књигу приредио:
Јован Чича
Садржај
Предговор ........................................................................................... 6
Благодат .............................................................................................. 9
Мир ................................................................................................... 40
Радост ............................................................................................... 51
Смирење ........................................................................................... 59
Праштање ........................................................................................ 96
Милостивост .................................................................................. 98
Милостиња (материјална) ........................................................... 101
Кротост ........................................................................................... 107
Трпљење ......................................................................................... 109
Послушност .................................................................................... 117
Уздржање ........................................................................................ 128
Ћутање ............................................................................................ 131
Ревност ............................................................................................ 133
Самоукоревање ............................................................................... 143
Пресвета Богородица ..................................................................... 149
Светитељи ....................................................................................... 154
Света Србија ................................................................................... 163
Породица ........................................................................................ 185
Пријатељ .......................................................................................... 276
Хришћанин ..................................................................................... 278
Духовни наставник ........................................................................ 294
Свештеник .................................................................................... 310
Монаштво ....................................................................................... 333
Рај .................................................................................................... 356
Када нас вређају ............................................................................. 364
Када нас хвале ................................................................................ 370
Однос према другим људима ........................................................ 376
Како се односити према гресима других људи ........................... 391
Греховне страсти ............................................................................ 395
Борба са страстима ........................................................................ 405
Искушења ....................................................................................... 415
Гоњење ............................................................................................ 427
Помисли .......................................................................................... 432
Предговор
1. Ове поуке сам почео да сакупљам још 2015. године. Тада сам кре-
нуо у цркву. На фејсбуку сам лајковао неколико страница које
постављају поуке Светих Отаца. Помислио сам да би било добро
да сваку поуку копирам и да их сачувам у један ворд. Тих дана сам
наишао на једну апликацију за андроид: ,,300 изрека подвижника
Православне Цркве”. Тамо је све лепо распоређено по насловима,
па сам и ја добио идеју да радим исто. Направио сам по један ворд
за сваки наслов и када би наишао на некој фејсбук страници на
добру поуку, или на неком сајту, ја би је копирао у мој ворд. Када
би читао неку књигу, и када би наишао на неку лепу реченицу, или
више реченица, или чак, ако ми се свиди цела страна, ја би то под-
вукао и после копирао са интернета или прекуцао, у случају да тог
текста или књиге нема на интернету.
2. Што се тиче читања ових књига (спремио сам три ризнице лекова
и у свакој је предговор исти):
Не читајте одједном много, само да бисте прочитали, јер, ако нам
ум није присутан у тренутку духовног читања, нећемо имати ни-
какве користи. Духовне књиге треба читати помало, да се ум не би
презаситио. Са умом се догађа исто што и са желуцем, који, када
се презасити, одвраћа се и од најбоље хране. Читајте више само ако
имате концентрације, ако је мир и тишина... Штета је да вам, услед
механичког читања, нека лепа и корисна поука промакне.
Поуке Светих Отаца се не читају ради забаве. Јако је важно:
Прво: да размишљамо о прочитаном и да се трудимо да то приме-
њујемо у животу.
Друго: да не верујемо себи, него Богу Који је говорио кроз Свети-
теље. Дакле, када се сусрећемо са ситуацијом да ми мислимо на
један начин, међутим, прочитавши и видевши да Свети Оци говоре
другачије, ми смо дужни да смиримо свој ум пред Истином Цркве,
а не да Истину Цркве прилагођавамо у складу са својим умом. Ако
и не разумемо зашто је нешто тако и тако, ипак смиримо свој ум
пред Светим Оцима. Немојмо се правити паметнији од Светитеља.
Смиренима ће се све открити у своје време. То је најлакши и
најбржи пут ка духовном напредовању и спасењу, уствари, једини
6
пут: веровати зато што је тако Црква благословила, зато што је
тако Бог рекао. А ако ми прилазимо вери са осећањем: ,,оно што
ми се буде допало, у то ћу веровати, у оно што ми се не допада нећу
веровати“, или ако мудрујемо типа: ,,мени не треба пост, ја свакако
увек чиним само добро“, или: ,,зашто долазити сваке недеље на
Литургију?“, или одбацивати неке каноне Цркве - такав “верник“
никада неће напредовати. Дакле, ако желимо да кренемо путем Бо-
жијим, не смемо смањивати строге и тачне захтеве Цркве и њена
висока начела. Заповести Божије заправо нису тако тешке како нам
се у почетку чини. Само ми кренимо, помоћ Божија ће брзо доћи.
Немојмо се плашити, и немојмо жалити себе. Православље није си-
стем забрана. Православље је: основ свега чему се надамо, делатна
љубав, мир и радост у Духу Светоме, нада на спасење, Богопо-
знање, благодат Божија, премудрост Божија, весеље душе... Живот
јесте блаженство, не само зато што верујемо у блажену вечност, већ
зато што и овде на земљи живот може бити блажен, ако живимо са
Христом испуњавајући Његове свете заповести. У почетку је по-
требан велики труд, велико одрицање, борба са страстима које су
се већ укорениле и прешле у навику, борба са палом природом која
се противи извршавању јеванђелских заповести, али када нас обасја
Сунце Правде, Христос, онда ћемо познати да је све сујета, да стра-
сти лажу, да нам обећавају срећу, али иза себе остављају унут-
рашњу празнину. Познаћемо да је истински живот - општење са
Богом, охладићемо се према свету, са радошћу ћемо постити,
извршавати молитвено правило и ићи на Литургије. Дакле, само
кренимо!
Треће: Посебно обратите пажњу на подебљане реченице. Зато сам
их и подебљао, да не бисмо механички прешли преко њих, него да
прочитамо са пажњом. Добро је разговарати о прочитаном са бра-
ћом и сестрама у Христу. Ако неку поуку не разумете, значи да још
увек немате довољно личног опита. Ту поуку оставите по страни.
Како будемо све више читали и испуњавали оно што можемо и
разумемо, тако ћемо све више напредовати. Па када се после пар
месеци, или за две - три године вратимо оним поукама које у
почетку нисмо разумели, или на које нисмо обратили пажњу,
видећемо како ће нам сада једне поуке доносити утеху, друге ће нас
7
потресати, треће ће нас учврстити у покајању тако што ће нам
помоћи да сагледамо своју греховност, од четвртих ћемо осећати
велику захвалност и љубав према Господу, пете ће нам донети
познање Божије... Али треба бити стрпљив и смирен. Зато пре-
поручујем да ове књиге не прочитате само једном, него да им се
стално враћате, да читате поново и поново. Ја сам све ове поуке
морао да прочитам много пута: док сам читао, па подвлачио, па
прекуцавао, па разврставао по насловима, па проверавао више
пута... и све поуке су ми увек биле као нове, увек су имале своју
једнаку важност, светост и занимљивост.
- Дакле, читајте полако, сваки дан по мало, размишљајте о томе што
сте прочитали, примењујте у свом животу оно што сте прочитали,
враћајте се поново и на оне поуке које сте већ прочитали, јер
сигурно ће нешто да вам промакне.
8
Благодат
Под благодаћу се разумеју сва света божанска средства и све свете
божанске силе, дате људима од Трисветог Божанства преко Господа
Христа ради њиховог спасења од греха, смрти и ђавола, и светог
живљења од Оца кроз Сина у Духу Светом... Све што треба души,
даје благодат. А кроза све то она даје и божански мир.
Преподобни Јустин Ћелијски
9
душа осећа Твој долазак и Ти дајеш мир уму и сладост срцу.
Старац Силуан Светогорац
Кад бисмо добили сву васиону на дар, тај дар био би мањи од бла-
годати Божије.
Свети Владика Николај
10
- То је она сладост за коју се у Светом Писму каже: Хране се од из-
обиља дома Твога, и из потока сладости Твојих Ти их напајаш (Пс.
36, 8). Та сладост сад испуњава наша срца и разлива се по читавом
нашем телу. Од тога наше срце као да се топи... Шта још осећате?
- Необичну радост у срцу.
- Кад Дух Божији посети човека и обасја га пуноћом Свог до-
ласка тада се душа испуњава неисказаном радишћу, јер Дух
Божји чини радосним све чега се дотакне. То је она радост о којој
говори Спаситељ у Јеванђељу: Жена кад рађа трпи муку, јер дође
час њезин. Али кад роди дете, више се не опомиње жалости од ра-
дости, јер се роди човек на свет (Јн 16, 21). У свету ћете жалосни
бити, али ћу вас опет видети, и радоваће се срце ваше, и ваше ра-
дости нико неће узети од вас (Јн 16, 22). Велика је радост и ве-
лика утеха коју сад осећате у срцу, али знајте, све је то
непознато у поређењу с радошћу коју је Господ обећао после
смрти онима који Га љубе. Јер што око не види, и ухо не чу, и у
срце човеку не дође, оно уготови Бог онима који Га љубе (Кор. 2,
9). Сада нам се даје да осетимо само одблесак те небеске радо-
сти, па кад је од тога тако лепо и весело на души, колика је тек
радост припремљена тамо онима који плачу овде на земљи!
11
хришћанству не приписују никакав нарочито узвишени циљ, не
знају за тај циљ, не труде се око њега, чак и не помишљају да га до-
стигну: задовољавају се само спољашњим испуњавањем неких доб-
родетељи и сами себе лишавају хришћанског савршенства. Што је
најгоре, задовољавајући се сопственим стањем и сматрајући за
себе да су својим спољашњим понашањем узишли на сам врх
духовног живота, они не само да не могу задобити смирење, ду-
ховно сиромаштво и скрушеност срца, него још падају у умиш-
љеност, гордост, самообману и прелест, и више ни мало не маре
за истински духовни напредак. Насупрот томе, они који су пове-
ровали у постојање хришћанског савршенства свим срцем стреме
ка њему и ступају у непопустљиви подвиг како би га достигли.
Знање о хришћанском савршенству чува их од гордости: у недо-
умици и плачу они стоје на молитви пред закључаним улазом у ту
духовну одају. Уведени Јеванђељем у исправно самопосматрање,
они о себи размишљају смирено и скромно: себе сматрају за
непотребне слуге, које не испуњавају своје назначење, одређено
од стране Искупитеља за људе које је искупио.
Свети Игњатије Брјанчанинов
12
одсуство благодати на оним местима или у оним земљама које нису
дале светитеље и мученике.
Старац Пајсије Светогорац
Благодат Свесветога Духа се, као обручење или залог, даје душама
које су се уневестиле Христу. Жена без обручења нема чврсту уве-
реност да ће се несумњиво икада сјединити са мужем. Ни душа
која не добије обручење или залог благодати Божије и која га
свесно не поседује у себи, никада неће стећи веродостојно
уверење да ће вечно пребивати са својим Владиком и Богом,
или да ће се тајинствено и неизрециво сједињавати са Њим и
наслађивати се Његовом неприступном красотом.
Преподобни Симеон Нови Богослов
Благодат нас не пита када да дође. Један из моје пратње каже: данас
је било Преображење, нисам се радовао. Ниси се радовао Преобра-
жењу? Можеш да се радујеш неког другог обичног дана. Не од
поштовања према празнику него од суда Божијег зависи благо-
дат. Сигурно да ово није правило. Али ипак, суд Божији је друга-
чији од суда човековог.
Неко се радује на мотору, неко у авиону. Суд Божији је различит.
Неко се радује док у Свету Ану односи жито на млевење. Тог часа
13
је срећан. Не можемо да судимо зашто нас Бог на неки начин не
чини радосним на Литургији већ нас усрећи ван Литургије. Ми о
томе не можемо да судимо. Можеш на Литургији да постанеш
радостан, можеш и да на Литургији не будеш радостан а да се
радујеш над рукодељем. То је Његов суд. Наше је да се увек
молимо.
Када Бог посети нашу душу, жели и захтева да је затекне у молитви.
Да не налази душу нашу и ум наш у расејаности. То жалости Бога.
Можемо ли да будемо целог дана у сабраности? То би нам помогло.
Старац Јефрем Катунакијски
14
брзо примају Божански огањ ради непрестане молитве.
Старац Тадеј Витовнички
Кад год смо ван благодати Божије ми смо и ван себе и, сравњени
са благодатном природом својом, ми се не налазимо у бољем стању
него један сумашедши у сравњењу са такозваним здравим човеком.
Само је благодатан човек природан човек, тј. Човек више,
непокварене природе којом влада и управља благодат Божија. Бити
пак, без благодати значи бити удаљен од Бога, па удаљен и од ствар-
ности сопственог бића... Зато на грешнике треба гледати као на
болеснике, као на немоћне сенке, без стварности и без ума.
Свети Владика Николај
15
Спасење је у стицању благодати, те невидљиве силе Божије
чијим се дејством човекова душа преображава.
Код благодати је увек све потпуно ново. Она је неисцрпна, баш као
и Сам Бог. Благодат човеку пружа могућност за три виђења.
Прво од њих је виђење духовног света који за човека постаје уну-
тарње очигледан. Али то унутарње виђење духовног света никад
не представља две једнаке, две истоветне слике. Благодат нам увек
открива духовни свет као нешто ново и неочекивано и по опсегу и
по дубини. То виђење нема материјалне форме, боје и контуре. Али
то није ни некаква празнина, попут бескрајног вакума, нити мета-
физичка тама у којој се човекова душа губи, већ свет потпуно дру-
гачијих димензија, који се души открива као невидљива светлост.
Та светлост се никако не може поредити с физичком светлошћу, са
сјајем огња или са сунчаним зрацима.
Друго виђење јесте виђење сопствене душе. Благодат открива чо-
веку његову душу у стању њене оскрнављености грехом, гнојну од
страсти и дубоко палу. Само виђење греха је почетак исцељења. Ту
је у питању чудна и несхватљива антиномија. Наиме, благодат
човековом погледу открива мрачно дно његовог срца, где се,
попут змија, комешају страсти, и истовремено му душу чини
све лепшом, баш као да са ње скида прљаве рите и облачи је у
белу венчаницу.
Треће виђење које благодат дарује јесте виђење света који нас
окружује. У том свету човек види исто што и у својој души - отпа-
дање од Бога и трагове изгубљеног раја. Човек тада почиње
заиста да воли тај пали свет, али на другачији начин. Он више
није према њему пристрасан, већ је његова љубав спојена с
болом и тугом што су људи сами себе гурнули у море патњи и
што су глуви за Божије призиве. Благодат човеку открива тра-
гедију овог света и он доживљава Божију љубав, љубав коју
свет не прихвата. Она човеку открива да су највеће несреће не
знати Бога и вечна смрт, и зато он почиње истински да саосећа
са онима које је до тад сматрао својим непријатељима.
Архимандрит Рафаил Карелин
16
благодати, биће мира и осећаће љубав према свима. Ако је благо-
дати више, осећаће се светлост и велика радост, ако је још више,
онда ће и само тело осетити благодат Духа Светог.
Старац Силуан Светогорац
Дух Свети учи душу да се моли за све људе, да се сви покају и по-
знају како је милостив Бог.
Старац Силуан Светогорац
Господ је дао свету Духа Светог и у коме Он живи тај осећа Рај у
својој души. Можда ћеш рећи: Зашто не осећам у себи такву бла-
годат? - Зато што се ниси предао вољи Божијој него живиш по
својој.
Старац Силуан Светогорац
Слуга Божији је онај који се боји Господа и који чува Његове запо-
вести. То није ропство у коме се ми налазимо, већ праведност која
води ка синовству. Господ наш је изабрао Апостоле и поверио им
благовест Јеванђеља. Заповести које су нам они дали установиле
су прекрасно ропство у коме ми господаримо свим страстима и
обављамо прекрасно служење врлинама. Међутим, кад се још више
приближимо благодати, Господ наш Исус Христос ће и нама, као
Својим Апостолима, рећи: Више вас не називам слугама, јер слуга
17
не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима,
јер све што чух од Оца свога, објавих вам (Јн.15,15). Они који при-
ступе благодати, из опита ће познати покрете Духа Светог и схва-
тити своје духовно стање. Схвативши и познавши то, они ће
узвикнути: Не примисмо духа ропства, да се опет бојимо; него
примисмо Духа усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче (Рим.8,15).
Преподобни Антоније Велики
Бог говори: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети (Мт. 5, 8).
Чисто срце не чини једна, или две, или десет врлина, већ све
заједно, сливши се, такорећи, у једну, којом се достиже последњи
степен савршенства. Па ипак, ни у наведеном случају саме врлине
не могу срце учинити чистим, уколико не дође дејство и посета
Духа Светог. Ма колико искусно знао да рукује оруђем, ковач ништа
не може да уради без садејства огња. И човек који све чини са своје
стране (ради очишћења срца), користећи се врлинама као оруђем
за остварење свог циља, ипак остаје неуспешан и недејствен без
посете огња Духа. Јер, саме врлине немају силу да чисте нечи-
стоту и скверну душе.
Преподобни Симеон Нови Богослов
18
открију другима како би укрепили веру хришћана и навели их да
”постану љубоморни“, тј. да би се и у њима увећало нестрпљење
да се успињу по духовним степеницама.
Из књиге: Са Тибета на Свету Гору Старцу Пајсију
За човека који није укључен у живот Цркве, који није доживео су-
срет с благодаћу, опис овог стања, овог сусрета остаје несхватљив.
Не доживевши је, он неће наћи унутрашњу сазвучност с оним што
ће читати у духовним књигама; оне могу да му изгледају монотоне,
па чак и безбојне.
Архимандрит Рафаил Карелин
19
достојно да опише лепоту такве блажене душе!
Свети Теодор Едески
Под дејством благодати дух добија снагу од Бога, али, у исто време,
он остаје као мало дете - нежан, рањив и беспомоћан. Приликом
додира са грехом и страстима он поново улази у себе, као што ми-
моза скупља своје латице на непажљиви додир душе.
Архимандрит Рафаил Карелин
20
или претеривање. Према њиховом тумачењу, довољно је спознати
грех, а касније ће га бити лако исправити, као кад се гумицом из-
бришу дечје сличице на хартији. Али, у суштини, грех је издаја
Бога и уз то тајни савез са демонским силама. И отуд у свакој
грешној помисли постоји елемент саосећања са демоном, а у греш-
ној навици – љубав према сатани. Зато је у греху заложена, као про-
грамирана, смрт. Насупрот томе, благодат Божија осећа се душом
као живот. Свако од нас има искуство губитка благодати и у таквом
стању (човека) смрт прилази највише. Ми осећамо да нас на-
пушта нешто најдрагоценије. Осећамо тугу и патњу, као да се
приближавамо капији смрти. Наша властита душа чини нам
се као мрачна гробница.
Благодат је била дарована прародитељима, њу је требало само чу-
вати. Али после пада у грех, кад првородни грех, као наследна бо-
лест, живи у човеку, кад као гнојна рана разједа његову душу,
благодат је потребно тражити као изгубљено скровиште, стезати и
чувати је у сталној борби са грехом којим одише наша пала при-
рода, која се налази под утицајем мрачних сила. Метафизика греха
- то је вечно усличавање демону. Зато је грех највећа несрећа и
највеће зло на земљи.
Архимандрит Рафаил Карелин
21
шенства зато што је слободан и чист од свега, увек занет и усхићен
небеским. Када би то натприродно, откривено и лично дожив-
љено стање увек било у човеку, он не би могао ни да узме на
себе служење Логосу, ни да понесе било какве трудове, ни да
чује шта, ни да се у потребним случајевима побрине о себи или
о наступајућем дану: не, он би седео у једном углу, усхићен и
опијен. Пуна мера савршенства и није дата човеку баш зато да би
он могао да има бригу о браћи, да би се вежбао у служењу Логосу.
Али зид је већ срушен, и смрт је побеђена. Ово треба схватити
овако: као што на неком месту на коме сија запаљена свећа у исти
мах може да се налази и нека мрачна сила која затамњује то место,
тако се и при духовној светлости налази неки вео. Због тога човек
који се налази у тој светлости исповеда да још није потпуно
савршен и слободан од греха. Срушен је и разорен преградни
зид, али само делимично, а не сасвим и заувек, зато што благо-
дат понекад снажније поучава и учвршћује човека, а понекад
као да слаби и умањује се, и све то прилагођава тако да то буде
корисно за човека. Ко је достигао у овом животу савршени сте-
пеник, и самим опитом открио будући век? Још нисам видео
ни једног човека који је потпуно достигао хришћанско савр-
шенство, потпуно слободног од сваког порока. Грех, ипак, оби-
тава и у ономе који налази мира у благодати, разумева тајне и
откривења, проба неисказиву сладост благодати… Још нисам
видео некога ко је потпуно слободан: и ја сам некада усходио
делимично до тог степена, и сазнао сам да ниједан човек није
(потпуно) савршен.
Преподобни Макарије Велики
22
Смиреност је мерило правог хришћанина... Благодат се очувава
смиреношћу, губитком смирености губи се благодат.
Преподобни Јустин Ћелијски
23
је то што је најпре одгони? - Гордост, високо мишљење о себи,
уздање у себе.
Свети Теофан Затворник
24
,,Душа смиреног човека је – пише он – као море. Бациш ли у море
камен, он ће само за тренутак узбуркати морску површину и одмах
потонути на дно. Тако све увреде, и непријатности, и незгоде брзо
и неповратно тону на дно срца смиреног човека“.
Друго је правило:
Волети и непријатеље.
,,Има – вели старац – људи који желе својим непријатељима и не-
пријатељима Цркве пропаст и паклене муке. Поступају тако јер се
нису научили љубави Божијој од Духа Светога. А који се научио,
тај љуби свакога и пролива сузе за цео свет. Јер, Христова љубав
жали све и свакога“.
,,У Светом Писму пише да је Бог – Љубав. У души у којој има макар
и мало мржње, Богу и срдачној топлини и благодати Светога Духа
нема места“.
Треће је правило:
Не осуђивати никога, не говорити и не мислити рђаво ни о
коме.
Па додаје Старац једну реч која изненађује:
,,Ако мислиш рђаво о коме, значи да још зли дух живи у теби“.
Седела су једном четири пантелејмонска монаха и међу њима и о.
Силуан. Она тројица су осуђивала неког сабрата због извесне
грешке коју је учинио према манастиру. О. Силуан је све време само
ћутао. Кад су га упитали зар он не мисли да је онај брат рђаво по-
ступио, Старац је одговорио новим питањем:
- Колико ме година познајете?
Одговорили су – тридесет и пет.
- Да ли сте чули да сам за то време некога осудио?
- Нисмо, одговорила су она тројица.
- Зашто онда тражите да то сада, после 35 година учиним?
И стварно, више се рђавих људи поправило у сусрету са неком све-
том душом која их не осуђује, него од оних који их осуђују.
Свету нису потребни осуђивачи, него душе у којима живи Дух
Свети и које исправљају човека не критикама него самом својом
светом, и благом и пуном љубави, личношћу.
Четврто је правило:
Радити вредно и уредно све што се од нас тражи, али се потпуно
25
предати вољи Божијој и не туговати због неуспеха.
- Како ћеш знати да живиш по вољи Божијој? – пита Старац Си-
луан, и одговара:
- Ево како. Ако тугујеш због чега, значи да се ниси сасвим предао
вољи Божијој... Јер ко се предао вољи Божијој, тога неспокојство
не спопада.
Наше је да радимо вредно и исправно, а до Бога је како ће се наш
труд завршити: успехом или неуспехом. Важна је та свест да је Бог
увек са нама и да Он зна шта је за нас боље.
Свети Златоуст је говорио: ,,Ако смо на слободи, Бог је с нама, ако
паднемо у тамницу или ако одемо у прогонство, Он ће нас и тамо
дочекати; ако живимо – живимо у Њему, ако умремо – пашћемо у
Његово наручје“.
Нема провалије, нема бездана у који ћемо пропасти. Бог ће нас
свуда дочекати. Нема места неспокојству.
То су, ето, четири правила О. Силуана:
Не држати много до себе и не примати к срцу увреде.
Волети и непријатеље
Не осуђивати никога ни речима ни у мислима
Радити вредно и уредно, али се потпуно предати вољи Божијој и
не туговати због неуспеха.
Наизглед, све је то природно и лако. Али су та правила ипак тешка
и мали ће их број усвојити и по њима живети. Отац Силуан за-
вршава своју књигу речима:
,,Можда ће ове савете примити бар једна душа. Али, она нека је си-
гурна да је душевна топлина, да је мир, љубав и радост у Духу Све-
том неће остављати“.
26
лентима и даровима. Таквим искреним начином живота Господ све
даје. Љубав, мир у срцу, здравље па чак и материјално добро.
Старац Пајсије Светогорац
Када благодат Божија однесе твој ум, чуда ће следити једно за дру-
гим, он (ум) ће у потпуности бити у иступљењу и стајаће пред изо-
билном светлошћу разумевања познања Божијег.
Старац Јефрем Аризонски
27
је телесном и душевном стању непознато и недоступно. Он почиње
да саосећа са људским родом и сваким појединим човеком. Са-
осећање прелази у љубав. Потом почиње да се удвостручује његова
пажња на молитви: речи молитве почињу да производе силан и не-
обичан утисак на душу, да је потресају.
Свети Игњатије Брјанчанинов
28
ставника који ми објављује учење о Богу, учење ново и уједно врло
древно, учење Божанско, а не људско? Хоћу ли тог Наставника да
назовем светлошћу? Ја светлост не видим, али Он просвећује мој
ум и срце више од сваке речи, више од сваког земаљског учења: без
речи, неописиво брзо, као каквим чудесним додиром - да тако по-
кушам да опишем неописиво - или делањем унутар самог ума. Да
га назовем огњем? Али Он не спаљује; напротив - орошава и
пријатно хлади. Он је некакав глас тих и танак (1. Цар. 19,12), али
од Њега као од огња бежи свака страст и свака греховна помисао.
Он не изговара никакве речи - не изговара, али ипак говори, учи и
пева: чудесно, тајанствено, неописиво тихо и префињено, мењајући
и обнављајући ум и срце који у безмолвију у тајној одаји срца
ослушкују Њега. Он нема никакав лик нити облик. У Њему нема
ничег чулног. Он је потпуно нематеријалан, невидљив и крајње пре-
фињен; изненада, неочекивано и неописиво тихо, јавља се у уму и
срцу, и постепено разлива по целој души, по читавом телу, овладава
њима и удаљава из њих све греховно; зауставља деловање плоти и
крви; сједињује раздвојене делове човека у једно; нашу природу,
која се услед страшног пада распала као крхка посуда, показује као
целу. Ко видећи пресаздавање неће препознати руку Саздатеља,
Који једини има власт да саздава и пресаздава? До сада сам говорио
само о делању, не именујући Делатника. Страшно ми је да га име-
нујем. Погледајте ме браћо! Видите шта се у мени догађа! Реците
ми ви - шта се то у мени догађа? Ви кажите ко то чини? Осећам
присуство Страника у себи. Одакле је дошао и како се појавио у
мени - не знам. Појавивши се, Он остаје невидљив и потпуно не-
докучив. Али присутан је, јер делује у мени, јер влада мноме, не
уништавајући моју слободну вољу, него је увлачећи у Своју вољу
неописивом светошћу те воље. Невидљивом руком Он је узео мој
ум, срце, душу, моје тело. Тек што су осетили ту руку, они су ожи-
вели! У њима се појавио нов осећај, нов покрет - духовни осећај и
покрет! Ја до сада нисам познавао те осећаје и покрете, нисам чак
ни слутио, ни претпостављао да постоје. Они су се појавили, а пред
њиховом појавом телесни и душевни покрети и осећаји су се сак-
рили или су остали оковани. Они су се појавили као живот, а пре-
ђашње стање ишчезло је као смрт. Од додира руке сви делови мога
29
бића - ум, срце и тело - сјединили су се међу собом, сачинивши
нешто целовито и јединствено, да би се потом погрузили у Бога,
пребивајући у Њему док год их та невидљива, недокучива и све-
моћна рука држи. Какав ме тамо осећај обузима? Читаво моје биће
бива прожето дубоким и тајанственим ћутањем, изван сваке
мисли, изван сваког маштања, изван сваке душевне кретње
коју производи крв. Целокупно моје биће празнује и уједно дела
управљано Духом Светим. To управљање не може се описати
речима. Живим као опијен, заборављам на све, храним се не-
познатом и непропадљивом храном; налазим се изван свега
чулног, у области нематеријалног, у области која је не само
изнад материје, него и изнад сваке мисли, сваког поимања; не
осећам ни само своје тело. Моје очи гледају - и не гледају, виде
- и не виде; уши слушају - и не чују; сви моји удови су опијени
и ја се клатим на ногама, придржавам се да не бих пао, или
лежим на одру као болестан без болести и раслабљен од преизо-
биља снаге. Чаша Господња, чаша Духа, напајајућа је као
најјача (Пс. 22,5). Тако проводим дане и недеље!... A време се скра-
ћује!... Дивно ћутање обузима ум, срце и душу, који су се свом си-
лином устремили ка Богу и, да тако кажем, изгубили се у
бесконачном кретању ка безграничном. To ћутање уједно је и бе-
седа, али без речи, без икаквог ширења, без мисли и изнад мисли.
Страник, Који све то чини, има необичан глас и речи - изговарају
се немо и без звука и чују на тајанствен начин. Да бих препознао
чудесног Страника тражим у Светом Писму место где би се гово-
рило о таквим делима и нехотице се заустављам пред Спаситеље-
вим речима: Дух дише где хоће, и глас његов чујеш, а не знаш откуд
долази и куда иде: такав је свако ко је рођен од Духа (Јн. 3,8). Ho,
како назвати само то деловање? Оно умирује човека и сједињује
га са самим собом, а потом и са Богом; немогуће је не препо-
знати у том деловању утицај благодатног Божијег мира, који
превазилази сваки ум и који ће сачувати срца ваша и мисли ваше
у Христу Исусу (Фил. 4,7) мира који даје Дух Свети када при-
ступа човеку и обнавља га. Тачно! Од тога ум и срце постају
јеванђелски, постају Христови: човек гледа Јеванђеље написано у
себи - на таблицама душе, прстом Духа. ... Божански Страник
30
одлази и скрива се једнако неприметно као што долази и што се
јавља. Али Он у читавом мом бићу оставља миомирис бес-
мртности - нематеријалан, као и Он Сам што је нематеријалан
- миомирис духовни, животни, који се може осетити новим
чулом које је Он засадио или васкрсао у мени. Оживљаван и
храњен тим миомирисом ја пишем и саопштавам реч живота
мојој браћи...
Свети Игњатије Брјанчанинов
31
чему вера и хришћански живот нису нешто наменски промишљено
и спољашње, већ истинито, духовно осећање Бога, заједница са
Богом, блискост Бога, у чему учествује читав човек?
То је, као прво, унутрашње осећање да, помоћу своје вере у Бога,
налази истински смисао свога живота. Осећа да је његова вера у
Христа она која га изнутра смирује, која његовом животу даје сми-
сао и усмерење, и која представља једну јарку светлост која га
обасјава. Рађањем таквог унутрашњег осећања, са хришћанском
вером у себи, почела је да живи и благодат Божија. Бог, дакле, није
нешто спољашње.
Другу спознају благодати Божије добија човек када у свом срцу
чује Божије позивање да се покаје, (μετανοήση) промени, због
својих мрачних и грешних дела, да се врати хришћанском жи-
воту, да се исповеди, да ступи на Божији пут. Тај глас Божији,
који чује унутар себе, је први доживљај благодати Божије. Толике
године док је живео далеко од Бога, ништа није разумевао.
Почиње да се каје и исповеда се духовнику први пут у своме жи-
воту. Након исповести осећа дубоки мир и радост коју још никада
у свом животу није осетио. И онда каже: „Растеретио сам се“. То
растерећење је присутност божанске благодати у једној души која
се покајала и коју Бог жели да утеши.
Сузе које има покајани хришћанин, када се моли и од Бога тражи
опроштај грехова, или када се исповеда, су сузе покајања. Те сузе
су веома растерећујуће. Доносе обиље мира човековој души. И тада
човек осећа да су оне дар и спознаја божанске благодати.
Што се дубље каје, што даље иде у љубави према Богу и моли се
божанском љубављу, те сузе покајања све више постају сузе радо-
сти, сузе божанске љубави. Те сузе, које су више од покајничких
суза, представљају један виши степен присутности и благодати Бо-
жије.
Приступамо да се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом по-
кајани, исповеђени, кроз пост и духовну припрему. После Божанске
Заједнице (причешћа) шта осећамо? Дубоки мир у души, духовну
радост. И то је присутност и благодат Божија.
Други пут опет, током молитве или Божије службе, Свете Литур-
гије, осећамо неизрециву радост. И то је присутност благодати Бо-
32
жије и спознаја Бога.
Постоје, међутим и друге више спознаје Бога. Виша спознаја Бога
је виђење нетварне светлости. Ту су светлост видели ученици Гос-
подњи на Гори Преображења. Видели су Христа како сав светли
као сунце, обасјан небеском и божанском светлошћу, која није била
материјална, створена светлост, као што је сунце и друге створене
светлости. Била је то нематеријална, нетварна светлост, односно
Светлост Божија, светлост Свете Тројице.
Они који се до краја чисте од својих страсти и греха и моле се ис-
тинском и чистом молитвом, досежу ову велику спознају, да виде
Божију Светлост за овога живота. То је Светлост која ће сијати у
вечном животу. И не само да они њу сада виде, већ сада њих виде
унутра у тој Светлости. Та Светлост обавија Светитеље. Ми је не
видимо, али они чисти у срцу и свети је виде. Ореол који се прика-
зује око ликова Светитеља је Светлост Свете Тројице која га је упа-
лила и посветила.
У житију Василија Великог читамо да су Василија Великог, док се
молио у својој келији, видели како сав блиста од нетварне светлости
која га је обасјавала. Исто то налазимо у житијима многих Светих.
Дакле свако мора да заслужи да види нетварну Светлост, јер то
представља највишу спознају Бога која није дата свима, већ само
веома малом броју оних који су начинили помак у свом духовном
животу. Према авви Исааку, у сваком покољењу једва да један човек
доживи да види нетварну Светлост (Беседа 32). Постоје, међутим,
и данас свети хришћани који успевају да имају ову јединствену
спознају Бога. Наравно, треба рећи да не значи да свако ко види
неку светлост - види управо нетварну Светлост. Ђаво обмањује
људе показујући им друге светлости, демонске или психолошке,
да би они поверовали да је то нетварна Светлост, али она то
није. Због тога сваки хришћанин који види нешто, или чује
неки глас, или доживи неку спознају, не треба да то прихвата
као да је од Бога, јер га можда ђаво обмањује. Треба то да испо-
веди свом духовнику, па ће му он рећи да ли је од Бога или се
ради о прелести која долази од демона. Код овог питања по-
требно је много опреза.
Архимандрит Георгије Капсанис
33
Многи људи на почетку духовног живота добијају благодат, али она
се, због наших грехова, касније повлачи, па се опет јавља. Кад се
неко од срца обрати Богу умном молитвом, постепено се на њу на-
викне и стекне радост и мир, који нису од овога света. И та радост
се стекне, па се повремено изгуби. Али, благодатна молитва је не-
исказана радост, која се не може упоредити ни са чим од овог света.
Старац Тадеј Витовнички
Видиш каква само пустош влада без благодати, како је душа не-
марна и равнодушна према свему духовном. То је стање добрих па-
гана, Јевреја преданих Закону и хришћана који воде бестидан
живот, не мислећи на свој унутрашњи живот и однос са Богом. Они
ни тада не осећају такав бол, јер они, за разлику од тебе, не
знају за плодове благодати. Будући да им се с времена на време
деси да искусе неку врсту духовне утехе – природне, не благо-
датне – они се примирују.
Свети Теофан Затворник
34
Миомирис од Твог присуства још се осећа у души мојој, али Тебе
нема и душа моја тугује за Тобом, и срце пати, и ништа више не
може да ме развесели, јер сам ожалостио Господа и Он се уклонио
од мене“.
Старац Силуан Светогорац
35
тугу у срцу, или пак неко помрачење у уму? Следствено томе,
из те твоје малодушности и нетрпљења можеш да закључиш да
си у погледу врлине још увек детенце и дојенче и да зато још
увек хоћеш да се храниш млеком, то јест да доживљаваш сла-
дости благодати и да одмах, чим си је лишен, постајеш нетрпе-
љив, губиш се и очајаваш и вапиш баш као и Петар када је био
у опасности да потоне у море: Господе, спаси ме! (Мт. 14, 30). Али
ја ти одговарам као што је тада Исус одговорио Петру: Маловерни,
зашто посумња? Шта има чудно у томе да идеш за Исусом када
иде на гору Таворску да би се преобразио? Хоћу да кажем, шта има
чудно у томе да упражњаваш врлину и чуваш заповести Гос-
подње, док ти благодат Божија просветљава ум својим божан-
ским осијањима? Шта има велико у томе ако показујеш
трпљење и мужевност док ти благодат Божија блажи срце рав-
номерном топлином, својим благим светлосијањем? Чудесно је
и дивљења достојно да идеш за Исусом док иде на Голготу да
буде распет, то јест дивљења је достојно да упражњаваш врлину
и да од ње не одустајеш када дођу невоље и искушења, како спо-
љашња тако и унутрашња, када у теби наступи духовна сувота
срца и недостатак скрушавања. Велика мужевност се огледа у
томе да никако не посустајеш и не постајеш малодушан када
си лишен благодати Божије, када си лишен њених сладости.
Преподобни Никодим Светогорац
Када влада суша (духовна), онда сам задовољан ако видим да је Бог
послао макар и најмањи облак који се појавио на небу (утеха).
Старац Пајсије Светогорац
36
тога Који Истини садејствује, и то удаљавање према лажи и од-
баченим Духовима који лаж подржавају. Прелест постоји већ и у
умишљености, у указивању почасти самоме себи и у очекивању
благодати. To су њени почетни облици, као што су пупољак, цвет
и клица почетни облици зрелог плода.
Свети Игњатије Брјанчанинов
37
да она није ствар обичаја. Она се не мери само људским мерилима
и не очекујте да њу схвате они који могу да разумеју само оно што
је људско, или они који мисле да се благодат Светог Духа може
стећи ван Цркве Христове. Истинско Православље, по својој
природи, мора изгледати несавремено у овом нашем демонизо-
ваном времену. Оно изгледа као неважна мањина презрених и
“луцкастих", усред успешног религијског “препорода"
већине... Али нека нам буду за утеху познате речи Господа нашег
Исуса Христа:
Не бој се, мало стадо, јер беше воља Оца вашега да вам да
Царство (Лк 12:32).
Јеромонах Серафим Роуз
38
Црква Божија као душевну слабост. Оне који су прихватили
такву жељу, он сматра за оне који су прихватили гордост и пад, то
јест, самообману и демонску прелест. Иако сам циљ монаштва и
јесте обновљење Духом Светим које монаштво задобија, ипак,
свети Исак предлаже да се ка том циљу иде у покајању и смирењу,
да се стекне плач и молитва митара, да се у себи открије гре-
ховност, како би нам наша савест сведочила да смо ми непо-
требне слуге, и да нам је потребна милост. „Божије“ - каже свети
– „само по себи долази, у време кад на њега ни не помишљамо”.
Да, тако је! Али само ако је место чисто, и није оскврњено.
Свети Игњатије Брјанчанинов
39
Мир
Ми можемо имати овде на земљи много, све што желимо, али ако
немамо мир - ништа нам не користи. А мир долази од извора
мира, од Господа.
Старац Тадеј Витовнички
Код оних који су стекли мир душевни, тело може бити непрестано
у покрету, у раду, у муци, али душа њихова, приљубљена Богу,
остаје увек у непоколебљивом миру.
Преподобни Серафим Саровски
40
сунце сија, и добро нам је. Тако и ти. Па после опет наиђе олуја, па
опет сунце, и тако.“ Па каже он даље, пошто ми носимо и тело, на
нас и на ово физичко тело утичу и атмосферски притисак. Кад су
добре прилике и кад није велики атмосферски притисак, онда је
лепо време и ми смо све весели и расположени. А кад је тмурно и
ми смо онда некако кисели. Јесте. И зато треба да сачувамо
духовну равнотежу и баш онда кад је тмурно време да будемо
духовно мирни.
Треба човек да се труди, да по сваку цену увек буде расположен, да
увек буде радосна духа. Зато што духови под небом гледају да
стално будемо тужни...
Старац Тадеј Витовнички
41
светој и премудрој... Слава Богу! Слава Богу! За све, слава Богу!
Од ових дивних светих речи, одступају мрачне силе и све тешкоће.
У душу човекову улази мир, утеха, радост. Нека буде воља Твоја,
Господе! Слава Богу за све!
Преподобни Никон Оптински
42
- Како ће сачувати душевни мир потчињени, ако му је старешина
раздражљив човек?
- Љути људи довољно сами себе муче. Раздражљив човек и сам већ
пуно страда од демона, због своје гордости. Потчињени, ма ко да
је, треба да зна ово и да се зато моли за болесну душу свог претпо-
тављеног. Тада ће му Господ, видевши његово трпљење дати
опроштај грехова и дар сталне молитве. Велико је дело пред Богом
молити се за оне који су нас увредили или ожалостили; за то ће
ти Господ дати благодат Своју и Духом Светим познаћеш Гос-
пода. Тада ћеш с радошћу подносити све муке, и то Њега ради, а
Он ће ти дати љубав према целом свету и читавим својим бићем
свима ћеш желети добро и молићеш се за свакога као за самог себе.
Старац Силуан Светогорац
Сам Бог живи у оном човеку који има мирно срце. Главно је - смат-
рај себе горим од свих, не тражи ни љубави, ни уважавања ни од
кога, већ сам имај то према свима - и стећи ћеш мир! А чим будеш
почео да тражиш да тебе други примете, да виде у теби
достојанство и неке врлине - онда збогом мире душевни!
Преподобни Анатолије Оптински Старији
43
ум (Фил. 4;7) даје се као награда и царски дар душама које се боре.
Он је својина чеда Божијих. Да би тај мир обитавао у души једног
хришћанина неопходан је, као прво, побожан труд, односно труд
који је духовне природе, а затим и расуђивање и савест која је
блиставија од сунца и која зна да је човек урадио оно што је
требало да уради.
Старац Јефрем Аризонски
Без праве утехе, праве љубави, која је Божија благодат – све убрзо
постаје досадно. Једна од основних осећања данашњице је досада.
Шта то заправо значи, када неко каже: ,,досадно ми је“? Да ли смо
икад размишљали шта је суштина досаде?
У суштини досаде је немир. Немир је неиздржива спорост проти-
цања времена, потреба за било каквим доживљајем... док човек који
поседује мир, човек који поседује спокој, који поседује радост у
себи, такав човек лако траје. Истински прави, дуготрајни мир се за-
добија једино у Богу. Такав човек лако траје, он безболно, неосетно
и лако пролази кроз време.
Сећам се, читао сам поуке Светог Тихона Задонског. Он је био епи-
скоп и повукао се био у осаму, и у једном тренутку каже, кад је раз-
мишљао о молитвеном правилу, о молитви: ,,Они људи који немају
молитвено правило, који се не баве молитвом, њима мора да је
страшно досадно у животу“. И то заиста јесте тако. Јер молитва
доноси ту радост. Молитва доноси то испуњење које човеку даје
замену за сва лажна уживања.
Монах Арсеније Јовановић
Све што ме чини човеком (тј. душа) живи једино Богом и само у
сједињењу са Њим. Уколико се, пак, раздвоји од Њега, она се до
крајности злопати. Живот моје душе чини мир мојих душевних
сила, који искључиво произилази од Бога. Постоји, истина, и
мир тела. Међутим, он је варљив, с обзиром да је претеча духовне
буре. О таквом миру говори апостол: Када говоре: Мир је и сигур-
ност, тада ће наићи на њих изненадна погибао… (1.Сол.5,3). Ме-
ђутим, духовни мир (који произилази од Духа Божијег) се од
телесног мира разликује као небо од земље. Он је небески и ствара
44
блаженство. Мир вам, често је говорио Господ својим ученицима,
предајући им мир свој. И Апостоли су такође предавали верујућима
мир Божији и као прво добро им желели мир Божији. Он, наиме,
чини живот наше душе и сведочи о њеном сједињењу са Богом.
Одсуство мира у души и смућење, којим се одликују сва
страсна стања наше душе, јесте духовна смрт и знак да у нашем
срцу делује непријатељ нашега спасења.
Свети Јован Кронштатски
45
са Богом. Такав мир молитвено тражим и себи и вама, љубљена
браћо, од јединог Даваоца истинског и светог мира, од Господа
нашег Исуса Христа.
Свети Игњатије Брјанчанинов
Једноставност одмара.
Старац Пајсије Светогорац
46
Ниједно питање западна наука није решила. Јер је западна наука
челична четка у рукама антихриста, четка што раздире старе ране
и отвара нове.
И јер је западна наука позвана од крвника људског, господара ада,
да створи немир, многоструки немир, на свим линијама немир, како
унутра у човеку, тако и у свим круговима друштвеног живота.
И заиста, господар ада створио је помоћу лажне науке немир на За-
паду, нечувен у историји људској.
С немиром западњак леже, с немиром устаје. С немиром вечера, с
немиром руча. С немиром се побратимио па говори: немир је про-
грес, немир је култура, немир је еволуција, немир је живот. Изми-
рио се с немиром Запад, и потурио је своју грбину да га немир шиба
својим бичем изнутра и споља, по души и по телу, а он да говори:
хвала, тако и треба, то води миру, то води срећи човечанства! Из-
мирио се Запад с немиром и кукавички ласка немиру само да би
под његовим наукама продужио за који месец или за коју годину
егзистенцију.
Свети Владика Николај
47
љубе закон твој, и у њих нема спотицања (Пс. 119,165).
4) Научи се да без узбуђења подносиш све непријатности и увреде.
Истина, много ћеш се намучити и претрпети док се на то навикнеш,
али када ту навику стекнеш, твоја ће душа имати велико задовољ-
ство и од самих непријатности које те буду сналазиле. Кад се на то
одлучиш, из дана у дан ћеш све боље управљати собом и ускоро
ћеш умети да сачуваш мир у себи при свим спољашњим и унут-
рашњим немирима.
5) Ако ти се који пут догоди да не можеш владати својим срцем,
одагнати из њега тугу и жалост и успоставити мир, прибегни мо-
литви, угледајући се на Господа Спаситеља Који се у Гетсиманском
врту три пута молио. Он ти је тиме дао пример да у свакој жалости
и тузи прибегаваш молитви. Ма колико жалост и малодушност на-
валили на тебе, не одступај од молитве све док твоја воља не по-
стане потпуно сагласна с вољом Божјом и док ти се срце не умири
и не испуни храброшћу да прими и подноси радосно оно чега се
раније бојало и што је желело да избегне. И Господ се пре молитве
плашио, тужио и био жалостан, а после молитве се умирио и спо-
којно рекао: устаните да идемо; ево се приближи издајник мој
(Мат. 26,46).
Нека те не збуњује одсуство духовних радости и друга уну-
трашња искушења
Премда сам у седмој глави (изнад) говорио о хладноћи срца и о жа-
лости коју душа због тога осећа, рећи ћу и овде нешто што тамо
нисам рекао, а то је да таква жалост, хладноћа срца или одсуство
духовне радости доноси много користи када је примамо и под-
носимо са смиреношћу и трпљењем. И кад би човек унапред
знао ту корист, не би се мучио и жалостио када та искушења
наиђу. Одсуство унутрашњих духовних радости не би сматрао
за знак Божје ненаклоности, него напротив, видео би у томе
знак особите Божје љубави према себи и примио би ово с ра-
дошћу као велику Божју милост.
Већ је и то утешно што таква расположења долазе само онима
који се с особитом ревношћу предају на служење Богу и с на-
рочитом пажњом старају да избегавају све што може да Га ожа-
лости, – и што то не доживљују у почетку свог обраћања Богу,
48
него пошто Му дуже времена служе: када већ очисте своје срце
молитвом и смиреношћу, када осете неку духовну сладост, то-
плоту и радост, када одлуче да се потпуно посвете Богу и већ
отпочну тај труд. Грешници и они који су предати светским
таштинама не осећају тако нешто, нити подлежу тим искуше-
њима. А то је знак да је та горчина драгоцена трпеза на коју
Бог позива оне које воли. Премда није тако пријатна док траје,
та горчина доноси много добра иако ми то у том моменту не
осећамо. Јер кад се душа налази у стању хладноће и страдања
од тих искушења на које и само сећање доводи човека до ужаса,
она се учи да не верује себи и да се не узда у своје добро распо-
ложење, него добија истинску смиреност коју Бог од ње тако
жели. Поред тога, добија жељу за већом љубављу према Богу,
обраћа пажњу на своје мисли, добија већу снагу за подизање
таквих искушења без штете и излази из те борбе задобивши
осећања дугим учењем обучена за разликовање и добра и зла.
Не видећи те скривене корисне плодове, душа се без потребе
узрујава, избегава горчину, не жели да и најмање времена
остане без осећања духовних радости и свако духовно зани-
мање, ако је без ових радости, сматра изгубљеним временом и
бесплодним трудом.
Преподобни Никодим Светогорац
49
кад се умириш, настави обична занимања као да се с тобом
ништа није догодило.
Тако треба да поступаш не само једном, него ако је потребно и
по сто пута сваког часа, увек са савршеном надом и слободом
као и први пут. Чинећи тако непрекидно ћеш напредовати у ду-
ховном животу и ићи стално напред, не губећи узалуд време и
труд.
За чување унутрашњег мира у овом случају можеш предузимати и
ово: свестан своје недостојности пред Богом, мисли на велике ми-
лости које Ти је Он указао. Ожививши тако љубав према Њему,
створи у себи расположење да Му благодариш и да Га славиш из
дубине душе. Пошто је благодарење и славословљење Бога
највиши знак живог савеза с Њим, плод твога пада ће, ако се ра-
зумно према њему односиш, бити, с Божјом помоћу, твоје веће уз-
дизање Богу. Ово би требало да запамте они који се одвећ
узрујавају и муче због малих погрешака да би увидели колико
су слепи у овом случају и како сами себи наносе штету због
своје неразумности. Ради њих и дајемо ову последњу поуку која
је кључ помоћу кога душа отвара велику духовну ризницу којом се
за кратко време можемо обогатити благодаћу Господа нашега Исуса
Христа, Коме нека је слава са беспочетним Оцем и Светим Духом,
сада и свагда и у векове векова Амин.
Преподобни Никодим Светогорац
50
Радост
Радост је бити човек, само кад је човек свим бићем духовно сједи-
њен са Богочовеком.
Преподобни Јустин Ћелијски
Раније нисам знао шта значи - болесна душа, а сада то јасно видим
51
и код себе и код других. Када се душа смири и преда вољи Божијој
постаје здрава и необично спокојна у Богу. Од те радости она се
моли да сви познају Господа Духом Светим који јасно души све-
дочи о спасењу.
Старац Силуан Светогорац
52
овога живота на земљи; откри нам царство духовно, царство
ангела и праведника, царство сваког добра, светлости истине
и правде; откри нам и показа циљ нашег битисања овде на
земљи и смисао свих наших трудова и патњи у овом временом
животу; откри нам океан радости небеске, према коме су све
наше жалости и напасти као капље мутне воде, које не могу тај
океан да замуте.
О браћо, колика нас радост чека! О браћо, како малену цену тражи
од нас Господ, да купимо ту радост, у којој се ангели купају и у којој
праведници пливају! Само да испунимо неколико Његових крат-
ких заповести – то је сва цена!
Свети Владика Николај
53
Да су људи нормални и здрави, они би се радовали детињском ра-
дошћу свакој речи Христовој и сваком делу Његовом.
Свети Владика Николај
54
велику и непомутиву радост и мир у себи.. Ако се гушиш у "не-
правди" коју ти људи и живот наносе, упамти добро, ти јеси
жртва - али жртва свога карактера, своје сујете, самољубља и
саможивости.
Права жртва се не осећа као жртва, не осећа да је она та која трпи
неправду. Жртва свога карактера и егоизма осећа увек бол, њу увек
нешто повређује. Повредљивост је параметар великог "ега".
Престанимо да себе заробљавамо самообманом да ми страдамо на
правди Бога! Умишљене жртве никад неће имати радост живота!
Архимандрит Гервасије Светогорац
55
сти и да му поврати власт над самим собом, отету ђаволом. У стању
бестрашћа човек достиже чисту љубав, и мисао његова почиње по-
стојано да пребива уз Бога и у Богу. Душа, осетивши заклон Духа,
угледавши себе победницом греховних помисли и маштања, по-
чиње да осећа неизрециву радост спасења. Та радост нема никакве
сличности са уобичајеном човечјом радошћу, која се рађа једино од
сујете, почива на самозадовољству; када човек ласка сам себи, или
када му ласкају други, или када му, пак, ласка земаљски успех.
Духовна радост, која објављује спасење, пуна је смиреномуд-
рија, пуна благодарења Богу, праћена је обилним и постојаним
сузама, непрестаним молитвама, не засићује се осуђивањем и
унижавањем себе, излива се у исповедању Бога, у славословљу
Бога, испољава се умирањем за свет. Она је – предокус вечног
живота! Она је – живо познање Бога.
Свети Игњатије Брјанчанинов
Уколико твој живот увек буде окренут Богу, увек ћеш бити у стању
да се радујеш, док ће ти нада на награду олакшати животне недаће.
Да ли си обешчашћен? Погледај на славу која је на небесима при-
премљена за трпљење. Да ли си претрпео губитак? Подигни поглед
ка небеском богатству и ризници коју сабираш добрим делима. Да
ли си прогнан из отаџбине? Твоја отаџбина је, међутим, небески
Јерусалим. Да ли си изгубио децу? Имаш анђеле с којима ћеш се
веселити око престола Божијег и радовати се вечном радошћу. Уко-
лико садашњим недаћама будеш супротстављао очекивано
добро, сачуваћеш безбрижност и непомућеност душе, на шта
нас и позива апостолски закон. Нека успех у људским стварима
не створи неумерену радост у твојој души и нека недаће жа-
лошћу и тескобом не унизе њену бодрост и узвишеност. Уко-
лико ниси васпитан да на [наведени] начин гледаш на житејска
дела, никада нећеш живети без потреса и смућења. У реченоме
ћеш лако успети уколико уз себе будеш имао заповест која ти саве-
тује да се увек радујеш, уколико протераш телесно неспокојство и
сабереш душевне радости, уколико превазиђеш садашње утиске и
управиш мисао ка надању у вечна добра. Јер, и сама представа о
њима је довољна да се душа испуни весељем и да се у наша
56
срца усели анђелска радост у Христу Исусу, Господу нашем,
коме нека је слава и сила у векове векова. Амин.
Свети Василије Велики
Љубав Божија је највећа радост на свету и она се, већ у овоме жи-
воту, дарује усрдној дечици Божијој, заједно са Божијом нежношћу,
која се може само осетити, али се не може исказати речима. Каква
ли је тек нежност коју је Бог припремио у Рају и коју нам још увек
не даје, будући да ми не бисмо никако могли да је примимо у нашу
земну душу?
Старац Пајсије Светогорац
57
Најбољи лек за сваку болест је духовна радост, јер шири у души
благодат Божију. Духовна радост има највећу исцелитељску моћ за
све болести. Она је божански мелем који исцељује ране, док их
духовна жалост продубљује.
Cтарац Пајсије Светогорац
58
Смирење
Ради тебе Бог је понизио себе, а ти ни ради себе не смираваш се -
него се узвишаваш и гордиш.
Преподобни Макарије Велики
59
позна Његову велику жртву и Његову добродетељност и ако са ра-
суђивањем приступи угледању на светитеље, веома брзо достиже
до светости: довољно је да се смирава, да постане свестан своје
ништавности и своје велике неблагодарности према Богу.
Старац Пајсије Светогорац
Смирење и без дела може да нас спасе, док су дела без смирења,
напротив, бескорисна.
Свети Исак Сирин
60
и даје снагу да поднесемо тежину трпљења, а у време мира и покоја
од борбе нас штити од гордости и задржава да не паднемо.
Преподобни Антоније Велики
Заволи смирење, оно ће покрити све грехе твоје. Сви греси су мрски
пред Богом, но најмрскији од свију јесте гордост срца.
Преподобни Антоније Велики
61
Стално самоокривљавање и самопрекоревање. Правичност и ис-
креност. Непристрасност. Умирање за све (светско). Умилење. По-
знање тајне скривене у Крсту Христовом. Жеља за распињањем
себе свету и страстима и стремљење томе распињању. Одбацивање
и заборављање улагивачких обичаја и речи, скромних по принуди,
или са предумишљајем, или по навици додворавања. Прихватање
јеванђелске смелости. Одбацивање земаљске мудрости као непо-
требне за небо. Презир према свему што је код људи високо, а га-
дост пред Богом (Лк. 16,15). Напуштање самооправдавања. Ћутање
пред онима који вређају, изучено у Јеванђељу. Одбацивање сваког
сопственог умовања и прихватање јеванђелског начина размиш-
љања. Обарање сваке помисли која је противна Христовом расуђи-
вању. Смиреномудреност или духовно расуђивање. Свесна
послушност Цркви у свему.
Свети Игњатије Брјанчанинов
62
атеизму... - све ван православља има заједнички именилац: сре-
диште му је човек. За нас, Христос је средиште. Зато је лако бити
јеретик, јеховин сведок или масон или било шта друго, али је
тешко бити православни хришћанин. Да би постао православни
хришћанин, човек мора да прихвати Христа, а не себе као средиште
свега.
И управо због тога почетак пута ка обожењу јесте смирење, то јест
- свест о томе да смисао нашега живота није у нама већ у нашем
Оцу, Творцу и Саздатељу.
Поред тога, морамо се смиравати да бисмо схватили да смо духовно
болесни, преиспуњени раслабљеношћу и страстима.
Онај који започиње путовање ка обожењу мора непрестано да се
смирава да би постојано ходио тим путем. Јер, уколико прихвати
помисао да оно што чини јесте добро и да он сопственим сна-
гама напредује, постаће плен гордости. Изгубиће све што је сте-
као и мораће да крене из почетка, мораће изнова да се смирава, да
сагледава своје слабости, своју духовну оболелост и да се више не
ослања на себе. Човек мора да се ослања на благодат Божију да би
постојано ходио путем ка обожењу.
Управо зато, када читамо житија Светих, смирење Светих оставља
на нас тако снажан утисак. Иако су били веома близу Богу, иако су
понекад сијали у светлости Божијој, чинили чуда и точили миро,
они су, истовремено, веома смирено мислили о себи, сматрајући да
су и даље удаљени од Бога, да су и даље последњи од свију људи.
Управо их је то и такво смирење учинило боговима по благо-
дати.
Архимандрит Георгије Капсанис
63
Твој ум ће се, поучен Јеванђељем, смирити пред сваким ближ-
њим када у њему буде видео Христа. Сви који су се крстили у
Христа, у Христа су се обукли. Чиме год и како год да су оскврнули
себе - риза Христова је, до суда Његовог, на њима. Неопходно је
себе сматрати горим од свих других људи: то захтева свето сми-
рење. Апостол није тек тако за себе рекао да је први међу грешни-
цима - он је био убеђен у то. И ми треба да убедимо себе: ту нам
предстоји рад и труд.
Свети Игњатије Брјанчанинов
Суров живот могу издржати само посебни људи снажни телом, који
без штете могу поднети и хладноћу, и глад, и влагу, и лежање на
земљи. Преподобни Јован Дамаскин каже да је слабима телом
корисније смирење и благодарење, него телесни напори и подвизи
за које нису способни.
Преподобни Амвросије Оптински
64
за зло и мржњу: он нема непријатеље. Ако га неко од људи
вређа, он у томе човеку види оруђе праведног суда и Промисла
Божијег. Смирени човек се у потпуности предаје вољи Божијој.
Смирени не живи сопственим животом, него Богом. Смиреноме
је страно самопоуздање, стога непрестано тражи помоћ Божију
и непрестано пребива у молитви.
Свети Игњатије Брјанчанинов
65
У духовном животу је толико неопходно не уздати се у себе, да без
тога, у то буди уверен, не само не можеш извојевати жељену победу,
него нећеш моћи одолети ни најмањем нападу непријатеља.
Запамти то добро. Без обзира на слабост духовно - моралних моћи,
ми обично врло високо мислимо о себи. Премда нас свакодневно
искуство очигледно уверава да је такво мишљење погрешно,
ми, по некој несхватљивој самообмани, не престајемо веровати
да смо нешто, и то не нешто безначајно. Та је наша слабост, коју
врло тешко увиђамо, од свега највећма противна Богу. Она је
први плод нашег самољубља и извор и узрок свих страсти и свих
наших посртања и падања. Она затвара врата кроз која нам долази
благодат Божја и не дозвољава јој да уђе и да се у нама настани. Јер
како може благодат сићи у човека који мисли за себе да је он нешто
велико, да све зна и да нема потребе ни за чијом помоћи?
Самоуверене Бог укорава преко пророка говорећи: Тешко онима
који мисле да су мудри, и сами су себи разумни (Ис. 5,21). Стога нас
Апостол и саветује: Не мислите за себе да сте мудри (Рим. 12,16).
Бог мрзи човекову самоувереност, а ништа тако не жели да
види у њему као искрено сазнање сопственог ништавила и ду-
боко уверење и осећање да свако добро у нама, нашој природи
и нашем животу долази једино од Њега као Извора сваког
добра и да од нас не може доћи ништа што би стварно било
добро: ни добра мисао, ни добро дело. Зато се Бог и стара да то
небеско семе засади у срцу оних које воли те побуђује у њима
расположење да не цене себе и утврђује у њима уверење да се
не смеју уздати у себе. Некада Он то чини путем благодати и
неким унутрашњим озарењем, некада спољашњим ударима и
страдањима, понекад неочекиваним и скоро неодољивим иску-
шењима, а по који пут чини то и на друге, за нас не увек разум-
љиве начине.
Па ипак, иако је то неочекивање ничег доброг од себе у ствари
Божје дело у нама, дужни смо и ми са своје стране чинити све
што можемо и што је у нашој власти да дођемо до таквог рас-
положења. Зато ти предлажем овде четири вежбања помоћу којих
ћеш, с Божјом помоћу, моћи да дођеш до тога да не верујеш себи и
да се никада ни у чему не уздаш у себе.
66
а) Увиди своје ништавило и имај стално на уму да сам од себе не
можеш учинити никакво добро за које би био достојан царства не-
беског. Слушај шта веле богомудри Оци. Петар Дамаскин каже да
„нема ничег бољег од сазнања своје немоћи и незнања, и ничег
горег него не знати то“. Свети Максим Исповедник учи да је
„темељ сваке врлине сазнање сопствене немоћи“. Свети Златоуст
тврди да „само онај познаје најбоље себе ко о себи мисли да је
ништа“.
б) Тражи у смиреним молитвама да ти Бог у томе помогне, јер је и
то Његов дар. Ако желиш да добијеш тај дар, мораш на првом месту
створити у себи уверење не само да ти недостаје то сазнање о себи,
него да га сам од себе не можеш ни имати. Затим, мораш чврсто ве-
ровати да ће ти Бог то сазнање даровати, када то нађе за сходно и
нимало у то не сумњај.
в) Научи се да увек страхујеш за себе и да се бојиш својих без-
бројних духовних непријатеља којима се не можеш ни кратко време
одупрети. Страхуј од њихове извежбаности у вођењу рата против
човека, од њиховог лукавства и њихових заседа, њиховог претва-
рања у анђела светла, њихових безбројних замки и мрежа које по-
тајно распростиру по путу добродетељног живота.
г) Ако паднеш у какав грех, искористи то одмах да увидиш и сазнаш
своју немоћ. Бог ти је зато и допустио да паднеш, да би упознао
своју слабост и не само научио да презиреш себе, него да би заже-
лео да те и други због твоје слабости презиру. Без те се жеље неће
моћи укоренити у теби благотворно неуздање у себе које је темељ
и почетак праве смирености.
Човеку који жели да успева у духовном животу неопходно је да
упозна своју слабост. Горде и самоуверене доводи Бог до тог са-
знања допуштаући да падну баш у онај грех за који су мислили да
су у стању да се сами од њега сачувају. Падом увиђају своју немоћ,
те се више не усуђују да се уздају у себе како у томе тако и у свему
другом.
Премда је то средство врло успешно (али не и безопасно), Бог га
не употребљава увек, него тек кад сва друга, лакша средства, о
којима смо говорили, нису помогла човеку да упозна себе. Када се
исцрпу сва средства, Бог допушта да човек падне у већи или мањи
67
грех, већ према његовој већој или мањој самоуверености. Онде где
самоуверености нема, та се падања за поуку и не дешавају. Стога,
кад ти се догоди да паднеш, одмах прибегавај ниском мишљењу
о себи и тражи у молитви од Бога да ти помогне да сазнаш своје
ништавило и да утврди твоје срце да се не узда у себе, како не
би опет пао у исти или још тежи грех.
Али не само кад човек падне у грех, него и кад га сналазе несреће
и невоље, особито тешке и дуготрајне телесне болести, треба да
зна да страда зато да би дошао до самопознања, то јест, до сазнања
своје немоћи и да би стекао понизност. Зато Бог допушта да наилазе
на нас све врсте искушења од злог духа, и од људи и од наше по-
вређене природе. И св. Павле мисли да су му с тим циљем била
послата искушења којима је био изложен у Азији: И већ смо сами
себе осудили били на смрт, да се не би уздали у себе, него у Бога
који подиже мртве (II Кор. 1,9). Ко хоће и на други начин да
упозна своју слабост нека не више, него само један дан пази на
своје мисли, речи и дела: о чему је мислио, шта је говорио и
чинио. Увидеће да је већи део његових мисли, речи и дела био
неразуман, неисправан, рђав. Тај ће му опит помоћи да увиди
какав је неред у њему и како је слаб. А то ће га искуство, ако
само искрено жели себи добра, довести до сазнања, како је лудо
очекивати неко добро од себе и уздати се у себе.
Преподобни Никодим Светогорац
68
Врлина која спашава
Браћо и сестре, знате ли ви да се ђаво не боји ни нашег ума, ни
нашег знања. Он их има више. Он се не боји чак ни наших добрих
дела. Он их има више. Само једну врлину он нема и она га убија, а
нас спашава. Која је то врлина? … Једном сам достигавши нешто,
гордо пошао свом старцу. Он је, видевши ме, одмах схватио, да сам
склизнуо, и не дочекавши моје речи рекао: - Зашто се ми тако гор-
димо, сине? Каквим делима се гордимо? Тиме што постимо, мало
једемо? Ђаво пости више од нас, никада не једе. Тиме што не спа-
вамо ноћу, што мало спавамо? Ђаво бди више од нас, никада не
спава. Тиме што се уздржавамо? Што чувамо девственост? Ђаво је
девственији од нас: чак и да хоће да блудничи, не може - он нема
тело.
Нисам могао да поверујем сопственим ушима. Каквим год врли-
нама да поседујемо, ђаво их такође поседује. Какве год врлине да
задобијемо, те врлине које је ђаво имао док је био архангел, ми
никад нећемо задобити.
И све ће оне бити протраћене. Зашто? Зато што њему недостаје
једна врлина. Ми смо дужни да се старамо да задобијемо ону
врлину да би се спасили.
Ђаво нас не искушава само греховима. Он нас искушава врли-
нама више него греховима.
Грехе ми видимо и можемо их избећи, али за врлине се боримо да
их задобијемо.
Један свети човек је рекао: ,,Хоћеш да постип? Ђаво ће ти помићи.
Хоћеш да даш милостињу? Ђаво ће ти помоћи. Да градиш храм?
Ђаво ће ти помоћи. Зашто? Зато што зна, да ако успемо све то, по-
гордићемо се и све изгубити." Ми морамо овладати том врлином
коју он нема. Бити смиреним!!!
Светогорац Никон
69
Знај добро, ако те муче рђаве мисли, значи да се ниси смирио. Бла-
жен је онај који се смирио, јер је нашао савршен мир у Богу.
Старац Силуан Светогорац
70
сење. Све ово делање довешће те до познања властитих немоћи и
до смирења.
…Нека вам Господ помогне да кроз познање својих немоћи стек-
нете толико жељено смирење…
А како стицати смирење – то велико благо које непријатељи не могу
да украду и које их уништава – о томе читајте отачке књиге. Из њих
ћете видети, да где нема светлости, тамо је све тама, и где нема сми-
рења, тамо је све тамно и мрачно. И ми не можемо да стекнемо сми-
рење ако не спознамо своје немоћи и ако се уздамо у своју
умишљену способност да се поправимо. Већ и то што у себи
осећате хлађење према Богу јесте повод за смирење. Видећи у
себи такву беду, треба се и против своје воље смиравати, а буде
ли узнемирења због тога, јасно ће се показати наша гордост;
јер ако смо нешто и имали, притерани невољама узнемирили
смо се, уместо да прибегнемо смирењу и покајању.
Када сам цар и пророк Давид говори о себи: пре но што си ме сми-
рио, грешио сам (Пс. 118,67), шта да кажемо за себе ми, који не-
мамо такво богатство? И када је добио смирење, није то
приписивао себи, него Богу: благо мени јер си ме смирио (118,71).
То и ми треба да видимо на путевима нашег живота и у деловању
страсти – да нас наше душевне немоћи воде ка смирењу...
Преподобни Макарије Оптински
71
Смирени никада никог не осуђује, нити кога клевеће, нити у било
чему себе претерано истиче, и никада не празнослови.
Свети Јефрем Сирин
Пример смирења
Мој незаборавни духовни отац и старац казивао нам је следеће о
старцу X. из скита Свете Ане. Тај старац је био обдарен расуђива-
њем и обучавао је послушнике.
,,Једном приликом посетио сам старца X. у његовој молчаници (ис-
посници, исихастириону). Био је дан и он је служио божанствену
Литургију. Босоног, у старој, изношеној одежди и са ручно израђе-
ним, зарђалим крстом. Прост, али веома благог понашања, што је
било у супротности са дивљим изгледом и разбарушеном косом
јуродивог Христа ради, каквим се представљао.
Тог дана је пуно људи дошло да присуствује Литургији у капелици
његове молчанице. Затражио је од једног јеромонаха да поје на Ли-
тургији.
Овај јеромонах је имао тако умилан глас да човек, који би га чуо,
није више знао да ли то пева ангео или човек.
Услед величанствене Литургије, сви су тога дана осећали духовну
радост. Међутим, један догађај учинио је тај дан још изузетнијим.
Непосредно пред крај божанствене Литургије, старац X. се појавио
пред царским дверима. Желео је да смири свог послушника - јеро-
монаха, али и да буде од користи посетиоцима. Као што је често
чинио, почео је да грди свог послушника оваквим и сличним
речима:
,,Хеј, ти, гнусни човече, ти, бестидниче, ти, што се не плашиш Бога
и што се не стидиш пред људима! Ти си лицемер. Мислиш да си
72
светац и желиш да ти укажу почасти, да те људи похвале. Напоље!
Напоље из цркве...”
,,Благослови, старче, сасвим си у праву”, рекао је јеромонах,
оставши непомућен и миран. Пао је на колена и поклонио се, а
затим мирно изашао из цркве.
Ми смо занемели. Нико се није ни померио и стајали смо као ки-
пови. Након пар тренутака тишине, старац који се претварао да је
љутит стао је испред царских двери и са сузама у очима радосно
нам објаснио:
Браћо моја, хтео сам да вам кажем нешто душекорисно. Међутим,
како сам неписмен и неук, желео сам да вас помоћу овог светог по-
слушника делатно поучим смирењу. Знајте да је он истински и
савршени монах из скита Свете Ане.
73
ни монаштво ". Па сам га питао, како ви мене сада: ,,Шта значи
смирити се?" Старац је рекао: ,,То је врло једноставно. Сада је ето
лето, а ти, претпостављам, чекаш јесен, када ће посла на пољу бити
мање?" - ,,То је истина, баћушка ..." - ,,Па, а кад јесен дође, чекаћеш
зиму, прве путељке у снегу, Божић, и они ће доћи - чекаш пролеће,
а тамо је Васкрс?" - ,,Истина је, оче". - ,,Ево ти си сада искушеник,
и, претпостављам, чекаш време када ћеш бити расофорни монах?"
- ,,Да, чекам." - ,,Па, ту, претпостављам, и мантију чекаш, свеште-
номонаштво. Ето то значи да се ниси смирио. Али када ти буде
свеједно, пролеће или јесен, лето или зима, Божић или Васкрс, да
ли си искушеник или схимник, и када будеш живео данашњи дан,
не мислиш и не чекаш, а потпуно се предаш вољи Божјој, тада ћеш
се смирити ... "
Када сматраш себе ништим, онда уопште није важно шта људи го-
воре и мисле о теби... Смирени човек је увек сталожен и спокојан,
а да би ово достигли треба нам велико искуство. У свакој ситуацији
која те узнемирава, сагледај своју немоћ и укори себе а не другог.
Преподобни Макарије Оптински
74
пријатељи? Не протествуј.
10. Свађају се са тобом? Остани миран.
11. Поткрадају те и то очигледно? Прави се да не видиш.
12. Изазивају те? Остани суздржан.
13. Не придају значај твојим саветима? Можда твоја деца не желе
да слушају твоје савете? Падни на колена и моли се.
14. Нервоза са супружником? Ти си крив а не други.
15. Крив си? Затражи опроштај.
16. Ниси ти крив? Опет тражи опроштај.
17. Здрав си? Слави Господа.
18. Болестан си? Имаш карцином, мучиш се, много патиш, боли
те? Слави Господа.
19. Незадовољство, незапосленост, сиромашан дом? Пости. Бдиј.
Моли се.
20. За всјеx и за всја се моли. Много се моли, много. Јер " овај род
страсти и демона ничим другим се не изгони сем постом и молит-
вом".
"Тако браћо моја, да сви следимо ове савете о смирењу, а први ја,
како би били сигурни да ћемо се спасити. "
75
Ученик: Шта је смирење?
Старац: Има једна јеванђелска, људском уму несазнајна врлина која
Христовим миром сједињује све човекове снаге уједно.
Ученик: Ако је несазнајна, како онда знамо да постоји? А тим
више: како можемо да стекнемо такву врлину коју не можемо ни
да сазнамо?
Старац: Да она постоји знамо помоћу вере, из Јеванђеља, а саму
врлину дознајемо опитно, у мери у којој смо је задобили. Но и
након задобијања она остаје несазнајна.
Ученик: А зашто то?
Старац: Зато што је божанствена. Смирење је учење Христово,
својство Христово, дејство Христово. Спаситељеве речи: На-
учите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем (Мт 11, 29),
свети Јован Лествичник објашњава овако: „Научите се, али не од
анђела, не од човека, не из књиге, него од Мене, то јест од тога што
ћете Мене примити, од Мог сијања и дејства у вама, јер сам ја кро-
так и смирен срцем, и душом, и телом.“ А како да сазнамо својство
и дејства Христова? Она су и кад их осетимо несазнајна, како је и
апостол рекао: И мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће
срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу (Фил. 4, 6-7). Мир Божији
је и начело и непосредна последица смирења; он је дејство смирења
и узрок тог дејства. Он делује на ум и срце свемогућом Божијом
силом. А саму Божију силу и њено дејство не можемо сазнати на
природан начин.
Ученик: А на који начин можемо да достигнемо смирење?
Старац: Испуњавањем јеванђелских заповести, а првенствено
молитвом. Благодатно дејство смирења потпуно се подудара са
благодатним дејством молитве, тачније: то је једно те исто дејство.
Ученик: Изложи ми, молим те, детаљно оба начина стицања сми-
рења.
Старац: Оба су изложена у учењу Светих Отаца. Свети Јован Ле-
ствичник говори да једни, вођени Божијим Духом, прилично добро
могу да расуђују о смирењу, а свети Исак Сиријски каже да Свети
Дух тајанствено учи смирењу човека који се припремио за такво
учење. Ми смо, сакупљајући мрве које падају са духовне трпезе
господара наших, Светих Отаца, стекли веома оскудну представу
76
о смирењу; и сами настојимо да се ње држимо и да је као драгоцено
предање Отаца предајемо онима који нас питају. Добијене пред-
ставе о смирењу можемо сасвим оправдано назвати мрвицама:
саму ризницу у њеној неиспуњивој пуноћи има онај који је у
себи нашао Христа.
Преподобни ава Доротеј говори да „смирење природно настаје у
души као последица поступања по јеванђелским заповестима… Ту
се догађа исто што и у упознавању наука и вештине лечења. Када
их неко добро научи, и када се затим систематски бави њима, онда
малопомало, кроз то бављење, тамо научник, а овамо лекар, стиче
навику, а не може да каже и објасни како је стекао навику управо
зато што ју је душа примила постепено и кроз такво бављење. Исто
се дешава и при стицању смирења: кроз испуњавање заповести
ствара се нека смирена навика, и то нико не може да објасни
речима“. Из овог учења преподобног аве Доротеја очигледно следи
закључак: ако желиш да нађеш смирење, онда мораш брижљиво
да изучаваш Јеванђеље и да исто тако брижљиво испуњаваш
све заповести Господа нашег Исуса Христа. Ако испуњаваш
јеванђелске заповести, онда можеш да дођеш до познања своје
сопствене грешности и грешности целог човечанства, а на
крају и до сазнања и убеђења да си грешнији и гори од свих
људи.
Свети Игњатије Брјанчанинов
77
себе. Треба избегавати сваку нервозу и сваку љутњу, јер Христос
никад није био љут. Треба човек да буде кротак и смирен у срцу
као и да нађе мир у својој души.
Старац Тадеј Витовнички
78
равају, тако да страдају без користи. Смирен човек је задовољан,
било шта да му се деси, јер је Господ његово богатство и радост.
Сви људи ће се дивити лепоти такве душе.
Старац Силуан Светогорац
79
наукама и заповијестима људским (Мт. 15, 8-9). Онај ко твори
правду људску пун је сумње, високоумља, самопрелашћености; он
проповеда, труби пред собом, разглашава дела своја, не обраћајући
никакву пажњу на забрану што ју је изрекао Господ (Мт. 6, 1-18);
мржњом и осветом он плаћа онима који би се усудили да отворе
уста како би се са највећом могућном основаношћу и добронамер-
ношћу успротивили његовој правди; такав себе држи за достојног
и предостојног свих награда земаљских и небеских. Насупрот томе,
онај ко заповести еванђелске чини, вазда је погружен у
смирење: сравњујући своје испуњавање свесветих заповести
са узвишеношћу и чистотом њиховом, он стално увиђа да је то
испуњење крајње недовољно и недостојно Бога; он себе види
као некога ко је заслужио привремене и вечне муке за сагре-
шења своја, за нераскинуто општење са сатаном, за пад заје-
днички свима људима, за своје сопствено пребивање у палости,
најзад, за потпуно недовољно и често искривљено вршење
заповести. Пред сваком патњом која му се шаље по промислу
Божијем он покорно сагиње главу, знајући да Бог за време овог
земаљског странствовања патњама поучава и обликује оне
који Му служе. Такав човек милостив је према непријатељима
својим и моли се за њих као за браћу коју заносе демони, као за
удове истога тела, болесне у духу, као за добротворе своје, као
за оруђа промисла Божијег.
Свети Игњатије Брјанчанинов
80
- Како се достиже стање у коме човек искрено сматра себе горим
од свега што је створено? Чија је то мера?
- То је дар Божије благодати. По мери причешћа благодаћу и
њеног стицања човеку се открива пакао његове сопствене
душе. Зато су Свети Оци плакали током целог свог живота,
сматрајући себе највећим грешницима, а људи који пропадају
у гресима обично сматрају себе достојним сваког уважавања.
Архимандрит Рафаил Карелин
81
ложење према Богу. Осврћући се на свој протекли живот, он види
да тај његов живот представља непрекидни низ сагрешења, падова,
поступака који изазивају гнев Божији, и због искрености срца при-
знаје да је највећи грешник, достојан привремених и вечних казни,
да му је потпуно потребан Искупитељ, и да у Њему има једину наду
у спасење. У њему се такво мишљење о себи ствара неприметно,
као последица испуњавања заповести. Поуздано се може тврдити
да се човек руковођен Јеванђељем неће уздржати да изнесе своје
потпуно убеђење да не зна ниједно своје добро дело. Такав човек
испуњава заповести, а сматра да их изопачује и скрнави, како го-
вори свети Петар Дамаскин. „Научи ме творити вољу твоју“ виче
он уз плач Богу, „ону вољу коју си Ти заповедио да творим, коју
се напрежем да творим, али не могу зато што моја пала природа
не разуме ту вољу и не покорава се њој. Узалудни су били и биће
узалудни сви моји напори ако ми Ти не пружиш руку помоћи.
Дух Твој Благи – једино Он сам – нека ме води на земљу праву“.
„Добро може бити предмет веровања и делатности једино у Христу
Исусу и у Светом Духу,“ рекао је преподобни Марко Подвижник.
Ученик: Неће ли такво мишљење о себи довести до унинија или
очаја?
Старац: Оно ће довести до хришћанства. Господ је сишао на
земљу управо ради таквих грешника, како је Он сам објавио: Нисам
дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање (Мт 9, 12-13).
Управо такви грешници могу од свег срца да приме и испове-
дају Искупитеља.
Ученик: Рецимо да поступање по јеванђелским заповестима до-
води до познања и сазнања своје грешности; али како достићи то
да човек призна да је грешнији од свих људи, међу којима има
ужасних злочинаца, злотвора?
Старац: То је опет природна последица подвига. Ако се пред нашим
очима налазе два предмета, и ако један од њих разгледамо са сваком
могућом пажњом и непрестано, а на други не обраћамо никакву
пажњу, онда о првом добијамо јасно, детаљно, одређено мишљење,
а о другом остајемо на најповршнијем мишљењу. Код човека који
испуњава јеванђелске заповести пажња ума је стално усмерена
на сопствену грешност; кроз исповедање својих грехова Богу и
82
плач он се труди да открије у себи нове модрице и мрље. Док
их открива уз Божију помоћ, он настоји да открије још шта
ново, а све зато што га вуче жеља за богопријатном чистотом.
Грехове ближњих он не гледа. Ако због нечега буде морао да
обрати пажњу на сагрешења ближњег, он то чини сасвим
површно и узгред, онако како то чине људи заузети нечим
нарочитим. Из самог његовог живота произилази природно и
логично признање да је он грешник над грешницима. То
уређење захтевају од нас Свети Оци. Молитвени подвиг човека
који нема такво мишљење о самом себи Свети Оци сматрају
неправилним. Брат је рекао преподобном Сисоју Великом:
„Видим да у мени пребива непрестано сећање на Бога.“ Препо-
добни је одговорио: „То што твоја мисао јесте уз Бога, није ве-
лико: велико је да видиш да си мањи од целокупне твари“.
Основа молитве је најдубље смирење. Молитва је вапај и плач
смирења.
У недостатку смирења молитвени подвиг лако постаје склон
самообмани и демонској прелести.
Свети Игњатије Брјанчанинов
83
Смирен је онај који прима оптужбе без протеста. Смиреноумље
ћеш испитати, ако се не узнемираваш за приговоре које ти
чине, макар и неоправдано. Смирени ће уживати вечна блага у
Царству Небеском. Смиреномудрије ће му донети радост и весеље
у вечном животу.
Свети Исак Сирин
Велико искушење (страдање) долази пре или после добра које Гос-
под учини. То је зато да би душа остала у смирењу.
Старац Тадеј Витовнички
84
бравши као добре посреднике смирење и познање своје мере.
Под њиховим дејством и онај ко стоји на основи врлина сматра
себе нижим од читаве твари.
Преподобни Никита Ститат
85
Бога љуби онако како je Он заповедио да Га љубе, a не онако како
самообманути сањари мисле да Га љубе.
He падај у заносе, не доводи у покрет своје нерве, не распаљуј ce
материјалним пламеном, пламеном твоје крви. Жртва угодна Богу
je - смирење срца, скрушеност духа. Бог ce са гневом одвраћа
од жртве која ce приноси са умишљеношћу и гордим мишље-
њем о себи, макар то била и жртва паљеница.
Свети Игњатије Брјанчанинов
86
Машкова шта је смирење. У то време сам био млад и неискусан,
чинило ми се да ћу ако добијем тачан одговор одмах моћи да стек-
нем ту врлину и да ће све кренути како треба. У то време сам у Ле-
ствици светог Јована Лествичника нашао изреку да смирење
искорењује све страсти и у мени се разгорела жеља да стекнем сми-
рење, да бих на тај начин победио све страсти, што се каже „да јед-
ним ударцем побијем седам“. А заправо, смирење се стиче кроз
борбу, понекад нажалост и кроз спотицања и падове, тако да мо-
жемо рећи да човек који је стекао смирење стекао је савршенство
или да се приближава савршенству. Ово сам и невољно морао да
схватим током година из свог сопственог горког искуства.
Дакле, у то време сам се оцу Андреју обратио са овим питањем
„шта је смирење“ – и он ми је дао одговор који ми је био потпуно
неочекиван и чак неуместан. Он је рекао да је смирење - одсуство
наде на себе (уздања у себе). Ја сам овим његовим речима био јако
разочаран: „Шта он то говори, какве то везе има са мојим пита-
њем?!“, али сам прећутао. Он је очигледно осетио да се са тиме
нисам сложио и није наставио разговор. Након година и година по-
стао сам свестан да тако и јесте. Смирење се управо и састоји у
томе да се у свему надаш не на себе, већ на Бога, као и да смат-
раш себе грешним човеком који не вреди ништа. Отац Андреј
је тако говорио из искуства, он је био истински смирен.
Ми често не разумемо шта је истинско смирење, шта значи смат-
рати себе горим од других. Зато уместо да се смирујемо, ми се ба-
вимо смиренословљем. Смиренословље је врло распрострањена
наводна врлина када човек само на речима говори да је гори од дру-
гих, а изнутра себе не сматра таквим. Толико је раширен овај порок
да је тешко не заразити се њиме. Постоји прича о једном “смире-
номудреном” монаху. Он је тако убедљиво себе разобличавао за
неке грехе да су му слушаоци поверовали и када су поверовали он
се наљутио. Разумете? Замислите себе на његовом месту јер и сви
ми имамо сличне ситуације. Ми кажемо: „Да, ја сам грешан“ - ово
кад кажемо делује заиста скромно, или: „Ја сам неписмен, мало
читам“. Ако човек коме се обраћамо поверује да смо такви, ми ћемо
се наљутити, неће нам се то допасти. А заправо се дешава да ми
себе називамо грешним, неписменим, или помињемо неке друге
87
своје мане само да бисмо задивили људе који смирење сматрају за
врлину. То јест. хвалимо се , и то да тако кажем уз примитивну
лукавост, типа: „Ја сам лош“, док човек са којим говоримо
треба да каже: „Ма не, ти си добар“, – „не, не ја сам лош“, –
„Ма шта ти је, ти си добар“, – „Не, ја сам баш грешан“, – „Ма
шта је са тобом?“. Нама је ово пријатно, и јако је тешко тога се
одрећи.
Мој духовник, отац Андреј, никада о себи није тако говорио. Није
било случаја да он о себи каже нешто лоше, на пример „ја сам
грешник“ или нешто слично томе. Међутим, када су га вређали или
понижавали, или се опходили са њим као са неким неуким и без-
вредним човеком, он на то никако није реаговао. Једном су га
ужасно и страшно увредили. Он је тада већ био у чину игумана
(није водио манастир, али је имао чин игумана). Једном је морао да
изађе да причести болесног човека ван манастира. Било је јутро и
по уставу су у манастиру служили полуноћницу. Био је Пост. Пе-
вали су тропар: „Гле женик долази…“ и сва браћа су изашла и стала
на средину храма. Пошто је отац Андреј кренуо на требу, није узео
са собом мантију и мислим клобук. Људи који су требали да дођу
по њега су каснили и отац Андреј је одлучио да заједно са браћом
стане у средини храма: он је јако волео браћу, волео живот у мана-
стиру. Он је и стао – без мантије. Тада му је старешина ту рекао:
„Ти си као Јуда“. Замислите: рећи тако нешто човеку који је у то
време имао више од педесет година, који је имао мноштво духовне
деце, од детињства био васпитан у вери, тридесет година се подви-
завао у Глинској пустињи где је цветао духовни живот. Нико ни за
шта није могао да га прекори, чак ни споља гледано. Њему, човеку
потпуно беспрекорног живота, пред свом браћом је речено: „Ти си
као Јуда!“ О том случају ми је касније причао сам отац Андреј. Ја
сам се узнемирио: „Како је старешина могао тако нешто да
учини?“. Отац Андреј је одговорио: „па, добро, свако има слабо-
сти“, и није се видело да се љутио на тог човека.
Могао бих навести много других примера како су га понижавали и
вређали. А он, ако се некада и вређао, то је било на кратко, увређе-
ност је брзо пролазила. Он је говорио да се и Светитељ може
увредити, али да није добро задржавати зло. Ипак, понављам, од
88
њега никада нисам чуо „ја сам грешник, ја сам лош, не знам
ништа“. Он и ништа посебно добро о себи није говорио, никада
није говорио о свом духовном животу, свом духовном искуству, али
када су се догађале ситуације које су изазивале његово смирење,
он је био смирен. Такво смирење код оца Андреја, наравно, није
било људско већ од Бога, дар Божији. За мене ће он увек остати као
пример истинског, аутентичног смирења.
Ја заиста себе сматрам грешним и ништавним створењем. Како са-
знати да ли је ово осећање искрено?
Не мислим да ти тако сматраш. Иначе би се по понашању то одмах
видело. Ко себе сматра ништавним и грешним, такав наравно неће
ни осуђивати, ни говорити лоше о неком другом, ни прекорити не-
кога. То јест, једно је када неко себе сматра таквим у свом уму, а
друго је када у реалности, искрено, у срцу то осећа. Када је препо-
добни ава Доротеј рекао свом старцу, преподобном Варсонуфију
Великом како сматра себе горим од свих створења, он му је одго-
ворио: „Сине мој, за тебе је гордост да тако мислиш“. Међутим, ава
Доротеј је за разлику од нас био уман човек и одмах схватио о чему
се ради. Он се освестио: „Да, оче, ово је стварно гордост за мене,
али знам да би требало тако да мислим о себи“. Тада му је Варсо-
нуфије Велики рекао: „Е сада си стао на пут смирења“. То јест, ава
Доротеј је признао да у реалности не сматра себе горим од свих
створења, да просто има теоријску представу о томе да би тако ва-
љало да мисли, али у реалности такво искрено мишљење о себи
нема. Ово је врло важно.
Један подвижник је себе називао магарцем. Да би подражавао
неком ави Зосими, он је говорио: „Ја сам магарац“. Његов старац
му је рекао: „Ти немаш права да себе тако зовеш јер када је ава Зо-
сима себе називао магарцем мислио је на то да он попут магарца,
да може све да претрпи, а ти не можеш да истрпиш ништа“.
Треба се учити да на себе гледамо трезвено, боље је да признамо
да немаш смирења. И то ће бити озбиљније и дубље смирење од
глуматања попут: „Ја сам безвредан“. Ја такође себе могу називати
различитим увредљивим речима и можда себе понекад и називам
када нико не чује, али ја то себи дозвољавам више из разлога неког
комотитета према себи. „Ах ти глупане, шта си урадио?“ (рецимо
89
да нисам урадио нешто како треба). И шта сад – то не значи да себе
сматрам глупим човеком, ја свеједно мислим да сам паметнији од
многих људи. Ако чак на тај начин себе и прекоревамо, ипак то ра-
димо шалећи се и волећи себе. Зар није тако? Врло је тешко научити
да не глуматамо.
Свети Оци говоре да се смирење састоји у томе да себе сматраш
горим од свих. Како то достићи? И шта је лажно смирење?
Лажно смирење је смирење које има потребу да се покаже. На
првом месту, то је смирени изглед. Као друго, то је смирено-
словље: човек говори о себи да је велики грешник и гори од
свих, а ако га у реалности неко увреди он се одмах буни и врло
ревносно брани своја права. Као треће, лажно смирење се по-
казује у томе што човек понавља неке научене смирене фразе,
рецимо изреке Светих Отаца о смирењу, сматрајући да он
мисли тако искрено, док смисао тих изрека не долази до њего-
вог срца.
Из срца не исходе само „зле помисли“ већ уопште и све људске по-
мисли. Човек, ако се може тако изразити, мисли срцем: ако је у
нешто уверен срцем, значи да је у то потпуно уверен – било то
добро или лоше. Рецимо, прочитао си код светог Григорија Синаита
да је потребно сматрати себе горим од свих. Ти онда идеш и понав-
љаш: „Ја сам гори од свих“, али ако се твоје срце не слаже са овим
речима, значи да у реалности ти тако не мислиш. Твоје смирење је
умишљено, ти просто фантазираш о себи. Ако си смирен у срцу,
значи да си стварно смирен. Тада не мораш показивати никакве
знаке смирења, тада немаш никакве сликовите представе о томе
шта је смирење, а бићеш смирен. И обрнуто, можеш колико год
желиш да говориш о себи као праведни Авраам да си „прах и
пепео“, или као пророк Давид да си „црв а не човек“, а у мислима
ћеш сматрати: „Ето, ја сам црв а не човек, и зато сам бољи од свих
ових људи. Јер они не мисле о себи да су црви, а ја мислим. Зато су
они црви, а ја сам човек“. Не треба себе тако неразумно утеривати
у то.
Неопходно је упамтити да се све добија од Бога. Свака права
укорењена врлина јесте дејство благодати. Потребно је разли-
ковати принуђивање себе на врлину од истинске врлине која
90
је добијена дејством благодати. Зато, оно што највише помаже ако
желимо да стекнемо истинску врлину је Исусова молитва. Све што
долази од непрестане покајне Исусове молитве је истинско. Нека и
мало, али је право. Са извештаченим принуђавањем себе на врлину
треба бити врло опрезан да се не бисмо упетљали и уместо прину-
ђивања прешли у глуматање. Ми ни сами нећемо приметити како
се то догодило: можда чак нећемо глуматати тако пред другим љу-
дима, већ изнутра, пред самим собом.
Зато је најважније – наћи за себе ту меру смирења коју искрено при-
маш срцем, а онда од ње почети са кретањем даље и принуђивати
себе на више.
На другом месту схиархимандиту Аврааму је постављено питање:
Шта значи савет архимандрита Софронија Сахарова да „држимо
свој ум у аду“ ? Да ли се говори о сећању на смрт или о неком по-
себном духовном труду, подвигу? Могу да замислим да држим ум
на Страшном Суду али у паклу – нисам у стању.
Том подвигу се архимандрит Софроније научио од свог старца –
преподобног Силуана Атонског и то није адекватно за свакога. Тај
подвиг је јако тежак, захтева духовно руковођење и чини ми се –
висок духовни ниво. Зато је најбоље да тежимо једноставном сми-
равању себе, да се кајемо, и да се трудимо да усвајамо сваку сми-
рену мисао о себи и можда ће благодат Божија деловати на нас тако
да ћемо заиста доживети да смо достојни пакла. Шта тачно значи
„држати ум у аду“ – ја, на жалост, не могу да кажем јер нисам то
лично никада осетио, немам такво искуство и такав степен сми-
рења. Када сам прочитао књигу „Старац Силуан“ и покушао да
подражавам тог подвижника спуштајући ум у ад – тада се догодило
да или ништа нисам успевао или се појављивала чамотиња, мрачно
стање и зато сам оставио даље покушаје. Често човек који говори
да је достојан ада заправо смиренослови (у лошем смислу ове речи
- када само на речима делујеш смирен), јер је једно да нешто мис-
лиш искрено о себи, а друго да понављаш неку изреку која ти не
допире до срца.
Антонију Великом је једном било откривено да је један обућар у
Александрији успео више него он у духовном животу. Тада је Ан-
тоније отишао до њега и испоставило се да је тај човек имао дубоко
91
смирење и сматрао да ће се сви у том граду спасити, а да ће само
он због својих грехова вечно пропасти.
И Антоније, као веома искусни подвижник је увидео да је тај човек
на веома великом духовном нивоу, знао да то потиче од најдубљег
смирења и сам је почео да чини на такав начин. Он је такође узео
на себе овај подвиг – да од све душе себе сматра пропалим за веч-
ност, као да је самога себе осудио на пропаст. Од тада су ову мисао,
која изражава најдубље смирење, почели да зову „мишљу светог
Антонија“.
Након одређеног времена, можда након једног покољења монаха,
неки подвижник је о себи говорио: „Ко данас може да носи мисао
светог Антонија? Ја ипак знам једног човека који то може да ради.“
Подвижник је, наравно, имао у виду себе самога, али из смирења
није то желео да каже наглас. Изгледа да је сматрао да у његово
време - а то је био такозвани златни век монаштва - људи који су у
стању да носе ту мисао више није било. То не значи да људи нису
могли да понављају речи светог Антонија у уму – и ми сада можемо
то да радимо. Али ако ми искрено почнемо да мислимо о себи на
сличан начин доспећемо у такво очајање да не само да нећемо
имати користи, већ се може десити и да пропаднемо од претераног
терета, од те духовне тежине коју ми просто нисмо у стању да но-
симо. За ово је неопходно имати благодат, силу духа. А ако то не-
мамо, онда ће нас оваква размишљања привести не до спасења, већ
до пропасти. Ако су већ у древна времена, у четвртом или петом
веку подвижници сматрали да нема људи који су у стању да носе
такву мисао, шта да говоримо о нама који се огорчимо јер нам је
неко залупио врата од келије. Како онда да држимо ум у аду! Хајде
макар да га у манастиру задржимо.
Осим тога, неопходно је схватити врло важну ствар: сам тај подвиг
преподобног Антонија није смирење, већ је само средство за ње-
гово достизање. Најважније је да постоји смирење срца. Спаситељ
је рекао: Научите се од Мене, јер сам Ја кротак и смирен срцем
(Мт. 11:29) и Из срца излазе зле помисли (види Мт. 15:19). Срце је
извор човековог живота. Ако је човек у нешто уверен срцем, значи
да је заиста уверен. Ти не мораш да изговараш никакве дефиниције
смирења, не мораш да имаш никакву идеју о томе шта је то сми-
92
рење, а бићеш смирен.
И обрнуто, можеш колико год желиш да говориш о себи као пра-
ведни Авраам, да си „прах и пепео“, или као пророк Давид да си
„црв а не човек“, а у мислима ћеш сматрати: „Ето, ја сам црв а не
човек, и зато сам бољи од свих ових људи. Јер они не мисле о себи
да су црви, а ја мислим. Зато су они црви, а ја сам човек“. Није по-
требно себе тако неразумно присиљавати на такво размишљање,
потребно је више се смиривати срцем.
93
није смирила, он треба да се придржава смиреног расположења
кроз принуду воље, да се све време уздржава од својих дрских
порива. Међутим, ово није претварање и лаж, јер има за циљ
да се оваквим понашањем заиста стекне смирење, и наравно,
због тога човек треба да се понаша скромно, да говори тихо, да
иде спокојно, да се не спори, да не истиче себе, итд.
Међутим, смиренословље веома личи на смиреномудреност. Ње-
гова дејства су наизглед иста, споља тако изгледају, али је унутра
нешто сасвим друго. Смиренословље изнутра има други циљ,
оно људима жели да се покаже као смирење, са овим циљем
прима на себе маску смирености, спушта поглед, говори тихе и
скромне речи, у читавом човековом изгледу огледају се тихост
и уздржаност, или он говори разобличавајуће фразе о себи, а
све то да би се показао као смирен пред другима и да би људи о
њему имали добро мишљење.
„Колико је корисно прекоревати себе и кривити себе због грешно-
сти пред Богом у тајности срца, толико је штетно чинити то пред
људима. У супротном, побуђиваћемо ласкаво мишљење о себи као
о смиреним људима,“ говори Св. Игнатије. Он примећује заним-
љиву ствар: свету се нимало не свиђа истинско смирење у људима,
а лажно и претворно га увек привлачи. Светитељ пише: „Они људи
који су у монашком животу стекли нарочиту слободу и про-
стоту срца, који не могу да се претварају у опхођењу са ближ-
њима, свету се не свиђају! Он их сматра гордима… Свет тражи
ласкање, а у њима види искреност која му није потребна, наи-
лази на разобличавање које мрзи“.
Примећено је да се истински смирени људи, који воле ближње ни-
мало не брину о спољашњем утиску који остављају на друге, они
воде рачуна о својој души и заузети су истинским испуњавањем
Христових заповести у погледу ближњих. Спољашње опхођење
ових људи је веома уздржано, понекад чак изгледа претерано су-
рово или строго. Међутим, касније се увек открије да су ови људи
искрено бринули о ближњима, да су заиста били самилосни и пру-
жили им помоћ. А лицемери, претворници и лажносмирени људи
су често веома предусретљиви, мили и услужни, али ако човека за-
деси туга, несрећа или тешкоћа видеће се да су они далеки, хладни
94
и туђи, да су равнодушни према свим патњама ближњих. Управо
то је фарисејски квасац од којег је Господ наш Исус Христос запо-
ведио Својим ученицима да се чувају.
Архимандрит Лазар Абашидзе
95
Праштање
Словесна душа која гаји мржњу према било ком човеку не може
бити у миру са Богом, који је дао заповест: Ако ли не опростите
људима сагрешења њихова, ни Отац ваш небески neћe опростити
вама сагрешења ваша (Мт. 6,15). Уколико, пак, он неће да се
помири, ти се чувај мржње, молећи се искрено за њега и не злосло-
већи га ни пред ким.
Преподобни Максим Исповедник
96
- Није тако, рече онај монах. - Ви сте погрешили!
- С обзиром да хоћеш да изведеш брата пред судију, тако треба да
се молимо!
Монах је тад схватио своју грешку, покајао се и није отишао да
пријави брата.
Постоји једна велика истина: онако како је наше срце располо-
жено према нашем брату, тако је и срце Божије расположено
према нама. Да ли желиш да ти Бог опрости твоје грешке? Да ли
желиш да те воли свим Својим срцем? Тад би и ти требало да
волиш и прашташ свим срцем.
Да ли хоћеш да Бог заборави све твоје грешке и да их се више не
сећа? ,,Хоћу, желим", завапиће душа. И тада, ма колико да су те ра-
жалостили твоји ближњи, ти о томе више нећеш размишљати нити
ћеш се сећати тога. То је велика истина.
Старац Јефрем Аризонски
97
Милостивост
Својство милостиње је срце које изгара љубављу за свако биће
и жели му добро. Није милостиња само материјално давање, него
искрена самилост, када видимо у било којој невољи човека по
свему сличног нама, и ако можемо на било који начин да помог-
немо, помоћи ћемо.
Преподобни Макарије Оптински
Велику одважност пред Богом има она душа која сажаљева свог
ближњег, и делом и речју састрадава са њим.
Старац Јефрем Аризонски
98
сам се растао од њега, заплаках од туге за сиротим народом и би
ми жао целе васељене и све твари.
Други пут, опет на Васкрс пошао сам из главне манастирске порте
према новој Преображенској згради и видех како ми у сусрет трчи
малишан од своје четити године, радосна лица - благодат Божија
даје радост деци. Имао сам јаје и дадох му га. Обрадовао се, отрчао
оцу и показао му дар. И ето, за то незнатно дело примио сам од
Бога велику радост и заволео сам сва створења Божија и осећао
сам Духа Светог у својој души. А када сам се вратио у своју
келију осећао сам велико сажаљење према људима и много сам
се молио.
О Душе Свети, пребивај увек у нама, са Тобом је тако добро.
Старац Силуан Светогорац
99
кога; као што Христос опрости вама, тако и ви (Кол. 3, 12-13).
Свети Макарије Велики говори: „Благодат тако делује и умирује
све силе и срце да душа од велике радости (милости) постаје
слична непорочном детету, и човек не осуђује више ни Јелина,
ни Јудејца, ни грешника, ни мирјанина, јер тај унутрашњи
човек на све гледа чистим оком, и радује се целом свету, и жели
највише што може да поштује и воли и Јелине и Јудејце.“ „Чи-
стота срца“, рекао је поменути свети Исак, „гледа Бога; она сија
и цвета у души од невиђења човечије злобе, а не због човечијег
учења.“
Свети Игњатије Брјанчанинов
100
Милостиња (материјална)
Не кажем ти: постани сиромах, већ - потроши вишак свој на сиро-
махе, како би ти изобиље твоје постало темељ спасења. Зар не ви-
дите на улици многе сиромахе? Зашто они остају болесни и наги?
Један је врло млад, други опет врло стар, ослањају се један на дру-
гог и страдање је њихово велико. Подај дакле сиромаху, како би
Господа имао за дужника, јер је Он захвалан дужник, Који враћа
улог и велику камату приде. Велика камата је преступ када су у пи-
тању спољње ствари, но када се односи на Бога, она је за похвалу.
Зар не дајеш сиромаху? Обрати пажњу на Онога Ко те моли преко
тог сиромаха и постиди се достојанства својственог Ономе Ко
прима: оно што сиромах добија - Бог узима на зајам.
Свети Јован Златоусти
101
Блажени милостиви јер ће бити помиловани (Мт. 5,7). Ко да бежи
од милости Божје? Све жртве и милостиња просјацима не заме-
њују љубав према ближњем ако је нема у срцу, зато се прили-
ком давања милостиње увек треба бринути за то да се она даје
с љубављу, искреног срца, радо, а не негодујући и љутећи се.
Сама реч ,,милостиња" показује да треба да буде дело и жртва срца
и да се даје с умилењем или сажаљењем због сиромашног стања
просјака и са скрушеношћу због својих грехова ради очишћења
којих се и даје милостиња, јер милостиња чисти сваки грех.
Ко даје милостињу нерадо и негодујући, шкрто, тај није спознао
своје грехе, није спознао самога себе.
Милостиња је добро дело пре свега за онога који је даје. Мило-
стиња изглађује грехе, умртвљује смрт, гаси вечни огањ мука.
Када дајеш милостињу, дај великодушно, с љубављу, дај више него
што ти траже. Не труди се да одвојиш достојног од недостојног:
нека ти сви људи буду једнаки за добро дело. Јер овако можеш
и недостојне да привучеш ка добру, јер душа и посредством
вештаственог може брзо да упозна страх Божји.
Нека те Бог чува од тога да пожалиш своје материјално благо да га
даш у жртву Господу или Пречистој Његовој Мајци, или другим
светитељима Божјим, и да тако претпоставиш материју духу. Пази
да ти имање твоје не постане погибељно.
Мораш чврсто да верујеш да ће Господ или свети Његови уместо
пропадљивих блага да ти дарују непропадива блага, а уместо при-
времених - вечна. А духовна блага су: светлост духовна,
опраштање грехова, дар живе вере, наде чврсте и љубави не-
лицемерне, мира и радости у Духу Светом - и бескрајно су виша
од материјалних дарова.
Са радошћу троши своју имовину у жртву Господу и Његовим све-
тима.
Старац Сава Псково - Печерски
Имаш новчић? Купи небо, не јер је небо јефтино, него зато што је
Владика човекољубив!
Немаш новчић? Пружи чашу хладне воде...
Немаш је? Заплачи заједно са оним који тугује и имаш плату. Дај
102
хлеб и прими рај, дај мало и прими много. Дај смртно и прими бес-
мртно. Милостиња откупљује душу.
Свети Јован Златоусти
103
дом, а не оно што је стекао лажју, неправдом и лукавством. Ако
се решиш да сејеш од туђег, знај да је то само горка плева.
Свети Исак Сирин
Ако сте Христове слуге, онда дајите онако како Христос нареди, не
гледајући ко је ко, нити распитујући за живот оних којима
дајете.
Свети Јован Милостиви
104
свећен светлошћу Христовом. Једном хођаше он улицом, па виде
дете неодевено како се мрзне на пољу. Он брзо свуче са себе одело
и одену то дете, и тако га утопли и поврати му живот. Он пак оде
кући наг. Упиташе га зачуђени родитељи, где му је одело? На што
Теофан одговори: „оденух Христа“. Зато му се додаде благодат
Христова, те беше доцније велики подвижник, страдалник за веру
и чудотворац. Ако, дакле, дајемо милостињу ма у чије друго име,
или у име своје, не можемо избећи гордости, која чим се појави у
срцу ништи сва учињена добра дела. И кад дајемо просјаку као
просјаку а не као Христу, не можемо избећи ни гордости ни пре-
зрења. А шта вреди чинити човеку милостињу гордећи се собом и
презирући човека? Врлина није врлина, ако се помеша с грехом,
као што млеко није млеко, кад се помеша са гасом или сирћетом.
Свети Владика Николај
105
Ништавна је милостиња човека који је не даје добровољно. Јер,
вештаствена милостиња није његова, већ је Божији дар. Њему при-
пада само расположење срца. Отуда ће се многе милостиње по-
казати скоро испразне, с обзиром да нису даване добровољно,
већ са жаљењем и неуважавањем личности ближњега. И многи
гостопримци ће се показати сујетни услед лицемерног и таштог
опхођења са гостима. Ми треба са срдачним расположењем да
приносимо жртве своје на олтар љубави према ближњем: Јер
Бог љуби онога ко добровољно даје (2. Кор. 9,7).
Свети Јован Кронштатски
Шта ћеш рећи када будеш видео све што си проћердао на телесне
насладе и испразности, а ниси као милостињу разделио удовицама
и сирочади, сиротињи и невољницима, болницама и сиротиштима,
за штампање душекорисних и духовних књига и за друга душеко-
рисна и богоугодна дела? Шта ћеш рећи када будеш видео сву своју
сувишну одећу, све своје куће, сав свој иметак и све своје ствари
које си нажалост користио да би ступао широким путем овога
света, а не да би ходио уским јеванђелским путем?
Преподобни Никодим Светогорац
Сваки дан од тебе просе милостињу. Ти сваког дана дај радо, без
озлојеђености, грубости и роптања. Ти не дајеш своје, већ Божије.
Ти дајеш чедима Божијим крстоносним, који једва да имају где
главе склонити. Ти си управитељ Божијег наслеђа и свакодневни
слуга мале браће Христове. Стога извршавај своје дело кротко и
смирено, не повређујући их. Ти служиш Христу Судији и Наградо-
давцу. Какве ли велике части и узвишеног достојанства! Са
радошћу чини добра дела. Теби једноставно и без већих напора
долази новац. Једноставно и не мислећи много ти га и раздај.
Издашно се награђују твоји трудови. И ти према другима буди
дарежљив. Ти се не награђујеш по заслугама. Ни ти другима
не дај по заслугама, већ ради њихове потребе.
Свети Јован Кронштатски
106
Кротост
Шта је кротост? Кротост је: Све што нас сналази примати с
молитвеним расположењем као нешто што тако треба да буде
по свемудром Божијем промислу о нама... Кротост је чисто жив-
љење у тајноме човеку срца, у непролазности кроткога и тихога
духа.
Преподобни Јустин Ћелијски
107
незлобивост, које доликују Хришћанима, да би ти живот био
спокојан и миран. Ако имаш нешто против брата, или брат
против тебе, помири се са њим.
Свети Јефрем Сирин
Кротост је у трпљењу.
Преподобни Авa Исаија
108
Трпљење
Велики богослов није онај који је много сазнао о Богу, него онај
који је много претрпео за Бога.
Свети Григорије Палама
Благо ономе који ради Бога сваки дан трпи грдњу и понижење, и
успе да се савлада! Тај ће ликовати с мученицима и слободно ће
разговарати с анђелима.
Преподобни Јован Лествичник
109
сити: непријатељство против одређених људи обраћа се у
непријатељство против злога који иза њих стоји и на непријатељ-
ство подстиче. Наиђу ли ствари које те жалосте и љуте, обрати се
Богу и не дозволи зломе да ти приђе. Не успеш ли у томе, онда бар
ћути док се не савладаш. Тада говори мирно и љубазно са другима.
Не чини им никакве замерке и не подсећај их на учињену ти не-
правду. Моли се само Богу да се рђави утисци у срцу изгладе што
је могуће пре. Тако ћеш бити чист пред Богом, који човека води,
корак по корак, преко невоља које очишћавају. Тешко је да без не-
воља победимо своје фарисејско самооправдање.
Преподобни Нил Сорски
Кроз свете Тајне и свете врлине вера наша расте из силе у силу, из
бесмртности у бесмртност, из раја у рај, из радости у радост, из ис-
тине у истину, из правде у правду, из добра у добро, из мудрости у
мудрост, расте ка свима богатствима царства Христова, гледајући
их бистрим очима срца. На том путу вере безбројне су препреке, и
страдања, и невоље, и муке. Али што веће муке Христа ради, то
већи прилив божанске силе у срце верујућег. Тако се једино и
могу објаснити трпљење и радост светих Мученика и Испове-
дника вере у страшним мукама и страдањима за Христа. Тако
се једино могу објаснити и разумети: и сви надчовечански подвизи
еванђелски светих Апостола и сви претешки подвизи светих пу-
стињака, и све добровољне и невољне муке и патње и страдања
свих правих хришћана, свих христочежњивих трудбеника, свих бо-
гољубивих самомученика, свих неуморних благовесника, свих по-
кајаних грешника, свих покајаних разбојника, покајаних
блудника, покајаних среброљубаца, покајаних сладострасника, по-
кајаних гордељиваца, покајаних самољубаца, покајаних саможи-
ваца, покајаних тврдица, покајаних убица, покајаних лупежа,
покајаних развратника, покајаних пијаница, покајаних очајника.
Преподобни Јустин Ћелијски
110
Сви желе да буду са прослављеним и преузнесеним Христом. Али,
мало ко хоће да носи са Христом крст, поругу, понижење, исме-
вање и да трпи патње.
Свети Тихон Задонски
111
шкртост које се клонимо - све су то напади злог духа. На нама је
да трпимо, молимо се, смирујемо и имамо љубави.
Свети Јован Кронштатски
Сети се, чедо, онога који је рекао да нам кроз многе невоље ваља
ући у Царство Божије (Дап. 12, 22). Он није одредио - кроз такве и
такве невоље, него је неодређено рекао: кроз многе невоље. И
тако, трпи оно што долази са благодарношћу, са разумом, као
нешто слатко уколико имаш грехе, а ако их немаш - као нешто
112
што те очишћава од страсти или посредује за тебе Царство Не-
беско.
Преподобни Авва Доротеј
113
ваше подвиге и подношење искушења додајте и садашње и будуће,
сматрајући великом радошћу што сте се удостојили да [све] радо
поднесете за Христа Спаситеља и да постанете подражаваоци Ње-
гових страдања. Они који разумеју управо у реченоме виде највећу
награду за себе. Сетите се колико је Он пострадао за нас. Зар није
био младенац у плоти? Зар није бежао од убиственог Иродовог лу-
кавства? Зар се није потчињавао родитељима? Зар са дванаест го-
дина није изобличавао оне који су се сабрали у храму иако није био
поучаван? Он је речено учинио да они који нису прошли науке не
би били жалосни. Зар није ходио пешке, умарао се и тражио храну
на смокви? Зар га Јевреји нису вређали? Зар није слушао: Демон је
у теби (Јн. 8, 48), и: Помоћу Веелзевула, кнеза демонског, изгони
демоне (Лк. 11, 15)? Зар нису хтели да га заспу камењем и зар се
није сакрио од њих? И још раније за време четрдесетодневног
поста зар га као човека није ђаво искушавао? И зар потом није омио
ноге ученицима као слуга? Зар га издајник није предао? Зар га
Јевреји нису ухватили? Зар га Ана и Кајафа нису исмејали? Зар га
рука слуге није ударила у образ? Зар га руке оних које је саздао нису
бичевале? Зар није био овенчан трновим венцем ради поругања?
Зар се није попео на Крст? Зар у Његове свете руке и ноге нису за-
куцали клинове? Зар на Крсту није чуо много увредљивих речи?
Зар Његова ребра није проболо копље? Зар у жеђи није био напојен
сирћетом? Зар није био погребен, и зар као Бог није васкрсао у
трећи дан? Да ли ми за себе можемо рећи да смо слично постра-
дали? Покажи ми, брате, да ли су твоја леђа бичевана као Христова?
Да ли се на твојим образима виде ударци? Да ли су твоје уши биле
рањене безбројним исмејавањима, увредама и изругивањима? Да
ли су сви твоји удови освећени страдањем? Наравно, ништа од
реченог нема код тебе. Стога барем благодушно и са љубављу
прихватај мале скорби које те сусрећу и Господ Човекољубац
ће те по својој безмерној љубави прославити у [време] препо-
рода [тј. новог живота].
Преподобни Теодор Студит
114
у доброме и чистом срцу држе је, и род доносе у трпљењу (Лк. 8,
15). Он је предсказао својим ученицима мржњу, гоњења и невоље
од света, обећао да ће сам неуморно бдети над њима и штитити их,
забранио бојажљивост и малодушност, и заповедио: Трпљењем
својим спасавајте душе своје (Лк. 21, 19). У сталном уздању у
Бога треба великодушно трпети невоље од страсти, које се јав-
љају у палој природи, од браће – људи, од непријатеља – демона,
јер: Ко претрпи до краја, тај ће се спасти (Мт. 10, 22).
Свети Игњатије Брјанчанинов
115
Без смирења човек не може без штете по себе да добије ниједан
дар од Бога. Зато је и предсказано да ће се у последња времена
људи због повећане гордости спасавати само трпљењем патњи
и болести, а подвизи ће им бити одузети.
Свети Игњатије Брјанчанинов
116
Послушност
Послушност није потребна само монасима, већ и сваком човеку.
Чак је и Господ био послушан. Горди и самовољни људи не допуш-
тају благодати да живи у њима и зато никада немају мир у души. У
душу послушног благодат Духа Светог лако улази и даје му радост
и спокојство. Ко у себи има и најмање благодати, радосно се поко-
рава свакој власти. Он зна да Бог управља и небом и земљом и
преисподњом, њим самим и оним што се њега тиче – и свиме
што је у свету - те је увек спокојан.
Старац Силуан Светогорац
117
Овај му рече: Буди љубазан према мени и пренеси ме тамо где си
ме нашао.
Старац га упрти и понесе до његовопг места. А овај му вели:
Благословен си, Агатоне, од Господа и на небу и на земљи.
А он, подигавши очи не виде никога, јер оно беше анђео Гос-
подњи који беше дошао да би га искушао.
118
вања и погубне надмености. Они су делови и удови непокорног
демона, који гута лажне послушнике и шаље их у бездан ка змају.
Непослушност представља уста ада, препирање - његов језик,
оштар као мач, самодопадање - његове оштре зубе, оправдавање
његово грло, а надменост, која испраћа у ад - гутање свегутајуће
утробе његове. Онај, пак, ко је послушањем савладао прво, и
остало одмах одсеца и брзо ступа ка небесима једном степени-
цом. Заиста нам је човекољубиви Господ учинио непостижно и
неизрециво чудо допуштајући да једном врлином, или пре јед-
ном заповешћу можемо одмах да се попнемо на небо, као што
смо и једном непослушношћу сишли и силазимо у ад.
Преподобни Григорије Синаит
119
О послушању монаха и хришћана у свету
Јеванђелске заповести су савез Бога са човековом душом. Говорећи
сликовито, то је договор, у који при крштењу ступа човек. Он је
обавезан да сачува све услове тог договора, да би се његова душа
налазила у општењу са Богом. Заузврат Господ обећава вечни живот
и рајско блаженство; штавише, Он обећава мистичко јединство
људске душе са Собом, то јест, усхођење човека ка бесконачном и
апсолутном савршенству Творца.
Испуњење јеванђелских заповести је усхођење већ овде на
земљи у царство благодати, у предворје вечности.
Јеванђеље је дано за све; оно је постојано и неизмењиво, оно је
чврсто и несаломиво као Откровење Божије. А у самом Јеванђељу
се указује на још један пут, који тражи постојано самоодрицање,
као распеће на Крсту - тај пут није за многе. За разлику од јеванђ-
елских заповести он је назван јеванђелским саветима. Он је за оне,
,,који могу да приме“, који сматрају Бога главним циљем и садр-
жајем свог живота, који су спремни да се ради Јединога, одрекну
свега.
То су три заповести: безбрачност, нестицање, то јест, ограничење
само неопходним, и свецело послушање духовном руководитељу.
Јеванђелски савети се постављају на расуђивање сваког хришћа-
нина, они се испуњавају добровољно.
Нико не мора да насилно принуђује човека на безбрачност, сиро-
маштво, које се граничи са сиротињом, и потпуном предајом своје
воље у друге руке. Овде ћемо се зауставити на трећем јеванђелском
савету - послушању, око кога се свило цело клупко несхватања, не-
потпуног разумевања, злоупотреба, а понекад и спекулација.
Хришћанин мора бити послушан Богу кроз испуњење заповести,
послушан свештенику у ономе, што се тиче храмовног живота и
хришћанског морала, али у њему остаје слободна воља и избор
дејства, на основу савести и моралног осећања. Он има два оријен-
тира: спољашње учење Јеванђеља и унутрашњи глас савести.
То је пут за све, али овде се човек сусреће са тешкоћама и посебним
опасностима: како испунити јеванђелске заповести у конкретним
условима, како разликовати глас савести од тајних жеља наше
страсне душе, јер се зло тако често скрива под маском добра.
120
Овде настаје потреба да искуснији, опитнији човек оцени наше ду-
ховно стање и ситуацију, у којој се налазимо, да би нам помогао да
се боримо са страстима и да би правилно решили, бар са моралне
стране, проблеме који изничу пред нама.
Зато је послушање реална неопходност, али настају питања, недо-
умице и грешке, у којим облицима мора да се врши само послу-
шање.
Прва, најопштија и да тако кажемо, најпријемчивија за све, форма
- човек говори са свештеником, или лицем, искусним у духов-
ном животу, на пример са монахом, а жена - са монахињом и
тражи савете. Овде он опет има слободу избора - да прими тај
савет или не, да га испуни или да га одбаци. Такав разговор му
помаже да се снађе у сложеној ситуацији, да нађе правилан пут,
али га не везује као обавезност.
Друга, човек долази код свештеника са благословом, он је већ
учинио избор, али моли, да би свештеник својим благословом
утврдио тај избор и да би му благодат Божија помогла. Овде
човек већ носи одређену одговорност за добијени благослов и
стара се да га испуни, али ако изникну неке додатне препреке,
то се испуњење не јавља обавезним: обавезно је само пошто-
вање према самом благослову, а грех је - његово пренебрега-
вање.
Треће, када човек предпоставља свештенику да реши, како
треба да поступи у датом случају, као да укаже на пут на рас-
кршћу неколико путева. Такав благослов још више обавезује
човека за његово испуњење.
Овде он мора да се стара да уложи сав напор да би га испунио, и
само при отвореној немогућности, да се опет обрати том истом
свештенику, да му исприча о својим околностима и да опет пита да
их свештеник оцени - да ли остаје благослов или се мења. Ако
човек самовољно наруши благослов, добровољно узет, онда се тај
благослов претвара у будућности, у камен спотицања на његовом
путу.
У наше време је изникло мишљење, да је неопходно у потпуности
предати своју вољу изабраном свештенослужитељу. Послушање
и предаја воље - то није једно и исто. Слушају учитеља, слушају
121
родитеље, али им не предају своју вољу, то јест, главну особину бо-
гоподобности - слободу избора.
Да би човек предао своју вољу, он мора да постане као његов на-
ставник, а на жалост, неки свештенослужитељи од својих паро-
хијана траже безусловно послушање, и из наставника се обраћају
у мале диктаторе у својој парохији.
Дешавају се чак такви смућујући случајеви, када свештеник на ис-
повести пита: ,,Ко је твој духовни отац?“ Ако човек говори, да он
долази у храм, али да није изабрао духовног оца, онда му одгова-
рају: прво изабери, па се исповедај. Ако он наведе име другог свеш-
тенослужитеља, говоре му са још већим раздражењем: ,,А тако, па
иди и причешћуј се код њега.“ Такви пастири сами деле Тело Хри-
стово не делове, и присвајају себи оно што припада Богу.
Већ је Апостол Павле разобличавао неразумну приврженост ве-
рујућих својим наставницима, који су говорили: ,,... ја сам Аполо-
сов, ја сам Павлов, ја Кифин... (1. Кор. 1, 12) - као грех пред
јединством Цркве. Исправни су само они који су сматрали, да су
они Христови. Пастир још није господар стада. Чак ни Апостол не
може да од верујућих прими ту почаст која припада Христу. Апо-
стол Павле је посебно разобличавао оне, који су себе називали Пав-
ловима: Зар се Павле разапе за вас (1. Кор. 1, 13) - говорио је он.
У релативно скоро време, неразумни поштоваоци Светог Јована
Кронштатског су образовали унутар цркве некакво своје друштво,
која је била осуђена од Синода Руске цркве као секта. Сам Свети
Јован је одлучивао те људе од Причешћа. Али можемо видети и
другу слику, када неки духовни наставници свесно и са предумиш-
љајем стварају поштовање, атмосферу егзалтације око себе, старају
се да уважење и поверење према себи, претворе у некакав култ.
Више од свега, њима руководе две страсти: сујета и користољубље.
Тако се у епархији појављују друге невидљиве епархије, а у паро-
хијама затворена друштва, као елите парохијана, посебно преданих
свом свештенику. Осим проповеди за све, он са њима води и од-
војене беседе, које је могуће назвати интимним беседама. Ти људи
себе осећају на посебном положају у цркви.
И тако, Црква је Једна и свештеник нема права да отказује Ис-
повест и Причешће хришћанину на основу тога, што он није
122
његово духовно дете. Сваки хришћанин је укључен у Једину
Цркву, а у сваком храму духовно је представљена Једна небо-
земна Црква, тако да ни у једном храму, хришћанин не мора
себе осећати туђим. Лекар нема права да отказује болесном помоћ
на основу тога, што он нема картон у тој болници. И тако, право
човека - да изабере себи духовног оца, у смислу личне послушно-
сти према њему, и право - да се користи само саветима.
Постоји још један вид послушања духоносним старцима, али је она
за хришћане у свету (мирјане) у његовом првобитном обиму данас
крајње отежан и скоро немогућ. То је жалосна стварност, али од
ње не треба бежати у илузију, иначе ће наступити разочараност,
а онда и слом духа.
Када читамо Патерике, осећамо благи мирис Тиваиде и Нитријске
пустиње. Сада су оне покривене песком, у правом и преносном
смислу те речи. Раније су монаси били орлови, који су високо
летели у небо и својим духовним видом су могли да виде оно
што се дешава у бездану. Њих већ нема, и неће их ни бити, иако
се могу појавити поједини подвижници, као сведочанство тога,
да у Цркви још није ишчезла благодат.
Навешћу један пример из историје. Византијски цар Василије, про-
зван Бугароубицом, заробио је као плен 10 000 бугарских војника.
Он је наредио да се таоци поделе на стотине, да им се ископају очи,
а једном из те стотине - једно око. Ти једнооки предводници су мо-
рали да одведу војску слепих у отаџбину - у Бугарску. А сада, нека
ми се опрости, али у поређењу са древнима, савремени настав-
ници су налик на те једнооке војнике, који за собом воде гомилу
слепих. Слепи изнемогавају, падају, са муком се подижу, опет
крећу; једнооки и сами силазе са пута и опет се враћају на њега.
Многи умиру од изнемоглости, али како тако, остатак војске
долази до отаџбине. Једнооки предводници нису посебно
поуздани, али ако се слепи одрекне његове помоћи, биће му
неупоредиво теже.
У садашње време обновиле су се дискусије о свецелом послу-
шању у свету, са многобројним наводима Светих Отаца, који
су своје поуке писали пре свега за монахе. Али неопходно је раз-
мотрити да се монашки живот у корену разликује од живота хриш-
123
ћана у свету, и да оно, што је неопходно у манастиру, може бити
тешко за оне који живе у свету, а у неким случајевима их чак и ду-
ховно сломи, а пуно послушање, на крају крајева, претвара се у од-
бацивање сваког послушања.
Човек који је лишен одједном велике тежине, не може већ да носи
ни мали терет. Послушање је неопходно у манастиру, на њему ја
заснована сва структура манастира, али је за сам манастир неопхо-
дан наставник-старац, који је прошао школу послушања, као живо
предање монашког живота. Чак и да је несавршен, духовно немоћан
у поређењу са древним подвижницима, али он мора бити једног
духа са њима, као свећа, запаљена од светилника.
Он мора бити као жива нит монашких предања и традиција, које се
предају од живог човека човеку - без тога, манастир ће бити сличан
здању, које под собом нема чврстог темеља, без тога ће се монашки
живот показати као постојани цик-цак. Никакве књиге, никакво об-
разовање, никакав степен школовања не може да замени релативно
мало, али правилно, духовно монашко искуство.
Човек који се учи код подвижника и који се стара да по мери сила
усвоји њихово искуство, зна о монашком животу много више и
дубље, од научника, који су писали опширна истраживања о делима
Светог Григорија Паламе или преподобног Симеона Новог Бого-
слова.
По мом убеђењу, манастир се држи старцем, духовником. Оптина,
Тројице-Сергијева Лавра, Глинска Пустиња, Псковско-Печерска
лавра, постали су светилници Православља, пре свега, због ста-
раца, који су се тамо подвизавали.
У манастиру јеванђелски савет о послушању постаје завет, то јест,
клетва за монаха. Али пуно послушање, опет, није слепа послу-
шност. Оно мора да прелази у кориту јеванђелског морала.
Јавни греси, као лаж, претварање, присвајање туђег, итд. не
могу бити оправдани никаквим послушањем - то је патоилгија
самог послушања.
Као образац и пример самоодбацујућег монашког живота, јављају
се манастири Свете Горе Атонске. То је посебно благодатно место,
ограђено од света, то је снага монаштва и светилник Православља.
Атон је - чувар духа древног монаштва, али сумирати искуство
124
Свете Горе и његов устав механички преносити у друге услове, као
што пресађују биље, не разматрајући климу и тло, није могуће. Ис-
куству Атона се учи, али се оно не извози у свет.
Следбеници безусловног послушања у свету, како ми се чини, иг-
норишу разлику између монаха и мирјана, и зато, предлажу једнима
и другима једну и туђу форму, једне и исте потребе. Не треба забо-
рављати и на разлику између нашег времена и оних златних векова
подвижништва, када су Патерици били стварани. Древни монаси
су већ прозорљиво видели духовно сиромаштво, које ће постићи
хришћански свет.
Они су говорили: ,,Ми смо испуњавали заповести. Они, који буду
после нас, испуниће половину, а они, који буду живели у последња
времена - ништа неће испуњавати, али на њих ће доћи жалости
и искушења; а они, који их издрже и сачувају веру, биће већи
од нас и наших Отаца.“ Још су оци, који су живели у древна вре-
мена у атмосфери благочешћа, говорили: ,,Ми смо налик људима,
који пливају у токовима реке; а у последње време, људи ће бити
налик на оне, који пливају насупрот тока.“
Зато је немогуће стављати једне и исте захтеве на старце и послуш-
нике, који су живели у древним временима и савремене хришћане.
Странице древних Патерика, које читамо, миришу као цвеће Ти-
ваиде и Нитрије, али подвижничко искуство монаха Египта,
садржаних у њима, не може бити у садашње време као правило
за однос пастве према духовном оцу.
То искуство може да остане само духовни идеал, предмет ус-
хићења, али не копирања: то су звезде, којих се ми не можемо
дотакнути, иако се дивимо њиховој лепоти.
Архимандрит Рафаил Карелин
125
душевни покрети онога кога поучава. Ученик је дужан ради чистоте
своје савести да тачно и подробно исповеда своје помисли; Но на-
ставник не мора да се руководи том исповешћу приликом суђења о
душевном стању ученика; он треба да духовним опажањем про-
никне у њега, да га одмери и открије му невидиво стање душе ње-
гове. Тако су поступали Пахомије Велики, Теодор Освећени и
остали свети учитељи инока. Теодору Освећеном говорили су уче-
ници: „Оче, разоткриј ме“, и он би, покретан Светим Духом, објав-
љивао свакоме у њему скривене душевне болести. Ови велики Оци
ценили су „послушност монашку“ као посебан дар Светога Духа:
тако приповеда њима савремени писац, преподобни Касијан. По-
слушност је „чудо вере“. Може га испунити само Бог, а испунили
су га и они људи којима је овај дар био дан одозго, од Бога. Али
када људи зажеле да сопственим трудом достигну оно што даје
једино Бог, тада су њихови напори штетни и узалудни, тада су они
као зидари куле, који започињу зидање без средстава да га доврше.
Сви који пролазе, то јест зли дуси и страсти, подсмевају им се јер
они наизглед чине добро дело, a у суштини се налазе у горкој об-
мани, заслепљености и самозаваравању, и, потчињени страстима
својим, испуњавају вољу злих духова. И многи су намеравали да
прођу кроз послушање, али на делу се показало да су испуњавали
своје прохтеве и били обузети распаљеношћу. Срећан је онај ко у
старости својој стигне да пусти сузу покајања због заноса младости
своје. О слепим вођама и онима које они воде рекао је Господ: А
слепи слепога ако води, оба ће у јаму пасти (Мт. 15,14).
Нашем времену дат је други подвиг, скопчан са многим тешкоћама
и препрекама. Ми смо принуђени да не путујемо дању, по јасној
сунчевој светлости, него ноћу, при бледој светлости месеца и
звезда. Нама је дано за руковођење свештено и Свето Писмо:
ово отворено говоре Свети Оци новијих времена. При руково-
ђењу Писмом користан је и савет ближњих, и то оних који се и
сами руководе списима Отаца. Немојте мислити да је наш по-
двиг лишен жалости и венаца. Не, он је скопчан са мученишт-
вом. Ово мучеништво слично је муци Лота у Содому: душа
праведникова патила је због појаве непрестаног и необузданог
блуда и прељубе. И ми се мучимо, одасвуд окружени умовима
126
који су нарушили верност истини, који су ступили у блудну
везу са лажју, који су заражени мржњом према богонадахнутом
Писму и наоружани против њега хулом, клеветом и поругом ад-
ском. Наш подвиг има цену пред Богом: на ваги Његовој изме-
рени су и немоћ наша и средства наша, и прилике, и само доба.
Један велики Отац имао је следеће виђење: пред њим се земаљски
живот човеков приказао као море. Он је видео да су подвижницима
првих времена монаштва била дана крила огњена и да су се они као
муња преносили преко мора страсти. Подвижницима најновијих
времена нису дана крила: они су стали да плачу на обали мора. Тада
су им била дарована крила, али не огњена, већ некаква слаба: они
су полетели преко мора. На путу своме, због слабости крила они
су често тонули у море; с муком узлетајући са њега, изнова су за-
почињали пут и, најзад, после многих напора и невоља, прелетали
море.
Не клонимо духом, немојмо неразумно стремити ка блиставим под-
визима који премашују наше моћи, примимо са страхом Божјим
смирени подвиг, који у свему одговара немоћи нашој, као да је ви-
диво предан руком Божјом. Извршимо овај подвиг са верношћу све-
тој Истини и усред света, хучне, многољудне гомиле, која јури
широким, пространим путем за својевољним рационализмом, пре-
ђимо ка Богу уском стазом послушности Цркви и Светим
Оцима. Не иде их много овом стазом? Шта нас се тиче! Рекао је
Спаситељ: Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам
дадe Царство (Лк. 12, 32). Уђите на уска врата; јер су широка
врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме
иду. Јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их
је који га налазе (Мт. 7:13-14).
Свети Игњатије Брјанчанинов
127
Уздржање
Уздржљивост телесна је прва школа нашег хришћанског карак-
тера: после ње долази виша школа - у њој се учимо уздржљивости
ума и уздржљивости срца и уздржљивости воље. Напрегнемо ли
ум наш, онда у његовој тескоби не могу наћи места похотне мисли.
Запрегнемо ли срце наше, онда у њему не могу наћи места похотне
жеље. Запрегнемо ли вољу нашу, онда у њој не могу наћи места зла
хотења, зверска и демонска.
Свети Владика Николај
128
Чак и за слабе по телу и болесне, нарушавање уздржања је веома
штетно, јер оно појачава болести, а слабог и болесног не снажи,
него га раслабљује. Благоразумна умереност посебно може да
подржи и сачува телесне снаге и здравље - како код људи јаке
конституције, тако и код оних слабих, болешљивих.
Свети Игњатије Брјанчанинов
129
Напротив, уживање и обиље јела и пића разгара стомак и упаљује
силну жељу за срамном похотом, гурајући [човека] као живину на
[телесно] мешање. Тада су очи бестидне, руке необуздане, док језик
говори оно што прија ушима, уво слуша испразне речи, ум презире
оно што је Божије, а душа, разумом вршећи прељубу, призива тело
на безакона дела.
Свети Максим Исповедник, Подвижничко слово у питањима и
одговорима
130
Ћутање
Почетак душевне чистоће је ћутање.
Свети Василије Велики
131
приврженицима у замену дарује љубав према људским похвалама,
будући и сама проналаском таштих људи. Такво својство Речи Бо-
жије и сами ћемо непогрешиво упознати уколико време у коме не-
мамо потребе да говоримо проводимо у топлом сећању на Бога,
држећи се безбрижног ћутања.
Блажени Дијадох
Само пазите на језик. То, наравно, важи за оне који хоће да, колико
то могу, живе по Богу и да ходе путем покајања. А ко живи као што
се обично живи у свету, зашто уопште постављати пред њега тако
строге захтеве? Таквом је досадно да живи без брбљања, те пушта
језику на вољу и не боји не ничега. Сами добро знамо како је
тешко причљивом да се каје.
Старац Сампсон Сиверс
132
Ревност
Три су врсте похвалне ревности: ревност у очишћењу себе од гре-
ховних жеља и помисли, ревност према истини вере и ревност
према правди Божијој међу људима.
Свети Владика Николај
133
стога не може равнодушно да подноси да се његовим прису-
ством на било који начин хули на Бога или да се светиње из-
вргавају руглу. Ревнујући, он искрено тежи ка томе да угоди
Богу, да Њему Јединоме служи свим силама бића свог, све људе
приведе Богоугађању и служењу Богу. Он не може мирно да
слуша богохуљења, нити да остане у општењу са богохулни-
цима, или да се дружи са онима који хуле на Име Божије и вре-
ђају светиње.
Архиепископ Аверкије Џорданвилски
134
лики и то неће трајати тако дуго. Мисли да ћеш срести
непријатеље, али не тако многобројне, него само једног и да си
ти, захваљујући Божјој помоћи, која је увек уза те, далеко јачи
од њега. Ако будеш тако чинио, немар ће почети да одступа од
тебе. На његово ће место, под утицајем добрих мисли и осећања,
мало по мало доћи ревност и најзад ће завладати свим моћима
твоје душе и тела.
Преподобни Никодим Светогорац
135
зажиже тај огањ и шта га изазива?
Ревност о којој говоримо покреће се дејством благодати Божије,
али не и без учешћа наше слободне воље. Хришћанско жив-
љење није истоветно оном природном. Почетак и буђење његово
такође су особити. Као што се у семену живот буди када до у њему
запретаног изданка продру влага и топлота, а преко њих и свеоб-
нављајућа снага животна, тако се и у нама божанствено живљење
буди када у срце продре Дух Божији и тамо постави темељ жив-
љења по духу, очишћујући и васпостављајући помрачене и из-
бледеле црте образа Божијег. Буди се најпре жеља и слободно
трагање (дејством извана), затим низлази благодат (преко Све-
тих Тајни), која, садејствујући са слободом, рађа огњену рев-
ност. Нека нико не помишља да сам у себи створи такву силу
која рађа духовни живот: за њено задобијање ваља се молити
и припремати се да се она прими. Огањ ревности са снагом ду-
ховном – то је благодат Господња. Дух Божији, силазећи у срце,
почиње да у њему делује не само сажижућом, него и све-
дејствујућом ревношћу.
Неко ће помислити: чему овакво деловање благодати? Зар је могуће
да ми сами нисмо у стању да чинимо добро? Ето, учинили смо та
и та добра дела. Још ћемо поживети, и још ћемо нешто добро учи-
нити. Ретко ко није размишљао о овоме. Неки говоре да ми сами
по себи нисмо у стању да учинимо ништа добро. Међутим, овде се
не ради о појединачним добрим делима, него о препороду чи-
тавог живота, о целосном новом живљењу, и то онаквом које
нас узводи ка спасењу. Ако се укаже повољна прилика, није
тешко учинити чак ни нешто изузетно добро, тако поступају и
незнабошци. Али, нека се човек свесно определи за несустајуће
чињење добра, на начин на који га упућује слово Божије, и то
не током једног месеца или године, него током читавог живота,
и нека постави себи за правило да неодступно, неодустајно пре-
бива у том стању; и тек када то уистину прихвати, нека се
хвали својом снагом. Ако овога нема, боље му је да о свему томе
и не говори. Зар је мало било и зар мало има покушаја само-
вољног отпочињања и уређивања хришћанског живљења? А
сви су се такви покушаји завршавали и завршавају се неуспе-
136
хом. Човек, тако, неко време издржи на новом путу, да би га
убрзо напустио. А како би и могао другачије, када нема у себи
снаге? Једино вечна сила Божија може одржати наше на-
стројење неизмењеним и поред непрестано наилазећих повре-
мених промена. Зато је неопходно испунити се овом силом,
испросити је и примити по нашим моћима, а она ће нас уздићи
и извући из свакојаких бура које наилазе на махове.
Зауставимо се мало на опиту (духовном искуству) и погледајмо
када се јављају овакве самозадовољне помисли. То се дешава када
је човек у стању спокојства, када га ништа не смућује, не пре-
лашћује и не нагони на грех: тада је он спреман на најчистије,
свето живљење. Али чим се усковитлају страсти или наиђе са-
блазан – камо сва она узвишена заветовања и обећања?! Не го-
вори ли често човек који води распустан живот самом себи:
„Од сада нећу више!“. Али презасићеност страстима пролази,
наилази нови страсни порив, и ето човека опет у гресима. Лепо
је расуђивати о потреби трпљења увреда када све иде по нашој
вољи, када ништа не угрожава наше самољубље. У таквом
стању највероватније ће нам се чудним учинити осећање увре-
ђености или љутње, који запажамо код других. Али ако се нама
самима деси да се нађемо у сличној ситуацији, тада ће чак и
један поглед, а камоли реч бити у стању да нас раздражи и из-
безуми. Када је дух спокојан, у стању самодовољности и вере у
своје снаге, лако је маштати о могућности вођења хришћанског
живота без вишње помоћи, са ослонцем само на сопствене
снаге. Али када се зло које се слегло на дну срца усковитла,
попут прашине коју подигне силни ветар, тада у сопственом
опиту свако може да нађе осуду свога пређашњег заноса. Када
помисли и жеље, све једна гора од друге, крену да узнемиравају
душу, свако заборави како се поуздавао у своје снаге и нехотице
завапи заједно са Пророком: Пропадам у дубоком глибу, гдје нема
дна; тонем води у дубине, и вали ме затрпавају (Пс. 69, 2), и: О
Господе, помози! О Господе, дај да буде у напредак! (Пс. 118, 25).
Неретко се дешава и ово: неко у самоуверености својој машта о
томе како ће пребивати у добру. Али замисли се неко лице или
ствар, роди се жеља, успламти страст; човек се занесе и падне.
137
После пада требало би само погледати на себе и рећи: о, како је
то лоше, колико сам рђав! Но наиђе повод за разоноду, и човек
је опет спреман да се заборави. Или га неко увреди: ето одмах
свађе, прекоревања, суђења. Или се укаже прилика да се
склопи непоштена, али корисна погодба – човек ће и на то при-
стати: једнога ће понизити, са другима ће се нагодити, трећега
ће одгурнути – и све то после хвалисања да може сам, без на-
рочите помоћи одозго, да живи свето и честито. Па где наћи
снагу? - Дух је срчан, али је тијело слабо (Мт. 26, 41). Човек види
добро, али твори зло: Када хоћу добро да чиним, зло ми је присутно
(Рим. 7,21). Авај, како смо поробљени! Искупи нас, Господе!
Свети Теофан Затворник
138
ватрено вољен, наишавши уместо ватрене љубави само на извесну
млакост, уместо ватрених осећања – на хладну, практичну рачу-
ницу, с болом и горчином, па чак и са гневом одбацити овакву “љу-
бавчицу”. Кад се ради о Љубави: све или ништа. До ревности
воли дух. Гост који је дошао без брачне одеће, који је истеран с
пира у таму паклену, је управо онај ко жели да се наслади за праз-
ничном трпезом, али не осећа, не схвата сву величанственост и
светковину онога што се дешава. Он није дошао због тога да би се
ородио с онима који живе у кући, није дошао из љубави према кући,
не због тога да би у њој постао радник, најамник или да би био ус-
војен, дошао је само да купи слатки колач за пет динара. И ми тако
пролазимо!
Архимандрит Лазар Абашидзе
139
Немојте мислити да је спасен онај ко је једном, или неколико
пута понешто претрпео. Спашће се, напротив, онај ко благо-
душно подноси све што се дешава до самог краја. Онај ко на сре-
дини или пред крај ослаби и откаже блажено послушање биће
достојан жалости и ридања као при бродолому будући да не само
губи сав ранији труд, већ неизбежно потпада под осуду на дан пра-
ведног суда Божијег. Стога будите чисти и непорочни у свему и у
све дане свог живота ради славе Божије, ради спасења своје душе
и ради доброг удела на небесима са оцима вашим. Нека бисмо се
удостојили да ликујемо и да се радујемо са Антонијем Великим, тј.
са светлим светилником, са Евтимијем Богоносцем и Пахомијем
Христоносцем, са многоопеваним Савом, са Теодосијем свеблаже-
ним, са Доротејем богопросвећеним, са Доментијаном равноанђ-
елским, са Акакијем свесветим, са Доситејем богоугодним, са
Василијем увек живим (тј. послушним), са Захаријом одевеним у
Духа и са Атром, слугом Божијим. И зашто да говорим о осталима:
са Петром и Павлом, врховним међу дванаесторицом апостола, са
[сабором] јерараха, јереја и светих мученика. Чак и ако не успемо
да станемо у ред са њима, ипак нећемо бити лишени њиховог ви-
ђења, беседе и заступништва. Надамо се да ћемо видети и саму Гос-
пођу, Свецарицу и Владичицу нашу Мајку Божију и приступити
њеним стопама. Уосталом, ми очекујемо да видимо и самог Вла-
дику свих и Господа нашег, иако је [слично очекивање веома]
смело. Јер, божанствени Павле је рекао да ћемо у новом животу
бити узнесени на облацима у сретање Господу и да ћемо свагда са
Њим бити (1. Сол. 4, 17). [Знајући] да нам предстоји таква слава,
таква радост и такав живот, ко, дакле, неће заиграти, ко неће
узревновати, ко се неће загрејати и окрилити љубављу према
Богу и решеношћу да чини све неопходно, ма колико га кош-
тало?
Преподобни Теодор Студит
140
покушај да замислиш шта ће бити са тобом у смрти и после смрти.
Суд је пред вратима! Тајне твоје обличиће се пред Анђелима и
свима Светима. Тамо, пред лицем свих стајаћеш сам са делима
својим. На основу њих ћеш или бити осуђен или оправдан. А
шта је рај, а шта ад? У рају је блаженство које се не да описати,
а у аду мука без утехе и конца – на аду је печат коначног одба-
цивања Бога. Прими све то дубоко у свест и принуди се да у тој
свести пребиваш, све док те не испуне – страх и ужас!
б) Потом се обрати Богу и стани, тако оскврњен и обремењен мно-
гим гресима, пред лице Бога - Свеприсутнога, Свемилостивог и Ду-
готрпељивог!... Хоћеш ли још незахвално окретати леђа Ономе
Који те одасвуд обасипа милостима? Хоћеш ли још затискивати
уши пред Очинским гласом Његовим, који те милостиво призива?
Хоћеш ли још одбијати руку пружену да тебе прими? Постани све-
стан те неумесности и пожури да у себи пробудиш и ојачаш жа-
лост и тугу по Богу!
в) Сети се притом да си ти као Хришћанин – искупљен Крвљу Хри-
стовом, измивен водом Крштења, да си примио дар Духа Светога
и да си за трпезом код Господа и храниш се Крвљу и Телом Њего-
вим. Сети се и да си све то згазио ради греха, који те квари. Узиђи
мислено на Голготу и схвати колико коштају греси твоји! Зар
ћеш још рањавати главу Господњу трњем грехова својих? Хоћеш
ли још да Га прикиваш за крст и пробадаш ребра Његова и да се
изругујеш над дуготрпљењем Његовим? Или ти ни не знаш да,
чинећи грех, учествујеш у мучењу Спаситељевом и да ћеш због
тога делити судбину мучитеља Његових? А да ћеш се, ако грех
одбациш и покајеш се, причастити сили смрти Његове? Иза-
бери једно од двоје: или да сам распињеш и занавек пропаднеш,
или да се сараспињеш са Христом и да са Њиме наследиш
живот вечни!
г) Расуди, даље, шта је заправо грех коме тако приањаш. Он је зло
најмучније од свих зала: оно нас удаљава од Бога, растројава душу
и тело, предаје нас мукама савести, подвргава каштигама Божијим
за живота и у смрти, а после смрти баца у ад, затварајући врата ње-
гова заувек. Какво чудовиште волимо?! Постани свестан свег зла
од греха и узнастој да се над њим згнушаш и одвратиш од њега.
141
д) Погледај, најзад, на грех и из угла – ђавола, његовог првог про-
изводитеља и размножитеља, и развиди за кога то уствари радиш,
грех чинећи! Бог је за тебе све и учинио и чини, а ти не желиш да
Му угађаш (врлином). Ђаво за тебе ништа не чини и само те тира-
нише грехом, а ти за њега добровољно и неуморно радиш. Ти са
ђаволом другујеш преко греха, а он ти кроз грех пакости. Привлачи
те ка греху обећањем сласти од њега, а оне који у грех падају – мучи
и кињи. У овом животу нам дошаптава да су греси – ништа, а у
ономе ће их злурадо истицати ради нашег обличења као нешто
веома важно. Ђаво се тресе од злобне радости када неко падне у
мреже греховне и остаје у њима и даље. Схвати све то и пробуди
у себи непријатељство према том човекомрсцу и делима њего-
вим.
Када на тај начин будеш у срце усадио једно за другим дубока
осећања која ће га – скрушити и омекшати, када ти га испуне ужас
и страх, печал и жалост и одвратност и мржња према делима ђаво-
љим, оно ће се мало помало згревати и ставити у покрет, а са
њим ће се кренути и почети да напреже и раслабљена воља.
Као што струја преноси на тело неки напон и као што ујутру чист
и свеж ваздух преноси на човека своју свежину и неку чилост, тако
и ова осећања, када испуне читаву душу, буде у њој успавану
енергију, обнављају позив и готовост да предузме све, само да
из опасног стања изиђе. То ће бити први зачеци делатне бриге
о своме спасењу. Од тога трена, хитај још одлучније!
Свети Теофан Затворник
142
Самоукоревање
Вид смирења, који припрема за трпљење невоља пре но што се
појаве и помаже њихово мирно подношење када се појаве,
Свети Оци су назвали самоукоревањем. Самоукоревање је
окривљавање себе за греховност заједничку свим људима и
своју посебно. При томе, корисно је сећати се својих нарушавања
Закона Божијег и набрајати их, осим блудних падова и спотицања,
за које Оци забрањују да их се детаљно присећамо, јер обнављају
у човеку греховни осећај и наслађивање њиме. Самоукоревање,
када достигне своју пуноту, коначно из срца искорењује злобу,
искорењујући лукавство и лицемерје, које не престаје да живи
у срцу све док je у њему присутно самооправдање.
Свети Игњатије Брјанчанинов
Ето, братијо моја, шта може да учини гордост! Ето, колико је силно
смиреноумље! Каква је била потреба за свим овим околишењем?
Јер, да се [човек] из почетка смирио, послушао Бога и сачувао за-
повест, он не би ни пао. И опет, и после безчинства, [Бог] му је дао
прилику да се покаје и да буде помилован, али је његов врат остао
усправан. Јер, [Бог] му је пришао и рекао: Адаме, где си? (1. Мој.
3, 9), тј. из какве си славе прешао у такав срам! И затим га је питао:
„Зашто си сагрешио, зашто си преступио [заповест]“? – подстичући
га да одговори: „Опрости ми“. И где је тражење опроштаја? Нигде
143
смирења, нигде покајања, већ томе насупрот – он противречи: жена
коју си удружио са мном [превари ме] (1. Мој. 3, 12). И не рече:
„Жена ме моја превари“, него: жена коју си удружио са мном. Као
да би хтео да каже: „То је беда коју си Ти навео на моју главу“. Тако
бива, братијо моја, када се човек не држи самоукоревања - он се
неће либити ни самога Бога да окриви. Затим [Бог] прилази жени
и говори: „А зашто ти ниси сачувала заповест?“ Као да јој је на-
рочито наговештавао: „Кажи барем ти - опрости, да би се смирила
душа твоја, и да би била помилована“. Али, опет ниоткуда тражења
опроштаја. Јер, и она је одговорила говорећи: змија ме превари (1.
Мој. 3, 13), као да је хтела рећи: „Змија је погрешила. Шта сам ја
ту крива!“ Шта ви радите, окајани? Покајте се, сазнајте свој пре-
ступ и зажалите због своје наготе. Али, ни један од њих није себе
удостојио прекора, ни код једног се није нашло ни најмање сми-
рења.
Преподобни Ава Доротеј
144
себе, нађем да му нисам дао никаквог повода. Како ја [у том слу-
чају] могу себе да укоравам?“ Заиста, ако неко себе испита са стра-
хом Божијим, наћи ће да је свакако дао повод, било делом, било
речју, било изразом [лица]. Може бити, као што каже, да му у том
тренутку није дао никаквог повода, али га је зато свакако некад ра-
није ожалостио или у тој или у другој ствари, или је, пак, ожалостио
другог брата, и сада је дужан да због тога пострада, а често и за
неки други грех. Због тога, ако неко, као што сам рекао, тачно
испита своју савест, увек ће себе видети кривим.
Преподобни Ава Доротеј
145
расплињују јаркост греховног поступка, сву тежину зла пре-
носе на нешто, што је стајало изван самог човека и помогло да
се развије учињени преступ. Често чак и сама наша “припрема
за исповест” није настројавање на отвореност, није подстицање
себе на отвореност и покајничко саморазобличавање, већ по-
тпуно супротно: бирање речи и фраза, својеврсног говора, уз
које бисмо и рекли своје грехове, али некако благо, тако да не
осетимо посебну срамоту и тешкоћу. Напето бирамо такве изразе,
такве називе грехова да одмах “убијемо две муве”: да и грех
објавимо и себе да не понизимо. Чак и у ситницама је ово свуда
присутно! На пример, неко је у манастиру разбио чашу или је по-
кварио секиру, настојатељ пролази поред њега, онај ко је ово скри-
вио му каже: ,,Сломила ми се чаша” или: ,,Ето, покварила се
секира.” Настојатељ одговара: ,,Хм...” А шта да му каже? ,,Бог да
прости!”? А коме? Чаши или секири – зато што су тако непослушни
и самовољни: узимају и сломе се и покваре без дозволе? А како је
просто рећи: ,,Оче, опрости, разбио сам.” И то нам је тешко –
зашто? Тешко нам је да чак и мало будемо криви, да имамо
само мало тон кривца, да смирено погнемо главу. Некако је не-
згодно, непријатно, срамота. Значи, све време пребивамо у
стању унутрашњег спокојства у односу на себе, осећамо се
пријатно и добро кад смо у очима људи добри, без икакве мане.
Није нам пријатно кад нас неко макар због нечега прекори.
Архимандрит Лазар Абашидзе
146
знао да је достојан казне за своја злодела, а да је Господ невини
страдалник. Самопрекоревање му је наједном отворило очи срца,
и он је у невином страдалнику човеку угледао свесветог Бога који
страда за људски род. Њега нису видели ни учени људи, ни свеш-
теници, ни архијереји јудејски, иако су се ослањали на Закон Бо-
жији и детаљно проучавали свако његово слово. Разбојник постаје
богослов, и пред свима који су се, сматрајући да су мудри и моћни,
подсмевали Господу исповеда Господа, и тим својим светим миш-
љењем сатире погрешно мишљење које мудри и силни имају о
себи. Богохулни грех, најтежи од свих грехова, бацио је разбојника
хулитеља у пакао, удвостручио тамо његову вечну муку. Испове-
дање Искупитеља, својствено и могуће једино смиренима, увело је
у рај разбојника који је посредством искреног самоосуђивања
дошао до истинског богопознања. Исти је крст код обојице раз-
бојника! Супротна мишљења, осећања, речи изазивају су-
протне последице. Са пуним правом та два разбојника могу да
послуже као образац целог човечанства: сваки човек који је по-
трошио свој живот неправилно, противно позвању Божијем, на
штету свог спасења и блаженства у вечности, и јесте према
самом себи и лопов, и разбојник, и убица. Том злотвору шаље
се крст, као последње средство спасења, да би злотвор испове-
дио своја злодела, признао да је достојан казне, и тако сачувао
за себе од Бога даровано спасење. Ради олакшања страдања и
пружања духовних утеха при распећу и остајању на крсту, ту,
крај распетог човека, распет је и обешен на крсном дрвету очо-
вечени Бог. Човек који ропће, жали се, негодује на своје невоље
потпуно одбацује своје спасење: пошто није познао и није ис-
поведао Спаситеља, он се сурвава у пакао, у вечне и бесплодне
муке, јер се потпуно отуђио и одбацио Бога. А који, супротно
овоме, посредством самопрекоревања открива своју грешност
и признаје да је достојан привремених и вечних казни, тај улази
постепено управо кроз самопрекоревање у делатно и живо по-
знање Искупитеља, дакле у вечни живот. Распетом на крсту по
вољи Божијој, ако славослови Бога са свога крста, открива се
тајна крста, а уједно с њом и тајна искупљења људи као дела
Богочовека. Такав је плод самопрекоревања. Према свемогућој и
147
свесветој вољи Божијој човек не може имати других правих
осећања осим неограничене побожности и исто толико неогра-
ничене покорности. Од тих осећања, чим постану човеково наслед-
ство, израђује се трпљење.
Свети Игњатије Брјанчанинов
148
Пресвета Богородица
Небеска наслада и надземаљско уживање наступају у оном тре-
нутку када човек созерцава тајинство домостроја Оваплоћења, бо-
жански план за спасење човечанства кроз Пресвету Приснодјеву.
Исус и Марија, Марија и Исус, та два најчудеснија и најслађа
Имена: гле, то и јесте Рај!
Светогорски старечник
149
Од Апостолских времена па до наших дана, сви они који истински
воле Христа, чествују ону која Га је родила, васпитавала и бринула
се о Њему док је био дете. Ако је њу изабрао Бог Отац, сишао на
њу Дух Свети, Бог Син се уселио у њу, био јој послушан у де-
тињству и бринуо се о њој док је висио на Крсту, није ли онда
њу дужан да велича свако ко исповеда Свету Тројицу?
Свети Јован Шангајски
Гле, Света Дјева није писала ништа на хартији што би се могло на-
звати Јеванђељем. Нити је ко други прибележио њене речи и
објавио као њено Јеванђеље. Једино што је сачувано од њених речи
и записано у Лукином Јеванђељу, то је њена благодарна песма Богу:
„Велича душа моја Господа". Ова песма пева се у Православној
Цркви сваки дан на јутарњем богослужењу. По својој лепоти, ова
песма Богородичина може се равнати с најлепшим псалмима Да-
видовим. А по дубини и мудрости, она представља једно мало
Јеванђеље. Несумњиво, да је Богомати изговорила још пуно пре-
красних речи и порука кроз живот свој. Али, по Божјем Промислу,
то је остало скривено од нас. Но, браћо моја, Богородично Јеванђ-
еље и није у речима њеним, него у животу њеном. Њен цео живот
јесте Јеванђеље, јесте крупна Радосна Вест роду човечијем. Јер,
Јеванђеље увек заувек означава Радосну Вест.
Свети Владика Николај
150
свети старац Симеон. Величанствено је и узбудљиво њено ћутање,
којим је као завесом покривала све болове своје, све ране срца
свога. У сумраку свих тих многобројних болова, наслаганих у срцу
њеном пречистом, светлило је неугасиво кандило вере и наде у Бога
и преданост Богу. Ненадмашна у племенитости слушкиња Гос-
подња! Она је видела себе јасно у Божјем плану људског спасења;
она је читала у пророцима о себи; она је разговарала с ангелима -
весницима Божјим. Зато све што је долазило на њу, радост или
мука, она је знала да од Бога долази, те нити је клицала у радости
нити роптала у муци. Него је ћутала и све слагала у срцу своме.
Свети Владика Николај
Мајка Божија је, као Његова Мајка, једно тело и крв и један дух са
151
Спаситељем. Она је по благодати Божијој постала Мајка самога
Бога, позајмивши му људску, пречисту и свеосвећену природу, хра-
нећи га млеком, носећи га на рукама, одевајући га, чувајући на
сваки начин младост Његову, љубећи га много пута и милујући га.
Како је неизмерно њено достојанство. Господе, ко ће описати уз-
вишеност Дјеве Богородице! „Ниједан језик није у стању да те до-
стојно похвали. Збуњује се чак и надсветски ум да ти пева,
Богородице“ (Канон на Богојављење, ирмос 9). Призивајмо је мис-
лима и једноставним покретом срца. Она је једно са Богом, као и
светитељи.
Свети Јован Кронштатски
152
мају значај Спаситеља, него и протестантима, који њеном духу при-
писују наслађивање не у Богу, него у телесном сладострашћу. На-
супрот догмату паписта, протестанти, као заклети непријатељи
новозаветне девствености, тврде да је најсветији сасуд и храм
Божији, Богомајка, након што је родила Богочовека, нарушила
своју девственост, да је постала сасуд људске похоте, да је сту-
пила са Јосифом у односе карактеристичне за жену, и имала
другу децу. Ужасна мисао! Мисао животињска и уједно демон-
ска! Богохулна мисао! Мисао која је могла да се роди само у
крилу дубоког разврата! Њу је могао да изговори, и може то да
учини, само очајни и одбачени прељубник! Њу могу да при-
хвате и усвоје само они који су се толико удаљили од слике и
прилике Божије, и приближили се сличности са стоком, да се
њихова схватања о људској природи односе, и могу да се односе,
једино на природу у њеном униженом стању, налик животињ-
ском. Ради потврде ове чудовишне мисли, незналице и
несрећни хулитељи позивају се на Јеванђеље.
Свети Игњатије Брјанчанинов
153
Светитељи
Гле, сви Светитељи блистају врлином, сваком врлином, сви непо-
кајани грешници мракују грехом. А Благи Господ је постао човек
ради нас људи и ради нашега спасења. Свакоме од нас дао покајање
и веру велику; веру која чини све свете врлине, врши све свете
врлине новозаветне; веру која кроз љубав дела, кроз молитву дела,
кроз пост дела, кроз милосрђе дела, да свако од нас може побеђи-
вати све што грози и прети душама нашим. А ко прети теби и мени?
Пакао, ђаво, смрт! Ми смо увек слабији од њих. А ја сам јачи само
са Господом Христом, и са Његовим Светитељима. Нека их Он
умножи око нас, нека их да нама, да би нас они водили кроз овај
свет…
Преподобни Јустин Ћелијски
154
треба да иштеш њихове молитве и заузимање за тебе. И они ће те
услишити и твоју молитву брзо, за трен ока, представити Владици
као Свудаприсутноме и Свезнајућем.
Свети Јован Кронштатски
155
се дешава врло просто. Треба само имати очи да се види.
Свети Јован Кронштатски
156
зивамо у молитвама, разговарамо са њима, захваљујемо им и сла-
вимо их. Сви Хришћани неизоставно треба да су у вези са њима,
уколико желе хришћански напредак. Јер, светитељи су
пријатељи и руководитељи наши у спасењу, наши молитве-
ници и заступници.
Свети Јован Кронштатски
157
црквена сећања на Свете и празновање успомене на њих? Одговор
на ово питање може се добити из самих црквених служби које се
тичу ових празника. Ове службе се обично састоје из два елемента:
као прво, сећања на животе, подвиге и добродетељи Светих, а
као друго, призивање Светих да се моле Богу за нас. Очигледно
да Мајка - Црква сећањем на њихова житија, подвиге и доброде-
тељи жели да нас поучи и подстакне на Богоугодни живот и душе-
корисне подвиге; а тражењем њихових молитава за нас, Црква
њихову небеску молитву поставља као лествицу за лакше усхођење
наших земаљских, слабих, и недостојних молитава ка наднебесном
духовном жртвенику Божијем.
Свети Теофан Затворник
Житија Светих
Читај житија светих. У њима ћеш наћи све, свему ће те научити.
Упоређуј себе не са својим ближњима, већ са светитељима. Такво
упоређивање нам открива колико смо грешни.
Архиепископ Серафим Собољев
158
свети се моле за оне који их читају.
Ето зашто је штетно читати литературу коју су написали остраш-
ћени и неочишћени људи, литературу од које се човек може зара-
зити њиховим страстима, а тим више, демонску литературу
(учитеља јоге, на пример). Кроз овакве текстове читалац се отвара
и ступа у контакт с нечистим духовима. Ево шта каже о томе свети
Игњатије Брјанчанинов: „Све демонске појаве имају то својство да
је чак и ништавна пажња према њима опасна; већ сама та пажња,
без икакве благонаклоности према појави, може утицати на то да
човек прихвати најштетније утиске, да буде изложен тешком иску-
шењу“.
Људи и демони (како пали духови кушају савременог човека),
Свештеник Родион Петроградски
159
личите одговоре. Једни ће рећи да је светац човек чистог и беспре-
корног живота, други ће тврдити да је светост самопожртвовано и
несебично служење људима, трећи ће указати на својства као што
су милосрђе, сажаљење и саосећајност човека. Односно, за већину
људи светост је постојање високих моралних вредности. Међутим,
све су то у ствари особине и својства светости, њеног испољавања
у различитим животним ситуацијама и околностима, а не сама све-
тост. Све наведене вредности човека, чак и у својој укупности, не
дају потпуну представу о ономе што желимо да дефинишемо.
Реч „светост“ је по свом значењу много дубља. Нисмо нашли
ниједан синоним, пошто светост заиста није квалитативна; светост
је оно што човека чини новом творевнином, стваралачка
Божанска сила. Свет је човек у којем пребива и делује благодат.
Свет је онај ко је дао у свом срцу место Духу Светом; то је зрак
који је заблистао од Таворске светлости. Овде, на земљи, бла-
годат се може стећи и изгубити. Живот, чак и великих подвиж-
ника представљао је односе између благодати и људске воље
који се стално мењају између светости и греха – оно стање које
се код аскета назива невидљивом борбом. У вечности, кад
време искушења остане иза човека, благодат Божија ће надо-
кнадити оно што недостаје и сјединити се с душом човека не-
одвојиво, нераскидиво, заувек, а после Васкрсења она ће
преобразити и продуховити тела светих. Више од тога, светост
у вечном животу није статика, већ вечно приближавање Божан-
ству, вечно усхођење духовним степеницама, вечно озарење Бо-
жанском светлошћу (оно што се на језику аскетике назива
обожењем) све веће силе и интензитета. У овој светлости човек
се преображава и постаје све способнији да созерцава Божанску
лепоту, сам постајући од тога све лепши, као кристал у којем
се одражавају и играју зраци сунца које излази.
Архимандрит Рафаил Карелин
160
Онај ко поштује светитеље несумњиво ће још више поштовати Бо-
городицу. Као што и онај који поштује Богородицу поштује и Свету
Тројицу.
Светитељи имају, природно, људску светост а не божанско савр-
шенство које је имао Христос. Зато се не треба саблажњавати кад
видимо неки мали недостатак међу њиховим многим врлинама.
Нити, пак, да узимамо као пример неки недостатак који су имали у
почетку своје духовне борбе, а то да бисмо тиме оправдали своје
слабости. Јер је у почетку њиховог духовног подвига Бог понекад
повлачио благодат са њих ради њиховог смирења. Тако су добијали
двоструку радост, а ми поучан пример. А с друге стране, откуд
знамо да неке од њихових мана нису била претварања која су све-
титељи чинили да би прикрили своју светост? Јер да су светитељи
“продавали“ светост, не би је ни имали нити би били свети.
Због тога им дугујемо велику захвалност, чак и “анонимним” све-
титељима који нас незнано помажу својим молитвама. Они су не-
престано молили Бога – по мом мишљењу – да остану анонимни
да не би били прослављани од људи, али су наставили да људима
помажу на исти начин, „у тајности“ (Мат. 6, 4).
Природно, сваки од светитеља се подвизавао на свој начин, а и сада
нас, опет, помажу сваки на свој начин. Свакој души говоре онај
језик који она може да разуме и који ће њој бити на спасење.
Зато наше светитеље који су се прославили било проливањем
крви, било знојем и сузама, морамо славити са побожношћу да
бисмо тако помогли самима себи. И кад чујемо да се данас
врши помен светог… треба да стојимо усправно, као што и
војници стоје у ставу мирно кад се помињу имена њихових
палих другова.
Несавршених људи има свуда. Има их и у Цркви. У Цркви такође
постоје и добри људи. Постоје добри људи и у политици, у верским
заједницама, у лажним религијама и учењима. У читавом свету по-
стоје добри људи и добро је да је тако, јер су они утеха и помоћ
своме окружењу и друштву. Светитеља, међутим, нема нигде
другде осим у Православљу.
161
као што у једном поседнутом могу да бораве многи демони, тако у
срце човека који верује могу да стану сви светитељи! Кад у чове-
ково чисто срце може да стане Христос, тим пре могу да стану
светитељи! То су велике тајне!
Старац Пајсије Светогорац
162
Света Србија
Света Србија
Она је ваистину света. Освећена је постом и молитвом и причеш-
ћем свег народа кроз његову хришћанску историју. Освећена је
многобројним олтарима, светим гробовима, задужбинама (мана-
стирима или црквама подигнутим за спaсење душе) којима повезује
земаљске са небеским; прослављањем угодника Божијих, сузама
покајника, празницима и крстоносним литијама, светим моштима,
крстовима и иконама.
Но више од свега осталога посвећена је Србија страдањима ми-
лиона мученика за Крст Часни и Веру хришћанску. То је
највеће освећење земље: крв мученика за Христа. И колико је
крви проливено!
И то треба да знају и својој деци да казују, да нема ништа јаче
од Светиње. Светој земљи не може одолети ни безбоштво, ни
лаж, ни насиље, ни бруталност освајача, никаква друга и
несвета сила. Свету земљу чува сам Бог Својом моћи и Својим
благословом. И што је више на њој мученика, тим више је она
снажна.
Нека се радује сваки Србин, сада више него било када, што је
његова Отаџбина - Света Земља. Света Србија! И нека пази и
памти, да се не огреши о ту Светињу, да јој дода, а не да одузима
од ње!
Свети Владика Николај
Не постоји никаква средина. Или ћемо бити Срби, свесни своје про-
шлости и аманета наших отаца и прадедова, или – отпадници на-
ције, интернационалисте, тј. припадници некакве магле, грађани
белосветски, рушиоци живота и свега, без националног поноса, без
вере, без морала.
Патријарх српски Варнава Росић
163
Србина, најљупкије и најмилије српско дете Растка! А он клечи и
плаче. Плаче над несрећним српским родом, плаче над земаљском
Србијом. Сва Небеска Србија слави Светитеља Саву, а ви несрећни
Срби све сте његово заборавили на земљи.
Ти земаљска Србијо, куда идеш? Шта је твој крај? Шта, ако не про-
паст, погибија? Пропаст, погибија српских душа, покољ српских
душа! Ето, то је Српска земља. А то је сваки Србин добровољно
дао, добровољно убијао своју душу. Мајка која слуша дете како
псује, отац који псује, шта раде? Убијају душу у детету свом, и
душу своју убијају и спремају пакао и себи и деци својој. О, свака
крађа, сваки грех, све је то убица који јури на тебе. Свака ружна
реч, свака ружна помисао, свако рђаво дело, све су то силе демонске
које те гађају да те устреле, да ти душу убију.
Пуна је Српска земља лешева духовних. Душа до душе, ох, леш
до леша! То су мање више данашњи Срби. Све што је Божје,
мање-више, заборавило се. А све што би дало задовољство
овога света, уживања овога света, ето за тим трче данашњи
Срби, и губе душу своју и губе оно што је вечно. Али у ономе
свету видеће сваки шта је зарадио.
Свети Сава распет на безброј крстова по Српској земљи! Свети
Сава распет на свима крстовима који ограђују Српску земљу. Са
свих тих крстова, он, он највећи Мученик српски, вапије пред Гос-
подом: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!
О Свети Оче Саво, опрости и помози! Опрости и помози, опрости
и помози нама духовним мртвацима по земљи српској. Васкрсни
нас из мртвих, васкрсни душе наше из мртвих. Васкрсни их по-
кајањем, васкрсни их вером у Господа Христа. Васкрсни их нашим
новим животом по Еванђељу.
Ти нас покај, ти нас приведи Господу Христу, иначе српска
земља претвара се у огромно гробље, леш до леша, мртвац до
мртваца. И авај, ако не васкрсне ка Христу, ускоро ће се пре-
творити Српска земља у огромно гробље српских душа. Гробље
душа које су извршиле самоубиства и убиства, презревши
Господа Христа, одбацивши Јединог Истинитог Бога и Јединог
Истинитог Даваоца вечнога живота и бесмртнога, и јединог
Имаоца и Даваоца Вечне Истине и Правде.
164
О Свети Оче Саво, васкрсни нас из мртвих. Васкрсни нас на веру у
Господа Христа. Да ништа на овом свету не ценимо као Њега и да
никога не љубимо више од Њега. Јер, ето, Он нам кроз Себе даде
сва небеска блага и Царство Небеско. Дај нам силе и моћи да и ми
исто тако усвојимо веру у Њега, љубав к Њему, молитву к Њему.
Свети Оче Саво, опрости и помози! И моли Господа Христа да све
нас, српске мртваце, мртваце душом, васкрсне из свих смрти ка
Њему, ка Небеској Правди, ка Вечном Животу кроз све векове.
Амин.
Преподобни Јустин Ћелијски
ГДЕ СУ СРБИ?!
Каква тмина! Каква помрчина! Где су Срби? Много је бивших
Срба, а правих Срба, авај, како мало!
Омладина! Ко? Ко је води? Нема Светога Саве на Универзитету,
нема духа његовог, нема Христа његовог. А кога има, ако Христа
Бога нема, ако Светог Саве нема? Крст и на њему распет Свети
Сава, и бруји његов тужан и сетан глас, његов глас који се чује од
земље до неба: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!
Оставише Тебе, једини смисао свих светова, оставише Тебе
Који нам дајеш Вечни Живот, оставише Тебе Који нам дајеш
Вечну Правду, и твоји потомци пођоше, за ким? За људима без
Бога!
А шта човек може учинити без Бога у овоме свету? Можеш ли,
165
траво, да порастеш без Бога? Можеш ли пшеницу своју, кукуруз
свој, да однегујеш без Бога? Можеш ли теле да одгајиш без Бога?
Може ли врабац над кућом да прхне без Бога? Може ли сунце да се
носи над земљом без Бога? А ето, полудео је европски човек, полу-
дела европска наука, полудели европски мудраци, хоће свет да
уреде без Бога. И ето, уредили га! Видимо како уређују. Крв, ра-
тови, несреће, буне, побуне. Нигде мира, нигде спокојства, све трчи,
за ким, за чим? - за, авај, пропадљивим самоуживањима, стра-
стима и сластима овога света.
О Господе, опрости нам јер, збиља, не знамо шта радимо!
На крсту распет Свети Сава, тужан и сетан. Монаштво му је дало
све, монаштво га је учинило Светитељем, монаштво га је учинило
Просветитељем. Света Гора и свети монаси васпитали су Светога
Саву и дали му сва богатства неба. Дали му Вечну Истину, Вечну
Правду, дали му Вечни Живот, и он га дао српском роду. Дао и
Вечну Истину, и Вечну Правду, дао Истинског Бога и Господа Хри-
ста.
Тамо по српским шумама, по долинама, гудурама, српски ма-
настири. Зидали их свети цареви и краљеви, зидали их свети
Срби, оставили нама, а манастири скоро опустели. Срби неће
у монахе, Срби кренули за Европом, за културом, за модом.
Жене трче за париском модом, и по вароши и по селима. Мла-
дићи, омладина, Срби зрели, родитељи, чиновници, службе-
ници, све то се дало на уживање.
А Срби сада напуштају тај светосавски пут, напустили монашки
пут. Празни манастири српски, по један или два монаха? А ви ша-
љете децу своју по школама, по универзитетима. Добро је и то по-
некад. Али, помисли на душу своју и на душу њихову. Ко ће чувати
душу Српскога народа? Свима до уживања и уживања стало. А пут
манастирски, пут Светога Саве кроз Вечну Истину води у Живот
Вечни. Срби, на шта сте свели своју историју и себе? Тако, оста-
вивши тај светосавски пут, пут манастирски, пут монашки, Срби
кренули за културом, за цивилизацијом европском, за модом европ-
ском. О лешеви српски!
Шта вам даје та култура и цивилизација? Шта, осим лажи? Шта,
осим лажног задовољства? Шта, осим лажних уживања? Шта вам
166
дају палате и фабрике? Шта вам дају авиони? Погледајте душе
своје. Где су вам душе? А душа је важнија од свега; не од твога
имања само, од твоје стоке, не само од твоје деце, него, него, о,
душа је важнија од свих светова. То је вечно у теби, човече. То
је оно што не умире. То је оно што гроб не може да ухвати. И ти
душом својој можеш из овога света у онај свет. Шта ћеш радити
у моменту смрти?
Ти си човек, ти си Србин, ти си чуо за Господа Христа! Шта се
збива са српским човеком данас? Све што је Божије, мање-више,
опустело је у Српској земљи. Опустели манастири и пред сваким
манастиром, скоро, распет Свети Сава. И он тужан и јадан гле-
дајући своје потомке, своју несрећну паству, како пропада у гре-
сима, страстима и сластима и у лажним културама и
цивилизацијама, јауче са крста: Господе, опрости им, јер не знају
шта раде!
Данас сва Небеса, Свети Апостоли, Свети Пророци, Мученици, Ис-
поведници славе Светога Саву. Данас сам Господ грли Светога
Саву, највећег и најсветијег Србина, најљупкије и најмилије српско
дете Растка! А он клечи и плаче. Плаче над несрећним српским
родом, плаче над земаљском Србијом. Сва Небеска Србија слави
Светитеља Саву, а ви несрећни Срби све сте његово заборавили на
земљи.
Преподобни Јустин Ћелијски
Беседе Аве Јустина препуне су људске, пастирске, свештеничке,
духовничке и црквене одговорности за људе и народ којима се
обраћа. Ноћи када га је Господ позивао себи, он је, уз завештање
да се подигне тробродни Храм у манастиру Ћелије, оставио молбу,
жељу и завет да се издају и његове Беседе. Богу хвала, његово за-
вештање и молба су испуњени, тако да нас и данас опомињу његове
громогласне речи : ,,Српски народ ''испраног мозга'' од комуни-
ста, и даље не види истину, и даље срља у пропаст, а мисли да
иде ''у корак са цивилизацијом''.”
167
Пази, ђаво се шуња и око мене и око тебе, увек се шуња, увек тражи
начина да украде из тебе оно што је божанско, што је чисто, што је
свето, да те наведе на неки грех...
Преподобни Јустин Ћелијски
168
манастирима, одакле су сви нараштаји српски после њих доливали
уља у кандила своја и зажегали треперави пламен вере свете;
и питам те у име светих Патријараха српских, часних свештеника
и монаха, који кроз векове борбе, и муке, и искушења и тиме чу-
ваше онај свети огањ вере у Србину да се не угаси, као прави
светлоносци и духоносци;
и питам те, најзад, у име оног најсветијег духовног праоца твога, у
име оног моћног и милог Саве, оног неустрашивог мужа и плачљи-
вог молитвеника, који је исплакао срце своје пред живим небесима,
да би се у народу српском до конца векова очувао свети пламен
вере.
У име те велике и племените војске твојих благородних предака,
чију си крв и дух и веру и ти наследио као законити наследник, у
име њихово а не у име моје ја те питам, племенити Србине брате:
да ли још гори кандило вере унутра у души твојој?
Свети Владика Николај
169
вишњи Бог може несравњено дуже да трпи него ли сви свеци Ње-
гови. Зато ми и певамо уз Велику недељу: ,,Слава долготерпјенију
Твојему, Господи!“ Питате ли зашто би нас Свети Сава морао ту-
жити Богу; заиста, за две или три ствари могао нас је тужити.
Прво, могао нас је тужити што смо били мека врата па смо се лако
поклонили идолима европским. Мојсеј се жалио Богу на Јевреје
као на тврдоврат народ. Свети Сава се може жалити на нас као на
народ мековрат.
Друго, могао нас је тужити што су врховници српски уздигли и
папу и Мухамеда изнад њега.
Питате ли, зашто нас је још могао Св. Сава тужити Богу? Заиста,
за пет или за десет ствари могао нас је тужити. Прво, због школе
без вере; друго, због политике без поштења, треће због војске без
јединства духа; четврто, због брака без верности, и тако даље.
Да ли још питате зашто нас је наш Св. Сава могао тужити Господу
Богу? Заиста, због десет и двадесет ствари могао нас је тужити:
због безбрачних развратних матораца;
због брачних, а лакомислених младића;
због бездушних интережџија;
због грамжљивих самаца без деце;
због нечиста ума;
због прљава језика;
због богохулства;
због увреде родитеља;
због исмевања учитеља;
и због такмичења у надмудривању место у братском помагању;
и због нечега што смо ставили и нечега што нисмо ставили пред
палату Народне скупштине: споменике коњима а не људима, којима
треба подражавати;
и што нисмо ставили крст на онај фараонски споменик Незнаном
јунаку на Авали.
И још за многе и многе грехове и лудости наше могао нас је тужити
Свети Сава Христу Богу својему. Но, ако нас је и тужио, он се
молио за помиловање наше, и Господ нас је ударио и помиловао.
По својој недостижној мудрости, која, такорећи, безбројним очима
гледа сву прошлост од почетка и сву будућност до краја, Господ
170
даје онај лек који одговара болести и онај венац који одговара по-
штењу сваког човека и сваког народа. Па ни Свети Сава неће никад
молити Бога да Бог убије његов народ, него да га у поштењу поми-
лује, а у болести да му даде горчину, горак пелен против грознице;
ај, браћо, пелен против грознице среброљубља и грознице власто-
љубља и грознице самољубља и грознице сластољубља, против
свих грозница свих погрешних љубави, којима је овај народ заме-
нио био љубав према Богу и љубав према ближњем. Амин.
Свети Владика Николај - Речи српском народу кроз тамнички
прозор
171
У свету пак нити је било нити има икакве силе, која може чо-
века учинити савршено добрим, осим силе вере Христове.
Немој, дакле, желети Српство без садржине.
Не био ти човек без памети путовођ ни Србин без вере ортак.
То ти желим и поздрављам.
Свети Владика Николај - Мисионарска писма
Они се труде да убију Свету Србију. Гле, они убијају себе. Свету
Србију не могу убити, не могу убити бесмртнике Христове. Не
могу убити Светог Кнеза Лазара, Светог Саву, Светог Симеона Ми-
роточивог и безброј српских светитеља и безброј витеза и јунака
172
што гинуше за крст часни и слободу златну кроз векове и векове.
То је вечна Света Србија, неубивљива, Света Србија коју нико
усмртити не може, нити јој може нашкодити, јер је сва Хри-
стова.
Преподобни Јустин Ћелијски
173
Србија. Од сваке муке најтежи ми је страх да се не нађем до-
стојан предака својих, верних слугу Твојих а сада великих пле-
мића Твојих у вечном царству истине и весеља, у хору анђела
и свих светих. Избави ме и спаси од тога страха, по неисказаној
милости Твојој и удостој ме уврстити се у моје прослављене претке
на небесима, Господе Боже мој, Христе Спаситељу мој, животе мој,
све добро моје. Амин.
Свети Владика Николај
Зашто да народ буде као дрва која ће се спалити? Зар је народ крив
ако га безбожне старешине и лажни пророци заводе странпутицом?
Није крив народ у оноликој мери као његове старешине и лажни
пророци, али је крив у извесној мери. Јер, и народу је Бог дао да
зна прави пут кроз савест и кроз проповед Божије речи, те народ
не би требало да слепо следује својим слепим вођама, када га
они воде путевима лажним и удаљују од Бога и Божијег закона.
Свети Владика Николај
174
Када су Светог Јустина Ћелијског упитали да ли у Србији има атеи-
ста, одговорио је: ,,Наравно да има, пун Богословски факултет атеи-
ста!” А када су га комунисти приводили, до истражног бироа су
путовали возом, у једном тренутку Свети Јустин је упитао коман-
дира:
- Да ли си Србин?
- Јесам, одговори комуниста.
- Верујеш ли у Бога?
- Не верујем.
- Па, како си онда Србин?
- Па ето тако што сам рођен на српској земљи! -Одбруси командир.
Свети Јустин му показа кроз прозор, па рече: ,,Видиш ли овог бика
на ливади? И он је рођен на српској земљи...”
Обећана земља
- Ми смо, за време Тита и Југославије, имали свега у изобиљу! -
жалио се, занесењачки гордо, човек у зрелим годинама.
Стари Србин, који је био у близини, примети:
- То што кажеш да је било свега у изобиљу, данас се испоставља,
више него очигледно, да је била храна наопака.
– Како то мислите? – збуњено ће човек.
– Југославија за Србе није била друго него мисирско ропство за иза-
брани народ. Зидале су се пирамиде, не толико самом владару, већ
жрецима који су њиме управљали, а заузврат смо имали: „... школу
без вере, политику без поштења, војску без родољубља, државу без
Божјег благослова.“
Свети Владика Николај - Кроз тамнички прозор
И ево где нас је то довело! До тога, како је говорио Достојевски, да
ако Бога нема - све је дозвољено. То је плод оног што смо сејали,
те плакање над овим што нам се догађа и уздисање за оним што је
175
то проузроковало, дозволите, лудост је своје врсте.
И сад, кад нас Господ изводи из ропства у Обећану земљу, ми се,
попут жене Лотове и Израиља у пустињи осврћемо за ропским а не
небеским хлебом.
Кукавно Српство!
Јер, нико у паклу није чуо да је неко од Срба псовао сатану, или
неког од његових демона, али су сви анђели моји на небесима чули
са српских уста псовке имена Мојега и имена Мојих светитеља.
Дакле, сатана са својим ђаволима био је у већој части код вас
него ја, ваш Творац и Отац. Зар је то мала ствар због које сам
се разгневио?
Свети Владика Николај
176
или су комунисти.''
Ај, златна кћери српска, доста је; не говори више. У твојој дивној
простоти казала си више него многи скрибари у дебелим књигама.
Изрекла си гесло 20. века: ,,Или живи или комунисти!''
Свети Владика Николај
177
веку. Ај, браћо моја, зар ви сви то не видите? Зар ви сви нисте осе-
тили мрак и злочин антихришћанске Европе на својим леђима?
Хоћете ли уз Европу или уз Христа? Уз смрт или уз живот. То двоје
ставио је некад Мојсије пред свој народ. И ми стављамо пред вас.
Знајте: Европа је смрт, Христос је живот. Изаберите живот да живи
будете на век.
Свети Владика Николај
178
Миром на рат идите и ратом мир чините, љубављу на љубав идите.
Али крвљу крв србску браните!
Велики жупан Стефан Немања (Свети Симеон Мироточиви)
179
Небеска Литургија - Свети Владика Николај
180
Кад је Српско потамњело И за народ топлим молитвама.
царство Да ли народ недељу светкује,
Потамњело царство и господ- Да л празником цркву испу-
ство њује?
Казуј мени, моје чедо драго, Казуј мени, дични свститељу,
Како стоји сада Србадија: Српског рода други спаситељу
Како стоји вјера у Србаља, Каква ти је голема невоља
Јесу л Срби кано што су били Те ти рониш сузе низ образе,
Или су се Саво измјенили, Пјесму неба плачем заврша-
Поју ли ми многе литургије, ваш?“
Дижу ли ми многе задужбине.
Као некад у време Немање Тад говори Светитељу Саво:
И сина му Светитеља Саве, „О Господе, велики и силни,
И славнога Милутина краља Пред киме се тресу херувими,
И Стевана милог ми Дечанца, Има л ишта теби непознато?
И Лазара мога мученика Та ти видиш срце у човјеку
И Милице славне Љубостињке, И познајеш најтајније мисли.
Ангелине мајке Крушедолке, Видиш црва под кором грмо-
И осталих цара и књегиња, вом.
Да л се и сад тако Бог поштује, Под каменом гују отровницу
Да л Србијом свете пјесме На дну мора свако зрно пјеска.
брује, Не могу се од тебе сакрити.
Јеванђеље да л се моје шири, Тамних људи тамна безакоња,
Српска земља да л тамјаном Због којих си на крсту висио;
мири, Али твоја љубав све покрива,
Светли ли се образ у Србина Из љубави незнаније јављаш,
Пред људима и пред анђелима, Из љубави ти о знаном питаш,
Великаши да л праведно суде, Да ти кажем што ти боље зна-
Богаташи да ли милост дјеле, деш.
Да л суседа сусед оправдава, Нису Срби кано што су били.
Да л нејаког јаки подржава, Лошији су него пред Косовом,
Поштује ли млађи старијега, На зло су се свако измјенили.
Да л дјевојке држе дјевојаштво, Ти им даде земљу и слободу,
Да л попови по светињи живе, Ти им даде славу и побједу,
Калуђери да л за народ клече, И државу већу Душанове,
И да л греју пештере сузама Ал даром се твојим погордише,
181
Од тебе се лицем окренуше. Празне цркве ка пећине пусте,
Господа се српска изметнула, Празне душе, па празне и
На три вјере оком намигују, цркве;
Ал ниједну право не вјерују, Свуд се црни црно беззакоње.
Православље љуто потискују. Стид ме једе и стид ме изједе.
Одрекли се српскога имена, Због гријеха народа мојега,
Одрекли се својих крсних Што и мене држиш близу себе.
слава, Зато плачем мој Предраги
Свеце своје љуто увредили. Спасе,
А ко диже цркву задужбину, Вјечност ми јс кратка за пла-
Не диже јс Теби него себи. кање,
Цркве дижу да их виде људи, Волио бих и у паклу бити,
Цркве дижу, Богу се не моле, Само Срби да сe Богу врате“.
Нит Божији закон испуњују.
Великаши правду погазили, Мирно Господ саслушао Саву,
Богаташи милост оставили, Па подиже своју свету главу;
Не поштује млађи старијега, И мислима небеса потресе.
Но се млађи паметнији гради, Заблисташе муње и громови,
Нит нејаког јаки подржава, Надуше се гарави облаци,
Већ га ломи док га не саломи, Лед се просу о Петрову дану,
Нит сусједа сусјед оправдава, Сва побјеле земља Србинова,
Већ се куне криво за неправду, Ка од губе губава грешница.
Због блатњаве земље од ар- Закукаше Срби у невољи,
шина. Ал се живог Бога не сјетише,
Свештеници Вером ослабили, Нити Бога нити својих гријеха.
Калуђери посте оставили А све Саво на кољена клечи,
Нит дјевојке држе дјевојаштво, Блиједо му лице од ужаса.
Свилу носе грехом се поносе, Тада Господ устеже облаке
Млади момци поштењу се да не падне киша ни росица
смију, Благо сунце, у жар се обрати
А свој разврат ни од ког не Сва сагоре земља Србинова
крију, Пресушише реке и потоци
Нити народ за недељу мари, Прекапише дубоки кладенци
Ни за празник ни обичај стари, Закукаше Срби у невољи,
Нит празником цркве испу- Ал се живог Бога не сјетише,
њује, Нити Бога нити својих гријеха.
182
А све Саво на кољена клечи, тјелом,
Блиједо му лице од ужаса. Само да се не дотиче душе.
Тада Господ ваши попустио, А Сатана војске подигао,
По воћу се ваши ухватише, Од звјериња свога и људскога,
Обрстише шљиве и јабуке, Све од самих Божјих против-
Сасушише питоме воћњаке, ника,
По питомој земљи Србиновој. И својијех једномишљеника,
Закукаше Срби у невољи, Којих би се марва застидјела,
Ал се живог Бога не сјетише, И вепрови дивљи посрамили.
Нити Бога нити својих гријеха. Пакленим их огњем наоружо,
А све Саво на кољена клечи, Повео их на земљу Србију.
Блиједо му лице од ужаса. Бљуну огањ из адових жвала,
Тада Господ помор попустио, Па запали кућу Србинову,
Да помори и старо и младо. Све разгради што је саграђено,
Ударише љуте болезање, Све прождера што је умјешено,
Тесна гробља а мало гробара, Све однесе што је изаткано,
Гробарима отежашс руке. Све разграби што је уштеђено,
Закукаше Срби у невољи, Све раскући што је закућено,
Ал се живог Бога не сјетише, Све попљува што је освећено,
Нити Бога нити својих гријеха. А господу у окове веза,
А све Саво на кољена клечи, Старјешине врже на вјешала,
Блиједо му лице од ужаса. Ил умори глађу у тамници,
Тада Господ кризу попустио, Поби момке, зацрни ђевојке,
Пуна земља сваког изобиља, Згрчи мајке над кољевке
А сви вичу: нигде ништа нема. празне,
Закукаше Срби у невољи, Над кољевке празне и крваве.
Ал се живог Бога не сјетише, Још завеза језик у Србина,
Нити Бога нити својих гријеха. Да не смије пјеват ни кукати,
А све Саво на кољена клечи, Нити Божје име спомињати,
Блиједо му лице од ужаса. Нити брата братом ословити;
Још завеза ноге у Србина,
Тад Сатану Господ одријешио, Да не смије слободно ходити,
Из пакла га на Србе пустио, Осим тамо куд га коноп води,
Да до рока своју вољу врши, Коноп води или кундак гони;
И да чини што је њему драго, Још завеза руке у Србина,
Са државом и са српским Да не смијe радит ван кулука,
183
Нити сјести, нити хљеба јести, Замириса земља од тамјана,
Без сатанске горде заповјести, Заблиста се Христова истина,
Нити ђецу своју својом звати, Зацери се милост и поштење,
Нит слободно мислит ни ди- Анђели се са неба спустише,
сати. Па Србију земљу загрлише.
Тако ишло за дуго земана,
Док набуја Земља Србинова Хај, шта се оно чује из да-
Од мртвијех српскијех телеса, љине?
И од крви српских мученика, То се опет служи литургија,
Ка тијесто од јакога квасца. У небесном царству Христо-
Тад анђели Божји заплакали, воме.
А Срби се Богу обратили, Службу служи светитељу Саво,
Јединоме свому пријатељу И са њиме три стотин владика,
Јединоме своме Спаситељу, И три хиљад српских свеште-
Вишњем Богу и светоме Сави. ника.
Тад се Саво стресе од ужаса, Ђаконује Ђакон Авакуме
Скочи, викну иза-свега гласа: Што на колцу за Христа по-
„Доста, Боже, поштеди оста- страда,
так!“ На баиру усред Биограда.
А Цар Славе сједи на престолу,
Тад је Господ послушао Саву, Док са земље грми ко олуја,
На српско се робље ражалио, То Србија кличе - АЛИЛУЈА!
Те Србима гријехе опростио. Благо мајци која Саву роди
Засија се лице Србиново, И Србима док их Саво води.
Зазвонише звона на весеље,
184
Породица
Како је срећан дом у којем сви, деца и родитељи, без иједног изу-
зетка, заједно верују у Бога. У оваквој кући влада радост пријатељ-
ства. Оваква кућа је као предворје неба. У њој никад не може
постојати отуђење.
Света мученица царица Александра
Направи твој дом Црквом, јер ти ћеш одговарати за душе твоје деце
и свих оних који обитавају у њему.
Свети Јован Златоусти
185
Брак ................................................................................................ 186
Васпитавање деце ........................................................................ 199
Тражење брачног друга ............................................................... 224
Момак и девојка ........................................................................... 237
Неверујући родитељи или супружник ..................................... 238
Да ли јд дозвољен брак са иноверним? ................................... 240
Трудноћа ........................................................................................ 245
Телесни односи ............................................................................. 248
Развод ............................................................................................. 262
Улепшавање, шминкање, облачење... ...................................... 268
Усвајање деце ................................................................................ 274
Старачки дом ................................................................................ 274
Брак
186
Светитељи су говорили, када духовно здрав човек нађе жену која
је његова "половина" тада остатак света, за њега, престаје да се
дели на мушкарце и жене.
"Она" је његова жена, а сви остали су - само људи.
Протојереј Андреј Ткачов
Једна жена, која дуго времена није могла да добије дете и лекари
су искључили могућност да ће га икада добити, дође код старца
Гаврила да се посаветује. А он јој веома строго рече:
- Док се не венчате у цркви немојте долазити овамо. Дођите
опет после венчања.
И заиста, чим су се супружници православно венчали, добили су
дете.
187
Срећа у брачном животу даје се само онима који испуњавају запо-
вести Божије и односе се према браку као према светој тајни
Цркве Христове.
Преподобни Нектарије Оптински
Муж да чини жени дужну љубав: тако и жена мужу (1. Кор. 7, 3).
Брак је достојан части и супружничка веза је Богом благословена.
Благословена, да, али с тим да очува силу Творчеву кроз рађање
сличних себи и кроз продужавање рода људског, да би супружници
постали родитељи и били као плодне засаде малинове. Блажен је
онај ко са том светом намером ступи у супружничку везу, јер не
одабира супругу по страсти, већ гледајући на њене врлине... Такав
избор, будући да је заснован на разборитости, чини брак благосло-
веним, а супружнике срећним. Њихов живот биће ублажен љу-
бављу и ништа неће довести у искушење њихове врлине, јер
врлина, а не страст, управља њиховом душом. Плод њихове утробе
биће непорочан: чедо ће се играти у њиховом наручју и тешити их
својим светим пољупцима. Њихова прва брига биће да га васпитају
у смерности и то им уопште неће бити тешко: будући да су и сами
испуњени врлинама и да увек дају добар пример, неће младенцу
дати ниједну прилику да види било какву саблазан. Дете ће на лицу
носити њихов лик, али ће тај лик сачувати и у нарави својој. Такво
чедо биће родитељска радост, а друге ће навести да им завиде. Када
се родитељи обогате таквим драгоценостима, самим тим ће и
њихов дом бити уређен на најбољи начин; он ће бити као чаша ис-
188
пуњена миомирисним вином – јер ће жена испуњена врлинама бити
и разборита домаћица. Колико је та веза света и нераскидива, све-
дочи и Апостол Павле: Жена није господар од својег тела, него
муж; тако и муж није господар од својега тела, него жена (1. Кор.
7, 4). На другом месту, он јој придаје још већу важност: Тајна је ово
велика; а ја вам говорим за Христа и Цркву (Еф. 5, 32). Црква се
нераскидиво сједињује са Христом као тело са главом, тако да ни
Христос не може бити без Цркве, ни Црква без Христа. Уистину
је велика тајна супружништва, када оно треба да буде велико
знамење вечног јединства Христа и Цркве.
Платон, митрополит Московски
Колико је само добара тамо где нема неслоге између мужа и жене,
а колико зла... када се они свађају. Ни богатство, ни добра деца, ни
много деце, ни власт, ни моћ, ни слава, ни почасти, ни изобиље, ни
раскош, нити било какво благостање, не могу радовати мужа и
жену ако међу њима влада неслога.
Свети Јован Златоусти
189
на неки начин испуњава другог. Брак је емотивна топлина која греје
душе људи, а човек је данас постао душевно импотентан. Шта раде
чланови породице у слободно време? Углавном седе пред телеви-
зором, то јест живе у ирационалном, виртуелном свету, живе жи-
вотом других људи, тако да им не остаје ни времена ни снаге за оне
који су им најближи. Само хришћанска вера и црквени живот могу
реанимирати, препородити људску душу, удахнути у њу љубав.
Када човек схвати да му је потребна људска топлина коју не
може заменити никакав комфор нити ишта материјално, тада
ће у другом тражити не партнера, већ пријатеља и сапутника
и тада ће породица постати за све своје чланове извор радости,
школа љубави и топло уточоште у овом леденом свету.
Архимандрит Рафаил Карелин
190
Срећа у браку постоји, али захтева да буде испуњен један пред-
услов: да су супружници већ стекли духовно имање љубећи
Христа и творећи Његове заповести. Тако ће успети истински
међусобно да се воле и да буду срећни.
Старац Порфирије Кавсокаливит
191
У Христовим очима сви су једнаки; нема ни мушкога ни женскога.
У ствари, брак је свеза једнаких. Нека не буде забуне: нема места
никаквом ниподаштавању било какве врсте у православљу. То што
је глава, не даје мужу било какву диктаторску, тиранску, самовољну
или апсолутну власт над његовом женом и децом. Ипак, као сваки
значајан положај, и мужевљев прате одређене одговорности, које
су веома тешке, али такође и веома изазовне и потенцијално креа-
тивне. Свето Писмо нам говори да муж мора волети жену као што
је Христос заволео Цркву и дао Себе за њу (Еф. 5, 25). Много хриш-
ћанских мужева има мало представе о томе шта оваква љубав
значи. У свету ,,љубав“ обично упућује на телесну љубав или
сентименталну, романтичну љубав. Ово нема ничег заједни-
чког са хришћанским поимањем љубави.
Свештеник Алексеј Јанг
Гунђање жене
Велико и непобедиво оружје жене јесте њено гунђање. Отуда по-
тичу и речи: Боље је живети у земљи пустој него са женом свад-
љивом и гневљивом (Пр. Сол. 21,19).
Жена по својој природи има у себи богати емотивни свет, што чини
да она говори много више од мушкарца. Њен глас има такву про-
дорност да ломи кости! И да је њен супруг од челика не би било
проблема: он не би осећао стреле које излећу из њених уста. Ме-
192
ђутим, ниједан човек није створен од челика, већ је сваки човек,
каже један мудар човек, ,,једна рана која никада не зацељује, ма ко-
лико фластера да на њу ставимо“.
А гунђање жене пада као оштрица мача, и још горе, на рањено
,,тело“ њеног супруга. ,,Твоје речи су оштрије од мача“ (Шекспир).
То значи да ако супруга не буде пазила на своје речи, онда тешко
њеном супругу. ,,Имаћеш свог мужа за непријатеља ако не
будеш уздржавала свој језик, па чак и да имаш хиљаду других
дарова“, писао је Свети Григорије Богослов тек удатој Олимпијади.
Видите да гунђање уништава, “покопава“ све дарове, све оно добро,
све врлине које може жена да има.
Како, дакле, жена која гунђа може да привуче мужа, јер уместо да
му буде пристаниште, постаје узбуркано море? Како да се он “за-
лепи“ за жену док му она ломи кости својим гунђањем? Непре-
стано капање кад је велики дажд, и жена свадљива, једно су (Пр.
Сол. 27,15). Као што капи кише, које падају у кући, изгоне човека
из куће, тако и свадљива жена изгони човека из куће.
Према статистици, гунђање жене је највећи непријатељ брака.
То је узрок многих развода. И не само то: многа самоубиства
супруга, мушкараца, као и многа убиства у породици настала
су због женског гунђања.
Архимандрит Василије Бакојанис
193
Донесимо манастир у наш породични дом
Истина је да не можемо сви да одемо у манастир, да напустимо
наше породице, наше послове и наше одговорности у свету. Али
ми можемо да донесемо манастир, његове циљеве и идеале, његову
чистоту вере и његово духовно искуство у наше домове... у наш
свакодневни живот.
Сваки дан нека буде дан молитве: неколико пута на дан – треба
да се молимо са читавом породицом, и то не само за себе, већ за
свакога, чак и за наше непријатеље.
Свака недеља и празник нека буде дан нашег литургијског
заједничарења, када примамо Свето Причешће, заједно, као по-
родица, приступивши Светој Тајни Исповести дан уочи тога.
Сваки дан, у крајњем случају, макар недеља и сваки празник,
нека буде дан читања Светога Писма, можда чак и за породич-
ном трпезом, као у манастиру, или у дневној соби, заједно, чи-
тава породица нека слуша Реч Божију и потом нека разговара
о прочитаном, под духовним руководством (побожног оца).
Сваки дан нека буде дан у коме ћемо као појединци и као поро-
дица заједно живети заповестима Христовим, сабрани у љубави
према Богу и према ближњима, шта год да радимо, постав-
љајући стално себи питање: Шта би Господ Исус Христос желео
да кажем или да мислим (у одређеној ситуацији), како бих тре-
бало да поступам да бих творио вољу Његову?
И, коначно, будући да ,,свако од нас сагреши и да смо сви ли-
шени славе Божије“, треба стално изнова да се кајемо за наше
грехе, да тражимо опроштај од свих чланова наше породице по
телу и породице по вери, и да једни другима опраштамо, чак и
нашим непријатељима.
Свака просторија у нашем дому треба да буде попут манастира:
1. У дневној соби нека постоји угао за иконе, где се заједно молимо
и читамо Свето Писмо заједнички као заједница у Христу. У нашој
дневној соби нека не буде музике нити телевизијског програма,
књига нити часописа, који су неспојиви са Христом и Његовим уче-
њем.
2. У нашој трпезарији нека важе иста правила умереног једења и
пијења, односно поста, у складу са заповестима Цркве, као и у ма-
194
настиру.
3. У спаваћој соби упражњавамо врлину целомудрености – како у
браку, тако и у безбрачности (за оне који нису ожењени односно за
оне које још нису удате) – као што се то чини и у манастиру, премда,
наравно, не на исти начин нити у истој мери.
4. У радној соби (канцеларији на послу) упражњавајмо исто по-
штење у пословању, у својим односима са људима и бављењу фи-
нансијским пословањем, кaо што то чине и монаси у манастиру.
5. У свакој просторији нашега дома треба да живимо у складу са
оним на шта нас позива једна од црквених песама Рождества Хри-
стовог, свесни да је - ,,са нама Бог!“ И сваки дан, суочени са иску-
шењима овога света, бирајмо заједно са Исусом Навином:
Изаберите данас коме ћете служити... а ја и дом мој служићемо
Господу (Ису. 24, 15).
195
Разуме се да православни оци нису прихватили то јеретичко и по-
грешно гледиште и један подвижник, Свети свештеномученик Па-
фнутије, чак је стао у одбрану свештеника са породицом и рекао
да поштен брак није препрека за свештеника. Од тог тренутка у
Православној цркви постоје ожењени свештеници. Сходно томе,
Црква прихвата, благосиља брак и верује да је он пут за спасење.
Главни циљ брака, тог толико важног догађаја, јесте наше спасење.
То треба добро разумети, зато што на тој основи треба и градити
брак; ако човек не положи правилну основу, онда ће све на крају
испасти криво. Из свог малог искуства – наравно, не личног, јер ја
никада нисам био у браку, – већ из искуства које сам стекао из раз-
говора са многим људима који се сусрећу са разним проблемима, а
нарочито из разговора са православним супружницима, блиским
Цркви, који такође упадају у невоље и тешке положаје, увидео сам
да и њима недостаје та спознаја да је брак пут за спасење.
Неко ће ипак рећи: – Ја сам се оженио јер хоћу да будем срећан.
Желим да будем са особом која ће ме волети и да у нашој породици
царује хармонија. Желим да моја породица буде моја сигурна лука
где могу да се одморим када се вратим кући, - тако ми причамо. Да,
све је то природно, људски. Али да ли тако треба да буде? Навешћу
један пример из монашког живота, како бисмо разумели да је тај
пагански дух еудаимонизма проникао и у наше хришћанско раз-
мишљање.
Али и у браку, хришћанском браку, животни циљ треба да буде спа-
сење. И када кажемо ,,спасење”, тада имамо у виду да човек заволи
Христа више од свега, да се сједини са Њим, како би све окренуо
на своју духовну корист и усавршио свој живот у Исусу Христу.
Приступајући браку он треба да мисли на следећи начин: ,,Ако се
оженим то значи да мој брак треба да постане средство које ће ме
довести до спасења…”
Сећам се како су млади људи долазили старцу Пајсију и говорили:
– Оче, помолите се да нађемо добру девојку за женидбу!
Старац је одговарао:
- Ма хајте децо! А шта ће бити са лошим девојкама? Сви хоћете
добре, а шта да се ради са лошим?
Настављао је:
196
– Шта да урадимо? Да их усолимо и затворимо у конзерве као сар-
дине? Да их конзервирамо? Неко треба и лоше да узме!
А потом је довршио беседу:
- Децо, то је грешка и ви градите свој брак на погрешној основи.
Ви хоћете да узмете добру девојку – у реду. Ма како год да то при-
родно изгледа и ма колико горко било, ако све не крене по плану, –
да, то је логично, али то је погрешна основа, зато што је то брак
који се своди искључиво на жељу за срећом. То значи да ја ступам
у брак зарад задовољства, а не због спасења. То јест, мој главни циљ
није моје спасење, брак са Христом, већ да ми живот буде пријатан.
Стога, ако ступим у брак и увидим да та добра, скромна, кротка
хришћанска девојка није баш толико кротка и скромна, те да је не
красе искључиво врлине, већ и пороци, као и код сваког човека, и
када крену проблеми у браку ја ћу рећи: ,,Али ја нисам хтео такав
брак! Нисам хтео да се мучим, живцирам, да ме она стално малт-
ретира”.
Да, све је то људски, али се на крају крајева испоставља да је за
наше спасење било неопходно да не пребивамо у том жељеном ком-
фору. А ако сагледамо невоље у браку на духовнији начин, зар се
било шта дешава без Промисла Божијег? Тим пре у нашем браку!
Када сам дипломирао наставио сам да се дружим са неким колегама
из исте генерације. И после неколико година, када сам се већ нала-
зио у Новом Скиту, једном сам се попео на лимуново дрво да обе-
рем воће и прилази ми монах и каже:
- Слушај, дошао је један човек и тражи те!
Ја сам му рекао:
- И шта, сад да се спуштам? Пусти га нека дође овде!
Дошао је, бацио сам поглед на њега с висине и видим младића са
поседелом брадом, бледог, мршавог, измученог. Питам га:
- Ко си ти?
Он каже:
- Зар ме ниси препознао? Мој ти глас уопште није познат?
- Не, није ми познат!
- Па то сам ја, Панајот, твој колега са факултета!
- Јао, Панајоте, па како си постао такав, сине мој? Да се ниси раз-
болео?
197
– Ма не, оженио сам се!
А ја сам ето мислио да се разболео. Рекао сам му пар речи за утеху:
– Не падај духом, скоро си се претворио у свете мошти!
Он се осушио, изгледао је полумртво, коса му поседела. Оженио се
нашом колегиницом са факултета и каже ми:
– Шта да ти причам оче? Сећаш ли се те и те?
– Да, била је наша колегиница. Памтим је.
–Сву ми је душу појела!
Да… Убрзо су га оци научили како да остане на правом путу. Објас-
нили су му да га сигурно чекају проблеми у браку. Нашао је ком-
пликовану жену, али они обоје имају своје недостатке, и обоје трпе.
Али само ако се то сагледа са духовне тачке гледишта човек може
да извуче корист из свих тих потешкоћа. Ако се човек на прави
начин односи према свим брачним проблемима, моћи ће све да их
окрене на велику духовну корист.
Митрополит Атанасије Лимасолски
198
говорио да са нашим неверујућим сродницима треба да будемо
тврди у вери и истовремено бескрајно благи у обраћању. То јест,
просто речено, да, ако недељом ујутру идемо у храм, претходно из-
несемо канту са смећем, оставимо припремљени доручак на столу
или да дођемо кући не уморни и нерасположени, него са радосним
осмехом Христове љубави којом смо се приопштили за време Бо-
жанствене Литургије. Тада вера православног Хришћанина неће
бити саблазан која одбија његове ближње и разједињује породицу.
Али то, свакако, захтева трпљење и велико смирење.
Протојереј Максим Козлов
Васпитавање деце
199
тању учврстила у грешним навикама и страсним привезаностима,
које све више јачају и доносе рђаве плодове, када деца одрастају.
Свети Јован Кронштатски
Сваки пут, кад будеш говорио: ,,Господе, помилуј моје дете”, твоје
дете ће од Христа примити једну добру помисао... Што се више
будеш тако молио, твоје детенце ће примати све више благих и
добрих помисли.
Старац Порфирије Кавсокаливит
Моли се, па тек онда говори. Тако се понашај према својој деци.
Ако им стално будеш давала савете, бићеш им досадна, а кад
поодрасту, имаће осећај да их на неки начин притискаш. Ра-
дије, дакле, изабери молитву. Говори им молитвом. Говори Богу,
а Бог ће онда говорити у њима.
Старац Порфирије Кавсокаливит
200
Родитељи треба да се предају љубави Божјој. Треба да буду
свети пред својом децом и да то показују својом благошћу,
трпљењем и љубављу. Сваког дана треба да постављају нов по-
четак - да пројављују ново расположење, одушевљење и љубав
према деци. Радост коју ће доживети и светост која ће их походити
пренеће благодат на њихову децу.
Старац Порфирије Кавсокаливит
201
Само права хришћанка је права васпитачица; у пролазном зе-
маљском свету хришћанска мајка је једина права васпитачица: јер
је деци својој дала бесмртност и вечност. Да: јер је децу своју на-
учила вечној и бесмртној еванђелској Истини, вечној и бесмртној
еванђелској Љубави, вечној и бесмртној еванђелској Правди, доб-
роти, молитви, кротости, смирености, нади. А то је оно што деци
осигурава бесмртност и вечност. Такво васпитање је у ствари вечно,
јер се тиме и ради тога живи и у овом земаљском и у оном Небеском
свету.
Преподобни Јустин Ћелијски
Ако смо Христа познали касно, у време кад су наша деца већ од-
расла, шта да учинимо да бисмо их усмерили на пут Божији?
- Овде једино молитва даје плодове. Дужни смо да са великом
вером тражимо од Бога милост за ту децу, која нису крива за своје
неверје. Признајмо да смо само ми одговорни, смиримо се и ис-
крено покајмо. Бог ће нам помоћи. Он ће им већ бацити неки појас
за спасавање, како би се и она спасла.
Старац Пајсије Светогорац
202
васпитати не љубав према раду, већ само љубав према новцу.
Свештеник Павле Гумеров
Оне мајке које стално бдију над децом и врше на њих притисак,
или их, другим речима, претерано штите, трпе неуспех у свом
покушају да их васпитавају. Уствари, дете треба да оставиш да
се и само заинтересује за своје напредовање. Тада ћеш успети. Када
стално бдиш над децом, она се одупиру и буне. Постају млитавци
и млакоње и обично не успевају у животу.
Старац Порфирије Кавсокаливит
203
боговима или богињама у породици; њихови хирови се задовоља-
вају, њихове жеље бивају испуњене; окружена су играчкама, заба-
вама, комфором; не васпитавају се и не подижу према јасно
одређеним принципима и правилима Хришћанског понашања,
већ се остављају да развију какав год пут, на који их њихове
жеље нагињу. Обично је довољно за такво дете да каже: ,,Ја хоћу”
или ,,Ја нећу” да би се његови понизни родитељи поклонили пред
њим и пустили га да иде својим путем.
Вероватно се ово не дешава стално и у свакој породици, али дешава
се довољно често да постане правило савременог васпитања деце;
и чак и родитељи са најбољим намерама не успевају да избегну у
потпуности овај утицај. Чак и ако родитељи покушавају да подигну
дете строго, комшије и родбина покушавају да учине нешто друго.
Они морају да узму то у обзир, када васпитавају дете.
Када такво дете одрасте, оно се природно окружује стварима
које је имало и у детињству: комфор, забаве и играчке за
одрасле. Живот постаје стална потрага за забавом; то је иначе
реч које нема, за коју се потпуно не зна у било ком речнику; у
Русији XIX-тог века вас не би разумели шта значи та реч, или
у било којој озбиљној цивилизацији.
Јеромонах Серафим Роуз
204
жијих, и држању одредби Једне Саборне Апостолске Цркве. Због
тога су данашња деца већином непокорна родитељима и не по-
штују их, те су тако и себи и отаџбини непотребна, а понекад и
опасна.
Препoдобни Амвросије Оптински
205
хова навика, и чак страст. Исто важи и за плесове, које је један
мудри проповедник назвао "Иродијадином вештином", и које свет
сматра невином забавом у друштву, а у суштини су они греховни.
Деци треба, колико је могуће, објашњавати да је за њих штетно и
једно и друго, али они ће онда гледати како друга деца учествују
у овим забавама, па или ће им завидети, или ће их осуђивати и
сматрати их горима од себе. Ту треба имати мудрост, али не од
свога разума, него молити Господа да нас учини мудрима, да
бисмо знали како да поступамо у васпитавању деце и да их Он
сачува од смртоносног отрова светских обичаја.
Преподобни Макарије Оптински
206
навикну да то стално говорите после не обраћају пажњу. Све што
вас мучи око деце говорите Богородици, не говорите деци не-
престано исте ствари...
Старац Пајсије Светогорац
Васпитање петнаестогодишњака
Многи долазе да питају: шта да радим са сином или ћерком? Питам
их: Колико им је година? Петнаест. Али шта да чиниш са петнае-
207
стогодишњим човеком? Никаквим више претњама, насиљем, нећеш
ништа постићи. Дете треба васпитавати још од када је зачето у ут-
роби. А када напуни петнаест година, зло је у њему већ узрасло, а
добра уопште нема, јер се дете није причешћивало, не познаје
Јеванђеље, никада није чуо за молитву. Шта он, несрећник, види?
У школи види једино зло. Добро ће бити уколико му је допао макар
један добар учитељ, док су остали потпуно несавесни, оцене дају
неправедно, понекад се отворено изругују над децом, лажу их у
очи, а када дође контрола, онда се претварају да је све у реду. Деца
се ужасно односе једно према другом, провоцирају, говоре ружне
речи, јачи малтретирају слабије, а ако је неко паметнији гледају да
га искористе; већ од петог-шестог разреда пуше, а већ од осмог-де-
ветог већином почине застрашујући блуд. И на улици је исто: оку-
пљају се у великим групама, пале лифтове, чупају микрофоне, ломе
лавабое… Уколико сакупе новац, пропију га… Отац се свађа са
мајком, бака брбља од јутра до вечера, телевизор ради читав дан и
сви само чекају када ће неки државни празник. Празник је дошао,
сви се понапијали – и опет испочетка… Ето шта дете види око
себе. И где да се склони? Свакако сво ово зло се упија у њега.
Протојереј Димитрије Смирнов
Рађање неће никог начинити оцем; то могу једино добре поуке; но-
шење у утроби не чини мајком, већ добро васпитање.
Свети Јован Златоусти
208
„Тата, да ли могу да се прошетам?“ пита син оца који се вратио с
посла.
„Наравно, синко, иди, прошетај се.“
Међутим, неочекивано се на путу испречи супруга: „Шта ти је?
Није научио лекције и није вечерао, а већ се спремио у шетњу с
дечацима, не пуштам га!“
„Ако сам рекао: може, то значи да може! Ја сам глава породице!“
Почиње свађа међу родитељима. Ко је крив за ову свађу? Вероватно
обоје.
Обично мајка много боље зна проблеме деце и мушкарцу је увек
пре него што донесе одлуку везану за чланове породице боље да
се посаветује са својом супругом. Тада ће одлука бити боља и очев
ауторитет имати много већу тежину.
А жена с друге стране не треба да покреће расправу у присуству
деце и да срозава очев ауторитет.
Свештеник Илија Шугајев
209
ност, већ устају против својих родитеља, потпуно игноришу њихов
ауторитет и раскидају с њима односе, немилосрдно пресецајући све
везе родбинске љубави која, нажалост, није била просвећена хриш-
ћанском мудрошћу.
Протојереј Артемије Владимиров
Ослушкуј шта говоре остали о твојој деци. Туђи људи обично боље
виде недостатке код твоје деце него ти сам, пошто они нису заслеп-
љени лажном љубављу.
Па ако неко, на пример, свештеник или учитељ, са добрим наме-
рама обраћа твоју пажњу на овај или онај недостатак твог детета,
не љути се на њега у неразумном осећању повређене родитељске
гордости, напротив, буди му за то захвалан и користи се тим упо-
зорењима, које он теби даје.
210
То може послужити, наравно, само на корист теби и деце твоје.
Свештеномученик Владимир Кијевски и Галицки
211
гим речима: како васпитавати у хришћанском духу?
Предочавајући одговор на ово питање, немамо намеру да размат-
рамо све подробности које из њега проистичу. Задовољићемо се
приказивањем хришћанског васпитања у целини, у општим цртама,
уз указивање на то како је најбоље у одређеним случајевима под-
ржавати и крепити оне добре стране у детету, а како сузбијати и
обеснаживати лоше.
Најпре ћемо обратити пажњу на дете у колевци, у периоду пре бу-
ђења ма каквих способности у њему. То дете живи, што значи да
се на његов живот може и утицати. Овде се ствара место за Свете
Тајне, а потом и за целокупну црквеност. Ту су, дакако, и вера,
и благочастивост родитеља.
Све ово, заједно узето, створиће око детета спасоносну атмосферу,
доприносећи тајанственом наитију (низласку) благодатног живота
који је већ зачет у детињем бићу.
Често причешћивање светим Христовим Тајнама (а могли
бисмо да додамо и: што је могуће чешће) на жив и делатан
начин сједињује са Господом нови уд Његов преко пречистог
Тела и Крви Његове, освећујући га, дарујући му мир душевних
сила његових и чинећи га неприступним силама таме. Они који
тако поступају зацело су приметили да дете, пошто прими Св.
Причешће, тога дана бива погружено у дубоко спокојство, без
уобичајених силовитих кретања природних потреба, чак ни
оних најенажнијих. Дете се некада испуни таквом радошћу, и
тако му заигра дух, да хрли да свакога загрли као најрођенијег.
Неретко причешћивање бива пропраћено и чудима Божијим. Тако,
свети Андреј Критски у детињству дуго није могао да проговори.
Када су се родитељи, у болу и скрушености срца, обратили молитви
и благодатним средствима, Господ је једаред, док се дете причеш-
ћивало, раскинуо окове око његовог језика благодаћу Својом. А тај
је језик доцније постао преизобилно врело славословља и премуд-
рости, којим се напоји сва Црква Христова. Један лекар сведочио
је, према свом искуству и посматрањима деце, да је код дечијих бо-
лести најчешће потребно дете однети на причест, те да је, ако се
тако поступи, веома ретко неопходно прибегавати и додатним ме-
дицинским средствима.
212
На децу веома снажно делује често одвођење у цркву, целивање
Светог Крста, Еванђеља, икона, прекривање воздухом. То можемо
казати и за оно што дете окружује у кући – често смештање детета
испод икона, често осењивање крсним знамењем, кропљење светом
водом (агиазмом), кађење тамјаном, закрштавање детиње колевке,
хране и свега чега се дете дотиче, свештенички благослови, уно-
шење у кућу икона из цркве и читање молитава. Једном речју, све
што је црквено на неисказан и чудесан начин крепи и потхра-
њује благодатни живот детета, представљајући најбезбеднију,
сигурну ограду и непремостиву препреку пред невидљивим си-
лама мрака, које су вазда спремне да продру у душу која тек
почиње да се развија, не би ли је заразиле својим злосмрадним
дахом.
Поред ове видљиве заштите, постоји и она људским очима невид-
љива: Ангео Хранитељ, чувар и покровитељ детиње душе и тела,
подарен му од Бога на крштењу. Он чува дете, својим присуством
невидљиво утиче на њега и, у случају потребе, особито у нужди и
тешким ситуацијама, упућује родитеље шта им ваља чинити са де-
тетом.
Али све ове, тако чврсте и снажне ограде, тако снажне и де-
латне низласке благодати може да разруши неверовање, немар-
ност, нечасност и лош живот родитеља, чинећи да благодат
остане без плода. То се дешава већ због тога што се у наведеним
условима средства о којима смо говорили или уопште не кори-
сте, или не користе како ваља. Но нарочито то бива због рђавог
унутарњег утицаја родитеља. Истина, Господ је милостив, осо-
бито према невиној дечици; али, постоји нама несхватљива веза из-
међу душа родитеља и деце, за коју не можемо установити до које
мере се пружа њен утицај на детињу душу; а не знамо исто тако ни
колико је милосрђе и снисхођење Божије према деци у случају по-
губног утицаја родитеља. Деси се, међутим, да Господ престане
да излива благодат Своју на дете: то је жалостан плод непра-
ведног живота родитеља. Стога се према духу вере и благоча-
стивости родитеља ваља односити са дужним поштовањем, као
према изузетно моћном средству очувања, васпитања и укреп-
љења благодатног живота у детињој души.
213
Првих дана, месеци и година дух детета још мирује. Стога није мо-
гућно пренети му било шта ради усвајања на уобичајен начин. Па
ипак, на њега се може деловати посредно.
Постоји један особити пут општења људских душа, преко срца.
Један дух, тако, утиче на други чувствима. Такав утицај на детињу
душу биће утолико лакши и успешнији, уколико је пунија, јача и
дубља срдачна веза родитеља са дететом. Отац и мати, у бескрајној
љубави својој, као да се утапају у дете. А ако је њихов дух прожет
благочашћем, не може се десити да то, са своје стране, не делује на
детињу душу. При томе деловању најбољи спољашњи “водич“ јесте
поглед. Наиме, док другим чулима душа остаје скривена, око је
чини доступном погледима других. То је тачка сретења једне душе
са другом. Претпоставимо да кроз ову “пукотину“ душе матере и
оца, испуњене светим и благородним чувствима, продиру до де-
тиње душе. Немогуће је да та детиња душа не буде помазана светим
јелејем родитељског благочашћа. Стога је неопходно да у погледу
родитељском заискри не само љубав, која је природна спона из-
међу родитеља и деце, него и вера да је њихова својина постало
нешто далеко узвишеније него оно што замислимо кад кажемо
„обично дете“, као и нада да им је Онај Који им је поверио то
бесценблаго као својеврстан сасуд благодати даривао и по-
требну снагу да га (о)чувају; најзад, неопходна је и молитва
која се непрекидно твори у духу, а коју подстиче надање по
вери.
Када на тај начин родитељи ограде колевку свога чеда духом ис-
крене благочастивости, када на дете извана и изнутра делују Ангео
Чувар, с једне стране, и Свете Тајне и читава црквеност, са друге,
тада се, дакле, око живота који се управо зачиње ствара повољна
духовна атмосфера, која ће на души детињој оставити свој печат,
слично као што и крв, та основа природног живота, по својим
својствима умногоме зависи од ваздуха који окружује организам.
Познато је да посуда дуго, ако не и заувек, чува мирис оне течности
која се у њу најпре улије. Исто то односи се и на атмосферу ство-
рену око деце. Описано устројење детињег спасења благодатно ће
прожети све облике његовог живота који се полагано формирају,
полажући на њих свој печат. Сем тога, оно ће представљати и не-
214
премостиву препреку за душегубни утицај духова злобе.
Једанпут отпочето још од саме колевке, овакво устројење спасења
треба да буде настављено и касније, током читавог периода васпи-
тања – у детињству, дечаштву и младићком добу. Црква, црквеност
и Свете Тајне представљају својеврсну скинију под којом деца
треба да непрестано пребивају. Многи примери показују спасонос-
ност и плодотворност оваквог пребивања: Пророк Самуило, Пре-
подобни Теодор Сикеот (22. априла) и др. Чак се пребивањем у
Цркви и Светим Тајнама могу заменити, као што се, уосталом,
и замењују, и то не без успеха, сва друга средства васпитања.
Древно образовање превасходно се састојало управо у овоме о
чему смо управо говорили.
Када у детету почну да се буде, једна за другом, његове снаге, ро-
дитељима и свима који дете васпитавају ваља још већма умножити
своју будност и пажњу. Јер, премда под окриљем благодатних сред-
става која смо размотрили у детету расте и јача стремљење према
Богу, ангажујући његове снаге у том правцу, у исто време и грех
који у њему живи не спава, већ настоји да и он овлада његовим сна-
гама. Неизбежна последица која из тога проистиче јесте уну-
тарња борба. Будући да су деца неспособна да се боре сама, на
њихово место благоразумно ступају родитељи. Међутим, како
та борба мора да буде вођена снагама самог детета, родитељи
имају обавезу да будно пазе на почетне знаке њиховог буђења,
како би их од првог момента усмерили саобразно главном циљу
према коме је дете дужно да стреми.
Свети Теофан Затворник
Тешко ћете пред Богом одговарати због сваке саблазни коју код вас
примете деца ваша, због свих свађа, псовки, празнословља, туча,
које се збивају пред њиховим очима. Ако сами тако поступате, чему
ћете научити децу своју?
Свети Лука Кримски
215
постепено отклањати наклоност тела ка грубој твари и учити дете
да њиме влада, како би у детињству и младеначком добу и после
њих, лако и слободно могло управљати његовим потребама. Први
квасац је јако скуп. Од тога како се храни дете много зависи кас-
није. Неприметно се може развити сластољубље и неумереност у
јелу, два вида стомакоугађања, склоности које везују за јело, по-
губне за тело и душу.
Свети Теофан Затворник
216
њима поред “кутије” (нажалост, понекад родитељи више воле да
се праве да “не примећују” децу, која гледају телевизор иза леђа од-
раслих). Деца су мање од одраслих у стању да регулишу своја
осећања и зато ће после сеанси духовног раврата поред телевизора
хришћанску веру доживети само као систем забрана – с отвореним
или немим протестом против њега.
Архимандрит Рафаил Карелин
217
зивао жељу да будемо бољи, он је само отуђивао од родитеља и
гушио жељу да за њих учинимо нешто добро. У Библији је напи-
сано: ,,Гнев не чини правду”.
Гнев је знак гордости и самољубља, тј. сопствене болести. Код ро-
дитеља самољубље говори да дете није могло да послуша “такву
величину” као што су они, и да оцени добро које су они учинили
за њега. Раздражљив тон је тон ђавола, зато дете сматра таквог ро-
дитеља као противника и чак ако он и говори истину, што је у гневу
немогуће, сам тон гласа и израз гневног лица затвара срце детета.
Поука - то дира човеково срце, а не сме се дотаћи срце руком нама-
заном бибером, она неће ништа постићи, сем боли. Поставља се
питање - да ли је потребно кажњавати дете? Потребно је у том слу-
чају ако је оно учинило нешто зло. Ако је само погрешило,
треба га другарски опоменути - тако ће најбрже пожелети да
поправи грешку.
Казна треба да буде разумна, а гневан човек је и сам неразуман.
Зато се не сме кажњавати у стању гнева. Казна је лечење, а овде
се ради о прекиду својих осећања, при томе казна не треба да
буде понављање тога да је дете глупан, не прича о његовом жи-
воту с архивским подацима, где је све погрешило протекле го-
дине, већ кратка казна, да би запамтило, нпр. лишити дете неке
разоноде или задовољства.
Може се и физички казнити, али уз савршено смирење. Али то су,
да тако кажем, помоћна средства. Васпитање тражи друго: спокојно
објаснити детету последице његових грехова и непослушања.
Треба, да би дете разумело, њему приближити непослушање и како
се оно последично може лоше и тешко одразити на његов живот.
Архимандрит Рафаил Карелин
218
живети. Ради свој посао, а другога остави на миру. Не оптерећуј се
њиме. Брини се за спокој у својој души, а он ће осетити леп мирис
твоје душе, он ће га схватити. Мајка нам је додавала јело из пећи и
изговарала молитву, падала би виљушка на под, а она се није нер-
вирала, разбијала се чаша, а она се молила. То нам је она предала,
осећали смо се као у Рају, волели смо да остајемо код куће и то је
била утеха за наше родитеље“.
Архимандрит Андреј Конанос
Сусретао сам децу са изразом лица који није дечији, буквално ис-
кривљен грчевима злобе. Она су са неком мржњом гледали на ро-
дитеље, као да су желели да им се освете за своје рођење. Видео
сам како се мало дете на очевим рукама гребало, попут звери и какo
је тукло оца по лицу. Отац је говорио, буквално се оправдавајући:
„Мој син је живчан од самог рођења“. Таква деца су агресивна;
ломе своје играчке, узимају ствари у туђем дому и бацају на под;
са неком дрскошћу гледају на људе који их окружују; у храму
вриште, беже у време службе, намерно ометају људе да се моле;
понекад њихов поглед бива толико суров и мрачан, да се чини да
су то очи демона, а не детета. Једном приликом сам питао схиар-
химандрита Серафима, како треба поступати са таквом децом, да
ли треба над њима служити чин изгнања злих духова.
Одговорио је: „Нека од њих су заиста поседнута демонима или се
већ рађају болесна, посебно код пијаница и наркомана, али већина
њих није болесна, већ развраћена неправилним васпитањем. Сада
родитељи сматрају, да је децу немогуће кажњавати, а грех живи чак
и у малом детету. Ако га не сечемо, онда ће се грех разрастати. Неки
родитељи се труде да испуне све жеље и каприце своје деце, и деца
почињу да траже да се отац и мајка потчињавају свакој њиховој
речи. Тако одрастају мали хамови, чије прве жртве постају њихови
родитељи. Дете треба разумно кажњавати, иначе ће он одрасти
као несрећан и незахвалан човек.“
Питао сам: „А како је могуће казнити дете, ако има свега годину
или две?“
Отац Серафим је одговорио: „Треба му припретити прстом и строго
рећи „не“, и дете ће разумети. Дете више схвата тон гласа којим му
219
се говори, него саме речи.“
Опет сам питао, да ли је могуће физички казнити дете; да ли ће од
тога дете постати плачљиво и живчано. Одговорио ми је: „Понекад
је неопходно казнити дете, само то треба учинити без злобе. Већу
штету нервима детета наносе родитељи, који га кажњавају и истог
тренутка му ласкају, као да се извињавају због казне. Корисније је
физички казнити дете, него га сатима гњавити речима“. Старац
је сматрао да су раније, у стара времена, родитељи умели боље да
васпитају децу; умерена бол од каиша или прута уопште неће по-
вредити дете, а уразумиће га.
Архимандрит Рафаил Карелин
220
у свако време, али да је најпогоднији узраст за духовни живот де-
тињство јер је душа тада мека као восак. Зато је најбоље доба за
Исусову молитву рано детињство: што раније дете научи ту мо-
литву, то боље. Ту свештену молитву мајка треба да изговара над
новорођеним дететом. Дете је ближе духовном свету од нас. То што
ми настојимо да појмимо умом, оно осећа и усваја непосредно и
упија у себе.
Неки родитељи сматрају да дете треба да сазри па тек онда да се
учи хришћанству. То је велика грешка. Душа детета поседује спо-
собност особитог духовног виђења и проницања, а временом губи
тај дар, попут крхког, младог стабла које постепено обраста жила-
вом кором. О томе да дете треба васпитавати од самог рођења знали
су још древни мудраци. Када је једна мајка донела дете Сократу с
молбом да је поучи како да га васпита, Сократ је питао: ,,Колико
му је година?“. Мајка је одговорила: ,,Две“. Сократ је одговорио:
,,Прекасно. Сада га не треба васпитавати већ преваспитавати“.
Једном су ме позвали на сахрану у Зугдиди. у Мегрелији сахране
се сматрају једним од најзначајнијих догађаја, на њима се стичу и
до стотине сродника, пријатеља и познаника из разних градова и
села да се опросте са покојником. У Мегрелији постоји сложени
ритуал оплакивања покојника и његовог погребења са веома изра-
женим и готово свечаним трагизмом. Та традиција потиче из анти-
чких времена, што је историчаре нагнало да пишу о ,,култу мртвих“
у Колхиди (западна Грузија).
Трпеза се, као што обично бива, завршила касно, па ме је једна ве-
рујућа породица позвала да преноћим код њих. Отац породице,
скроман, па чак и помало снебивљив човек, у младости је, из мени
непознатих разлога, био послат у Сибир на робију, где се упознао
са својом будућом супругом. Имали су двоје деце - једном је било
пет а другом седам година. У соби на доњем спрату, крај огњишта,
дуго смо разговарали. У то време није било духовних школа нити
духовне литературе. Људи су се учили хришћанској вери један од
другог, преносећи другима оно што су од некога чули. У разговору
се дотакосмо сухумских пустињака. Домаћини су ме питали зашто
ти људи одлазе у горе и шта тамо раде. Почео сам да им говорим,
колико сам умео, о непрестаној Исусовој молитви којом се пусти-
221
њаци у свом тиховању моле. Моји гостољубиви домаћини молили
су ме да им подробније објасним шта је то Исусова молитва. Раз-
говор се отегао до поноћи. Мислио сам да су деца већ заспала, али
су она, притајивши се, слушала сваку реч. Сутрадан пре мог пола-
ска домаћица ми је рекла: ,,Син ми је јутрос рекао да је, слушајући
наш разговор, почео да изговара Исусову молитву и понављао ју је
дуго, све док није заспао. Озарен, говорио је: ,,Како ми је лепо било
синоћ и јутрос када сам се пробудио, још увек осећам неку радост
у срцу!“ Опростили смо се као најрођенији. Испратили су ме у
Илори, где ме је чекало изненађење: у ауто су ми ставили пуну
торбу остатака од синоћне трпезе. У Мегрелији се на сахранама
никад не служи месо, тако да смо имали монашку трпезу. Када сам
оцу Георгију (Булискерија) испричао ову малу повест о Исусовој
молитви, одговорио ми је: ,,Веома добро, дете ће се често враћати
тој молитви“.
Чуо сам и за случај једне девојке коју су старци у Загорску научили
Исусовој молитви и она је од тада непрестано имала ту молитву на
устима и у срцу. Кроз неколико година се удала, али ни у световним
бригама није остављала Исусову молитву. Када је затруднела, го-
ворила је Исусову молитву полугласно, да би је чуло и још неро-
ђено дете и чинило јој се као да се дете у утроби моли заједно с
њом. После порођаја, док је љуљала дете, говорила је Исусову мо-
литву и дете би престајало да плаче и умирило би се на њеним ру-
кама. У соби је имала неколико икона у једном кутку, а на другом
зиду висиле су фотографије и слике. Почела је да примећује да дете
често окреће поглед на једну страну – према икони Христа на трону.
Дуго и помно посматрала је тај лик, као да гледа неког блиског, кога
одавно и веома добро познаје. Понекад је израз лица детета био
такав да види некога у соби и хоће да то каже, али не може.
Мајка треба над узглављем детета да чита Јеванђеље и молитве, а
нарочито Исусову молитву. То је небески балсам који она излива
на душу детета. Када дете почне да говори, нека једна од првих
речи које научи буде име Исуса Христа и Исусова молитва. Препо-
добни Јован Лествичник пише да прва мисао човека када се про-
буди треба да буде мисао о Богу - тиме ће се освештати цео дан,
тиме ће он првину својих дела принети Богу. А детињство је јутро
222
живота.
У детињству се полаже духовни темељ човека. Један светитељ је
рекао: ,,Прва боја којом се обоји тканина, више се не скида“.
Архимандрит Рафаил Карелин
Кад хришћани куну своју децу, тиме позивају мрачну силу да за-
влада њиховим дететом, да га мучи целог живота и да га у вечности
узме као свој плен. Они тиме дете гурају у ад.
Како да поступе они који су проклињали своју децу? - пре свега
треба да исповеде овај грех у Цркви, да моле Бога да се њихове без-
умне речи не остваре, да добију за то епитимију; ако то околности
дозвољавају треба да заказују службе за спасење и добробит оних
које су проклињали, или да дају милостињу за њих сиромашнима.
Своја уста, оскрнављена проклетством као људском крвљу треба
очистити и омити сталним призивањем Исуса Христа. Шта да ради
онај кога су родитељи проклели? Као одговор на проклетство он
треба ватрено да се моли за родитеље, да буде свестан грешака због
којих је проклетство уследило, да моли да свештеник прочита на-
рочиту молитву за скидање проклетства и да му да епитимију, да
се труди да се често причешћује Светим Тајнама, а ако постоји мо-
гућност, да то каже архијереју. Лакше је нанети рану него је из-
лечити, али покајање и милост Божија лече сваку рану и дају човеку
снаге да поднесе искушење.
Архимандрит Рафаил Карелин
223
деце према својим родитељима. Грех чедоморства, као загнојена
рана у души, може се излечити дубоким и искреним покајањем.
Да би ојачали родитељски ауторитет у очима свог детета родитељи
не смеју да се сукобљавају и међусобно свађају, нарочито пред
децом која у таквим случајевима постају судије родитеља; не смеју
да лажу, јер деца интуитивно осећају лаж, а тим више, када виде
очигледне примере дволичности и лицемерје својих родитеља. Тра-
гични пример за то су револуционари и безбожници који су потекли
из породица свештенослужитеља. Родитељи морају да одрже реч
коју су дали детету али и да од детета захтевају да испуни своја обе-
ћања, али је недопустиво да присиљавају дете да се куне. У
обраћању према детету морају да се труде да не мењају своје за-
хтеве према њему.
Да би се успоставио контакт с дететом треба избегавати две крајно-
сти: претерану строгост и претерану попустљивост која води до
тога да се детету дозвољава све. Треба контролисати понашање
детета, не гушећи његову иницијативу досадном ситнича-
вошћу.
Архимандрит Рафаил Карелин
224
Брат је отишао од Старца умиреног срца, учинио је то што му је
саветовано, и великодушни Бог му је убрзо помогао Старчевим
молитвама, и младић је нашао ваљану добру девојку.
Старац Пајсије Светогорац
225
не мисли на себе, већ служи другима, срећа сама долази до
њега.
Архимандрит Рафаил Карелин
226
- Како пронаћи своју другу половину, а не погрешити у животном
избору?
- У једној књизи цара Соломона речено је да се грешнику даје зла
жена због његових грехова (ср. Проп.7,26). Стога, старајте се да
се уздржавате од грехова, посебно од блуда, како би вас Господ
наградио добром женом. Потребно је не само тражити одгова-
рајућу жену, већ и себе учинити одговарајућим мужем.
- Да ли је дозвољено покушавати упознавање девојке преко сајтова
за упознавање?
- Да су ми поставили такво питање пре неколико деценија, одгово-
рио бих негативно. Али, сада су се услови живота толико изменили,
да више волим искрено рећи: „Не знам“. У сваком случају, по-
требно је молити се, како би Господ послао достојну супругу. У
библијској Књизи Прича написано је да је зла жена - казна за
грехе, а добра - благослов Божији.
- Како да девојка правилно изабере женика?
- Женика треба бирати из верујуће породице, и по могућности из
оних породица које посећују храм. Но, на жалост, и овде је могуће
погрешити. Због тога је важан савет и благослов духовног оца. Пра-
вославна девојка може делимично одредити свог будућег супруга
по његовом односу према молитви. На пример, када он предложи
да пођу у шетњу, она неочекивано може рећи: „Хајде да се помо-
лимо“, - и осмотрити његово лице: ако је он верујући, он ће радо
прихватити, а ако не, онда ће се на његовом лицу појавити сенка
незадовољства. Наравно, ово је само пример. Православна де-
војка треба да се моли да јој Господ кроз животне ситуације от-
крије њеног женика.
- Како основати породицу ако то никако не полази за руком?
- Одговорите сами себи: из којих разлога желите породицу? Ако
ради своје среће, онда то значи да ћете од свог супруга захтевати и
децу, како би они устројавали свој живот сагласно вашим жељама,
и уместо претпостављене среће, ви ћете се суочити с конфликтима.
А ако је ваша намера да ближње усрећите служећи им, жртвујући
се и трпећи, то значи да сте спремнији за породичан живот, и Гос-
под ће вам послати супруга.
- Како да што пре ступим у брак, и зашто Господ одлаже испу-
227
њавање моје добре молбе?
- Бог нам се у Јеванђељу открива као савршена љубав и Свемогућ-
ство. Ми се налазимо под Његовим благим и премудрим промис-
лом. Зашто он не испуњава вашу, очигледно, добру жељу? Да ли је
он немоћан и не жели вам добро? Мислим да је проблем у вама:
једноставно, психолошки нисте спремни за брак, јер су за
супружништво потребни пожртвовање и трпљење.
Ви сте се разочарали у многе, али, на жалост, нисте се разочарали
у саму себе. Да ли сте сигурни да ћете умети да цените достојног
мужа, а да га нећете учинити несрећним? То јест, промисао Божији
штити вашег потенцијалног супруга од вас. Да ли сте сигурни да
ћете истрпети мужа с тешким карактером? Могуће је - не. Због тога
вас промисао Божији чува од њега. У породици је потребно више
давати него потраживати.
Зато, пре неко што заиштете доброг мужа, стекните особине жене
узорне за будући брак: научите се да поштујете мужа као главу
породице; не прекоревајте га у тешким животним ситуацијама
или недостатку карактера, својственог свима нама; научите се
да више ћутите и слушате него да говорите. Размислите каква
треба да буде жена хришћанка, приближавајте се том идеалу, и
тада ће се појавити човек који ће вам бити други живот.
Када хришћанин не мисли о себи, већ служи другима и смирава
себе, онда га срећа сама проналази!
228
,,зашто ми се ово дешава, зашто ја то не могу, а други то имају?“
Желео сам да предложим нека размишљања тим поводом, нагласио
бих да ово што ћу рећи не представља истину у последњој ин-
станци, то су једноставно нека моја запажања и размишљања која
можда за вас могу да буду корисна, ако се вас тиче ова ситуација,
или некога од ваших познаника... Дакле, шта бих пре свега желео
да кажем? Људи који имају сличне потешкоће, то ми је упало у очи,
често представљају да када нађу себи мужа или жену, тада ће по-
стати срећни. Тада ће њихов живот постати испуњен и они ће
осећати ову пуноћу живота, све ће бити предивно, следи да ће, како
они себи представљају, односи бити одлични и све ће бити добро.
А сада је све лоше зато што тога нема, а тада ће бити и ,,код мене
ће бити све одлично“. Наравно, треба рећи да се овде јавља питање:
,,Али, зашто тако мислите?“ Шта сам овде хтео да кажем? Ако по-
гледате на ваше познанике или другове, рођаке, који су стекли по-
родицу, видећете да далеко да су сви они добили такав породични
живот какав су желели. Опет, не треба да се говори колико много
бракова се распада, а од оних који се не распадају, колико има много
бракова у којима се људи муче једно с другим. Зато, наравно, то
што ви сада нисте пронашли себи ,,другу половину“, у томе постоји
одређени промисао Божији. Какав промисао? Господ вас чува од
онога за шта још нисте спремни. Шта значи ,,нисте спремни“?
Зашто се распада породица? Јако често, по мом мишљењу чак у ве-
ликој већини случајева, због егоизма људи. Људи често, често
обоје, и муж и жена, заражени су егоизмом, као и практично свако
у нашем друштву од своје младости. И ето, за двоје егоиста је ме-
ђусобан живот крајње тежак. Неопходно је уступати, у породич-
ном животу се учиш да жртвујеш себе ради другог. И колико си
спреман да се жртвујеш и колика је та спремност жртвовања, са-
мопожртвовање узајамно, толико таква породица може даље да
живи, расте, учвршћује се, итд. Егоиста уопште нема жељу да
жртвује себе. А ако то и ради, то му је тешко, он то не жели, итд.
То се изражава у много ствари, у најразличитијим ситницама може
да се покаже, може да доведе до неких озбиљних, великих свађа,
спорова... Дакле, зато је овде управо и питање да се замислимо:
,,ако не можеш сада да пронађеш сапутника у животу, мужа или
229
жену, погледај какви су твоји односи према људима око тебе? Како
се односиш према рођацима, како се односиш према својим друго-
вима, како се односиш према колегама на послу? Да ли је то код
тебе све у реду? Ако имаш проблеме у односима са људима са
којима се условно речено, ретко виђаш, са којима не проводиш све
време, са којима не живиш, онда са мужем или женом са којима
ћеш бити непрестано повезан, ти проблеми, те црте твог карактера
ће ући у још веће сукобе. Не треба очекивати да ћеш добити неки
идеал, идеал не постоји. Добићеш можда јако доброг, али ипак
обичног човека, који има неке своје немоћи. И ти ћеш морати
да се научиш да живиш у миру са тим човеком и са његовим
позитивним и негативним странама. Биће ти неопходно да се
научиш да живиш у миру са људима. Ако ти сада са непознатим
или скоро непознатим људима, не можеш дуго да живиш у миру,
не можеш да подржиш и очуваш добронамерне односе, одакле
ти онда снаге за то? Појавиће се у породичном животу где се
тражи много више напора. Зато можда, док имаш времена, тре-
бало би да уложиш напор да промениш своју душу и однос са
људима око тебе. И то ће ти помоћи онда када будеш срео своју
другу половину. И како се дешава? Девојка се моли да јој Господ
пошаље мужа, долази свештенику, жали се: ,,Сама сам, хоћу да
нађем мужа“. Господ јој шаље мужа. Затим она долази свештенику,
жали се да је муж лош, такав и такав, мучи тог мужа, нервира га
разноразним хистеријама итд. Моли се да добије децу. Добро, Гос-
под шаље децу. Она почиње да бије ту децу, да урла на њих, добија
нервни слом итд. А затим долази и жали се на децу, сама се на себе
жали и мучи се због тога што не може да буде мајка каквом је же-
лела да буде. Тужно је да се види тако нешто. Ако ти Господ за
сада нешто не даје, мужа или жену, искористи то време да би
радио на својој души, да би када дође време, теби било лакше
да постанеш или жена или муж, мајка или отац. То је много про-
дуктивније од непрестаног мучења себе: ,,ето ја немам оно што бих
желео или што бих желела“. Чак ако и претпоставимо да ти Господ
и не да другу половину, свеједно ћеш као резултат овог рада, по-
стати бољи човек, бољи хришћанин. То ће у сваком случају да буде
плус за тебе.
230
Што се тиче тога, како наћи мужа или жену? По мом мишљењу,
или из мог искуства, најбоље је молити се да Господ пошаље су-
пруга или супругу које је Њему угодно да нађе за вас. Зато што
је ослањање на сопствену потрагу, сопствене критеријуме и
оцене, то је, да тако кажем, врло непоуздано. Најбоље је оно што
Господ пошаље као одговор на молитву. Најбоље је када се за то
моли, може се молити и Блаженој Матрони, и својој небеској за-
ступници или небеском заступнику, можете се молити и другим
Светитељима, Самом Господу Исусу Христу, Пресветој Богоро-
дици... Уопште, како осетите на души, Господу се можете молити,
али је најважније да то оставите вољи Божијој, оставите место за
вољу Божију. Да не буде: ,,Господе, уради онако како ја хоћу и само
како ја хоћу! Баш то ће за мене бити најбоље!“ Зато што ми не
знамо шта ће за нас бити најбоље. Ако погледамо на то на који
начин се сада формирају односи, у савременим породицама, шта
се понекад дешава? Понекад породица постаје просто пакао, пакао
на земљи за људе који се налазе у њој. Рећи ћу да ако се пореди
добра, верујућа хришћанска породица, која има љубав, са усамље-
ности, онда је наравно таква породица боља од усамљености. Али
ако се пореди породица која представља пакао на земљи, са усам-
љености, усамљеност је боља од такве породице. Какву ћете ви
имате породицу? Какви ћете управо ви постати муж или жена, док
не дође време, нећете сазнати. Ако Господ од вас то време уклања,
одлаже, онда је то не зато што Он то не жели за вас, већ зато што
Он види да ви још увек нисте спремни и у томе се показује Његова
љубав према вама. Много људи страда у породицама, и та страдања
вам не желим ни ја, нити вам Господ жели. Да ли то значи да сам ја
против породице? Ни у ком случају. Породица хришћанска је школа
љубави за онога који се на дужан начин односи према њој. Она је
јако корисна за развој личности, за хришћански развој човека. То
је место где човек расте, тачније, где може да расте, од њега зависи
на који начин ће се користити оним што му је Господ дао и на шта
ће он своју породицу и своје породичне односе користити. Међу-
тим, правити од породице идола није потребно. Заиста није по-
требно. Зато ми се чини да би најправилније у овој ситуацији било,
као прво, молити се, као друго, радити на себи, као треће, осло-
231
нити се на вољу Божију. Треба живети потпуним хришћанским
животом, животом који сада имате. Трудити се да растете као хриш-
ћанин, усавршавате се као хришћанин. Нека вас то интересује више
од свега, а не да ли ћете наћи жену, да ли ћете наћи мужа. Ако по-
станете таква особа која има циљ, која има садржај свог жи-
вота, унутрашњи раст, постаћете и привлачнији за људе који
могу да постану достојни сапутници у животу. Ако ви почнете
да се непрестано узнемиравате јер се ваш живот уредио онако како
ви нисте желели, врло је, врло вероватно да ће и други људи
осећати ваше незадовољство својим животом. А такав човек је, ис-
крено ћу рећи, мало привлачан за оне са којима би желео да повеже
свој живот. Не треба да постоји идеја да се морате удати по сваку
цену. Не треба да постоји идеја да морате да се удате за било кога.
Јер се дешава и да се људи са таквим идејама буквално удају за
првог пролазника и затим, ничему добром, благо речено, то не при-
води. Не треба журити, Господ ће дати све у своје време, ако ми
само будемо спремни на то, ако ми само поверимо свој живот у
Његове руке.
Свештеник Георгије Максимов
232
словља то се назива ,,условним предодређењем свих нас за спа-
сење“, то јест жељом Бога да спасе сваког човека и давањем могућ-
ности да он у свакој животној прилици, чак и у, могло би се
помислити, шкрипцу или у околностима које тешко може прева-
зићи, учини унутрашњи избор који га неће лишити спасења, као
што није лишио разбојника на крсту у последњем тренутку његовог
живота. А преподобни Петар Атонски говорио је да Бог не спасава
човека без самог човека, то јест без његовог унутрашњег одговора
и самоопредељења.
Применимо тај општи принцип и на хришћански живот у браку.
Човек сам бира животног сапутника (брачног друга, супружника)
или то чине његови ближњи заједно с њим (што се некада чешће
дешавало и што се данас све ређе дешава). И у том смислу сваки
човек је слободан, јер избор који чини свагда одговара мери њего-
вих унутрашњих тежњи, мери његове духовне спремности. Младић
побожан и непоколебив у вери, а тим пре ученик богословије, неће
проналазити себи невесту у ноћном клубу. Једноставно, он се тамо
неће наћи. Ако у три сата ноћу, случајно пролазећи поред, види де-
војку која је изашла да направи цигарет - паузу између два плеса,
он ће отићи даље, макар му се она учинила крајње привлачном. И
обрнуто. Већина савремених студената световних високих школа,
који воде површан црквени живот или потпуно нецрквен начин жи-
вота, неће хтети да нађе жену свог живота међу васпитаницима ико-
нописне школе или школе за хоровође при Московској духовној
академији и из финансијских, и из чулно – телесних разлога, а и
због погледа на свет. Стога, по правилу, нема случајног избора, а
ако се таква случајност чак и догоди, то значи да је била предодре-
ђена нечим што је у дубини човекове душе, упркос спољашњем на-
чину његовог живота, и да уствари, као што се види, његова душа
није тежила ономе што је чинило његов живот. Ако тога нема, онда
Божија искра неће планути.
Али, слобода човековог избора не значи одсуство Промисла Бо-
жијег и воље Божије. Понекад се људима, који споља по свему од-
говарају једни другима, чини бескорисним да буду заједно. Дешава
се да Господ, љубећи своју децу и желећи им спасење, кроз сметње
које изненада настају, не допушта да се формира брак који по људ-
233
ским мерилима као да је требало да буде закључен. У том смислу
желим да споменем једну повест која илуструје такву ситуацију.
Догодило се то средином осамдесетих година прошлог века. Једна
млада, весела, лепа и побожна девојка, ћерка једног веома дубоког
и озбиљног научника који је касније постао свештеник, припремала
се за честити у Господу брак и уз благослов духовника и сагласност
родитеља нашла женика који је такође био црквен од детињства и
васпитан у породици руских емиграната ван граница наше От-
аџбине, и који је пристао да се пресели у Совјетски Савез и остане
с њом. Тај брак је, за то доба, требало да буде нарочито свечан. Из
Париза је био довезен вео дужине пет или шест метара и претпо-
стављало се да ће га носити деца из парохије. И већ је био заказан
одређени дан и гости позвани. И нико не зна зашто је недељу дана
пре венчања женик нестао, оставивши кратку цедуљицу у којој је
написао да одустаје од брака. То се тада завршило тешком болешћу
девојке, нечим сличним туберкулози, и дугим лечењем, тако да се
она тек после годину и по дана сасвим опоравила.
Шта је то? Неправда и незаслужено строга казна која потиче од ду-
боког, искреног и благочестивог човека? Привидно, као да је тако.
Али, прошло је само пет-шест година и бивша невеста се замона-
шила. Сада је она настојатељ једног манастира који припрема де-
војке за другачије служење и за другог Женика, које воде ка спасењу
многе људе који се окупљају око тог манастира. И сада је јасно да
се та повест о неуспелој свадби десила по Промислу Божијем. А
када се тако нешто догоди, онда ни савети духовника, ни благослов
родитеља, ни одсуство спољних сметњи за закључење тог брака,
сами по себи још не могу да буду гарантија. И у свом животу треба
увек да остављамо такво место за вољу Божију, не само формално
него и у својој души. Тако, у почетку Литургије произносе се речи:
,,Време је да се служи Господу“. У нашем животу свагда треба да
буде времена и места да се служи Господу, јер Он зна када, зашто
и до колике дубине служења може да доведе сваког од нас. Та де-
војка би била врло добра жена, али она је постала изванредна игу-
манија и, даће Бог, још много лета ће служити Цркви Божијој. Ето,
тако се дешава да се слободна људска воља и воља Божија сједине.
Протојереј Максим Козлов
234
- Коме треба да се молимо да бисмо срели достојног животног
сапутника?
- Само по себи настојање да измолимо, а не просто да нађемо бу-
дућег супруга (супругу) - сасвим је правилно. Заиста, искуство
Цркве говори да доброг брачног друга управо измољавамо, а
не проналазимо у местима где проводимо слободно време,
преко брачних огласа или захваљујући уздржаном посматрању
младих људи који заједно са нама стоје на богослужењу. Треба
да се молимо и Господ ће све да устроји. И ту је важно да разу-
мемо не толико коме се молимо, колико како се молимо. Јер, мо-
жемо искати да нам буде пружена помоћ у тој животно важној
ствари и од самог Спаситеља, и од Мајке Божије, чији се покров
простире над сваком чистом хришћанском породицом, и од Свети-
теља чије име носимо, и од Светих који су показали пример хриш-
ћанског брака. Можемо да молимо, рецимо, преподобне Петра и
Февронију Муромске или свете царске мученике – цара Николаја
и царицу Александру. Има и других Светитеља који су показали
чудесан пример чистог хришћанског супружништва.
Можете да се помолите и Светима који вам највише леже на срцу.
Али важно је, као прво, да се молите са неким напором, то јест, не
само да један пут кажете: ,,Свети преподобни Петре и Февронијо,
пошаљите ми доброг мужа!“ – и да заборавите на то, него да током
извесног времена приносите ту молитву као труд и муку, свесни да
је за вас животно важно и неопходно оно што озбиљно и одговорно
иштете од Бога или Његових угодника. Друго, треба да се молите
са вером да ће ту молбу Господ чути и да ваша молитва није “за
сваки случај”, јер уз молитву паралелно улажете многе личне на-
поре да бисмо тај “проблем” решили. И ако у поретку ваших унут-
рашњих вредности не померите ту молитву на девето или десето
место, онда ће, по свој прилици, она бити услишена и испуњена. И
Бог ће послати доброг и верујућег животног сапутника.
Протојереј Максим Козлов
235
великом вером очекујете мој савет, али ја сам свестан своје недо-
стојности и не усуђујем се да вам саветујем да се одлучите за ово
или оно. Видећи тешку ситуацију у којој се налазите, као и ваше
недоумице и веру са којом ме питате, призвавши помоћ Божију
ради мога уразумљења, дајем вам следећи савет:
као прво, треба молитвом да прибегавате Господу Богу и Мајци Бо-
жијој, па ако вам буде корисно да ступите у брак који вам се пред-
лаже, нека вам Бог пошаље Своју помоћ и благослов; а ако није
корисно, онда нека својим промислом спречи то дело. Такво пре-
давање себе вољи Божијој, уместо руковођења сопственом
вољом, чува нас од многих искушења до којих долази када неко
по сваку цену хоће да буде онако како он жели.
Затим, треба да прихватите савет ваших рођака и ближњих, јер ће
Господ, наравно, и преко њих да нам каже оно што је корисно.
Потребно је још да сазнате да ли побожно чува установе наше
Мајке, Православне Цркве, и да ли живи благочестивим животом,
јер ово су опасна времена, постоји много самовоље и непокорности
Светој Цркви: чак и ако вам се допада, ако његова вера није
чврста и ако не живи побожно, не саветујем вам да пођете за
таквог; а ако је истински хришћанин, син Православне Цркве
и побожан, онда је у реду да, уз помоћ Божију, пођете за њега.
Ако је воља Божија да пођете за тог човека, и ако до тога дође, са-
ветујем вам да се припремите пре но што ступите у брак, да се и ви
и он причестите Светим Пречистим Тајнама Христовим. Присту-
пајући тако великој Светој Тајни као што је брак, треба да се при-
премите, очистивши се исповешћу, причешћем и молитвом, а не
баловима и музиком и весељима, јер тај корак се не односи само
на овдашњи живот, него и на вечност.
А каква може да буде ваша судбина у браку - то препустите вољи
Божијој, јер су Његови путеви нама недокучиви; по мери духовног
стања сваког човека, Бог га или кажњава или награђује. То не треба
много да вас оптерећује: Иштите најпре Царство Божије и правду
његову, и ово ће вам се све додати (Мт. 6, 33).
Преподобни Макарије Оптински
236
Момак и девојка
Aко мушкарац каже: још нисам спреман да се женим, али сам ипак
луд за тобом... - Онда му реци збогом! И ако такав оде – хвала Богу.
Узалудно се девојка нада. Који глупак ће се оженити оном која му
ионако припада? Годинама ће је правити будалом. Рећи ће да треба
да уштеди новац за раскошну свадбу, да се обогати, да купи кућу...
Јер, шта ће му проблеми? Поред је млада, лепа, волим је, и она
мене воли, живимо заједно. Све је дивно! И биће тако док не
сретнем у метроу другу коју ћу заволети још више...
Протојереј Димитрије Смирнов
237
- Површне везе су плод потрошачког друштва којег смо сви жртве!
На жалост овај потрошачки менталитет се пренео и у међуљудске
односе. Тако младић и девојка улазе у однос да би једно друго
искористили за своје потребе, а онда се одбацују као флаша
пива. Не боје се губитка, јер ту је самопослуга, купиће ново пиво
и... Само дуго дружење и упознавање без сексуалних односа
може бити предуслов квалитетној и трајној вези! Наравно, ре-
дован црквени живот се подразумева!
Архимандрит Михаило Биковић
238
пред њу ставља избор или да се врати пређашњој заблуди или да
га напусти, очигледно је да треба напустити таквог мужа; јер не
треба ни помислити на издају вере, а остати са мужем против
његове воље значило би уносити намерно сукоб и свађе у поро-
дицу. Дакле, говори: мира ради остављајте такве мужеве и
жене; у том случају слободни сте од брачног бремена, нисте му
обавезни.
Свети Теофан Затворник
239
он не жели да их имамо више.
- У душу сваког човека похрањено је осећање вере, али оно се може
развити или угушити, као и свака сила душе, тим пре што је оно
дубље, тананије и нежније него остала осећања.
Зашто се дешава да од двојице браће истог образовања и одгојених
у истој породици, један буде верујући, а други не? То је тајна људ-
ског срца.
За време живота Исуса Христа на земљи, многи од оних који су
слушали Његове проповеди и присуствовали чудесима која је
чинио, остали су неверујући, као они који очима не виде и ушима
не чују и чије је срце окамењено.
Могуће је да је код вашег супруга главни узрок неверја задовољство
собом и унутрашњи нарцизам – сматра себе бољим од других и им-
понује му мисао да није црквен, али у моралном погледу превази-
лази оне који верују.
Благодат открива човеку његове грехе, а гордост му предочава
његове врлине. Демон је задовољан таквим стањем човека и
зато не устаје на њега. То “културно луциферијанство” теже је
приметити него очигледне пороке, па је зато и теже избавити
се од њега. Ваш задатак, као супруге, јесте да се молите за мужа,
али немојте бити наметљиви у погледу вере, већ се сами тру-
дите да испуњавате јеванђелске заповести. Ћутљивост и кро-
тост жене пре ће привести супруга вери него вербална средства,
убеђивања и доказивања, која не допиру до његовог срца.
Што се тиче одлуке супруга да нема више деце, Црква је катего-
рички против употребе контрацептивних средстава. У том по-
гледу дужни сте да као хришћанка покажете чврстину и да се
молите за мужа да Господ омекша његово срце да пожели да има
још деце – наравно, ако их Бог да.
Архимандрит Рафаил Карелин
240
по питању таквих бракова?
241
13:27), безакоња наша намножише се сврх главе и кривице наше
нарастоше до неба (Јездр. 9:6). Пророк Малахија објављује: Јуда
чини неверу, и гад се чини у Израиљу и у Јерусалиму; јер скврни Јуда
светињу Господњу, коју би му ваљало љубити, женећи се кћерју
туђег бога. Господ ће истребити из шатора Јаковљевих човека
који чини тако, који стражи и који одговара, и који приноси принос
Господу над војскама (Мал. 2:11-12). Зар није испуњење Божијег
проклетства чињеница да деца таквих преступника и преступница
постају безбожници, а често и гину?
Када је наступио Нови Завет и закон Мојсејев превазиђен благодаћу
Божијом, ова заповест Господња је и даље остала на снази. Апо-
столски Сабор у Јерусалиму је заповедио обраћеним незнабошцима
да се уздрже од блуда (Дела ап. 15:29) под чиме тумачи подразуме-
вају реалност свих брачних забрана Старог Завета и за хришћане.
Даље, апостол Павле дозвољавајући жени да се други пут уда до-
даје „само у Господу“ (1 Кор. 7:39). За хришћане је увек била очиг-
ледна немогућност ступања у брак са невернима. Ово се
неизоставно испуњавало без обзира на то што су хришћанске зајед-
нице биле јако мале. Тако свештеномученик Игњатије Богоносац
пише: „Реците мојим сестрама да љубе Господа и буду задовољне
својим мужевима по телу и по духу. Исто тако реците и мојој браћи
у име Исуса Христа да „љубе своје жене као што Господ Исус Хри-
стос љуби Цркву“… Добро је да мушкарци и жене који ступају у
брак чине то са благословом епископа да би брак био по Господу, а
не по похоти“. Овако су мислили и Свети Оци.
На пример, свети Амвросије Медиолански говори: „ако сам брак
треба да буде освећен покровом и благословом свештеника: како
онда може постојати брак тамо где нема сагласја у вери?“. Ово
учење је директно објављено од стране Православне Цркве устима
Васељенских Сабора. Четрнаесто правило Четвртог Васељенског
Сабора налаже епитимију на чтеце и појце који ступају у брак са
иновернима или дају децу у такав брак. У сагласности са тумаче-
њем епископа Никодима (Милаша) ова казна је – свргнуће из чина.
Још снажније и без могућности било каквих другачијих тумачења
изложен је однос Цркве по овом питању у 72. правилу Шестог Ва-
сељенског Сабора: „Нека је забрањено човјеку православноме, да
242
се сједини са женом јеретичком, исто и жени православној, да се
вјенча са човјеком јеретиком. Ако се открије, да је ко тако што учи-
нио, брак нека се сматра ништавим, и незаконита свеза нека се раз-
вргне; јер не треба, да се мијеша оно, што се не може мијешати,
нити састављати са овцом вука, ни са Христовим дијелом нашљед-
ство грјешника. Ко преступи ово, што смо ми установили, нека се
одлучи. Али ако су се неки, док су још у невјерству били и док још
нијесу били прибројени стаду православних, саставили били зако-
нитим браком, пак за тијем један супруг, изабравши добро, обрати
се к свјетлости истине, a други, остане прикован заблуди, не хотећи
управити очи своје на божанствене зраке, и ако при томе жени, која
не исповиједа праву вјеру, буде угодно живјети са мужем који ис-
повиједа праву вјеру, или обратно мужу, који не исповиједа праву
вјеру са женом, која исповиједа праву вјеру, нека се међу собом не
дијеле, по божанственоме апостолу: јер се посвети муж који не ис-
повиједа праву вјеру женом, која исповиједа праву вјеру и посвети
се жена, која не исповиједа праву вјеру мужем, који исповиједа
праву вјеру (1 Кор. 7, 14).“ Сем тога поводом овога идентично гласе
следећи канони: „Карт. 20 (31); Лаод. 10, 31.
Међутим, време је да се пређе на анализу аргумената који се излажу
у заштиту ове безаконе заједнице. На питање да ли ће такав брак
бити блуд, од многих можемо чути: „Не, никако. Црква се са ува-
жавањем односи према браку у коме само један од супружника при-
пада Православној вери, јер је свети апостол Павле рекао: Јер се
невјерујући муж посвети женом, и жена невјерујућа посвети се
мужем (1 Кор. 7:14) и даље: Јер шта знаш, жено, можда ћеш спа-
сти мужа? Или шта знаш, мужу, можда ћеш спасти жену? (1
Кор.7:16). Јер сећаш се шта је Господ рекао: муж и жена су једно
тело. Тако је било и у стара времена, тако је и сада – брак између
верног и неверног Црква не сматра блудном заједницом“ Овај ар-
гумент је најраспрострањенији од свих који се наводе у заштиту
брака са неверним. Штавише, он није ни нов. Још у другом веку су
га истицали људи који су покушавали да се одрекну испуњавања
речи Господњих. Ево како на њега одговара Тертулијан:
„Потпуно је јасно да овај текст има у виду хришћане који су пове-
ровали већ налазећи се у браку, што доказују и речи: Ако неки брат
243
има жену невјерујућу (1 Кор. 7:12). Он не говори: ,,узео неверујућу
жену”. Он жели да каже да тек обраћени човек ожењен неверујућом
женом, треба да остане са женом; другим речима, новообраћени не
треба да мисле да су обавезни да се растану са женама које су им
постале туђе у вери. Он као доказ додаје говорећи да нас је на мир
позвао Бог и да верујући може да спаси кроз брак неверујућег (1
Кор. 7:15-16). На крају, овакво тумачење потврђује крај: Само како
Бог свакоме додијели, сваки како га је Господ призвао, онако нека
живи (1 Кор. 7:17). А Господ призива, мислим, незнабошце а не
хришћане. Ако би Апостол говорио о људима који су постали
хришћани пре женидбе, онда би последњим речима дозволио да се
ступа у брак са било ким. Међутим, томе противрече његове речи:
Жена је привезана законом за вријеме док јој живи муж; ако ли јој
муж умре, слободна је за кога хоће да се уда, само у Господу (1 Кор.
7:39).
Смисао ових речи не оставља место за сумњу: да ми не бисмо зло-
употребили речи ,,слободна је за кога хоће да се уда” он додаје
,,само у Господу”… То је јединствени услов који Апостол по-
ставља. ,,Само у Господу”, говори он и реч ,,само” даје велику силу
закона, чинећи га потпуно обавезним. Ова реч заповеда и убеђује,
призива и саветује, обавезује и прети. Мишљење Апостола је ко-
лико јасно, толико и предивно у својој краткоћи и као и свака Бо-
жија реч која захтева повиновање.“
На тај начин, анализа свештеног текста коју је блиставо исказао чу-
вени апологета Тертулијан показује колико је овај аргумент неосно-
ван.
Свештеномученик Данил Сисојев
244
заблудом и трпи на једвите јаде “стиснутих зуба”. Ако се реч
поведе о избору између Бога и мужа, не може ни бити речи о
трпљењу (па и речи Апостола (Рим. 14:1; 15:1) уопште се не од-
носе на иноверне), већ је неопходан развод.
Како пише свети Теофан Затворник: „Ако неверујући муж не жели
да живи са женом која је верујућа већ пред њу ставља избор или да
се врати пређашњој заблуди или да га напусти, очигледно је да
треба напустити таквог мужа; јер не треба ни помислити на издају
вере, а остати са мужем против његове воље значило би уносити
намерно сукоб и свађе у породицу. Дакле, говори: мира ради остав-
љајте такве мужеве и жене; у том случају слободни сте од брачног
бремена, нисте му обавезни.“
Такође и Златоуст говори: „ако ти неверујући заповеда да приносиш
жртве и учествујеш у његовој заблуди по праву супружништва или
да га оставиш, боље је оставити брак него побожност. Ако неве-
рујући свакодневно вређа и изазива свађе најбоље је разићи се.“
Свештеномученик Данил Сисојев
Трудноћа
245
Многи, веома многи се жале на своју децу. Како често мајка каже:
,,Свом детету сам дала сву снагу, откидала сам од уста последње
што сам имала и давала њему. Колико сам ноћи без сна провела
поред његове постеље! А ево кад је одрастао син (или кћи) ми је
платио најцрњом незахвалношћу.” Уствари родитељи детету нису
дали оно главно: дете је још у утроби мајке најтесније повезано с
њом и сви душевни доживљаји, мисли, стремљења, жеље, речи и
дела родитеља остављају траг у дубини његове душе. Обично дете
телесно личи на своје родитеље. То такође представља знак да и
духовно личи на оца и мајку. И како родитељи морају бити опрезни!
Њихов живот може судбоносно да одреди будућност њиховог соп-
ственог детета. Браћо и сестре! Да ли мајка пре рођења детета
мисли да ово рођење треба да буде освећено Божијом благодаћу у
Тајни Венчања? И ако то не буде, да ће дете личити на закржљалу
биљку која не добија влажност и која се суши и духовно умире? А
да ли многе мајке и очеви узимају у Цркви благослов за тако важну
ствар и велики хришћански подвиг као што је стварање породице?
Браћо и сестре, да ли родитељи размишљају о испуњавању запове-
сти Божјих? Они најчешће уопште не читају Јеванђеље, не иду у
храм, не слушају Бога – свог Небеског Оца и то им се враћа од де-
тета: дете не слуша своје земаљске родитеље и касније као да по-
стаје њихов судија. Како често трудна мајка уопште не размишља
о својој трудноћи и говори најгнусније речи и свађа се са својим
супругом не схватајући шта се у то време дешава с душом још не-
рођеног детета, колико моралне прљавштине пада на његово срце!
Кад се код куће дешавају тако дивље сцене у крв мајке се улива
отров гнева и злобе и ова отрована крв храни још нерођено дете и
морално га упропаштава. Знају ли отац и мајка да кад њихово дете
одрасте његова прва жртва могу да постану управо родитељи?!
Дете још не схвата оне гнусне речи које се изговарају у породици,
али зато доживљава стање оца или мајке и као да га осећа непо-
средно, интуитивно.
Дечија свест је већ отрована. У њега је већ уткано неко зверство,
које ће се касније испољити. Да ли мајка и отац знају да се све жи-
вотиње осим човека после зачећа понашају целомудрено? А шта
људи чине?! И ова страсна стања, која они доживљавају доживљава
246
и дете у утроби мајке. И због тога је страшно рећи да је још неро-
ђено дете већ развраћено. Затим се отац и мајка ужасавају и говоре:
,,Како смо га васпитавали, а шта је од њега испало?!” Развило се
оно што су они сами у њега уложили. У древна времена је постојао
један изванредан обичај, којег су се чак и пагани придржавали. Кад
би жена затруднела људи су се трудили да склоне од њеног погледа
све ружно и да јој приближе лепе слике, статуе, природу, како би
се родило лепо дете. Наравно, пагани нису размишљали о лепоти
душе, већ о лепоти тела. Али браћо и сестре, шта раде мајке у наше
време? Како се понашају? Какве филмове (сада нарочито на видеу!)
гледају? Каквим разговорима се баве жене између себе не схва-
тајући да њихово дете у утроби већ чује! Можда оно не чује речи,
али “чује” другим, потпунијим директним доживљајем шта се за
то време дешава у души његове мајке. И ево дете постаје развратно,
рађа се отрован плод. Родитељи добијају заслужену казну, не схва-
тају то, ропћу на Бога и говоре:
,,Каква неправедност! Колико труда смо уложили у своје дете, а оно
је уместо да буде захвално тако непослушно и сурово према нама!”
Данас је веома раширен страшан грех - грех убиства деце у утроби
мајке. Мајка и отац не схватају да се код њих ствара комплекс убице
и да су они сами већ постали убице. И ево, овај страшан комплекс
они преносе на своју будућу децу – ону која се ипак роде, и не буду
убијена као раније зачета (неки Свети Оци, на пример, блажени
Теодорит кажу да у стварању дететове душе учествују душе оца и
мајке). И тако је жена која је абортирала већ пренела свом детету
склоност према убиству. Можда се ова склоност и неће испољити
у директном злочину, али ће се обавезно испољити у другом: у су-
ровости и садизму у односима с људима из околине и чак – према
сопственим родитељима. Кад мајка размишља, решава питање да
ли да убије своје дете или не, дете као да се досећа о чему се ради:
његово срце почиње да куца убрзано, јер оно осећа неку опасност.
Ово је већ доказала савремена медицина. И ако се ово несрећно
дете ипак роди у његовом срцу неће бити љубави према родите-
љима.
Браћо и сестре, огромна одговорност лежи на родитељима, на-
рочито на мајци, за њихову будућу децу. Неки ће рећи: ,,Шта да ра-
247
димо, сад је већ касно? Све смо од самог почетка радили како не
треба!” Али за Господа је све могуће. Пре свега, кад видимо да се
наша деца понашају гнусно, преступно, треба да у томе признамо
своју кривицу. А ми почињемо да им се обраћамо с различитим мо-
ралним предавањима. Какве моралне поуке могу деловати ако је у
њиховим срцима огњени пакао? Даље, браћо и сестре, родитељи
треба да принесу покајање за читав свој живот. Као што сам већ
рекао, душа детета је сједињена с душом мајке, ова веза не нестаје.
Због тога, ако ви почињете искрено да се кајете, зраци светлости
коју ми не видимо обасјавају и душу вашег детета.
Архимандрит Рафаил Карелин
Дете све чује у мајчиној утроби. Говорите му реч Божију, тако ћете
га васпитати.
Старац Гаврило Грузијски
Телесни односи
248
гуће, да уђу у монашку заједницу, где се може живети живот у
заједници људи.
- Мастурбација је осуђена као само-задовољавање, јер је раси-
пање семена и његове рађајуће намене, и као неприкладно
окретање ка себи и одбијање брачног контекста сексуалности.
Она је увек грешна.
- Сексуални односи пре брака су снажно осућени као блуд-
ничење, светогрдно прљање Храма Духа Светога, проневера-
вање будуће супруге и штетни су за развијање будућег,
стабилног брака. Није случајно да пораст предбрачног секса, иде
упоредо са порастом развода и брачне несреће. Узети веома узви-
шене ствари брака, ван њиховог благодатног вида, вечите оданости,
и благослова Цркве јесте рецепт за катастрофу.
- Сам брак не озакоњује све облике сексуалности. Сексуални од-
носи супружника треба да су умерени, са прикладним ограниче-
њима. Умереност је одређена и регулисањем времена и метода
сексуалних односа. Односи у дане поста, на вече пре примања
Светог Причешћа и на дан када је неко од супружника примио
Свете Дарове, забрањени су као безаконо снисхођење телу.
- Анални и орални односи, као и коришћење порнографије и
сексуалних помагала, јесу сексуална изопачења и увек су
грешни, чак и за ожењене Хришћане.
- Неприродно продужење сексуалне жеље, кроз коришћење
дрога, као што је вијагра, забрањено је.
Напротив, такво опадање сексуалне жеље је топло поздрављено од
Православних Хришћана у годинама, као божанска помоћ у при-
премању човековог живота за одлазак из овог живота.
о. Јосија Тренхам
249
дици, а и сам сам духовно врло слаб да бих могао да живим у уздр-
жаности цео живот.
- Ваша ситуација заиста није нимало лака. Али средства против
зачећа су убиство, а убиством невиног се не могу решавати
своји проблеми. Црква се руководи одређеним канонима које
свештеник не може да мења по својој вољи. Ако би чак и либерално
настројени свештеник дозволио такав начин живота, његове речи
не би биле делотворне, већ обмана која успављује савест. Хриш-
ћанство захтева од човека борбу са собом, а често и жртве.
Треба се одлучити и имати онолико деце колико да Бог. Хриш-
ћански речено, ви сте глава породице и у том погледу ви одговарате
не само за себе, него и за супругу.
Архимандрит Рафаил Карелин
250
при нарушавању те забране неизбежно се претвара у ,,блудно рас-
паљивање“.
Протојереј Максим Козлов
251
- Ниједна животиња се после зачећа не сједињује с другом. Човек
је, нажалост, једини изузетак у природи, показујући се тако као
најпохотљивије и најнеобузданије биће на земљи. Мајка својим
емотивним стањем утиче на душевни свет још нерођеног детета. У
овом погледу, телесни односи међу супружницима пренеће на
плод страст која касније може деформисати карактер детета.
Архимандрит Рафаил Карелин
252
нуђени да се уздржавају од телесног спајања. Зато они супружници
који су учинили овакву противзакониту ствар и променили на са-
танску необузданост спасоносно покајање које проистиче од поста
и избегавања телесних пожуда (као да им цела година није била до-
вољна за задовољење њихових телесних пожуда), не само да не
треба да буду удостојени Светог Божанског Причешћа на празник
Велике Пасхе, него треба да се поправљају епитимијама.“
Око шест векова после Валсамона, о истом том говори други по-
знати грчки канониста и тумач правила, преподобни Никодим Све-
тогорац... уз 69. правило Светих Апостола (ово правило гласи: „Ако
неки епископ, или презвитер, или ипођакон, или чтец, или појац,
не пости Свету Четрдесетницу пре Васкрса, или у среду, или у
петак, осим због телесне немоћи: нека буде извргнут из чина. Ако
ли то пак чини мирјанин: нека буде одлучен.“). Преподобни Нико-
дим пише: ,,Ако је пост средом и петком једнак посту Четрдесет-
нице, јасно је да, као што се у току Четрдесетнице не склапају
бракови по 52. правилу Лаодикијског Сабора, не треба да се скла-
пају ни средом ни петком. У том случају јасно је и то да супруж-
ници не треба да ступају у телесну везу због светости и поштовања
поста, исто као што не треба да ступају у везу ни у току Четрдесет-
нице. Јер, неумесно је с једне стране поштовати ове дане у погледу
хране, а с друге – нарушавати их телесним сједињењем и насладом.
Дакле, у току ових дана треба постити, уздржавати се, подједнако
и од хране која је забрањена у току поста, и од телесне жеље. Тако
је и пророк Јоил прикривено говорио о томе да за време поста су-
пружници треба да буду целомудрени: Наредите пост, прогласите
светковину... женик нека изиђе из клијети и невјеста од ложнице
своје (Јоиљ 2,15-16). Божански Апостол већ говори отворено да су-
пружници по договору треба да се уздржавају од телесног спајања
ради пребивања у посту и молитви (1 Кор. 7,5), односно да треба
да се уздржавају, као што смо рекли, и за време поста, и у време
док се моле и припремају за причешћивање Божанским Тајнама,
као суботом и недељом, по 13. правилу Тимотеја Александријског
и, уопште, у току свих празника кад се узноси духовна жртва Богу.
Погледај такође 1. напомену уз 13. правило Шестог васељенског
сабора и напомену уз 3. Дионисијево правило. Погледај и 50. Вал-
253
самонов одговор Марку, у којем он каже да супружницима који се
нису уздржавали у току велике четрдесетнице не само да треба за-
бранити да се причешћују, већ им треба одредити епитимије ради
поправљања. Такође, обрати пажњу на следеће речи Јована Злато-
устога („Беседа о девствености“) који као сведочанство наводи по-
менуто место из пророка Јоила: ,,Ако младенци, код којих је
љубавна страст на врхунцу, у којима цвета младост и необуздана
жеља, не треба да ступају у везу за време поста и молитве, тим пре
не треба да се сједињују други брачни парови, који се не подврга-
вају таквом насиљу тела”.
Размотримо и 1. напомену уз 13. правило Шестог Васељенског Са-
бора, на које нас упућује преподобни Никодим. У овој напомени он
каже следеће: ,,Запази да, кад су људи упитали патријарха, госпо-
дина Луку, колико дана треба да се уздржава онај ко има намеру да
се причести, он је на сабору изјавио да не само посвећени, већ и
ожењени мирјани не треба да се дотичу жена три дана. Ако је Гос-
под заповедио Јеврејима да се три дана не приближавају женама
како би Јевреји примили Стари закон: Будите готови за трећи дан,
не лијежите са женама (2.Мојс. 19,15) онда у толико више ове
речи треба да поштују они којима предстоји да кроз Божанску Ев-
харистију приме у себе не закон, већ Самог Законодавца Бога. Ако
је чак и архијереј Авимелех (или Авијатар), намеравајући да понуди
хлебове предложења Давиду и његовим људима, упитао да ли су
чисти од жена, и они су одговарали да су се три дана уздржавали
од сједињавања с женама – а Давид одговори свештенику и рече
му: није било жена код нас ни јуче ни ономадне (1.Цар. 21,5), како
онда да не буду чисти од жена они који намеравају да се причесте
Господњим Телом?”
,,Пост и јесте добро зато што отклања бриге душе и прекидајући
дремовност која притиска ум, све помисли усмерава самој души.
На ово и Апостол Павле указује кад упућује на уздржавање од
сједињења и користи врло прецизан израз. Он није рекао: ,,да се не
скрнавите“, већ: ,,да пребивате“, односно, вежбајте се у посту и мо-
литви, јер општењем са женом не доводи до нечистоте, већ до не-
упражњавања (ових дела). Ако сад, после овакве предострожности,
ђаво покушава да нас омете за време молитве, затекавши душу рас-
254
лабљену и малаксалу због пристрасности према жени, шта неће
учинити расејавајући тамо-овамо очи нашег ума? Да не бисмо то
доживели и да се не бисмо Богу обраћали узалудном молитвом, по-
себно кад се трудимо да Га приклонимо на милост према нама,
Апостол управо и заповеда да се тада уздржавамо од (брачне) лож-
нице'' (,,Слово о девству" Свети Јован Златоуст).
У закључку ћемо навести учење другог великог учитеља Цркве,
светог Василија Великог, о уздржању од брачних односа за време
поста, а које је сагласно са светим Јованом Златоустим: ,,Пост, ме-
ђутим, указује на меру и у супружничким стварима, спречавајући
неумереност чак и у ономе што је законом допуштено. Он [супруж-
нике учи] да се по договору одвајају привремено да би се предали...
молитви (1.Кор.7,5).“
255
велики празник, као и уочи тих празника, забрањено је да се
супружници састају.
И ако су обоје супружника, и мушкарац и жена, у Цркви, треба да
се подвизавају како би сачували, колико је то могуће, уздржање о
којем Црква учи. ,,Убедите свога супруга да поштује свете дане.
Икона Божија треба да се потчињава божанским законима”, писао
је Свети Григорије Богослов Олимпијади. ,,Не састајте се средом и
петком, и чувајте се у дане Великог Поста, празником и недељом,
већ живите као чеда и кћери нашег Христа” (Свети Козма Етолски).
Међутим, ако супруг или супруга живи далеко од Цркве, и упорно
одбија да се уздржава за време празника и постова, друга страна
нека се томе потчињава. Хиљаду је пута боље да сагреши са супру-
гом у ове дане, него да супруг упадне у искушење и учини прељубу
са другом женом јер, уосталом, због избегавања прељубе он има
своју жену (1. Кор. 7, 2). Брачни пар који се састаје у дане уздр-
жања, сагрешује кад крши поредак који је Црква установила. На-
равно, такав грех нема везе са смртним грехом састајања пре брака
(предбрачне везе), или изван брака. Он је другачији и много мањи.
Но, и овде ипак постоји плима и осека греха: друга ствар је да се
“састану” двоје тек узетих брачника, јер је њима тешко да се уздр-
жавају у току свих постова, и један брачни пар у годинама. И по-
ново: једна ствар је да се “састану” за време Часног Поста а друго
за време Божићног, или за време поста Светих Апостола.
Архимандрит Василије Бакојанис
256
Сходно апостолским речима, ако би он (супруг) желео да вежба
уздржање, а ти би то одбила, онда је он дужан да ти изађе у сусрет,
а Бог би примио његову жељу за уздржањем и при сачуваној брач-
ној интимности, имајући у обзир твоју слабост, како би те заштитио
од заслужене осуде за блуд. Колико год би било боље за тебе којој
је својствена покорност да пођеш у сусрет његовој жељи, да вратиш
(испуниш) свој дуг, Бог би примио твоју жељу за уздржањем, од
којег се одричеш а ради спасења твог мужа од падања у грех.
Блажени Августин
257
вања, а друга је ствар када, ширећи руке од чуђења, - ако јој друга-
чије не полази за руком – сама не заостаје за својим супругом. По-
пуштајући му, треба да буде свесна мере одговорности коју је
примила на себе.
Другим речима, веома је важно да избегавамо грешку коју људи
често чине у посту уздржавајући се од одређене хране. Рецимо, у
неким ситуацијама – за време путовања или у каквој немоћи – човек
не може да држи пост у пуној мери. Мора да пије млеко или да једе
неке мрсне производе, а зли му одмах нашаптава: ,,па какав је твој
пост? Кад нема поста онда једи све необуздано“. А путник почиње
да једе и котлете, и одсечке, и шашлик, и да пије вино, и себи до-
пушта сваку сласт. Мада, заправо то и није тако неопходно. Добро,
због ових или оних услова за доручак мораш да једеш сир или
јогурт, јер нема ничег другог, али то не значи да при том можеш
себи да дозволиш да за време вечере попијеш децилитар вотке. Тако
и на плану телесног уздржавања: ако су муж или жена принуђени
да понекад и попусте брачном другу, супружнику, који не може да
одоли својој телесној жељи, да би у свему осталом међу њима било
мира, то не значи да треба да крену странпутицом и да се сасвим
одрекну таквог поста за себе. Треба да налазе меру коју сада заједно
могу да приме. Наравно, овде треба да води онај ко је уздржљивији.
Он треба да преузме на себе дужност мудрог изграђивања телесних
односа. Ако млади не могу да држе све постове, нека се онда уздр-
жавају у неком довољно дугом периоду, пред исповест и пред при-
чешће. Ако то не могу током целог Великог поста, онда нека
стављају себи нека ограничења макар у прву, четврту и седму не-
дељу или уочи среде, петка и недеље, да би тако њихов жибот био
строжи него у обично време. Иначе уопште неће осетити пост. Јер,
какав је смисао њиховог поста у јелу, ако су знатно јача њихова емо-
тивна, душевна и телесна осећања услед онога што се међу њима
догађа за време брачне блискости.
Али ипак, све има своје време и рок. Кад муж и жена живе заједно
десет или двадесет година, иду у цркву и при том се ништа не мења,
онда ту свеснији члан породице треба да корак по корак показује
упорност, све до захтева да макар сада, када су дочекали старост, а
ускоро ће се већ и њихови унуци појавити, принесу Богу неку меру
258
уздржања. Јер у Царство Небеско донећемо оно што нас сједињује.
Но тамо нас неће сједињавати телесна блискост, јер из Јеванђеља
знамо да кад из мртвих васкрсну, нити се жене ни удају, него су
као анђели на небесима (Мк. 12, 25), него оно што је успело да се
развије за време породичног живота. Да, из почетка – са потпором
каква је и телесна блискост, која нас открива једне другима, при-
ближава нас и помаже нам да заборавимо некакве међусобне
увреде. Али временом та потпора, неопходна кад се израђује здање
брачних односа треба да отпадне да не би постала шума од које се
само то здање не види.
Протојереј Максим Козлов
259
пруге, који се тобож “добровољно“ уздржавају од “односа“, не-
пожељне реакције: пуцање нерава, агресивност, или нераспо-
ложење и чак депресију. И оно најгоре: да учине прељубу! Када
нпр. супруга сама донесе одлуку да се уздржава она постаје повод
да њеног супруга искушава сатана (1. Кор. 7, 5). ,,Ђаво много пута
одева грех у одећу побожности. Надахњује жену жељом за уздржа-
њем, тобож из побожности док је његов зли циљ да мужа баци у
прељубу“ (Свети Јован Златоусти, Беседа 86, 4, Тумачење Јеванђ-
еља по Матеју). И ако на крају њен муж упадне у страшну прељубу,
њена одговорност пред Богом је много већа!
Понављамо савет Апостола Павла који упућује брачницима: Не за-
брањујте се једно другоме (1. Кор. 7, 5). Не, наравно, у смислу да
би се супружници наситили незаситом страшћу, већ да вас сатана
не искушава вашим неуздржањем (1. Кор. 7, 5).
Архимандрит Василије Бакојанис
Циљ односа
Првобитни циљ супружничких односа није био рађање деце, већ
чување супруга, односно супруге од незаконитих односа: од блуда
или прељубе. То Павле јасно каже: Али због блуда сваки нека има
своју жену, и свака нека има свога мужа (1. Кор. 7, 2). И поново:
Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да би
се предали посту и молитви, па опет да се састанете, да вас са-
тана не искушава вашим неуздржањем (1. Кор. 7, 5). И поново: А
неожењеним и удовицама велим: добро им је ако остану као и ја
што сам. Ако не могу да се уздржавају, нека се жене и удају, јер је
боље женити се и удавати неголи упаљивати се (1. Кор. 7, 8-9).
Свети Јован Златоусти, имајући на уму поменуте речи Апостола
Павла, учи: ,,Брак је дат за рађање деце, а превасходно ради гашења
телесног распаљивања. Имам за сведока Апостола Павла који каже:
Али због блуда сваки нека има своју жену, и свака нека има свога
мужа (1. Кор. 7, 2). Ради избегавања блуда, каже он, а не зарад ра-
ђања деце! Павле поново говори да се састајете не ради рађања
деце, већ да вас не искушава сатана (1. Кор. 7, 5). И не каже, даље,
да ако жели децу да се жене, већ каже да ако не могу да се уздржа-
вају нека се жене“ (Свети Јован Златоусти, О девствености, 19).
260
Наравно, овим речима апостол Павле не пренебрегава рађање деце
нити препоручује избегавање рађања деце. Само жели да нагласи
основни циљ супружничких односа.
Следствено томе, супружнички пар који није добио децу Црква
не сматра неуспешним. Несрећан је онај брачни пар који растури
свој брак. ,,Да ли имаш децу? Радуј им се! Немаш децу? Радуј се!“
(грчка народна пословица).
Архимандрит Василије Бакојанис
***
261
Развод
262
пио и варао мајку, због чега га она још увек мрзи, у тој мери да по-
следњих десет година не говори са мном зато што одржавам кон-
такт са оцем. Сва моја настојања да јој омекшам срце су остала
без плода. Већ јој је седамдесет година. Тек пре две године при-
стала је да понекад телефоном проговори са мном, па и ти се раз-
говори своде на њене претње да ће, ако не прекинем контакт са
оцем, она за мене бити мртва. Притом се тај захтев не односи
само на мене, већ и на целу моју породицу – мужа и децу. Пре неко-
лико месеци пристала је да дође на свадбу мог сина. Учинила сам
јој по вољи, испунила сам њен захтев и замолила тату да не дође.
После свадбе она је поново почела са прекорима и оптужбама, а
ја сам у наступу гнева излила сву своју бол коју годинама носим у
души и сручила на њу бујицу увреда. Отишла је. Знајући њен карак-
тер, не могу се више надати њеном опроштају. На ивици сам
очајања. Десет година нашег ћутања борила сам се са собом, ис-
поведала се и причешћивала, а када смо се напокон први пут виделе,
изручила сам све из себе. Нисам могла да се уздржим, не знам
зашто. Веома ми је тешко на души, осећам безнађе као неки камен
који ме притиска.
- Мислим да поступате сасвим исправно што се не одричете оца.
Обично при распаду породице окривљују мушкарца због алкохо-
лизма и прељубе, губећи из вида да је то могло да се догоди зато
што није нашао уточиште у сопственом дому. Дешава се да једно
од супружника споља води сасвим исправан живот, али да
својом јеткошћу, хладноћом, прекорима чини живот другом не-
подношљивим. Неке жене су просто уметници у том домаћем
садизму. Судећи по односу ваше мајке према вама, може се пре-
тпоставити како се понашала с мужем док су били у браку. Без-
душност је демонска особина. Она не може да опрости. Више
волим грешника који се каје и који је кадар да макар само понекад
учини нешто великодушно и добро, него бездушног праведника
који је по природи заправо мали демон – кажем мали, јер такви
људи не примећују садистичке методе према људима са стране, да
не би добили по носу, већ се задовољавају кињењем уског круга
својих најближих и оних који на ма који начин зависе од нас.
Молите се за своје родитеље и сву наду положите на вољу Божију.
263
Благослов Божији нека је на вама.
Архимандрит Рафаил Карелин
264
- Ако нема бракоразводног повода који Црква признаје, него по-
стоји, рецимо, духовно неслагање (на пример, нека девојка се удала
за поручника, временом поверовала и постала побожна, а он стекао
у служби чин пуковника и даље остао духом и душом обично војно
лице, и све што је за њу постало најважније, њему је туђе), онда,
наравно, жена Хришћанка то прихвата као крст који пред
Богом треба да понесе. И зато не може да каже: па шта ће мени
тај груби, недуховни и неинтелигентни човек, мој живот је сада са-
свим другачији и међу нама нема ничег заједничког. Како, ничег
заједничког? А њена одговорност за тог човека којег нико осим ње
не може довести до Царства Небеског? Ако она свој живот не по-
ложи за то да семе вере никне у његовој души, ко други ће онда то
учинити? Али, такву одговорност нико нема права да скине са себе,
остајући верујући.
Протојереј Максим Козлов
265
онда се по црквеним канонима невином супружнику даје право сту-
пања у други законити брак.
У историјском животу Цркве био је проширен круг повода за раз-
вод, али то је потицало из истог принципа, то јест прељуби су при-
кључени грехови који, у суштини, брак такође чине реално
непостојећим. У Византији, затим и у Русији, а у нама ближе време
– на Црквеном Помесном Сабору 1917-1918. године, а потом – на
јубиларном Сабору 2000. године – били су набројани поводи по
којима се допушта развод црквеног брака. Уствари, довољно ће
бити да споменемо две последње црквене одлуке. Наиме, на Сабору
1917-1918. године речено је да се, поред прељубе и ступања једне
стране у нови грађански брак, као повод за развод сматра:
- Отпадништво једног од супружника од Православља. То јест,
у случају да је он био верујући Хришћанин, али је после неке унут-
рашње кризе приступио другој вери (на пример некој секти: мор-
монима, јеховистима, итд., и практично постао њен присталица, а
утолико пре нехришћанској религији – кришнаитима), или је про-
сто постао борбени безбожник, јасно је да такво отпадништво чини
немогућим црквени брак и невиној страни даје право на развод.
- Неспособност једног од супружника за заједнички брачни
живот као последица његових противприродних телесних по-
рока или намерног самосакаћења, која је настала пре брака.
На пример, ако су приликом ступања у брак женик или невеста из
неке лакомислене непромишљености прећутали да су неспособни
за нормалан брачни живот. Разуме се, у том случају други супруж-
ник је ослобођен брачних дужности. Пре револуције била је читава
секта ушкопљеника, па и данас има неких нехришћанских култова
који такође допуштају нека самосакаћења и самоушкопљавање. И
јасна је ствар да ако је један супружник пао у такво катастрофалну
заблуду, у такву јерес, онда он просто по дефиницији не може да
буде нормалан члан породице.
- Оболевање од губе, будући да ова болест ставља човека ван свих
социјалних могућности због неопходности потпуне и доживотне
изолације. Стога, Црква такође не сматра могуће везивање другог
супружника брачним савезом са оним ко ће у сваком случају бити
заувек одвојен од њега.
266
- Оболевање од сифилиса, јер у деведесет девет од сто случајева,
ако не и у деветсто деведесет девет од хиљаду, одговорност за то
лежи на самом оболелом и није повезано са случајним узроцима.
- Дуго и необјашњиво одсуствовање једног од супружника који
је отишао у непознатом правцу и напустио своју породицу, а о
њему нема никаквих вести.
- Или вишегодишње одсуствовање мужа који се није вратио из
рата, када су већ истекли природни рокови очекивања у којима
је могуће надати се да је он жив и да ће се вратити. Али то је
само право на развод, али не и обавеза. То јест, то не значи да удо-
вица, очекујући свога мужа који се није вратио из рата, погрешно
поступа ако му остаје верна до краја. Наравно, она ће тако боље
поступити. Но Црква једноставно њу не везује таквим обавезама
доживотно, тим пре ако она на свом животном путу још може да
сретне достојног човека.
- Ако су муж или жена осуђени на казну, скопчану са губитком
свих сталешких права. То је норма судске пресуде која је по-
стојала пре револуције и која се примењивала према најтежим пре-
ступницима, на пример, према убицама Цара и оним који су
покушали атентат на њега. Разуме се да у наше време Црква не
сматра да је жена серијског убице, о чијим злочинима она ништа
није знала, везана брачним савезом са њим и да на њу треба това-
рити то бреме.
- Насртај на живот или здравље супружника или деце, што се
данас, по правилу, дешава у стању алкохолне или наркотичке
зависности у којој човек пада у неко ненормално стање и пред-
ставља претњу за живот ближњих. Наравно, било би противно
самом смислу љубави као закону црквеног живота сматрати да не-
срећна супруга наркомана, када је он помућене свести од сталног
узимања наркотика, треба да трпи од њега чак и покушај убиства,
укључујући још и могуће убиство деце.
- Подвођење, то јест подстрекивање супружника на недозво-
љене односе са другим лицима. (Узгред, у ову категорију спадају
и сви они који учествују у вантелесном оплођењу од непознатог
лица, чак и без обзира на то што је елеменат полног задовољ-
ства овде искључен).
267
- Извлачење користи од супружникових мана. То јест, ненор-
малне ситуације које се данас, на жалост, догађају, када, на пример,
муж подстрекава своју жену на проституцију и при том извлачи
неку материјалну корист за себе.
- Неизлечиво тешка душевна болест супружника која га чини
апсолутно и доживотно ненормалним.
- Злонамерно напуштање једног супружника од стране другог,
на пример, кад жена говори мужу: ма, живи ти сам, како хоћеш,
ја сада имам свој живот, не досађуј ми, живи по своме. И исте-
рује га из стана. Разуме се, то је такође повод за развод.
- Сабор 2000. године допунио је тај списак повода за развод брака
таквим разлозима као што су оболевање од сиде (AIDS) (овде су
узроци исти као и при оболевању од сифилиса), медицински по-
тврђен хронични алкохолизам или наркоманија, као и вршење
побачаја од стране жена упркос мужевљеном неслагању, што је
постало уобичајено у нашој Отаџбини тек у ХХ веку. То јест, кад
муж улаже све могуће напоре да не допусти убиство детета у мајчи-
ној утроби, али се она упркос свему упустила у то, јасно је да мо-
рална свест мужа - Хришћанина може да се успротиви даљем
животу са женом - убицом детета.
Протојереј Максим Козлов
268
започеће прво од оног што је лакше, за шта није много везана, за
шминку и креме, а затим ће прећи и на друге ствари“.
,,Треба да јој каже да му се уопште не свиђа начин на који она укра-
шава своје лице; да му то изазива гађење. Нека је убеди да му то
причињава велику жалост. Ова страст може да “поквари” и
најлепше жене. После, нека јој каже да се са њим и други слажу.
Још ништа не треба да јој говори о будућем паклу, нити о Царству
Божијем, јер ће то све бити узалуд. Треба да покуша да јој стави
до знања да му се њено лице више допада када га види без
шминке и крема, онако како га је Бог створио.
И уколико је не буде одмах убедио, нека му не досади да томе при-
дода и друге аргументе, и трећи пут, па чак и више пута. И при-
родно, не на узнемиравајући начин, већ кроз шалу. Понекад да се
“одвраћа” од ње, а понекад да јој подилази. Погледај како чине сли-
кари. Када сликају неко лепо лице они час бришу час сликају. Не
буди и ти гори од њих. Ако они, да би насликали неког човека,
улажу толики напор, колико више треба да улажемо напор ми који
обликујемо људске душе. Дакле, логично је да користимо сваку
врсту “тактике” како бисмо постигли циљ.
Свети Јован Златоусти
269
вање душе цвета сваки дан и снажно распаљује љубавни пламен.
Свети Јован Златоусти
Поука женама
Зато ако желиш да се свиђаш мужу, украшавај душу честитошћу,
побожношћу, старањем о дому. Ова лепота осваја јаче, и никад не
престаје. Ни старост ни болест је не могу уништити. Телесну ле-
поту уништава време, болести је губе, и много што шта друго
разара, а душевна лепота је изнад свега тога. Осим тога, телесна
лепота изазива завист, распаљује љубомору, а ова друга је очишћена
од ових болести, и ослобођена сваке таштине.
На тај начин ће све у кући ићи на боље, и приходи ће бити већи,
ако злато не буде красило твоје тело и не буде сапињало твоје руке,
већ се буде употребљавало за неопходне ствари, као што је старање
о деци и друге истинске потребе. Али ако ти не будеш тако посту-
пала, и ако ти тело буде украшено златом, а неопходне потребе буду
свуда пред очима, стежући срце, каква ти је корист? Какав добитак?
Тужно срце неће дозволити да приметиш оно чиме се очи одушев-
љавају. Познато је да ако неко види жену украшену лепше од дру-
гих, он у томе неће наћи никакво задовољство, ако носи бол у души.
Јер ко хоће да нађе задовољство, потребно је да најпре буде весео
и има радосно расположење. Међутим, ако је злато потрошено
на украшавање жениног тела, а у кући се оскудева, муж због
тога може да буде само незадовољан.
И зато, ако желите да се свидите мужевима, доводите их у
пријатно духовно расположење, а то ће се десити, када одбаците
кинђурења и улепшавања. Све то, очигледно за њега пред-
ставља одређену вредност у време брачног славља, али касније,
током времена губи своју цену. Ми се по навици нарочито не
дивимо, ни небу које је прекрасно, ни сунцу које блиста и с
којим се ни једно тело не може поредити, како ће се онда муж
стално дивити украшеном телу? Ово вам говорим, желећи да се
украшавате истинском лепотом о којој говори апостол Павле:
Ни златом, ни бисером, ни хаљинама скупоценим, него добрим
дјелима, као што приличи женама које се привољаше богопошто-
вању (1. Тим. 2, 9 – 10).
270
Или желиш да се свидиш људима са стране и од њих да добијаш
похвале? Али то ни у ком случају није жеља честите жене.
Уосталом, ако хоћеш, и други ће те волети због честитости.
Заправо, ниједан скроман и човек који је на свом месту, неће
хвалити такве ствари. Хвалиће разни распуштени и сладо-
страсни људи, боље рећи, неће хвалити, већ ће напротив гово-
рити ружне речи када примете да њена бестидност изазива код
њих пожуду. А ову другу ће сви похвалити, јер не само да од ње
не осећају никакву повреду, него могу само да се науче благо-
разумности. И од људи ће доћи велика похвала, а од Бога ве-
лика награда. Зато треба да ревнујемо за унутрашњу лепоту, да
би и овде проживели безбедно и да би достигли будућа блага, и
удостојили се њих, благодаћу и човекољубљем Господа нашег
Исуса Христа, коме слава у векове векова.
Свети Јован Златоусти
271
дови! Потребно им је само једно! А онда, кад добију своје - беже!"
И сирота жена не схвата да нису мушкарци гадови, већ просто
она сама својим изгледом привлачи само такве, којима је по-
требно само то, а остали, добри мушкарци је заобилазе.
Да бисте могли да погледате другим очима мини-сукње и затегнуте
панталоне замислимо следећу слику. На главну улицу излази де-
војка у пристојној дугачкој сукњи. Одједном почиње полако да по-
диже своју сукњу. Ево, дошла је до колена, подигла је још мало
изнад њих... Шта ћете помислити о њој? Кад се појаве гола колена
већ ће сваки нормалан човек помислити да је ова девојка толико
развратна да дозвољава себи да диже сукњу на сред улице. Истаћи
ћу да се савремене сукње подижу много изнад колена. А поред нека
стане друга девојка у лепим широким панталонама, које по кроју
подсећају на сукњу. Одједном почиње да затеже своје панталоне од
позади тако да оне напред чврсто затежу тело и да се све облине
тела лако могу уочити. Шта ћете помислити о девојци кад се сила
затезања повећа толико да се већ оцртава доњи веш? У принципу,
ситуација се ни по чему не разликује од подигнуте сукње. Сад
следи питање: а зашто је кад сукњу подижу на ваше очи то раз-
вратно, а кад је сукња уредно одсечена на исту дужину то модерно?
Нема апсолутно никакве потребе да човек обнажује своје тело.
Лепо лице и лепу фигуру неће сакрити никаква одећа! Широка
ланена сукња и комотна блуза неће сакрити фигуру, већ ће само
спољашњој лепоти додати још скормност и целомудреност.
Свештеник Илија Шугајев
О дотеривању
- Старче, данас дотеривање не сматрају грехом.
- Да, то сам схватио. Видео сам једну душу, која је прво била као
анђео, а касније нисам могао да је препознам када се офарбала.
,,Бог је све створио веома добро”, рекох јој, ,,али је са тобом напра-
вио велику грешку!” ,,Зашто оче”? - каже ми. ,,Није ти ставио
црнило испод очију! Ту је погрешио! Док је друге људе створио
добро, и начинио их лепима, код тебе је погрешио! Зар не схваташ?
То те поружњује!”
-Као да узмеш једну византијску икону, па је одавде и оданде зама-
272
жеш бојама, и тако је поквариш. Да одемо до иконе Божије да ста-
вимо боје? То је као да један иконописац наслика икону, а да
после дође неки који не зна да иконопише, па узме боје и по-
ружни икону. Исто и ти радиш. То је као да кажеш Богу: ,,Ниси
то добро урадио, Боже мој. Ја ћу то да исправим!”
Другом приликом дође једна са ноктима до овде, као у мачке, офар-
баним у црвено, и каже ми: ,,Дете ми је озбиљно болесно. Помоли
се оче! И ја сам се молила, али... " ,,Како си се молила", кажем јој.
,,Ти гребеш Христа са оваквим ноктима! Прво исеци нокте, и
дете ће бити добро. За здравље свога детета, бар да исечеш нокте
и да се оставиш фарбања”. ,,Да их офарбам у бело, оче?" ,,Ја сам
ти рекао да скинеш боју и да исечеш нокте, да учиниш једну жртву
за здравље свог детета. Шта је ово? Да је хтео, Бог би те направио
са црвеним ноктима." ,,Да их офарбам у бело?" Ето ти опет! ,,Да си
добро и ти и твоје дете", рекох у себи. Децу највише разбољева
мајка, кад није обучена пристојно и још покушава да "обрлати"
своју децу.
Може неко да буде мало ружан, или да има неки недостатак. Зна
Бог то и духовно ће му помоћи, јер се Бог више стара о души
него о телу. Сви имамо своје добре стране и мало недостатака -
неке своје крстиће - не крст - што нам помаже у спасењу наше
душе.
Старац Пајсије Светогорац
273
Усвајање деце
Старачки дом
274
се трудио да сваку нашу сузу обрише и да нас утеши, који нас је
привио на груди и певао успаванке када смо се нечега бојали, који
се радовао нашим успесима, а туговао са нашим тугама, сада до-
живљава да немамо времена за њега, односно њу, јер овде говоримо
о мајци. Предајемо је другима у руке, јер нама треба времена за
живот, као да мајка није наш живот! Одвођењем мајке у старачки
дом, ми њој дајемо следећу поруку: ,,Немам стрпљења да сачекам
да умреш, а сметаш ми у мом животу, јер имам пречих ствари
од тебе, па те због тога водим на гробље живих”. Запитајте се,
шта човек, кога одведу у старачки дом, још може да очекује од свог
живота? Шта га то још лепо чека у наредним месецима и годинама
живота у старачком дому? Смрт!!! Само лепо упакован, па се тако
организују балови за старце, трећа младост, све се фарба у лепе боје
да не би изгледало страшно. Чак и кад умиру и онда их шминкају
да изгледају што мање страшно, како се ни ми не бисмо досетили
да нам се дани одбројавају до Страшног суда! Сами закључите да
ли је грех или не. Ако хоћете да прихватите савет, узмите жену која
ће да је чува, док Ви нисте ту, а после тога Ви будите уз њу.
Архимандрит Михаило Биковић
275
Пријатељ
Пријатељ је оличење врлине. Нико ко мрзи није пријатељ.
Свети Нектарије Егински
276
зуме са пола речи и има с њим једнодушност. Али и у овоме је Бо-
жији Промисао: свој унутрашњи мир треба изградити са Богом - у
молитви, а не у трагању за општењем са другим човеком. У иску-
шење самоће најчешће упадају људи са нежном, лако рањивом
и "пријемчивом" душом. Тим искушењем Господ помаже так-
вим људима да постану независни од других, и чвршћи духом.
Архимандрит Рафаил Карелин
277
Хришћанин
Шта укључује живот Православног Хришћанина: (практични
савети):
1 Молитва
- Читење јутарњег и вечерњег правила (текстови тих молитви по-
стоје у православном молитвенику)
- Исусова молитва – препоручује се што чешће понављати у току
дана: ,,Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног (-
у)”, или краћу варијанту: ,,Господе, помилуј”.
- Молитва пред почетак и на крају сваког благог посла, мо-
литва пре јела и после јела итд.
2 Читање духовне литературе
- препоручује се свакодневно читање Библије (по једна глава
Јеванђеља, Апослола, Псалтира и друге књиге Свештеног Писања),
а такође светотачке радове и православне књиге савремених
аутора.
3 Посећивање црквених служби
- Литургија недељом ујутро. Присуство службама нам је запове-
дио Сам Бог! Такође се препоручује посећивање богослужења у
дане црквених празника. Радним данима по могућности.
4 Пост
- Среда и петак – посни дани током целе године (осим трапавих
седмица) у сећање на то што је у среду Јуда предао Христа, а у
петак су Спаситеља разапели.
- Поштовање четири вишедневних постова (Божићног, Великог,
Петровог и Успенског - види у православном календару)
5 Учешће у Светим Тајнама
- Пре свега се односи на редовно учешће у Светој Тајни Испове-
сти и Причешћа. Учесталост причешћа и правила припреме за
причешће је неопходно договорити са духовником.
278
Свако ко жели самим својим животом да исповеда Христа сада је
доведен у најнеповољније животне услове за то, а у њима су само
малобројна лица изузетног духовног јунаштва у стању да буду ис-
тински хришћани.
Архиепископ Аверкије Џорданвилски
279
будућег века? Да ли тако живе они који су добили извесност и
тврдо уверење од Неварљивог и Истинитог Начелника своје
вере (Јев.12,2) о истинитости и несумњивости будућих вечних
мука?
Свети Јован Кронштатски
280
значи бити хришћанином? Значи и веровати правилно, и живети
свето, и освећивати се Тајинствима, и слушати духовне савете па-
стира, и Цркви Божијој Православној припадати, и све њоме нала-
гано строго испуњавати, то јест савршавати све оно што смо пре
указали да чини пут ка спасењу. Дакле, Господа исповеда истин-
ски онај ко верујући и освећујући се Тајинствима добија преко
њих благодатне силе да живи свето по заповестима Божијим,
руковођен пастирима, а све у духу и по установљеним законима
Свете Православне Цркве. То је истински исповедник, а не онај
који само устима исповеда Господа. Свети Јован Богослов говорећи
у својој Првој посланици о исповедању, подразумева управо такво
делатно исповедање.
Свети Теофан Затворник
281
надом и осталим светим врлинама предамо Господу Сладчајшем и
ум свој, и душу, и срце, и вољу. И Он их онда обради и преради у
нову душу, у ново срце, у нов ум, у нову вољу...
Преподобни Јустин Ћелијски
282
душе. Хришћанство је, такође, успело да очисти људску душу од
свега што је небитно и грешно, откривајући на тај начин њену бес-
крајну лепоту и божанску суштину. Сва богатства света нису ништа
у поређењу са том врхунском вредношћу душе: Јер каква је корист
човеку ако сав свет задобије а души својој науди? (Мат. 16, 26) Отуд
сва убедљива снага Христових речи, када нас упозорава на неки
порок који уништава душу. Ако је човек тако узвишено биће,
онда свако непромишљено деловање према себи или другима
представља злочин и дозволити себи да починимо тако нешто,
значи уништавање тог у човеку. Сваки грех је дубоки ожиљак на
предивној слици, ружна бора на анђеоском лицу. Чувајте се греха
– тј. заштитите себе од изопачења, уништења, од смрти душе.
Свештеник Александар Јељчанинов
283
мисли из којих се састоји ученост, да су ништавне. Ове помисли
или спознаје односе се само на привремено и пролазно, и онога
ко их има воде у сујету, гордост, самообману, и погибељни живот
обузет бригама само о пропадљивом и пролазном, у греховни
живот, у одбацивање и заборављање Бога и вечности. Када се
човек који није озарен светлошћу Христовом дрзне да расуђује о
духовним стварима, онда његов ум као да блуди у мрачној, безгра-
ничној пустињи, и уместо истинског познања, које никако не може
да стекне, ствара мњења и маштања, одева их у мрачне и лукаве
речи, обмањује њима и себе и ближње, сматрајући да се мудрост
налази тамо где су заправо поремећеност и изопаченост ума.
Чудна је и поражавајућа заслепљеност и озлојеђеност тих савреме-
ника Христових, који су Га видели и слушали Његово свесвето
учење, који су били очевици Његових задивљујућих знамења, али
нису поверовали у Њега. Стојећи седам векова удаљен, као с висине
далеке горе, зачуђен људском безосећајношћу, пророк се обраћао
тој многобројној гомили живих мртваца: Ушима ћете чути, и не-
ћете разумети; и очима ћете гледати, и нећете видети! (Иса. 6,
9). Једнако је чудно то што и данас многи не верују хришћанству
које сија зрацима најјасније Истине. Разлог овог неверовања објаш-
њава Свето Писмо када каже: јер је отврднуло срце овога народа
(Мт. 13, 15). Оно је постало телесно, одебљало од телесног живота;
оно је постало слепо и глуво, постало је мртво за све духовно, за
све вечно и божанско.
Изучавање хришћанства сасвим јасно и одлучно доказује ње-
гову истинитост. Увереност коју пружа правилно изучавање
хришћанства, увереност у постојање свега невидљивог о чему
нам хришћанство говори, много је јача од уверености у по-
стојање видљивог, коју нам пружају чула. Ова увереност тако је
поуздана да су хиљаде хиљада људи оставиле видљиво како би
стекле невидљиво, нису оклевали да крвљу запечате своје убеђење,
нису се плашили сурових казни којима су безумни и бесомучни по-
кушавали да од њих извуку одрицање од сопствених убеђења.
Већ и најповршнији поглед на утврђивање и ширење хришћанства
је – поразан. Он гласно објављује читавој васељени да установ-
љење хришћанства никако није људски подухват, већ божанска
284
установа. Примивши људску природу, Господ је благоизволео да се
јави не у сјају земаљског величанства, него у стању унижења на
земљи. Он је по телу потекао од царског рода; но, тај род је одавно
сишао са висине царског престола, иселио се из царских дворова у
колибе, постао је део простог народа који се издржава радом соп-
ствених руку. Не позајмивши ништа од људск