Открыть Электронные книги
Категории
Открыть Аудиокниги
Категории
Открыть Журналы
Категории
Открыть Документы
Категории
књигу приредио:
Јован Чича
Садржај
Предговор ........................................................................................... 6
Благодат .............................................................................................. 9
Мир ................................................................................................... 40
Радост ............................................................................................... 51
Смирење ........................................................................................... 59
Праштање ........................................................................................ 96
Милостивост .................................................................................. 98
Милостиња (материјална) ........................................................... 101
Кротост ........................................................................................... 107
Трпљење ......................................................................................... 109
Послушност .................................................................................... 117
Уздржање ........................................................................................ 128
Ћутање ............................................................................................ 131
Ревност ............................................................................................ 133
Самоукоревање ............................................................................... 143
Пресвета Богородица ..................................................................... 149
Светитељи ....................................................................................... 154
Света Србија ................................................................................... 163
Породица ........................................................................................ 185
Пријатељ .......................................................................................... 276
Хришћанин ..................................................................................... 278
Духовни наставник ........................................................................ 294
Свештеник .................................................................................... 310
Монаштво ....................................................................................... 333
Рај .................................................................................................... 356
Када нас вређају ............................................................................. 364
Када нас хвале ................................................................................ 370
Однос према другим људима ........................................................ 376
Како се односити према гресима других људи ........................... 391
Греховне страсти ............................................................................ 395
Борба са страстима ........................................................................ 405
Искушења ....................................................................................... 415
Гоњење ............................................................................................ 427
Помисли .......................................................................................... 432
Предговор
1. Ове поуке сам почео да сакупљам још 2015. године. Тада сам кре-
нуо у цркву. На фејсбуку сам лајковао неколико страница које
постављају поуке Светих Отаца. Помислио сам да би било добро
да сваку поуку копирам и да их сачувам у један ворд. Тих дана сам
наишао на једну апликацију за андроид: ,,300 изрека подвижника
Православне Цркве”. Тамо је све лепо распоређено по насловима,
па сам и ја добио идеју да радим исто. Направио сам по један ворд
за сваки наслов и када би наишао на некој фејсбук страници на
добру поуку, или на неком сајту, ја би је копирао у мој ворд. Када
би читао неку књигу, и када би наишао на неку лепу реченицу, или
више реченица, или чак, ако ми се свиди цела страна, ја би то под-
вукао и после копирао са интернета или прекуцао, у случају да тог
текста или књиге нема на интернету.
2. Што се тиче читања ових књига (спремио сам три ризнице лекова
и у свакој је предговор исти):
Не читајте одједном много, само да бисте прочитали, јер, ако нам
ум није присутан у тренутку духовног читања, нећемо имати ни-
какве користи. Духовне књиге треба читати помало, да се ум не би
презаситио. Са умом се догађа исто што и са желуцем, који, када
се презасити, одвраћа се и од најбоље хране. Читајте више само ако
имате концентрације, ако је мир и тишина... Штета је да вам, услед
механичког читања, нека лепа и корисна поука промакне.
Поуке Светих Отаца се не читају ради забаве. Јако је важно:
Прво: да размишљамо о прочитаном и да се трудимо да то приме-
њујемо у животу.
Друго: да не верујемо себи, него Богу Који је говорио кроз Свети-
теље. Дакле, када се сусрећемо са ситуацијом да ми мислимо на
један начин, међутим, прочитавши и видевши да Свети Оци говоре
другачије, ми смо дужни да смиримо свој ум пред Истином Цркве,
а не да Истину Цркве прилагођавамо у складу са својим умом. Ако
и не разумемо зашто је нешто тако и тако, ипак смиримо свој ум
пред Светим Оцима. Немојмо се правити паметнији од Светитеља.
Смиренима ће се све открити у своје време. То је најлакши и
најбржи пут ка духовном напредовању и спасењу, уствари, једини
6
пут: веровати зато што је тако Црква благословила, зато што је
тако Бог рекао. А ако ми прилазимо вери са осећањем: ,,оно што
ми се буде допало, у то ћу веровати, у оно што ми се не допада нећу
веровати“, или ако мудрујемо типа: ,,мени не треба пост, ја свакако
увек чиним само добро“, или: ,,зашто долазити сваке недеље на
Литургију?“, или одбацивати неке каноне Цркве - такав “верник“
никада неће напредовати. Дакле, ако желимо да кренемо путем Бо-
жијим, не смемо смањивати строге и тачне захтеве Цркве и њена
висока начела. Заповести Божије заправо нису тако тешке како нам
се у почетку чини. Само ми кренимо, помоћ Божија ће брзо доћи.
Немојмо се плашити, и немојмо жалити себе. Православље није си-
стем забрана. Православље је: основ свега чему се надамо, делатна
љубав, мир и радост у Духу Светоме, нада на спасење, Богопо-
знање, благодат Божија, премудрост Божија, весеље душе... Живот
јесте блаженство, не само зато што верујемо у блажену вечност, већ
зато што и овде на земљи живот може бити блажен, ако живимо са
Христом испуњавајући Његове свете заповести. У почетку је по-
требан велики труд, велико одрицање, борба са страстима које су
се већ укорениле и прешле у навику, борба са палом природом која
се противи извршавању јеванђелских заповести, али када нас обасја
Сунце Правде, Христос, онда ћемо познати да је све сујета, да стра-
сти лажу, да нам обећавају срећу, али иза себе остављају унут-
рашњу празнину. Познаћемо да је истински живот - општење са
Богом, охладићемо се према свету, са радошћу ћемо постити,
извршавати молитвено правило и ићи на Литургије. Дакле, само
кренимо!
Треће: Посебно обратите пажњу на подебљане реченице. Зато сам
их и подебљао, да не бисмо механички прешли преко њих, него да
прочитамо са пажњом. Добро је разговарати о прочитаном са бра-
ћом и сестрама у Христу. Ако неку поуку не разумете, значи да још
увек немате довољно личног опита. Ту поуку оставите по страни.
Како будемо све више читали и испуњавали оно што можемо и
разумемо, тако ћемо све више напредовати. Па када се после пар
месеци, или за две - три године вратимо оним поукама које у
почетку нисмо разумели, или на које нисмо обратили пажњу,
видећемо како ће нам сада једне поуке доносити утеху, друге ће нас
7
потресати, треће ће нас учврстити у покајању тако што ће нам
помоћи да сагледамо своју греховност, од четвртих ћемо осећати
велику захвалност и љубав према Господу, пете ће нам донети
познање Божије... Али треба бити стрпљив и смирен. Зато пре-
поручујем да ове књиге не прочитате само једном, него да им се
стално враћате, да читате поново и поново. Ја сам све ове поуке
морао да прочитам много пута: док сам читао, па подвлачио, па
прекуцавао, па разврставао по насловима, па проверавао више
пута... и све поуке су ми увек биле као нове, увек су имале своју
једнаку важност, светост и занимљивост.
- Дакле, читајте полако, сваки дан по мало, размишљајте о томе што
сте прочитали, примењујте у свом животу оно што сте прочитали,
враћајте се поново и на оне поуке које сте већ прочитали, јер
сигурно ће нешто да вам промакне.
8
Благодат
Под благодаћу се разумеју сва света божанска средства и све свете
божанске силе, дате људима од Трисветог Божанства преко Господа
Христа ради њиховог спасења од греха, смрти и ђавола, и светог
живљења од Оца кроз Сина у Духу Светом... Све што треба души,
даје благодат. А кроза све то она даје и божански мир.
Преподобни Јустин Ћелијски
9
душа осећа Твој долазак и Ти дајеш мир уму и сладост срцу.
Старац Силуан Светогорац
Кад бисмо добили сву васиону на дар, тај дар био би мањи од бла-
годати Божије.
Свети Владика Николај
10
- То је она сладост за коју се у Светом Писму каже: Хране се од из-
обиља дома Твога, и из потока сладости Твојих Ти их напајаш (Пс.
36, 8). Та сладост сад испуњава наша срца и разлива се по читавом
нашем телу. Од тога наше срце као да се топи... Шта још осећате?
- Необичну радост у срцу.
- Кад Дух Божији посети човека и обасја га пуноћом Свог до-
ласка тада се душа испуњава неисказаном радишћу, јер Дух
Божји чини радосним све чега се дотакне. То је она радост о којој
говори Спаситељ у Јеванђељу: Жена кад рађа трпи муку, јер дође
час њезин. Али кад роди дете, више се не опомиње жалости од ра-
дости, јер се роди човек на свет (Јн 16, 21). У свету ћете жалосни
бити, али ћу вас опет видети, и радоваће се срце ваше, и ваше ра-
дости нико неће узети од вас (Јн 16, 22). Велика је радост и ве-
лика утеха коју сад осећате у срцу, али знајте, све је то
непознато у поређењу с радошћу коју је Господ обећао после
смрти онима који Га љубе. Јер што око не види, и ухо не чу, и у
срце човеку не дође, оно уготови Бог онима који Га љубе (Кор. 2,
9). Сада нам се даје да осетимо само одблесак те небеске радо-
сти, па кад је од тога тако лепо и весело на души, колика је тек
радост припремљена тамо онима који плачу овде на земљи!
11
хришћанству не приписују никакав нарочито узвишени циљ, не
знају за тај циљ, не труде се око њега, чак и не помишљају да га до-
стигну: задовољавају се само спољашњим испуњавањем неких доб-
родетељи и сами себе лишавају хришћанског савршенства. Што је
најгоре, задовољавајући се сопственим стањем и сматрајући за
себе да су својим спољашњим понашањем узишли на сам врх
духовног живота, они не само да не могу задобити смирење, ду-
ховно сиромаштво и скрушеност срца, него још падају у умиш-
љеност, гордост, самообману и прелест, и више ни мало не маре
за истински духовни напредак. Насупрот томе, они који су пове-
ровали у постојање хришћанског савршенства свим срцем стреме
ка њему и ступају у непопустљиви подвиг како би га достигли.
Знање о хришћанском савршенству чува их од гордости: у недо-
умици и плачу они стоје на молитви пред закључаним улазом у ту
духовну одају. Уведени Јеванђељем у исправно самопосматрање,
они о себи размишљају смирено и скромно: себе сматрају за
непотребне слуге, које не испуњавају своје назначење, одређено
од стране Искупитеља за људе које је искупио.
Свети Игњатије Брјанчанинов
12
одсуство благодати на оним местима или у оним земљама које нису
дале светитеље и мученике.
Старац Пајсије Светогорац
Благодат Свесветога Духа се, као обручење или залог, даје душама
које су се уневестиле Христу. Жена без обручења нема чврсту уве-
реност да ће се несумњиво икада сјединити са мужем. Ни душа
која не добије обручење или залог благодати Божије и која га
свесно не поседује у себи, никада неће стећи веродостојно
уверење да ће вечно пребивати са својим Владиком и Богом,
или да ће се тајинствено и неизрециво сједињавати са Њим и
наслађивати се Његовом неприступном красотом.
Преподобни Симеон Нови Богослов
Благодат нас не пита када да дође. Један из моје пратње каже: данас
је било Преображење, нисам се радовао. Ниси се радовао Преобра-
жењу? Можеш да се радујеш неког другог обичног дана. Не од
поштовања према празнику него од суда Божијег зависи благо-
дат. Сигурно да ово није правило. Али ипак, суд Божији је друга-
чији од суда човековог.
Неко се радује на мотору, неко у авиону. Суд Божији је различит.
Неко се радује док у Свету Ану односи жито на млевење. Тог часа
13
је срећан. Не можемо да судимо зашто нас Бог на неки начин не
чини радосним на Литургији већ нас усрећи ван Литургије. Ми о
томе не можемо да судимо. Можеш на Литургији да постанеш
радостан, можеш и да на Литургији не будеш радостан а да се
радујеш над рукодељем. То је Његов суд. Наше је да се увек
молимо.
Када Бог посети нашу душу, жели и захтева да је затекне у молитви.
Да не налази душу нашу и ум наш у расејаности. То жалости Бога.
Можемо ли да будемо целог дана у сабраности? То би нам помогло.
Старац Јефрем Катунакијски
14
брзо примају Божански огањ ради непрестане молитве.
Старац Тадеј Витовнички
Кад год смо ван благодати Божије ми смо и ван себе и, сравњени
са благодатном природом својом, ми се не налазимо у бољем стању
него један сумашедши у сравњењу са такозваним здравим човеком.
Само је благодатан човек природан човек, тј. Човек више,
непокварене природе којом влада и управља благодат Божија. Бити
пак, без благодати значи бити удаљен од Бога, па удаљен и од ствар-
ности сопственог бића... Зато на грешнике треба гледати као на
болеснике, као на немоћне сенке, без стварности и без ума.
Свети Владика Николај
15
Спасење је у стицању благодати, те невидљиве силе Божије
чијим се дејством човекова душа преображава.
Код благодати је увек све потпуно ново. Она је неисцрпна, баш као
и Сам Бог. Благодат човеку пружа могућност за три виђења.
Прво од њих је виђење духовног света који за човека постаје уну-
тарње очигледан. Али то унутарње виђење духовног света никад
не представља две једнаке, две истоветне слике. Благодат нам увек
открива духовни свет као нешто ново и неочекивано и по опсегу и
по дубини. То виђење нема материјалне форме, боје и контуре. Али
то није ни некаква празнина, попут бескрајног вакума, нити мета-
физичка тама у којој се човекова душа губи, већ свет потпуно дру-
гачијих димензија, који се души открива као невидљива светлост.
Та светлост се никако не може поредити с физичком светлошћу, са
сјајем огња или са сунчаним зрацима.
Друго виђење јесте виђење сопствене душе. Благодат открива чо-
веку његову душу у стању њене оскрнављености грехом, гнојну од
страсти и дубоко палу. Само виђење греха је почетак исцељења. Ту
је у питању чудна и несхватљива антиномија. Наиме, благодат
човековом погледу открива мрачно дно његовог срца, где се,
попут змија, комешају страсти, и истовремено му душу чини
све лепшом, баш као да са ње скида прљаве рите и облачи је у
белу венчаницу.
Треће виђење које благодат дарује јесте виђење света који нас
окружује. У том свету човек види исто што и у својој души - отпа-
дање од Бога и трагове изгубљеног раја. Човек тада почиње
заиста да воли тај пали свет, али на другачији начин. Он више
није према њему пристрасан, већ је његова љубав спојена с
болом и тугом што су људи сами себе гурнули у море патњи и
што су глуви за Божије призиве. Благодат човеку открива тра-
гедију овог света и он доживљава Божију љубав, љубав коју
свет не прихвата. Она човеку открива да су највеће несреће не
знати Бога и вечна смрт, и зато он почиње истински да саосећа
са онима које је до тад сматрао својим непријатељима.
Архимандрит Рафаил Карелин
16
благодати, биће мира и осећаће љубав према свима. Ако је благо-
дати више, осећаће се светлост и велика радост, ако је још више,
онда ће и само тело осетити благодат Духа Светог.
Старац Силуан Светогорац
Дух Свети учи душу да се моли за све људе, да се сви покају и по-
знају како је милостив Бог.
Старац Силуан Светогорац
Господ је дао свету Духа Светог и у коме Он живи тај осећа Рај у
својој души. Можда ћеш рећи: Зашто не осећам у себи такву бла-
годат? - Зато што се ниси предао вољи Божијој него живиш по
својој.
Старац Силуан Светогорац
Слуга Божији је онај који се боји Господа и који чува Његове запо-
вести. То није ропство у коме се ми налазимо, већ праведност која
води ка синовству. Господ наш је изабрао Апостоле и поверио им
благовест Јеванђеља. Заповести које су нам они дали установиле
су прекрасно ропство у коме ми господаримо свим страстима и
обављамо прекрасно служење врлинама. Међутим, кад се још више
приближимо благодати, Господ наш Исус Христос ће и нама, као
Својим Апостолима, рећи: Више вас не називам слугама, јер слуга
17
не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима,
јер све што чух од Оца свога, објавих вам (Јн.15,15). Они који при-
ступе благодати, из опита ће познати покрете Духа Светог и схва-
тити своје духовно стање. Схвативши и познавши то, они ће
узвикнути: Не примисмо духа ропства, да се опет бојимо; него
примисмо Духа усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче (Рим.8,15).
Преподобни Антоније Велики
Бог говори: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети (Мт. 5, 8).
Чисто срце не чини једна, или две, или десет врлина, већ све
заједно, сливши се, такорећи, у једну, којом се достиже последњи
степен савршенства. Па ипак, ни у наведеном случају саме врлине
не могу срце учинити чистим, уколико не дође дејство и посета
Духа Светог. Ма колико искусно знао да рукује оруђем, ковач ништа
не може да уради без садејства огња. И човек који све чини са своје
стране (ради очишћења срца), користећи се врлинама као оруђем
за остварење свог циља, ипак остаје неуспешан и недејствен без
посете огња Духа. Јер, саме врлине немају силу да чисте нечи-
стоту и скверну душе.
Преподобни Симеон Нови Богослов
18
открију другима како би укрепили веру хришћана и навели их да
”постану љубоморни“, тј. да би се и у њима увећало нестрпљење
да се успињу по духовним степеницама.
Из књиге: Са Тибета на Свету Гору Старцу Пајсију
За човека који није укључен у живот Цркве, који није доживео су-
срет с благодаћу, опис овог стања, овог сусрета остаје несхватљив.
Не доживевши је, он неће наћи унутрашњу сазвучност с оним што
ће читати у духовним књигама; оне могу да му изгледају монотоне,
па чак и безбојне.
Архимандрит Рафаил Карелин
19
достојно да опише лепоту такве блажене душе!
Свети Теодор Едески
Под дејством благодати дух добија снагу од Бога, али, у исто време,
он остаје као мало дете - нежан, рањив и беспомоћан. Приликом
додира са грехом и страстима он поново улази у себе, као што ми-
моза скупља своје латице на непажљиви додир душе.
Архимандрит Рафаил Карелин
20
или претеривање. Према њиховом тумачењу, довољно је спознати
грех, а касније ће га бити лако исправити, као кад се гумицом из-
бришу дечје сличице на хартији. Али, у суштини, грех је издаја
Бога и уз то тајни савез са демонским силама. И отуд у свакој
грешној помисли постоји елемент саосећања са демоном, а у греш-
ној навици – љубав према сатани. Зато је у греху заложена, као про-
грамирана, смрт. Насупрот томе, благодат Божија осећа се душом
као живот. Свако од нас има искуство губитка благодати и у таквом
стању (човека) смрт прилази највише. Ми осећамо да нас на-
пушта нешто најдрагоценије. Осећамо тугу и патњу, као да се
приближавамо капији смрти. Наша властита душа чини нам
се као мрачна гробница.
Благодат је била дарована прародитељима, њу је требало само чу-
вати. Али после пада у грех, кад првородни грех, као наследна бо-
лест, живи у човеку, кад као гнојна рана разједа његову душу,
благодат је потребно тражити као изгубљено скровиште, стезати и
чувати је у сталној борби са грехом којим одише наша пала при-
рода, која се налази под утицајем мрачних сила. Метафизика греха
- то је вечно усличавање демону. Зато је грех највећа несрећа и
највеће зло на земљи.
Архимандрит Рафаил Карелин
21
шенства зато што је слободан и чист од свега, увек занет и усхићен
небеским. Када би то натприродно, откривено и лично дожив-
љено стање увек било у човеку, он не би могао ни да узме на
себе служење Логосу, ни да понесе било какве трудове, ни да
чује шта, ни да се у потребним случајевима побрине о себи или
о наступајућем дану: не, он би седео у једном углу, усхићен и
опијен. Пуна мера савршенства и није дата човеку баш зато да би
он могао да има бригу о браћи, да би се вежбао у служењу Логосу.
Али зид је већ срушен, и смрт је побеђена. Ово треба схватити
овако: као што на неком месту на коме сија запаљена свећа у исти
мах може да се налази и нека мрачна сила која затамњује то место,
тако се и при духовној светлости налази неки вео. Због тога човек
који се налази у тој светлости исповеда да још није потпуно
савршен и слободан од греха. Срушен је и разорен преградни
зид, али само делимично, а не сасвим и заувек, зато што благо-
дат понекад снажније поучава и учвршћује човека, а понекад
као да слаби и умањује се, и све то прилагођава тако да то буде
корисно за човека. Ко је достигао у овом животу савршени сте-
пеник, и самим опитом открио будући век? Још нисам видео
ни једног човека који је потпуно достигао хришћанско савр-
шенство, потпуно слободног од сваког порока. Грех, ипак, оби-
тава и у ономе који налази мира у благодати, разумева тајне и
откривења, проба неисказиву сладост благодати… Још нисам
видео некога ко је потпуно слободан: и ја сам некада усходио
делимично до тог степена, и сазнао сам да ниједан човек није
(потпуно) савршен.
Преподобни Макарије Велики
22
Смиреност је мерило правог хришћанина... Благодат се очувава
смиреношћу, губитком смирености губи се благодат.
Преподобни Јустин Ћелијски
23
је то што је најпре одгони? - Гордост, високо мишљење о себи,
уздање у себе.
Свети Теофан Затворник
24
,,Душа смиреног човека је – пише он – као море. Бациш ли у море
камен, он ће само за тренутак узбуркати морску површину и одмах
потонути на дно. Тако све увреде, и непријатности, и незгоде брзо
и неповратно тону на дно срца смиреног човека“.
Друго је правило:
Волети и непријатеље.
,,Има – вели старац – људи који желе својим непријатељима и не-
пријатељима Цркве пропаст и паклене муке. Поступају тако јер се
нису научили љубави Божијој од Духа Светога. А који се научио,
тај љуби свакога и пролива сузе за цео свет. Јер, Христова љубав
жали све и свакога“.
,,У Светом Писму пише да је Бог – Љубав. У души у којој има макар
и мало мржње, Богу и срдачној топлини и благодати Светога Духа
нема места“.
Треће је правило:
Не осуђивати никога, не говорити и не мислити рђаво ни о
коме.
Па додаје Старац једну реч која изненађује:
,,Ако мислиш рђаво о коме, значи да још зли дух живи у теби“.
Седела су једном четири пантелејмонска монаха и међу њима и о.
Силуан. Она тројица су осуђивала неког сабрата због извесне
грешке коју је учинио према манастиру. О. Силуан је све време само
ћутао. Кад су га упитали зар он не мисли да је онај брат рђаво по-
ступио, Старац је одговорио новим питањем:
- Колико ме година познајете?
Одговорили су – тридесет и пет.
- Да ли сте чули да сам за то време некога осудио?
- Нисмо, одговорила су она тројица.
- Зашто онда тражите да то сада, после 35 година учиним?
И стварно, више се рђавих људи поправило у сусрету са неком све-
том душом која их не осуђује, него од оних који их осуђују.
Свету нису потребни осуђивачи, него душе у којима живи Дух
Свети и које исправљају човека не критикама него самом својом
светом, и благом и пуном љубави, личношћу.
Четврто је правило:
Радити вредно и уредно све што се од нас тражи, али се потпуно
25
предати вољи Божијој и не туговати због неуспеха.
- Како ћеш знати да живиш по вољи Божијој? – пита Старац Си-
луан, и одговара:
- Ево како. Ако тугујеш због чега, значи да се ниси сасвим предао
вољи Божијој... Јер ко се предао вољи Божијој, тога неспокојство
не спопада.
Наше је да радимо вредно и исправно, а до Бога је како ће се наш
труд завршити: успехом или неуспехом. Важна је та свест да је Бог
увек са нама и да Он зна шта је за нас боље.
Свети Златоуст је говорио: ,,Ако смо на слободи, Бог је с нама, ако
паднемо у тамницу или ако одемо у прогонство, Он ће нас и тамо
дочекати; ако живимо – живимо у Њему, ако умремо – пашћемо у
Његово наручје“.
Нема провалије, нема бездана у који ћемо пропасти. Бог ће нас
свуда дочекати. Нема места неспокојству.
То су, ето, четири правила О. Силуана:
Не држати много до себе и не примати к срцу увреде.
Волети и непријатеље
Не осуђивати никога ни речима ни у мислима
Радити вредно и уредно, али се потпуно предати вољи Божијој и
не туговати због неуспеха.
Наизглед, све је то природно и лако. Али су та правила ипак тешка
и мали ће их број усвојити и по њима живети. Отац Силуан за-
вршава своју књигу речима:
,,Можда ће ове савете примити бар једна душа. Али, она нека је си-
гурна да је душевна топлина, да је мир, љубав и радост у Духу Све-
том неће остављати“.
26
лентима и даровима. Таквим искреним начином живота Господ све
даје. Љубав, мир у срцу, здравље па чак и материјално добро.
Старац Пајсије Светогорац
Када благодат Божија однесе твој ум, чуда ће следити једно за дру-
гим, он (ум) ће у потпуности бити у иступљењу и стајаће пред изо-
билном светлошћу разумевања познања Божијег.
Старац Јефрем Аризонски
27
је телесном и душевном стању непознато и недоступно. Он почиње
да саосећа са људским родом и сваким појединим човеком. Са-
осећање прелази у љубав. Потом почиње да се удвостручује његова
пажња на молитви: речи молитве почињу да производе силан и не-
обичан утисак на душу, да је потресају.
Свети Игњатије Брјанчанинов
28
ставника који ми објављује учење о Богу, учење ново и уједно врло
древно, учење Божанско, а не људско? Хоћу ли тог Наставника да
назовем светлошћу? Ја светлост не видим, али Он просвећује мој
ум и срце више од сваке речи, више од сваког земаљског учења: без
речи, неописиво брзо, као каквим чудесним додиром - да тако по-
кушам да опишем неописиво - или делањем унутар самог ума. Да
га назовем огњем? Али Он не спаљује; напротив - орошава и
пријатно хлади. Он је некакав глас тих и танак (1. Цар. 19,12), али
од Њега као од огња бежи свака страст и свака греховна помисао.
Он не изговара никакве речи - не изговара, али ипак говори, учи и
пева: чудесно, тајанствено, неописиво тихо и префињено, мењајући
и обнављајући ум и срце који у безмолвију у тајној одаји срца
ослушкују Њега. Он нема никакав лик нити облик. У Њему нема
ничег чулног. Он је потпуно нематеријалан, невидљив и крајње пре-
фињен; изненада, неочекивано и неописиво тихо, јавља се у уму и
срцу, и постепено разлива по целој души, по читавом телу, овладава
њима и удаљава из њих све греховно; зауставља деловање плоти и
крви; сједињује раздвојене делове човека у једно; нашу природу,
која се услед страшног пада распала као крхка посуда, показује као
целу. Ко видећи пресаздавање неће препознати руку Саздатеља,
Који једини има власт да саздава и пресаздава? До сада сам говорио
само о делању, не именујући Делатника. Страшно ми је да га име-
нујем. Погледајте ме браћо! Видите шта се у мени догађа! Реците
ми ви - шта се то у мени догађа? Ви кажите ко то чини? Осећам
присуство Страника у себи. Одакле је дошао и како се појавио у
мени - не знам. Појавивши се, Он остаје невидљив и потпуно не-
докучив. Али присутан је, јер делује у мени, јер влада мноме, не
уништавајући моју слободну вољу, него је увлачећи у Своју вољу
неописивом светошћу те воље. Невидљивом руком Он је узео мој
ум, срце, душу, моје тело. Тек што су осетили ту руку, они су ожи-
вели! У њима се појавио нов осећај, нов покрет - духовни осећај и
покрет! Ја до сада нисам познавао те осећаје и покрете, нисам чак
ни слутио, ни претпостављао да постоје. Они су се појавили, а пред
њиховом појавом телесни и душевни покрети и осећаји су се сак-
рили или су остали оковани. Они су се појавили као живот, а пре-
ђашње стање ишчезло је као смрт. Од додира руке сви делови мога
29
бића - ум, срце и тело - сјединили су се међу собом, сачинивши
нешто целовито и јединствено, да би се потом погрузили у Бога,
пребивајући у Њему док год их та невидљива, недокучива и све-
моћна рука држи. Какав ме тамо осећај обузима? Читаво моје биће
бива прожето дубоким и тајанственим ћутањем, изван сваке
мисли, изван сваког маштања, изван сваке душевне кретње
коју производи крв. Целокупно моје биће празнује и уједно дела
управљано Духом Светим. To управљање не може се описати
речима. Живим као опијен, заборављам на све, храним се не-
познатом и непропадљивом храном; налазим се изван свега
чулног, у области нематеријалног, у области која је не само
изнад материје, него и изнад сваке мисли, сваког поимања; не
осећам ни само своје тело. Моје очи гледају - и не гледају, виде
- и не виде; уши слушају - и не чују; сви моји удови су опијени
и ја се клатим на ногама, придржавам се да не бих пао, или
лежим на одру као болестан без болести и раслабљен од преизо-
биља снаге. Чаша Господња, чаша Духа, напајајућа је као
најјача (Пс. 22,5). Тако проводим дане и недеље!... A време се скра-
ћује!... Дивно ћутање обузима ум, срце и душу, који су се свом си-
лином устремили ка Богу и, да тако кажем, изгубили се у
бесконачном кретању ка безграничном. To ћутање уједно је и бе-
седа, али без речи, без икаквог ширења, без мисли и изнад мисли.
Страник, Који све то чини, има необичан глас и речи - изговарају
се немо и без звука и чују на тајанствен начин. Да бих препознао
чудесног Страника тражим у Светом Писму место где би се гово-
рило о таквим делима и нехотице се заустављам пред Спаситеље-
вим речима: Дух дише где хоће, и глас његов чујеш, а не знаш откуд
долази и куда иде: такав је свако ко је рођен од Духа (Јн. 3,8). Ho,
како назвати само то деловање? Оно умирује човека и сједињује
га са самим собом, а потом и са Богом; немогуће је не препо-
знати у том деловању утицај благодатног Божијег мира, који
превазилази сваки ум и који ће сачувати срца ваша и мисли ваше
у Христу Исусу (Фил. 4,7) мира који даје Дух Свети када при-
ступа човеку и обнавља га. Тачно! Од тога ум и срце постају
јеванђелски, постају Христови: човек гледа Јеванђеље написано у
себи - на таблицама душе, прстом Духа. ... Божански Страник
30
одлази и скрива се једнако неприметно као што долази и што се
јавља. Али Он у читавом мом бићу оставља миомирис бес-
мртности - нематеријалан, као и Он Сам што је нематеријалан
- миомирис духовни, животни, који се може осетити новим
чулом које је Он засадио или васкрсао у мени. Оживљаван и
храњен тим миомирисом ја пишем и саопштавам реч живота
мојој браћи...
Свети Игњатије Брјанчанинов
31
чему вера и хришћански живот нису нешто наменски промишљено
и спољашње, већ истинито, духовно осећање Бога, заједница са
Богом, блискост Бога, у чему учествује читав човек?
То је, као прво, унутрашње осећање да, помоћу своје вере у Бога,
налази истински смисао свога живота. Осећа да је његова вера у
Христа она која га изнутра смирује, која његовом животу даје сми-
сао и усмерење, и која представља једну јарку светлост која га
обасјава. Рађањем таквог унутрашњег осећања, са хришћанском
вером у себи, почела је да живи и благодат Божија. Бог, дакле, није
нешто спољашње.
Другу спознају благодати Божије добија човек када у свом срцу
чује Божије позивање да се покаје, (μετανοήση) промени, због
својих мрачних и грешних дела, да се врати хришћанском жи-
воту, да се исповеди, да ступи на Божији пут. Тај глас Божији,
који чује унутар себе, је први доживљај благодати Божије. Толике
године док је живео далеко од Бога, ништа није разумевао.
Почиње да се каје и исповеда се духовнику први пут у своме жи-
воту. Након исповести осећа дубоки мир и радост коју још никада
у свом животу није осетио. И онда каже: „Растеретио сам се“. То
растерећење је присутност божанске благодати у једној души која
се покајала и коју Бог жели да утеши.
Сузе које има покајани хришћанин, када се моли и од Бога тражи
опроштај грехова, или када се исповеда, су сузе покајања. Те сузе
су веома растерећујуће. Доносе обиље мира човековој души. И тада
човек осећа да су оне дар и спознаја божанске благодати.
Што се дубље каје, што даље иде у љубави према Богу и моли се
божанском љубављу, те сузе покајања све више постају сузе радо-
сти, сузе божанске љубави. Те сузе, које су више од покајничких
суза, представљају један виши степен присутности и благодати Бо-
жије.
Приступамо да се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом по-
кајани, исповеђени, кроз пост и духовну припрему. После Божанске
Заједнице (причешћа) шта осећамо? Дубоки мир у души, духовну
радост. И то је присутност и благодат Божија.
Други пут опет, током молитве или Божије службе, Свете Литур-
гије, осећамо неизрециву радост. И то је присутност благодати Бо-
32
жије и спознаја Бога.
Постоје, међутим и друге више спознаје Бога. Виша спознаја Бога
је виђење нетварне светлости. Ту су светлост видели ученици Гос-
подњи на Гори Преображења. Видели су Христа како сав светли
као сунце, обасјан небеском и божанском светлошћу, која није била
материјална, створена светлост, као што је сунце и друге створене
светлости. Била је то нематеријална, нетварна светлост, односно
Светлост Божија, светлост Свете Тројице.
Они који се до краја чисте од својих страсти и греха и моле се ис-
тинском и чистом молитвом, досежу ову велику спознају, да виде
Божију Светлост за овога живота. То је Светлост која ће сијати у
вечном животу. И не само да они њу сада виде, већ сада њих виде
унутра у тој Светлости. Та Светлост обавија Светитеље. Ми је не
видимо, али они чисти у срцу и свети је виде. Ореол који се прика-
зује око ликова Светитеља је Светлост Свете Тројице која га је упа-
лила и посветила.
У житију Василија Великог читамо да су Василија Великог, док се
молио у својој келији, видели како сав блиста од нетварне светлости
која га је обасјавала. Исто то налазимо у житијима многих Светих.
Дакле свако мора да заслужи да види нетварну Светлост, јер то
представља највишу спознају Бога која није дата свима, већ само
веома малом броју оних који су начинили помак у свом духовном
животу. Према авви Исааку, у сваком покољењу једва да један човек
доживи да види нетварну Светлост (Беседа 32). Постоје, међутим,
и данас свети хришћани који успевају да имају ову јединствену
спознају Бога. Наравно, треба рећи да не значи да свако ко види
неку светлост - види управо нетварну Светлост. Ђаво обмањује
људе показујући им друге светлости, демонске или психолошке,
да би они поверовали да је то нетварна Светлост, али она то
није. Због тога сваки хришћанин који види нешто, или чује
неки глас, или доживи неку спознају, не треба да то прихвата
као да је од Бога, јер га можда ђаво обмањује. Треба то да испо-
веди свом духовнику, па ће му он рећи да ли је од Бога или се
ради о прелести која долази од демона. Код овог питања по-
требно је много опреза.
Архимандрит Георгије Капсанис
33
Многи људи на почетку духовног живота добијају благодат, али она
се, због наших грехова, касније повлачи, па се опет јавља. Кад се
неко од срца обрати Богу умном молитвом, постепено се на њу на-
викне и стекне радост и мир, који нису од овога света. И та радост
се стекне, па се повремено изгуби. Али, благодатна молитва је не-
исказана радост, која се не може упоредити ни са чим од овог света.
Старац Тадеј Витовнички
Видиш каква само пустош влада без благодати, како је душа не-
марна и равнодушна према свему духовном. То је стање добрих па-
гана, Јевреја преданих Закону и хришћана који воде бестидан
живот, не мислећи на свој унутрашњи живот и однос са Богом. Они
ни тада не осећају такав бол, јер они, за разлику од тебе, не
знају за плодове благодати. Будући да им се с времена на време
деси да искусе неку врсту духовне утехе – природне, не благо-
датне – они се примирују.
Свети Теофан Затворник
34
Миомирис од Твог присуства још се осећа у души мојој, али Тебе
нема и душа моја тугује за Тобом, и срце пати, и ништа више не
може да ме развесели, јер сам ожалостио Господа и Он се уклонио
од мене“.
Старац Силуан Светогорац
35
тугу у срцу, или пак неко помрачење у уму? Следствено томе,
из те твоје малодушности и нетрпљења можеш да закључиш да
си у погледу врлине још увек детенце и дојенче и да зато још
увек хоћеш да се храниш млеком, то јест да доживљаваш сла-
дости благодати и да одмах, чим си је лишен, постајеш нетрпе-
љив, губиш се и очајаваш и вапиш баш као и Петар када је био
у опасности да потоне у море: Господе, спаси ме! (Мт. 14, 30). Али
ја ти одговарам као што је тада Исус одговорио Петру: Маловерни,
зашто посумња? Шта има чудно у томе да идеш за Исусом када
иде на гору Таворску да би се преобразио? Хоћу да кажем, шта има
чудно у томе да упражњаваш врлину и чуваш заповести Гос-
подње, док ти благодат Божија просветљава ум својим божан-
ским осијањима? Шта има велико у томе ако показујеш
трпљење и мужевност док ти благодат Божија блажи срце рав-
номерном топлином, својим благим светлосијањем? Чудесно је
и дивљења достојно да идеш за Исусом док иде на Голготу да
буде распет, то јест дивљења је достојно да упражњаваш врлину
и да од ње не одустајеш када дођу невоље и искушења, како спо-
љашња тако и унутрашња, када у теби наступи духовна сувота
срца и недостатак скрушавања. Велика мужевност се огледа у
томе да никако не посустајеш и не постајеш малодушан када
си лишен благодати Божије, када си лишен њених сладости.
Преподобни Никодим Светогорац
Када влада суша (духовна), онда сам задовољан ако видим да је Бог
послао макар и најмањи облак који се појавио на небу (утеха).
Старац Пајсије Светогорац
36
тога Који Истини садејствује, и то удаљавање према лажи и од-
баченим Духовима који лаж подржавају. Прелест постоји већ и у
умишљености, у указивању почасти самоме себи и у очекивању
благодати. To су њени почетни облици, као што су пупољак, цвет
и клица почетни облици зрелог плода.
Свети Игњатије Брјанчанинов
37
да она није ствар обичаја. Она се не мери само људским мерилима
и не очекујте да њу схвате они који могу да разумеју само оно што
је људско, или они који мисле да се благодат Светог Духа може
стећи ван Цркве Христове. Истинско Православље, по својој
природи, мора изгледати несавремено у овом нашем демонизо-
ваном времену. Оно изгледа као неважна мањина презрених и
“луцкастих", усред успешног религијског “препорода"
већине... Али нека нам буду за утеху познате речи Господа нашег
Исуса Христа:
Не бој се, мало стадо, јер беше воља Оца вашега да вам да
Царство (Лк 12:32).
Јеромонах Серафим Роуз
38
Црква Божија као душевну слабост. Оне који су прихватили
такву жељу, он сматра за оне који су прихватили гордост и пад, то
јест, самообману и демонску прелест. Иако сам циљ монаштва и
јесте обновљење Духом Светим које монаштво задобија, ипак,
свети Исак предлаже да се ка том циљу иде у покајању и смирењу,
да се стекне плач и молитва митара, да се у себи открије гре-
ховност, како би нам наша савест сведочила да смо ми непо-
требне слуге, и да нам је потребна милост. „Божије“ - каже свети
– „само по себи долази, у време кад на њега ни не помишљамо”.
Да, тако је! Али само ако је место чисто, и није оскврњено.
Свети Игњатије Брјанчанинов
39
Мир
Ми можемо имати овде на земљи много, све што желимо, али ако
немамо мир - ништа нам не користи. А мир долази од извора
мира, од Господа.
Старац Тадеј Витовнички
Код оних који су стекли мир душевни, тело може бити непрестано
у покрету, у раду, у муци, али душа њихова, приљубљена Богу,
остаје увек у непоколебљивом миру.
Преподобни Серафим Саровски
40
сунце сија, и добро нам је. Тако и ти. Па после опет наиђе олуја, па
опет сунце, и тако.“ Па каже он даље, пошто ми носимо и тело, на
нас и на ово физичко тело утичу и атмосферски притисак. Кад су
добре прилике и кад није велики атмосферски притисак, онда је
лепо време и ми смо све весели и расположени. А кад је тмурно и
ми смо онда некако кисели. Јесте. И зато треба да сачувамо
духовну равнотежу и баш онда кад је тмурно време да будемо
духовно мирни.
Треба човек да се труди, да по сваку цену увек буде расположен, да
увек буде радосна духа. Зато што духови под небом гледају да
стално будемо тужни...
Старац Тадеј Витовнички
41
светој и премудрој... Слава Богу! Слава Богу! За све, слава Богу!
Од ових дивних светих речи, одступају мрачне силе и све тешкоће.
У душу човекову улази мир, утеха, радост. Нека буде воља Твоја,
Господе! Слава Богу за све!
Преподобни Никон Оптински
42
- Како ће сачувати душевни мир потчињени, ако му је старешина
раздражљив човек?
- Љути људи довољно сами себе муче. Раздражљив човек и сам већ
пуно страда од демона, због своје гордости. Потчињени, ма ко да
је, треба да зна ово и да се зато моли за болесну душу свог претпо-
тављеног. Тада ће му Господ, видевши његово трпљење дати
опроштај грехова и дар сталне молитве. Велико је дело пред Богом
молити се за оне који су нас увредили или ожалостили; за то ће
ти Господ дати благодат Своју и Духом Светим познаћеш Гос-
пода. Тада ћеш с радошћу подносити све муке, и то Њега ради, а
Он ће ти дати љубав према целом свету и читавим својим бићем
свима ћеш желети добро и молићеш се за свакога као за самог себе.
Старац Силуан Светогорац
Сам Бог живи у оном човеку који има мирно срце. Главно је - смат-
рај себе горим од свих, не тражи ни љубави, ни уважавања ни од
кога, већ сам имај то према свима - и стећи ћеш мир! А чим будеш
почео да тражиш да тебе други примете, да виде у теби
достојанство и неке врлине - онда збогом мире душевни!
Преподобни Анатолије Оптински Старији
43
ум (Фил. 4;7) даје се као награда и царски дар душама које се боре.
Он је својина чеда Божијих. Да би тај мир обитавао у души једног
хришћанина неопходан је, као прво, побожан труд, односно труд
који је духовне природе, а затим и расуђивање и савест која је
блиставија од сунца и која зна да је човек урадио оно што је
требало да уради.
Старац Јефрем Аризонски
Без праве утехе, праве љубави, која је Божија благодат – све убрзо
постаје досадно. Једна од основних осећања данашњице је досада.
Шта то заправо значи, када неко каже: ,,досадно ми је“? Да ли смо
икад размишљали шта је суштина досаде?
У суштини досаде је немир. Немир је неиздржива спорост проти-
цања времена, потреба за било каквим доживљајем... док човек који
поседује мир, човек који поседује спокој, који поседује радост у
себи, такав човек лако траје. Истински прави, дуготрајни мир се за-
добија једино у Богу. Такав човек лако траје, он безболно, неосетно
и лако пролази кроз време.
Сећам се, читао сам поуке Светог Тихона Задонског. Он је био епи-
скоп и повукао се био у осаму, и у једном тренутку каже, кад је раз-
мишљао о молитвеном правилу, о молитви: ,,Они људи који немају
молитвено правило, који се не баве молитвом, њима мора да је
страшно досадно у животу“. И то заиста јесте тако. Јер молитва
доноси ту радост. Молитва доноси то испуњење које човеку даје
замену за сва лажна уживања.
Монах Арсеније Јовановић
Све што ме чини човеком (тј. душа) живи једино Богом и само у
сједињењу са Њим. Уколико се, пак, раздвоји од Њега, она се до
крајности злопати. Живот моје душе чини мир мојих душевних
сила, који искључиво произилази од Бога. Постоји, истина, и
мир тела. Међутим, он је варљив, с обзиром да је претеча духовне
буре. О таквом миру говори апостол: Када говоре: Мир је и сигур-
ност, тада ће наићи на њих изненадна погибао… (1.Сол.5,3). Ме-
ђутим, духовни мир (који произилази од Духа Божијег) се од
телесног мира разликује као небо од земље. Он је небески и ствара
44
блаженство. Мир вам, често је говорио Господ својим ученицима,
предајући им мир свој. И Апостоли су такође предавали верујућима
мир Божији и као прво добро им желели мир Божији. Он, наиме,
чини живот наше душе и сведочи о њеном сједињењу са Богом.
Одсуство мира у души и смућење, којим се одликују сва
страсна стања наше душе, јесте духовна смрт и знак да у нашем
срцу делује непријатељ нашега спасења.
Свети Јован Кронштатски
45
са Богом. Такав мир молитвено тражим и себи и вама, љубљена
браћо, од јединог Даваоца истинског и светог мира, од Господа
нашег Исуса Христа.
Свети Игњатије Брјанчанинов
Једноставност одмара.
Старац Пајсије Светогорац
46
Ниједно питање западна наука није решила. Јер је западна наука
челична четка у рукама антихриста, четка што раздире старе ране
и отвара нове.
И јер је западна наука позвана од крвника људског, господара ада,
да створи немир, многоструки немир, на свим линијама немир, како
унутра у човеку, тако и у свим круговима друштвеног живота.
И заиста, господар ада створио је помоћу лажне науке немир на За-
паду, нечувен у историји људској.
С немиром западњак леже, с немиром устаје. С немиром вечера, с
немиром руча. С немиром се побратимио па говори: немир је про-
грес, немир је култура, немир је еволуција, немир је живот. Изми-
рио се с немиром Запад, и потурио је своју грбину да га немир шиба
својим бичем изнутра и споља, по души и по телу, а он да говори:
хвала, тако и треба, то води миру, то води срећи човечанства! Из-
мирио се Запад с немиром и кукавички ласка немиру само да би
под његовим наукама продужио за који месец или за коју годину
егзистенцију.
Свети Владика Николај
47
љубе закон твој, и у њих нема спотицања (Пс. 119,165).
4) Научи се да без узбуђења подносиш све непријатности и увреде.
Истина, много ћеш се намучити и претрпети док се на то навикнеш,
али када ту навику стекнеш, твоја ће душа имати велико задовољ-
ство и од самих непријатности које те буду сналазиле. Кад се на то
одлучиш, из дана у дан ћеш све боље управљати собом и ускоро
ћеш умети да сачуваш мир у себи при свим спољашњим и унут-
рашњим немирима.
5) Ако ти се који пут догоди да не можеш владати својим срцем,
одагнати из њега тугу и жалост и успоставити мир, прибегни мо-
литви, угледајући се на Господа Спаситеља Који се у Гетсиманском
врту три пута молио. Он ти је тиме дао пример да у свакој жалости
и тузи прибегаваш молитви. Ма колико жалост и малодушност на-
валили на тебе, не одступај од молитве све док твоја воља не по-
стане потпуно сагласна с вољом Божјом и док ти се срце не умири
и не испуни храброшћу да прими и подноси радосно оно чега се
раније бојало и што је желело да избегне. И Господ се пре молитве
плашио, тужио и био жалостан, а после молитве се умирио и спо-
којно рекао: устаните да идемо; ево се приближи издајник мој
(Мат. 26,46).
Нека те не збуњује одсуство духовних радости и друга уну-
трашња искушења
Премда сам у седмој глави (изнад) говорио о хладноћи срца и о жа-
лости коју душа због тога осећа, рећи ћу и овде нешто што тамо
нисам рекао, а то је да таква жалост, хладноћа срца или одсуство
духовне радости доноси много користи када је примамо и под-
носимо са смиреношћу и трпљењем. И кад би човек унапред
знао ту корист, не би се мучио и жалостио када та искушења
наиђу. Одсуство унутрашњих духовних радости не би сматрао
за знак Божје ненаклоности, него напротив, видео би у томе
знак особите Божје љубави према себи и примио би ово с ра-
дошћу као велику Божју милост.
Већ је и то утешно што таква расположења долазе само онима
који се с особитом ревношћу предају на служење Богу и с на-
рочитом пажњом старају да избегавају све што може да Га ожа-
лости, – и што то не доживљују у почетку свог обраћања Богу,
48
него пошто Му дуже времена служе: када већ очисте своје срце
молитвом и смиреношћу, када осете неку духовну сладост, то-
плоту и радост, када одлуче да се потпуно посвете Богу и већ
отпочну тај труд. Грешници и они који су предати светским
таштинама не осећају тако нешто, нити подлежу тим искуше-
њима. А то је знак да је та горчина драгоцена трпеза на коју
Бог позива оне које воли. Премда није тако пријатна док траје,
та горчина доноси много добра иако ми то у том моменту не
осећамо. Јер кад се душа налази у стању хладноће и страдања
од тих искушења на које и само сећање доводи човека до ужаса,
она се учи да не верује себи и да се не узда у своје добро распо-
ложење, него добија истинску смиреност коју Бог од ње тако
жели. Поред тога, добија жељу за већом љубављу према Богу,
обраћа пажњу на своје мисли, добија већу снагу за подизање
таквих искушења без штете и излази из те борбе задобивши
осећања дугим учењем обучена за разликовање и добра и зла.
Не видећи те скривене корисне плодове, душа се без потребе
узрујава, избегава горчину, не жели да и најмање времена
остане без осећања духовних радости и свако духовно зани-
мање, ако је без ових радости, сматра изгубљеним временом и
бесплодним трудом.
Преподобни Никодим Светогорац
49
кад се умириш, настави обична занимања као да се с тобом
ништа није догодило.
Тако треба да поступаш не само једном, него ако је потребно и
по сто пута сваког часа, увек са савршеном надом и слободом
као и први пут. Чинећи тако непрекидно ћеш напредовати у ду-
ховном животу и ићи стално напред, не губећи узалуд време и
труд.
За чување унутрашњег мира у овом случају можеш предузимати и
ово: свестан своје недостојности пред Богом, мисли на велике ми-
лости које Ти је Он указао. Ожививши тако љубав према Њему,
створи у себи расположење да Му благодариш и да Га славиш из
дубине душе. Пошто је благодарење и славословљење Бога
највиши знак живог савеза с Њим, плод твога пада ће, ако се ра-
зумно према њему односиш, бити, с Божјом помоћу, твоје веће уз-
дизање Богу. Ово би требало да запамте они који се одвећ
узрујавају и муче због малих погрешака да би увидели колико
су слепи у овом случају и како сами себи наносе штету због
своје неразумности. Ради њих и дајемо ову последњу поуку која
је кључ помоћу кога душа отвара велику духовну ризницу којом се
за кратко време можемо обогатити благодаћу Господа нашега Исуса
Христа, Коме нека је слава са беспочетним Оцем и Светим Духом,
сада и свагда и у векове векова Амин.
Преподобни Никодим Светогорац
50
Радост
Радост је бити човек, само кад је човек свим бићем духовно сједи-
њен са Богочовеком.
Преподобни Јустин Ћелијски
Раније нисам знао шта значи - болесна душа, а сада то јасно видим
51
и код себе и код других. Када се душа смири и преда вољи Божијој
постаје здрава и необично спокојна у Богу. Од те радости она се
моли да сви познају Господа Духом Светим који јасно души све-
дочи о спасењу.
Старац Силуан Светогорац
52
овога живота на земљи; откри нам царство духовно, царство
ангела и праведника, царство сваког добра, светлости истине
и правде; откри нам и показа циљ нашег битисања овде на
земљи и смисао свих наших трудова и патњи у овом временом
животу; откри нам океан радости небеске, према коме су све
наше жалости и напасти као капље мутне воде, које не могу тај
океан да замуте.
О браћо, колика нас радост чека! О браћо, како малену цену тражи
од нас Господ, да купимо ту радост, у којој се ангели купају и у којој
праведници пливају! Само да испунимо неколико Његових крат-
ких заповести – то је сва цена!
Свети Владика Николај
53
Да су људи нормални и здрави, они би се радовали детињском ра-
дошћу свакој речи Христовој и сваком делу Његовом.
Свети Владика Николај
54
велику и непомутиву радост и мир у себи.. Ако се гушиш у "не-
правди" коју ти људи и живот наносе, упамти добро, ти јеси
жртва - али жртва свога карактера, своје сујете, самољубља и
саможивости.
Права жртва се не осећа као жртва, не осећа да је она та која трпи
неправду. Жртва свога карактера и егоизма осећа увек бол, њу увек
нешто повређује. Повредљивост је параметар великог "ега".
Престанимо да себе заробљавамо самообманом да ми страдамо на
правди Бога! Умишљене жртве никад неће имати радост живота!
Архимандрит Гервасије Светогорац
55
сти и да му поврати власт над самим собом, отету ђаволом. У стању
бестрашћа човек достиже чисту љубав, и мисао његова почиње по-
стојано да пребива уз Бога и у Богу. Душа, осетивши заклон Духа,
угледавши себе победницом греховних помисли и маштања, по-
чиње да осећа неизрециву радост спасења. Та радост нема никакве
сличности са уобичајеном човечјом радошћу, која се рађа једино од
сујете, почива на самозадовољству; када човек ласка сам себи, или
када му ласкају други, или када му, пак, ласка земаљски успех.
Духовна радост, која објављује спасење, пуна је смиреномуд-
рија, пуна благодарења Богу, праћена је обилним и постојаним
сузама, непрестаним молитвама, не засићује се осуђивањем и
унижавањем себе, излива се у исповедању Бога, у славословљу
Бога, испољава се умирањем за свет. Она је – предокус вечног
живота! Она је – живо познање Бога.
Свети Игњатије Брјанчанинов
Уколико твој живот увек буде окренут Богу, увек ћеш бити у стању
да се радујеш, док ће ти нада на награду олакшати животне недаће.
Да ли си обешчашћен? Погледај на славу која је на небесима при-
премљена за трпљење. Да ли си претрпео губитак? Подигни поглед
ка небеском богатству и ризници коју сабираш добрим делима. Да
ли си прогнан из отаџбине? Твоја отаџбина је, међутим, небески
Јерусалим. Да ли си изгубио децу? Имаш анђеле с којима ћеш се
веселити око престола Божијег и радовати се вечном радошћу. Уко-
лико садашњим недаћама будеш супротстављао очекивано
добро, сачуваћеш безбрижност и непомућеност душе, на шта
нас и позива апостолски закон. Нека успех у људским стварима
не створи неумерену радост у твојој души и нека недаће жа-
лошћу и тескобом не унизе њену бодрост и узвишеност. Уко-
лико ниси васпитан да на [наведени] начин гледаш на житејска
дела, никада нећеш живети без потреса и смућења. У реченоме
ћеш лако успети уколико уз себе будеш имао заповест која ти саве-
тује да се увек радујеш, уколико протераш телесно неспокојство и
сабереш душевне радости, уколико превазиђеш садашње утиске и
управиш мисао ка надању у вечна добра. Јер, и сама представа о
њима је довољна да се душа испуни весељем и да се у наша
56
срца усели анђелска радост у Христу Исусу, Господу нашем,
коме нека је слава и сила у векове векова. Амин.
Свети Василије Велики
Љубав Божија је највећа радост на свету и она се, већ у овоме жи-
воту, дарује усрдној дечици Божијој, заједно са Божијом нежношћу,
која се може само осетити, али се не може исказати речима. Каква
ли је тек нежност коју је Бог припремио у Рају и коју нам још увек
не даје, будући да ми не бисмо никако могли да је примимо у нашу
земну душу?
Старац Пајсије Светогорац
57
Најбољи лек за сваку болест је духовна радост, јер шири у души
благодат Божију. Духовна радост има највећу исцелитељску моћ за
све болести. Она је божански мелем који исцељује ране, док их
духовна жалост продубљује.
Cтарац Пајсије Светогорац
58
Смирење
Ради тебе Бог је понизио себе, а ти ни ради себе не смираваш се -
него се узвишаваш и гордиш.
Преподобни Макарије Велики
59
позна Његову велику жртву и Његову добродетељност и ако са ра-
суђивањем приступи угледању на светитеље, веома брзо достиже
до светости: довољно је да се смирава, да постане свестан своје
ништавности и своје велике неблагодарности према Богу.
Старац Пајсије Светогорац
Смирење и без дела може да нас спасе, док су дела без смирења,
напротив, бескорисна.
Свети Исак Сирин
60
и даје снагу да поднесемо тежину трпљења, а у време мира и покоја
од борбе нас штити од гордости и задржава да не паднемо.
Преподобни Антоније Велики
Заволи смирење, оно ће покрити све грехе твоје. Сви греси су мрски
пред Богом, но најмрскији од свију јесте гордост срца.
Преподобни Антоније Велики
61
Стално самоокривљавање и самопрекоревање. Правичност и ис-
креност. Непристрасност. Умирање за све (светско). Умилење. По-
знање тајне скривене у Крсту Христовом. Жеља за распињањем
себе свету и страстима и стремљење томе распињању. Одбацивање
и заборављање улагивачких обичаја и речи, скромних по принуди,
или са предумишљајем, или по навици додворавања. Прихватање
јеванђелске смелости. Одбацивање земаљске мудрости као непо-
требне за небо. Презир према свему што је код људи високо, а га-
дост пред Богом (Лк. 16,15). Напуштање самооправдавања. Ћутање
пред онима који вређају, изучено у Јеванђељу. Одбацивање сваког
сопственог умовања и прихватање јеванђелског начина размиш-
љања. Обарање сваке помисли која је противна Христовом расуђи-
вању. Смиреномудреност или духовно расуђивање. Свесна
послушност Цркви у свему.
Свети Игњатије Брјанчанинов
62
атеизму... - све ван православља има заједнички именилац: сре-
диште му је човек. За нас, Христос је средиште. Зато је лако бити
јеретик, јеховин сведок или масон или било шта друго, али је
тешко бити православни хришћанин. Да би постао православни
хришћанин, човек мора да прихвати Христа, а не себе као средиште
свега.
И управо због тога почетак пута ка обожењу јесте смирење, то јест
- свест о томе да смисао нашега живота није у нама већ у нашем
Оцу, Творцу и Саздатељу.
Поред тога, морамо се смиравати да бисмо схватили да смо духовно
болесни, преиспуњени раслабљеношћу и страстима.
Онај који започиње путовање ка обожењу мора непрестано да се
смирава да би постојано ходио тим путем. Јер, уколико прихвати
помисао да оно што чини јесте добро и да он сопственим сна-
гама напредује, постаће плен гордости. Изгубиће све што је сте-
као и мораће да крене из почетка, мораће изнова да се смирава, да
сагледава своје слабости, своју духовну оболелост и да се више не
ослања на себе. Човек мора да се ослања на благодат Божију да би
постојано ходио путем ка обожењу.
Управо зато, када читамо житија Светих, смирење Светих оставља
на нас тако снажан утисак. Иако су били веома близу Богу, иако су
понекад сијали у светлости Божијој, чинили чуда и точили миро,
они су, истовремено, веома смирено мислили о себи, сматрајући да
су и даље удаљени од Бога, да су и даље последњи од свију људи.
Управо их је то и такво смирење учинило боговима по благо-
дати.
Архимандрит Георгије Капсанис
63
Твој ум ће се, поучен Јеванђељем, смирити пред сваким ближ-
њим када у њему буде видео Христа. Сви који су се крстили у
Христа, у Христа су се обукли. Чиме год и како год да су оскврнули
себе - риза Христова је, до суда Његовог, на њима. Неопходно је
себе сматрати горим од свих других људи: то захтева свето сми-
рење. Апостол није тек тако за себе рекао да је први међу грешни-
цима - он је био убеђен у то. И ми треба да убедимо себе: ту нам
предстоји рад и труд.
Свети Игњатије Брјанчанинов
Суров живот могу издржати само посебни људи снажни телом, који
без штете могу поднети и хладноћу, и глад, и влагу, и лежање на
земљи. Преподобни Јован Дамаскин каже да је слабима телом
корисније смирење и благодарење, него телесни напори и подвизи
за које нису способни.
Преподобни Амвросије Оптински
64
за зло и мржњу: он нема непријатеље. Ако га неко од људи
вређа, он у томе човеку види оруђе праведног суда и Промисла
Божијег. Смирени човек се у потпуности предаје вољи Божијој.
Смирени не живи сопственим животом, него Богом. Смиреноме
је страно самопоуздање, стога непрестано тражи помоћ Божију
и непрестано пребива у молитви.
Свети Игњатије Брјанчанинов
65
У духовном животу је толико неопходно не уздати се у себе, да без
тога, у то буди уверен, не само не можеш извојевати жељену победу,
него нећеш моћи одолети ни најмањем нападу непријатеља.
Запамти то добро. Без обзира на слабост духовно - моралних моћи,
ми обично врло високо мислимо о себи. Премда нас свакодневно
искуство очигледно уверава да је такво мишљење погрешно,
ми, по некој несхватљивој самообмани, не престајемо веровати
да смо нешто, и то не нешто безначајно. Та је наша слабост, коју
врло тешко увиђамо, од свега највећма противна Богу. Она је
први плод нашег самољубља и извор и узрок свих страсти и свих
наших посртања и падања. Она затвара врата кроз која нам долази
благодат Божја и не дозвољава јој да уђе и да се у нама настани. Јер
како може благодат сићи у човека који мисли за себе да је он нешто
велико, да све зна и да нема потребе ни за чијом помоћи?
Самоуверене Бог укорава преко пророка говорећи: Тешко онима
који мисле да су мудри, и сами су себи разумни (Ис. 5,21). Стога нас
Апостол и саветује: Не мислите за себе да сте мудри (Рим. 12,16).
Бог мрзи човекову самоувереност, а ништа тако не жели да
види у њему као искрено сазнање сопственог ништавила и ду-
боко уверење и осећање да свако добро у нама, нашој природи
и нашем животу долази једино од Њега као Извора сваког
добра и да од нас не може доћи ништа што би стварно било
добро: ни добра мисао, ни добро дело. Зато се Бог и стара да то
небеско семе засади у срцу оних које воли те побуђује у њима
расположење да не цене себе и утврђује у њима уверење да се
не смеју уздати у себе. Некада Он то чини путем благодати и
неким унутрашњим озарењем, некада спољашњим ударима и
страдањима, понекад неочекиваним и скоро неодољивим иску-
шењима, а по који пут чини то и на друге, за нас не увек разум-
љиве начине.
Па ипак, иако је то неочекивање ничег доброг од себе у ствари
Божје дело у нама, дужни смо и ми са своје стране чинити све
што можемо и што је у нашој власти да дођемо до таквог рас-
положења. Зато ти предлажем овде четири вежбања помоћу којих
ћеш, с Божјом помоћу, моћи да дођеш до тога да не верујеш себи и
да се никада ни у чему не уздаш у себе.
66
а) Увиди своје ништавило и имај стално на уму да сам од себе не
можеш учинити никакво добро за које би био достојан царства не-
беског. Слушај шта веле богомудри Оци. Петар Дамаскин каже да
„нема ничег бољег од сазнања своје немоћи и незнања, и ничег
горег него не знати то“. Свети Максим Исповедник учи да је
„темељ сваке врлине сазнање сопствене немоћи“. Свети Златоуст
тврди да „само онај познаје најбоље себе ко о себи мисли да је
ништа“.
б) Тражи у смиреним молитвама да ти Бог у томе помогне, јер је и
то Његов дар. Ако желиш да добијеш тај дар, мораш на првом месту
створити у себи уверење не само да ти недостаје то сазнање о себи,
него да га сам од себе не можеш ни имати. Затим, мораш чврсто ве-
ровати да ће ти Бог то сазнање даровати, када то нађе за сходно и
нимало у то не сумњај.
в) Научи се да увек страхујеш за себе и да се бојиш својих без-
бројних духовних непријатеља којима се не можеш ни кратко време
одупрети. Страхуј од њихове извежбаности у вођењу рата против
човека, од њиховог лукавства и њихових заседа, њиховог претва-
рања у анђела светла, њихових безбројних замки и мрежа које по-
тајно распростиру по путу добродетељног живота.
г) Ако паднеш у какав грех, искористи то одмах да увидиш и сазнаш
своју немоћ. Бог ти је зато и допустио да паднеш, да би упознао
своју слабост и не само научио да презиреш себе, него да би заже-
лео да те и други због твоје слабости презиру. Без те се жеље неће
моћи укоренити у теби благотворно неуздање у себе које је темељ
и почетак праве смирености.
Човеку који жели да успева у духовном животу неопходно је да
упозна своју слабост. Горде и самоуверене доводи Бог до тог са-
знања допуштаући да падну баш у онај грех за који су мислили да
су у стању да се сами од њега сачувају. Падом увиђају своју немоћ,
те се више не усуђују да се уздају у себе како у томе тако и у свему
другом.
Премда је то средство врло успешно (али не и безопасно), Бог га
не употребљава увек, него тек кад сва друга, лакша средства, о
којима смо говорили, нису помогла човеку да упозна себе. Када се
исцрпу сва средства, Бог допушта да човек падне у већи или мањи
67
грех, већ према његовој већој или мањој самоуверености. Онде где
самоуверености нема, та се падања за поуку и не дешавају. Стога,
кад ти се догоди да паднеш, одмах прибегавај ниском мишљењу
о себи и тражи у молитви од Бога да ти помогне да сазнаш своје
ништавило и да утврди твоје срце да се не узда у себе, како не
би опет пао у исти или још тежи грех.
Али не само кад човек падне у грех, него и кад га сналазе несреће
и невоље, особито тешке и дуготрајне телесне болести, треба да
зна да страда зато да би дошао до самопознања, то јест, до сазнања
своје немоћи и да би стекао понизност. Зато Бог допушта да наилазе
на нас све врсте искушења од злог духа, и од људи и од наше по-
вређене природе. И св. Павле мисли да су му с тим циљем била
послата искушења којима је био изложен у Азији: И већ смо сами
себе осудили били на смрт, да се не би уздали у себе, него у Бога
који подиже мртве (II Кор. 1,9). Ко хоће и на други начин да
упозна своју слабост нека не више, него само један дан пази на
своје мисли, речи и дела: о чему је мислио, шта је говорио и
чинио. Увидеће да је већи део његових мисли, речи и дела био
неразуман, неисправан, рђав. Тај ће му опит помоћи да увиди
какав је неред у њему и како је слаб. А то ће га искуство, ако
само искрено жели себи добра, довести до сазнања, како је лудо
очекивати неко добро од себе и уздати се у себе.
Преподобни Никодим Светогорац
68
Врлина која спашава
Браћо и сестре, знате ли ви да се ђаво не боји ни нашег ума, ни
нашег знања. Он их има више. Он се не боји чак ни наших добрих
дела. Он их има више. Само једну врлину он нема и она га убија, а
нас спашава. Која је то врлина? … Једном сам достигавши нешто,
гордо пошао свом старцу. Он је, видевши ме, одмах схватио, да сам
склизнуо, и не дочекавши моје речи рекао: - Зашто се ми тако гор-
димо, сине? Каквим делима се гордимо? Тиме што постимо, мало
једемо? Ђаво пости више од нас, никада не једе. Тиме што не спа-
вамо ноћу, што мало спавамо? Ђаво бди више од нас, никада не
спава. Тиме што се уздржавамо? Што чувамо девственост? Ђаво је
девственији од нас: чак и да хоће да блудничи, не може - он нема
тело.
Нисам могао да поверујем сопственим ушима. Каквим год врли-
нама да поседујемо, ђаво их такође поседује. Какве год врлине да
задобијемо, те врлине које је ђаво имао док је био архангел, ми
никад нећемо задобити.
И све ће оне бити протраћене. Зашто? Зато што њему недостаје
једна врлина. Ми смо дужни да се старамо да задобијемо ону
врлину да би се спасили.
Ђаво нас не искушава само греховима. Он нас искушава врли-
нама више него греховима.
Грехе ми видимо и можемо их избећи, али за врлине се боримо да
их задобијемо.
Један свети човек је рекао: ,,Хоћеш да постип? Ђаво ће ти помићи.
Хоћеш да даш милостињу? Ђаво ће ти помоћи. Да градиш храм?
Ђаво ће ти помоћи. Зашто? Зато што зна, да ако успемо све то, по-
гордићемо се и све изгубити." Ми морамо овладати том врлином
коју он нема. Бити смиреним!!!
Светогорац Никон
69
Знај добро, ако те муче рђаве мисли, значи да се ниси смирио. Бла-
жен је онај који се смирио, јер је нашао савршен мир у Богу.
Старац Силуан Светогорац
70
сење. Све ово делање довешће те до познања властитих немоћи и
до смирења.
…Нека вам Господ помогне да кроз познање својих немоћи стек-
нете толико жељено смирење…
А како стицати смирење – то велико благо које непријатељи не могу
да украду и које их уништава – о томе читајте отачке књиге. Из њих
ћете видети, да где нема светлости, тамо је све тама, и где нема сми-
рења, тамо је све тамно и мрачно. И ми не можемо да стекнемо сми-
рење ако не спознамо своје немоћи и ако се уздамо у своју
умишљену способност да се поправимо. Већ и то што у себи
осећате хлађење према Богу јесте повод за смирење. Видећи у
себи такву беду, треба се и против своје воље смиравати, а буде
ли узнемирења због тога, јасно ће се показати наша гордост;
јер ако смо нешто и имали, притерани невољама узнемирили
смо се, уместо да прибегнемо смирењу и покајању.
Када сам цар и пророк Давид говори о себи: пре но што си ме сми-
рио, грешио сам (Пс. 118,67), шта да кажемо за себе ми, који не-
мамо такво богатство? И када је добио смирење, није то
приписивао себи, него Богу: благо мени јер си ме смирио (118,71).
То и ми треба да видимо на путевима нашег живота и у деловању
страсти – да нас наше душевне немоћи воде ка смирењу...
Преподобни Макарије Оптински
71
Смирени никада никог не осуђује, нити кога клевеће, нити у било
чему себе претерано истиче, и никада не празнослови.
Свети Јефрем Сирин
Пример смирења
Мој незаборавни духовни отац и старац казивао нам је следеће о
старцу X. из скита Свете Ане. Тај старац је био обдарен расуђива-
њем и обучавао је послушнике.
,,Једном приликом посетио сам старца X. у његовој молчаници (ис-
посници, исихастириону). Био је дан и он је служио божанствену
Литургију. Босоног, у старој, изношеној одежди и са ручно израђе-
ним, зарђалим крстом. Прост, али веома благог понашања, што је
било у супротности са дивљим изгледом и разбарушеном косом
јуродивог Христа ради, каквим се представљао.
Тог дана је пуно људи дошло да присуствује Литургији у капелици
његове молчанице. Затражио је од једног јеромонаха да поје на Ли-
тургији.
Овај јеромонах је имао тако умилан глас да човек, који би га чуо,
није више знао да ли то пева ангео или човек.
Услед величанствене Литургије, сви су тога дана осећали духовну
радост. Међутим, један догађај учинио је тај дан још изузетнијим.
Непосредно пред крај божанствене Литургије, старац X. се појавио
пред царским дверима. Желео је да смири свог послушника - јеро-
монаха, али и да буде од користи посетиоцима. Као што је често
чинио, почео је да грди свог послушника оваквим и сличним
речима:
,,Хеј, ти, гнусни човече, ти, бестидниче, ти, што се не плашиш Бога
и што се не стидиш пред људима! Ти си лицемер. Мислиш да си
72
светац и желиш да ти укажу почасти, да те људи похвале. Напоље!
Напоље из цркве...”
,,Благослови, старче, сасвим си у праву”, рекао је јеромонах,
оставши непомућен и миран. Пао је на колена и поклонио се, а
затим мирно изашао из цркве.
Ми смо занемели. Нико се није ни померио и стајали смо као ки-
пови. Након пар тренутака тишине, старац који се претварао да је
љутит стао је испред царских двери и са сузама у очима радосно
нам објаснио:
Браћо моја, хтео сам да вам кажем нешто душекорисно. Међутим,
како сам неписмен и неук, желео сам да вас помоћу овог светог по-
слушника делатно поучим смирењу. Знајте да је он истински и
савршени монах из скита Свете Ане.
73
ни монаштво ". Па сам га питао, како ви мене сада: ,,Шта значи
смирити се?" Старац је рекао: ,,То је врло једноставно. Сада је ето
лето, а ти, претпостављам, чекаш јесен, када ће посла на пољу бити
мање?" - ,,То је истина, баћушка ..." - ,,Па, а кад јесен дође, чекаћеш
зиму, прве путељке у снегу, Божић, и они ће доћи - чекаш пролеће,
а тамо је Васкрс?" - ,,Истина је, оче". - ,,Ево ти си сада искушеник,
и, претпостављам, чекаш време када ћеш бити расофорни монах?"
- ,,Да, чекам." - ,,Па, ту, претпостављам, и мантију чекаш, свеште-
номонаштво. Ето то значи да се ниси смирио. Али када ти буде
свеједно, пролеће или јесен, лето или зима, Божић или Васкрс, да
ли си искушеник или схимник, и када будеш живео данашњи дан,
не мислиш и не чекаш, а потпуно се предаш вољи Божјој, тада ћеш
се смирити ... "
Када сматраш себе ништим, онда уопште није важно шта људи го-
воре и мисле о теби... Смирени човек је увек сталожен и спокојан,
а да би ово достигли треба нам велико искуство. У свакој ситуацији
која те узнемирава, сагледај своју немоћ и укори себе а не другог.
Преподобни Макарије Оптински
74
пријатељи? Не протествуј.
10. Свађају се са тобом? Остани миран.
11. Поткрадају те и то очигледно? Прави се да не видиш.
12. Изазивају те? Остани суздржан.
13. Не придају значај твојим саветима? Можда твоја деца не желе
да слушају твоје савете? Падни на колена и моли се.
14. Нервоза са супружником? Ти си крив а не други.
15. Крив си? Затражи опроштај.
16. Ниси ти крив? Опет тражи опроштај.
17. Здрав си? Слави Господа.
18. Болестан си? Имаш карцином, мучиш се, много патиш, боли
те? Слави Господа.
19. Незадовољство, незапосленост, сиромашан дом? Пости. Бдиј.
Моли се.
20. За всјеx и за всја се моли. Много се моли, много. Јер " овај род
страсти и демона ничим другим се не изгони сем постом и молит-
вом".
"Тако браћо моја, да сви следимо ове савете о смирењу, а први ја,
како би били сигурни да ћемо се спасити. "
75
Ученик: Шта је смирење?
Старац: Има једна јеванђелска, људском уму несазнајна врлина која
Христовим миром сједињује све човекове снаге уједно.
Ученик: Ако је несазнајна, како онда знамо да постоји? А тим
више: како можемо да стекнемо такву врлину коју не можемо ни
да сазнамо?
Старац: Да она постоји знамо помоћу вере, из Јеванђеља, а саму
врлину дознајемо опитно, у мери у којој смо је задобили. Но и
након задобијања она остаје несазнајна.
Ученик: А зашто то?
Старац: Зато што је божанствена. Смирење је учење Христово,
својство Христово, дејство Христово. Спаситељеве речи: На-
учите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем (Мт 11, 29),
свети Јован Лествичник објашњава овако: „Научите се, али не од
анђела, не од човека, не из књиге, него од Мене, то јест од тога што
ћете Мене примити, од Мог сијања и дејства у вама, јер сам ја кро-
так и смирен срцем, и душом, и телом.“ А како да сазнамо својство
и дејства Христова? Она су и кад их осетимо несазнајна, како је и
апостол рекао: И мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће
срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу (Фил. 4, 6-7). Мир Божији
је и начело и непосредна последица смирења; он је дејство смирења
и узрок тог дејства. Он делује на ум и срце свемогућом Божијом
силом. А саму Божију силу и њено дејство не можемо сазнати на
природан начин.
Ученик: А на који начин можемо да достигнемо смирење?
Старац: Испуњавањем јеванђелских заповести, а првенствено
молитвом. Благодатно дејство смирења потпуно се подудара са
благодатним дејством молитве, тачније: то је једно те исто дејство.
Ученик: Изложи ми, молим те, детаљно оба начина стицања сми-
рења.
Старац: Оба су изложена у учењу Светих Отаца. Свети Јован Ле-
ствичник говори да једни, вођени Божијим Духом, прилично добро
могу да расуђују о смирењу, а свети Исак Сиријски каже да Свети
Дух тајанствено учи смирењу човека који се припремио за такво
учење. Ми смо, сакупљајући мрве које падају са духовне трпезе
господара наших, Светих Отаца, стекли веома оскудну представу
76
о смирењу; и сами настојимо да се ње држимо и да је као драгоцено
предање Отаца предајемо онима који нас питају. Добијене пред-
ставе о смирењу можемо сасвим оправдано назвати мрвицама:
саму ризницу у њеној неиспуњивој пуноћи има онај који је у
себи нашао Христа.
Преподобни ава Доротеј говори да „смирење природно настаје у
души као последица поступања по јеванђелским заповестима… Ту
се догађа исто што и у упознавању наука и вештине лечења. Када
их неко добро научи, и када се затим систематски бави њима, онда
малопомало, кроз то бављење, тамо научник, а овамо лекар, стиче
навику, а не може да каже и објасни како је стекао навику управо
зато што ју је душа примила постепено и кроз такво бављење. Исто
се дешава и при стицању смирења: кроз испуњавање заповести
ствара се нека смирена навика, и то нико не може да објасни
речима“. Из овог учења преподобног аве Доротеја очигледно следи
закључак: ако желиш да нађеш смирење, онда мораш брижљиво
да изучаваш Јеванђеље и да исто тако брижљиво испуњаваш
све заповести Господа нашег Исуса Христа. Ако испуњаваш
јеванђелске заповести, онда можеш да дођеш до познања своје
сопствене грешности и грешности целог човечанства, а на
крају и до сазнања и убеђења да си грешнији и гори од свих
људи.
Свети Игњатије Брјанчанинов
77
себе. Треба избегавати сваку нервозу и сваку љутњу, јер Христос
никад није био љут. Треба човек да буде кротак и смирен у срцу
као и да нађе мир у својој души.
Старац Тадеј Витовнички
78
равају, тако да страдају без користи. Смирен човек је задовољан,
било шта да му се деси, јер је Господ његово богатство и радост.
Сви људи ће се дивити лепоти такве душе.
Старац Силуан Светогорац
79
наукама и заповијестима људским (Мт. 15, 8-9). Онај ко твори
правду људску пун је сумње, високоумља, самопрелашћености; он
проповеда, труби пред собом, разглашава дела своја, не обраћајући
никакву пажњу на забрану што ју је изрекао Господ (Мт. 6, 1-18);
мржњом и осветом он плаћа онима који би се усудили да отворе
уста како би се са највећом могућном основаношћу и добронамер-
ношћу успротивили његовој правди; такав себе држи за достојног
и предостојног свих награда земаљских и небеских. Насупрот томе,
онај ко заповести еванђелске чини, вазда је погружен у
смирење: сравњујући своје испуњавање свесветих заповести
са узвишеношћу и чистотом њиховом, он стално увиђа да је то
испуњење крајње недовољно и недостојно Бога; он себе види
као некога ко је заслужио привремене и вечне муке за сагре-
шења своја, за нераскинуто општење са сатаном, за пад заје-
днички свима људима, за своје сопствено пребивање у палости,
најзад, за потпуно недовољно и често искривљено вршење
заповести. Пред сваком патњом која му се шаље по промислу
Божијем он покорно сагиње главу, знајући да Бог за време овог
земаљског странствовања патњама поучава и обликује оне
који Му служе. Такав човек милостив је према непријатељима
својим и моли се за њих као за браћу коју заносе демони, као за
удове истога тела, болесне у духу, као за добротворе своје, као
за оруђа промисла Божијег.
Свети Игњатије Брјанчанинов
80
- Како се достиже стање у коме човек искрено сматра себе горим
од свега што је створено? Чија је то мера?
- То је дар Божије благодати. По мери причешћа благодаћу и
њеног стицања човеку се открива пакао његове сопствене
душе. Зато су Свети Оци плакали током целог свог живота,
сматрајући себе највећим грешницима, а људи који пропадају
у гресима обично сматрају себе достојним сваког уважавања.
Архимандрит Рафаил Карелин
81
ложење према Богу. Осврћући се на свој протекли живот, он види
да тај његов живот представља непрекидни низ сагрешења, падова,
поступака који изазивају гнев Божији, и због искрености срца при-
знаје да је највећи грешник, достојан привремених и вечних казни,
да му је потпуно потребан Искупитељ, и да у Њему има једину наду
у спасење. У њему се такво мишљење о себи ствара неприметно,
као последица испуњавања заповести. Поуздано се може тврдити
да се човек руковођен Јеванђељем неће уздржати да изнесе своје
потпуно убеђење да не зна ниједно своје добро дело. Такав човек
испуњава заповести, а сматра да их изопачује и скрнави, како го-
вори свети Петар Дамаскин. „Научи ме творити вољу твоју“ виче
он уз плач Богу, „ону вољу коју си Ти заповедио да творим, коју
се напрежем да творим, али не могу зато што моја пала природа
не разуме ту вољу и не покорава се њој. Узалудни су били и биће
узалудни сви моји напори ако ми Ти не пружиш руку помоћи.
Дух Твој Благи – једино Он сам – нека ме води на земљу праву“.
„Добро може бити предмет веровања и делатности једино у Христу
Исусу и у Светом Духу,“ рекао је преподобни Марко Подвижник.
Ученик: Неће ли такво мишљење о себи довести до унинија или
очаја?
Старац: Оно ће довести до хришћанства. Господ је сишао на
земљу управо ради таквих грешника, како је Он сам објавио: Нисам
дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање (Мт 9, 12-13).
Управо такви грешници могу од свег срца да приме и испове-
дају Искупитеља.
Ученик: Рецимо да поступање по јеванђелским заповестима до-
води до познања и сазнања своје грешности; али како достићи то
да човек призна да је грешнији од свих људи, међу којима има
ужасних злочинаца, злотвора?
Старац: То је опет природна последица подвига. Ако се пред нашим
очима налазе два предмета, и ако један од њих разгледамо са сваком
могућом пажњом и непрестано, а на други не обраћамо никакву
пажњу, онда о првом добијамо јасно, детаљно, одређено мишљење,
а о другом остајемо на најповршнијем мишљењу. Код човека који
испуњава јеванђелске заповести пажња ума је стално усмерена
на сопствену грешност; кроз исповедање својих грехова Богу и
82
плач он се труди да открије у себи нове модрице и мрље. Док
их открива уз Божију помоћ, он настоји да открије још шта
ново, а све зато што га вуче жеља за богопријатном чистотом.
Грехове ближњих он не гледа. Ако због нечега буде морао да
обрати пажњу на сагрешења ближњег, он то чини сасвим
површно и узгред, онако како то чине људи заузети нечим
нарочитим. Из самог његовог живота произилази природно и
логично признање да је он грешник над грешницима. То
уређење захтевају од нас Свети Оци. Молитвени подвиг човека
који нема такво мишљење о самом себи Свети Оци сматрају
неправилним. Брат је рекао преподобном Сисоју Великом:
„Видим да у мени пребива непрестано сећање на Бога.“ Препо-
добни је одговорио: „То што твоја мисао јесте уз Бога, није ве-
лико: велико је да видиш да си мањи од целокупне твари“.
Основа молитве је најдубље смирење. Молитва је вапај и плач
смирења.
У недостатку смирења молитвени подвиг лако постаје склон
самообмани и демонској прелести.
Свети Игњатије Брјанчанинов
83
Смирен је онај који прима оптужбе без протеста. Смиреноумље
ћеш испитати, ако се не узнемираваш за приговоре које ти
чине, макар и неоправдано. Смирени ће уживати вечна блага у
Царству Небеском. Смиреномудрије ће му донети радост и весеље
у вечном животу.
Свети Исак Сирин
Велико искушење (страдање) долази пре или после добра које Гос-
под учини. То је зато да би душа остала у смирењу.
Старац Тадеј Витовнички
84
бравши као добре посреднике смирење и познање своје мере.
Под њиховим дејством и онај ко стоји на основи врлина сматра
себе нижим од читаве твари.
Преподобни Никита Ститат
85
Бога љуби онако како je Он заповедио да Га љубе, a не онако како
самообманути сањари мисле да Га љубе.
He падај у заносе, не доводи у покрет своје нерве, не распаљуј ce
материјалним пламеном, пламеном твоје крви. Жртва угодна Богу
je - смирење срца, скрушеност духа. Бог ce са гневом одвраћа
од жртве која ce приноси са умишљеношћу и гордим мишље-
њем о себи, макар то била и жртва паљеница.
Свети Игњатије Брјанчанинов
86
Машкова шта је смирење. У то време сам био млад и неискусан,
чинило ми се да ћу ако добијем тачан одговор одмах моћи да стек-
нем ту врлину и да ће све кренути како треба. У то време сам у Ле-
ствици светог Јована Лествичника нашао изреку да смирење
искорењује све страсти и у мени се разгорела жеља да стекнем сми-
рење, да бих на тај начин победио све страсти, што се каже „да јед-
ним ударцем побијем седам“. А заправо, смирење се стиче кроз
борбу, понекад нажалост и кроз спотицања и падове, тако да мо-
жемо рећи да човек који је стекао смирење стекао је савршенство
или да се приближава савршенству. Ово сам и невољно морао да
схватим током година из свог сопственог горког искуства.
Дакле, у то време сам се оцу Андреју обратио са овим питањем
„шта је смирење“ – и он ми је дао одговор који ми је био потпуно
неочекиван и чак неуместан. Он је рекао да је смирење - одсуство
наде на себе (уздања у себе). Ја сам овим његовим речима био јако
разочаран: „Шта он то говори, какве то везе има са мојим пита-
њем?!“, али сам прећутао. Он је очигледно осетио да се са тиме
нисам сложио и није наставио разговор. Након година и година по-
стао сам свестан да тако и јесте. Смирење се управо и састоји у
томе да се у свему надаш не на себе, већ на Бога, као и да смат-
раш себе грешним човеком који не вреди ништа. Отац Андреј
је тако говорио из искуства, он је био истински смирен.
Ми често не разумемо шта је истинско смирење, шта значи смат-
рати себе горим од других. Зато уместо да се смирујемо, ми се ба-
вимо смиренословљем. Смиренословље је врло распрострањена
наводна врлина када човек само на речима говори да је гори од дру-
гих, а изнутра себе не сматра таквим. Толико је раширен овај порок
да је тешко не заразити се њиме. Постоји прича о једном “смире-
номудреном” монаху. Он је тако убедљиво себе разобличавао за
неке грехе да су му слушаоци поверовали и када су поверовали он
се наљутио. Разумете? Замислите себе на његовом месту јер и сви
ми имамо сличне ситуације. Ми кажемо: „Да, ја сам грешан“ - ово
кад кажемо делује заиста скромно, или: „Ја сам неписмен, мало
читам“. Ако човек коме се обраћамо поверује да смо такви, ми ћемо
се наљутити, неће нам се то допасти. А заправо се дешава да ми
себе називамо грешним, неписменим, или помињемо неке друге
87
своје мане само да бисмо задивили људе који смирење сматрају за
врлину. То јест. хвалимо се , и то да тако кажем уз примитивну
лукавост, типа: „Ја сам лош“, док човек са којим говоримо
треба да каже: „Ма не, ти си добар“, – „не, не ја сам лош“, –
„Ма шта ти је, ти си добар“, – „Не, ја сам баш грешан“, – „Ма
шта је са тобом?“. Нама је ово пријатно, и јако је тешко тога се
одрећи.
Мој духовник, отац Андреј, никада о себи није тако говорио. Није
било случаја да он о себи каже нешто лоше, на пример „ја сам
грешник“ или нешто слично томе. Међутим, када су га вређали или
понижавали, или се опходили са њим као са неким неуким и без-
вредним човеком, он на то никако није реаговао. Једном су га
ужасно и страшно увредили. Он је тада