Kritika teorija drutva Kritiku teoriju drutva formulisao je krug mislilaca okupljenih oko Instituta za drutvena istraivanja i asopisa

za drutvena istraivanja u Frankfurtu, koji su nastavili rad u egzilu u Americi, tokom Drugog svetskog rata, a nakon rata, u smanjenom sastavu na Univezitetu u Frankfurtu. Za ovu grupu filozofa, sociologa, ekonomista, pravnika, psihologa, knjievnih kritiara itd. se dosta esto pored oznake Kritika teorija koristi i naziv Frankfurtska kola. Ovo je delimino pogreno, jer u to vreme nije postojala nikakva Frankfurtska kola u pravom smislu te rei. U periodu predratnog rada Instituta i objavljivanja asopisa to je pre bila grupa raznorodnih i samostalnih mislilaca, esto veoma razliitih interesovanja, okupljenih oko rada na istom projektu. U tom smislu pre bi se moglo govoriti o intelektualnom krugu okupljenom na osnovu izbora po srodnosti nego o koli. Jo manje je ona tada bila frankfurtska jer su se usled dolaska Hitlera na vlast i irenja faizma aktivnosti Instituta izmetale svuda po Evropi, sve dok se nije u potpunosti preselio u Ameriku. O koli bi se eventualno moglo govoriti tek u periodu posleratnog povratka Horkhajmera i Adorna na frankfurtski univerzitet. Govor o kritikoj teoriji kao jedinstvenoj poziciji i epohalno-teorijskoj celini poinje relativno kasno, tek nakon poznatih politikih zbivanja 1968. godine, u kojima su akteri bili i neki od ovih mislilaca. Tek nakon toga poinju da se objavljuju i istorijski pregledi rada Instituta i njegovih pojedinih autora - pod skupnim nazivom Kritika teorija ili Frankfurtska kola. Istorijat kole i dela njenih autora opirno su obraivani. Postoji obimna bibliografija dela ovih autora i sekundarne literature prevedenih na na jezik, tako da ova grupa autora predstavlja moda najbolje prevodilaki i autorski pokrivenu oblast politike teorije i filozofije. Postoji najmanje pet sintetikih studija o radu ove grupe koje okrivaju najvei deo njihove aktivnosti, to su: Dej, Dijalektika imaginacija, Rusconi, Kritika teorija drutva, Schmith i Rusconi, Frankfurtska kola, Elakovi, Filozofija kao kritika teorija i Puhovski, Um i drutvenost. Iz tih razloga u izlaganje ideja Kritike teorije podeliti na tri dela u kojima se moe pratiti razvoj ideje. Prva dva se poklapaju sa tematskim pomeranjima unutar glavnih predstavnika ove pozicije i tiu se prvobitnog projekta kritike teorije iz tridesetih godina i posleratnog perioda u kome je dominirala razrada teza iz Dijalektike prosvetiteljstva, a u kojoj za razliku od prve faze u kojoj dominira Horkhajmer, dominantnu ulogu preuzima Adorno. Trei deo bie kratak pregled aspekata kritike teorije koji se reaktuelizuju u tzv. drugoj generaciji teoretiara koji su pod uticajem kritike teorije drutva. Prvobitni projekt kritike teorije Prvobitnu formulaciju projekta nalazimo u tekstovima M. Horkheimera, objavljenim tridesetih godina XX veka. Meu ovim tekstovima treba istai grupu programskih tekstova u kojima se ve prepoznaju osnovne odredbe nastajue kritike teorije. To je najpre Horkheimerov tekst Die gegenwrtige Lage der Sozialphilosophie und die Aufgaben eines Institut fr Sozialforschung, koji je ujedno i njegovo nastupno predavanje prilikom preuzimanja mesta upravnika Instituta 1931. godine. U ovom tekstu se izriito ne pominje

sintagma kritika teorija, ali su naznaene osnovne programske naznake i problemski kontekst konkretnog rada na premisama kritike teorije. est godina kasnije u asopisu Instituta pojavljuju se klasini programski tekstovi Kritike teorije, Tradicionalna i kritika teorija koji je napisao Horkheimer i Marcuseov tekst (za koji je uvodni deo napisao Horkhajmer) Filozofija i kritika teorija. Tekstovi ine, uslovno reeno zajedniku platformu rada u Institutu. Tada najmlai, ali jedan od najznaajnijih lanova, Adorno ostao je izvan pisanja zajednike platforme. Mladi Adorno se - verovatno usled podele rada na Institutu - prvenstveno bavio socijalnim konotacijama estetskih, a pre svega, muzikolokih problema. U tekstovima iz tridesetih godina profilie problemski okvir koji e, sa manjim ili veim promenama naglaska ostati kontinuirana odlika delovanja kritike teorije ija je intencija da bude a) kritika teorija celog drutva, b) interdisciplinarna, c) svesna sopstvene drutvene uslovljenosti, d) faktor poboljanja drutva. a) Mogunost neke teorije da kritiki zahvati drutvo kao celinu pretpostavlja uverenje da je mogua saznajna i delatna volja koja je nosilac optih interesa i koja je zainteresovana za oblikovanje celine drutva i otklanjanje prinude. Tradicija iz koje Kritika teorija batini ove pretpostavke jeste, najpre, prosvetiteljsko uverenje o smisaonosti ljudskih napora usmerenih na oslobaanje od vika prinude sadrane u raznim oblicima ivota i uvrene kulturnim, pravnim i politikom poretkom, a zatim, ideja o samokonstituciji ljudskog roda pomou uma, razvijena u Nemakom idealizmu i pretvorena u socijalnu dinamiku kod Marxa. Horkajmer je uveren da postoji ... ljudsko ponaanje kojemu je predmet samo drutvo. Ono nije usmereno na odstranjivanje nekih neprilika jer mu se one pojavljuju kao nuno povezane sa itavim ureenjem drutvene zgrade. (Horkheimer, 1982, II:140). Takvo dranje on naziva kritikim. Takav stav je delo subjekta, koji u kontekstu ive realnosti i isprepletenosti sa drugim ljudima, prirodom i drutvom, svoj poloaj ocenjuje kao nezadovoljavajui a svoje nezadovoljstvo situira u funkcionisanje osnovnog normativnog okvira drutvenog sistema. Ovaj sud se formulie pomou egzistencijalnog (praktinog) suda koji je delo refleksije vlastitog okruenje. Problem je kako ovu nameru utemeljiti. Upravo ovom problemu je posveen najvei deo Horkheimerovog rada iz ovog perioda. Markuseov rad je uglavnom istorijska, socijalnofilozofska razrada ovog problema. Horkajmer reenje vidi u nezakljuivoj otvorenosti materijalistike dijalektike ija se logika odnosi na miljenje koje rekonstruie ivu realnost, na miljenje u procesu, a ne samo na neki ukrueni izraz. Ona nije 'fizika jezika' nego sadrajna spoznaja iz aspekta svog samoprikazivanja (Horkheimer, 1982, II:116). Cilj sadrajne dijalektike jeste da da iz ive dinamike drutvenih zbivanja rekonstruie kako mogunost umnog ureenja drutva i tako i realne preprekeostvarenja te mogunosti. Ona tematizuje i odrava napetost izmeu pojma i predmeta, normativnog i faktikog, bez elje za njenim jednostranim prevladavanjem bilo u korist pojma odnosno norme ili obratno. Mada ni sam Horkheimer nije sasvim siguran kako bi takav postupak operacionalizovao odnos teorije i konkretne zbilje, on govori o konstrukciji povesnog toka ili o konstrukciji drutva u znaku radikalne promene (Isto: 167) ili kada ponekad u istom znaenju upotrebljava i pojam nacrt (Entwurf), ili teorijska rekonstrukcija ivog toka,

rekonstrukcija tendencija celokupnoga drutva (isto: 134-6), ili, jo ee, Marksov termin dijalektiko predstavljanje. Konstrukcija povesnog toka mora odgovarati dinamikoj strukturi istorije, ali i istovremeno sadravati osudu i protest protiv tog mehanizma ukoliko on proizvodi stanje u kome su ljudski postupci element slepe nunosti. Slino je i kada se drutvo ne posmatra u istorijskoj dinamici nego sinhrono, kao konkretna celina. Nacrt jednog drutva voen interesom prevladavanja drutvne nepravde i afirmacije zbiljske solidarnosti, mora u sebi sadavati oba konstitutivna elementa, faktiki koji tematizuje konkretnu drutvenu stvarnost i normativni koji naglaava potrebu radikalne promene. Ali ovde je sadran jo jedan konstitutivni momenat, a to je zahtev, koji je bio razlog stalnog pesimizma, esto i oajanja, predstavnika Kritike teorije, da se izdri test svoje realne mogunosti. Na ovim stranicama Horkheimerovog teksta vidljivo je njegovo kolebanje u pogledu reenja dva problema koji e biti predmet pomeranja perspektive daljem razvoju Kritike teorije. Jedan je problem povezivanja dijahronijske i sinhronijske perspektive posmatranja, odnosno istorijskog i sistemskog razmatranja celine i dinamike drutva. Ovaj se problem definitivno razreava u Markuzeovim, jo uvek fenomenoloki inspirisanim i Hajdegerijanski intoniranim spisima u prilog jednog nacrta filozofije istorije, koji e kasnije prerasti u krutu spekulativnu teleologiju povesti Dijalektike prosvetiteljstva. Drugi problem tie se heuristikih potencijala i dimenzija pojma konstrukcije ili nacrta koji Horkheimer uvodi kao model interpretacije povesnosti drutvene zbilje. ini se da ga Horkheimer u ovom periodu povremeno shvata kao opis ili ak misaono odraavanje istorijskih i aktuelnih tendencija drutvene zbilje (Isto: 134), dok povremeno akcenat stavlja na kreativnu, ali ne i proizvoljnu imaginaciju. Pokuaj da se kree izmeu ove dve krajnosti bio je osnovna pretenzija kritike teorije, tako da je teret saznajnoteorijskog opravdanja sopstvenog projekta prebacivan bilo na stranu faktike dinamike drutvene zbilje, bilo na stranu estetske imaginacije. Zbog toga ne treba da udi to se, pored stalnog insistiranja na umu i primatu teorije, kod predstavnika Kritike teorije ne moe nai bilo kakva pozitivna koncepcija uma ili umnog poretka. Izuzetak u ovom smislu ine samo kasni Markuzeovi radovi, pre svega knjiga Eros i civilizacija u kojoj on govori o bitnoj promeni, zasnovanoj na reinterpretiranim psihoanalitikim osnovama, koja e otueni karakter rada kao uzrok svih nevolja pretvoriti u igru. Ta nesklonost predstavnika kritike teorije ka pozitivnim spekulacijama o ljudskoj prirodi tumaena je na razliite naine - sve do onog najbanalnijeg o njenom jevrejskom, kabalistikom poreklu. Razlozi se, ipak, nalaze unutar same koncepcije, u nedovoljno razvijenoj pojmovnoj shemi i insistiranju na ekonomskim kategorijama. U socijalnoj stvarnosti interpretiranoj pojmovnim aparatom u kome dominira logika ekonomske proizvodnje i sa njom povezane instrumentalne racionalnosti, um ne moe sebi postati samoproziran, tako dugo dok ljudi deluju kao udovi nekog bezumnog organizma (Horkheimer, 1982, II:141). Filozofija, niti bilo koja druga teorija, nije sposobna da u takvim okolnostima otkrije tendencije koje vode ka umnoj organizaciji drutva i na osnovu njih (re)konstruie pozitivni poredak. Konkretna istraivanja koja su preuzeta integracijom psihoanalize, socijalne psihologije i istraivanja masovne kulture, koja se irila pojavom radija, delovala su isuvie nategnuto da bi do kraja potvrivala pretpostavljeni polazni pojmovni sklop o njihovoj

ekonomskoj determinaciji, a kamoli da bi ukazivala na mogunost nadilaenja. Naprotiv, vodila su daljoj radikalizaciji teze o nemogunosti pozitivne eksplikacije uma. Ono to preostaje jeste negativan zadatak da se imenuju i osude sistemske nepravde. Nemogunost da se pozitivno odredi pravac drutvenog preobraaja, najee se smatra osnovnim razlogom izneveravanja osnovnih pretenzija prvobitnog projekta. b) Ovakva strategija izgradnje jedne obuhvatne kritike teorije drutva na materijalistikim osnovama, zahtevala je proimanje i dopunjavanje filozofije i posebnih disciplina, konceptualnih i empirijskih istraivanja. Zahtev za transformacijom socijalne filozofije nalagao je potrebu za naputanjem traganja za apsolutnim, ali uz zadravanje emfatikih pojmova uma, slobode, istine i pravednosti. Njih je trebalo rekonstruisati u jednom deontologizovanom i detranscendentalizovanom diskursu koji je zahtevao saradnju izdiferenciranih i osamostaljenih oblasti znanja. Shodno tome kritika teorija je trebalo da bude filozofski orijentisano socijalno istraivanje u kome bi filozofska polazita omoguavala empirijska istraivanja, a rezultati ovih drugih uticala na njih menjajui ih (Horkheimer,1972:40, 45). Unutar podele rada na Institutu Polok je bio zaduen za istraivanja iz oblasti politike ekonomije postliberalne faze kapitalizma, sa idejom da proces kapitalistike proizvodnje ne predstavlja autonoman proces nego stepenicu u realizaciji uma. U tom smislu je politika ekonomija polazna taka daljih analiza. Druga disciplina, koja je trebalo da objasni izostanak revolucije i uopte revolucionarnog raspoloenja na zapadu odnosno razloge potpune, ali neracionalne integracije radnike klase u sistem dravnog kapitalizma, bila je socijalna psihologija koja je bila voena, opet Horkheimerovom idejom o integraciji istorijskog materijalizma i psihoanalize. Za ovaj posao je, u ovoj fazi rada Instituta, bio zaduen From. Konano, trea disciplina koja je trebalo da objedini ova dva nivoa istraivanja u jedinstveni referentni sistem bila je oblast kulturno-teorijskih analiza masovne kulture. Kritika masovne kulture bila je voena (ne treba rei ijom) idejom da proces socijalizacije individua nije anonimni sistemski proces, nego da lanovi zajednice svojim aktivnim interpretativnim uincima uestvuju u sopstvenoj integraciji. Oni su, meutim, industrijskom kulturom odseeni od sfere socijalnog delovanja i vrednosnih obrazaca i zbog toga ne vide funkcionalne elemente koji reprodukuju dominaciju. Ono to Kritikoj teoriji nikada nije uspelo jeste da povee ova dva nivoa istraivanja bez izvesnog redukcionizma. Jaz izmeu filozofskih pojmovnih sklopova i njihove operacionalizacije u posebnim istraivanjima nikada nije do kraja savladan usled zadatih funkcionalnih premisa samog projekta, koje su kulturnu kritiku i socijalnu psihologiju morale dovesti u jednoznanu vezu sa politikom ekonomijom, a ovu pak sa filozofijom istorije, kao istorijom prikraivanja uma. Veza izmeu ova dva nivoa istraivanja u konkretnim istraivanja pre je liila na interpretativnu egzibiciju nego na stvarnu vezu. Izuzetak u ovom smislu predstavljaju Nojmanovi, Kirhajmerovi, Benjaminovi kao i Fromovi kasni radovi. Meutim, ova grupa autora se smatra tzv. periferijom kritike teorije, kako zbog njihove delimine nezavisnosti od direktnih uticaja centra (koji sainjavaju Horkheimer, Markuze i Adorno), tako i zbog koncepcijske razlike njihovih radova u odnosu na referentni okvir prvobitnog projekta (Habermas, 1985, Honneth, A. 1989). Honet pokazuje da se na

osnovu rehabilitacije dela autora sa periferije moe rekonstruisati gledite sa koga bi se metodski mogla obezbediti veza filozofije i posebnih disciplina tj. operacionalizovati jedan intedisciplinarni materijalizam u kome ne dolazi do raskoraka filozofskih pretenzija projekta i njegove disciplinarne razrade. Iz radova ovih autora, koji sami imaju vrlo malo zajednikog da bi se mogli oznaiti kao grupa, Honet hoe da rekonstruite drugaiji model drutvene integracije koji uzima u obzir i nezavisnu konstitutivnu vrednost procesa socijalne interakcije posredovane komunikativnim strukturama sveta ivota. c) Stalna briga o sopstvenoj uslovljenosti socijalnom i saznajnom praksom jedna je od najaktuelnijih karakteristika kritike teorije. Argumentacija koju Horkheimer iznosi suprostavlja se idejama slobodnolebdeeg (freischwebende), liberalnog intelektualca odnosno ukorenjenog (verwurzelt), konzervativnog intelektualca. Horkheimer i kasnije Adorno uporno pokuavaju da izbegnu hipostaziranje vlastitog sistema ... kao konanog i zauvek datog, ali tako da odbijanje vremenski neuslovljenog pojma istine ne znai i naputanje samog pojma istine u korist vremenskog i drutvenog relativizma (Horkheimer, 1982, I: 223-4). Oni ne ele niti objektivistiki stav neutralnog posmatraa, niti performativni stav uesnika koji svoje stavove zasniva na iroko rasprostranjenim i duboko ukorenjenim predrasudama ili konvencijama. Moment istinitosti se ogleda u tome to istina vai i za onoga koji joj protivrei, koji je ignorira ili proglaava bespredmetnom (Isto:224). Pored toga to je povezana sa stajalitima i interesima odreenih grupa oni je moraju iskusiti na sebi. Istina bi u tom smislu bila momenat ispravne prakse, koji se zasniva na tome da je mogunost umnije forme zajednikog ivota ljudi sve od katakombi dovoljno potvrena da bude oita. Za punu demonstraciju je poteban univerzalni uspeh; taj zavisi o historijskom razvoju. To to u meuvremenu traje beda i strava se iri, strahovito nasilje koje tlai optu potvrdu, nema snagu suprotnog dokaza. (Isto:230-231). Istina je vezana za ispravnu praksu, zbir idealnih postupaka i interaktivnih normi koji opravdavaju stav. Ipak, nije re o praksi iji bi neposredni uinci opravdavali njenu istinitost, tj. neposrednom prevoenju u praksu. Takav stav bi, po njemu bio potvrda zateene strukture moi. Kritiki stav bi se morao temeljiti na anticipaciji idealnog postupanja. Momenat ispravne prakse Horkheimer pokuava da izoluje dijalektikom teorije i prakse. Ispravna praksa je u ovom smislu deo istorije koja sebe unapreuje kroz samosaznanje. To je stalni process samokorigovanja zasnovan na teorijskim pretpostavkama. Okrenutost ka uslovima sopstvene mogunosti u buduem toku istorije i buduoj drutvenoj organizaciji uslov je mogunosti kritike teorije. Ona nee samo da naknadno interpretira vlastite momente - ona ne samo da hoe da anticipira vlastitu mogunost, nego svoju legitimaciju upravo crpi iz pretpostavke takve mogunosti. Kritiki stav bi se morao zasnivati na anticipaciji bolje ivotne forme kroz refleksiju istorijskih mogunosti delovanja. Ali, predstavnici kritike teorije jo jednom ne uspevaju da se izbore sa ovim problemom. Nacrt jedne filozofije istorije trebalo bi da utemelji onu znaajnu razliku do koje je kritikoj teoriji stalo, a to je da se identifikuju i moda uklone nedostaci koji su ishod istorijskih uslova i sistemskih izoblienja koja se ne mogu racionalno opravdati. Samo pod ovom pretpostavkom je kritika mogla biti imanentna i sastojati se od osveivanja mogunosti za koje je stasala sama povesna situacija. Meutim, ovde je

kritika teorija uinila upravo ono to nije elela, hipostazirala je jednu filozofiju istorije koja sadri pseudonormativne iskaze o objektivnoj teleologiji povesti. d) Refleksija o povratnom uticaju teorijskih stavova na zbilju jo je jedan problem na kome se razilazi prvobitne namere i uinci kritike teorije. Nemogunost da se teorijski iznau opte umne tendencije koje bi u isto vreme bile zajednike najveem broju ljudi bila je osnova za njihov duboki pesimizam u pogledu radikalne drutvene promene. Nedostatak adresata koji bi teorijski sprovedenu kritiku prihvatio kao sopstveni interes i cilj delovanja, dovodio je u sumnju kako postavke same kritike, tako i nameru da deluje kao faktor poboljanja drutva. Problem nije samo u nedostatku drutvene grupe koja bi mogla zauzeti kritiki stav spram celine drutvenog poretka, ve i u nesposobnosti da se socijalnofilozofske postavke prvobitnog projekta operacionalizuju na racionalno i egzistencijalno prihvatljiv nain. Odustajanje od proletarijata kao nosioca dutvenih promena nije razlog neuspeha ovog segmenta kritike teorije, tavie, ono deluje kao racionalno odustajanje od nepotrebnog i egzistencijalno i drutveno nepoeljnog aktivistikog radikalizma. Razlog za odustajanje od neposrednog aktivizma moe se nai i u konceptualnom ustrojstvu samog projekta. Doivljaj predstavnika kritike teorije da je vreme u kome deluju vreme kada je teorija potrebnija neko ikad, u njima je budio otpor prema slepom aktivizmu koji ide na ruku odnosima moi unutar drutvenih poredaka savremenog sveta. Na kraju je posredovanje teorije i prakse vieno samo jo u individualnom herojskom inu velikog odbijanja oteenog ivota - dodue, uz nadu, nauenu iz istorijskog iskustva, da takve izopene ali odlune grupe kojima jedva obraaju panju ak i opozicijski dijelovi drutva, na temelju svog dubokog uvida u odluujuim trenucima mogu postati vodee (Horkheimer, 1982, II:167). Iskustvo proputene revolucije budi nepoverenje u postojee drutvene grupe i ekanje odluujuih trenutaka. Socijalna psihologija kroz promenu funkcije porodice, a kulturna kritika kroz sistemsko razvodnjavanje estetskog iskustva i sistemsko iskrivljenje komunikacije su objanjavale nemogunost autentine interpretacije linih i grupnih potreba i racionalno protumaenih interesa, to je onemoguavalo direktnu politiku akciju. Problem se za kritiku teoriju jo jednom ponovio. Diskusije koje su se kasnije vodile u vezi odnosa prema studentskom pokretu 1968. godine, iji je teorijski epicentar bio u Frankfurtu, istakle su ga u svoj otrini. Dok su se studenti vraali socijalno-filozofskim postavkama prvobitnog projekta, kao graanske revizije marksizma, predstavnici kritike teorije (izuzetak je opet bio Markuse koji je jedini bezrezervno stao na studentsku stranu) su se kolebali izmeu osude bunta kao slepog aktivizma i pristajanja uz kritiki naboj Velikog odbijanja, to je u redovima radikalnih studenata doivljeno kao izdaja.

Dijalektika prosvetiteljstva Daljim razvojem dolo je do revizije i pomeranja nekih tematski odlika. Obino se istorijski razlikuje period formulacije prvobitnog projekta kritike teorije iz tridesetih godina prolog veka, u kome su dominirali saznajnoteorijski tekstovi i program interdisciplinarnog materijalizma, od perioda etrdestih, u kome je dominirala Dijalektika prosvetiteljstva, koja je sve do kraja pedesetih sluila kao taka oslonca samoodnosee kritike uma, i konano

period ezdesetih godina kada su nastala glavna dela Markuzea (Eros i civilizacija i Jednodimenzionalni ovek) i Adorna (Negativna dijalektika i Estetika teorija), kao i Horkheimerovo Pomraenje uma. Sva tri autora su jednoduna u pesimistikom vienju vremena, ali se zakljuci koji proizilaze iz njihovih analiza razlikuju po posledicama koje su imali po socijalnu stvarnost. U Horhajmerovom miljenju dominira openhauerovski pesimizam iz ranog perioda njegovog rada, koji se do te mere intezivirao da se pretvarao u negativnu teologiju. Markuze pokuava da spasi izgubljenu ideju revolucije, smetajui je ispod nivoa socijalnog, u libidinoznoj prirodi ljudskih potreba. Adorno nastavlja sa bespotednom samokritikom uma ija je normativna fiksna taka mimetika racionalnost, sauvana jo samo u delima velike umetnosti. Za razliku od perioda delovanja starog Instituta za socijalno istraivanje, Adornovi radovi iz drugog frankfurtskog perioda zasenjuju ak i samog Horkheimera, to nije nimalo sluajno jer polazite Dijalektike prosvetiteljstva, stavlja naglasak na dve omiljene Adornove teme (koje deli sa Benjaminom), skepticizam u pogledu progresa i vraanje dostojanstva estetikim sadrajima iskustva. Radikalizacija pozicije, koja je uoljiva u ovim knjigama, sastoji se, pre svega, u totalizaciji pojma kritike. Za razliku od prvobitnog projekta u kome je kritika bila usmerena na ideoloke prinude, koje su onemoguavale razvoj umnog potencijala graanskog drutva, sada se kritika izmie korak unazad. Mada misaona figura umne skepse ostaje ista, sam um je - pod etiketom instrumentalni - sada osumnjien za podlu rabotu proizvodnje zaslepljenosti i zavaravanja. Kritika samoj sebi izmie tlo pod nogama, ali i ustrajava na vlastitom denunciranju, u nadi da e tako otvoriti horizont za novo samozasnivanje oveka. Razoaranje usled izostanka revolucije na zapadu, staljinistikog razvoja u Sovjetskom savezu, i pobede faizma u Nemakoj ostavila su utisak da je i poslednja iskra uma napustila realnost i skrenulo je panju na uvek latentno prisutnu mogunost reakcionarnog pervertiranja ekonomskih i tradicijskih determinanti, koje se vie nije moglo shvatiti u kategorijama marksizma. Mogunost koja je po njima bila pre latentna mogunost svih modernih drutava, a ne tek jedna specifino nacionalna (nemaka ili sovjetska) zabluda. Dijalektika prosvetiteljstva umnogome predstavlja dokument o naputanju drutvene teorije razvijene u marksistikom duhu i praktino-revolucionarnoj nameri, ali bez naputanja socio-ekonomskih determinanti. Knjiga sa istinski udnom sudbinom. Pisana je od 1942. do 1944. na osnovu beleaka koje je vodila Gretel Adorno tokom Horkheimerovih i Adornovih diskusija u Santa Moniki. tampana je tri godine kasnije u Amsterdamu, a njen tira i prodaja stoje u fantastinoj nesrazmeri sa istorijom njenog delovanja tokom narednih decenija. Dijalektika prosvetiteljstva je teorija o definitivnom pomraenju moderne: Prosvetiteljstvo, shvaeno u najobuhvatnijem smislu kao napredujue miljenje, oduvek je sledilo cilj oslobaanja ljudi od straha i postavljanja ljudi za gospodare. Ali, do kraja prosveeni svet sija u znamenju trijumfalnog zla (Horkheimer i Adorno, 1974:17). Kontekst zaslepljenosti i zavaravanja je konano postao univerzalan: faizam, staljinizam i kapitalistika masovna kultura izgledaju jo samo kao gradacije jednog istog zaaranog kruga. Struja samoodnosee kritike uma, koji se u dijalektici prosveenosti obre u svoju

suprotnost, zahvatila je sve sfere ivota i usisala oslobaajue tradicije. Nemogue je postalo, ak i u mislima, spojiti postojeu drutvenu kompleksnost sa samoosloboenjem oveka. U ovoj knjizi je kao princip prosvetiteljstva promovisana kalkulantska, kvantifikujua racionalnost i tehniki upotrebljivo znanje, koje prirodni i drutveni svet ureuje prema principima funkcionalnih (kauzalnih ili statistikih), eksperimentalno raspoloivih i kvantitativno shvatljivih nomolokih relacija. Mrea formalne racionalnosti i instrumentalnog delanja pretvara ljude i drutvo u funkcionalni sklop uvek istog i time zatvaraju krug gospodarenja, ovek-priroda-ovek. Pokuaj oslobaanja oveka pomou ovladavanja prirodom, pretvara se u gospodaranje ovekom kao raspoloivim, mrtvim, prirodnim objektom. Postvarenje je potpuno. Preko imperativa samoodranja i vladanja pokorava se i njegova spoljnja i unutarnja priroda. Prisutno se na taj nain, kao i u mitolokom miljenju, razmatra kao uvek isto. Time se prosvetiteljstvo vratilo u mit. Progresivno samooslobaanje oveka i sveta od zaaranosti kroz prosvetiteljstvo - kao znanje koje sistematizuje i objanjava - postaje u isti mah progresivno zaaravanje. Jer prosvetiteljstvo je toliko totalitarno koliko samo moe biti bilo koji sustav (Isto: 38). Na ovom mestu dolazi do bitne promene perspektive iji je Adorno najodluniji eksponent. Naime, kako je alternativa povratka na poznate oblike drutvene organizacije izgledala iluzionistika i potencijalno faistika, na mesto istorijske perspektive stupa utopijski horizont. Rekonstrukciju istorijskih tendencija samooslobaajuih uinaka delovanja uma, zamenjuje meuzavisnost negativnosti i mesijanizma. Nije sluajno, to uveni zavrni aforizam iz Minima moralia u zaotrenoj formi priziva mesijansko, kao onu pribeinu taku sa koje se jo uvek jedino analiza stvarnog moe razumeti kao kritika samozaslepljenog razuma: Spoznaja ne poseduje drugo svetlo osim onog koje svijetu dolazi od otkupljenja: sve drugo se iscrpljuje u naknadnoj konstrukciji i ostaje stvar tehnike (Adorno, 1987: 247). Mada su u pojedinim takama pesimistini koliko i nieanski nihilizam, ni Adorno ni Horkheimer nisu iracionalisti. Mogunost filozofske istine Adorno vidi u prekoraenju pojmovnog miljenja, u potrazi za neusiljenom koherentnou miljenja sa one strane prinude identiteta. Ali, to za njega ne znai uvek opasnu regresiju u slikovno predstavljanje mitskog miljenja. Za filozofiju bi to znailo napor da se pomou pojma nadie pojam, da se pojmovima iznosi ono to je pojmovima potlaeno, previeno i odbaeno (Adorno, :35). U njoj se kreemo granicom jezika zati to je cilj filozofskog jezika da nas dovede do toga da tano vidimo stvari. To moe pomoi u objanjavanju zato za filozofiju njezino prikazivanje nije izvanjsko i proizvoljno ve imanentno njezinoj ideji ( Isto: 37). Adorno pledira za jednu upotrebu filozofskog jezika koja je obzirna, koja, ne odseca i prireuje, nego vodi rauna o posebnom, koja nije nemuta spram vlastitog iskustva. Filozofija se, dakle, ne moe svesti na nekakav kategorijalni okvir, nju bi u izvesnom smislu tek trebalo komponovati, ona je tkanje koje se u svom napredovanju mora neprestano obnavljati, kako iz vlastite snage, tako i u trvenju s onim ime se meri... Doslednost njenog izvoenja, meutim, i gustoa tkanja, pridonose tome da pogaa ono to treba (Isto: 4950). Re je o ideji decentrirane i pluralne racionalnosti koja bi onom ne-identinom dala

da doe do rei. To je ideja negativne dijalektike iji je zadatak bio razaranje prinuda sistema ili kako bi Adorno rekao besa na ne-identino, a ija bi forma bila filozofski fragment. Filozofski fragment bi reprezentovao nenasilno jedinstvo kao ansambl modelskih analiza (Isto:45. Radi se dakle ne samo o priznavanju ne-identinog kao drugaijeg, kao fragmenta, to se esto naglaava u savremenim, poststrukturalistiki intoniranim interpretacijama Adornove pozne filozofije, nego i o njegovom priznavanju u neprinudnoj sintezi u poimanju stvarnosti.

Druga generacija Recepcija ideja kritike teorije tekla je esto u suprotnim pravcima, od potpunog teorijskog omalovaavanja do ortodoksne recepcije. Do sredine ezdesetih godina kritika teorija je bila potiskivana. Horkhajmerovi tekstovi iz tridesetih godina bili su gotovo nepoznati, dok je Dijalektiku prosvetiteljstva retko ko kupovao i itao. Teorijski, politiki i kulturni kontekst tih godina ostavljao je malo prostora za takvu teoriju. Levo orijentisana inteligencija, koja je uglavnom bila pristala uz jednu do dogmatizma ukruenu verziju marksizma, nije imala sluha niti za saznajno-teorijske i metodske probleme drutvenih nauka, niti za jednu pesimistiki obojenu dijagnozu vremena i mogunosti radikalne promene. Sa druge strane, unutar ponovo ojaane desno orijentisane inteligencije sa omalovaanjem se gledalo na pokuaj saznajno-teorijskog osiguranja teorije usmerene na delovanje iji je cilj drutvena promena. Situacija se menja nakon studentskih pokreta 1968. godine. Kritika teorija se kod umerenijeg studentskog krila tada vie ne tumai kao nastavak marksizma, nego kao njegova graanska revizija. Reaktuelizacija kritike teorije se krajem ezdestih javlja kao odgovor na ve postojeu krizu i nastupajue izezavanje dogmatske marksistike paradigme. Drugi veliki pomak u reaktuelizaciji kritike teorije dogodio se sa dovoenjem u sumnju uinaka tehnike racionalnosti. Argumenti protiv vladavine instrumentalne racionalnosti iz Dijalektike prosvetiteljstva i Adornove i Horkheimerove pozne filozofije Kritiku teoriju dovode u neoekivanu blizinu poststrukturalizma i postmoderne. Zajedniki je bio motiv kritike modernog izjednaavanja moi i znanja, estoka kritika prinuda koje proizvodi civilizacijski napredak i naglasak na estetikoj moi produkcije. Rasprave koje su, u meuvremenu, voene meu onima koji su prihvatali i pokuali da se nadoveu na njene osnovne intencije dale su mnoge plodne rezultate i otkrile materijalne nedostake i teorijske aporije u projektu kritike teorije prve generacije (Dubiel, 1982, Honneth, 1982, 1989, Bonss/Schindler, 1982, Habermas, 1985, 1988, Benhabib, 1982). Iz njih se profilisala potreba za iznalaenjem i razvijanjem opravdanja normativne dimenzije kritike teorije. Naime, dimenzija filozofsko-istorijskih osnova kritike teorije, ije su rtve bili i prvobitni projekat i diskusija vezana za Dijalektika prosvetiteljstva, pokazala se kao krhki oslonac za utemeljenje. ejla Benhabib na saet nain sumira dileme pred kojima se nalazila Kritika teorija: Ili e empirijska dijagnoza jednodimenzionalnosti socijalnog i kulturnog procesa racionalizacije biti revidirana ili e kritika teorija morati da dozvoli uslove sopstvene istorijske nemogunosti (Benhabib, 1982:142, 146, 155).

Autori druge generacije kritike teorije postavili su pitanje je da li se u odstranjivanju rave optosti mora poi od pretpostavki logike instrumentalnog uma i na njemu zasnovanih teorija jezika i racionalnosti, ili je Adorno propustio da uvidi i druge dimenzije i potencijale jezika (Welmer, 1987, Habermas, 1984, Honneth, 1982). Ako bi uspela jedna jeziko-pragmatika operacionalizacija intencija Adornove kasne filozofije, kakvu predlau Habermas, Velmer ili Honet mogla bi se izvui viestruka korist po samu ideju kritike teorije - problemski okvir otvoren sa Dijalektikom prosvetiteljstva mogao bi da se prikljui na program iz prvobitno zamiljenog projekta. Pomou komunikativno situiranog uma mogue je istovremeno tematizovati i ideoloke prinude i mogunost nenasilne sinteze, a da se istorijska perspektiva ne izgubi u utopijskim i mesijanskim oekivanjima. To znai da bi se moglo pronai mesto koje moe da obnovi poverenje u pozitivne civilizacijske potencijale. Rekonstrukcija osnovnih intencija kritike teorije na jeziko-pragmatikim osnovama koje je sainjavao opis struktura delovanja i sporazumevanja bio je zadatak koji su na sebe preuzeli Apel i Habermas.
Polaznu osnovu za realizaciju svoje zamisli Apel i Habermas nalaze u jezikoj interakciji ije su normativne osnove istovremeno konstitutivne kako za drutveni ivot, tako i za njegovo teorijsko shvatanje. Nune i/ili nezaobilazne pretpostavke svakodnevne komunikacije otkrivaju racionalne dimenzije jezikog saobraanja odnosno dijaloga, koje otvaraju mogunost sporazumevanja i anticipiraju stil ivota slobodan od suvine dominacije. Tumaenje jeziko-

pragmatikih osnova struktura delovanja i sporazumevanja ima za svrhu da otvori mogunost njihovog spajanja u obuhvatnoj strukturi komunikativnog uma. Pojam komunikativnog uma ili komunikativne racionalnosti je pokuaj da se injeniko i normativno ukrste unutar rekonstrukcije obuhvatnih struktura komunikativnog delovanja (rekonstruktivna jezika pragmatika). Ishod razvijenog Habermasovog projekta je, sa jedne strane, veoma sloena teorija drutva u kojoj se sukobljavaju sistemski imperativi integracije voeni imperativima sticanja moi i novca (politika i ekonomija) sa svetom ivota koji je usmeren na sporazumevanje u sferama socijalizacije, obrazovanja i kulture. Sa druge strane, to je radikalizovana ideja
demokratije (kojoj odgovara deliberativni pojam politike), kroz koju je mogue vriti nesistemske uticaje i kontrolu subsistema privrede i administracije. Habermas se u knjizi Teorije komunikativnog delovanja (a kasnije i u knjizi Fakticitet i vaenje) prihvatio zaista tekog zadatka da identifikuje mehanizme kojima se dinamika javne administracije i trinog sistema moe proveravati i indirektno kontrolisati izvan okvira dravnog planiranja. Ovo pretpostavlja zadatak omoguavanja demokratskog uoptavanja interesa i univerzalnog opravdanja normi ispod praga partijskih aparata, koji su migrirali u politiki sistem i postali podloni njegovim imperativima: korupcija, obmanjivanje i laganje javnosti, neugodni kompromisi itd. Integrativna sila solidarnosti trebalo bi da na nivou formi autonomne samoorganizacije hrani formiranje politike volje, koja je sposobna da razgranii sfere i utvrdi meru razmene izmeu komunikativno struktuisanih oblasti ivota i regulacionih sistema novca i moi. Autonomne javnosti (civilno drutvo) morale bi da postignu kombinaciju moi i inteligentnog samoorganizovanja koja bi mogla da samo-regulacione mehanizme drave i ekonomije uini dovoljno osetljivim prema ciljno-orijentisanim rezultatima radikalno demokratskog formiranja volje. Kritiki potencijal Habermasove teorije se vremenom razvodnjavao u konceptu diskurzivne ili deliberativne demokratije, koji je vie mirio norme i injenice, nego to je teio radikalnoj

promeni drutva kao celine.