцу то осећа. Када је препо-
добни ава Доротеј рекао свом старцу, преподобном Варсонуфију
Великом како сматра себе горим од свих створења, он му је одго-
ворио: „Сине мој, за тебе је гордост да тако мислиш“. Међутим, ава
Доротеј је за разлику од нас био уман човек и одмах схватио о чему
се ради. Он се освестио: „Да, оче, ово је стварно гордост за мене,
али знам да би требало тако да мислим о себи“. Тада му је Варсо-
нуфије Велики рекао: „Е сада си стао на пут смирења“. То јест, ава
Доротеј је признао да у реалности не сматра себе горим од свих
створења, да просто има теоријску представу о томе да би тако ва-
љало да мисли, али у реалности такво искрено мишљење о себи
нема. Ово је врло важно.
Један подвижник је себе називао магарцем. Да би подражавао
неком ави Зосими, он је говорио: „Ја сам магарац“. Његов старац
му је рекао: „Ти немаш права да себе тако зовеш јер када је ава Зо-
сима себе називао магарцем мислио је на то да он попут магарца,
да може све да претрпи, а ти не можеш да истрпиш ништа“.
Треба се учити да на себе гледамо трезвено, боље је да признамо
да немаш смирења. И то ће бити озбиљније и дубље смирење од
глуматања попут: „Ја сам безвредан“. Ја такође себе могу називати
различитим увредљивим речима и можда себе понекад и називам
када нико не чује, али ја то себи дозвољавам више из разлога неког
комотитета према себи. „Ах ти глупане, шта си урадио?“ (рецимо

89
да нисам урадио нешто како треба). И шта сад – то не значи да себе
сматрам глупим човеком, ја свеједно мислим да сам паметнији од
многих људи. Ако чак на тај начин себе и прекоревамо, ипак то ра-
димо шалећи се и волећи себе. Зар није тако? Врло је тешко научити
да не глуматамо.
Свети Оци говоре да се смирење састоји у томе да себе сматраш
горим од свих. Како то достићи? И шта је лажно смирење?
Лажно смирење је смирење које има потребу да се покаже. На
првом месту, то је смирени изглед. Као друго, то је смирено-
словље: човек говори о себи да је велики грешник и гори од
свих, а ако га у реалности неко увреди он се одмах буни и врло
ревносно брани своја права. Као треће, лажно смирење се по-
казује у томе што човек понавља неке научене смирене фразе,
рецимо изреке Светих Отаца о смирењу, сматрајући да он
мисли тако искрено, док смисао тих изрека не долази до њего-
вог срца.
Из срца не исходе само „зле помисли“ већ уопште и све људске по-
мисли. Човек, ако се може тако изразити, мисли срцем: ако је у
нешто уверен срцем, значи да је у то потпуно уверен – било то
добро или лоше. Рецимо, прочитао си код светог Григорија Синаита
да је потребно сматрати себе горим од свих. Ти онда идеш и понав-
љаш: „Ја сам гори од свих“, али ако се твоје срце не слаже са овим
речима, значи да у реалности ти тако не мислиш. Твоје смирење је
умишљено, ти просто фантазираш о себи. Ако си смирен у срцу,
значи да си стварно смирен. Тада не мораш показивати никакве
знаке смирења, тада немаш никакве сликовите представе о томе
шта је смирење, а бићеш смирен. И обрнуто, можеш колико год
желиш да говориш о себи као праведни Авраам да си „прах и
пепео“, или као пророк Давид да си „црв а не човек“, а у мислима
ћеш сматрати: „Ето, ја сам црв а не човек, и зато сам бољи од свих
ових људи. Јер они не мисле о себи да су црви, а ја мислим. Зато су
они црви, а ја сам човек“. Не треба себе тако неразумно утеривати
у то.
Неопходно је упамтити да се све добија од Бога. Свака права
укорењена врлина јесте дејство благодати. Потребно је разли-
ковати принуђивање себе на врлину од истинске врлине која

90
је добијена дејством благодати. Зато, оно што највише помаже ако
желимо да стекнемо истинску врлину је Исусова молитва. Све што
долази од непрестане покајне Исусове молитве је истинско. Нека и
мало, али је право. Са извештаченим принуђавањем себе на врлину
треба бити врло опрезан да се не бисмо упетљали и уместо прину-
ђивања прешли у глуматање. Ми ни сами нећемо приметити како
се то догодило: можда чак нећемо глуматати тако пред другим љу-
дима, већ изнутра, пред самим собом.
Зато је најважније – наћи за себе ту меру смирења коју искрено при-
маш срцем, а онда од ње почети са кретањем даље и принуђивати
себе на више.
На другом месту схиархимандиту Аврааму је постављено питање:
Шта значи савет архимандрита Софронија Сахарова да „држимо
свој ум у аду“ ? Да ли се говори о сећању на смрт или о неком по-
себном духовном труду, подвигу? Могу да замислим да држим ум
на Страшном Суду али у паклу – нисам у стању.
Том подвигу се архимандрит Софроније научио од свог старца –
преподобног Силуана Атонског и то није адекватно за свакога. Тај
подвиг је јако тежак, захтева духовно руковођење и чини ми се –
висок духовни ниво. Зато је најбоље да тежимо једноставном сми-
равању себе, да се кајемо, и да се трудимо да усвајамо сваку сми-
рену мисао о себи и можда ће благодат Божија деловати на нас тако
да ћемо заиста доживети да смо достојни пакла. Шта тачно значи
„држати ум у аду“ – ја, на жалост, не могу да кажем јер нисам то
лично никада осетио, немам такво искуство и такав степен сми-
рења. Када сам прочитао књигу „Старац Силуан“ и покушао да
подражавам тог подвижника спуштајући ум у ад – тада се догодило
да или ништа нисам успевао или се појављивала чамотиња, мрачно
стање и зато сам оставио даље покушаје. Често човек који говори
да је достојан ада заправо смиренослови (у лошем смислу ове речи
- када само на речима делујеш смирен), јер је једно да нешто мис-
лиш искрено о себи, а друго да понављаш неку изреку која ти не
допире до срца.
Антонију Великом је једном било откривено да је један обућар у
Александрији успео више него он у духовном животу. Тада је Ан-
тоније отишао до њега и испоставило се да је тај човек имао дубоко

91
смирење и сматрао да ће се сви у том граду спасити, а да ће само
он због својих грехова вечно пропасти.
И Антоније, као веома искусни подвижник је увидео да је тај човек
на веома великом духовном нивоу, знао да то потиче од најдубљег
смирења и сам је почео да чини на такав начин. Он је такође узео
на себе овај подвиг – да од све душе себе сматра пропалим за веч-
ност, као да је самога себе осудио на пропаст. Од тада су ову мисао,
која изражава најдубље смирење, почели да зову „мишљу светог
Антонија“.
Након одређеног времена, можда након једног покољења монаха,
неки подвижник је о себи говорио: „Ко данас може да носи мисао
светог Антонија? Ја ипак знам једног човека који то може да ради.“
Подвижник је, наравно, имао у виду себе самога, али из смирења
није то желео да каже наглас. Изгледа да је сматрао да у његово
време - а то је био такозвани златни век монаштва - људи који су у
стању да носе ту мисао више није било. То не значи да људи нису
могли да понављају речи светог Антонија у уму – и ми сада можемо
то да радимо. Али ако ми искрено почнемо да мислимо о себи на
сличан начин доспећемо у такво очајање да не само да нећемо
имати користи, већ се може десити и да пропаднемо од претераног
терета, од те духовне тежине коју ми просто нисмо у стању да но-
симо. За ово је неопходно имати благодат, силу духа. А ако то не-
мамо, онда ће нас оваква размишљања привести не до спасења, већ
до пропасти. Ако су већ у древна времена, у четвртом или петом
веку подвижници сматрали да нема људи који су у стању да носе
такву мисао, шта да говоримо о нама који се огорчимо јер нам је
неко залупио врата од келије. Како онда да држимо ум у аду! Хајде
макар да га у манастиру задржимо.
Осим тога, неопходно је схватити врло важну ствар: сам тај подвиг
преподобног Антонија није смирење, већ је само средство за ње-
гово достизање. Најважније је да постоји смирење срца. Спаситељ
је рекао: Научите се од Мене, јер сам Ја кротак и смирен срцем
(Мт. 11:29) и Из срца излазе зле помисли (види Мт. 15:19). Срце је
извор човековог живота. Ако је човек у нешто уверен срцем, значи
да је заиста уверен. Ти не мораш да изговараш никакве дефиниције
смирења, не мораш да имаш никакву идеју о томе шта је то сми-

92
рење, а бићеш смирен.
И обрнуто, можеш колико год желиш да говориш о себи као пра-
ведни Авраам, да си „прах и пепео“, или као пророк Давид да си
„црв а не човек“, а у мислима ћеш сматрати: „Ето, ја сам црв а не
човек, и зато сам бољи од свих ових људи. Јер они не мисле о себи
да су црви, а ја мислим. Зато су они црви, а ја сам човек“. Није по-
требно себе тако неразумно присиљавати на такво размишљање,
потребно је више се смиривати срцем.

Како смирење може бити лажно?


Овде смо често понављали: треба се смиравати, тежити смирењу
пре свега… Међутим, треба рећи да и смирење може бити лажно.
Као прво, треба правити правилну разлику између смирења и сми-
реномудрености, са једне, и између смиреномудрености и смире-
нословља, са друге стране. Смирење је једна од највећих
јеванђељских врлина, која је недоступна човековом схватању.
Смирење је божанствено, оно је Христово учење, Христово
својство, Христова делатност. Преп. Јован Лествичник каже да
само они које води Дух Божији могу на задовољавајући начин да
расуђују о смирењу. Онај ко жели да стекне смирење мора врло
брижљиво да изучава Јеванђеље и са великом пажњом да
испуњава све заповести Господа нашег Исуса Христа. Делатељ
јеванђељских заповести може да позна своју сопствену грехо-
вност и греховност читавог људског рода, и да на крају стекне
свест и убеђење да је он најгрешнији и најгори од свих људи.
Смирење је осећање срца.
Смиреномудреност, пак, јесте начин мишљења који је у потпуности
узет из Христовог Јеванђеља. Човек прво треба да се учи смире-
номудрености, и што се више вежба у смиреномудрености то
више душа стиче смирење. Смирење души дарује Бог, то је већ
дејство Божије благодати, а смиреномудреношћу се ми припре-
мамо за смирење, показујемо Господу своју жељу да задобијемо
свето смирење.
Будући смиреномудар, Хришћанин се труди да све учини тако
као да већ има смирење – у односима са ближњима, у свим
својим активностима и у помислима, иако се душа још увек

93
није смирила, он треба да се придржава смиреног расположења
кроз принуду воље, да се све време уздржава од својих дрских
порива. Међутим, ово није претварање и лаж, јер има за циљ
да се оваквим понашањем заиста стекне смирење, и наравно,
због тога човек треба да се понаша скромно, да говори тихо, да
иде спокојно, да се не спори, да не истиче себе, итд.
Међутим, смиренословље веома личи на смиреномудреност. Ње-
гова дејства су наизглед иста, споља тако изгледају, али је унутра
нешто сасвим друго. Смиренословље изнутра има други циљ,
оно људима жели да се покаже као смирење, са овим циљем
прима на себе маску смирености, спушта поглед, говори тихе и
скромне речи, у читавом човековом изгледу огледају се тихост
и уздржаност, или он говори разобличавајуће фразе о себи, а
све то да би се показао као смирен пред другима и да би људи о
њему имали добро мишљење.
„Колико је корисно прекоревати себе и кривити себе због грешно-
сти пред Богом у тајности срца, толико је штетно чинити то пред
људима. У супротном, побуђиваћемо ласкаво мишљење о себи као
о смиреним људима,“ говори Св. Игнатије. Он примећује заним-
љиву ствар: свету се нимало не свиђа истинско смирење у људима,
а лажно и претворно га увек привлачи. Светитељ пише: „Они људи
који су у монашком животу стекли нарочиту слободу и про-
стоту срца, који не могу да се претварају у опхођењу са ближ-
њима, свету се не свиђају! Он их сматра гордима… Свет тражи
ласкање, а у њима види искреност која му није потребна, наи-
лази на разобличавање које мрзи“.
Примећено је да се истински смирени људи, који воле ближње ни-
мало не брину о спољашњем утиску који остављају на друге, они
воде рачуна о својој души и заузети су истинским испуњавањем
Христових заповести у погледу ближњих. Спољашње опхођење
ових људи је веома уздржано, понекад чак изгледа претерано су-
рово или строго. Међутим, касније се увек открије да су ови људи
искрено бринули о ближњима, да су заиста били самилосни и пру-
жили им помоћ. А лицемери, претворници и лажносмирени људи
су често веома предусретљиви, мили и услужни, али ако човека за-
деси туга, несрећа или тешкоћа видеће се да су они далеки, хладни

94
и туђи, да су равнодушни према свим патњама ближњих. Управо
то је фарисејски квасац од којег је Господ наш Исус Христос запо-
ведио Својим ученицима да се чувају.
Архимандрит Лазар Абашидзе

95
Праштање
Словесна душа која гаји мржњу према било ком човеку не може
бити у миру са Богом, који је дао заповест: Ако ли не опростите
људима сагрешења њихова, ни Отац ваш небески neћe опростити
вама сагрешења ваша (Мт. 6,15). Уколико, пак, он неће да се
помири, ти се чувај мржње, молећи се искрено за њега и не злосло-
већи га ни пред ким.
Преподобни Максим Исповедник

Памтите да, ако умрете не опростивши, пут је директно у пакао,


без изузетка. Зато се за време живота учите да праштате.
Свештеномученик Данил Сисојев

Праштај увек, и уопште не мисли на непраштање.


Свепраштање јесте обележје хришћанског духа, као и извор и
стална потпора живота по Господу. Свагдашње праштање свега
свима јесте спољашња одећа хришћанске љубави која, по
апостолу, дуго трпи, благотвори, не раздражује се, све трпи
(1.Кор.13,4-7). Она је најпоузданије јемство на Последњем суду.
Јер, ако ми опраштамо, и наш Отац небески ће нама опростити
(Мт. 6,14). Према томе, ако хоћеш у рај, опраштај свима искрено и
из све душе, како ни сенка непријатељства не би остала.
Свети Теофан Затворник

Један отац се спремао да другог изведе на суд, тачније да га казни.


Упутио се код аве Сисоја и рекао му:
- Оче, хоћу да изнесем оптужбе против мог брата који ми је учинио
такво и такво зло.
- Опрости му, оправдај га.
- Не, одговорио је. - Ако му опростим, он ће то поново учинити.
Тог човека треба казнити!
- Добро, чедо моје. Помолимо се, а онда пођи.
Спустили су се на колена и ава Сисоје је започео да се моли: ,,Оче
наш... и немој нам опростити дугове наше, јер ни ми не опраштамо
дужницима својим!"

96
- Није тако, рече онај монах. - Ви сте погрешили!
- С обзиром да хоћеш да изведеш брата пред судију, тако треба да
се молимо!
Монах је тад схватио своју грешку, покајао се и није отишао да
пријави брата.
Постоји једна велика истина: онако како је наше срце располо-
жено према нашем брату, тако је и срце Божије расположено
према нама. Да ли желиш да ти Бог опрости твоје грешке? Да ли
желиш да те воли свим Својим срцем? Тад би и ти требало да
волиш и прашташ свим срцем.
Да ли хоћеш да Бог заборави све твоје грешке и да их се више не
сећа? ,,Хоћу, желим", завапиће душа. И тада, ма колико да су те ра-
жалостили твоји ближњи, ти о томе више нећеш размишљати нити
ћеш се сећати тога. То је велика истина.
Старац Јефрем Аризонски

Свети Игњатије Брјанчанинов је говорио да ће у последње време


ослабити духовни подвиг хришћана, али ће се појавити много
непријатеља, тако да ће се праштање рачунати као подвиг.
Архимандрит Рафаил Карелин

Када од душе свим ближњим опростиш њихова сагрешења: тада ће


ти се открити твоја сопствена сагрешења. Ти ћеш увидети колико
ти је потребно милосрђе Божије, колико је оно потребно читавом
човечанству: заплакаћеш пред Богом за себе и за човечанство.
Свети Игњатије Брјанчанинов

Ко је нанео коме увреду, нема право да говори молитву Господњу.


Ко није опростио, не може не само да се причести, него ни да го-
вори молитву Господњу, док не измоли опроштај речима: опрости
ми. То су само две речи, али тако тешке две речи.
Старац Сампсон Сиверс

97
Милостивост
Својство милостиње је срце које изгара љубављу за свако биће
и жели му добро. Није милостиња само материјално давање, него
искрена самилост, када видимо у било којој невољи човека по
свему сличног нама, и ако можемо на било који начин да помог-
немо, помоћи ћемо.
Преподобни Макарије Оптински

Зелени се лист на дрвету и ти си га без потребе откинуо. Иако то


није грех, али однекуд је човеку жао и листа; читаве твари је жао
срцу које је научило да воли. А човек је велико дело Божије. Када
видиш да је залутао и да пропада, помоли се Богу за њега и ако
можеш и плачи над њим. А ако не можеш, онда макар уздахни за
њега пред Богом. Душу која тако чини Господ воли, јер она тим
милосрђем постаје слична Њему.
Старац Силуан Светогорац

Ко је омрзнуо грех, уздигао се на први степен небесне лествице. Ко


има чисте мисли тај је већ на другом, а ко је Духом Светим стекао
савршену љубав према Богу тај је већ на трећем степену. Али, ово
се ретко догађа. Да бисмо били учесници љубави Божије требало
би да вршимо све заповести које нам је Господ дао у Јеванђељу.
Треба имати меко срце и не само волети људе, већ саосећати са
сваком твари, са свим што је Бог створио.
Старац Силуан Светогорац

Велику одважност пред Богом има она душа која сажаљева свог
ближњег, и делом и речју састрадава са њим.
Старац Јефрем Аризонски

Једном, на Васкрс, изашао сам с вечерње из Покровске цркве и


пошао у свој млин. На путу је стајао радник. Када сам му се при-
ближио, замолио ме је да му дам једно јаје. Нисам имао, те се вра-
тих у манастир где добих од духовника два јајета и једно однесох
раднику. На то ми рече: ,,Нас је двоје“. Дадох му и друго и, када

98
сам се растао од њега, заплаках од туге за сиротим народом и би
ми жао целе васељене и све твари.
Други пут, опет на Васкрс пошао сам из главне манастирске порте
према новој Преображенској згради и видех како ми у сусрет трчи
малишан од своје четити године, радосна лица - благодат Божија
даје радост деци. Имао сам јаје и дадох му га. Обрадовао се, отрчао
оцу и показао му дар. И ето, за то незнатно дело примио сам од
Бога велику радост и заволео сам сва створења Божија и осећао
сам Духа Светог у својој души. А када сам се вратио у своју
келију осећао сам велико сажаљење према људима и много сам
се молио.
О Душе Свети, пребивај увек у нама, са Тобом је тако добро.
Старац Силуан Светогорац

На питање: ,,Шта је чистота?”, преподобни Исак Сиријски је одго-


варао: „Чистота је срце пуно милости за свако створење.“
На питање: ,,Шта је милостиво срце?” – тај велики учитељ монаха
је рекао: „То је горење срца за сваку твар, за људе, за птице, за
животиње, за демоне – речју, за свако створење. Од сећања на
њих и виђења њих, очи милостивог лију сузе због обилне и
силне милости која је овладала срцем. Од сталног трпљења ње-
гово срце је постало срце детета, и он не може бити равнодушан
када чује или види какву штету или чак малу невољу којој је
твар изложена. Зато он сваког часа приноси молитву, праћену
сузама, и за бесловесна створења, и за непријатеље истине, и за
оне који му кују завере, да би се одржали и очистили; он то
чини чак и за гмизавце, чини то из велике милости која се због
Божијег обличја изузетно развија у његовом срцу.“

Поредећи правду пале човечије природе са божанственом правдом,


садржаном у благодатном, духовном милосрђу, свети Исак назива
ову другу служењем Богу, а прву служењем идолима. О задо-
бијању тог милосрђа апостол говори онима који верују у Христа:
Обуците се као изабраници Божији, свети и љубљени, у милосрђе,
доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост, подносећи
један другога и опраштајући један другоме ако ко има тужбу на

99
кога; као што Христос опрости вама, тако и ви (Кол. 3, 12-13).
Свети Макарије Велики говори: „Благодат тако делује и умирује
све силе и срце да душа од велике радости (милости) постаје
слична непорочном детету, и човек не осуђује више ни Јелина,
ни Јудејца, ни грешника, ни мирјанина, јер тај унутрашњи
човек на све гледа чистим оком, и радује се целом свету, и жели
највише што може да поштује и воли и Јелине и Јудејце.“ „Чи-
стота срца“, рекао је поменути свети Исак, „гледа Бога; она сија
и цвета у души од невиђења човечије злобе, а не због човечијег
учења.“
Свети Игњатије Брјанчанинов

Онога дана у коме на било који начин, телом или мислима,


страдаш са неким, добрим или злим, сматрај да си мученик,
страдалник за Христа, и да си удостојен исповедништва. Сети
се да је Христос умро за грешнике, а не за праведнике. Види како
је велико дело страдати за зле и добро чинити грешницима! То је
више него чинити и једно и друто праведницима. Апостол то по-
миње као чин достојан дивљења. (Рим 5, 68)
Свети Исак Сирин

Молитва за људе јесте милостиња унутрашња, а тако исто и жало-


стивост према људском болу и радост у радости туђој. То је мило-
стиња што иде од срца и ствара чистоту у срцу, и у души, и у уму.
Свети Владика Николај

Они који не састрадавају са невољницима, пате од смртоносне ду-


ховне болести - недостатка милосрђа.
Старац Пајсије Светогорац

100
Милостиња (материјална)
Не кажем ти: постани сиромах, већ - потроши вишак свој на сиро-
махе, како би ти изобиље твоје постало темељ спасења. Зар не ви-
дите на улици многе сиромахе? Зашто они остају болесни и наги?
Један је врло млад, други опет врло стар, ослањају се један на дру-
гог и страдање је њихово велико. Подај дакле сиромаху, како би
Господа имао за дужника, јер је Он захвалан дужник, Који враћа
улог и велику камату приде. Велика камата је преступ када су у пи-
тању спољње ствари, но када се односи на Бога, она је за похвалу.
Зар не дајеш сиромаху? Обрати пажњу на Онога Ко те моли преко
тог сиромаха и постиди се достојанства својственог Ономе Ко
прима: оно што сиромах добија - Бог узима на зајам.
Свети Јован Златоусти

И богатство је добро, али онда, када оно не поседује оне који га


имају, већ када избавља ближње од сиромаштва.
Свети Јован Златоусти

Када чујем за муку и сиромаштво буде ми много тешко и не могу


да се молим. Не кажем да ако имате само две мајице једну дате. Ово
је неубичајено и тешко за многе. Али ако желите да будете названи
Хришћанима и да имате награду од Бога, зашто се борити за
материјално, а не за милосрђе и добра дела? Онај који има много
новца, а није дарежљив и милосрдан прави основу на песку. Да ли
сте икада видели погребну одећу са џеповима? Све остаје овде.
Само добра дела иду на небо. Знате ли зашто постоје ратови?
Због новца. Зато што богати не могу да обуздају похлепу, а
сиромашни нису задовољни неопходним и завиде богатима.
Ваши џепови треба увек да буду отворени да би новац могао да оде
у добре и братољубиве сврхе. Брука је да џепови буду пуни новца,
а да су ушивени.
Старац Пајсије Светогорац

Ако те просјаци свакодневно прогоне, то значи да те милост Божја


стално прати:

101
Блажени милостиви јер ће бити помиловани (Мт. 5,7). Ко да бежи
од милости Божје? Све жртве и милостиња просјацима не заме-
њују љубав према ближњем ако је нема у срцу, зато се прили-
ком давања милостиње увек треба бринути за то да се она даје
с љубављу, искреног срца, радо, а не негодујући и љутећи се.
Сама реч ,,милостиња" показује да треба да буде дело и жртва срца
и да се даје с умилењем или сажаљењем због сиромашног стања
просјака и са скрушеношћу због својих грехова ради очишћења
којих се и даје милостиња, јер милостиња чисти сваки грех.
Ко даје милостињу нерадо и негодујући, шкрто, тај није спознао
своје грехе, није спознао самога себе.
Милостиња је добро дело пре свега за онога који је даје. Мило-
стиња изглађује грехе, умртвљује смрт, гаси вечни огањ мука.
Када дајеш милостињу, дај великодушно, с љубављу, дај више него
што ти траже. Не труди се да одвојиш достојног од недостојног:
нека ти сви људи буду једнаки за добро дело. Јер овако можеш
и недостојне да привучеш ка добру, јер душа и посредством
вештаственог може брзо да упозна страх Божји.
Нека те Бог чува од тога да пожалиш своје материјално благо да га
даш у жртву Господу или Пречистој Његовој Мајци, или другим
светитељима Божјим, и да тако претпоставиш материју духу. Пази
да ти имање твоје не постане погибељно.
Мораш чврсто да верујеш да ће Господ или свети Његови уместо
пропадљивих блага да ти дарују непропадива блага, а уместо при-
времених - вечна. А духовна блага су: светлост духовна,
опраштање грехова, дар живе вере, наде чврсте и љубави не-
лицемерне, мира и радости у Духу Светом - и бескрајно су виша
од материјалних дарова.
Са радошћу троши своју имовину у жртву Господу и Његовим све-
тима.
Старац Сава Псково - Печерски

Имаш новчић? Купи небо, не јер је небо јефтино, него зато што је
Владика човекољубив!
Немаш новчић? Пружи чашу хладне воде...
Немаш је? Заплачи заједно са оним који тугује и имаш плату. Дај

102
хлеб и прими рај, дај мало и прими много. Дај смртно и прими бес-
мртно. Милостиња откупљује душу.
Свети Јован Златоусти

Каквим ћеш устима рећи: ,,услиши ме, Господе”, будући да ти сам


не слушаш сиромаха, или тачније у сиромаху Самога Христа, када
вапије пред тобом?
Свети Јован Златоусти

У дан суда чудесна заштита грешнику биће сиромаси са којима је


саосећао.
Свети Јефрем Сирин

Неко даје милостињу да би стекао благослов за поље, и Бог му бла-


госиља поље, неко да би спасао свој брод, и Бог му избавља брод,
неко ради деце, и Бог му чува децу, а неко да би се прославио, и
Бог га прославља. Али, сви су они добили награду. Они нису ништа
Богу заложили за себе јер и циљ за којим су тежили није био корист
душе.
Неко, опет, чини милостињу да би се избавио од будућих мука.
Добро је то, али још не онако како то Бог жели. Јер, роб не чини
вољу господара свога добровољно, него из страха од батина.
Али, када деламо добро ради самог добра, тада смо у настројењу
сина. Јер, син не чини вољу оца из страха, или као онај који хоће
од њега да добије награду, него желећи да га услужи, да му укаже
част и да га успокоји. Тако, дакле, и ми треба да чинимо мило-
стињу ради самог добра, састрадавајући једни другима као вла-
ститим удовима, услужујући једни другима као властитим
удовима, услужујући другога са убеђењем да се тиме нама чини
услуга и дајући уз убеђење да тиме сами добијамо. То је мило-
стиња са разумом и тако се налазимо у настројењу сина.
Преподобни Ава Доротеј

Неко од светих је рекао да је слеп онај милостив човек који није у


исто време и праведан. Тиме се мисли да човек треба да даје дру-
гоме оно што је зарадио својим сопственим залагањем и тру-

103
дом, а не оно што је стекао лажју, неправдом и лукавством. Ако
се решиш да сејеш од туђег, знај да је то само горка плева.
Свети Исак Сирин

Зар ће се твоје богатство умањити ако дајеш милостињу? Оно се


не само неће умањити, него ће се њему тиме додати и небесна
блага.
Свети Јован Златоусти

Кад спазиш сиромаха, немој га мимоићи, него одмах помисли


како би се ти осећао, кад би на његовом месту био.
Свети Јован Златоусти

Ако пружиш сиромашку хлеб са невеселим лицем, онда си


изгубио и хлеб и награду.
Свети Јован Златоусти

Милостиња је неопходан еванђелски подвиг у делу спасења. Нико


се не може спасти без ње. Милостиња је плод на дрвету еванђелске
милостивости: срце жалостиво и милостиво не може не чинити
милостињу.
Преподобни Јустин Ћелијски

Ако сте Христове слуге, онда дајите онако како Христос нареди, не
гледајући ко је ко, нити распитујући за живот оних којима
дајете.
Свети Јован Милостиви

Најгора врста користољубља је не давати онима који живе у


беди оно што може да пропадне.
Свети Василије Велики

Милостињу не треба давати с гордошћу него са смирењем смат-


рајући онога коме се даје милостиња бољим од себе. Не рече ли
сам Господ: Мени учинисте оно што учинисте малим и сиромаш-
ним (Мат. 25, 40)? Теофан исповедник још као дечак имаше ум про-

104
свећен светлошћу Христовом. Једном хођаше он улицом, па виде
дете неодевено како се мрзне на пољу. Он брзо свуче са себе одело
и одену то дете, и тако га утопли и поврати му живот. Он пак оде
кући наг. Упиташе га зачуђени родитељи, где му је одело? На што
Теофан одговори: „оденух Христа“. Зато му се додаде благодат
Христова, те беше доцније велики подвижник, страдалник за веру
и чудотворац. Ако, дакле, дајемо милостињу ма у чије друго име,
или у име своје, не можемо избећи гордости, која чим се појави у
срцу ништи сва учињена добра дела. И кад дајемо просјаку као
просјаку а не као Христу, не можемо избећи ни гордости ни пре-
зрења. А шта вреди чинити човеку милостињу гордећи се собом и
презирући човека? Врлина није врлина, ако се помеша с грехом,
као што млеко није млеко, кад се помеша са гасом или сирћетом.
Свети Владика Николај

Бог ће дати, - говоре неки сиромасима и просјацима када ови дођу


њима и затраже што год. Знај, да неразумно поступаш ако тако
чиниш према брату који је у беди. Сиромаха шаље теби Бог а ти,
обратно, враћаш га Богу, ако му кажеш: Бог ће дати, - и отпустиш
га празна кад имаш шта да му даш. Бог ће дати, несумњиво знај, то
што ти треба да даш. Бог даје сиромаху, но хоће ли Он дати теби
Своју милост, која је теби несравњено потребнија него сиро-
маху твоја милостиња? Човека сиромаха и који пати помоћи
ће Бог, зато што Он никога не оставља. Али ти, одашиљући од
себе сиромаха и просјака лишио си се части коју ти Бог даје и
удаљио си од себе благодат Његову.
Свети Исак Сирин

Светитељ Јован Златоуст тврди, наизглед чудну ствар: да је онај


ко даје милостињу просјацима ради Христа изнад оних који су
чинили добра дела Христу за време Његовог земаљског живота.
Речи Христа су биле слатке, Његов лик предиван, Он је чинио чуда,
а овде човек види просјаке - прљаве, смрдљиве и ружне, али им
чини добро ради Христа и његову милостињу у овим просјацима
прима Сам Христос.
Архимандрит Рафаил Карелин

105
Ништавна је милостиња човека који је не даје добровољно. Јер,
вештаствена милостиња није његова, већ је Божији дар. Њему при-
пада само расположење срца. Отуда ће се многе милостиње по-
казати скоро испразне, с обзиром да нису даване добровољно,
већ са жаљењем и неуважавањем личности ближњега. И многи
гостопримци ће се показати сујетни услед лицемерног и таштог
опхођења са гостима. Ми треба са срдачним расположењем да
приносимо жртве своје на олтар љубави према ближњем: Јер
Бог љуби онога ко добровољно даје (2. Кор. 9,7).
Свети Јован Кронштатски

Шта ћеш рећи када будеш видео све што си проћердао на телесне
насладе и испразности, а ниси као милостињу разделио удовицама
и сирочади, сиротињи и невољницима, болницама и сиротиштима,
за штампање душекорисних и духовних књига и за друга душеко-
рисна и богоугодна дела? Шта ћеш рећи када будеш видео сву своју
сувишну одећу, све своје куће, сав свој иметак и све своје ствари
које си нажалост користио да би ступао широким путем овога
света, а не да би ходио уским јеванђелским путем?
Преподобни Никодим Светогорац

Сваки дан од тебе просе милостињу. Ти сваког дана дај радо, без
озлојеђености, грубости и роптања. Ти не дајеш своје, већ Божије.
Ти дајеш чедима Божијим крстоносним, који једва да имају где
главе склонити. Ти си управитељ Божијег наслеђа и свакодневни
слуга мале браће Христове. Стога извршавај своје дело кротко и
смирено, не повређујући их. Ти служиш Христу Судији и Наградо-
давцу. Какве ли велике части и узвишеног достојанства! Са
радошћу чини добра дела. Теби једноставно и без већих напора
долази новац. Једноставно и не мислећи много ти га и раздај.
Издашно се награђују твоји трудови. И ти према другима буди
дарежљив. Ти се не награђујеш по заслугама. Ни ти другима
не дај по заслугама, већ ради њихове потребе.
Свети Јован Кронштатски

106
Кротост
Шта је кротост? Кротост је: Све што нас сналази примати с
молитвеним расположењем као нешто што тако треба да буде
по свемудром Божијем промислу о нама... Кротост је чисто жив-
љење у тајноме човеку срца, у непролазности кроткога и тихога
духа.
Преподобни Јустин Ћелијски

Прво је главно расположење - смерност, друго - самилосна рас-


туженост и расплаканост, а треће - милујућа кротост. За новог
човека, сазданом по Христу, кротост је толико важна, да она
сачињава главну одлику његовог звања: хришћанин.
Преподобни Јустин Ћелијски

Кротост је непроменљиво стање духа, истоветно у понижењу


као и у почасти. Кротост се састоји у томе да се без узбуђења,
искрено молимо за ближњега, чак и кад нас вређа. Кротост је стена
која се уздиже изнад мора јарости. О њу се разбијају сви валови
што налећу: сама остаје непоколебљива.
Преподобни Јован Лествичник

Почетак безгневља је ћутање уста када је срце узбуђено. Средина


је, ћутање мисли при тананом узнемирењу душе. А врхунац,
непоколебљиви мир и поред тога што дувају нечисти ветрови.
Преподобни Јован Лествичник

Кротак се клони лукавства и не трпи лицемерје.


Свети Јефрем Сирин

Оно што је отров змије отровнице, то је раздражљивост и злопам-


ћење; јер они израз лица промене, и мисли узнемире, и снагу рас-
лабе, и црпу снагу човека за делање; док љубав и кротост удаљују
све ово. Буди пажљив према себи, да те не обузме плаховитост,
разражљивост, злопамћење, јер ће ти због тога живот бити
несређен и испуњен бригама. Стекни великодушност, кротост,

107
незлобивост, које доликују Хришћанима, да би ти живот био
спокојан и миран. Ако имаш нешто против брата, или брат
против тебе, помири се са њим.
Свети Јефрем Сирин

Нека те гоне, ти немој да гониш; нека те распињу, ти немој распи-


њати; нека те вређају, ти немој вређати; нека те клевећу, ти не кле-
већи; буду кротак, а не ревносан у злу.
Свети Исак Сирин

Кротост. Избегавање гневних помисли и помућења срца јарошћу.


Трпљење. Следовање за Христом Који свога ученика позива на но-
шење крста. Мир срца. Тишина ума. Хришћанска чврстина и
храброст. Неосетљивост на увреде. Незлобивост.
Свети Игњатије Брјанчанинов

Стање душе при коме су из ње уклоњени гнев, мржња, злопамћење


и осуђивање, јесте ново блаженство; оно се назива кротост.
Свети Игњатије Брјанчанинов

Кротост је у трпљењу.
Преподобни Авa Исаија

108
Трпљење
Велики богослов није онај који је много сазнао о Богу, него онај
који је много претрпео за Бога.
Свети Григорије Палама

Ваше невоље су знамење изабраности Божије. Нека буде благосло-


вена милост Божија која вас обележава печатом изабраности. Сваки
уздах оних који страдају у Господу чује се на Небу и записује у
књигу Божију, ради стоструког враћања.
Свети Игњатије Брјанчанинов

Благо ономе који ради Бога сваки дан трпи грдњу и понижење, и
успе да се савлада! Тај ће ликовати с мученицима и слободно ће
разговарати с анђелима.
Преподобни Јован Лествичник

Први ступањ блажене трпељивости јесте у томе што се понижење


подноси, макар и са горчином и болом у души. Средина је, бити
у таквим околностима без туге. А крај (ако само краја има), смат-
рати увреду за похвалу. Нека се радује први, други нека срећан
буде, а трећи нека се весели, блажен у Господу!
Преподобни Јован Лествичник

Храна за огањ су дрва; а храна за раздражљивост је високоумље


(високо мишљење о себи). Буди дуготрпељив... Дуготрпељивост је
прекрасан дар; она изгони раздражљивост, гнев и презир, приво-
дећи душу смиреноумљу. ... Не можеш да подносиш увреде? Ћути
и смирићеш се.
Свети Јефрем Сирин

Ако је у немогућности да те изнутра заведе, ђаво почиње да те мучи


споља - преко људи који су му се предали. Стога буди спреман за
ово страдање и очекуј непријатности као госте.
Час ти се приближују похвале, час укори, клевете и тешкоће сваке
врсте. Врло је важно прозрети ко изазива буру, и све мирно подно-

109
сити: непријатељство против одређених људи обраћа се у
непријатељство против злога који иза њих стоји и на непријатељ-
ство подстиче. Наиђу ли ствари које те жалосте и љуте, обрати се
Богу и не дозволи зломе да ти приђе. Не успеш ли у томе, онда бар
ћути док се не савладаш. Тада говори мирно и љубазно са другима.
Не чини им никакве замерке и не подсећај их на учињену ти не-
правду. Моли се само Богу да се рђави утисци у срцу изгладе што
је могуће пре. Тако ћеш бити чист пред Богом, који човека води,
корак по корак, преко невоља које очишћавају. Тешко је да без не-
воља победимо своје фарисејско самооправдање.
Преподобни Нил Сорски

Кроз свете Тајне и свете врлине вера наша расте из силе у силу, из
бесмртности у бесмртност, из раја у рај, из радости у радост, из ис-
тине у истину, из правде у правду, из добра у добро, из мудрости у
мудрост, расте ка свима богатствима царства Христова, гледајући
их бистрим очима срца. На том путу вере безбројне су препреке, и
страдања, и невоље, и муке. Али што веће муке Христа ради, то
већи прилив божанске силе у срце верујућег. Тако се једино и
могу објаснити трпљење и радост светих Мученика и Испове-
дника вере у страшним мукама и страдањима за Христа. Тако
се једино могу објаснити и разумети: и сви надчовечански подвизи
еванђелски светих Апостола и сви претешки подвизи светих пу-
стињака, и све добровољне и невољне муке и патње и страдања
свих правих хришћана, свих христочежњивих трудбеника, свих бо-
гољубивих самомученика, свих неуморних благовесника, свих по-
кајаних грешника, свих покајаних разбојника, покајаних
блудника, покајаних среброљубаца, покајаних сладострасника, по-
кајаних гордељиваца, покајаних самољубаца, покајаних саможи-
ваца, покајаних тврдица, покајаних убица, покајаних лупежа,
покајаних развратника, покајаних пијаница, покајаних очајника.
Преподобни Јустин Ћелијски

Побожна душа нема истински дом и отаџбину у овом свету, него је


свуда у прогонству.
Свети Тихон Задонски

110
Сви желе да буду са прослављеним и преузнесеним Христом. Али,
мало ко хоће да носи са Христом крст, поругу, понижење, исме-
вање и да трпи патње.
Свети Тихон Задонски

Везаност за пролазни живот, здравље, води многим одступањима


од заповести Божијих, повлађивању телу, кршењу постова, унинију,
нестрпљивости, раздражљивости. Несрећан је онај који воли пре-
више удобан живот. Обезбедивши се свим могућим комфором, он
неће моћи да поднесе ма и најмању неудобност, размазиће се и неће
се научити стрпљењу. А живот хришћанина је сва неудобност,
узак пут и нераван, крст који захтева неудобност и велико
трпљење. Његово срце ће заволети удобности овога света, а не
Христа Крстоносца. Трпи неудобности, навикавај се на неудоб-
ности. Јер ја сам се научио да будем задовољан оним што имам
(1. Тим. 6, 6) - каже Апостол.
Старац Сава Псково - Печерски

Трпљење је еванђелски одговор на гоњење, јер се тако изграђује


спасење.
Преподобни Јустин Ћелијски

Само имајући непрестано пред очима лик васкрслог Господа и


верујући у своје лично васкрсење, човек може осмислити стра-
дање, може с трпљењем трчати у битку живота која му је одре-
ђена.
Преподобни Јустин Ћелијски

Упиташе неког великог старца: Како, оче, тако стрпљиво подносиш


толики труд? Одговори старац: Сав мој животни труд није раван
ни једноме дану муке у ономе свету.
Алфативни Патерик

Грех, на који ниси добровољно пристао, неће ти се ни рачунати;


такво је, на пример, невољно спотицање током молитве, нечисте и
ружне помисли, нехотична злоба са којом се ревносно боримо,

111
шкртост које се клонимо - све су то напади злог духа. На нама је
да трпимо, молимо се, смирујемо и имамо љубави.
Свети Јован Кронштатски

Свака еванђелска врлина има своју врлину, свога близанца; то је


трпљење. Спасава, дакле, вера која трпи, љубав која трпи, молитва
која трпи, пост који трпи, кротост која трпи, смерност која трпи.
Само истрајност до краја у врлини спасава човека од греха, смрти
и ђавола... Трпљење је нека врста еванђелске свеврлине. Свака
је еванђелска врлина тек њоме права врлина. Без ње свака се
врлина брзо сасуши и увене.
Преподобни Јустин Ћелијски

Али ко до краја пpeтpпи, тај ће бити спасен (Мт. 24,13). Не спасава


се, међутим, свако ко трпи, него само онај ко трпи на путу Гос-
подњем. Ми овај живот и имамо да бисмо трпели. Свако нешто
трпи и то трпи до самог краја. Трпљење, пак, не приноси корист
уколико се не врши ради Господа и Његовог Јеванђеља. Стога
ступи на пут вере и јеванђелских заповести. Тада ће се поводи
ка трпљењу умножити, али ће од тога часа почети да се плету
венци.
Свети Теофан Затворник

Благоразумни људи не плачу унапред, него ишчекују шта ће им по-


слати Господ. Све што Господ пошаље - добро или лоше, при-
мају радосно, трпећи по својим силама. Ако ли не истрпе - кају
се због малодушности. А ми очајавамо још не видећи невољу,
и патимо пре него што наиђе страдање. Хришћанине, живи
хришћански!
Преподобни Анатолије Оптински

Сети се, чедо, онога који је рекао да нам кроз многе невоље ваља
ући у Царство Божије (Дап. 12, 22). Он није одредио - кроз такве и
такве невоље, него је неодређено рекао: кроз многе невоље. И
тако, трпи оно што долази са благодарношћу, са разумом, као
нешто слатко уколико имаш грехе, а ако их немаш - као нешто

112
што те очишћава од страсти или посредује за тебе Царство Не-
беско.
Преподобни Авва Доротеј

У стицању врлине трпљења не треба зажелети одједном неправедне


оптужбе, увреде и свакојаке друге непријатности. Довољно је да
се подносе онда када на човека наиђу.
Преподобни Никодим Светогорац

Уколико невоље будемо трпели са роптањем, са гневом, са срџбом,


са раздражљивошћу, онда – какво је то трпљење?! То је само уко-
рењивање злобе у себи, гнева, гордости.
Преподобни Јосиф Оптински

Свакодневно буди спреман на подношење сваке скорби, помиш-


љајући да оне представљају избављење од многих дугова, свагда
за њих благодарећи Светога Бога. Ето како се стиче непостидна
нада, по речи великог Апостола: Знајући да невоља гради трпљење,
а трпљење искуство, а искуство наду; а нада не постиђује (Рим.
5, 3-5). Јер, по нелажном обећању, оно што око не видје, и ухо не
чу, и у срце човјеку не дође (1. Кор. 2, 9) јесте наслеђе оних који,
уз помоћ Божију, показују пуно трпљење у скорбима. Уосталом,
без благодати ништа не може да се учини као што треба.
Преподобни Симеон Нови Богослов

Од себе и од ђавола никуд нећеш побећи. Зато трпи ту где јеси.


Преподобни Амвросије Оптински

Блажени који не видеше, а вероваше (Јн.20,29). Блажени су и они


који, по умањењу дејства благодати (не налазећи утеху у себи са-
мима, него напротив осећајући узастопност невоља и дубоки мрак)
ипак не падају у безнађе, већ се крепе вером, храбро трпећи у
уверењу да ће видети Невидљивога.
Свети Јован Карпатски

Јачајте у Господу, и у сили моћи Његове (Еф. 6, 10), те уз раније

113
ваше подвиге и подношење искушења додајте и садашње и будуће,
сматрајући великом радошћу што сте се удостојили да [све] радо
поднесете за Христа Спаситеља и да постанете подражаваоци Ње-
гових страдања. Они који разумеју управо у реченоме виде највећу
награду за себе. Сетите се колико је Он пострадао за нас. Зар није
био младенац у плоти? Зар није бежао од убиственог Иродовог лу-
кавства? Зар се није потчињавао родитељима? Зар са дванаест го-
дина није изобличавао оне који су се сабрали у храму иако није био
поучаван? Он је речено учинио да они који нису прошли науке не
би били жалосни. Зар није ходио пешке, умарао се и тражио храну
на смокви? Зар га Јевреји нису вређали? Зар није слушао: Демон је
у теби (Јн. 8, 48), и: Помоћу Веелзевула, кнеза демонског, изгони
демоне (Лк. 11, 15)? Зар нису хтели да га заспу камењем и зар се
није сакрио од њих? И још раније за време четрдесетодневног
поста зар га као човека није ђаво искушавао? И зар потом није омио
ноге ученицима као слуга? Зар га издајник није предао? Зар га
Јевреји нису ухватили? Зар га Ана и Кајафа нису исмејали? Зар га
рука слуге није ударила у образ? Зар га руке оних које је саздао нису
бичевале? Зар није био овенчан трновим венцем ради поругања?
Зар се није попео на Крст? Зар у Његове свете руке и ноге нису за-
куцали клинове? Зар на Крсту није чуо много увредљивих речи?
Зар Његова ребра није проболо копље? Зар у жеђи није био напојен
сирћетом? Зар није био погребен, и зар као Бог није васкрсао у
трећи дан? Да ли ми за себе можемо рећи да смо слично постра-
дали? Покажи ми, брате, да ли су твоја леђа бичевана као Христова?
Да ли се на твојим образима виде ударци? Да ли су твоје уши биле
рањене безбројним исмејавањима, увредама и изругивањима? Да
ли су сви твоји удови освећени страдањем? Наравно, ништа од
реченог нема код тебе. Стога барем благодушно и са љубављу
прихватај мале скорби које те сусрећу и Господ Човекољубац
ће те по својој безмерној љубави прославити у [време] препо-
рода [тј. новог живота].
Преподобни Теодор Студит

О онима који пазе на учење Јеванђеља и настоје да испуњавају


јеванђелске заповести Господ је рекао: То су они који, чувши ријеч,

114
у доброме и чистом срцу држе је, и род доносе у трпљењу (Лк. 8,
15). Он је предсказао својим ученицима мржњу, гоњења и невоље
од света, обећао да ће сам неуморно бдети над њима и штитити их,
забранио бојажљивост и малодушност, и заповедио: Трпљењем
својим спасавајте душе своје (Лк. 21, 19). У сталном уздању у
Бога треба великодушно трпети невоље од страсти, које се јав-
љају у палој природи, од браће – људи, од непријатеља – демона,
јер: Ко претрпи до краја, тај ће се спасти (Мт. 10, 22).
Свети Игњатије Брјанчанинов

Како су данас распрострањена “трагања“ за духовним утехама, сла-


дуњавим, безбрижним и безболним стањима, тобожњим “рајским“
блаженствима, а без пролажења путем очишћења од својих грехов-
них чирева. Оваква религијска учења се труде да човеку затворе
очи за његове духовне болести, да створе код њега илузију здравља,
позивају га да се радује и наслађује лажним здрављем и својим
умишљеним савршенством, да пребива у прелестном спокојству у
погледу своје будуће судбине, опија се илузијом среће и хармоније,
а у ствари носи у себи семе највећег бола, зачетак ужасне муке која
ће се открити тада када по свршетку овога живота човеку буде са
очију скинута завеса лажи којом се од њега прикривало истинско
стање његове душе.
А како је трезвена, како је утешна наша православна вера! Трпети
и трпети овде на земљи од демона, од људи, од својих телесних
и душевних немоћи, плакати, вапити до краја овог живота, а
све слатко и радосно нека буде тамо, у вечности! Јер у прола-
зном, променљивом животу није сигурно имати било шта дра-
гоцено.
Архимандрит Лазар Абашидзе

Ми смо у наше доба дошли у такав период живота рода људског


кад се људи спасавају искључиво понизним трпљењем патњи, са
вером у Бога и надом на Његово милосрђе. Другим путевима сада
нико не може да се спаси. За наше време остао је само један
једини пут: трпљење патњи…
Свети Игњатије Брјанчанинов

115
Без смирења човек не може без штете по себе да добије ниједан
дар од Бога. Зато је и предсказано да ће се у последња времена
људи због повећане гордости спасавати само трпљењем патњи
и болести, а подвизи ће им бити одузети.
Свети Игњатије Брјанчанинов

Патње су нарочити удео нашег доба којем нису дати ни подвиг


мучеништва ни подвиг монаштва. Поприште нас, Хришћана
последњих времена, поприште је патњи, наизглед ситних и
ништавних. Вага је у Бога!
Свети Игњатије Брјанчанинов

Невоље су одувек биле знак изабраности Божије. Оне су биле знак


богоугодности за патријархе, пророке, апостоле, мученике, препо-
добне. Сви свети људи су прошли уским путем искушења и невоља,
подносили их, и тако принели себе на благоугодну жртву Богу.
И данас се на свете душе допуштају, по вољи Божијој, разна иску-
шења, да би се њихова љубав према Богу потпуно јасно открила.
Ништа се не дешава човеку без одобрења и допуштења Божијег.
Хришћанин који жели да буде следбеник Господа нашег Исуса Хри-
ста и да постане по благодати син Божији, рођен од Духа, пре свега
мора да постави себи као правило, да прихвати као своју неизо-
ставну обавезу, добродушно трпљење свих невоља: и телесних
страдања, и увреда од људи, и насртаја демона, и самог устанка
сопствених страсти.
Свети Игњатије Брјанчанинов

Туге и само туге приводе данас човека до познања истине.


Само туге и болести још доприносе нашем спасењу.
Зато, пољуби свој претежак живот, и не гледај на окружујуће
весеље и просперитет, него напред на Крст Спаситеља Христа.
Архимандрит Јован Крестјанкин

Без муке нема спасења.


Преподобни Серафим Саровски

116
Послушност
Послушност није потребна само монасима, већ и сваком човеку.
Чак је и Господ био послушан. Горди и самовољни људи не допуш-
тају благодати да живи у њима и зато никада немају мир у души. У
душу послушног благодат Духа Светог лако улази и даје му радост
и спокојство. Ко у себи има и најмање благодати, радосно се поко-
рава свакој власти. Он зна да Бог управља и небом и земљом и
преисподњом, њим самим и оним што се њега тиче – и свиме
што је у свету - те је увек спокојан.
Старац Силуан Светогорац

Послушање рађа смирење, смирење - покајање, а покајање -


љубав, али не ону љубав, која се може емоционално доживети или
представити у уобразиљи, већ прозрење духа, који созерцава ле-
поту образа Божијег у сваком човеку.
Архимандрит Рафаил Карелин

Изађе једном авва Агатон у град како би продао нешто судова, и


нађе крај пута једног богаља.
Рече му богаљ: Куда идеш?
Одговори му авва Агатон: У град да продам судове.
Рече му овај: Буди љубазан према мени и пренеси ме тамо.
Старац га упрти и пренесе у град. Овај му вели: Положи ме тамо
где продајеш судове.
Он тако и учини. А када је продао један суд, упита га богаљ: За ко-
лико си га продао?
Он одговори: За толико.
Овај му рече: Купи ми погачу.
Старац му купи. А затим прода други суд. А овај га пита: А ово за
колико?
Он одговори: За толико.
Овај му рече: Купи ми ово.
И старац купи. А када је продао све судове и хтео да пође, вели му
богаљ: Одлазиш?
Он одговори: Да.

117
Овај му рече: Буди љубазан према мени и пренеси ме тамо где си
ме нашао.
Старац га упрти и понесе до његовопг места. А овај му вели:
Благословен си, Агатоне, од Господа и на небу и на земљи.
А он, подигавши очи не виде никога, јер оно беше анђео Гос-
подњи који беше дошао да би га искушао.

Послушан се предао вољи Божијој и зато му је дарована слобода и


мир у Богу и моли се чистим умом; међутим, горди и непослушни
не могу се чисто молити макар се и много подвизавали. Они не
знају ни како делује благодат, ни да ли им је Господ опростио грехе
или није. А послушан јасно осећа да му је Господ опростио грехе
јер у души осећа благодат Духа Светог.
Старац Силуан Светогорац

Почетак послушања је неосуђивање и повиновање. Његова сре-


дина је неверовање себи, стремљење ка одсецању своје воље
како у великом тако и у малом. А бесконачни крај је осећање ра-
дости и спокоја, осећање истинске слободе и истовремено
страх: да се у било чему неприметно не би испољила наша пала
воља са својим скривеним страстима. Тада је човек спреман да
се повинује чак и малом детету, само да се не повинује себи.
Архимандрит Рафаил Карелин

Ако се послушањем одсеца глава змије - гордости, која лежи у ду-


бини људског срца, онда је непослушање храна којом се храни ова
мрска гадост, окупаторка људске душе. Непослушање је поље на
којем расту отровне траве: умишљеност, таштина, надменост и
властољубље; оне гуше и убијају цветове покајања и молитве. Го-
ворећи савременим језиком, човек кроз непослушање “програмира“
свој сопствени пад.
Архимандрит Рафаил Карелин

Најкраћи пут усхођења кратком лествицом врлина ка горњем


Царству јесте умртвљавање пет страсти које су супротне послу-
шању: непослушности, препирања, самодопадања, оправда-

118
вања и погубне надмености. Они су делови и удови непокорног
демона, који гута лажне послушнике и шаље их у бездан ка змају.
Непослушност представља уста ада, препирање - његов језик,
оштар као мач, самодопадање - његове оштре зубе, оправдавање
његово грло, а надменост, која испраћа у ад - гутање свегутајуће
утробе његове. Онај, пак, ко је послушањем савладао прво, и
остало одмах одсеца и брзо ступа ка небесима једном степени-
цом. Заиста нам је човекољубиви Господ учинио непостижно и
неизрециво чудо допуштајући да једном врлином, или пре јед-
ном заповешћу можемо одмах да се попнемо на небо, као што
смо и једном непослушношћу сишли и силазимо у ад.
Преподобни Григорије Синаит

У Житијима пустињских Отаца (Патерикону, Отечнику) читамо да


је извесни Захарије имао виђење, али да његов духовни отац није
био у стању да протумачи да ли је оно од Бога или од демона. Због
тога је прекорео свог ученика и рекао му да не обраћа пажњу на ви-
ђење. Ученик је затим отишао код старца обдареног расуђивањем
који му је рекао: ,,Виђење је било од Бога, али иди и потчини се
свом духовном оцу." Ово показује да је послушање важније од
виђења.
Старац Јефрем Аризонски

Као што се поуздано зна, послушање је прво добро међу уводним


врлинама. Оно одсеца надменост и у нама рађа смиреноумље. За
оне који га се усрдно придржавају, оно постаје улазна капија љу-
бави према Христу Богу. Одбацивши га, Адам је пао у дубину ада.
Заволевши га, Господ је, у складу са домостројем нашег спасења,
био послушан своме Оцу чак до Крста и смрти (Фил. 2,8), иако ни
у чему није уступао Његовој величини. Својим послушањем изгла-
дивши кривицу људске непослушности, Он оне који живе у послу-
шању узноси ка блаженом и вечном животу. Према томе, они који
ступају у борбу са ђаволском гордошћу, пре свега треба да се по-
труде да стекну ту врлину. Уколико буде претходила, она ће им
потом непогрешиво показати све стазе врлина.
Блажени Дијадох

119
О послушању монаха и хришћана у свету
Јеванђелске заповести су савез Бога са човековом душом. Говорећи
сликовито, то је договор, у који при крштењу ступа човек. Он је
обавезан да сачува све услове тог договора, да би се његова душа
налазила у општењу са Богом. Заузврат Господ обећава вечни живот
и рајско блаженство; штавише, Он обећава мистичко јединство
људске душе са Собом, то јест, усхођење човека ка бесконачном и
апсолутном савршенству Творца.
Испуњење јеванђелских заповести је усхођење већ овде на
земљи у царство благодати, у предворје вечности.
Јеванђеље је дано за све; оно је постојано и неизмењиво, оно је
чврсто и несаломиво као Откровење Божије. А у самом Јеванђељу
се указује на још један пут, који тражи постојано самоодрицање,
као распеће на Крсту - тај пут није за многе. За разлику од јеванђ-
елских заповести он је назван јеванђелским саветима. Он је за оне,
,,који могу да приме“, који сматрају Бога главним циљем и садр-
жајем свог живота, који су спремни да се ради Јединога, одрекну
свега.
То су три заповести: безбрачност, нестицање, то јест, ограничење
само неопходним, и свецело послушање духовном руководитељу.
Јеванђелски савети се постављају на расуђивање сваког хришћа-
нина, они се испуњавају добровољно.
Нико не мора да насилно принуђује човека на безбрачност, сиро-
маштво, које се граничи са сиротињом, и потпуном предајом своје
воље у друге руке. Овде ћемо се зауставити на трећем јеванђелском
савету - послушању, око кога се свило цело клупко несхватања, не-
потпуног разумевања, злоупотреба, а понекад и спекулација.
Хришћанин мора бити послушан Богу кроз испуњење заповести,
послушан свештенику у ономе, што се тиче храмовног живота и
хришћанског морала, али у њему остаје слободна воља и избор
дејства, на основу савести и моралног осећања. Он има два оријен-
тира: спољашње учење Јеванђеља и унутрашњи глас савести.
То је пут за све, али овде се човек сусреће са тешкоћама и посебним
опасностима: како испунити јеванђелске заповести у конкретним
условима, како разликовати глас савести од тајних жеља наше
страсне душе, јер се зло тако често скрива под маском добра.

120
Овде настаје потреба да искуснији, опитнији човек оцени наше ду-
ховно стање и ситуацију, у којој се налазимо, да би нам помогао да
се боримо са страстима и да би правилно решили, бар са моралне
стране, проблеме који изничу пред нама.
Зато је послушање реална неопходност, али настају питања, недо-
умице и грешке, у којим облицима мора да се врши само послу-
шање.
Прва, најопштија и да тако кажемо, најпријемчивија за све, форма
- човек говори са свештеником, или лицем, искусним у духов-
ном животу, на пример са монахом, а жена - са монахињом и
тражи савете. Овде он опет има слободу избора - да прими тај
савет или не, да га испуни или да га одбаци. Такав разговор му
помаже да се снађе у сложеној ситуацији, да нађе правилан пут,
али га не везује као обавезност.
Друга, човек долази код свештеника са благословом, он је већ
учинио избор, али моли, да би свештеник својим благословом
утврдио тај избор и да би му благодат Божија помогла. Овде
човек већ носи одређену одговорност за добијени благослов и
стара се да га испуни, али ако изникну неке додатне препреке,
то се испуњење не јавља обавезним: обавезно је само пошто-
вање према самом благослову, а грех је - његово пренебрега-
вање.
Треће, када човек предпоставља свештенику да реши, како
треба да поступи у датом случају, као да укаже на пут на рас-
кршћу неколико путева. Такав благослов још више обавезује
човека за његово испуњење.
Овде он мора да се стара да уложи сав напор да би га испунио, и
само при отвореној немогућности, да се опет обрати том истом
свештенику, да му исприча о својим околностима и да опет пита да
их свештеник оцени - да ли остаје благослов или се мења. Ако
човек самовољно наруши благослов, добровољно узет, онда се тај
благослов претвара у будућности, у камен спотицања на његовом
путу.
У наше време је изникло мишљење, да је неопходно у потпуности
предати своју вољу изабраном свештенослужитељу. Послушање
и предаја воље - то није једно и исто. Слушају учитеља, слушају

121
родитеље, али им не предају своју вољу, то јест, главну особину бо-
гоподобности - слободу избора.
Да би човек предао своју вољу, он мора да постане као његов на-
ставник, а на жалост, неки свештенослужитељи од својих паро-
хијана траже безусловно послушање, и из наставника се обраћају
у мале диктаторе у својој парохији.
Дешавају се чак такви смућујући случајеви, када свештеник на ис-
повести пита: ,,Ко је твој духовни отац?“ Ако човек говори, да он
долази у храм, али да није изабрао духовног оца, онда му одгова-
рају: прво изабери, па се исповедај. Ако он наведе име другог свеш-
тенослужитеља, говоре му са још већим раздражењем: ,,А тако, па
иди и причешћуј се код њега.“ Такви пастири сами деле Тело Хри-
стово не делове, и присвајају себи оно што припада Богу.
Већ је Апостол Павле разобличавао неразумну приврженост ве-
рујућих својим наставницима, који су говорили: ,,... ја сам Аполо-
сов, ја сам Павлов, ја Кифин... (1. Кор. 1, 12) - као грех пред
јединством Цркве. Исправни су само они који су сматрали, да су
они Христови. Пастир још није господар стада. Чак ни Апостол не
може да од верујућих прими ту почаст која припада Христу. Апо-
стол Павле је посебно разобличавао оне, који су себе називали Пав-
ловима: Зар се Павле разапе за вас (1. Кор. 1, 13) - говорио је он.
У релативно скоро време, неразумни поштоваоци Светог Јована
Кронштатског су образовали унутар цркве некакво своје друштво,
која је била осуђена од Синода Руске цркве као секта. Сам Свети
Јован је одлучивао те људе од Причешћа. Али можемо видети и
другу слику, када неки духовни наставници свесно и са предумиш-
љајем стварају поштовање, атмосферу егзалтације око себе, старају
се да уважење и поверење према себи, претворе у некакав култ.
Више од свега, њима руководе две страсти: сујета и користољубље.
Тако се у епархији појављују друге невидљиве епархије, а у паро-
хијама затворена друштва, као елите парохијана, посебно преданих
свом свештенику. Осим проповеди за све, он са њима води и од-
војене беседе, које је могуће назвати интимним беседама. Ти људи
себе осећају на посебном положају у цркви.
И тако, Црква је Једна и свештеник нема права да отказује Ис-
повест и Причешће хришћанину на основу тога, што он није

122
његово духовно дете. Сваки хришћанин је укључен у Једину
Цркву, а у сваком храму духовно је представљена Једна небо-
земна Црква, тако да ни у једном храму, хришћанин не мора
себе осећати туђим. Лекар нема права да отказује болесном помоћ
на основу тога, што он нема картон у тој болници. И тако, право
човека - да изабере себи духовног оца, у смислу личне послушно-
сти према њему, и право - да се користи само саветима.
Постоји још један вид послушања духоносним старцима, али је она
за хришћане у свету (мирјане) у његовом првобитном обиму данас
крајње отежан и скоро немогућ. То је жалосна стварност, али од
ње не треба бежати у илузију, иначе ће наступити разочараност,
а онда и слом духа.
Када читамо Патерике, осећамо благи мирис Тиваиде и Нитријске
пустиње. Сада су оне покривене песком, у правом и преносном
смислу те речи. Раније су монаси били орлови, који су високо
летели у небо и својим духовним видом су могли да виде оно
што се дешава у бездану. Њих већ нема, и неће их ни бити, иако
се могу појавити поједини подвижници, као сведочанство тога,
да у Цркви још није ишчезла благодат.
Навешћу један пример из историје. Византијски цар Василије, про-
зван Бугароубицом, заробио је као плен 10 000 бугарских војника.
Он је наредио да се таоци поделе на стотине, да им се ископају очи,
а једном из те стотине - једно око. Ти једнооки предводници су мо-
рали да одведу војску слепих у отаџбину - у Бугарску. А сада, нека
ми се опрости, али у поређењу са древнима, савремени настав-
ници су налик на те једнооке војнике, који за собом воде гомилу
слепих. Слепи изнемогавају, падају, са муком се подижу, опет
крећу; једнооки и сами силазе са пута и опет се враћају на њега.
Многи умиру од изнемоглости, али како тако, остатак војске
долази до отаџбине. Једнооки предводници нису посебно
поуздани, али ако се слепи одрекне његове помоћи, биће му
неупоредиво теже.
У садашње време обновиле су се дискусије о свецелом послу-
шању у свету, са многобројним наводима Светих Отаца, који
су своје поуке писали пре свега за монахе. Али неопходно је раз-
мотрити да се монашки живот у корену разликује од живота хриш-

123
ћана у свету, и да оно, што је неопходно у манастиру, може бити
тешко за оне који живе у свету, а у неким случајевима их чак и ду-
ховно сломи, а пуно послушање, на крају крајева, претвара се у од-
бацивање сваког послушања.
Човек који је лишен одједном велике тежине, не може већ да носи
ни мали терет. Послушање је неопходно у манастиру, на њему ја
заснована сва структура манастира, али је за сам манастир неопхо-
дан наставник-старац, који је прошао школу послушања, као живо
предање монашког живота. Чак и да је несавршен, духовно немоћан
у поређењу са древним подвижницима, али он мора бити једног
духа са њима, као свећа, запаљена од светилника.
Он мора бити као жива нит монашких предања и традиција, које се
предају од живог човека човеку - без тога, манастир ће бити сличан
здању, које под собом нема чврстог темеља, без тога ће се монашки
живот показати као постојани цик-цак. Никакве књиге, никакво об-
разовање, никакав степен школовања не може да замени релативно
мало, али правилно, духовно монашко искуство.
Човек који се учи код подвижника и који се стара да по мери сила
усвоји њихово искуство, зна о монашком животу много више и
дубље, од научника, који су писали опширна истраживања о делима
Светог Григорија Паламе или преподобног Симеона Новог Бого-
слова.
По мом убеђењу, манастир се држи старцем, духовником. Оптина,
Тројице-Сергијева Лавра, Глинска Пустиња, Псковско-Печерска
лавра, постали су светилници Православља, пре свега, због ста-
раца, који су се тамо подвизавали.
У манастиру јеванђелски савет о послушању постаје завет, то јест,
клетва за монаха. Али пуно послушање, опет, није слепа послу-
шност. Оно мора да прелази у кориту јеванђелског морала.
Јавни греси, као лаж, претварање, присвајање туђег, итд. не
могу бити оправдани никаквим послушањем - то је патоилгија
самог послушања.
Као образац и пример самоодбацујућег монашког живота, јављају
се манастири Свете Горе Атонске. То је посебно благодатно место,
ограђено од света, то је снага монаштва и светилник Православља.
Атон је - чувар духа древног монаштва, али сумирати искуство

124
Свете Горе и његов устав механички преносити у друге услове, као
што пресађују биље, не разматрајући климу и тло, није могуће. Ис-
куству Атона се учи, али се оно не извози у свет.
Следбеници безусловног послушања у свету, како ми се чини, иг-
норишу разлику између монаха и мирјана, и зато, предлажу једнима
и другима једну и туђу форму, једне и исте потребе. Не треба забо-
рављати и на разлику између нашег времена и оних златних векова
подвижништва, када су Патерици били стварани. Древни монаси
су већ прозорљиво видели духовно сиромаштво, које ће постићи
хришћански свет.
Они су говорили: ,,Ми смо испуњавали заповести. Они, који буду
после нас, испуниће половину, а они, који буду живели у последња
времена - ништа неће испуњавати, али на њих ће доћи жалости
и искушења; а они, који их издрже и сачувају веру, биће већи
од нас и наших Отаца.“ Још су оци, који су живели у древна вре-
мена у атмосфери благочешћа, говорили: ,,Ми смо налик људима,
који пливају у токовима реке; а у последње време, људи ће бити
налик на оне, који пливају насупрот тока.“
Зато је немогуће стављати једне и исте захтеве на старце и послуш-
нике, који су живели у древним временима и савремене хришћане.
Странице древних Патерика, које читамо, миришу као цвеће Ти-
ваиде и Нитрије, али подвижничко искуство монаха Египта,
садржаних у њима, не може бити у садашње време као правило
за однос пастве према духовном оцу.
То искуство може да остане само духовни идеал, предмет ус-
хићења, али не копирања: то су звезде, којих се ми не можемо
дотакнути, иако се дивимо њиховој лепоти.
Архимандрит Рафаил Карелин

Узалудна је ваша жеља да се нађете у потпуном послушању код ис-


кусног наставника. Овај подвиг није дат нашем времену. Њега
нема не само унутар хришћанског света, нема га чак ни у ма-
настирима. Умртвљење разума и воље не може да оствари човек
душеван, макар био и добар и благочестив. За то је неопходан ду-
хоносни отац: само пред духоносцем може бити отворена душа
ученика; само он може да примети одакле полазе и куда се упућују

125
душевни покрети онога кога поучава. Ученик је дужан ради чистоте
своје савести да тачно и подробно исповеда своје помисли; Но на-
ставник не мора да се руководи том исповешћу приликом суђења о
душевном стању ученика; он треба да духовним опажањем про-
никне у њега, да га одмери и открије му невидиво стање душе ње-
гове. Тако су поступали Пахомије Велики, Теодор Освећени и
остали свети учитељи инока. Теодору Освећеном говорили су уче-
ници: „Оче, разоткриј ме“, и он би, покретан Светим Духом, објав-
љивао свакоме у њему скривене душевне болести. Ови велики Оци
ценили су „послушност монашку“ као посебан дар Светога Духа:
тако приповеда њима савремени писац, преподобни Касијан. По-
слушност је „чудо вере“. Може га испунити само Бог, а испунили
су га и они људи којима је овај дар био дан одозго, од Бога. Али
када људи зажеле да сопственим трудом достигну оно што даје
једино Бог, тада су њихови напори штетни и узалудни, тада су они
као зидари куле, који започињу зидање без средстава да га доврше.
Сви који пролазе, то јест зли дуси и страсти, подсмевају им се јер
они наизглед чине добро дело, a у суштини се налазе у горкој об-
мани, заслепљености и самозаваравању, и, потчињени страстима
својим, испуњавају вољу злих духова. И многи су намеравали да
прођу кроз послушање, али на делу се показало да су испуњавали
своје прохтеве и били обузети распаљеношћу. Срећан је онај ко у
старости својој стигне да пусти сузу покајања због заноса младости
своје. О слепим вођама и онима које они воде рекао је Господ: А
слепи слепога ако води, оба ће у јаму пасти (Мт. 15,14).
Нашем времену дат је други подвиг, скопчан са многим тешкоћама
и препрекама. Ми смо принуђени да не путујемо дању, по јасној
сунчевој светлости, него ноћу, при бледој светлости месеца и
звезда. Нама је дано за руковођење свештено и Свето Писмо:
ово отворено говоре Свети Оци новијих времена. При руково-
ђењу Писмом користан је и савет ближњих, и то оних који се и
сами руководе списима Отаца. Немојте мислити да је наш по-
двиг лишен жалости и венаца. Не, он је скопчан са мученишт-
вом. Ово мучеништво слично је муци Лота у Содому: душа
праведникова патила је због појаве непрестаног и необузданог
блуда и прељубе. И ми се мучимо, одасвуд окружени умовима

126
који су нарушили верност истини, који су ступили у блудну
везу са лажју, који су заражени мржњом према богонадахнутом
Писму и наоружани против њега хулом, клеветом и поругом ад-
ском. Наш подвиг има цену пред Богом: на ваги Његовој изме-
рени су и немоћ наша и средства наша, и прилике, и само доба.
Један велики Отац имао је следеће виђење: пред њим се земаљски
живот човеков приказао као море. Он је видео да су подвижницима
првих времена монаштва била дана крила огњена и да су се они као
муња преносили преко мора страсти. Подвижницима најновијих
времена нису дана крила: они су стали да плачу на обали мора. Тада
су им била дарована крила, али не огњена, већ некаква слаба: они
су полетели преко мора. На путу своме, због слабости крила они
су често тонули у море; с муком узлетајући са њега, изнова су за-
почињали пут и, најзад, после многих напора и невоља, прелетали
море.
Не клонимо духом, немојмо неразумно стремити ка блиставим под-
визима који премашују наше моћи, примимо са страхом Божјим
смирени подвиг, који у свему одговара немоћи нашој, као да је ви-
диво предан руком Божјом. Извршимо овај подвиг са верношћу све-
тој Истини и усред света, хучне, многољудне гомиле, која јури
широким, пространим путем за својевољним рационализмом, пре-
ђимо ка Богу уском стазом послушности Цркви и Светим
Оцима. Не иде их много овом стазом? Шта нас се тиче! Рекао је
Спаситељ: Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам
дадe Царство (Лк. 12, 32). Уђите на уска врата; јер су широка
врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме
иду. Јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их
је који га налазе (Мт. 7:13-14).
Свети Игњатије Брјанчанинов

127
Уздржање
Уздржљивост телесна је прва школа нашег хришћанског карак-
тера: после ње долази виша школа - у њој се учимо уздржљивости
ума и уздржљивости срца и уздржљивости воље. Напрегнемо ли
ум наш, онда у његовој тескоби не могу наћи места похотне мисли.
Запрегнемо ли срце наше, онда у њему не могу наћи места похотне
жеље. Запрегнемо ли вољу нашу, онда у њој не могу наћи места зла
хотења, зверска и демонска.
Свети Владика Николај

Уздржање треба упражњавати по мери својих снага, обративши


првенствено пажњу на унутрашње делање: самоукоревање, сми-
рење, трпљење, љубав. Ближње попреко не гледај и никог не осу-
ђуј. Сву пажњу обрати на своје страсти и немоћи. Умереност и
уздржање у свему, корисније је од свега.
Преподобни Никон Оптински

Уздржање. Уздржање од претеране употребе хране и пића и на-


рочито од сувишне употребе вина. Тачно држање постова које је
Црква установила. Обуздавање тела умереном и стално једнаком
употребом хране, од чега почињу да слабе све страсти уопште, а
нарочито самољубље, које се састоји у бесловесној љубави према
телу, према његовом животу и спокојству.
Свети Игњатије Брјанчанинов

Опште правило умереног уздржања састоји се у томе да свако


према снази, према стању тела и узрасту једе онолико хране колико
је потребно за подржавање телесног здравља, а не колико захтева
жеља за преједањем. Онај ко не држи подједнаку меру, него час пре-
комерно пости, час се преједа, штети како молитви, тако и цело-
мудрености: молитви - зато што од неједења не можете да будете
бодри, због немоћи нагињући ка сну; а целомудрености – зато
што огањ плотске похоте, који се распламсава од прекомерне
употребе хране, продужава да дејствује и у време строгог поста.
Преподобни Касијан Римљанин

128
Чак и за слабе по телу и болесне, нарушавање уздржања је веома
штетно, јер оно појачава болести, а слабог и болесног не снажи,
него га раслабљује. Благоразумна умереност посебно може да
подржи и сачува телесне снаге и здравље - како код људи јаке
конституције, тако и код оних слабих, болешљивих.
Свети Игњатије Брјанчанинов

Тамо где нема подвига уздржања, подвига самоодрицања и само-


пожртвовања, смирења и подчињавања свога тела духу, нема ни ис-
тинског хришћанства и не може бити говора о истински
хришћанском животу.
Архиепископ Аверкије Џорданвилски

Ко жели да стане пред Господа целомудреним телом и чистим


срцем, тај треба да чува негневљивост и уздржање, јер без ове две
врлине, сав наш труд бива бескористан.
Преподобни Јован Лествичник

Од ухрањености и свестране задовољености тела рађа се неосет-


љивост, огрубелост и жестокост срца. Од уздржања и оскудне
хране, пак, рађа се скрушеност срца и умилење, којима се уништава
свака горчина од телесних лишавања и стиче тиха сладост у животу
са њима. Без скрушености срца је немогуће, кажу, да се изба-
вимо од греховних осећања. Срце, пак, до скрушености доводи
тројако уздржање: у сну, у храни и у телесном одмору. Кроз
срдачну скрушеност се ослободивши сличних осећања и њи-
хове горчине, душа поприма духовну утеху.
Свети Григорије Палама

- Молим те, реци ми на који начин уздржање исушује похоту.


- Оно чини да се човек удаљује од свега што није неопходно, већ
само изазива уживање, да учествује само у ономе што је неопходно
за живот, да не јури за пријатним, већ само за корисним, да са
мером употребљава храну и пиће, да телу не пружа сувишну теч-
ност, да једино одржава живот тела, чувајући га слободним од по-
хотних стремљења. На тај начин уздржање исушује похоту.

129
Напротив, уживање и обиље јела и пића разгара стомак и упаљује
силну жељу за срамном похотом, гурајући [човека] као живину на
[телесно] мешање. Тада су очи бестидне, руке необуздане, док језик
говори оно што прија ушима, уво слуша испразне речи, ум презире
оно што је Божије, а душа, разумом вршећи прељубу, призива тело
на безакона дела.
Свети Максим Исповедник, Подвижничко слово у питањима и
одговорима

130
Ћутање
Почетак душевне чистоће је ћутање.
Свети Василије Велики

Ћутање је велика снага у духовној борби и залог победе. Оно је


драго ономе ко се не узда у себе него у Бога. Оно је чувар молитве,
помоћник у вежбању у врлинама и знак мудрости. Св. Исак вели:
„Уздржавање језика не само да помаже уму да се уздиже Богу, него
даје човеку и у спољашњим, телесним делима велику помоћ и
снагу“. На другом месту исти Свети Отац овако хвали ћутање:
„Када на једну страну ставиш сва дела подвижничког живота,
а на другу ћутање, видећеш да је оно теже. Има много добрих са-
вета, али ономе ко се преда ћутању нису потребни многи савети“.
На трећем месту он назива ћутање „тајном будућег века“. Речи су,
вели, оруђе овог света. А Свети Варсонуфије ставља ћутање чак
и изнад расправљања о Богу.
Да би се навикао на ћутање, постоји само једно просто средство:
предузми да ћутиш и само ће те ћутање томе научити. Да би
подржао склоност према томе труду, размишљај чешће о страшним
последицама неразборите говорљивости и о спасоносним последи-
цама ћутања. А када окусиш дивне плодове ћутања, неће ти више
бити потребни никакви савети у том погледу.
Преподобни Никодим Светогорац

За онога који тежи да постигне унутрашњи мир, ниједна духовна


вежба није кориснија од ћутања.
Преподобни Серафим Саровски

Духовна беседа душу чува од таштине. Јер, испуњавајући све њене


делове осећањем богатства духовне светлости, она чини да душа
не осећа никакву потребу за људском чашћу. Због тога она и ум
чува од маштања, измењујући га (тј. погружавајући га) целог у
љубав Божију. Беседа пак, светске мудрости стално наводи човека
на славољубље: немајући могућности да осећању искуствено
пружи осећај добра од саме себе (који би испунио срце), она својим

131
приврженицима у замену дарује љубав према људским похвалама,
будући и сама проналаском таштих људи. Такво својство Речи Бо-
жије и сами ћемо непогрешиво упознати уколико време у коме не-
мамо потребе да говоримо проводимо у топлом сећању на Бога,
држећи се безбрижног ћутања.
Блажени Дијадох

Само пазите на језик. То, наравно, важи за оне који хоће да, колико
то могу, живе по Богу и да ходе путем покајања. А ко живи као што
се обично живи у свету, зашто уопште постављати пред њега тако
строге захтеве? Таквом је досадно да живи без брбљања, те пушта
језику на вољу и не боји не ничега. Сами добро знамо како је
тешко причљивом да се каје.
Старац Сампсон Сиверс

Ништа не чини срце тако скрушеним и душу смиреном као раз-


борита самоћа и потпуно ћутање.
Преподобни Григорије Синаит

Ако ти је соба топла, не отварај врата често. А ако имаш у себи


Духа Светог, не говори много.
Преподобни Симеон Дајбабски

Ћутање је крст на који човек мора да разапне своје телесно ја.


Преподобни Серафим Саровски

Разборито ћутање је мајка молитве, ослобођење од ропства, чување


огња, стражар помисли, извидитељ непријатеља, стан плача,
пријатељ суза, делатељ сећања на смрт, живописац мука, обузетост
представом Последњег суда, помоћник спасоносне потиштености,
непријатељ дрскости, сапутник безмолвија, противник тежњи да
друге учиш, умножавање знања, творац виђења, неосетно напредо-
вање, скривено пењање.
Преподобни Јован Лествичник

132
Ревност
Три су врсте похвалне ревности: ревност у очишћењу себе од гре-
ховних жеља и помисли, ревност према истини вере и ревност
према правди Божијој међу људима.
Свети Владика Николај

Када те због твог труда у врту заповести Бог удостоји да у души


осетиш Божанску ревност, онда ћеш јасно увидети да те та рев-
ност подстиче на ћутање и смирење пред ближњима, на љубав
према њима, на миловање ближњих, на саосећање са њима. По
речима светог Исака Сиријског, Божанска ревност је огањ, али која
не распаљује крв! Он гаси распаљеност у њој и доводи je у стање
мировања. Ревност телесног мудровања увек је повезана са рас-
паљивањем крви, са навалом многих помисли и маштања.
Последице слепе и неуке ревности, ако јој се ближњи успро-
тиви, обично бивају негодовање против њега, злопамћење и
освета у разним облицима, а ако јој се покори - сујетно самоза-
довољство, уз подстицање и умножавање наше умишљености
и гордости.
Свети Игњатије Брјанчанинов

По јасном учењу Речи Божије, оно најважније у хришћанству јесте


огањ Божанствене ревности, ревности за Бога и славу Његову -
света ревност, која је једина у стању да човека подстакне на труд
и подвиге угодне Богу, без које нема ни истинског духовног живота,
ни истинског хришћанства. Без ове свете ревности хришћани су
само по имену „хришћани“: они само имају име да су живи, а у
стварности су мртви, како је то било речено св. Тајновидцу Јовану
(Откр. 3,1). Истинска духовна ревност изражава се пре свега кроз
ревност за славу Божију, чему нас уче речи молитве Господње, које
стоје на самом почетку њеном: „Да се свети име Твоје! Да дође
Царство Твоје! Да буде воља Твоја и на земљи, као што је на небу!“
Онај ко ревнује за славу Божију и свим срцем слави Бога - мис-
лима, чувствима, речима и делима, целим животом својим -
свакако жарко жели да и други славе Бога тако као и он, те

133
стога не може равнодушно да подноси да се његовим прису-
ством на било који начин хули на Бога или да се светиње из-
вргавају руглу. Ревнујући, он искрено тежи ка томе да угоди
Богу, да Њему Јединоме служи свим силама бића свог, све људе
приведе Богоугађању и служењу Богу. Он не може мирно да
слуша богохуљења, нити да остане у општењу са богохулни-
цима, или да се дружи са онима који хуле на Име Божије и вре-
ђају светиње.
Архиепископ Аверкије Џорданвилски

Сви заједно имајте првенствено бригу да, почевши, не слабите, да


не падате духом трудећи се и да не говорите: „Већ дуго времена
пребивамо у подвизима“. Напротив, умножавате ревност своју,
као да сваки дан почињете. Цео живот људски је веома кратак
у поређењу са будућим веком, и све наше је ништа пред вечним
животом. У овом свету се свака ствар продаје по цени, и сви раз-
мењују ствари исте вредности, док се обећање вечног живота ку-
пује за неку незнатност. Јер, написано је: Дана нaших година је –
седамдесет година, а при већој снази - осамдесет година. И већина
њих је у труду и муци (Пс.89,10). И тако, за осамдесет, или чак и
сто година проведених у подвигу ми нећемо царовати једино сто
година, већ у векове векова. Уз то, наше наслеђе неће бити на
земљи, већ на небу, иако смо се подвизавали на земљи. И још:
оставивши трулежно тело, добићемо нетрулежно. Немојмо па-
дати у униније, и немојмо мислити да смо дуго проборавили (у
подвигу), или да смо учинили нешто велико: страдања садаш-
њег времена нису ништа према слави која ће нам се открити
(Рим.8,18).
Преподобни Антоније Велики

Ако ти зла мисао, у намери да те баци у немар буде предочавала да


мораш дуго времена улагати труд да би задобио врлину коју си за-
волео, да су твоји непријатељи силни и многобројни, а да си ти сам
и немоћан, да мораш много радити и предузети велики напор да би
достигао тај циљ, не слушај је, него мисли овако: Морам радити,
али то није тако много; морам уложити напор, али не тако ве-

134
лики и то неће трајати тако дуго. Мисли да ћеш срести
непријатеље, али не тако многобројне, него само једног и да си
ти, захваљујући Божјој помоћи, која је увек уза те, далеко јачи
од њега. Ако будеш тако чинио, немар ће почети да одступа од
тебе. На његово ће место, под утицајем добрих мисли и осећања,
мало по мало доћи ревност и најзад ће завладати свим моћима
твоје душе и тела.
Преподобни Никодим Светогорац

Због постојаности и ревности непријатељи се свете души, уда-


рајући је разним и неописивим искушењима. Али, буди храбар. Тим
великим и небројеним невољама теби се плете венац. Осим тога, у
немоћи се показује сила Христова (2.Кор.12,9). И благодат Духа је
навикла да цвета у најжалоснијим условима, како нам сведочи реч
пророка: Засија у тами светлост праведнима (Пс.111,4), наравно,
под условом да смело поуздање и наду којом се хвалимо до краја
непоколебиво одржимо (Јев.3,6).
Свети Јован Карпатски

Хришћанско живљење јесте ревност и снага делатног пребивања у


општењу (заједничењу) са Богом, вером у Господа нашега Исуса
Христа, помоћу благодати Божије, испуњавањем свете воље Ње-
гове, у славу пресветог имена Његовог. Суштина живљења хриш-
ћанскога састоји се у богоопштењу (богозаједничењу) у Христу
Исусу Господу нашем, богоопштењу (богозаједничењу) које је у
почетку скривено не само од очију околине, него и од самога чо-
века. Сведочанство о њему, видљиво другима или јасно нама са-
мима, јесте жар делатне ревности за једно једино – за хришћанско
богоугађање, са пуним самопрегором и презиром према свему што
је богоугодном животу противно. Дакле, када се у души запали
овај пламен ревности, поставља се темељ хришћанског жив-
љења; и у коме се тај пламен не гаси, он живи по Христу.
Свети Теофан Затворник

Поуздано сведочанство хришћанског живљења јесте огањ делатне


ревности за богоугађање. А сада ћемо поставити питање: како се

135
зажиже тај огањ и шта га изазива?
Ревност о којој говоримо покреће се дејством благодати Божије,
али не и без учешћа наше слободне воље. Хришћанско жив-
љење није истоветно оном природном. Почетак и буђење његово
такође су особити. Као што се у семену живот буди када до у њему
запретаног изданка продру влага и топлота, а преко њих и свеоб-
нављајућа снага животна, тако се и у нама божанствено живљење
буди када у срце продре Дух Божији и тамо постави темељ жив-
љења по духу, очишћујући и васпостављајући помрачене и из-
бледеле црте образа Божијег. Буди се најпре жеља и слободно
трагање (дејством извана), затим низлази благодат (преко Све-
тих Тајни), која, садејствујући са слободом, рађа огњену рев-
ност. Нека нико не помишља да сам у себи створи такву силу
која рађа духовни живот: за њено задобијање ваља се молити
и припремати се да се она прими. Огањ ревности са снагом ду-
ховном – то је благодат Господња. Дух Божији, силазећи у срце,
почиње да у њему делује не само сажижућом, него и све-
дејствујућом ревношћу.
Неко ће помислити: чему овакво деловање благодати? Зар је могуће
да ми сами нисмо у стању да чинимо добро? Ето, учинили смо та
и та добра дела. Још ћемо поживети, и још ћемо нешто добро учи-
нити. Ретко ко није размишљао о овоме. Неки говоре да ми сами
по себи нисмо у стању да учинимо ништа добро. Међутим, овде се
не ради о појединачним добрим делима, него о препороду чи-
тавог живота, о целосном новом живљењу, и то онаквом које
нас узводи ка спасењу. Ако се укаже повољна прилика, није
тешко учинити чак ни нешто изузетно добро, тако поступају и
незнабошци. Али, нека се човек свесно определи за несустајуће
чињење добра, на начин на који га упућује слово Божије, и то
не током једног месеца или године, него током читавог живота,
и нека постави себи за правило да неодступно, неодустајно пре-
бива у том стању; и тек када то уистину прихвати, нека се
хвали својом снагом. Ако овога нема, боље му је да о свему томе
и не говори. Зар је мало било и зар мало има покушаја само-
вољног отпочињања и уређивања хришћанског живљења? А
сви су се такви покушаји завршавали и завршавају се неуспе-

136
хом. Човек, тако, неко време издржи на новом путу, да би га
убрзо напустио. А како би и могао другачије, када нема у себи
снаге? Једино вечна сила Божија може одржати наше на-
стројење неизмењеним и поред непрестано наилазећих повре-
мених промена. Зато је неопходно испунити се овом силом,
испросити је и примити по нашим моћима, а она ће нас уздићи
и извући из свакојаких бура које наилазе на махове.
Зауставимо се мало на опиту (духовном искуству) и погледајмо
када се јављају овакве самозадовољне помисли. То се дешава када
је човек у стању спокојства, када га ништа не смућује, не пре-
лашћује и не нагони на грех: тада је он спреман на најчистије,
свето живљење. Али чим се усковитлају страсти или наиђе са-
блазан – камо сва она узвишена заветовања и обећања?! Не го-
вори ли често човек који води распустан живот самом себи:
„Од сада нећу више!“. Али презасићеност страстима пролази,
наилази нови страсни порив, и ето човека опет у гресима. Лепо
је расуђивати о потреби трпљења увреда када све иде по нашој
вољи, када ништа не угрожава наше самољубље. У таквом
стању највероватније ће нам се чудним учинити осећање увре-
ђености или љутње, који запажамо код других. Али ако се нама
самима деси да се нађемо у сличној ситуацији, тада ће чак и
један поглед, а камоли реч бити у стању да нас раздражи и из-
безуми. Када је дух спокојан, у стању самодовољности и вере у
своје снаге, лако је маштати о могућности вођења хришћанског
живота без вишње помоћи, са ослонцем само на сопствене
снаге. Али када се зло које се слегло на дну срца усковитла,
попут прашине коју подигне силни ветар, тада у сопственом
опиту свако може да нађе осуду свога пређашњег заноса. Када
помисли и жеље, све једна гора од друге, крену да узнемиравају
душу, свако заборави како се поуздавао у своје снаге и нехотице
завапи заједно са Пророком: Пропадам у дубоком глибу, гдје нема
дна; тонем води у дубине, и вали ме затрпавају (Пс. 69, 2), и: О
Господе, помози! О Господе, дај да буде у напредак! (Пс. 118, 25).
Неретко се дешава и ово: неко у самоуверености својој машта о
томе како ће пребивати у добру. Али замисли се неко лице или
ствар, роди се жеља, успламти страст; човек се занесе и падне.

137
После пада требало би само погледати на себе и рећи: о, како је
то лоше, колико сам рђав! Но наиђе повод за разоноду, и човек
је опет спреман да се заборави. Или га неко увреди: ето одмах
свађе, прекоревања, суђења. Или се укаже прилика да се
склопи непоштена, али корисна погодба – човек ће и на то при-
стати: једнога ће понизити, са другима ће се нагодити, трећега
ће одгурнути – и све то после хвалисања да може сам, без на-
рочите помоћи одозго, да живи свето и честито. Па где наћи
снагу? - Дух је срчан, али је тијело слабо (Мт. 26, 41). Човек види
добро, али твори зло: Када хоћу добро да чиним, зло ми је присутно
(Рим. 7,21). Авај, како смо поробљени! Искупи нас, Господе!
Свети Теофан Затворник

Мислимо да ћемо се спасити ”накнадно”, “успут”, “између оста-


лог”, као што обављамо мноштво других досадних, али потребних
или корисних послова. Или, боље речено, сав свој црквени и хриш-
ћански живот доживљавамо као средство за извесно душевно уми-
рење, односно, у суштини као неку “пилулу за спавање”, која
успављује досадног црвића - нашу немирну савест, али чешће као
некакву плату или данак, које треба исплаћивати у одређеном року
да би човек преостало време имао право на безбрижан живот. У
прошлом веку је чак био опште прихваћен израз (кад се радило о
посту, исповести и Причешћу): “испунити хришћанску дужност”.
Да ли је исповедити се, удостојити се Светог Причешћа дуж-
ност?! Био си гладан, умирао си од исцрпљености, сав си био у
гнојним чиревима, позван си у царски дворац, опрали су те, нама-
зали ти ране балсамом, очистили твоју одећу, нахранили те, поча-
стили вином, сам цар се бринуо за тебе и ти си изашавши рекао:
,,Отишао сам тамо да бих испунио своју дужност према цару, сад
је моја савест мирна и мирне душе могу опет да ровем по сметлиш-
тима и да се ваљам у блату.” Значи тако? Не, овакво “ценкање”,
овакве “нагодбе” с Богом представљају богохулство и светогрђе.
Овакви “може бити-не мора да значи”, “пријатељство за сваки слу-
чај”, “осигурање за црни дан” могу да прођу свуда, у свим земаљ-
ским нагодбама, само не у области Љубави. Млакост је у сфери
Љубави одвратна. Највероватније ће онај ко жудећи за тим да буде

138
ватрено вољен, наишавши уместо ватрене љубави само на извесну
млакост, уместо ватрених осећања – на хладну, практичну рачу-
ницу, с болом и горчином, па чак и са гневом одбацити овакву “љу-
бавчицу”. Кад се ради о Љубави: све или ништа. До ревности
воли дух. Гост који је дошао без брачне одеће, који је истеран с
пира у таму паклену, је управо онај ко жели да се наслади за праз-
ничном трпезом, али не осећа, не схвата сву величанственост и
светковину онога што се дешава. Он није дошао због тога да би се
ородио с онима који живе у кући, није дошао из љубави према кући,
не због тога да би у њој постао радник, најамник или да би био ус-
војен, дошао је само да купи слатки колач за пет динара. И ми тако
пролазимо!
Архимандрит Лазар Абашидзе

Као духовна деца небеска на земљи ми најпре учимо пузити ка


небу, па онда ходати, па трчати, па летети. А у томе – шта дајемо
од себе? – Нашу ревност, наше христочежњиво хтење. И то дајемо:
кроз нашу ревност у молитвама, у посту, у љубави, у доброти, у
смирености, у кротости, у трпљењу, у благости. Кад у свим тим
светим врлинама ревнујемо, и кроз њих водимо све наше мисли,
наша осећања, наша расположења, ми несумњиво хитамо к небу и
све смо ближи и ближи к њему. Док најзад, уз свестрану благодатну
помоћ Утешитеља Благог, душу искрцамо на небеску обалу, и сав
живот свој пренесемо на небо. Тада у свој пуноћи својој почиње
,,наше живљење на небесима“ иако смо телом на земљи. Тада смо
ми уствари изнад свега земаљског, изнад свих земаљских сласти и
страсти. И онда, све вечности Христове почињу бивати наше: ми
по дару благодати Божије почињемо осећати да је и Вечна
Истина наша, и Вечна Правда, и Вечна Љубав, и Вечни Живот.
И у том сладосном и радосном живљењу нашем ми свом душом,
свим срцем, свом вољом, свим умом хитамо из подвига у по-
двиг, из врлине у врлину. Хитамо и кроз туге и кроз радости,
хитамо и дању и ноћу, еда најзад у бескрајном усхићењу осе-
тимо да смо потпуно Христови, и да смо свим бићем молитвено
прострти пред Њим: Њему служимо, Њему јединоме живимо.
Преподобни Јустин Ћелијски

139
Немојте мислити да је спасен онај ко је једном, или неколико
пута понешто претрпео. Спашће се, напротив, онај ко благо-
душно подноси све што се дешава до самог краја. Онај ко на сре-
дини или пред крај ослаби и откаже блажено послушање биће
достојан жалости и ридања као при бродолому будући да не само
губи сав ранији труд, већ неизбежно потпада под осуду на дан пра-
ведног суда Божијег. Стога будите чисти и непорочни у свему и у
све дане свог живота ради славе Божије, ради спасења своје душе
и ради доброг удела на небесима са оцима вашим. Нека бисмо се
удостојили да ликујемо и да се радујемо са Антонијем Великим, тј.
са светлим светилником, са Евтимијем Богоносцем и Пахомијем
Христоносцем, са многоопеваним Савом, са Теодосијем свеблаже-
ним, са Доротејем богопросвећеним, са Доментијаном равноанђ-
елским, са Акакијем свесветим, са Доситејем богоугодним, са
Василијем увек живим (тј. послушним), са Захаријом одевеним у
Духа и са Атром, слугом Божијим. И зашто да говорим о осталима:
са Петром и Павлом, врховним међу дванаесторицом апостола, са
[сабором] јерараха, јереја и светих мученика. Чак и ако не успемо
да станемо у ред са њима, ипак нећемо бити лишени њиховог ви-
ђења, беседе и заступништва. Надамо се да ћемо видети и саму Гос-
пођу, Свецарицу и Владичицу нашу Мајку Божију и приступити
њеним стопама. Уосталом, ми очекујемо да видимо и самог Вла-
дику свих и Господа нашег, иако је [слично очекивање веома]
смело. Јер, божанствени Павле је рекао да ћемо у новом животу
бити узнесени на облацима у сретање Господу и да ћемо свагда са
Њим бити (1. Сол. 4, 17). [Знајући] да нам предстоји таква слава,
таква радост и такав живот, ко, дакле, неће заиграти, ко неће
узревновати, ко се неће загрејати и окрилити љубављу према
Богу и решеношћу да чини све неопходно, ма колико га кош-
тало?
Преподобни Теодор Студит

а) Сети се послетка свога! Говори себи: ,,Тешко мени, ево ми смрти


ускоро!“ Око тебе свугде умиру, час ови, час они, па ето, куцнуће и
твој час. Не одвраћај пажњу од часа смртнога, утуви да ти је анђео
смрти већ послан, да долази и да ти се већ приближио. Затим живље

140
покушај да замислиш шта ће бити са тобом у смрти и после смрти.
Суд је пред вратима! Тајне твоје обличиће се пред Анђелима и
свима Светима. Тамо, пред лицем свих стајаћеш сам са делима
својим. На основу њих ћеш или бити осуђен или оправдан. А
шта је рај, а шта ад? У рају је блаженство које се не да описати,
а у аду мука без утехе и конца – на аду је печат коначног одба-
цивања Бога. Прими све то дубоко у свест и принуди се да у тој
свести пребиваш, све док те не испуне – страх и ужас!
б) Потом се обрати Богу и стани, тако оскврњен и обремењен мно-
гим гресима, пред лице Бога - Свеприсутнога, Свемилостивог и Ду-
готрпељивог!... Хоћеш ли још незахвално окретати леђа Ономе
Који те одасвуд обасипа милостима? Хоћеш ли још затискивати
уши пред Очинским гласом Његовим, који те милостиво призива?
Хоћеш ли још одбијати руку пружену да тебе прими? Постани све-
стан те неумесности и пожури да у себи пробудиш и ојачаш жа-
лост и тугу по Богу!
в) Сети се притом да си ти као Хришћанин – искупљен Крвљу Хри-
стовом, измивен водом Крштења, да си примио дар Духа Светога
и да си за трпезом код Господа и храниш се Крвљу и Телом Њего-
вим. Сети се и да си све то згазио ради греха, који те квари. Узиђи
мислено на Голготу и схвати колико коштају греси твоји! Зар
ћеш још рањавати главу Господњу трњем грехова својих? Хоћеш
ли још да Га прикиваш за крст и пробадаш ребра Његова и да се
изругујеш над дуготрпљењем Његовим? Или ти ни не знаш да,
чинећи грех, учествујеш у мучењу Спаситељевом и да ћеш због
тога делити судбину мучитеља Његових? А да ћеш се, ако грех
одбациш и покајеш се, причастити сили смрти Његове? Иза-
бери једно од двоје: или да сам распињеш и занавек пропаднеш,
или да се сараспињеш са Христом и да са Њиме наследиш
живот вечни!
г) Расуди, даље, шта је заправо грех коме тако приањаш. Он је зло
најмучније од свих зала: оно нас удаљава од Бога, растројава душу
и тело, предаје нас мукама савести, подвргава каштигама Божијим
за живота и у смрти, а после смрти баца у ад, затварајући врата ње-
гова заувек. Какво чудовиште волимо?! Постани свестан свег зла
од греха и узнастој да се над њим згнушаш и одвратиш од њега.

141
д) Погледај, најзад, на грех и из угла – ђавола, његовог првог про-
изводитеља и размножитеља, и развиди за кога то уствари радиш,
грех чинећи! Бог је за тебе све и учинио и чини, а ти не желиш да
Му угађаш (врлином). Ђаво за тебе ништа не чини и само те тира-
нише грехом, а ти за њега добровољно и неуморно радиш. Ти са
ђаволом другујеш преко греха, а он ти кроз грех пакости. Привлачи
те ка греху обећањем сласти од њега, а оне који у грех падају – мучи
и кињи. У овом животу нам дошаптава да су греси – ништа, а у
ономе ће их злурадо истицати ради нашег обличења као нешто
веома важно. Ђаво се тресе од злобне радости када неко падне у
мреже греховне и остаје у њима и даље. Схвати све то и пробуди
у себи непријатељство према том човекомрсцу и делима њего-
вим.
Када на тај начин будеш у срце усадио једно за другим дубока
осећања која ће га – скрушити и омекшати, када ти га испуне ужас
и страх, печал и жалост и одвратност и мржња према делима ђаво-
љим, оно ће се мало помало згревати и ставити у покрет, а са
њим ће се кренути и почети да напреже и раслабљена воља.
Као што струја преноси на тело неки напон и као што ујутру чист
и свеж ваздух преноси на човека своју свежину и неку чилост, тако
и ова осећања, када испуне читаву душу, буде у њој успавану
енергију, обнављају позив и готовост да предузме све, само да
из опасног стања изиђе. То ће бити први зачеци делатне бриге
о своме спасењу. Од тога трена, хитај још одлучније!
Свети Теофан Затворник

Усрдност је све оно што се чини изнад дужности и обавезе, што


се није тражило, него се чини из несебичне љубави. То је усрд-
ност. Усрдан човек је “бомбардован“ благословом, а гунђало рађа
невољу.
Старац Пајсије Светогорац

142
Самоукоревање
Вид смирења, који припрема за трпљење невоља пре но што се
појаве и помаже њихово мирно подношење када се појаве,
Свети Оци су назвали самоукоревањем. Самоукоревање је
окривљавање себе за греховност заједничку свим људима и
своју посебно. При томе, корисно је сећати се својих нарушавања
Закона Божијег и набрајати их, осим блудних падова и спотицања,
за које Оци забрањују да их се детаљно присећамо, јер обнављају
у човеку греховни осећај и наслађивање њиме. Самоукоревање,
када достигне своју пуноту, коначно из срца искорењује злобу,
искорењујући лукавство и лицемерје, које не престаје да живи
у срцу све док je у њему присутно самооправдање.
Свети Игњатије Брјанчанинов

Онај ко окривљује себе одолеће свим искушењима! Која патња


може да савлада онога ко за себе сматра да заслужује сваку патњу?
Која патња може да овлада онога ко сваку патњу која наилази
дочекује са речима блаженог разбојника: Примам по својим делима
како сам заслужио; сети ме се, Господе, кад дођеш у Царству
Своме (Лк. 23, 41-42).
Свети Игњатије Брјанчанинов

Самопрекор и самокритика много помажу у одстрањивању гордо-


сти.
Старац Пајсије Светогорац

Ето, братијо моја, шта може да учини гордост! Ето, колико је силно
смиреноумље! Каква је била потреба за свим овим околишењем?
Јер, да се [човек] из почетка смирио, послушао Бога и сачувао за-
повест, он не би ни пао. И опет, и после безчинства, [Бог] му је дао
прилику да се покаје и да буде помилован, али је његов врат остао
усправан. Јер, [Бог] му је пришао и рекао: Адаме, где си? (1. Мој.
3, 9), тј. из какве си славе прешао у такав срам! И затим га је питао:
„Зашто си сагрешио, зашто си преступио [заповест]“? – подстичући
га да одговори: „Опрости ми“. И где је тражење опроштаја? Нигде

143
смирења, нигде покајања, већ томе насупрот – он противречи: жена
коју си удружио са мном [превари ме] (1. Мој. 3, 12). И не рече:
„Жена ме моја превари“, него: жена коју си удружио са мном. Као
да би хтео да каже: „То је беда коју си Ти навео на моју главу“. Тако
бива, братијо моја, када се човек не држи самоукоревања - он се
неће либити ни самога Бога да окриви. Затим [Бог] прилази жени
и говори: „А зашто ти ниси сачувала заповест?“ Као да јој је на-
рочито наговештавао: „Кажи барем ти - опрости, да би се смирила
душа твоја, и да би била помилована“. Али, опет ниоткуда тражења
опроштаја. Јер, и она је одговорила говорећи: змија ме превари (1.
Мој. 3, 13), као да је хтела рећи: „Змија је погрешила. Шта сам ја
ту крива!“ Шта ви радите, окајани? Покајте се, сазнајте свој пре-
ступ и зажалите због своје наготе. Али, ни један од њих није себе
удостојио прекора, ни код једног се није нашло ни најмање сми-
рења.
Преподобни Ава Доротеј

Почетак спасења је самоукоревање.


Ава Евагрије

Узрок сваког смућења, уколико тачно испитамо, јесте одсуство са-


моукоревања. Због тога имамо сва та огорчења и због тога никада
не налазимо покоја. Стога не треба да се чудимо када од свих све-
тих чујемо да нема другог пута осим овога. И зар се можемо надати
спокојству или хођењу правим путем кад уопште немамо самоуко-
ревања? Заиста, човек који се не буде држао овог пута, макар
учинио и многе подвиге, неће престати да смућује [друге] и да
се [сам] смућује, губећи тиме сав свој труд. Какву радост, какво
спокојство има онај који себе укорева, ма где пошао, као што је
рекао ава Пимен. Ма шта да му се деси, било штета, било беш-
чашће, или било каква друга жалост, он их се већ унапред сматра
достојним и никада се не смућује. Има ли нешто безбрижније од
тога?
Преподобни Ава Доротеј

Шта ако неко каже: „[Рецимо] да ме брат ожалости и ја, испитавши

144
себе, нађем да му нисам дао никаквог повода. Како ја [у том слу-
чају] могу себе да укоравам?“ Заиста, ако неко себе испита са стра-
хом Божијим, наћи ће да је свакако дао повод, било делом, било
речју, било изразом [лица]. Може бити, као што каже, да му у том
тренутку није дао никаквог повода, али га је зато свакако некад ра-
није ожалостио или у тој или у другој ствари, или је, пак, ожалостио
другог брата, и сада је дужан да због тога пострада, а често и за
неки други грех. Због тога, ако неко, као што сам рекао, тачно
испита своју савест, увек ће себе видети кривим.
Преподобни Ава Доротеј

Човеков духовни препород почиње тек од осуђивања себе са-


мога. Горд човек не може да воли и не уме да буде захвалан. Само
је смирен човек способан да види нечију доброту и невиност. Сми-
рење се стиче покајањем и по мери смирења само покајање постаје
све веће и све дубље. Благодат је од светитеља скривала њихове
врлине и духовну висину и зато су они себе сматрали грешни-
цима све до саме смрти. Онај који се диви својим врлинама и
о њима прича, потврђује да је лишен благодати и да је духовно
наг. Само смирење даје људима способност да искрено поштују
једни друге. Захтевати од себе више него од ближњих, бити захва-
лан за учињено добро и за указану пажњу и праштати људима
грешке представља темељ на којем може да се гради хришћанска
породица, што значи и само друштво.
Архимандрит Рафаил Карелин

Данас се сви стално правдају. Већи део наших разговора је ограђи-


вање себе, самооправдање и приказивање себе у најплеменитијем,
истину говорећи, страдалничком светлу. А да не говоримо о томе
да неверујући свет стално и једино и правда на све начине страсти
и грехове свих врста, саставља велика учења и науке који покуша-
вају да све ниско и греховно прикажу као потпуно природно, добро
и чак неопходно за здравље човековог нервног система. Али оста-
вимо сад свет... Ми, верујући, се стално бавимо истим овим:
како често на исповести човек наводи грех и одмах додаје неке
околности које га објашњавају, и то такве које једва ухватљиво

145
расплињују јаркост греховног поступка, сву тежину зла пре-
носе на нешто, што је стајало изван самог човека и помогло да
се развије учињени преступ. Често чак и сама наша “припрема
за исповест” није настројавање на отвореност, није подстицање
себе на отвореност и покајничко саморазобличавање, већ по-
тпуно супротно: бирање речи и фраза, својеврсног говора, уз
које бисмо и рекли своје грехове, али некако благо, тако да не
осетимо посебну срамоту и тешкоћу. Напето бирамо такве изразе,
такве називе грехова да одмах “убијемо две муве”: да и грех
објавимо и себе да не понизимо. Чак и у ситницама је ово свуда
присутно! На пример, неко је у манастиру разбио чашу или је по-
кварио секиру, настојатељ пролази поред њега, онај ко је ово скри-
вио му каже: ,,Сломила ми се чаша” или: ,,Ето, покварила се
секира.” Настојатељ одговара: ,,Хм...” А шта да му каже? ,,Бог да
прости!”? А коме? Чаши или секири – зато што су тако непослушни
и самовољни: узимају и сломе се и покваре без дозволе? А како је
просто рећи: ,,Оче, опрости, разбио сам.” И то нам је тешко –
зашто? Тешко нам је да чак и мало будемо криви, да имамо
само мало тон кривца, да смирено погнемо главу. Некако је не-
згодно, непријатно, срамота. Значи, све време пребивамо у
стању унутрашњег спокојства у односу на себе, осећамо се
пријатно и добро кад смо у очима људи добри, без икакве мане.
Није нам пријатно кад нас неко макар због нечега прекори.
Архимандрит Лазар Абашидзе

Ако никакво искушење не може да дотакне човека без Божије


воље, онда јадања, роптање, ожалошћеност, оправдавање себе,
окривљивање ближњих и околности нису ништа друго до
устајања душе против Божије воље, покушаји противљења и
одупирања Богу. Уплашимо се такве несреће! Док размишљамо
о некој нашој невољи, не оклевајмо у размишљању, да нас оно не
би неприметно одвукло од смиреноумља у отворено или прикри-
вено самооправдавање, у стање супротно Божијем старању о нама.
Не уздајмо се у нашу немоћ, већ пре прибегнимо поузданом оружју
самопрекоревања! На два крста, поред Спаситеља, распета су два
разбојника. Један од њих је кудио и хулио на Господа; други је при-

146
знао да је достојан казне за своја злодела, а да је Господ невини
страдалник. Самопрекоревање му је наједном отворило очи срца,
и он је у невином страдалнику човеку угледао свесветог Бога који
страда за људски род. Њега нису видели ни учени људи, ни свеш-
теници, ни архијереји јудејски, иако су се ослањали на Закон Бо-
жији и детаљно проучавали свако његово слово. Разбојник постаје
богослов, и пред свима који су се, сматрајући да су мудри и моћни,
подсмевали Господу исповеда Господа, и тим својим светим миш-
љењем сатире погрешно мишљење које мудри и силни имају о
себи. Богохулни грех, најтежи од свих грехова, бацио је разбојника
хулитеља у пакао, удвостручио тамо његову вечну муку. Испове-
дање Искупитеља, својствено и могуће једино смиренима, увело је
у рај разбојника који је посредством искреног самоосуђивања
дошао до истинског богопознања. Исти је крст код обојице раз-
бојника! Супротна мишљења, осећања, речи изазивају су-
протне последице. Са пуним правом та два разбојника могу да
послуже као образац целог човечанства: сваки човек који је по-
трошио свој живот неправилно, противно позвању Божијем, на
штету свог спасења и блаженства у вечности, и јесте према
самом себи и лопов, и разбојник, и убица. Том злотвору шаље
се крст, као последње средство спасења, да би злотвор испове-
дио своја злодела, признао да је достојан казне, и тако сачувао
за себе од Бога даровано спасење. Ради олакшања страдања и
пружања духовних утеха при распећу и остајању на крсту, ту,
крај распетог човека, распет је и обешен на крсном дрвету очо-
вечени Бог. Човек који ропће, жали се, негодује на своје невоље
потпуно одбацује своје спасење: пошто није познао и није ис-
поведао Спаситеља, он се сурвава у пакао, у вечне и бесплодне
муке, јер се потпуно отуђио и одбацио Бога. А који, супротно
овоме, посредством самопрекоревања открива своју грешност
и признаје да је достојан привремених и вечних казни, тај улази
постепено управо кроз самопрекоревање у делатно и живо по-
знање Искупитеља, дакле у вечни живот. Распетом на крсту по
вољи Божијој, ако славослови Бога са свога крста, открива се
тајна крста, а уједно с њом и тајна искупљења људи као дела
Богочовека. Такав је плод самопрекоревања. Према свемогућој и

147
свесветој вољи Божијој човек не може имати других правих
осећања осим неограничене побожности и исто толико неогра-
ничене покорности. Од тих осећања, чим постану човеково наслед-
ство, израђује се трпљење.
Свети Игњатије Брјанчанинов

Самопрекоревање, а не безнађе! Свешћу о својој грешности


човек може да гане Бога.
Старац Пајсије Светогорац

148
Пресвета Богородица
Небеска наслада и надземаљско уживање наступају у оном тре-
нутку када човек созерцава тајинство домостроја Оваплоћења, бо-
жански план за спасење човечанства кроз Пресвету Приснодјеву.
Исус и Марија, Марија и Исус, та два најчудеснија и најслађа
Имена: гле, то и јесте Рај!
Светогорски старечник

Заступница рода хришћанског види сваку сузу, чује сваки уздах и


молбу упућену њој, јер је и сама искусила све тегобе земаљског жи-
вота. Њој су нарочито мили они који се труде у борби са стра-
стима и који ревнују за богоугодни живот.
Свети Јован Шангајски

Када читамо акатист или каноне Богородици, онда се Она радује,


јер види несебичну љубав Њених чеда, који јој узносе похвале и
служе јој. Сасвим је природно што Она тада изобилно помаже
Својим чедима. Када непрестано изговарамо ,,Пресвета Богоро-
дице, спаси нас!”, то је као да је повлачимо за одежду док не
услиши нашу прозбу!
Старац Пајсије Светогорац

Не може да изгуби своју душу онај ко поштује Богородицу.


Старац Пајсије Светогорац

Што год лепо човек да каже о Пресветој Богородици, не може да


искаже њену величанственост.
Старац Пајсије Светогорац

Ми се молимо Свеблагој и Пренепорочној Мајци Божијој, а Она се


моли за нас. Ми прослављамо Њу - узвишенију од сваке славе, а
Она нама самима припрема вечну славу. Ми Њој често говоримо:
,,Радуј се!", а Она Сина Свога и Бога моли: ,,Сине мој љубљени!
Дај им вечну радост јер су Ме поздравили радошћу!"
Свети Јован Кронштатски

149
Од Апостолских времена па до наших дана, сви они који истински
воле Христа, чествују ону која Га је родила, васпитавала и бринула
се о Њему док је био дете. Ако је њу изабрао Бог Отац, сишао на
њу Дух Свети, Бог Син се уселио у њу, био јој послушан у де-
тињству и бринуо се о њој док је висио на Крсту, није ли онда
њу дужан да велича свако ко исповеда Свету Тројицу?
Свети Јован Шангајски

Гле, Света Дјева није писала ништа на хартији што би се могло на-
звати Јеванђељем. Нити је ко други прибележио њене речи и
објавио као њено Јеванђеље. Једино што је сачувано од њених речи
и записано у Лукином Јеванђељу, то је њена благодарна песма Богу:
„Велича душа моја Господа". Ова песма пева се у Православној
Цркви сваки дан на јутарњем богослужењу. По својој лепоти, ова
песма Богородичина може се равнати с најлепшим псалмима Да-
видовим. А по дубини и мудрости, она представља једно мало
Јеванђеље. Несумњиво, да је Богомати изговорила још пуно пре-
красних речи и порука кроз живот свој. Али, по Божјем Промислу,
то је остало скривено од нас. Но, браћо моја, Богородично Јеванђ-
еље и није у речима њеним, него у животу њеном. Њен цео живот
јесте Јеванђеље, јесте крупна Радосна Вест роду човечијем. Јер,
Јеванђеље увек заувек означава Радосну Вест.
Свети Владика Николај

Ко би се и приближно могао сравнити с Господом у стрпљивом


подношењу страдања на земљи тако као Пресвета Богомати Ње-
гова? Старац Симеон, украшен сединама као бели лабуд, пророчки
је провидео њене болове у будућности, и сравнио је те болове са
продирањем мача кроз душу. Један мач прошао је кроз душу њену,
када је праведни Јосиф посумњао у њу за време бременитости,
други кад је морала бежати у Мисир испред мача Иродова, трећи и
четврти и десети и многи и многи када је посматрала ненавист и
сплетке старешина јеврејских против Сина њеног, из дана у дан за
све време Његове проповеди и чудесног деловања међу људима. Но
најоштрији мач прошао је кроз душу њену када је стајала под
Крстом Сина и Господа свога. Тај мач је провидео и њој прорекао

150
свети старац Симеон. Величанствено је и узбудљиво њено ћутање,
којим је као завесом покривала све болове своје, све ране срца
свога. У сумраку свих тих многобројних болова, наслаганих у срцу
њеном пречистом, светлило је неугасиво кандило вере и наде у Бога
и преданост Богу. Ненадмашна у племенитости слушкиња Гос-
подња! Она је видела себе јасно у Божјем плану људског спасења;
она је читала у пророцима о себи; она је разговарала с ангелима -
весницима Божјим. Зато све што је долазило на њу, радост или
мука, она је знала да од Бога долази, те нити је клицала у радости
нити роптала у муци. Него је ћутала и све слагала у срцу своме.
Свети Владика Николај

Она беше Дјева не само по телу него и по духу, смирена срцем,


богомудра, не брза на речи, стално је читала Свето Писмо, била
неуморна у трудовима, целомудрена у разговорима, говорећи с
људима као пред Богом. Она никога није вређала него је свима
добра желела, никада се никога, ни убогога човека, није узгнушала,
нити се коме подсмехнула, него је све што би видела покривала љу-
бављу својом, из уста њених ништа није излазило што није изли-
вало благодат, сва дела њена зрачила су најузвишенијом
девственошћу, спољашњи изглед њен беше одраз унутрашњег савр-
шенства њеног, благости и незлобивости.
Свети Амвросије Милански

Молите се Мајци Божијој. Она ће се заузимати за вас у овом животу,


и након смрти ће вам помоћи да прођете митарства и достигнете
Царство Небеско.
Преподобни Варсонуфије Оптински

Пресвета Богомајка је узвишена изнад свих ствoрења и удостојена


да буде Мајка Створитеља света, а Црква је невеста Христа Спаси-
теља, значи да је Пресвета Богомајка исто и Мајка Невесте
њеног Сина, Свете Цркве.
Старац Тадеј Витовнички

Мајка Божија је, као Његова Мајка, једно тело и крв и један дух са

151
Спаситељем. Она је по благодати Божијој постала Мајка самога
Бога, позајмивши му људску, пречисту и свеосвећену природу, хра-
нећи га млеком, носећи га на рукама, одевајући га, чувајући на
сваки начин младост Његову, љубећи га много пута и милујући га.
Како је неизмерно њено достојанство. Господе, ко ће описати уз-
вишеност Дјеве Богородице! „Ниједан језик није у стању да те до-
стојно похвали. Збуњује се чак и надсветски ум да ти пева,
Богородице“ (Канон на Богојављење, ирмос 9). Призивајмо је мис-
лима и једноставним покретом срца. Она је једно са Богом, као и
светитељи.
Свети Јован Кронштатски

Није било и неће бити девојке, која би сијала таквом светошћу и


чистотом као што је Дјева Марија. Смирење ју је учинило Кћерком
Небеског Оца, чистота – Невестом Духа Светог, Параклита, љубав
– Мајком Сина Божијег. Свети Оци су Је од давнина називали Бо-
городицом, а тај назив је дефинитивно прихваћен на III Васељен-
ском Сабору у Ефесу.
Архимандрит Рафаил Карелин

Паписти су, проглашавајући да је Мајци Божијој туђ првородни


грех, прогласили да је њој туђ сваки грех, да је она потпуно без-
грешна, па јој сходно томе није потребно ни искупљење ни Иску-
питељ. Уста заслепљених јеретика и фанатика заграђује сама
благодатна Свагдадјева Богомајка, исповедајући Бога Кога је родила
као Спаситеља свога. Паписти који Мајци Божијој приписују без-
грешност, самим тим показују своје неповерење у свемоћ Божију.
А Православна Црква прославља свемоћ и узвишеност Бога
Који је зачету и рођену у греху учинио неупоредиво вишом од
херувима и неупоредицо славнијом од серафима који никада
нису упознали грех и непрестано пребивају у светлости.
Велича душа моја Господа, и обрадова се дух мој Богу, Спасу мојему
(Лк. 1, 46) - изговорила је благодатна Дјева као одговор Јелисавети,
када је Јелисавета, на подстицај Духа Светога, громким гласом
објавила да је Свагдадјева - Мати Бога. Пресвета Марија својим
речима не само да затвара уста папистима, који за њу Богу одузи-

152
мају значај Спаситеља, него и протестантима, који њеном духу при-
писују наслађивање не у Богу, него у телесном сладострашћу. На-
супрот догмату паписта, протестанти, као заклети непријатељи
новозаветне девствености, тврде да је најсветији сасуд и храм
Божији, Богомајка, након што је родила Богочовека, нарушила
своју девственост, да је постала сасуд људске похоте, да је сту-
пила са Јосифом у односе карактеристичне за жену, и имала
другу децу. Ужасна мисао! Мисао животињска и уједно демон-
ска! Богохулна мисао! Мисао која је могла да се роди само у
крилу дубоког разврата! Њу је могао да изговори, и може то да
учини, само очајни и одбачени прељубник! Њу могу да при-
хвате и усвоје само они који су се толико удаљили од слике и
прилике Божије, и приближили се сличности са стоком, да се
њихова схватања о људској природи односе, и могу да се односе,
једино на природу у њеном униженом стању, налик животињ-
ском. Ради потврде ове чудовишне мисли, незналице и
несрећни хулитељи позивају се на Јеванђеље.
Свети Игњатије Брјанчанинов

Мајка Божија, Свагдадјева Марија, најузвишеније је од свих


створених разумних бића, неупоредиво виша од највиших
Анђела, Херувима и Серафима, неупоредиво виша од свих све-
тих људи. Она је – Владичица и Царица целокупне творевине,
земаљске и небеске. Она је – Свагдадјева, то јест Дјева пре него
што је родила Богочовека, Дјева у рођењу Његовом, и Дјева
после Његовог рођења. Име Марија дато јој је по заповести
Божијој, и значи Госпођа.
Свети Игњатије Брјанчанинов

Богородица Марија много личи на онај лик изображен на икони


Пресвете Богородице Јерусалимске. Она је иста таква. Видео сам
је много пута и не знам ниједну другу икону која толико подсећа
на њу.
Старац Пајсије Светогорац

153
Светитељи
Гле, сви Светитељи блистају врлином, сваком врлином, сви непо-
кајани грешници мракују грехом. А Благи Господ је постао човек
ради нас људи и ради нашега спасења. Свакоме од нас дао покајање
и веру велику; веру која чини све свете врлине, врши све свете
врлине новозаветне; веру која кроз љубав дела, кроз молитву дела,
кроз пост дела, кроз милосрђе дела, да свако од нас може побеђи-
вати све што грози и прети душама нашим. А ко прети теби и мени?
Пакао, ђаво, смрт! Ми смо увек слабији од њих. А ја сам јачи само
са Господом Христом, и са Његовим Светитељима. Нека их Он
умножи око нас, нека их да нама, да би нас они водили кроз овај
свет…
Преподобни Јустин Ћелијски

Једнога дана, тек што сам се молио неколико минута, отвори ми се


духовни вид и видех да ме окружују Анђели.
Упитах их: Да ли Анђели и Свети који бораве у највишим сферама
увек виде Лице Божије?
Један од Анђела ми рече: Као што је море пуно воде, тако је сав
свет испуњен Богом, и свaки житељ Неба осећа Божије прису-
ство свуда око себе. Када неко урони у воду, свуда око њега је
само вода - тако се на Небу осећа присуство Божије.
Али како је Бог несхватљив, Његова деца, која су ограничена,
могу Га видети само у облику Христа. Сам Господ је рекао: Онај
ко је видео Мене, видео је Оца (Јн. 14, 9).
У свету духова свако познаје и осећа Бога према своме стању.. Ако
би се Он јавио онима у нижим сферама као што се јавља у вишим,
не би били у стању да Га поднесу!
Други Анђео рече: Истина је, Божије присуство може се осетити
и доживљавати, али се не може речима објаснити.
Виђења Сундар Синга, индијског апостола Павла (Вл. Николај,
1936. г.)

Призивајући светитеље у молитви и изговарајући од срца њихово


име, ти их приближаваш самом срцу своме. Тада већ без сумње

154
треба да иштеш њихове молитве и заузимање за тебе. И они ће те
услишити и твоју молитву брзо, за трен ока, представити Владици
као Свудаприсутноме и Свезнајућем.
Свети Јован Кронштатски

Велика је тајна како човек може неочекивано да се сретне са Све-


титељем који је умро пре више од сто година и, потом, да се укључи
у његов живот. Човек постаје део Светитељевог живота, а поне-
кад га, чак, може и чути и видети, јер Светитељ је жив.
Јеромонах Серафим Роуз

Светитељи Божији су блиски верујућим срцима. Као најискренији


и добри пријатељи, они су у тренутку спремни на помоћ верним и
благочастивим [људима], који их призивају са вером и љубављу. Зе-
маљске помоћнике треба више пута позивати и понекад дуго чекати
да дођу. Духовне, пак, помоћнике не треба дуго да чекамо: вера мо-
лиочева их може у тренутку ставити поред самог срца. Подједнако
се од њих може по вери [тренутно] добити неопходна духовна
помоћ. Ја говорим на основу искуства. Ја мислим на често избав-
љење срца од туге заступништвом и заузимањем светитеља, а на-
рочито заузимањем Владичице Богородице. Може бити, рећи ће
неко, да је на делу проста вера или тврда, одлучна убеђеност у своје
избављење од туге, а не заузимање светитеља пред Богом. Не! Из
чега се види [њихова помоћ]? Уколико у срдачној молитви не
призовем познате ми светитеље (тј. не разликујући никога) и
уколико их не видим очима срца, ја нећу добити никакву
помоћ, ма колико се убеђивао да ћу се спасти без њихове по-
моћи. Ја сам свестан и јасно осећам да добијам помоћ у име све-
титеља које призивам, ради своје живе вере у њих. Слично је и
у обичном поретку земаљских ствари. Ја најпре видим своје
помоћнике срдачном вером. Потом их такође молим срцем, не-
видљиво, премда за мене врло приметно. Добивши невидљиву
помоћ на потпуно неприметан начин, познат једино души, ја се
силно уверавам да је помоћ дошла управо од њих, као што
болесник излечен лекарем бива убеђен да је добио исцељење од
њега, а не од неког другог лекара или од самога себе. Све речено

155
се дешава врло просто. Треба само имати очи да се види.
Свети Јован Кронштатски

Иконе светих нека ти казују колико имаш молитвеника пред Богом,


који се увек за тебе моле и колико бораца који се с тобом непре-
стано боре. Они су се целог живота храбро борили с непријате-
љима, победили их и показали ти бојиште са кога ћеш њиховом
помоћу поћи украшен победничким венцима вечној слави небес-
кој.
Преподобни Никодим Светогорац

Немој мислити да празници постоје ради пијења вина. Напротив,


они [су установљени] ради обнове ума и душевне чистоте. Пунећи
утробу јелима и пићима, у ствари ћеш прогневити Онога коме
је празник посвећен.
Свети Теодор Едески

Када мислимо на Светитеље, тада и Светитељи мисле на нас и по-


мажу нам. На тај начин са Светитељима склапамо пријатељство,
које и јесте најсигурније пријатељство. Тада можеш да си сам, а да
живиш са свима: и са светима, и са анђелима, и са целим светом;
да будеш сам, а да осећаш сву ту заједницу око себе!
Старац Пајсије Светогорац

По речима светог Јована Дамаскина, светитеље поштујемо због


тога што су ,,сјединивши се по својој слободној вољи са Богом
и примивши Га да се усели у њих, те заједничарећи са Њим,
благодаћу постали оно што је Он по природи“. Својим обожењем
светитељ постаје ,,бог по благодати“.
Протојереј Георгије Металинос

Ми треба да имамо најживљу духовну везу са небеским житељима,


тј. са свима светима – апостолима, пророцима, мученицима, свети-
тељима, преподобним и праведнима. Сви су они чланови једног
Тела - Цркве Христове, коме припадамо и ми грешници. Његова
жива Глава јесте сам Господ Исус Христос. Ето због чега их при-

156
зивамо у молитвама, разговарамо са њима, захваљујемо им и сла-
вимо их. Сви Хришћани неизоставно треба да су у вези са њима,
уколико желе хришћански напредак. Јер, светитељи су
пријатељи и руководитељи наши у спасењу, наши молитве-
ници и заступници.
Свети Јован Кронштатски

Светитељи знају ко их истински поштује


Једног поподнева, кад се (старац Јаков Цаликис) враћао из Халкиде,
пролазио је поред цркве Преподобног Јована. Побожно је ушао, за-
палио велику свећу и продужио ка главном храму, који се налази
са леве стране. Крипти се приближио са страхопоштовањем и ра-
дошћу и затим клекнуо испред ње. Ту се неко време молио. Неки
људи, који су такође дошли у светилиште, почели су да негодују
због његовог оклевања. Старац је устао, целивао свете мошти и
прешао у други део светилишта како не би сметао осталима. Стајао
је тамо и с радошћу посматрао лобању преподобног. Међутим, при-
метио је да се свете мошти покрећу и да мењају свој положај, за-
висно од особе која им се поклања. Отац Јаков се зачудио,
усредсредио пажњу и приметио да се то уистину догађа. Тада се
одважио да запита преподобног: ,,Преподобни мој, зашто некима
допушташ да те додирну уснама, некима пружаш своју руку, не-
кима окрећеш главу да би је гледали, некима се осмехујеш а од
неких одвраћаш главу?"
Истог часа добио је одговор: ,,Знај, Јакове, да нису сви овде дошли
да би ми изразили своје поштовање. Неки су дошли због истинске
побожности, неки су дошли држећи руке на леђима а неки су овде
из пуке радозналости."
Отац Јаков удостојио се оваквог дара још неколико пута. Другим
речима, виђао је да свете мошти заузимају или положај добродош-
лице или положај одбијања, што је зависило од унутрашњег стања
особе која им је приступала.

Свети, који живе у слави небеској, у узвишеној и вечној слави од


Бога, без сумње немају потребе за земаљском славом – за безвред-
ном славом људском. Зашто је онда света Црква установила

157
црквена сећања на Свете и празновање успомене на њих? Одговор
на ово питање може се добити из самих црквених служби које се
тичу ових празника. Ове службе се обично састоје из два елемента:
као прво, сећања на животе, подвиге и добродетељи Светих, а
као друго, призивање Светих да се моле Богу за нас. Очигледно
да Мајка - Црква сећањем на њихова житија, подвиге и доброде-
тељи жели да нас поучи и подстакне на Богоугодни живот и душе-
корисне подвиге; а тражењем њихових молитава за нас, Црква
њихову небеску молитву поставља као лествицу за лакше усхођење
наших земаљских, слабих, и недостојних молитава ка наднебесном
духовном жртвенику Божијем.
Свети Теофан Затворник

Светитељи Божији су блиски верујућим срцима. Као најискренији


добри пријатељи, они су у тренутку спремни на помоћ верним и
благочестивим људима који их призивају са вером и љубављу.
Свети Јован Кронштатски

Житија Светих
Читај житија светих. У њима ћеш наћи све, свему ће те научити.
Упоређуј себе не са својим ближњима, већ са светитељима. Такво
упоређивање нам открива колико смо грешни.
Архиепископ Серафим Собољев

Фиксирајући на нечему пажњу, човек се својим биопољем пружа


према датом објекту и ступа с њим у контакт. Читајући књигу, ми
на невидљив начин успостављамо везу с њеним аутором (чак и ако
је овај умро) и са оним стањем душе у којем се налазио писац у
тренутку стварања свог дела. Читалац је у стању да улази у исте
мисли и осећања, а они који су посебно осетљиви, чак и да дожив-
љавају исте осећаје.
Управо ово својство људске природе и јесте један од узрока
зашто Свети Оци препоручују стално читање Еванђеља и све-
тоотачких књига. Јер на тај начин читалац општи с Богом и
светима, улазећи у њихове мисли и осећања, сам се духовно обо-
гаћује и узраста. Осим тога, осећајући читање својих дела,

158
свети се моле за оне који их читају.
Ето зашто је штетно читати литературу коју су написали остраш-
ћени и неочишћени људи, литературу од које се човек може зара-
зити њиховим страстима, а тим више, демонску литературу
(учитеља јоге, на пример). Кроз овакве текстове читалац се отвара
и ступа у контакт с нечистим духовима. Ево шта каже о томе свети
Игњатије Брјанчанинов: „Све демонске појаве имају то својство да
је чак и ништавна пажња према њима опасна; већ сама та пажња,
без икакве благонаклоности према појави, може утицати на то да
човек прихвати најштетније утиске, да буде изложен тешком иску-
шењу“.
Људи и демони (како пали духови кушају савременог човека),
Свештеник Родион Петроградски

Шта су светитељи? Светитељи су испуњење ове две заповести: љу-


бави према Богу и према човеку; ове две врлине: христољубља и
човекољубља. Сви су они имали те две врлине.
Преподобни Јустин Ћелијски

Уколико је један светитељ чинио већа дела, утолико се већма он по-


нижавао и смиривао пред Богом, свестан да та дела не чини он него
Бог који је у њему. Он осећа да је Бог у њему субјект, а он само
оруђе Божије, инструмент страшнога и свесилнога Творца својега.
Узмимо за пример Павла. Стоји написано: И Бог чињаше не мала
чудеса рукама Павловим. Чак и убрусе са његовог ознојеног тела
стављали су на болеснике и ови су постајали здрави (Дап. 19, 11-
12). Међутим, тај исти Павле назива себе најгрешнијим од свих
грешника.
Свети Владика Николај

Шта значи реч свет коју често употребљавамо не само у литур-


гијском, већ и у свакодневном животу? На основу чега Црква кано-
низује подвижнике вере, сведочи о њиховој светости и даје нам
право да им се обраћамо с молитвом?
Ако упитамо људе који нас окружују, међу њима и хришћане који
живе црквеним животом шта значи „свет човек“ добићемо раз-

159
личите одговоре. Једни ће рећи да је светац човек чистог и беспре-
корног живота, други ће тврдити да је светост самопожртвовано и
несебично служење људима, трећи ће указати на својства као што
су милосрђе, сажаљење и саосећајност човека. Односно, за већину
људи светост је постојање високих моралних вредности. Међутим,
све су то у ствари особине и својства светости, њеног испољавања
у различитим животним ситуацијама и околностима, а не сама све-
тост. Све наведене вредности човека, чак и у својој укупности, не
дају потпуну представу о ономе што желимо да дефинишемо.
Реч „светост“ је по свом значењу много дубља. Нисмо нашли
ниједан синоним, пошто светост заиста није квалитативна; светост
је оно што човека чини новом творевнином, стваралачка
Божанска сила. Свет је човек у којем пребива и делује благодат.
Свет је онај ко је дао у свом срцу место Духу Светом; то је зрак
који је заблистао од Таворске светлости. Овде, на земљи, бла-
годат се може стећи и изгубити. Живот, чак и великих подвиж-
ника представљао је односе између благодати и људске воље
који се стално мењају између светости и греха – оно стање које
се код аскета назива невидљивом борбом. У вечности, кад
време искушења остане иза човека, благодат Божија ће надо-
кнадити оно што недостаје и сјединити се с душом човека не-
одвојиво, нераскидиво, заувек, а после Васкрсења она ће
преобразити и продуховити тела светих. Више од тога, светост
у вечном животу није статика, већ вечно приближавање Божан-
ству, вечно усхођење духовним степеницама, вечно озарење Бо-
жанском светлошћу (оно што се на језику аскетике назива
обожењем) све веће силе и интензитета. У овој светлости човек
се преображава и постаје све способнији да созерцава Божанску
лепоту, сам постајући од тога све лепши, као кристал у којем
се одражавају и играју зраци сунца које излази.
Архимандрит Рафаил Карелин

Светост – Старац Пајсије Светогорац


Светитељи су своју светост прекалили кроз огањ искушења. То
искуство су оставили и нама да бисмо се сачували од мреже чове-
коубице.

160
Онај ко поштује светитеље несумњиво ће још више поштовати Бо-
городицу. Као што и онај који поштује Богородицу поштује и Свету
Тројицу.
Светитељи имају, природно, људску светост а не божанско савр-
шенство које је имао Христос. Зато се не треба саблажњавати кад
видимо неки мали недостатак међу њиховим многим врлинама.
Нити, пак, да узимамо као пример неки недостатак који су имали у
почетку своје духовне борбе, а то да бисмо тиме оправдали своје
слабости. Јер је у почетку њиховог духовног подвига Бог понекад
повлачио благодат са њих ради њиховог смирења. Тако су добијали
двоструку радост, а ми поучан пример. А с друге стране, откуд
знамо да неке од њихових мана нису била претварања која су све-
титељи чинили да би прикрили своју светост? Јер да су светитељи
“продавали“ светост, не би је ни имали нити би били свети.
Због тога им дугујемо велику захвалност, чак и “анонимним” све-
титељима који нас незнано помажу својим молитвама. Они су не-
престано молили Бога – по мом мишљењу – да остану анонимни
да не би били прослављани од људи, али су наставили да људима
помажу на исти начин, „у тајности“ (Мат. 6, 4).
Природно, сваки од светитеља се подвизавао на свој начин, а и сада
нас, опет, помажу сваки на свој начин. Свакој души говоре онај
језик који она може да разуме и који ће њој бити на спасење.
Зато наше светитеље који су се прославили било проливањем
крви, било знојем и сузама, морамо славити са побожношћу да
бисмо тако помогли самима себи. И кад чујемо да се данас
врши помен светог… треба да стојимо усправно, као што и
војници стоје у ставу мирно кад се помињу имена њихових
палих другова.
Несавршених људи има свуда. Има их и у Цркви. У Цркви такође
постоје и добри људи. Постоје добри људи и у политици, у верским
заједницама, у лажним религијама и учењима. У читавом свету по-
стоје добри људи и добро је да је тако, јер су они утеха и помоћ
своме окружењу и друштву. Светитеља, међутим, нема нигде
другде осим у Православљу.

Поседнути (из Јеванђеља) је рекао да му је име „легион“. И видите,

161
као што у једном поседнутом могу да бораве многи демони, тако у
срце човека који верује могу да стану сви светитељи! Кад у чове-
ково чисто срце може да стане Христос, тим пре могу да стану
светитељи! То су велике тајне!
Старац Пајсије Светогорац

Између светитеља и нас не постоји разлика у природи, већ у вољи


и одлучности.
Преподобни Јустин Ћелијски

162
Света Србија
Света Србија
Она је ваистину света. Освећена је постом и молитвом и причеш-
ћем свег народа кроз његову хришћанску историју. Освећена је
многобројним олтарима, светим гробовима, задужбинама (мана-
стирима или црквама подигнутим за спaсење душе) којима повезује
земаљске са небеским; прослављањем угодника Божијих, сузама
покајника, празницима и крстоносним литијама, светим моштима,
крстовима и иконама.
Но више од свега осталога посвећена је Србија страдањима ми-
лиона мученика за Крст Часни и Веру хришћанску. То је
највеће освећење земље: крв мученика за Христа. И колико је
крви проливено!
И то треба да знају и својој деци да казују, да нема ништа јаче
од Светиње. Светој земљи не може одолети ни безбоштво, ни
лаж, ни насиље, ни бруталност освајача, никаква друга и
несвета сила. Свету земљу чува сам Бог Својом моћи и Својим
благословом. И што је више на њој мученика, тим више је она
снажна.
Нека се радује сваки Србин, сада више него било када, што је
његова Отаџбина - Света Земља. Света Србија! И нека пази и
памти, да се не огреши о ту Светињу, да јој дода, а не да одузима
од ње!
Свети Владика Николај

Не постоји никаква средина. Или ћемо бити Срби, свесни своје про-
шлости и аманета наших отаца и прадедова, или – отпадници на-
ције, интернационалисте, тј. припадници некакве магле, грађани
белосветски, рушиоци живота и свега, без националног поноса, без
вере, без морала.
Патријарх српски Варнава Росић

А данас, данас на небу је српски Ускрс. Данас сва небеса, Свети


Апостоли, Свети Пророци, Мученици, Исповедници славе Светога
Саву. Данас сам Господ грли Светога Саву, највећег и најсветијег

163
Србина, најљупкије и најмилије српско дете Растка! А он клечи и
плаче. Плаче над несрећним српским родом, плаче над земаљском
Србијом. Сва Небеска Србија слави Светитеља Саву, а ви несрећни
Срби све сте његово заборавили на земљи.
Ти земаљска Србијо, куда идеш? Шта је твој крај? Шта, ако не про-
паст, погибија? Пропаст, погибија српских душа, покољ српских
душа! Ето, то је Српска земља. А то је сваки Србин добровољно
дао, добровољно убијао своју душу. Мајка која слуша дете како
псује, отац који псује, шта раде? Убијају душу у детету свом, и
душу своју убијају и спремају пакао и себи и деци својој. О, свака
крађа, сваки грех, све је то убица који јури на тебе. Свака ружна
реч, свака ружна помисао, свако рђаво дело, све су то силе демонске
које те гађају да те устреле, да ти душу убију.
Пуна је Српска земља лешева духовних. Душа до душе, ох, леш
до леша! То су мање више данашњи Срби. Све што је Божје,
мање-више, заборавило се. А све што би дало задовољство
овога света, уживања овога света, ето за тим трче данашњи
Срби, и губе душу своју и губе оно што је вечно. Али у ономе
свету видеће сваки шта је зарадио.
Свети Сава распет на безброј крстова по Српској земљи! Свети
Сава распет на свима крстовима који ограђују Српску земљу. Са
свих тих крстова, он, он највећи Мученик српски, вапије пред Гос-
подом: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!
О Свети Оче Саво, опрости и помози! Опрости и помози, опрости
и помози нама духовним мртвацима по земљи српској. Васкрсни
нас из мртвих, васкрсни душе наше из мртвих. Васкрсни их по-
кајањем, васкрсни их вером у Господа Христа. Васкрсни их нашим
новим животом по Еванђељу.
Ти нас покај, ти нас приведи Господу Христу, иначе српска
земља претвара се у огромно гробље, леш до леша, мртвац до
мртваца. И авај, ако не васкрсне ка Христу, ускоро ће се пре-
творити Српска земља у огромно гробље српских душа. Гробље
душа које су извршиле самоубиства и убиства, презревши
Господа Христа, одбацивши Јединог Истинитог Бога и Јединог
Истинитог Даваоца вечнога живота и бесмртнога, и јединог
Имаоца и Даваоца Вечне Истине и Правде.

164
О Свети Оче Саво, васкрсни нас из мртвих. Васкрсни нас на веру у
Господа Христа. Да ништа на овом свету не ценимо као Њега и да
никога не љубимо више од Њега. Јер, ето, Он нам кроз Себе даде
сва небеска блага и Царство Небеско. Дај нам силе и моћи да и ми
исто тако усвојимо веру у Њега, љубав к Њему, молитву к Њему.
Свети Оче Саво, опрости и помози! И моли Господа Христа да све
нас, српске мртваце, мртваце душом, васкрсне из свих смрти ка
Њему, ка Небеској Правди, ка Вечном Животу кроз све векове.
Амин.
Преподобни Јустин Ћелијски

Знате ли шта значи бити светосавски православан? То значи – не-


престано се борити са страстима и гресима у себи и у свету око
себе. Са среброљубљем, бори се сиромаштвом; са похотом, бори се
молитвом и постом; са гневом, бори се кротошћу; са гордошћу,
бори се смиреношћу; са ђаволом, бори се Богом.
Кад мислиш мисао чисту и свету, знај, ствараш светосавску кул-
туру. Свако твоје племенито осећање, свако твоје анђелско дело,
свака твоја добра жеља - неимар је светосавске културе. Свети Сава
је у нас највећи неимар. Он је души нашој пропутио пут Богочове-
чанске православне културе.
Преподобни Јустин Ћелијски

ГДЕ СУ СРБИ?!
Каква тмина! Каква помрчина! Где су Срби? Много је бивших
Срба, а правих Срба, авај, како мало!
Омладина! Ко? Ко је води? Нема Светога Саве на Универзитету,
нема духа његовог, нема Христа његовог. А кога има, ако Христа
Бога нема, ако Светог Саве нема? Крст и на њему распет Свети
Сава, и бруји његов тужан и сетан глас, његов глас који се чује од
земље до неба: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!
Оставише Тебе, једини смисао свих светова, оставише Тебе
Који нам дајеш Вечни Живот, оставише Тебе Који нам дајеш
Вечну Правду, и твоји потомци пођоше, за ким? За људима без
Бога!
А шта човек може учинити без Бога у овоме свету? Можеш ли,

165
траво, да порастеш без Бога? Можеш ли пшеницу своју, кукуруз
свој, да однегујеш без Бога? Можеш ли теле да одгајиш без Бога?
Може ли врабац над кућом да прхне без Бога? Може ли сунце да се
носи над земљом без Бога? А ето, полудео је европски човек, полу-
дела европска наука, полудели европски мудраци, хоће свет да
уреде без Бога. И ето, уредили га! Видимо како уређују. Крв, ра-
тови, несреће, буне, побуне. Нигде мира, нигде спокојства, све трчи,
за ким, за чим? - за, авај, пропадљивим самоуживањима, стра-
стима и сластима овога света.
О Господе, опрости нам јер, збиља, не знамо шта радимо!
На крсту распет Свети Сава, тужан и сетан. Монаштво му је дало
све, монаштво га је учинило Светитељем, монаштво га је учинило
Просветитељем. Света Гора и свети монаси васпитали су Светога
Саву и дали му сва богатства неба. Дали му Вечну Истину, Вечну
Правду, дали му Вечни Живот, и он га дао српском роду. Дао и
Вечну Истину, и Вечну Правду, дао Истинског Бога и Господа Хри-
ста.
Тамо по српским шумама, по долинама, гудурама, српски ма-
настири. Зидали их свети цареви и краљеви, зидали их свети
Срби, оставили нама, а манастири скоро опустели. Срби неће
у монахе, Срби кренули за Европом, за културом, за модом.
Жене трче за париском модом, и по вароши и по селима. Мла-
дићи, омладина, Срби зрели, родитељи, чиновници, службе-
ници, све то се дало на уживање.
А Срби сада напуштају тај светосавски пут, напустили монашки
пут. Празни манастири српски, по један или два монаха? А ви ша-
љете децу своју по школама, по универзитетима. Добро је и то по-
некад. Али, помисли на душу своју и на душу њихову. Ко ће чувати
душу Српскога народа? Свима до уживања и уживања стало. А пут
манастирски, пут Светога Саве кроз Вечну Истину води у Живот
Вечни. Срби, на шта сте свели своју историју и себе? Тако, оста-
вивши тај светосавски пут, пут манастирски, пут монашки, Срби
кренули за културом, за цивилизацијом европском, за модом европ-
ском. О лешеви српски!
Шта вам даје та култура и цивилизација? Шта, осим лажи? Шта,
осим лажног задовољства? Шта, осим лажних уживања? Шта вам

166
дају палате и фабрике? Шта вам дају авиони? Погледајте душе
своје. Где су вам душе? А душа је важнија од свега; не од твога
имања само, од твоје стоке, не само од твоје деце, него, него, о,
душа је важнија од свих светова. То је вечно у теби, човече. То
је оно што не умире. То је оно што гроб не може да ухвати. И ти
душом својој можеш из овога света у онај свет. Шта ћеш радити
у моменту смрти?
Ти си човек, ти си Србин, ти си чуо за Господа Христа! Шта се
збива са српским човеком данас? Све што је Божије, мање-више,
опустело је у Српској земљи. Опустели манастири и пред сваким
манастиром, скоро, распет Свети Сава. И он тужан и јадан гле-
дајући своје потомке, своју несрећну паству, како пропада у гре-
сима, страстима и сластима и у лажним културама и
цивилизацијама, јауче са крста: Господе, опрости им, јер не знају
шта раде!
Данас сва Небеса, Свети Апостоли, Свети Пророци, Мученици, Ис-
поведници славе Светога Саву. Данас сам Господ грли Светога
Саву, највећег и најсветијег Србина, најљупкије и најмилије српско
дете Растка! А он клечи и плаче. Плаче над несрећним српским
родом, плаче над земаљском Србијом. Сва Небеска Србија слави
Светитеља Саву, а ви несрећни Срби све сте његово заборавили на
земљи.
Преподобни Јустин Ћелијски
Беседе Аве Јустина препуне су људске, пастирске, свештеничке,
духовничке и црквене одговорности за људе и народ којима се
обраћа. Ноћи када га је Господ позивао себи, он је, уз завештање
да се подигне тробродни Храм у манастиру Ћелије, оставио молбу,
жељу и завет да се издају и његове Беседе. Богу хвала, његово за-
вештање и молба су испуњени, тако да нас и данас опомињу његове
громогласне речи : ,,Српски народ ''испраног мозга'' од комуни-
ста, и даље не види истину, и даље срља у пропаст, а мисли да
иде ''у корак са цивилизацијом''.”

Браћо моја, пазите да то што Свети Сава сеје по вашим душама, а


Свети Владика Николај кроз своје свете књиге, и остали Српски
Светитељи, пазите да вам то ђаво не украде из душе.

167
Пази, ђаво се шуња и око мене и око тебе, увек се шуња, увек тражи
начина да украде из тебе оно што је божанско, што је чисто, што је
свето, да те наведе на неки грех...
Преподобни Јустин Ћелијски

Србине брате, теби се обраћам, да те нешто упитам. Не устављај


волове твоје, и не задржавај плуг твој. На питање моје можеш од-
говорити и орући. Не питам те за пут, да би морао дићи руку са
плуга и показати ми пут. Не иштем ти воде, да би морао престати
с орањем и повести ме на извор. Гле, ти цео дан ореш и цео дан
мислиш, и мисли твоје остају затворене унутра у теби. Хоћу да те
упитам о нечем што је унутра у теби, на што ми можеш одговорити
држећи руке на плугу и корачајући лагано браздом за воловима.
- Да ли још гори кандило вере унутра у души твојој? Да ли имаш
довољно уља у кандилу твоме, и да ли ти је светло унутра у души
твојој? Србине брате, гори ли у теби кандило вере?
То је моје питање, и то сам хтео да те питам, али не у име моје. Не
питам те у име моје него у име родитеља твојих који те вером Хри-
стовом крстише и крвљу Христовом причестише;
и питам те у име ђедова и прађедова твојих, који их препуног и пла-
меног кандила вере своје налише и зажегоше кандило вере у души
твојој;
и питам те у име оних даљих предака твојих, који у ропству од пет
стотина година под Турцима не дадоше да се кандило вере у њима
угаси; када се за пола хиљаде година беше угасила српска слобода
и држава, једино што они одржаше неугашено то је кандило вере у
душама њиховим;
и питам те у име оних твојих предака који јуначки примише смрт
за веру своју на коцу и конопцу, као бесправни робови, у мраку ро-
бовања;
и питам те у име оних још даљих предака твојих који с честитим
кнезом Лазаром на Косову битку бише и за Крст часни живот свој
положише;
и питам те у име оних твојих славних и честитих кнежева, благо-
верних царева и благочестивих царица, опет предака твојих, који
окитише ову земљу твоју славним задужбинама, белим црквама и

168
манастирима, одакле су сви нараштаји српски после њих доливали
уља у кандила своја и зажегали треперави пламен вере свете;
и питам те у име светих Патријараха српских, часних свештеника
и монаха, који кроз векове борбе, и муке, и искушења и тиме чу-
ваше онај свети огањ вере у Србину да се не угаси, као прави
светлоносци и духоносци;
и питам те, најзад, у име оног најсветијег духовног праоца твога, у
име оног моћног и милог Саве, оног неустрашивог мужа и плачљи-
вог молитвеника, који је исплакао срце своје пред живим небесима,
да би се у народу српском до конца векова очувао свети пламен
вере.
У име те велике и племените војске твојих благородних предака,
чију си крв и дух и веру и ти наследио као законити наследник, у
име њихово а не у име моје ја те питам, племенити Србине брате:
да ли још гори кандило вере унутра у души твојој?
Свети Владика Николај

Свети Сава – наш тужилац пред Богом


Најбољи синови једнога народа служе за узоре своме народу. Али
они нису само узори; они су и браниоци свога народа. Али нису
само браниоци, они су и тужиоци свога народа.
Ко је био Свети Сава? Најлепши узор живота српском народу, ват-
рени бранилац српског народа пред другим народима, али и тужи-
лац српског народа пред Богом.
Ко би то помислио? Ко би то рекао? Уствари, то је сасвим природно,
да онај који нас је духовно препородио, с правом се може тужити
на нас. Када су Јевреји већ били додијали Христу својом злобом,
рече им благи Спаситељ: Немојте мислити да ћу вас ја тужити Оцу;
има (други) који вас тужи, Мојсеј, у кога се ви уздате (Јов. 5, 45).
Тако је сведочио злобним људима Онај Који је видео небесни свет,
као и земаљски, и који је знао шта бива на небу као и на земљи. Он
је видео, и знао, и чуо из онога света како Мојсеј тужи Богу свој
народ због противљења Христу, због злобе према Месији.
Највећи Јеврејин постао је, дакле, тужилац Јевреја. Није тешко за-
мислити ни највећег Србина као тужиоца Срба. Свеци Божји могу
да трпе дуже од свих осталих људи, али не могу колико Бог. Све-

169
вишњи Бог може несравњено дуже да трпи него ли сви свеци Ње-
гови. Зато ми и певамо уз Велику недељу: ,,Слава долготерпјенију
Твојему, Господи!“ Питате ли зашто би нас Свети Сава морао ту-
жити Богу; заиста, за две или три ствари могао нас је тужити.
Прво, могао нас је тужити што смо били мека врата па смо се лако
поклонили идолима европским. Мојсеј се жалио Богу на Јевреје
као на тврдоврат народ. Свети Сава се може жалити на нас као на
народ мековрат.
Друго, могао нас је тужити што су врховници српски уздигли и
папу и Мухамеда изнад њега.
Питате ли, зашто нас је још могао Св. Сава тужити Богу? Заиста,
за пет или за десет ствари могао нас је тужити. Прво, због школе
без вере; друго, због политике без поштења, треће због војске без
јединства духа; четврто, због брака без верности, и тако даље.
Да ли још питате зашто нас је наш Св. Сава могао тужити Господу
Богу? Заиста, због десет и двадесет ствари могао нас је тужити:
због безбрачних развратних матораца;
због брачних, а лакомислених младића;
због бездушних интережџија;
због грамжљивих самаца без деце;
због нечиста ума;
због прљава језика;
због богохулства;
због увреде родитеља;
због исмевања учитеља;
и због такмичења у надмудривању место у братском помагању;
и због нечега што смо ставили и нечега што нисмо ставили пред
палату Народне скупштине: споменике коњима а не људима, којима
треба подражавати;
и што нисмо ставили крст на онај фараонски споменик Незнаном
јунаку на Авали.
И још за многе и многе грехове и лудости наше могао нас је тужити
Свети Сава Христу Богу својему. Но, ако нас је и тужио, он се
молио за помиловање наше, и Господ нас је ударио и помиловао.
По својој недостижној мудрости, која, такорећи, безбројним очима
гледа сву прошлост од почетка и сву будућност до краја, Господ

170
даје онај лек који одговара болести и онај венац који одговара по-
штењу сваког човека и сваког народа. Па ни Свети Сава неће никад
молити Бога да Бог убије његов народ, него да га у поштењу поми-
лује, а у болести да му даде горчину, горак пелен против грознице;
ај, браћо, пелен против грознице среброљубља и грознице власто-
љубља и грознице самољубља и грознице сластољубља, против
свих грозница свих погрешних љубави, којима је овај народ заме-
нио био љубав према Богу и љубав према ближњем. Амин.
Свети Владика Николај - Речи српском народу кроз тамнички
прозор

Писмо једном патриоти који каже:


Довољно је бити добар Србин а вера је споредно
И ја кажем: довољно је бити добар Србин, али по угледу на најбоље
и најславније Србе, који су се јавили на изложби људи у овоме
свету за минулих хиљаду година. Но не смем да кажем као ти: вера
је споредно! Јер би ме сви Срби утерали у лаж.
Добар си Србин, ако имаш слатку душу краља Владимира, из-
држљивост Немањину, христољубље Савино, ревновање Милути-
ново, кротост Дечанскога, смерност Урошеву, пожртвовање
Лазарево, витештво Страхињино, правдољубље Марково, срце
Југовића мајке, поуздање Миличино, благост Јевросимину, милост
Косовке девојке, трпељивост поробљеног робља, видовитост сле-
пих гуслара, мудрост српских попова и калуђера, стидљивост на-
родних девојака, надахнуће народних певача, даровитост народних
занатлија, отменост народних ткаља и везиља, јасноћу народних
пословичара, умереност и одмереност српских сељака, сјај крсне
славе свих крштених Срба.
Но није ли све ово од вере? Ваистину, и основа и потка свему на-
бројаном јесте вера Христова. Ако ли ти немаш у себи ниједну од
побројаних врлина славних ти предака а ипак се називаш Србином,
онда си само једна чувена фирма на празном дућану. А то, мислим,
не желимо ни ја теби ни ти себи.
Рећи некоме: буди добар Србин а вера је споредно, исто је што и
рећи једној овци: буди ти само угојена а паша је споредно!
Не може нико бити добар Србин а да пре свега није добар човек.

171
У свету пак нити је било нити има икакве силе, која може чо-
века учинити савршено добрим, осим силе вере Христове.
Немој, дакле, желети Српство без садржине.
Не био ти човек без памети путовођ ни Србин без вере ортак.
То ти желим и поздрављам.
Свети Владика Николај - Мисионарска писма

А прави Србин увек стоји уз Спаситеља свога Господа Христа, увек


стоји у Светој Србији, брани њену правду, живи том правдом, брани
њену истину, живи том истином. Нема смрти која га може одвојити
од њих, нема ђавола, ни легиона ђавола, ни пукова ђавола, који могу
таквог Србина, Христовог Србина, светосавског Србина, одвојити
од Свете Србије. У њој он је међу Светитељима Српским. Тим бес-
мртним победницима на свим бојиштима, тим бесмртним јунацима
којима никаква смрт нашкодити не може. И ми данашњи Срби,
треба да проверимо себе, сваки да провери себе. Где сам? Да ли
сам ја у Светој Србији? Да ли заиста живим светим Јеванђ-
ељем косовским, светосавским Јеванђељем? Да ли је Христос
за мене све и сва у овоме свету? Да ли је Христос за мене
најважнија моја брига у овом свету? Да ли је Христос једини
истинити Бог за мене у овоме свету, или се ја полако одвајам
од Њега и бежим од Њега и придружујем се лажним боговима
овога света, лажним наукама, лажним учењима. Сваки нека
провери себе.
Преподобни Јустин Ћелијски

А по светосавском Еванђељу, шта значи: бити Србин? То значи: Бо-


гочовека Христа сматрати за највишу вредност и волети га више
од свега; увек се при дилеми приволети Царству небеском а не
земаљском.
Преподобни Јустин Ћелијски

Они се труде да убију Свету Србију. Гле, они убијају себе. Свету
Србију не могу убити, не могу убити бесмртнике Христове. Не
могу убити Светог Кнеза Лазара, Светог Саву, Светог Симеона Ми-
роточивог и безброј српских светитеља и безброј витеза и јунака

172
што гинуше за крст часни и слободу златну кроз векове и векове.
То је вечна Света Србија, неубивљива, Света Србија коју нико
усмртити не може, нити јој може нашкодити, јер је сва Хри-
стова.
Преподобни Јустин Ћелијски

На питање - Шта је то српски национализам одговор нам даје


Свети Владика Николај:
То је рам у коме је икона Христова.
То је дом у коме је Христос домаћин.
То је брак у коме је Христос благословитељ.
То је село и град у коме је Христос начелник.
То је држава у којој је Христос цар.
То је уметност у којој је Христос чаробност.
То је школа у којој је Христос учитељ.
То је Црква у којој је Христос првосвештеник.
То је борба у којој је Христос војсковођа.
То је страдање у коме је Христос главни страдалник.
То је мрак у коме је Христос једина свећа.
То је устанак против неправде са барјаком Христовим.
То је победа са певањем: Христос воскресе.
То је весеље где анђели Христови са људима играју.
То је ткиво историје српског народа коме је основа Христос, а потка
свеци, светитељке, јунаци и мученици Христови.
То је молитва до последње сузе и последње капи зноја.
То је срећа у самоћи, срећа у браку, срећа у друштву, срећа у
побратимству, срећа у колиби, и на престолу.
Ето због чега је речено да је тешко бити Србин.
А то је речено комшијама Српским и издајницима Српским,
којима је национализам рам у који они стављају другу слику,
коју им противници Христови ставе у руке.

У огромном колу светих Твојих, Господе и моји су преци; сви свети


српски благочестиви цари, благоверне царице и књегиње, краљи и
војводе, праведници, мученици, испосници, пастири и учитељи, бо-
гомољци, добротвори - народ велики и сјајан, Небесна Света

173
Србија. Од сваке муке најтежи ми је страх да се не нађем до-
стојан предака својих, верних слугу Твојих а сада великих пле-
мића Твојих у вечном царству истине и весеља, у хору анђела
и свих светих. Избави ме и спаси од тога страха, по неисказаној
милости Твојој и удостој ме уврстити се у моје прослављене претке
на небесима, Господе Боже мој, Христе Спаситељу мој, животе мој,
све добро моје. Амин.
Свети Владика Николај

Свака српска сељанка знаде по десет заната. Зна и да кува јела и


меси хлеб и сири млеко и тка и везе и плете и гаји живину и негује
цвеће и прави сапун и спрема зимницу и Бог зна колико још по-
слова који су у Европи строго раздељени и предузети сваки на по
се од стручњака.
Српска жена је царица дома, домаћинства и деце.
Свети Владика Николај

Зашто да народ буде као дрва која ће се спалити? Зар је народ крив
ако га безбожне старешине и лажни пророци заводе странпутицом?
Није крив народ у оноликој мери као његове старешине и лажни
пророци, али је крив у извесној мери. Јер, и народу је Бог дао да
зна прави пут кроз савест и кроз проповед Божије речи, те народ
не би требало да слепо следује својим слепим вођама, када га
они воде путевима лажним и удаљују од Бога и Божијег закона.
Свети Владика Николај

Ако ћемо да се хвалимо претцима својим, не смемо бити мањи од


њих у молитви и љубави - у молитви, да би нам Бог био савезник,
помоћник и заштитник; у љубави, да би нам живот био радост и
снага и светлост.
Свети Владика Николај

Српски сељак је морао себи овако говорити: Кад су краљеви и ца-


реви наши служили Христу Богу, зар ћу ја тражити неког бољег
домаћина да му служим?
Свети Владика Николај

174
Када су Светог Јустина Ћелијског упитали да ли у Србији има атеи-
ста, одговорио је: ,,Наравно да има, пун Богословски факултет атеи-
ста!” А када су га комунисти приводили, до истражног бироа су
путовали возом, у једном тренутку Свети Јустин је упитао коман-
дира:
- Да ли си Србин?
- Јесам, одговори комуниста.
- Верујеш ли у Бога?
- Не верујем.
- Па, како си онда Србин?
- Па ето тако што сам рођен на српској земљи! -Одбруси командир.
Свети Јустин му показа кроз прозор, па рече: ,,Видиш ли овог бика
на ливади? И он је рођен на српској земљи...”

Где су Срби? Шта је са њиховим душама?! Продадоше душе многи


за чинију сочива. Како је страшно бити Србин кад изгубиш Све-
тога Саву, када изгубиш веру Православну!
Шта је то пакао - то је бити без Христа.
Преподобни Јустин Ћелијски

Обећана земља
- Ми смо, за време Тита и Југославије, имали свега у изобиљу! -
жалио се, занесењачки гордо, човек у зрелим годинама.
Стари Србин, који је био у близини, примети:
- То што кажеш да је било свега у изобиљу, данас се испоставља,
више него очигледно, да је била храна наопака.
– Како то мислите? – збуњено ће човек.
– Југославија за Србе није била друго него мисирско ропство за иза-
брани народ. Зидале су се пирамиде, не толико самом владару, већ
жрецима који су њиме управљали, а заузврат смо имали: „... школу
без вере, политику без поштења, војску без родољубља, државу без
Божјег благослова.“
Свети Владика Николај - Кроз тамнички прозор
И ево где нас је то довело! До тога, како је говорио Достојевски, да
ако Бога нема - све је дозвољено. То је плод оног што смо сејали,
те плакање над овим што нам се догађа и уздисање за оним што је

175
то проузроковало, дозволите, лудост је своје врсте.
И сад, кад нас Господ изводи из ропства у Обећану земљу, ми се,
попут жене Лотове и Израиља у пустињи осврћемо за ропским а не
небеским хлебом.
Кукавно Српство!

Mислим да је пропаст Србима дошла, када је Србин уместо јутар-


њег молитвеног правила почео читати новине.
Преподобни Јустин Ћелијски

Јер, нико у паклу није чуо да је неко од Срба псовао сатану, или
неког од његових демона, али су сви анђели моји на небесима чули
са српских уста псовке имена Мојега и имена Мојих светитеља.
Дакле, сатана са својим ђаволима био је у већој части код вас
него ја, ваш Творац и Отац. Зар је то мала ствар због које сам
се разгневио?
Свети Владика Николај

Замислите један извор из кога би до подне извирала бистра вода, а


од подне текао гној. Таква су уста човека који се час моли Богу, а
час псује. Заиста нема народа међу хиљаде народа на земљи,
који тако страшно псује као српски народ. Заиста, ничега се
српски народ не мора стидети колико свог језика.
Свети Владика Николај

Кајемо се за све оне, чија је душа подељена и чији је карактер не-


утврђен, те свеце славе, а свеце псују, крсту се клањају, а крст
псују, пост држе, а пост псују. Богу се моле, а Бога руже, црквом
се хвале, а у цркву не иду, Српство величају, а Србе цепају,
државом се поносе, а државу краду.
Свети Владика Николај

Једна српска удовица у Минхену позва ме, да јој режем славски


колач. Довучена је на присилни рад са још једним сином. Упитах
је има ли још деце?
,,Имам, - рече, - још два сина у Србији, али не знам да ли су живи

176
или су комунисти.''
Ај, златна кћери српска, доста је; не говори више. У твојој дивној
простоти казала си више него многи скрибари у дебелим књигама.
Изрекла си гесло 20. века: ,,Или живи или комунисти!''
Свети Владика Николај

Ако се наш народ не покаје, ако се не врати опет Богу, веома ће


тешко проћи.
Старац Тадеј Витовнички

Смрт, вечна смрт – то се може с правом написати на свима капијама


кроз које се улази у Европу. А ви Срби сте потомци Косовских
мученика који су погинули за Царство Небеско и вечни Живот.
Према томе, хоћете ли са Европом, савезницом смрти или са
Христом, Царем вечног живота?
Свети Владика Николај

На шта је Европа свела живот човека? На јело и одело. На гарде-


робу и јеловник, на биоскопе и луда позоришта, на луде науке
и луде школе, где се Бог не спомиње и протерује.
Преподобни Јустин Ћелијски

Зашто је српски народ тако горко настрадао? Зато што се одвојио


од својих богоносних отаца и витезова и пошао за безбожницима
и јеретицима европским. Кад то знамо пазимо којим путем треба
да идемо у будуће.
Свети Владика Николај

Данашња Европа није више ни папска ни лутеранска. Она је изван


тога и ван тога. Она је скроз земаљска и без жеље да се пење на
небо ни са пасошем непогрешивог папе нити пак уз лествице
памети протестантске. Уопште, одриче се путовања из овога
света. Жели да остане ту. Жели да јој буде гроб где и колевка.
Не зна за други свет. Не осећа озон небески... Ај, какав ужасан
мрак! Брат брату зарива мач у груди мислећи непријатељ је. Одриче
се отац сина и син оца. Вук је вуку вернији пријатељ него човек чо-

177
веку. Ај, браћо моја, зар ви сви то не видите? Зар ви сви нисте осе-
тили мрак и злочин антихришћанске Европе на својим леђима?
Хоћете ли уз Европу или уз Христа? Уз смрт или уз живот. То двоје
ставио је некад Мојсије пред свој народ. И ми стављамо пред вас.
Знајте: Европа је смрт, Христос је живот. Изаберите живот да живи
будете на век.
Свети Владика Николај

Да ли сте са Европом или својим народом? Ако кажете да сте са


Европом онда се брзо лечите да не би заразили свој народ... европ-
ски народи су под проклетством Божијим јер они нису више народи
него јазавци... двоноги мајмуни... зверови а не људи... Европски ин-
телектуизирани човек направио је уговор са ђаволом... Европа је
јерес... А ти Србијо, куда си пошла за Европом? Ти никада ниси
ишла њеним путем и никада за њом. Назад на своје, ако хоћеш да
се спасеш и живиш...
Свети Владика Николај

Шта би српски народ био без својих косовско-метохијских за-


дужбина и у слободи и у ропству? Шта бисмо и ми данас били
без њих, и пред собом и пред светом?
Заветна постојбина српске земље, Косово је наш дуг и пред Богом
и пред овим напаћеним народом који, крај својих све проређенијих
огњишта, чува овде светиње не само Срба, већ читавог просвећеног
човечанства.
Патријарх српски Павле

Од нас хришћана не може бити одобрен рат који би био освајачки,


да газимо туђу слободу и отимамо туђе имање. А да бранимо своју
слободу, своју веру, своје домове, то је наша дужност.
Патријарх српски Павле

Прва и основна врлина правог хришћанина је да не буде


искључиви и ускогруди родољуб који велича своју сопствену
нацију, а мрзи и презире све остале.
Свети Владика Николај

178
Миром на рат идите и ратом мир чините, љубављу на љубав идите.
Али крвљу крв србску браните!
Велики жупан Стефан Немања (Свети Симеон Мироточиви)

Ако не знаш докле се простире твоја земља, потражи кости и хумке


предака твојих, мртви ће ти истину казати.
Велики жупан Стефан Немања (Свети Симеон Мироточиви)

Читајте своју историју како ваља, и видећете - сав је закон Божији


урезан у њој.
Свети Владика Николај

Треба ли Срби да се свете?


Не дао Бог! Они који би се светили не би били ни Срби ни хриш-
ћани. Јер, Срби немају верске инквизиције у својој традицији. Срби
знају да Христос није обећао Царство небеско мучитељима него
мученицима.
Свети Владика Николај

Не убијати разоружаног непријатеља. Нахранити и оденути робље,


не светити се деци за грехе родитеља, не присиљавати на промену
вере, оставити слободу неборцима, не дирати част и образ жен-
скиња – то је ратни морал правих људи и великих хришћанских
војсковођа.
Свети Владика Николај

У нашем народу нема покајања. Више је Срба који мрзе и псују


Бога него оних који Му се моле и траже милост и спас Србије и
Срба.
Старац Тадеј Витовнички

179
Небеска Литургија - Свети Владика Николај

Хај, шта се оно чује из даљине: А Цар славе седи на престолу


Дал су вјетри, дал су вихорови, Лицем својим небо осветљава.
Ил шуморе горе јаворове, С десна му је света Богомајка
Ил са земљом трава разговара, Огрнута звјезданим порфиром
Ил певају на небеси звезде? Свети Сава жезал придржава,
Нит су вјетри, нит су вихорови, А народа ни броја се не зна,
Нит шуморе горе јаворове, Више га је но на небу звјезда.
Нит са земљом трава разго- Измјешани свеци с анђелима
вара, Па се не зна ко је од ког
Нит пјевају на небеси звезде, љепши.
Но се служи Света Литургија Кад се света литургија сврши
У небесном царству Христо- Светитељи Христу прилазили
воме. И пред њиме поклон учинили,
Службу служи Јован Златоусте Најпоследњи Светитељу Саво
И са њиме три стотин владика, И са Савом Срби светитељи.
Све владика земних мученика Свети Саво метаније прави,
И три хиљад часних свеште- Ал се не хте светац да усправи
ника, Већ остаде на земљи лежећи.
Свештеника Божјих угодника.
Ђаконује Ђаконе Стефане Тад прилази света Богомајка
И са њиме свети Лаврентије. Да подигне Светитеља Саву,
Свети Павле чита Посланије, Јер јој Саво Хиландар
Свети Лука свето Вангелије, посвјети,
Крсте држи царе Константине Ал се Саво диже на кољена
А рипиде свети стратилати И даље се дићи не хоћаше
Димитрије и с њим Прокопије, Већ остаде пред Христом
Георгије и с њим Јевстатије клечећи.
И остали многи стратилати. Благи Христос Саву миловаше
Огањ носи Огњена Марија, Од милоште вако му збораше:
Тамјан пали Громовник Илија „Чедо моје Немањићу Саво,
Свети Врачи помазују миром Што си ми се тако растужио,
А Крститељ водом покро- Што си ми се тако расплако,
пљава. Никад тако ти плакао ниси,
Херувими поју Херувику Ниси тако плако за Косовом

180
Кад је Српско потамњело И за народ топлим молитвама.
царство Да ли народ недељу светкује,
Потамњело царство и господ- Да л празником цркву испу-
ство њује?
Казуј мени, моје чедо драго, Казуј мени, дични свститељу,
Како стоји сада Србадија: Српског рода други спаситељу
Како стоји вјера у Србаља, Каква ти је голема невоља
Јесу л Срби кано што су били Те ти рониш сузе низ образе,
Или су се Саво измјенили, Пјесму неба плачем заврша-
Поју ли ми многе литургије, ваш?“
Дижу ли ми многе задужбине.
Као некад у време Немање Тад говори Светитељу Саво:
И сина му Светитеља Саве, „О Господе, велики и силни,
И славнога Милутина краља Пред киме се тресу херувими,
И Стевана милог ми Дечанца, Има л ишта теби непознато?
И Лазара мога мученика Та ти видиш срце у човјеку
И Милице славне Љубостињке, И познајеш најтајније мисли.
Ангелине мајке Крушедолке, Видиш црва под кором грмо-
И осталих цара и књегиња, вом.
Да л се и сад тако Бог поштује, Под каменом гују отровницу
Да л Србијом свете пјесме На дну мора свако зрно пјеска.
брује, Не могу се од тебе сакрити.
Јеванђеље да л се моје шири, Тамних људи тамна безакоња,
Српска земља да л тамјаном Због којих си на крсту висио;
мири, Али твоја љубав све покрива,
Светли ли се образ у Србина Из љубави незнаније јављаш,
Пред људима и пред анђелима, Из љубави ти о знаном питаш,
Великаши да л праведно суде, Да ти кажем што ти боље зна-
Богаташи да ли милост дјеле, деш.
Да л суседа сусед оправдава, Нису Срби кано што су били.
Да л нејаког јаки подржава, Лошији су него пред Косовом,
Поштује ли млађи старијега, На зло су се свако измјенили.
Да л дјевојке држе дјевојаштво, Ти им даде земљу и слободу,
Да л попови по светињи живе, Ти им даде славу и побједу,
Калуђери да л за народ клече, И државу већу Душанове,
И да л греју пештере сузама Ал даром се твојим погордише,

181
Од тебе се лицем окренуше. Празне цркве ка пећине пусте,
Господа се српска изметнула, Празне душе, па празне и
На три вјере оком намигују, цркве;
Ал ниједну право не вјерују, Свуд се црни црно беззакоње.
Православље љуто потискују. Стид ме једе и стид ме изједе.
Одрекли се српскога имена, Због гријеха народа мојега,
Одрекли се својих крсних Што и мене држиш близу себе.
слава, Зато плачем мој Предраги
Свеце своје љуто увредили. Спасе,
А ко диже цркву задужбину, Вјечност ми јс кратка за пла-
Не диже јс Теби него себи. кање,
Цркве дижу да их виде људи, Волио бих и у паклу бити,
Цркве дижу, Богу се не моле, Само Срби да сe Богу врате“.
Нит Божији закон испуњују.
Великаши правду погазили, Мирно Господ саслушао Саву,
Богаташи милост оставили, Па подиже своју свету главу;
Не поштује млађи старијега, И мислима небеса потресе.
Но се млађи паметнији гради, Заблисташе муње и громови,
Нит нејаког јаки подржава, Надуше се гарави облаци,
Већ га ломи док га не саломи, Лед се просу о Петрову дану,
Нит сусједа сусјед оправдава, Сва побјеле земља Србинова,
Већ се куне криво за неправду, Ка од губе губава грешница.
Због блатњаве земље од ар- Закукаше Срби у невољи,
шина. Ал се живог Бога не сјетише,
Свештеници Вером ослабили, Нити Бога нити својих гријеха.
Калуђери посте оставили А све Саво на кољена клечи,
Нит дјевојке држе дјевојаштво, Блиједо му лице од ужаса.
Свилу носе грехом се поносе, Тада Господ устеже облаке
Млади момци поштењу се да не падне киша ни росица
смију, Благо сунце, у жар се обрати
А свој разврат ни од ког не Сва сагоре земља Србинова
крију, Пресушише реке и потоци
Нити народ за недељу мари, Прекапише дубоки кладенци
Ни за празник ни обичај стари, Закукаше Срби у невољи,
Нит празником цркве испу- Ал се живог Бога не сјетише,
њује, Нити Бога нити својих гријеха.

182
А све Саво на кољена клечи, тјелом,
Блиједо му лице од ужаса. Само да се не дотиче душе.
Тада Господ ваши попустио, А Сатана војске подигао,
По воћу се ваши ухватише, Од звјериња свога и људскога,
Обрстише шљиве и јабуке, Све од самих Божјих против-
Сасушише питоме воћњаке, ника,
По питомој земљи Србиновој. И својијех једномишљеника,
Закукаше Срби у невољи, Којих би се марва застидјела,
Ал се живог Бога не сјетише, И вепрови дивљи посрамили.
Нити Бога нити својих гријеха. Пакленим их огњем наоружо,
А све Саво на кољена клечи, Повео их на земљу Србију.
Блиједо му лице од ужаса. Бљуну огањ из адових жвала,
Тада Господ помор попустио, Па запали кућу Србинову,
Да помори и старо и младо. Све разгради што је саграђено,
Ударише љуте болезање, Све прождера што је умјешено,
Тесна гробља а мало гробара, Све однесе што је изаткано,
Гробарима отежашс руке. Све разграби што је уштеђено,
Закукаше Срби у невољи, Све раскући што је закућено,
Ал се живог Бога не сјетише, Све попљува што је освећено,
Нити Бога нити својих гријеха. А господу у окове веза,
А све Саво на кољена клечи, Старјешине врже на вјешала,
Блиједо му лице од ужаса. Ил умори глађу у тамници,
Тада Господ кризу попустио, Поби момке, зацрни ђевојке,
Пуна земља сваког изобиља, Згрчи мајке над кољевке
А сви вичу: нигде ништа нема. празне,
Закукаше Срби у невољи, Над кољевке празне и крваве.
Ал се живог Бога не сјетише, Још завеза језик у Србина,
Нити Бога нити својих гријеха. Да не смије пјеват ни кукати,
А све Саво на кољена клечи, Нити Божје име спомињати,
Блиједо му лице од ужаса. Нити брата братом ословити;
Још завеза ноге у Србина,
Тад Сатану Господ одријешио, Да не смије слободно ходити,
Из пакла га на Србе пустио, Осим тамо куд га коноп води,
Да до рока своју вољу врши, Коноп води или кундак гони;
И да чини што је њему драго, Још завеза руке у Србина,
Са државом и са српским Да не смијe радит ван кулука,

183
Нити сјести, нити хљеба јести, Замириса земља од тамјана,
Без сатанске горде заповјести, Заблиста се Христова истина,
Нити ђецу своју својом звати, Зацери се милост и поштење,
Нит слободно мислит ни ди- Анђели се са неба спустише,
сати. Па Србију земљу загрлише.
Тако ишло за дуго земана,
Док набуја Земља Србинова Хај, шта се оно чује из да-
Од мртвијех српскијех телеса, љине?
И од крви српских мученика, То се опет служи литургија,
Ка тијесто од јакога квасца. У небесном царству Христо-
Тад анђели Божји заплакали, воме.
А Срби се Богу обратили, Службу служи светитељу Саво,
Јединоме свому пријатељу И са њиме три стотин владика,
Јединоме своме Спаситељу, И три хиљад српских свеште-
Вишњем Богу и светоме Сави. ника.
Тад се Саво стресе од ужаса, Ђаконује Ђакон Авакуме
Скочи, викну иза-свега гласа: Што на колцу за Христа по-
„Доста, Боже, поштеди оста- страда,
так!“ На баиру усред Биограда.
А Цар Славе сједи на престолу,
Тад је Господ послушао Саву, Док са земље грми ко олуја,
На српско се робље ражалио, То Србија кличе - АЛИЛУЈА!
Те Србима гријехе опростио. Благо мајци која Саву роди
Засија се лице Србиново, И Србима док их Саво води.
Зазвонише звона на весеље,

184
Породица
Како је срећан дом у којем сви, деца и родитељи, без иједног изу-
зетка, заједно верују у Бога. У оваквој кући влада радост пријатељ-
ства. Оваква кућа је као предворје неба. У њој никад не може
постојати отуђење.
Света мученица царица Александра

Направи твој дом Црквом, јер ти ћеш одговарати за душе твоје деце
и свих оних који обитавају у њему.
Свети Јован Златоусти

Једина животна вредност је породица. Кад пропадне породица, про-


пашће све, и свештенство и монаштво. Када пропадне породица,
пропашће и свет.
Старац Пајсије Светогорац

Породица, која је саграђена на принципима Јеванђеља на међусоб-


ној љубави и поштовању, обједињена једном вером, представља
живу оазу у мртвој пустињи, у нашој бездушној пантехнолошкој
цивилизацији. Ако је храм огроман огњени стуб, хришћанска
породица је мала свећа упаљена од ове ватре.
Архимандрит Рафаил Карелин

Срећа је стање које се рађа у доброј породици. А циљ православне


породице је изградња домаће цркве, где је муж – свештеник,
жена је ђакон, односно његов помоћник, а деца су народ Божији
који треба привести Христу.
Протојереј Димитрије Смирнов

185
Брак ................................................................................................ 186
Васпитавање деце ........................................................................ 199
Тражење брачног друга ............................................................... 224
Момак и девојка ........................................................................... 237
Неверујући родитељи или супружник ..................................... 238
Да ли јд дозвољен брак са иноверним? ................................... 240
Трудноћа ........................................................................................ 245
Телесни односи ............................................................................. 248
Развод ............................................................................................. 262
Улепшавање, шминкање, облачење... ...................................... 268
Усвајање деце ................................................................................ 274
Старачки дом ................................................................................ 274

Брак

Чинећи једно тело, (супружници) имају и једну душу и узајамном


љубављу подстичу једно друго на ревност у побожности. Јер, су-
пружништво не удаљује од Бога, већ, напротив, још јаче везује,
будући да тада има још више разлога за обраћање к Њему.
Свети Григорије Богослов

Муж је глава жени, као што је Христос глава цркви.


Мужеви, волите своје жене као што Христос заволе Цркву и себе
предаде за њу. (Еф. 5, 24 – 25)
Апостол Павле позива мужеве да воле жене као саме себе, као своје
тело. Јер нико никад не омрзну своје тело, него гa храни и негује,
као и Господ Цркву (Еф. 5,29), јер је она тело Његово. Дужности
мужа су да се брине о жени, да је храни и штити. Муж мора своје
односе са женом да посматра као односе Цркве и Христа. Може ли
Господ повредити или унизити Цркву? Питање је апсурдно. Ето
какви се захтеви постављају глави породице. Да, Апостол Павле
каже и да жене треба да се покоравају својим мужевима. Али муж
има право да очекује такво покоравање само ако он воли своју
жену као што Христос воли Цркву.
Свештеник Павле Гумеров

186
Светитељи су говорили, када духовно здрав човек нађе жену која
је његова "половина" тада остатак света, за њега, престаје да се
дели на мушкарце и жене.
"Она" је његова жена, а сви остали су - само људи.
Протојереј Андреј Ткачов

За старца Гаврила (Грузијског) старање за породицу и њене чланове


је имало велики значај. Говорио је:
- Ако је неки члан породице болестан и о њему се стара његов
сродник, тај сродник не мора да иде на Свету Литургију.

Једна жена, која дуго времена није могла да добије дете и лекари
су искључили могућност да ће га икада добити, дође код старца
Гаврила да се посаветује. А он јој веома строго рече:
- Док се не венчате у цркви немојте долазити овамо. Дођите
опет после венчања.
И заиста, чим су се супружници православно венчали, добили су
дете.

За неверност у браку сматрамо чин када једно од њих изврши пре-


љубу. Али стварност је, ми нисмо верни и одани ни када посао,
родитеље, свој хоби или било шта друго стављамо испред свога
супружника. То је такође невера.
И ко год није спреман да стави свога супружника испред каријере,
испред родитеља, пријатеља и просте забаве, није спреман за брак
- и такав брак ће пропасти. Брак је за одрасле, није за децу.
Свештеник Алексеј Јанг

Ако већ сам брак мора бити освештан окриљем и благословом


свештеничким, како онда може бити брака тамо где нема саглас-
ности вере?
Свети Амвросије Медиолански

Они који ступају у брак под утицајем страсти, најчешће бивају


несрећни у животу.
Преподобни Јосиф Оптински

187
Срећа у брачном животу даје се само онима који испуњавају запо-
вести Божије и односе се према браку као према светој тајни
Цркве Христове.
Преподобни Нектарије Оптински

Ко своју жену воли више од Бога, тај је идолопоклоник; ко је воли


једино због страсти, тај је прељубник; а онај, који је воли као
Христос Цркву, тај је хришћански супруг.
Епископ Варнава Бјељајев

Лепота телесна, несједињена са врлином душевном, може при-


влачити супружнике двадесетак – тридесетак дана, да би потом из-
губила сву своју моћ и показавши рђаве особине супружника,
уништила љубав.
Свети Јован Златоусти

Муж да чини жени дужну љубав: тако и жена мужу (1. Кор. 7, 3).
Брак је достојан части и супружничка веза је Богом благословена.
Благословена, да, али с тим да очува силу Творчеву кроз рађање
сличних себи и кроз продужавање рода људског, да би супружници
постали родитељи и били као плодне засаде малинове. Блажен је
онај ко са том светом намером ступи у супружничку везу, јер не
одабира супругу по страсти, већ гледајући на њене врлине... Такав
избор, будући да је заснован на разборитости, чини брак благосло-
веним, а супружнике срећним. Њихов живот биће ублажен љу-
бављу и ништа неће довести у искушење њихове врлине, јер
врлина, а не страст, управља њиховом душом. Плод њихове утробе
биће непорочан: чедо ће се играти у њиховом наручју и тешити их
својим светим пољупцима. Њихова прва брига биће да га васпитају
у смерности и то им уопште неће бити тешко: будући да су и сами
испуњени врлинама и да увек дају добар пример, неће младенцу
дати ниједну прилику да види било какву саблазан. Дете ће на лицу
носити њихов лик, али ће тај лик сачувати и у нарави својој. Такво
чедо биће родитељска радост, а друге ће навести да им завиде. Када
се родитељи обогате таквим драгоценостима, самим тим ће и
њихов дом бити уређен на најбољи начин; он ће бити као чаша ис-

188
пуњена миомирисним вином – јер ће жена испуњена врлинама бити
и разборита домаћица. Колико је та веза света и нераскидива, све-
дочи и Апостол Павле: Жена није господар од својег тела, него
муж; тако и муж није господар од својега тела, него жена (1. Кор.
7, 4). На другом месту, он јој придаје још већу важност: Тајна је ово
велика; а ја вам говорим за Христа и Цркву (Еф. 5, 32). Црква се
нераскидиво сједињује са Христом као тело са главом, тако да ни
Христос не може бити без Цркве, ни Црква без Христа. Уистину
је велика тајна супружништва, када оно треба да буде велико
знамење вечног јединства Христа и Цркве.
Платон, митрополит Московски

Брак није грех. Грех је блудничење и браколомство.


Свети Јован Златоусти

Колико је само добара тамо где нема неслоге између мужа и жене,
а колико зла... када се они свађају. Ни богатство, ни добра деца, ни
много деце, ни власт, ни моћ, ни слава, ни почасти, ни изобиље, ни
раскош, нити било какво благостање, не могу радовати мужа и
жену ако међу њима влада неслога.
Свети Јован Златоусти

Никада са њом немој да разговараш на прозаичан начин, већ са љу-


базношћу, са поштовањем, са великом љубављу. Поштуј је! Покажи
јој да ти се допада њено друштво, да више волиш да останеш са
њом код куће, него да излазиш по трговима. Она ти је милија од
свих и од свега: због њене лепоте, њене разумности; похваљуј
је. Нека ти она буде милија чак и од деце коју ти је подарила!
И децу воли због ње.
Свети Јован Златоусти
И само над овом чињеницом ,,да ти је жена милија чак и од своје
деце и да њих волиш због ње" требало би супруг да се замисли...
Дакле, он не може да воли своје дете, и истовремено да размишља
да напусти своју супругу. Ово исто, наравно, важи и за супругу.

Брак је тежња ка узајамном душевном општењу: један супружник

189
на неки начин испуњава другог. Брак је емотивна топлина која греје
душе људи, а човек је данас постао душевно импотентан. Шта раде
чланови породице у слободно време? Углавном седе пред телеви-
зором, то јест живе у ирационалном, виртуелном свету, живе жи-
вотом других људи, тако да им не остаје ни времена ни снаге за оне
који су им најближи. Само хришћанска вера и црквени живот могу
реанимирати, препородити људску душу, удахнути у њу љубав.
Када човек схвати да му је потребна људска топлина коју не
може заменити никакав комфор нити ишта материјално, тада
ће у другом тражити не партнера, већ пријатеља и сапутника
и тада ће породица постати за све своје чланове извор радости,
школа љубави и топло уточоште у овом леденом свету.
Архимандрит Рафаил Карелин

Ако се човек одговорно односи према хришћанском браку, дужан


је да трпи своју супругу (или жена мужа) ради заповести Божије,
чак и ако би се тело супружника распадало у гноју и смраду.
Архимандрит Рафаил Карелин

- Како постићи да у породичном животу не буде трзавица, да се


између мужа и жене сачувају нежна и трепетна осећања, да имају
времена и снаге једно за друго?
- Да у породичном животу не би било трзавица и да се не би запо-
ставиле духовне потребе човека, потребно је сећати се краја живота
када се више ништа у њему неће моћи поправити. Живот нам је дат
ради припреме за вечност. Неретко смо веома пажљиви према не-
познатим људима, а дозволимо себи да се према нашим најближима
грубо опходимо, као да нам блискост даје права на све. Настојте да
избегавате препирке и свађе и да их сасецате у самом зачетку и тру-
дите се да се односите према мужу као првог дана брачног живота.
Архимандрит Рафаил Карелин

Жене које су љубоморне на своје мужеве, или мужеви који су љу-


боморни на своје жене, разбољевају се од рака због великог једа,
који их непрестан мучи.
Старац Порфирије Кавсокаливит

190
Срећа у браку постоји, али захтева да буде испуњен један пред-
услов: да су супружници већ стекли духовно имање љубећи
Христа и творећи Његове заповести. Тако ће успети истински
међусобно да се воле и да буду срећни.
Старац Порфирије Кавсокаливит

Жена треба да стекне ту вештину – да буде дружељубива према


свом мужу, тако да се он порадује кад је угледа. Има још нешто.
Девојке и жене треба да воде рачуна о свом понашању, јер у браку
један супружник осећа шта је другоме на души, а женама је то по-
највише написано на лицу. На пример, она је тужна и мрка и питаш
је:
- Имаш неки проблем?
- Не, све је добро.
- Нешто се секираш?
- Не, добро сам!
- Да ли си преморена?
- Не, није ми ништа!
Али по теби се све види као на длану! Показујеш споља, оно што
те мучи изнутра.
Тако функционише мушка психа и стога је пожељно да се жена
осмехује и буде дружељубива, а не мргодна, депресивна, јер се њен
муж нервира када је види такву. Њега обузима осећај да треба
нешто да уради да исправи ситуацију и он постаје налик лаву за-
робљеном у кавезу. Жена треба да научи да му пружа такву радост.
А не да, чим муж прекорачи праг куће, сручи на њега све своје про-
блеме. То је грешка!
Митрополит Атанасије Лимасолски

Постоје и родитељи - власници. Они хоће да знају све што чине


њихова деца у браку: шта једу, када устају, какви су домаћини снаја
или зет, јесу ли трудољубиви, колико има ђубрета у канти, колико
посуђа није опрано, и при томе дају примедбе. Када се те примедбе
понављају, то у једном тренутку почиње да изводи младе из
такта и настаје сукоб.
Архимандрит Иларион Аргату

191
У Христовим очима сви су једнаки; нема ни мушкога ни женскога.
У ствари, брак је свеза једнаких. Нека не буде забуне: нема места
никаквом ниподаштавању било какве врсте у православљу. То што
је глава, не даје мужу било какву диктаторску, тиранску, самовољну
или апсолутну власт над његовом женом и децом. Ипак, као сваки
значајан положај, и мужевљев прате одређене одговорности, које
су веома тешке, али такође и веома изазовне и потенцијално креа-
тивне. Свето Писмо нам говори да муж мора волети жену као што
је Христос заволео Цркву и дао Себе за њу (Еф. 5, 25). Много хриш-
ћанских мужева има мало представе о томе шта оваква љубав
значи. У свету ,,љубав“ обично упућује на телесну љубав или
сентименталну, романтичну љубав. Ово нема ничег заједни-
чког са хришћанским поимањем љубави.
Свештеник Алексеј Јанг

То што жена задржава своје презиме (девојачко) – почетак је не-


склада у Хришћанској породици и почетак разилажења. Основа
(поредак) коју је Бог дао породици, губи се, и почиње збрка: једно
дете узима мајчино презиме, друго очево - и одлази!
Старац Пајсије Светогорац

Православне хришћане, који су православни по рођењу, али упорно


не желе да освештају своју телесну заједницу са лицем другог пола
црквеном Светом Тајном брака, не треба ни у ком случају пуштати
да се причесте Светим Христовим Тајнама, како се не би причеш-
ћивали ,,себи на суд или осуду".
Архиепископ Аверкије Џорданвилски

Гунђање жене
Велико и непобедиво оружје жене јесте њено гунђање. Отуда по-
тичу и речи: Боље је живети у земљи пустој него са женом свад-
љивом и гневљивом (Пр. Сол. 21,19).
Жена по својој природи има у себи богати емотивни свет, што чини
да она говори много више од мушкарца. Њен глас има такву про-
дорност да ломи кости! И да је њен супруг од челика не би било
проблема: он не би осећао стреле које излећу из њених уста. Ме-

192
ђутим, ниједан човек није створен од челика, већ је сваки човек,
каже један мудар човек, ,,једна рана која никада не зацељује, ма ко-
лико фластера да на њу ставимо“.
А гунђање жене пада као оштрица мача, и још горе, на рањено
,,тело“ њеног супруга. ,,Твоје речи су оштрије од мача“ (Шекспир).
То значи да ако супруга не буде пазила на своје речи, онда тешко
њеном супругу. ,,Имаћеш свог мужа за непријатеља ако не
будеш уздржавала свој језик, па чак и да имаш хиљаду других
дарова“, писао је Свети Григорије Богослов тек удатој Олимпијади.
Видите да гунђање уништава, “покопава“ све дарове, све оно добро,
све врлине које може жена да има.
Како, дакле, жена која гунђа може да привуче мужа, јер уместо да
му буде пристаниште, постаје узбуркано море? Како да се он “за-
лепи“ за жену док му она ломи кости својим гунђањем? Непре-
стано капање кад је велики дажд, и жена свадљива, једно су (Пр.
Сол. 27,15). Као што капи кише, које падају у кући, изгоне човека
из куће, тако и свадљива жена изгони човека из куће.
Према статистици, гунђање жене је највећи непријатељ брака.
То је узрок многих развода. И не само то: многа самоубиства
супруга, мушкараца, као и многа убиства у породици настала
су због женског гунђања.
Архимандрит Василије Бакојанис

Ако би човек имао жену лоше нарави, његова је обавеза да се не


раздражи, већ да пре смирено сматра ту несрећу делом Божијим,
Који га кажњава за његове грехе.
Твоја жена можда води рат против тебе, можда те сусреће када се
враћаш у гневу, рукујући својим језиком као мачем. Тужно је када
ти твој помоћник постане непријатељ! Али испитај себе. Зар ниси
нанео штету жени у својој младости? И тако та рана, нанета од тебе
некој другој жени, сада се исцељује твојом женом, а рана те друге
жене, бива исцељена твојом сопственом женом. Да је мучна жена
казна грешнику, написано је у Писму. Жена рђаве природе ће
бити дана грешном мужу, дана као горки противотров, који ће
исушити зле сокове грешника.
Свети Јован Златоусти

193
Донесимо манастир у наш породични дом
Истина је да не можемо сви да одемо у манастир, да напустимо
наше породице, наше послове и наше одговорности у свету. Али
ми можемо да донесемо манастир, његове циљеве и идеале, његову
чистоту вере и његово духовно искуство у наше домове... у наш
свакодневни живот.
Сваки дан нека буде дан молитве: неколико пута на дан – треба
да се молимо са читавом породицом, и то не само за себе, већ за
свакога, чак и за наше непријатеље.
Свака недеља и празник нека буде дан нашег литургијског
заједничарења, када примамо Свето Причешће, заједно, као по-
родица, приступивши Светој Тајни Исповести дан уочи тога.
Сваки дан, у крајњем случају, макар недеља и сваки празник,
нека буде дан читања Светога Писма, можда чак и за породич-
ном трпезом, као у манастиру, или у дневној соби, заједно, чи-
тава породица нека слуша Реч Божију и потом нека разговара
о прочитаном, под духовним руководством (побожног оца).
Сваки дан нека буде дан у коме ћемо као појединци и као поро-
дица заједно живети заповестима Христовим, сабрани у љубави
према Богу и према ближњима, шта год да радимо, постав-
љајући стално себи питање: Шта би Господ Исус Христос желео
да кажем или да мислим (у одређеној ситуацији), како бих тре-
бало да поступам да бих творио вољу Његову?
И, коначно, будући да ,,свако од нас сагреши и да смо сви ли-
шени славе Божије“, треба стално изнова да се кајемо за наше
грехе, да тражимо опроштај од свих чланова наше породице по
телу и породице по вери, и да једни другима опраштамо, чак и
нашим непријатељима.
Свака просторија у нашем дому треба да буде попут манастира:
1. У дневној соби нека постоји угао за иконе, где се заједно молимо
и читамо Свето Писмо заједнички као заједница у Христу. У нашој
дневној соби нека не буде музике нити телевизијског програма,
књига нити часописа, који су неспојиви са Христом и Његовим уче-
њем.
2. У нашој трпезарији нека важе иста правила умереног једења и
пијења, односно поста, у складу са заповестима Цркве, као и у ма-

194
настиру.
3. У спаваћој соби упражњавамо врлину целомудрености – како у
браку, тако и у безбрачности (за оне који нису ожењени односно за
оне које још нису удате) – као што се то чини и у манастиру, премда,
наравно, не на исти начин нити у истој мери.
4. У радној соби (канцеларији на послу) упражњавајмо исто по-
штење у пословању, у својим односима са људима и бављењу фи-
нансијским пословањем, кaо што то чине и монаси у манастиру.
5. У свакој просторији нашега дома треба да живимо у складу са
оним на шта нас позива једна од црквених песама Рождества Хри-
стовог, свесни да је - ,,са нама Бог!“ И сваки дан, суочени са иску-
шењима овога света, бирајмо заједно са Исусом Навином:
Изаберите данас коме ћете служити... а ја и дом мој служићемо
Господу (Ису. 24, 15).

Срећа није главни циљ брака


Брак је пут за спасење човека. Ако га размотримо са становишта
духа Цркве, онда ћемо морати да признамо да главни циљ брака не
може бити ништа друго до спасење човека. То јест, циљ брака не
може бити ни срећа, ни рођење деце, ни на пример, проналажење
животног сапутника – све су то ствари од другоразредног значаја.
Брак је веома важан догађај у нашем животу и сама Црква га бла-
госиља и штити. Знате, у првим годинама Цркве постојали су од-
ређени хришћани, јеретици разуме се, који су учили да је брак
нешто гнусно, нешто ниже од чедности и да нико не би требало да
ступи у брак. Али Свети апостол Павле говори: Женидбу да држе
сви у части, и постеља женидбена да буде чиста (Јев. 13, 4).
Црква је врло рано у постулатима Апостолских и Васељенских Са-
бора одбацила такве погрешне идеје о браку. На једном од Сабора
чак је разматрано да ли свештеницима треба да буде дозвољено да
буду у браку. И римокатолици до наших дана још увек не допуштају
својим свештеницима да се жене – тамо нема брака, већ само це-
либат. И тако се на том Сабору водила расправа може ли свештеник
да буде ожењен, зато што су неки хришћани сматрали да је брак
нижи од чедности, да се не уклапа у духовни живот, а тим пре у
живот свештенства.

195
Разуме се да православни оци нису прихватили то јеретичко и по-
грешно гледиште и један подвижник, Свети свештеномученик Па-
фнутије, чак је стао у одбрану свештеника са породицом и рекао
да поштен брак није препрека за свештеника. Од тог тренутка у
Православној цркви постоје ожењени свештеници. Сходно томе,
Црква прихвата, благосиља брак и верује да је он пут за спасење.
Главни циљ брака, тог толико важног догађаја, јесте наше спасење.
То треба добро разумети, зато што на тој основи треба и градити
брак; ако човек не положи правилну основу, онда ће све на крају
испасти криво. Из свог малог искуства – наравно, не личног, јер ја
никада нисам био у браку, – већ из искуства које сам стекао из раз-
говора са многим људима који се сусрећу са разним проблемима, а
нарочито из разговора са православним супружницима, блиским
Цркви, који такође упадају у невоље и тешке положаје, увидео сам
да и њима недостаје та спознаја да је брак пут за спасење.
Неко ће ипак рећи: – Ја сам се оженио јер хоћу да будем срећан.
Желим да будем са особом која ће ме волети и да у нашој породици
царује хармонија. Желим да моја породица буде моја сигурна лука
где могу да се одморим када се вратим кући, - тако ми причамо. Да,
све је то природно, људски. Али да ли тако треба да буде? Навешћу
један пример из монашког живота, како бисмо разумели да је тај
пагански дух еудаимонизма проникао и у наше хришћанско раз-
мишљање.
Али и у браку, хришћанском браку, животни циљ треба да буде спа-
сење. И када кажемо ,,спасење”, тада имамо у виду да човек заволи
Христа више од свега, да се сједини са Њим, како би све окренуо
на своју духовну корист и усавршио свој живот у Исусу Христу.
Приступајући браку он треба да мисли на следећи начин: ,,Ако се
оженим то значи да мој брак треба да постане средство које ће ме
довести до спасења…”
Сећам се како су млади људи долазили старцу Пајсију и говорили:
– Оче, помолите се да нађемо добру девојку за женидбу!
Старац је одговарао:
- Ма хајте децо! А шта ће бити са лошим девојкама? Сви хоћете
добре, а шта да се ради са лошим?
Настављао је:

196
– Шта да урадимо? Да их усолимо и затворимо у конзерве као сар-
дине? Да их конзервирамо? Неко треба и лоше да узме!
А потом је довршио беседу:
- Децо, то је грешка и ви градите свој брак на погрешној основи.
Ви хоћете да узмете добру девојку – у реду. Ма како год да то при-
родно изгледа и ма колико горко било, ако све не крене по плану, –
да, то је логично, али то је погрешна основа, зато што је то брак
који се своди искључиво на жељу за срећом. То значи да ја ступам
у брак зарад задовољства, а не због спасења. То јест, мој главни циљ
није моје спасење, брак са Христом, већ да ми живот буде пријатан.
Стога, ако ступим у брак и увидим да та добра, скромна, кротка
хришћанска девојка није баш толико кротка и скромна, те да је не
красе искључиво врлине, већ и пороци, као и код сваког човека, и
када крену проблеми у браку ја ћу рећи: ,,Али ја нисам хтео такав
брак! Нисам хтео да се мучим, живцирам, да ме она стално малт-
ретира”.
Да, све је то људски, али се на крају крајева испоставља да је за
наше спасење било неопходно да не пребивамо у том жељеном ком-
фору. А ако сагледамо невоље у браку на духовнији начин, зар се
било шта дешава без Промисла Божијег? Тим пре у нашем браку!
Када сам дипломирао наставио сам да се дружим са неким колегама
из исте генерације. И после неколико година, када сам се већ нала-
зио у Новом Скиту, једном сам се попео на лимуново дрво да обе-
рем воће и прилази ми монах и каже:
- Слушај, дошао је један човек и тражи те!
Ја сам му рекао:
- И шта, сад да се спуштам? Пусти га нека дође овде!
Дошао је, бацио сам поглед на њега с висине и видим младића са
поседелом брадом, бледог, мршавог, измученог. Питам га:
- Ко си ти?
Он каже:
- Зар ме ниси препознао? Мој ти глас уопште није познат?
- Не, није ми познат!
- Па то сам ја, Панајот, твој колега са факултета!
- Јао, Панајоте, па како си постао такав, сине мој? Да се ниси раз-
болео?

197
– Ма не, оженио сам се!
А ја сам ето мислио да се разболео. Рекао сам му пар речи за утеху:
– Не падај духом, скоро си се претворио у свете мошти!
Он се осушио, изгледао је полумртво, коса му поседела. Оженио се
нашом колегиницом са факултета и каже ми:
– Шта да ти причам оче? Сећаш ли се те и те?
– Да, била је наша колегиница. Памтим је.
–Сву ми је душу појела!
Да… Убрзо су га оци научили како да остане на правом путу. Објас-
нили су му да га сигурно чекају проблеми у браку. Нашао је ком-
пликовану жену, али они обоје имају своје недостатке, и обоје трпе.
Али само ако се то сагледа са духовне тачке гледишта човек може
да извуче корист из свих тих потешкоћа. Ако се човек на прави
начин односи према свим брачним проблемима, моћи ће све да их
окрене на велику духовну корист.
Митрополит Атанасије Лимасолски

- Дешава се да се породица распада кад један од супружника веома


активно учествује у животу Цркве. Ко је ту крив, ко је сагрешио?
- Немогуће је одговорити на ово питање кад је тако крајње
уопштено постављено, јер је ситуација у којој се породица распада
сваки пут индивидуална, а мера нечије одговорности, греха, кри-
цице и слабости одређује се у сваком конкретном случају према чо-
вековој савести и по Божијој правди. Али, ако је један од чланова
породичног савеза у зрелом узрасту приступио Цркви, а други се
налази још далеко од њене ограде, онда се, наравно, од црквеног
човека захтева највеће трпљење и такт према свом још неверујућем
брачном другу, супружнику. И ни у ком случају не треба да инси-
стира на својим убеђењима и да их намеће. Рецимо, човека који још
не живи црквеним животом не треба приморавати да пости, јер
пост има смисао само ако се добровољно самоограничавамо ради
Христа и правде Божије. Али, какав је смисао припремања посних
јела за наше сроднике који још нису схватили сву радост и сладост
уског пута Христовог јарма? И, разуме се, наша молитва не треба
да буде неискрена и срачуната на то да нас други виде, да не бисмо
саблазнили ближње. Запамтио сам речи једног свештеника који је

198
говорио да са нашим неверујућим сродницима треба да будемо
тврди у вери и истовремено бескрајно благи у обраћању. То јест,
просто речено, да, ако недељом ујутру идемо у храм, претходно из-
несемо канту са смећем, оставимо припремљени доручак на столу
или да дођемо кући не уморни и нерасположени, него са радосним
осмехом Христове љубави којом смо се приопштили за време Бо-
жанствене Литургије. Тада вера православног Хришћанина неће
бити саблазан која одбија његове ближње и разједињује породицу.
Али то, свакако, захтева трпљење и велико смирење.
Протојереј Максим Козлов

Васпитавање деце

Васпитање детета почиње од самог његовог зачећа.


Старац Порфиријe Кавсокаливит

Древни Хришћани су од најранијег узраста учили децу молитви и


читању Светог Писма. А сада кажу - зар је то за децу, да се баве
псалмима? То је посао монаха и стараца, а деци је потребно весеље
и радост. Ви заборављате да је свети Тихон Задонски казао: „Куда
год накренеш мало дрвце, оно тамо и расте; нови суд ће мирисати
онако како га налијете, уливајући у њега или смрадну или ароматну
и чисту течност".
Свети Лука Војно - Јасенецки

Дечје срце је чиста страница: шта на њој напишете, то ће остати


заувек. Мајко, негуј душу свога детета, јер ни сама не знаш ко-
лико је судбоносни твој удео у његовом животу.
Свети Јован Златоусти

Не остављајте децу без пажње када се ради о искорењивању кукоља


грехова, гордости, лукавих и хулних помисли, грешних навика,
склоности и страсти из срца њиховог. Јер нечастиви и грешно
тело не штеде ни децу, те се семе свих грехова налази и у деци.
Представите деци све опасности од грехова на путу живота и не
скривајте од њих значај грехова, да се не би по незнању и несхва-

199
тању учврстила у грешним навикама и страсним привезаностима,
које све више јачају и доносе рђаве плодове, када деца одрастају.
Свети Јован Кронштатски

Сваки пут, кад будеш говорио: ,,Господе, помилуј моје дете”, твоје
дете ће од Христа примити једну добру помисао... Што се више
будеш тако молио, твоје детенце ће примати све више благих и
добрих помисли.
Старац Порфирије Кавсокаливит

Они очеви, који се не старају о врлинама и скромности своје деце,


гори су од детоубица, јер погубљују душе њихове.
Свети Јован Златоусти

Дете не сме да има било какве привилегије, било каква посебна


права која би му давала предност у односу на родитеље. Оно мора
да зна своје место у породици. Дете мора имати јасне представе о
хијерархији у породици: ,,отац – мајка – деда и бака – старији
браћа и сестре – ја – млађи браћа и сестре''. Ако у току 17 година
дете или већ пубертетлија стално усваја: ,,Мени припада најбољи
комад зато што сам мали. Ја могу да не радим у башти зато што сам
мали. Могу да не помажем мами зато што сам мали и још не умем
да метем,'' овакав однос према свету који га окружује ће му остати
до краја живота. Прво је оно мало зато што још не иде у школу.
Затим је мало зато што још тек иде у школу. Онда је мало зато што
тек иде на факултет. Даље је још увек мало, зато што је млад струч-
њак. И све ово време човек тражи неке привилегије зато што је
мали.
Свештеник Илија Шугајев

Моли се, па тек онда говори. Тако се понашај према својој деци.
Ако им стално будеш давала савете, бићеш им досадна, а кад
поодрасту, имаће осећај да их на неки начин притискаш. Ра-
дије, дакле, изабери молитву. Говори им молитвом. Говори Богу,
а Бог ће онда говорити у њима.
Старац Порфирије Кавсокаливит

200
Родитељи треба да се предају љубави Божјој. Треба да буду
свети пред својом децом и да то показују својом благошћу,
трпљењем и љубављу. Сваког дана треба да постављају нов по-
четак - да пројављују ново расположење, одушевљење и љубав
према деци. Радост коју ће доживети и светост која ће их походити
пренеће благодат на њихову децу.
Старац Порфирије Кавсокаливит

Често родитељи, а понајвећма мајке, вређају и позлеђују своје дете


због неког несташлука и грде га преко сваке мере. Оно је тада ду-
боко рањено, чак и кад га не изгрдиш на видљив начин него га из-
грдиш само у себи са осећањем гнева. Или га, можда, само грубо
погледаш, а дете то осети.
У том случају, оно мисли да га мајка не воли. Пита: волиш ли ме,
мама? - Да, дете моје. - Али оно и даље не верује, позлеђено је, ра-
њено. Мајка га воли. Она ће га касније и помиловати. Али оно
окреће главу, не прихвата миловање. Сматра да је то лицемерје, јер
је његова душа рањена.
Старац Порфирије Кавсокаливит

Свака је мајка мученица, а на првом месту: мајка – хришћанка.


Зашто? Зато што се она дан и ноћ непрестано мучи и стара о те-
лесном и духовном здрављу своје деце. У тој својoј непрестаној
бризи она сваки дан умире за своју децу. То је истина нашег зе-
маљског света, истина којој се диве Небески светови. Јер ако
има ичега на земљи чему се диве Анђели Небески, то је добра
хришћанка, добра мајка, добра жена. Ништа није ни теже ни
одговорније у нашем земаљском свету од дужности мајке хриш-
ћанке. Зашто? Зато што је њена главна дужност да деци осигура
бесмртност и Живот Вечни. Осигура ли им то, осигурала је и
себи Рај на Небу. Не осигура ли им то, њена душа стровалиће
се у пакао, где је вечни плач и шкргут зуба. Како добра мајка
осигурава деци својој бесмртност и Живот Вечни? Ако их
научи да живе по Христовом Еванђељу: јер у Христовом Еванђ-
ељу све је бесмртно и вечно.
Преподобни Јустин Ћелијски

201
Само права хришћанка је права васпитачица; у пролазном зе-
маљском свету хришћанска мајка је једина права васпитачица: јер
је деци својој дала бесмртност и вечност. Да: јер је децу своју на-
учила вечној и бесмртној еванђелској Истини, вечној и бесмртној
еванђелској Љубави, вечној и бесмртној еванђелској Правди, доб-
роти, молитви, кротости, смирености, нади. А то је оно што деци
осигурава бесмртност и вечност. Такво васпитање је у ствари вечно,
јер се тиме и ради тога живи и у овом земаљском и у оном Небеском
свету.
Преподобни Јустин Ћелијски

Родитељи са расуђивањем треба да помогну деци да од најранијег


детињства приђу Христу и да од малена живе у духовним сладо-
стима. Када пођу у школу треба полако да их науче да читају по
неку духовну књигу и да им помогну да живе духовно. Онда ће
бити анђели и кроз молитву ће имати велику смелост пред Богом.
Таква деца су у духовном смислу глава породице. Житија свети-
теља много помажу деци у духовном животу.
Старац Пајсије Светогорац

Више од свега учите своје кћери благочестивости, хришћанским


врлинама, презирању богатства и сујетних порива. Тиме не спаса-
вате само њу, већ и њеног будућег мужа и њихово потомство.
Свети Јован Златоусти

Ако смо Христа познали касно, у време кад су наша деца већ од-
расла, шта да учинимо да бисмо их усмерили на пут Божији?
- Овде једино молитва даје плодове. Дужни смо да са великом
вером тражимо од Бога милост за ту децу, која нису крива за своје
неверје. Признајмо да смо само ми одговорни, смиримо се и ис-
крено покајмо. Бог ће нам помоћи. Он ће им већ бацити неки појас
за спасавање, како би се и она спасла.
Старац Пајсије Светогорац

Неки родитељи уводе новчана поткрепљења за децу ако обаве неке


послове у кући. Ту праксу сматрам неправилном. Тако се може

202
васпитати не љубав према раду, већ само љубав према новцу.
Свештеник Павле Гумеров

Не изгоните Бога из деце ваше, јер ћете им отерати мир, и срећу, и


здравље, и благостање.
Свети Владика Николај

Има родитеља који непрекидно говоре својој деци: ,,Посветио сам


свој живот теби, жртвовао сам за тебе своју срећу'', као да хоће да
дете учине вечитим дужником са рачуном, који никада не могу да
плате. Дете може оправдано да упита: ,,А ко је тражио од вас да
због мене жртвујете своју срећу? Ја уопште нећу да будем у улози
преступника који је одузео срећу својим родитељима.''
Онај ко воли, са радошћу дарује другоме.
Када родитељи коре своје дете због мајчиног млека које је сисао,
због гаћица које су му куповали, као да му испостављају рачун за
то, колико их је оно коштало, тада човек жели да сакупи све што је
добио, да то донесе својим родитељима, врати им и каже: ,,узмите
своје и дајте ми само једно: слободу од вечног робовања вашој
брижности и доброчинствима.''
Архимандрит Рафаил Карелин

Оне мајке које стално бдију над децом и врше на њих притисак,
или их, другим речима, претерано штите, трпе неуспех у свом
покушају да их васпитавају. Уствари, дете треба да оставиш да
се и само заинтересује за своје напредовање. Тада ћеш успети. Када
стално бдиш над децом, она се одупиру и буне. Постају млитавци
и млакоње и обично не успевају у животу.
Старац Порфирије Кавсокаливит

Деца која гледају телевизију као да се демонизују. Природнија и


мирнија су деца која је не гледају.
Старац Пајсије Светогорац

Данашњи, ненормални живот може се описати као размажен.


Од детињства, према деци се опходе, по правилу, као према малим

203
боговима или богињама у породици; њихови хирови се задовоља-
вају, њихове жеље бивају испуњене; окружена су играчкама, заба-
вама, комфором; не васпитавају се и не подижу према јасно
одређеним принципима и правилима Хришћанског понашања,
већ се остављају да развију какав год пут, на који их њихове
жеље нагињу. Обично је довољно за такво дете да каже: ,,Ја хоћу”
или ,,Ја нећу” да би се његови понизни родитељи поклонили пред
њим и пустили га да иде својим путем.
Вероватно се ово не дешава стално и у свакој породици, али дешава
се довољно често да постане правило савременог васпитања деце;
и чак и родитељи са најбољим намерама не успевају да избегну у
потпуности овај утицај. Чак и ако родитељи покушавају да подигну
дете строго, комшије и родбина покушавају да учине нешто друго.
Они морају да узму то у обзир, када васпитавају дете.
Када такво дете одрасте, оно се природно окружује стварима
које је имало и у детињству: комфор, забаве и играчке за
одрасле. Живот постаје стална потрага за забавом; то је иначе
реч које нема, за коју се потпуно не зна у било ком речнику; у
Русији XIX-тог века вас не би разумели шта значи та реч, или
у било којој озбиљној цивилизацији.
Јеромонах Серафим Роуз

Треба научити дете од малена да буде покорно и послушно, и оно


ће такво бити и касније кад одрасте, и неће бити потребе за бати-
нама. Дете које показује своју самовољу мора да се казни. Треба
да га избијеш не у гневу, него из љубави, да би било добро. И
кад се та унутрашња мисао осећа (код тебе), дете ће да те поштује,
а ако га у гневу избијеш, неће од тога бити користи ни за њега ни
за тебе. Из љубави треба да кажњаваш своје дете.
Старац Тадеј Витовнички

Још у Старом Завету је речено: Жалост је оцу својему син безуман,


и јад матери својој (Приче, 17, 25), а то је син који није васпитаван
у страху Божијем и закону Господњем. Данас многи родитељи уче
своју децу многим непотребним и бескорисним стварима, а не
труде се да их науче страху Божијем и испуњавању заповести Бо-

204
жијих, и држању одредби Једне Саборне Апостолске Цркве. Због
тога су данашња деца већином непокорна родитељима и не по-
штују их, те су тако и себи и отаџбини непотребна, а понекад и
опасна.
Препoдобни Амвросије Оптински

Деца не смеју бити кажњавана са раздраженошћу, злобом, мржњом.


Треба их кажњавати спокојно, љубвеобилно; кад деца осете ту
љубав, они ће осетити и да су казну заслужили, и тада ће каж-
њавање бити на корист и поправљање. О таквом кажњавању
деце многи од вас ни не мисле, и остављају некажњеним не само
мале, него и тешке преступе - чак и лоповлук, хулиганство, рас-
пусни живот младих девојака.
Свети Лука Кримски

Родитељи неће бити кажњени само за своје грехе, већ и за погубан


утицај на децу, зависно од тога хоће ли их, или неће, довести до
пропасти.
Свети Јован Златоусти

Деца су апостоли Бога које нам дан за даном Он шаље да би нам


говорила о љубави, миру и нади. Блажен је онај који богоугодно
васпитава децу.
Свети Јефрем Сирин

То што се не старамо о сопственој деци, уноси расуло у читаву ва-


сељену; бринемо се о њиховом иметку, а душу њихову занема-
рујемо, што се показује као крајње безумље.
Свети Јован Златоусти

Тешко је питање да ли деци, када су у друштву рођака или


вршњака, дозвољавати да играју карте и да плешу. Не знам шта да
вам кажем. Тешко је дружити се са светом и супротстављати се ње-
говим обичајима. Треба једноставно бити исповедник и подно-
сити прекоре, подсмехе и презир. Али са друге стране, ако им од
малена дозволите да играју карте, временом то може постати њи-

205
хова навика, и чак страст. Исто важи и за плесове, које је један
мудри проповедник назвао "Иродијадином вештином", и које свет
сматра невином забавом у друштву, а у суштини су они греховни.
Деци треба, колико је могуће, објашњавати да је за њих штетно и
једно и друго, али они ће онда гледати како друга деца учествују
у овим забавама, па или ће им завидети, или ће их осуђивати и
сматрати их горима од себе. Ту треба имати мудрост, али не од
свога разума, него молити Господа да нас учини мудрима, да
бисмо знали како да поступамо у васпитавању деце и да их Он
сачува од смртоносног отрова светских обичаја.
Преподобни Макарије Оптински

Јако је добро када у дому постоји послушност и међусобно уважа-


вање. Међутим, ми не можемо да захтевамо то од других, ми мо-
жемо само да их надахњујемо на тако нешто. Многи очеви,
лупивши песницом по столу, вичу на своје дете:
- Имаш да ме слушаш! Радићеш онако како ти говорим јер сам ти
ја отац! Испуњаваћеш све што кажем док не напуниш 18 година! И
тачка!
Дете дрхти од страха и мисли у себи:
- Напунићу ја тих 18 година, видећеш онда шта ће бити!
И трпи, чека, ћутке испуњавајући наредбе и затим одлази из дома.
Често заувек.
Знам сина који је свом оцу рекао:
- Ти сада више ништа не можеш да урадиш. Напунио сам 18 година,
одрастао сам! Довиђења!
А затим је устао и отишао. Ето примера принудног и неуспе-
шног васпитања.
Архимандрит Андреј Конанос

За нас нема оправдања ако су наша деца развратна.


Свети Јован Златоусти

Немојте мислити да ћете на силу добро васпитати дете. Деца не


треба да у цркву иду на силу већ да осете потребу за Црквом, да је
заволе. Не говорите деци стално ,,немој ово..немој оно..", када се

206
навикну да то стално говорите после не обраћају пажњу. Све што
вас мучи око деце говорите Богородици, не говорите деци не-
престано исте ствари...
Старац Пајсије Светогорац

Дете је ближе духовном свету од нас. Оно што ми покушавамо да


схватимо разумом, дете непосредно осећа и као да упија у себе.
Неки родитељи сматрају да дете треба да сазри, да би га учили
хришћанству. То је велика грешка. Душа детета поседује спо-
собност посебног духовног знања и духовне проницљивости,
касније она губи тај дар и постаје налик на младо нежно
стабло, које постепено задобија грубу кору.
Архимандрит Рафаил Карелин

Родитељи хришћани! Знајте да ће вам ваша деца бити радост и


утеха, да ће вам бити потпора у старости, само онда ако их научите
да више од свега на свету цене оно што је једино потребно: веру у
Бога, потпуну преданост Њему и настојање да цео свој живот
на овај или онај начин посвете служењу Њему. У супротном,
сами себе треба да кривите ако вам деца буду причињавала само
невоље, ако вас буду жалостила и доводила у очајање, нарочито у
вашој старости, онда када је природно да од њих очекујете помоћ
и подршку у свему.
Архиепископ Аверкије Џорданвилски

Да би се дете ослободило /од зла и душевних проблема/ потребно


је да има покрај себе "светог" човека, са много љубави, који
му неће држати предавања, нити га застрашивати, него ће /про-
сто/ живети светим животом. Пре свега, потребно је да дете има
покрај себе човека велике и усрдне молитве... Да би се дете
ослободило, потребно је да његова мајка постане света.
Старац Порфирије Кавсокаливит

Васпитање петнаестогодишњака
Многи долазе да питају: шта да радим са сином или ћерком? Питам
их: Колико им је година? Петнаест. Али шта да чиниш са петнае-

207
стогодишњим човеком? Никаквим више претњама, насиљем, нећеш
ништа постићи. Дете треба васпитавати још од када је зачето у ут-
роби. А када напуни петнаест година, зло је у њему већ узрасло, а
добра уопште нема, јер се дете није причешћивало, не познаје
Јеванђеље, никада није чуо за молитву. Шта он, несрећник, види?
У школи види једино зло. Добро ће бити уколико му је допао макар
један добар учитељ, док су остали потпуно несавесни, оцене дају
неправедно, понекад се отворено изругују над децом, лажу их у
очи, а када дође контрола, онда се претварају да је све у реду. Деца
се ужасно односе једно према другом, провоцирају, говоре ружне
речи, јачи малтретирају слабије, а ако је неко паметнији гледају да
га искористе; већ од петог-шестог разреда пуше, а већ од осмог-де-
ветог већином почине застрашујући блуд. И на улици је исто: оку-
пљају се у великим групама, пале лифтове, чупају микрофоне, ломе
лавабое… Уколико сакупе новац, пропију га… Отац се свађа са
мајком, бака брбља од јутра до вечера, телевизор ради читав дан и
сви само чекају када ће неки државни празник. Празник је дошао,
сви се понапијали – и опет испочетка… Ето шта дете види око
себе. И где да се склони? Свакако сво ово зло се упија у њега.
Протојереј Димитрије Смирнов

Само се "васпитањем Господњим" деца изграђују у праве људе,


у потпуне људе, који знају божански циљ људског живота, и
остварују га божанским средствима.
Преподобни Јустин Ћелијски

Рађање неће никог начинити оцем; то могу једино добре поуке; но-
шење у утроби не чини мајком, већ добро васпитање.
Свети Јован Златоусти

Није редак случај, нарочито у наше време, да родитељи постану


виновници духовне смрти своје деце. Кад год дете има стремљење
ка духовном животу, подвигу, монаштву, а родитељ сузбије то
стремљење место да га потпомогне, такав родитељ постаје убица
свога детета.
Свети Владика Николај

208
„Тата, да ли могу да се прошетам?“ пита син оца који се вратио с
посла.
„Наравно, синко, иди, прошетај се.“
Међутим, неочекивано се на путу испречи супруга: „Шта ти је?
Није научио лекције и није вечерао, а већ се спремио у шетњу с
дечацима, не пуштам га!“
„Ако сам рекао: може, то значи да може! Ја сам глава породице!“
Почиње свађа међу родитељима. Ко је крив за ову свађу? Вероватно
обоје.
Обично мајка много боље зна проблеме деце и мушкарцу је увек
пре него што донесе одлуку везану за чланове породице боље да
се посаветује са својом супругом. Тада ће одлука бити боља и очев
ауторитет имати много већу тежину.
А жена с друге стране не треба да покреће расправу у присуству
деце и да срозава очев ауторитет.
Свештеник Илија Шугајев

Светско окружење и родитељи непобожног настројења уништавају


своју децу. Многи ми доводе децу, кажу, ,,оче, моје дете је ђавои-
мано". А видим да није, Боже сачувај! Мало је деце која су ђавои-
мана. Већина је под спољашњим демонским утицајем, демон није
у њима, споља им командује и тако завршава посао. Одакле то по-
чиње? Од бестидности. Када се деца понашају бестидно, одгоне
благодат Божију.
Старац Пајсије Светогорац

Дешава се да мајка себе сматра неограниченом господарицом која


управља судбином сопственог детета. „Дете је моје, родила сам га
за себе! И само за себе!“
Купајући дете бујицама егоистичне љубави, подижући га по својој
слици и прилици, вером непросвећена родитељка учиниће сина или
кћерку несрећним.
Ако не признаје детету слободу и ако не види у њему богомдану
личност, она ће се пре или касније ужаснути од плодова својих
неразумних поступака.
Кад порасту, деца таквих родитеља не само да не осећају захвал-

209
ност, већ устају против својих родитеља, потпуно игноришу њихов
ауторитет и раскидају с њима односе, немилосрдно пресецајући све
везе родбинске љубави која, нажалост, није била просвећена хриш-
ћанском мудрошћу.
Протојереј Артемије Владимиров

Буди обазрив када показујеш – чак и неприметно за самог себе –


особиту љубав према једном од деце твоје и постојано се занимаш
њиме због његове, на пример, немоћи. Таквим односом ти ћеш иза-
звати озбиљну трауму у души другог детета и оно ће бити љубо-
морно. И ево имаш већ велике психолошке проблеме у односима с
децом и ако не обратиш пажњу на то, нанаћеш штету и деци и себи.
Ти ћеш бити крив. Дакле, буди пажљив.
Старац Пајсије Светогорац

Лажно и сујетно понашање родитеља не испуњава унутрашњост


дечије душе, зато се и не покоравају чак ни под претњом.
Светост родитељског живота испуњава децу и тада се добро-
вољно потчињавају без душевних траума. Тада ће се родитељи
радовати деци и деца родитељима, и та ће се радост наставити
и у будућем веку.
Старац Пајсије Светогорац

Никада ваша деца не смеју чути како се препирете међусобно, чак


ни да повисите глас једно на друго! Никада никакве свађе пред
децом! Никада!
Старац Порфирије Кавсокаливит

Ослушкуј шта говоре остали о твојој деци. Туђи људи обично боље
виде недостатке код твоје деце него ти сам, пошто они нису заслеп-
љени лажном љубављу.
Па ако неко, на пример, свештеник или учитељ, са добрим наме-
рама обраћа твоју пажњу на овај или онај недостатак твог детета,
не љути се на њега у неразумном осећању повређене родитељске
гордости, напротив, буди му за то захвалан и користи се тим упо-
зорењима, које он теби даје.

210
То може послужити, наравно, само на корист теби и деце твоје.
Свештеномученик Владимир Кијевски и Галицки

Наука о васпитању и код нас и код свих крштених народа не-


опходно се мора поклапати са науком Христовом. Ако се вас-
питање одвоји од науке Христове, не губи се наука Христова,
него се губи васпитање, и губе се прави људи. Ако ли се пак
васпитање изгуби у школи, школа постаје опасна по људе и
народе. Јер човек школован а безкарактеран куд и камо је опас-
нији по себе и по друге него ли човек нешколован а безкарак-
теран. Овај је безкарактеран по слабости, онај по убеђењу.
Пукотина у вери једнога човека изазива неизбежно и пукотину у
карактеру. То сведочи како библијска историја тако и општа исто-
рија крштених народа. Који год је цар Израиљев одступао од Бога,
одступао је и од морала. Јер као што је река везана са својим изво-
ром, и светлост са сунцем, тако и морални живот са вером. Ја сам
пут, рекао је Христос, и: Ја сам вода жива, и: Ја сам светлост
света. Куда ћемо децу са тога Пута, сем у пропаст? Чиме ћемо на-
појити њихове жедне душе ван те Воде Живе, сем мутљагом зем-
љиним, што и стока пије? Чиме ћемо их осветлити ван те
Светлости, сем варљивим призрацима?
Али, говоре, веронаука није за наше модерно време. Не знам; само
видим, да су и у наше модерно време најбољи људи они, који се
држе вере Божије и закона Божијега. Нити знам, која би то друга
наука могла заменити науку Христову у васпитању омладине. Гле,
не постоји ниједна друга наука о човеку, о томе шта је смисао
човечјег живота и какав треба да буде прави човек – изван
науке верске.
И тако, нико не може положити други темељ васпитању, ни у наше
време нити хиљаде година после нас, изван онога живог Темеља,
који је сам себе поставио и рекао: без мене не можете чинити
ништа (Јн. 15, 5).
Свети Владика Николај

Како поступати према крштеном детету, како оно, када одрасте, не


би зажелело ништа друго, него да буде истински хришћанин? Дру-

211
гим речима: како васпитавати у хришћанском духу?
Предочавајући одговор на ово питање, немамо намеру да размат-
рамо све подробности које из њега проистичу. Задовољићемо се
приказивањем хришћанског васпитања у целини, у општим цртама,
уз указивање на то како је најбоље у одређеним случајевима под-
ржавати и крепити оне добре стране у детету, а како сузбијати и
обеснаживати лоше.
Најпре ћемо обратити пажњу на дете у колевци, у периоду пре бу-
ђења ма каквих способности у њему. То дете живи, што значи да
се на његов живот може и утицати. Овде се ствара место за Свете
Тајне, а потом и за целокупну црквеност. Ту су, дакако, и вера,
и благочастивост родитеља.
Све ово, заједно узето, створиће око детета спасоносну атмосферу,
доприносећи тајанственом наитију (низласку) благодатног живота
који је већ зачет у детињем бићу.
Често причешћивање светим Христовим Тајнама (а могли
бисмо да додамо и: што је могуће чешће) на жив и делатан
начин сједињује са Господом нови уд Његов преко пречистог
Тела и Крви Његове, освећујући га, дарујући му мир душевних
сила његових и чинећи га неприступним силама таме. Они који
тако поступају зацело су приметили да дете, пошто прими Св.
Причешће, тога дана бива погружено у дубоко спокојство, без
уобичајених силовитих кретања природних потреба, чак ни
оних најенажнијих. Дете се некада испуни таквом радошћу, и
тако му заигра дух, да хрли да свакога загрли као најрођенијег.
Неретко причешћивање бива пропраћено и чудима Божијим. Тако,
свети Андреј Критски у детињству дуго није могао да проговори.
Када су се родитељи, у болу и скрушености срца, обратили молитви
и благодатним средствима, Господ је једаред, док се дете причеш-
ћивало, раскинуо окове око његовог језика благодаћу Својом. А тај
је језик доцније постао преизобилно врело славословља и премуд-
рости, којим се напоји сва Црква Христова. Један лекар сведочио
је, према свом искуству и посматрањима деце, да је код дечијих бо-
лести најчешће потребно дете однети на причест, те да је, ако се
тако поступи, веома ретко неопходно прибегавати и додатним ме-
дицинским средствима.

212
На децу веома снажно делује често одвођење у цркву, целивање
Светог Крста, Еванђеља, икона, прекривање воздухом. То можемо
казати и за оно што дете окружује у кући – често смештање детета
испод икона, често осењивање крсним знамењем, кропљење светом
водом (агиазмом), кађење тамјаном, закрштавање детиње колевке,
хране и свега чега се дете дотиче, свештенички благослови, уно-
шење у кућу икона из цркве и читање молитава. Једном речју, све
што је црквено на неисказан и чудесан начин крепи и потхра-
њује благодатни живот детета, представљајући најбезбеднију,
сигурну ограду и непремостиву препреку пред невидљивим си-
лама мрака, које су вазда спремне да продру у душу која тек
почиње да се развија, не би ли је заразиле својим злосмрадним
дахом.
Поред ове видљиве заштите, постоји и она људским очима невид-
љива: Ангео Хранитељ, чувар и покровитељ детиње душе и тела,
подарен му од Бога на крштењу. Он чува дете, својим присуством
невидљиво утиче на њега и, у случају потребе, особито у нужди и
тешким ситуацијама, упућује родитеље шта им ваља чинити са де-
тетом.
Али све ове, тако чврсте и снажне ограде, тако снажне и де-
латне низласке благодати може да разруши неверовање, немар-
ност, нечасност и лош живот родитеља, чинећи да благодат
остане без плода. То се дешава већ због тога што се у наведеним
условима средства о којима смо говорили или уопште не кори-
сте, или не користе како ваља. Но нарочито то бива због рђавог
унутарњег утицаја родитеља. Истина, Господ је милостив, осо-
бито према невиној дечици; али, постоји нама несхватљива веза из-
међу душа родитеља и деце, за коју не можемо установити до које
мере се пружа њен утицај на детињу душу; а не знамо исто тако ни
колико је милосрђе и снисхођење Божије према деци у случају по-
губног утицаја родитеља. Деси се, међутим, да Господ престане
да излива благодат Своју на дете: то је жалостан плод непра-
ведног живота родитеља. Стога се према духу вере и благоча-
стивости родитеља ваља односити са дужним поштовањем, као
према изузетно моћном средству очувања, васпитања и укреп-
љења благодатног живота у детињој души.

213
Првих дана, месеци и година дух детета још мирује. Стога није мо-
гућно пренети му било шта ради усвајања на уобичајен начин. Па
ипак, на њега се може деловати посредно.
Постоји један особити пут општења људских душа, преко срца.
Један дух, тако, утиче на други чувствима. Такав утицај на детињу
душу биће утолико лакши и успешнији, уколико је пунија, јача и
дубља срдачна веза родитеља са дететом. Отац и мати, у бескрајној
љубави својој, као да се утапају у дете. А ако је њихов дух прожет
благочашћем, не може се десити да то, са своје стране, не делује на
детињу душу. При томе деловању најбољи спољашњи “водич“ јесте
поглед. Наиме, док другим чулима душа остаје скривена, око је
чини доступном погледима других. То је тачка сретења једне душе
са другом. Претпоставимо да кроз ову “пукотину“ душе матере и
оца, испуњене светим и благородним чувствима, продиру до де-
тиње душе. Немогуће је да та детиња душа не буде помазана светим
јелејем родитељског благочашћа. Стога је неопходно да у погледу
родитељском заискри не само љубав, која је природна спона из-
међу родитеља и деце, него и вера да је њихова својина постало
нешто далеко узвишеније него оно што замислимо кад кажемо
„обично дете“, као и нада да им је Онај Који им је поверио то
бесценблаго као својеврстан сасуд благодати даривао и по-
требну снагу да га (о)чувају; најзад, неопходна је и молитва
која се непрекидно твори у духу, а коју подстиче надање по
вери.
Када на тај начин родитељи ограде колевку свога чеда духом ис-
крене благочастивости, када на дете извана и изнутра делују Ангео
Чувар, с једне стране, и Свете Тајне и читава црквеност, са друге,
тада се, дакле, око живота који се управо зачиње ствара повољна
духовна атмосфера, која ће на души детињој оставити свој печат,
слично као што и крв, та основа природног живота, по својим
својствима умногоме зависи од ваздуха који окружује организам.
Познато је да посуда дуго, ако не и заувек, чува мирис оне течности
која се у њу најпре улије. Исто то односи се и на атмосферу ство-
рену око деце. Описано устројење детињег спасења благодатно ће
прожети све облике његовог живота који се полагано формирају,
полажући на њих свој печат. Сем тога, оно ће представљати и не-

214
премостиву препреку за душегубни утицај духова злобе.
Једанпут отпочето још од саме колевке, овакво устројење спасења
треба да буде настављено и касније, током читавог периода васпи-
тања – у детињству, дечаштву и младићком добу. Црква, црквеност
и Свете Тајне представљају својеврсну скинију под којом деца
треба да непрестано пребивају. Многи примери показују спасонос-
ност и плодотворност оваквог пребивања: Пророк Самуило, Пре-
подобни Теодор Сикеот (22. априла) и др. Чак се пребивањем у
Цркви и Светим Тајнама могу заменити, као што се, уосталом,
и замењују, и то не без успеха, сва друга средства васпитања.
Древно образовање превасходно се састојало управо у овоме о
чему смо управо говорили.
Када у детету почну да се буде, једна за другом, његове снаге, ро-
дитељима и свима који дете васпитавају ваља још већма умножити
своју будност и пажњу. Јер, премда под окриљем благодатних сред-
става која смо размотрили у детету расте и јача стремљење према
Богу, ангажујући његове снаге у том правцу, у исто време и грех
који у њему живи не спава, већ настоји да и он овлада његовим сна-
гама. Неизбежна последица која из тога проистиче јесте уну-
тарња борба. Будући да су деца неспособна да се боре сама, на
њихово место благоразумно ступају родитељи. Међутим, како
та борба мора да буде вођена снагама самог детета, родитељи
имају обавезу да будно пазе на почетне знаке њиховог буђења,
како би их од првог момента усмерили саобразно главном циљу
према коме је дете дужно да стреми.
Свети Теофан Затворник

Тешко ћете пред Богом одговарати због сваке саблазни коју код вас
примете деца ваша, због свих свађа, псовки, празнословља, туча,
које се збивају пред њиховим очима. Ако сами тако поступате, чему
ћете научити децу своју?
Свети Лука Кримски

Треба тако хранити дете да се, развијајући живот тела, дајући му


бодрост и здравље, у њему не развије у души угађање плоти. Не
треба гледати на то да је дете мало – од првих година треба почети

215
постепено отклањати наклоност тела ка грубој твари и учити дете
да њиме влада, како би у детињству и младеначком добу и после
њих, лако и слободно могло управљати његовим потребама. Први
квасац је јако скуп. Од тога како се храни дете много зависи кас-
није. Неприметно се може развити сластољубље и неумереност у
јелу, два вида стомакоугађања, склоности које везују за јело, по-
губне за тело и душу.
Свети Теофан Затворник

Злочин је насилно одвођење детета на исповест. Такође, није до-


пуштено водити на исповест дете које није спремно за ову Тајну.
Не сме се покајање претварати у формалну навику. Дете треба
да схвати зашто се исповеда, у чему је дубоки смисао покајања,
других Тајни и духовног живота у целини. Ако не буде свесно
смисла Тајне, већ буде имало однос према томе као према некој
формалности која је неопходна да би дошао до Причешћа или ради
моралног оправдања, у неком тренутку може и да се удаљи од
Цркве. Овде може да се деси и следеће: након што током много го-
дина, након грехова типа: ,,нисам слушао маму и тату, посвађао сам
се са братом, нисам радио домаће задатке“ дођу озбиљнија иску-
шења и падови (дете које није свесно шта је покајање) може да их
сакрије на исповести, бојећи се да не падне у очима свог духовног
оца. Следећи корак може бити одлазак из Цркве.
Јеромонах Макарије Светогорац

За правилно хришћанско васпитање и одгајање потребне су три


ствари: прво мало речи, друго много примера и треће, највише,
молитве.
Старац Пајсије Светогорац

Гледајући сцене насиља на телевизору ми се укључујемо у поље


измишљених страсти, ово поље заражава и испуњава грехом наша
осећања. И призор греха поставши уобичајен престаје да буде од-
вратан.
Како страшно и погибељно делују слике насиља и секса на
децу, која по прећутном пристанку родитеља седе заједно с

216
њима поред “кутије” (нажалост, понекад родитељи више воле да
се праве да “не примећују” децу, која гледају телевизор иза леђа од-
раслих). Деца су мање од одраслих у стању да регулишу своја
осећања и зато ће после сеанси духовног раврата поред телевизора
хришћанску веру доживети само као систем забрана – с отвореним
или немим протестом против њега.
Архимандрит Рафаил Карелин

Многи родитељи, осећајући слепу љубав према деци, жале када


треба да их казне за погрешке; међутим, касније, када деца одрасту
и постану искварена, такви родитељи и сами схватају да су погре-
шили што их нису кажњавали док су била мала. И Сам Бог кажњава
Своја изабрана чеда; зар то значи да их Он због тога не воли? Јер
кога љуби Господ, онога и кори и бије свакога сина којега прима
(Јев. 12, 6). Хришћани у томе морају подражавати Оца Небеског,
па своју децу волети и кажњавати. Некажњавани у младости,
у зрелости постају необуздани и дивљи коњи и ни за какво
добро дело нису ваљани. Због тога Хришћанин, који заиста
хришћански воли своју децу, треба и да их кажњава, да би по-
стала честита и добра.
Свети Тихон Задонски

Данас су школе престале бити заводи за васпитавање и постале су


заводи за дегенерисање омладине помоћу претоварености њезина
младога духа прекомерним и разноврсним знањима. Васпитање
деце данас је остављено самој деци.
Породица и школа не помажу детету у томе; породица дете само
храни и одева, школа само пуни знањем; породица пуни детету
стомак, школа му пуни главу. Срце му не пуни нико, осим само
дете и улица. О срцу и карактеру своме дете се мора само по-
старати, ако се већ о томе не постара улица.
Свети Владика Николај

Неки гнев оправдавају тиме да они кажњавањем своју децу васпи-


тавају. Али, ако се сетимо сопственог детињства видимо да гнев
родитеља никад није поправљао наше понашање и није у нама иза-

217
зивао жељу да будемо бољи, он је само отуђивао од родитеља и
гушио жељу да за њих учинимо нешто добро. У Библији је напи-
сано: ,,Гнев не чини правду”.
Гнев је знак гордости и самољубља, тј. сопствене болести. Код ро-
дитеља самољубље говори да дете није могло да послуша “такву
величину” као што су они, и да оцени добро које су они учинили
за њега. Раздражљив тон је тон ђавола, зато дете сматра таквог ро-
дитеља као противника и чак ако он и говори истину, што је у гневу
немогуће, сам тон гласа и израз гневног лица затвара срце детета.
Поука - то дира човеково срце, а не сме се дотаћи срце руком нама-
заном бибером, она неће ништа постићи, сем боли. Поставља се
питање - да ли је потребно кажњавати дете? Потребно је у том слу-
чају ако је оно учинило нешто зло. Ако је само погрешило,
треба га другарски опоменути - тако ће најбрже пожелети да
поправи грешку.
Казна треба да буде разумна, а гневан човек је и сам неразуман.
Зато се не сме кажњавати у стању гнева. Казна је лечење, а овде
се ради о прекиду својих осећања, при томе казна не треба да
буде понављање тога да је дете глупан, не прича о његовом жи-
воту с архивским подацима, где је све погрешило протекле го-
дине, већ кратка казна, да би запамтило, нпр. лишити дете неке
разоноде или задовољства.
Може се и физички казнити, али уз савршено смирење. Али то су,
да тако кажем, помоћна средства. Васпитање тражи друго: спокојно
објаснити детету последице његових грехова и непослушања.
Треба, да би дете разумело, њему приближити непослушање и како
се оно последично може лоше и тешко одразити на његов живот.
Архимандрит Рафаил Карелин

Св. Старац Пајсије Светогорац је говорио да га је мајка, од најра-


нијег детињства, научила да се моли, не говорећи му никада о мо-
литви: ,,Када смо били мали“, сећао се он, ,,говорили смо у себи:
Господе Исусе Христе, помилуј ме! Наша мама нас никада није
приморавала да то изговарамо, није захтевала да се помолимо. Ми
смо, једноставно слушали како је она изговарала: Господе Исусе
Христе, помилуј ме!, док је месила тесто за хлеб. Тако је и потребно

218
живети. Ради свој посао, а другога остави на миру. Не оптерећуј се
њиме. Брини се за спокој у својој души, а он ће осетити леп мирис
твоје душе, он ће га схватити. Мајка нам је додавала јело из пећи и
изговарала молитву, падала би виљушка на под, а она се није нер-
вирала, разбијала се чаша, а она се молила. То нам је она предала,
осећали смо се као у Рају, волели смо да остајемо код куће и то је
била утеха за наше родитеље“.
Архимандрит Андреј Конанос

Сусретао сам децу са изразом лица који није дечији, буквално ис-
кривљен грчевима злобе. Она су са неком мржњом гледали на ро-
дитеље, као да су желели да им се освете за своје рођење. Видео
сам како се мало дете на очевим рукама гребало, попут звери и какo
је тукло оца по лицу. Отац је говорио, буквално се оправдавајући:
„Мој син је живчан од самог рођења“. Таква деца су агресивна;
ломе своје играчке, узимају ствари у туђем дому и бацају на под;
са неком дрскошћу гледају на људе који их окружују; у храму
вриште, беже у време службе, намерно ометају људе да се моле;
понекад њихов поглед бива толико суров и мрачан, да се чини да
су то очи демона, а не детета. Једном приликом сам питао схиар-
химандрита Серафима, како треба поступати са таквом децом, да
ли треба над њима служити чин изгнања злих духова.
Одговорио је: „Нека од њих су заиста поседнута демонима или се
већ рађају болесна, посебно код пијаница и наркомана, али већина
њих није болесна, већ развраћена неправилним васпитањем. Сада
родитељи сматрају, да је децу немогуће кажњавати, а грех живи чак
и у малом детету. Ако га не сечемо, онда ће се грех разрастати. Неки
родитељи се труде да испуне све жеље и каприце своје деце, и деца
почињу да траже да се отац и мајка потчињавају свакој њиховој
речи. Тако одрастају мали хамови, чије прве жртве постају њихови
родитељи. Дете треба разумно кажњавати, иначе ће он одрасти
као несрећан и незахвалан човек.“
Питао сам: „А како је могуће казнити дете, ако има свега годину
или две?“
Отац Серафим је одговорио: „Треба му припретити прстом и строго
рећи „не“, и дете ће разумети. Дете више схвата тон гласа којим му

219
се говори, него саме речи.“
Опет сам питао, да ли је могуће физички казнити дете; да ли ће од
тога дете постати плачљиво и живчано. Одговорио ми је: „Понекад
је неопходно казнити дете, само то треба учинити без злобе. Већу
штету нервима детета наносе родитељи, који га кажњавају и истог
тренутка му ласкају, као да се извињавају због казне. Корисније је
физички казнити дете, него га сатима гњавити речима“. Старац
је сматрао да су раније, у стара времена, родитељи умели боље да
васпитају децу; умерена бол од каиша или прута уопште неће по-
вредити дете, а уразумиће га.
Архимандрит Рафаил Карелин

Корисно је изучавање науке и уметности, али је нужно научити се


хришћанском животу. Побрините се, родитељи, да не постанете
убице оне деце коју сте донели на свет. Истински отац – није онај
који је родио, него онај које је добро васпитао и поучио. Онај који
рађа једино је дао живот, док је онај који је добро одгајио и поучио
даровао частан живот. Ми смо дужници очева који су нас родили,
али је наш дуг далеко већи према онима који су нас добро одгајили
и научили побожности. Они који су нас родили, родили су нас само
за овај привремени живот; они пак који нас поучавају у побожно-
сти, рађају нас за Живот вечни. Ко изврши и научи, тај ће се вели-
ким назвати у Царству Небеском (Мт. 5, 19). Блажен је отац који
је родио и за привремени и за Вечни Живот. Недостојан је ро-
дитељ који је родио децу за живот привремени, али им је рђа-
вим одгајањем или својим саблазнима затворио врата Вечнога
Живота! Боље је да се човек никако не рађа, него да се роди и
буде у вечној погибељи!
Свети Тихон Задонски

Многа деца у свету имају родитеље, али нажалост многа деца


немају нежности од родитеља, већ стално гунђање, тако да им је
потпуно свеједно да ли имају родитеље или не.
Старац Пајсије Светогорац

Читао сам код једног светитеља да Господ примa обраћење човека

220
у свако време, али да је најпогоднији узраст за духовни живот де-
тињство јер је душа тада мека као восак. Зато је најбоље доба за
Исусову молитву рано детињство: што раније дете научи ту мо-
литву, то боље. Ту свештену молитву мајка треба да изговара над
новорођеним дететом. Дете је ближе духовном свету од нас. То што
ми настојимо да појмимо умом, оно осећа и усваја непосредно и
упија у себе.
Неки родитељи сматрају да дете треба да сазри па тек онда да се
учи хришћанству. То је велика грешка. Душа детета поседује спо-
собност особитог духовног виђења и проницања, а временом губи
тај дар, попут крхког, младог стабла које постепено обраста жила-
вом кором. О томе да дете треба васпитавати од самог рођења знали
су још древни мудраци. Када је једна мајка донела дете Сократу с
молбом да је поучи како да га васпита, Сократ је питао: ,,Колико
му је година?“. Мајка је одговорила: ,,Две“. Сократ је одговорио:
,,Прекасно. Сада га не треба васпитавати већ преваспитавати“.
Једном су ме позвали на сахрану у Зугдиди. у Мегрелији сахране
се сматрају једним од најзначајнијих догађаја, на њима се стичу и
до стотине сродника, пријатеља и познаника из разних градова и
села да се опросте са покојником. У Мегрелији постоји сложени
ритуал оплакивања покојника и његовог погребења са веома изра-
женим и готово свечаним трагизмом. Та традиција потиче из анти-
чких времена, што је историчаре нагнало да пишу о ,,култу мртвих“
у Колхиди (западна Грузија).
Трпеза се, као што обично бива, завршила касно, па ме је једна ве-
рујућа породица позвала да преноћим код њих. Отац породице,
скроман, па чак и помало снебивљив човек, у младости је, из мени
непознатих разлога, био послат у Сибир на робију, где се упознао
са својом будућом супругом. Имали су двоје деце - једном је било
пет а другом седам година. У соби на доњем спрату, крај огњишта,
дуго смо разговарали. У то време није било духовних школа нити
духовне литературе. Људи су се учили хришћанској вери један од
другог, преносећи другима оно што су од некога чули. У разговору
се дотакосмо сухумских пустињака. Домаћини су ме питали зашто
ти људи одлазе у горе и шта тамо раде. Почео сам да им говорим,
колико сам умео, о непрестаној Исусовој молитви којом се пусти-

221
њаци у свом тиховању моле. Моји гостољубиви домаћини молили
су ме да им подробније објасним шта је то Исусова молитва. Раз-
говор се отегао до поноћи. Мислио сам да су деца већ заспала, али
су она, притајивши се, слушала сваку реч. Сутрадан пре мог пола-
ска домаћица ми је рекла: ,,Син ми је јутрос рекао да је, слушајући
наш разговор, почео да изговара Исусову молитву и понављао ју је
дуго, све док није заспао. Озарен, говорио је: ,,Како ми је лепо било
синоћ и јутрос када сам се пробудио, још увек осећам неку радост
у срцу!“ Опростили смо се као најрођенији. Испратили су ме у
Илори, где ме је чекало изненађење: у ауто су ми ставили пуну
торбу остатака од синоћне трпезе. У Мегрелији се на сахранама
никад не служи месо, тако да смо имали монашку трпезу. Када сам
оцу Георгију (Булискерија) испричао ову малу повест о Исусовој
молитви, одговорио ми је: ,,Веома добро, дете ће се често враћати
тој молитви“.
Чуо сам и за случај једне девојке коју су старци у Загорску научили
Исусовој молитви и она је од тада непрестано имала ту молитву на
устима и у срцу. Кроз неколико година се удала, али ни у световним
бригама није остављала Исусову молитву. Када је затруднела, го-
ворила је Исусову молитву полугласно, да би је чуло и још неро-
ђено дете и чинило јој се као да се дете у утроби моли заједно с
њом. После порођаја, док је љуљала дете, говорила је Исусову мо-
литву и дете би престајало да плаче и умирило би се на њеним ру-
кама. У соби је имала неколико икона у једном кутку, а на другом
зиду висиле су фотографије и слике. Почела је да примећује да дете
често окреће поглед на једну страну – према икони Христа на трону.
Дуго и помно посматрала је тај лик, као да гледа неког блиског, кога
одавно и веома добро познаје. Понекад је израз лица детета био
такав да види некога у соби и хоће да то каже, али не може.
Мајка треба над узглављем детета да чита Јеванђеље и молитве, а
нарочито Исусову молитву. То је небески балсам који она излива
на душу детета. Када дете почне да говори, нека једна од првих
речи које научи буде име Исуса Христа и Исусова молитва. Препо-
добни Јован Лествичник пише да прва мисао човека када се про-
буди треба да буде мисао о Богу - тиме ће се освештати цео дан,
тиме ће он првину својих дела принети Богу. А детињство је јутро

222
живота.
У детињству се полаже духовни темељ човека. Један светитељ је
рекао: ,,Прва боја којом се обоји тканина, више се не скида“.
Архимандрит Рафаил Карелин

Кад хришћани куну своју децу, тиме позивају мрачну силу да за-
влада њиховим дететом, да га мучи целог живота и да га у вечности
узме као свој плен. Они тиме дете гурају у ад.
Како да поступе они који су проклињали своју децу? - пре свега
треба да исповеде овај грех у Цркви, да моле Бога да се њихове без-
умне речи не остваре, да добију за то епитимију; ако то околности
дозвољавају треба да заказују службе за спасење и добробит оних
које су проклињали, или да дају милостињу за њих сиромашнима.
Своја уста, оскрнављена проклетством као људском крвљу треба
очистити и омити сталним призивањем Исуса Христа. Шта да ради
онај кога су родитељи проклели? Као одговор на проклетство он
треба ватрено да се моли за родитеље, да буде свестан грешака због
којих је проклетство уследило, да моли да свештеник прочита на-
рочиту молитву за скидање проклетства и да му да епитимију, да
се труди да се често причешћује Светим Тајнама, а ако постоји мо-
гућност, да то каже архијереју. Лакше је нанети рану него је из-
лечити, али покајање и милост Божија лече сваку рану и дају човеку
снаге да поднесе искушење.
Архимандрит Рафаил Карелин

- Веома је честа оваква појава у породицама: поодрасла деца по-


чињу да улазе у сукобе с родитељима, грубо се односе према њима.
У чему је кривица родитеља у том питању? Шта је то родите-
љски ауторитет и како га учврстити? Како успоставити прави-
лан контакт с дететом?
- Родитељи морају да размисле о својој кривици, наиме, нису ли
они показивали слично непоштовање и конфликтност према својим
родитељима, тако да се на њима испунио закон одмазде преко вла-
стите деце. Затим, нису ли чинили чедоморство - абортусе који
уводе у човекову душу и његову генетику комплекс убице и упро-
паститеља своје деце. Он се преноси као негативан однос будуће

223
деце према својим родитељима. Грех чедоморства, као загнојена
рана у души, може се излечити дубоким и искреним покајањем.
Да би ојачали родитељски ауторитет у очима свог детета родитељи
не смеју да се сукобљавају и међусобно свађају, нарочито пред
децом која у таквим случајевима постају судије родитеља; не смеју
да лажу, јер деца интуитивно осећају лаж, а тим више, када виде
очигледне примере дволичности и лицемерје својих родитеља. Тра-
гични пример за то су револуционари и безбожници који су потекли
из породица свештенослужитеља. Родитељи морају да одрже реч
коју су дали детету али и да од детета захтевају да испуни своја обе-
ћања, али је недопустиво да присиљавају дете да се куне. У
обраћању према детету морају да се труде да не мењају своје за-
хтеве према њему.
Да би се успоставио контакт с дететом треба избегавати две крајно-
сти: претерану строгост и претерану попустљивост која води до
тога да се детету дозвољава све. Треба контролисати понашање
детета, не гушећи његову иницијативу досадном ситнича-
вошћу.
Архимандрит Рафаил Карелин

Тражење брачног друга

Млади који су завршили школе и остале обавезе, не треба да оду-


говлаче за заснивањем породице и нека свога брачног друга траже
у равни својих духовних дарова, простодушности и смирења.
Старац Пајсије Светогорац

Један брат никако није могао да нађе добру девојку, да се ожени, и


јако се мучио. Некако је дошао код Старца (Пајсија), исповедио се
и молио га да му укаже на невесту. Старац, шалећи се, рече мла-
дићу:
- Ви децо хоћете од старца да направите старицу! Ма какву ста-
рицу! Наводаџику!
Затим је, наравно, посаветовао младића да не губи наду, често да
се исповеда и одлази у цркву. Убедио је брата да ће му Христос
помоћи и обећао да ће се и сам помолити за њега.

224
Брат је отишао од Старца умиреног срца, учинио је то што му је
саветовано, и великодушни Бог му је убрзо помогао Старчевим
молитвама, и младић је нашао ваљану добру девојку.
Старац Пајсије Светогорац

- Како и коме да се молимо да бисмо себи одабрали животног са-


пустика?
- Ја имам у Сегијевом Посаду друга – сликара, који је решио да себе
веже брачним узама – и преко руку, и преко ногу. Помолио се Гос-
поду, Мајци Божијој и каже: ,,Господе, ево, прва девојка у цркви на
коју наиђем и која ми приђе – та ће ми и бити жена“. Када је стигао
у Москву, оде у Богојављенску саборну цркву. Улази. Девојка која
је стајала поред њега окренула се и насмешила. Он је пита:
- Како се зовеш?
- Каћа.
- Јеси ли удата?
- Нисам.
- А желиш ли да се удаш?
- Желим.
И они сада живе у Сергијевом Посаду, све је код њих у реду - чисто,
лепо. Господ му је послао жену.
А ако себи мужеве и жене будете тражили по дискотекама, у
позориштима, онда ће вам цео каснији живот протећи као
“игранка“.
Архимандрит Амвросије Јурасов

- Имам 35 година. Веома бих желела да заснујем породицу, али ми


то никако не полази за руком. Знам да Господ све чини ради нашег
добра, али питам се да ли са своје стране чиним све како треба.
Можда нешто треба да променим код себе?
- Упитајте се зашто хоћете да заснујете породицу. Ако то желите
само ради личне среће, захтеваћете од мужа и деце да увек посту-
пају у складу с вашим жељама и уместо жељене среће наићи ћете
на сукобе. Ако пак желите да другима доносите радост служећи им,
са пожртвованошћу и трпљењем, значи да сте спремни за поро-
дични живот и Господ ће вам послати супруга. Када хришћанин

225
не мисли на себе, већ служи другима, срећа сама долази до
њега.
Архимандрит Рафаил Карелин

Немој изабрати човека који троши сате по клубовима, на проводе,


путовања и луксузе, нити онога код којег ћеш открити да се иза ње-
гових речи љубави крије самољубље. Немој изабрати за жену ону
која је налик баруту, те се запали чим јој шта кажеш. Она није су-
пруга за тебе. Још, ако желиш да имаш један стварно успешан брак,
немој прилазити оној девојци или младићу који не може да се од-
воји од родитеља својих. Христова заповест је јасна: Због тога ће
оставити човек оца својега иматер и прилепиће се жени својој (1.
Мој. 2,24).
Када видиш да је онај други привезан за мајку или оца, да их слуша
отворених уста, и да је спреман да учини било шта што они кажу,
бежи далеко од њега. То је један емотивно болестан, душевно не-
зрео човек, и са њим нећеш моћи створити породицу. Онај кога ћеш
изабрати за мужа треба да има храбрости, јунаштва. Али, како може
да има јунаштво кад још није научио, није схватио, није прихватио
то да је дом његов био саксија у коју су га ставили, да би га након
тога извадили и засадили негде другде?
Архимандрит Емилијан Симонопетритски

Разговор са архимандритом Рафаилом Карелином о саздавању


породице
- Како изабрати животног сапутника?
- Хришћански брак - то је заједница и узајамна помоћ у жи-
тејском и духовном, у пролазном и вечном. Због тога, јединство
вере, начин живота и скала вредности имају за супружнике
првостепени значај.
Постоји усамљеност као одсуство породице, али постоји и тра-
гична усамљеност у самом браку, када један од супружника
оном другом постаје странац. Због тога морамо гледати, пре
свега, не на телесну, већ на душевну лепоту. Карактеристично
је да реч „супружници“ етимолошки означава два вола, упрег-
нута у исти плуг.

226
- Како пронаћи своју другу половину, а не погрешити у животном
избору?
- У једној књизи цара Соломона речено је да се грешнику даје зла
жена због његових грехова (ср. Проп.7,26). Стога, старајте се да
се уздржавате од грехова, посебно од блуда, како би вас Господ
наградио добром женом. Потребно је не само тражити одгова-
рајућу жену, већ и себе учинити одговарајућим мужем.
- Да ли је дозвољено покушавати упознавање девојке преко сајтова
за упознавање?
- Да су ми поставили такво питање пре неколико деценија, одгово-
рио бих негативно. Али, сада су се услови живота толико изменили,
да више волим искрено рећи: „Не знам“. У сваком случају, по-
требно је молити се, како би Господ послао достојну супругу. У
библијској Књизи Прича написано је да је зла жена - казна за
грехе, а добра - благослов Божији.
- Како да девојка правилно изабере женика?
- Женика треба бирати из верујуће породице, и по могућности из
оних породица које посећују храм. Но, на жалост, и овде је могуће
погрешити. Због тога је важан савет и благослов духовног оца. Пра-
вославна девојка може делимично одредити свог будућег супруга
по његовом односу према молитви. На пример, када он предложи
да пођу у шетњу, она неочекивано може рећи: „Хајде да се помо-
лимо“, - и осмотрити његово лице: ако је он верујући, он ће радо
прихватити, а ако не, онда ће се на његовом лицу појавити сенка
незадовољства. Наравно, ово је само пример. Православна де-
војка треба да се моли да јој Господ кроз животне ситуације от-
крије њеног женика.
- Како основати породицу ако то никако не полази за руком?
- Одговорите сами себи: из којих разлога желите породицу? Ако
ради своје среће, онда то значи да ћете од свог супруга захтевати и
децу, како би они устројавали свој живот сагласно вашим жељама,
и уместо претпостављене среће, ви ћете се суочити с конфликтима.
А ако је ваша намера да ближње усрећите служећи им, жртвујући
се и трпећи, то значи да сте спремнији за породичан живот, и Гос-
под ће вам послати супруга.
- Како да што пре ступим у брак, и зашто Господ одлаже испу-

227
њавање моје добре молбе?
- Бог нам се у Јеванђељу открива као савршена љубав и Свемогућ-
ство. Ми се налазимо под Његовим благим и премудрим промис-
лом. Зашто он не испуњава вашу, очигледно, добру жељу? Да ли је
он немоћан и не жели вам добро? Мислим да је проблем у вама:
једноставно, психолошки нисте спремни за брак, јер су за
супружништво потребни пожртвовање и трпљење.
Ви сте се разочарали у многе, али, на жалост, нисте се разочарали
у саму себе. Да ли сте сигурни да ћете умети да цените достојног
мужа, а да га нећете учинити несрећним? То јест, промисао Божији
штити вашег потенцијалног супруга од вас. Да ли сте сигурни да
ћете истрпети мужа с тешким карактером? Могуће је - не. Због тога
вас промисао Божији чува од њега. У породици је потребно више
давати него потраживати.
Зато, пре неко што заиштете доброг мужа, стекните особине жене
узорне за будући брак: научите се да поштујете мужа као главу
породице; не прекоревајте га у тешким животним ситуацијама
или недостатку карактера, својственог свима нама; научите се
да више ћутите и слушате него да говорите. Размислите каква
треба да буде жена хришћанка, приближавајте се том идеалу, и
тада ће се појавити човек који ће вам бити други живот.
Када хришћанин не мисли о себи, већ служи другима и смирава
себе, онда га срећа сама проналази!

Питање заиста треба поставити само овако: ,,Не тражим мужа за


себе, већ оца за своју децу!'' За себе се обично тражи онај с ким је
занимљиво отићи у дискотеку, с ким се може прошетати улицом да
другарице позавиде. А за своју децу нађимо ипак неког бољег,
можда не најбогатијег и најлепшег, али најпоузданијег.
Свештеник Илија Шугајев

Шта ако не можемо да нађемо свог животног сапутника?


Дешава се да неке девојке дуго не могу да нађу себи мужа, и јако
страдају због тога. Дешава се и да младићи не могу да нађу себи
жену и такође страдају због тога. Ова страдања могу уопште јако
снажно да узнемиравају човека, човек страда, мучи се, мисли:

228
,,зашто ми се ово дешава, зашто ја то не могу, а други то имају?“
Желео сам да предложим нека размишљања тим поводом, нагласио
бих да ово што ћу рећи не представља истину у последњој ин-
станци, то су једноставно нека моја запажања и размишљања која
можда за вас могу да буду корисна, ако се вас тиче ова ситуација,
или некога од ваших познаника... Дакле, шта бих пре свега желео
да кажем? Људи који имају сличне потешкоће, то ми је упало у очи,
често представљају да када нађу себи мужа или жену, тада ће по-
стати срећни. Тада ће њихов живот постати испуњен и они ће
осећати ову пуноћу живота, све ће бити предивно, следи да ће, како
они себи представљају, односи бити одлични и све ће бити добро.
А сада је све лоше зато што тога нема, а тада ће бити и ,,код мене
ће бити све одлично“. Наравно, треба рећи да се овде јавља питање:
,,Али, зашто тако мислите?“ Шта сам овде хтео да кажем? Ако по-
гледате на ваше познанике или другове, рођаке, који су стекли по-
родицу, видећете да далеко да су сви они добили такав породични
живот какав су желели. Опет, не треба да се говори колико много
бракова се распада, а од оних који се не распадају, колико има много
бракова у којима се људи муче једно с другим. Зато, наравно, то
што ви сада нисте пронашли себи ,,другу половину“, у томе постоји
одређени промисао Божији. Какав промисао? Господ вас чува од
онога за шта још нисте спремни. Шта значи ,,нисте спремни“?
Зашто се распада породица? Јако често, по мом мишљењу чак у ве-
ликој већини случајева, због егоизма људи. Људи често, често
обоје, и муж и жена, заражени су егоизмом, као и практично свако
у нашем друштву од своје младости. И ето, за двоје егоиста је ме-
ђусобан живот крајње тежак. Неопходно је уступати, у породич-
ном животу се учиш да жртвујеш себе ради другог. И колико си
спреман да се жртвујеш и колика је та спремност жртвовања, са-
мопожртвовање узајамно, толико таква породица може даље да
живи, расте, учвршћује се, итд. Егоиста уопште нема жељу да
жртвује себе. А ако то и ради, то му је тешко, он то не жели, итд.
То се изражава у много ствари, у најразличитијим ситницама може
да се покаже, може да доведе до неких озбиљних, великих свађа,
спорова... Дакле, зато је овде управо и питање да се замислимо:
,,ако не можеш сада да пронађеш сапутника у животу, мужа или

229
жену, погледај какви су твоји односи према људима око тебе? Како
се односиш према рођацима, како се односиш према својим друго-
вима, како се односиш према колегама на послу? Да ли је то код
тебе све у реду? Ако имаш проблеме у односима са људима са
којима се условно речено, ретко виђаш, са којима не проводиш све
време, са којима не живиш, онда са мужем или женом са којима
ћеш бити непрестано повезан, ти проблеми, те црте твог карактера
ће ући у још веће сукобе. Не треба очекивати да ћеш добити неки
идеал, идеал не постоји. Добићеш можда јако доброг, али ипак
обичног човека, који има неке своје немоћи. И ти ћеш морати
да се научиш да живиш у миру са тим човеком и са његовим
позитивним и негативним странама. Биће ти неопходно да се
научиш да живиш у миру са људима. Ако ти сада са непознатим
или скоро непознатим људима, не можеш дуго да живиш у миру,
не можеш да подржиш и очуваш добронамерне односе, одакле
ти онда снаге за то? Појавиће се у породичном животу где се
тражи много више напора. Зато можда, док имаш времена, тре-
бало би да уложиш напор да промениш своју душу и однос са
људима око тебе. И то ће ти помоћи онда када будеш срео своју
другу половину. И како се дешава? Девојка се моли да јој Господ
пошаље мужа, долази свештенику, жали се: ,,Сама сам, хоћу да
нађем мужа“. Господ јој шаље мужа. Затим она долази свештенику,
жали се да је муж лош, такав и такав, мучи тог мужа, нервира га
разноразним хистеријама итд. Моли се да добије децу. Добро, Гос-
под шаље децу. Она почиње да бије ту децу, да урла на њих, добија
нервни слом итд. А затим долази и жали се на децу, сама се на себе
жали и мучи се због тога што не може да буде мајка каквом је же-
лела да буде. Тужно је да се види тако нешто. Ако ти Господ за
сада нешто не даје, мужа или жену, искористи то време да би
радио на својој души, да би када дође време, теби било лакше
да постанеш или жена или муж, мајка или отац. То је много про-
дуктивније од непрестаног мучења себе: ,,ето ја немам оно што бих
желео или што бих желела“. Чак ако и претпоставимо да ти Господ
и не да другу половину, свеједно ћеш као резултат овог рада, по-
стати бољи човек, бољи хришћанин. То ће у сваком случају да буде
плус за тебе.

230
Што се тиче тога, како наћи мужа или жену? По мом мишљењу,
или из мог искуства, најбоље је молити се да Господ пошаље су-
пруга или супругу које је Њему угодно да нађе за вас. Зато што
је ослањање на сопствену потрагу, сопствене критеријуме и
оцене, то је, да тако кажем, врло непоуздано. Најбоље је оно што
Господ пошаље као одговор на молитву. Најбоље је када се за то
моли, може се молити и Блаженој Матрони, и својој небеској за-
ступници или небеском заступнику, можете се молити и другим
Светитељима, Самом Господу Исусу Христу, Пресветој Богоро-
дици... Уопште, како осетите на души, Господу се можете молити,
али је најважније да то оставите вољи Божијој, оставите место за
вољу Божију. Да не буде: ,,Господе, уради онако како ја хоћу и само
како ја хоћу! Баш то ће за мене бити најбоље!“ Зато што ми не
знамо шта ће за нас бити најбоље. Ако погледамо на то на који
начин се сада формирају односи, у савременим породицама, шта
се понекад дешава? Понекад породица постаје просто пакао, пакао
на земљи за људе који се налазе у њој. Рећи ћу да ако се пореди
добра, верујућа хришћанска породица, која има љубав, са усамље-
ности, онда је наравно таква породица боља од усамљености. Али
ако се пореди породица која представља пакао на земљи, са усам-
љености, усамљеност је боља од такве породице. Какву ћете ви
имате породицу? Какви ћете управо ви постати муж или жена, док
не дође време, нећете сазнати. Ако Господ од вас то време уклања,
одлаже, онда је то не зато што Он то не жели за вас, већ зато што
Он види да ви још увек нисте спремни и у томе се показује Његова
љубав према вама. Много људи страда у породицама, и та страдања
вам не желим ни ја, нити вам Господ жели. Да ли то значи да сам ја
против породице? Ни у ком случају. Породица хришћанска је школа
љубави за онога који се на дужан начин односи према њој. Она је
јако корисна за развој личности, за хришћански развој човека. То
је место где човек расте, тачније, где може да расте, од њега зависи
на који начин ће се користити оним што му је Господ дао и на шта
ће он своју породицу и своје породичне односе користити. Међу-
тим, правити од породице идола није потребно. Заиста није по-
требно. Зато ми се чини да би најправилније у овој ситуацији било,
као прво, молити се, као друго, радити на себи, као треће, осло-

231
нити се на вољу Божију. Треба живети потпуним хришћанским
животом, животом који сада имате. Трудити се да растете као хриш-
ћанин, усавршавате се као хришћанин. Нека вас то интересује више
од свега, а не да ли ћете наћи жену, да ли ћете наћи мужа. Ако по-
станете таква особа која има циљ, која има садржај свог жи-
вота, унутрашњи раст, постаћете и привлачнији за људе који
могу да постану достојни сапутници у животу. Ако ви почнете
да се непрестано узнемиравате јер се ваш живот уредио онако како
ви нисте желели, врло је, врло вероватно да ће и други људи
осећати ваше незадовољство својим животом. А такав човек је, ис-
крено ћу рећи, мало привлачан за оне са којима би желео да повеже
свој живот. Не треба да постоји идеја да се морате удати по сваку
цену. Не треба да постоји идеја да морате да се удате за било кога.
Јер се дешава и да се људи са таквим идејама буквално удају за
првог пролазника и затим, ничему добром, благо речено, то не при-
води. Не треба журити, Господ ће дати све у своје време, ако ми
само будемо спремни на то, ако ми само поверимо свој живот у
Његове руке.
Свештеник Георгије Максимов

- Када бирамо животног сапутника, ко руководи тим избором –


Господ или ми сами, и шта је одлучујуће – Божанско или људско?
- На ово питање није могуће одговорити ван контекста општег
хришћанског схватања света, без везе са општим схватањем међу-
собне везе Промисла Божијег, воље Божије и слободе сваког кон-
кретног човека. Све у свему, ми верујемо, ако говоримо
философским језиком, у ,,противречје“: да се ништа у овом свету
не дешава без Промисла Божијег, као што је у Јеванђељу речено: ...
а вама је и коса на глави избројана (Мт. 10, 30). С друге стране,
ништа не детерминише човеково понашање толико да бисмо га
могли сматрати ослобођеним одговорности за оно што човек чини
у свом животу.
У области сотириологије, учења о спасењу, тај општи принцип фор-
мулисан је речима апостола и јеванђелисте Јована: Бог... је Сина
својега Јединороднога дао, да сваки који верује у Њега не погине,
него да има живот вечни (Јн. 3, 16). На сувопарнијем језику бого-

232
словља то се назива ,,условним предодређењем свих нас за спа-
сење“, то јест жељом Бога да спасе сваког човека и давањем могућ-
ности да он у свакој животној прилици, чак и у, могло би се
помислити, шкрипцу или у околностима које тешко може прева-
зићи, учини унутрашњи избор који га неће лишити спасења, као
што није лишио разбојника на крсту у последњем тренутку његовог
живота. А преподобни Петар Атонски говорио је да Бог не спасава
човека без самог човека, то јест без његовог унутрашњег одговора
и самоопредељења.
Применимо тај општи принцип и на хришћански живот у браку.
Човек сам бира животног сапутника (брачног друга, супружника)
или то чине његови ближњи заједно с њим (што се некада чешће
дешавало и што се данас све ређе дешава). И у том смислу сваки
човек је слободан, јер избор који чини свагда одговара мери њего-
вих унутрашњих тежњи, мери његове духовне спремности. Младић
побожан и непоколебив у вери, а тим пре ученик богословије, неће
проналазити себи невесту у ноћном клубу. Једноставно, он се тамо
неће наћи. Ако у три сата ноћу, случајно пролазећи поред, види де-
војку која је изашла да направи цигарет - паузу између два плеса,
он ће отићи даље, макар му се она учинила крајње привлачном. И
обрнуто. Већина савремених студената световних високих школа,
који воде површан црквени живот или потпуно нецрквен начин жи-
вота, неће хтети да нађе жену свог живота међу васпитаницима ико-
нописне школе или школе за хоровође при Московској духовној
академији и из финансијских, и из чулно – телесних разлога, а и
због погледа на свет. Стога, по правилу, нема случајног избора, а
ако се таква случајност чак и догоди, то значи да је била предодре-
ђена нечим што је у дубини човекове душе, упркос спољашњем на-
чину његовог живота, и да уствари, као што се види, његова душа
није тежила ономе што је чинило његов живот. Ако тога нема, онда
Божија искра неће планути.
Али, слобода човековог избора не значи одсуство Промисла Бо-
жијег и воље Божије. Понекад се људима, који споља по свему од-
говарају једни другима, чини бескорисним да буду заједно. Дешава
се да Господ, љубећи своју децу и желећи им спасење, кроз сметње
које изненада настају, не допушта да се формира брак који по људ-

233
ским мерилима као да је требало да буде закључен. У том смислу
желим да споменем једну повест која илуструје такву ситуацију.
Догодило се то средином осамдесетих година прошлог века. Једна
млада, весела, лепа и побожна девојка, ћерка једног веома дубоког
и озбиљног научника који је касније постао свештеник, припремала
се за честити у Господу брак и уз благослов духовника и сагласност
родитеља нашла женика који је такође био црквен од детињства и
васпитан у породици руских емиграната ван граница наше От-
аџбине, и који је пристао да се пресели у Совјетски Савез и остане
с њом. Тај брак је, за то доба, требало да буде нарочито свечан. Из
Париза је био довезен вео дужине пет или шест метара и претпо-
стављало се да ће га носити деца из парохије. И већ је био заказан
одређени дан и гости позвани. И нико не зна зашто је недељу дана
пре венчања женик нестао, оставивши кратку цедуљицу у којој је
написао да одустаје од брака. То се тада завршило тешком болешћу
девојке, нечим сличним туберкулози, и дугим лечењем, тако да се
она тек после годину и по дана сасвим опоравила.
Шта је то? Неправда и незаслужено строга казна која потиче од ду-
боког, искреног и благочестивог човека? Привидно, као да је тако.
Али, прошло је само пет-шест година и бивша невеста се замона-
шила. Сада је она настојатељ једног манастира који припрема де-
војке за другачије служење и за другог Женика, које воде ка спасењу
многе људе који се окупљају око тог манастира. И сада је јасно да
се та повест о неуспелој свадби десила по Промислу Божијем. А
када се тако нешто догоди, онда ни савети духовника, ни благослов
родитеља, ни одсуство спољних сметњи за закључење тог брака,
сами по себи још не могу да буду гарантија. И у свом животу треба
увек да остављамо такво место за вољу Божију, не само формално
него и у својој души. Тако, у почетку Литургије произносе се речи:
,,Време је да се служи Господу“. У нашем животу свагда треба да
буде времена и места да се служи Господу, јер Он зна када, зашто
и до колике дубине служења може да доведе сваког од нас. Та де-
војка би била врло добра жена, али она је постала изванредна игу-
манија и, даће Бог, још много лета ће служити Цркви Божијој. Ето,
тако се дешава да се слободна људска воља и воља Божија сједине.
Протојереј Максим Козлов

234
- Коме треба да се молимо да бисмо срели достојног животног
сапутника?
- Само по себи настојање да измолимо, а не просто да нађемо бу-
дућег супруга (супругу) - сасвим је правилно. Заиста, искуство
Цркве говори да доброг брачног друга управо измољавамо, а
не проналазимо у местима где проводимо слободно време,
преко брачних огласа или захваљујући уздржаном посматрању
младих људи који заједно са нама стоје на богослужењу. Треба
да се молимо и Господ ће све да устроји. И ту је важно да разу-
мемо не толико коме се молимо, колико како се молимо. Јер, мо-
жемо искати да нам буде пружена помоћ у тој животно важној
ствари и од самог Спаситеља, и од Мајке Божије, чији се покров
простире над сваком чистом хришћанском породицом, и од Свети-
теља чије име носимо, и од Светих који су показали пример хриш-
ћанског брака. Можемо да молимо, рецимо, преподобне Петра и
Февронију Муромске или свете царске мученике – цара Николаја
и царицу Александру. Има и других Светитеља који су показали
чудесан пример чистог хришћанског супружништва.
Можете да се помолите и Светима који вам највише леже на срцу.
Али важно је, као прво, да се молите са неким напором, то јест, не
само да један пут кажете: ,,Свети преподобни Петре и Февронијо,
пошаљите ми доброг мужа!“ – и да заборавите на то, него да током
извесног времена приносите ту молитву као труд и муку, свесни да
је за вас животно важно и неопходно оно што озбиљно и одговорно
иштете од Бога или Његових угодника. Друго, треба да се молите
са вером да ће ту молбу Господ чути и да ваша молитва није “за
сваки случај”, јер уз молитву паралелно улажете многе личне на-
поре да бисмо тај “проблем” решили. И ако у поретку ваших унут-
рашњих вредности не померите ту молитву на девето или десето
место, онда ће, по свој прилици, она бити услишена и испуњена. И
Бог ће послати доброг и верујућег животног сапутника.
Протојереј Максим Козлов

Савети како се одлучити за ступање у брак и чиме се руково-


дити приликом избора супруга
Питате моју убогост о тако важном делу које вам предстоји, и са

235
великом вером очекујете мој савет, али ја сам свестан своје недо-
стојности и не усуђујем се да вам саветујем да се одлучите за ово
или оно. Видећи тешку ситуацију у којој се налазите, као и ваше
недоумице и веру са којом ме питате, призвавши помоћ Божију
ради мога уразумљења, дајем вам следећи савет:
као прво, треба молитвом да прибегавате Господу Богу и Мајци Бо-
жијој, па ако вам буде корисно да ступите у брак који вам се пред-
лаже, нека вам Бог пошаље Своју помоћ и благослов; а ако није
корисно, онда нека својим промислом спречи то дело. Такво пре-
давање себе вољи Божијој, уместо руковођења сопственом
вољом, чува нас од многих искушења до којих долази када неко
по сваку цену хоће да буде онако како он жели.
Затим, треба да прихватите савет ваших рођака и ближњих, јер ће
Господ, наравно, и преко њих да нам каже оно што је корисно.
Потребно је још да сазнате да ли побожно чува установе наше
Мајке, Православне Цркве, и да ли живи благочестивим животом,
јер ово су опасна времена, постоји много самовоље и непокорности
Светој Цркви: чак и ако вам се допада, ако његова вера није
чврста и ако не живи побожно, не саветујем вам да пођете за
таквог; а ако је истински хришћанин, син Православне Цркве
и побожан, онда је у реду да, уз помоћ Божију, пођете за њега.
Ако је воља Божија да пођете за тог човека, и ако до тога дође, са-
ветујем вам да се припремите пре но што ступите у брак, да се и ви
и он причестите Светим Пречистим Тајнама Христовим. Присту-
пајући тако великој Светој Тајни као што је брак, треба да се при-
премите, очистивши се исповешћу, причешћем и молитвом, а не
баловима и музиком и весељима, јер тај корак се не односи само
на овдашњи живот, него и на вечност.
А каква може да буде ваша судбина у браку - то препустите вољи
Божијој, јер су Његови путеви нама недокучиви; по мери духовног
стања сваког човека, Бог га или кажњава или награђује. То не треба
много да вас оптерећује: Иштите најпре Царство Божије и правду
његову, и ово ће вам се све додати (Мт. 6, 33).
Преподобни Макарије Оптински

236
Момак и девојка

Aко мушкарац каже: још нисам спреман да се женим, али сам ипак
луд за тобом... - Онда му реци збогом! И ако такав оде – хвала Богу.
Узалудно се девојка нада. Који глупак ће се оженити оном која му
ионако припада? Годинама ће је правити будалом. Рећи ће да треба
да уштеди новац за раскошну свадбу, да се обогати, да купи кућу...
Јер, шта ће му проблеми? Поред је млада, лепа, волим је, и она
мене воли, живимо заједно. Све је дивно! И биће тако док не
сретнем у метроу другу коју ћу заволети још више...
Протојереј Димитрије Смирнов

Замислимо следећу слику. Младић први пут покушава да пољуби


девојку. Она му се, нагледавши се развратних сцена на телевизији,
баца око врата и љуби га као да се читавог живота једино тиме
бавила. Мисли да ће тако пружити задовољство свом удварачу. „Па
људи се љубе ради задовољства,“ мисли она и покушава да пружи
максимално задовољство свом изабранику.
Шта се дешава у младићевој души? Да ли он почиње више да је
воли? Управо о томе се и ради што не почиње! Можда ће почети да
је грли јаче, али ће је слабије волети. Да ли можете да замислите
стање младића? Он је мислио да се његова девојка љуби први пут,
а испоставља се да је она већ искусна, уличарка, коју је већ љубило
на десетине мушкараца и коју су грлиле десетине руку.
„Не желим да будем једанаести! Желим да будем једини!“ – ево шта
подсвесно схвата младић. И он се према девојци више неће одно-
сити с трепетом и нежношћу, већ грубо и раздражљиво. Због чега?
Због тога што она није сачувала своју чистоту. Он се чак неће ли-
бити да је остави. „Већ је имала десетак момака, један више или
мање – није битно. Нема везе, преживеће!“
Свештеник Илија Шугајев

- Све чешће читам о том појму на разним сајтовима који се баве


психологијом. Како превазићи замке уласка у површне емотивне
везе и изградити један здрав емотивни однос који треба да резул-
тује браком?

237
- Површне везе су плод потрошачког друштва којег смо сви жртве!
На жалост овај потрошачки менталитет се пренео и у међуљудске
односе. Тако младић и девојка улазе у однос да би једно друго
искористили за своје потребе, а онда се одбацују као флаша
пива. Не боје се губитка, јер ту је самопослуга, купиће ново пиво
и... Само дуго дружење и упознавање без сексуалних односа
може бити предуслов квалитетној и трајној вези! Наравно, ре-
дован црквени живот се подразумева!
Архимандрит Михаило Биковић

Неузвраћена љубав је једно од најтежиш искушења и патњи које


човек може да доживи. Но човек треба себи признати да је то
страсна љубав која га одводи у свет илузија, идеализовања
онога кога волимо, често упркос очигледним чињеницама. То
јe душевна љубав која човека поробљава и изазива патњу,
страх и сумњу. Таква љубав може се угасити исто онако неочеки-
вано како се и појавила. Ма како звучало чудно, обично се испо-
стави да су бракови склопљени због страсне љубави веома крхки.
Илузије пролазе, а разочарења долазе. Кад од човека не очекујеш
много и прихваташ га онаквим какав он јесте, дакле са свим њего-
вим манама, много је мање разочарења и брак је стабилнији.
Најстабилнији бракови нису засновани на заљубљености, на
емоцијама које нас опију и разум нам помуте, иако без роман-
тике нема ни љубави, него на заједничким ставовима, интере-
совањима, столу живота и гледању на ствари. Много је дубља
она љубав која се стиче током брачног живота и која је засно-
вана на узајамном поштовању. У вашој ситуацији могуће су две
варијанте: или ћете наћи човека према којем ћете гајити спокојну
љубав и припремити се за породични живот као подвиг, или ћете
пак срећу пронаћи у служењу Богу. Молите се да вам Господ укаже
на ваш пут.
Архимандрит Рафаил Карелин

Неверујући родитељи или супружник

Ако неверујући муж не жели да живи са женом која је верујућа већ

238
пред њу ставља избор или да се врати пређашњој заблуди или да
га напусти, очигледно је да треба напустити таквог мужа; јер не
треба ни помислити на издају вере, а остати са мужем против
његове воље значило би уносити намерно сукоб и свађе у поро-
дицу. Дакле, говори: мира ради остављајте такве мужеве и
жене; у том случају слободни сте од брачног бремена, нисте му
обавезни.
Свети Теофан Затворник

Ако и чини лоше, родитељ обично не приморава дете да га оно под-


ражава. За такав случај свети Павле саветује: Слушајте своје роди-
теље у Господу (Еф. 6, 1), а то се односи само на оно што је Богу
угодно. Стога, ако ти је отац неверујући, или јеретик, а захтева
да га следиш, ти не мораш да га послушаш, јер то што ти запо-
веда није у Господу.
Свети Јован Златоусти

Када није право слушати родитеље? Када родитељи одвраћају


децу од Господа. Тако, света Варвара није послушала свога роди-
теља када ју је одвраћао од Господа Христа; тако Растко није по-
слушао своје родитеље када су хтели да га врате са Свете Горе и
одврате од монашења; тако и многи други светитељи и узорни
хришћани. Јер чим је у питању: Господ или родитељи – онда
увек изабрати Господа.
Преподобни Јустин Ћелијски

Ако су ти родитељи атеисти а ти си верник, немој изазивати и дра-


жити родитеље својом вером већ се за њих моли и буди са њима
благ. Немој ни разговарати о религији.
Старац Тадеј Витовнички

- Како да неверујућег мужа приволим вери? Деца и ја идемо у цркву.


На моја убеђивања он одговара: ,,Кад умрем, видећу има ли Бога
или не. Ако је Бог, како ти кажеш, љубав, заволеће ме ваљда овак-
вог какав сам“. Он заиста има готово све хришћанске врлине. Шта
да му на то одговорим? Живимо невенчани. Имамо двоје деце, али

239
он не жели да их имамо више.
- У душу сваког човека похрањено је осећање вере, али оно се може
развити или угушити, као и свака сила душе, тим пре што је оно
дубље, тананије и нежније него остала осећања.
Зашто се дешава да од двојице браће истог образовања и одгојених
у истој породици, један буде верујући, а други не? То је тајна људ-
ског срца.
За време живота Исуса Христа на земљи, многи од оних који су
слушали Његове проповеди и присуствовали чудесима која је
чинио, остали су неверујући, као они који очима не виде и ушима
не чују и чије је срце окамењено.
Могуће је да је код вашег супруга главни узрок неверја задовољство
собом и унутрашњи нарцизам – сматра себе бољим од других и им-
понује му мисао да није црквен, али у моралном погледу превази-
лази оне који верују.
Благодат открива човеку његове грехе, а гордост му предочава
његове врлине. Демон је задовољан таквим стањем човека и
зато не устаје на њега. То “културно луциферијанство” теже је
приметити него очигледне пороке, па је зато и теже избавити
се од њега. Ваш задатак, као супруге, јесте да се молите за мужа,
али немојте бити наметљиви у погледу вере, већ се сами тру-
дите да испуњавате јеванђелске заповести. Ћутљивост и кро-
тост жене пре ће привести супруга вери него вербална средства,
убеђивања и доказивања, која не допиру до његовог срца.
Што се тиче одлуке супруга да нема више деце, Црква је катего-
рички против употребе контрацептивних средстава. У том по-
гледу дужни сте да као хришћанка покажете чврстину и да се
молите за мужа да Господ омекша његово срце да пожели да има
још деце – наравно, ако их Бог да.
Архимандрит Рафаил Карелин

Да ли јд дозвољен брак са иноверним?

Проблем склапања или несклапања брака са иноверним веома је


актуелан и за многе наше православне савременике.
Да ли постоји недвосмислено мишљење Цркве и Светих Отаца

240
по питању таквих бракова?

Ако погледамо Свето Писмо видећемо да током целокупне историје


Бог упозорава на мешање људи који су Му верни са онима који не
испуњавају Његову вољу. Већ се на освиту светске историје дого-
дила највећа катастрофа светског Потопа изазвана тиме што: ви-
дећи синови Божји кћери човечије како су лепе узимаше их за жене
које хтеше. А Господ рече: Неће се дух мој до века прети с људима,
јер су тело (1 Мојс. 6:2-3). Предањско тумачење говори да су „си-
нови Божији“ потомци Сита, верни Господу, а „кћери човечије“ по-
томци Каина. Мешање ова два рода довело је до пропасти древног
света. Сећајући се тог страшног догађаја, свети Авраам је приморао
свог слугу да се закуне Богом да неће узети жену Исааку из „кћери
Хананеја“ (1 Мојс. 24:3). Управо је и један од разлога одбацивања
Исава био тај што је узео за жене кћери Хетејинове. И оне задаваху
много јада Исаку и Ревеци (1 Мојс. 26:35). Закон Божији је и пис-
мено одредио ову норму: И да не би кћерима њиховим женио си-
нове своје, и да не би кћери њихове чинећи прељубу за боговима
својим учиниле да синови твоји чине прељубу за боговима њиховим
(2 Мојс. 34:16). Јер би отпадила сина твог од мене, и служио би
боговима другим, те би се разгневио Господ на вас и потро вас брзо
(5 Мојс. 7:4). И заиста, ова претња је стизала оне који су наруша-
вали завет Господњи. Почевши са страшним поразом у Велфегору
када је једино удар Финесовог копља зауставио пораз у коме је по-
гинуло 24 000 људи (4 Мојс. 25), током управљања судија када је
Самсон погинуо због филистимљанке Далиде (Суд. 16) и до страш-
ног греховног пада најмудријег цара Соломона чије су срце развра-
тиле жене (1 Цар. 11:3) наставља се борба за испуњење ове
заповести. Бог није чекао да казни оне који су нарушавали Његову
заповест. Притом та заповест ни на који начин није била повезана
са представом о чистоти крви. Рахава блудница, Сефора – Мојсејева
жена, Рута Моавићанка које су се одрекле својих лажних богова
ушле су у народ Божији. Ова заповест је била посебно важна за све-
тог Јездру и Немију који су се борили против мешања свог народа
са другим племенима (Језд. 9,10 гл; Нем. 13:23-29). Реч Божија за
мешане бракове говори да су: „велико зло и грешење Богу“ (Нем.

241
13:27), безакоња наша намножише се сврх главе и кривице наше
нарастоше до неба (Јездр. 9:6). Пророк Малахија објављује: Јуда
чини неверу, и гад се чини у Израиљу и у Јерусалиму; јер скврни Јуда
светињу Господњу, коју би му ваљало љубити, женећи се кћерју
туђег бога. Господ ће истребити из шатора Јаковљевих човека
који чини тако, који стражи и који одговара, и који приноси принос
Господу над војскама (Мал. 2:11-12). Зар није испуњење Божијег
проклетства чињеница да деца таквих преступника и преступница
постају безбожници, а често и гину?
Када је наступио Нови Завет и закон Мојсејев превазиђен благодаћу
Божијом, ова заповест Господња је и даље остала на снази. Апо-
столски Сабор у Јерусалиму је заповедио обраћеним незнабошцима
да се уздрже од блуда (Дела ап. 15:29) под чиме тумачи подразуме-
вају реалност свих брачних забрана Старог Завета и за хришћане.
Даље, апостол Павле дозвољавајући жени да се други пут уда до-
даје „само у Господу“ (1 Кор. 7:39). За хришћане је увек била очиг-
ледна немогућност ступања у брак са невернима. Ово се
неизоставно испуњавало без обзира на то што су хришћанске зајед-
нице биле јако мале. Тако свештеномученик Игњатије Богоносац
пише: „Реците мојим сестрама да љубе Господа и буду задовољне
својим мужевима по телу и по духу. Исто тако реците и мојој браћи
у име Исуса Христа да „љубе своје жене као што Господ Исус Хри-
стос љуби Цркву“… Добро је да мушкарци и жене који ступају у
брак чине то са благословом епископа да би брак био по Господу, а
не по похоти“. Овако су мислили и Свети Оци.
На пример, свети Амвросије Медиолански говори: „ако сам брак
треба да буде освећен покровом и благословом свештеника: како
онда може постојати брак тамо где нема сагласја у вери?“. Ово
учење је директно објављено од стране Православне Цркве устима
Васељенских Сабора. Четрнаесто правило Четвртог Васељенског
Сабора налаже епитимију на чтеце и појце који ступају у брак са
иновернима или дају децу у такав брак. У сагласности са тумаче-
њем епископа Никодима (Милаша) ова казна је – свргнуће из чина.
Још снажније и без могућности било каквих другачијих тумачења
изложен је однос Цркве по овом питању у 72. правилу Шестог Ва-
сељенског Сабора: „Нека је забрањено човјеку православноме, да

242
се сједини са женом јеретичком, исто и жени православној, да се
вјенча са човјеком јеретиком. Ако се открије, да је ко тако што учи-
нио, брак нека се сматра ништавим, и незаконита свеза нека се раз-
вргне; јер не треба, да се мијеша оно, што се не може мијешати,
нити састављати са овцом вука, ни са Христовим дијелом нашљед-
ство грјешника. Ко преступи ово, што смо ми установили, нека се
одлучи. Али ако су се неки, док су још у невјерству били и док још
нијесу били прибројени стаду православних, саставили били зако-
нитим браком, пак за тијем један супруг, изабравши добро, обрати
се к свјетлости истине, a други, остане прикован заблуди, не хотећи
управити очи своје на божанствене зраке, и ако при томе жени, која
не исповиједа праву вјеру, буде угодно живјети са мужем који ис-
повиједа праву вјеру, или обратно мужу, који не исповиједа праву
вјеру са женом, која исповиједа праву вјеру, нека се међу собом не
дијеле, по божанственоме апостолу: јер се посвети муж који не ис-
повиједа праву вјеру женом, која исповиједа праву вјеру и посвети
се жена, која не исповиједа праву вјеру мужем, који исповиједа
праву вјеру (1 Кор. 7, 14).“ Сем тога поводом овога идентично гласе
следећи канони: „Карт. 20 (31); Лаод. 10, 31.
Међутим, време је да се пређе на анализу аргумената који се излажу
у заштиту ове безаконе заједнице. На питање да ли ће такав брак
бити блуд, од многих можемо чути: „Не, никако. Црква се са ува-
жавањем односи према браку у коме само један од супружника при-
пада Православној вери, јер је свети апостол Павле рекао: Јер се
невјерујући муж посвети женом, и жена невјерујућа посвети се
мужем (1 Кор. 7:14) и даље: Јер шта знаш, жено, можда ћеш спа-
сти мужа? Или шта знаш, мужу, можда ћеш спасти жену? (1
Кор.7:16). Јер сећаш се шта је Господ рекао: муж и жена су једно
тело. Тако је било и у стара времена, тако је и сада – брак између
верног и неверног Црква не сматра блудном заједницом“ Овај ар-
гумент је најраспрострањенији од свих који се наводе у заштиту
брака са неверним. Штавише, он није ни нов. Још у другом веку су
га истицали људи који су покушавали да се одрекну испуњавања
речи Господњих. Ево како на њега одговара Тертулијан:
„Потпуно је јасно да овај текст има у виду хришћане који су пове-
ровали већ налазећи се у браку, што доказују и речи: Ако неки брат

243
има жену невјерујућу (1 Кор. 7:12). Он не говори: ,,узео неверујућу
жену”. Он жели да каже да тек обраћени човек ожењен неверујућом
женом, треба да остане са женом; другим речима, новообраћени не
треба да мисле да су обавезни да се растану са женама које су им
постале туђе у вери. Он као доказ додаје говорећи да нас је на мир
позвао Бог и да верујући може да спаси кроз брак неверујућег (1
Кор. 7:15-16). На крају, овакво тумачење потврђује крај: Само како
Бог свакоме додијели, сваки како га је Господ призвао, онако нека
живи (1 Кор. 7:17). А Господ призива, мислим, незнабошце а не
хришћане. Ако би Апостол говорио о људима који су постали
хришћани пре женидбе, онда би последњим речима дозволио да се
ступа у брак са било ким. Међутим, томе противрече његове речи:
Жена је привезана законом за вријеме док јој живи муж; ако ли јој
муж умре, слободна је за кога хоће да се уда, само у Господу (1 Кор.
7:39).
Смисао ових речи не оставља место за сумњу: да ми не бисмо зло-
употребили речи ,,слободна је за кога хоће да се уда” он додаје
,,само у Господу”… То је јединствени услов који Апостол по-
ставља. ,,Само у Господу”, говори он и реч ,,само” даје велику силу
закона, чинећи га потпуно обавезним. Ова реч заповеда и убеђује,
призива и саветује, обавезује и прети. Мишљење Апостола је ко-
лико јасно, толико и предивно у својој краткоћи и као и свака Бо-
жија реч која захтева повиновање.“
На тај начин, анализа свештеног текста коју је блиставо исказао чу-
вени апологета Тертулијан показује колико је овај аргумент неосно-
ван.
Свештеномученик Данил Сисојев

Нико и никада се неће спасити без Христа и Његове Цркве и зато,


ако жена воли свог мужа (наравно у случају да се брак склопио пре
њеног обраћења Христу) онда мора да се побрине да се њен муж
убеди у ту најважнију истину. Наравно, из овога не следи да дом
новообраћене (или новообраћеног) треба да се претвори у салу пар-
ламента и испуни непрестаним свађама, али са друге стране, не-
верујући супружник треба да зна да се његова вера уопште не
одобрава од стране православних, већ да се напротив сматра

244
заблудом и трпи на једвите јаде “стиснутих зуба”. Ако се реч
поведе о избору између Бога и мужа, не може ни бити речи о
трпљењу (па и речи Апостола (Рим. 14:1; 15:1) уопште се не од-
носе на иноверне), већ је неопходан развод.
Како пише свети Теофан Затворник: „Ако неверујући муж не жели
да живи са женом која је верујућа већ пред њу ставља избор или да
се врати пређашњој заблуди или да га напусти, очигледно је да
треба напустити таквог мужа; јер не треба ни помислити на издају
вере, а остати са мужем против његове воље значило би уносити
намерно сукоб и свађе у породицу. Дакле, говори: мира ради остав-
љајте такве мужеве и жене; у том случају слободни сте од брачног
бремена, нисте му обавезни.“
Такође и Златоуст говори: „ако ти неверујући заповеда да приносиш
жртве и учествујеш у његовој заблуди по праву супружништва или
да га оставиш, боље је оставити брак него побожност. Ако неве-
рујући свакодневно вређа и изазива свађе најбоље је разићи се.“
Свештеномученик Данил Сисојев

Нека онај ко је призван у браку напусти незнабожачки начин жи-


вота остајући у телесној заједници ако неверни не хули на веру.
Ако си призван као безбрачни – или буди девственик или ступи
у брак са православним хришћанином.
Ако си упао у блуд, устани, одбаци незакониту заједницу или је
учини законитом кроз обострано Покајање и Брак.
Тада ћеш моћи да приђеш Љубави, Која води Себи и Сам мило-
стиви Творац ће те научити и дати ти и вечно спасење и на
земљи хришћанску породицу и све што је потребно за живот и
побожност.
Свештеномученик Данил Сисојев

Трудноћа

Кад је жена трудна, треба да буде мирна, да чита Јеванђеље, да се


моли. Тиме се и дете освећује. Од тада почиње васпитавање де-
тета. Пази да ничим не оптеретиш трудну жену.
Старац Пајсије Светогорац

245
Многи, веома многи се жале на своју децу. Како често мајка каже:
,,Свом детету сам дала сву снагу, откидала сам од уста последње
што сам имала и давала њему. Колико сам ноћи без сна провела
поред његове постеље! А ево кад је одрастао син (или кћи) ми је
платио најцрњом незахвалношћу.” Уствари родитељи детету нису
дали оно главно: дете је још у утроби мајке најтесније повезано с
њом и сви душевни доживљаји, мисли, стремљења, жеље, речи и
дела родитеља остављају траг у дубини његове душе. Обично дете
телесно личи на своје родитеље. То такође представља знак да и
духовно личи на оца и мајку. И како родитељи морају бити опрезни!
Њихов живот може судбоносно да одреди будућност њиховог соп-
ственог детета. Браћо и сестре! Да ли мајка пре рођења детета
мисли да ово рођење треба да буде освећено Божијом благодаћу у
Тајни Венчања? И ако то не буде, да ће дете личити на закржљалу
биљку која не добија влажност и која се суши и духовно умире? А
да ли многе мајке и очеви узимају у Цркви благослов за тако важну
ствар и велики хришћански подвиг као што је стварање породице?
Браћо и сестре, да ли родитељи размишљају о испуњавању запове-
сти Божјих? Они најчешће уопште не читају Јеванђеље, не иду у
храм, не слушају Бога – свог Небеског Оца и то им се враћа од де-
тета: дете не слуша своје земаљске родитеље и касније као да по-
стаје њихов судија. Како често трудна мајка уопште не размишља
о својој трудноћи и говори најгнусније речи и свађа се са својим
супругом не схватајући шта се у то време дешава с душом још не-
рођеног детета, колико моралне прљавштине пада на његово срце!
Кад се код куће дешавају тако дивље сцене у крв мајке се улива
отров гнева и злобе и ова отрована крв храни још нерођено дете и
морално га упропаштава. Знају ли отац и мајка да кад њихово дете
одрасте његова прва жртва могу да постану управо родитељи?!
Дете још не схвата оне гнусне речи које се изговарају у породици,
али зато доживљава стање оца или мајке и као да га осећа непо-
средно, интуитивно.
Дечија свест је већ отрована. У њега је већ уткано неко зверство,
које ће се касније испољити. Да ли мајка и отац знају да се све жи-
вотиње осим човека после зачећа понашају целомудрено? А шта
људи чине?! И ова страсна стања, која они доживљавају доживљава

246
и дете у утроби мајке. И због тога је страшно рећи да је још неро-
ђено дете већ развраћено. Затим се отац и мајка ужасавају и говоре:
,,Како смо га васпитавали, а шта је од њега испало?!” Развило се
оно што су они сами у њега уложили. У древна времена је постојао
један изванредан обичај, којег су се чак и пагани придржавали. Кад
би жена затруднела људи су се трудили да склоне од њеног погледа
све ружно и да јој приближе лепе слике, статуе, природу, како би
се родило лепо дете. Наравно, пагани нису размишљали о лепоти
душе, већ о лепоти тела. Али браћо и сестре, шта раде мајке у наше
време? Како се понашају? Какве филмове (сада нарочито на видеу!)
гледају? Каквим разговорима се баве жене између себе не схва-
тајући да њихово дете у утроби већ чује! Можда оно не чује речи,
али “чује” другим, потпунијим директним доживљајем шта се за
то време дешава у души његове мајке. И ево дете постаје развратно,
рађа се отрован плод. Родитељи добијају заслужену казну, не схва-
тају то, ропћу на Бога и говоре:
,,Каква неправедност! Колико труда смо уложили у своје дете, а оно
је уместо да буде захвално тако непослушно и сурово према нама!”
Данас је веома раширен страшан грех - грех убиства деце у утроби
мајке. Мајка и отац не схватају да се код њих ствара комплекс убице
и да су они сами већ постали убице. И ево, овај страшан комплекс
они преносе на своју будућу децу – ону која се ипак роде, и не буду
убијена као раније зачета (неки Свети Оци, на пример, блажени
Теодорит кажу да у стварању дететове душе учествују душе оца и
мајке). И тако је жена која је абортирала већ пренела свом детету
склоност према убиству. Можда се ова склоност и неће испољити
у директном злочину, али ће се обавезно испољити у другом: у су-
ровости и садизму у односима с људима из околине и чак – према
сопственим родитељима. Кад мајка размишља, решава питање да
ли да убије своје дете или не, дете као да се досећа о чему се ради:
његово срце почиње да куца убрзано, јер оно осећа неку опасност.
Ово је већ доказала савремена медицина. И ако се ово несрећно
дете ипак роди у његовом срцу неће бити љубави према родите-
љима.
Браћо и сестре, огромна одговорност лежи на родитељима, на-
рочито на мајци, за њихову будућу децу. Неки ће рећи: ,,Шта да ра-

247
димо, сад је већ касно? Све смо од самог почетка радили како не
треба!” Али за Господа је све могуће. Пре свега, кад видимо да се
наша деца понашају гнусно, преступно, треба да у томе признамо
своју кривицу. А ми почињемо да им се обраћамо с различитим мо-
ралним предавањима. Какве моралне поуке могу деловати ако је у
њиховим срцима огњени пакао? Даље, браћо и сестре, родитељи
треба да принесу покајање за читав свој живот. Као што сам већ
рекао, душа детета је сједињена с душом мајке, ова веза не нестаје.
Због тога, ако ви почињете искрено да се кајете, зраци светлости
коју ми не видимо обасјавају и душу вашег детета.
Архимандрит Рафаил Карелин

Дете све чује у мајчиној утроби. Говорите му реч Божију, тако ћете
га васпитати.
Старац Гаврило Грузијски

Сваки човек преузима у себе доживљаје својих родитеља, посебно


мајке. Посебно је важно како га је мајка носила у трудноћи. Читав
нервни систем мајке утиче на нервни систем детета. Кад дете од-
расте оно носи у себи доживљаје своје мајке. У човековој души
ствара се одређено стање услед присуства својих родитеља. То
стање човек ће носити читав живот!
Много тога шта ће се десити у каснијем животу је последица
тога стања!
Старац Порфирије Кавсокаливит

Телесни односи

Имајући написано шта Црква говори о Богом створеној сврси сек-


суалних оноса, закључимо навођењем који сексуални односи су
јасно ван сврхе, и на тај начин грешни:
- Хомосексуални односи су забрањени као изопачење створеног
поретка, и као напад на Богом заповеђени хетеросексуални
брак. Особе са снажним хомосексуалним расположењима, које су
се показале отпорним на преоријентацију, позване су од Христа да
се боре са овом страшћу у загрљају чедности, и ако је уопште мо-

248
гуће, да уђу у монашку заједницу, где се може живети живот у
заједници људи.
- Мастурбација је осуђена као само-задовољавање, јер је раси-
пање семена и његове рађајуће намене, и као неприкладно
окретање ка себи и одбијање брачног контекста сексуалности.
Она је увек грешна.
- Сексуални односи пре брака су снажно осућени као блуд-
ничење, светогрдно прљање Храма Духа Светога, проневера-
вање будуће супруге и штетни су за развијање будућег,
стабилног брака. Није случајно да пораст предбрачног секса, иде
упоредо са порастом развода и брачне несреће. Узети веома узви-
шене ствари брака, ван њиховог благодатног вида, вечите оданости,
и благослова Цркве јесте рецепт за катастрофу.
- Сам брак не озакоњује све облике сексуалности. Сексуални од-
носи супружника треба да су умерени, са прикладним ограниче-
њима. Умереност је одређена и регулисањем времена и метода
сексуалних односа. Односи у дане поста, на вече пре примања
Светог Причешћа и на дан када је неко од супружника примио
Свете Дарове, забрањени су као безаконо снисхођење телу.
- Анални и орални односи, као и коришћење порнографије и
сексуалних помагала, јесу сексуална изопачења и увек су
грешни, чак и за ожењене Хришћане.
- Неприродно продужење сексуалне жеље, кроз коришћење
дрога, као што је вијагра, забрањено је.
Напротив, такво опадање сексуалне жеље је топло поздрављено од
Православних Хришћана у годинама, као божанска помоћ у при-
премању човековог живота за одлазак из овог живота.
о. Јосија Тренхам

О коришћењу средстава против зачећа


- Имамо двоје деце – од 5 и 7 година. Жена се не одлучује на треће
дете (рекла је да ће абортирати), мени је такође тешко да се
уздржавам и зато користимо таблете против зачећа (нису хор-
моналне), иако је то у суштини као презерватив. Знам да је то
смртни грех, међутим после краткотрајног уздржавања, опет га
понављам. Шта да радим, бојим се да ће се нарушити мир у поро-

249
дици, а и сам сам духовно врло слаб да бих могао да живим у уздр-
жаности цео живот.
- Ваша ситуација заиста није нимало лака. Али средства против
зачећа су убиство, а убиством невиног се не могу решавати
своји проблеми. Црква се руководи одређеним канонима које
свештеник не може да мења по својој вољи. Ако би чак и либерално
настројени свештеник дозволио такав начин живота, његове речи
не би биле делотворне, већ обмана која успављује савест. Хриш-
ћанство захтева од човека борбу са собом, а често и жртве.
Треба се одлучити и имати онолико деце колико да Бог. Хриш-
ћански речено, ви сте глава породице и у том погледу ви одговарате
не само за себе, него и за супругу.
Архимандрит Рафаил Карелин

Односи пре брака


Tреба да разумемо да се брачни живот не држи на интимним одно-
сима, јер они чине само мали део брачног живота. Ако муж то не
схвати, појавиће се још један проблем у браку. Обоје треба то да
схвате до брака.
Зато Црква одлучно одбацује предбрачне везе, како би муж и
жена научили да се међусобно поштују као личности, а не да
једно друго посматрају само као особе супротног пола. Пред-
брачне везе уништавају брак.
Митрополит Атанасије Лимасолски

- Зашто такозвани односи венчаних супружника у кревету више


нису грешни, и зашто се исти односи пре закључења брака називају
,,греховно блудно распаљивање“?
- Постоје ствари греховне по својој природи, а има ствари које по-
стају греховне услед нарушавања заповести. Рецимо, греховно је
убијати, пљачкати, красти и клеветати, и зато је то забрањено За-
повестима. Али, једење хране по самој својој природи није грешно.
Грешно је претерано уживање у храни и зато постоје пост и нека
друга ограничења у јелу. Исто се односи и на телесну блискост. Бу-
дући да је законито освештана браком и постављена у одговарајући
колосек, она није греховна, али пошто је забрањена у другом виду,

250
при нарушавању те забране неизбежно се претвара у ,,блудно рас-
паљивање“.
Протојереј Максим Козлов

Односи у браку - Иконостас


Побожни брачни парови су у дилеми да ли да у својој спаваћој соби
треба да имају иконостас. Одговор је – да. Управо зато што њи-
хове везе нису грешне. И уколико имају за циљ рађање деце,
тада оне постају свете јер се њима на свет доноси нови човек,
још једна икона Божија, повећавајући тако број Његових чеда
и чланова Царства Небеског, као што је говорио блаженопо-
чивши Старац Софроније (+ 1993), игуман Свештеног манастира
Часног Претече у Есексу у Енглеској. И да нема икона у кући,
поново је Бог свуда и увек присутан било да Га гледамо на икони
или не. Стога треба увек да чинимо онако као да имамо пред собом
Његову свету икону, као што је то чинио Давид (Пс. 15, 8).
Архимандрит Василије Бакојанис

Многи људи не повезују - раздвајају "обичан" живот од духовног,


за брак, на пример кажу: ,,Како после толико духовних ствари
одједном да пређем на интимне?” А Бог је у целокупну творевину
унео радост! И у тим, интимним стварима, човек сарађује са Богом.
Бог је желео да и то буде део човекове природе. Упушташ се,
уствари, са Богом и у стварање и радује се човек. Тако је када
је по закону Божијем!... Све што је Бог створио је радост. Зар није
Бог, седмога дана, погледао све што је створио /а мушкарца и жену
је последње створио/..и зар није Бог осећао радост!?
Обоје, у браку, треба да се осећају као људи у једној слободи. Када
видим бракове који имају благослов, јако сам дирнут. Тако осећам
те ствари. Односи људи у браку су такви да се задобија чистота,
једноставност, искреност, слобода и јединство са свим што је Бог
створио...
Старац Порфирије Кавсокаливит

- Да ли је дозвољено да супружници имају телесне односе када је


жена затруднела?

251
- Ниједна животиња се после зачећа не сједињује с другом. Човек
је, нажалост, једини изузетак у природи, показујући се тако као
најпохотљивије и најнеобузданије биће на земљи. Мајка својим
емотивним стањем утиче на душевни свет још нерођеног детета. У
овом погледу, телесни односи међу супружницима пренеће на
плод страст која касније може деформисати карактер детета.
Архимандрит Рафаил Карелин

О уздржавању од брачних односа у данима Великог поста и пре


причешћивања Светим Тајнама по канонима Православне
цркве - Схи-игуман Аврам Ридман
На потребу за уздржавањем од брачних односа у данима Великог
поста указује 40. члан „Номоканона“ уз Велики требник: “Мирјани
треба да се уздржавају од жена у току целог Великог поста. Ако
пак неко падне са својом женом за време светог поста не треба да
се причести чак ни за Васкрс, пошто је обешчастио цео пост. Јер
мирјани треба да се уздржавају од својих законитих жена, као што
је речено, у току целог поста.“
О истоме говори и 59. глава књиге „Крмчија“ у другом одговору
Јована, епископа Критског, „О томе да се треба уздржавати од
својих жена у недељу и у току Четрдесетнице“: “Они који чак ни
увече уочи Господњег дана не желе да се уздржавају од својих жена,
како би, као што је Апостол рекао, проводили време у молитви,
треба да се поправљају одмереним забранама; исто се тако и у току
Свете Четрдесетнице треба чувати и бити чист од супруге више
него у току других дана.“
Сад ћемо погледати канонска питања његове светости патријарха
Александријског Марка и одговоре, које је на њих дао познати ви-
зантијски тумач црквених правила, његова светост патријарх Ан-
тиохијски Теодор Валсамон.
Питање 52. ,,Ако се за време Четрдесетдневног поста супружници
не уздржавају, да ли ће бити удостојени Божанских Тајни на праз-
ник спасења света, Велику Пасху, или не?“
Одговор: Ако смо научени да се уздржавамо чак и од тога да једемо
рибу и ако не разрешавамо олако пост у току целе Свете Четрде-
сетнице, као ни средом ни петком, тим пре супружници бивају при-

252
нуђени да се уздржавају од телесног спајања. Зато они супружници
који су учинили овакву противзакониту ствар и променили на са-
танску необузданост спасоносно покајање које проистиче од поста
и избегавања телесних пожуда (као да им цела година није била до-
вољна за задовољење њихових телесних пожуда), не само да не
треба да буду удостојени Светог Божанског Причешћа на празник
Велике Пасхе, него треба да се поправљају епитимијама.“
Око шест векова после Валсамона, о истом том говори други по-
знати грчки канониста и тумач правила, преподобни Никодим Све-
тогорац... уз 69. правило Светих Апостола (ово правило гласи: „Ако
неки епископ, или презвитер, или ипођакон, или чтец, или појац,
не пости Свету Четрдесетницу пре Васкрса, или у среду, или у
петак, осим због телесне немоћи: нека буде извргнут из чина. Ако
ли то пак чини мирјанин: нека буде одлучен.“). Преподобни Нико-
дим пише: ,,Ако је пост средом и петком једнак посту Четрдесет-
нице, јасно је да, као што се у току Четрдесетнице не склапају
бракови по 52. правилу Лаодикијског Сабора, не треба да се скла-
пају ни средом ни петком. У том случају јасно је и то да супруж-
ници не треба да ступају у телесну везу због светости и поштовања
поста, исто као што не треба да ступају у везу ни у току Четрдесет-
нице. Јер, неумесно је с једне стране поштовати ове дане у погледу
хране, а с друге – нарушавати их телесним сједињењем и насладом.
Дакле, у току ових дана треба постити, уздржавати се, подједнако
и од хране која је забрањена у току поста, и од телесне жеље. Тако
је и пророк Јоил прикривено говорио о томе да за време поста су-
пружници треба да буду целомудрени: Наредите пост, прогласите
светковину... женик нека изиђе из клијети и невјеста од ложнице
своје (Јоиљ 2,15-16). Божански Апостол већ говори отворено да су-
пружници по договору треба да се уздржавају од телесног спајања
ради пребивања у посту и молитви (1 Кор. 7,5), односно да треба
да се уздржавају, као што смо рекли, и за време поста, и у време
док се моле и припремају за причешћивање Божанским Тајнама,
као суботом и недељом, по 13. правилу Тимотеја Александријског
и, уопште, у току свих празника кад се узноси духовна жртва Богу.
Погледај такође 1. напомену уз 13. правило Шестог васељенског
сабора и напомену уз 3. Дионисијево правило. Погледај и 50. Вал-

253
самонов одговор Марку, у којем он каже да супружницима који се
нису уздржавали у току велике четрдесетнице не само да треба за-
бранити да се причешћују, већ им треба одредити епитимије ради
поправљања. Такође, обрати пажњу на следеће речи Јована Злато-
устога („Беседа о девствености“) који као сведочанство наводи по-
менуто место из пророка Јоила: ,,Ако младенци, код којих је
љубавна страст на врхунцу, у којима цвета младост и необуздана
жеља, не треба да ступају у везу за време поста и молитве, тим пре
не треба да се сједињују други брачни парови, који се не подврга-
вају таквом насиљу тела”.
Размотримо и 1. напомену уз 13. правило Шестог Васељенског Са-
бора, на које нас упућује преподобни Никодим. У овој напомени он
каже следеће: ,,Запази да, кад су људи упитали патријарха, госпо-
дина Луку, колико дана треба да се уздржава онај ко има намеру да
се причести, он је на сабору изјавио да не само посвећени, већ и
ожењени мирјани не треба да се дотичу жена три дана. Ако је Гос-
под заповедио Јеврејима да се три дана не приближавају женама
како би Јевреји примили Стари закон: Будите готови за трећи дан,
не лијежите са женама (2.Мојс. 19,15) онда у толико више ове
речи треба да поштују они којима предстоји да кроз Божанску Ев-
харистију приме у себе не закон, већ Самог Законодавца Бога. Ако
је чак и архијереј Авимелех (или Авијатар), намеравајући да понуди
хлебове предложења Давиду и његовим људима, упитао да ли су
чисти од жена, и они су одговарали да су се три дана уздржавали
од сједињавања с женама – а Давид одговори свештенику и рече
му: није било жена код нас ни јуче ни ономадне (1.Цар. 21,5), како
онда да не буду чисти од жена они који намеравају да се причесте
Господњим Телом?”
,,Пост и јесте добро зато што отклања бриге душе и прекидајући
дремовност која притиска ум, све помисли усмерава самој души.
На ово и Апостол Павле указује кад упућује на уздржавање од
сједињења и користи врло прецизан израз. Он није рекао: ,,да се не
скрнавите“, већ: ,,да пребивате“, односно, вежбајте се у посту и мо-
литви, јер општењем са женом не доводи до нечистоте, већ до не-
упражњавања (ових дела). Ако сад, после овакве предострожности,
ђаво покушава да нас омете за време молитве, затекавши душу рас-

254
лабљену и малаксалу због пристрасности према жени, шта неће
учинити расејавајући тамо-овамо очи нашег ума? Да не бисмо то
доживели и да се не бисмо Богу обраћали узалудном молитвом, по-
себно кад се трудимо да Га приклонимо на милост према нама,
Апостол управо и заповеда да се тада уздржавамо од (брачне) лож-
нице'' (,,Слово о девству" Свети Јован Златоуст).
У закључку ћемо навести учење другог великог учитеља Цркве,
светог Василија Великог, о уздржању од брачних односа за време
поста, а које је сагласно са светим Јованом Златоустим: ,,Пост, ме-
ђутим, указује на меру и у супружничким стварима, спречавајући
неумереност чак и у ономе што је законом допуштено. Он [супруж-
нике учи] да се по договору одвајају привремено да би се предали...
молитви (1.Кор.7,5).“

- Како поступити ако један супружник није у Цркви и упорно од-


бија да се уздржава за време празника и постова?
- Брак нека буде у свему частан и постеља брачна чиста (Јев. 13,
4). Нека брак буде частан а супружничка постеља чиста од греха.
Дакле, супружнички односи су сада, захваљујући благослову
Цркве, после склапања брака без греха. Међутим, односи пре брака
су грешни јер су били без благослова Цркве. И, наравно, овај бла-
гослов може да да само Црква, а никако општина! Тако да сада
уз благослов Цркве брачни пар може да се састаје без осећања кри-
вице и гриже савести јер не чине ништа грешно.
Међутим, то не значи да пошто Црква дозвољава телесно сједи-
њење у браку да је све дозвољено. Свети Козма Етолски саветује
супружнике: ,,Састајте са пристојношћу као хришћани”. Оно што
није допуштено представља тежак грех. И једно од највећих доб-
рочинстава која добра супруга може да пружи свом супругу јесте
да га спречи да чини такве грехе.
Супружнички односи у браку могу да буду чисти, али да не буду
духовно корисни, ,,да умртвљују” душу. И како би супружници
могли, повремено, да се свом душом посвете духовним стварима,
Црква им саветује уздржање, према речима апостола Павла: да би
се предали посту и молитви (1. Кор. 7, 5). А то преведено на језик
Цркве значи да када осване дан поста или недеља или неки

255
велики празник, као и уочи тих празника, забрањено је да се
супружници састају.
И ако су обоје супружника, и мушкарац и жена, у Цркви, треба да
се подвизавају како би сачували, колико је то могуће, уздржање о
којем Црква учи. ,,Убедите свога супруга да поштује свете дане.
Икона Божија треба да се потчињава божанским законима”, писао
је Свети Григорије Богослов Олимпијади. ,,Не састајте се средом и
петком, и чувајте се у дане Великог Поста, празником и недељом,
већ живите као чеда и кћери нашег Христа” (Свети Козма Етолски).
Међутим, ако супруг или супруга живи далеко од Цркве, и упорно
одбија да се уздржава за време празника и постова, друга страна
нека се томе потчињава. Хиљаду је пута боље да сагреши са супру-
гом у ове дане, него да супруг упадне у искушење и учини прељубу
са другом женом јер, уосталом, због избегавања прељубе он има
своју жену (1. Кор. 7, 2). Брачни пар који се састаје у дане уздр-
жања, сагрешује кад крши поредак који је Црква установила. На-
равно, такав грех нема везе са смртним грехом састајања пре брака
(предбрачне везе), или изван брака. Он је другачији и много мањи.
Но, и овде ипак постоји плима и осека греха: друга ствар је да се
“састану” двоје тек узетих брачника, јер је њима тешко да се уздр-
жавају у току свих постова, и један брачни пар у годинама. И по-
ново: једна ствар је да се “састану” за време Часног Поста а друго
за време Божићног, или за време поста Светих Апостола.
Архимандрит Василије Бакојанис

Постоји обичај неких мужева својих жена, а и жена својих мужева,


да се под видом уздржања бране један другом. Али ова појава је
веома опасна, јер уместо уздржања може да се упадне у тежак грех
прељубе како једног тако и другог лица. Када муж игнорише жену
и она са другим сагреши онда је и он за њен грех крив, тако исто и
жена… а због горе поменутих разлога. Сходно томе, када се реше
на раздвајање ради уздржања, оно, пре свега, мора да буде у са-
гласности оба лица, да за то време провере да ли могу да понесу
то бреме. Ако могу - добро је и нека тако продуже. Ако не могу
- нека се опет састану у једно; јер није свима исто дато.
Свети Тихон Задонски

256
Сходно апостолским речима, ако би он (супруг) желео да вежба
уздржање, а ти би то одбила, онда је он дужан да ти изађе у сусрет,
а Бог би примио његову жељу за уздржањем и при сачуваној брач-
ној интимности, имајући у обзир твоју слабост, како би те заштитио
од заслужене осуде за блуд. Колико год би било боље за тебе којој
је својствена покорност да пођеш у сусрет његовој жељи, да вратиш
(испуниш) свој дуг, Бог би примио твоју жељу за уздржањем, од
којег се одричеш а ради спасења твог мужа од падања у грех.
Блажени Августин

- У Јеванђељу се говори да ,,жена није господар од својега тела,


него муж; тако и муж није господар од својега тела, него жена“
(1. Кор. 7, 4). Стога, ако у време поста један од православних ве-
рујућих брачних другова инсистира на интимној блискости, или не
инсистира, али на све начине тежи к њој, а други би хтео да сачува
чистоту до краја, али полази на уступке, да ли (овај други) треба
да се каје за ту недоследност као за свестан и хотимичан грех?
- То није једноставна ситуација и, наравно, треба је разматрати
према разним стањима, па чак и разлици у животном добу људи.
Сви младенци који су се венчали пред белу недељу вероватно да
не могу да прођу Велики пост у потпуном уздржању. Утолико пре
– не могу да држе ни друге вишедневне постове. А ако млади и ват-
рени супруг не изађе на крај са својом телесном страшћу, онда је
младој супрузи, ако се руководи речима апостола Павла, свакако
боље да буде заједно са њим него да му пружа могућност ,,да се
распаљује“. Он или она, ко је умеренији, уздржанији и уме лакше
да изађе на крај са собом, понекад ће се одрећи сопствене тежње
ка чистоти да, најпре, нешто лошије, што проистиче из телесне
страствености, не би ушло у живот другог супружника, а друго, да
не би настали расколи и поделе, те самим тим и само породично
јединство било доведено у опасност. Има једна анегдота у којој се
жени изложеној насиљу даје савет, отворено речено, туђ здраво-
умљу: прво, да се опусти и, друго, да осети задовољство. Јер, и у
овом случају лако је рећи: ,,А шта да чиним кад је мој муж (ређе -
моја жена) тако ватрен (ватрена)?“ Једна је ствар кад жена излази у
сусрет ономе ко за сада не може са вером да понесе бреме уздржа-

257
вања, а друга је ствар када, ширећи руке од чуђења, - ако јој друга-
чије не полази за руком – сама не заостаје за својим супругом. По-
пуштајући му, треба да буде свесна мере одговорности коју је
примила на себе.
Другим речима, веома је важно да избегавамо грешку коју људи
често чине у посту уздржавајући се од одређене хране. Рецимо, у
неким ситуацијама – за време путовања или у каквој немоћи – човек
не може да држи пост у пуној мери. Мора да пије млеко или да једе
неке мрсне производе, а зли му одмах нашаптава: ,,па какав је твој
пост? Кад нема поста онда једи све необуздано“. А путник почиње
да једе и котлете, и одсечке, и шашлик, и да пије вино, и себи до-
пушта сваку сласт. Мада, заправо то и није тако неопходно. Добро,
због ових или оних услова за доручак мораш да једеш сир или
јогурт, јер нема ничег другог, али то не значи да при том можеш
себи да дозволиш да за време вечере попијеш децилитар вотке. Тако
и на плану телесног уздржавања: ако су муж или жена принуђени
да понекад и попусте брачном другу, супружнику, који не може да
одоли својој телесној жељи, да би у свему осталом међу њима било
мира, то не значи да треба да крену странпутицом и да се сасвим
одрекну таквог поста за себе. Треба да налазе меру коју сада заједно
могу да приме. Наравно, овде треба да води онај ко је уздржљивији.
Он треба да преузме на себе дужност мудрог изграђивања телесних
односа. Ако млади не могу да држе све постове, нека се онда уздр-
жавају у неком довољно дугом периоду, пред исповест и пред при-
чешће. Ако то не могу током целог Великог поста, онда нека
стављају себи нека ограничења макар у прву, четврту и седму не-
дељу или уочи среде, петка и недеље, да би тако њихов жибот био
строжи него у обично време. Иначе уопште неће осетити пост. Јер,
какав је смисао њиховог поста у јелу, ако су знатно јача њихова емо-
тивна, душевна и телесна осећања услед онога што се међу њима
догађа за време брачне блискости.
Али ипак, све има своје време и рок. Кад муж и жена живе заједно
десет или двадесет година, иду у цркву и при том се ништа не мења,
онда ту свеснији члан породице треба да корак по корак показује
упорност, све до захтева да макар сада, када су дочекали старост, а
ускоро ће се већ и њихови унуци појавити, принесу Богу неку меру

258
уздржања. Јер у Царство Небеско донећемо оно што нас сједињује.
Но тамо нас неће сједињавати телесна блискост, јер из Јеванђеља
знамо да кад из мртвих васкрсну, нити се жене ни удају, него су
као анђели на небесима (Мк. 12, 25), него оно што је успело да се
развије за време породичног живота. Да, из почетка – са потпором
каква је и телесна блискост, која нас открива једне другима, при-
ближава нас и помаже нам да заборавимо некакве међусобне
увреде. Али временом та потпора, неопходна кад се израђује здање
брачних односа треба да отпадне да не би постала шума од које се
само то здање не види.
Протојереј Максим Козлов

Не забрањујте се једно другоме сем по договору (1. Кор. 7, 5)


Сексуални нагон није исти код свих људи. Код једних је веома сна-
жан, а код других је мање снажан, код једних је слаб или чак ум-
ртвљен! Тако да је природно да у том случају тај брачник, који нема
жељу за односом, жели да се уздржава. Међутим, да ли има право
да наметне уздржање другом супружнику? Не!
Апостол Павле саветује супруга да не лишава своју супругу, одно-
сно да супруга не лишава свог супруга супружничких односа. Муж
нека указује жени дужну љубав, тако и жена мужу (1. Кор. 7, 3).
Апостол стиже до тог степена да каже да тело супруга више не при-
пада њему, већ припада његовој супрузи, а такође и да тело супруге
није више њено, већ припада њеном супругу. Жена није господар
од свога тела; тако и муж није господар од свога тела, него жена
(1. Кор. 7, 4). Због тога ако неко од супружника, нпр. супруг жели
да се уздржава, он не може сам да донесе такву одлуку. Са тим
треба да се сложи и његова жена. Не забрањујте се једно другоме,
сем по договору привремено, да би сте се предали посту и мо-
литви“ (1. Кор. 7, 5). Ово уздржање ће бити привремено, па опет
да се састанете, да вас сатана не искушава (1. Кор. 7, 5).
Чак ако би жена учинила неки “завет” о привременом или дожи-
вотном уздржању, без сагласности свог мужа, то би било незако-
нито, и самим тим неважеће (4.Мој. 30,10). То исто важи и за
мушкарца.
Једнострано уздржање може да изазове код супруга или су-

259
пруге, који се тобож “добровољно“ уздржавају од “односа“, не-
пожељне реакције: пуцање нерава, агресивност, или нераспо-
ложење и чак депресију. И оно најгоре: да учине прељубу! Када
нпр. супруга сама донесе одлуку да се уздржава она постаје повод
да њеног супруга искушава сатана (1. Кор. 7, 5). ,,Ђаво много пута
одева грех у одећу побожности. Надахњује жену жељом за уздржа-
њем, тобож из побожности док је његов зли циљ да мужа баци у
прељубу“ (Свети Јован Златоусти, Беседа 86, 4, Тумачење Јеванђ-
еља по Матеју). И ако на крају њен муж упадне у страшну прељубу,
њена одговорност пред Богом је много већа!
Понављамо савет Апостола Павла који упућује брачницима: Не за-
брањујте се једно другоме (1. Кор. 7, 5). Не, наравно, у смислу да
би се супружници наситили незаситом страшћу, већ да вас сатана
не искушава вашим неуздржањем (1. Кор. 7, 5).
Архимандрит Василије Бакојанис

Циљ односа
Првобитни циљ супружничких односа није био рађање деце, већ
чување супруга, односно супруге од незаконитих односа: од блуда
или прељубе. То Павле јасно каже: Али због блуда сваки нека има
своју жену, и свака нека има свога мужа (1. Кор. 7, 2). И поново:
Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да би
се предали посту и молитви, па опет да се састанете, да вас са-
тана не искушава вашим неуздржањем (1. Кор. 7, 5). И поново: А
неожењеним и удовицама велим: добро им је ако остану као и ја
што сам. Ако не могу да се уздржавају, нека се жене и удају, јер је
боље женити се и удавати неголи упаљивати се (1. Кор. 7, 8-9).
Свети Јован Златоусти, имајући на уму поменуте речи Апостола
Павла, учи: ,,Брак је дат за рађање деце, а превасходно ради гашења
телесног распаљивања. Имам за сведока Апостола Павла који каже:
Али због блуда сваки нека има своју жену, и свака нека има свога
мужа (1. Кор. 7, 2). Ради избегавања блуда, каже он, а не зарад ра-
ђања деце! Павле поново говори да се састајете не ради рађања
деце, већ да вас не искушава сатана (1. Кор. 7, 5). И не каже, даље,
да ако жели децу да се жене, већ каже да ако не могу да се уздржа-
вају нека се жене“ (Свети Јован Златоусти, О девствености, 19).

260
Наравно, овим речима апостол Павле не пренебрегава рађање деце
нити препоручује избегавање рађања деце. Само жели да нагласи
основни циљ супружничких односа.
Следствено томе, супружнички пар који није добио децу Црква
не сматра неуспешним. Несрећан је онај брачни пар који растури
свој брак. ,,Да ли имаш децу? Радуј им се! Немаш децу? Радуј се!“
(грчка народна пословица).
Архимандрит Василије Бакојанис

***

... Канони су наша путеводиља који су морално-правни изражај


учења Цркве. Током историје и жељом Божијом неки од њих су пре-
стали да буду важећи у односу на ток живота Цркве (нашег), јер
она их објави да су важећи или пак нису. Узмимо пример ђакониса,
ожењеног епископата и сл. Правила која регулишу питање поста у
браку важећа су и данас, јер их Црква није мењала. Поред њих по-
стоје пастирски савети, свакако корисни у односу на природу брака
и проблеме који се у њему сусрећу али они никада нису “правило”
да управо тако мора да буде.
У пастирском богословљу постоје варијације у мишљењима које су
чак супротстављене. Мислим да људи најчешће бркају канонски
изражај Цркве са не тако ретким антиномијским пастирским бого-
словљем када људи од духовног ауторитета једну исту ствар конт-
радикторно објашњавају.
Желим да подвучем да постоји Црква и њена правила као изражај
њене “званичне” воље и постоје свети Божији људи који су се тру-
дили да на свој начин реше ово питање.
Дакле, бавећи се овим што нас овде мучи Свети старац Пајсије Све-
тогорац одговара: „Питаш ме о супружничким односима ожењених
свештеника као и лаика. Зашто Свети Оци не дају врло јасна
мишљења? Зато што је понешто неодређено, јер не могу сви
људи да живе по једном шаблону”.
Да поновимо: Зашто Свети Оци не дају врло јасна мишљења?
Зато што је понешто неодређено.
Протојереј-ставрофор Љуба Милошевић

261
Развод

,Не могу више! Пући ћу! Разводим се од ње!" Гневи се супруг. Да


ли си размислио о томе шта говориш? Од кога ћеш да се разведеш?
Од самог себе? И биће двоје једно тело, каже Бог (1. Мојс. 2,24).
Зар заборављаш да си са својом супругом једно тело? (Мт. 19,6). А
што је Бог саставио, човек да не раставља (Мт. 19,6). Не, немаш
права да одбациш своју жену јер је жена део твог тела. И као што
не можеш да одсечеш део свог тела и да га бациш, тако не можеш
да одсечеш ни своју жену. Дужан си да је волиш као своје тело.
Свети Јован Златоусти

Развод је чин који се противи како природи, тако и Божјем за-


кону; природи - зато што раздваја једно тело, а закону - зато што
покушавате да раздвојите оно што је Бог сјединио и забранио да се
раздваја (1. Мој. 2, 24, Мат 19, 5-6, Еф. 5, 31)
Свети Јован Златоусти

- Данас сам први пут прочитао главу Еванђеља у којој се говори да


човек који се ожени разведеном женом чини прељубу. Да ли неоже-
њен човек треба буквално да схвати ове речи, тј. да се не жени
разведеном, или све зависи од конкретне животне ситуације?
- Пре Револуције, Црква је тачно прописивала у којим случајевима
се може раскинути брак, тако да јеванђелско правило којим се раз-
вод брака дозвољава само у случају прељубе, има своје изузетке.
То питање у сваком конкретном случају треба да разреши месни
епископ и само његовим благословом брак може бити поништен.
Прељуба разара брак као јединство супружничке везе, али због
људске слабости брак се може раскинути и из других разлога,
да би се избегло веће зло. Мислим да треба уважавати речи Еванђ-
еља, али и околности савременог живота. То питање не треба ре-
шавати општом нормом, већ у сваком конкретном случају донети
одлуку у складу са саветом и благословом духовника.
Архимандрит Рафаил Карелин

- Моји родитељи су се развели још пре тридесет година. Отац је

262
пио и варао мајку, због чега га она још увек мрзи, у тој мери да по-
следњих десет година не говори са мном зато што одржавам кон-
такт са оцем. Сва моја настојања да јој омекшам срце су остала
без плода. Већ јој је седамдесет година. Тек пре две године при-
стала је да понекад телефоном проговори са мном, па и ти се раз-
говори своде на њене претње да ће, ако не прекинем контакт са
оцем, она за мене бити мртва. Притом се тај захтев не односи
само на мене, већ и на целу моју породицу – мужа и децу. Пре неко-
лико месеци пристала је да дође на свадбу мог сина. Учинила сам
јој по вољи, испунила сам њен захтев и замолила тату да не дође.
После свадбе она је поново почела са прекорима и оптужбама, а
ја сам у наступу гнева излила сву своју бол коју годинама носим у
души и сручила на њу бујицу увреда. Отишла је. Знајући њен карак-
тер, не могу се више надати њеном опроштају. На ивици сам
очајања. Десет година нашег ћутања борила сам се са собом, ис-
поведала се и причешћивала, а када смо се напокон први пут виделе,
изручила сам све из себе. Нисам могла да се уздржим, не знам
зашто. Веома ми је тешко на души, осећам безнађе као неки камен
који ме притиска.
- Мислим да поступате сасвим исправно што се не одричете оца.
Обично при распаду породице окривљују мушкарца због алкохо-
лизма и прељубе, губећи из вида да је то могло да се догоди зато
што није нашао уточиште у сопственом дому. Дешава се да једно
од супружника споља води сасвим исправан живот, али да
својом јеткошћу, хладноћом, прекорима чини живот другом не-
подношљивим. Неке жене су просто уметници у том домаћем
садизму. Судећи по односу ваше мајке према вама, може се пре-
тпоставити како се понашала с мужем док су били у браку. Без-
душност је демонска особина. Она не може да опрости. Више
волим грешника који се каје и који је кадар да макар само понекад
учини нешто великодушно и добро, него бездушног праведника
који је по природи заправо мали демон – кажем мали, јер такви
људи не примећују садистичке методе према људима са стране, да
не би добили по носу, већ се задовољавају кињењем уског круга
својих најближих и оних који на ма који начин зависе од нас.
Молите се за своје родитеље и сву наду положите на вољу Божију.

263
Благослов Божији нека је на вама.
Архимандрит Рафаил Карелин

А ја вам кажем да сваки који пусти жену своју, осим за прељубу,


наводи је да чини прељубу; и који пуштеницу узме, прељубу чини
(Мт. 5, 32). Мојсије је заповедио да се онај ко омрзне своју жену
разведе од ње, да се не би десило и нешто горе, јер је омрзнута жена
могла бити и убијена. Такав муж је обавезан да жени да ,,књигу от-
пусну“, која се тада називала и ,,отпусница“, како му се бивша жена
не би вратила и како не би дошло до забуне, уколико би он започео
да живи са другом... Господ не укида закон Мојсијев, Он га Сам ис-
правља и забрањује мужу да омрзне жену без разлога, односно пре-
љубништва, он неће бити осуђен; али, ако она није учинила
прељубу, тада ће се њему судити, јер је тиме наводи да чини пре-
љубу. Међутим, и онај који је узме такође постаје прељубник, јер
би се она, можда, уколико је нико не узме, вратила првом мужу и
покорила му се... Хришћанин мора бити миротворац и за друге, а
утолико пре за своју жену, коју је Бог сјединио с њим.
Блажени Теофилакт Охридски

- Постоји ли тајна скидања благослова с брака? Молим вас, испри-


чајте ми о њој. Може ли човек да се други пут ожени ако је бла-
гослов с брака скинут?
- Развод брака није тајна већ поништавање Свете Тајне. То може
учинити само месни епископ или његов викар. Епископ мора да
размотри постоје ли стварни разлози и потреба за разводом брака.
Развод је увек зло, али има случајева када треба бирати мање зло.
Круг разлога из којих се може поништити брак у прошлости је
био ограниченији, али и данас брак не може бити разведен без
веома озбиљних разлога. Ако је брак ипак поништен, обе
стране могу основати нове породице.
Архимандрит Рафаил Карелин

- Када муж и жена постају душевно или духовно све отуђенији


једно од другог, треба ли у сваком случају да настоје да очувају по-
родицу?

264
- Ако нема бракоразводног повода који Црква признаје, него по-
стоји, рецимо, духовно неслагање (на пример, нека девојка се удала
за поручника, временом поверовала и постала побожна, а он стекао
у служби чин пуковника и даље остао духом и душом обично војно
лице, и све што је за њу постало најважније, њему је туђе), онда,
наравно, жена Хришћанка то прихвата као крст који пред
Богом треба да понесе. И зато не може да каже: па шта ће мени
тај груби, недуховни и неинтелигентни човек, мој живот је сада са-
свим другачији и међу нама нема ничег заједничког. Како, ничег
заједничког? А њена одговорност за тог човека којег нико осим ње
не може довести до Царства Небеског? Ако она свој живот не по-
ложи за то да семе вере никне у његовој души, ко други ће онда то
учинити? Али, такву одговорност нико нема права да скине са себе,
остајући верујући.
Протојереј Максим Козлов

- Које поводе за развод брака венчаних супружника Црква данас


допушта?
- Први и главни узрок као повод за развод показан је у Јеванђељу,
када Господ у Проповеди на гори говори о нераскидивости брачног
савеза, осим за прељубу, то јест таквог изопачавања брака после
кога се може говорити о томе да, у суштини, као јединство двоје
људи пред Богом он престаје да постоји. Јер, црквени развод није
“благослов” супружницима за њихово растајање, то је констатација
чињенице да је њихов брак већ престао да постоји као јединство
које пред Богом у Цркви може бити освештано. И Црква о томе све-
дочи: да, то је трагедија, то је несрећа, али тога више нема. Грех
прељубе руши брак или га изопачава толико да он пре може бити
изгубљен него обновљен. Обновљен покајањем које приноси онај
ко је сагрешио, и опроштајем који дарује онај ко је невин у том
греху. И овде није реч о очувању, него управо о обнављању, о пре-
породу, о новом грађењу породице. Свако ко је доживео такву не-
срећу, из искуства зна да после прељубе једног од супружника они
морају поново да успостављају и учвршћују све истањене или по-
кидане нити својих односа. И то постаје могуће само ако има ис-
тинске спремности за опраштање. Али, ако је опраштање немогуће,

265
онда се по црквеним канонима невином супружнику даје право сту-
пања у други законити брак.
У историјском животу Цркве био је проширен круг повода за раз-
вод, али то је потицало из истог принципа, то јест прељуби су при-
кључени грехови који, у суштини, брак такође чине реално
непостојећим. У Византији, затим и у Русији, а у нама ближе време
– на Црквеном Помесном Сабору 1917-1918. године, а потом – на
јубиларном Сабору 2000. године – били су набројани поводи по
којима се допушта развод црквеног брака. Уствари, довољно ће
бити да споменемо две последње црквене одлуке. Наиме, на Сабору
1917-1918. године речено је да се, поред прељубе и ступања једне
стране у нови грађански брак, као повод за развод сматра:
- Отпадништво једног од супружника од Православља. То јест,
у случају да је он био верујући Хришћанин, али је после неке унут-
рашње кризе приступио другој вери (на пример некој секти: мор-
монима, јеховистима, итд., и практично постао њен присталица, а
утолико пре нехришћанској религији – кришнаитима), или је про-
сто постао борбени безбожник, јасно је да такво отпадништво чини
немогућим црквени брак и невиној страни даје право на развод.
- Неспособност једног од супружника за заједнички брачни
живот као последица његових противприродних телесних по-
рока или намерног самосакаћења, која је настала пре брака.
На пример, ако су приликом ступања у брак женик или невеста из
неке лакомислене непромишљености прећутали да су неспособни
за нормалан брачни живот. Разуме се, у том случају други супруж-
ник је ослобођен брачних дужности. Пре револуције била је читава
секта ушкопљеника, па и данас има неких нехришћанских култова
који такође допуштају нека самосакаћења и самоушкопљавање. И
јасна је ствар да ако је један супружник пао у такво катастрофалну
заблуду, у такву јерес, онда он просто по дефиницији не може да
буде нормалан члан породице.
- Оболевање од губе, будући да ова болест ставља човека ван свих
социјалних могућности због неопходности потпуне и доживотне
изолације. Стога, Црква такође не сматра могуће везивање другог
супружника брачним савезом са оним ко ће у сваком случају бити
заувек одвојен од њега.

266
- Оболевање од сифилиса, јер у деведесет девет од сто случајева,
ако не и у деветсто деведесет девет од хиљаду, одговорност за то
лежи на самом оболелом и није повезано са случајним узроцима.
- Дуго и необјашњиво одсуствовање једног од супружника који
је отишао у непознатом правцу и напустио своју породицу, а о
њему нема никаквих вести.
- Или вишегодишње одсуствовање мужа који се није вратио из
рата, када су већ истекли природни рокови очекивања у којима
је могуће надати се да је он жив и да ће се вратити. Али то је
само право на развод, али не и обавеза. То јест, то не значи да удо-
вица, очекујући свога мужа који се није вратио из рата, погрешно
поступа ако му остаје верна до краја. Наравно, она ће тако боље
поступити. Но Црква једноставно њу не везује таквим обавезама
доживотно, тим пре ако она на свом животном путу још може да
сретне достојног човека.
- Ако су муж или жена осуђени на казну, скопчану са губитком
свих сталешких права. То је норма судске пресуде која је по-
стојала пре револуције и која се примењивала према најтежим пре-
ступницима, на пример, према убицама Цара и оним који су
покушали атентат на њега. Разуме се да у наше време Црква не
сматра да је жена серијског убице, о чијим злочинима она ништа
није знала, везана брачним савезом са њим и да на њу треба това-
рити то бреме.
- Насртај на живот или здравље супружника или деце, што се
данас, по правилу, дешава у стању алкохолне или наркотичке
зависности у којој човек пада у неко ненормално стање и пред-
ставља претњу за живот ближњих. Наравно, било би противно
самом смислу љубави као закону црквеног живота сматрати да не-
срећна супруга наркомана, када је он помућене свести од сталног
узимања наркотика, треба да трпи од њега чак и покушај убиства,
укључујући још и могуће убиство деце.
- Подвођење, то јест подстрекивање супружника на недозво-
љене односе са другим лицима. (Узгред, у ову категорију спадају
и сви они који учествују у вантелесном оплођењу од непознатог
лица, чак и без обзира на то што је елеменат полног задовољ-
ства овде искључен).

267
- Извлачење користи од супружникових мана. То јест, ненор-
малне ситуације које се данас, на жалост, догађају, када, на пример,
муж подстрекава своју жену на проституцију и при том извлачи
неку материјалну корист за себе.
- Неизлечиво тешка душевна болест супружника која га чини
апсолутно и доживотно ненормалним.
- Злонамерно напуштање једног супружника од стране другог,
на пример, кад жена говори мужу: ма, живи ти сам, како хоћеш,
ја сада имам свој живот, не досађуј ми, живи по своме. И исте-
рује га из стана. Разуме се, то је такође повод за развод.
- Сабор 2000. године допунио је тај списак повода за развод брака
таквим разлозима као што су оболевање од сиде (AIDS) (овде су
узроци исти као и при оболевању од сифилиса), медицински по-
тврђен хронични алкохолизам или наркоманија, као и вршење
побачаја од стране жена упркос мужевљеном неслагању, што је
постало уобичајено у нашој Отаџбини тек у ХХ веку. То јест, кад
муж улаже све могуће напоре да не допусти убиство детета у мајчи-
ној утроби, али се она упркос свему упустила у то, јасно је да мо-
рална свест мужа - Хришћанина може да се успротиви даљем
животу са женом - убицом детета.
Протојереј Максим Козлов

Улепшавање, шминкање, облачење...

Ако је потребно ишта учинити да би удовољили једно другом, онда


треба украшавати душу, уместо што би се украшавало и уништа-
вало тело. Никада оно (спољашње)... неће толико учинити да се
супружници воле, колико ће то учинити целомудреност, (доб-
рота), наклоност и спремност да умру једно за друго.
Свети Јован Златоусти

Ако нека жена има велику слабост према улепшавању и златном


накиту, а њен муж покушава на сваки начин да је исправи, како ће
то да постигне? Ако пожели да јој то одмах забрани, изгубио је
“игру”. Дакле, покушаће полако да је одговори од тога, а не
претњама и застрашивањима, него убеђивањима и кротошћу. А

268
започеће прво од оног што је лакше, за шта није много везана, за
шминку и креме, а затим ће прећи и на друге ствари“.
,,Треба да јој каже да му се уопште не свиђа начин на који она укра-
шава своје лице; да му то изазива гађење. Нека је убеди да му то
причињава велику жалост. Ова страст може да “поквари” и
најлепше жене. После, нека јој каже да се са њим и други слажу.
Још ништа не треба да јој говори о будућем паклу, нити о Царству
Божијем, јер ће то све бити узалуд. Треба да покуша да јој стави
до знања да му се њено лице више допада када га види без
шминке и крема, онако како га је Бог створио.
И уколико је не буде одмах убедио, нека му не досади да томе при-
дода и друге аргументе, и трећи пут, па чак и више пута. И при-
родно, не на узнемиравајући начин, већ кроз шалу. Понекад да се
“одвраћа” од ње, а понекад да јој подилази. Погледај како чине сли-
кари. Када сликају неко лепо лице они час бришу час сликају. Не
буди и ти гори од њих. Ако они, да би насликали неког човека,
улажу толики напор, колико више треба да улажемо напор ми који
обликујемо људске душе. Дакле, логично је да користимо сваку
врсту “тактике” како бисмо постигли циљ.
Свети Јован Златоусти

Жена која се удешава ради тога да би побудила жељу у неуздржа-


нима, већ чини прељубу у срцу своме.
Свети Василије Велики

Ако је нешто потребно учинити да би се угодило мужу онда је то


улепшавање душе, а не украшавање и уништавање тела. Неће те
учинити љубазном и пријатном за њега злато којим се украшаваш,
већ честитост и нежност према њему и спремност да умреш за
свога супруга. Ово, пре свега осваја мужеве.
Спољашње украшавање не годи мужу, јер угрожава његово имање
и изискује много брига за издржавање. А све оно о чему је пре-
тходно већ речено, привезаће мужа за жену, јер нежност, дружење
и љубав не доносе бриге, и не траже расходе већ дају све супротно
овоме.
Уз то, навика да се кинђури временом постаје отужна, а украша-

269
вање душе цвета сваки дан и снажно распаљује љубавни пламен.
Свети Јован Златоусти

Поука женама
Зато ако желиш да се свиђаш мужу, украшавај душу честитошћу,
побожношћу, старањем о дому. Ова лепота осваја јаче, и никад не
престаје. Ни старост ни болест је не могу уништити. Телесну ле-
поту уништава време, болести је губе, и много што шта друго
разара, а душевна лепота је изнад свега тога. Осим тога, телесна
лепота изазива завист, распаљује љубомору, а ова друга је очишћена
од ових болести, и ослобођена сваке таштине.
На тај начин ће све у кући ићи на боље, и приходи ће бити већи,
ако злато не буде красило твоје тело и не буде сапињало твоје руке,
већ се буде употребљавало за неопходне ствари, као што је старање
о деци и друге истинске потребе. Али ако ти не будеш тако посту-
пала, и ако ти тело буде украшено златом, а неопходне потребе буду
свуда пред очима, стежући срце, каква ти је корист? Какав добитак?
Тужно срце неће дозволити да приметиш оно чиме се очи одушев-
љавају. Познато је да ако неко види жену украшену лепше од дру-
гих, он у томе неће наћи никакво задовољство, ако носи бол у души.
Јер ко хоће да нађе задовољство, потребно је да најпре буде весео
и има радосно расположење. Међутим, ако је злато потрошено
на украшавање жениног тела, а у кући се оскудева, муж због
тога може да буде само незадовољан.
И зато, ако желите да се свидите мужевима, доводите их у
пријатно духовно расположење, а то ће се десити, када одбаците
кинђурења и улепшавања. Све то, очигледно за њега пред-
ставља одређену вредност у време брачног славља, али касније,
током времена губи своју цену. Ми се по навици нарочито не
дивимо, ни небу које је прекрасно, ни сунцу које блиста и с
којим се ни једно тело не може поредити, како ће се онда муж
стално дивити украшеном телу? Ово вам говорим, желећи да се
украшавате истинском лепотом о којој говори апостол Павле:
Ни златом, ни бисером, ни хаљинама скупоценим, него добрим
дјелима, као што приличи женама које се привољаше богопошто-
вању (1. Тим. 2, 9 – 10).

270
Или желиш да се свидиш људима са стране и од њих да добијаш
похвале? Али то ни у ком случају није жеља честите жене.
Уосталом, ако хоћеш, и други ће те волети због честитости.
Заправо, ниједан скроман и човек који је на свом месту, неће
хвалити такве ствари. Хвалиће разни распуштени и сладо-
страсни људи, боље рећи, неће хвалити, већ ће напротив гово-
рити ружне речи када примете да њена бестидност изазива код
њих пожуду. А ову другу ће сви похвалити, јер не само да од ње
не осећају никакву повреду, него могу само да се науче благо-
разумности. И од људи ће доћи велика похвала, а од Бога ве-
лика награда. Зато треба да ревнујемо за унутрашњу лепоту, да
би и овде проживели безбедно и да би достигли будућа блага, и
удостојили се њих, благодаћу и човекољубљем Господа нашег
Исуса Христа, коме слава у векове векова.
Свети Јован Златоусти

Панталоне су за мушкарце. Панталоне не носе православне


девојке.
Појављује се девојка у затегнутим панталонама. Читам: ,,Ја сам на-
водно сакрила своје тело, али већ можеш да претпоставиш какве
су моје заносне облине..." Наставак посланице већ знамо: ,,Своје
чари сам ти показала до пола, остало ћеш добити касније, ако по-
желиш." Ништа ново! Али, постоје и поквареније посланице. То су
сукње дугачке до пета, али са исто толико дугачким шлицем целом
дужином сукње. Читам ову посланицу:
,,Сакрила сам своје тело, али сам оставила рупицу, можеш мало да
провириш, ако се потрудиш и ако својим погледом будеш ловио све
моје покрете приликом корачања, али остало ћеш моћи да погледаш
касније, ако пожелиш.”
Због чега тако дуго анализирам ове сукње и панталоне? Да ви, миле
девојке, не бисте писале такве глупости својом одећом, зато што
написавши нешто тако никад нећете срести доброг мужа! Који
добар, достојан момак ће се упецати на овакве сукње? ,,Ако сад
показује своје ноге сваком пробисвету, да ли ће их после брака
такође свима показивати? Не, није ми потребна оваква жена!"
А после од несрећних жена чујеш признање: ,,Сви мушкарци су га-

271
дови! Потребно им је само једно! А онда, кад добију своје - беже!"
И сирота жена не схвата да нису мушкарци гадови, већ просто
она сама својим изгледом привлачи само такве, којима је по-
требно само то, а остали, добри мушкарци је заобилазе.
Да бисте могли да погледате другим очима мини-сукње и затегнуте
панталоне замислимо следећу слику. На главну улицу излази де-
војка у пристојној дугачкој сукњи. Одједном почиње полако да по-
диже своју сукњу. Ево, дошла је до колена, подигла је још мало
изнад њих... Шта ћете помислити о њој? Кад се појаве гола колена
већ ће сваки нормалан човек помислити да је ова девојка толико
развратна да дозвољава себи да диже сукњу на сред улице. Истаћи
ћу да се савремене сукње подижу много изнад колена. А поред нека
стане друга девојка у лепим широким панталонама, које по кроју
подсећају на сукњу. Одједном почиње да затеже своје панталоне од
позади тако да оне напред чврсто затежу тело и да се све облине
тела лако могу уочити. Шта ћете помислити о девојци кад се сила
затезања повећа толико да се већ оцртава доњи веш? У принципу,
ситуација се ни по чему не разликује од подигнуте сукње. Сад
следи питање: а зашто је кад сукњу подижу на ваше очи то раз-
вратно, а кад је сукња уредно одсечена на исту дужину то модерно?
Нема апсолутно никакве потребе да човек обнажује своје тело.
Лепо лице и лепу фигуру неће сакрити никаква одећа! Широка
ланена сукња и комотна блуза неће сакрити фигуру, већ ће само
спољашњој лепоти додати још скормност и целомудреност.
Свештеник Илија Шугајев

О дотеривању
- Старче, данас дотеривање не сматрају грехом.
- Да, то сам схватио. Видео сам једну душу, која је прво била као
анђео, а касније нисам могао да је препознам када се офарбала.
,,Бог је све створио веома добро”, рекох јој, ,,али је са тобом напра-
вио велику грешку!” ,,Зашто оче”? - каже ми. ,,Није ти ставио
црнило испод очију! Ту је погрешио! Док је друге људе створио
добро, и начинио их лепима, код тебе је погрешио! Зар не схваташ?
То те поружњује!”
-Као да узмеш једну византијску икону, па је одавде и оданде зама-

272
жеш бојама, и тако је поквариш. Да одемо до иконе Божије да ста-
вимо боје? То је као да један иконописац наслика икону, а да
после дође неки који не зна да иконопише, па узме боје и по-
ружни икону. Исто и ти радиш. То је као да кажеш Богу: ,,Ниси
то добро урадио, Боже мој. Ја ћу то да исправим!”
Другом приликом дође једна са ноктима до овде, као у мачке, офар-
баним у црвено, и каже ми: ,,Дете ми је озбиљно болесно. Помоли
се оче! И ја сам се молила, али... " ,,Како си се молила", кажем јој.
,,Ти гребеш Христа са оваквим ноктима! Прво исеци нокте, и
дете ће бити добро. За здравље свога детета, бар да исечеш нокте
и да се оставиш фарбања”. ,,Да их офарбам у бело, оче?" ,,Ја сам
ти рекао да скинеш боју и да исечеш нокте, да учиниш једну жртву
за здравље свог детета. Шта је ово? Да је хтео, Бог би те направио
са црвеним ноктима." ,,Да их офарбам у бело?" Ето ти опет! ,,Да си
добро и ти и твоје дете", рекох у себи. Децу највише разбољева
мајка, кад није обучена пристојно и још покушава да "обрлати"
своју децу.
Може неко да буде мало ружан, или да има неки недостатак. Зна
Бог то и духовно ће му помоћи, јер се Бог више стара о души
него о телу. Сви имамо своје добре стране и мало недостатака -
неке своје крстиће - не крст - што нам помаже у спасењу наше
душе.
Старац Пајсије Светогорац

Одећа се појављује као сведок нашег моралног лика.


Тертулијан, О женском улепшавању II Сабрана дела

Одећа подигнута изнад колена разобличује бестидност душе.


Свети Јефрем Сирин

О, жено, према неукрашеној лепоти твога лица ја закључујем о


твојој целомудрености.
Свети Григорије Богослов

273
Усвајање деце

Свети Козма Етолски препоручује супружницима који не могу да


имају децу да их усвоје. Он пише: ,,узми једно сиромашно дете,
нека оно постане твоје духовно чедо, да би се и ти радовао и весе-
лио, и да би се и оно радовало. За то дете које би ти твоја жена ро-
дила, Бог ти ништа не дугује јер је оно настало телесном страшћу,
али за оно сиромашно дете имаћеш код Бога хиљаду пута већу
плату за своју душу а поштовање код људи, јер си га својом соп-
стеном жељом учинио својим духовним дететом”. Блаженопо-
чивши Митрополит Никопоља, Мелетије (+2012), говорио је: ,,Отац
није онај ко има “однос” са својом женом и направи дете, већ онај
који то дете одгаји са љубављу и приврженошћу, уз исправно, ду-
ховно васпитање“. Другим речима, отац не постајеш упражња-
вајући секс, већ показујући љубав и бригу за своје дете. То исто
важи и за жене – мајке.
Архимандрит Василије Бакојанис

Старачки дом

Ми се не сећамо оног времена кад због нас нису могли ни да спа-


вају, ни да се одморе, тј. кад су нас држали у свом наручју да не
бисмо плакали. Храна нам се није допадала, починили смо велику
штету. Сада смо ми, са своје стране, дужни да трпимо и да се бри-
немо о својим родитељима с оном истом љубављу каквом су они
нас окруживали у нашем детињем узрасту. Бог нам сада праведно
даје могућност да на тај начин поништимо наше детиње занове-
тање. Ако не пристанемо на то, показаћемо се као неправедни и
незахвални, јер смо и ми чинили то исто, а они су то с љубављу
трпели. Исто тако, и од жене и од деце страдамо зато, да бисмо пла-
тили за сопствену дрскост!
Старац Пајсије Светогорац

- Да ли је хришћански сместити мајку у дом за старе?


- Родитељ који нас је гајио од првог дана када смо угледали свет-
лост, који је стрепео и дрхтао над нама кад год се закашљемо, који

274
се трудио да сваку нашу сузу обрише и да нас утеши, који нас је
привио на груди и певао успаванке када смо се нечега бојали, који
се радовао нашим успесима, а туговао са нашим тугама, сада до-
живљава да немамо времена за њега, односно њу, јер овде говоримо
о мајци. Предајемо је другима у руке, јер нама треба времена за
живот, као да мајка није наш живот! Одвођењем мајке у старачки
дом, ми њој дајемо следећу поруку: ,,Немам стрпљења да сачекам
да умреш, а сметаш ми у мом животу, јер имам пречих ствари
од тебе, па те због тога водим на гробље живих”. Запитајте се,
шта човек, кога одведу у старачки дом, још може да очекује од свог
живота? Шта га то још лепо чека у наредним месецима и годинама
живота у старачком дому? Смрт!!! Само лепо упакован, па се тако
организују балови за старце, трећа младост, све се фарба у лепе боје
да не би изгледало страшно. Чак и кад умиру и онда их шминкају
да изгледају што мање страшно, како се ни ми не бисмо досетили
да нам се дани одбројавају до Страшног суда! Сами закључите да
ли је грех или не. Ако хоћете да прихватите савет, узмите жену која
ће да је чува, док Ви нисте ту, а после тога Ви будите уз њу.
Архимандрит Михаило Биковић

275
Пријатељ
Пријатељ је оличење врлине. Нико ко мрзи није пријатељ.
Свети Нектарије Егински

Какву љубав према пријатељима један човек нуди, такве ће и


пријатеље наћи. Свак има онаква пријатеља каква заслужује.
Свети Владика Николај

Маслини прија приморска клима, а души побожно друштво.


Преподобни Симеон Дајбабски

Искреност пријатеља се познаје у искушењу, тј. уколико уче-


ствује у нашој невољи.
Свети Ава Таласије

У време благостања много је пријатеља (уп. Прич.19,4). У време,


пак, искушења, једва ако ћеш једнога наћи.
Преподобни Максим Исповедник

Прави пријатељ јесте онај ко жалости и невоље у [разним] околно-


стима и несреће у време искушења ближњег подноси као своје соп-
ствене, премда без буке и смућења.
Преподобни Максим Исповедник

Нису вам пријатељи они који вас од Бога растављају.


Свети Владика Николај

Велика је ствар кад човек осећа другог својим братом.


Старац Пајсије Светогорац

Човек нема с ким да подели унутрашња преживљавања. Он тражи


духовног пријатеља и не налази га, а духовни учитељ може да му
посвети само мало времена, и ти кратки сусрети су често
ограничени исповешћу и разрешењем горепоменутих потреба.
Дакле, човек не може да нађе таквог "духовног брата", који га ра-

276
зуме са пола речи и има с њим једнодушност. Али и у овоме је Бо-
жији Промисао: свој унутрашњи мир треба изградити са Богом - у
молитви, а не у трагању за општењем са другим човеком. У иску-
шење самоће најчешће упадају људи са нежном, лако рањивом
и "пријемчивом" душом. Тим искушењем Господ помаже так-
вим људима да постану независни од других, и чвршћи духом.
Архимандрит Рафаил Карелин

Доћи ће време кад ће пријатељ пријатељу бити свештеник и испо-


ведник, а не само савезник у задобијању богатства и уживања овог
света. Доћи ће време кад ће пријатељ пријатељу бити утешитељ и
лекар, а не заводитељ и разоритељ душе. Кад дође то време, онда
ће тек почети љубав међу људима. Ма како далеко било то
време, оно иде и доћи ће!
Свети Владика Николај

Међу браћом и пријатељима не треба да постоји реч ,,хвала”, када


су једни другима већ срце дали.
Старац Пајсије Светогорац

277
Хришћанин
Шта укључује живот Православног Хришћанина: (практични
савети):
1 Молитва
- Читење јутарњег и вечерњег правила (текстови тих молитви по-
стоје у православном молитвенику)
- Исусова молитва – препоручује се што чешће понављати у току
дана: ,,Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног (-
у)”, или краћу варијанту: ,,Господе, помилуј”.
- Молитва пред почетак и на крају сваког благог посла, мо-
литва пре јела и после јела итд.
2 Читање духовне литературе
- препоручује се свакодневно читање Библије (по једна глава
Јеванђеља, Апослола, Псалтира и друге књиге Свештеног Писања),
а такође светотачке радове и православне књиге савремених
аутора.
3 Посећивање црквених служби
- Литургија недељом ујутро. Присуство службама нам је запове-
дио Сам Бог! Такође се препоручује посећивање богослужења у
дане црквених празника. Радним данима по могућности.
4 Пост
- Среда и петак – посни дани током целе године (осим трапавих
седмица) у сећање на то што је у среду Јуда предао Христа, а у
петак су Спаситеља разапели.
- Поштовање четири вишедневних постова (Божићног, Великог,
Петровог и Успенског - види у православном календару)
5 Учешће у Светим Тајнама
- Пре свега се односи на редовно учешће у Светој Тајни Испове-
сти и Причешћа. Учесталост причешћа и правила припреме за
причешће је неопходно договорити са духовником.

Бити Хришћанин значи подражавати Христа онолико колико је то


човеку могуће у речима, делима и мислима, и правилно и непогре-
шиво веровати у Свету Тројицу.
Старац Пајсије Светогорац

278
Свако ко жели самим својим животом да исповеда Христа сада је
доведен у најнеповољније животне услове за то, а у њима су само
малобројна лица изузетног духовног јунаштва у стању да буду ис-
тински хришћани.
Архиепископ Аверкије Џорданвилски

Људи који искрено хоће да живе побожно у Христу Исусу неугодни


су савременом свету, који се дубоко заглибио у блато сатанског зла,
иако тога нису сви сасвим свесни.Такви људи нису пожељни јер
се не саображавају духу времена и сметају злим да чине своја зла
дела.
Архиепископ Аверкије Џорданвилски

Бити хришћанин значи много више од доктринарне припадности


хришћанству. Веровати у Исуса Христа значи пуно више од изго-
варања значајних речи. Ево шта значи: преселити се из себе у
Њега; значи имати Њега у себи; значи да живиш тренутак у
свом животу у ком си се реално срео са Исусом; тренутак који
ти од величине и значаја није довољан у поређењу са целим јед-
ним животом проведеним међу људима.
Старац Арсеније Бока

Ко је нетрпељив и раздражљив, тај не познаје ни себе, ни чове-


чанство и није достојан да се назове Хришћанином. Говорећи
ово, произносим суд над собом, јер ја први болујем од нетрпељи-
вости и раздражљивости.
Свети Јован Кронштатски

Да ли свето и изабрано стадо, тј. православни Хришћани, треба да


живе као што ми живимо? Да ли ми ходимо вером, да ли свето и
уздржљиво живимо у очекивању Другог доласка Христовог и
Стра-шног суда? Дрхтимо ли од вечних мука? Жудимо ли за
вечним блаженством? Нисмо ли се прилепили за привремени
живот? О, царско свештенство, народе свети, народе задобијени
(1.Пт.2,9), много пазите на себе. Од вас ће се врло много и тражити.
Да ли тако живе они који имају наду на васкрсење и живот

279
будућег века? Да ли тако живе они који су добили извесност и
тврдо уверење од Неварљивог и Истинитог Начелника своје
вере (Јев.12,2) о истинитости и несумњивости будућих вечних
мука?
Свети Јован Кронштатски

Ни најмање се немој бринути. Све ће проћи и олуја ће се смирити.


Не очајавај, него се уздај у Бога и нашу Пресвету Богородицу. Бог
никад неће напустити ожалошћену душу која тражи спасење. Ђаво
је помахнитао јер су његови планови били уништени. И то какви
планови! Слава Теби, Боже, због свега. Носите свој крст, чеда моја,
сараспните се са Христом и убрзо ће доћи светло Васкрсење! Што
сте сада тужнији, утолико ћете снажније осетити радост слободе.
Тако је зацртан живот хришћанина: у жалостима и недаћама.
Патиће свако ко жели да живи по Богу.
Старац Јефрем Аризонски

Прави Хришћанин општи са Богом целим бићем својим:


Душом и духом, мислима и речима, срцем и осећајима, молитвама
и делима, читањем светих књига и познавањем воље Божије,
покајањем и благодарењем, очекивањем смрти и припремањем за
Царство Небеско.
Свети Владика Николај

Бог нам често не допушта да познамо сами себе да се не бисмо раз-


очарали и пали у очајање. Особито преосетљивима Бог не открива
степен њихове незахвалности и грешности. Али што човек више
напредује и духовно очвршћује, то му Бог све више о њему
самом открива.
Старац Пајсије Светогорац

Исповедати Господа не значи само да се устима искаже да ја ве-


рујем у Господа. Оно значи и уопште бити хришћанином. Када нас
питају: којег си исповедања? И ми одговарамо: хришћанског; то
овај наш одговор такође може значити да сам ја хришћанин, или да
смо ми хришћани. Узмимо сада ову реч у строгом смислу. Шта

280
значи бити хришћанином? Значи и веровати правилно, и живети
свето, и освећивати се Тајинствима, и слушати духовне савете па-
стира, и Цркви Божијој Православној припадати, и све њоме нала-
гано строго испуњавати, то јест савршавати све оно што смо пре
указали да чини пут ка спасењу. Дакле, Господа исповеда истин-
ски онај ко верујући и освећујући се Тајинствима добија преко
њих благодатне силе да живи свето по заповестима Божијим,
руковођен пастирима, а све у духу и по установљеним законима
Свете Православне Цркве. То је истински исповедник, а не онај
који само устима исповеда Господа. Свети Јован Богослов говорећи
у својој Првој посланици о исповедању, подразумева управо такво
делатно исповедање.
Свети Теофан Затворник

У страсном стању може се живети спољашњим животом хришћа-


нина, чинити добра дела, дела милосрђа, помагати сиромашнима,
проповедати, чак и цркве градити, али без одлучне борбе са стра-
стима, без човекове спремности да пре умре него да дозволи да га
овај свет, тај напасник, оскрнави, немогуће је досегнути оно
најважније. То најважније свакако је мистика хришћанства: за-
добијање благодати и унутарње виђење Бога.
Архимандрит Рафаил Карелин

Шта је хришћанин? - Хришћанин је човек који доживаљава Христа


као свој живот, као своју душу, као своју савест, као свој вид, као
свој слух, као своју истину, као своју правду, као своју љубав, као
своју бесмртност, као своју вечност, као своју благовест, као свој
рај, као своје све и сва у свима световима.
Преподобни Јустин Ћелијски

Име хришћанско без хришћанског живота јесте лицемерност.


Свети Тихон Задонски

Шта је то бити хришћанин? - Бити хришћанин значи бити без греха.


А то значи: бити сав Христов, свом душом, свим срцем, свим умом,
свом вољом. То се пак постиже када вером, љубављу, молитвом,

281
надом и осталим светим врлинама предамо Господу Сладчајшем и
ум свој, и душу, и срце, и вољу. И Он их онда обради и преради у
нову душу, у ново срце, у нов ум, у нову вољу...
Преподобни Јустин Ћелијски

Хришћанска позиција у свету је од почетка била ситуација ради-


калног сукоба са светом. Хришћански живот захтева крајњу
храброст иступања против већине, против обичаја и традиција
овога света.
Јеромонах Серафим Роуз

Због тога што преводи православних књига постају све доступнији,


а православна терминологија о духовној борби све више струји у
ваздуху, све више и више људи прича о исихазму, Исусовој мо-
литви, аскетском животу, узвишеним молитвеним стањима и о
најузвишенији Светим Оцима као што су свети Симеон Нови Бо-
гослов, Григорије Палама или Григорије Синаит. Врло је добро
знати о овој стварно узвишеној страни православног духовног жи-
вота и поштовати велике Свете који су га стварно водили, али ако
не будемо имали веома реалистичну и врло смирену свест о томе
колико смо сви далеки од живота исихаста и како смо мало при-
премљени за тај живот да бисмо му се макар мало приближили,
наше интересовање за њега биће само још једно од испољавања
нашег егоцентричног живота…
Морамо дубоко да схватимо у какво време живимо, како за-
право слабо познајемо и осећамо наше Православље, колико
смо далеко не само од светих људи из хришћанске прошлости,
него чак и од простосрдачних православних Хришћана, који су
живели до пре само стотинак година или, чак, до пре само једну
генерацију, и колико много треба да се трудимо да бисмо данас
једоставно опстали као Православни Хришћани…
Јеромонах Серафим Роуз

Хришћанство нас учи да ценимо човека; не његове особине и ква-


литете, већ његову суштину – његову душу. Хришћанство је прво
прогласило апсолутну вредност и јединственост сваке људске

282
душе. Хришћанство је, такође, успело да очисти људску душу од
свега што је небитно и грешно, откривајући на тај начин њену бес-
крајну лепоту и божанску суштину. Сва богатства света нису ништа
у поређењу са том врхунском вредношћу душе: Јер каква је корист
човеку ако сав свет задобије а души својој науди? (Мат. 16, 26) Отуд
сва убедљива снага Христових речи, када нас упозорава на неки
порок који уништава душу. Ако је човек тако узвишено биће,
онда свако непромишљено деловање према себи или другима
представља злочин и дозволити себи да починимо тако нешто,
значи уништавање тог у човеку. Сваки грех је дубоки ожиљак на
предивној слици, ружна бора на анђеоском лицу. Чувајте се греха
– тј. заштитите себе од изопачења, уништења, од смрти душе.
Свештеник Александар Јељчанинов

Ко хришћанство прима са свом искреношћу срца, у крилу Право-


славне Цркве у којој се једино чува истинско хришћанство, тај ће
се спасти. Сви људи су искупљени једном ценом – Христом: а у
делу искупљења кључно је значење цене искупљења. Она се даје
за свакога ко жели да буде искупљен, без разликовања и лицемерја,
за свакога ко верује у значај цене и исповеда тај значај. Исповедање
значаја цене искупљења уједно је одбацивање сваког сопстве-
ног значаја и вредности. Цена искупљења даје се уз услов са-
моодбацивања. Најпростији човек, који нема никакво знање о
стихијама света, спасава се посредством хришћанства као и најуче-
нији, као и мудрац.
Хришћанство, као дар свесавршеног Бога, преизобилно задовољава
све: вера искреног срца младићу или неуком човеку замењује разум,
а мудрац, који хришћанству приступи на законит начин, пронаћи
ће у њему неисцрпну дубину и недокучиву висину премудрости. У
хришћанству је скривено и истинско богословље, и непатворена
психологија и метафизика. Само хришћанин може да стекне ис-
правно познање, које је човеку доступно, о човеку, о светим и
одбаченим духовима, о свету невидљивом телесним очима. Из
просвећивања које пружа хришћанство образује се онај поглед на
људску ученост, који на њу има Бог. Јер је мудрост овога света лу-
дост пред Богом (1. Кор. 3,19). Господ зна помисли мудрих, по-

283
мисли из којих се састоји ученост, да су ништавне. Ове помисли
или спознаје односе се само на привремено и пролазно, и онога
ко их има воде у сујету, гордост, самообману, и погибељни живот
обузет бригама само о пропадљивом и пролазном, у греховни
живот, у одбацивање и заборављање Бога и вечности. Када се
човек који није озарен светлошћу Христовом дрзне да расуђује о
духовним стварима, онда његов ум као да блуди у мрачној, безгра-
ничној пустињи, и уместо истинског познања, које никако не може
да стекне, ствара мњења и маштања, одева их у мрачне и лукаве
речи, обмањује њима и себе и ближње, сматрајући да се мудрост
налази тамо где су заправо поремећеност и изопаченост ума.
Чудна је и поражавајућа заслепљеност и озлојеђеност тих савреме-
ника Христових, који су Га видели и слушали Његово свесвето
учење, који су били очевици Његових задивљујућих знамења, али
нису поверовали у Њега. Стојећи седам векова удаљен, као с висине
далеке горе, зачуђен људском безосећајношћу, пророк се обраћао
тој многобројној гомили живих мртваца: Ушима ћете чути, и не-
ћете разумети; и очима ћете гледати, и нећете видети! (Иса. 6,
9). Једнако је чудно то што и данас многи не верују хришћанству
које сија зрацима најјасније Истине. Разлог овог неверовања објаш-
њава Свето Писмо када каже: јер је отврднуло срце овога народа
(Мт. 13, 15). Оно је постало телесно, одебљало од телесног живота;
оно је постало слепо и глуво, постало је мртво за све духовно, за
све вечно и божанско.
Изучавање хришћанства сасвим јасно и одлучно доказује ње-
гову истинитост. Увереност коју пружа правилно изучавање
хришћанства, увереност у постојање свега невидљивог о чему
нам хришћанство говори, много је јача од уверености у по-
стојање видљивог, коју нам пружају чула. Ова увереност тако је
поуздана да су хиљаде хиљада људи оставиле видљиво како би
стекле невидљиво, нису оклевали да крвљу запечате своје убеђење,
нису се плашили сурових казни којима су безумни и бесомучни по-
кушавали да од њих извуку одрицање од сопствених убеђења.
Већ и најповршнији поглед на утврђивање и ширење хришћанства
је – поразан. Он гласно објављује читавој васељени да установ-
љење хришћанства никако није људски подухват, већ божанска

284
установа. Примивши људску природу, Господ је благоизволео да се
јави не у сјају земаљског величанства, него у стању унижења на
земљи. Он је по телу потекао од царског рода; но, тај род је одавно
сишао са висине царског престола, иселио се из царских дворова у
колибе, постао је део простог народа који се издржава радом соп-
ствених руку. Не позајмивши ништа од људск