Вы находитесь на странице: 1из 202

MEDJUNARODNO POSLOVANJE II

I PRAVNI POSLOVI MEDJUNARODNOG POSLOVANJA

1. Pojam pravnih poslova medjunarodnog poslovanja

Subjekti medjunarodnog poslovanja ostvarujui funkcije koje im pripadaju, odnosno vrei privredne delatnosti za ije su obavljanje registrovani, stupaju u uzajamne poslovne odnose. Ti odnosi su pravno uredjeni i to kako na nivou nacionalnog zakonodavstva, tako i medjunarodnim propisima. Na taj nain obezbedjuje se neophodna pravna sigurnost, koja je bitan preduslov uspostavljanja i uspene realizacije bilo kog poslovnog aranmana. Mnogi ugovori, koji postoje u okvirima poslovnog prava savremenih drava, pojavljuju se i prilikom uspostavljanja takvih poslovnih odnosa u relacijama medjunarodnog poslovanja. Tom prilikom vri se manja ili vea modifikacija uslova zakljuivanja i realizacije ovih ugovora, zavisno od injenice postojanja medjunarodnog elementa. S druge strane, upravo s obzirom na specifinost odnosa karakteristinih za medjunarodno poslovanje, posebno u novijem periodu, prisutna je i pojava novih ugovornih odnosa, koji postoje samo u uslovima medjunarodnog poslovanja. Prirodu pravnih odnosa koji se uspostavljaju u medjunarodnom poslovanju bitno odredjuju sledea dva obeleja. Prvo obeleje proizilazi iz sadrine poslovnih odnosa i ispoljava se u injenici da se medjunarodno poslovanje bazira na pravnim principima i standardima poslovnog prava savremenih drava sveta. Drugo obeleje proizilazi iz okolnosti da se poslovni partneri, koji stupaju u odnose medjunarodnog poslovanja, tom prilikom suoavaju sa postojanjem medjunarodnog elementa, te da se zbog injenice to se ugovorne strane nalaze u dve ili vie razliitih drava, ti ugovori tretiraju kao distancioni ugovori, na osnovu ega oni poprimaju posebna obeleja koja nacionalni propisi, po pravilu, ne sadre. Uredjivanje poslovnih odnosa u koje stupaju subjekti medjunarodnog poslovanja u uporednom pravu izvreno je na jedan od sledea dva naina. Prvo, dvojnim reimom regulisanja, kojom prilikom su posebna pravila propisana za privredne subjekte, u skladu sa kojima oni obavljaju svoje poslovne aranmane, u odnosu na pravila koja vae u domenu gradjanskog prava, kojima se reguliu odnosi ostalih subjekata prava, pre svega fizikih lica. Ovaj sistem uredjivanja odnosa karakteristian je za prve kodifikacije gradjanskog i privrednog (poslovnog) prava koje su nastale u Francuskoj (Code de civil iz 1804. i Code de commerce iz 1807. godine), odnosno u Nemakoj (Nemaki trgovinski zakon iz 1897. godine i Nemaki gradjanski zakonik iz 1900. godine). U pravnoj teoriji

ovakav prilaz u uredjivanju poslovnih odnosa u koje stupaju subjekti prava naziva se dualistikim prilazom. Drugim nainom uredjivanja odnosa utvrdjuje se princip jedinstvene vanosti pravila po kojima se uredjuju ugovorni odnosi, nezavisno od okolnosti subjekata koji stupaju u te odnose. Ovaj sistem jedinstvenog regulisanja obligacionih odnosa karakteristian je za Zakon o obligacijama vajcarske iz 1911. godine i Italijanski gradjanski zakonik iz 1942. godine. U pravnoj teoriji ovakav prilaz uredjivanja poslovnih odnosa naziva se monistikim prilazom 1 . Vaei propis nae drave, kojim se uredjuju obligacioni odnosi, 2 prihvata koncept jedinstva obligacionog prava, kojim se utvrdjuje jedinstvena primena pravila obligacionog prava, koja vae za obligacione odnose, bilo da su u pitanju pojedinci (fizika lica) ili privredni subjekti (po pravilu, pravna lica). Medjutim, jedinstvena primena pravila obligacionog prava nije utvrdjena kao pravilo bez izuzetaka, ve samo onda i u meri u kojoj je to opravdano i celishodno. Kada priroda odnosa zahteva da se odredjena pravila ogranie samo za odredjene subjekte odnosno odnose u koje oni stupaju, tada se Zakonom o obligacionim odnosima u posebno odredjenim sluajevima utvrdjuje vei ili manji stepen odstupanja od opteg pravila obligacionog prava, stvaranjem pravnih pravila koja su prilagodjena posebnim zahteva privrednog poslovanja. Na taj nain je prihvatanjem pravila o monistikom prilazu u uredjivanju ove materije stvoren pravni osnov da se u odnosu na to pravilo utvrde izuzeci, pod dopunskim uslovom da su oni izriito zakonom odredjeni. Kao ilustracija ovakvog opredeljenja zakonodavca najbolje govori odredba stava 1. lana 25. Zakona o obligacionim odnosima, shodno kojoj se odredbe ovog zakona, koje se odnose na ugovore primenjuju na sve vrste ugovora, ako za ugovore u privredi nije izriito drugaije odredjeno. S tim u vezi, drugim stavom istog lana, kao ugovori u privredi oznaeni su ugovori koje privredni subjekti koji obavljaju privredne delatnosti, kao i vlasnici radnji i drugi pojedinci koji u vidu registrovanog zanimanja obavljaju neku privrednu delatnost, zakljuuju medjusobno povodom obavljanja delatnosti koje predstavljaju predmet njihovog poslovanja ili su u vezi sa tim delatnostima. U tom kontekstu, polazei od pravila o jedinstvu u uredjivanju obligacionih odnosa, ali i realno moguih izuzetaka od tog pravila, kao dopunsko, postavilo se pitanje kriterijuma za kvalifikaciju odredjenog odnosa poslovnim odnosom privrednog (poslovnog) prava. Tim povodom, takodje je mogue uoiti nekoliko prilaza. Po jednom, koji se moe nazvati objektivnom teorijom odredjivanja pojma trgovakog posla, odredjeni odnosi smatraju se poslovnim (privrednim) odnosima, bez obzira ko ih uspostavlja i na te odnose se primenjuju pravila poslovnog (privrednog) prava, a ne gradjanskog, odnosno obligacionog prava. Po drugom prilazu, koji se moe nazvati subjektivnim konceptom odredjivanja pojma trgovakog posla, odredjeni ugovorni odnosi smatraju se poslovnim (privrednim) odnosima, zavisno od subjekta koji ih zakljuuju. Shodno tome, trgovakim poslovima smatraju se svi poslovi koje trgovac zakljui za potrebe svoje trgovine 3 .
Prof. dr Vrleta Krulj: Predgovor Zakonu o obligacionim odnosima, Savremena administracija, Beograd, 1986. godina, str. VII i VIII 2 Zakon o obligacionim odnosima (Slubeni list SFRJ, br. 29/78) 3 Blie o pitanju odredjivanja pojma trgovakog posla videti kod: Prof. dr M. Vasiljevi: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 451 - 455
1

Kao to se iz gore navedenih odredbi naeg Zakona o obligacionim odnosima moe zakljuiti, u naem pravnom sistemu prihvaena je koncepcija koja u sebi sadri elemente i objektivnog (prema vrsti posla) i subjektivnog (prema subjektu koji te poslove obavlja) odredjivanja pojma trgovinskog posla, to doprinosi obuhvatnijem odredjivanju samog pojma privrednog posla, ali i uslovljava potrebu dopunskog tumaenja prilikom odredjivanja uslova i domena primene ove zakonske odredbe. Drugo obeleje pravnih poslova medjunarodnog poslovanja sadrano je u okolnosti postojanja medjunarodnog elementa koji se ispoljava bilo prilikom zakljuenja, bilo povodom realizacije ovih poslova. Medjunarodni element kod pravnih poslova medjunarodnog poslovanja moe biti izraen na jedan od sledeih naina. Prvo, injenicom da su taj pravni posao zakljuili subjekti medjunarodnog poslovanja, koji poseduju razliitu nacionalnu pripadnost. Drugim reima, da je konkretan pravni posao zakljuen od strane fizikih lica za razliitim dravljanstvom, odnosno od strane pravnih lica koja su registrovana za obavljanje privrednih delatnosti na teritorijama razliitih drava. Drugo, kada iz prirode samog posla proizilazi da promet robe, odnosno pruanje usluga podrazumeva prekogranini promet te robe, odnosno prekogranino pruanje usluga. Drugim reima, kada se realizacija konkretnog pravnog posla ne ostvaruje u okvirima istog dravno pravnog suvereniteta, ve se pravne i faktike radnje, koje proizilaze iz zakljuenog poslovnog aranmana, izvravaju na teritoriji razliitih drava. Tree, kada su radnje koje vode zakljuenju pravnog posla (ponuda i prihvat ponude) izvrene sa teritorija drava sa razliitim dravno pravnim suverenitetom, tj. kada se bilo ponuda bilo prihvat ponude upuuju u drugu dravu u odnosu na onu u kojoj su uinjeni.

2. Karakteristike pravnih poslova medjunarodnog poslovanja Pravni poslovi medjunarodnog poslovanja poseduju odredjene specifiosti, na osnovu kojih se razlikuju od ostalih ugovora gradjanskog, odnosno obligacionog prava. Te specifinosti proizilaze iz posebne prirode poslovnih aranmana koji se zakljuuju u medjunarodnom poslovanju i u osnovi mogu se svesti na sledea obeleja. 2.1. Subjekti ugovora u medjunarodnom poslovanju Subjekti ugovora u medjunarodnom poslovanju odredjeni su neto ire nego to je to sluaj sa subjektima poslovnih odnosa u domaem pravu. Imajui u vidu njihovu poslovnu funkciju, kao osnovni subjekti medjunarodnog poslovanja pojavljuju se domaa privredna drutva i druga preduzea, koja su u statusu pravnog lica registrovana za obavljanje poslova spoljnotrgovinskog poslovanja. Pored ovih lica poslove spoljnotrgovinskog poslovanja mogu, pod odredjenim uslovima, da obavljaju i preduzetnici, odnosno druga domaa fizika lica. S tim u vezi, sva pravna lica i preduzetnici u obavljanju spoljnotrgovinskih poslova imaju ista prava poslovanja kao i u 3

domaem pravnom prometu. Drugim reima, ne zahteva se posebna trgovaka sposobnost za obavljanje ovih poslova. U tom smislu i fizika lica koja imaju prebivalite na teritoriji Republike Srbije, prilikom obavljanja spoljnotrgovinskih poslova, imaju jednaka prava kao i u domaem pravnom prometu. Pored ovih lica subjektima spoljnotrgovinskog poslovanja smatraju se i strana lica. Pod pojmom stranog lica podrazumeva se: - pravno lice sa seditem u inostranstvu; strano fiziko lice; - domai dravljanin sa prebivalitem, odnosno boravitem u inostranstvu u trajanju duem od godine dana. 2.2. Predmet pravnih poslova u medjunarodnom poslovanju Predmet pravnih poslova (ugovora) u medjunarodnom poslovanju je promet roba, najee telesnih pokretnih stvari i vrenje usluga. U pogledu prometa roba koje imaju status nepokretnih stvari (zemljite, odnosno zemljine parcele, gradjevinsko zemljite, stambene zgrade i dr) vae posebna pravila, kojima se taj promet ograniava ili uslovljava reciprocitetom. Ovaj izuzetak se ne primenjuje u sluaju prometa vazduhoplova, brodova, kao i stanova izgradjenih radi prodaje na tritu. Pod prometom stvari pod posebnim uslovima spada i prenos apsolutnih subjektivnih gradjanskih prava (pre svega, prava svojine) na autorskim pravima i ostalim pravima intelektualne i industrijske svojine (patent, model, ig, geografsko poreklo i sl). 2.3. Znaaj pravnih poslova medjunarodnog poslovanja Pravni poslovi medjunarodnog poslovanja su od posebnog znaaja ne samo za subjekte medjunarodnog poslovanja, koji stupaju u poslovne odnose, ve i za samu dravu, poto se putem njih ostvaruju kako posebni interesi poslovnih partnera, tako i iri drutveni interesi i ciljevi. Ovi interesi i ciljevi sadrani su u nastojanju konkretne drave za obuhvatnijim i za njenu privredu pogodnijem ukljuivanju u medjunarodnu razmenu dobara i usluga; za uravnoteenjem bilansa zemlje u odnosima trgovinske razmene sa inostranstvom; za popravljanjem platno bilansne pozicije drave; za obnavljanje i jaanje deviznih rezervi kojima raspolae; kao i u nizu drugih pitanja pre svega privrednog, ali i politikog, pa i bezbednosnog karaktera. U cilju ostvarivanja ovih interesa, kao i nastojanja da se pravni poslovi medjunarodnog poslovanja koje zakljuuju domai privredni subjekti realizuju masovno i uredno bez posebnih tekoa, drave esto preduzimaju odgovarajue mere s ciljem podsticanja na zakljuivanje ovih ugovora, stvaranja pogodnijih uslova za izvravanje preuzetih obaveza, kao i u irem smislu potenciranja komparativnih prednosti kojima te drave raspolau. Na taj nain, pravni poslovi medjunarodne trgovine postaju ne samo ishodite, ve i pretpostavka uspene ekonomske politike odredjene drave, emu je, po pravilu, podredjena i ukupna politika medjunarodnih odnosa koju sprovode organi te drave.

Uspostavljanjem i unapredjivanjem odnosa u okvirima medjunarodnog poslovanja doprinosi se i stvaranju poverenja izmedju politikih subjekata u dravama savremenog sveta, to povratno utie na dalje irenje prostora za medjunarodnu poslovnu saradnju u smislu stvaranja jedinstvenog ne samo regionalnog, ve perspektivno i globalnog trita.

2.4. Modifikacija pravnih pravila obligacionog prava Kao to je istaknuto, jedno od obeleja poslovnog (privrednog) prava, a samim tim i medjunarodnog poslovanja, kao posebne forme ispoljavanja poslovnog prava, predstavlja okolnost da su pravna pravila po kojima se ono odvija zasnovana na naelima i principima gradjanskog, odnosno obligacionog prava. Znaaj ove napomene je tim vei ukoliko se ona odnosi na pravne sisteme, kakav je i na, koji se baziraju na principu jedinstva primene naela i principa obligacionog prava. U tom smislu, potrebno je precizno utvrditi znaenje i domaaj primene osnovnih naela i principa obligacionog prava, kao i odrediti obim i sadrinu modifikacije ovih pravila, imajui, tom prilikom, u vidu prirodu odnosa koji se uspostavljaju povodom medjunarodnog poslovanja. 2.4.1. Naelo autonomije volje Jedno od osnovnih naela obligacionog prava je da sami uesnici u pravnom prometu, saglasno sopstvenim interesima i svojom voljom uredjuju obligacione odnose. U tom smislu, lanom 10. Zakona o obligacionim odnosima utvrdjeno je pravilo po kome uesnici u prometu slobodno uredjuju obligacione odnose. Naelo autonomije volje, odnosno slobode ugovaranja, ispoljava se naroito u sledeem: a) ugovorne strane su slobodne u izboru poslovnog partnera, sa kojim ele da zakljue odredjeni ugovor iz domena medjunarodnog poslovanja; b) ugovorne strane su slobodne u izboru vrste ugovora, koji ele da zakljue u odnosima medjunarodnog poslovanja; c) ugovorne strane slobodno uredjuju sadrinu prava i obaveza, koje proizilaze iz ugovora medjunarodnog poslovanja. Pored toga, naelo autonomije volje podrazumeva i pravo ugovornih strana da saglasno svojoj volji menjaju ugovorene odredbe zakljuenog ugovora, kao i da saglasno odluuju o trajanju tog ugovora 1 .

Prof. dr M. Stankovi dr S. Stankovi: Medjunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 36

Medjutim, ve iz pojmovnog odredjenja ovog naela moe se zakljuiti da ono u sebi sadri jasno utvrdjene izuzetke, koji su opteg karaktera i odnose se na sve pravne subjekte. U skladu sa njima autonomija volje, odnosno sloboda ugovaranja ograniena je dejstvom naela na kojima se bazira ustavno uredjenje drave, primena prinudnih (imperativnih) propisa, dakle propisa koji spadaju u domen javnog poretka, kao i obiajnih pravila i pravila poslovnog morala. Pored ovih optih ogranienja primene naela autonomije volje, postoje i posebna ogranienja koja se ustanovljavaju bilo s obzirom na status ugovorne strane (privredni subjektivitet), bilo s obzirom na okolnost zakljuenja i realizacije poslovnog aranmana (medjunarodni element). Ta ogranienja, po svom dejstvu, mogu biti sledea: a) S obzirom na status subjekta prava Sloboda ugovaranja privrednih subjekata ograniena je s obzirom na specifinost pravnog statusa pravnih lica, koji privredni subjekti po pravilu poseduju. Saglasno tome, a u skladu sa lanom 54. Zakona o obligacionim odnosima, pravno lice moe zakljuivati ugovore u pravnom prometu u okviru svoje pravne sposobnosti. Kako se kod nas pravna sposobnost pravnih lica utvrdjuje osnivakim aktom u postupku registracije za obavljanje odredjenih privrednih delatnosti, to je na ovaj nain utvrdjeno i polje dejstva naela autonomije volje pravnih lica. Ona se ogleda u pravu na slobodno zakljuivanje ugovora koji spadaju u domen njegove pravne sposobnosti, odnosno obavljanja poslova koji predstavljaju njegovu registrovanu delatnost. Ukoliko bi ugovor bio zakljuen protivno ovoj odredbi, isti bi bio pravno nevaei i ne bi proizvodio pravna dejstva. b) S obzirom na obavezu zakljuivanja ugovora Autonomija volje privrednih subjekata, s obzirom na obavezu zakljuivanja ugovora, ograniena je optom i posebnom obavezom zakljuivanja takvih ugovora. Opta obaveza proizilazi iz prirode obavljanja registrovanih privrednih delatnosti i sastoji se u uspostavljanju odnosa sa poslovnim partnerima kojima se realizuje privredni cilj osnivanja odredjenog privrednog subjekta. Ova obaveza ima i svoju ekonomsku, odnosno privrednu dimenziju koja se sastoji u ostvarivanju dobiti, odnosno profita iz poslovanja. U tom smislu, sama injenica osnivanja privrednog subjekta, kao pravnog lica, u sebi implicite sadri opredeljenje na zakljuivanje ugovora koji spadaju u domen predmeta poslovanja tog privrednog subjekta, tako da bi eventualna odluka organa upravljanja, odnosno poslovodjenja u tom privrednom subjektu, da ne zakljuuju ugovore, odnosno ne stupaju u poslovne odnose sa treim licima, predstavljala ne samo pravni anahronizam, ve ne bi bila ni ekonomski odriva. S druge strane, u dosta sluajeva, propisima je direktno naloeno odredjenim privrednim subjektima da su obavezni da zakljuuju ugovore iz predmeta svog poslovanja. To je najpre situacija u kojoj odredjeni privredni subjekt obavlja takvu privrednu delatnost da je tim povodom u prilici da redovno zakljuuje pravne poslove sa 6

poslovnim partnerima (npr. trgovinska, saobraajna, skladina, osiguravajua i druga preduzea). Pored toga, u sluaju obavljanja privredne delatnosti za koju je zakonom utvrdjeno da predstavlja neophodan uslov rada i poslovanja drugih privredndih subjekata, odnosno da je uslov normalnog ivota gradjana na odredjenoj teritoriji, odnosno da je obavljanje te delatnosti od opteg interesa, privredni subjekti koji obavljaju te delatnosti, po pravilu u statusu javnog preduzea (npr. elektrodistributivna preduzea, preduzea za distribuciju naftnih derivata i prirodnog gasa, preduzea za obavljanje potanskog saobraaja i dr), obavezna su da zakljuuju ugovore kojima se omoguava korienje njihovih usluga sa svim subjektima, potencijalnim korisnicima tih usluga, pod uslovom da ova lica ispune prethodne, pre svega, tehnike uslove. c) S obzirom na sadrinu ugovora Iako je naelno istaknuto pravilo shodno kome ugovorni partneri slobodno odredjuju sadrinu svojih poslovnih aranmana, ovo pravilo u savremenim uslovima obavljanja medjunarodnog poslovanja ima brojne izuzetke. Ti izuzetci se najpre ispoljavaju s obzirom na predmet ugovora. Pored ve istaknutog opteg ogranienja slobode ugovaranja, koje se sastoji u okolnosti da privredni subjekti mogu zakljuivati samo ugovore u okviru svoje pravne sposobnosti, posebnim propisima mogu se utvrditi vrsta i karakterna obeleja (kvalitet i kvantitet) obaveza koje ugovorne strane mogu da preuzmu. Ukoliko su takvi propisi imperativnog (obavezujueg) karaktera, njihova primena je obezbedjena i instrumentarijumom dravne prinude. U tom smislu, sve ee se utvrdjuju minimalne tehnike karakteristike proizvoda i usluga koje se stavljaju u promet, na nain da samo oni proizvodi i usluge koji ispunjavaju propisane standarde i normative mogu biti u prometu na odredjenom tritu. Time se tei zatiti poslovnih partnera od moguih prevarnih radnji, ali i ukupnoj zatiti ivotne sredine, materijalnih dobara i zdravlja ljudi na odredjenom podruju. U domen ovih ogranienja spada i zabrana zakljuivanja ugovora kojima se stvara, odnosno iskoriava monopolski ili oligopolski poloaj na tritu i to kako u okvirima jedne drave, tako i u odnosima medjunarodne razmene dobara i usluga, prvenstveno u regionalnim okvirima. Najzad, sloboda ugovaranja ograniena je i s obzirom na cenu koja se plaa za isporuenu robu ili pruene usluge. Ovo ogranienje moe biti sadrano u propisivanju visine, odnosno kriterijuma za odredjivanje visine cene od strane ovlaenih organa, odnosno u zabrani utvrdjivanja dampinkih ili subvencioniranih cena. d) S obzirom na trajanje ugovornog odnosa Pored opte odredbe da nijedna od ugovornih strana ne moe otkazati dalju primenu ugovora na nain kojim se drugoj strani prouzrokuje teta, odnosno da je duna da nadoknadi tetne posledice koje iz takvog postupka mogu da proisteknu, za odredjene privredne subjekte, koji obavljaju poslove od opteg znaaja, do raskida ugovornog 7

odnosa moe doi samo u taksativno navedenim sluajevima postupanja njihovih poslovnih partnera. Tako se npr. Optim uslovima za isporuku elektrine energije i Tarifnim sistemom utvrdjuju uslovi pod kojima preduzea za obavljanje elektrodistributivne delatnosti mogu da raskinu ugovor o isporuci elektrine energije. U svim drugim sluajevima, ova preduzea sopstvenom autonomijom volje ne mogu uticati na prestanak uspostavljenog poslovnog odnosa.

2.4.2. Naelo savesnosti i potenja Naelo savesnosti i potenja predstavlja jedno od osnovnih naela ne samo domaeg, nego i medjunarodnog poslovnog prava. Saglasno odredbama lana 12. Zakona o obligacionim odnosima u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa, uesnici su duni da se pridravaju naela savesnosti i potenja. Primenom ovog naela vri se svojevrsna moralizacija obligacionih odnosa 1 . Na vrlo slikovit nain odredbe ovog naela sadrane su u lanu 999. Opteg imovinskog zakonika Crne Gore, shodno kome se utvrdjuje da i to nije zabranjeno, moe da ne bude poteno. Najzad, na primenu naela savesnosti i potenja upuuje i jedan od najznanijih medjunarodnih pravnih akata u materiji medjunarodnog poslovanja. Re je o Konvenciji UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe, koja je zakljuena u Beu 1980. godine, a koja je stupila na snagu 1. januara 1988. godine. Saglasno odredbama lana 7. ove Konvencije, prilikom tumaenja njenih odredbi vodie se rauna o potenju i savesnosti u medjunarodnom prometu. Ovo naelo ima obeleja pravnog standarda, ija se sadrina nanovo utvrdjuje u svakom konkretnom sluaju. Zato su realno mogue promene ne samo forme ve i domaaja primene ovog naela. Na osnovama primene ovog naela, uslovno govorei, moe se smatrati da se uspostavljaju bazine osnove za nastanak i razvoj poslovnog morala koji je u stalnom procesu dogradnje i usavravanja. Sadrinu tog poslovnog morala inilo bi savesno, poteno, kvalitetno i odgovorno ponaanje privrednih subjektima pri zakljuenju i izvrenju ugovora, njihovo ponaanje na tritu i u medjusobnim odnosima povodom izvrenja preuzetih ugovornih obaveza 2 . U mnogim sluajevima, u samom zakonu, naelo savesnosti i potenja je pomoni kriterij za ocenu da li su ugovorne strane pravilno i saglasno zakonu postupale u konkretnim situacijama. U tom smislu, mogu se navesti odredbe stava 1. lana 17. Zakona o obligacionim odnosima, shodno kojima su uesnici u obligacionom odnosu duni da izvre preuzetu obavezu i odgovorni su za njeno izvrenje. Pored toga, naelo savesnosti i potenja znaajno je za utvrdjivanje stava da li je jedna od ugovornih strana znala ili je iz okolnosti sluaja morala da zna za neku od injenicu od kojih zavisi nastanak, promena ili prestanak obligacionog odnosa.

1 2

Prof. dr M. Vasiljevi: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 455 Prof. dr M. Stankovi dr S. Stankovi: Medjunarodno poslovno pravo, Beograd, 2000. godina, str. 334

Polazei od imperativnosti primene ovog naela, o kome suda mora da vodi rauna po slubenoj dunosti, jedno od njegovih obeleja je da se pretpostavlja da strane u ugovornom odnosu postupaju savesno i paljivo sve dok se suprotno ne dokae. Dakle, nesavesno ponaanje nekog od ugovornih partnera mora se dokazati, s tim da se teret dokazivanja nalazi na strani onog ugovornog partnera koji tvrdi da se drugi partner ponaao suprotno ovom naelu. Tom prilikom, sankcija u sluaju uspenog dokazivanja povrede ovog naela pored pravne (pravo na naknadu tete), moe biti i moralne prirode, u smislu konstatacije da odredjeni privredni subjekt u svom poslovanju postupa suprotno pravilima poslovnog morala, to po posledicama moe biti mnogo tee od obine pravne presude. Imajui u vidu raziitost pravnih situacija u kojima se uesnici obligacionih odnosa mogu nai, Zakonom o obligacionim odnosima utvrdjena su dopunska pravila za odredjivanje savesnog i potenog ponaanja zavisno od subjekta na koga se odnosi primena ovog naela. Shodno tome, stavom 1. lana 18. Zakona o obligacionim odnosima utvrdjeno je da je uesnik u obligacionom odnosu duan da u izvravanju svoje obaveze postupa sa panjom koja se u pravnom prometu zahteva u odgovarajuoj vrsti obligacionih odnosa (panja dobrog privrednika, odnosno panja dobrog domaina). Ovaj stepen savesnosti i potenja zahteva se od svih uesnika obligacionih odnosa, dakle i od pravnih i od fizikih lica. S druge strane, u skladu sa odredbama stava 2. ovog lana, uesnik u obligacionom odnosu iz domena svoje profesionalne delatnosti (dakle privredni subjekt, po pravilu, u statusu pravnog lica) duan je da u izvravanju obaveza postupa sa poveanom panjom, prema pravilima struke i poslovnim obiajima (panja dobrog strunja privrednika). Iz navedenog moe se zakljuiti da je za uesnike u aranmanima poslovnog prava pa samim tim i medjunarodnog poslovanja, utvrdjen vii stepen savesnosti i potenja u izvravanju preuzetih obaveza, u odnosu na obaveze koje proizilaze iz obligacionih odnosa gradjanskog prava. Objektivizacija standarda dobrog strunjaka i njegovo dovodjenje u ravan pravila struke i poslovnih obiaja unosi potrebnu izvesnost u poslovni odnos, budui da nisu relevantna lina svojstva uesnika i procena okolnosti o panji sa kojom se oni odnose prema sopstvenim poslovima. Drugim reima, za utvrdjivanje da li je neki od uesnika poslovnog aranmana u medjunarodnom poslovanju postupao sa panjom dobrog strunjaka privrednika nije od znaaja subjektivni kriterij procene kako se taj subjekt ponaa u obavljanju svojih poslova, ve apstraktni kriterij procene u kojoj je meri njegovo ponaanje saglasno bilo propisanim, bilo uobiajenim pravilima struke za ije je obavljanje registrovan.

2.4.3. Naelo neformalnosti Naelo neformalnosti na odredjen nain proizilazi iz naela autonomije volje i ispoljava se u pravu ugovornih partnera da slobodno odrede formu u kojoj e zakljuiti konkretan ugovor. Kao posledica poslovne prakse, ali i razvoja i ubrzanja robnog prometa, vremenom je ovo naelo poprimilo posebna obeleja koja se sastoje u tome da 9

zakljuenje ugovora ne podlee nikakvoj formi, osim ako je zakonom drugaije odredjeno (stav 1. lana 67. Zakona o obligacionim odnosima). Ovim naelom utvrdjeno je pravilo o neformalnosti zakljuivanja ugovora, to konretno znai da je za nastanak jednog ugovora dovoljno da postoji saglasnost volja ugovornih strana, bez obaveze da te volje budu iskazane u posebnoj formi. Izuzetak od ovog pravila mogu je u dva osnovna sluaja. Prvo, samim zakonom, u taksativno navedenim sluajevima, moe se propisati posebna, po pravilu, pisana forma zakljuenja ugovora. Takav je sluaj u naem pravu, npr. sa ugovorom o gradjenju, ugovorom o trgovinskom zastupanju, ugovoru o transferu tehnologije, ugovorom o stranom ulaganju, ugovorom o alotmanu i dr. Zahtev zakona da ugovor bude zakljuen u odredjenoj formi vai i za sve kasnije izmene ili dopune tog ugovora. Drugo, ugovorne strane sopstvenom inicijativom mogu se sporazumeti da posebna, po pravilu pisana forma bude uslov punovanosti njihovog ugovora. U oba sluaja (zakonskog propisivanja i ugovornog regulisanja) forma u kojoj se ugovor zakljuuje poprima obeleja sveane forme (forma ad solemnitatem), to u sluaju nepotovanja zakljuenja ugovora u toj formi za pravnu posledicu ima nitavost takvog ugovora. S druge strane, poslovna praksa poznaje sluajeve zakljuivanja ugovora u odredjenoj, po pravilu, pisanoj formi, iako ni zakonske odredbe, a ni volja ugovornih strana, ne utvrdjuju takvu obavezu. U tom sluaju, ovakva forma ima za cilj lake dokazivanje postojanja ugovora, kao i odgovarajuih prava i obaveza poslovnih partnera, pa se smatra da je u pitanju tzv. dokazna forma (forma ad probationem). Pravna posledica dejstva ove forme je da ugovor postoji i proizvodi dejstva nezavisno od njenog postojanja, s tim da ona slui kao dokaz da su ugovorne strane predvidele upravo ono to je u takvoj pisanoj ispravi navedeno. Medjutim, u ovom sluaju postojanje ugovora kao i prava i obaveze koje iz njega proizilaze nezavisni su od same forme i naelno se mogu dokazivati i drugim dokaznim sredstvima. Razvoj poslovne prakse izmedju privrednih subjekata, kao lica koja profesionalno obavljaju registrovane privredne delatnosti, posebno u uslovima medjunarodnog poslovanja, u odnosu na princip neformalnosti zakljuenja ugovora kretao se u dva osnovna pravca. Prvo, uz naelno zadravanje principa neformalnosti kao pravila i u uslovima medjunarodnog poslovanja, razvijala se poslovna praksa zakljuivanja ugovora u pisanoj formi, iz razloga lakeg, a ponekad i preciznijeg dokazivanja postojanja samog ugovora, kao i prava i obaveza ugovornih strana. Bez takve forme u uslovima distancionih pravnih poslova i prisustva (a ponekad i sukoba) dva ili vie nacionalnih propisa, sam poslovni promet bio bi suoen sa velikim stepenom pravne nesigurnosti. Drugo, zadravajui dominantan poloaj na tritu a sa ciljem breg zakljuivanja i realizuacije odredjenih ugovora pod ustaljenim trinim uslovima, sve vie dolazi do prakse zakljuivanja tzv. formularnih ugovora, u kojima jedna, po pravilu, ekonomski snanija strana, unapred na odgovarajuem formularu propisuje sve uslove zakljuenja drugoj, odnosno drugim ugovornim stranama, ostavljajui im slobodu volje samo u pogledu optiranja da li e prihvatiti ili odbiti tako ponudjen ugovor (po principu: take it, or leave it). Ovi ugovori, poznati i kao adhezioni ugovori ili ugovori o pristupanju, po prirodi stvari su formularni ugovori, poto je uslov njihovog prihvatanja postojanje pisane ponude u okviru tipskog formulara. Kako je jedno od obeleja ovih ugovora da ekonomski jaa strana diktira uslove zakljuenja ugovora, a samim tim i poslovanja, drugoj ugovornoj strani, to su ovi ugovori pod stalnom kontrolom nadlenih dravnih i 10

medjunarodnih institucija sa osnovnim ciljem zatite opravdanih poslovnih interesa ekonomski slabijih poslovnih partnera. 2.4.4. Naelo teretnosti Naelo teretnosti pravnih poslova u medjunarodnom poslovanju proizilazi iz naela ravnopravnosti uesnika u obligacionom odnosu (l. 11. Zakona o obligacionim odnosima) i naela jednake vrednosti uzajamnih davanja (l. 15. Zakona o obligacionim odnosima). Shodno ovim naelima utvrdjuje se pravilo o ekvivalentnosti prestacija u obligacionim odnosima. Ovo naelo u uslovima poslovnog prava dobija i svoju posebnu dimenziju. Ona je zasnovana na dvostranom karakteru obaveza ugovornih strana, gde izvrenje obaveze jedne strane stvara pravnu pretpostavku obaveznosti izvrenje obaveze druge strane. Tom prilikom, do izraaja dolazi i lukrativni karakter poslovanja privrednih subjekata, koji razlog svog nastupa na tritu nalaze u dobiti, odnosno profitu kao osnovnom privrednom motivu. Iz tih okolnosti kod pravnih poslova medjunarodnog poslovanja, element teretenosti odnosno uzajamne obaveznosti ugovornih strana se pretpostavlja i kada u momentu zakljuivanja ugovora ovaj element nije odredjen. Pravna posledica uticaja ovog naela ogleda se u pravu na naknadu i u sluaju kada to pravo nije neposredno odredjeno u samom ugovoru. U takvim sluajevima, koji su dosta esti u poslovnoj praksi, poverilac u obligacionom odnosu ima pravo na naknadu pod uslovima i u iznosu u skladu sa propisima po kojima on uobiajeno prua usluge, odnosno vri promet dobara koja su predmet tog ugovora. tavie i u odsustvu ovog elementa (optih uslova, odnosno tarife po kojima se vri promet robe, odnosno obavljaju usluge), poverilac ima pravo da od nadlenog suda zahteva da se utvrdi pravina naknada na koju on ima pravo na osnovu izvrenih ugovornih obaveza. S druge strane, naelo teretnosti u poslovnim odnosima medjunarodnog poslovanja sadri i odredjeno prilagodjavanje, s obzirom na injenicu da se kao subjekti tih odnosa pojavljuju profesionalci, tj. lica koja stalno i sa visokim stepenom strunosti obavljaju svoje registrovane delatnosti. S tim u vezi, odredjen instrumentarij zatite ekonomski slabije strane, koji se primenjuje u obligacionim odnosima gradjanskog prava, u sluaju zatite materijalnih interesa fizikih lica, kod poslovnih odnosa u medjunarodnom poslovanju nee biti primenljiv. Tako e, npr. pravo na pozivanje na pravnu zatitu od prekomernog oteenja ili bitno promenjenih okolnosti biti sagledavano ne sa aspekta prosenog paljivog domaina, ve strunjaka koji upravo s obzirom na takve okolnosti nalazi svoj poslovni interes za zakljuivanje odredjenog pravnog posla.

2.5. Upotreba trgovakih termina u medjunarodnom poslovanju Trgovaki termini predstavljaju skraenice odredjenih ugovornih klauzula, iji su sadraj i znaenje univerzalno poznati i priznati u medjunarodnom poslovnom prometu, tako da je dovoljno samo njihovo navodjenje, odnosno pozivanje na njihovu primenu, da 11

bi privrednici sa punom izvesnou znali kakva prava, obaveze i odgovornosti iz njih proizilaze. Upotreba trgovakih termina u medjunarodnom poslovanju uslovljena je zahtevima poslovne prakse za brzim i preciznim komuniciranjem. Njime se iskljuuje potreba da se u svakom konkretnom sluaju vode dugi i neizvesni pregovori koji bi znatno usporili realizaciju poslovnih aranmana i odloili poslovne efekte koji iz tih aranmana treba da proisteknu. Nastanak trgovakih termina u medjunarodnom poslovanju moe da bude dvojak. Prvi je sluaj dugotrajne upotrebe odredjenih pojmova, koja za svoju posledicu ima stvaranje svesti kod svih uesnika o njihovom znaenju. Dakle, na nain na koji nastaju trgovaki obiaji u medjunarodnom poslovanju. Drugi nain je propisivanje znaenja trgovakih termina od strane odredjenih medjunarodnih ili nacionalnih institucija sa snanim uticajem na uslove odvijanja medjunarodnog poslovanja. Primer ovog drugog sluaja su medjunarodna pravila za tumaenje trgovakih termina poznata kao INCOTERMS, koje je Medjunarodna privredna komora iz Pariza sainila 1936. godine, a potom u vie navrata menjala i dopunjavala. Pored trgovakih termina u medjunarodnom poslovanju upotrebljavaju se i posebne skraenice (kodovi), koji u stvari predstavljaju ifrovani pojam sa posebnim znaenjem za strane u odredjenom poslovnom odnosu sa medjunarodnim elementom. Osim ubrzanja medjunarodnog poslovanja upotreba trgovakih termina doprinosi i prevazilaenju odredjenih problema uzrokovanih jezikim barijerama i razliitog znaenja u korienju odredjenog pojma. Na taj nain, sve intenzivnije korienje medjunarodnih trgovakih termina je neposredno u funkciji dalje globalizacije medjunarodnog trita.

2.6. Zatita i ostvarivanje prava u medjunarodnom poslovanju Mnogobrojne specifinosti i znaaj ugovora u medjunarodnom poslovanju za svoju posledicu imale su i nastanak posebnih institucija pred kojima se razmatraju i reavaju sporovi nastali iz odnosa medjunarodnog poslovanja. To je uinjeno na dva osnova. Prvo, ustanovljavanjem posebnih sudova (privrednih, odnosno trgovinskih sudova) koji za predmet svog rada imaju sporove nastale u domenu poslovnih odnosa privrednih subjekata. Ovi sudovi se u odnosu na ostale sudove opte nadlenosti pojavljuju kao specijalizovani sudovi. Drugo, stvaranjem mogunosti da poslovni partneri iz odnosa medjunarodnog poslovanja sami odrede sud koji e razmatrati sporno pitanje iz njihovog poslovnog odnosa, tzv. izabrani sud, odnosno da odrede arbitrau, kao sui generis pravnu instituciju, kojoj e poveriti reavanje spora iz odnosa medjunarodnog poslovanja. U reavanju spornih pitanja pred ovim institucijama primenjuje se poseban postupak, koji posebno uvaava specifinosti medjunarodnih poslovnih odnosa. Ovakva nadlenost specijalizovanih sudova i medjunarodnih arbitraa ima za cilj ubrzavanje 12

postupka reavanja sporova izmedju ugovornih strana u odnosima medjunarodnog poslovanja, kao i nastojanje da se dobiju kvalitetne i kompetentne odluke, kojima e se u punoj meri uvaiti interesi poslovnih partnera iz tih odnosa. S druge strane, reavanje odredjenog spornog pitanja u arbitranom postupku, ugovaranjem specijalne arbitrane klauzule (kompromisorne klauzule), moe predstavljati i pravac za prevazilaenje problema koji za poslovne partnere mogu nastati striktnom primenom merodavnog prava jedne od ugovornih strana. Naime, primenom pravila presudjenja po naelu pravinosti (ex equo et bono) arbitrima se daju posebna ovlaenja prilikom donoenja odluka u konkretnom sluaju. Takva ovlaenja ne poseduju sudije kada donose odluke u postupku koji se vodi pred redovnim pa i specijalizovanim sudovima. Pored toga, posebnost medjunarodnih poslovnih odnosa dolazi do izraaja i u znaajnom skraivanju rokova za preduzimanje procesnih radnji, stavljanje prigovora i rokova zastarelosti potraivanja, u odnosu na uredjenost ovih pitanja u materiji opteg gradjanskog, odnosno obligacionog prava. To je uslovljeno brzinom privredno pravnog prometa i injenicom da u te odnose stupaju subjekti prava kojima obavljanje poslova privredno pravnog prometa predstavlja redovnu delatnost, te se osnovano moe pretpostaviti da je i njihov poslovni interes da se svi sporovi povodom obavljanja privrednih delatnosti efikasno ree. Kao ilustracija ovakve uredjenosti ove materije moe da poslui navodjenje opteg roka zastarelosti potraivanja, koji za obligacione i uopte gradjansko pravne odnose, u skladu sa lanom 371. Zakona o obligacionim odnosima iznosi 5 godina. Medjutim, u skladu sa stavom 1. lana 374. Zakona o obligacionim odnosima, ukoliko je re o uzajamnim potraivanjima poslovnih subjekata, proisteklih iz ugovora o prometu roba i usluga, ta potraivanja zastarevaju za tri godine. Pored ovog opteg roka zastarelosti potraivanja iz poslovnih odnosa, kod pojedinih ugovora u privredi postoje i posebni rokovi zastarelosti, koji su krai i od ovog roka (npr. u transportnom pravu rok zastarelosti po pravilu iznosi jednu godinu, a kod pojedinih potraivanja i krae) 1 .

3. Vrste pravnih poslova medjunarodnog poslovanja Pravni poslovi medjunarodnog poslovanja zasnivaju se i blie uredjuju ugovorima koje subjekti medjunarodnog poslovanja medjusobno zakljuuju povodom obavljanja registrovanih privrednih delatnosti. Tom prilikom, kao to je istaknuto, ti ugovori po pravilu odgovaraju ugovorima poslovnog prava koji se zakljuuju po propisima savremenih drava. No, postojanje medjunarodnog elementa esto utie na odredjene modifikacije ovih ugovora prilagodjavajui ih medjunarodnim uslovima njihovog zakljuenja, odnosno izvrenja. Skoro svi ugovora medjunarodnog poslovanja imaju status imenovanih (zakonom ili medjunarodnim pravnim aktom) ugovora. Medjutim, potrebno je napomenuti da specifinost prirode odnosa, koji se tim povodom uspostavljaju, kao i brzina poslovnog prometa utiu da se u savremenim uslovima odvijanja medjunarodnog poslovanja sve
1

Prof. dr M. Vasiljevi: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 472

13

ee pojavljuju i tzv. neimenovani ugovori, koji svoje uporite nemaju ni u nacionalnim propisima savremenih drava, ali ni u medjunarodnim pravnim aktima. Ovi ugovori nastaju na osnovu zahteva poslovne prakse, s tim to su blie regulisani optim uslovima na kojima se ta praksa uspostavlja, odnosno tipskim ugovorima u skladu sa kojima se ona odvija. Zavisno od kriterijuma, mogue su razliite podele ugovora medjunarodnog poslovanja. Tom prilikom najvanija je ona koja proizilazi iz predmeta ugovornih odnosa. Shodno ovoj podeli, najvaniji ugovor medjunarodnog poslovanja je ugovor o prodaji robe. U funkciji stvaranja uslova za realizaciju ovog ugovora nastali su ugovori o specifinim privrednim uslugama, koji su proistekli iz obligacionog ugovora o nalogu, a vremenom su poprimili posebna obeleja. U te ugovore spadaju: - ugovor o medjunarodnom posredovanju; - ugovor o medjunarodnom trgovinskom zastupanju; komisioni ugovor sa medjunarodnim elementom; i izvedeno iz ovog ugovora ugovor o medjunarodnoj pediciji. Pored ovih ugovora postoje i ugovori o vrenju posebnih medjunarodnih poslovnih usluga kao to su: - ugovor o uskladitenju; - ugovor o kontroli robe; - ugovor o prevozu robe i putnika, i ugovor o osiguranju. Obeleje ovih ugovora je da su oni u funkciji stvaranja uslova za realizaciju ugovora o prodaji, ali i da mogu biti predmet posebnih poslovnih odnosa. Vremenom su se razvili posebni oblici privrednih usluga sa autonomnim predmetom regulisanja, kao to su: - medjunarodni turistiki pravni poslovi, u koje spadaju ugovor o organizovanju putovanja, ugovor o angaovanju smetajnih kapaciteta (ugovor o alotmanu) i posredniki ugovor o putovanju. U kategoriju ovih ugovora spadaju i ugovor o izvodjenju investicionih radova u inostranstvu i ugovor o menadmentu. Najzad, savremena medjunarodna poslovna praksa poznaje i medjunarodne ugovore o viim oblicima poslovne saradnje, u koje spadaju: medjunarodni ugovor o transferu tehnologije; - ugovor o lizingu; - ugovor o franizingu; ugovor o faktoringu; i ugovor o forfetingu.

14

II MEDJUNARODNA PRODAJA ROBE

Medjunarodna prodaja robe je osnovni posao medjunarodnog poslovnog prometa i ujedno bazini instrument kojim se reguliu odnosi razmene dobara izmedju najeih subjekata u medjunarodnom robnom prometu prodavca i kupca robe. Stoga se s pravom istie da je ovaj ugovor centralni i najvaniji posao u robnom prometu i medjunarodnoj trgovini, bez koga se ona ne bi mogla ni zamisliti i s kojim u vezi postoje svi ostali poslovi robnog prometa. 1 Ostali poslovi medjunarodnog poslovanja na odredjen nain uslovljeni su medjunarodnom prodajom robe, bilo da joj prethode, odnosno stvaraju ambijent za zakljuenje ugovora o medjunarodnoj prodaji robe (medjunarodno posredovanje, medjunarodno zastupanje, komisioni posao sa medjunarodnim elementom i dr), bilo da su u funkciji realizacije ugovora o medjunarodnoj prodaji robe (kontrola kvaliteta i kvantiteta robe, medjunarodna pedicija, medjunarodni transport robe, medjunarodno osiguranje i dr). U tom smislu i pojmovi kao to su uvoz, izvoz i tranzit robe su samo spoljanje manifestacije ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, kao osnovnog ugovora medjunarodnog prometa. 2 S druge strane, ugovor o medjunarodnoj prodaji robe ima veliki privredno pravni znaaj. On predstavlja osnovni instrument razmene robe za novac. Putem njega prodavac i kupac ostvaruju svoje ekonomske ciljeve vrenja robno novane razmene u medjunarodnom robnom prometu i saglasno tome adekvatnog pozicioniranja na medjunarodnom tritu, pre svega u sopstvenom interesu, ali izvedeno iz toga i u interesu drave iju nacionalnu pripadnost poseduju. Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe u osnovi proizilazi iz gradjansko pravnog ugovora o prodaji, koji, kao osnovni instrument unutranjeg robnog prometa, poznaju gotovo svi pravni sistemi savremenih drava sveta. Naravno da u odnosu na ta reenja postoje i odredjene specifinosti koje su karakteristine za pojedine sisteme, o emu e u osnovnim crtama kasnije biti vie rei. No, ono to odvaja ugovor o medjunaronoj prodaji robe od ugovora o prodaji domaeg prava su dve injenice. Prvo, medjunarodna prodaja robe, kao poseban posao medjunarodnog poslovanja, uslovljena je postojanjem odredjenog reima spoljno trgovinskog poslovanja, koji moraju potovati svi subjekti medjunarodnog poslovanja, a koji zavisi od propisa drave (javnog poretka) iju nacionalnu pripadnost poseduju. U tom smislu, postoji vie oblika reima spoljno trgovinskog poslovanja (od potpune slobode uvoza i izvoza roba, preko odredjenih ogranienja uslovljenih kontigentom ili dozvolom nadlenih organa, do potpune zabrane uvoza, izvoza i tranzita odredjene robe preko teritorije drave iji su organi doneli takvu meru, po pravilu, radi zatite javnog interesa u toj dravi). Drugo, medjunarodna prodaja robe uvek pretpostavlja transfer robe iz jedne drave u drugu. To je uvek distancioni
1 2

V.Kapor S.Cari: Poslovi robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 103 R.Djurovi Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 1976. godina, str. 201

15

pravni posao, koji po svojoj prirodi pretpostavlja postojanje propisa razliitih drava koji se primenjuju na konkretan poslovni aranman. Iz navedenog proizilazi da je od posebne vanosti jasno utvrditi kriterijume po kojima e se konkretan posao medjunarodne prodaje razlikovati od pravnog posla prodaje robe u okvirimam pravnog sistema jedne drave. Tom prilikom naelno postoje tri kriterijuma odredjivanja pojma medjunarodne prodaje robe. Prvi polazi od subjekata medjunarodnog odnosa (subjektivni kriterijum) i utvrdjuje da se radi o medjunarodnoj prodaji robe uvek kada su prodavac i kupac poslovni subjekti koji taj status imaju po propisima drave iju nacionalnu pripadnost poseduju. Smatra se da poslovni subjekti pripadaju razliitim suverenitetima ako se poslovna sedita preduzea prodavca i kupca nalaze na teritoriji razliitih drava. Drugi kriterijum kod odredjivanja da li je u pitanju medjunarodna prodaja robe kao polazite uzima opredeljenje da li tom prilikom dolazi do transfera robe preko teritorije razliitih drava (objektivni kriterijum). Shodno ovom kriterijumu uvek se radi o medjunarodnoj prodaji robe ako prodata roba mora da bude isporuena u dravi koja je razliita od one u kojoj se roba nalazila u trenutku zakljuenja ugovora. I najzad, postoji i trei kriterijum odredjivanja pojma medjunarodne prodaje robe, koji polazi od kumulativnog ispunjavanja kako objektivnog, tako i subjektivnog kriterijuma (kombinovani ili meoviti kriterijum). Po ovom nainu odredjivanja pojma medjunarodne prodaje robe potrebno je da se kumulativno ispune zahtevi i u pogledu razliite nacionalne pripadnosti prodavca, odnosno kupca, ali i u pogledu distancionog karaktera isporuke robe. Ovaj poslednji kriterijum je prihvaen u veini medjunarodnih propisa kojima se uredjuje ova materija.

1. Pravno regulisanje medjunarodne prodaje Potreba slobodnog i sigurnog obavljanja medjunarodne trgovine uticala je da su ve sa prvim znaajnijim zaetcima medjunarodne razmene dobara paralelno usledile i aktivnosti na uspostavljanju jedinstvenih pravnih pravila po kojima se promet tih dobara moe da odvija. U tom smislu ustanovljava se takozvano autonomno trgovinsko pravo, koje u ovoj oblasti, svoj izraajni oblik ima u donoenju posebnih formularnih ugovora koji su obavezujui kako za kupce, tako i za prodavce u odnosima medjunarodnog prometa roba. 1 Ipak je i dalje uticaj nacionalnih propisa bio veliki. U tom smislu, mogu se na medjunarodnom planu jasno uoiti domaaj i dejstva frankofonskog u odnosu na germansko zakonodavstvo. Isprepletanost odnosa dopunski je multiplikovana nastankom ekonomskih interesnih sfera (npr. Saveta za uzajamnu ekonomsku pomo SEV-a, odnosno Evropske ekonomske zajednice i Evropske zone slobodne trgovine EFTA-i).

V.Kapor S. Cari: Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990., str 109

16

U takvim okolnostima ve tridesetih godina dvadesetog veka od strane Medjunarodnog instituta za unifikaciju privatnog prava (UNIDROIT) u Rimu pokrenuta je inicijativa za objedinjavanjem propisa u oblasti medjunarodne prodaje robe. Aktivnost na ujednaavanju propisa odvijala se paralelno kako na planu uspostavljanja poeljne trgovinske prakse i izgradnje trgovakih obiaja, tako i putem donoenja jednoobraznih zakona 1 . U poetnom periodu trebalo je savladati razliite stavove koji su u odnosu na neka od kljunih pitanja postojala u propisima tadanja dva evropska sistema gradjanskog prava i to jednog koji se zasnivao na Francuskom gradjanskom zakoniku i drugog koji je proizilazio iz Nemakog gradjanskog zakonika. Posle Drugog svetskog rata trebalo je uzeti u obzir i anglosaksonsko pravo, a u kasnijoj fazi i pravna pravila amerikog prava, tim pre to je upravo u periodu intenziviranja aktivnosti na izradi pravila o medjunarodnoj prodaji robe donet Jednoobrazni trgovaki zakonik SAD. 2 U radu na unifikaciji pravila koja bi imala univerzalni znaaj za medjunarodnu prodaju robe najvaniji doprinos dat je izradom dve konvencije i to o Jednoobraznom zakonu o medjunarodnoj prodaji telesnih pokretnih stvari, kao i Jednoobraznom zakonu o zakljuenju ugovora o medjunarodnoj prodaji telesnih pokretnih stvari. Ove konvencije donete su u Hagu 1964. godine, a stupile su na snagu 1972. godine. Ti propisi su popularno nazvani Hakim jednoobraznim zakonima 3 . Naa drava nije ratifikovala ove konvencije. S druge strane, donoenje Hakih jednoobraznih zakona izvrilo je snaan uticaj na ostale medjunarodne dokumente koji su sa raznih aspekata regulisali materiju medjunarodne prodaje robe. U tom smislu, od posebnog znaaja je Konvencija o pravu koje treba primenjivati na medjunarodnu prodaju telesnih pokretnih stvari iz 1955. godine, koja je doneta od strane Hake konferencije za medjunarodno privatno pravo, a koja posle revizije iz 1985. godine nosi naziv Konvencija o merodavnom pravu za ugovore o medjunarodnoj prodaji robe. Medjutim, od sutinski najveeg znaaja za regulisanje odnosa povodom medjunarodne prodaje robe ima aktivnost koja je inicirana od strane Komisije UN za medjunarodno trgovinsko pravo - UNICITRAL. Ve u periodu koji je usledio po donoenju Rezolucije 2205 Generalne skuptine Ujedinjenih nacija od 17. decembra 1966. godine o osnivanju Komisije Ujedinjenih nacija za medjunarodno trgovinsko pravo 4 , pristupilo se aktivnostima na unifikaciji propisa u oblasti medjunarodne prodaje robe. Umesto da preporui dalju ratifikaciju konvencija o Hakim jednoobraznim zakonima u ovoj oblasti, Komisija UN za medjunarodno trgovinsko pravo je na svojoj drugoj sesiji 1968. godine u enevi, odluila da obrazuje posebnu radnu grupu sa zadatkom izrade novog integralnog teksta konvencije o medjunarodnoj prodaji robe. Rad ove radne grupe trajao je vie od 10 godina, da bi na XI zasedanju Komisije UN za medjunarodno trgovinsko pravo koje je
1 2

M.Draki: Medjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. str 142 J.Virus: Konvencija UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe (predgovor), Beograd, 1980, str. 4 3 V.Stojiljkovi: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 2003. godina, str. 140 4 D.Kosti: Medjunarodno poslovanje I, Beograd, 2006. str. 70

17

odrano 1978. godine u Njujorku, utvrdjen konani tekst Konvencije o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe, koji je dostavljen Generalnoj skuptini UN na dalje razmatranje. Generalna skuptina UN je svojom odlukom sazvala medjunarodnu konferenciju u Beu u periodu od 10. marta do 21. aprila 1980. godine. Na toj konferenciji usvojena je Konvencija UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe, poznata i kao Beka konvencija. U radu konvencije uestvovale su 62 drave, medju kojima i SFRJ, kao i izvestan broj zainteresovanih medjunarodnih organizacija. 1 Konvencija UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe stupila je na snagu 1. januara 1988. godine i predstavlja jedan od najznaajnijih medjunarodnih pravnih akata u domenu medjunarodnog poslovanja. Gotovo sve drave sveta, koje znaajnije uestvuju u medjunarodnoj trgovini su ratifikovale ovu Konvenciju. SFRJ je jo 1984. godine ratifikovala konvenciju UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe. 2 Na taj nain, s obzirom na njenu optu prihvaenost, Konvencija UN o ugovorima o medjunarodnoj ptodaji robe predstavlja na medjunarodnom planu unifikovano medjunarodno pravo prodaje robe. S druge strane, imajui u vidu odredbe stavova 3. i 4. lana 194. Ustava Republike Srbije reenja sadrana u ovoj Konvenciji, u smislu potvrdjenih medjunarodnih ugovora i opte prihvaenih pravila medjunarodnog prava, deo su pravnog poretka Republike Srbije. S tim u vezi, zakoni i drugi opti akti koji su doneti ili e se doneti u Republici Srbiji ne mogu biti u suprotnosti sa odredbama sadranim u Konvenciji UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe. Ovo ustavno reenje za praktinu posledicu ima da osnovni domai propis u ovoj oblasti Zakon o obligacionim odnosima iz 1978. godine 3 , ima supsidijernu primenu u uslovima zakljuenja i realizacije ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, koja se sastoji u tome da odredbe domaih propisa mogu biti primenjene samo u meri u kojoj su u skladu sa odredbama prihvaenih medjunarodnih ugovora, u ovom sluaju sa odredbama Konvencije UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe.

1.1. Struktura Beke konvencije Konvencija UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe (u daljem tekstu Beka konvencija), sastoji se od preambule i etiri dela. U preambuli su istaknuti ciljevi donoenja ove Konvencije, kojom prilikom se posebno apostrofiraju nastojanja na uspostavljanju novog medjunarodnog ekonomskog poretka, kao i opredeljenje shodno kome bi razvoj medjunarodne trgovine na osnovama jednakosti i uzajamne koristi trebalo da predstavlja znaajan element unapredjenja
J.Virus: Konvencija UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe (predgovor), Beograd, 1980. godina, str. 4-6 2 Tekst Konvencije je objavljen u Sl.list SFRJ, br. 1/84, dodatak medjunarodni ugovori od 31.12.1984. godine 3 Slubeni list SFRJ, br., 29/78
1

18

prijateljskih odnosa izmedju drava. U tom smislu, u okvirima preambule, posebno je potenciran stav po kome bi usvajanje jednoobraznih pravila, koja bi se primenjivala na ugovore o medjunarodnoj prodaji robe a koja bi uzela u obzir razliite drutvene, privredne i pravne sisteme, doprinelo otklanjanju pravnih barijera i unapredjenju razvoja medjunarodne trgovine. Prvi deo Beke konvencije (lanovi 1. do 13.) posveen je optim odredbama, uz blie odredjivanje oblasti primene ove Konvencije. Drugi deo Beke konvencije (lanovi 14. do 24.) sadri pravila o zakljuenju ugovora o prodaji i u odredjenom smislu pojavljuje se kao opti deo u odnosu na ostale odredbe konvencije. U okvirima ovog dela obradjena su opta pitanja pravne prirode i dejstva ponude za zakljuenje ugovora, odnosno prihvatanja ponude kao faze zakljuenja ugovora, naravno aplikovano na ugovor o medjunarodnoj prodaji robe. Trei deo Beke konvencije (lanovi 25. do 88.) sadri materijalna pravila o prodaji robe, pravima i obavezama ugovornih strana, pravima za sluaj povrede ugovornih obaveza, pravila o prelasku rizika, kao i zajednika pravila koja se primenjuju na prodavca i kupca. etvrti deo Beke konvencije (lanovi 89. do 101.) posveen je zavrnim odredbama i po svojoj prirodi je formalno pravnog karaktera. Njime se odredjuju pitanja prihvatanja i stupanja na snagu konvencije, odnosno prava drava potpisnica da u odnosu na pojedine odredbe ove konvencije istaknu rezerve i na taj nain otklone od sebe primenu tih odredbi.

1.2. Domen primene Beke konvencije Domen primene Beke konvencije odredjen je korienjem metoda pozitivnog i negativnog odredjenja ugovora na koji e se primenjivati njene odredbe. U skladu sa metodom pozitivnog odredjenja istaknut je princip tzv. direktne i indirektne primene 1 . Po principu direktne primene Beka konvencija se primenjuje na ugovore o prodaji robe koji su zakljueni izmedju ugovornih strana (prodavca i kupca) koji imaju svoje sedite na teritoriji razliitih drava, pod dopunskim uslovom da su to drave ugovornice (drave koje su prihvatile konvenciju). Po principu indirektne, tj. uslovne primene konvencija e se primeniti kada pravila medjunarodnog privatnog prava upuuju na primenu prava jedne od drava ugovornica. Na osnovu navedenog moe se zakljuiti, da je za primenu odredbi ove konvencije potrebno da kumulativno budu ispunjeni uslovi razliite dravne teritorijalne pripadnosti ugovornih strana, kao i alternativno uslov da su te drave prihvatile konvenciju, odnosno da pravna pravila medjunarodnog privatnog prava upuuju na primenu prava jedne od drava ugovornica.
1

V.Stojiljkovi: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 2003.godina, str 141

19

injenica da ugovorne strane imaju svoja sedita u razliitim dravama uzee se u obzir samo ako to proistie iz ugovora ili ranijeg poslovnog odnosa izmedju ugovornih strana ili iz obavetenja koje su one dale u bilo koje vreme pre ili za vreme zakljuenja ugovora. Tom prilikom bez uticaja na primenu odredbi konvencije je okolnost dravljanstva, odnosno statusa privrednog subjekata bilo koje od ugovornih strana. S druge strane, od posebnog znaaja za primenu Beke konvencije je injenica postojanja sedita ugovornih strana na teritoriji razliitih drava. Shodno odredbama Beke konvencije, ako jedna strana ima vie sedita, uzima se u obzir sedite koje ima najtenju vezu sa ugovorom i njegovih izvrenjem, imajui u vidu okolnosti koje su bile poznate stranama ili koje su strane imale u vidu u bilo koje vreme pre ili u trenutku zakljuenja ugovora. Osim toga, ukoliko jedna od ugovornih strana nema registrovano sedite, uzee se u obzir njeno redovno prebivalite. Metod negativnog odredjenja primene ove konvencije upotrebljen je prilikom takstativnog nabrajanja sluajeva ugovornih odnosa na koje se nee primeniti odredbe Beke konvencije. U tom smislu, konvencija se ne primenjuje na ugovore o prodaji: a) robe kupljene za linu i porodinu upotrebu ili za potrebe domainstva, osim ako prodavac u bilo koje vreme pre ili u trenutku zakljuenja ugovora nije znao niti je morao znati da se roba kupuje za takvu upotrebu; b) na javnoj drabi; c) u sluaju zaplene ili drugog naina izvrenja koji sprovode sudske vlasti; d) hartija od vrednosti i novca; e) brodova, hidroglisera i vazduhoplova i f) elektrine energije. Sem toga, Beka konvencija nee se primeniti na ugovore u kojima se preteni deo obaveza strane koja isporuuje robu (prodavca) sastoji u izvrenju nekog rada ili u pruanju nekih usluga.

1.3. Pravila primene Beke konvencije Iz naglaeno prepoznatljive pretenzije Beke konvencije da postane osnova unifikovanog medjunarodnog prava prodaje robe, ali i injenice postojanja nacionalnih prava u kojima su pojedina pitanja od znaaja za primenu ove konvencije razliito regulisanja, u okvirima naelnih odredbi ove konvencije utvrdjena su i odgovarajua pravila, koja ugovorne strane treba da imaju u vidu prilikom zakljuenja ugovora o medjunarodnoj prodaji robe.

20

a) Pravilo tumaenja konvencije Sa osnovnom tenjom da se dopunski potencira znaaj Beke konvencije utvrdjena su i posebna pravila o tumaenju ove konvencije, koje ugovorne strane (prodavac i kupac) ili drugi subjekti moraju imati u vidu. Tom prilikom utvrdjena su dva osnovna principa. Po prvom, prilikom tumaenja ove konvencije vodie se rauna o njenom medjunarodnom karakteru i potrebi da se unapredi jednoobraznost njene primene. Na taj nain, stvaraju se pravni okviri globalnog trita i utvrdjuje jedinstvo primene pravila kojima se reguliu odnosi na tom tritu. Po drugom, prilikom tumaenja Beke konvencije vodie se rauna o potovanju naela savesnosti i potenja u medjunarodnoj trgovini. Na taj nain, blie se odredjuje sadrina poslovnih odnosa koji se uspostavljaju na globalnom tritu, uz dopunsko afirmisanje naela savesnosti i potenja u zakljuivanju i izvravanju poslovnih aranmana, kao naela koja poznaju gotovo svi savremeni pravni sistemi. Iz injenice da Beka konvencija iz sasvim razumljivih razloga nije mogla da izriito uredi sva pitanja od znaaja za ugovore o medjunarodnoj prodaji robe, proizilazi i dopunsko naelo tumaenja konvencije, po kome e se takva pitanja reavati prema optim naelima kojima je ova konvencija inspirisana (pre svega prethodna dva osnovna pravila tumaenja konvencije) ili u odsustvu tih naela, prema pravu koje bi se primenilo na osnovu pravila medjunarodnog privatnog prava. Dakle, konvencija ne prihvata pravilo, koje je esto korieno u drugim medjunarodnim pravnim aktima, da e njeno tumaenje biti u skladu sa optim principima na kojima je zasnovano medjunarodno pravo, ve upuuje na primenu prava koje bi se u skladu sa pravilima medjunarodnog privatnog prava o sukobu zakona smatralo merodavnim za regulisanje konkretnog pitanja. Na taj nain izbegava se mogunost nastanka tzv. pravnih praznina, koju po pravilu prati visok stepen diskrecionih ovlaenja organa koji reava u konkretnom sluaju, to povratno moe da dovede do oseaja pravne nesigurnosti uesnika u tom poslovnom odnosu. Drugim reima, pravna praznina u teksu Beke konvencije popunie se pravilima nekog od nacionalnih prava koje je merodavno za konkretan ugovor o prodaji. 1

b) Pravilo tumaenja ugovora Nastojanje da se za odredbe Beke konvencije obezbedi jednoobraznost i univerzalnost primene nametnulo je potrebu utvrdjivanja pravila tumaenja ugovora, tim pre ako se ima u vidu da se ti ugovori zakljuuju u uslovima postojanja i delovanja
1

V.Stojiljkovi: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 2003. godina, str.144

21

razliitih pravnih sistema. U tom smislu, kao pravilo istaknuto je da e se za svrhu primene ove konvencije, izjave i druga ponaanja (injenja) jedne strane tumaiti u skladu sa njenom namerom, kada je druga strana znala za tu nameru ili joj prema okolnostima sluaja ta namera nije mogla biti nepoznata. Ako se na osnovu ovako utvrdjenog pravila ne moe utvrditi znaenje datih izjava, odnosno preduzetih radnji, izjave i druga ponaanja jedne strane tumaie se prema smislu koji bi im razumno lice istih svojstava, kao druga strana, dalo u istim okolnostima. Prilikom utvrdjivanja namere jedne strane ili tumaenja koje bi imalo razumno bie, vodie se rauna o svim okolnostima sluaja, a posebno o pregovorima koji su izmedju strana vodjeni, praksi koje su ugovorne strane medjusobno uspostavile, obiajima kao i svakom kasnijem ponaanju ugovornih strana, koje je od znaaja za utvrdjivanje njihove volje, odnosno pravog znaenja postupaka koji vode zakljuenju ugovora i izvravanju ugovorom preuzetih obaveza.

c) Pravilo primene poslovnih obiaja Uticaj i znaaj koji obiaji i poslovna praksa imaju u uslovima obavljanja medjunarodnog poslovanja opredelili su potrebu odredjivanja mesta i uloge koji oni ostvaruju povodom ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Ako se kao prethodno apsolvira pitanje obaveznosti primene ugovornih odredbi, na koje su ugovorne strane pristale saglasno principu slobode ugovaranja (autonomija volje), tada se primena obiaja i poslovne prakse moe da postavi u sledeim sluajevima. Prvo, ugovorne strane mogu samim ugovorom preuzeti obavezu postupanja u skladu sa odredjenim poslovnim obiajem. U tom sluaju, ugovorne strane su obavezne da primene opti poslovni obiaj sa kojim su se saglasile, a kojim se uredjuje odredjeno pitanje od znaaja za konkretni ugovor. Drugo, ugovorne strane mogu ugovoriti primenu uzajamno uspostavljene poslovne prakse. U ovom sluaju, pravilo nastalo iz uspostavljene poslovne prakse predstavlja poseban poslovni obiaj, koji je nastao u poslovnom odnosu izmedju ugovornih strana. Njegova primena tie se samo ugovornih strana i on nema obeleja opteg poslovnog obiaja. Tree, ukoliko ne postoji izriit sporazum ugovornih strana o primeni odredjenog poslovnog obiaja ili uspostavljene poslovne prakse, shodno odredbama Beke konvencije smatra se da su ugovorne strane preutno podvrgle svoj ugovor ili njegovo zakljuenje obiaju koji im je bio poznat ili je morao biti poznat, a koji je opte prihvaen u medjunarodnom poslovanju i koji redovno uzimaju u obzir ugovorne strane u ugovorima iste vrste u odnosnoj privrednoj grani. Unoenjem ovih pravila o primeni poslovnih obiaja povodom zakljuenja i primene ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, skoro u potpunosti je iskljuena 22

mogunost nastanka pravnih praznina a poslovni partneri a generalno posmatrano subjekti medjunarodnog poslovanja upueni su na redovno praenje i upoznavanje sa poslovnim obiajima u materiji poslovanja kojom se bave.

d) Primena pravila neformalnosti Iako je, kako je gore istaknuto, praksa zakljuivanja medjunarodnih ugovora u sve veem broju sluajeva opredeljena da se ti ugovori zakljuuju u posebnoj, pre svega, pisanoj formi, ipak je Beka konvencija, kao pravilo, utvrdila princip neformalnosti (konsesualizma). Saglasno tom pravilu, da bi ugovor o medjunarodnoj prodaji robe bio pravno vaei (punovaan) nije potrebno da se zakljui, ni potvrdi u pisanoj formi, niti da bude podvrgnut bilo kojim drugim zahtevima u pogledu forme. Preciznije reeno, za punovanosti ugovora o medjunarodnoj prodaji robe dovoljna je saglasnost volja ugovornih strana (prodavca i kupca). Kao posledica primene principa neformalnosti zakljuenja ugovora utvrdjeno je i pravilo po kome se ugovor o medjunarodnoj prodaji robe moe dokazivati na bilo koji nain, ukljuujui i svedoke.

e) Primena pravila autonomije volje Jedno od osnovnih pravila ugovornog prava, koje prihvata i Beka konvencija, je princip slobode ugovaranja (autonomije volje). Ovaj princip u uslovima primene Beke konvencije postavljen je tako da ugovorne strane mogu iskljuiti primenu konvencije, odnosno odstupiti od bilo koje od njenih odredbi ili izmeniti dejstvo tih odredbi, u skladu sa svojom slobodno izraenom voljom. To drugim reima znai da ako ugovorne strane propuste da na nesumnjiv nain iskau svoju nameru da se na njihov ugovorni odnos ne primene odredbe Beke konvencije u celini ili neke od njenih odredbi, tada e primena ove konvencije biti obezbedjena ex iure proprio. Iz toga proizilazi zakljuak da su odredbe ove konvencije po svojoj prirodi dispozitivnog karaktera, to konkretno znai da zamenjuju volju ugovornih strana. S druge strane, dispozitivnost odredbi Beke konvencije i njihova obeveznost primene na osnovu supremacije prihvaenog medjunarodnog prava u odnosu na domae pravo, ne iskljuuje potrebu poznavanja osnovnih reenja koja postoje u nacionalnom pravu i to po dva osnova. Prvo, jer uvek naelno postoji mogunost ugovaranja primene nacionalnog prava iskljuivanjem primene cele ili pojedinih delova Beke konvencije. I drugo, jer Beka konvencija, ma koliko teila da to obuhvatnije uredi materiju medjunarodne prodaje robe, u mnogo svojih odredbi ostaje nedoreena, dok pojedina vana pitanja ugovora o prodaji robe uopte ne uredjuje.

23

To implicira potrebu da se paralelno sa analizom osnovnih karakternih obeleja ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, pored Beke konvencije, sagledaju i reenja nacionalnih propisa koji se odnose na ugovor o prodaji u meri u kojoj su ti propisi od znaaja za meunarodno poslovanje.

2. Pojam ugovora o medjunarodnoj prodaji robe Uzimajui u obzir da Konvencija UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe ne sadri definiciju ovog ugovora, to prilikom njegovog pojmovnog odredjenja treba uzeti u obzir, prvo, duh odredbi same konvencije, drugo, ustaljenu poslovnu praksu koja u medjunarodnim razmerama postoji povodom zakljuenja i realizacije ovog ugovora i tree, odredbe nacionalnih propisa (pre svega nae drave) kojima se uredjuje ova materija. Imajui u vidu gore navedene napomene pod ugovorom o medjunarodnoj prodaji robe smatra se pravni posao kojim se prodavac obavezuje da ugovorom odredjenu robu isporui kupcu i da mu omogui sticanje prava svojine na toj robi, uz garantovanje za njena fizika i pravna svojstva, a kupac se obavezuje da preuzme isporuku robe i plati cenu. Saglasno gore navedenim odredbama Beka konvencija prilikom utvrdjivanja statusa ugovorne strane kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe koristi meovit (objektivno subjektivni) kriterijum. Saglasno tome zahteva se da ugovorne strane imaju svoje sedite na teritoriji razliitih drava (lan 10. Beke konvencije), ali i da u poslovni odnos ulaze u statusu medjunarodnog trgovca na veliko, odnosno da robu ne nabavljaju za linu ili porodinu upotrebu, odnosno za potrebe svog domainstva (lan 2. Konvencije). Pravno dejstvo ugovora o medjunarodnoj prodaji robe ostvaruje se u relaciji odnosa koji postoje izmedju medjunarodnog prodavca i medjunarodnog kupca robe. Tom prilikom u veini drava savremenog sveta dejstvo ugovora o medjunarodnoj prodaji robe je obligacionog, a ne stvarno- pravnog karaktera. Shodno tome, na osnovu zakljuenog ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, na strani medjunarodnog prodavca nastaje obaveza isporuke robe i prenosa prava svojine na toj robi. Drugim reima, na osnovu zakljuenog ugovora o medjunarodnoj prodaji robe kupac ne postaje vlasnik te robe, ve stie pravo da od medjunarodnog prodavca zahteva isporuku robe, kao uslova za sticanje prava svojine na toj robi. Na taj nain, validan ugovor o medjunarodnoj prodaji robe predstavlja samo pravni osnov (iustus titulus), dok predaja robe predstavlja nain sticanja (modus aquirendi) prava svojine na odredjenoj robi. Pravna posledica ovakvog reenja je da medjunarodni kupac, kao poverilac, iz obligacionog odnosa (ugovora o medjunarodnoj prodaji robe), stie samo pravo da od medjunarodnog prodavca, kao dunika, zahteva (po potrebi i sudskim putem) izvrenje njegove obligacione obaveze isporuku robe. Pravo svojine prenosi se sa

24

medjunarodnog prodavca na medjunarodnog kupca tek u momentu isporuke robe, odnosno predaje stvari. 1

2.1. Bitni elementi Bitne elemente odredjenog ugovora predstavljaju oni elementi koji su uslov nastanka i validnosti tog pravnog posla. Bez postojanja saglasnosti volja ugovornih strana o tim elementima nema ugovornog odnosa, a samim tim ni nastanka prava i obaveza ugovornih strana. Ovi bitni elementi mogu biti svojstveni samoj prirodi ugovora, kada se govori o bitnim elementima po prirodi posla, odnosno mogu biti propisani pravnim aktom (najee zakonom) kojim se uredjuje ta oblast, kada je re o zakonom odredjenim bitnim elementima. Bitni elementi su ujedno i onaj minimum saglasnosti koju ugovorne strane treba da postignu da bi se taj poslovni aranman mogao da smatra pravnim poslom medjunarodnog poslovanja. Pored bitnih elemenata svaki ugovorni odnos, pa i ugovor o medjunarodnoj prodaji robe, sadri i niz tzv. nebitnih elemenata. To su one injenice i okolnosti sadrane u ugovoru kojima se blie uredjuje ostvarivanje uzajamnih prava i obaveza ugovornih strana. No, ono to je od sutinskog znaaja to je da ugovor postoji i ako u pogledu ovih elemenata nije postignuta saglasnost. U tom sluaju, primenjivae se pravna pravila sadrana u pravnom aktu kojim se uredjuje ova oblast. Time se ukazuje na dispozitivnost optih pravila, koja se primenjuju uvek i u obimu u kome odredjeno pitanje nije regulisano voljom ugovornih strana. Pored toga, naelno je mogua situacija u kojoj ugovorne strane svojom voljom utvrde da je za nastanak i validnost ugovora potrebna saglasnost o nekom od tzv. nebitnih elemenata (npr. rok, mesto i nain isporuke robe). Tada takav nebitan element poprima obeleja bitnog elementa po volji ugovornih strana, te shodno tome nastanak i pravna validnost ugovora zavise i od saglasnosti ugovornih strana o ovim elementima. U uzajamnom sadejstvu bitni i nebitni elementi zajedno odredjuju sadrinu odredjenog pravnog posla, u konkretnom sluaju ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Za razliku od naeg Zakona o obligacionim odnosima, koji u svojim odredbama o sastojcima ugovora o prodaji (lanovi 458. do 466.) povodom regulisanja sastojaka (bitnih elemenata) ugovora o prodaji utvrdjuje da su to predmet i cena, Beka konvencija ne utvrdjuje na eksplicitan nain ta se smatra bitnim elementima ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Do stava koji Beka konvencija ima po pitanju bitnih elemenata ugovora o medjunarodnoj prodaji robe moe se doi na osnovu odredbi te konvencije o sadrini
1

M.Stankovi S.Stankovi: Medjunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 373 M.Draki: Medjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 143 147 S.Vukievi M.Velimirovi: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 342 - 343

25

predloga za zakljuenje ugovora o medjunarodnoj prodaji robe (stav 1. lan 14.). Shodno toj odredbi predlog je dovoljno odredjen ako oznaava robu i izriito ili preutno utvrdjuje koliinu i cenu ili sadri elemente za njihovo odredjenje. Iz takvog stava implicitno proizilazi da i Beka konvencija usvaja polazite po kome su predmet (roba) i cena bitni elementi ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. S tim to se za robu zahteva da ona bude izriito oznaena, dok je za cenu dovoljno da se moe i preutno (dakle ne i izriito) utvrditi na osnovu prateih elemenata. U smislu odredjivanja bitnih elemenata mnogo je precizniji lan 55. Beke konvencije, po kome, kada je ugovor o medjunarodnoj prodaji robe valjano zakljuen, a cena za prodatu robu nije u ugovoru ni izriito ni preutno odredjena, niti u njemu ima odredbi na osnovu kojih bi se mogla odrediti, smatrae se da su ugovorne strane preutno pristale na cenu koja se u trenutku zakljuenja ugovora redovno naplaivala u odnosnoj privrednoj (trgovinskoj) grani za istu robu prodatu pod slinim okolnostima. Na osnovu navedenog moe se zakljuiti da su bitni elementi ugovora o medjunarodnoj prodaji robe: predmet (roba) i cena te robe.

2.1.1. Predmet Predmet ugovora o medjunarodnoj prodaji su stvari ili roba. Na Zakon o obligacionim odnosima koristi termin stvar za oznaavanje predmeta ugovora o prodaji kao njegovog bitnog elementa. To je uinjeno pod nesumnjivim uticajem Hakih jednoobraznih zakona koji govore o medjunarodnoj prodaji telesnih pokretnih stvari. Medjutim, Beka konvencija za oznaavanje predmeta ugovora o medjunarodnoj prodaji robe koristi termin roba. U privredno pravnim poslovima, posebno u uslovima medjunarodnog poslovanja, termin roba je mnogo prihvatljiviji od termina stvar, jer se na nedvosmislen nain odredjuje predmet ugovora o medjunarodnoj prodaji. Time se dopunski izbegava meanje ugovora o prodaji u medjunarodnom poslovanju od ugovora o prodaji gradjanskog prava odredjene drave. Pored toga, postoji i sadrinska razlika u odredjivanju pojmovnog znaenja stvari u odnosu na robu. Naime, stvar se odredjuje kao materijalni deo prirode koji je podloan ljudskoj vlasti 1 . To drugim reima znai da stvar predstavlja realno postojei objekt, bilo kao deo prirodne celine, bilo kao proizvod ljudskog rada, nad kojim ovek, na odredjenom stepenu civilizacijskog razvoja, moe da uspostavi faktiku vlast. Ovom odredjenju treba pridodati i pravnu komponentu, po kojoj pravni sistem doputa da odredjena stvar bude u pravnom prometu (postoje stvari van prometa i stvari u ogranienom prometu). S druge strane, pojam robe je ui od pojma stvari i oznaava one
1

S.Vukievi M.Velimirovi: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 83

26

stvari koje slue zadovoljavanju odredjenih potreba, tj. koje imaju upotrebnu vrednost za oveka, to je takodje uslovljeno stepenom civilizacijskog razvoja. Tako je npr. elektrina energija tokom skoro celog dosadanjeg perioda razvoja ljudske civilizacije smatrana elementarnom nepogodom, da bi tek od druge polovine 19. veka ona poprimila upotrebnu vrednost, da bi u modernim uslovima postala nezamenljiv uslov ivota savremenog oveka. Imajui u vidu karakterno obeleje robe da slui za zadovoljavanje ovekovih potreba tj. da ima upotrebnu vrednost, proizilazi i njeno prometno odredjenje, koje se sastoji u podobnosti da bude sredstvo prometa odnosno razmene i to, po pravilu, za novac, a izuzetno i za drugu robu u uslovima gradjansko pravnog odnosa trampe. U tom smislu prethodni uslov da bi se jedna stvar smatrala robom je da stvar o kojoj se zakljuuje ugovor o prodaji moe biti u prometu. S tim u vezi je i zakonska odredba da je nitav ugovor o prodaji stvari koja je van prometa. Roba, kao predmet ugovora o medjunarodnoj prodaji mora, po pravilu, da u trenutku zakljuenja ugovora bude realno postojea. Samo u odnosu na takvu robu mogue je uspostaviti punu saglasnost volja prodavca i kupca. Medjutim, i Beka konvencija ali i odredbe domaeg zakona o obligacionim odnosima doputaju mogunost zakljuenja ugovora o prodaji budue robe. U tom smislu odredbom lana 1. stava 3. Beke konvencije utvrdjuje se pravilo po kome se smatraju validnim ugovori o prodaji i isporuci robe koja tek treba da se izradi ili proizvede. Jedino ogranienje koje se tim povodom postavlja sastoji se u tome da tom prilikom strana koja je robu naruila ne preuzme obavezu da isporui bitan deo elemenata koji su potrebni za njenu izradu ili proizvodnju, ime bi dovelo u pitanje status prodavca lica koje isporuuje robu. Na Zakon o obligacionim odnosima (stav 3. lana 458.) utvrdjuje samo pravilo po kome se prodaja moe odnositi i na budue stvari. Novac i hartije od vrednosti, iako po svojim svojstvima predstavljaju telesne pokretne stvari sa znaajnim obelejima robe, ipak se ni po Bekoj konvenciji, ali ni po domaem pravu ne smatraju podobnim da mogu biti predmet ugovora o prodaji. Njihov promet je regulisan posebnim propisima imperativne prirode. Pored toga, po ve citiranoj odredbi lana 2. Beke konvencije, odredbe ove konvencije ne primenjuju se na prodaju brodova, hidroglisera i vazduhoplova, kao i elektrine energije. No, to niukoliko ne znai da ove stvari ne mogu biti predmet ugovora o prodaji, s tim to e tom prilikom njihov promet biti odredjen odredbama drugih medjunarodnih, odnosno domaih propisa. Za zakljuenje ugovora o medjunarodnoj prodaji robe nije dovoljno da postoji saglasnost volja o tome da izvesna roba bude predmet tog ugovora. Neophodno je da se izvri blie odreenje same robe, kao i da se preciziraju kvantitativna i kvalitativna svojstva koje roba treba da sadri da bi se ugovor o prodaji smatrao validnim. U tom smislu, odredbe stava 1. lana 14. kovencije, kojima se uredjuje materija uslova koje treba da ispuni predlog za zakljuenje ugovora o prodaji robe da bi moglo da dodje do validnog zakljuenja ugovora, preciziraju da je predmet dovoljno odredjen ako oznaava robu, uz dopunski alternativno postavljen zahtev da izriito ili preutno utvrdjuje njenu koliinu. Dakle, samo odredjenje robe mora biti uinjeno na nain koji 27

nee ostaviti nikakvu dilemu u pogledu injeninog stanja o kakvoj se robi radi kada je u pitanju konkretan ugovor o prodaji. S druge strane, konvencija doputa mogunost da se u pogledu koliine robe koju prodavac preuzima obavezu da isporui kupcu, preciziranje izvri izriito samim ugovorom ili preutno na osnovu drugih ugovornih odredbi. Inae, odredjivanje predmeta kod ugovora o prodaji po pravilu se vri s obzirom na svojstva i prirodu same robe radi ijeg prometa se zakljuuje ugovor. Imajui taj kriterijum u vidu razlikuju se ugovori o prodaji pokretnih stvari, koji su pravilo, u odnosu na ugovore o prodaji nepokretnosti, kod kojih se pored posebnih zahteva u pogledu forme zakljuenja takvih ugovora ini i niz drugih ogranienja, koja u pojedinim svojim aspektima mogu da znae i zabranu prometa nepokretnosti u odnosima medjunarodnog poslovanja. Pored toga, na odredjivanje predmeta ugovora o prodaji ima uticaj i podela stvari (robe) na individualno odredjene i po rodu odredjene stvari. Individualno odredjene stvari (roba) su stvari koje se izdvajaju od ostalih po nekom posebnom svojstvu, koje takve stvari razlikuju (individualizuju) u odnosu na druge stvari iste vrste ili roba. Stvari koje su odredjene po rodu su one stvari koje se u pravnom prometu oznaavaju po vrsti, broju ili koliini. Razlikovanje individualno odredjenih stvari u odnosu na stvari odredjene po rodu ima posebnom znaaju sa aspekta odredjivanja predmeta ugovora o prodaji, kao i prelazak rizika sa prodavca na kupca u sluaju oteenja ili propasti stvari. Utvrdjivanje koja je stvar (roba) predmet ugovora o prodaji, kod individualno odredjene stvari, izvreno je samim ugovorom o prodaji. U tom smislu, propast ili oteenje takve stvari dovodi u pitanje izvrenje samog ugovora. S druge strane, u sluaju prodaje po rodu odredjenih stvari, po pravilu, obaveza prodavca je da izvri njihovu individualizaciju i to izdvajanjem odredjene koliine tih stvari iz mase i njihovim stavljanjem na raspolaganje kupcu. U ovom sluaju propast ili oteenje stvari ne utiu na izvrenje obaveze prodavca, koji je duan da isporui druge stvari iste vrste (roda) u ugovorenoj koliini. Koliina robe kod ugovora o medjunarodnoj prodaji predstavlja masu stvari (robe) koju je prodavac duan da isporui kupcu. Ona se odredjuje prema mernim jedinicama, koje su po pravilu unificirane, odnosno koje vae u seditu prodavca ili su na drugi pogodan nain odredjene. Tom prilikom koliina robe moe biti precizno odredjena (po komadu, teini, duini i sl.), ali je doputeno i da se na osnovu okolnosti poslovne prakse ili drugih odredbi ugovora izvri njeno odredjenje (npr. prema ustaljenoj praksi, prema prethodnoj isporuci i sl). Takodje, doputeno je da se odredjenje koliine robe izvri i aproksimativnim odredbama (npr. od do, priblino, cirka i sl.) kada se smatra da je prodavac svoju obavezu isporuke robe kupcu uredno izvrio ukoliko je koliina isporuene robe u okvirima aproksimativnog odredjenja. Kvalitet robe kod ugovora o medjunarodnoj prodaji predstavlja skup svojstava koje robe treba da poseduje u trenutku njene isporuke. Odredjivanje kvaliteta robe po Bekoj konvenciji, ali i po Zakonu o obligacionim odnosima ne predstavlja bitan element ugovora. Naime, ugovor o medjunarodnoj prodaji robe bie validan i bez odredjivanja kvalitativnih svojstava robe, s tim to e ispunjenost obaveze prodavca na uredno izvrenje svojih ugovornih odredbi tada ceniti po posebnim pravilima.

28

U pogledu odredjivanja kvaliteta robe naelno postoji puna autonomija volje ugovornih strana. To znai da su prodavac i kupac slobodni u utvrdjivanju kakva svojstva treba da poseduje roba koja je predmet ugovora o prodaji. U odnosu na ovo pravilo, naroito u uslovima medjunarodnog poslovanja, postoje dva izuzetka. Prvi ine imperativni javni propisi o kvalitetu proizvoda koji se mogu staviti u promet. Drugo mogu da postoje tzv. obavezni standardi, pre svega tehnikog karaktera, koje proizvodi moraju ispunjavati da bi uopte mogli da budu predmet prometa na odredjenom tritu (npr. JUS standardi, standardi ISO 9000 i sl). 1 Ukoliko nije u pitanju propisani kvalitet robe, prodavac i kupac su slobodni u odredjivanju kriterijuma na osnovu koga e se odrediti kvalitet isporuene robe, odnosno njegova saobraznost sa ugovornim odredbama. Oni to mogu uiniti na jedan od sledeih naina: - poredjenjem sa uzorkom; - pozivanjem na odredjeni standard kvaliteta; korienjem posebnih trgovakih termina, odnosno odredjenih pojmova sa unapred jasno utvrdjenim znaenjem; - uskladjivanjem sa unapred sainjenom specifikacijom; odnosno na drugi pogodan nain. Kvalitet robe moe da bude i samoodrediv. To e biti sluaj kada ugovor o prodaji ne sadri odredbe o bliem odredjenju kvaliteta robe, a prodavac treba da isporui robu koja odgovara nameni za koju je kupac kupuje. Prodavac e tada biti duan da isporui onakvu robu kakva odgovara kupcu, ukoliko je znao ili je iz okolnosti sluaja morao da zna za koju svrhu kupac nabavlja tu robu. Ukoliko prodavcu nije bila poznata namena radi koje se roba kupuje, tada je on duan da isporui robu koja ne moe biti ispod srednjeg kvaliteta. Najzad, ukoliko iz ugovornih odredbi ili uspostavljene poslovne prakse moe zakljuiti da je prodavac obeao ili preuzeo obavezu isporuke robe sa odredjenim svojstvima, tada e prodavac o odgovarati ako roba ne bude imala ta svojstva. 2 Inae, utvrdjivanje kvantiteta i kvaliteta robe, kao i njene saobraznosti sa ugovorom o medjunarodnoj prodaji, po pravilu, vri se prilikom isporuke robe, odnosno preuzimanja robe od strane kupca.

2.1.2. Cena Cena kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe predstavlja novani ekvivalent vrednosti koji kupac prenosi na prodavca na ime sticanja prava svojine na isporuenoj stvari (robi). U tom smislu, cena robe je novana naknada za kupljenu robu. Cena robe mora biti izraena u novcu. U uslovima medjunarodnog poslovanja vai pravilo monetarnog nominalizma, po kome se cena robe, kao bitan element ugovora o medjunarodnoj prodaji, utvrdjuje prema propisima koji vae u seditu prodavca. Na taj nain ugovor o prodaji razlikuje se od drugih ugovora poslovnog, odnosno gradjanskog prava, kod kojih takodje dolazi do prelaska prava svojine na odredjenoj stvari (robi) sa
1 2

M. Vasiljevi: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 479 S. Vukievi M.Velimirovi: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 348

29

ranijeg na novog vlasnika. Tako npr. kod razmene (trampe) koja u uslovima medjunarodnog poslovanja poprima obeleja potpunih ili deliminih kompenzacionih (barter) poslova, dolazi do razmene robe za robu. S druge strane, u uslovima gradjanskopravnog posla ugovora o poklonu, takodje dolaski do prelaska prava svojine, ali bez obaveze davanja bilo kakve naknade na strani sticaoca prava svojine (poklonoprimca). Sasvim je drugo pitanje instrumenata plaanja koji e biti upotrebljeni prilikom plaanja cene od strane kupca. Sem generalnog stava da takav instrument plaanja bude doputen po pravu koje se primenjuje na konkretan ugovor o prodaji, odredjivanje oblika plaanja je u celosti preputeno volji ugovornih strana. Cena kod ugovora o prodaji mora da ispuni i jedan prethodni uslov. Ona mora biti ozbiljna i realna (pravina). Ovaj uslov proizilazi iz uzajamnosti i teretnosti obligacionih odnosa i u konkretnom sluaju sastoji se u pravu strane koja je zbog izrazite nesrazmere u visini cene u odnosu na realnu vrednost robe u prilici da zahteva promenu tako utvrdjene cene. Ovo pravo ugovorne strane mogu da ostvare i u sluaju bitno promenjenih okolnosti, koje tokom izvrenja ugovora menjaju odnos visine cene i vrednosti predmeta ugovora o prodaji. S druge strane, za razliku od zahteva da se predmet ugovora o prodaji, tj. stvar (roba) odredi kako po vrsti, tako i po koliini, iz razloga potrebe ubrzanja robnog prometa, posebno u uslovima medjunarodnog poslovanja, utvrdjena su posebna pravila koja se odnose na nain odredjivanja cene. Najpre, cena moe biti propisana od strane nadlenog organa javne vlasti. Tada kupac duguje samo iznos propisane cene, a ako je ve isplatio viu ugovornu cenu, ima pravo na zahtev da mu se vrati razlika izmedju propisane i uplaene cene. Pored toga, odredbe ugovora o prodaji kojima se utvrdjuje via cena od propisane smatraju se nitavnim iz razloga suprotnosti sa javnim poretkom. Drugi sluaj je kada ugovorne strane odrede cenu. Tada e pod pretpostavkom da takva cena nije suprotna odredbama javnog poretka, odnosno da ne izraava oiglednu nesrazmeru vrednosti ugovorenih prestacija, ona predstavljati osnovnu obavezu kupca. Medjutim, stepen odredjenosti cene ne mora biti isti. Zakon o obligacionim odnosima, ali i medjunarodna poslovna praksa poznaju vie naina odredjivanja cene. U tom sluaju govori se o elementima na osnovu kojih cena u ugovoru o prodaji moe biti odredjena. Primera odredjivanja cene ima vie, pa e se ukazati samo na one koji se najee koriste. Prvo, kupovna cena je odrediva kada je ugovoreno da e kupac platiti tekuu cenu. U tom sluaju kupac duguje cenu koja se utvrdjuje na osnovu zvanine evidencije o kretanju cena na tritu u mestu (seditu) prodavca, a u vreme kada je trebalo da usledi ispunjenje ugovora o prodaji. Ako takve evidencije nema, tekua cena se odredjuje na osnovu elemenata pomou kojih se utvrdjuje cena u skladu sa obiajima trita. Drugo, kupovna cena je odrediva ako je njeno odredjivanje povereno treem licu. Ovo lice je prilikom odredjivanja cene duno da postupa neutralno u odnosu na interese ugovornih strana, te da cenu formira u skladu sa naelima savesnosti i potenja. Medjutim, ako lice kome je povereno odredjivanje cene nee ili ne moe da je odredi, a 30

ugovorne strane se ne sloe naknadno o nainu odredjivanja cene niti raskinu ugovor, smatrae se da je ugovorena razumna cena. Tree, pod razumnom cenom smatra se tekua cena u vreme zakljuenja ugovora, a ako se ona ne moe utvrditi, onda cena koju utvrdjuje sud prema okolnostima sluaja. Pored navedenih sluajeva odredivosti cena kod ugovora o prodaji, poslovna praksa je utvrdila pravila po kojima se cena obrazuje kao berzanska cena, trina cena, fabrika cena i sl. Osnovno nastojanje ovom prilikom je da se putem elemenata odredivosti cene dodje do njenog iznosa, a samim tim i do bitnog elementa ugovora o prodaji, ime se obezbedjuje njegov dvostrano obavezujui karakter sa uzajamno srazmernim prestacijama. U prilog ovakvog opredeljenja je i stav da je u sluaju kada ugovorom o prodaji u privredi cena nije odredjena, niti u njemu ima dovoljno podataka pomou kojih bi se ona mogla odrediti, kupac je duan da plati cenu koju je prodavac redovno naplaivao u vreme zakljuenja ugovora, a u nedostatku (nepostojanju) ove cene onda je duan da plati razumnu cenu. Iz ovakvog odredjivanja cene kod ugovora o prodaji u medjunarodnom poslovanju moe se, na prvi pogled, stei utisak da cena i nije bitan element ugovora o prodaji, poto e se do njenog iznosa doi ak i u sluaju kada ona nije odredjena, niti se moe na osnovu ugovornih odredbi odrediti. Ovakav prilaz je pogrean, poto treba principijelno razlikovati cenu kao bitan element ugovora o prodaji, od naina putem koga se dolazi do njenog odredjivanja. U tom smislu je i stav po kome se odredba ugovora kojom se odredjivanje cene kod ugovora o prodaji ostavlja na volju jednoj ugovornoj strani smatra kao da nije ni ugovorena, a kupac tada duguje cenu kao i u sluaju kada cena nije ugovorom odredjena.

2.2. Karakteristike ugovora Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe zakljuuje se izmedju subjekata medjunarodnog poslovanja, po pravilu, u statusu privrednih subjekata (privrednih drutava preduzea) koja su specijalizovana i registrovana za medjunarodni promet robe. Ovaj ugovor moe biti zakljuen kao osnovni pravni posao, koji je proistekao iz redovne delatnosti, ali i kao akcesorni pravni posao koji je u funkciji realizacije drugog privrednog posla. Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe ima, izmedju ostalih, sledea obeleja. U pitanju je imenovani ugovor, poto se i na nivou domaih propisa ali i medjunarodnih relevantnih pravnih akata utvrdjuje postojanje ovog pravnog posla, propisuju uslovi njegovog zakljuenja i blie definiu prava i obaveze ugovornih strana. Takvo obeleja ugovora o medjunarodnoj prodaji robe proizilazi iz znaaja koji ovaj

31

pravni posao ima kako za same ugovorne strane, tako i za medjunarodno poslovanje u nacionalnim, ali i u globalnim razmerama. Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe je dvostrano obavezni ugovor poto se njime stvaraju uzajamna prava i obaveze za obe ugovorne strane (prodavca i kupca). To konkretno znai da su u istom ugovornom odnosu ugovorne strane u statusu i poverioca i dunika. Taj uzajamni poverilako duniki odnos upuuje na obavezu kumulativnog i istovremenog izvravanja obaveza svake od ugovornih strana, ali i na neophodnu saradnju u izvravanju tih obaveza. Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe je teretni ugovor, poto se kod ovog ugovora uvek daje odgovarajua naknada za ono to se prima. Iz analize bitnih elemenata ugovora o medjunarodnoj prodaji robe utvrdjeno je da cena predstavlja korespodentni deo ugovora i ekvivalent vrednosti koji se daje na ime sticanja prava svojine na predmetu ugovora. Pored toga, teretnost ugovora oznaava i srazmeru primljenih vrednosti, tako da ona ugovorna strana koja smatra da je, iz razliitih razloga, ta srazmera naruena na njenu tetu ima pravo na zahtev za reviziju uzajamnih davanja. Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe je neformalan ugovor, poto se za validnost nastanka i dejstva ovog ugovora, po pravilu ne zahteva nikakva forma. Dovoljna je prosta saglasnost volja ugovornih strana (prodavca i kupca). Izuzetak od ovog pravila, u domaem pravu, predstavlja zakljuenje ugovora o prometu nepokretnosti, za koji se zahteva pisana forma. Inae, od neformalnosti kao pravila treba razlikovati sve izraeniju praksu, posebno u uslovima medjunarodnog poslovanja, zakljuivanja ugovora u pisanoj formi. Ta praksa se uspostavlja pre svega radi poveanja poslovne izvesnosti u odnosu na preuzete obaveze ugovornih strana i primarno je usmerena na lake dokazivanje izvrenja ugovornih obaveza. Medjutim, na osnovu te pojave ne moe se izvesti zakljuak o promeni prirode samog ugovora o medjunarodnoj prodaji robe kao neformalnog (konsesualnog) ugovora. Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe je i komutativni ugovor jer su ve u momentu zakljuenja ugovora poznata uzajamna prava i obaveze ugovornih strana (prodavca i kupca). Upravo ova prepoznatljivost obaveza ugovornih strana u trenutku zakljuenja ugovora je i uslov njihove uredne realizacije. S druge strane ovaj ugovor izuzetno moe da bude i aleatorne prirode, tj. da zavisi od budue neizvesne okolnosti od ijeg e nastupanja zavisiti uzajamna prava i obaveze ugovornih strana (npr. u sluaju prodaje budue stvari, koja u trenutku zakljuenja ugovora nije proizvedena, a iji nastanak zavisi od faktora izvan sfere uticaja ugovornih strana ili u sluaju prodaje na zeleno budue etve, odnosno prinosa poljoprivrednih proizvoda koje tek treba prikupiti). 2.3. Prava i obaveze ugovornih strana Ugovori se u propisima i teoriji definiu na taj nain to se navode osnovne obaveze ugovornih strana, koje iz tih ugovora proizilaze i koje ih karakteriu. Osnovne 32

obaveze ugovornih strana predstavljaju ono karakterno obeleje koje jedan ugovor razlikuje i odvaja od drugih. Ni ugovor o medjunarodnoj prodaji robe ne predstavlja izuzetak od ovog pravila. 1 Kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe kao ugovorne strane postoje prodavac i kupac robe. Njihov pravni poloaj primarno je odredjen odredbama Beke konvencije, a akcesorno odredbama Zakona o obligacionim odnosima, kao i pravilima poslovne prakse, u prvom redu Optim uzansama za promet robe. Apstrahujui za trenutak sporedne obaveze, kao osnovne obaveze prodavca iz ugovora o medjunarodnoj prodaji robe mogu se navesti: isporuka i prenos prava svojine na robi; garancija za fizika i pravna svojstva isporuene robe (saobraznost isporuke) i predaja dokumenata koji se odnose na robu.

Osnovne obaveze kupca kod medjunarodne prodaje robe su: isplata cene za kupljenu robu; preuzimanje isporuke robe.

Poto je u pitanju dvostrano obavezni ugovor, to su obaveze jedne ugovorne strane ujedno i osnov prava druge ugovorne strane. Tako obavezi isporuke i prenosa prava svojine prodavca odgovara obaveza plaanja cene kupca, odnosno obavezi isporuke robe prodavca, odgovara obaveza prijema isporuke robe kupca. Iz dvostranog karaktera ovog ugovora proizilazi i princip uzajamne uslovljenosti izvrenja ugovornih obaveza, odnosno osnova odgovornosti ukoliko te obaveze nisu ili nisu uredno izvrene. Pored osnovnih obaveza ugovornih strana, na strani prodavca i kupca mogu ugovorom, ali i propisom kojim se uredjuje oblast medjunarodne prodaje robe, odnosno poslovnom praksom koja se tim povodom uspostavlja, biti utvrdjene i razne sporedne obaveze, sa osnovnim ciljem blieg definisanja poloaja ugovornih strana i zatite njihovog poslovnog interesa. Medjutim, imajui u vidu manji znaaj i fragmentarno pojavljivanje ovih odredbi u okvirima ovog rada samo e se ukazati na osnovne aspekte u kojima se one manifestuju.

2.3.1. Obaveze prodavca Iz gore navedenog pojmovnog odredjenja ugovora o medjunarodnoj prodaji robe proizilazi da su osnovne obaveze prodavca: a) predaja dokumenata koji se odnose na promet te robe;
1

M. Draki: Medjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 147

33

b) isporuka (predaja) robe uz prenoenje prava svojine na toj robi i c) garantovanje da roba ispunjava ugovorena, odnosno potrebna fizika i pravna svojstva.

A) Predaja dokumenta Navodjenje obaveze predaje dokumenata koji se odnose na robu, u okvirima osnovnih obaveza prodavca uslovljeno je medjunarodnim karakterom ugovora o ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Naime, saglasno obavezi ispunjavanja zakonskih odredbi drave iju pripadnost poseduje, prodavac esto ima obavezu da pribavi odredjena odobrenja ili dozvole u vezi sa izvozom te robe. Ta dokumenta, koja prate robu u izvozu po svom poreklu mogu proizilaziti iz spoljno- trgovinskih propisa (reim poslovanja); carinskih propisa (reim nadzora nad carinskom robom); poreskih propisa (plaanje poreza i akciza); deviznih propisa (reim i nain plaanja cene za izvezenu robu); i tehnikih propisa (normativi i standardi koje roba mora ispunjavati da bi mogla biti stavljena u promet na odredjenom stranom tritu). Pored toga, ova dokumenta mogu se odnositi na samu robu (tzv. robna dokumenta) i biti uslovljena tehnikim karakteristikama i nainom korienja konkretne robe (uputstvo o upotrebi, sertifikat o poreklu, potvrda o kvalitetu i dr), odnosno moe se odnositi na poslove sa treim licima u vezi sa zakljuenim ugovorom o prodaji (transportna dokumenta, polisa osiguranja, skladinica i dr). Ukoliko iz ugovora o medjunarodnoj prodaji robe proizilazi da je prodavac duan da kupcu dostavi dokumenta koja se odnose na robu, on ih mora dostaviti u vreme, na mestu i u obliku koji je predvidjen ugovorom. Ako ova dokumenta preda pre ugovorom utvrdjenog roka, prodavac tada moe sve do isteka tog roka da otkloni svaki nedostatak saobraznosti u dokumentaciji, pod uslovom da ovo njegovo pravo ne prouzrokuje kupcu neugodnosti ili nesrazmerne trokove. Medjutim, kupac u svakom sluaju zadrava pravo na naknadu tete zbog isporuke neodgovarajue robne dokumentacije. Znaaj predaje odgovarajue robne dokumentacije kupcu od strane prodavca kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, posebno je potenciran injenicom da je ova dokumentacija u velikom broju sluajeva ujedno i uslov sticanja prava svojine kupca na isporuenoj robi.

B) Isporuka robe Po prirodi ugovornog odnosa jedna od osnovnih obaveza prodavca je da isporui robu kupcu. Sam akt isporuke obuhvata skup postupaka i pravnih radnji koje je prodavac, 34

prema ugovoru ili prirodi posla, duan da preduzme kako bi se kupcu omoguio posed (dravina) robe koja je predmet ugovora o medjunarodnoj prodaji. Ti postupci i radnje moraju biti uzajamno tako sinhronizovani da u svojoj ukupnosti stvaraju situaciju u kojoj kupac moe bez posebnih problema izvriti preuzimanje robe, ime e ujedno izvriti i jednu od svojih osnovnih ugovornih obaveza. Drugim reima, uredno izvrenje obaveze prodavca na isporuku robe je ujedno i pretpostavka urednog izvrenja obaveze kupca na prijem isporuke te robe. Da bi isporuka robe bila uredna ona mora biti izvrena u odredjenom mestu, u odredjenom roku i na odredjen nain.

B.a.) Mesto isporuke robe Pod mestom isporuke robe podrazumeva se mesto u kome prodavac stavlja robu na raspolaganje kupcu u cilju njenog preuzimanja. Naelno vai pravilo shodno kome mesto isporuke robe saglasno autonomiji svojih volja ugovorom odredjuju ugovorne strane. Mesto isporuke robe moe se odrediti i pozivom na neku od transportnih klauzula. Medjutim, ukoliko mesto isporuke robe nije odredjeno ugovorom, niti upuivanjem na neku od transportnih klauzula, tada se, obzirom da je u pitanju nebitni element ugovora, primenjuju dispozitivna pravna pravila sadrana u propisima kojima se uredjuje medjunarodna prodaja robe. U skladu sa tim pravilima (koja su, pre svega, sadrana u odredbama Beke konvencije) naelno se razlikuju faktike situacije zavisno od injenice da li je zakljuen ugovor o medjunarodnom prevozu prodate robe. U sluaju kada prema ugovoru o medjunarodnoj prodaji robe ta roba treba da se preveze u reimu samostalnog prevoza, pod mestom isporuke robe podrazumeva se mesto u kome prodavac predaje robu prvom prevozniku radi dostavljanja takve robe kupcu. Roba je predata prvom prevozniku kada mu je omoguen posed (dravina) robe za svrhe njenog daljeg prevoza kupcu. Ukoliko ugovor o medjunarodnoj prodaji robe ne pretpostavlja postojanje obaveze prevoza robe, a u pitanju su posebne vrste robe kao to su individualno odredjene stvari ili stvari koje su odredjene po rodu, koje treba izdvojiti iz odredjene mase (individualizovati) ili ih treba proizvesti ili izraditi, vai pravilo da je mesto isporuke ujedno i mesto u kome se te stvari nalaze, pod dopunskim uslovom da su ugovorne strane u vreme zakljuenja ugovora znale da se stvari nalaze u tom mestu ili da ih treba proizvesti ili izraditi u odredjenom mestu. U svim drugim sluajevima ugovora o medjunarodnoj prodaji robe pod mestom isporuke robe smatra se mesto u kome je prodavac u vreme zakljuenja ugovora imao svoje sedite. S tim u vezi, mesto u kome se nalazi njegovo poslovno sedite je i mesto u kome je on u obavezi da robu stavi na raspolaganje kupcu.

35

Odredjivanje mesta isporuke robe, kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, znaajno je sa stanovita uzajamnih prava i obaveza ugovornih strana, poto u njemu dolazi do prelaska rizika propasti stvari sa prodavca i kupca. Pored toga, mesto isporuke robe esto se koristi i kao kriterijum (taka vezivanja) za odredjivanje nacionalnih propisa koji e se primeniti na konkretan ugovor o medjunarodnoj prodaji robe.

B.b) Rok isporuke robe Pod rokom isporuke robe podrazumeva se ono vreme u kome je prodavac, shodno ugovornoj obavezi, propisima kojima se uredjuje oblast medjunarodne prodaje robe i poslovnoj praksi, duan da robu preda kupcu. Kao i mesto isporuke, tako i rok isporuke robe moe biti odredjen samim ugovorom. To se moe uiniti na, u osnovi, dva naina. Prvo, ugovorom je mogue precizno odrediti dan isporuke, kada je prodavac duan da isporuku izvri ugovorenog dana. Drugo, ugovorom se mogu, korienjem uobiajenih trgovakih termina, utvrditi okvirni periodi u kojima prodavac mora izvriti svoju obavezu isporuke robe. Ukoliko ugovorom nije utvrdjeno koja je od ugovornih strana ovlaena da precizira rok isporuke, vai pravilo da je to ovlaenje preputeno prodavcu robe, izuzev ako okolnosti sluaja ukazuju da je kupac bio ovlaen da odredi rok isporuke. U poslovnoj praksi je ustanovljeno pravilo da strana koja ima pravo preciziranja roka isporuke, kada su oni okvirno odredjeni, o svojoj odluci mora blagovremeno obavestiti drugu ugovornu stranu. Ukoliko rok isporuke robe nije odredjen ugovorom o medjunarodnoj prodaji robe i to bilo da je preciziran na odredjeni dan ili da je okvirno odredjen upotrebom trgovakih termina sa uobiajenim znaenjem, Beka konvencija ali i nae pravo sadre pravilo po kome je prodavac duan da izvri isporuku robe u razumnom roku posle zakljuenja ugovora. Razumni rok se odredjuje prema vremenu u kome je prodavac, s obzirom na prirodu stvari i ostale okolnosti, bio u mogunosti da preduzme bez odlaganja sve radnje koje su bile potrebne za isporuku te robe 1 . Pored navedenih sluajeva odredjivanja isporuke robe, u robnom prometu je u okvirima poslovne prakse ustanovljeno pravilo po kome se smatra da ako rok isporuke nije precizno ugovoren, da se smatra da je ugovorena promptna isporuka. Promptna isporuka moe se predvideti i korienjem termina brzo ili hitno. U ovom sluaju obaveza prodavca je da isporuku robe izvri odmah bez odlaganja, a najkasnije u roku od 8 dana od dana zakljuenja ugovora. 2

1 2

S. Vukievi M. Velimirovi: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 355 M Vasiljevi: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 486

36

Odredjivanje roka isporuke robe kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe znaajno je sa stanovita uzajamnih prava i obaveza ugovornih strana, poto isporukom robe u predvidjenom roku, odnosno istekom tog roka, rizik propasti ili oteenja robe sa prodavca prelazi na kupca. Pored toga, prema roku isporuke robe utvrdjuje se da je prodavac u docnji sa izvrenjem svoje obaveze uredne isporuke robe, pa shodno tome da duguje naknadu tete zbog neurednog izvrenja ugovora. Najzad, kada je voljom ugovornih strana rok isporuke robe oznaen kao bitan element ugovora (tzv. fiksi ugovori), proputanje roka isporuke robe u tom roku po pravilu vodi prestanku (raskidu) ugovora na tetu prodavca. Inae, kupac nije duan da primi robu pre dana koji je oznaen kao rok isporuke robe. Njegova obaveza preuzimanja robe u ovom sluaju korespondira sa obavezom prodavca na uredno izvrenje, to u konkretnom sluaju znai da njegova obaveza prijema isporuke robe moe nastupiti tek po dospeu prodaveve obaveze da isporui robu. B.c) Nain isporuke robe Nain isporuke robe obuhvata one postupke prodavca koji su neposredno vezani za stavljanje na raspolaganje, odnosno isporuku robe kupcu, kao i druge prodaveve radnje koje su potrebne i koje omoguuju kupcu da dodje u posed (dravinu) odredjene stvari. 1 U pogledu naina isporuke robe vai osnovno pravilo po kome isporuku robe treba izvriti onako kako je to utvrdjeno ugovorom o medjunarodnoj prodaji robe. Ukoliko u ugovoru nema takvih odredbi nain isporuke robe, shodno pravilima poslovne prakse, utvrdjuje se s obzirom na svojstva robe. Po ovom kriterijumu razlikuju se postupci koje prodavac treba da preduzme zavisno od injenice da li je predmet isporuke individualno odredjena stvar ili je u pitanju stvar koja je odredjena po rodu. Isporuka individualno odredjene stvari vri se na nain koji odgovara okolnostima svakog konkretnog sluaja. To e najee biti sama priprema robe za preuzimanje i transport, poto je njena individualizacija izvrena samom prirodom takve stvari. Isporuka stvari koje su odredjene po rodu vri se njihovom individualizacijom u odnosu na ostale stvari istog roda. S tim u vezi, obaveza prodavca je da stvari odredjene koliine i kvaliteta, koje predstavljaju predmet njegove ugovorne obaveze, izdvoji iz mase ostalih stvari istog roda, tako da nema sumnje da je to uinjeno radi izvrenja ugovorne obaveze, tj. da je na taj nain roba individualizovana i spremljena za isporuku kupcu. Izdvajanje po rodu odredjenih stvari moe se izvriti sa ili bez uea kupca. No, nezavisno od okolnosti prisustva kupca toj radnji, ona predstavlja obavezu prodavca. S druge strane, ako izdvajanje vri sam prodavac, onda je svakako potrebno da o toj

V. Kapor S. Cari: Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 113

37

okolnosti obavesti kupca, kako bi ovaj mogao da preduzme potrebne radnje radi preuzimanja robe. Ukoliko se radi o robi koja predstavlja celinu iz koje se deo, koji je namenjen kupcu, moe izdvojiti tek kada je kupac preuzme (npr. isporuka tenosti, koja se vri istakanjem u cisterne kupca), isporuka se smatra izvrenom ako je prodavac preduzeo sve to je potrebno da se kupcu omoguilo preuzimanje robe i ako je kupca obavestio o toj okolnosti i pozvao da preuzme robu. Gore utvrdjena pravila odnose se na pokretne stvari, dok se nain predaje nepokretnosti, po pravilu, realizuje upisom u odgovarajue zemljine knjige. Pored faktike predaje stvari, kojom prilikom kupac stie posed (dravinu) nad tim stvarima, mogui su i sluajevi tzv. simboline isporuke robe. Najei sluajevi ovakvog naina isporuke robe nastaju u uslovima dokumentarne isporuke robe, a sastoje se u tome to prodavac predaje kupcu pisanu ispravu (dokument) na osnovu koje se roba moe preuzeti od treeg lica sa pravom da sa njom dalje raspolae. Isprave na osnovu kojih se vri simbolina isporuka robe, po pravilu, su robni dokumenti koji prate ili predstavljaju robu kao to su konosman (teretnica), skladinica, tovarni list i dr. 1 Ako nita drugo nije ugovoreno prodavac je duan da odjednom isporui celu ugovorenu koliinu robe. Prema tome, isporuka u vie navrata (sukcesivna isporuka) se ne pretpostavlja ve se ona mora posebno ugovoriti. U sluaju distancione prodaje smatra se da je isporuka robe izvrena kada je prodavac preda prvom prevoziocu ili pediteru. Ukoliko su utovarna stanica, luka ukrcaja ili pristanite, udaljeni manje od 10 km od sedita prodavca, isporuka robe se smatra izvrenom kada se ona utovari u prevozno sredstvo u utovarnoj stanici, luci ukrcaja ili u pristanitu 2 . Ukoliko se roba predaje prevoziocu, a prodavac nije tu robu jasno identifikovao u dokumentima za prevoz ili na drugi nain, kao robu namenjenu za izvrenje ugovora, u skladu sa Bekom konvencijom, prodavac je duan da kupcu uputi obavetenje o otpremi kojom se blie odredjuje roba. Iz obaveze prodavca da isporui robu kupcu proizilazi pravilo po kome sve trokove koji su vezani za isporuku robe snosi prodavac, do trenutka isporuke robe. Smatra se da je prodavac isporuio robu u onom trenutku u kome je izvrio sve radnje na ije je preduzimanje bio obavezan na osnovu ugovora o prodaji, odnosno na osnovu relevantnih propisa ili uobiajenim nainom njene isporuke. Trenutkom isporuke robe rizik sluajne propasti ili oteenja stvari, trokovi njenog uvanja kao i ostali trokovi isporuke robe prelaze na kupca. U odnosu na nain i s tim u vezi trokove isporuke robe, kao posebno pitanje postavlja se problem obezbedjenja i snoenja trokova obezbedjenja ambalae. I ovom prilikom vai pravilo po kome su ugovorne odrebe zakon za ugovorne strane. Medjutim, kako se ovo pitanje retko regulie ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe, a ni medjunarodni, pa ak ni nacionalni propisi ne sadre odredbe o tome, pitanje
1 2

S. Vukievi M. Velimirovi: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 356 M. Vasiljevi: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godine, str. 487

38

obezbedjenja i snoenja trokova ambalae, po pravilu, uredjuju se u skladu sa poslovnom praksom. Tom prilikom, poseban znaaj pridaje se poslovnoj praksi koja postoji u mestu u kome nastaje obaveza isporuke robe. Kako je navedeno, to e po pravilu biti sedite prodavca. Prema opte usvojenim pravilima kod medjunarodne prodaje robe, ako ugovorne strane nisu posebno ugovorile nain pakovanja, ambalaa mora odgovarati sledeim zahtevima: mora da titi upakovanu robu i bude pogodna za transportne manipulacije sa tom robom; mora biti takva da omoguava primenu najnieg tarifnog stava prilikom medjunarodnog prevoza robe; treba da omogui primenu najnieg stava carinske tarife u zemlji opredeljenja; treba da bude u skladu sa propisima o uvozu robe na teritoriju zemlje opredeljenja, a naroito u skladu sa zdravstvenim, sanitarnim propisima i propisima o zatiti ivotne sredine.

Po svojoj prirodi i nameni ambalaa moe biti potrona i nepotrona. Osnov ovog razlikovanja je u obavezi koju kupac ima prema ambalai u kojoj je isporuena roba. Kod potrone ambalae, trokove pakovanja i isporuke robe snosi prodavac tako da oni ulaze u cenu isporuene robe, dok kupac u odnosu na samu ambalau nema posebnih obaveza. Kod nepotrone ambalae obezbedjenje pakovanja i isporuke robe takodje je obaveza prodavca, ali je kupac duan da vrati predmetnu ambalau ili da plati njenu cenu. Kao posebno postavlja se pitanje odgovornosti prodavca prilikom isporuke robe u neodgovarajuoj ambalai. Tom prilikom treba imati u vidu da je osnovna funkcija ambalae zatita robe i obezbedjivanje uslova za njen bezbedan transfer. S tim u vezi a posebno s obzirom na praksu da ambalaa u sve veoj meri poprima i obeleja svojevrsnog marketinkog prezentiranja robe, samo tei sluajevi povrede pravila o ambalai mogu se smatrati osnovom ugovorne odgovornosti prodavca robe. U tom smislu je i odredba Beke konvencije, shodno kojoj postoji nesaobraznost isporuene robe sa ugovorom o prodaji preuzetim obavezama, ukoliko roba nije upakovana ili zatiena na nain koji je uobiajen za takvu robu ili ako praksa takve zatite ne postoji, na nain koji je podoban da sauva i zatiti robu. Dakle, u ovom sluaju prigovori na kvalitet upotrebljene ambalae reavae se po pravilima o pravu prigovora kupca na kvalitet isporuene robe. C) Garantovanje za fizika i pravna svojstva isporuene robe U kategoriju osnovnih obaveza prodavca, kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, spada i garantovanje kupcu da isporuena roba nema nedostatke koji dovode u 39

pitanje mogunost njenog normalnog korienja. Nedostaci na isporuenoj robi mogu biti svojstveni samoj prirodi isporuene stvari (fiziki nedostaci), kao i proizilaziti iz prava treih lica kojima se dovodi u pitanje mogunost nesmetanog korienja isporuene stvari (pravni nedostaci).

C.a.) Garantovanje za fizika svojstva robe Pravni osnov garancije za fizika svojstva robe predstavlja obaveza prodavca da kupcu isporui robu bez materijalnih nedostataka. U savremenom zakonodavstvu i nauci upotrebljavaju se razliiti termini za oznaavanje materijalnih nedostataka na isporuenoj robi. To su termini materijalni nedostaci, mane robe, nedostatak saobraznosti i dr. 1 Svi ti termini imaju u osnovi isto znaenje i mogu se svesti na konstataciju da se pod materijalnim nedostatkom robe podrazumeva isporuka robe, kojom prilikom roba nema ugovorom ili poslovnom praksom utvrdjena svojstva. U skladu sa odredbama Beke konvencije prodavac je duan da kupcu isporui robu u koliini, kvalitetu i vrsti kako je to predvidjeno ugovorom. Uz to zahteva se da isporuena roba bude upakovana ili zatiena na nain predvidjen ugovorom. Saglasno tome, smatra se da roba ima materijalne nedostatke, odnosno da isporuena roba nije saobrazna ugovoru o medjunarodnoj prodaji kada ne poseduje ugovoreni kvalitet i koliinu, odnosno kada se isporuuje druga roba u odnosu na onu ija je isporuka ugovorena (aluid). Drugim reima, svaka isporuka robe koja po koliini i kvalitetu, odnosno po vrsti ne odgovara ugovorom utvrdjenim obelejima (subjektivni kriterijum) smatrae se da nije saobrazna ugovoru. Pored toga, ukoliko se ugovorne strane nisu drugaije sporazumele, Bekom konvencijom je utvrdjeno i pravilo (objektivni kriterijum) po kome se smatra da roba nije saobrazna ugovoru ukoliko: nije podobna za svrhe za koje se roba iste vrste uobiajeno koristi; nije podobna za naroitu svrhu, koja je prodavcu izriito stavljena do znanja u vreme zakljuenja ugovora; ne poseduje kvalitet robe koji je kupac prodavcu kupcu predoio u vidu uzorka ili modela; i nije pakovana ili zatiena na nain koji je uobiajen za takvu robu ili ako takvo pravilo poslovne prakse ne postoji na nain koji je podoban da sauva i zatiti robu.

Prodavac je obavezan da isporui robu koja je po oba kriterijuma (i subjektivna i objektivna) saobrazna ugovoru o medjunarodnoj prodaji. U tom smislu, on je odgovoran za svaki nedostatak saobraznosti (uskladjenosti) koji je postojao u trenutku prelaska
1

S. Vukievi - M. Velimirovi: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 358

40

rizika na kupca, ak i ako se nedostatak saobraznosti pojavio kasnije, odnosno nezavisno od injenice da li je on znao za postojanje tog nedostatka u vreme isporuke robe kupcu. Odredbama Beke konvencije utvrdjeno je posebno pravilo u vezi sa mogunou otklanjanja nedostatka na robi, ukoliko je ta roba isporuena pre dospelosti roka za njenu isporuku. U skladu sa tim pravilom, ako preda robu pre isteka roka za njenu isporuku, prodavac moe, do datuma odredjenog za isporuku robe, isporuiti deo ili koliinu koja nedostaje ili zameniti nesaobraznu robu novom saobraznom robom ili otkloniti nedostatak saobraznosti isporuene robe, pod uslovom da ovo njegovo pravo ne prouzrokuje kupcu nesrazmerne trokove. Da bi prodavac odgovarao za materijalne nedostatke, odnosno mane robe, potrebno je da se ispune odredjeni uslovi. Ti se uslovi odnose na momenat u kome su postojali materijalni nedostaci na robi, kao i injenicu da li su te mane bile poznate kupcu. S tim u vezi, da bi postojala odgovornost prodavca za materijalne nedostatke na robi potrebno je da su ti nedostaci postojali u momentu prelaska rizika sa prodavca na kupca. Pored toga, prodavac e biti odgovoran i za svaki materijalni nedostatak na robi, koji se pojavi posle prelaska rizika na kupca, a koji se moe pripisati povredi bilo koje njegove ugovorne obaveze, ukljuujui i povredu garancije o tome da e roba biti podobna za njenu redovnu ili naroitu upotrebu ili da e zadrati odredjena svojstva ili karakteristike za odredjeno vreme. Drugi uslov odgovornosti prodavca za materijalne nedostatke robe je da ti nedostaci nisu bili poznati kupcu ili da mu, prema okolnostima sluaja, nisu mogli biti poznati u vreme zakljuenja ugovora o medjunarodnoj prodaji. Tom prilikom polazi se od pretpostavke da ako su mane robe bile poznate kupcu prilikom zakljuenja ugovora (bez obzira na nain na koji je za njih saznao), tada logino proizilazi da je kupac zakljuenjem ugovora pristao da kupi upravo takvu stvar. S tim u vezi, materijalni nedostaci na robi mogu biti vidljivi i skriveni. Vidljivim nedostacima se smatraju one mane robe koje bi paljivo lice sa prosenim znanjem i iskustvom, lako moglo opaziti pri uobiajenom pregledu takve robe. Pravna posledica proputanja utvrdjivanja vidljivih nedostataka na robi je stvaranje pravne pretpostavke (i to neoborive) da ih je kupac primetio prilikom uobiajenog pregleda robe te da je na njih pristao. 1 S druge strane, skriveni nedostaci ili mane robe jesu oni nedostaci koji se ne mogu utvrditi uobiajenim pregledom, ve se njihovo postojanje moe otkriti samo na osnovu strunog pregleda stvari (dakle sa saznanjem i iskustvom koje se ne zahteva od obino paljivog kupca) odnosno koje e se same pokazati upotrebom stvari kroz odredjeni vremenski period. U odnosu na ove nedostatke nema osnova za pretpostavku o saglasnosti kupca, ve obratno postoji odgovornost prodavca za isporuenu robu koja nije saobrazna sa ugovorom o medjunarodnoj prodaji. Upravo s obzirom na mogunost postojanja vidljivih ili skrivenih nedostataka robe, kao i obaveze prodavca da isporui robu koja je saobrazna njegovim ugovorom o prodaji preuzetim obavezama, utvrdjena je i jedna posebna obaveza kupca koja se sastoji
1

V. Kapor S. Cari: Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 118

41

u pregledu isporuene robe. Posebnost ove obaveze kupca ogleda se u injenici da je ona ustanovljena u funkciji zatite njegovih interesa i stvaranja konane situacije vezano za isporuku robe. To konkretno znai da prodavac ne stie posebna prava u odnosu na kupca povodom ove kupeve obaveze, ali njeno nevrenje od strane kupca moe za posledicu imati gubitak prava kupca, koja inae ima po osnovu nesaobrazne isporuke robe. Obaveza kupca da pregleda robu odnosi se na svu isporuenu robu od strane prodavca i za predmet ima utvrdjivanje svih oblika nesaobraznosti tako isporuene robe (kvantitet, kvalitet i vrsta robe). Shodno tome, kupac moe lino pregledati robu (ime e se obezbediti od vidljivih nedostataka) ili e je dati na struni pregled (ime e se obezbediti i od skrivenih nedostataka). Beka konvencija ne utvrdjuje precizno rok u kome je kupac u obavezi da izvri pregled robe, ve odredjuje da je to potrebno uiniti u to je mogue kraem roku, zavisno od okolnosti konkretnog sluaja. Rok poinje da tee od momenta isporuke robe. Opredeljenje konvencije da ovim povodom ne koristi pravni standard razumnog roka, koji je upotrebljen za oznaavanje obaveze prodavca na isporuku robe, moe se dovesti u kontekst nastojanja da se dopunski insistira na aurnosti u obavljanju posla pregleda isporuene robe. U sluaju distancionih isporuka robe, kojom prilikom se ona predaje na prevoz, pregled robe se moe odloiti do njenog prispea u mesto opredeljenja. Takodje, ako je kupac u toku prevoza robe promenio pravac ili je dalje otpremio, a da pri tome nije postojala mogunost da je pregleda, iako je prodavcu u trenutku zakljuenja ugovora bila poznata ili je morala biti poznata mogunost ove izmene pravca ili dalje otpreme, pregled robe se moe odloiti do prispea robe u mesto opredeljenja. O rezultatima pregleda robe, a posebno ako su na osnovu pregleda utvrdjeni materijalni nedostaci na robi, odnosno nepostojanje saobraznosti sa ugovorenom robom, kupac je u obavezi da o toj okolnosti poalje obavetenje prodavcu u kome e navesti prirodu utvrdjenih nedostataka. Ovo obavetenje kupac je duan da poalje prodavcu u razumnom roku od trenutka kada je otkrio ili je morao otkriti postojanje materijalnog nedostatka na robi. U pitanju je dakle subjektivni rok, ije je trajanje odredjeno upotrebom pravnog standarda razumni rok i odredjuje se za svaki konkretan sluaj posebno. Proputanje ovog roka ima za posledicu gubljenje prava kupca da se poziva na nesaobraznost isporuene sa ugovorenom robom. S druge strane, kupac u svakom sluaju gubi pravo da se pozove na nedostatak saobraznosti robe, ako o toj okolnosti nije obavestio prodavca najkasnije u roku od dve godine raunajui od dana stvarne predaje robe kupcu, izuzev kada je ugovornom odredbom o garanciji odredjen drugi oblik. U pitanju je dakle objektivni rok, kojim su obuhvaeni svi mogui materijalni nedostaci robe (kako vidljive, tako i skrivene mane robe), koji je apsolutnog karaktera, te koji protokom proizvodi konano dejstvo u pogledu prava kupca da se pozove na nedostatak saobraznosti isporuene i ugovorene robe i po tom osnovu ostvari posebna Bekom konvencijom utvrdjena prava. S druge strane, prodavac nema pravo da se koristi odredbama Beke konvencije o obavezi kupca da pregleda robu i gubitku prava koje ima kupac ukoliko propusti da obavesti prodavca o materijalnim nedostacima robe, kada se nedostatak saobraznosti 42

robe odnosi na injenice koje su mu bile poznate ili mu nisu mogle biti nepoznate, a on ih nije saoptio kupcu.

C.b.) Garantovanje za pravna svojstva robe Pored garancije za fizika svojstva isporuene robe, koja se sastoji u injenici da takva roba ne sadri materijalne nedostatke, prodavac garantuje kupcu i za pravna svojstva isporuene robe. U tom smislu, smatrae se da postoji odgovornost prodavca za pravne nedostatke na isporuenoj robi, ako na toj robi postoji neko pravo treeg lica koje iskljuuje, umanjuje ili ograniava pravo kupca, a o ijem postojanju kupac nije obaveten, niti je pristao da preuzme robu optereenu tim pravom. To konkretno znai da prodavac garantuje kupcu da mu isporuenu robu, na osnovu ugovora o medjunarodnoj prodaji, niko nee oduzeti (sluaj kada tree lice dokae da prodavac nije bio vlasnik stvari, ve da je ta stvar u svojini tog treeg lica) i uopte da u vrenju prava na isporuenoj robi nee biti ograniavan, odnosno da to pravo nee biti umanjeno nekim jaim ili posebnim pravom treeg lica (sluaj slubenosti ili zaloge na predmetu ugovora o prodaji). Ukoliko nastupe gore navedene okolnosti prodavac je duan da prui pravnu zatitu kupcu (tzv. zatita od evikcije). S tim u vezi, kada se pokae da tree lice polae neko pravo na isporuenoj robi, kupac je duan da o toj okolnosti obavesti prodavca i pozove ga da u razumnom roku oslobodi isporuenu robu od prava ili pretenzija treeg lica ili, kada su predmet ugovora o prodaji stvari odredjene po rodu, da mu isporui drugu stvar bez pravnih nedostataka. Beka konvencija blie odredjuje uslove zatite od edikcije s obzirom da li su u pitanju stvarna prava na robi u odnosu na prava koja proizilaze iz industrijske, odnosno druge intelektualne svojine. Naime, dok u prvom sluaju, naelno postoji mogunost da se kupac saglasi sa isporukom robe na kojoj tree lice ima posebna prava, u sluaju postojanja industrijske ili druge intelektualne svojine, prodavac je u obavezi da kupcu isporui robu slobodnu od svakog prava ili zahteva treeg lica. Takodje prema odredbama Beke konvencije kupac ima obavezu da, pod pretnjom gubitka prava na zatitu od edikcije, o pretenzijama treeg lica da dostavi obavetenje prodavcu u kome e se navesti priroda zahteva, odnosno prava treeg lica. Ovo obavetenje prodavcu kupac je duan da dostavi u razumnom roku, poto je saznao ili je morao da sazna za postojanje prava ili zahteva treeg lica i njihovu prirodu. S druge strane, prodavac nee moi da se oslobodi odgovornosti u smislu pravca kupca na zatitu od edikcije, ukoliko je znao za pravo ili zahtev treeg lica i njihovu prirodu.

43

2.3.2. Prava kupca u sluaju neizvrenja ugovornih obaveza prodavca Kada prodavac ne izvri bilo koju svoju obavezu, koju ima na osnovu ugovora o medjunarodnoj prodaji robe ili na osnovu odredbi Beke konvencije, kupac kao druga ugovorna strana, na osnovu te injenice, stie sledea prava: pravo da zahteva ispunjenje ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, ukljuujui u ovo pravo i pravo na zamenu robe, kao i pravo na otklanjanje nedostataka na robi (popravku robe); pravo da raskine ugovor o medjunarodnoj prodaji robe; i pravo da zahteva srazmerno snienje cene.

Pored gore navedenih prava, kupcu pripada i pravo na naknadu tete ukoliko prodavac ne izvri ili neuredno izvri svoje obaveze iz ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Za ostvarivanje ovih prava kupcu irelevantna je okolnost obima neizvrenih obaveza prodavca. Naime, i u sluaju kada prodavac isporui samo jedan deo robe ili kada je samo jedan deo isporuene robe nesaobrazan ugovoru o prodaji, gore navedena prava pripadae kupcu ali samo u pogledu dela koji nije isporuen, odnosno koji nije saobrazan ugovoru o medjunarodnoj prodaji robe. Izuzetno od ovog pravila, kupac moe da izjavi da raskida deo ugovora o prodaji (ne samo u odnosu na neisporueni, odnosno nesaobrazni deo), samo ukoliko delimino neizvrenje isporuke robe, odnosno nedostatak saobraznosti predstavlja bitnu povredu ugovora. Pod neispunjenjem ugovora smatra se zakanjenje, odbijanje ispunjenja, kao i nemogunost ispunjenja. Tom prilikom, nebitno je da li je prodavac odgovoran za nemogunost ispunjenja. Da bi se smatralo da je dolo do propusta u izvrenju obaveza prodavca, potrebno je da su njegove obaveze dospele u skladu sa ugovorom ili odredbama Beke konvencije. S tim u vezi je i pravo kupca da primi, ali i da odbije prijem isporuke robe od strane prodavca pre datuma koji je odredjen kao rok dospea obaveze njene isporuke. Pored toga, posebnom odredbom Beke konvencije, utvrdjeno je pravilo za sluaj kada prodavac isporui koliinu koja je vea od one koja je predvidjena ugovorom. U ovom sluaju kupac moe primiti ili odbiti prijem robe u koliini koja premauje ugovorenu koliinu. Ukoliko pak primi ceo viak ili jedan njegov deo iznad ugovorene koliine, kupac e biti duan da ga plati u skladu sa ugovorenom cenom.

44

A) Pravo na zahtev za ispunjenje ugovora Pravo na zahtev za ispunjenje ugovorne obaveze prodavca, uslovljeno je odustankom kupca od korienja drugih sredstava radi ostvarivanja svojih prava (npr. ne moe se istovremeno zahtevati izvrenje ugovorne obaveze na isporuku robe i traiti raskid ugovora). Prilikom podnoenje zahteva za izvrenje ugovorne obaveze prodavca, kupac moe prodavcu odrediti dodatni rok, razumne duine za ispunjenje njegove obaveze. U okvirima tako odobrenog dodatnog roka kupac ne moe da se koristi bilo kojim drugim sredstvom predvidjenim za povredu ugovorne obaveze prodavca. Medjutim, odobrenje naknadnog roka ne utie na pravo kupca da usled docnje prodavca sa izvrenjem svojih ugovornih obaveza, zahteva naknadu tete zbog neurednog izvrenja (zakanjenja) ugovorne obaveze prodavca. Duina trajanja dodatnog roka utvrdjuje se prema svakom konkretnom sluaju, uz korienje pravnog standarda roka razumne duine. Ukoliko, pak, kupac primi obavetenje od prodavca da nee izvravati svoje ugovorne obaveze (isporuiti ugovorenu robu) do isteka ugovorom utvrdjenog roka, kupac nije u obavezi da odredi prodavcu dodatni rok za izvravanje obaveze isporuke robe. Beka konvencija utvrdjuje i dve posebne varijante izvravanja obaveza prodavca na osnovu ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Prva se odnosi na zamenu isporuke. Naime, u sluaju kada isporuena roba nije saobrazna ugovoru, kupac ima pravo da zahteva isporuku druge robe kao zamenu za isporuenu robu koja nije saobrazna ugovoru. Ovo pravo kupac e moi da ostvari samo ako nedostatak saobraznosti predstavlja bitnu povredu ugovora, a zahtev za zamenu je uinjen bilo istovremeno sa obavetenjem prodavca o neosaobraznosti isporuene robe, bilo u razumnom roku posle tog obavetenja. Drugi sluaj se odnosi na otklanjanje nedostataka na robi. Saglasno tome, ako isporuena roba nije saobrazna ugovoru, kupac moe zahtevati od prodavca da mu otkloni nedostatak popravkom te robe, izuzev ako bi to bilo nerazumno uzimajui u obzir sve okolnosti konkretnog sluaja. I u ovoj varijanti ispunjenja ugovora, zahtev za popravku mora biti uinjen istovremeno sa obavetenjem prodavca o nesaobraznosti isporuene robe ili u razumnom roku posle tog obavetenja.

B) Pravo na raskid ugovora Jedna od posledica neizvravanja, odnosno neurednog izvravanja ugovornih obaveza jedne ugovorne strane je pravo na raskid ugovora koje pripada drugoj ugovornoj strani. Time se obezbedjuje ekvivalentnost njihovih uzajamnih prestacija. 45

U skladu sa Bekom konvencijom kupac ima pravo na raskid ugovora o medjunarodnoj prodaji zavisno od sledee tri mogue faktike, odnosno pravne situacije. Prvo, kupac moe izjaviti da raskida ugovor o medjunarodnoj prodaji robe, ako neizvrenje bilo koje obaveze koju prodavac ima na osnovu samog ugovora ili konvencije, predstavlja bitnu povredu ugovora. S tim u vezi, povreda ugovora koju uini jedna strana (prodavac) smatrae se bitnom ukoliko se njom prouzrokuje takva teta drugoj strani (kupcu) da je sutinski liava onog to je oekivala od ugovora, izuzev ako takvu posledicu nije predvidela strana koja ini povredu, niti bi je predvidelo razumno lice istih svojstava u istim okolnostima. Drugo, kupac moe raskinuti ugovor o medjunarodnoj prodaji robe u sluaju kada roba nije isporuena, a prodavac nije isporuio robu ni u dodatnom roku razumne duine, koji mu je odobrio kupac, odnosno ako je prodavac izjavio da robu nee isporuiti ni u tako odredjenom dodatnom roku. Tree, kupac moe raskinuti ugovor o medjunarodnoj prodaji robe za ve isporuenu robu, kao i za budue isporuke ugovorene robe, ukoliko zbog njihove medjuzavisnosti izvrene isporuke ne bi mogle da se koriste za svrhe koje su ugovorne strane imale u vidu prilikom zakljuenja ugovora. Izjava o raskidu ugovora od strane kupca proizvodi dejstvo samo ako je o njoj obaveten prodavac.

C) Pravo na snienje cene Ako isporuena roba od strane prodavca nije saobrazna ugovoru o medjunarodnoj prodaji robe kupac moe, bez obzira na okolnost da li je cena ve plaena ili to nije uinjeno, sniziti cenu u istoj srazmeri u kojoj se nalazi vrednost stvarno isporuene robe u vreme isporuke, prema vrednosti koju bi u to vreme imala roba saobrazna ugovoru. Na taj nain se, uz ouvanje ugovora i izbegavanje ponekad dugih sudskih procesa koji prate njegov prestanak, obezbedjuje srazmernost vrednosti isporuene robe sa plaenom cenom za tako isporuenu robu, to je u veini sluajeva povoljnije kako za kupca, tako i za prodavca. Najzad, ako je kupac izjavio da raskida ugovor o medjunarodnoj prodaji robe, a da tom prilikom za to nisu bili ispunjeni gore navedeni uslovi, te da sam nije platio cenu, prodavac moe da na takvu izjavu reaguje time to e sam raskinuti ugovor, poto ovakva izjava kupca, po svojoj prirodi, predstavlja odbijanje ispunjenja ugovornih obaveza.

46

2.3.3. Obaveze kupca Kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, s obzirom na internacionalni karakter poslovnih transakcija koje se tim povodom obavljaju, razlikuju se poslovne od ugovornih obveza kupca. Poslovne obaveze su ire postavljene i u odredjenoj meri su uslovljene imperativnim propisima drave na iju se teritoriju uvozi roba koja je predmet ugovora o medjunarodnoj prodaji. S tim u vezi, kupac mora da ispuni niz odredbi propisa iz oblasti javnog prava, a pre svega one kojima se uredjuje reim spoljnotrgovinskog poslovanja (kontigenti, kvote, dozvole i sl), zatim carinske propise, devizne propise, kao i propise kojima se uredjuju normativi i standardi koje uveena roba treba da sadri, odnosno sa kojima treba da bude usaglaena. Ugovorne obaveze proizilaze iz samog ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, odnosno propisa i pravila poslovne prakse kojima je uredjena ova materija. Za ove obaveze vai pravilo o njihovoj uslovljenosti i komplementarnosti sa obavezama prodavca robe. Saglasno tome, obavezi prodavca da isporui robu odgovara obaveza kupca da tu isporuku preuzme, a obavezi prodavca da prenese pravo svojine na robi, odgovara obaveza kupca da plati cenu. Imajui gore navedeno u vidu, osnovne ugovorne obaveze kupca su: plaanje cene, i preuzimanje isporuke robe.

Naravno, kao i u sluaju obaveza prodavca i kupac moe imati niz prateih (sporednih) ugovorih obaveza, koje se, pre svega, odnose na obavezu saradnje, obavezu obavetavanja, obavezu uvanja robe. Ove obaveze su supsidijerne i po pravilu su dispozitivne prirode, te u osnovi ne odredjuju sadrinu obaveza kupca.

A) Plaanje kupovne cene Plaanje kupovne cene je redovan i normalan nain izvrenja osnovne obaveze kupca, koja proizilazi iz ugovora o medjunarodnoj prodaji robi. U irem smislu, plaanje predstavlja izmirivanje bilo koje dospele obaveze, kada se inidba sastoji u predaji odredjene sume novca. Ono to karakterie plaanje u uslovima medjunarodnog poslovanja je to to se ono, po pravilu, vri u stranoj valuti i po posebnim propisima, koji su prilagodjeni ovim uslovima poslovanja. Obaveza kupca da plati cenu podrazumeva preduzimanje svih mera i ispunjavanje formalnosti predvidjenih ugovorom ili odgovarajuim propisima, odnosno poslovnom praksom koji se odnose na prenos odredjene sume novca. 47

S obzirom da se plaanje cene vri prema unapred odredjenoj vrsti i kvalitetu robe, to se u praksi postavlja pitanje odredjivanja koliine robe za koju se plaa cena. Ako je cena utvrdjena prema teini robe, za odredjivanje cene, u konkretnom sluaju, uzima se u obzir neto teina robe. Osnovno pravilo koje vai i u uslovima ugovora o medjunarodnoj prodaji robe je da se cena plaa u ugovorom odredjenom mestu, roku i nainu plaanja. Ukoliko o tim elementima odredjivanja izvrenja obaveza kupca, ugovor o prodaji ne sadri potrebne odredbe, primenie se posebna pravila Beke konvencije o odredjivanju mesta i roka plaanja cene. Ukoliko kupac nije ugovorom o prodaji preuzeo obavezu da cenu plati u bilo kom drugom mestu, njegova obaveza plaanja cene prodavcu, prema mestu plaanja, odredjena je na jedan od dva naina. Prvo, sa pretenzijama da ovo bude osnovno pravilo, to je sedite prodavca. Drugo, kao izuzetak od tog pravila, koji je uslovljen injenicom da se isplata vri uz predaju robe ili dokumenata, mesto plaanja je mesto u kome se vri ta predaja. Radi zatite materijalnih interesa kupca, utvrdjeno je i dodatno pravilo, shodno kome prodavac snosi svako poveanje trokova vezano za plaanje cene, do koga je dolo zbog promene njegovog sedita posle zakljuenja ugovora. S druge strane, kako bi se uredno izvrila obaveza plaanja cene, kupac je u obavezi da ispuni sve formalnosti koje postoje kako u dravi gde kupac ima sedite (uvozne formalnosti), tako i u dravi gde prodavac ima sedite (izvozne formalnosti). Trokove transfera novca, kao i rizik gubitka novca u transferu do sedita prodavca, odnosno mesta plaanja snosi kupac. Ukoliko kupac nije ugovorom o prodaji preuzeo obavezu da plati cenu u bilo koje drugo vreme, njegova obaveza plaanja dospeva kada mu prodavac stavi na raspolaganje bilo samu robu koja je predmet ugovora o prodaji, bilo dokumenta koja se na tu robu odnose. Dakle, ako nije drugaije ugovorom odredjeno, Beka konvencija utvrdjuje pravilo o istovremenosti ispunjenja ugovornih obaveza (prodavca isporuka robe, kupca plaanje cene). S tim u vezi je pravilo po kome prodavac moe usloviti predaju robe plaanjem cena. U tom smislu je i odredba Beke konvencije shodno kojoj ukoliko je ugovorom predvidjen prevoz robe, prodavac moe otpremiti robu pod uslovom da roba ili dokumenta koja se na robu odnose nee biti predata kupcu, dok ovaj ne plati cenu. S druge strane, kupac nije duan da plati cenu pre nego to je imao mogunost da robu pregleda i na osnovu toga utvrdi saobraznost isporuene sa ugovorenom robom. Od ovog pravila postoji mogunost izuzetka, ako nain isporuke ili plaanja, sa kojim su se ugovorne strane saglasile, iskljuuje takvu mogunost. Obaveza kupca na plaanje cene dospeva onog dana koji je odredjen ugovorom ili koji se moe odrediti na osnovu ugovora ili propisa kojima se uredjuje materija medjunarodne prodaje, bez potrebe za bilo kakvim zahtevom prodavca ili drugim formalnostima. Time se istie samostalnost obaveze kupca za iju dospelost nije potrebna nikakva inicijativa (poziv ili opomena) od strane prodavca ili drugog eventualno ovlaenog lica.

48

Za razliku od mesta i vremena plaanja cene, kod odredjivanja naina plaanja cene postoji snaan uticaj imperativnih propisa, koji ugovorne strane moraju imati u vidu prilikom ugovaranja naina na koji e kupac platiti cenu. Ova okolnost proizilazi iz uslova pod kojima se odvija medjunarodno poslovanje. Na osnovu poslovne prakse i uslova primene nacionalnih propisa drava sa ije teritorije potiu ugovorne strane, moe se zakljuiti da se u najveem broju sluajeva plaanje kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe vri na jedan od sledeih naina. Kada je ugovoreno plaanje u gotovom novcu ono se realizuje plaanjem putem virmana. Ukoliko prodavac i kupac imaju tekue raune kod iste poslovne banke, smatra se da je plaanje izvreno kad toj banci, odnosno njenoj poslovnoj jedinici stigne nalog kupca da se izvri plaanje sa njegovog rauna u korist rauna prodavca, ukoliko kupac ima pokrie na svom raunu, a ukoliko kupac i prodavac imaju raune kod poslovnih jedinica razliitih banaka, smatra se da je plaanje izvreno kada poslovnoj jedinici banke prodavca stigne nalog kupca da odobri raunu prodavca sa rauna kupca iznos na koji nalog glasi. Kada je ugovoreno plaanje putem dokumentarnog akreditiva, a ugovorom o prodaji nije nita drugo predvidjeno, kupac je duan da kod odredjene poslovne banke o svom troku otvori akreditiv i to najmanje 15 dana pre dana isporuke robe i sa vanou najmanje 15 dana raunajui od dana koji je ugovorom odredjen za isporuku robe. Na otvorenom akreditivu kupac mora obezbediti sredstva koja pokrivaju cenu za najveu koliinu robe koju prodavac prema ugovoru o prodaji treba da isporui, kao i iznos trokova koje plaa prodavac, a koji padaju na teret kupca. Ako je ugovoreno plaanje uz otkup robnih dokumenata, prodavac je duan da ugovorena robna dokumenta, kojima dokazuje da je izvrio urednu isporuku, poalje odredjenoj poslovnoj banci, s tim to e kupac moi da raspolae sa tom robom tek po iskupu dokumenata od banke, tj. po uplati cene i trokova koji padaju na njega 1 .

B) Preuzimanje isporuke robe Preuzimanje robe od strane kupca korespondira obavezi prodavca da uredno isporui robu. U pitanju su uzajamno uslovljene obaveze, kojom prilikom uredno izvravanje obaveza jedne ugovorne strane stvara osnove za isto takvo postupanje druge ugovorne strane. Konkretno, kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe to znai da kupac pored prava da zahteva isporuku prodate robe od strane prodavca (poverilaka prava), ima i obavezu preuzimanja isporuke takve robe (dunike obaveze). Pri ispunjavanju obaveze preuzimanja isporuke robe, kupac je u osnovi obavezan da preduzme dve vrste radnji:

Navedene su odredbe Optih uzansi prema M. Vasiljevi, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 490-491

49

obavljanje svih radnji koje se od njega razumno ocekuju, kako bi omoguio prodavcu uredno izvrenje isporuke robe, i preuzimanje (odnoenje) robe.

Obavljanje svih radnji koje se od kupca razumno oekuju, uslovljeno je specifinostima svakog konkretnog sluaja. Zavisno od samog ugovora, ali i poslovne prakse koja u ovoj oblasti postoji, u materiji medjunarodnog poslovanja ova obaveza bie razliita. U nekim sluajevima ona e se sastojati u dostavljanju potrebne ambalae u kojoj e se roba isporuiti, u drugima, u obavetenju o prevoznom sredstvu i mestu preuzimanja robe u to prevozno sredstvo. Ono to je bitno ogleda se u pravnoj situaciji u kojoj je kupac duan da saradjuje sa prodavcem i na taj nain stvori osnove da ovaj uredno izvri svoju obavezu isporuke robe. Tom prilikom, kupac je duan da postupa sa panjom dobrog privrednika (strunjaka za predmet svog poslovanja) i to u odnosu na sve radnje koje se razumno od njega oekuju. Beka konvencija je ovu obavezu kupca konkretno odredila u odnosu na blia svojstva same robe. Naime, ako je prema ugovoru o prodaji prodavac duan da odredi oblik, mere ili druga obeleja robe prema njegovoj specifikaciji, a kupac ne dostavi ovu specifikaciju do utvrdjenog datuma ili do isteka razumnog roka, raunajui od prodavevog zahteva da to uini, prodavac moe, ne dovodei u pitanje svoja druga prava, sam da saini tu specifikaciju, uzimajui tom prilikom kupeve potrebe koje su mu mogle biti poznate. U tom sluaju, prodavac je duan da obavesti kupca o svim pojedinostima tako sainjene specifikacije i odredi mu jedan rok u kome on moe podneti neku drugu specifikaciju. Ako kupac, poto je primio obavetenje od strane prodavca i dalje nastavi sa izbegavanjem saradnje u isporuci robe, pa u tako ostavljenom roku neiskoristi ovu mogunost, specifikacija koju je izvrio prodavac je obavezna i smatrae se merilom uredno izvrene isporuke robe. Pored preduzimanja radnji koje vode stvaranju uslova za urednu isporuku robe, kupac je obavezan i da izvri samo njenog preuzimanje. Pod pojmom preuzimanje robe, treba podrazumevati isporuku robe u uem i irem znaenju tog pojma. Ue znaenje obuhvata uspostavljanje poseda (dravine) kao faktikog odnosa kupca prema predmetu ugovora o medjunarodnoj prodaji. Sa tim inom se, po pravilu, vezuje utvrdjivanje svojstva robe, a potom i njeno odnoenje. U irem znaenju ovog pojma, preuzimanje robe moe se izvriti i bez fizikog kontakta kupca i kupljene robe, na osnovu predaje robnih dokumenata, pomou kojih kupac moe dalje raspolagati kupljenom robom. Preuzimanje robe treba da se realizuje u odredjenom mestu, roku i na odredjeni nain. Mesto, vreme i nain preuzimanja isporuke robe od strane kupca, po pravilu, odgovaraju prodavevim obavezama na urednu isporuku robe. Znaaj urednog izvravanja obaveze kupca na preuzimanje robe sastoji se u tome to proputanje ili zakanjenje sa izvrenjem ovih obaveza, kupac pada u duniku docnju, odnosno na njegov teret padaju sve promene, pa i sluajna propast robe do koje moe doi, kao i svi trokovi koji nastaju u vezi sa uvanjem robe posle tog roka. 50

Znaaj koji prelazak rizika propasti stvari, trokovi preuzimanja robe i njenog opremanja imaju danas u medjunarodnom poslovanju, opredelili su nastanak i razvoj posebnih trgovakih termina, tzv. transpornih klauzula kojima se blie odredjuje mesto, vreme i nain preuzimanja isporuke robe, uz ostavljanje ugovornim stranama na dispoziciju vrenje izbora one klauzule koja najvie odgovara njihovim poslovnim interesima.

2.3.4. Prava prodavca u sluaju neizvrenja ugovornih obaveza kupca Kada kupac ne izvri bilo koju od svojih obaveza, koje ima na osnovu ugovora o medjunarodnoj prodaji robe ili na osnovu odredbi Beke konvencije, prodavac kao druga ugovorna strana stie sledea prava: pravo da zahteva ispunjenje ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, i pravo na raskid ugovora o medjunarodnoj prodaji robe.

Pored gore navedenih prava, prodavcu pripada i pravo na naknadu tete, ukoliko kupac ne izvri ili neuredno izvri svoje obaveze iz ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. S tim u vezi, prodavac ne gubi pravo da zahteva naknadu tete time to koristi prava u pogledu drugih sredstava koja mu stoje na raspolaganju. Medjutim, za razliku od prava kupca u sluaju neizvrenja ugovornih obaveza prodavca, ostvarivanje ovih prava prodavca dopunski je uslovljeno i okolnou da li je od strane prodavca isporuena roba koja je predmet ugovora o prodaji. Shodno tome, ukoliko je roba od strane prodavca isporuena kupcu, kupac nee moi da zahteva raskid ugovora o prodaji, ve samo njegovo izvrenje uz naknadu tete zbog zakanjenja sa izvrenjem.

A) Pravo na zahtev za ispunjenje ugovora Ukoliko kupac propusti da izvri svoje ugovorne obaveze, prodavac ima pravo da zahteva od kupca da plati cenu, preuzme isporuku ili da izvri bilo koju drugu svoju obavezu, osim ako se prodavac ne opredeli da zahteva izvrenje kog drugog prava, koje je nespojivo sa zahtevom za ispunjenje ugovora. U tom smislu, npr. prodavac ne bi mogao da zahteva izvrenje ugovornih obaveza kupca, ukoliko je podneo zahtev za raskid ugovora o prodaji. Medjutim, pravo na zahtev za ispunjenje ugovora, ovom prilikom dopunski je uslovljeno injenicom da li je kupac primio isporuku robe od strane prodavca. Ukoliko je kupac primio robu od prodavca, a zakasnio je sa plaanjem cene, tada prodavac ima 51

pravo samo na zahtev za izvrenje ugovora (plaanje cene), uz pravo na naknadu tete zbog kupevog kanjenja u izvrenju obaveze plaanja. Ovo pravilo ustanovljeno je iz razloga to je kupac prijemom robe postao njen vlasnik, pa prodavac ne bi mogao traiti povraaj robe ak ni svojinskom tubom 1 . Ukoliko kupac nije primio isporuku robe od strane prodavca, a obavezu plaanja cene nije izvrio u roku, tada prodavac ima iri krug ovlaenja, odnosno moe da se opredeli za jedno od sledeih prava: da trai izvrenje ugovora (plaanje cene i prijem isporuke robe) uz naknadu tete zbog zakanjenja; da trai raskid ugovora o prodaji i naknadu tete zbog neizvrenja, i da se koristi posebnim pravom na prodaju robe radi obezbedjenja.

U sluaju opredeljenja za korienje prava na prodaju robe radi obezbedjenja (samopomo), prodavac je ovlaen da robu proda treem licu i da od kupca trai razliku izmedju ugovorene cene i cene po kojoj je roba prodata treem licu, kao i naknadu tete. Ovo pravo prodavca uslovljeno je odbijanjem kupca da primi robu, a roba je podlona brzom oteenju ili bi njeno dalje uvanje zahtevalo nesrazmerne trokove. O toj nameri prodavac je duan da, ukoliko je to mogue, obavesti kupca. U ovom sluaju, prodavac, po prirodi stvari, ne moe da od kupca zahteva prijem isporuke robe, ali moe da zahteva ispunjenje obaveze plaanja cene. 2 Pored navedenih prava prodavca, ako je kupac u docnji sa preuzimanjem isporuke robe ili kada je, u sluaju da se plaanje cene i isporuke robe trebaju izvriti istovremeno, u docnji sa plaanjem cene, prodavac koji poseduje robu ili je na drugi nain kontrolie, duan je da preduzme sve razumne mere za ouvanje fizikog integriteta te robe. U tom smislu, on je ovlaen da robu preda na uvanje u skladite kod treeg lica, na troak kupca, pod uslovom da trokovi tog uvanja ne budu nesrazmerni.

B) Pravo na raskid ugovora Povodom regulisanja prava prodavca da u sluaju neizvrenja kupeve obaveze zahteva raskih ugovora, Beka konvencija naelno razlikuje bitne od nebitnih povreda ugovora o prodaji. U tom smislu prodavac moe izjaviti da raskida ugovor o prodaji ukoliko neizvrenje bilo koje obaveze, koju ima kupac na osnovu ugovora ili same konvencije, predstavlja bitnu povredu ugovora. Tom prilikom, povreda ugovora koju uini jedna ugovorna strana smatrae se bitnom ukoliko se njom prouzrokuje takva teta drugoj strani, da je sutinski liava onog to je opravdano oekivala od ugovora, izuzev ako
1 2

M. Vasiljevi: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 503 V. Stojiljkovi: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 2003. godina, str. 173

52

takvu posledicu nije predvidela strana koja ini povredu ugovora niti bi je predvidelo razumno lice istih svojstava u istim okolnostima. Saglasno takvom opredeljenju da bi se odredjena povreda ugovora o prodaji smatrala bitnom, potrebno je da se kumulativno ispune dva uslova. Prvi, da povreda ugovora oduzima drugoj strani ono to ona osnovano oekuje od izvrenja ugovora. I drugi, da je strana koja je povredila ugovor, kao i svako razumno lice u istim okolnostima, mogla da predvidi takvu posledicu. Na taj nain, kombinacijom objektivnih (povreda ugovora) i subjektivnih (predvidivost) elemenata kod odredjivanja bitne povrede ugovora, Beka konvencija se usmerava na zatitu i znaaj interesa koji ugovor o prodaji njegove pojedinane obaveze imaju za poverioca, a ne na tetu koja mu je priinjena neispunjenjem tih obaveza. Otuda, ako je ispunjenje neke obaveze (npr. plaanje cene ili preuzimanje isporuke u ugovorom utvrdjenom roku) predvidjeno kao dominantan interes poverilaca (prodavca), neispunjenje te obaveze je bitna povreda ugovora, bez obzira kolika je teta priinjena njenim neizvrenjem. S druge strane, upravo sloenost ispunjavanja uslova da bi se jedna povreda ugovora o prodaji smatrala bitnom, opredelila je stav po kome prodavac moe izjaviti da raskida ugovor o prodaji i u sluaju nebitnih povreda ugovora, uz uslov da je kupcu odredio dodatni rok za izvrenje njegovih obaveza (plaanje cene odnosno preuzimanje isporuke robe). Ukoliko kupac ni u dodatnom roku ne izvri svoje obaveze vezane za plaanje cene ili preuzimanje isporuke robe, odnosno ako izjavi da to nee uiniti ni u tako odredjenom roku, prodavac stie pravo na raskid ugovora o prodaji i u sluaju povrede nebitnih odredbi ugovora o prodaji od strane kupca. Kao i u sluaju zahteva za ispunjenje ugovora, tako i u sluaju raskida ugovora prodavac zadrava pravo da od kupca zahteva naknadu priinjene tete. Inae i ovom prilikom vai pravilo po kome izjava prodavca o raskidu ugovora ima pravno dejstvo samo ako je o njoj obavetena druga strana, u konkretnom sluaju kupac.

2.4. Prelazak rizika i raspodela trokova Utvrdjivanje odgovornosti za uredno izvravanje preuzetih obaveza ugovornih strana kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, prevashodno je vezano za injenicu prelaska rizika propasti stvari sa prodavca na kupca. Ovo, pre svega, zbog karaktera poslovnih odnosa kod kojih, po pravilu, dolazi do distancione isporuke robe, kojom prilikom ona prelazi preko teritorija sa razliitim dravnim suverenitetom. Znaaj prelaska rizika propasti stvari potenciran je i okolnou da poslovna praksa sve vie ukazuje da se vremenski period zakljuenja ugovora i izvravanja obaveza ugovornih strana ne poklapaju, ve da postoji, ponekad ak i veoma dug, vremenski period od uspostavljanja do realizacije uzajamnih prava i obaveza prodavca i kupca. Rizik je mogunost nastupanja nekog tetnog dogadjaja, koji moe da dovede do sluajnog oteenja ili propasti predmeta ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Rizik se u tom smislu oznaava kao mogua opasnost za sluajno oteenje ili propast robe u vremenu od momenta zakljuenja ugovora o prodaji do momenta prijema isporuke od 53

strane kupca. Te okolnosti mogu biti razliitog porekla, kao to su prirodni dogadjaji (npr. zemljotres, poplava, sua, poar i dr), ali one mogu biti i posledica ljudskih radnji i ponaanja (ratna dejstva, administrativne mere, kradja stvari i dr). Ono to je bitno, to je injenica da se rizik propasti predmeta ugovora o medjunarodnoj prodaji robe ne moe pripisati svesnom i koordiniranom delovanju jedne od ugovornih strana. To je opasnost propasti ili oteenja stvari koja nastaje sluajno, tj. mimo volje ugovornih strana 1 . Pitanje prelaska rizika sa prodavca na kupca u osnovi moe biti reeno na jedan od tri mogua naina. Najpre, ugovorne strane samim ugovorom o medjunarodnoj prodaji robe mogu ovo pitanje da do kraja urede, kada po naelu slobode ugovaranja (autonomija volje), vai ono o emu je postignuta saglasnost. Drugo, u situaciji kada ugovorne strane nisu regulisale pitanje prelaska rizika, shodno se primenjuju pravna pravila koja su sadrana u propisima koji uredjuju materiju medjunarodne prodaje robe. Najzad, kao trea mogunost regulisanja ovog pitanja u uslovima medjunarodnog poslovanja, sve znaajniju ulogu ima poslovna praksa koja se tim povodom uspostavlja, a koja svoj izraajni oblik ima u posebnog kodifikovanim i od strane ovlaenog medjunarodnog tela objavljenim pravilima, poznatim pod imenom transportne klauzule.

2.4.1. Pravila Beke konvencije Ostavljajui za trenutak po strani mogunost da ugovarai sami ugovorom o medjunarodnoj prodaji robe urede pitanje prelaska rizika sa prodavca na kupca na drugaiji nain, osnovna reenja koja na normativnom planu u uslovima medjunarodnog poslovanja postoje, su ona koja proizilaze iz Beke konvencije. Saglasno odredbama ove konvencije mogu se utvrditi sledei principi prelaska rizika propasti stvari sa prodavca na kupca. Prvo, ukoliko su predmet ugovora o medjunarodnoj prodaji robe individualno odredjene stvari ili stvari odredjene po rodu (generine) koje treba izdvojiti iz odredjene mase ili ih treba proizvesti ili izraditi, a u vreme zakljuenja ugovora ugovorne strane su znale da se te stvari nalaze na odredjenom mestu ili ih treba izraditi ili proizvesti u odredjenom mestu obaveza isporuke robe prodavca se sastoji u stavljanju tih stvari na raspolaganje kupca u tom mestu. Drugo, kad prema ugovoru o prodaji robe, robu treba prevesti obaveza isporuke robe prodavca se sastoji u predaji robe prvom prevozicu radi dostavljanja kupcu.

S. Vukievi, M. Velimirovi: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 381

54

Tree, u svim drugim sluajevima isporuke robe obveza isporuke robe prodavca sastoji se u stavljanju robe na raspolaganju kupcu u mestu u kome je prodavac u vreme zakljuenja ugovora imao svoje sedite (ugovor o prodaji je zakljuen u trenutku prihvatanja ponude). etvrto, u sluaju kada je prema ugovoru potrebno izvriti prevoz robe, a prodavac je obavezan da robu preda u odredjenom mestu rizik propasti stvari sa prodavca prelazi na kupca tek kada je roba predata prevoziocu u mestu njene otpreme. Peto, rizik za robu koja je prodata tokom prevoza prelazi sa prodavca na kupca u trenutku zakljuenja ugovora. Medjutim, ukoliko je u trenutku zakljuenja ugovora prodavac znao ili morao da zna da je roba propala ili da je oteena, pa tu injenicu nije saoptio kupcu, rizik za propast odnosno za oteenje takve robe snosi prodavac. U sluaju kada je rizik propasti stvari preao sa prodavca na kupca, kupac je duan da plati cenu, bez obzira na kasnije nastupanje propasti ili oteenja robe, izuzev ako su propast ili oteenje robe posledica radnji ili proputanja koji su uinjeni od strane prodavca.

2.4.2. Medjunarodne transportne klauzule Transportne klauzule predstavljaju uobiajene skraene trgovake termine, kojima se upotrebom malog broja rei (po pravilu ne vie od tri) precizira itav niz prava i obaveza kupca i prodavca iz ugovora o prodaji a naroito: - mesto i vreme isporuke robe; - prelazak rizika propasti ili oteenja stvari; - prelazak trokova uvanja robe; obaveza pribavljanja prevoznih sredstava; - plaanje prevoznika i drugih trokova prevoza; - osiguranje robe u transportu; - obavetavanje ugovornih strana i dr.1 Transportne klauzule imaju veliki znaaj za odredjivanje uslova pod kojima se odvija medjunarodno poslovanje. Njihova primena pojednostavljuje i skrauje postupak zakljuivanja ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. S druge strane, obezbedjuju se znaajne utede u trokovima medjunarodnog transporta robe, uz postizanje vieg stepena pravne sigurnosti ugovornih strana. Dovoljno je samo da se u svom ugovoru pozovu na neku od transportnih klauzula, pa da itav niz pitanja bude uredjen shodnom primenom te transportne klauzule. Od transportnih klauzula koje danas postoje u globalnim razmerama, svakako su najpoznatija i najznaajnina INCOTERMS (International Comertial Terms) pravila, koja je donela Medjunarodna privredna komora u Parizu. Izvorni tekst INCOTERMS pravila donet je 1936. godine, da bi potom u vie navrata (1953., 1967., 1980., 1990. i 2000. godine) bio menjan i dopunjavan, odnosno preciznije reeno prilagodjavan potrebama trgovake prakse.

M. Vasiljevi: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 513

55

Iako povodom primene INCOTERMS pravila dolazi do prisutnosti odredbi niza ugovora medjunarodnog poslovanja (u prvom redu ugovora o prevozu, ali i ugovora o osiguranju, o nalogu, o delu i dr.) ipak je potrebno imati u vidu da se ove klauzule prevashodno odnose na ugovor o medjunarodnoj prodaji robe i to u samo nekim posebnim aspektima ovog ugovora. Iz injenice da transportne klauzule sadre samo pravila dispozitivnog karaktera, poto su ugovorne strane slobodne u opredeljenju da ugovore njihovu primenu, proizilazi i pitanje obaveznosti i pravnog osnova njihove primene. U tom smislu, mogui su sledei modaliteti njihove primene. Prvo, ugovorne strane mogu ugovorom o prodaji predvideti primenu odredjene transportne klauzule. To je najei sluaj i tada nema posebnih problema za njihovu primenu. Odredjena transportna klauzula postaje sastavni deo ugovora o prodaji, a ugovorne strane su dune da postupaju onako kakvo je pravo znaenje te klauzule. Drugo, mogue je da izmedju ugovornih strana postoji uspostavljena praksa poslovnih odnosa, kojom prilikom se kontinuelno vri primena odredjene transportne klauzule. Ni tom prilikom naelno nema posebnih smetnji da se, u skladu sa odredbom stava 1. lana 9. Beke konvencije, primeni ta transportna klauzula kao sastavni deo poslovne prakse koji je uspostavljen izmedju ugovornih strana. Tree, ugovorne strane su naelno slobodne u ugovaranju, ali i modifikovanju primene odredjene transportne klauzule na njihove poslovne odnose. Naravno, tom prilikom pravno obavezujue za ugovorne strane je samo ono o emu su one postigle saglasnost volja. Imajui u vidu gore navedena obeleja, a posebno dispozitivnost primene i suprostavljenost poslovnih interesa ugovornih strana, a s ciljem omoguavanja lake primene INCOTERMS klauzula, od strane Medjunarodne trgovinske komore u Parizu, 2000. godine, objavljena su Zvanina pravila Medjunarodne privredne komore za tumaenje trgovakih termina 1 . Saglasno tim pravilima INCOTERMS klauzule mogu se podeliti prema vie kriterijuma. Prvo, prema mestu prelaska rizika, mogu da se podele na etiri grupe i to E, F, C i D. Drugo, prema vrsti transporta u kome se koriste, dele se na: - INCOTERMS klauzule koje se koriste za sve vrste prevoza (FCA, CPT, CIP, DAF, DDU i DDP) i INCOTERMS klauzule koje se koriste samo za prevoz morem i unutranjim plovnim vodama (FAS, CPR, CIF, DES i DEQ) 2 . Posebno znaajna je prva podela, koja je revizijom INCOTERMS pravila iz 1990. godine dobila naroito na znaaju. Saglasno toj podeli trgovaki termini su rasporedjeni u etiri kategorije. Prva poinje terminom E (Ex Works) shodno kojoj prodavac stavlja robu na raspolaganje kupcu u svojim poslovnim prostorijama. U drugoj grupi su klauzule koje poinju terminom F (FCA, FAS i FOB) shodno kojima je prodavac duan da isporui robu prevozniku koga je odredio kupac. Trea grupa klauzula zapoinje terminom C i sadri pravilo shodno kome je prodavac duan da ugovori prevoz, ali bez
1

Jugoslovenski nacionalni odbor Medjunarodne privredne komore objavio je INCOTERMS pravila 2000, kao odobreni prevod Icc Publication no 560 2 V. Stojiljkovi: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 2003. godine, str. 185

56

preuzimanja rizika za gubitak ili oteenje robe ili za dopunske trokove koji su nastupili posle otpremanja robe (CFR, CIF, CPT i CIP). I najzad, etvrta grupa klauzula zapoinje terminom D shodno kome je prodavac u obavezi da snosi sve trokove i rizike propasti ili oteenja robe, koji su potrebni za dopremanje robe u njeno odredite (DAF, DES, DEK, DDU i DDP). Pored toga, u okviru ovih grupa, odgovarajue obaveze ugovornih strana svrstane su u okvirima deset naslova, pri emu svaki naslov na prodavevoj strani, odslikava poloaj kupca u pogledu iste materije. INCOTERMS pravila se oznaavaju skraenicama, koje sadre kombinaciju tri slova, od koje zavisi sadrina obaveza prodavca, odnosno kupca. Ukupno postoji 13 INCOTERMS transportnih klauzula sa sledeom utvrdjenom sadrinom znaenja upotrebljenih termina 1 .

EXW (Ex Works) Franko fabrika (...ugovoreno mesto) Franko fabrika znai da je prodavac isporuio robu kada ju je stavio na raspolaganje kupcu u svojim prostorijama ili na ugovorenom mestu (npr. pogonu, skladitu, fabrici itd.), neocarinjenu za izvoz i neutovarenu u vozilo za njeno preuzimanje. Stoga ovaj termin predstavlja minimalnu obavezu prodavca, a trokove i rizike iznoenja robe iz prodavevih prostorija snosi kupac.

FCA (Free Carrier) Franko prevoznik (... ugovoreno mesto) Franko prevoznik znai da prodavac isporuuje robu, ocarinjenu za izvoz, prevozniku imenovanom od strane kupca, na ugovorenom mestu. Treba imati u vidu da odabrano mesto isporuke ima uticaj na obaveze utovarivanja i istovarivanja robe na tom mestu. Ako se roba isporuuje na nekom drugom mestu, prodavac nije odgovoran za istovar. Ovaj termin se moe upotrebljavati bez obzira na vrstu prevoza, ukljuujui multimodalni prevoz. Prevoznik znai svako lice koje se, ugovorom o prevozu, obavezalo da obavi prevoz ili obezbedi obavljanje prevoza eleznikim, drumskim, avionskim, pomorskim ili renim prevozom, ili u kombinaciji tih vrsta prevoza.

Navedeno prema INCOTERMS 2000, Zbornik pravila MTK za tumaenje trgovinskih termina (Icc Publication no 580), izdanje PKJ Jugoslovenski nacionalni odbor MTK, Beograd, 2000. godina

57

Ako kupac imenuje lice koje nije prevoznik da primi robu, smatra se da je prodavac ispunio svoju obavezu da isporui robu kada ju je isporuio tom licu.

FAS (Free Alongside Ship) Franko uz bok broda (... ugovorena otpremna luka) Franko uz bok broda znai da je prodavac isporuio robu kad je roba postavljena uz bok plovila u ugovorenoj otpremnoj luci. Ovo znai da od tog trenutka kupac mora snositi sve trokove i rizike od gubitka ili oteenja robe. Prema terminu FAS, prodavac je duan da ocarini robu za izvoz. Ovo je suprotno od ranijih verzija INCOTERMS, prema kojima je kupac bio duan da organizuje izvozno carinjenje. Medjutim, ako ugovorene strane ele da kupac ocarini robu za izvoz, ovo treba jasno konstatovati putem dodavanja izriite formulacije u tom smislu. Ovaj termin se moe upotrebljavati samo za pomorski ili reni prevoz.

FOB (Free on Board) Franko brod (... ugovorena otpremna luka) Franko brod znai da je prodavac isporuio robu kada je ona prela preko ograde broda u ugovorenoj otpremnoj luci. Ovo znai da otada kupac mora snositi sve trokove i rizike od gubitka ili oteenja robe. Prema terminu FOB, prodavac je duan da ocarini robu za izvoz. Ovaj termin se moe upotrebljavati samo za pomorski ili reni prevoz. Ako ugovorne strane ne nameravaju da roba bude isporuena preko ograde broda, treba upotrebiti termin FCA.

CFR (Lost and Freight) Cena sa vozarinom (...ugovorena odredina luka) Cena sa vozarinom znai da je prodavac isporuio robu kad je roba prela ogradu broda u otpremnoj luci. Prodavac mora da plati cenu sa vozarinom potrebnu za dopremanje robe do ugovorene odredine luke, ali se rizik od gubitka ili oteenja robe, kao i svi dopunski trokovi koji su nastali posle isporuke, prenose sa prodavca na kupca. Terminom CFR predvidjeno je da prodavac ocarini robu za izvoz. Ovaj termin se moe upotrebljavati samo za pomorski i reni prevoz. Ako ugovorne strane ne predvidjaju isporuku robe preko ograde broda, treba upotrebiti termin CPT.

58

CIF (Cost, Insurance and Freight) Cena sa osiguranjem i vozarinom (... ugovorena odredina luka) Cena sa osiguranjem i vozarinom znai da je prodavac isporuio robu kad je ona prela ogradu broda u otpremnoj luci. Prodavac mora da plati cenu sa vozarinom potrebnu za dopremu robe do ugovorene odredine luke, ali se rizik od gubitka ili oteenja robe, kao i svi dopunski trokovi nastali posle isporuke, prenose sa prodavca na kupca. Medjutim, prema terminu CIF, prodavac je duan da pribavi pomorsko osiguranje protiv kupevog rizika od gubitka ili oteenja robe u toku prevoza. Prema tome, prodavac ugovora osiguranje i plaa premiju treba da ima na umu da je, prema terminu CIF, prodavac duan minimalnu pokrivenost osiguranjem. Ukoliko kupac eli da pokrivenou, morae da to izriito ugovori sa prodavcem ili da dopunske aranmane za osiguranje. osiguranja. Kupac da obezbedi samo se zatiti veom napravi sopstvene

Terminom CIF je predvidjeno da prodavac carini robu za izvoz. Ovaj termin se moe upotrebljavati samo za pomorski i reni prevoz. Ako ugovorene strane ne predvidjaju isporuku robe preko ograde broda, treba upotrebiti termin CIP.

CPT (Carriage paid to) Vozarina plaena do (... ugovoreno mesto opredeljenja) Vozarina plaena do... znai da prodavac isporuuje robu prevozniku koga je on imenovao, ali da prodavac mora i da plati vozarinu potrebnu za dopremanje robe do ugovorenog mesta opredeljenja. To znai da kupac snosi sve rizike i ostale trokove nastale posle ovakve isporuke robe. Prevoznik znai bilo koje lice koje se, ugovorom o prevozu, obavezalo da obavi prevoz ili obezbedi obavljanje prevoza eleznicom, drumom, vazdunim putem, morem, rekom, ili u kombinaciji ovih vrsta prevoza. Ako se za prevoz do ugovorenog mesta opredeljenja koriste naredni prevoznici, rizik prelazi kad je roba predata prvom prevozniku. Terminom CPT predvidjeno je da prodavac carini robu za izvoz. Ovaj termin moe da se upotrebljava bez obzira na vrstu prevoza, ukljuujui multimodalni prevoz.

59

CIP (Carriage and Insurance paid to) Vozarina i osiguranje plaeni do (...ugovoreno mesto opredeljenja) Vozarina i osiguranje plaeni do... znai da prodavac isporuuje robu prevozniku koga je on imenovao, ali da prodavac mora i da plati trokove prevoza potrebne za dopremu robe na ugovoreno mesto opredeljenja. Ovo znai da kupac snosi sve rizike i dopunske trokove koji nastanu posle takve isporuke robe. Medjutim, prema terminu CIP, prodavac takodje mora da obezbedi osiguranje protiv rizika kupca od gubitka ili oteenja robe za vreme prevoza. Prema tome, prodavac ugovara osiguranje i plaa premiju osiguranja. Kupac treba da ima u vidu da, prema terminu CIP, prodavac mora da obezbedi samo minimalnu pokrivenost osiguranjem. Ako kupac eli da se zatiti veom pokrivenou, morae da to izriito ugovori sa prodavcem ili da napravi sopstvene dopunske aranmane za osiguranje. Prevoznik znai bilo koje lice koje se ugovorom o prevozu obavezalo da obavi prevoz ili obezbedi obavljanje prevoza eleznicom, drumom, vazdunim putem, morem, rekom, ili u kombinaciji ovih vrsta prevoza. Ako se za prevoz do ugovorenog mesta opredeljenja koriste naredni prevoznici, rizik prelazi kad je roba predata prvom prevozniku. Terminom CIP je predvidjeno da prodavac ocarini robu za izvoz. Ovaj termin moe da se upotrebljava bez obzira na vrstu prevoza, ukljuujui multimodalni prevoz.

DAF (Delivered at Frontier) Isporueno na granici (... ugovoreno mesto) Isporueno na granici znai da je prodavac isporuio robu kad je roba neistovarena, ocarinjena za izvoz ali neocarinjena za uvoz stavljena na raspolaganje kupcu u prispelom prevoznom sredstvu na ugovorenoj taki i mestu na granici, ali pre carinske granice susedne zemlje. Izraz granica moe se upotrebljavati za bilo koju granicu, ukljuujui granicu zemlje izvoza. Stoga je izuzetno vano da se predmetna granica precizno definie, tako to e se u ovom terminu uvek navesti taka i mesto. Medjutim, ako ugovorne strane ele da prodavac bude odgovoran za istovar robe sa prispelog prevoznog sredstva i da on snosi sav rizik i trokove istovara, ovo treba jasno naznaiti tako to e se u kupoprodajnom ugovoru dodati izriita formulacija u tom smislu. Ovaj termin moe da se upotrebljava bez obzira na vrstu prevoza, kada se roba isporuuje na kopnenoj granici. Kad se isporuka vri u odredinoj luci, na palubi broda ili na obali (keju), treba upotrebljavati termin DES ili DEQ. 60

DES (Delivered Ex Ship) Isporueno franko brod (... ugovorena odredina luka) Isporueno franko brod znai da je prodavac isporuio robu kada je roba, neocarinjena za izvz, stavljena na raspolaganje kupcu na brodu u ugovorenoj odredinoj luci. Prodavac mora da snosi sve trokove i rizike u vezi sa dopremom robe do ugovorene odredine luke pre istovara. Ako ugovorne strane ele da prodavac snosi sve trokove i rizike istovara robe, treba upotrebiti termin DEQ. Ovaj termin moe da se upotrebljava samo kada roba treba da bude isporuena morem ili rekom ili multimodalnom prevozom, na plovilu, u odredinoj luci.

DEQ (Delivered Ex Quay) Isporueno franko obala (... ugovorena odredina luka) Isporueno franko obala znai da je prodavac isporuio robu kada je ona stavljena na raspolaganje kupcu, neocarinjena za izvoz, na obali (keju) u ugovorenoj odredinoj luci. Prodavac mora da snosi sve trokove i rizike u vezi sa dopremanjem robe do ugovorene odredine luke i istovarom robe na obali (keju). Terminom DEQ predvidjeno je da kupac ocarini robu radi uvoza i plati sve formalnosti, carine, poreze i druge dabine na uvoz. Ovo je suprotno od prethodnih verzija INCOTERMS, prema kojima je prodavac bio duan da organizuje uvozno carinjenje. Ako ugovorne strane ele da u obaveze prodavca ukljue sve trokove koji se plaaju na uvoz robe ili deo tih trokova, ovo treba jasno naznaiti tako to e se u prodajnom ugovoru dodati izriita formulacija u tom smislu. Ovaj termin moe da se upotrebljava samo kad se roba isporuuje morem ili rekom ili multimodalnim prevozom, iskrcavanjem iz broda na obalu (kej) u odredinoj luci. Medjutim, ako ugovorne strane ele da u obaveze prodavca ukljue rizik i trokove manipulisanja robom od obale do nekog drugog mesta (skladita, terminala, transportne stanice itd.) u luci ili van nje, treba upotrebiti termin DDU ili DDP.

61

DDU (Delivered duty unpaid) Isporueno neocarinjeno (... ugovoreno mesto opredeljenja) Isporueno neocarinjeno znai da prodavac isporuuje robu neocarinjenu za uvoz i neistovarenu sa prispelog prevoznog sredstva na ugovorenom mestu opredeljenja. Prodavac mora da snosi trokove i rizike u vezi sa dopremanjem robe sa tog mesta, osim, kad je to primenjivo, svih dabina (to obuhvata odgovornost i rizik za obavljanje carinskih formalnosti, kao i plaanje formalnosti, carine, poreza i drugih dabina) za uvoz u odredinu zemlju. Takve dabine mora da plati kupac, koji mora da snosi i trokove rizika koji nastanu ako nije blagovremeno ocarinio robu za uvoz. Medjutim, ako ugovorne strane ele da prodavac obavi carinske formalnosti i snosi trokove i rizike koji iz toga proistiu, kao i neke od trokova koji se plaaju na uvoz robe, ovo treba jasno naznaiti tako to e se u kupoprodajnom ugovoru dodati izriita formulacija u tom smislu. Ovaj termin moe da se upotrebljava bez obzira na vrstu prevoza, ali ako se roba isporuuje u odredinoj luci na plovilu ili na obali (keju), treba upotrebiti termin DES ili DEQ.

DDP (Delivered duty paid) Isporueno ocarinjeno (... ugovoreno mesto opredeljenja) Isporueno ocarinjeno znai da prodavac isporuuje robu kupcu na ugovorenom mestu opredeljenja, ocarinjenu za uvoz i neistovarenu sa prispelog prevoznog sredstva. Prodavac mora da snosi sve trokove i rizike vezane za dopremanje robe do tog mesta, ukljuujui, kad je to primenljvo, sve dabine (to obuhvata odgovornost i rizik za obavljanje carinskih formalnosti, kao i plaanje formalnosti, carine, poreza i drugih dabina) za uvoz u odredinu zemlju. Dok termin EXW predstavlja minimalnu obavezu prodavca, DDP predstavja njegovu maksimalnu obavezu. Ovaj termin ne treba upotrebljavati ako prodavac nije u mogunosti da neposredno ili posredno pribavi uvoznu dozvolu. Medjutim, ako ugovorne strane ele da iz prodavevih obaveza iskljue neke od trokova koji se plaaju na uvoz robe (kao to jeporez na dodatu vrednost), ovo treba jasno naznaiti tako to e se u prodajnom ugovoru dodati izriita formulacija u tom smislu. Ako ugovorne strane ele da kupac snosi sve rizike i trokove uvoza, treba upotrebiti termin DDU.

62

Ovaj termin moe da se upotrebljava bez obzira na vrstu prevoza, ali ako se roba isporuuje u odredinoj luci na plovilu ili na obali (keju), treba upotrebiti termin DES ili DEQ.

2.5. Prestanak ugovora o prodaji Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe zakljuuje se sa namerom ugovornih strana (prodavca i kupca) da uredno i u skladu sa ugovornim odredbama, odnosno propisima kojima se uredjuje ova materija, izvre svoje obaveze i na osnovu toga steknu pravo da to oekuju i od druge ugovorne strane. Saglasno tome, izvrenje ugovornih obaveza obeju ugovornih strana predstavlja ujedno i prirodni nain prestanka ugovora. Drugim reima, ostvarivanjem cilja zakljuenja ugovora (sticanje prava svojine na odredjenoj robi, odnosno prenosa dogovorene sume novca), ispunjen je razlog nastanka ugovora, te se samim tim smatra da je ugovor uspeno realizovan. Ovo je pravilo i ono se odnosi na preovladjujui broj ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Medjutim, u pojedinim sluajevima (dakle, kao izuzetak od pravila) dolazi do nemogunosti izvravanja preuzetih ugovornih obaveza. Tada ugovorne strane naelno imaju sledee dve mogunosti. Prva je da sporazumno izmene ili da raskinu ugovor. Za ovakvu izmenu ili raskid ugovora o prodaji Beka konvencija zahteva prostu saglasnost volja ugovornih strana. Takvo reenje je u duhu naelnog opredeljenja za neformalni (konsesualni) nain nastanka ugovora. Medjutim, ako je ugovor o medjunarodnoj prodaji voljom ugovornih strana zakljuen u pisanoj formi, te sadri odredbu kojom se predvidja da svaka izmena ili raskid tog ugovora moraju biti u pisanoj formi, tada takav ugovor o prodaji ne moe biti izmenjen ili sporazumno raskinut na drugaiji nain. U smislu lana 13. Beke konvencije pojam pismeno obuhvata i obavetenja dostavljena putem telegrama ili telefaksa. U sluaju saglasne izmene ili raskida ugovora o prodaji, nadalje vai ono o emu su ugovorne strane postigle saglasnost. Drugi nain prestanka ugovora je raskidom ugovora koji je iniciran voljom jedne ugovorne strane. Pravo na raskid ugovora jedna ugovorna strana ima ako druga ini povredu ugovora neizvravanjem ili neurednim izvravanjem svojih ugovornih obaveza. Tom prilikom, pravo na bezuslovni raskid ugovora postoji samo u sluaju bitnih povreda ugovornih obaveza. Bitnom povredom ugovora smatrae se samo ona povreda kojom se prouzrokuje takva teta drugoj strani da je sutinski liava onog to je opravdano oekivala od ugovora. Sve druge povrede ugovornih odredbi nemaju atribut bitnih, to na strani onog koji zahteva raskid ugovora stvara obavezu ostavljanja dodatnog roka primerene duine, u kome druga strana moe izvriti svoje ugovorne obaveze.

63

2.5.1. Raskid ugovora Do neizvravanja preuzetih obaveza iz ugovora o medjunarodnoj prodaji robe od strane jednog od ugovaraa moe doi usled objektivnih ili subjektivnih razloga. U prvom sluaju govori se o oslobadjanju od odgovornosti, dok se u drugom sluaju, strana koja nije izvrila svoje obaveze ini odgovornom, te na osnovu te injenice snosi pravne posledice svojih postupaka. U medjunarodnom prometu moe doi do povrede ugovora pre dospea obaveze, u toku izvrenja ugovora o prodaji i istekom roka za izvravanje ugovornih obaveza..

A) Anticipativni raskid Obaveze prodavca i kupca kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe su uzajamno uslovljene, pri emu je izvrenje obaveze jedne strane ujedno i osnov ispunjenja obaveze druge ugovorne strane. Medjutim, od ovog pravila postoji i jedan izuzetak, koji se sastoji u pravu jedne ugovorne strane da zahteva raskid ugovora o prodaji robe i pre dospea obaveza druge ugovorne strane. Do ovakve situacije dolazi u sluaju tzv. anticipativnog raskida. Takva situacija ne samo da je pravno interesantna, ve laiki izgleda i nelogino, jer ako ugovor o prodaji nije ni poeo da se izvrava (nisu dospele obaveze ugovornih strana), kako onda moe da se povredi ugovorna obaveza i na osnovu ega jedna od ugovornih strana moe da zahteva njegov raskid. No, u medjunarodnom prometu, takve situacije realno postoje i odnose se na procenu jedne ugovorne strane da druga nee biti u stanju da izvri svoje ugovorne obaveze. S tim u vezi, postavlja se pitanje da li takva strana treba da eka da se njene pretpostavke pokau tanim, pa da nastane teta velikih razmera, ili ona ima pravo da sopstvenim izjavama volje stornira dalju primenu takvog ugovora. Kao posebno postavlja se pitanje kriterijuma, odnosno merila na osnovu kojih ona moe doneti odluku o raskidu ugovora. Beka konvencija pitanje anticipativnog raskida ugovora u medjunarodnoj prodaji robe uredjuje na dva nivoa. Prvi nivo je u funkciji zatite ugovora, ali i opravdanih poslovnih interesa ugovornih strana. U pitanju je odlaganje izvrenja dospelih ugovornih obaveza. Naime, jedna ugovorna strana moe odloiti izvrenje svojih ugovornih obaveza ukoliko posle zakljuenja ugovora postane jasno da druga strana nee izvriti bitan deo svojih obaveza, usled: ozbiljnog nedostatka ili kreditne nesposobnosti; ili njenog ponaanja u pogledu priprema za izvrenje ugovornih obaveza.

64

Sa odlaganjem izvrenja izjednaena je faktika situacija u kojoj je prodavac ve otpremio robu pre nego to su nastali gore navedeni razlozi. U tom sluaju prodavac moe spreiti prodaju robe kupcu ak i kada ovaj ima u rukama neki od dokumenata koji mu daju pravo na preuzimanje robe. Ovo pravo se odnosi samo na uzajamna prava na robi koja poseduju prodavac i kupac i ne tiu se treih lica. Strana koja odlae izvrenje, bilo pre ili posle otpreme robe, duna je da o takvoj odluci odmah (bez odlaganja) poalje obavetenje drugoj ugovornoj strani. Dalja sudbina ugovora zavisi od ponaanja strane koja je svojim postupcima prouzrokovala odlaganje izvrenja ugovora. Naime, ukoliko ona poloi dovoljno obezbedjenje da e ugovor uredno izvriti, strana koja je zahtevala odlaganje izvrenja duna je da nastavi sa izvravanjem svojih obaveza. U protivnom, pristupie se raskidu ugovora. Drugi nivo prava sastoji se u raskidu ugovora. Shodno tom reenju, ako pre roka za izvrenje ugovora postane jasno da e jedna strana uiniti bitnu povredu ugovora o prodaji, druga strana moe izjaviti da raskida ugovor. Dakle, pravo na anticipativni raskid ugovora postoji samo u sluaju kada se radi o obavezi koja predstavlja bitnu povredu ugovora. S tim u vezi je i obaveza strane koja namerava da se koristi anticipativnim raskidom, da ako raspoloivo vreme to doputa o svojoj odluci obavesti drugu stranu, kako bi joj se eventualno ostavila mogunost da pruanjem odgovarajueg obezbedjenja izbegne raskid ugovora. Iz tih razloga obavetenje mora sadravati razumne razloge za izjavu o raskidu ugovora. Obaveza dostavljanja razumnog obavetenja ne postoji u sluaju kada je druga strana izjavila da nee izvravati svoje ugovorne obaveze. Medjutim, i u tom sluaju, izjava o raskidu ugovora pre isteka ugovorenog roka za izvravanje obaveza mora biti nedvosmisleno izjavljena. Nema raskida ugovora o medjunarodnoj prodaji robe po samom pravu. Izjava o anticipativnom raskidu ugovora svoje dejstvo proizvodi od trenutka prijema od ugovorne strane kojoj je raskid ugovora upuen.

B) Dejstvo raskida Posledice raskida ugovora o medjunarodnoj prodaji robe sastoje se u injenici da se raskidom ugovora ugovorne strane oslobadjaju svojih obaveza (ugovorne obaveze prestaju da postoje pro futuro), izuzev eventualne obaveze da se nadoknadi teta. Pored toga, raskidom ugovora uspostavlja se pravno stanje u kome obe ugovorne strane moraju vratiti ono to su primile kao ispunjenje obaveze druge ugovorne strane. S tim u vezi je i pravilo, po kome strana koja je izvrila ugovor u celini ili delimino moe da zahteva od druge strane vraanje onoga to je na osnovu ugovora isporuila (prodavac robu) ili platila (kupac cenu). Ako su obe strane dune da izvre vraanje primljenih isporuka druge ugovorne strane, uzajamna vraanja vre se istovremeno. Od gore utvrdjenog pravila postoji izuzetak koji se odnosi na kupca i sadran je u injenici da je kupac, nakon isporuke, a pre raskida ugovora, koristio isporuenu robu. Shodo tome, kupac gubi pravo da izjavi da raskida ugovor ili da zahteva od prodavca da 65

izvri zamenu robe kada mu je nemogue da vrati robu u sutinski istom stanju u kome je primio. Ovo pravilo nee se primeniti u sledeim sluajevima: ako nemogunost vraanja robe ili njenog vraanja u sutinski istom stanju u kome je primljena, nije posledica radnje ili propusta na strani kupca; ako je roba potpuno ili delimino propala ili je oteena kao posledica pregleda robe od strane kupca; ako je roba u celini ili jednim delom prodata u redovnom toku poslovanja ili je kupac potroio ili preradio u toku njene normalne upotrebe, pre nego to je otkrio ili je morao otkriti nedostatak saobraznosti isporuene sa ugovorenom robom koji je razlog raskida ugovora o prodaji.

Da bi se izbeglo neosnovano obogaenje, utvrdjeno je pravilo po kome obe ugovorne strane prilikom vraanja primljene robe, odnosno cene uzimaju u obzir koristi koje su po tom osnovu ostvarile. Tako, u sluaju kada je prodavac duan da vrati cenu, on duguje i kamatu poev od dana kada mu je cena isplaena. S druge strane, kupac je duan da prodavcu naknadi sve koristi koje je od robe ili njenog dela imao, kada je u obavezi da tu robu ili njen deo vrati prodavcu zbog raskida ugovora o prodaji. Za razliku od uzajamnih materijalnih prestacija ugovornih strana, raskid ugovora o prodaji ne utie na odredbe ugovora o reavanju sporova ili o uredjivanju prava i obaveza ugovornih strana posle raskida ugovora.

2.5.2. Naknada tete Pored ostalih prava koja su priznata ugovornim stranama u sluaju povrede ugovornih odredbi, svaka od ugovornih strana ima i pravo na naknadu tete koju je druga strana poinila postupajui suprotno od svojih ugovorom o prodaji preuzetih obaveza. Kada jedna ugovorna strana (prodavac ili kupac) u statusu dunika ne ispuni ili neuredno ispuni neku svoju ugovornu obavezu, duna je da drugoj ugovornoj strani (prodavcu ili kupcu) u statusu poverioca nadoknadi pretrpljenu tetu koja je usled takvog postupanja nastupila, osim ako je do neispunjenja ili neurednog ispunjenja dolo iz uzorka za koji nije odgovorna. Cilj naknade tete zbog neispunjenja ili neurednog ispunjenja ugovornih obaveza ne sastoji se u nastojanju da se uspostavi stanje stvari koje bi postojalo da ugovor nije ni zakljuen, nego u tome da se poverilac stavi u isti imovinski poloaj koji bi postojao da su ugovorne obaveze uredno ispunjene. 1 Naknada tete za povredu ugovora koju je prouzrokovala jedna ugovorna strana odgovara pretrpljenom gubitku i izmakloj dobiti koji su usled te povrede nastali za drugu stranu.

M. Vasiljevi: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 506

66

Dakle, naknada tete obuhvata stvarnu (realnu) tetu, kao tetu koja se ispoljava kao umanjenje imovine, a koja je neposredna posledica neizvrenja ugovorne obaveze i izmaklu dobit, kao osnovano oekivanje poveanja imovine, koje je izostalo usled povrede ugovorne obaveze. Ovakvo utvrdjivanje tete u pravnoj teoriji se naziva i apstraktnom tetom i zasniva se na razlici izmedju ugovorne cene i cene koja je nastala kao posledica neizvrenja ili neurednog izvrenja obaveza ugovorne strane koja je povredila ugovor. Otuda kupcu pravo na ovu tetu pripada ako je tekua cena vea od ugovorne, a prodavcu ako je tekua cena manja od ugovorne. U tom smislu, apstraktna cena predstavlja minimum odtetnog zahteva poverioca, koji treba samo da dokae takvu razliku u ceni, pa da mu pripadne pravo na naknadu tete. Inae, naknada tete kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe moe biti zasnovana na neispunjenju ugovorne obaveze (naknada tete zbog neispunjenja) ili zakanjenja sa ispunjenjem ugovornih obaveza (naknada tete zbog neurednog izvrenja). Takodje, naknada tete moe biti posledica raskida ugovora, ali pravo na naknadu tete ugovorne strane mogu zadrati i u sluaju ispunjenja ugovora, ukoliko je tom prilikom dolo do povrede ugovornih obaveza od ugovornih strana. Naknada tete se, po pravilu, isplauje u novanim jedinicama, koji vae u mestu plaanja tete. S tim u vezi, kao mesto utvrdjivanja razlike u ceni uzima se mesto gde je isporuka robe trebalo da bude izvrena. Ovako utvrdjena naknada tete ne moe biti vea od pretprljenog gubitka (stvarna teta) i izmakle dobiti koje je ugovorna strana, koja je povredila ugovorne obaveze, predvidela ili je morala da predvidi u trenutku zakljuenja ugovora kao mogue posledice povrede ugovora, s obzirom na injenice koje su joj tada bile poznate ili su joj morale biti poznate. Na ovaj nain visina naknade tete limitirana je sa dva osnovna kriterijuma. Prvi, objektivne prirode, po kome ukupan iznos novanih sredstava koje duguje dunik na osnovu naknade tete priinjene povredom ugovornih obaveza, ne moe biti vei od kumulativnog utvrdjenog iznosa stvarne tete i izmakle dobiti. Drugi, subjektivni kriterijum, po kome se prilikom utvrdjivanja visine tete uzima njena predvidivost od ugovorne strane koja je povredila ugovor, stavljajui tom prilikom njenu procenu u kontekst ponaanja razumnog privrednika koji moe da rauna da e iz oekivanog razvoja situacije nastati teta kao posledica povrede ugovornih obaveza. S druge strane, predvidivost nastanka tete ne znai pretpostavku krivice strane usled ijeg je postupanja ona nastala. Ovom prilikom utvrdjivanje krivice kao subjektivnog odnosa tetnika ga sa nastupalom tetnom posledicom je irelevantno. Za zasnivanje osnova odgovornosti za naknadu tete koja je nastala povredom ugovora, dovoljno je da je strani koja ini povredu ugovora u vreme zakljuenja bilo poznato ili je moralo biti poznato da iz takvog ponaanje moe nastupiti teta. U pogledu tereta dokazivanja vai pravilo po kome poverilac naknade tete treba da dokae da je teta nastala, dok strana koja je povredila ugovorne obaveze da bi se oslobodila od obaveze naknade stete, treba da dokae da je teta bila nepredvidiva.

67

Prodavac, odnosno kupac kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe mogu, u sluaju neizvravanja obaveze druge ugovorne strane, imati pravo na naknadu i tzv. konkretne tete, ukoliko su, u cilju zatite svojih interesa, pored raskida ugovora o prodaji izvrili i prodaju, odnosno kupovinu radi pokria. Ostvarivanje prava na kupovinu, odnosno prodaju radi pokria (samopomo) pretpostavlja prethodno ispunjavanje odredjenih uslova. Prvo, poverilac (prodavac ili kupac) mora da raskine ugovor o medjunarodnoj prodaji robe, poto do raskida ugovora druga strana (dunik) zadrava pravo na ispunjenje svoje ugovorne obaveze. Drugo, potrebno je da su predmet ugovora o prodaji stvari koje su odredjene po rodu (zamenljive stvari). Tree, potrebno je da kupovina, odnosno prodaja radi pokria bude izvrena u razumnom roku posle raskida ugovora. etvrto, kupovina odnosno prodaja radi pokria treba da bude izvrena na razuman nain (u pogledu vrste, kvantiteta i kvaliteta robe kao i uslova mesta u kome se ona nabavlja, odnosno prodaje). Peto, potrebno je da poverilac o nameri kupovine, odnosno prodaje radi pokria obavesti dunika. Naknada tete u ovom sluaju utvrdjuje se prema razlici u ceni izmedju ugovorene cene i cene kupovine, odnosno prodaje radi pokria, ukljuujui u taj iznos i svaku drugu naknadu na koju poverilac ima pravo po optim pravilima o naknadi ugovorne tete (apstraktna teta). Ugovorna strana koja se poziva na povredu ugovora duna je da preduzme sve mere koje su, prema okolnostima konkretnog sluaja, razumne s ciljem smanjivanja realne (stvarne) tete i izmakle dobiti, koje mogu da nastupe usled takve povrede ugovora. Ukoliko tako ne postupi, druga ugovorna strana moe zahtevati smanjenje naknade tete u visini iznosa oteenja koje je moglo da se izbegne. Pravo na zahtev za naknadu tete usled povrede ugovornih obaveza obuhvata i pravo na kamatu, ukoliko ugovorna strana ija je to obaveza ne plati cenu ili neki drugi novani iznos koji je dospeo za plaanje. Sam iznos kamate za dospele novane obaveze utvrdjuje se prema odredbama merodavnog nacionalnog prava.

2.5.3. uvanje robe Jedna od vanih akcesornih obaveza i prodavca i kupca je obaveza uvanja robe za raun druge strane. Ova obaveza postoji na strani prodavca u sluaju kupeve docnje sa preuzimanjem robe odnosno prijemom isporuke, a na strani kupca u sluaju odbijanja prijema robe zbog nedostataka u pogledu kvaliteta ili kvantiteta isporuene robe ili u sluaju kada je isporuena nenaruena roba. Ova obaveza ima za cilj ouvanje interesa druge ugovorne strane, kada ona sama nije u stanju da preduzima potrebne radnje na robi. Njeno postojanje proizilazi iz naela savesnosti i potenja u obavljanju poslova medjunarodnog poslovanja.

68

Obaveza uvanja robe ima vie svojih pojavnih oblika, zavisno od okolnosti u ijem se posedu (dravini) nalazi stvar koja je predmet ugovora o medjunarodnoj prodaji. Prvo, kada je kupac u docnji sa preuzimanjem isporuke robe ili je u docnji sa plaanjem cene, u sluaju kada se plaanje cene i isporuka robe moraju izvriti istovremeno, prodavac koji poseduje robu ili je na drugi nain kontrolie, duan je da preduzme mere koje su prema okolnostima svakog konkretnog sluaja razumne, radi ouvanja fizikog integriteta te robe. S tim u vezi, on ima pravo da zadri robu (pravo retencije) sve dok mu kupac ne naknadi razumne trokove koji su nastali realizacijom ove obaveze. Drugo, kada je kupac primio robu koju mu je isporuio prodavac, a namerava da se koristi pravom da odbije tako isporuenu robu (prvenstveno zbog nesaglasnosti isporuene sa ugovorenom robom), kupac je duan da preduzme mere koje su prema okolnostima svakog konkretnog sluaja razumne, radi ouvanja robe. Obavezu preuzimanja i uvanja robe kupac ima i u sluaju otpremanja robe, ne dovodei tom prilikom u pitanje njegovo pravo da odbije prijem takve robe, s tim to tada preuzimanje vri na raun prodavca, pod uslovom da se to moe izvriti bez plaanja cene. Ova obaveza kupca ne postoji ako se prodavac ili lice koje je od strane prodavca ovlaeno da robu preuzme za njegov raun, nalaze u mestu isporuke robe. S tim u vezi, kupac ima pravo da zadri robu (pravo retencije) sve dok mu prodavac ne nadoknadi trokove koji su nastali povodom realizacije ove obaveze. Tree, ugovorna strana (prodavac ili kupac) koja je u obavezi preduzimanja mera radi ouvanja robe, moe tu robu predati na uvanje u skladite nekog treeg lica na teret (troak) druge strane, pod uslovom da trokovi tog uvanja ne budu nerazumni. Pored obaveze uvanja robe, u smislu njene zatite od dejstva spoljnih faktora i ouvanja fizikog integriteta, obaveza uvanja robe, u odredjenim sluajevima, nalae licima kod kojih se ta roba nalazi preduzimanje i odredjenih pravnih radnji radi zatite interesa druge ugovorne strane. U tom smislu, ugovorna strana koja je duna da uva robu moe istu prodati, na bilo koji pogodan nain, ukoliko druga strana nerazumno odugovlai sa preuzimanjem ili vraanjem robe ili sa plaanjem trokova uvanja, pod uslovom da o nameri prodaje robe dostavi razumno obavetenje drugoj ugovornoj strani. U osnovi ista situacija postoji i u sluaju kada je roba podlona brzom oteenju (propadanju) ili bi njeno uvanje izazvalo nerazumne trokove, s tim to je u ovom sluaju obaveza obavetavanja druge ugovorne strane relativizovana mogunou da se, s obzirom na uslove i rok, takvo obavetenje uopte moe obaviti. U sluaju prodaje robe, na kojoj postoji obaveza uvanja, ugovorna strana koja je robu prodala ima pravo da od svote dobijene tom prodajom zadri iznos razumnih trokova uvanja i prodaje robe. Viak sredstava ostvaren prodajom ona je duna da preda drugoj ugovornoj strani.

69

2.5.4. Oslobadjanje od odgovornosti

Ugovorne strane prilikom zakljuenja ugovora o medjunarodnoj prodaji robe uzimaju u obzir sve okolnosti koje mogu da utiu na izvrenje njihovih obaveza, odnosno na ostvarivanje privrednog cilja radi koga je zakljuen taj ugovor. Medjutim, esto dolazi do izmena tih okolnosti, odnosno promene dejstva koje one ostvaruju na ugovorne obaveze.U ekstremnim sluajevima, promene tih okolnosti mogu u potpunosti onemoguiti izvrenje ugovornih obaveza kako jedne, tako i obeju ugovornih strana. Dejstvo tih okolnosti moe poticati iz prirodnih dogadjaja (poplave, zemljotres, poar i sl), ali one mogu poticati i iz ovekovih radnji (ratna dejstva, ekonomski embargo, administrativne mere i sl). U takvoj situaciji osnovano se postavlja pitanje opravdanosti opstanka samog ugovora o prodaji, odnosno odgovornosti ugovornih strana za izvrenje preuzetih ugovornih obaveza. Beka konvencija preuzima pravila koja poznaju gotovo svi nacionalni propisi savremenih drava kojima je uredjena materija prodaje robe, ali se tom prilikom vri odredjena modifikacija tih pravila koja je svojstvena anglosaksonskom pravnom sistemu 1 . Shodno tim pravilima, kada jedna od ugovornih strana ne izvri neku od svojih ugovornih obaveza, ona nee odgovarati zbog njihovog neizvrenja, ako dokae da je do neizvrenja te obaveze dolo zbog dejstva okolnosti (konvencija koristi termin smetnja), koja je bila van domena njenog uticaja, kao i da od nje nije bilo razumno oekivati da u vreme zakljuenja ugovora o prodaji takvu okolnost (smetnju) uzme u obzir, odnosno da izbegne ili otkloni dejstvo te okolnosti i njene posledice. Ovako formulisanim osnovom za oslobadjanje od odgovornosti, Beka konvencija preuzima gotovo sve elemente pojma vie sile (vis maior), koji se sastoje u nepredvidivosti i neotklonivosti spoljnjeg uticaja na ugovorne strane pri izvrenju njenih obaveza. Medjutim, ukoliko je jedna ugovorna strana svojim radnjama ili proputanjem doprinela nemogunosti izvravanja ugovornih obaveza druge strane, tada se ona ne moe pozvati na neizvravanje tih obaveza kao osnova za oslobadjanje od sopstvene odgovornosti. Oslobadjanje od odgovornosti jedne ugovorne strane proizvodi dejstva tokom celog perioda u kome deluje uticaj okolnosti koje onemoguavaju izvrenje njenih obaveza. Ugovorna strana koja nije izvrila svoje obaveze duna je da o toj injenici obavesti drugu ugovornu stranu, uz ukazivanje na okolnosti (smetnje) i njihovo dejstvo na njenu mogunost da izvri ugovornu obavezu. Ukoliko to obavetenje ne stigne drugoj strani u razumnom roku, poto je strana koja nije izvrila obaveze saznala ili je morala

V. Stojiljkovi: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 2003. godina, str. 179

70

saznati za te okolnosti, ta strana odgovara za tetu do koje je dolo zbog neprijema obavetenja. Prilikom utvrdjivanja osnova za oslobadjanje od odgovornosti za sluaj neizvravanja ugovornih obaveza, Beka konvencija ne pravi razliku izmedju moguih nedostataka izvrenja ugovornih obaveza (neispunjenje, ispunjenje sa nedostatkom, zakanjenje sa ispunjenjem i sl). Shodno tome, u svakom od aspekata neispunjenja ugovorne obaveze, ugovorna strana na koju se to odnosi ima pravo na zahtev za oslobadjanje od odgovornosti. U sluaju nastupanja okolnosti koje utiu na oslobadjanje od odgovornosti strane koja nije izvrila svoje ugovorne obaveze, dejstvo tog prava odnosi se samo na naknadu tete, ali ne i na ostala prava (zahtev za ispunjenje ugovora, raskid ugovora, snienje cene i dr) koje imaju ugovorne strane na osnovu drugih odredbi Beke konvencije.

2.6. Posebni oblici ugovora o medjunarodnoj prodaji robe Znaaj koji medjunarodni promet roba ima u uslovima savremenog poslovanja, ali i odredjene specifinosti koje su modifikovale uslove njegove realilzacije, kako sa aspekta naina plaanja cene, tako i s obzirom na karakteristike predmeta ugovora, uslovili su nastanak vie modela ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, kojom prilikom su neka od gore iznetih pravila blie prilagodjena uslovima u kojima se izvravaju takvi ugovori. Imajui gore navedene okolnosti kao kriterijum odredjivanja, osnovne modifikacije ugovora o medjunarodnoj prodaji robe mogu se uoiti s obzirom na uslove i nain plaanja cene, kao i u odnosu na postupak i pravila prodaje robe sa posebnim svojstvima. U tom smislu, ukazae se na osnovna obeleja medjunarodnih kompenzacionih poslova, kao i ugovora o medjunarodnoj prodaji investicione opreme.

2.6.1. Medjunarodni kompenzacioni poslovi Pojava medjunarodnih kompenzacionih poslova proizilazi iz potrebe obezbedjenja dopunskih formi za ostvarivanje ekonomske ravnotee u robnoj razmeni izmedju privrednih subjekata razliite nacionalne pripadnosti. Ovu vrstu poslova najee iniciraju privrednici iz nerazvijenih ili nedovoljno razvijenih drava, posebno u uslovima nemogunosti ili oteanog ostvarivanja deviznog priliva, odnosno postojanja strukturnih smetnji za normalnu realizaciju medjunarodnog poslovanja. Suoeni sa nizom administrativnih (medjunarodnih ili domaih) zabrana, koje dovode u pitanje medjunarodnu razmenu dobara, uspostavlja se poseban sistem plaanja sa osnovnim ciljem da se kroz takve forme obezbede uslovi za medjunarodne ekonomske transakcije. 71

Medjunarodni kompenzacioni poslovi su takvi medjunarodni poslovi kod kojih se uesnici u poslu obavezuju da e uzajamno ili preko treih lica prodavati ili razmenjivati robe bez neposrednog plaanja njene vrednosti drugoj ugovornoj strani, pri emu su ugovorne obaveze, koje su sastavni deo tog posla, uzajamno uslovljene i ekonomski reciprone. U medjunarodnom poslovanju koriste se razliiti termini za oznaavanje medjunarodnih kompenzacionih poslova. U tom smislu termin countertrade je u uestaloj upotrebi, sa pretenzijama da se njime oznae svi ostali medjunarodni kompenzacioni poslovi. Medjutim, paljivijom analizom dolazi se do zakljuka da je termin medjunarodni kompenzacioni posao pravilniji, poto se njime, prvo, jasno ukazuje na medjunarodne poslovne razmere u kojima se ovi poslovi realizuju i drugo, zato to se vri precizna diferencijacija od pojma kompenzacije, koji se u domaem pravu koristi u sasvim drugom znaenju (kao sinonim za prebijanje uzajamno dospelih jednorodnih potraivanja). Najzad, termin countertrade, oznaava i posebnu vrstu medjunarodnih kompenzacionih poslova, kod kojih se sreemo sa postojanjem dva uzajamno uslovljena ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Znaaj medjunarodnih kompenzacionih poslova uzrokovao je i odgovarajui interes subjekata medjunarodnog poslovanja kojima je prevashodni zadatak ostvarivanje regulatorne funkcije u medjunarodnom poslovanju. U tom smislu Komisija UN za medjunarodno trgovinsko pravo (UNICITRAL) je utvrdila vodi pravnih pitanja, koja se pojavljuju kod kompenzacionih poslova 1 . Po nekim procenama u uslovima savremenog medjunarodnog poslovanja priblino 40 posto operacija ne obavlja se kao razmena robe za novac, ve u uslovima razmene robe za robu 2 . Pored specifinog naina plaanja, bitno obeleje medjunarodnih kompenzacionih poslova proizilazi iz njihove uslovljenosti imperativnim propisima drava iju pripadnost poseduju subjekti medjunarodnog poslovanja, koji stupaju u konkretan poslovni odnos. S tim u vezi, povodom regulisanja uslova za obavljanje spoljno trgovinskog poslovanja domaih privrednih subjekata utvrdjena je mogunost, shodno kojoj ministarstvo nadleno za ekonomske odnose sa inostranstvom, u skladu sa lanom 68. Zakona o spoljno trgovinskom poslovanju 3 moe odobriti domaem licu koje uvozi, odnosno izvozi robu, kao i usluge u spoljnoj trgovini, da plati, odnosno naplati u robi ili uslugama, naroito: opremu, repromaterijal i sirovine koje su namenjene proizvodnji robe i pruanju usluga za izvoz; robu koja se u Srbiji ne proizvodi ili se ne proizvodi u koliinama dovoljnim za snabdevanje domaeg trita; robu koja se proizvodi u postupku aktivnog ili pasivnog oplemenjivanja, u skladu sa carinskim propisima, ako se naplata vri u robi koja je predmet oplemenjivanja, odnosno u oplemenjenoj robi;

1 2

Legal Guide on International Countertrade Transactions, UNICITRAL, 1993. godina Z. Gradanov: Spoljno trgovinsko poslovanje, Beograd, 2000. godina, str. 181 3 Zakon o spoljno trgovinskom poslovanju (Slubeni glasnik RS, br. 101/05)

72

robu, odnosno usluge koji se na drugi nain ne mogu platiti, odnosno naplatiti.

Restriktivni karakter gore navedenih odredbi vaeeg Zakona o spoljno trgovionskom poslovanju proizilazi iz potrebe da se obezbedi naplata, odnosno stvore uslovi za plaanje u razmeni sa inostranstvom kada bi to plaanje odnosno naplata bili dovedeni u pitanje iz razloga u koje se zakonodavac ne uputa, ali i uz uvaavanje injenice da ovakav nain plaanja odnosno naplate predstavlja izuzetak od pravila, pa shodno tome treba da bude konkretizovan za svaki poseban sluaj. Imajui u vidu specifinost ugovornih prestacija, odnosno prirodu prava i obaveza ugovornih strana, razlikuju se sledee vrste medjunarodnih komenzacionih poslova.

a) Ugovor o razmeni (barter aranman) Ugovor o razmeni je najstariji ugovor u robnom prometu. On je prethodio ugovoru o prodaji, ali je sa razvojem robnog promet i pravnim oblikovanjem ugovora o prodaji izgubio na znaaju i u savremenom poslovanju se pojavljuje kao izuzetak od pravila robnonovanog karaktera prometa robe. Ugovor o razmeni (trampi) je takav ugovor u kome se ugovorne strane uzajamno obavezuju da isporue robu, koja je predmet razmene, ime se na toj robi stie pravo svojine. Tom prilikom ni jedna od ugovornih strana ne vri plaanje u novcu ve se obavezuje na isporuku odredjene robe, tako da se tek uzajamnim isporukama roba smatra da su izvrene ugovorne obaveze. S tim u vezi, shodno se primenjuju pravna pravila iz ugtovora o prodaji koja se odnose na urednost izvrenja obaveza prodavca (nain, mesto i vreme isporuke robe). S druge strane, samim ugovorom o razmeni ne vri se utvrdjivanje vrednosti robe koja se razmenjuje, ali se stvara oboriva pretpostavka o njihovoj ekvivalentnoj vrednosti. U uslovima savremenog medjunarodnog poslovanja ovaj tradicionalni ugovor gradjanskog prava poprimio je posebna obeleja ugovora o barter aranmanu. Barter je vrsta kompenzacionih poslova u kojima se na osnovu jednog ugovornog odnosa vri razmena robe za robu. Postoje dve osnovne vrste barter aranmana. Prvi, naturalni oblik, gde se razmena robe vri bez njenog vrednosnog iskazivanja (npr. milion barela sirove nafte, za hiljadu traktora). Drugi, vrednosni oblik (valued barter), gde je osnov za odredjenu vrstu i koliinu robe, koju jedna ugovorna strana prima, vrednost robe koju je duna da isporui (npr. za uvoz robe od milion evra uspostavlja se obaveza izvoza robe u istoj vrednosti). U medjunarodnoj razmeni drugi oblik ugovora o barteru predstavlja pravilo.

73

Zbog specifinog karaktera vrednosnog oblika ugovora o barteru, ovaj ugovorni aranman uglavnom se bazira na prethodno sainjenim robnim listama, od kojih svaka sadri opis robe po vrsti, kvantitetu i kvalitetu, uz njeno vrednosno iskazivanje u odnosu na koje ugovorne strane preuzimaju neopozivu obavezu njihove isporuke. Vrednost usaglaenih robnih lista treba da bude jednaka, odnosno reciprona. S tim u vezi, uredno izvrenje obaveze jedne ugovorne strane na isporuku robe, je ujedno i osnov zahteva da druga ugovorna strana izvri svoju obavezu. Medjutim, zbog injenice da se barter aranmani, po pravilu, izvravaju u duem vremenskom periodu, to se i pitanje vrednosti izvrenih prestacija moe postaviti i sa aspekta zakanjenja ili neurednog izvrenja preuzete ugovorne obaveze. Iz tih razloga barter aranmane esto prate i odgovarajue novane obaveze ugovornih strana, posebno ako se ugovorne obaveze ne izvravaju ili se neuredno izvravaju. Barter aranmani predstavljaju vrlo efikasan nain prevazilaenja aktuelnih spoljno trgovinskih fiskalnih i deviznih ogranienja, sa kojima se suoavaju privredni subjekti u obavljanju spoljno trgovinskog poslovanja. Zbog posebnih uslova u kojima se realizuju, zakljuenje barter ugovora je esto uslovljeno prethodno pribavljenom saglasnou nadlenih dravnih organa.

b) Ugovor o kontra isporuci robe Ugovor o kontra isporuci robe je vrsta medjunarodnih kompenzacionih poslova, kod kojih se sam kompenzacioni posao realizuje putem dva pravno samostalna, ali poslovno povezana ugovora. Ova poslovna veza uspostavlja se tako to se u osnovni ugovor o medjunarodnoj prodaji robe unosi klauzula kojom se ugovorne strane obavezuju bilo na zakljuenje drugog ugovora u suprotnom smeru, bilo to efektivno pored osnovnog, zakljuuju i drugi sporedan ugovor sa istim poslovnim efektima. Mnogo je ea praksa paralelnog zakljuivanja oba ugovora u istom trenutku ime se postie vei stepen pravne sigurnosti ugovornih strana. 1 Kod ugovora o kontra isporuci robe, ugovorne strane umesto plaanja cene, uzajamno preuzimaju obavezu isporuke robe. Kontra isporuka roba nastaje u poslovnoj praksi drava u kojima nije bilo mogue zakljuiti ili finansirati ugovor o razmeni robe odnosno o barter aranmanu. Paralelno sa ugovorom o kontra isporuci robe, medjunarodna poslovna praksa poznaje i situaciju simultanog zakljuenja dva ugovora, ije izvrenje ide u suprotnim smerovima, a koji su uzajamno potpuno pravno samostalni. Strana koja je u prvom ugovoru uvoznik robe, u drugom se pojavljuje kao izvoznik i obratno. Tom prilikom, ni jedan od ugovora ne sadri odredbu kojom bi se ovi ugovori uzajamno povezali pa i uslovili. U ovom sluaju medjunarodni kompenzacioni posao postoji samo kao ekonomska transakcija. Iz injenice nepostojanja pravne veze izmedju ovako zakljuenih
D. Markovi Bajalovi: Pravna forma medjunarodnih kompenzacionih poslova, Zbornik radova Novi ugovori od znaaja za privredni razvoj Jugoslavije, Beograd, 1995. godina, str. 277
1

74

ugovora, proizilazi da se svaki ugovor izvrava samostalno, odnosno da njegovo neizvrenje ili neuredno izvrenje nema nikakve pravne posledice na obaveze iz drugog ugovora. U konkretom sluaju, do zakljuenja drugog ugovora dolazi kao posledica nemogunosti zakljuenja prvog ugovora. Strana koja bi time bila oteena na ovaj nain svoja prava iz prvog ugovora kompenzira odgovarajuim obavezama druge ugovorne strane iz drugog ugovora. Na taj nain, ovaj poslovni aranman se po prirodi i efektima pribliava klasinom znaenju pojma kompenzacije (uzajamno prebijanje dospelih jednorodnih obaveza) gradjanskog prava.

c) Ugovor o baj bek aranmanu Ugovor o baj bek aranmanu (Bay-beck Agreement) je vrsta medjunarodnih kompenzacionih poslova, kojom prilikom se jednoj ugovornoj strani odobravaju posebne pogodnosti prilikom plaanja cene, na osnovu izvrenih ulaganja u proizvodnju odredjene robe, odnosno ustupanja prava intelektualne svojine po kojima je proizvedena ta roba. Postoje dva osnova vida baj bek aranmana. Po prvom, ovaj ugovorni odnos, odnosno klauzule koje obezbedjuju njegovo dejstvo zakljuuje se na osnovu pribavljenog prava na iskoriavanje prirodnih potencijala jedne drave (najee na osnovu ugovora o koncesiji). Shodno tim odredbama jedna ugovorna strana, koja je uloila u izgradnju i opremanje privrednog objekta stie pravo da umesto naknade koristi proizvode koji su nastali na osnovu takvog ulaganja. Podvrsta ovog oblika baj bek aranmana sadrana je u pravu prodavca industrijske opreme ili davaoca licence da naknadu za isporuenu opremu ili ustupljenu licencu primi u robi koja je dobijena upotrebom takve opreme ili proizvodnjom po ustupljenoj licenci. 1 Drugi vid ovog aranmana se sastoji u preuzimanju obaveze izvoznika robe, da prilikom proizvodnje proizvoda za izvoz u njega ugradi sirovine ili sastavne delove koji potiu iz zemlje u koju se taj proizvod izvozi. U pitanju je tzv. reekspontni posao, kao posebna vrsta spoljno trgovinskog poslovanja. 2

d) Kliring Iako u svom uem znaenju kliring ne spada u materiju ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, zbog injenice este upotrebe u uslovima medjunarodnog poslovanja i uticaja koji de facto vri na uslove izmirivanja osnovne obaveze kupca plaanje cene
1 2

M. Tratnik: Mednarodno gospodarsko pravo, Maribor, 1999. godina, str. 278 T. Dragievi Raievi: Medjunarodno poslovanje, Beograd, 2007. godina, str. 230

75

potrebno je ukazati na njegova osnovna obeleja i oblike koji su ustanovljeni u medjunarodnoj poslovnoj praksi. Kliring predstavlja posebnu vrstu medjunarodnog kompenzacionog posla, kod koga se uzajamna potraivanja i dugovanja privrednih subjekata sa teritorija razliitih drava uzajamno prebijaju uz uee dravnih organa drava iju nacionalnu pripadnost poseduju poslovni partneri. Prema tome, po svojoj prirodi, kliring predstavlja vrstu neutralnog bankarskog deviznog posla, koji se manifestuje u formi kompenzacije u medjunarodnim razmerama i to, po pravilu, prinudne s obzirom da se ustanovljava na nivou medjudravnog odnosa, te da privredni subjekti ne mogu izbei njegovu primenu. Na taj nain, uzajamni duniko poverilaki odnosi privrednih subjekata reguliu se ne na nivou pojedinanih uesnika u poslovnom aranamana, ve na nivou drava, ili od strane drave odredjenih asocijacija privrednih subjekata. Pojam kliring potie od engleske rei to clear sa znaenjem istiti, urediti, rasistiti i sl. Na taj nain, samo znaenje upotrebljenog termina figurativno ukazuje na poslovne operacije koje se tim povodom odvijaju u uslovima medjunarodnog poslovanja. 1 Klirinki nain plaanja najee se vri na osnovu medjudravnog sporazuma, kojim se strane ugovornice obavezuju da sva plaanja i naplate u spoljno trgovinskoj razmeni dobara i usluga, koje privredni subjekti sa teritorija tih drava izvre voditi i obraunavati preko posebnog klirinkog rauna. Klirinkim sporazumom se obino predvidja da e klirinki organi, a to su najee centralne banke drava ugovornica, zakljuiti posebne aranmane kojima e urediti pitanja primene klirinkog sporazuma. Klirinke sporazume, po pravilu, prate odgovarajue kontigentne robne liste, kojima se uredjuje obim uzajamne razmene, kako bi se postiglo uravnoteenje medjunarodnih plaanja i izbegla odredjena potrana salta na strani jedne drave, koja nisu pokrivena isporukama iz druge drave. Vanija obeleja kliringa su: - obim kliringa; - klirinki raun; - klirinka valuta; manipulativni kredit i likvidacija uzajamnog salta potraivanja i dugovanja 2 .

a) Obim kliringa Po svom obimu kliring moe biti: - pun, i delimican. Smatra se da pun ili totalni kliring postoji ukoliko on obuhvata sva plaanja, ili najmanje 95% platnog prometa izmedju strana ugovornica. Ukoliko se klirinki nain plaanja primenjuje samo na pojedine oblasti prometa robe i usluga, ili je njime obuhvaeno manje od 95% ukupnog platnog prometa izmedju saugovaraa, radi se o deliminom (nepotpunom) kliringu

1 2

R. Djurovi: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 380 A. iri: Kliring kao oblik kompenzacije izmedju drava; Zbornik radova Novi ugovori od znaaja za privredni razvoj Jugoslavije, Beograd, 1995. godina, str. 287-290

76

Prema kriterijumu predmeta plaanja, kliring moe biti robni i meoviti. Robni kliring obuhvata sva plaanja iz ugovora o prodaj robe, kao i njemu akcesornih ugovora, zakljuenih sa ciljem realizacije meunarodne prodaje (prevoz, pedicija, osiguranje, uskladitenje i dr). Meoviti kliring, pored plaanja u vezi sa robnom razmenom, obuhvata i plaanje za izvrene usluge (turistiki poslovi, prevoz putnika i prtljaga, potanske usluge i sl), kao i plaanja po podignutim kreditima, repatrijacije dobiti preduzea i dr.

b) Klirinki rauni Realizacija bezgotovinskog medjudravnog plaanja po osnovu prebijanja uzajamnih potraivanja ostvruje se ustanovljenjem klirinkih rauna. Preko tih rauna se vre uplate dugovanih suma, odnosno isplate iznosa koji se potrauje. Njih otvaraju i vode centralna obraunska mesta, najee emisione klirinke banke. Klirinki rauni su operativni instrumenti ostvarivanja klirinkog naina plaanja. Oni mogu biti: - zbirni, i posebni. Zbirni raun slui za plaanje po svim osnovama, dok posebni rauni koriste za plaanja po pojedinim oblastima (robna plaanja, nerobna plaanja, plaanje pojedinih usluga i sl). Posebni rauni se po pravilu podvrgavaju izdvojenim ugovorenim reimima izravnavanja. Kod bilaternih kliringa, klirinki organi vode jedan glavni raun (u domaoj valuti) i jedan saglasan, u valuti dravi saugovornice. Na taj nain se lake moe ostvarivati funkcija kontrole u medjusobnim odnosima. Svi klirinki rauni se, po pravilu, vode bez provizije, bez naplate trokova i kamate. No, sporazumom moe biti predvidjeno i plaanje kamate, posebno za sluajeve u kojima dug po klirinkom raunu prelazi ugovoreni iznos.

c) Klirinka valuta Klirinka valuta se odredjuje saglasnou strana ugovornica. Praksa poznaje tri modaliteta, tako da se rauni mogu voditi: - u valuti jedne zemlje; - u valutama obe strane ugovornice i u stabilnoj konvertabilnoj valuti neke tree zemlje najee u obraunskim USD dolarima. Bez obzira na injenicu u kojoj se valuti vode rauni, plaanja i naplate, koje se realizuju u odnosu na poslovne subjekte, uvek se obavljaju u domaoj valuti. Valuta kliringa ima samo obraunski karakter. U toj valuti se izdaju platni nalozi, izraavaju se obaveze iz privatno pravnih ugovora i na tu valutu glase fakture. 77

d) Manipulativni kredit

Manipulativni kredit predstavlja dozvoljeni iznos obraunate vrednosti za odredjeni vremenski period. On se odobrava klirinkim sporazumom kao prekoraenje dugovanja jedne strane ugovornice u odnosu na njena potraivanja prema saugovarau. To je kredit koji se javlja kao posledica postojanja razlike u dinamici uplata i isplata sa klirinkog rauna. Uskladjivanje uzajamnih plaanja i njihovo uravnoteenje se najee postie utvrdjivanjem kontigentnih lista. Po pravilu su robni kontigenti sa liste uvoza i liste izvoza vrednosno izjednaeni. To medjutim, nije garancija da e i obostrana potraivanja biti jednaka. Pravilo je da se u praksi uvek javljaju odredjene razlike izmedju potranog i dugovnog salda. Strana koja potrauje kreditira stranu koja duguje i to u formi robnog kredita. Njihova visina se vezuje za odredjeni procenat u odnosu na vrednost trgovakog prometa u toku godine ili se utvrdjuje do odredjenog fiksnog iznosa (na primer 350 miliona USA dolara). U dvostranim klirinkim sporazumima pravo na manipulativni kredit ima reciproni karakter i priznaje se pod jednakim uslovima, stranama ugovornicama. Kredit koji se kree u dogovorenim granicama ne podlee optereenjima u vidu kamate i naknade razliitih trokova. Medjutim, ukoliko strane predvide da manipulativni kredit moe da predje granicu, pa se to u praksi i ostvari, smatrae se da se radi o obinom kreditu, koji korisnika obavezuje na odredjena finansijska optereenja.

e) Likvidacija salda Nain likvidacije salda predvidja se klirinkim sporazumom, kao i posebnim aranmanima. U praksi sama ta operacija najee se sprovodi za period od jedne kalendarske ili finansijske godine. Istekom tog perioda pravi se bilans. Njime se utvrdjuje saldo, odnosno stanje na klirinkom raunu. Razlozi celishodnosti preferiraju likvidaciju negativnog salda naknadnim isporukama proizvoda, ili pruanjem usluga od strane privrednih subjekata zemlje dunika njihovim partnerima u zemlji poverioca. U uslovima savremenog medjunarodnog poslovanja postoji vie vrsta kliringa. Najznaajnija podela je prema broju subjekata (drava uesnika) koji ga obrazuju i prema predmetu klirinkog plaanja, odnosno obrauna plaanja. Prema broju subjekata (drava uesnika) postoje: - jednostrani kliring; - dvostrani (bilateralni) kliring; i viestrani (multilateralni) kliring.

78

- Jednostrani kliring Jednostrani kliring je takav nain plaanja kod koga jedna drava, sa ciljem prevazilaenja platno bilansnih tekoa i uravnoteenja spoljnotrgovinske razmene, svojim imperativnim propisom jednostrano obavezuje privredne subjekte sa svoje teritorije da dugove prema poveriocima iz inostranstva izmiruju uplatama na zbirni raun klirinkog organa te zemlje. Ujedno svi poverioci, sa seditem u toj zemlji, pozivaju se da potraivanja prema inostranim dunicima prijave klirinkom organu te zemlje. Jednostrani kliring moe biti usmeren samo na plaanja i naplatu u robnoj razmeni sa odredjenom dravom, kada on zadrava oblik klirinkog plaanja, odnosno na sve poslovne aranmane sa inostranstvom, kada on predstavlja meru ogranienja spoljnotrgovinske razmene u okviru tekue ekonomske politike te drave. Jednostrani kliring predstavlja izuzetak u medjunarodnom plaanju, te se smatra da nije u skladu sa naelom slobode medjunarodne trgovine i jednakosti drava u medjunarodnoj robnoj razmeni 1 .

- Dvostrani (bilateralni) kliring Pod dvostranim kliringom podrazumeva se kliring koji nastaje sporazumom dveju drava i predstavlja najei oblik kliringa. Na osnovu ovog kliringa dunici iz obe drave ugovornice svoje obaveze izmiruju uplatama u nacionalnoj valuti na zbirnom raunu klirinkog organa svoje drave, a poverioci posredstvom istih rauna naplauju svoja potraivanja iz inostranstva takodje u svojoj nacionalnoj valuti. Sporazumom o klirinkom nainu izmirivanja obaveza, utvrdjuje se najvii iznos do koga se mogu kretati medjusobna potraivanja i dugovanja. Osnovni cilj dvostranog (bilateralnog) kliringa sadran je u nameri da se sprei slobodan prenos efektivnih deviznih sredstava preko granice i po tom osnovu ugrozi platno bilansni saldo drave u spoljno trgovinskoj razmeni.

- Viestrani (multilateralni) kliring Viestrani kliring nastaje na osnovu sporazuma izmedju tri ili vie drava, koje prihvataju klirinki nain plaanja kao formu izmirivanja duniko poverilakih odnosa privrednih subjekata sa njihovih teritorija. Tim sporazumom utvrdjuje se valuta u kojoj e se vriti obraun plaanja. Na taj nain omoguava se lake obavljanje platnog prometa izmedju drava ugovornica.
1

R. Djurovi: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 380

79

Viestrani kliring predstavlja izuzetak od pravila klirinkog plaanja i u sutini to je pokuaj uspostavljanja nadnacionalnog medjunarodnog novca, do koga, po pravilu, dolazi u situaciji naglaene nestabilnosti nacionalnih valuta drava ugovornica. S obzirom na predmet klirinkih plaanja mogu se razlikovati robni kliring (koji obuhvata sva plaanja iz prometa roba), nerobni kliring (koji obuhvata plaanja iz prometa usluga), meoviti kliring (koji obuhvata plaanja iz prometa roba i usluga) i totalni kliring (koji obuhvata celokupan platni promet izmedju drava potpisnica klirinkog sporazuma) 1 .

2.6.2 Medjunarodna prodaja investicione opreme Ugovor o medjunarodnoj prodaji investicione opreme predstavlja poseban vid ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Samim tim i pravna pravila kojima se uredjuje ugovor o medjunarodnoj prodaji robe, vae i u sluaju zakljuenja i realizacije ovog ugovora. Medjutim, s obzirom da je u pitanju jedan sloen pravni posao, kod koga se sreu elementi i drugih ugovora medjunarodnog poslovnog prava, osnovano se postavlja pitanje da li je to ugovor o prodaji posebne robe ili je u pitanju poseban ugovor. Analizom elemenata koji ine ovaj ugovor dolazi se do zakljuka da je u pitanju ugovor o prodaji posebne robe, te da se ni na planu propisa kojima je on regulisan, ali ni u poslovnoj praksi koja se povodom njegove realizacije uspostavlja, nisu iskristalisali elementi eventualnog novog medjunarodnog pravnog posla. Pa ipak, ugovor o medjunarodnoj prodaji investicione opreme sadri odredjene specifinosti koje ga ine, u odredjenoj meri, posebnim u odnosu na opte odredbe ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Te se specifinosti u osnovi mogu svesti na sledea obeleja ovog ugovora. Prvo, u pitanju je sloeni ugovor, jer pored elemenata karakteristinih za medjunarodnu prodaju robe, sadri i elemente drugih ugovora. To se posebno odnosi na klauzule o montai opreme i obuavanju kadrova za korienje te opreme. Stoga se na ugovor o medjunarodnoj prodaji investicione opreme, pored pravila koja reguliu prodaju, delimino primenjuju i pravila ugovora o delu, a posebno ugovora o gradjenju. 2 Drugo, predmet ugovora o medjunarodnoj prodaji investicione opreme sadri odredjene specifinosti koje ga razlikuju od predmeta ostalih ugovora u medjunarodnoj prodaji robe. Pre svega, pojam opreme, kao kompleksa stvari povezanih zajednikom namenom za vrenje odredjenog tehnolokog postupka, upuuje na stav da su u pitanju uvek sloene i individualno odredjene stvari, kod kojih je njihova individualnost posebno potencirana, poto se oprema, po pravilu, izradjuje u skladu sa, za te prilike, posebno sainjenom specifikacijom, odnosno projektnom dokumentacijom. Radi se, dakle, o uredjajima koji se izradjuju po posebnim projektima, a ne serijski i koji u svemu moraju da budu u skladu sa projektnom dokumentacijom.
1 2

V. Krulj: Pravo platnih sporazuma, Beograd, 1964. godina, str. 53-54 M. Drakovi: Medjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 234

80

Tree, ugovor o medjunarodnoj prodaji investicione prodaje je ugovor sa dugim rokom realizacije, jer njegovo izvrenje, s obzirom na sloenost predmeta isporuke, zahteva vie vremena nego to je to sluaj kod isporuke serijski proizvedene robe. Ta trajnost ugovora implicite podrazumeva esto vrenje sukcesivnih isporuka, zavisno od faze izrade opreme i potreba kupca za tom opremom. Samim tim promene okolnosti u vremenskom periodu izmedju zakljuenja i izvrenja ugovora su realno mogue, pa se s tim u vezi kod ovih ugovora predvidjaju razna obezbedjenja od negativnog dejstva ovih promena (klizne skale, valutne klauzule, ugovorno ogranienje i iskljuenje odgovornosti i sl.). etvrto, ugovor o medjunarodnoj prodaji investicione opreme, zbog svojih specifinosti i znaaja, ima i svoje posebne medjunarodne izvore prava. Pre svega, domen primene posebnih pravila utvrdjen je Bekom konvencijom, po kojoj se, u skladu sa odredbama stava 1. lana 3., smatra da se pod ugovorima o prodaji smatraju i ugovori o isporuci robe koja tek treba da se izradi ili proizvede. Tom prilikom Beka konvencija ne ulazi u razmatranje pitanja kakva ta roba, po svojoj nameni, treba da bude, to stvara osnova za stav da se odredbe ove konvencije odnose i na investicionu opremu. S tim u vezi, postoji i jedna rezerva koja se sastoji u tome da strana koja je naruila robu (kupac) nije u obavezi da isporui bitan deo elemenata koji su potrebni za izradu ili za proizvodnju te robe, u konkretnom sluaju investicione opreme. Pored toga, a upravo zbog njegovih specifinosti, ovaj ugovor regulisan je i propisima koje je donela Evropska ekonomska komisija UN, kao to su Opti uslovi za nabavku postrojenja i opreme u izvozu (br. 188 iz 1953. br. 574 iz 1955. i dodatne klauzule iz 1962. godine); Opti uslovi za nabavku i montau postrojenja u izvozu i uvozu (br. 188 A i 574 A iz 1957. godine); Dodatne odredbe za nadzor nad montaom postrojenja i opreme u inostranstvu (br. 188 B i br. 574 B iz 1964. godine); Opti uslovi za montau postrojenja i opreme u inostranstu (br. 188 D i 574 D iz 1963. godine). Pored navedenih, znaajan i iroko prihvaen izvor prava u ovoj oblasti su i opti uslovi koje je donelo Medjunarodno udruenje savetodavnih ininjera (FIDIC) 1 . Pored navedenih specifinosti ugovor o medjunarodnoj isporuci investicione opreme sadri i jo neke karakteristike na osnovu kojih se razlikuje od klasinih ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Najpre, ugovor o medjunarodnoj isporuci investicione opreme, zbog znaaja i vrednosti opreme kao predmeta ugovora, po formi zakljuenja, spada u formalne ugovore, sa posebnim obelejima koja prate postupak njegovog zakljuivanja. Do zakljuivanja ovih ugovora dolazi obino posle dugih pregovora, tokom kojih potencijalni ugovorni partneri razmenjuju tehnike podatke, ali i izradjuju elaborate i projektnu dokumentaciju od znaaja za proizvodnju investicione opreme, to je skopano sa znaajnim finansijskim ulaganjima. Stoga je i odgovornost za savesno vodjenje pregovora i izvravanje obaveza koje su preuzete predugovorom stroije postavljena.

M. Draki: Medjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 325

81

Zakljuenju ugovora po pravilu prethodi poseban postupak izbora poslovnog partnera. To je postupak medjunarodne licitacije. Medjunarodna licitacija je posebno sloena pravna procedura koja ima za cilj da investitor dodje do najpovoljnijeg ponudjaa. Postupak medjunarodne licitacije obino se sastoji iz dva dela. U prvom, predkvalifikacionom postupku utvrdjuju se elementi na osnovu kojih e se sprovesti licitacija. U drugom delu postupka vri se prikupljanje ponuda, ime se ostvaruje krajnja svrha licitacije, a to je izbor najpovoljnijeg ponudjaa radi zakljuenja ugovora. Svi uesnici u postupku medjunarodne licitacije su ravnopravni. Stranke u medjunarodnoj licitaciji su investitor i izvodja. Investitor (kupac investicione opreme) je ono lice koje raspisuje i sprovodi postupak medjunarodne licitacije. Izvodja (prodavac investicione opreme) je onaj subjekt medjunarodnog poslovanja, koji je u toku licitacije izabran kao najpovoljniji ponudja i na taj nain je obezbedio pravo na zakljuenje ugovora o medjunarodnoj prodaji investicione opreme 1 . Za sam postupak zakljuenja ovog ugovora, u svim gore navedenim izvorima prava, predvidjena je pisana forma. Vrednost i znaaj investicione opreme zahteva da obaveze ugovornih strana budu precizno odredjene i pismeno potvrdjene. Time se ujedno ukazuje na naroitu vanost i znaaj ovog ugovora, kao i na rizike koje sobom nosi 2 . Posebnost ugovora o medjunarodnoj prodaji investicione opreme dolazi do izraaja i s obzirom na njegov predmet. Kako je ve navedeno, dominantno obeleje ovom ugovoru daje obaveza prodavca na isporuku odredjene investicione opreme. Medjutim, iako elementi medjunarodne prodaje robe preovladjuju, te se shodno toj injenici ovaj ugovor i smatra vrstom ugovora o prodaji robe, ipak zbog prisutnosti posebnih obaveza prodavca, on sadri i elemente nekih drugih ugovora medjunarodnog poslovnog prava. U tom smislu, obaveza isporuioca investicione opreme (prodavca) sastoji se od: - izrade investicionog programa i investicione tehnike dokumentacije za gradjevinske i druge objekte u inostranstvu; - izvodjenja gradjevinskih radova u inostranstvu; - izrada investicione opreme, prema dogovorenoj tehnikoj dokumentaciji; izvodjenje geolokih, rudarskih, konsolidacionih i drugih slinih radova u inostranstvu; instalisanje, postavljanje, montaa i stavljanje u pogon svih postrojenja i opreme u inostranstvu; - obuka kadrova investitora za bezbedno i ekonomski opravdano korienje investicione opreme; i - vrenje nadzora nad izvedenim gradjevinskim i instalacionim radovima u inostranstvu. U tom smislu, ovaj ugovor redovno prate i klauzule o specijalizaciji i obuavanju strunog kadra koji e rukovoditi investicionom opremom, kada se ugradi i pone sa funkcionisanjem. Imajui gore navedena obeleja predmeta ugovora o medjunarodnoj prodaji investicione opreme proizilaze i obaveze prodavca (isporuioca opreme) koje se sastoje u nizu faktikih radnji, koje iziskuju angaovanje vie lica razliitig profila strunosti, radi uspenog ostvarivanja preuzetih ugovornih obaveza. S tim u vezi, u proizvodnji i montai
R. Djurovi: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 258 Blie o ovom ugovoru videti: M. Draki: Medjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 324 - 340
2 1

82

investicione opreme po pravilu uestvuju i trea lica, koja angauje prodavac bilo sam, bilo po izriitoj elji kupca, to otvara posebno pitanje odgovornosti za rad ovih lica. Posebno obeleje ugovoru o medjunarodnoj prodaji investicione opreme daje i okolnost to u njegovom izvrenju znaajno uestvuje (saradjuje) investitor kupac te opreme. To je i razumljivo, s obzirom da se montaa investicione opreme vri na mestu koje je on oznaio, a to je po pravilu na teritoriji drave iju nacionalnu pripadnost poseduje i uz primenu imperativnih propisa te drave, kojima se uredjuje itav niz aspekata medjunarodne prodaje investicione opreme. S tim u vezi, posebne obaveze kupca povodom izvravanja prodaveve obaveze isporuke i montae investicione opreme su sledee: - kupac je duan da prodavca na nain kako najbolje bude mogao i znao obavesti o propisima drave na ijoj teritoriji se izvode investicioni radovi, kao i o fiskalnim obavezama (takse i dabine) koje su s tim u vezi; - kupac je duan da izvri pripremne radove na terenu u skladu sa uputstvima koje je dobio od prodavca; - kupac je obavezan da obezbedi radne uslove za radnike i ostala zaposlena lica, koji u ime prodavca izvode radove; - kupac je duan da obezbedi infrastrukturne uslove (energija, putevi, potroni materijal i dr) za izvodjenje instalacionih radova isporuioca opreme; kupac je duan da detaljno obavesti prodavca o merama bezbednosti koje je njegovo osoblje duno da potuje. 1

M. Draki: Medjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 334 i 335

83

III UGOVORI O AKCESORNIM PRIVREDNIM USLUGAMA

Kao to je vie puta istaknuto osnovni i po znaaju najvaniji ugovor medjunarodnog poslovanja je ugovor o medjunarodnoj prodaji robe. U funkciji stvaranja uslova za realizaciju ovog ugovora nastali su ugovori o specifinim privrednim uslugama, koji su proistekli iz obligacionog ugovora o nalogu, a vremenom su poprimili posebna obeleja. Osnovna karakteristika ovih ugovora je da se putem njih obezbedjuje vei stepen pravne, ali i poslovne sigurnosti ugovornih partnera iz ugovora o prodaji i to kako u pogledu samog zakljuivanja ugovora o prodaji, tako i u smialu praenja njegove realizacije vezane za kvalitet i kvantitet isporuene robe, odnosno za odredjene transportne i druge manipulacije sa robom koje su u funkciji urednog izvrenja preuzetih obaveza iz ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. U ugovore kojima se stvaraju uslovi za bre i efikasnije zakljuivanje ugovora o medjunarodnoj prodaji robe spadaju: ugovor o medjunarodnom trgovinskom posredovanju; - ugovor o medjunarodnom trgovinskom zastupanju i ugovor o komisionom poslu u medjunarodnom robnom prometu. U ugovore kojima se obezbedjuje realizacija zakljuenih ugovora o medjunarodnoj prodaji robe spadaju: - ugovor o kontroli robe u medjunarodnom poslovanju; - ugovor o medjunarodnom otpremanju robe (medjunarodna pedicija) i ugovor o medjunarodnom uskladitenju robe. Pojedini aspekti od znaaja za realizaciju prava i obaveza ugovornih strana iz ugovora o medjunarodnoj prodaji robe mogu se pronai i u drugim ugovorima kojima se uredjuje medjunarodni promet roba i usluga (npr. ugovor o osiguranju; ugovor o lizingu; ugovor o medjunarodnom prevozu robe i dr), ali se ovi ugovori razlikuju od gore navedenih i po tome to mogu biti predmet samostalnih i pravno nezavisnih ugovornih obaveza u odnosu na ugovor o medjunarodnoj prodaji robe. S druge strane, ni ovi ugovori o posebnim privrednim uslugama, iako su prevashodno vezani za ugovor o medjunarodnoj prodaji robe, tom injenicom ne iscrpljuju svoju poslovnu sadrinu, ve mogu biti zakljueni i povodom nekih drugih poslovnih odnosa, koji ne moraju nuno i neposredno da proizilaze iz ugovora o medjunarodnoj prodaji robe.

84

1. Medjunarodno trgovinsko posredovanje 1.1. Pojam i karakterna obeleja

Ugovor o medjunarodnom trgovinskom posredovanju je poseban ugovor u domenu spoljno-trgovinskih usluga, kojim se trgovinski posrednik obavezuje da e nastojati da drugu ugovornu stranu, svog nalogodavca komitenta, dovede u vezu sa nekim treim licem, po pravilu, izvan domicila zemlje u kojoj se nalazi sedite nalogodavca komitenta, u cilju zakljuenja nekog medjunarodnog privrednog ugovora iz oblasti spoljno-trgovinskog prometa roba i usluga, a nalogodavac se obavezuje da e za ovu uslugu posredniku platiti odgovarajuu naknadu (proviziju). Na osnovu navedenog kao karakterna obeleja ovog ugovornog odnosa mogu se navesti: a) obaveza dovodjenja u poslovni kontakt (vezu) svog ugovornog partnera sa treim licem; b) delovanje s ciljem stvaranja povoljnog ambijenta za zakljuenje ugovora izmedju ugovornog partnera i treeg lica i c) medjunarodni karakter poslovnih odnosa ugovornih patnera. Kod ugovora o medjunarodnom trgovinskom posredovanju, po pravilu, uspostavljaju se, dve vrste poslovnih odnosa. S jedne strane, poslovni odnos trgovinskog posrednika i nalogodavca komitetnta, koji predstavlja sadrinu ugovora o medjunarodnom trgovinskom posredovanju. S druge strane, uspenom realizacijom ovog poslovnog odnosa nastaje drugi poslovni odnos i to izmedju nalogodavca komitenta i treeg lica, to predstavlja sadrinu nekog od posebnih ugovora medjunarodnog robnog prometa, sa svim svojim pravima i obavezama. Bitni elementi ugovora o medjunarodnom trgovinskom posredovanju su samo trgovinsko posredovanje i naknada (provizija) za izvrenu uslugu posrednika. 1 Predmet medjunarodnog trgovinskog posredovanja je preduzimanje potrebnih radnji, na koje se posrednik obavezao, u smislu dovodjenja svog nalogodavca komitenta u poslovni kontakt (vezu) radi pregovora s ciljem zakljuivanja nekog od ugovora robnog prometa (najee ugovora o medjunarodnoj prodaji robe). S tim u vezi, posrednik je duan da preduzme sve potrebne radnje s ciljem pripremanja poslovnog
1

S. Vukievi M.Velimirovi: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 391

85

ambijenta za zakljuivanje ugovora. Medjutim, posrednik ne garantuje da e ugovor radi ijeg zakljuivanja je angaovan, biti stvarno i zakljuen, poto to ne zavisi od njega, ve od autonomije volje stranaka (nalogodavca i treeg lica) koje je doveo u poslovni kontakt (vezu). Naknada (provizija) predstavlja cenu koja pripada posredniku za izvreni posao medjunarodnog trgovinskog posredovanja. Ona je bitan element ugovora o medjunarodnom trgovinskom posredovanju, po prirodi samog posla, tako da i u sluaju kada ugovorom o posredovanju ona nije predvidjena, posrednik ima pravo na proviziju po posebnim pravilima. Naime, u sluaju kada ugovorom o posredovanju nije predvidjena, posrednik e pravo na proviziju moi da ostvari u skladu sa tarifom o uslugama po kojima poslujue, odnosno u sluaju nepostojanja ni ove tarife, u skladu sa pravinom naknadom koju e odrediti sud, odnosno medjunarodna trgovinska arbitraa. Osnovni izvor prava kojima se uredjuju odnosi medjunarodnog trgovinskog posredovanja su nacionalni propisi drava iju pripadnost poseduju bilo posrednik, bilo nalogodavac. U naem pravnom sistemu to su odredbe lanova 813. do 826. Zakona o obligacionim odnosima, kao i opti uslovi poslovanja posrednikih organizacija. Na medjunarodnom planu ne postoji konvencija kojom bi se izvrila unifikacija ove materije, te su shodno tome, najznaajniji izvori prava ugovoreni nacionalni zakoni, opti uslovi poslovanja i poslovni obiaji u ovoj materiji 1 .

1.2. Poslovni znaaj Posredovanje spada u grupu poslova robnog prometa kojima je osnovni smisao da olakaju zasnivanje drugih ugovora robnog prometa. Uloga posrednika sastoji se u ubrzanju robnog prometa, a zasniva se na strunosti posrednika u vezi svih pitanja koja su od znaaja za poslovanje na odredjenom tritu. Privredni znaaj posrednike delatnosti sastoji se u neophodnosti angaovanja posrednika od strane uesnika u robnom prometu. Posrednik je strunjak za odnose na odredjenom tritu, dobro poznaje osobenosti pojedinih trita, upoznat je sa pouzdanou poslovnih partnera sa tih trita u izvravanju njihovih obaveza, poznaje njihovu kreditnu sposobnost i poslovni ugled, kao i posebne zahteve tih trita za pojedinim proizvodima i u vezi pojedinih proizvoda odnosno cenama i oscilacijama cena za odredjene proizvode na tim tritima. Usled toga, posrednik moe znaajno da olaka nastup i ubrza promet roba svog nalogodavca komitenta, nego to bi to bio sluaj kada bi ovaj samostalno istupao na tom tritu. Tom prilikom posrednik je obavezan da u relaciji uspostavljanja poslovnog odnosa svog nalogodavca komitenta sa treim licima (potencijalnim poslovnim partnerima) istupa u svoje ime i za svoj raun, odnosno da saglasno tome bude objektivno nepristrasan u svom poslovnom angaovanju i da na taj

Prof. dr M. Vasiljevi, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 522 Prof. dr M. Draki, Medjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990.godina, str. 374

86

nain titi interese oba poslovna partnera, a ne samo interes svog nalogodavca komitenta koji mu je dao nalog za posredovanje 1 . Na taj nain se stvaraju preduslovi za ostvarivanje osnovnog zahteva savremenog robnog prometa, koji se sastoji u tome da se poslovi robnog prometa obavljaju brzo i efikasno sa minimalnim stepenom poslovnog rizika. Upravo zbog ekonomske nunosti da se put od proizvodjaa do potroaa predje u to je mogue kraem roku i uz minimalan poslovni rizik, u uslovima modernog medjunarodnog poslovanja, porastao je i znaaj uloge koju ostvaruju medjunarodni trgovinski posrednici. S druge strane, angaovanjem posrednika, kao objektivnog i nepristrasnog subjekta sa poznavanjem prilika na odredjenom tritu, smanjuju se i trokovi nalogodavca da se i sam angauje radi pribavljanja relevantnih podataka od znaaja za privredni nastup na tom tritu. Imajui gore navedeno u vidu, svi poslovi medjunarodnog trgovinskog posrednika mogu se podeliti u tri grupe. Prvu grupu poslova ine aktivnosti koje prethode zakljuivanju ugovora o medjunarodnom trgovinskom posredovanju. One se sastoje u istraivanju odredjenog trita, prikupljanju relevantnih informacija, izradi analiza od znaaja za nastup na tom tritu i sl. Drugim reima, obavljaju se poslovi koji odredjenu posredniku organizaciju ine specijalistom (ekspertom) za odredjeno trite. U obavljanju ovih poslova trgovinski posrednih je potpuno samostalan i nezavistan od bilo ijeg uticaja. Drugu grupu poslova obuhvata dovodjenje u poslovni kontakt (vezu) inostrane firme sa domaim nalogodavcem komitentom radi pregovora o zakljuenju ugovora iz oblasti medjunarodnog poslovanja. Ovo je ujedno i osnovna sadrina posla medjunarodnog trgovinskog posredovanja. U obavljanju ovog posla medjunarodni trgovinski posrednik istupa u svoje ime i za svoj raun, uz obavezu da u svim fazama pregovora u vezi zakljuenja ugovora ukazuje na svoj posredniki status. S tim u vezi njegova obaveza je da potencijalnim poslovnim partnerima omogui poslovni kontakt i olaka im da oni sami neposredno, samostalno i u svoje ime zakljue ugovor i zasnuju uzajamna prava i obaveze. U okviru tree grupe poslova mogue je da posrednik na sebe preuzme i odredjene poslove koji proizilaze iz izvrenja ugovora u ijem je zakljuenju uestvovao. Tom prilikom, posrednik nije duan da vodi rauna o tome da li ugovorne strane uredno izvravaju svoje obaveze iz ugovora u ijem je zakljuenju posredovao. U kategoriju ovih poslova spadaju pre svega poslovi koji su u vezi sa ispunjenjem obaveza iz osnovnog ugovora kao to su poslovi oko eventualnog rezervisanja transportnih sredstava, poslovi u vezi sa carinskim i drugim formalnostima, odnosno svi oni poslovi koje medjunarodni posrednik moe mnogo lake da obavi nego ugovorne strane koje su zakljuile ugovor uz njegovo posredovanje 2 . U te poslove spada i izdavanje pisane isprave o zakljuenju odnosno o urednom izvrenju osnovnog privrednog posla.

1 2

V. Kapor S. Cari: Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 180 R. Djurovi, Medjunarodno privredno pravo, Beogra, 1986. godina, str. 264

87

1.3. Zakljuivanja ugovora o medjunarodnom trgovinskom posredovanju

Kao ugovorne strane kod ugovora o medjunarodnom trgovinskom posredovanju pojavljuju se spoljno-trgovinski posrednik (meetar, senzal) i njegov nalogodavac komitent (interesant). Medjunarodnim posrednikim poslovima bave se, po pravilu, spoljnotrgovinska posrednika preduzea i drutva, koja su za tu delatnost posebno registrovana. Kao i u veini drugih ugovora u medjunarodnom poslovanju i ovaj ugovor je neformalne prirode, tj. moe se zakljuiti u bilo kojoj formi koja je uobiajena u spoljnotrgovinskom poslovanju. Iz injenice da medjunarodni posrednik poslove posredovanja u medjunarodnom poslovanju obavlja kao svoju stalnu i profesionalnu delatnost, proizilazi njegova obaveza da je na svaki dostavljeni nalog za posredovanje, koji mu je uputio nalogodavac komitent, duan da odgovori. To je jedan od izuzetaka od pravila da utanje druge strane ne znai prihvatanje ponude. Suprotno tome, ukoliko posrednik nije odmah ili u kratkom roku od prispea naloga za posredovanje, kao ponude za zakljuenje ugovora o posredovanju reagovao u smislu obavetenja o neprihvatanju naloga, smatrae se da je nalog prihvaen, odnosno da je ugovor o medjunarodnom trgovinskom posredovanju zakljuen, sa svim pravima, obavezama i odgovornostima za posrednika koje iz tog ugovora proizilaze. Posebne karakteristike ovog ugovora sastoje se u tome da je u pitanju adhezioni ugovor, odnosno ugovor po pristupu, jer su u istom ugovoru sadrani opti ugovori spoljno-trgovinskih posrednikih firmi na osnovu kojih se on i zakljuuje. Pored toga, u pitanju je i dvostrano obavezan i teretan ugovor, poto on obavezuje obe ugovorne strane i stavlja im na teret preduzimanje odredjenih inidbi koje su karakteristine za ovaj ugovor.

1.4. Obaveze medjunarodnog trgovinskog posrednika Medjunarodni trgovinski posrednik ima niz obaveza kao to su: postupanje sa panjom dobrog privrednika; vodjenje posrednikog dnevnika i izdavanje posrednikog lista; izdavanje zakljunice kao pisanog dokaza o zakljuenju posla; uvanje poslovne tajne; davanje potrebnih obevetenja nalogodavcu; uvanju dokaza koji su od interesa za ugovorne strane i dr.

88

1.4.1. Postupanje sa panjom dobrog privrednika U skladu sa naelom savesnosti i potenja proizilazi obaveza posrednika da prilikom traenja treeg lica radi zakljuenja ugovora istupa sa panjom dobrog privrednika. Medjunarodni obavezan da pri posredovanju nastoji da dodje do zakljuenja medjunarodnog privrednog ugovora izmedju treeg lica i nalogodavca komitenta, jer to predstavlja sadrinu njegovih ugovornih obaveza. Tom prilikom, kada dovodi svog nalogodavca komitenta u vezu sa treim licem, medjunarodno trgovinski posrednik mora da nastoji da pronadje odgovarajueg poslovnog partnera, te da u sluaju mogunosti izbora izmedju vie lica, odabere onakvog poslovnog partnera koji najvie odgovara nalogodavcu. U tom smislu on snosi odgovornost za takav izbor. Tom prilikom posrednik je obavezan da postupa nepristrasno i objektivno stavljajui celokupan poslovni potencijal u funkciju zakljuenja ugovora sa najpovoljnijim poslovnim partnerom, imajui u vidu poslovne interese svog nalogodavca.

1.4.2. Vodjenje posrednikog dnevnika i izdavanje posrednikog lista Medjunarodni trgovinski posrednik je u obavezi da vodi posredniki dnevnik koji predstavlja posebnu knjigu u koju se upisuju podaci o ugovoru koji je zakljuen njegovih posredovanjem. Ovaj dnevnik ima poseban znaaj jer je posrednik u pravnim odnosima izmedju nalogodavca komitenta i treeg lica duan da na njihov zahtev izda izvod u formi posrednikog lista sa overenim potpisom koji stranama moe da poslui kao dokazno sredstvo u sluaju eventualnog spora. S tim u vezi je i obaveza posrednika da u posredniki dnevnik uredno i aurno upisuje sve podatke od znaaja za ugovore koji su zakljueni njegovim posredovanjem. U pojedinim dravama posredniki dnevnik ima obeleja javne isprave.

1.4.3. uvanje poslovne tajne Medjunarodni trgovinski posrednik je obavezan da sve podatke za koje sazna prilikom zakljuenja ugovora izmedju nalogodavca komitenta i treeg lica uva kao poslovnu tajnu. Ova obaveza deluje prema treim licima, poto nalogodavac i njegov ugovorni partner, koji su uzajamno zakljuili odredjeni ugovor robnog prometa imaju pravo da saznaju sve podatke u vezi tog posla od svog posrednika.

89

1.4.4. Izdavanje zakljunice Medjunarodni trgovinski posrednik je u obavezi da izda zakljunicu o medjunarodnom ugovoru koji je zakljuen izmedju nalogodavca komitenta i treeg lica. Zakljunica sadri sve bitne elemente ugovora ali i druge podatke koji su od posebnog znaaja za ugovorne strane. Tom prilikom posrednik po jedan primerak zakljunice daje nalogodavcu komitentu i treem licu.

1.4.5. Obaveza obavetavanja Medjunarodni trgovinski posrednik je obavezan da obavetava svog nalogodavca komitenta o svim okolnostima koje su od znaaja za zakljuivanje ugovora u kome on posreduje, a koje su mu bile poznate ili su mu prema okolnostima sluajeva morale biti poznate. Obaveza obavetavanja odnosi se kako na radnje pripremanja zakljuenja ugovora, tako i na okolnosti koje su od znaaja za opredeljenje nalogodavca da uopte pristupi zakljuenju ugovora.

1.4.6. Zatita interesa prilikom posredovanja Nezavisno od injenice to posrednik nalog za posredovanje, po pravilu, dobija od jedne od ugovornih strana, u buduem eventualnom ugovoru, posrednik je duan da u postupku posredovanja podjednako titi interese oba ugovorna partnera izmedju kojih posreduje i koje dovodi u poslovnu vezu 1 . Ovakav karakter obaveza posrednika proizilazi iz njegovog pravnog poloaja koji ima u postupku posredovanja. Naime, iz okolnosti da posrednik svoju delatnost obavlja u svoje ime i za svoj raun, proizilazi i pravna posledica da on tu delatnost mora vriti na objektivan i nepristrasan nain. To to je posrednik, po pravilu, nalog za posredovanje dobio od jedne od ugovornih strana, u buduem ugovoru u ijem zakljuivanju on posreduje, od znaaja je samo u smislu njegovog pristupanju poslu, ali ne odredjuje sadrinu tog posla. Ona proizilazi iz karaktera posrednike delatnosti i ne moe biti u funkciji zatite poslovnih interesa jedne od ugovornih strana izmedju kojih poseduje. tavie, kao to je ve istaknuto, posrednik ne moe garantovati ni za samu injenicu zakljuenja ugovora, poto je zakljuenje ugovora stvar autnomije volje ugovornih strana. Ukoliko izmedju nalogodavca komitenta i treeg lica ne dodje do

M. Vasiljevi: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 524 R. Djurovi: Medjunarodno privredno pravo, Beorad 1986. godina, str. 265

90

zakljuenja ugovora to nee biti osnov odgovornosti posrednika prema bilo kojoj strani koja je uestvovala u zakljuenju ugovora.

1.5. Obaveze nalogodavca komitenta Osnovne obaveze nalogodavca komitenta kao ugovorne strane kod ugovora o medjunarodnom trgovinskom posredovanju su: - plaanje naknade za uinjenu uslugu i naknada trokova.

1.5.1. Plaanje naknade (provizije) Iz injenice da je ugovor o medjunarodnom trgovinskom posredovanju dvostrano obavezan i teretan pravni posao proizilazi da medjunarodni trgovinski posrednik obavlja svoju uslugu za ugovorenu naknadu (proviziju). Medjunarodni posrednik ima pravo na naknadu i kad ona nije neposredno predvidjena samim ugovorom o medjunarodnom trgovinskom posredovanju. U tom sluaju visina naknade se odredjuje u skladu sa tarifama ili optim aktima po kojima medjunarodni posrednik prua usluge, a kada nije odredjen ni na ovaj nain, onda u skladu sa posebnim pravilima. U sluaju da naknada nije odredjena ni na jedan od napred navedenih naina, ona se moe odrediti na osnovu obiaja a moe je odrediti i sud uzimajui u obzir uinjene posrednike usluge, odnosno izvreno posredniko zalaganje. Pravo na naplatu naknade (provizije) posrednik stie kad izvri svoj deo posla, tj. kada svog nalogodavca dovede u vezu sa treim licem radi zakljuenja ugovora. Iz prirode ugovornih obaveza, kod ugovora o medjunarodnom trgovinskom posredovanju nije bitno da li su ugovorne strane zakljuile ugovor u ijem je zakljuenju posrednik bio angaovan, a jo manje je bitno da li su preuzete obaveze iz tog ugovora uredno izvrene. Svoje pravo na naknadu posrednik moe da ostvari samo u odnosu na ugovornu stranu od koje je dobio nalog za posredovanje. Ukoliko su pak nalog za posredovanje zajedniki dala oba ugovorna partnera tada su oni u obavezi da posredniku isplate naknadu (proviziju) u jednakim delovima. Ovakvo reenje bazira se na pretpostavci da je ugovor u ijem je zakljuenju posrednik posredovao, zakljuen u obostranom interesu ugovornih strana, te da se na taj nain u potpunosti izraava objektivan i nepristrasan poloaj posrednika prilikom posredovanja u zakljuenju ugovora. Na poseban zahtev nalogodavca sud moe da snizi ugovorenu posredniku naknadu kada je ona preterano visoka, obzirom na izvrenu uslugu, s tim da se snienje ugovorne naknade ne moe zahtevati kada je ista isplaena posredniku posle zakljuenja ugovora u ijem je zakljuenju on posredovao.

91

1.5.2. Naknada posebnih trokova Osnovno pravilo je da su posredniki trokovi uraunati u posredniku naknadu (proviziju), te shodno tome posrednik nema prava na naknadu trokova koje je imao vrei posredniku delatnost. U ove trokove spadaju i prethodni (anticipativni) trokovi koje je posrednik imao u smislu pripreme za vrenje svoje posrednike delatnosti (otvaranje predstavnitva, angaovanje i odravanje poslovnih prostorija, praenje kretanja na tritu i sl), odnosno koji proizilaze iz same prirode posrednike delatnosti. 1 Medjutim, posrednik e imati pravo na naknadu posebnih trokova koje je imao vrei posredniku delatnost ako je takva mogunost izriito predvidjena ugovorom o medjunarodnom trgovinskom posredovanju, odnosno ako ona proizilazi iz odgovarajuih poslovnih obiaja koji postoje u seditu posrednika. Kada je ugovoreno pravo posrednika na naknadu posebnih trokova, posrednik ima pravo na njihovu naknadu i u sluaju kada ugovor sa treim licem nije zakljuen. S druge strane, posrednik gubi pravo na naknadu posebnih trokova ako je povodom posredovanja prilikom zakljuenja ugovora postupao u suprotnosti sa ugovorom preuzetim obavezama i nalogodavevim interesima, odnosno ako je radio za neku drugu stranu. 2

1 2

M. Vasiljevi: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 528 S. Vukievi M. Velimirovi: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 399

92

2. Medjunarodno trgovinsko zastupanje 2.1. Pojam i karakterna obeleja Ugovor o trgovinskom zastupanju je pravni posao meunarodnog poslovanja, kojim zastupnik preuzima obavezu stalnog staranja da trea lica zakljuuju ugovore sa njegovim nalogodavcem, te da u tom smislu posreduje izmeu njih, kao i da, po dobijenom ovlaenju zakljuuje ugovore sa treim licima u ime i za raun nalogodavca, a ovaj se obavezuje da mu za svaki zakljueni ugovor isplati odreenu naknadu (proviziju) 1 . Iz navedenog pojmovnog odreena ugovora o trgovinskom zastupanju proizilazi da je u pitanju imenovani, dvostrano obavezni i teretni ugovor, sa unapred utvrenim prestacijama ugovornih strana. Interesantno je da na zakonodavac skoro u istoj ravni utvruje obaveze zastupnika koje proizilaze iz ugovora o posredovanju (posredovanje izmeu nalogodavca i treih lica radi zakljuenja ugovora) i ugovora o zastupanju (zakljuivanje ugovora sa treim licima u ime i za raun nalogodavca). tavie, u sluaju zastupanja dopunski se zahteva dobijanje takvog ovlaenja od strane nalogodavca. Na taj nain se primo fatie u istom ugovornom odnosu uvode elementi dva pravna posla meunarodnog poslovanja. Meutim, bliom analizom same prirode uspostavljenih ugovornih odnosa jasno se mogu uoiti razlike izmeu ugovora o trgovinskom posredovanju i ugovora o trgovinskom zastupanju. Prva razlika se ispoljava u nainu istupanja. Trgovinski posrednik uvek istupa u svoje ime i za svoj raun, dok trgovinski zastupnik to ini u ime i za raun svog nalogodavca. Druga razlika se ogleda u statusu ugovornog partnera. Saglasno tom kriterijumu trgovinski posrednik je u obavezi da istupa kao objektivno nepristrasan privredni subjekt u odnosu na ugovor koji se njegovim posredovanjem zakljuuje, dok je trgovinski zastupnik produena ruka svog nalogodavca sa obavezom da tokom realizacije celog ugovornog odnosa titi njegove interese. Najzad, trea razlika ispoljava se u trajnosti odnosa koji se uspostavljaju. Saglasno ovom kriterijumu razlikovanja moe se utvrditi da se odnosi trgovinskog posredovanja, po pravilu, zakljuuju ad hoc i vremenski su limitirani nalogom za pronalaenje poslovnog partnera, dok su odnosi trgovinskog zastupanja, po pravilu trajni poslovni odnosi koji svoju sadrinu iscrpljuju u nizu ugovora zakljuenih od strane zastupnika. Okolnost da je prilikom pojmovnog odreenja ugovora o trgovinskom zastupanju zakonodavac kombinovao elemente oba ugovorna odnosa (trgovinskog posredovanja i trgovinskog zastupanja) rezultat su nastojanja da se istom definicijom obuhvati u to je veoj meri poslovna praksa, koja se povodom ovog ugovora uspostavlja, nego to bi to moglo da znai da zakonodavac nastoji da integrie ova dva poslovno potpuno
1

lan 790. Zakona o obligacionim odnosima (Sl. list SFRJ, br. 29/78)

93

samostalna pravna odnosa. U tom smislu, ni na planu reenja u komparativnom zakonodavstvu, ali ni u strunoj doktrini nema nikakvih dilema. 1 No, tim povodom, poto privredni subjekti obavljajui registrovane delatnosti esto stupaju u odnose i trgovinskog posredovanja i trgovinskog zastupanja potrebno je u svakom konkretnom sluaju utvrditi razlike koje izmeu ovih odnosa postoje, pre svega zbog posebnog pravnog tretmana svake od ovih privrednih aktivnosti. Pored gore navedenih razlika u odnosu na ugovor o trgovinskom posredovanju, za pojmovno odreivanje ugovora o trgovinskom zastupanju znaajno je podrediti i statusa zastupnika. U tom smislu, potrebno je, pre svega, istai da je u pitanju privredni subjekt koji delatnost meunarodnog trgovinskog zastupanja obavlja kao svoju registrovanu privrednu delatnost. Iz toga sledi da zastupnik svoju delatnost obavlja radi sticanja profita, te da je provizija njegovo zakonom zatieno pravo. Druga karakteristika poloaja zastupnika je da on predstavlja ugovornog partnera svom nalogodavcu. Iz toga proizilazi i da sva prava i obaveze, koja se izmeu zastupnika i nalogodavca uspostave, spadaju u domen autonomije volje i ugovornog prava. Drugim reima, zastupnik nije slubenik, niti je u bilo kom pogledu poslovno ili radno pravno podreen nalogodavcu, ve predstavlja njegovog poslovnog partnera. I najzad, trea karakteristika se ogleda u injenici uspostavljenog trajnog odnosa. Saglasno toj prirodi odnosa zastupnik je duan da stalno, kao predmet svoje privredne delatnosti, preduzima odgovarajue pravne ali i faktike radnje u ime i za raun svog nalogodavca. Iz ovakve prirode odnosa, koji su dobrim delom odreeni posebnim (intuitu personae) odnosom zastupnika i nalogodavca, proizilazi i posledica da se osnovano oekuje da u svakom trenutku svoje poslovne aktivnosti zastupnik zna kakav je poslovni interes svog nalogodavca, te da u tom smislu uskladi svoje aktivnosti sa tim interesom. U savremenim uslovima sloenog i dinaminog sistema odnosa u meunarodnoj razmeni dobara i usluga, gotovo je nemogue u praksi obezbediti da jedan privredni subjekt u potpunosti i na potrebnom strunom nivou titi i ostvaruje svoje interese u poslovnim odnosima sa drugim privrednim subjektima. Prema tome, meunarodni poslovni znaaj zastupnikih poslova ogleda se u tome to se tim putem mnogo ekonominije i racionalnije mogu zatiti interesi odreenog privrednog subjekta, nego kada bi se ti poslovi obavljali u okvirima privrednog subjekta iji je interes potrebno zatititi. Ovo iz razloga to zastupnika organizacija, koja je specijalizovana za poslove zastupanja, to moe da ostvari strunije i bolje a ujedno i jeftinije, poto zastupa vei broj privrednih subjekata. Iako je est sluaj da se u okvirima veih poslovnih sistema osnivaju specijalizovane filijale (prestavnitva ili drugi oblici unutranjeg organizovanja) radi obavljanja zastupnike delatnosti na odreenom tritu, ipak ni ovi pokuaji ne mogu da dovedu u pitanje neophodnost postojanja poslovnih subjekata koji su usko specijalizovani za zastupniku delatnost. Globalizacija uslova postojanja u sve veoj meri potencira specijalizaciju i profesionalnu odgovornost za realizaciju odreene poslovne aktivnosti, te samim tim i za meunarodno trgovinsko zastupanje.

R. urovi, Meunarodno privredno pravo, Beograd, 1986, godina, str 271 M. Draki, Meunrodno ugovorno privredno pravo, Beograd, 1990. god, str. 378 V. Kapor S.Cari, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. god, str. 197 M.i S. Stankovi, Meunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. god, str 420

94

Iz ovako utvrene prirode poslovnih odnosa proizilazi i odreena ekskluzivnost u poslovnim aranmanima koja proisteknu iz meunarodnog trgovinskog zastupanja. Saglasno tome, jedan zastupnik ne moe, bez pristanka nalogodavca, preuzeti obavezu da na istom podruju i za istu vrstu poslova radi za drugog nalogodavca. S druge strane, nalogodavac moe na istom podruju i za istu vrstu poslova imati vie zastupnika. Pored klasinih pravnih radnji koje proizilaze iz zakljuivanja ugovora sa treim licima, vaeim propisima utvrena je obaveza zastupnika i na preduzimanje odreenih faktikih radnji. Tako je npr. zastupnik ovlaen da u cilju zatite interesa svog nalogodavca, moe zahtevati preduzimanje potrebnih mera obezbeenja, kao i saoptavanja potrebnih izjava treem licu. Meutim, zastupnik ne moe zahtevati ni primati ispunjenje potraivanja svog nalogodavca od treeg lica, ako za te radnje nije posebno ovlaen. Za razliku od komparativnog esto usvojenog reenja, kao i pravila koja vae za druge ugovore kojima se ureuje meunarodni promet roba i usluga, u sluaju ugovora o meunarodnom trgovinskom zastupanju prema vaeim propisima zahteva se pisana forma kao uslov vanosti takvog ugovora. Zahtev pisane forme postavljen je i kao opti uslov vanosti ugovora o trgovinskom zastupanju (lan 791. Zakona o obligacionim odnosima), ali i kao poseban uslov za zakljuivanje ugovora u ime i za raun nalogodavca, to se moe initi samo ako je zastupnik od nalogodavca dobio posebno ili generalno punomoje (lan 792. Zakona o obligacionim odnosima). Opredeljenje za formalni karakter ugovora o trgovinskom zastupanju proisteklo je iz posebnog znaaja tanog odreivanja obima ovlaenja trgovinskog zastupanja i to, po pravilu, u relativno duem vremenskom periodu. Pisano ovlaenje (punomoje) trgovinskog zastupnika predstavlja istovremeno njegovu legitimaciju u pogledu njegovih ovlaenja koja mu je esto potrebna u poslovnim odnosima sa treim licima. Osim toga i praktini razlozi zahtevaju da se ovaj ugovor zakljui u pisanom obliku i zbog injenice da se u poslovnoj praksi zastupniki poslovi esto obavljaju na osnovu optih uslova poslovanja velikih zastupnikih organizacija. Najzad, u prilog pisane forme ugovora o trgovinskom zastupanju govori i zahtev poslovne prakse koja se uspostavlja s obzirom na postojanje meunarodnog elementa a koji upuuje na potrebu jasnog i unapred poznatog sistema uzajamnih prava i obaveza koja proizilaze iz ovog ugovora. Sasvim posebno je pitanje obaveznosti trgovinskog zastupnika da odgovori na dobijenu ponudu za zakljuenje ugovora. Ne ulazei u formalni karakter ovog ugovora, mora se podvui obaveza zastupnika, kao privrednog subjekta koji svoju delatnost obavlja i na principima posebnog poverenja, dobronamernosti, aurnosti i nesebinog zalaganja na zatiti interesa nalogodavca, da je duan da se o svim prispelim ponudama za zakljuenje ugovora jasno izrazi. Ukoliko bi propustio da obavesti nalogodavca da ne moe da prihvati prispeli nalog, zastupnik e odgovarati za naknadu tete koja je iz toga proistekla. Drugim reima, za razliku od klasinog naela obligacionog prava da utanje ponuenog ne stvara nikakvu obavezu, u ovom sluaju zbog posebne prirode meunarodnog trgovinskog zastupanja, kao pravnog posla koji poiva na naelima savesnosti i potenja, trgovinski zastupnik e ukoliko ne izvri svoju obavezu da u skladu sa pravilima urednog postupanja u poslovnim odnosima odgovori na ponudu (bilo da je

95

prihvati ili odbije) bie odgovoran za tetu, koju usled takvog postupanja pretrpi nalogodavac. 1

2.2. Pravni odnosi i vrste trgovinskog zastupanja Ugovor o trgovinskom zastupanju, kao i veinu ugovornih odnosa koji su nastali na osnovama obligacionog ugovora o nalogu, karakterie postojanje tri vrste pravnih odnosa. To su sledei odnosi: izmeu zastupnika i nalogodavca; izmeu zastupnika i treih lica, sa kojima je zastupnik zakljuio ugovor u ime i za raun nalogodavca; izmeu nalogodava i treih lica, sa kojima je preko zastupnika zakljuen ugovor.

Za predmet ugovora o zastupanju od posebnog su znaaja prva dva odnosa. Prvi je mandatne prirode i njime se zasniva odnos izmeu nalogodavca i zastupnika i u celosti se ureuje ugovorom o zastupanju. Drugi pravni odnos izmeu zastupnika i treih lica je u osnovi punomonike prirode. Do zasnivanja ovog odnosa dolazi izvravanjem naloga kojim nalogodavac ovlauje zastupnika da u njegovo ime i za njegov raun zakljui odreeni ugovor. Sadrina tog ugovora odreena je prirodom ovlaenja koju je nalogodavac preneo na zastupnika s tim da je prilikom zakljuenja tog ugovora zastupnik duan da istakne svoju punomoniku funkciju, tj. da konkretan ugovor zakljuuje u ime i za raun nalogodavca. Poto iz samog ugovora o zastupanju proizilazi i obim ovlaenja koji ima zastupnik povodom zakljuenja ugovora sa treim licima, to u skladu sa tako utvrenim ovlaenjima postoji vie vrsta zastupanja. Prvi kriterijum se bazira na podruju na kome zastupnik ostvaruje svoju delatnost. Shodno tom kriterijumu postoje lokalni i generalni zastupnici. Generalni zastupnici svoju delatnost obavljaju na celoj teritoriji jedne drave. Lokalni zastupnici svoju delatnost obavljaju samo na odreenom podruju odnosno delu teritorije jedne drave. Drugim kriterijumom odreuje se obim delatnosti (vrsta poslova) i shodno tome ovlaenja kojima raspolae zastupnik. U skladu sa time razlikuju se opti i posebni (specijalni) zastupnici. Opti zastupnici su ovlaeni da zakljuuju sve pravne poslove svog nalogodavca, dok su posebni (specijalni) zastupnici ovlaeni za zakljuivanje samo jednog ili vie ugovora iste vrste.

R.urovi, Meunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. god, str. 273

96

Po treem kriterijumu zastupnici se dele po osnovu injenice da li svoju delatnost obavljaju iz odreenog mesta ili to ine putujui od mesta do mesta. Tom prilikom, putujue zastupnike treba razlikovati od trgovakih putnika, jer su putujui zastupnici specijalizovane zastupnike organizacije, dok su trgovaki putnici lica koja se nalaze u radnom odnosu sa preduzeem za koje rade, te se putovanje u tom sluaju pojavljuje samo kao nain obavljanja poslova radnog mesta na koje su rasporeeni. etvrti kriterijum se zasniva na vrsti poslova koje zastupnik obavlja. U smislu ove podele postoje berzanski agenti, koji predmet svog poslovanja vezuju za promet hartija od vrednosti na berzama, pomorski agenti, koji predmet svog poslovanja vezuju za prevoz robe morem, agenti osiguravajuih drutava, turistiki agenti i dr. Peti kriterijum u obzir uzima stepen odgovornosti zastupnika prema svom nalogodavcu za radnje treeg lica sa kojima je zakljuio ugovor. Prema ovom kriterijumu postoje obini (standardni) i posebni (del credere) zastupnici. Obini (standardni) zastupnik odgovara za delatnost treeg lica sa kojim je zakljuio ugovor u ime i za raun nalogodavca, samo onda ako je u izboru tog treeg lica nije struno i savesno postupao (culpa in eligendo). Ukoliko je obian (standardni) zastupnik savesno i struno izabrao tree lice, sa kojim je zakljuio ugovor, tada zastupnik u pogledu urednog ispunjenja ugovora od strane treeg lica nee odgovarati svom nalogodavcu. Po drugoj vrsti zastupnikog ugovora, tj. u sluaju posebnog (del credere) zastupanja, zastupnik preuzima prema svom nalogodavcu obavezu garantovanja da e tree lice uredno izvriti posao koji je sa njime zakljuio. Ova klauzula o posebnoj odgovornosti zastupnika mora biti izriito predviena ugovorom o trgovinskom zastupanju, jer ako nije ugovorom predviena smatra se da ne postoji. 1 esti kriterijum proizilazi iz podruja iz koga se obavlja zastupanje i izvora prava kojim je regulisana materija zastupanja. Shodno tom kriterijumu razlikuje se zastupanje u okvirima granica jedne drave, dakle po propisima te drave u odnosu na zastupanje sa elementom inostranosti, odnosno meunarodno trgovinsko zastupanje. Znaaj ove podele pored karaktera zastupnike delatnosti, ispoljava se i u pravima i obavezama koje se postavljaju pred zastupnike sa teritorije jedne drave, kada oni ugovaraju sa stranim licima uspostavljanje zastupnikog odnosa na teritoriji te drave, ime oni de facto potpadaju pod odredbe o reimu spoljno trgovinskog poslovanja drave gde imaju svoje poslovno sedite. U duhu ovog poslednjeg, estog kriterijuma, na teritoriji nae drave postojala je i primenjivala se Uredba o zastupanju stranih lica na teritoriji Jugoslavije. 2 Ova Uredba je stupila na snagau 26. decembra 1992. godine, s tim to su njene posebne izmene izrene 17. novembra 2001. godine. Po odredbama ove Uredbe pod zastupanjem stranih lica u Jugoslaviji smatralo se obavljanje poslova, u ime i za raun stranog lica, koji prethode zakljuivanju ugovora o kupovini i prodaji robe ili ugovora o pruanju usluga, zakljuivanje tih ugovora, kao i obavljanja poslova koji se odnose na izvravanje tih ugovora. Iz navedenog moe se zakljuiti da je donosilac ove Uredbe prihvatio iri koncept zastupnikog odnosa od onog koji je obuhvaen Zakonom o obligacionim odnosima.
1 2

V. Kapor, S. Cari, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. god., str. 199 Uredba o zastupanju stranih lica u Jugoslaviji (Sl.list SFRJ, br. 51/92, 26/94, 61/94 i 62/2001)

97

Kao posebna podvrsta ugovora o zastupanju stranog lica na domaoj teritoriji, Uredbom je normirana prodaja strane robe sa konsignacionog skladita. Za realizaciju ovog poslovnog aranmana potrebno je prethodno ispuniti tri posebna uslova. Prvi uslov se sastoji u obavezi domaeg lica i zastupnika da u okviru svojih registrovanih delatnosti otvore konsignaciono skladite. Drugi uslov je da se sa stranim licem zakljui ugovor o prodaji strane robe sa konsignacionog skladita koji pored optih odredbi ugovora o zastupanju sadri i odredbe: - o vrednosti robe na konsignacionom skladitu, iskazanu u stranoj valuti, uz specifikaciju te robe; - o trokovima transporta i osiguranja kao i o osiguranju robe na konsignacionom skladitu, uz podatak o tome ko snosi te trokove; i trokove uskladitenja i odravanja konsignacionog skladita. Trei uslov je da robu, koja se prodaje u konsignacionom skladitu, isporui strano lice sa kojim je domai zastupnik (konsignatar) zakljuio ugovor o prodaji ili, po njegovom nalogu, drugo strano lice proizvoa te robe. Prodaja robe sa konsignacionog skladita obraunava se i plaa stranom licu u stranoj valuti.

2.3. Prava i obaveze ugovornih strana Ugovorne strane (nalogodavac i zastupnik) obim uzajamnih prava i obaveza uzajamno ureuju ugovorom o meunarodnom trgovinskom zastupanju potujui ogranienja koja su utvrena imperativnim propisima. Tom prilikom vai vie puta istaknuto pravilo o dispozitivnosti normi propisa kojima se ureuju meunarodni poslovni odnosi, to konkretno znai da za sve to nije posebno ugovoreno, vae opta pravila o tom trgovinskom poslu. Materija ugovora o trgovinskom zastupanju regulisana je domaim propisima i to, u prvom redu, Zakonom o obligacionim odnosima, kao i drugim domaim propisima kojima se ureuju pojedini aspekti ovog posla (npr. Uredba o zastupanju stranih lica u Jugoslaviji i sl). Sem toga, zbog sve vie naglaenog znaaja ovog ugovora u praksi meunarodnog poslovanja, znaajan broj propisa meunarodnog karaktera regulie ovu materiju. U prvom redu to je Konvencija o zastupanju u meunarodnoj prodaji robe iz 1983. godine (poznata i kao enevska konvencija). Zapaeno mesto u regulisanju ove materije pripada i tipskim ugovorima Meunarodne privredne komore o trgovinskom zastupanju iz 2001. godine. Tome svakako treba dodati i brojnu praksu optih uslova poslovanja, koje su utvrdile i na odgovarajui nain promovisale velike zastupnike organizacije.

98

2.3.1. Obaveze zastupnika

Osnovna ugovorna obaveza zastupnika je zakljuivanje ugovora o meunarodnom prometu roba i usluga u ime i za raun svog nalogodavca. Ta obaveza je trajnog (stalnog) karaktera i, po pravilu, se ne iscrpljuje zakljuenjem jednog ugovora. Imajui u vidu specifinost odnosa meunarodnog trgovinskog zastupanja mogu se utvrditi sledee posebne obaveze trgovinskog zastupnika.

a) Zakljuenje ugovora. Meunarodni trgovinski zastupnik se obavezuje, kada je za to dobio ovlaenje (punomoje) od strane svog nalogodavca, da e nastojati da u ime i za raun nalogodavca zakljui jedan ili vie ugovora sa treim licima. Tom prilikom jasno se uoava razlika izmeu standardnog i posebnog (del credere) zastupanja. Naime, za razliku od standardnog zastupanja, kada se obaveza zastupnika izraava kroz nastojanje da zakljuuje ugovore u ime i za raun nalogodavca, kod posebnog (del credere) zastupanja zastupnik preuzima obavezu da te ugovore zakljui, odnosno, preciznije reeno, garantuje svom nalogodavcu da e takvi ugovori u njegovo ime i za njegov raun biti zakljueni sa svim pravnim posledicama koje iz toga mogu da proisteknu.

b) Pridravanje uputstava nalogodavca Trgovinski zastupnik je obavezan da postupa u skladu sa nalozima koje je dobio od nalogodavca. Odreenost ovih uputstava (naloga) proizilazi iz samog ugovora o zastupanju, ali se izraava i u posebnom ovlaenju (punomoju) koje nalogodavac daje zastupniku, ovlaujui ga na zakljuivanje ugovora u njegovo ime i za njegov raun. Obaveza pridravanja uputstava (naloga) je prirodna posledica punomonikog odnosa, poto se u takvim sluajevima pravna dejstva zakljuenog ugovora neposredno realizuju u imovini nalogodavca. Zastupnik bi, naelno, mogao da odstupi od dobijenih uputstava (naloga) samo uz saglasnost nalogodavca ili kada to zahtevaju posebni interesi nalogodavca. U sluaju da neosnovano ili protivno interesima nalogodavca zastupnik ne postupi u skladu sa datim uputstvima bie odgovoran za tetu koja je usled toga nastupila.

99

Iz injenice da zastupniki odnos sadri i znaajne elemente pravnog posla s obzirom na posebna svojstva linosti (intuitu personae) proizilazi obaveza zastupnika da dobijena uputstva lino izvri. Izuzetno od ovog pravila, ukoliko okolnosti sluaja na to upuuju ili se sa time saglasi nalogodavac, zastupnik moe poveriti izvrenje posla nekom treem licu (podagentu). U ovom sluaju zastupnik odgovara samo za izbor podagenta, za razliku od nepropisno ili neopravdanog ustupanja izvrenja posla treem licu, kada odgovara ne samo za njegov izbor, ve i za njegov rad, odnosno rezultate tog rada. 1 c) Obavetavanje nalogodavca Zavisno od ovlaenja koja su mu poverena, zastupnik je obavezan da nalogodava uredno obavetava o svim pitanjima koja su od znaaja za pojedini posao, kako bi olakao nalogodavcu da zakljui ugovor sa treim licem pod to povoljnijim uslovima. U tom smislu, zastupnik je duan da svog nalogodavca uredno obavetava o uslovima zakljuenja ugovora, solventnosti potencijalnog poslovnog partnera, stanju na tritu, internim valutnim odnosima i dr. Obaveza urednog obavetavanja nalogodavca proizilazi iz zastupnikog odnosa, te e zastupnik biti obavezan na pruanje informacija i u sluaju kada ugovorom o zastupanju neposredno nije obavezu. Ovo stanovite proizilazi iz prirode ugovora o zastupanju i nastojanju da se obezbedi to vii stepen strune zatite nalogodavca. 2 same prirode odgovarajuih preuzeo takvu ispoljava se u

d) Postupanje sa panjom dobrog privrednika Zastupnik je duan da se stara o interesima svog nalogodavca i u svim poslovima koje preuzima duan je da postupa sa panjom dobrog privrednika. Za razliku od posrednika, koji je duan da istupa na objektivno nepristrasan nain, zastupnik u svim fazama zakljuenja i realizacije ugovora koje zakljuuje u ime i za raun nalogodavca mora da vodi iskljuivo rauna o poslovnom interesu svog nalogodavca. U tom smislu, zastupnik je obavezan da postupa sa panjom dobrog privrednika. Ta njegova obaveza proizilazi iz karaktera privredne delatnosti koju obavlja, te je na takvo ponaanje zastupnik obavezan iako mu ugovorom ili nalogom nisu data nikakva posebna uputstva od strane nalogodavca. Prilikom konkretizacije panje dobrog privrednika u obavljanju zastupnike delatnosti poseban znaaj imaju pravila struke koja se sve ee i u sve veoj meri kodifikuju i ujednaavaju ne samo u naem, nego i u meunarodnom robno - novanom prometu.
1 2

M. Vasiljevi, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 533 V.Kapor, S. Cari, Ugovori robnog prava, Beograd, 1990. str. 205. M. Draki, Meunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 383.

100

Zastupnik je duan da u svim fazama izvravanja svojih obaveza titi svog nalogodavca, uva njegovu svojinu i obezbeuje zatitu njegovih prava. Zastupnik mora uiniti sve to je neophodno da, prema okolnostima konkretnog sluaja, sauva prava i sredstva zatite tih prava svog nalogodavca. Tom prilikom, duan je da dosledno istie svoj zastupniki status, tj. da deluje u ime i za raun svog nalogodavca. S tim u vezi, prilikom ostvarivanja zatite interesa nalogodavca u obavljanju zastupnike delatnosti ne sme doi do sukoba interesa izmeu zastupnika i nalogodavca. Trgovinski zastupnik stalno mora svoju delatnost da prilagoava interesima svog nalogodavca, s tim to je nalogodavac duan da, bez ikakvog odlaganja, obavetava zastupnika o svim promenama koje mogu da nastupe u sferi njegovih poslovnih interesa.

e) uvanje poslovne tajne Zastupnik je duan da uva poslovne tajne svog nalogodavca za koje je saznao u vezi sa poverenim poslom. Obaveza uvanja poslovnih tajni poslodavca traje i posle prestanka trgovinskog ugovora o zastupanju. Obaveza uvanja poslovnih tajni koje je zastupnik saznao, proizilazi, u prvom redu, iz prirode samog zastupnikog odnosa, poto je bitna pretpostavka uspenog staranja o interesima nalogodavca ujedno i potpuna i nepristrasna informacija o svim aspektima tih interesa. Pored toga, ugovor o trgovinskom zastupanju sadri i elemente ugovora koji se zakljuuju s obzirom na posebna svojstva linosti, pa je sasvim logino da onaj kome se kao poverljivoj osobi saopte poverljivi podaci ima ujedno i obavezu da takve podatke zatiti od njihovog neovlaenog poveravanja treem licu. Obaveza uvanja poslovne tajne posebno je aktuelna u sluaju kada zastupnik, sa dozvolom nalogodavca, istovremeno zastupa vie nalogodavaca za istu vrstu poslova. 1 Obaveza uvanja poslovne tajne je objektivno odreena i odnosi se na sve podatke i injenice od znaaja za nalogodavca, za koje je zastupnik saznao povodom obavljanja poverenog posla, nezavisno od okolnosti da li je nalogodavac te podatke i injenice oznaio kao svoju poslovnu tajnu. Povreda poslovne tajne nalogodavca od strane zastupnika kako u smislu njihovog linog iskoriavanja, tako i u smislu njihovog neovlaenog saoptavanja treim licima, ima za posledicu odgovornost zastupnika za tete nastale po tom osnovu.

M. Vasiljevi, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 535

101

f) Vraanje stvari datih na upotrebu

Po prestanku ugovora o trgovinskom zastupanju, zastupnik je obavezan da nalogodavcu vrati sve stvari koje mu je ovaj predao na upotrebu za vreme trajanja ugovora. Ova obaveza se odnosi na stvari (uzorke, reklamna sredsta, sajamske eksponate, evidenciju klijentele, modele i sl) koje je nalogodavac po raznim osnovama predao u dravinu zastupniku s ciljem uspenijeg obavljanja zastupnike delatnosti. Vano je napomenuti da zastupnik ni u jednom trenutku nije stekao pravo svojine nad tim stvarima, ve da je uvek bio njihov zakoniti i savesni dralac. U tom smislu, prestankom ugovora o zastupanja, prestao je i pravni osnov dranja ovih stvari u posedu zastupnika pa je ovaj duan da takve stvari vrati u posed njihovog vlasnika, u konkretnom sluaju nalogodavca. Obaveza vraanja stvari datih na upotrebu ne dovodi u pitanju pravo pridraja (ius retentionis) koje zastupnik ima ukoliko nalogodavac ne izvri svoje obaveze iz ugovora o trgovinskom zastupanju.

g) Voenje poslovnih knjiga i izdavanje zakljunice Trgovinski zastupnik duan je da vodi zastupniki dnevnik, u koji hronolokim redom upisuje sve ugovore (prema njihovim bitnim elementima i sadrini) koji su zakljueni u vrenju zastupnike funkcije. Ukoliko je trgovinski zastupnik u konkretnoj situaciji samo posredovao prilikom zakljuivanja ugovora, ova okolnost se takoe mora izriito naglasiti u zastupnikom dnevniku. Zastupniki dnevnik mora biti zvanino overen od strane zastupnika i vodi se na naelima istinitosti, urednosti, aurnosti i pretpostavljene tanosti. Njegova osnovna funkcija je da poslui kao dokaz da je konkretni ugovor zakljuen sa svim elementima koji su sadrani u zapisnikom dnevniku. Naime, ukoliko bude potrebno, posebno u sluaju spora izmeu ugovornih strana, zapisniki dnevnik e biti kao pouzdano dokazno sredstvo o tome koji su i kakvi ugovore zakljueni u ime i za raun nalogodavca. Kada je ugovor sa treim licem zakljuen, u ijem zakljuivanju je uestvovao zastupnik, nastaje obaveza zastupnika da za svaki tako zakljueni ugovor sastavi zakljunicu u tri primerka te da je potpie u ime svog nalogodavca. Po potpisivanju zakljunice od strane treeg lica sa kojim je ugovor zakljuen, trgovinski zastupnik jedan primerak potpisane zakljunice uva kao dokaz da je ugovor zakljuen, a ostala dva primerka dostavlja ugovornim stranama. Osnovni cilj zakljunice nije da zamenjuje ugovor ili da prikriveno uvodi pisanu formu zakljuenja ugovora, ve predstavlja dokaz o tome da je zakljuen ugovor izmeu navedenih strana sa sadrinom koja proizilazi iz odredbi koje sadri zakljunica. U tom smislu nepotpisivanje zakljunice nema uticaja na 102

punovanost zakljuenog ugovora sa treim licem, a posebno ne znai odbijanje zakljuenja takvog ugovora. Ugovor je zakljuen po formi koja je predviena za njegovo zakljuivanje (po pravilu prostom saglasnou volja), s tim to zakljunica predstavlja samo dokaz o tome da je ugovor zakljuen i kakva je njegova sadrina.

h) Podnoenje rauna Poto zastupnik u pravnom prometu sa treim licem istupa za raun svog nalogodavca, na nain da e se svi efekti njegove privredne aktivnosti realizovati u imovinskoj masi nalogodavca, zastupnik je obavezan da po zakljuenu ugovora sa treim licem ili periodino za sve zakljuene ugovore, podnese izvetaj o svom radu i sa nalogodavcem izvri obraun. Pored toga, kako je gore navedeno, zastupnik je duan da nalogodavcu vrati sve stvari koje je od njega primio na upotrebu tokom trajanja ugovora o zastupanju. Podnoenje rauna i obraun zastupnika i nalogodavca po tom osnovu, obavezno sadri i naznaenje iznosa koji nalogodavac duguje zastupniku na ime zastupnike naknade (provizije) i drugih trokova koje je imao zastupnik. Na osnovu ovoga zastupnik moe da ostvari svoja posebna prava na naplatu dospelih potraivanja (pravo retencije i pravo zaloge).

2.3.2. Obaveze nalogodavca Pored obaveza, kao rezultat svojih privrednih aktivnosti, zastupnik ima i odgovarajua prava. Prava zastupnika, na odgovarajui nain, korespondiraju sa obavezama nalogodavca, tako da se moe rei da su ona uzajamno uslovljena. Imajui to u vidu, kao i specifinost meunarodnog zastupanja, mogu se uoiti sledee osnovne obaveze nalogodavca:

a) Stavljanje na raspolaganje dokumentacije i materijala. Kada je za obavljanje odreenih poslova zastupnika potreban odreen materijal ili odgovarajua dokumentacija (patenti, uzorci, katalozi, cenovnici, atesti o kontroli, uverenje o poreklu robe, uvozne dozvole, carinska dokumentacija i sl.), nalogodavac je duan da mu ih stavi na raspolaganje. Poseban vid stavljanja na raspolaganje potrebnih sredstava predstavlja pravo zastupnika, a obaveza nalogodavca na plaanje predujma (avansa). Pravo na predujam (avans) je naroito znaajno kod poslovnih odnosa 103

zastupnika i nalogodavca sa duim periodom trajanja, kada esto zastupnikovo pravo na predujam (avans) predstavlja de facto privremeni obraun zastupnike provizije. Da bi nalogodavac bio u obavezi da zastupniku uplati predujam (avans) potrebno je da takva obaveza bude izriito predviena ugovorom o trgovinskom zastupanju.

b) Dunost obavetavanja Obaveza obavetavanja zastupnika ima svoja dva osnovna oblika ispoljavanja. Prvi proizilazi iz posrednike funkcije koju zastupnik moe imati u smislu pronalaenja i dovoenja u poslovni kontakt svog nalogodavca sa treim licem radi zakljuenja ugovora. U ovom sluaju, nalogodavac moe, po svom nahoenju, prihvatiti ili odbiti zakljuenje ugovora koji je pripremljen od strane zastupnika, s tim to je obavezan da o svojoj odluci bez odlaganja obavesti zastupnika. Drugi oblik obavetavanja vezan je za zastupniku funkciju u uem znaenju tog pojma, tj. u situaciji kada zastupnik u ime i za raun nalogodavca zakljuuje ugovore sa treim licem. U ovom sluaju, ukoliko su ugovori zakljueni u skladu sa datim ovlaenjem (punomojem) nalogodavac se nalazi u statusu ugovornog partnera treeg lica, poto se svi efekti ugovora koje zakljui zastupnik direktno odnose na nalogodavca. U vezi ovog oblika zastupanja nalogodavac ima obavezu da, bez odlaganja, obavesti zastupnika o potrebi da se obim poslova zakljuenih njegovim angaovanjem svede na manju meru nego to bi zastupnik mogao osnovano oekivati, kako bi ovaj blagovremeno smanjio svoju preduzimljivost u odgovarajuoj meri (npr. kada usled kvara u proizvodnim pogonima ili nedostatka repromaterijala doe do smanjenja proizvodnje finalnih proizvoda, pa samim tim i mogunosti njihovog plasmana). U sluaju proputanja davanja ovakvih obavetenja, nalogodavac e odgovarati za tetu koju je na osnovu toga prouzrokovao zastupnik.

c) Zastupnika naknada (provizija). Osnovnu obavezu nalogodavca predstavlja isplata naknade (provizije) zastupniku. Trgovinski zastupnik poslove zastupanja obavlja kao svoju registrovanu privrednu delatnost, pa u tom smislu pravo na naknadu ima ak i u sluaju kada ona nije ugovorom odreena. U pitanju je bitan element ugovora o trgovinskom zastupanju, bez koga nema ugovora. Sasvim je drugo pitanje kriterijuma i postupka utvrivanja visine naknade koja pripada zastupniku. Ovakvo opredeljenje sadrano je i u lanu 804. Zakona o obligacionim odnosima, shodno kome trgovinski zastupnik ima pravo na naknadu (proviziju) za sve ugovore koji su zakljueni njegovim posredovanjem, ali isto tako i za ugovore koje je, na osnovu dobijenog ovlaenja (punomoja), sam zakljuio sa treim licem. Takoe, zastupnik ima pravo na naknadu (proviziju) i za one ugovore koje je nalogoavac neposredno zakljuio 104

sa treim licima, a koje je svojom delatnou pronaao trgovinski zastupnik (tzv. direktni poslovi). Kao to je gore istaknuto proputanje odreivanja visine naknade ne utie na validnost zakljuenog ugovora o trgovinskom zastupanju. S tim u vezi, postoji odreena skadenca kojom se utvruje visina naknade. Najpre, sa pretenzijom da ima obeleje pravila, naknada za poslove zastupanja treba da saglasnou volja ugovornih strana bude utvrena samim ugovorom o trgovinskom zastupanju. To je ujedno i pravno najistija situacija. Nalogodavac duguje onoliko koliko se ugovorom obavezao. U sluaju, pak, da ugovor ne sadri takve odredbe, nalogodavac e dugovati naknadu (proviziju) koja se utvruje na osnovu tarife trgovinskog zastupnika po kojoj on prua usluge treim licima, naravno ukoliko takva tarifa postoji. U ovom sluaju tarifu treba tretirati kao opte uslove poslovanja trgovinskog zastupnika. Najzad, u sluaju nepostojanja ni ugovorne odredbe, ali ni posebne tarife trgovinskog zastupnika, zastupnik e imati pravo na uobiajenu naknadu. U tom sluaju naknadu zastupnika treba utvrditi prema lokalnim obiajima, ukoliko takvi obiaji postoje, odnosno prema trudu i stepenu strunog zalaganja koju je trgovinski zastupnik preduzeo u konkretnom poslu. 1 Najzad, zbog fluidnosti kriterijuma odreivanja visine naknade utvren je i odreeni korektiv koji se sastoji u mogunosti da, ako je u datom sluaju naknada nesrazmerno velika prema uinjenoj usluzi, sud je moe na zahtev nalogodavca sniziti na pravian iznos. Pravo trgovinskog zastupnika na naknadu (proviziju) za pruene zastupnike usluge, po naem pravu, za razliku od znaajnog broja drugih komparativnih reenja, ako nije drugaije ugovorom izriito ugovoreno, dospeva kada ugovor bude izvren. Meutim, ukoliko trgovinski zastupnik nije mogao da izvri svoje ugovorne obaveze iz ugovora o trgovinskom zastupanju, usled uzroka koji su na strani nalogodavca, trgovinski zastupnik ima pravo na nakandu (proviziju) bez obzira to ugovor o trgovinskom zastupanju nije izvrren. Trgovinski zastupnik ima pravo na posebnu proviziju ako je po ovlaenju nalogodavca izvrio naplatu njegovog potraivanja od treeg lica (tzv. inkaso provizija). Pravni osnov naplate ove posebne naknade nalazi se u injenici obavljanja dopunskog posla za raun nalogodavca, koji u uem smislu ne spada u domen poslova standardnog zastupanja. Takoe, pravo na posebnu naknadu trgovinski zastupnik ima i u sluaju ugovaranja posebnog (del credere) zastupanja, kada stie pravo i na posebnu naknadu (del credere proviziju).

d) Naknada trokova. Trgovinski zastupnik po pravilu, ukoliko ugovorom o trgovinskom zastupanju nije drugaije predvieno, nema pravo na naknadu takozvanih optih trokova, tj. onih trokova koji proizilaze iz prirode obavljanja zastupnike delatnosti. To su pre svega reijski trokovi vezani za angaovanje poslovnog prostora, zatim trokovi zaposlenih
1

V. Kapor S. Cari, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 210

105

radnika, kao i pratei trokovi koji proizilaze iz posebnog poslovnog aranmana kao to su uvanje i marketinko prezentiranje modela i uzorka, oglaavanje poslovnih ponuda, organizacija poslovnih sastanaka i sl. Za ove trokove trgovinskog zastupnika smatra se da spadaju u trokove njegove redovne delatnosti, te da je visina tih trokova ukalkulisana u visinu zastupnike naknade (provizije). esto se na osnovu te okolnosti utvruje i konkurentnost ponude odreene zastupnike organizacije. Meutim, naelno postoji mogunost da se ugovori naknada tzv. posebnih trokova koje je trgovinski zastupnik imao u korist nalogodavca ili koji su uinjeni po njegovom izriitom nalogu. U pitanju su atipini trokovi sa kojima trgovinski zastupnik osnovano ne rauna prilikom zakljuenja ugovora, a koji su ili korisni za nalogodavca ili sam nalogodavac insistira na preduzimanju postupaka ili pravnih radnji na osnovu kojih su nastali ti trokovi.

e) Pravo na zalogu i pridraj. Kao sredstvo obezbeenja svojih dospelih potraivanja iz ugovora o trgovinskom zastupanju, zastupniku su priznata prava na pridraj (ius retentionis) ili na runu zalogu na stvarima nalogodavca koje se nalaze u njegovoj dravini. To su najee hartije od vrednosti, pokretne stvari, uzorci, modeli, a ponekad i novane svote koje je primio za raun svog nalogodavca. Shodno lanu 809. Zakona o obligacionim odnosima trgovinski zastupnik radi obezbeenja naplate svojih dospelih potraivanja, koja su nastala u vezi sa ugovorom o trgovinskom zastupanju, ima zakonsko pravo zaloge na svotama koje je naplatio za raun svog nalogodavca, po njegovom ovlaenju, kao i na svim nalogodavevim stvarima, koje je u vezi sa ugovorom primio od nalogodavca ili od nekog treeg lica, dok se nalaze kod njega ili kod treeg lica koje ih dri za njega ili dok u rukama ima ispravu (konosman, tovarni list, skladinica i sl) pomou koje moe raspolagati tim stvarima. Na osnovu navedenog moe se zakljuiti da je za ostvarivanje zakonskog prava na zalogu trgovinskog zastupnika potrebno da se kumulativno ispune tri uslova. Prvi uslov je da su u pitanju pokretne individualno odreene stvari, odnosno prenosiva prava. Drugi uslov je povezanost (konektitet) dravine tih stvari sa ugovorom o trgovinskom zastupanju. Trei uslov je dospelost prava trgovinskog zastupnika, tj. mogunost njihovog utuenja, odnosno ostvarivanja sudske zatite tih prava.

2.4. Prestanak ugovora o trgovinskom zastupanju Ugovor o trgovinskom zastupanju po svojoj prirodi stvara trajni poslovni odnos izmeu nalogodavca i trgovinskog zastupnika. Retki su sluajevi, pa se mogu smatrati izuzetkom od pravila kada se odnos trgovinskog zastupanja zasniva samo radi 106

zakljuenja jednog konkretnog posla. Imajui to u vidu postoje i razliiti razlozi prestanka ugovora o trgovinskom zastupanju, zavisno od injenice da li je on zakljuen na odreeno ili na neodreeno vreme.

2.4.1. Prestanak ugovora o trgovinskom zastupanju koji su zakljeni na odreeno vreme Ako je ugovor o trgovinskom zastupanju zakljuenju na odreeno vreme on prestaje samim protekom vremena na koji je zakljuen. Meutim, ukoliko se takav ugovor preutno produi, nastavljanjem ispunjenja ugovornih obaveza i po isteku vremena na koji je zakljuen, smatrae se da je od tog trenutka zakljuen kao ugovor bez unapred odreenog vemena trajanja (na neodreeno vreme).

2.4.2. Prestanak ugovora o trgovinskom zastupanju koji su zakljeni na neodreeno vreme Ugovor o trgovinskom zastupanju, kao to je gore istaknuto, zakljuuje se sa dejstvom u duem vremenskom periodu. Zbog toga, pored prestanka ovog ugovora istekom roka na koji je zakljuen, odnosno ispunjenjem naloga koji je dat od strane nalogodavca, do prestanka ovog ugovora moe doi i iz drugih razloga. Poto se ugovorni odnosi nalogodavca i trgovinskog zastupnika zasnivaju se na uzajamnom poverenju o samim tim do prestanka ovog ugovora doi e uvek kada prestane da postoji to uzajamno poverenje, kao i u sluaju prestanka (fizikog ili pravnog), postojanja jedne od ugovornih strana. Imajui to u vidu, do prestanka ugovora o trgovinskom zastupanju, koji je zakljuen na neodreeno vreme, moe doi jednostranim raskidom uz ostavljanje ili bez ostavljanja otkaznog roka. Kada trajanje ugovora o trgovinskom zastupanju nije odreeno ugovorom ili se iz okolnosti posla to ne moe odrediti, svaka ugovorna strana moe raskinuti ugovor krajem kalendarskog tromeseja. Tom prilikom, otkaz mora biti saopten drugoj strani najmanje mesec dana pre isteka kalendarskog tromeseja, a ako je ugovor o trgovinskom zastupanju trajao tri godine, otkaz joj mora biti saopten najmanje dva meseca pre isteka kalendarskog tromeseja. I u pogledu otkaznih rokova u sluaju jednostranog raskida ugovora, ugovornim stranama je preputeno da u skladu sa svojom autonomijom volje drugaije urede otkazne rokove, kao i prestanak ugovora, s tim to je i u tom sluaju izmeu otkaza i prestanka ugovora mora biti ostavljen rok od najmanje mesec dana. S druge strane, svaka od ugovornih strana moe da raskine ugovor o trgovinskom zastupanju i bez ostavljanja otkaznog roka, ako to ini iz ozbiljnih uzroka. Zakonodavac 107

ne odreuje blie sadrinu pojma ozbiljnih uzroka, ve ostavlja poslovnoj praksi i stavu suda da zavisno od okolnosti izvri preciziranje ove kauuk norme. Imajui u vidu konkretne uslove poslovanja, kao ozbiljni uzroci mogu se navesti: - neostvarivanje ugovorenog obima poslovanja; - uestalo nezakljuivanje ugovora sa treim licima; postupanje protivno izriitim uputstvima nalogodavca; - otvaranje steaja ili pokretanje postupka redovne likvidacije nad jednom od ugovornih strana; - neuredna isplata naknade (provizije) trgovinskog zastupnika i drugo. Ono to je vano napomenuti je da ugovorna strana koja raskida ugovor o trgovinskom zastupanju iz ozbiljnih uzroka nije u obavezi da navodi te uzroke, pa samim tim ni da dokazuje njihovo nastupanje i uticaj na dalju realizaciju ugovora. Meutim, zastupnik koji je zbog neosnovanog otkaza prekinuo svoju delatnost ima pravo na naknadu tete zbog izgubljene provizije, a ako je on neosnovano otkazao ugovor pravo na naknadu tete pripada nalogodavcu. Iz navedenog se moe zakljuiti da dokaz o nepostojanju ozbiljnih uzroka za jednostrani raskid ugovora pada na teret ugovorne strane u odnosu na koju se zahteva raskid ugovora. Ako je izjava o raskidu ugovora uinjenja bez ozbiljnih uzroka, ona e se smatrati kao otkaz sa redovnim otkaznim rokom. S druge strane, neosnovani otkaz (bez ozbiljnih uzroka) daje drugoj strani pravo na raskid ugovora bez obaveze ostavljanja otkaznog roka.

108

3. Komisioni posao u meunarodnom poslovanju

3.1. Pojam i karakterna obeleja

Ugovor o komisionu je pravni posao meunarodnog poslovanja, kojim se komisionar obavezuje da za naknadu (proviziju) obavi u svoje ime, a za raun komitenta jedan ili vie poslova koje mu poveri komitent 1 . Iz navedenog pojmovnog odreenja komisonog posla u meunarodnom prometu proizilazi da je u pitanju imenovani, dvostrano obavezni i teretni ugovor, sa unapred odreenim prestacijama ugovornih strana. Kao i prethodna ugovora (posredovanje i zastupanje) i ugovor o komisionu proizilazi iz graanskog ugovora o nalogu, pa se shodno tome pravila koja vae za ugovor o nalogu primenjuju na ugovor o komisionu, ukoliko pravilima o komisionu nije drugaije odreeno. Ugovorna strana koja obavlja delatnost u svoje ime, a za raun druge ugovorne strane zove se komisionar, a druga ugovorna strana komitent. Komisionar obavlja komisionu delatnost u vidu zanimanja, kao svoju registrovanu privrednu delatnost, iz ega proizilazi njegovo pravo na naknadu i kad ona ugovorom nije odreena. S obzirom na naglaen lini odnos uzajamnog poslovnog poverenja koji postoji na relaciji komisionar komitent, ovaj ugovor spada u ugovorne odnose koji se zakljuuju imajui u vidu posebna svojstva ugovornog partnera (intuitu personae). 2 Ugovor o komisionu je neformalan i konsesualan posao. On se zakljuuje prostom saglasnou volja ugovornih strana. Poto se ovde radi o meunarodnom poslovnom odnosu subjekata koji profesionalno obavljaju svoje privredne delatnosti, u praksi se po pravilu ovaj ugovor zakljuuje na osnovu naloga komitenta komisionaru da ovaj u svoje ime a za raun komitenta zakljui neki posao meunarodnog prometa roba i usluga. Ako komisionar odmah ne odbije izvrenje ovog naloga, smatra se da je ugovor o komisonu zakljuen. Na taj nain je i za ovaj ugovorni odnos napravljen izuzetak od opteg pravila obligacionog prava da utanje ponuenog ne znai prihvatanje ponude i samim tim zakljuenje ugovora. Po tehnici zakljuenja ugovor o komisionu spada u ugovore po pristupu, budui da se on, po pravilu, zakljuuje prihvatanjem komisionarevih optih uslova poslovanja od strane komitenta. 3

1 2

l. 771. Zakona o obligacionim odnosima (Sl.list SFRJ, br. 29/78) M. Vasiljevi, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 539 3 M. Draki, Meunarodno ugovorno privredno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 330 R. urovi, Meunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 280

109

Osnovni izvor prava kojim se ureuju odnosi iz ugovora o komisionu u domaem pravu su odredbe Zakona o obligacionim odnosima (lanovi 771. do 789.), kao i odredbe brojnih optih uslova poslovanja domaih komisionih preduzea, sa poslovnom praksom koja se povodom toga uspostavlja. Na meunarodnom planu osnovni izvor kojim se ureuje komisioni posao u meunarodnom prometu roba i usluga predstavljaju odredbe Konvencije o predstavljanju u meunarodnoj prodaji robe koja je doneta u Beu, 1983. godine. Odredbe ove Konvencije u prvom redu odnose se na materiju meunarodnog trgovinskog posredovanja i meunarodnog trgovinskog zastupanja, ali u odreenoj meri (npr. lan 13. stav 1. do 3.) one ureuju odnose koji se uspostavljaju povodom komisonog posla u meunarodnom prometu roba i usluga. Bitni elementi ugovora o komisiona su predmet komisiona i naknada (provizija) komisionara. Predmet ugovora o komisionu je zakljuivanje ugovora u meunarodnom prometu roba i usluga. To to e predmet tih ugovora najee biti povezan sa meunarodnom prodajom robe, ne iskljuuje mogunost da se komisioni odnos uspostavi i povodom drugih poslovnih odnosa meunarodnog poslovanja (meunarodna kupovina i prodaja robe; nabavka opreme u inostranstvu; plasman hartija od vrednosti na meunarodnim berzama; poslovi u vezi sa meunarodnim osiguranjem; poslovi meunarodnog prevoza robe; poslovi meunarodnog uskladitenja robe i posebno poslovi prodaje robe sa konsignacionih skladita). Naknada (provizija) komisionara je takoe bitan element ugovora o komisionu. Sporedno je pitanje naina na koji e naknada (provizija) biti odreena (o tome videti u materiji prava i obaveze ugovornih strana). Bitno je da komisionar uvek ima pravo na naknadu (proviziju), te ako nje nema, nema ni ugovora o meunarodnom komisionu. Iz samo letiminog navoenja moguih predmeta ugovora o komisionu moe se sagledati veliki privredni znaaj koji ovaj ugovor ima u meunarodnom prometu roba i usluga. tavie, u srazmeri u kojoj ovaj ugovor gubi na znaaju u unutranjoj trgovini, raste uloga i znaaj koji on ima u domenu odnosa u meunarodnoj razmeni roba i usluga. U meunarodnom robnom prometu komisionari omoguavaju komitentima da se ne udaljavajui se iz svojih poslovnih sedita uputaju u poslovne odnose sa drugim privrednim subjektima u inostranstvu. Na ovaj nain postie se znatna uteda u vremenu i materijalnim trokovima ime se izbegavaju suvini trokovi putovanja i takozvanog ispitivanja i obrade trita. Sem toga, u uslovima savremenog meunarodnog poslovanja, putem komisionog posla mogu se premostiti granice koje nastaju, pre svega, iz politikih razloga. Ilustracije radi, moe se navesti komisiono poslovanje koje je postojalo u uslovima blokovske podeljenosti sveta ili, to je blie realnosti sadanjem odvijanju prometa roba i usluga, ogranienjima koja su rezultat ekonomskih mera (sankcija) koje pojedine drave ili vie njih preduzimaju prema odreenim dravama sa jasno definisanim politikim ciljevima, koji stoji u osnovi donoenja tih mera. 1 U takvim uslovima komisionari sa seditem na teritoriji drave prema kojoj su uvedene te mere, istupajui u svoje ime a za raun komitenata iz zemalja koje su uvele te mere, omoguavaju uspostavljanje poslovnog odnosa u obostranom interesu. Pored toga, komisionar titi interese svog komitenta i time to svojom strunou, poslovnim
1

R. urovi, Meunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 271.

110

ugledom i razgranatom mreom poslovnih odnosa, obezbeuje zakljuivanje i realizaciju poslovnih aranmana pod povoljnijim uslovima, nego to bi oni bili kada bi komitenti neposredno istupali na tim tritima. Najzad, zahvaljujui komisonom odnosu, privredni subjekti iz jedne drave mogu stupati u poslovne odnose sa onim privrednicima sa kojima iz bilo kojih razloga ne bi eleli javno da posluju. Komisioni odnos prua iroke mogunosti da poslovni kontakti ostanu prikriveni, odnosno da komitent neposredno ne stupi u poslovni odnos sa treim licem, ako mu to poslovni interes ili javno pravni propisi zemlje iz koje potie onemoguavaju ili bitno oteavaju. Inae, komisioni odnos je nastao u srednjem veku u trgovinskim gradovima Severne Italije. Opta pravna i poslovna nesigurnost, kao obeleje feudalne rascepkanosti drava uslovili su nastanak i razvoj komisionog posla. U takvim uslovima, odreeni trgovac plasirao je svoje proizvode na podruje gradove drugih drava posredstvom komisionara koji je imao sedite na teritoriji tih gradova drava. 1

3.2. Vrste komisiona Kao rezultat nastojanja da u to veoj meri udovolji zahtevima meunarodnog prometa roba i usluga u poslovnoj praksi je nastalo nekoliko vrsta ugovora o komisionu. Kao kriterijum njihovog razlikovanja mogu se uzeti predmet obaveza komisionara, kao i stepen odgovornosti za obaveze koje je komisionar preuzeo na osnovu ugovora o komisionu. Imajui u vidu gore navedene kriterijume u poslovnoj praksi postoje sledee vrste ugovora o komisionu: - prodajni komision; - kupovni komision; - komision del credere i komision u transportu.

3.2.1. Prodajni komision Kod ove vrste ugovora o komisionu komisionar se obavezuje u svoje ime a za raun svog komitenta da e nastojati da treem licu proda robu koju mu je poverio komitent. Po pravilu, kod prodajnog komisiona radi se o izvozu robe pa je komisionar pored same prodaje poverene robe u obavezi da obavi i sve poslove koji se u skladu sa spoljnotrgovinskim reimom drave zahtevaju od prodavca povodom meunarodne prodaje robe. To je ujedno i najei oblik komisionog posla. Kod ove vrste komisiona komitent ostaje vlasnik robe sve do trenutka njene predaje kupcu, odnosno treem licu od strane komisionara.

V. Kapor S. Cari, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 214

111

Posebna vrsta prodajnog komisiona predstavlja prodaja robe sa konsignacionog skladita komisionara. Pored elemenata prodajnog komisiona, ovaj pravni posao sadri i elemente skladinog posla. Prodaja robe sa konsignacionog skladita naroito se esto pojavljuje u spoljnoj trgovini. Ugovor o komisionoj prodaji sa elementima konsignacije nastaje tako to komitent (konsignant) alje svoju robu u konsignaciono skladie komisionara (konsignatara), na skladitenje, uvanje i prodaju robu treim licima na teritoriji drave na kojoj se nalazi to konsignaciono skladite. Konsignaciona skladita su pod posebnom kontrolom carinskih organa drave na ijoj se teritoriji nalaze. Roba koja bude prodata sa konsignacionog skladita bie ocarinjena (plaanjem uvozne carine) tek poto bude prodata i na taj nain definitivno uvezena na privredno podruje drave gde se nalazi konsignaciono skladite. Ukoliko, pak, roba ne bude prodata ili bude prodata sa otpremom u inostranstvo, roba e se transportovati sa podruja konsignacionog skladita, bez plaanja carinskih obaveza.

3.2.2. Kupovni komision Kod kupovnog komisiona u meunarodnom robnom prometu, komisionar se obavezuje uz naknadu (proviziju) da e u svoje ime, a za raun komitenta kupiti odgovarajuu robu od prodavca u inostranstvu. Za razliku od prodajnog komisiona, koji se najee pojavljuje u funkciji izvoza robe, kupovni komision se, po pravilu, zakljuuje sa ciljem uvoza robe na teritoriju drave gde je poslovno sedite komitenta. Centralno pitanje koje se postavlja kod kupovnog komisiona je trenutak sticanja prava svojine od strane komitenta na tako kupljenoj robi. Po preovlaujuem stavu pravne doktrine komitent stie pravo svojine u trenutku kada komisionar zakljui ugovor o komisionoj kupovini robe. Ovo stanovite polazi od toga da iako je komisionar istupao u prometu u svoje ime, efekti pravnog posla treba da se ostvare u imovini lica za iji je raun preuzet taj posao, a to je komitent. 1

3.2.3. Komision u transportu Kod ove vrste komisionog posla, komisionar preuzima obavezu da u svoje ime a za raun komitenta zakljui ugovor o meunarodnom prevozu (otpremanju) robe i uopte da organizuje meunarodni transport robe od mesta otpremanja do mesta dopremanja robe. Sem manjeg broja drava (Francuska) gde na normativnom planu postoji ova vrsta komisionog posla, u veini drava, tokom vremena, ova vrsta komisionog posla razvila
1

R. urovi, Meunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 279 M. Vasiljevi, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 544

112

se u poseban posao meunarodnog poslovanja, kao samostalni imenovani ugovor o pediciji sa posebnim autohtonim pravilima koji vae za taj ugovor.

3.2.4. Komision del credere Za razliku od obinog (standardnog) komisiona, gde se obaveza komisionara sastoji u nastojanju da zakljui ugovor u svoje ime a za raun komitenta, kojom prilikom je odgovoran za pravilan izbor treeg lica (culpa in eligeno), kod komisiona sa klauzulom del credere komisionar odgovara komitentu za ispunjenje obaveza svog saugovaraa (treeg lica) sa kojim je zakljuio ugovor. Ukoliko se dogodi da tree lice ne ispuni svoju ugovornu obavezu, komisionar je u tom sluaju obavezan da je sam ispuni, odnosno da nadoknadi tetu komitentu koja je nastala zbog neizvrenja obaveze treeg lica. Klauzula del credere mora biti posebno ugovorena da bi jedan komisioni odnos poprimio pravna obeleja odnosa sa posebnim poverenjem (del credere odnosa). Sama klauzula del credere je akcesorne prirode i deli pravnu sudbinu osnovnog posla. Naime, ukoliko je nitav osnovni komisioni posao bie nitavna i ova klauzula. Klauzula del credere shodno zakonskim odredbama predstavlja oblik jemstva koncesionara, ime se dopunski pojaavaju prava komitenta. Komitent tada stie sigurnost da e zakljueni posao biti uredno izvren i to kako iz razloga to e komisionar sa posebnom panjom voditi rauna o osobama sa kojima zakljuuje ugovor, tako i to e u sluaju da ova lica ne izvre preuzete ugovorne obaveze za njihovo neizvrenje ili neuredno izvrenje odgovarati komisionar. S druge strane, komision del credere moe biti i u interesu komisionara, poto on kod ove vrste komisiona ima pravo na posebnu naknadu (del credere proviziju). Naknada komisionara kod ugovora o komisionu sa klauzulom del credere je uobiajeno dvostruko vea u odnosu na naknadu od obinog (standardnog) komisiona. 1

3.3. Pravni odnosi iz ugovora o komisionu U postupku realizacije komisionog posla jasno se mogu izdiferencirati tri faze. U prvoj fazi, komisionar sa komitentom zakljuuje ugovor o komisionu, kojim se daje nalog komisionaru da dalje zakljui jedan ili vie ugovora iz domena meunarodnog prometa roba i usluga. Druga faza se sastoji u zakljuivanju ugovora izmeu komisionara i treeg lica, a prema komitentovom nalogu. U treoj fazi dolazi do svoenja rauna izmeu komisionara i komitenta i tom prilikom komisionar prenosi na komitenta sve ekonomske efekte koji su proistekli iz ugovora koje je zakljuio sa treim licima.
1

V. Kapor S. Cari, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 227

113

Iz navedenog proizilazi da je komisioni posao sloen pravni posao, kojom prilikom se stvara vie pravnih odnosa. Zakljuenjem ugovora o komisionu zasniva se prvi pravni odnos i to izmeu komisionara i komitenta. To je tzv. interni (unutranji) odnos u kome se ispoljavaju sve specifinosti komisionog posla. Sadrinu ovog odnosa ine prava i obaveze komisionara i komitenta, koje su uzajamno uslovljene. Drugi pravni odnos nastaje izmeu komisionara i treeg lica, povodom izvrenja naloga koje je dao komitent. To je tzv. eksterni (spoljni) odnos, koji ima pravna obeleja konkretnog ugovora koji komisionar u svoje ime zakljuuje sa treim licem. Kako je ve istaknuto to e, po pravilu, biti obeleja ugovora o meunarodnoj prodaji robe, ali i mogue svih drugih dozvoljenih ugovora iz domena meunarodnog prometa roba i usluga. Tom prilikom, za tree lice relevantan poslovni partner je samo komisionar. Ono samo od komisionara moe zahtevati izvrenje ugovornih obaveza koje proizilaze iz zakljuenog ugovora. Stoga je komisionar u obavezi prema treem licu i u sluaju kada komitent ne bude eleo da prihvati efekte zakljuenog posla. No, s obzirom na injenicu da se ekonomski efekti zakljuenog posla realizuju u imovini komitenta a ne komisionara, usklaenost izmeu pravnih i ekonomskih efekata komisionareve delatnosti za komitenta e nastati tek kada komisionar bude preneo sva prava koja ima prema treem licu na svog komitenta. Trei pravni odnos nastaje kada komisionar prenese na komitenta sva prava i obaveze koje je zasnovao sa treim licem. Do tada komitent i tree lice nisu ni u kakvom za komision relevantnom pravnom odnosu. Ovaj pravni odnos ima ista obeleja kao i prethodni (eksterni) odnos, s tim to se u njemu namesto komisionara pojavljuje komitent koji tako postaje ugovorni partner iz osnovnog pravnog posla.

3.4. Prava i obaveze ugovornih strana Ugovorne strane (komisionar i komitent) svoja uzajamna prava i obaveze ureuje ugovorom o komisionu. Tom prilikom vai pravilo o uzajamnosti prava i obaveza ugovornih strana, na nain da su prava jednog ujedno i osnov obaveza drugog ugovornog partnera. Pored toga, kao i u sluaju drugih pravnih poslova meunarodnog poslovanja, vai pravilo o dispozitivnosti propisa kojima se ureuje materija meunarodnog komisionog posla. To konkretno znai da za sve to nije posebno ugovoreno vae odredbe propisa kojima je ureena materija ovog pravnog posla meunarodnog poslovanja.

114

3.4.1. Obaveze komisionara Osnovna obaveza komisionara je da zakljui ugovore iz domena meunarodnog prometa roba i usluga, koji su odreeni komitentovim nalogom. U tom pogledu njegova uloga se bitno ne razlikuje od uloge trgovinskog zastupnika. Odreena razlika postoji na planu obima obaveza. Naime, trgovinski zastupnik svoju obavezu zakljuivanja, po pravilu, preuzima kao stalnu obavezu, dok se u sluaju komisionog posla kontinuitet zakljuivanja ugovora ipak u veoj meri vezuje za prirodu samog komitentovog naloga. S druge strane, obaveza komisionara se ne iscrpljuje samo u zakljuivanju ugovora, poto je on obavezan na preduzimanje i odreenih materijalnih radnji vezanih za ispunjenje samog ugovora, odnosno staranje o njegovom ispunjenju. Izvrenje ove osnovne obaveza komisionara podrazumeva realizaciju niza drugih obaveza, od kojih su najznaajnije sledee:

a) Zakljuivanje ugovora Komisionar se obavezuje da u skladu sa komisionim nalogom, koji je dobio od komitenta, nastoji da zakljui u svoje ime a za raun komitenta jedan ili vie pravnih poslova iz domena meunarodnog poslovanja sa treim licem. Tom prilikom treba dosledno razlikovati obian (standardni) komison, kada se obaveza komisonara sastoji u nastojanju da se zakljui ugovor, od posebnog (del credere) komisiona, kada se obaveza komisionara sastoji ne samo u garantovanu zakljuenju ugovora, ve i u preuzimanju obaveze njegovog urednog izvrenja.

b) Izvrenje komitentovih naloga Komisionar je obavezan da prilikom ugovaranja pravnih poslova koji proizilaze iz ugovora o komisionu u svemu potuje komisione naloge dobijene od strane komitenta. Ova obaveza ima svoju osnovu u injenici da se efekti komisionog posla realizuju u imovini komitenta. S tim u vezi, komisionar je obavezan da izvri ne samo instrukcije koje proizilaze iz samog ugovora o komisionu (osnovni komisioni nalog), ve i naloge i uputstva koje mu komitent daje tokom izvrenja ugovora o komisionu (npr. u pogledu cene, asortimana, naina isporuke, osiguranja i dr). 1 Tom prilikom polazi se od pravila shodno kome komitent najbolje poznaje svoje interese, te e komisionar te interese najbolje zatititi ako striktno ispunjava naloge koje mu je dao komitent. U sluaju nepostupanja po komitentovim nalozima komisionar moe
1

M. Draki, Meunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 393

115

doi u situaciju da komitent tako zakljuene poslove ne prihvati, nezavisno od toga koliko su oni objektivno korisni za njega. Naelno su mogue dve pravne situacije do kojih dolazi u sluaju kada komisionar ne postupa po nalozima komitenta. Prva se odnosi na sluaj u kome je komisionar zakljuio ugovor sa treim licem po nepovoljnijim uslovima od onih koje je utvrdio komitent u svom nalogu. Tada je komisionar obavezan da komitentu nadoknadi razliku, kao i svu drugu prouzrokovanu tetu nastalu usled nepridravanja komitentovog naloga. U ovom sluaju komitent ima pravo da odbije prihvatanje tako zakljuenog posla, uz uslov da o tome odmah obavesti komisionara. Meutim, komitent e izgubiti pravo na neprihvatanje zakljuenog ugovora, ako komitent pokae spremnost da mu odmah isplati razliku i nadoknadi prouzrokovanu tetu. Drugi sluaj nastaje ako komisionar, odstupajui od naloga komitenta, zakljui ugovor pod povoljnijim uslovima od onih koji su utvreni komitentovim nalogom (npr. postigne povoljniju cenu od one koju je odredio komitent). U ovom sluaju treba, dosledno pravilu po kome komisionar posluje za raun komitenta, primeniti reenje po kome celokupna korist pripada komitentu. Po sadrini komisioni nalozi mogu biti: - imperativni (limitativni); - indikativni (demonstrativni); i fakultativni. Imperativan (limitativni) komisioni nalog predstavlja nalog komitenta shodno kome je komisionar duan da se pridrava svih bitnih taaka naloenog posla. U takvom sluaju komisionar treba da postupi onako kako nalog glasi, bez ostavljanja prostora za iskazivanje posebne poslovne inicijativnosti na strani komisionara. Za eventualna odstupanja od ovako postavljenih naloga komisionar je obavezan da prethodno pribavi saglasnost komitenta. Pribavljanje saglasnosti komitenta za odstupanje od njegovih imperativnih naloga nije neophodno jedino u sluaju kada je stanje stvari takvo da bi svako odlaganje sa preduzimanjem odgovarajuih mera dovelo do nesrazmernog oteenja interesa komitenta (npr. rizik propasti usled kvarenja poverenje robe, nagli skok ili pad cena poverene robe i sl). Indikativni (demonstrativni) komisioni nalog predstavlja stav komitenta o uslovima pod kojima je komisionar duan da obavi odreeni pravni posao. Njime se u osnovi utvruje i komisionaru saoptava svrha poslova i cilj koji komitent eli da ostvari putem komisionog naloga. Meutim, za razliku od imperativnih naloga, kod indikativnih komisionih naloga ostavljena je znaajno vea sloboda inicijativnosti komisionara. Naime, u sluaju ovih naloga komisionar je ovlaen da odstupi od njih ako prilike na tritu to zahtevaju. Drugim reima, u sluaju indikativnih naloga komisionar ima pravo pune poslovne inicijative u izboru modela i metoda ostvarivanja privrednih ciljeva koji su odreeni komisionim nalogom. Fakultativni komisioni nalog predstavlja okvirno uputstvo koje komitent daje komosionaru o tome kako e i pod kojim uslovima zakljuivati ugovore sa treim licima (npr. platiti najniu cenu ili prodati pod najpovoljnijim uslovima i sl). Kod ovih naloga privredna inicijativa komisionara u potpunosti dolazi do izraaja. Naime, on je ovlaen da u zakljuivanju poslova sa treim licima odstupi od komitentovih naloga, s tim da je tom prilikom ogranien samo obavezom da u svom poslovanju prevashodno vodi rauna

116

o zatiti poslovnih interesa komitenta, odnosno da postupa sa panjom savesnog privrednika.

c) Zatita komitentovih interesa Poto komisionar obavlja svoju delatnost za raun svog komitenta, to je jedna od njegovih osnovnih obaveza da tokom realizacije komisionog posla titi interese svog komitenta. U tom smislu, komisionar je duan da sa potrebnom strunom panjom izabere tree lice sa kojim e zakljuiti ugovor. Prilikom izbora treeg lica, komisionar je duan da vodi rauna o kreditnoj sposobnosti tog lica, o njegovom poslovnom ugledu na odreenom tritu i uopte o svim elementima koji mogu da utiu na to bolju zatitu komitentovih interesa. Ukoliko ne postupi na taj nain komisionar e odgovarati svom komitentu za nesavestan izbor treeg lica. Primer takvog postupanja naveden je u lanu 774. Zakona o obligacionim odnosima, shodno kome je komisionar odgovoran komitentu za tetu ako je komitentovu robu prodao licu koje je prezadueno, a komisionar je to znao ili je prema okolnostima konkretnog sluaja morao znati da se radi o prezaduenoj osobi. 1 Poseban znaajan aspekt zatite interesa komitenta vezano je za mogunost angaovanja drugih lica radi izvravanja komisionih naloga. Iz injenice da komisioni posao spada u ugovore koji se zakljuuju s obzirom na posebna svojstva poslovnih partnera (intuitu personae), poto komitent uvaavajui ta svojstva poverava zakljuenje ugovora upravo odreenom a ne bilo kom komisionaru, to je komisionar obavezan da, po pravilu, sam izvri komisioni nalog. Prema tome, komisionar ne bi mogao da izvrenje komisionog naloga poveri nekom drugom licu (podkomisionaru). U tom sluaju komisionar bi izgubio posebno svojstvo koje ukazuje na okolnost da je komitent izvrenje odreenih pravnih poslova, s obzirom na izvesne kvalitete i poslovno poverenje koje poseduje odreeni komisionar, poverio upravo tom komisionaru. Meutim, od ovog pravila postoje dva izuzetka. Prvi izuzetak je uslovljen saglasnou komitenta da odreeni posao moe poveriti drugom licu (podkomisionaru). U ovom sluaju komisionar odgovara samo za izbor podkomisionara i za uputstva koja im je dao. Drugi izuzetak je uslovljen okolnostima posla usled kojih je komisionar neotklonjivo spreen da posao sam obavi, a posao ne moe biti odloen. U ovom sluaju prenos ovlaenja na podkomisionara, komisionar odgovara ne samo za izbor tog lica, ve i za njihov rad (kao da je sam izvrio taj nalog). 2 U zatiti poslovnih interesa svog komitenta komisionar je duan da postupa sa panjom dobrog i savesnog privrednika. Radi se o osnovnoj obavezi zbog toga to i sve druge obaveze komisionara iz komisionog posla predstavljaju samo konkretizaciju ove osnovne obaveze, ija se sadrina utvruje u zavisnosti od konkretnog sluaja. Shodno
1 2

V. Kapor S.Cari, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 217 M. Vasiljevi, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 545

117

tome se polazei od tumaenja konkretne situacije, vaeih propisa, pravila struke i poslovnih obiaja utvruje da li je komisionar postupio u datoj situaciji kao savestan privrednik ili je povredio ovaj standard poslovnog ponaanja. Od ove kvalifikacije zavisi da li e komisionar biti odgovoran za povredu ugovorne obaveze zatite interesa svog komitenta.

d) Obavetavanje Iz injenice da komisionar obavlja poslove za raun komitenta, odnosno da se ekonomski efekti poslovanja komisionara realizuju u imovini komitenta, proizilazi obaveza komisionara da izvetava komitenta o izvrenju svojih ugovornih obaveza. Ta obaveza postoji nezavisno od okolnosti da li komitent insistira na njenom izvrenju. Meutim, u sluaju komisionog posla, obaveza obavetavanja ne obuhvata samo informisanje o mogunostima zakljuenja ugovora i o samom zakljuenju ugovora sa treim licem, ve i o svim fazama njegovog ispunjenja. 1 Teko je taksativno navesti sve situacije u kojima je komisionar duan da obavetava svog komitenta. Ta obaveza se moe svesti na optu konstataciju shodno kojoj je komisionar duan da komitenta obavesti o svim okolnostima od kojih zavisi izvrenje komisionog naloga, a samim tim i realizacija ugovora o komisionu. tavie, komisionar je duan u sluaju kada nije mogue iz odreenih razloga izvriti nalog komitenta, da o toj okolnosti obavesti komitenta i zatrai uputstva o daljem postupanju. Povodom realizacije obaveze obavetavanja na zakonodavac je posebno regulisao nekoliko pravnih situacija, nalaui, tom prilikom, obavezu komisionara da o tome obavesti svog komitenta. Prva takva obaveza je obavetenje o stanju primljene robe. Saglasno toj obavezi komisionar je duan da prilikom preuzimanja robe od komitenta ili prevozioca utvrdi njeno stanje i bez odlaganja obavesti komitenta o danu prijema robe, kao i o vidljivim oteenjima na robi, odnosno manjku robe. Druga obaveza obavetavanja uslovljena je promenama na robi. U tom smislu komisionar je duan da obavesti komitenta o svim promenama na robi, zbog kojih bi ona mogla da izgubi na svojoj vrednosti. Trea obaveza obavetavanja je saoptavanje komitentu imena saugovaraa (treeg lica). Shodno toj obavezi komisionar je duan da komitentu saopti sa kojim licem je obavio posao koji mu je poverio komitent. Ovo pravilo ne vai u sluaju prodaje pokretnih stvari, koja se obavlja preko komisionih prodavnica, osim ako nije drugaije ugovoreno. S druge strane, ne postoji obaveza komisionara da tree lice obavesti o imenu svog komitenta, poto bi to bilo protivno prirodi samog komisionog posla.

M. Draki, Meunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 395

118

e) Staranje o robi Poto je od trenutka prijema robe komisionar lice koje ostvaruje fiziki kontakt sa tom robom (nezavisno od vrste komisionog posla) on je ujedno i osoba na kojoj lei obaveza uvanja poverene robe. Tom prilikom, on je prilikom preduzimanja faktikih radnji uvanja robe duan da postupa sa panjom dobrog privrednika. To konkretno znai sa panjom osobe koja profesionalno (dakle struno) obavlja pojedine manipulacije sa robom. Poev od njenog prijema i pregleda, preko smetaja (skladitenja), do staranja o ouvanju njenog fizikog integriteta. U tom smislu, ako neki od navedenih poslova obavlja sam komisionar, on e biti odgovoran po strogim pravilima struke po kojima se ti poslovi obavljaju. Ukoliko, pak, odreeni posao poveri drugom licu (podkomisionaru), tada e odgovarati za savestan izbor takvog lica. Komisionar nema obavezu da osigura robu, ukoliko za to nije dobio poseban nalog od komitenta. No, ukoliko takav nalog postoji pa komisionar, olako verujui da nee doi do tete na robi, ne izvri njeno osiguranje, tada e odgovarati i za sluajnu propast ili oteenje robe koju je primio. Najzad, u okviru obaveze staranja o robi, komisionar je duan da u sluaju nastupanja opasnosti znaajnijeg oteenja ili propasti robe, takvu robu proda na najpogodniji nain.

f) uvanje poslovne tajne Komisionar je obavezan, iako Zakon o obligacionim odnosima izriito ne utvruje takvu obavezu, da uva kao poslovnu tajnu sve podatke o predmetu komisionog posla i o komitentu za koje je saznao na osnovu ugovora o komisionu. Ova obaveza postoji i posle prestanka ugovora o komisionu. 1

g) Voenje poslovnih knjiga Kao i u sluaju trgovinskog posredovanja i trgovinskog zastupanja komisionar ima obavezu voenja poslovnih knjiga u koje se upisuju svi podaci od znaaja za uredno izvrenje komisionog posla. Ta obaveza proizilazi iz injenice da komisionar deluje za raun komitenta, te da je stoga neophodno da komitent u svakom trenutku pouzdano zna stanje izvrenja komisionog naloga, a naroito podatke koji se odnose na stanje robe i postignutu cenu za prodatu, odnosno kupljenu robu. Iz tih razloga, kao i okolnosti da
1

M. i S. Stankovi, Meunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 429 M. Vasiljevi, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 546

119

komitent u knjigama overava stanje izrenja ugovora o komisionu, poslovne knjige imaju sui generis status javnih isprava. Pored toga, komisionar je duan da za svako raspolaganje sa robom izda odgovarajuu potvrdu komitentu, tako da ovaj uvek zna tano stanje raspoloive robe, kao i postignutu cenu za njenu prodaju, odnosno kupovinu, zavisno od vrste komisiona.

h) Polaganje rauna i obraun sa komitentom Komisionar je generalno obavezan da posle ispunjenja komisionog naloga podnese raun svom komitentu. Naelno postoji mogunost podnoenja rauna i tokom realizacije ugovora o komisionu, ali ti periodini rauni (obrauni) ne utiu na obavezu polaganja konanog rauna o obavljenom poslu. Taj raun komisionar mora poloiti bez nepotrebnog odlaganja po obavljenom poslu. Tom prilikom komisionar je duan da komitentu preda sve to je primio po osnovu izvrenog posla za njegov raun. U tom smislu komisionar je duan da na komitenta prenese i sva potraivanja i ostala prava koja je stekao prema treim licima sa kojima je obavio komisioni posao u svoje ime a za raun komitenta. Zbog prirode komisionog posla komitent ima pravo na sve koristi koje proisteknu iz posla, a ne samo na one koje proizilaze iz komisionog naloga. Takva situacija realno moe nastupiti kod prodajnog komisiona, kada komisionar postigne povoljniju cenu od one koja je utvrena komisionim nalogom, odnosno kada, kod kupovnog komisona, robu kupi po nioj ceni od cene koju je utvrdio komitent. Efekti komisionog posla se realizuju u imovini komitenta, te shodno tome sva potraivanja koja komisionar ima prema treim licima on mora u celosti da prenese na svog komitenta.

3.4.2. Obaveze komitenta Pored obaveza, koje su rezultat privrednih aktivnosti, komisionar ima i odreena prava. Prava komisionara na odgovarajui nain korespondiraju sa obavezama komitenta, tako da se moe rei da su ona uzajamno uslovljena. Imajui to u vidu, kao i specifinosti meunarodnog komisionog posla, mogu se uoiti sledee obaveze komitenta: a) Komisiona naknada (provizija) Osnovna obaveza komitenta, koja je ujedno i pravo komisionara, je da isplati komisionu naknadu (proviziju) komisionaru za obavljenu komisionu uslugu. Ova obaveza komitenta proizilazi iz same prirode komisionog posla, poto komisionar te 120

poslove obavlja kao svoju registrovanu privrednu delatnost. Stoga pravo komisionara na naknadu (proviziju) postoji i kada ono nije izriito ugovoreno. Visina naknade (provizije) odreuje se, po pravilu, ugovorom ili prema tarifi komisionara. Ukoliko visina naknade nije odreena na jedan od ova dva naina komisionaru pripada naknada prema obavljenom poslu i postignutom rezultatu. Naknada se moe odrediti u apsolutnom iznosu, ali i procentualno u odnosu na vrednost posla, a u skladu sa doprinosom komisionara uspenosti posla. Ako je u datom sluaju naknada nesrazmerno visoka prema obavljenom poslu i postignutom rezultatu, sud moe takvu naknadu, na zahtev komitenta, sniziti na pravian iznos. Obaveza isplate naknade komisionaru dospeva kada bude izvren posao za koji je komisionar angaovan (npr. kod prodajnog komisiona posao je izvren kada tree lice isplati cenu za prodatu robu, odnosno kod kupovnog komisiona, kada tree lice isporui robu). Dakle, kao pravilo, zahteva se izvrenje posla (privoenje posla kraju) kao osnov za nastupanje obaveze plaanja nadoknade. Meutim, kako se komisionar nagrauje za uloeni rad i strunost u obavljanju posla, od ovog pravila utvren je i izuzetak po kome komisionar pravo na naknadu (proviziju) stie i u sluaju kada izvrenje posla bude spreeno uzrokom za koji je odgovoran komitent. Takoe, ukoliko ne doe do izvrenja zakljuenog posla iz uzroka za koji ne odgovaraju ni komisionar ni komitent, komisionar ima pravo na odgovarajuu naknadu za svoj rad. Ovom prilikom treba dosledno uvaavati principijelnu razliku koja postoji u sluaju neizvrenja posla iz uzroka za koji je odgovoran komitent, kada komisionar ima pravo na ugovorenu naknadu, od sluaja kada za neizvrenje posla nisu odgovorne ugovorne strane, kada komisionar ima pravo samo na odgovarajuu naknadu za svoj trud. U sluaju postupnog (sukcesivnog) izvravanja ugovornih obaveza, komisionar moe zahtevati srazmeran deo naknade (provizije) posle svakog deliminog ispunjenja. Komisionar koji je nelojalno (neverno) istupao prema svom komitentu nema pravo na naknadu (proviziju).

b) Naknada trokova Uobiajeni trokovi poslovanja komisionara (tzv. reijski trokovi), pod kojima se podrazumevaju trokovi uslovljeni delatnou komisionara (zakup poslovnog prostora, plate zaposlenih, poslovna korespodencija i sl) po pravilu ne ulaze u iznos ugovorene ili uobiajene naknade (provizije). Uostalom, njihova struktura i visina mogu biti odluujui faktor u opredeljenju komitenta da upravo sa odreenim komisionarom zakljui ugovor o komisionu. U odnosu na ove trokove, komisionar nema pravo na postavljanje posebnih zahteva prema komitentu u smislu njihove naknade. Nasuprot tome, komisionar ima pravo na naknadu trokova koje je uinio za raun komitenta, a koji su bili potrebni i korisni. U tom smislu glasi i vaea zakonska odredba, po kojoj je komitent duan da nadoknadi komisionaru trokove koji su bili potrebni za izvrenje komisionog naloga i to sa kamatom koja se rauna od dana kada su 121

uinjeni. Pored toga, komitent je duan da komisionaru isplati posebnu naknadu za upotrebu skladita i transportnih sredstava izuzev ako ona nije obuhvaena naknadom za izvrenje komisionog posla. Da bi komisionar ostvario pravo na naknadu uinjenih trokova neophodno je da ti trokovi budu potrebni za realizaciju komisionog posla, te da su nuni i korisni za komitenta. Nunost i korisnost trokova dokazuje komisionar. Komisionar ima pravo na naknadu trokova i u sluaju kada nije izvren komisioni nalog ili nije ostvaren oekivani poslovni uspeh sa treim licem, pod uslovom da za to nije odgovoran sam komisionar. 1

c) Obezbeenje potraivanja Delujui u svoje ime a za raun komitenta komisionar, kao ugovorna strana, preuzima na sebe znatno veu odgovornost nego to je to sluaj sa drugim ugovorima iz domena meunarodnog prometa roba i usluga. Pored toga, komisionar je znatno ee u situaciji da titei interese i poslujui za raun komitenta angauje sopstvena sredstva. Za tree lice, sa kojim je u svoje ime zakljuio odreeni ugovor, poslovni partner iz tog ugovora je komisionar sa svim posledicama koje iz tog statusa mogu da proisteknu. Uvaavajui ovu okolnost komisionaru su priznata posebna, na zakonu zasnovana, sredstva obezbeenja njegovih potraivanja prema komitentu. To su pravo zaloge i pravo pridraja (retencije). Komisionar ima pravo zaloge na stvarima koje su predmet ugovora o komisionu dok se te stvari nalaze kod njega (u njegovoj dravini) ili kod nekog ko ih dri za njega, odnosno dok on ima u rukama hartiju od vrednosti (konosman, tovarni list, skladinicu i sl) pomou koje moe raspolagati tim stvarima. U tom sluaju komisionar ima zakonsko pravo da iz vrednosti tih stvari naplati svoja potraivanja, po osnovu svih komisionih poslova sa komitentom, kao i po osnovu zajmova i predujma datih komitentu, pre ostalih komitentovih poverioca, bez obzira da li su ta potraivanja nastala u vezi sa tim stvarima. Pravo prvenstvene naplate komisionar ima i iz potraivanja koja je izvravajui komisioni nalog naplatio za raun komitenta (u prvom redu iz naplaenih novanih iznosa). Gotovo sva komparativna reenja, koja u ovoj oblasti postoje, pored zakonskog prava zaloge priznaju i pravo pridraja (retencije). Ovo pravo daje ovlaenje komisionaru da zadri u svom posedu stvari koje ine predmet ugovora ili naplaeni iznos na ime cene ugovora, sve dok komitent ne izvri svoje obaveze prema komisionaru. Jedina razlika izmeu zaloge i retencije je to zaloga deluje prema svima uz odreeni automatizam naplate, dok je naplata kod retencije neto sloenija. Pored toga, funkcija

V. Kapor, S. Cari; Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str, 224

122

retencije je pritisak na komitenta da izvri svoje dospele obaveze, dok zaloga predstavlja zamenu za neizvrenje dospelih obaveza.

3.5. Samostalno istupanje komisionara U odreenim sluajevima, u poslovnoj praksi, mogue je da nastupe okolnosti u kojima komisionar nalazi poslovni interes da neposredno izvri komisioni nalog. Na taj nain, ugovor o komisionu se de facto transformie u osnovni pravni posao s ciljem ijeg zakljuenja je dat komisioni nalog. S tim u vezi postavlja se pitanje doputenosti takvog postupanja komisionara, kao i prava na komisionu naknadu (proviziju). Na Zakon o obligacionim odnosima (lan 775.) doputa takvu mogunost, tj. pravo komisionara na samostalno istupanje, ali uz kumulativno ispunjavanje tri uslova. Prvo, roba koja je predmet ugovora mora imati trinu vrednost ili biti kotirana na berzi. Drugo, potrebno je da komitent odobri takvo istupanje komisionara, i tree, potrebno je da se kupovina (kod kupovnog komisiona), odnosno prodaja (kod prodajnog komisiona) obave po ceni koja je bila vaea u vreme izvrenja posla. Ako se berzanska, odnosno trina cena i cena koju je odobrio komitent ne slau, komisionar kod prodajnog komisiona ima pravo na manju od ove dve cene, a komisionar kod kupovnog komisiona duan je da plati veu cenu. Inae, i u sluaju samostalnog istupanja, komisionar ima pravo na naknadu (proviziju) i naknadu potrebnih trokova koji proizilaze iz komisionog posla. 1

3.6. Prestanak ugovora o komisionu Ugovor o komisionu moe prestati iz objektivnih i iz subjektivnih razloga. Objektivni razlozi su ispunjenje komisionog posla i objektivna nemogunost njegovog ispunjenja (npr. propast robe usled dejstva vie sile). Teret dokaza objektivne nemogunosti ispunjenja komisionog posla je na strani komisionara. Subjektivni razlozi su sporazum ugovornih strana o prestanku komisionog posla; opozivanje komisionog naloga od strane komitenta; steaj komisionara ili komitenta i otkaz od strane komisionara. Od subjektivnih razloga prestanka ugovora o komisionu naroitu panju predstavlja opoziv naloga i otkaz ugovora.

M. i S. Stankovi, Meunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 430

123

Pravo komitenta da opozove nalog proizilazi iz prirode komisionog posla, koji se zakljuuje s obzirom na posebna svojstva komisionara. Komitent moe opozvati komisioni nalog sve do trenutka kada komisionar zakljui ugovor sa treim licem. U sluaju opoziva komisionog naloga, komisionar ima pravo na zahtev za nadoknadu tete koju mu je time prouzrokovao komitent. Komisionar ima pravo na otkaz ugovora o komisionu ukoliko komitent ne izvrava svoje ugovorne obaveze. O svojoj odluci da otkae komisioni nalog usled krenja ugovornih obaveza komitenta, komisionar je duan da obavesti komitenta bez odlaganja. Ukoliko komisionar otkae ugovor o komisionu i u sluaju kada komitent uredno izvrava svoje ugovorne obaveze, komisionar e biti obavezan da komitentu nadoknadi svu tetu koju je usled toga pretrpeo.

4. Ugovor o pediciji (otpremanju) 4.1. Pojam i karakterna obeleja Ugovorom o pediciji (otpremanju) obavezuje se pediter (otpremnik) da radi prevoza odreene stvari zakljui u svoje ime, a za raun nalogodavca ugovor o prevozu, kao i druge ugovore potrebne za izvrenje prevoza, te da obavi ostale uobiajene poslove i radove, a nalogodavac se obavezuje da mu isplati odreenu naknadu (proviziju). 1 Pored gore navedenog odnosa peditera i nalogodavca, koji je karakteristian za ugovor o komsionu, ugovorom o pediciji moe biti predvieno da pediter zakljuuje ugovor o prevozu i preduzima druge pravne radnje u ime i za raun nalogodavca, dakle u pravnom statusu koji je karakteristian za ugovor o trgovinskom zastupanju. Zbog okolnosti da je ugovor o pediciji nastao kao samostalan pravni posao iz domena meunarodnog prometa roba i usluga, razvojem poslovne prakse koja je ustanovljena na osnovama ugovora o komisionu, proisteklo je i pravilo po kome se na odnose peditera i nalogodavca koji nisu regulisani zakonskim odredbama o ugovoru o pediciji, shodno primenjuju pravila o ugovoru o komisionu odnosno ugovora o trgovinskom zastupanju. Ugovorna strana koja organizuje otpremanje robe u svoje ime a za raun komitenta naziva se pediter (otpremnik), a druga strana koja je dala nalog za prevoz robe i za iji raun se vri taj prevoz naziva se nalogodavac (komitent). pediter je, po pravilu, organizovan u formi privrednog subjekta ija je registrovana privredna delatnost organizacija meunarodnog otpremanja robe. Pod meunarodnim otpremanjem smatra se transport robe kojom prilikom se mesto preuzimanja robe od strane peditera i mesto isporuke robe u skladu sa pedicionim nalogom nalaze na teritoriji dve razliite drave.
1

lan 827. Zakona o obligacionim odnosima (Sl.list SFRJ broj 29/78)

124

Iz navedenog pojmovnog odreenja ugovor o pediciji spada u imenovane, dvostrano obavezne i teretne ugovore, sa unapred odreenim prestacijama ugovornih strana. Na komparativnom planu postoje pravni sistemi (Francuska, vajcarska i dr) u kojima ovaj ugovor nema status samostalnog imenovanog ugovora, ve se odredbe o otpremanju robe nalaze u okvirima zakonskih odredbi ugovora o komisionu (tzv. komision u transportu). U pogledu forme zakljuenja ugovora o pediciji na domaem, ali i na meunarodnom planu preovladava stav da je u pitanju neformalan ugovor, koji se zakljuuje prostom saglanou volja ugovornih strana. Meutim, u poslovnoj praksi ugovori o meunarodnoj pediciji zakljuuju se skoro uvek u pisanoj formi. Pisana forma u ovom sluaju je, pre svega, u funkciji vee poslovne sigurnosti ugovornih strana u vezi sa preuzetim obavezama iz ovog ugovora, a potom i kao pouzdano dokazno sredstvo (ad probationem) u postupku izvoenja dokaza u sluaju spora izmeu ugovornih strana. Po tehnici zakljuenja ugovora, ugovor o pediciji spada u ugovore po pristupanju (adhezione ugovore). Prihvatanjem ponude peditera komitent prihvata kao sadrinu ugovora i opte uslove po kojima taj pediter obavlja delatnost, uz dopunski uslov da su mu ti opti uslovi bili poznati ili su morali biti poznati u trenutku zakljuenja ugovora o pediciji. 1 Kao i u sluaju drugih ugovora meunarodnog poslovnog prava, koji svoj koren imaju u obligacionom ugovoru o nalogu i u sluaju ugovora o pediciji, pediter je duan da na uinjenu ponudu za zakljuenje ugovora reaguje tako to e je prihvatiti, kada dolazi do zakljuenja ugovora, odnosno odbiti, kada nema elemenata na osnovu kojih e se smatrati da je ugovor nastao. Ukoliko se pediter opredeli za neizjanjavanje o uinjenoj ponudi, takvo njegovo ponaanje za pravnu posledicu, u skladu sa lanom 750. Zakona o obligacionim odnosima, imae odgovornost za tetu koju je ponudilac pretpreo usled takvog postupanja. Bitni elementi ugovora o pediciji su predmet pedicije i naknada (provizija) peditera. Predmet ugovora o pediciji moe se odrediti kao ukupnost poslova organizovanja otpremanja i dopremanja robe u meunarodnom saobraaju koje pediter vri u svoje ime, a za raun svog komitenta. Prilikom pojmovnog odreivanja predmeta ugovora o pediciji potrebno je dosledno ukazivati na njegovu funkciju organizovanja meunarodnog transporta robe. Time e se izbei odreeni terminioloki sporovi koji proizilaze iz nedovoljno strunog i preciznog korienja pojma pediter u svakodnevnoj praksi poslovnog komuniciranja. pediter gradi i oblikuje meunarodni transport robe spajajui sve njegove elemente u jednu usklaenu celinu i brine se o blagovremenom obavljaju svih potrebnih radnji u vezi sa transportovanjem robe, te u tom smislu angauje prevozioca robe i druga lica iji rad treba da bude u funkciji ugovorenog meunarodnog otpremanja konkretne robe. S druge strane, iz injenice da se pediter bavi pedicionim poslovima kao svojim registrovanim zanimanjem (svojom privrednom delatnou) proizilazi da je naknada (provizija) po samom zakonu pretpostavljeni bitan element ugovora, na koju pediter ima
1

M. Draki, Meunarodno ugovorno poslovno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 411

125

pravo ak i u sluaju kada ugovor o pediciji o tome ne sadri nikakve odredbe. Naknada (provizija) peditera je osnov njegovog privrednog motiva da obavlja pedicionu delatnost i ona je nesporno bitan element ugovora o pediciji. Sasvim je sporedno pitanje metoda i kriterijuma na osnovu kojih e ona biti odreena i u tom pogledu postoje odreena pravila o kojima e kasnije biti vie rei. Na osnovu navedenog, mogu se uoiti sledee osnovne karakteristike ugovora o pediciji: 1. predmet ugovora je otprema i doprema robe. pediter organizuje meunarodni prevoz robe, ali, po pravilu, ne vri njen prevoz; 2. pediter je samostalni privrednik, koji u formi registrovane delatnosti obavlja pedicione poslove kao predmet svojih stalnih privrednih aktivnosti; 3. pediter deluje u svoje ime a za raun komitenta, ime se stvaraju pretpostavke za punu afirmaciju osnovnih poslovnih funkcija koje obeleavaju ovaj ugovor meunarodnog poslovnog prava. Osnovne privredne funkcije pedicije su: - prostorna; - vremenska; - finansijska: struno-specijalizovana i propagandna. Prostorna funkcija se sastoji u savladavanju prostorne udaljenosti proizvoaa i potroaa robe i to kako u fizikom, tako i u komercijalnom smislu. Meunarodni pediter koji se bavi organizovanjem meunarodnog transporta u ekonomskom smislu je de facto posrednik koji povezuje proizvoaa i potroaa robe, a de iure u pravnom smislu omoguava realizaciju ugovora u meunarodnoj prodaji robe, omoguavajui njen transport od proizvoaa do kupca te robe. Vremenska funkcija se sastoji u prevazilaenju vremenske razlike izmeu proizvodnje i potronje robe. U okviru ove funkcije vri se prethodni izbor najpogodnijeg prevoznog sredstva, a potom obezbeuje sinhronizacija svih faza transporta robe (razni vidovi prevoza, ali i skladitenja i drugih manipulacija sa robom) sa ciljem obezbeenja optimalno kratkog perioda od njene proizvodnje do njenog plasmana. Finansijska funkcija se odnosi na sniavanje trokova transporta robe, a ostvaruje se objedinjenim prevozom robe za vie poiljaoca i kombinovanjem (modeliranjem) prevoza korienjem slobodnih transportnih kapaciteta. Na taj nain obezbeuje se da stalnost i urednost u izvravanju obaveza od strane peditera ima za posledicu obezbeivanje nieg tarifnog stava za prevoz odreene robe, nego to bi to bio sluaj kada bi transport takve robe organizovao njen proizvoa, odnosno vlasnik. Struno specijalizovana funkcija omoguava da se u svakom konkretnom sluaju meunarodnog transporta obezbedi najbolji i najpogodniji prevoz takve robe. pediter kao strunjak svog posla obezbeuje najprimerenija prevozna sredstva, utvruje najprihvatljiviji transportni put i to je posebno vano, obezbeuje potreban struni nadzor nad robom i radom agaovanih lica tokom celog perioda transporta robe.

126

Propagandna funkcija se sastoji u tome to se zahvaljujui pediciji omoguava da roba stigne na udaljena trita, ime se proiruje meunarodno trite i stimulie potronja robe i u krajevima koji takvu robu ne proizvode ili nisu u mogunosti da organizuju njenu proizvodnju. S druge strane, u okvirima ove funkcije pediter na vrlo neposredan nain vri ekonomsku promociju pojedinih uesnika u transportu robe (prevozioca) i njihovih transportnih sredstava. Imajui u vidu gore navedene funkcije moe se zakljuiti da u savremenim uslovima meunarodna pedicija ima sledee karakteristike: 1) preteno meunarodni karakter delatnosti (oko 95 % ukupnog izvoza i uvoza u meunarodnoj razmeni dobara obavlja se posredstvom meunarodnih peditera); 2) veliki obim poslovne aktivnosti i raznovrsnost poslova koji se obavljaju; i 3) specijalizaciju pediterskih preduzea. 1 Ukoliko posmatramo istorijski razvoj pedicije kao privredne delatnosti mogu se uoiti prvi zaetci te delatnosti ve na viem stepenu razvoja robno - novanih odnosa, odnosno jo u periodu Starog veka. Slinih pojavnih oblika ima i u robno novanoj razmeni izmeu slobodnih gradova u Srednjem veku. Meutim, pravi ambijent za nastanak i razvoj pedicije nastao je tek sa razvojem privrednih aktivnosti tokom 19. veka, paralelno sa uspostavljanjem meunarodnog trita robe. U tako stvorenim uslovima proizvoai roba su traili strunog, kompetentnog i pouzdanog partnera koji e obezbediti i garantovati sigurnost u transportu robe ka novim tritima. Takvog partnera su pronali u pediterskim organizacijama. U tom smislu pediter se pojavljuje kao privredni subjekt ija je delatnost primarno u funkciji proizvodnih i trgovinskih preduzea, a ne transportnih preduzea kako bi to na prvi pogled moglo da se zakljui. Savremeni uslovi meunarodne robne razmene kao imperativ njenog uspenog odvijanja posebno potenciraju dalji razvoj meunarodne pedicije kao posebne privredne delatnosti.

4.2. Vrste pedicije Razliitost funkcija koje obavlja pediter, kao i prostorno odreenje teritorije na kojoj obavlja pedicionu delatnost, uslovili su i postojanje vie vrsta pedicije. Tom prilikom se prema teritoriji na kojoj se obavlja delatnost, pedicija deli na meunarodnu i unutranju. Ne ulazei ovom prilikom u blie aspekte ove podele, koji se pre svega nalaze na planu propisa kojima je regulisana ta delatnost, treba istai da su u savremenim uslovima poslovanja na meunarodnom (globalnom) tritu, uticaj i znaaj meunarodne pedicije dominantni i bitno odreuju nain obavljanja ove privredne delatnosti.

R. urovi, Meunarodno privredno pravo, Beograd, 1986, godina, str. 328

127

S druge strane, mogu se uoiti odreena pravila, koja sa manjim odstupanjima vae u veini sluajeva pedicije. U tom smislu, kao posebne oblike pedicije sagledae se samo oni sluajevi u kojima postoji znaajnije odstupanje od uobiajenih pravila. Imajui ovaj kriterijum kao polazite razlikuju se sledee posebne vrste pedicije.

4.2.1. Samostalno istupanje peditera Ovaj oblik pedicije postoji u sluaju kada pediter, pored poslova organizovanja meunarodnog transporta robe, preuzima i samostalno obavlja odreene poslove, za ije obavljanje se uobiajeno angauju trea lica. To e najee biti sluaj kada pediter sam, delimino ili u potpunosti, vri prevoz robe svog komitenta. U tom sluaju pediter, pored prava i dunosti iz ugovora o pediciji, ima i prava i dunosti iz ugovora o odreenoj vrsti prevoza robe. Saglasno vaeim domaim propisima (lan 836. Zakona o obligacionim odnosima) pravo na samostalno istupanje peditera ustanovljeno je kao pretpostavljeno pravo, tj. pediter moe sam izvriti prevoz stvari, osim ako ta drugo nije ugovoreno. Meutim, ako je pediter sam obavio prevoz ili deo prevoza, tada ima prava i obaveze koje pripadaju prevoziocu, te mu u tom sluaju pripada i odgovarajua naknada za prevoz, pored naknade (provizije) koja proizilazi iz pedicionog posla. Isto pravilo vai i u pogledu drugih poslova koje samostalno obavi pediter, a obuhvaeni su pecionim nalogom, obiajima ili optim uslovima peditera. Vano je istai da samostalno istupanje peditera ne sme biti u suprotnosti sa interesima komitenta. Takoe, pediter ne sme samostalno da istupa ni u sluaju kada je to komitent izriito ili preutno zabranio.

4.2.2. Meupediter i podpediter U situaciji kada pediter nije u mogunosti da sam izvri neku od obaveza, na osnovu ugovora o pediciji, on ima pravo da obavljanje tih poslova poveri drugom pediteru, izuzev ako je ugovorom preuzeo neposrednu odgovornost za obavljanje tih poslova. U ovom sluaju, angaovanje drugog peditera koji se u poslovnoj praksi naziva meupediter, ulazi u ukupan aranman organizovanja meunarodne pedicije. Ovo je est sluaj u praksi meunarodne pedicije, kada pediteri, koji imaju razraenu mreu tzv. korespodentnih peditera angauju meupeditere za obavljanje odreenog posla. Tada je pediter odgovoran za savestnost u izboru meupeditera, kao i drugih lica sa kojima je u izvrenju pedicionih naloga zakljuio posebne ugovore, s tim to on nije odgovoran za njihov rad.

128

Od meupeditera treba razlikovati podpeditere, koji su pomonici u izvravanju naloga glavnog peditera, te nisu angaovani radi realizacije ili zatite interesa komitenta, ve rade kao pomonici glavnog peditera. U ovom sluaju, glavni pediter odgovara ne samo za izbor nego i za rad tako angaovanih podpeditera. 1 U sluaju kada pediter, koji po pravilu ne odgovara za rad drugih lica ve samo za savestnost u njihovom izboru, ugovorom o pediciji preuzme takvu obavezu u pitanju je posebna vrsta pedicije, koja se po analogiji sa komisionim poslom, moe nazvati del credere pedicija. Naime, u ovoj situaciji komitent je posebno zatien poto mu za uredno izvrenje meunarodnog otpremanja robe, po pravilu uz uveanu naknadu (del credere proviziju), solidarno odgovaraju kako osnovni pediter, tako i meupediter. 2

4.2.3. pedicija sa fiksnom naknadom Kod ove vrste ugovora o pediciji pediter i komitent ugovaraju naknadu (proviziju) peditera u fiksnom iznosu. Tada, tako utvrena naknada kao ukupna svota za izvrenje naloga o transportu robe, obuhvata naknadu za osnovu otpremanja, naknadu za prevoz i naknadu svih drugih trokova koji proisteknu iz meunarodne pedicije robe na koju se odnosi takav ugovor. Kod ove vrste pedicije pediter preuzima rizik da visina trokova transportovane robe nee prei iznos ugovorene naknade. Kod fiksne pedicije, pediter odgovara ne samo za izbor nego i za rad treih lica, kako bi se na taj nain osujetila praksa po kojoj bi pediter, u tenji za veom zaradom, angaovao nedovoljno pouzdana ili nestruna trea lica za izvrenje odreenih pedicionih naloga. S druge strane, pedicija sa fiksnom naknadom obezbeuje pravnu i poslovnu sigurnost komitenta na znaajno viem nivou, poto je on u ovom sluaju zatien ne samo od promena u visini naknade (provizije) koju duguje pediteru, nego i od eventualnih neplaniranih dopunskih radova i trokova po tom osnovu.

4.2.4. Zbirna pedicija Zbirna ili grupna pedicija predstavlja takvu vrstu pedicije kojom prilikom pediter organizuje zajedniki (zbirni) prevoz robe za vie svojih komitenta. Tom prilikom pediter zakljuuje jedan jedinstveni ugovor o prevozu celokupne poiljke robe,

1 2

V. Kapor - S. Cari, Ugovori robnog prometa, Beograd 1990, godina, str. 243 M. Vasiljevi, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 604

129

izdaje jedinstvenu prevoznu ispravu za celokupnu robu koja se prevozi i tako oznaenu robu predaje na prevoz kao jedinstvenu poiljku. Zbirna pedicija prua posebne pogodnosti transportnim preduzeima poto im se na ovaj nain obezbeuju uslovi za potpuno korienje raspoloivih kapaciteta u njihovim transportnim sredstvima (ovo je naroito est sluaj kod eleznikog prevoza robe). Na taj nain ostvaruju se posebne utede na strani komitenta (za iji se raun organizuje otpremanje robe), po pravilu, usled niih cena transporta. To za posledicu ima pravo peditera na posebnu (dodatnu) naknadu. S druge strane, u sluaju zbirne pedicije, pediter odgovara za gubitak ili oteenje robe koji su nastali tokom prevoza, do kojih ne bi dolo da nije bilo zbirne pedicije. Zbog prednosti koju sobom nosi zbirna pedicija utvreno je pravilo shodno kome je pediteru preputena poslovna odluka da li e u konkretnom sluaju organizovati zbirnu pediciju. Od ovog pravila moe se odstupiti samo ukoliko je ugovorom o pediciji izriitim nalogom komitenta iskljuena takva mogunost.

4.3. Pravni odnosi iz ugovora o pediciji Kao i u sluaju ugovora o komisonu, iz koga je proistekao i kod ugovora o pediciji uspostavljaju se trojni odnosi i to izmeu komitenta, peditera i treih lica, koja na razliite naine uestvuju u realizaciji ovog ugovora. Osnovni pravni odnos uspostavlja se na relaciji komitenta i peditera i sastoji se u obavezi peditera da u svoje ime, a za raun komitenta organizuje meunarodni transport odreene robe. Ovaj odnos je prikriven i po pravilu trea lica i ne moraju saznati za njegovo poslovanje. Pravni odnosi izmeu peditera i treeg lica su u funkciji realizacije ovog pravnog posla iz domena meunarodnog poslovanja. Oni mogu biti razliiti i u osnovi zavise od vrste pedicionog naloga koji je komitent dao pediteru. Najee to e biti odnosi iz odgovarajueg ugovora o meunarodnom prevozu robe, odnosno o uskladitenju robe tokom realizacije ugovora o njenom meunarodnom otpremanju, ali i svi drugi poslovi (osiguranje, kontrola kvaliteta, preuzimanje i isporuka robe i dr.) do kojih moe doi povodom realizacije pedicionog naloga. U ovom sluaju, nema direktnog odnosa vlasnika posla komitenta i treeg lica, s tim to se taj odnos moe naknadno uspostaviti prenosom ovlaenja (cesijom) koja pediter ima prema treem licu. Najzad, mogu je i trei tzv. zavrni odnos izmeu komitenta i treeg lica, do koga dolazi poto pediter prenese na svog komitenta sva prava i potraivanja koja je imao u odnosima sa treim licem. Na taj nain, svi pravni efekti, koji su proistekli iz ugovora o pediciji, realizuju se u imovini komitenta.

130

4.4. Prava i obaveze ugovornih strana Ugovorne strane (pediter i komitent) svoja uzajamna prava i obaveze uredjuju ugovorom o meunarodnoj pediciji (otpremanju) odreene robe. Tom prilikom vai vie puta istaknuto pravilo o dispozitivnosti normi kojima su ureeni pravni poslovi iz domena meunarodnog prometa roba i usluga, to konkretno znai da za sve to nije posebno ugovoreno vae odredbe propisa kojima je ureena materija ovog pravnog posla meunarodnog poslovanja. Materija ugovora o pediciji u domaem pravu regulisana je Zakonom o obligacionim odnosima (od 827. do 846. lana). Pored toga, na nacionalnom planu doneti su i Opti uslovi pediterskih usluga u meunarodnom saobraaju u Jugoslaviji, koji su doneti 1979. godine od strane Privredne komore Jugoslavije. 1 Ovi Opti uslovi vae za sve ugovore o pediciji, kojima su obuhvaene pediterske usluge u meunarodnom saobraaju, pod dopunskim uslovom da su se o tome ugovorne strane izriito dogovorile. S druge strane, ugovor o pediciji na meunarodnom planu nije regulisan posebnom konvencijom. No, to ne znai da takvih inicijativa nije bilo. Najznaajnija od njih je svakako nacrt Konvencije o pediterskim poslovima, koji je sainjen od strane Instituta za unifikaciju meunarodnog privatnog prava u Rimu jo 1968. godine. Meutim, ta Konvencija nije stupila na snagu, mada je evidentan uticaj koji su njene odredbe ostvarile na nivou nacionalnih propisa savremenih drava. Znaajnu ulogu u naporima na unifikaciji prava meunarodne pedicije ima Meunarodni savez peditera (Federation internationale des Associations de Transportaires et Assimils FIATA) sa seditem u Bernu. Ova asocijacija meunarodnih peditera izradila je jedinstvene obrasce pediterskih potvrda i to: peditersku potvrdu ( FCR) i peditersku transportnu potvrdu (FCT). Ove pediterske potvrde predstavljaju znaajne dokumente, poto se vrlo esto koriste kao dokumenti prilikom naplate meunarodnih dokumentarnih akreditiva. Pored ovih potvrda, koje pediter izdaje prilikom prijema robe, odnosno njene predaje na prevoz FIATA, je ustanovila i peditersku skladinu potvrdu (FWR), koja se upotrebljava u pedicijama kada je pediter nosilac skladinog posla, kao i potvrdu o poiljkama opasne robe (SOT) 2 .

4.4.1. Obaveze peditera (otpremnika) Osnovna ugovorna obaveza peditera je da, pridravajui se pedicionog naloga, u svoje ime a za raun komitenta organizuje meunarodni transport odreene robe. Tom prilikom mogu se utvrditi njegove sledee obaveze:
1 2

R. urovi, Meunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 330 M. Draki, Meunarodno ugovorno privredno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 411

131

a) Postupanje sa panjom dobrog privrednika Obaveza postupanja sa panjom dobrog privrednika je opta obaveza koju pediter ima bez obzira na nain i na formu izvrenja posla. To znai da prilikom izvravanja svojih ugovornih obaveza pediter mora da ne samo da se striktno pridrava onog to je ugovoreno, ve i da sa panjom koja se u poslovnom prometu zahteva postupa i prema poslovnim obiajima, principima poslovnog morala, pravilima lojalnog ponaanja u svojoj struci a prema okolnostima konkretnog ugovora 1 . U tom smislu i Zakon o obligacionim odnosima utvruje pravilo po kome je pediter duan da u svakoj situaciji postupa onako kako to zahtevaju interesi poslodavca i sa panjom dobrog privrednika. U pitanju je pravni standard ije definisanje nije mogue izvriti taksativnim navoenjem njegovih elemenata. Standard dobrog privrednika pretpostavlja izgraeni stav u datim uslovima koji uzima u obzir kako okolnosti odreenog sluaja, tako i izgraenu praksu postupanja u istim ili bitno istim uslovima u drugim sluajevima. Sama sutina pedicionog posla zahteva pootrenu odgovornost i panju u poslovanju, koja bi trebalo da bude iznad standarda panje dobrog privrednika u drugim poslovima meunarodnog poslovanja. Argument u prilog ovog stava nalazi se u injenici da pediter posluje sa tuim stvarima, te da se efekti njegovog poslovanja realizuju u imovini drugog lica njegovog poslovnog partnera. Stoga je opravdano da se od peditera zahteva izuzetno savesno i struno postupanje u skladu sa poslovnim obiajima i najviim principima poslovnog morala.

b) Organizacija prevoza robe Centralna obaveza peditera i ekonomski ratio njegovog angaovanja je organizacija meunarodnog otpremanja (transporta) robe. U tom smislu, on je duan da preduzme niz faktikih i pravnih radnji kako bi obezbedio da roba bude otpremljena sa jednog i dopremljena na drugo mesto a da se tom prilikom ne ugrozi njen prirodni i pravni integritet. Takva organizacija prevoza robe zahteva odgovarajuu strunost koju komitent, kao nalogodavac, po pravilu, ne poseduje, te je u tom smislu i odgovornost peditera za izvrenje ove obaveze posebno naglaena.

M. Draki, Meunarodno ugovorno privredno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 413

132

c) Prijem robe Inicijalna radnja kojom zapoinje meunarodni pedicioni posao je prijem robe. Imajui u vidu da pediter obavlja javnu delatnost meunarodnog transporta robe sui generis, ukoliko ne eli da prihvati takav prevoz uz otpremanje robe pediter je duan da odbije prijem robe. Roba koja je namenjena prevozu moe biti primljena od samog komitenta ili od strane treih lica. Postoji odreena razlika u pogledu ove obaveze. Kada pediter prima robu od strane svog komitenta duan je da ga upozori na nedostatke pakovanja, odnosno druge nedostatke, kada roba treba da bude upakovana prema posebnim uslovima i zahtevima meunarodnog transporta. Inae, po pravilu, pediter, ako nije drugaije ugovoreno, nema obavezu pakovanja robe. To je obaveza komitenta i on snosi sve posledice neurednog i nedovoljnog pakovanja. pediter je samo duan da komitenta upozori na te nedostatke i saeka da ih ovaj otkloni. Meutim, kada bi ekanje na otklanjanje nedostataka bilo tetno po samog komitenta, pediter je duan da ih sam otkloni za raun svog komitenta. S tim u vezi je i pitanje obaveze carinjenja robe, koja je pripremljena za meunarodni transport. U pogledu ove obaveze prihvaeno je reenje po kome, ako ugovorom o pediciji nije drugaije odreeno, nalog za otpremanje robe preko granice implicitno sadri obavezu za peditera da sprovede potrebne carinske radnje i isplati carinske dabine za raun svog komitenta. U sluaju prijema robe na transport od strane treeg lica, pediter je duan da preduzme sve potrebne mere i radnje u cilju zatite interesa svog komitenta. Ukoliko se radi o oteenju na robi, koja se prima na prevoz, pediter je duan da prikupi sve potrebne podatke i dokaze kako bi komitent mogao da ostvari pravo na naknadu tete od treeg lica. U sluaju kada je tree lice prevozilac robe, pediter je duan da mu istakne prigovor i protest zbog neuredne predaje i o toj okolnosti izvesti komitenta. Tom prilikom njegova obaveza staranja o svojstvima robe koju prima, odnosi se samo na vidljive nedostatke na robi i nedostatke pakovanja.

d) uvanje robe pediter je duan da sa panjom dobrog privrednika uva robu koju je primio radi njenog meunarodnog otpremanja i to tokom celog perioda meunarodnog transporta te robe. Tom prilikom, pored staranja o robi dok se ona nalazi u prevozu, generalno u okviru svojih obaveza pediter ima i dunost njenog odgovarajueg skladitenja. pediter moe robu uvati bilo u svom skladitu (po pravilima ugovora o uskladitenju), bilo u skladitu treeg lica (u prvom redu u javnom skladitu).

133

Do uskladitenja robe moe doi u sluaju kada je to neophodno kao meufaza u njenom daljem otpremanju, zatim radi njene dorade, opremanja, sortiranja ili drugih faktikih radnji na robi, kao i kada obaveza javnog skladitenja proizilazi iz samog pedicionog naloga izdatog od strane komitenta. U vezi sa uvanjem robe je i obaveza peditera da bez odlaganja obavesti komitenta o oteenjima robe, kao i o svim dogaajima od znaaja za komitenta. U tom smislu pediter je duan da preduzme sve potrebne mere radi ouvanja njegovih prava prema odgovornom licu. U okviru dunosti uvanja robe postavlja se i pitanje obaveze njenog osiguranja. Kao pravilo smatra se da je pediter duan da osigura robu samo ako je to izriito ugovoreno. Polazi se naime od pretpostavke da je komitent jedino kompetentan da proceni da li su trokovi osiguranja neophodni radi zatite njegovih interesa. Ukoliko je pak, komitent dao nalog da se roba osigura, a nije tom prilikom odredio rizike koje treba da obuhvati to osiguranje, pediter je duan da osigura robu od uobiajenih rizika (u skladu sa naim Optim uslovima, to su osnovni transportni rizici).

e) Postupanje po nalozima komitenta Ugovor o pediciji, kao i ostali pravni poslovi iz domena meuanarodnog poslovanja koji su se razvili iz obligacionog ugovora o nalogu, kao svoju osnovnu obavezu ima nalog peditera da se povodom izvravanja pedicionog posla u svemu pridrava uputstava koje je dobio od svog komitenta. Ta uputstva mogu da se odnose na pravac kojom roba treba da se preveze, izbor prevoznog sredstva, opredeljenje za odreenog meupeditera ili podpeditera i sl. Ovi nalozi, s druge strane, blie definiu volju komitenta pa po tom osnovu omoguavaju i uspenije izvravanje ugovornih obaveza samog peditera. Medjutim, u sluaju sukoba obaveze zatite interesa komitenta i postupanja po njegovim nalozima, prednost je data interesima komitenta. Saglasno tom stavu, pediter je duan da upozori komitenta na eventualne nedostatke u njegovom nalogu, naroito ukoliko bi postupanje po takvim nalozima komitenta izloilo veim trokovima ili bi na drugi nain bilo tetno po njegove interese. Pored toga, realno je mogua situacija u kojoj se nalozi komitenta objektivno ne mogu realizovati. U tom sluaju (kada nije mogue postupiti po nalozima komitenta), pediter je duan da zatrai nova uputstva. Ukoliko za pribavljanje novih upustava nema vremena ili je njihovo pribavljanje nemogue, pediter je duan da postupi na nain shodno kome se najbolje tite interesi komitenta. Na isti nain pediter je duan da postupi i u sluaju kada komitent nije dao nalog kojim se odreuje pravac puta, ni sredstvo, odnosno nain prevoza. Nezavisno od okolnosti usled kojih je pediter odustao od naloga komitenta, on generalno ima obavezu da o svakom takvom odstupanju, bez odlaganja, obavesti komitenta. S tim u vezi utvrena je posebna (objektivna) odgovornost peditera ukoliko je odstupio od dobijenih naloga. Naime, on u tom sluaju odgovara i za tetu nastalu 134

usled dejstva vie sile (vis meior), izuzev ako dokae da bi se teta desila i da se pridravao uputstava datih od strane komitenta.

f) Odreivanje prevoznog puta Ukoliko komitent pedicionim nalogom, odnosno odgovarajuim uputstvima, nije izvrio odreenje prevoznog puta (instradaciju), ta obaveza prelazi na peditera. Pri izvrenju ove obaveze pediter treba, u prvom redu, da vodi rauna o zatiti interesa svog komitenta. Obaveza staranja o zatiti interesa komitenta dolazi do izraaja i u sluaju kada su od strane komitenta dati takvi nalazi o transportnom putu, koji ozbiljno ugroavaju njegove interese. U ovom sluaju pediter je duan da ukae na tetnost takvih naloga, odnosno uputstava. Odreivanje prevoznog puta i izbor transportnih sredstava treba da budu najpogodniji i najekonominiji za komitenta. Tom prilikom, pediter je duan da vodi rauna o prijemu robe, njenom pakovanju, hitnosti otpreme, reimu spoljnotrgovinskog prometa i sl. Izvrenje ove obaveze pretpostavlja strunost i kompetentnost peditera u smislu izvanrednog poznavanja propisa i reima transporta u spoljnoj trgovini, saobraajnih tarifa, redova vonje, postojanja slobodnih transportnih kapaciteta na meunarodnom tritu, tehnike transporta, prirode same robe koja se transportuje, kao i posebnih interesa komitenta (npr. cena transporta treba da bude u skladu sa prirodom i vrednosti same robe, kao i potrebi da ona u odreeno vreme bude preveena).

g) Polaganje rauna pediter je duan da posle zavrenog pedicionog posla poloi raun komitentu. Ovo je generalna obaveza i ona postoji u svakom sluaju organizovanja pedicionog posla. Izuzetno od ovog pravila, na poseban zahtev komitenta, pediter je duan da poloi raun i tokom izvravanja pedicionog naloga. pediter je obavezan da komitentu uz podneti raun priloi i svu potrebnu dokumentaciju, koja blie objanjava pojedine stavke iz rauna. Ta obaveza dospeva po zavretku pedicionog posla i pediter je duan da je izvri bez odlaganja. Zajedno sa podnoenjem rauna pediter obavetava komitenta o zavretku pedicionog posla i prenosi na njega sva prava i potraivanja koja je pediter do tada imao prema treim licima. Na taj nain se ostvaruje sklad pravnog sa ekonomskim prometom. Svi ekonomski efekti od poslova koje je pediter obavljao u svoje ime prenose se na komitenta, a pediter stie pravo na pedicionu naknadu (proviziju).

135

4.4.2. Obaveze komitenta Izvrenjem pedicionog posla i zavretkom meunarodnog transporta (otpremanja) robe, pediter je izvrio svoje ugovorne obaveze. Po tom osnovu, a imajui u vidu dvostrani karakter ugovora o pediciji, on je stekao odreena prava, koja su ujedno i osnovne obaveze komitenta. a) Isplata naknade (provizije) Osnovna obaveza komitenta je plaanje pedicione naknade (provizije) pediteru za pruene usluge na osnovu sklopljenog ugovora o pediciji. Pravo na naknadu pripada pediteru po samom zakonu, tj. bez obzira da li je predviena ugovorom o pediciji i da li je njen iznos utvren tim ugovorom. U pogledu utvrivanja visine naknade (provizije), koja pripada pediteru predviena su u osnovi ista pravila koja postoje i u drugim pravnim poslovima iz domena meunarodnog domena roba i usluga. Osnovno pravilo je da se naknada peditera utvruje samim ugovorom o pediciji. Tada nema nikakve dileme u pogledu prava i visine naknade koju pediter potrauje od komitenta. Meutim, ukoliko naknada nije ugovorena, tada se ona odreuje u skladu sa tarifom po kojoj pediter prua usluge ili nekim drugim optim aktom peditera, kojim se ureuju uslovi obavljanja njegove delatnosti. U sluaju da ni ovih akata (tarife, odnosno optih uslova poslovanja) nema, naknadu za pruene pedicione usluge utvruje sud. pediter stie pravo da zahteva isplatu naknade kada izvri svoje obaveze iz ugovora o pediciji. Kada e to biti faktiko je pitanje i zavisi od prirode obaveza koje je pediter preuzeo na osnovu ugovora o pediciji. Obaveza isplate naknade (provizije), generalno posmatrano, predstavlja osnovnu obavezu komitenta, kao ugovorne strane iz ugovora o pediciji. Meutim, ako je ugovoreno da e pediter svoja potraivanja naplatiti od primaoca robe, ta obaveza prelazi na primaoca robe. No, i tada pediter zadrava pravo, na osnovu samog zakona, da trai isplatu naknade od komitenta u sluaju kada primalac robe odbije da je isplati. U ovom sluaju obaveza komitenta je subsidijerne i akcesorne prirode. Ona nastaje tek kad je pediter bezuspeno pokuao da svoja potraivanja naplati od primaoca robe. b) Naknada trokova Iz injenice da vrei registrovanu delatnost pediter obavlja poslove u svoje ime a za raun komiteta, proizilazi i obaveza komitenta da pediteru nadoknadi trokove koje je imao obavljajui te poslove. Tom prilikom komitent je duan da pediteru naknadi trokove koji se smatraju potrebnim radi izvrenja naloga o otpremanju robe. Pod potrebnim trokovima, po pravilu, podrazumevaju se nuni i korisni trokovi koji se 136

nisu mogli izbei prilikom organizacije meunarodnog otpremanja robe 1 . S druge strane, tzv. reijski trokovi (zakup poslovnih prostorija, plate zaposlenih, poslovna korespodencija i sl) ne spadaju u potrebne trokove, jer se smatra da su oni obuhvaeni pedicionom naknadom (provizijom), pa u odnosu na te trokove pediter nema pravo naknade. Svoje pravo na naknadu potrebnih (nunih i korisnih) trokova pediter moe da zahteva odmah poto su nastali. S tim u vezi, njegova obaveza je da dokae pravo na te trokove, podnosei potrebnu dokumentaciju na osnovu koje se utvruje priroda i iznos tih trokova. U poslovnoj praksi uobiajeno je da se odreeni budui (oekivani) trokovi obezbede odgovarajuim predujmom. Na taj nain obezbeuje se vea poslovna sigurnost peditera da e bez angaovanja sopstvenih sredstava (dakle bez rizika od insolventnosti) biti u stanju da izvri sve pedicione naloge. U tom smislu, utvrena je obaveza komitenta da na poseban zahtev peditera ovome predujmi potrebna sredstva koja su neophodna za izvrenje naloga o otpremanju robe. c) Zalono pravo peditera Radi obezbeenja naplate svojih potraivanja, koja su nastala u vezi sa realizacijom ugovora o pediciji, pediter ima zakonsko pravo zaloge na stvarima predatim radi transporta i u vezi sa transportom sve dok ih dri u svom posedu (ima dravinu na tim stvarima) ili dok u rukama ima ispravu (konosman, tovarni list, skladinicu i sl) pomou koje moe raspolagati tim stvarima. Za realizaciju ove zaloge nije neophodno da su pediterova potraivanja u vezi sa provizijom i naknadom trokova dospela 2 . Kada je u izvrenju istog ugovora o pediciji uestvovao i drugi pediter (u statusu meupeditera ili podpeditera), on je duan da se stara o naplati potraivanja i ostvarivanju zakonskog prava zaloge prethodnih peditera prema komitentu. Ako kasniji pediter isplati potraivanja ranijeg peditera prema komitentu, ta potraivanja zajedno sa zakonskom zalogom prelaze na njega po samom zakonu. Ovako utvreno pravo zaloge zasniva se na samom zakonu i ono ne moe biti iskljueno i ogranieno odgovarajuim odredbama iz ugovora o pediciji. 4.5. Prestanak ugovora o pediciji Ugovor o pediciji prestaje ispunjenjem, objektivnom nemogunou ispunjenja, steajem komitenta ili peditera, opozivom naloga od strane komitenta, kao i otkazom naloga od strane peditera.
1 2

R. urovi, Meunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 334 Z. Antonijevi, Privredno pravo, Beograd, 1989. godina, str. 326

137

Posebnu panju privlai pravo komtenta da odustane od izvrenja ugovora o pediciji. Po naem pravu komitent moe, po svojoj volji (bez obaveze navoenja razloga) odustati od ugovora o pediciji, s tim to je u tom sluaju duan da pediteru nadoknadi sve trokove koje je do tog trenutka imao, kao i da mu isplati srazmeran deo naknade za dotadanji rad. Ukoliko je nalog u potpunosti ispunjen, smatra se da je ugovor prestao ispunjenjem, pa otuda i nije mogu opoziv takvog naloga. Ovo pravilo proizilazi iz prirode odnosa koji se uspostavljaju izmeu peditera i komitenta. Ti odnosi se zasnivaju na uzajamnom poverenju. U sluajevima kada komitent izgubi poverenje u svog peditera, on moe u svako doba, bez obaveze navoenja razloga koji su ga opredelili da tako postupi, odustati od daljeg izvrenja ugovora o pediciji. Pravo na otkaz ugovora o pediciji analogijom treba primeniti i u sluaju peditera, posebno ako komitent nesavesno sarauje sa pediterom u vezi sa izvrenjem pedicionog naloga.

5. Ugovor o kontroli robe 5.1. Pojam i karakterna obeleja Ugovorom o kontroli robe jedna ugovorna strana (vrilac kontrole kontrolor) obavezuje se da struno i nepristrasno obavi ugovorenu kontrolu robe i izda sertifikat o tome, a druga ugovorna strana (naruilac kontrole komitent) obavezuje se da za izvrenu kontrolu isplati ugovorenu naknadu. 1 Ugovorna strana koja prua usluge kontrole robe zove se vrilac kontrole ili jednostavnije kontrolor. Te poslove obavljaju posebne privredne organizacije, koje su specijalizovane i strune za obavljanje poslova kontrole robe, te su za obavljanje takve privredne delatnosti upisane u registar privrednih subjekata. Iz prirode delatnosti proizilazi da pojedinac (fiziko lice) ne bi u formi individualnog preduzetnika mogao da bude registrovan kao vrilac kontrole kontrolor. Druga ugovorna strana je naruilac kontrole ili jednostavnije komitent. U statusu komitenta mogu se nai sva domaa i strana, pravna i fizika lica. Po pravilu to e biti jedna od ugovornih strana iz ugovora o meunarodnoj prodaji robe, mada nema posebnih smetnji da se ugovori kontrola robe, ali i usluga i povodom kontrole izvrenja drugih pravnih poslova iz domena meunarodnog prometa roba i usluga.

lan 847. Zakona o obligacionim odnosima (Sl. list SFRJ, 29/78)

138

Iz navedenog pojmovnog odreenja ugovor o kontroli spada u imenovane, dvostrano obavezne i teretne ugovore, sa unapred odreenim prestacijama ugovornih strana. U pogledu forme, ugovor o kontroli robe u naem pravu je neformalan ugovor, poto se moe zakljuiti usmenim putem prostom saglasnou volja. Pa ipak, u meunarodnoj poslovnoj praksi ovaj ugovor se zakljuuje u pisanoj formi i to, po pravilu, kao ugovor po pristupanju (adhezioni ugovor). Zakljuujui ovaj ugovor komitent prihvata opte uslove poslovanja kontrolora, pod dopunskim uslovom da su mu ti uslovi poslovanja bili na dostupan nain objavljeni odnosno saopteni 1 . Kod ugovora o kontroli robe takoe treba primeniti pravilu po kome se smatra da je ugovor zakljuen ukoliko kontrol bez odlaganja ne odbije nalog komitenta, pod uslovom da se taj nalog odnosi na poslove koje kontrolor obavlja. 2 Posebno obeleje ugovoru o kontroli robe daje status kontrolora. To je lice koje svoje poslove iz ovog ugovora obavlja na struan, objektivan i nepristrasan nain. Strunost kontrolora se podrazumeva po prirodi same delatnosti. Naime, da bi uopte bio registrovan za te poslove, kontrolor mora da poseduje struna i kompetentna lica za predmet kontrole koja ini njegovu registrovanu privrednu delatnost. No, to ujedno i nije dovoljno. Zahteva se da u svakom konkretnom sluaju kontrole budu primenjeni svi savremeni metodi utvrivanja svojstava predmeta koji se kontrolie. Objektivnost kontrolora znai da su njegovi nalozi zasnovani na pravilima nauke i struke kojom se bavi, a ne da su plod njegovih subjektivnih percepcija i zakljuaka. Najzad, nepristrasnost oznaava poloaj koji kontrolor ima prema svom komitentu. On jeste u ugovornom odnosu sa komitentom, ali u ovom sluaju njegova delatnost nije usmerena na zatitu interesa komitenta, ve na utvrivanje objektivnog injeninog stanja. U tom smislu, kontrolor je obavezan da saopti svoje naloge i u sluaju kada oni nisu povoljni po njegovog komitenta. Potrebno je istai i zakonsku odredbu po kojoj su nitave odredbe ugovora o kontroli koje kontroloru nameu dunosti koje bi mogle da utiu na nepristasnost u vrenju kontrole ili ispravnost isprave o izvrenoj kontroli (sertifikatu). Bitni elementi ugovora o kontroli robe su predmet kontrole i naknada kontrolora. Predmet ugovora o kontroli robe je utvrivanje identiteta (istovetnosti), kvaliteta, kvantiteta i drugih svojstava robe. Tom prilikom kontrolor je duan da izvri kontrolu u obimu i na nain koji su predvieni ugovorom o kontroli robe, a ukoliko ugovorom u tom smislu nita nije odreeno, u obimu i na nain koji odgovaraju prirodi stvari, odnosno kontrolisanoj robi. Naknada kontrolora predstavlja iznos novanih sredstava koji pripada kontroloru na osnovu pruenih kontrolnih usluga. Naknada moe biti predviena samim ugovorom, kada vae ugovorne odredbe, odnosno uobiajena, kada se visina naknade utvruje na osnovu posebnih pravila. No, ono to je vano naglasiti je injenica da naknada kontrolora, po samom zakonu, predstavlja bitan element ugovora o kontroli robe, te da kontrolor na nju uvek ima pravo.

1 2

M. Draki, Meunarodno ugovorno privredno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 440 V. Kapor S. Cari, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str, 251

139

Ugovor o kontroli robe razvio se iz distancione trgovine. Sve vea geografska udaljenost izmeu mesta proizvodnje i mesta potronje robe posebno je apostrofirala rizik neizvesnosti u pogledu podudarnosti isporuene robe sa ugovorenim svojstvima i koliinom te robe. Naime, dok za zakljuenje ugovora, zahvaljujui razvoju komunikacija koje pruaju mogunost brzog i pouzdanog optenja, prostorna udaljenost poslovnih partnera vie ne predstavlja posebnu prepreku, dotle je za odreena pitanja izvrenja ugovora a naroito utvrivanje saglasnosti kvaliteta i kvantiteta isporuene sa isporuenom robom teko mogu pronai prihvatljiva reenja bez neposrednog kontakta stranaka ili njihovih ovlaenih zastupanika. S druge strane, ugovorni partneri nisu uvek u prostornoj, vremenskoj i finansijskoj mogunosti da lino prisustvuju isporuci robe. Tim pre ako je takva isporuka deo redovnih privrednih aktivnosti koje se realizuju na globalnom nivou. Pored toga, proirenje asortimana roba i njihova tehnika sloenost zahtevaju i posebnu strunost koju ugovorni partneri (a posebno kupci) esto ne poseduju. Iz ovih razloga u robnom prometu pojavila se posebna vrsta privrednih subjekata koji su se specijalizovali za obavljanje poslova kontrole robe, u prvom redu za raun kupca, ali sve vie i za raun obe ugovorne strane iz ugovora o meunarodnoj prodaji robe. Angaovanjem kontrolne organizacije prevazilazi se problem prostorne udaljenosti poslovnih partnera, ostvaruju se utede u vremenskom periodu koji prati preuzimanje robe i smanjuju se trokovi koji bi iz injenice nunosti putovanja nastupili za obe ili bar za jednu ugovornu stranu. Uz to, obezbeuje se strunost i kompetentnost u utvrivanju istovetnosti kao i kvantitativnih i kvalitativnih svojstava robe. Ekonomski interes da na ovaj nain kontroliu robu imaju i prodavac i kupac. Pogreno je shvatanje da je za kontrolu robe ekonomski zainteresovan samo kupac i da se stoga on prevashodno pojavljuje kao poslovni partner poslovnih organizacija. Van svake sumnje je da kupac eli da za sebe obezbedi urednu isporuku robe, ali i prodavac ima ekonomski, pa i pravni interes da se na siguran nain i od strane pouzdanog lica konstatuje da je on u mestu opremanja robe uredno izvrio svoju obavezu. Pored toga, delatnost kontrolnih organizacija omoguava ubrzanje meunarodnog poslovanja. Do ovog naroito dolazi ukoliko se u meunarodnoj razmeni utvrdi plaanje putem dokumentarnog akreditiva. U tom sluaju prezentacijom pozitivnog sertifikata kontrolne organizacije prodavac stvara mogunost naplate isporuene robe i pre nego to ta roba stigne u mesto opredeljenja. Iz tog razloga znaaj i uloga koju ima ugovor o kontroli robe je nesrazmerno vei u uslovima meunarodnog prometa robe, nego to je to sluaj u granicama nacionalnih trita 1 . Najzad, na znaaj kontrole robe mogu ukazivati i javnopravni propisi, odnosno odgovarajui reim spoljnotrgovinskog poslovanja. Naime, niz proizvoda ne moe biti stavljen u promet pre nego to se izvri kontrola njihovog kvaliteta. Najee ovu kontrolu obezbeuje sama drava preko svojih ustanova i organizacija. Meutim, to ne iskljuuje ugovornu kontrolu od strane kontrolnih organizacija, koja u praksi esto prethodi, a ponekad i zamenjuje javnopravnu kontrolu uvoza roba i njihovog stavljanja u promet na domaem tritu. Ovom prilikom potrebno je dosledno razlikovati kontrolu koja se vri od strane dravnih tela u skladu sa reimom spoljnotrgovinskog poslovanja, a
1

V. Kapor S. Cari, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 248

140

radi zatite javnog interesa, od ugovorne kontrole koju privredni subjekti ugovaraju saglasno svojoj autonomiji volje, a radi obezbeenja i zatite njihovog posebnog poslovnog interesa.

5.2. Vrste kontrole U poslovnoj praksi rada kontrolnih organizacija pravilo je da se te organizacije prevashodno angauju radi utvrivanja istovetnosti kontrolisane i ugovorene robe, a zatim i njenih kvalitativnih i kvantitativnih svojstava. To je ekonomski i pravni ratio postojanja ovog ugovora. Meutim, esti su sluajevi kada se pored ove osnovne obaveze kontrolnoj organizaciji poveravaju i neki posebni poslovi. Na osnovu prirode tih poslova postoji i nekoliko posebnih vrsta ugovora o kontroli robe.

5.2.1. Kontrola sa preuzimanjem robe U poslovnoj praksi kontrolnih organizacija relativno est je sluaj da se pored naloga za obavljanje kontrole odreene robe, ta organizacija ovlasti i za preduzimanje pojedinih pravnih radnji, odnosno davanje izjava sa pravnim dejstvom prema strankama iz osnovnog ugovora o meunarodnoj prodaji robe. Tom prilikom, potrebno je dosledno razlikovati dve faze izvrenja ugovornih obaveza koje postoje kod ove vrste ugovora o kontroli robe. Prva faza se sastoji u obavljanju kontrole, odnosno, utvrivanja istovetnosti isporuene sa ugovorenom robom, kao i njenih kvalitativnih i kvantitativnih svojstava. U ovoj fazi pravni poloaj kontrolora je identian pravnom poloaju i u drugim ugovorima koji postoje povodom kontrole robe. On svoj posao mora obaviti na struan i nepristrasan nain i o tome sainiti posebnu ispravu (sertifikat). U drugoj fazi, shodno nalazu iz prve faze, kontrolor je kod ove vrste ugovora o kontroli robe ovlaen na preduzimanje pojedinih pravnih radnji. U tom smislu mogue su dve pravne situacije. Prva nastaje kad je nalaz kontrolora, uslovno govorei pozitivan, odnosno kada je utvreno da ne postoje nepravilnosti pri isporuci robe. Tada je kontrolor ovlaen da u ime i za raun svog ugovornog partnera (naruioca kontrole komitenta) preuzme tu robu. Pravno dejstvo takvog postupka je da se smatra da je ugovor o meunarodnoj prodaji robe uredno izvren, te da su svi rizici vezani za dalju sudbinu robe sa prodavca preli na kupca. Druga situacija postoji u sluaju negativnog nalaza kontrolora, odnosno utvrivanja da je u pitanju neuredna isporuka robe. U ovom sluaju kontrol je ovlaen, ali istovremeno i obavezan, da istakne prigovor neurednog izvrenja ove obaveze prodavca u smislu isporuke robe koja je saobrazna ugovoru o meunarodnoj prodaji robe. Na taj nain kontrolor obezbeuje prava svog poslovnog prartnera (naruiona kontrole komitenta) u daljem postupku ostvarivanja njegovih prava. Ono to je bitno i to ovu vrstu ugovora o kontroli robe razlikuje od drugih vidova kontrole je da kontrolor, vrei pojedine pravne radnje, u toj fazi realizacije ove vrste ugovora o 141

kontroli robe, gubi svojstvo nepristrasnog subjekta i istupa na nain koji je karakteristian za ugovor o trgovinskom zastupanju. Sasvim prirodna posledica ovakvog poloaja kontrole, kod ove vrste ugovora o kontroli robe, je da on pored naknade za obavljenu kontrolnu uslugu ima pravo i na posebnu ugovorenu ili uobiajenu naknadu (zastupniku proviziju) za obavljanje pravnih radnji u ime i za raun naruioca kontrole.

5.2.2. Kontrola robe sa garancijom Kod ove posebne vrste ugovora o kontroli robe kontrolna organizacija posle obavljanja kontrole robe, a na osnovu poznavanja prirode i svojstava robe, a uz posebnu nagradu (proviziju), preuzima garanciju za nepromenljivost svojstava robe u ugovorenom roku. Najei pojavni oblik ove posebne vrste kontrole robe postoji u sluaju kontrole robe pre njenog otpremanja na transport odreenim prevoznim sredstvom, pa kontrolna organizacija preuzima obavezu garancije nepromenljivosti svojstava robe do njenog istovara u mestu opredeljenja. 1

5.2.3. Kontrola usluga Imajui u vidu sve vei znaaj usluga u meunarodnom poslovanju, kao i potrebu utvrivanja njihovog kvaliteta, nastala je i ova posebna vrsta ugovora o kontroli. Predmet kontrole kod ove vrste su usluge koje subjekti meunarodnog poslovanja pruaju u raznim aspektima realizacije pravnih poslova iz domena meunarodnog prometa robe i usluga. U konkretnom sluaju realizacije ugovora o meunarodnoj prodaji robe to mogu biti usluge pakovanja, utovara, istovara i pretovara robe, meunarodnog transporta robe, skladitenja i drugih manipulacija sa robom. Osnovno pravilo je da se opta naela i principi kontrole robe primenjuju i kod ovog posebnog oblika kontrole usluga uz sve specifinosti koje proistiu iz posebnosti predmeta kontrole. 5.3. Pravni odnosi iz ugovora o kontroli Ugovor o kontroli robe je poseban pravi posao iz domena meunarodnog poslovanja koji se zasniva izmeu kontrolora i naruioca kontrole komitenta. Meutim, retki su sluajevi u kojima ovaj ugovorni odnos nije posredno povezan sa drugim ugovorima iz domena meunarodnog prometa roba i usluga, pre svega, ugovora o meunarodnoj prodaji robe. No, ono to je bitno za ovaj ugovor je da su odnosi iz tih
1

V. Kapor, S. Cari; Ugovori robnog prometa, Beograd, godina 1940. str. 258

142

ugovora irelevantni za izvrenje ugovornih obaveza iz ugovora o kontroli robe. Jedina veza kontrola sa tim ugovorima je utvrivanje njihovog urednog ispunjavanja. Izuzetno, kod ugovora o kontroli sa preuzimanjem robe kontrolor u odreenom segmentu supstituise prava svog komitenta. S druge strane, ugovor o kontroli robe se, po pravilu, zakljuuje s obzirom na posebna svojstva linosti (intuitu personae) pre svega kontrolora. Komitent eli da mu upravo odreena kontrolna organizacija, imajui u vidu strunost kadra kojim raspolae i poslovni ugled kojim uiva u svojoj delatnosti obavi povereni posao kontrole robe. Iz stoga proizilazi da je kontrolor principijelno duan da sam izvri poverenu kontrolu. Meutim, striktno sprovoenje ovog principa u uslovima savremenih trgovinskih odnosa, gde su rastojanja i visina putnih trokova veliki, uz objektivnu nemogunost da kontrolor u svakom momentu raspolae strunim kadrom i kontrolnim ureajima uslovili su praksu shodno kojoj kontrolne organizacije, radi ubrzanja i smanjenja trokova kontrole, angauju korespodentne kontrolore u drugim dravama poveravajui im obavljanje odreenih kontrolnih poslova. Takvo reenje doputeno je i u naem pravu, uz uslov da se ugovorom o kontroli robe takva mogunost nije izriito iskljuila. Iz injenice da poveravanjem poslova kontrole robe drugo lice (podkontrolor) stupa u prava i obaveze kontrolora, proizilazi i sasvim razumljiv stav po kome kontrolor odgovara naruiocu kontrole ne samo za izbor nego i za rad drugog vrioca kontrole (podkontrolora).

5.4. Prava i obaveze ugovornih strana Ugovorne strane kontrolor i naruioc kontrole (komitent) svoja uzajamna prava i obaveze ureuju ugovorom o kontroli robe. Tom prilikom vai vie puta istaknuto pravilo o dispozitivnosti normi kojima su ureeni pravni poslovi iz domena meunarodnog prometa roba i usluga, to konkretno znai da za sve to nije posebno ugovoreno vae odredbe pravnih propisa kojima je ureena materija ovog pravnog posla meunarodnog poslovanja. Materija ugovora o kontroli roba i usluga u domaem pravu regulisana je Zakonom o obligacionim odnosima (od 847. do 858. lana). Pored toga, na nacionalnom planu, doneti su i opti uslovi rada organizacija za ugovornu kontrolu robe iz 1984. godine, od strane Privredne komore Jugoslavije. U domenu komparativnog ureenja ove materije moe se uoiti da se ugovor o kontroli robe i usluga u veini pravnih sistema smatra ugovorom autonomnog trgovinskog prava, pa uglavnom i nije predmet regulisanja nacionalnih propisa iz oblasti meunarodnog prometa roba i usluga. Njegovo regulisanje u meunarodnim okvirima vri se uglavnom putem optih uslova poslovanja kontrolnih organizacija. Ti opti uslovi su u znaajnoj meri uzajamno usklaeni, tako da se moe govoriti da oni u osnovi imaju monopolski karakter, na nain da je komitentima ostavljeno samo pravo na odluku o poveravanju poslova kontrole odreenoj kontrolnoj organizaciji, dok je sve ostalo regulisano uslovima poslovanja te organizacije. 143

5.4.1. Obaveze kontrolora Osnovna obaveza kontrolne organizacije je da, pridravajui se naloga za kontrolu robe, obavi tu kontrolu na struan i nepristrasan nain. Tom prilikom mogu se utvrditi sledee njegove obaveze: a) Postupanje po kontrolnom nalogu Kontrolna organizacija ima obavezu da ovavi ne bilo kakvu ve upravo onu kontrolu robe koja proistie iz kontrolnog naloga. U tom smislu komitentov nalog za kontrolu robe predstavlja, de facto, porudbinu odreene vrste usluge. Situacija nije sporna ukoliko su nalogom navedeni vreme, mesto i nain kontrole. Do spora moe doi samo ako nije tako postupljeno. Prema preovlaujuem stavu poslovne prakse, nalog za kontrolu se mora izvriti i u tom smislu obaviti kontrola bez odlaganja, u mestu gde se nalazi predmet kontrole, u trenutku zakljuenja ugovora o kontroli robe. Sam nain kontrole robe odreuje kontrolna organizacija, vodei, tom prilikom, rauna o prirodi robe i postupajui sa panjom dobrog privrednika, odnosno sa panjom koja se zahteva za obavljanje ovih poslova (panja stunjaka za poslove kontrole). Kontrolna organizacija je duna da izvri sve komitentove naloge ukoliko je u mogunosti i spada u prirodu kontrolne delatnosti i to sve do trenutka izvrenja komitentovog naloga (zavretka posla). Poto je kontrolna organizacija strunjak za poslove kontrole, a komitent, po pravilu, to nije, ona je duna da upozori komitenta na eventualnu tetnost pojedinih njegovih naloga. Ukoliko ne postupa u skladu sa ovim pravilom, kontrolna organizacija bie odgovorna za tetu koju je pretpreo komitent zbog njenog propusta da upozori na tetnost odnosno na neurednost pojedinih njegovih naloga.

b) Izdavanje sertifikata Jedna od osnovnih obaveza kontrolora, koja uz to ima i zakonsko odreenje, predstavlja izdavanje sertifikta. Sertifikat predstavlja jednostranu izjavu volje, u pisanoj formi, koju izdaje kontrolor o tome da su podaci o izvrenoj kontroli, nalazi i miljenja koji su tim povodom dati tani. S tim u vezi, kontrolor je odgovoran za nadoknadu tete, koja bi nastala ukoliko podaci u sertifikatu ne bi bili tani. Stoga postoji oboriva pretpostavka o tanosti podataka koju sadri sertifikat, koja vai dok se suprotno ne dokae. Teret dokazivanja nalazi se na strani onoga koji tvrdi da podaci iz sertifikata nisu tani. 144

Sadrina sertifikata nije odreena posebnim propisima, no, smatra se da on treba da sadri podatke i elemente na osnovu kojih se identifikuje roba, vreme, mesto i nain njene kontrole, kao i rezultate te kontrole. Kontrola robe smatra se izvrenom tek izdavanjem sertifikata. Sertifikat u prvom redu predstavlja dokaz da je kontrolor izvrio ugovorne obaveze. Zatim, sertifikat slui za reavanje odnosa izmeu komitenta i treeg lica. U tom smislu, sertifikat ima dvostruko pravno dejstvo. Kupcu slui kao isprava pomou koje moe dokazivati da prodavac nije uredno izvrio svoje obaveze u pogledu saobraznosti, odnosno kvaliteta i kvantiteta isporuene robe. I suprotno od toga, kao dokaz prodavcu, da je uredno isporuio robu na osnovu ugovora o meunarodnoj prodaji te robe. Najzad, sertifikat ima veliki znaaj i kod naplate putem dokumentarnog akreditiva, poto se esto u nizu ostalih robnih dokumenata insistira na prezentaciji sertifikata kao uslova za plaanje dospelih obaveza iz ugovora o meunarodnoj prodaji robe. c) Obezbeenje robe od zamene Da bi kontrolor mogao da obavi kontrolu robe nuno je da doe u fiziki kontakt sa tom robom. Poto jedna kontrolna organizacija poslove kontrole vri kao svoju stalnu delatnost, to realno ona dolazi u kontakt sa robom vie komitenata. Stoga je ona duna dea obezbedi da ne doe do zamene robe svojih komitenata. Obezbeenje od zamene postie se posebnim obeleavanjem svake primljene robe (npr. stavljanjem u poseban omot, plombiranjem, fizikim izdvajanjem od ostale robe i sl.). Tako obeleenu i izdvojenu robu kontrolor je duan da posebno uva kako ne bi dolo do zamene i po tom osnovu kompromitovanja nalaza na osnovu izvrene kontrole. Kontrolna organizacija je duna da uva predatu robu, odnosno njene uzorke najmanje est meseci od dana njihovog prijema, ukoliko nije drugaije ugovoreno. Obaveza obezbeenja robe od zamene i uvanja uzorka postoji i po izvrenoj kontroli robe.

d) Obavetavanje i polaganje rauna Komitent je zainteresovan da bude blagovremeno obaveten o svim znaajnim akspektima obavljanja kontrole robe. Obaveza obavetavanja je naroito znaajna ukoliko su nastupile nove okolnosti koje zahtevaju da komitent saopti dodatne naloge kontrolnoj organizaciji ili kada je potrebno da se u vezi sa kontrolom robe angauje i druga kontrolna organizacija. U tom smislu, utvrena je generalna obaveza kontrolora da o svim znaajnim okolnostima u toku kontrole i uvanja kontroli obavetava naruioca kontrole, a naroito o nunim i korisnim trokovima koji su uinjeni za njegov raun. 145

U okviru obaveze obavetavanja naruioca kontrole nalazi se i obaveza kontrolora da po zavrenom poslu kontrole robe i izdavanja odgovarajueg sertifikata saini i podnese komitentu obraun za obavljeni posao kontrole robe sa specifikacijom svih nunih i korisnih trokova koji su uinjeni za njegov raun.

5.4.2. Obaveze komitenta Osnovne obaveze komitenta u izvrenju ugovora o kontroli robe je realizacija obaveze plaanja za obavljen rad kontrolora, kao i adekvatna saradnja sa kontrolorom u cilju stvaranja uslova da ovaj moe uspeno da poveri kontrolu robe. U tom smislu mogu se navesti sledee njegove obaveze. a) Omoguavanje pristupanja robi Naruilac kontrole ima obavezu da kontrolnoj organizaciji omogui normalnu i neometenu kontrolu robe nezavisno od okolnosti kod koga se ta roba nalazi. On je duan da kod draoca (npr. skladitara ili prevoznika) preduzme sve mere kako bi kontroloru obezbedio nesmetan prilaz robi. U tom smislu, potrebno je da kontroloru preda i sva robna dokumenta na osnovu kojih moe doi u posed te robe. Pored toga, duan je i da preduzme sve fizike radnje (izdvajanje ili na drugi nain identifikovanje robe) kako bi se stvorili uslovi da se jasno moe odrediti predmet kontrole, odnosno da se uzdri od radnje kojima ometa kontrolora u vrenju poslova kontrole (npr. prilikom uzimanja uzoraka ili drugih radnji koje prate kontrolu robe). b) Naknadni nalozi i instrukcije Kontrolor ima obavezu obavetavanja naruioca kontrole o svim znaajnim elementima u vezi sa izvrenjem kontrolnog naloga, ali ujedno i pravo na dobijanje naknadnih naloga i instrukcija. Stoga je davanje ovih naloga i instrukcija, s ciljem uspenijeg obavljanja kontrole robe, ujedno i jedna od obaveza naruioca kontrole. Ukoliko ne postupi po zahtevu za davanje naknadnih naloga i instrukcija naruioc kontrole moe biti odgovoran za tetu koja usled toga nastupi kako na strani kontrolora, tako i u smislu tanosti kontrolnog nalaza. c) Naknada (provizija) za pruene usluge Osnovna obaveza komitenta i ujedno osnovno pravo kontrolora predstavlja obaveza plaanja naknade (provizije) za pruene usluge kontrole robe. 146

Saglasno vaeim propisima u ovoj oblasti, za obavljenu kontrolu i uvanje robe kontrolor ima pravo na ugovorenu, odnosno uobiajenu naknadu. Kako je to gore istaknuto naknada kontrolora je bitan element ugovora o kontroli robe i pravo na nju proizilazi iz samog zakona. No, ostaje otvoreno pitanje visine naknade. Ona moe biti ugovorena, tj. odreena ugovorom o kontroli i tada, naelno, nema spora u pogledu obaveze kontrolora. No, i u sluaju kada ona nije ugovorena, naruilac kontrole duguje kontroloru za pruene usluge, s tim to se tada naknada odreuje na uobiajen nain, tj. imajui u vidu visinu tarife po kojoj kontrolor u vreme i na mestu kontrole prua usluge kontrole odreene robe. Ukoliko ni na ovaj nain nije mogue utvrditi visinu naknade, sud e u posebnom postupku utvrditi visinu naknade koja pripada kontrolnoj organizaciji. d) Naknada trokova Naruilac kontrole je duan da kontroloru nadoknadi sve nune i korisne trokove koji su uinjeni u postupku kontrole robe. Tom prilikom smatra se da su normalni i uobiajeni trokovi (tzv. reijski trokovi) ukalkulisani u cenu naknade za pruene usluge i na njih kontrolor nema pravo. e) Zalono pravo kontrolora Radi obezbeenja svojih novanih potraivanja, koje ima prema komitentu na osnovu ugovorene ili uobiajene naknade (provizije), kao i naknade nunih i korisnih trokova koje je imao povodom kontrole robe, kontrolor ima pravo zaloge na robi koja mu je predata na kontrolu. U pitanju su tzv. koneksna sredstava obezbeenja ugovornih zahteva kontrolora tj. na stvarima (predmetu kontrole) do ijeg je poseda kontrolna organizacija dola na osnovu ugovora o kontroli robe. Drugim reima, ukoliko kontrolor po nekom drugom pravnom osnovu, a ne na osnovu ugovora o kontroli, ima u posedu stvari svog komitenta, na tim stvarima nee moi da ostvari zakonsko zalono pravo radi naplate svojih potraivanja iz ugovora o kontroli robe.

5.5. Prestanak ugovora o kontroli robe Ugovor o kontroli robe prestaje ispunjenjem, objektivnom nemogunou ispunjenja (npr. propast predmeta kontrole usled dejstva vie sile), prestankom ugovornih strana (steaj ili likvidacija kontrolora, odnosno naruioca kontrole) i raskidom ugovora. Pored toga, kod duih poslovnih odnosa, do prestanka ugovora o kontroli moe doi i protekom roka na koji je ugovor zakljuen.

147

Poto se ugovor o kontroli robe zasniva na poverenju s obzirom na posebna svojstva ugovornog partnera, do prestanka ugovora moe doi i jednostranom izjavom volje ugovorne strane koja je izgubila to poverenje. U tom smislu, u naem pravnom sistemu predviena je mogunost da naruilac kontrole moe izjaviti da raskida ugovor o kontroli tokom celog perioda kontrole, sve dok naruena kontrola nije izvrena (do izdavanja sertifikata). Meutim, u sluaju raskida ugovora naruilac kontrole je duan da kontroloru isplati srazmeran deo naknade i nadoknadi nune i korisne trokove, kao i da mu nadoknadi tetu koju mu je prouzrokovao jednostranim raskidom ugovora. S druge strane, naruilac kontrole nije u obavezi da u izjavi o raskidu ugovora o kontroli robe navede razloge i motive zbog kojih je dao takvu izjavu.

148

6. Ugovor o uskladitenju 6.1. Pojam i karakterna obeleja Ugovorom o uskladitenju uskladitar se obavezuje da primi i uva odreenu robu i da preduzima potrebne ili ugovorene mere radi njenog ouvanja u odreenom stanju, te da je preda na zahtev ostavodavca (deponenta) ili drugog ovlaenog lica, a ostavodavac se obavezuje da mu za to plati odreenu naknadu. 1 Ugovor o uskladitenju je nastao i razvio se iz obligacionog ugovora o ostavi, ali je u svom daljem razvoju poprimio i obeleja drugih ugovora (npr. elemente ugovora o delu, ugovora o mandatu i sl) tako da danas, posebno u razmerama meunarodnog poslovanja, predstavlja samostalan pravni posao iz domena meunarodnog prometa roba. Imajui u vidu ovakvu prirodu ugovora o uskladitenju, utvreno je pravilo po kome se na ugovor o uskladitenju primenjuju pravila o ostavi, ukoliko pravilima o uskladitenju nije drugaije odreeno. Kao ugovorne strane kod ugovora o uskladitenju pojavljuju se skladitar (depozitar) i ostavodavac (deponent). Skladitar je po naem pravu svako pravno lice, organizovano u nekoj od formi privrednih drutava, koje poslove prijema i uvanja robe obavlja kao svoju registrovanu privrednu delatnost. Ostavodavac moe biti svako pravno ili fiziko, domae ili strano lice. Ugovor o uskladitenju je imenovani (u praksi, ali i teoriji sree se i naziv ugovor o skladitenju), dvostrano obavezni i teretni ugovor, sa unapred odreenim prestacijama ugovornih strana. U pogledu forme zakljuenja ugovor o uskladitenju spada u neformalne (konsesualne) ugovore za iji je nastanak dovoljna prosta saglasnost volja ugovornih strana. U praksi meunarodnog poslovanja, prilikom zakljuivanja ovog ugovora, ustalila se praksa da se to ini na principima ugovora o pristupu (adhezionih ugovora), odnosno formularnih ugovora, kojom prilikom ostavodavac, po pravilu, prihvata opte uslove skladitara sadrane u dokumentu koje on prihvata bez ikakvog uticaja na njegovu sadrinu. Meutim, iz injenice postojanja dokumenta u pisanoj formi ne treba izvoditi zakljuak o formalnosti samog ugovora. Pisana forma (formular) u ovom sluaju ima samo dokazno dejstvo i uobiajeno se preduzima radi obezbeenja vee pravne sigurnosti ugovornih partnera u uslovima meunarodnog poslovanja. S druge strane, pojedini autori 2 smatraju da je ugovor zakljuen tek kada se skladitaru preda roba, koja predstavlja predmet uskladitenja, te da stoga ovaj ugovor spada u realne ugovore. Iako se uslovno moe govoriti o tanosti injenice predaje robe, koja prati zakljuenje
1 2

lan 730. Zakona o obligacionim odnosima (Sl.list SFRJ broj 29/78) Z. Antonijevi, Privredno pravo, Beograd, 1988. godina, str. 318

149

ugovora o uskladitenju, iz toga ne treba izvlaiti zakljuak o formalnosti ovog ugovora. On se zakljuuje, kako je istaknuto, saglasnou volja ugovornih strana o njegovim bitnim elementima, s tim to predaja robe na uvanje (kao njegov bitan element) predstavlja fazu izvrenja samog ugovora. Najzad, iz injenice da je skladitar duan da izda skladinicu (kao pisanu ispravu o primljenoj robi na uvanje) samo na zahtev ostavodavca, proizilazi na nesumljiv nain zakljuak da je ugovor o uskladitenju po formi zakljuenja neformalan ugovor. 1 Kao posebno postavlja se pitanje da li utanje skladitara na uinjenu ponudu (dat nalog za skladitenje) vodi zakljuenju ugovora. Smatramo da, za razliku od nekih drugih pravnih poslova meunarodnog poslovanja, u ovom sluaju to nije pravilo. Iz objektivne ogranienosti poslovnog prostora i sve vee specijalizacije samih skladitara, za zakljuenje ugovora o uskladitenju potrebna je aktivna radnja skladitara (prihvat ponude). Skladitar se nalazi u pravnoj situaciji poziva za injenje ponude, a ne u poloaju stanja opte otvorene ponude. Bitni elementi ugovora o uskladitenju, po samoj prirodi posla, su predmet ugovora i naknada za izvrene usluge. Predmet ugovora o uskladitenju predstavlja prijem robe na skladitenje i preduzimanje mera radi njenog ouvanja u odreenom stanju. Zavisno od vrste robe kao i namera ostavodavca za dalje postupanje sa tom robom postoje razliite vrste skladita. No, ono to je bitno je da predmet ugovora o uskladitenju ne moe biti poveravanje na uvanje posebnih predmeta (dragoceni metali, novac, hartije od vrednosti, umetniki predmeti i sl) ije je uvanje regulisano posebnim propisima. Naknada (provizija) skladitara je takoe bitan element ugovora, po samom zakonu. Naime, skladitar e imati pravo na naknadu uvek, ak i u sluaju da ona uopte nije ugovorena, poto to pravo izlazi iz same prirode ugovora o uskladitenju. Iako se sa prvim pojavnim oblicima skladitenja robe sreemo jo u Starom veku, a naroito tokom srednjeg veka (u tzv. slobodnim gradovima u funkciji uvanja robe onih trgovaca koji nisu imali domicil u tom trgovakom gradu) ipak se moe istai da je svoju punu poslovnu afirmaciju ugovor o uskladitenju postigao tokom 19. veka i to najpre u pomorskim lukama Engleske, koja je bila vodea pomorska sila u tom periodu. Potrebno je bilo, s jedne strane, obezbediti dopremljenu robu sa brodova od krae i unitenja, a s druge strane, rasteretiti same brodove radi njihovog to breg stavljanja u osnovnu funkciju prevoza robe sa udaljenih destinacija. Sa razvojem ostalih vidova transporta robe (u prvom redu eleznikog prevoza), skladita se osnivaju ne samo na teritoriji pomorskih luka, nego i u svim veim saobraajnim a postupno i potroakim centrima. U uslovima savremenog meunarodnog prometa robe, ugovor o uskladitenju ima poseban znaaj. Taj znaaj se moe sagledati u nekoliko osnovnih aspekata. Najpre, obezbeuje se struno i kontinuelno staranje o robi, uz uvaavanje svih specifinosti koje ta roba poseduje. Na taj nain, pored ouvanja vrednosti robe, omoguava se njeno korienje u duem vremenskom periodu. Drugi aspekt se sastoji u utedi koju ostvaruje ostavodavac, poto nije u obavezi da za svaku isporuenu robu osniva sopstveno posedovana skaldita. ak i u sluaju postojanja takvih skladita, posebno je pitanje
1

M. Vasiljevi, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str, 558

150

mogunosti njihovog permanentnog korienja sa punim kapacitetima koji u tim skladitima postoje. Samim tim ekonomski ratio upuuje na reenje po kome je poveravanje robe na uvanje skladitaru rentabilnije od sopstvenog uvanja iste robe. Dalje, putem pravnog posla skladitenja robe, obezbeuje se bolja snabdevenost i vremenska usklaenost plasmana odreenih roba na regionalnim i nacionalnim tritima na kojima se one ne proizvode. Na taj nain, posredstvom skladitara, vri se sui generis povezivanje centara proizvodnje robe sa potroakim centrima, gde se ta roba plasira. Po tom osnovu predupreuju se mogue nestaice robe, te se dopunski doprinosi stabilnosti kako nacionalonih i regionalnih, tako i globalnog trita. Najzad, ugovor o uskladitenju ima i jedan sasvim poseban znaaj, koji se sastoji u tome to se za uskladitenu robu izdaje skladinica, kao posebna hartija od vrednosti. Naime, za vremenski period dok se roba nalazi u skladitima prirodno je da se ta roba, u tom periodu, ne moe pojaviti na tritu. Posledica toga bila bi poslovna imobilizacija uloenih sredstava u proizvodnju te robe. Ovaj problem je pravezien ustanovljavanjem i izdavanjem skladinice kao posebne hartije od vrednosti. Pomou skladinice roba moe da se kupuje i prodaje na tritu, zalae kao sredstvo obezbeenja kredita ili na drugi nain privredno iskoriava. Skladinica, kao hartija od vrednosti, predstavlja robu koja je u njoj oznaena, te je podobna za simbolini prenos prava svojine na toj robi. Time se izbegavaju trokovi transportovanja robe, kao i svi pratei rizici predaje robe od strane prodavca i preuzimanja robe od strane kupca.

6.2. Vrsta skladita Razvoj i privredni znaaj posla uskladitenja robe uslovili su nastanak posebnih vrsta skladita, zavisno od njihove specijalizacije za prijem i uvanje odreene vrste robe, odnosno ovlaenja koja ugovorne strane imaju povodom obavljanja tih poslova. Imajui u vidu status osnivaa, kao i posebna prava kojima raspolau pojedina skladita mogu se uoiti sledee njihove vrste.

6.2.1. Javna skladita Javna skladita predstavljaju najei oblik skladitenja i uvanja robe. Javna skladita su posebni privredni subjekti koji u vidu registrovane delatnosti, obavljajui je kao svoju osnovnu i stalnu privrednu delatnost, vre smetaj i uvanje robe u svojim skladinim prostorijama, naplaujui svoje usluge prema posebnoj tarifi. Ona su, tom prilikom, duna da primaju na uvanje robu od svih lica, pod istim uslovima i bez ikakve razlike, naravno u granicama raspoloivih smetajnih kapaciteta.

151

Javna skladta mogu da budu skladita opteg tipa i,specijalizovana javna skladita. Javna skladita opteg tipa primaju na uskladitenje sve vrste robe. Specijalizovana javna skladita primaju na skladitenje samo onu vrstu robe za ije su uskladitenje posebno opremljena odgovarajuim ureajima i opremom (npr. silosi za skladitenje itarica, stovarita za uvanje naftnih derivata, hladnjae za uvanje ivotnih namirnica i dr) 1 . Osnovna delatnost javnih skladita sastoji se u smetaju i strunom uvanju uskladitene robe. Pored toga, javna skladita mogu, na osnovu naloga ostavodavca i za njegov raun, obavljati i druge poslove, kao to su zakljuenje ugovora o prevozu uskladitene robe, zakljuenje ugovora o osiguranju te robe, obavljanje carinskih, sanitarnih, fitosanitarnih, kontrolnih i drugih poslova na uskladitenoj robi. Prilikom prijema robe na skladitenje javna skladita su ovlaena da ostavodavcu izdaju skladinicu, kao posebnu hartiju od vrednosti koja predstavlja tu robu u njenom daljem pravnom prometu.

6.2.2. Carinska skladita Carinska skladita predstavljaju posebnu vrstu javnih skladita koja postoje s obzirom na element meunarodnog prometa robe i slue za uskladitenje robe namenjene izvozu, odnosno uvozu, pre obavljanja potrebnih carinskih formalnosti. Carinsko skladite predstavlja zatvorenu prostoriju ili ograeni pokriveni prostor koji je namenjen za smetaj carinske robe dok se ona nalazi pod carinskim nadzorom, kojim upravlja privredni subjekt iji je predmet poslovanja skladitenje robe. Za otvaranje carinskog skladita potrebno je odobrenje nadlene carinarnice, s tim da se ono moe otvoriti samo u mestu u kome se nalazi carinarnica. Kao i javna skladita i carinska skladita su ovlaena da izdaju skladinice za robu koju su primili na skladitenje.

6.2.3. Carinska smestita Kao i carinska skladita i carinska smestita se osnivaju u mestima u kojima postoje carinarnice, a na osnovu posebne odluke uprave carina da su ispunjeni svi uslovi za uredan prijem i smetaj robe. Takoe i u carinskim smestitima se skladiti roba koja se uvozi, izvozi ili je u tranzitu, dok se ne obavi njeno carinjenje.

S. Vukievi M. Velimirovi, Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 441

152

Carinsko smestite je zatvorena prostorija ili ograeni pokriveni ili nepokriveni prostor, koji privrednom subjektu koji ga osniva slui za privremeni smetaj njegove robe, bilo da je ta roba namenjena uvozu, izvozu ili tranzitu preko domae teritorije. Sutinska razlika izmeu carinskog skladita i carinskog smestita je u tome to carinsko skladite svoju delatnost skladitenja robe organizuje za sva zainteresovana lica, dakle na opti nain, dok carinska smestita posao skladitenja robe organizuju samo za potrebe svog osnivaa, dakle kao internu delatnost. U tom smislu carinska smestita nisu samostalni privredni subjekti, koji poslove skladitenja robe obavljaju kao redovnu privrednu delatnost, ve su to, po pravilu, vea spoljno trgovinska preduzea koja poslove skladitenja robe organizuju za sopstvenu robu koju uvoze ili izvoze u okviru svoje redovne delatnosti meunarodnog prometa roba i usluga.

6.2.4. Konsignaciona skladita Konsignaciono skladite je zatvorena prostorija ili ograeni pokriveni ili nepokriveni prostor koji otvara privredni subjekt registrovan za poslove spoljno trgovinskog prometa roba i usluga, radi smetaja robe u svojini stranih privrednih subjekata, sa kojima je zakljuio ugovor o konsignacionoj prodaji te robe na domaem tritu. Konsignaciona skladita se osnivaju po pribavljenom odobrenju nadlene carinarnice, koja ostvaruje stalni carinski nadzor nad robom dok se ona nalazi u konsignacionom skladitu. Ta skladita se, po pravilu, otvaraju u mestu u kome se nalazi nadlena carinarnica. Konsignaciona prodaja robe stranog porekla podrazumeva postojanje ugovora o zastupanju stranog poslovnog partnera, kojim se domai privredni subjekt ovlauje da u ime i za raun stranog poslovnog partnera prodaje robu te firme na domaem tritu. U konsignacionom skladitu vri se privremeni smetaj strane robe iz razloga to unapred nije poznata injenica da li e ta roba biti uvezena na domae trite (prodata domaem kupcu). Roba e biti ocarinjena tek u trenutku njenog iznoenja iz konsignacionog skladitenja radi prodaje domaem kupcu. Meutim, roba se moe u svakom trenutku ponovo vratiti u inostranstvo, kada e izostati njeno carinjenje. Konsignaciona skladta nisu ovlaena da, za robu koju prime na uvanje, izdaju skladinice.

6.2.5. Veleprodajni i distributivni centri Veleprodajni i distributivni centri predstavljaju opte, ali i specijalizovane skladine prostore koji se otvaraju sa ciljem boljeg snabdevanja trgovine na malo, kao i 153

finalnih potroaa, pod povoljnijim uslovima. U tom smislu, u njima se vri privremeno uskladitenje poljoprivrednih i drugih ivotnih namirnica, kao i robe iroke potronje. Zbog manjih reijskih trokova, ovi centri su u prilici da robu, koja se nalazi u njihovom skladinom prostoru, prodaju po znaajno niim cenama nego to je to sluaj kada se takva roba kupuje u redovnoj trgovinskoj mrei. To, kao i okolnost da se prilikom kupovine u veleprodajnim i distributivnim centrima, kupuje roba vieg kvaliteta i bez veeg broja posrednika u lancu njene prodaje, uinili su da je u poslednje vreme dolo do prave ekspanzije otvaranja ovih veleprodajnih i distributivnih centara.

6.3. Prava i obaveze ugovornih strana Ugovorne strane (skladitar i ostavodavac) svoja uzajamna prava i obaveze ureuju ugovorom o uskladitenju odreene robe. Tom prilikom vai vie puta istaknuto pravilo o dispozitivnosti normi kojima se ureuju pravni poslovi iz domena meunarodnog prometa roba i usluga, to konkretno znai da za sve to nije posebno ugovoreno vae odredbe propisa kojima je ureena materija ovog pravnog posla meunarodnog poslovanja. Materija ugovora o uskladitenju, u domaem pravu, regulisana je Zakonom o obligacionim odnosima (od 730. do 748. lana). Pored toga, odreeni aspekti poslovanja skladinih preduzea regulisani su Zakonom o spoljno/ trgovinskom poslovanju, kao i Carinskim zakonom. Najzad, od posebne vanosti su i odredbe tzv. autonomnog poslovnog prava, koje su sadrane u optim uslovima poslovanja skladinih preduzea. U meunarodnom prometu roba i usluga doneta je posebna meunarodna konvencija, pod nazivom Konvencija UN o odgovornosti operatora transportnih terminala u meunarodnoj trgovini. Ova Konvencija, koja jo nije stupila na snagu, doneta je 1991. godine u Beu. 1

6.3.1. Obaveze skladitara Osnovna obaveza skladitara, a ujedno i predmet ugovora o uskladitenju, je prijem i uvanje robe u svojim poslovnim prostorijama. Iz ove generalne proizilazi i posebna obaveza koja se sastoji u tome da je skladitar duan da primljenu robu, po isteku perioda njenog skladitenja, preda u istom stanju u kojem ju je preuzeo, eventualno uveanu za njene prirataje. Iz ovako postavljenih obaveza skladitara, koje proizilaze iz same prirode ovog pravnog posla, mogu se utvrditi njegova sledea prava i obaveze.

M. Vasiljevi, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 560

154

a) Postupanje sa panjom dobrog privrednika Ovo je opta obaveza skladitara koja se konkretizuje ugovorom o uskladitenju robe i poslovnim obiajima. Iz okolnosti da ugovor o uskladitenju ima elemente ugovora koji se zakljuuju s obzirom na posebna svojstva ugovornog partnera (intuitu personae), proistie obaveza skladitara da u svim fazama realizacije svojih ugovornih obaveza postupa sa panjom koja se oekuje od lica ija je struka obavljanje tih poslova. Dakle, u pitanju je pootrena odgovornost za preduzete radnje iz ugovora o uskladitenju, koja u pojam panje dobrog privrednika ukljuuje i pravne standarde strunjaka za delatnost koju obavlja. U tom smislu, skladtar e odgovarati za svako oteenje robe, osim ako dokae da je teta prouzrokovana usled okolnosti koje se nisu mogle izbei ili otkloniti (via sila) ili da je teta prouzrokovana krivicom ostavodavca, odnosno manama ili prirodnim svojstvima robe kao i neispravnom ambalaom. S tim u vezi stoji i obaveza skladitara da upozori ostavodavca na mane ili prirodna svojstva robe, odnosno na neispravnu ambalau, kao i na potencijalne uzroke oteenja robe koji su izvan domena njegovog uticaja, im je navedene nedostatke opazio ili ih je, s obzirom na okolnosti sluaja, morao opaziti. b) Objavljivanje optih uslova poslovanja Iako to nije neposredna zakonska obaveza, iz Optih uzansi za promet robom proizilazi obveza skladitara da donese i objavi opte uslove pod kojima e primati i smetati robu na uvanje. Da bi ovi opti uslovi poslovanja mogli da proizvode pravno dejstvo prema ostavodavcima, potrebno je da budu objavljeni na propisani ili na uobiajen nain, odnosno da budu predati ostavodavcu prilikom zakljuenja ugovora o uskladitenju. 1 Na taj nain, opti uslovi poslovanja skladitara postaju sastavni delovi ugovora o uskladitenju. U optim uslovima poslovanja skladitara uobiajeno se navode vrste usluga koje skladitar prua, nain zakljuenja ugovora u uskladitenju, postupak po nalozima ostavodavca, cenovnik (tarife) usluga, kao i druga pitanja od znaaja za uzajamna prava i obaveze ugovornih strana. c) Prijem robe na skladitenje Skladitar je duan da pod istim uslovima, bez ikakve razlike i diskriminacije, primi robu na uvanje ukoliko raspolae smetajnim kapacitetom, pod uslovom da se radi
1

Z. Antonijevi, Privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 318 M. Draki, Meunarodno ugovorno privredno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 305 M. i S. Stankovi, Meunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 445

155

o robi koja se moe skladititi u tom skladitu. Obaveza prijema robe na uvanje zasniva se na stanovitu da javna skladita obavljaju jednu vrstu javne slube, koja proizilazi iz prirode njihove registrovane delatnosti, pa su samim tim u obavezi da zakljue ugovor sa svakim ostavodavcem koji im se obrati, ako su ispunjeni uslovi za skladitenje te robe. Prilikom prijema robe na uvanje skladitar je duan da utvrdi njeno stanje, poto naelno skladitar ima obavezu da po proteku perioda uvanja robe, tu robu preda ostavodavcu ili drugom ovlaenom licu u onakvom stanju u kakvom je primio na uvanje. Tom prilikom, osnovno pravilo je da skladitar utvruje samo spoljanje stanje robe koju prima na skladitenje. d) uvanje robe Obaveza uvanja uskladitene robe u nepromenjivom stanju je osnovna obaveza skladitara i ona proizilazi iz same poslovne funkcije skladinog posla. Pored ouvanja integriteta i nepromenjenog stanja robe, kao pasivnu obavezu koja se bazira na ugovoru o uskladitenju, skladitar ima i obavezu preduzimanja manipulacija, pa i pravnih radnji radi spreavanja i otklanjanja oteenja robe. U tom smislu, ako se na robi, tokom perioda njenog skladitenja, dese takve neotklonjive promene zbog kojih postoji opasnost da se roba pokvari ili propadne, skladitar je duan da o toj okolnosti obavesti ostavodavca i zatrai izjanjenje u pogledu mera koje treba da preduzme sa takvom robom. Ukoliko ostavodavac ne odgovori ili se realno ne moe oekivati da e odgovor stii blagovremeno, skladitar je duan da takvu robu proda, bez odlaganja, na najpogodniji nain. Obaveza uvanja robe traje do isteka ugovorenog roka. Naelno ostavodavac, odnosno od njega ovlaeno lice, robu moe podii i pre isteka ugovorenog roka uvanja robe. Ukoliko, pak, ostavodavac ne podigne robu po isteku ugovorenog roka ili po isteku godine dana, ako nije ugovoren rok za uvanje robe, skladitar moe za njegov raun takvu robu da proda na javnoj prodaji, s tim to je obavezan da ga prethodno obavesti o takvoj nameri i ostavi mu naknadni rok od najmanje osam dana za podizanje te robe sa skladita. Skladitar prema robi koju je primio na skladitenje generalno ima pasivan odnos, tj. nema pravo da na bilo koji nain upotrebljava stvari koje su mu poverene na uvanje. S druge strane, skladitar je duan da dozvoli ovlaenom licu da robu pregleda i uzima uzorke sa te robe. U pogledu samog naina uvanja robe vai pravilo o individualnosti svake pojedine robe primljene na uvanje. Shodno tome, skladitar je duan da uskladitenu robu svojih ostavodavaca uva odvojeno, odnosno da izvri individualizaciju svake robe primljene na uvanje. To pravilo vai i u sluaju zamenljivih stvari, shodno principu nemeanja takvih stvari u sluaju ugovora o uskladitenju. 1 U tom smislu, zakonska odredba je izriita skladitar ne moe pomeati primljene zamenljive stvari sa stvarima iste vrste i istih svojstava. Od pravila nemeanja zamenljivih stvari postoje samo dva
1

M. Vasiljevi, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 561

156

izuzetka. Prvi proizilazi iz prirode autonomije volje i zasniva se na ugovorno iskazanoj saglasnoti ostavodavca sa takvim postupanjem sa njegovim stvarima. Drugi izuzetak se zasniva na prirodi samog skladita, odnosno stvari i izraava se u injenici da je oigledno da se radi o stvarima koje se mogu meati bez opasnosti od nastanka tete za ostavodavca. Ukoliko su u pitanju ovako pomeane stvari, skladitar moe na zahtev ovlaenog lica a bez uea ostalih ovlaenih lica, vlasnika zamenljivih stvari, iz same zamenljive stvari zameniti deo koji pripada ostavodavcu. e) Voenje poslovnih knjiga Pored opte obaveze voenja poslovnih knjiga, skladitar ima i posebnu obavezu voenja skladine knjige (tzv. registar skladita), u koju se unose detaljni podaci o ostavodavcu, robi koja je primljena na uvanje, kao i eventualne primedbe na stanje robe prilikom prijema, bitni elementi samog ugovora, roku uskladitenja i podatke o nainu i postupku izdavanja robe. Ovi podaci se upisuju u skladinu knjigu prema hronolokom redu njihovog deavanja. Pored skladine knjige, skladitar je duan da vodi i matinu knjigu skladinica, u kojoj se nalaze podaci o izdatim skladinicama, kao i kopije izdatih skladinica. Ova obaveza se odnosi samo na skladita koja su u obavezi izdavanja skladinica. f) Izdavanje skladinice Skladitar koji je na osnovu zakona ovlaen da za robu primljenu na skladitenje izda skladinicu (javna skladita i carinska skladita), duan je da to uini na zahtev ostavodavca. Obaveza izdavanja skladinice proizilazi iz izriitog zahteva ostavodavca, ali ujedno predstavlja i obavezu po slubenoj dunosti skladitara, koji je duan da izda ovu prenosivu hartiju od vrednosti, ako su se za to stekli propisani uslovi. Skladinica, kao hartija od vrednosti, omoguava njenom imaocu da putem skladinice prenosi pravo svojine, odnosno pravo raspolaganja ili oba prava sa sebe na drugog subjekta. Skladinica se sastoji od priznanice i zalonice, koje se moraju pozivati jedna na drugu, a koje sadre sledee podatke: - naziv, odnosno ime i zanimanje ostavodavca; njegovo sedite, odnosno prebivalite; - naziv i sedite skladitara; - datum i broj skladinice; - mesto gde se skladite nalazi; - vrstu, prirodu i koliinu robe; - navod o tome do kog iznosa je roba osigurana; - kao i ostale podatke potrebne za raspoznavanje robe i odreivanje njene vrednosti. Lice koje prenosom skladinice postane njen vlasnik, ima pravo da zahteva da mu se preda roba koja je u njoj oznaena, s tim da u odnosu na robu oznaenu u skladinici ima pravo njenog daljeg raspolaganja prenosom skladinice. Priznanica i zalonica, kao sastavni i konstitutivni delovi skladinice, mogu se prenositi zajedno ali i odvojeno. 157

Prenos priznanice bez zalonice daje njenom sticaocu pravo na zahtev da mu se preda roba oznaena u skladinici, samo ako uplati imaocu zalonice ili deponuje kod skladitara u korist imaoca zalonice iznos koji treba da mu bude isplaen na dan dospelosti potraivanja. Prenos zalonice bez priznanice daje sticaocu samo pravo zaloge na robi. Zalonica koja ne sadri iznos potraivanja zalonog poverioca obavezuje celokupnu vrednost stvari, na koju se odnosi, u korist zalonog poverioca. g) Osiguranje robe Skladitar nema optu (ex lege) obavezu da osigura robu koju je primio na skladitenje. On je obavezan da osigura robu, koju je primio na uvanje, samo u sluaju kada je to izriito ugovoreno. Ako ugovorom o uskladitenju, kojim je utvrena obaveza skladitara da osigura robu koju je primio na uvanje, nije odreeno koje rizike treba da obuhvati osiguranje, skladitar je duan da osigura robu od uobiajenih rizika. Treba napomenuti da uobiajeni rizici koji se osiguravaju nisu isti u svim sluajevima, ve zavise od lokalnih poslovnih obiaja i vrste robe koja je primljena na uvanje. h) Predaja uskladitene robe Skladitar je duan da na zahtev ostavodavca, odnosno od njega ovlaenog lica, izda robu koju je primio na skladitenje. Obaveza izdavanja robe moe biti odreena istekom ugovorenog roka uvanja robe. Ukoliko period uvanja robe nije ugovorom odreen, ostavodavac je duan da robu preuzme istekom roka od godine dana od dana njenog prijema na uvanje. Najzad, u primeni je i pravilo po kome je ostavodavac ovlaen da od skladitara zahteva predaju uskladitene robe i pre isteka ugovorenog roka njenog uvanja. Primalac robe duan je da robu pregleda u trenutku njenog preuzimanja. Svrha tog pregleda je utvrivanje eventualnih nedostataka na robi. Ukoliko prilikom preuzimanja robe primeti nedostatke na robi (vidljivi nedostaci), primalac je duan da o toj okolnosti odmah, bez odlaganja, upozori skladitara, inae e se smatrati da je roba uredno primljena. O nedostacima robe, koji se nisu mogli utvrditi u trenutku prijema (skriveni nedostaci), primalac je duan da na pouzdan nain obavesti skladitara u roku od sedam dana, raunajui od dana preuzimanja robe, inae e se smatrati da je roba uredno primljena. U vezi sa prijemom robe ustanovljena je i obaveza skladitara da plati naknadu tete koja je nastala na robi, koja je primljena na uvanje, usled njene propasti, umanjenja ili oteenja do koga je dolo u periodu od prijema do predaje robe. Tom prilikom zakonom je ograniena visina naknade tete, na nain da ona ne moe prei iznos stvarne (realne) vrednosti robe. Izuzetak od ovog pravila predstavlja oteenje robe koje je 158

prouzrokovano namerno ili krajnjom nepanjom skladitara, u kom sluaju on odgovara za celokupnu tetu, u punom njenom iznosu.

6.3.2. Obaveza ostavodavca Iz dvostrano obaveznog karaktera ugovora o uskladitenju proizilazi da svakoj obavezi skladitara odgovara odgovarajue pravo ostavodavca. Te obaveze se mogu posmatrati sa nivoa tri osnovna aspekta njihovog ispoljavanja. Prvi aspekt je obaveza saradnje. Drugi aspekt je obaveza plaanja ugovorne naknade (provizije) i nadoknade trokova. Trei aspekt je obaveza obezbeenja obligacija koje proizilaze iz ugovora o uskladitenju.

a) Saradnja sa skladitarem Prilikom predaje robe na skladitenje ostavodavac je duan da skladitaru saopti sve podatke o njoj i izjavi kolika je vrednost robe koja se predaje na uvanje. Ova obaveza je od posebnog znaaja poto je skladitar, po pravilu, duan da obezbedi pasivno uvanje robe u svom skladinom prostoru. Da bi mogao da u potpunosti ostvari obavezu uvanja robe, skladitar mora prethodno biti upoznat sa prirodom robe koju prima na uvanje, kao i svim njenim svojstvima, zavisno od kojih treba primeniti neke od posebnih oblika zatite integriteta te robe. Odreenje vrednosti te robe je u funkciji odgovornosti za tetu, koja eventualno moe da nastupi na robi tokom perioda njenog skladitenja.

b) Isplata naknade (provizija) Osnovno pravo skladitara, a ujedno i osnovna obaveza ostavodavca je obaveza plaanja naknade (provizije) za uvanje uskladitene robe. Iz okolnosti da zakonodavac koristi pojam odreene naknade, imajui u vidu dea je u pitanju pravni posao iz domena meunarodnog prometa roba i usluga, moe se zakljuiti da obaveza plaanja naknade postoji u svakom sluaju uskladitenja robe, kao jedna od osnovnih obaveza ostavodavca, s tim to ona moe biti odreena samim ugovorom o uskladitenju, ali i utvrena na osnovu optih uslova poslovanja (tarifa) skladitara, odnosno u skladu sa poslovnim obiajima koji postoje u mestu u kome je skladitenje obavljeno. 159

Isplata naknade (provizije), po pravilu, vri se prilikom preuzimanja robe sa skladita. Meutim, ugovorom o uskladitenju mogu se predvideti i drugi naini plaanja naknade (provizije) za uvanje robe. Ukoliko je roba izdata sa skladita pre isteka ugovorenog roka njenog uvanja, skladitar ima pravo na naknadu (proviziju) srazmerno duini vremena u kome je uvao robu, u odnosu na ugovoreni rok njenog uvanja. c) Naknada trokova Pored naknade (provizije) za uvanje robe skladitar ima pravo, a ostavodavac obavezu, naknade trokova koji su bili potrebni za uvanje takve robe. Skladitar ima pravo na naknadu samo neophodnih i korisnih trokova za ostavodavca, koji se po poslovnoj praksi ne smatraju trokovima za poslove koji su ukalkulisani u cenu skladitenja robe. Ovi trokovi mogu biti prouzrokovani i naknadnim nalozima, u pisanoj formi, koje je ostavodavac naloio skladitaru u vezi posebnih dunosti skladitara povodom preduzimanja potrebnih radnji i mera sa robom koja je primljena na uvanje. S druge strane, redovni (reijski) trokovi skladitenja robe uraunati su u naknadu (proviziju) za uvanje te robe, kao i svi ostali uobiajeni trokovi i u odnosu na te trokove skladitar nema prava na posebnu naknadu. Obaveza ostavodavca da nadoknadi potrebne (nune i korisne) trokove skladitara u vezi sa uvanjem uskladitene robe, postoji nezavisno od ugovora o uskladitenju. Drugim reima, skladitar e pravo na te trokove moi da ostvari i u sluaju kada ono nije predvieno ugovorom o skladitenju. d) Zalono pravo skladitara Za svoja potraivanja na osnovu ugovora o uskladitenju (provizija za uvanje robe i naknada nunih i korisnih trokova), kao i ostalih potraivanja, koja su nastala u vezi sa uvanjem robe (akcesorna potraivanja), skladitar ima zalono pravo na robi koja mu je predata na uvanje. Ovo pravo proizilazi iz samog zakona (ex lege) i nije potrebno da odredbe o uspostavljanju ovog prava budu sadrane u ugovoru o uskladitenju. Poto je zalono pravo ustanovljeno samo u odnosu na stvari koje su predmet ugovora o uskladitenju, to skladitar pravo zaloge ne moe ostvariti prema ostavodavevim stvarima koje su u njegovoj dravini po drugom pravnom osnovu, ak i ako je u pitanju drugi ugovor o uskladitenju. Takoe, skladitar gubi zalono pravo na stvarima ostavodavca, kada te stvari preda bilo samom ostavodavcu, bilo od njega ovlaenom licu.

160

6.4. Prestanak ugovora o uskladitenju Najei razlog prestanka ugovora o uskladitenju je prestanak do koga dolazi izvrenjem obaveza ugovornih strana. Pored toga, iz objektivnih razloga, ugovor o uskladitenju moe prestati i u sluaju propasti stvari koja je predmet uvanja na osnovu ovog ugovora, a do koga je dolo usled nepredvidivih i neotklonjivih dogaaja, ije nastupanje se ne moe pripisati krivici bilo koje od ugovornih strana (via sila). Poseban nain prestanka ugovora o uskladitenju predstavlja prestanak postojanja jedne ili obe ugovorne strane. Iz okolnosti postojanja kvalifikatornih uslova koje treba da ispuni skladitar da bi se bavio privrednom delatnou skladitenja robe, moe se zakljuiti da e ugovor o uskladitenju prestati i u sluaju kada skladite skladitara prestane da ispunjava uslove za skladitenje svih ili samo posebne vrste robe. Najzad, iz okolnosti da ugovor o uskladitenju spada u ugovore sa trajnim prestacijama, proizilazi da ovaj ugovor prestaje istekom ugovorenog roka skladitenja robe, odnosno, ako ovaj rok nije ugovoren, istekom roka od godinu dana od dana kada je roba primljena na uvanje.

161

IV Vii oblici poslovne saradnje sa inostranstvom

Klasini pravni poslovi iz domena meunarodnog prometa roba i usluga, sa razvojem meunarodnog trita i sve veim ukljuivanjem domaih privrednih subjekata u robne i novane tokove, koji se uspostavljaju na tom tritu, sve manje su mogli da zadovolje potrebe koje savremeni meunarodni robno novani promet postavlja pred te subjekte. Posledice takvih tokova, u naim uslovima, mogu da se sagledaju putem svoja dva osnovna aspekta ispoljavanja. Prvi aspekt se izraava u injenici stalnog i kontinuelnog otvaranja domaeg trita prema uticajima koji dolaze iz inostranstva. To se naroito ogleda u uspostavljanju i priznavanju nacionalnog tretmana stranim privrednim subjektima prilikom njihovog poslovanja na domaem tritu. U tom pogledu zakonodavac je krajnje eksplicitan, u skladu sa naelnim opredeljenjem da je spoljna trgovina, kao prekogranini promet roba i usluga, slobodna i bez ogranienja, utvren je stav po kome strana pravna lica i preduzetnici, prilikom obavljanja spoljnotrgovinskih poslova, imaju jednako pravo poslovanja kao i u domaem pravnom prometu. Saglasno tome strana pravna lica i preduzetnici su slobodni da svoje odnose urede po svojoj volji i u skladu sa pravnim pravilima koji se primenjuju na njihov poslovni odnos. Drugi aspekt se ispoljava u injenici nastanka novih pravnih poslova iz domena meunarodnog prometa roba i usluga. Osnovno obeleje ovih novih pravnih poslova je da oni nastaju kao rezultat poslovne aktivnosti na meunarodnom tritu, te da, po pravilu, svoje osnovne uporite imaju u tzv. autonomnom trgovinskom pravu. Naime, nastanak novih ugovora meunarodnog poslovanja nije rezultat anticipacije zakonodavnih tela drava savremenog sveta, ve potreba pravnog ureivanja odnosa u koje stupaju subjekti meunarodnog poslovanja. Zbog toga, veina ovih ugovora ima obeleje neimenovanih ugovora u nacionalnim trgovinskim zakonicima. S druge strane, upravo zbog odsustva nacionalne legislative u ovoj oblasti i dinaminosti promena koje karakteriu savremena privredna kretanja, potrebno je ne samo navesti ove nove oblike poslovne saradnje sa inostranstvom, ve i ukazati na njihova posebna svojstva. Tom prilikom, panja e biti posveena samo onim najznaajnijim i to kako sa aspekta njihove vanosti za nacionalne ekonomije, tako i s obzirom na sloenost pravnih i poslovnih odnosa koji se povodom njih uspostavljaju.

1. Ugovor o lizingu 1.1. Pojam i karakterna obeleja Ugovorom o lizingu (leasing) jedna ugovorna strana (davalac lizinga) obavezuje se da e odreenu stvar (predmet lizinga) ustupiti na korienje drugoj ugovornoj strani 162

(primaocu lizinga) na odreeno ili na neodreeno vreme, kao i da e obaviti sve ugovorene radnje u vezi urednog privrednog korienja te stvari, s tim da primalac lizinga preuzima obavezu da za tako izvrenu uslugu plati naknadu (lizing proviziju), kao i da po isteku ugovorenog roka vrati stvar davaocu lizinga ili je otkupi.1 Pojam ugovora o lizingu, koji je uobiajen u savremenoj poslovnoj praksi, vodi poreklo od engleske rei lease (zakup, najam), odnosno glagola to lease (dati u zakup, odnosno iznajmiti), ali je vremenom poprimio ire znaenje objedinjujui u sebi elemente drugih pravnih poslova iz domena meunarodnog prometa roba i usluga, u prvom redu ugovora o meunarodnoj prodaji robe, ugovora o zakupu, ugovora o pruanju servisnih usluga (usluga odravanja opreme), pa sve do ugovora o prenosu znanja i umenosti (know-how) sa davaoca na korisnika lizinga. Iz tih razloga preovlaujui je stav da se u sluaju ugovora o lizingu susreemo sa samostalnim ugovorom meunarodnog poslovnog prava, koji dodue obuhvata elemente drugih ugovora, ali i koji ujedno kreira samostalni (sui generis) pravni posao. Ugovor o lizingu spada u red neimenovanih pravnih poslova, poto u veini savremenih trgovakih zakonika nije izvreno njegovo normiranje. Ta okolnost, kao i injenica da je ovaj ugovor nastao u poslovnoj praksi, dopunski upuuju na znaaj koji u ovoj oblasti ima autonomno trgovinsko pravo, a pre svega opti uslovi poslovanja znaajnijih lizing organizacija. Inae, iz same prirode ugovornih odnosa proizilazi da je u pitanju dvostrano obavezni ugovor, teretni ugovor, kao i ugovor sa trajnim prestacijama. to se tie forme ugovora o lizingu, meunarodna poslovna praksa je ustanovila pravila shodno kojima se ovaj ugovor zakljuuje u pisanoj formi i to uobiajeno kao formularni ugovor po postupku zakljuenja ugovora po pristupanju. Dakle, iako ex lege (zbog svoje prirode neimenovanog ugovora) ne postoji obaveza zakljuivanja ugovora o lizingu u pisanoj formi, zbog znaaja za ugovorne strane i posebno zbog karaktera ugovora sa trajnim prestacijama, koje se izvravaju u duem vremenskom periodu, ustanovljena je praksa zakljuivanja ovog ugovora u pisanoj formi. Ugovorne strane kod ugovora o lizingu su davalac lizinga (lizing organizacije) i korisnik (primalac) lizinga. Meutim, u pravni odnos kod ugovora o lizingu na odreen nain stupaju i proizvoa predmeta lizinga i finansijer lizing posla. 2 Davalac lizinga je privredni subjekt koji, kao svoju privrednu delatnost, vri poslove ustupanja odreene stvari na korienje uz odgovarajuu naknadu (lizing proviziju). Korisnik (primalac) lizinga je takoe privredni subjekt, po pravilu u statusu pravnog lica, koji uzima odreenu stvar (opremu na korienje na odreeno ili na neodreeno vreme plaajui naknadu (lizing proviziju) po pravilu u vie sukcesivnih rata.

R. urovi, Meunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 314 V. Kapor S. Cari, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 285 S. Vukievi M. Velimirovi, Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 423 R. urovi, Meunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 315

163

Proizvoa predmeta lizinga moe istovremeno biti i davalac lizinga (kod tzv. direktnog lizinga), ali to moe biti i lice koje posredno uestvuje u lizing poslu. To e biti sluaj kada korisnik lizinga sam odredi i narui predmet lizinga od njegovog proizvoaa, a lizing organizacija obezbedi realizaciju ovog posla na nain da od proizvoaa otkupi predmet lizinga i u narednoj interaciji tako otkupljeni predmet prenese korisniku lizinga na njegovu dalju privrednu eksploataciju. Finansijer lizing posla je finansijska organizacija (po pravilu banka) koja finansira proizvodnju predmeta lizinga od strane njegovog proizvoaa ili otkupljuje dospelu obavezu korisnika predmeta lizinga prema njegovom proizvoau, ime ona de facto postaje lizing organizacija, odnosno poprima njene funkcije. Bitni elementi uovora o lizingu su predmet lizinga, cena korienja (lizing provizija) predmeta lizinga i vremenski period (rok) za koji se predmet lizinga ustupa na privrednu eksploataciju korisniku lizinga. Predmet ugovora o lizingu je ustupanje na korienje odreene stvari (opreme) ili skupa stvari koji ini jednu tehniko-tehnoloku i ekonomsku celinu. To moe biti bilo koja pokretna, ali i nepokretna stvar. Ukoliko je re o pokretnim stvarima, najee se radi o opremi, mainama, saobraajnim sredstvima, elektronskim ureajima, kompjuterima i drugim tehniki sloenim objektima, iji je ekonomski vek eksploatacije relativno kratak u odnosu na fiziki vek trajanja tih proizvoda, to ih ini posebno skupim. Usled toga postoje ugovori o lizingu sa klauzulom zamene isporuenog predmeta lizinga, ukoliko tokom trajanja ugovora doe do njegovog daljeg usavravanja, odnosno poboljanja performansi u odnosu na isporueni predmet lizinga, tako da taj predmet postane tehniko tehnoloki zastareo, a ekonomski nerentabilan. Od nepokretnih stvari u lizing se obino ustupaju hoteli i drugi ugostiteljski objekti, kao i drugi poslovni objekti privrednog karaktera. Cena (lizing provizija) prestavlja bitan element ugovora o lizingu i ujedno osnovni privredni motiv davaoca lizinga, kao i osnovna obaveza primaoca lizinga. Po pravilu cena (lizing provizija) utvruje se samim ugovorom o lizingu. U sluaju lizinga cena predstavlja ekonomski ekvivalent iskoriavanja isporuenog predmeta lizinga, te nije redak sluaj da ona u svom ukupnom iznosu prevazilazi pojedinanu cenu isporuene stvari (predmeta lizinga). Inae, iz prirode ugovora o lizingu, kao ugovora sa trajnim prestacijama, proizilazi i okolnost da se cena, po pravilu, plaa u vie sukcesivnih rata. To e najee biti mesene rate, mada se plaanje cene moe ugovoriti i u drugim vremenskim intervalima (tromeseno, godinje, po zavretku posla i sl). U kategoriju bitnih uslova spada i rok na koji se zakljuuje ugovor o lizingu. Svrstavanje roka trajanja ugovora o lizingu u bitne uslove, vezuje se za period poslovnog iskoriavanja prenetog predmeta lizinga, kao osnovnog privrednog motiva na strani primaoca lizinga. Zavisno od okolnosti vremenskog perioda eksploatacije predmeta lizinga odreuju se cena (lizing provizija), kao i uslovi realizacije procesa proizvodnje primaoca lizinga. Ugovor o lizingu moe biti zakljuen na odreeno, ali i na unapred neodreeno vreme, sa pravom ugovornih strana na otkaz daljeg trajanja ovako zakljuenog ugovora. Ugovorom se moe predvideti da e se po isteku vaenja ugovora predmet lizinga vratiti davaocu lizinga, da e se ugovor o lizingu produiti radi daljeg

164

privrednog iskoriavanja predmeta lizinga, kao i da e korisnik lizinga, tokom eksploatacije ili po isteku njenog roka otkupiti predmet lizinga.

1.2. Privredni znaaj lizing posla Razvoj robne razmene u uslovima meunarodnog prometa roba i usluga, neminovno zahteva odgovarajua pravna sredstva i razvoj pravnih formi za njegovo oblikovanje. Kad je re o lizing poslu, ovaj ugovorni odnos se pojavio u uslovima intenzivnog rasta robne razmene u meunarodnom prometu roba i usluga. Lizing se, istorijski posmatrano, prvi put pojavio u poslovnoj praksi SAD krajem XIX. veka. Tada je Bell Telephone Company zapoela sa praksom davanja telefonskih aparata korisnicima njenih usluga na korienje, uz odgovarajuu naknadu i zadravanja prava svojine na tim aparatima. Pozitivna iskustva takvog poslovanja uslovila su nagli razvoj lizing posla ne samo u SAD, ve i u veini visokorazvijenih drava. Postupno lizing posao se afirmisao ne samo kao oblik finansiranja nedovoljno plateno sposobnih poslovnih partnera, ve i kao oblik nabavke visokokvalitetne i sofisticirane opreme bez neophodnih prateih investicionih ulaganja. U savremenim uslovima odvijanja meunarodnog poslovanja lizing predstavlja moderan nain finansiranja, plasmana i nabavke investicione opreme. To je veoma pogodno i korisno sredstvo kako za korisnika tako i za davaoca lizinga. Korisnik lizinga tim putem stie pravo korienja predmeta lizinga, koji mu je neophodno potreban za obavljanje njegove privredne delatnosti, bez angaovanja gotovinskih ili kreditnih finansijskih potencijala. Korisnik lizinga e na ovaj nain predmet lizinga staviti u funkciju stvaranja nove vrednosti kroz proces privredne delatnosti, ime e se stvoriti uslovi da e se cena (lizing provizija) za korienje predmeta lizinga otplauje iz vrednosti koja je stvorena korienjem predmeta lizinga. Na taj nain oprema i druge stvari, koje su uzete u lizing, same sebe otplauju, to je mnogo povoljnije nego u sluaju kada bi se one kupovale ili nabavljale putem kredita, koji bi se morao vratiti sa kamatom. Tome treba pridodati i injenicu da predmet lizinga, po pravilu, ine tehniki sloene stvari, iji je ekonomski vek eksploatacije, zbog stalnog usavravanja, daleko krai od njihovog fizikog veka trajanja. S druge strane, davalac lizinga takoe ima znaajne koristi iz ovakvog naina poslovanja, poto mu on omoguava bri plasman opreme i povratno ulaganje sredstava u njeno dalje usavravanje.

1.3. Vrste ugovora o lizingu Okolnost da je ugovor o lilzingu neimenovan pravni posao omoguila je nastanak velikog broja njegovih modaliteta, koji su se formirali sa osnovnim ciljem da u to veem stepenu odgovore naraslim potrebama i specifinim zahtevima poslovne prakse. 165

Osnovna sistematizacija ovih vrsta lizing posla moe se izvriti shodno sledeim kriterijumima: 1. prema osobinama predmeta lizinga; 2. prema trajanju ugovora o lizingu i 3. prema poloaju u kome se nalazi davalac lizinga 1 .

1.3.1. Vrste lizinga prema osobinama predmeta lizinga Prema osobinama predmeta lizinga mogu se razlikovati: a) lizing potronih dobara, kada se ustupaju na korienje potrona dobra vee vrednosti (automobili, vredniji predmeti domainstva, kompjuteri i sl). Putem ovog oblika lizinga moe se obezbediti kontinuelna opremljenost najsavremenijim proizvodima, to bi u uslovima njihove stalne kupovine i potom prodaje, po znaajno nioj ceni, bilo teko ekonomski ostvarivo, posebno u uslovima smanjenje platene sposobnosti stanovnitva. b) investicioni lizing, koji se javlja u oblasti spoljnotrgovinske razmene, kao oblik finansijske podrke, ali ne u formi kreditnih aranmana, nego u obliku ustupanja investicionih postrojenja. Ovaj oblik lizinga, po pravilu, prati i kompletan inenjering aranman, na nain da se pored predmeta lizinga, koji se ustupa, garantuje i njegovo odravanje u ispravnom stanju, kao i obuka kadrova primaoca lizinga, koji e u postupku radnog procesa, koristiti predmet lizinga. c) lizing nepokretnih stvari sastoji se u ustupanju privrednih objekata, najee hotela i drugih turistikih i ugostiteljskih objekata, na privredno korienje primaocu lizinga. d) lizing upotrebljenih stvari (second hand leasing) postoji u sluaju kada davalac lizinga daje na upotrebu primaocu lizinga predmet lizinga, koji je po nekom pravnom osnovu ve bio u pravnom prometu.

1.3.2. Vrste lizinga prema duini trajanja ugovora o lizingu Prema duini trajanja mogu se razlikovati sledee vrste ugovora o lizingu: a) kratkoroni (operativni) lizing, kod koga davalac lizinga predmet lizinga ustupa na odreen vremenski period njegovog privrednog iskoriavanja od strane primaoca lizinga. Predmet lizinga u ovom sluaju su trajne nepotrone stvari koje se mogu vie puta dati na korienje razliitim licima. Kod ove vrste lizinga, davalac lizinga preuzima obavezu odravanja (servisiranja) u ispravnom stanju predmeta lizinga,
1

V. Kapor - S. Cari, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 286 S. Cari, Ugovor o lizingu i njegova upotrebljivost u Jugoslovenskoj privredi, Zbornik radova Novi ugovori od znaaja za privredni razvoj Jugoslavije, Beograd, 1995. godina, str. 81

166

obavezu nabavke rezervnih delova pa, u odreenim sluajevima, i obavezu zamene samog predmeta lizinga. b) dugoroni (finansijski) lizing sastoji se u obavezi davaoca lizinga da predfinansira izgradnju predmeta lizinga (to su najee investicioni objekti velike vrednosti) i njihovog ustupanja na korienje u duem vremenskom periodu. Posebno obeleje ove vrste lizinga je da primalac lizinga istekom vremenskog perioda otplate cene, po pravilu, otkupljuje predmet lizinga i postaje njegov vlasnik. 1.3.3. Vrste lizinga prema poloaju davaoca lizinga Prema poloaju davaoca lizinga mogu se razlikovati sledee vrste ugovora o lizingu: a) direktni lizing kod koga se pojavljuju samo dve strane u lizing poslu i to davalac lizinga, koji je istovremeno i proizvoa i isporuilac predmeta lizinga i korisnik lizinga. Kod direktnog lizinga korisnik lizinga slobodno bira proizvoaa predmeta lizinga, koji je ujedno i isporuilac (davalac) lizinga. U sluaju direktnog lizinga uspostavljaju se odnosi samo izmeu ugovornih strana koje su zakljuile ugovor o lizingu. Direktan lizing najee nastaje povodom plasmana proizvoda vee vrednosti od strane afirmisanih proizvoaa, za ijim korienjem postoji potreba kod ireg broja potencijalnih poslovnih partnera. Kod direktnog lizinga, davalac lizinga pojavljuje se i u funkciji finansijera lizing posla, pa e mu se sredstva koja je uloio u proizvodnju predmeta lizinga, vratiti iskljuivo kroz naplatu cene (provizije) za lizing posao. b) indirektni lizing predstavlja u osnovi pravi lizing posao. On se bazira na posrednikoj funkciji koju ima lizing organizacija (davalac lizinga) izmeu proizvoaa predmeta lizinga i korisnika lizinga. U sluaju ove vrste ugovora o lizingu, lizing organizacija, u vidu svog redovnog poslovanja, bavi se finansiranjem nabavke predmeta lizinga za potrebe primaoca lizinga. U poslovnoj praksi ova vrsta ugovora o lizing naziva se i finansijskim lizingom. 1 U najoptijim crtama ugovor o finansijskom lizingu je takav ugovor kod koga jedna strana (davalac lizinga) daje na korienje predmet lizinga, koji je nabavljen od proizvoaa tog predmeta (koji nije ugovorna strana iz ugovora o lizingu), te tako nabavljeni predmet ustupa na korienje primaocu lizinga za odreeni vremenski period. Korisnik (primalac) lizinga za preneto pravo ekonomskog iskoriavanja predmeta lizinga plaa ugovorenu cenu (lizing proviziju) davaocu lizinga. Specifinog ugovora o finansijskom lizingu sastoji se u tome to se uspostavlja trojni poslovni odnos. Prvi odnos se uspostavlja izmeu primaoca lizinga koji, poto nema dovoljno finansijskih sredstava, angauje davaoca lizinga radi obezbeenja nabavke predmeta lizinga. Drugi odnos je odnos davaoca lizinga i proizvoaa predmeta lizinga, koji po zahtevu davaoca, ali i uz uee primaoca lizinga, izrauje predmet lizinga i predaje ga davaocu lizinga.
I. Spasi, Obaveze i prava uesnika u trostranoj finansijskoj lizing operaciji, Zbornik radova Novi ugovori od znaaja za privredni razvoj Jugoslavije, Beograd, 1995. godina, str 67
1

167

Trei odnos je odnos davaoca lizinga koji, tako steeni predmet lizinga, ustupa na ekonomsko iskoriavanje primaocu lizina, na osnovu ega stie pravo na lizing proviziju. 1.4. Prava i obaveze ugovornih strana Osnovni izvor prava i obaveza ugovornih strana kod ugovora o lizingu predstavlja autonomno trgovako pravo, odnosno njegov poseban oblik ispoljavanja koji je sadran u optim uslovima poslovanja lizing organizacija. Postojanje vie vrsta lizing posla dopunski usloava materiju odreivanja uzajamnih prava i obaveza kod ugovora o lizingu, poto su sasvim logino ta prava i obaveze u znaajnoj meri uslovljena vrstom ugovora o lizingu koji je zakljuen. Pa ipak, zanemarivanjem manje bitnih elemenata iz ugovora o lizingu i stavljanjem u prvi plan onih osnovnih, moe se doi do stanovita da ugovorne strane kod ugovora o lizingu imaju sledea prava i obaveze. 1.4.1. Obaveze davaoca lizinga Osnovne obaveze davaoca lizinga iz ugovora o lizingu su sledee: a) Postupanje sa panjom savesnog i urednog privrednika Ugovor o lizingu, u odreenoj meri, sadri elemente ugovora koji se zakljuuju s obzirom na posebna svojstva linosti (intuitu personae). Primalac lizinga upravo s obzirom na takva svojstva davaoca lizinga stupa sa njim u ugovorni odnos, osnovano oekujui da e davalac lizinga, svoje obaveze izvriti sa onom panjom i savesnou koja se oekuje od strunjaka u svojoj oblasti. Ta savesnost i panja u izvravanju obaveza dopunski su potencirani injenicom da je u pitanju neimenovani ugovor. Stoga je davalac lizinga obavezan da u svim fazama izvravanja svojih ugovornih obaveza postupa sa najviim stepenom panje, koja se oekuje od lica koje takve poslove profesionalno obavlja. b) Ustupanje predmeta lizinga na poslovno iskoriavanje Osnovna obaveza davaoca lizinga, koji je ujedno i ratio ovog posla, je prenoenje (ustupanje) u fiziki posed primaoca lizinga, stvari ili opreme koja ini predmet ugovora o lizingu. Stoga nije dovoljno samo obeanje predaje predmeta lizinga, neophodno je da se on nae u posedu primaoca lizinga, poto se jedino na taj nain moe ispuniti dopunski uslov njegovog privrednog iskoriavanja u interesu primaoca lizinga. Stoga je to ujedno i realan ugovor po formi svog izvrenja. 168

Predmet lizinga se, po pravilu, odreuje ugovorom o lizingu. S tim u vezi, davalac lizinga ima obavezu isporuke predmeta lizinga u onakvom stanju kako je to ugovoreno. Ukoliko samim ugovorom o lizingu nisu blie odreena kvantitativna i kvalitativna svojstva predmeta lizinga, davalac lizinga ima obavezu isporuku stvari (opreme) prosenih svojstava, odnosno onih svojstava koje odgovaraju oekivanim potrebama primaoca lizinga, ako su mu te potrebe bile poznate ili su mu s obzirom na okolnosti sluaja morale biti poznate. c) Odravanje predmeta lizinga u ispravnom stanju Ova obaveza postoji samo ako je izriito ugovorena i sastoji se od preduzimanja svih potrebnih radnji na predmetu lizinga, koje e taj predmet odrati u ispravnom, odnosno ugovorenom stanju. Meutim, pod urednim odravanjem predmeta lizinga ne spada samo njegovo redovno servisiranje, ve se pod tim podrazumevaju i prethodne radnje kao to su instalisanje objekta, obuka kadrova, prilagoavanje rada objekta tehnikim uslovima i standardima koji postoje i vae u dravi primaoca lizinga, pa sve do zamene delova, odnosno celog isporuenog objekta predmeta lizinga. Sem toga, u okvire ove obaveze spada i prenoenje na primaoca lizinga potrebnih znanja i iskustava (know-how) iz oblasti tehnike i tehnologije koja su uslov njegovog uspenog korienja. d) Obezbeenje nesmetanog korienja predmeta lizinga Zbog injenice da kod ugovora o lizingu ne dolazi do prenoenja prava svojine na predmetu lizinga u istom trenutku kada se taj predmet predaje na korienje primaocu lizinga, na strani davaoca lizinga postoji obaveza da primaocu lizinga garantuje nesmetanu i urednu privrednu eksploataciju predmeta lizinga. U tom smislu, davalac lizinga je duan da prui pravnu zatitu od oduzimanja predmeta lizinga iz poseda primaoca lizinga (zatita od evikcije), kao i da mu omogui uredno i u skladu sa propisima drave primaoca lizinga zakonito korienje predmeta lizinga.

1.4.2. Obaveze korisnika lizinga Osnovne obaveze korisnika lizinga iz ugovora o lizingu su sledee: a) Plaanje lizing naknade (provizije) Osnovna obaveza korisnika lizinga je plaanje lizing naknade. Veoma je vano da korisnik lizinga ovu svoju obavezu izvrava na ugovoreni nain, poto je uobiajena 169

praksa da se u optim uslovima poslovanja lizing organizacija, utvruju stroge sankcije za korisnika lizinga koji neuredno izvrava ovu svoju obavezu. Lizing naknada se plaa, po pravilu u vie suksecivnih (mesenih, tromesenih ili godinjih) rata, s tim to se najee ugovara njeno meseno plaanje. Prva rata obino dospeva poetkom meseca koji sledi po isporuci, odnosno prijemu predmeta lizinga. 1 Lizing naknada sadri vie elemenata. U prvom redu ona obuhvata odgovarajui deo nabavne cene opreme koja se ustupa primaocu lizinga na korienje. Dalje, ona sadri i investicione trokove, odnosno trokove investicionog odravanja te opreme, poto davalac lizinga pravno ostaje njen vlasnik tokom celog perioda vaenja ugovora o lizingu. S tim u vezi, lizing rata uvek sadri deo amortizacije lizing objekta, jer se njegovim privrednim iskoriavanjem ujedno ostvaruje i njegovo srazmerno obezvreivanje. Stoga je amortizacija esto ubrzana, tako da se predmet lizinga u pojedinim sluajevima moe bre amortizovati, nego to prestane sam ugovor o lizingu. Najzad, lizing rata sadri i odgovarajui deo neto lizing zarade koja pripada davaocu lizinga, a koja pored pokrivanja svih efektivnih privrednih trokova, treba da pokrije i sve rizike koje sobom nosi lizing posao. b) Namensko korienje predmeta lizinga Korisnik lizinga ima obavezu da prihvati isporuku predmeta lizinga, te da tako primljen predmet lizinga, namenski iskoriava i u odnosu na njegovo korienje postupa savesno i sa panjom dobrog privrednika. S tim u vezi, korisnik lizinga bie odgovoran davaocu lizinga za tetu koja je nastala usled toga to predmet lizinga nije korien na ugovorenim, odnosno uobiajeni nain. Tom prilikom, panja sa kojom korisnik lizinga postupa sa predmetom lizinga, utvruje se na osnovu standarda savesnog i paljivog privrednika, dakle na viem nivou nego to je to sluaj sa panjom dobrog domaina i njegovim odnosom prema stvarima na koja ima pravo svojine. Radi urednog ostvarivanja ove obaveze korisnika lizinga, esto se u ugovor o lizingu unose odredbe, shodno kojima u krug njegovih obaveza spada i omoguavanje kontrole davaoca lizinga u pogledu naina iskoriavanja predmeta lizinga. c) Vraanje predmeta lizinga Korisnik lizinga je duan da davaocu lizinga, po isteku ugovorenog perioda privrednog korienja, vrati predmet lizinga. Tom prilikom, on je duan da predmet lizinga vrati u stanju u kome ga je primio, imajui u vidu sve promene koje su na njemu nastale (normalno troenje i habanje) kao posledica njegove redovne upotrebe, odnosno privrednog iskoriavanja.

I. Spasi, Obaveze i prava uesnika u trostranoj finansijskoj lizing operaciji, Zbornik radnova Novi ugovori od znaaja za privredni rast Jugoslavije, Beograd, 1995. godina, str. 75

170

Obaveza vraanja predmeta lizinga moe biti modifikovana naknadnim klauzulama o produenju vaenja ugovora o lizingu za naredni period, odnosno prava na otkup predmeta lizinga. Pravo na otkup predmeta lizinga moe biti odreeno kao posebno pravo, koje se stie istekom roka na koji je zakljuen ugovor o lizingu, odnosno kao pravo koje je sadrano u samom ugovoru o lizingu, na nain da korisnik lizinga otplatom poslednje rate lizing naknade postaje vlasnik predmeta lizinga. 2. Ugovor o franizingu 2.1. Pojam i karakterna obeleja Ugovorom o franizingu uspostavlja se poslovni odnos u kome jedna ugovorna strana davalac franize (franizant) za unapred odreeni ili neodreeni, ali po pravilu dui period vremena, preuzima obavezu da vri isporuke robe i prua pojedine privredne usluge, kao i da prenese svoje znanje i iskustvo u proizvodnji i poslovanju na drugu ugovornu stranu, a druga ugovorna strana primalac franize (franizatar) se obavezuje da e se u svom poslovanju pridravati preuzetih obaveza, kao i da e po tom osnovu platiti ugovorenu naknadu. Ugovor o franizingu predstavlja novi pravni institut, koji je nastao u meunarodnim poslovnim odnosima sa osnovnim ciljem uspostavljanja trajnih poslovnih odnosa izmeu davaoca i primaoca franize. Stoga se osnovni izvor kojim su regulisani odnosi koji se uspostavljaju njegovim zakljuenjem nalazi u domenu autonomnog trgovinskog prava. To za pravnu posledicu ima da ovaj ugovor po svojim karakteristikama spada u neimenovane, dvostrano obavezne, teretne ugovore sa trajnim prestacijama. Posebno obeleje ovom ugovoru daje injenica da se on zakljuuje u uslovima meunarodnog poslovanja i na, po pravilu, dui vremenski period. Usled toga nastala je i poslovna praksa shodno kojoj se ovaj ugovor zakljuuje u pisanoj formi. Pisana forma, u ovom sluaju, pored stvaranja vieg stepena pravne i poslovne sigurnosti ugovornih strana, u funkciji je i blieg odreivanja njihovih uzajamnih prava i obaveza. Naime, iz okolnosti da je u pitanju neimenovani ugovor, proizilazi i odsustvo mogunosti primene normi tzv. dispozitivnog zakonodavstva, tj. normi vaeih pravnih propisa odreene drave, odnosno meunarodnih pravnih akata. U naem pravnom sistemu, ugovor o fraizingu nije regulisan odredbama vaeih propisa, u prvom redu Zakona o obligacionim odnosima. Usled toga, osnovni izvor prava predstavljaju norme tzv. autonomnog trgovinskog prava, u prvom redu, opti uslovi poslovanja i tipski ugovori po kojima posluju fraizing organizacije. Takoe, ovaj ugovor, po prirodi odnosa koji se uspostavljaju, spada u ugovore koji se zakljuuju s obzirom na posebna svojstva ugovornog partnera (intuitu personae). Naime, kako davaocu franize, tako i njenom primaocu nije nebitno sa kim zakljuuju ugovor, odnosno uspostavljaju poslovni odnos. Stoga, kada u realizaciji ovako uspostavljenih odnosa doe do prestanka uzajamnog poverenja, ta okolnost moe da dovede i do prestanka samog ugovornog odnosa. 171

Pojam franizing (franchising) je termin engleskog porekla za oznaavanje ovog ugovora i potie od francuske rei franchise, koji izvorno oznaava razne vrste privilegija, povlastica i slino. Otuda se u anglosaksonskoj doktrini koristi izraz franchise contract odnosno u francuskoj contract de franchise. Meutim, budui da je pojam franiza u naem pravu vezan i za ugovor o osiguranju, to bi, radi izbegavanja moguih zabuna, termin franizing trebalo koristiti za oznaavanje samog ugovora, dok bi se termin franiza koristio za predmet tog ugovornog odnosa. 1 Strane koje uestvuju u zakljuivanju i realizaciji ovog ugovora su: - davalac franize (franizant) i primalac franize (franizatar). Davalac franize je ugovorna strana koja ustupa paket usluga ili prava, odnosno stvari, drugoj strani radi njihovog daljeg privrednog korienja. Primalac franize je ugovorna strana koja prihvata da koristi, prema uputstvima davaoca franize navedena prava, stvari ili usluge. Ono to je bitno za prirodu odnosa davaoca i primaoca franize je da zakljuenjem ugovora o franizingu oni ne gube svoju pravnu i poslovnu samostalnost. Naime, zakljuenjem ugovora o franizingu primalac franize ne gubi svoju pravnu i poslovnu samostalnost prilikom stupanja u poslovne odnose sa treim licima. On se samo i to u domenu i obliku koji je utvren ugovorom o franizingu, integrie u celokupnu poslovnu aktivnost davaoca franize, postajui na taj nain segment te poslovne celine, ali i uz zadravanje svoje pravne i poslovne samostalnosti. 2.2. Nastanak i privredni znaaj Ugovor o franizingu, kao i mnogi drugi neimenovani ugovori autonomnog trgovinskog prava, pojavio se najpre u uslovima primene i prakse anglosaksonskog prava. ini se da su vea fleksibilnost normativne ureenosti uslova poslovanja, ali i ubrzani razvoj potreba trita, posebno pogodovali nastanku novih ugovornih odnosa. U tom smislu, ugovor o franizingu je nastao krajem XIX veka u SAD, a tek sredinom XX veka moe se uoiti njegovo zapaenije prisustvo u praksi evropskih drava. Prvobitni oblici franizinga pojavili su se jo 1863. godine u SAD na osnovu uspostavljenog sistema poslovnih odnosa od strane Singer Sewing Machine Company 2 . U prvo vreme ovaj ugovorni odnos se uspostavljao u domenu proizvodnje i prometa naftnih derivata i u automobilskoj industriji. Kasnije je proiren i na druge privredne delatnosti, a naroito na ugostiteljstvo i turizam, kao i na pojedine segmente prehrambene industrije. 3 Upravo polazei od sve veeg znaaja ugovora o franizingu vremenom dolazi do formiranja nacionalne franizing asocijacije, da bi se 1960. godine u SAD osnovalo Meunarodno udruenje za franizing (International Franshise Association) sa stalnim seditem u ikagu, koje se u poslovnim krugovima skraeno naziva IFA 4 . Nagli razvoj ugovora o franizingu povezan je sa uspostavljanjem i irenjem globalnog trita, koje je rezultat tehnike i tehnoloke revolucije u proizvodnji i
1 2

M. Vasiljevi, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 710 M. Drakovi, Meunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 358 3 V. Kapor S. Cari, Ugovori robnih prometa, Beograd, 1990.godina, str. 559 4 M. Vasiljevi, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str.711

172

plasmanu roba i usluga u drugoj polovini XX veka. U takvim uslovima osnovni problemi su se vezivali za iznalaenje to povoljnijih mogunosti za plasman proizvoda i usluga irenjem sopstvene, ali i dopunskim angaovanjem tue prodajne mree, odnosno objedinjavanjem proizvodnje i plasmana proizvoda pod okriljem istog proizvoaa, to je u uslovima zaotrene konkurencije ponekad bio i uslov privrednog opstanka. Iz navedenog proizilazi da je osnovna karakteristika franizing sistema uspostavljanje vertikalnog kooperativnog poslovnog odnosa. Tom prilikom davaoci franize (franizanti) su velika proizodna preduzea poslovni sistemi, koji su u manjem ili veem stepenu udaljeni od potroaa, dok su primaoci franize (franizatari) po pravilu mala ili srednja preduzea usmerena na neposredno poslovanje na odreenom tritu. Na osnovu ovog ugovora mala i srednja preduzea, koja su zbog svoje prirode neotporna na vee poremeaje i kolebanja na tritu postaju sastavni delovi velikih poslovnih sistema, koriste finansijska sredstva i poslovnu reputaciju tih sistema, a da tom prilikom i dalje zadravaju svoju pravnu, poslovnu i finansijsku samostalnost. Primalac franizinga, na osnovu ovog ugovora, dobija znaajne ekonomske prednosti poto ne mora da ulae sopstvena sredstva u istraivanja trita, u iznalaenje pravne forme svoje poslovne organizacije, kao i u sve druge oblike ulaganja radi uspenog poslovanja na tritu. Na taj nain i preduzea sa srazmerno malim osnivakim kapitalom, a takva su po pravilu sva mala i srednja preduzea, mogu da ostvare znaajne poslovne rezultate poslujui na odreenom, prevashodno domaem tritu, a u okviru viih poslovnih sistema zasnovanih na principima iz ugovora o franizingu. Odatle proizilazi ekonomska pretpostavka za zasnivanje franizinga po kojoj davalac franize (franizant) istupa u svojstvu organizatora franizing sistema u poloaju ekonomski snanog privrednog subjekta, koji je stekao veliki poslovni ugled (goodwill) i iji su proizvodi i usluge poznati irokoj potroakoj javnosti po svom kvalitetu a raspoznaju se po znaku, nazivu, poslovnom imenu ili drugim spoljnim znacima davaoca franize. Iskoriavajui tu okolnost, davalac franize ulazi u dugotrajne poslovne odnose sa itavim nizom primalaca franize (franizatarima). Stoga je ugovor o franizingu po svojoj pretpostavci ugovorni odnos izmeu ekonomski neravnopravnih subjekata, pri emu davalac franize ima dominantni poloaj. 1 Pozitivni efekti koji proizilaze iz primene ugovora o fraizingu mogu se sagledati iz ugla obe ugovorne strane. Davalac franize (franizant) pomou ovog ugovora znatno proiruje i unapreuje promet svojih roba i usluga, a da pri tome ne mora da angauje onoliko finansijskih sredstava koliko bi mu bilo potrebno i neophodno za izgradnju sopstvene proizvodne i prometne mree. Na taj nain dolazi dolazi do poveanja prometa roba i usluga, osvajanja novih trita i ostvarivanja vee dobiti iz poslovanja. Ovakva poslovna ekspanzija omoguava dalje ulaganje u unapreenje proizvodnje roba i usluga sa kojima istupa na tritu. Ugovor o franizingu omoguava davaocu franize pravo da u kraem periodu vremena i u poveanom obimu doe do potrebnih finansijskih sredstava, a potom
M. Draki, Obligaciono pravna dejstva ugovora o fraizingu, Zbornik radova sa Savetovanja Novi ugovorni odnosi od znaaja za privredni razvoj Jugoslavije, Beograd, 1995. godina, str. 25
1

173

da tako obezbeena finansijska sredstva plasira u dalja istraivanja i unapreenje proizvodnog procesa. Pored toga, rizik neproduktivno zaposlene radne snage, u segmentu prometa roba i usluga, za davaoca franize prenosi se na primaoca franize. Primalac franize (franizatar) takoe ima odreene koristi iz ugovora o franizingu. Pre svega, oslobaa se rizika osnivanja sopstvenog potencijalno nekonkurentnog preduzea, iji su proizvodi i usluge nepoznati na tritu. Dalje, primalac franize, po pravilu, ima znaajno manja ulaganja u privrednu promociju i marketinki nastup na odreenom tritu nego to bi to bio sluaj sa plasmanom svojih originalnih proizvoda i usluga. Primalac franize preuzima u celosti poslovnu filozofiju davaoca franize prilagoavajui svoje poslovanje i uopte trini nastup toj filozofiji. Ovome svakako treba pridodati odgovarajue konsalting usluge, ali i usluge obuke kadrova koje davalac franize kontinuirano prua primaocu franize, smanjujui mu na taj nain trokove koje bi ovaj imao u situaciji kada bi istupao kao samostalni privredni subjekt. Najzad, i to daje osnovno obeleje ovom ugovornom odnosu, primalac franize, bez ikakvih ulaganja u istraivanje i razvoj, dobija mogunost proizvodnje robe, odnosno plasmana proizvoda i usluga za kojima, zbog njihovog kvaliteta, sofisticirane tehnologije proizvodnje, odnosno specifinih karakteristika, postoji naglaeno velika tranja na tritu. Na osnovu navedenog, moe se zakljuiti da se franizing sistem zasniva na visokom stepenu uzajamanog poverenja i u obostranoj koristi poslovnih partnera, te da on u velikoj meri zavisi od jedinstvenog poslovnog voenja i upravljanja celim poslovnim sistemom, uz njegovu efikasnu kontrolu. 1 Meutim, upravo zbog ovako definisane prirode odnosa koji se uspostavljaju povodom ugovora o franizingu, kao i njegovog naglaenog privrednog znaaja, u samom ugovoru o franizingu esto se mogu uoiti ugovorne klauzule kojima se posredno ili neposredno naruava pravo konkurencije na tritu. Neke od tih klauzula (sporazumi o cenama, sporazumi o podeli trita, sporazumi o ograniavanju proizvodnje i sl) sudska praksa razvijenijih drava po svojoj prirodi smatra nedoputenim. Druge klauzule (o iskljuivosti nabavke od jednog isporuioca); o plasmanu proizvoda samo na jednom ili ak na jednom delu trita, (o tzv. vezanoj trgovini i slino), sudovi ponitavaju na zahtev oteene strane i uz dokaz ugroavanja prava konkurencije. Imajui u vidu upravo ovakvu moguu prirodu ugovora o franizingu u okvirima Evropske zajednice, odnosno Evropske unije, komunitarni zakonodavac je najpre optom odredbom u okvirima stava 1. lana 85. Osnivakog ugovora, a potom i Pravilom br. 4087/88 o primeni lana 85. stav 3. Ugovora o osnivanju EEZ na ugovore o franizingu 2 za ovaj ugovornih odnos utvrdio posebna ugovorna pravila koja vae na jedinstvenom tritu Evropske unije bez unutranjih granica. Na taj nain, iako je sam ugovor o franizingu i dalje zadrao atribute neimenovanog ugovora, u okvirima trita Evropske unije utvrena su pravna pravila koja tite pravo konkurencije na ovom tritu, koja u praksi realizacije ugovora o franizingu mogu biti ugroena.
1 2

V. Kapor S. Cari, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. god, str. 560 Tekst akta u originalu znai Commision Regulation on the application of Article 85/3 of Treaty to categories of franchise agreements (J.O. EEC 1., 359/46, 28.12.1988). Napominjemo da se termin Regulation u naoj praksi pored pojma pravilo prevodi i kao uredba, a u nekim sluajevima i kao rgulativa

174

2.3. Vrste franizinga Globalizacija meunarodnog trita primorava pojedina preduzea da vie panje obraaju meunarodnom kretanju roba i usluga, kao i da strukturu i nain svog poslovanja prilagoavaju irem okruenju koje se sve bre menja. Kao odgovor na procese globalizacije i internacionalizacije poslovanja u praksi zakljuenja i realizaciji ugovora o franizingu dolazi do njegovih modifikacija, u prvom redu usled promenjenih uslova poslovanja, a izvedeno iz toga i posebnih poslovnih interesa ugovornih partnera. Apstrahujui manje bitne detalje, koji se kao svojevrsno obeleje mogu pronai u svakom ugovoru, na generalnom planu mogu se uoiti sledee vrste ugovora o fraizingu.

2.3.1. Fraizing proizvoda (robni franizing) Fraizing proizvoda (franchising of products) sastoji se u tome da proizvoa (davalac franize) ustupa odreenom trgovcu (primaocu franize) pravo prodaje odreenog proizvoda ili grupe proizvoda na odreenom tritu. Tom prilikom, dve su bitne odrednice ove vrste ugovora o franizingu. Prva se odnosi na vremenski period i sastoji se u tome da je u pitanju ugovor sa trajnim prestacijama, tj. ugovor koji se zakljuuje za prodaju proizvoda u unapred odreenom ili neodreenom periodu vremena, ali svakako ne za pojedinanu prodaju odreene robe. Druga odrednica ove vrste ugovora o franizingu odnosi se na teritoriju na kojoj se vri prodaja te robe. To je, po pravilu, ugovorom odreena teritorija, odnosno podruje u okviru nacionalno odreene teritorije. Pravna posledica ovakvog odreivanja teritorije je ekskluzivno pravo primaoca franize da na toj teritoriji prodaju robu davaoca franize. U sluaju robnog franizinga de iure imamo dve vrste ugovora. Prvi je ugovor o franizingu, kojim davalac franize na odreenoj teritoriji i za dui vremenski period ustupa primaocu franize pravo prodaje njegovih proizvoda. Drugi ugovor je ugovorni odnos primaoca franize i treih lica koja kupuju proizvode davaoca franize. Ostavljajui na trenutak po strani same specifinosti ugovora o franizingu postavlja se naelno pitanje, ko zapravo prodaje robu kod robnog franizinga. Ima autora koji istiu da je u pitanju ugovor o prodaji sa izvesnim modifikacijama 1 . Saglasno tom stanovitu primalac franize bi prethodno kupovao robu od davaoca franize, a potom je prodavao treim licima. Iz toga proizilazi da bi sva prava iz ugovora o prodaji trea lica mogla da ostvare samo u relaciji odnosa sa primaocem franize. No, ako se blie analizira priroda odnosa koji su karakteristini za ugovor o franizingu tada proizilazi da je ne samo da je primalac franize duan da sledi poslovnu politiku davaoca franize u
1

R. urovi, Meunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 448

175

pogledu uslova stavljanja te robe u promet, ve i da je davalac franize duan da garantuje za svojstva te robe, kao i za njeno uredno odravanje. Na taj nain privredni poloaj primaoca franize je blii pravnom poloaju zastupnika davaoca franize (ugovore zakljuuje u njegovo ime i za njegov raun), odnosno komisionara davaoca franize (ugovore zakljuuje u svoje ime, a za raun davaoca franize). Meutim, nezavisno od teorijske zasnovanosti iznetog stava, koja ima znaajne praktine implikacije, upravo brojnost elemenata drugih ugovornih odnosa, kao i injenica da se radi o neimenovanom ugovoru, upuuju na zakljuak da je u pitanju ugovor meunarodnog poslovnog prava sui generis. Bitno obeleja robnog franizinga da primalac franizinga stie ekskluzivno pravo prodaje poznatih proizvoda za kojima, iz raznih razloga (njihova deficitarnost, kvalitet, posebna svojstva, modni trend i dr) postoji naglaena tranja na odreenom tritu, uz zadravanje prava davaoca franize da preko ustupljenog naina stavljanja u promet tih proizvoda, utie na celinu poslovnog angamana, titei tom prilikom primarno sopstvene interese.

2.3.2. Prometni (poslovni) franizing Prometni (poslovni franizing) ili franizing ukupnog poslovanja (Franchising of business enterprises) 1 sastoji se iz niza usluga, povezanih u jednu loginu celinu, koje davalac franizinga ustupa primaocu franizinga kao ukupan (objedinjeni) predmet ugovora. U tom smislu, davalac franize stavlja na raspolaganje primaocu franize svoj celokupan nain poslovanja, znanje i iskustvo (know-how), poslovni ugled (image), prava industrijske svojine i patentna prava, robne i uslune znakove, ambalau i nain oznaavanja proizvoda i poslovnog sedita i dr. Na taj nain dolazi do unifikacije poslovanja svih primaoca franize sa poslovanjem davaoca franize, ime se stvara privid jedinstvenog poslovnog sistema. Time se na najneposredniji nain jaa konkurentska pozicija davaoca franize na domaem, ali i na regionalnom pa i na globalnom tritu. Ono to je bitno za ovu vrstu ugovora o franizingu je da tek objedinjena primena svih elemenata poslovanja, koji su od strane davaoca franizinga preneti na primaoca franizinga, obezbeuju punu poslovnu integrisanost, te shodno tome davalac franize, po pravilu, zadrava pravo redovne ali i ad hoc kontrole ispunjenosti prenetih uslova poslovanja.

P. Petrovi, Oblici ugovorne saradnje u meunarodnom kooperacionom marketingu razvijanje operacija meunarodnog fraizinga, Zbornik radova sa Savetovanja Novi ugovori od znaaja za privredni znaaj Jugoslavije, Beograd, 1995. godina, str. 41

176

2.3.3. Industrijski (proizvodni) franizing Industrijski (proizvodni) franizing je takav oblik ugovora o franizingu iji predmet ne ini samo prodaja odreene robe, odnosno usaglaavanje poslovanja, ve se primalac franizinga od strane davaoca franizinga ovlauje da proizvodi, odnosno uestvuje u odreenim segmentima faze proizvodnje robe, koja se kasnije od strane franizing sistema plasira na trite. Kod ove vrste franizinga, primalac franize najee obavlja samo deo tehnolokog procesa, poto bitne sastojke kao to su razni zaini, smese, formule po kojoj se proizvodi odreeni proizvod pribavlja od davaoca franize. 1 Meutim, ono to ovu vrstu ugovora o franizingu ini posebnim je injenica da primalac franize ne uestvuje samo u plasmanu proizvoda davaoca franize, ve i u njegovoj deliminoj ili ukupnoj proizvodnji. Iz navedenog se moe zakljuiti da ugovor o fraizingu predstavlja de iure pravni izraz jedne de facto samostalne privredne celine. Ne radi se samo o prenosu znanja i iskustava ili o prodaji robe ili o pruanju odreenih usluga. Zapravo, radi se i o svemu tome, ali na jedan posebno zaokruen nain. Upravo ova privredna sutinska jedinstvenost raznih prestacija predstavlja osnov i najsnaniji argument u prilog stanovita da je ugovor o franizingu samostalan ugovor meunarodnog robnog i poslovnog prometa.

2.4. Obaveze ugovornih strana Postojanje vie vrsta ugovora o franizingu, kao i okolnost da je u pitanju neimenovani ugovor uslovili su razliitost ugovornih odredbi kojima se ureuju uzajamna prava i obaveze davaoca franize i primaoca franize. Stoga se kao osnovni izvor prava kojima je ureena ova oblast uzimaju norme takozvanog autonomnog trgovinskog prava. Pa ipak, i u odnosu na te norme neophodno je izvriti potrebna uoptavanja, kako bi se jasnije istakle one obaveze koje se, s jedne strane, sreu kod preovlaujueg broja ugovora o franizingu, odnosno koje, s druge strane, ukazuju na svu specifinost ovog ugovora u odnosu na ostale ugovore meunarodnog poslovnog prava. 2.4.1. Obaveze davaoca franize (franizanta) Prva, a ujedno i osnovna obaveza, davaoca franize odnosi se na ustupanje prava koje je predmet ugovora o franizingu. To moe biti pravo na prodaju odreene robe (robni franizing), odnosno pravo na korienje trgovakog imena i oznake preduzea kao to su firma, skraena firma, robni znak, poseban poslovni znak i sl (poslovni
1

M. Vasiljevi, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 712

177

franizing), odnosno upotrebu i privredno korienje odreene formule ili recepture za proizvodnju pojedinih proizvoda (industrijski franizing). U okviru obaveza davaoca franize na ustupanje prava, spada i obaveza ustupanja znanja (know-how), pri emu se ne misli samo na znanje iz tehnike oblasti (tajna formula, poseban nain proizvodnje, upotreba zatiene recepture, specifikacija i sl), nego i na tzv. komercijalni nastup (marketinki know-how), koji se naelno moe opisati kao celokupno poslovno znanje i iskustvo koje je davalac franize prikupio, sistematizovao i razvio u proizvodnji i prodaji konkretne robe odnosno u pruanju usluga. U to spada metodologija upravljanja preduzeem, organizacija plasmana i prometa, kao i ukupnog marketinkog nastupa, posebnost odnosa sa proizvoaima, naina angaovanja poslovnih saradnika, kao i ukupnost finansiranja poslovnih aktivnosti preduzea. Druga grupa odredbi, kojima se utvruju obaveze davaoca franize odnosi se na usluge koje je ovaj duan da prui primaocu franize, pre njegovog otpoinjanja sa obavljanjem poslova koji proizilaze iz odredbi ugovora o franizingu. U okvir ovih obaveza naroito spadaju: - pomo u pronalaenju odgovarajueg poslovnog sedita, ukoliko primalac franize ne raspolae takvim seditem; - obezbeivanje primaocu franize planova gradnje, opremanja i ureenja poslovnog sedita na nain kojim se obezbeuje jednoobraznost (unificiranost) poslovnih sedita svih primaoca franize, to odgovara potrebama kreiranja jedinstvenog franizing sistema; - obuka kadrova primaoca franize, s ciljem upoznavanja sa nainom poslovanja u okvirima jedinstvenog franizing sistema. Ova usluga se moe realilzovati putem raznih inovativnih kurseva i specijalizacija, ali i kroz kontinuelno davanje saveta i obavezujuih uputstava menadmentu primaoca franize; - pomo u upravljanju preduzeem primaoca franize. Ova pomo se odnosi na razliite oblasti kao to su analiza trita, poslovna prognoza, selektiranje asortimana proizvoda, upravljanje zalihama, optimalizacija procesa rada i odluivanja i sl. S tim u vezi je i obaveza primaoca franize da prihvati takvu pomo, odnosno da postupi po nalozima davaoca franize; - pripremanje i sprovoenje propagandnih nastupa na nivou jedinstvenog franizing sistema, sa ciljem upuivanja potroaa da posete i koriste usluge odnosno kupuju proizvode primaoca franize; i - stavljanje na raspolaganje primaocu franize svih vrsta podataka o uslovima prodaje, zahtevima trita, tarifama neposredno konkurentih firmi, relevantnih statistikih podataka i dr. Najzad, davalac franize ima i jednu negativnu obavezu. On ne sme da pravi diskriminaciju izmeu svojih primalaca franize u pogledu odreivanja naknade za 178

preneta prava, odnosno pruene usluge, izuzev ako je takvo postupanje zasnovano na bitno razliitim uslovima njihovog pruanja, kao i vremenskog perioda u kome se pruaju. No, i u tako izuzetnim okolnostima, diskriminacija pruaoca franize mora se kretati u granicama razumnog obima i ne moe biti arbitrarna. 1 2.4.2. Obaveze primaoca franize (franizatara) Prva obaveza primaoca franize odnosi se na spoljanji, odnosno unutranji izgled poslovnog prostora u kome obavlja registrovanu delatnost. U tom smislu, on je obavezan da se u svom poslovnom prostoru pridrava svih uputstava i propisanih standarda poslovanja, koje mu je ustupio davalac franize. To se odnosi kako na uslove prodaje robe, tehnoloki postupak u njenoj proizvodnji i sl. (unutranja saobraznost), tako i na oznaavanje poslovnog prostora, upotrebu robnih znakova,ureenje poslovnog prostora i sl. (spoljanja saobraznost). Na taj nain ostvaruje se jedan od osnovnih ciljeva nastanka franizing sistema stvaranje kod potroaa utiska (image) o postojanju velikog i snanog poslovnog sistema. Vano je napomenuti da izvravajui ovu obavezu primalac franize ne sme dovesti potroaa u zabunu u pogledu poslovnog subjektiviteta strane sa kojom zakljuuje ugovor. Naime, i pored ostvarene unutranje i spoljanje saobraznosti primalac franize je i dalje ostao samostalni pravni i poslovni subjekt, koji je sa davaocem franize samo u ugovornom odnosu poslovne saradnje, ali ne i statusnog integrisanja. Druga obaveza odnosi se na unapreenje plasmana roba i usluga, kao i na razvijanje poslovne politike. U uspostavljenim poslovnim odnosima sa davaocem franize, primalac franize nema inertni ili pasivni poloaj. Njegova obaveza je, da sledei optu politiku koju utvruje davalac franize, ostvaruje oekivane poslovne rezultate. U tom smislu, este su klauzule kojima se primaocu franize nalae minimalni obrt prometa, odnosno poslovnog rezultata koji on mora da ostvari. To je ujedno i ekonomski rezon (ratio) zakljuivanja ugovora o franizingu. Davalac franize to ne ini da bi imao jo jednog poslovnog partnera u nizu, ve radi ostvarianja dobiti iz poslovanja tog poslovnog partnera. U okvire ove obaveze spada i podrka merama poslovne promocije celog franizing sistema, radi daljeg animiranja krajnjih potroaa. Svojim marketinkim aktivnostima, primalac franize, pored irenja mree svojih poslovnih partnera, doprinosi i unapreenju poslovnog ugleda celog franizing sistema, te se stoga od primaoca franize oekuje da ovoj obavezi pristupi sa panjom dobrog privrednika, te da titei i unapreujui sopstveni interes, ujedno titi i unapreuje poslovni interes davaoca franize.

M. Draki, Meunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 360 M. Draki, Obligacionopravna dejstva ugovora o franizingu, Zbornik radova sa Savetovanja Novi ugovori od znaaja za privredni znaaj Jugoslavije, Beograd, 1995. godina, str. 26-28

179

Trea grupa obaveza primaoca franize odnosi se na ugovorne odredbe pojma primalac franize, da robu koju stavlja u promet, pribavlja iskljuivo od strane davaoca franize ili lica koje on naznai. Tom prilikom, pitanje odreivanja cene po kojoj primalac franize tu robu stavlja u promet je razliito regulisano. U odsustvu preciziranja cene, primaocu franize je ostavljena odreena sloboda prilikom njenog odreivanja, koja u osnovi zavisi od odnosa ponude i tranje na tritu na kome posluje primalac franize. No, i u tom sluaju, primalac franize je duan da se pridrava optih uslova poslovanja, odnosno isporuke i plaanja robe, koji su sastavni deo ugovora o franizingu koji je zakljuio sa davaocem franize. etvrta grupa obaveza primaoca franize odnosi se na odredbe kojima je regulisano pravo davaoca franize na kontrolu. Mere kontrole od strane davaoca franize mogu biti dvojake: kontrola upravljanja i poslovanja preduzea priomaoca franize. Radi obezbeenja uvida u poslovni rezultat primaoca franize, kao i jednoobraznost funkcionisanja celokupnog franizing sistema, davalac franize ima pravo da utvrdi poseban sistem internog informisanja, a primalac franize obavezu da po tako utvrenom sistemu dostavi sve relevantne podatke davaocu franizinga, kojima se ukazuje na oblik organizovanja, nain poslovanja, kao i poslovni rezultat primaoca franize; tehnika kontrola, koja se odnosi bilo na proizvodnju odreene robe, bilo na pruanje odreenih usluga. Svrha ove kontrole, koja se, po pravilu obavlja ad hoc je doslednost i kontinuiranost u obezbeenju normativa i standarda kvaliteta proizvoda i usluga koje prodaje, odnosno prua primalac franize;

Peta grupa obaveza primaoca franize odnosi se na obavezu uvanja poslovne tajne koja mu je poverena od strane davaoca franize. Ova obaveza naroito obuhvata uvanje tajnosti i poverljivosti podataka koji se odnose na know-how, specifikacije, zatiena patentna prava, pravila poslovanja i sl., koja su utvrena od strane davaoca franize. uvanje tajnosti ovih podataka nije vezano za injenicu trajanja ugovora o franizingu. Najzad, esta grupa obaveza primaoca franize odnosi se na njegovu obavezu plaanja naknade za ustupljena prava i usluge. U skladu sa naelom autonomije volje ugovorne strane kod ugovora o franizingu su slobodne da, potujui eventualno zakonska ogranienja, odrede vrstu i visinu naknade. Ta naknada se, po pravilu, utvruje tako da je primalac franize duan da je plati u zavisnosti od obima prometa (royality fee). Tom prilikom, utvruje se paualni procenat (uglavnom u visini od 3 do 5 %) od ukupnog prometa, koji se ostvari tokom odreenog vremenskog perioda (meseno, tromeseno, godinje). Pored toga, predvia se i plaanje jedne posebne ili pristupne cene (initial fee) i ona pravno predstavlja trinu vrednost prava franizinga i ukljuujui i stvarne trokove davaoca franize. 1
M.Draki, Meunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 362 M. Draki, Oblicacionopravna dejstva ugovora o fraizingu, Zbornik radova sa Savetovanja Novi ugovori od znaaja za privredni razvoj Jugoslavije, Beograd, 1995. godina, str. 30-31 M. Vasiljevi, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 713
1

180

Nezavisno od kategorisanih obaveza ugovornih strana, gotovo svi ugovori o franizingu sadere i klauzulu o zatiti prava na iskljuivost (ekskluzivnost) delovanja primaoca franize na odreenoj teritoriji, najmanje u periodu vaenja ugovora o franizingu. Tom klauzulom, davalac franize se obavezuje da u periodu vaenja ugovora o franizingu nee na ugovorenoj teritoriji angaovati nove primaoce franize, a primalac franize da na toj teritoriji i u vreme vaenja ugovora o franizingu nee vriti prodaju druge robe niti pruati usluge drugog davaoca franize, koji se u odnosu na prvog pojavljuje kao konkurentska firma. 3. Ugovor o faktoringu 3.1. Pojam i karakterna obeleja Ugovor o faktoringu predstavlja poseban pravni posao iz domena meunarodnog prometa roba i usluga kojim se ustupalac potraivanja (po pravilu, prodavac robe, kod ugovora o meunarodnoj prodaji robe) obavezuje da na faktora (po pravilu, banku ili drugu finansijsku organizaciju) prenese postojea ili budua potraivanja, koja su nastala na osnovu ugovora o prodaji robe, odnosno vrenju usluga, zakljuenih sa kupcem te robe, odnosno korisnikom tih usluga, a faktor (banka ili druga finansijska organizacija) se obavezuje da, uz proviziju i naplatu svojih trokova, naplati ta potraivanja, kao i da do naplate tih potraivanja kreditira svog klijenta i obavlja druge faktoring poslove. 1 U kategoriju drugih faktoring poslova spadaju naroito usluge vezane za tekue poslovanje klijenta koje su u funkciji zakljuenja pravnog posla meunarodnog prometa roba i usluga, kao to su marketinka promocija na odreenom tritu, utvrivanje i provera boniteta buduih poslovnih partnera, obavetavanje o uslovima poslovanja i kretanju cena na konkuretnom tritu, odnosno usluge koje su u funkciji realizacije ovako zakljuenih ugovora, kao to su voenje poslovnih knjiga, praenje realizacije zakljuenih ugovora, dostavljanje opomena za izvrenje obaveze plaanja od strane kupca, voenje sudskog ili arbitranog postupka u sluaju neizvravanja obaveze plaanja i sl. Kod ugovora o faktoringu postoje dve ugovorne strane i tri, pa i vie, poslovnih partnera koji uestvuju u razliitim fazama realizacije ovog ugovora. Najpre, u pitanju je sam faktor, po kome je i dobio naziv ovaj ugovorni odnos. To je, po pravilu, banka ili druga finansijska organizacija, koja raspolae potrebnim finansijskim potencijalom da preuzme svoje obaveze iz ovog ugovora, a koja je u predmet svog poslovanja svrstala i uee u realizaciji faktoring poslova. Uglavnom je to dominicilna banka drave u kojoj njen klijent, uesnik u faktoring poslu, ima svoje sedite.

M.Vasiljevi, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 732 M. i S. Stankovi, Meunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 546

181

Druga ugovorna strana kod ugovora o faktoringu je prodavac robe, odnosno prualac usluga, po pravilu sa meunarodnim elementom, koji je klijent (poslovni partner) faktora, odnosno banke ili druge finansijske organizacije. Ta okolnost upuuje na zakljuak da izmeu faktora (banke) i njenog klijenta (ugovorne strane iz ugovora o faktoringu) postoje prethodni pravni posao kojim se uspostavlja odnos poslovne saradnje, te da se taj odnos bazira na fiducijarnoj osnovi, tj. na uzajamnom poverenju. Pored osnovnih ugovornih strana u domen panje prilikom analize odnosa iz ugovora o faktoringu ulazi i poslovni partner klijenta faktora (banke) sa kojim je klijent zakljuio ugovor o meunarodnoj prodaji robe, odnosno o pruanju usluga sa meunarodnim elementom, a koji se u konkretnom sluaju pojavljuje u statusu kupca te robe, odnosno korisnika te usluge. Bitni elementi ugovora o faktoringu su predmet ugovora i naknada (cena) za pruenu uslugu. Predmet ugovora o faktoringu je naplata sadanjih i buduih potraivanja koje klijent faktora (banke) ima prema inostranim kupcima robe, odnosno korisnicima usluga. Zapravo sutina ovog ugovornog odnosa, a ujedno i njegov osnovni predmet je da klijent faktora (banke) naplatu svojih potraivanja sa sebe prenosi na faktora, koji zavisno od vrste ugovora o faktoringu, to vri u svoje ime i za svoj raun, odnosno u svoje ime a za raun svog klijenta. Tom prilikom prenos naplate potraivanja moe da se odnosi samo na odreeno konkretno potraivanje, ali moe da bude vezano i za sva potraivanja nastala iz delatnosti klijenta faktora, u odreenom ili unapred neodreenom periodu vremena. Naknada (cena) za pruenu uslugu faktora (banke) odreuje se, po pravilu, u procentu u odnosu na vrednost posla naplatu potraivanja. Takoe, ona u mnogome zavisi i od vrste ugovora o faktoringu, odnosno od prirode i obima usluga koje faktor prua svom klijentu povodom realizacije ovog ugovornog odnosa. No, ono to je bitno to je da je pravo na naknadu faktora autonomno pravo, koje proizilazi iz prirode samog ugovornog odnosa, tako da nije uslovljeno injenicom da li je samim ugovorom utvreno to pravo, odnosno da li je odreena njegova visina. Ugovor o faktoringu spada u neimenovane, dvostrano obavezne, teretne, formalne i ugovore sa trajnim prestacijama (uspostavlja se trajni poslovni odnos izmeu ugovornih strana). Pored toga, kao to je napomenuto, ovaj ugovor spada i u ugovorne odnose koji se zakljuuju s obzirom na posebna svojstva ugovornog partnera (intuitu personae) iz ega proizilazi i karakter uzajamnih prava i obaveza, ali i okolnost trajanja ovog ugovora. Inae, ugovor o faktoringu predstavlja sloen ugovorni odnos u kome su sadrani elementi niza drugih ugovora iz domena meunarodnog prometa roba i usluga (u prvom redu ugovora o prodaji, ugovora o kreditu, ugovora o del credere jemstvu, ugovora o nalogu, kao i ugovora o komisionu). Meutim, kombinacijom elemenata svih ovih ugovora vremenom je nastao posebni ugovorni odnos sa svojim specifinim karakteristikama i privrednim ciljem koji se razlikuje od privrednog cilja elemenata drugih ugovora koji ine njegovu strukturu, tako da veina pravnih teoretiara danas ovaj ugovor smatra sui generis ugovorom meunarodnog poslovnog prava 1 .
1

M. Vasiljevi, Poslovno pravo, Beograda, 2004. godina, str. 733

182

Iz navedenog moe se zakljuiti da ugovor o faktoringu predstavlja poseban pravni posao iz domena meunarodnog prometa roba i usluga, koji je nastao kao tvorevina autonomnog trgovinskog prava. Sa manjim izuzetkom anglosaksonskog prava (pre svega SAD) ovaj ugovorni odnos nije regulisan nacionalnim pravima savremenih drava. Svoje korene nalazi u optim uslovima faktoring organizacija, kao i sudskoj i arbitranoj praksi koja se uspostavila povodom reavanja sporova koji su nastali iz prakse poslovanja ovih organizacija. Isti je sluaj i sa domaim pravom, u kome se ovaj ugovorni odnos, prvo, ne regulie ni optim, ali ni posebnim propisima kojima se ureuje promet roba i usluga sa inostranstvom i, drugo, koje u ranijim propisima o spoljno- trgovinskom poslovanju (koji su prestali da vae) samo pominje ovaj ugovor kao poseban oblik usluga u spoljno trgovinskom prometu 1 . S druge strane, na meunarodnom planu, znaaj poslovnih transakcija i njihov broj motivisali su Institut za unifikaciju meunarodnog privrednog prava da ovaj pravni posao regulie Konvencijom UNIDROIT o meunarodnom faktoringu, koja je zakljuena 1988. godine u Otavi, a koja je posle ispunjenja uslova ratifikacije (deponovano je vie od tri ratifikacionih dokumenata) stupila na snagu 1.maja 1995. godine. 2 3.2. Nastanak i privredni znaaj Nastanak faktoring posla se u osnovi moe povezati sa poslovnom praksom koja je formirana u uslovima primene anglosaksonskog prava tokom XIX veka i to prevashodno na teritoriji SAD. Dodue, ima autora koji korene, pa i elemente faktoring posla, nalaze u uvenom Hamurabijevom zakoniku iz XVII veka pre nove ere, odnosno u praksi koja se uspostavljala povodom Justinijanove kodifikacije Rimskog prava iz IV veka nove ere, posebno povodom prakse koja je nastala povodom specifinog pravnog posla prodajnog naloga (contractus aestimatorius) 3 . No, ako se uzmu u obzir konkretne okolnosti nastanka i privredni znaaj ovog posla tada se kao tana moe prihvatiti samo konstatacija da je u pitanju nov pravni posao karakteristian za savremene uslove poslovanja, koji je nastao u anglosaksonskom pravu. U SAD faktoring se pojavio krajem XIX veka u spoljnotrgovinskoj razmeni sa evropskim dravama, u prvom redu sa Velikom Britanijom. Prvobitni oblici faktoringa
M. Tratnik, Mednarodno gospodarsko pravo, Maribor, 1999. godina, str. 397 V. Kapor - S.Cari, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 504 R. urovi, Meunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 441
1 2

lan 22. Zakona o spoljno-trgovinskom poslovanju (Sl.list SR Jugoslavije, br 46/92)

Ovu konvenciju su kao prve ratifikovale Francuska, Italija I Nigerija. Navedeno prema M. Tratnik Mednarodno gospodarsko pravo, Maribor, 1999. godina, str. 398 M. Vasiljevi, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 432 R. urovi, Meunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str 441

183

su se izraavali u komisionoj prodaji evropskih, posebno engleskih proizvoaa tekstila na tritu SAD. Ameriki uvoznik, tj. faktor, pored komisione prodaje uvezene robe iz Evrope, obezbeivao je u svoje ime, a za raun evropskog komitenta i realizaciju potraivanja prema amerikim kupcima na veliko i malo. Faktor je preuzimao na sebe obavljanje svih poslova u pogledu naplate prodajne cene, kao i drugih poslova vezanih za plasman te robe na amerikom tritu. Vremenom je faktor u sve veoj meri preuzimao kompletno staranje o realizaciji obaveza amerikih partnera, uz postupno preuzimanje obaveza finansiranja proizvodnje svojih evropskih partnera. Radi zatite svog trita organi vlasti SAD su krajem XIX veka (1880. godine) uveli posebne zatitne mere na uvoz tekstila. To je za posledicu imalo da su faktoring organizacije jednostavno izvrile preorijentaciju u prodaji tekstilne robe evropskih proizvoaa na amerikom tritu, u pruanju istih usluga amerikoj tekstilnoj industriji prilikom plasmana njenih proizvoda na evropskom tritu. Naime, i ameriki proizvoai tekstila imali su potrebu za brzim obezbeivanjem nedostajueg finansijskog kapitala radi otpoinjanja novog proizvodnog ciklusa, odnosno unapreivanja dostignutog nivoa proizvodnje i plasmana tekstilnih proizvoda. U takvim uslovima finansiranje poslovnog partnera od strane faktoring organizacije gubi oblik komisionog predujma i poslovanja na principima del credere prodajnog komisiona i poprima elemente direktnog oblika finansiranja, na nain da faktoring organizacija, na osnovu prenetih potraivanja, preuzima na sebe rizik finansiranja proizvodnje svojih poslovnih partnera. U kasnijem razvoju faktoring posla u SAD ovaj posao se pojavljuje i u drugim privrednim delatnostima, te nije vie specifian samo za tekstilnu industriju i promet tekstilnih proizvoda. Paralelno sa time ostvaruje se i vrlo znaajna transformacija u pogledu subjekata koji obavljaju faktoring poslove. Od prevashodno spoljno- trgovinskih preduzea to postaju specijalizovane banke i druge finansijske organizacije, koje su finansijski mnogo vie podobne da ostvare ovakav vid finansiranja proizvodnje robe odnosno vrenja usluga. Sa jaanjem meunarodne razmene roba i usluga, a naroito na globalnom tritu, praksa zakljuenja faktoring poslova dobija svoje mesto i u poslovnim aktivnostima privrednih subjekata evropskih drava, tako da se od sredine 60-tih godina prolog veka o ugovoru o faktoringu moe govoriti kao o univerzalnom pravnom poslu prisutnom na svim tritima savremenog sveta. Faktoring posao ima veliki znaaj za razvoj meunarodne razmene roba i usluga, kao i za sigurnost pravnog prometa. Zahvaljujui faktoring poslu mala i srednja preduzea, u statusu proizvoaa roba i pruaoca usluga, mogu bez posebnih tekoa da se ukljue u meunarodnu razmenu, te da se njihovi proizvodi i usluge pojave na globalnom tritu. Ova preduzea svoju osnovnu poslovnu aktivnost mogu da usmere na razvoj i usavravanje proizvodnje roba i pruanje usluga, a da brigu o plasmanu i naplati izvezene robe i pruenih usluga prenesu na svog poslovnog partnera - faktora. S druge strane, iznos naknade koju duguju faktoru, na osnovu ugovora o faktoringu, po pravilu, je manji od iznosa trokova koji bi mala i srednja preduzea i uopte proizvoai roba i pruaoci usluga, imali kada bi u sopstvenoj reiji organizovali obavljanje ovih poslova. Tom prilikom, svakako treba imati u vidu 184

rizik naplate potraivanja, koji se u uslovima savremenog meunarodnog poslovanja sve vie zaotrava, kao i objektivno kasniji priliv nedostajuih finansijskih sredstava, ak i uz redovne naplate potraivanja u odnosu na situaciju koja postoji kod ugovora o faktoringu. Tome svakako treba dodati i nesporni poslovni ugled, kao i kvalitet usluga koje prua faktoring organizacija, ime se poslovna promocija klijenata tih organizacija podie na vii nivo. Prednosti faktoring posla mogu se uoiti i na strani faktor (banke). Pre svega, one se sagledavaju u irenju poslovnih aktivnosti faktora (banaka), ime oni stiu odreenu konkurentsku prednost u danas dosta zaotrenoj borbi na finansijskom tritu. Dalje, zahvaljujui razgranatoj mrei svojih predstavnitava i korespodenata irom sveta, kao i posedovanja pravovremenih informacija o kretanju cena i uslovima plaanja roba i usluga, faktoring organizacija je u prilici da te proizvode i usluge plasira u najpogodnije vreme na odreenom tritu, zavisno od stepena tranje za tim proizvodima. Najzad, kreditiranjem proizvoaa roba i pruaoca usluga, faktoring organizacija unapreuje i jednu od svojih osnovnih funkcija kada posluje kao banka, odnosno druga finansijska organizacija. Na taj nain, kroz finansiranje proizvodnje roba i pruanja usluga, do naplate potraivanja koja su nastala na osnovu toga, faktor za sebe obezbeuje kamatna sredstva, koja se, dodue, ne iskazuju kao posebna kamata ali koja su uraunata u naknadu faktora i po tom osnovu predstavljaju njegovu proviziju. Naime, naknada faktora se formira od iznosa kamate na preuzeta potraivanja do njihove naplativosti, rizika naplativosti, naknade za bankarske usluge i bankarske provizije. Imajui sve to u vidu, sasvim je razumljivo to provizija faktoring organizacija u meunarodnom poslovanju dostie znaajne razmere. 1

3.3. Vrste faktoringa Ugovor o faktoringu je nastao u okviru tzv. autonomnog trgovinskog prava, kao rezultat ujednaavanja prakse optih uslova poslovanja i tipskih ugovora najznaajnijih faktoring organizacija, odnosno stavova izabranih sudova i arbitraa povodom reavanja spornih sluajeva proisteklih iz prakse primene ugovora o faktoringu. Drugim reima, odsustvo imperativnog propisa, ak i sa dispozitivnim uslovima primene, stvorilo je uslove za pojavu razliitih oblika i vrsta ugovora o faktoringu. Naime, u tenji da to bolje zatite svoje interese, ali i preciznije definiu razliite pravne situacije, u praksi primene ugovora o faktoringu mogu se uoiti razne njegove vrste, u kojima se, uz zadravanje osnovnih obeleja ovih ugovornih odnosa, na razliit nain iskazuju pojedina prava i obaveze ugovornih strana. Apstrahujui manje bitne detalje, koji se kao svojevrsno obeleje mogu pronai u svakom ugovoru, na generalnom planu mogu se uoiti sledee vrste ugovora o faktoringu.
1

R. urovi, Meunarodno privredno pravo, Beograd, 1986. godina, str. 442 i 443

185

3.3.1. Otvoreni faktoring posao Ova vrsta faktoring posla je ujedno i osnovna, pa samim tim i klasina vrsta faktoringa. Shodno njoj klijent faktora samostalno, u okvirima svojih redovnih poslovnih aktivnosti, prodaje svoju robu inostranom kupcu, odnosno prua usluge inostranom korisniku. Tom prilikom on je pravno i poslovno samostalan. Kasnije, injenicom zakljuenja ugovora o faktoringu, klijent faktora obavetava svog poslovnog partnera o okolnosti zakljuenja ugovora o faktoringu, uz poziv da ovaj svoje obaveze izvri ne prema svom poslovnom partneru, nego prema faktoru. Tom prilikom, prenos potraivanja sa klijenta faktora, na samog faktora, moe biti konaan kada faktor od kupca naplauje potraivanja u svoje ime i za svoj raun, odnosno nalagodavan, kada faktor naplauje potraivanje u svoje ime a za raun svog klijenta. 3.3.2. Zatvoreni faktoring U sluaju zatvorenog (skrivenog) faktoringa klijent faktora (banke), tj. prodavac izvoznik robe, odnosno pruaoc usluge na osnovu ugovora o faktoringu konano prodaje tu robu svom faktoru (banci). Po tom osnovu faktor (banka) postaje vlasnik robe ve u farzi zakljuenja ugovora o faktoringu. Dalja priroda ove vrste ugovora o faktoringu zavisi od toga ko se pojavljuje u statusu izvoznika te robe na trite. To moe biti njen proizvoa, koji tada istupa kao komisionar (u svoje ime, a za raun faktora) kod prodajnog komisiona sa klauzulom del credere, ali to moe biti i sam faktor (banka) preko svojih poslovnih jedinica, odnosno inokorespodenata. Prednost ovog oblika faktoring posla za proizvoaa izvoznika je da on relativno brzo dolazi do novca, koji moe da plasira u naredne faze proizvodnje robe. S druge strane, cena koja se na ovaj nain dobija za robu je znaajno nia od njene prometne cene, poto u nju nije uraunata provizija faktora (banke). Sem toga, zatvoreni faktoring ostavlja i nedovoljno jasno definisan odgovor na pitanje odgovornosti za mane (posebno skrivene mane) tako isporuene robe. Iz tih razloga zatvoreni faktoring je obino znatno skuplji za proizvoaa robe nego otvoreni faktoring. Nasuprot tome, zarada faktora je vea, a i relativno lake se do nje dolazi praktino finansirajui taj izvozni posao. 1

3.3.3. Pravi faktoring posao

M. i S. Stankovi, Meunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 547 i 548

186

Pravim faktoring poslom kumulativno se ostvaruju sve tri vrste funkcija koje karakteriu ovaj ugovorni odnos. Ove privredne funkcije faktoring posla su: a) funkcija finansiranja, tj. obezbeenje gotovinskog kapitala; b) usluna funkcija ili upravljaka funkcija, tj. pruanje strunih usluga u postupku ostvarivanja potraivanja prema treim licima; c) del credere funkcija, tj. funkcija obezbeivanja kredita. Funkcija finansiranja kod faktoring posla sastoji se u tome da faktor (banka) finansira svog komitenta do visine ugovorenih prodajnih cena isporuene robe, odnosno pruenih usluga i to od trenutka isporuke robe, odnosno pruanja usluga, pa sve do realizacije potraivanja prema treim licima, kupcima te robe, odnosno korisnicima usluga. Naime, kada faktorov klijent isporui robu, odnosno prui usluge treem licu, on, po pravilu, uz odreene ugovorne odbitke odmah naplauje prodajnu cenu od faktora, a za uzvrat na faktora prenosi svoje potraivanje prema treem licu. U takvoj situaciji faktor (banka) uz zaraunavanje odgovarajuih odbitaka od prodajne cene (u poslovnoj praksi to se kree do 30% od nominalne vrednosti potraivanja) prenosi na svog klijenta umanjenu vrednost tog potraivanja. Usluna funkcija faktoring posla sastoji se u obavljanju niza poslova od strane faktora, u pogledu evidentiranja, knjienja, bilansiranja i realizacije prenetih potraivanja faktorovog klijenta. Uslunom funkcijom faktora, faktorov klijent se oslobaa obaveze obavljanja niza strunih poslova, koji su esto zakonom propisani poslovi i ije obavljanje zahteva radno angaovanje posebnih strunjaka. U okviru ove funkcije faktor obavlja se raunovodstvene poslove, sastavlja potrebne statistike izvetaje, obraunava kamate i provizije treih lica, odnosno obraunava i uplauje dospele poreske obaveze. Pored toga, faktor se neposredno angauje i na opominjanje dunika i naplatu dospelih potraivanja. Del credere funkcija, odnosno funkcija obezbeivanja kredita omoguava proizvoau robe klijentu faktora, da se oslobi rizika nemogunosti naplate prodajne cene za isporuenu robu. Naime, u uslovima normalnog robnog prometa uvek postoji odreeni rizik naplate prodajne cene, koji esto privredno imobilie poslovne potencijale prodavca robe, odnosno pruaoca usluga da slobodnije ulazi u poslovne aranmane. Zakljuenjem ugovora o faktoringu rizik naplativosti potraivanja sa proizvoaa roba, odnosno pruaoca usluga, odnosno klijenta faktora, prenosi se na faktora (banku). S druge strane, na strani faktora kao svojevrsna garancija za tako preuzet rizik stoji preneto potraivanje i itav instrumentarij mogunost naplate takvog potraivanja kojim ne raspolae klijent faktora, odnosno proizvoa robe ili prualac usluga.

3.3.4. Nepravi (kvazi) faktoring posao

187

Bitno obeleje nepravog (kvazi) faktoring posla je da faktor obavlja samo jednu ili najvie dve faktoring funkcije, koje su prisutne kod pravog faktoring posla. Kod nepravog (kvazi) faktoring posla uglavnom izostaje blia poslovna saradnja faktora i njegovog klijenta, te stoga kod ove vrste faktoring posla, faktor, po pravilu, preuzima samo potraivanje radi naplate za svog klijenta, uz garanciju za naplativost takvog potraivanja.

3.4. Obaveze ugovornih strana Postojanje vie vrsta ugovora o faktoringu, kao i okolnost da je u pitanju neimenovani ugovnorni odnos, uslovili su razliitost ugovornih odredbi kojima se ureuju izajamna prava i obaveze faktora s jedne strane, i njegovog klijenta proizvoaa robe, odnosno pruaoca usluga, s druge strane. Stoga se, kao osnovni izvor prava kojima je ureena ova oblast uzimaju norme autonomnog trgovinskog prava. Pa ipak, i u odnosu na te norme, potrebno je izvriti odreena uoptavanja, kako bi se jasnije istakle one obaveze koje se, s jedne strane, sreu kod preovlaujueg broja ugovora o faktoringu, odnosno koje, s druge strane, ukazuju na svu specifinost ovog ugovora u odnosu na ostale ugovore meunarodnog poslovnog prava. 3.4.1. Obaveze faktora (banke) Pre analize pojedinih obaveza faktora, o kojima je drugim povodom ve bilo rei, potrebno je istai da se u savremenoj poslovnoj praksi u ugovornom statusu faktora, kod ugovora o faktoringu, po pravilu, pojavljuje banka ili druga finansijska organizacija, koja je specijalizovana za te poslove. Ta okolnost ima najmanje dve pravne posledice. Prva se sastoji u tome da se faktoring poslovi pojavljuju uvek kao supsidijerni i akcesorni poslovi u odnosu na osnovne poslove koje obavlja banka kao finansijska organizacija. Sa praktinog aspekta to znai da ne postoje banke, odnosno druge finansijske organizacije kojima je obavljanje faktoring poslova jedini, pa ak ni preteni predmet njihove delatnosti. Druga pravna posledica sastoji se u tome da banka, odnosno druga finansijska organizacija, koja se opredeli da kao pratee poslove obavlja i faktoring poslove treba da izvri odgovarajuu registraciju za obavljanje tih poslova, upisom te injenice u registar privrednih subjekata (spoljanji aspekt), odnosno da svoju organizaciju prilagodi specifinostima obavljanja faktoring poslova, koji se u mnogo aspekata razlikuju od klasinih bankarskih poslova (unutranji aspekt). Inae, sem praktinog aspekta, naelno nema smetnji da i drugi privredni subjekti, osim banaka i drugih finansijskih organizacija, u pravnom prometu istupaju u statusu faktora u odnosima sa svojim klijentima poslovnim partnerima.

188

Osnovna obaveza faktora je obavljanje svih pravnih i faktikih radnji u vezi sa naplatom prenetog potraivanja. On tu obavezu mora da izvri savesno i profesionalno, vodei rauna o najviim standardima struke i poslovnim obiajima koji u njoj vladaju. Obavljanje poslova naplate potraivanja je ujedno i osnovni poslovni motiv proizvoaa robe, da taj segment poslovnog aranmana sa kupcem prenese na faktora, kao profesionalca u toj oblasti. Druga obaveza faktora je da od trenutka zakljuenja ugovora o faktoringu, u redovnim i po pravilu jednakim ratama (meseno, tromeseno ili godinje) finansira svog klijenta i to sve do naplate punog iznosa prenetog potraivanja. Ovo finansiranje proizvoaa robe, odnosno pruaoca usluga klijenta faktora, spada takoe u red osnovnih privrednih motiva zakljuivanja ovog ugovora. Po sebi se pretpostavlja da ovo finansiranje ne moe biti beskamatno, poto je u pitanju teretni ugovor par excelance. No, kamatna stopa mora, prvo, biti prilagoena statusu klijenta faktora kao stalnog i trajnog poslovnog partnera (dakle, nia od uobiajene), a potom ona nee biti sukcesivno posebno plaena, ve je sadrana (inkorporisana) u naknadi na koju faktor ima pravo na osnovu obavljenog posla iz ugovora o faktoringu. Trea grupa obaveza faktora sastoji se u pruanju posebno ugovorenih akcesornih poslova. Ovi poslovi se prevashodno odnose na olakavanje realizacije poslovnog aranmana radi koga je zakljuen ugovor o faktoringu. Po prirodi stvari, ti poslovi spadaju, u irem znaenju tog pojma, u bankarsko finansijske poslove. Meutim, zavisno od prirode ugovora oni mogu biti i specifini, te kao takvi vezani za druge poslovne aktivnosti, kakvim se banka uobiajeno ne bavi (npr. istraivanja trita, voenje posebnog knjigovodstva, marketinka prezentacija i sl). I u odnosu na ove poslove od strane faktora se oekuje da ih obavi sa panjom strunjaka, na najviem profesionalnom nivou uvaavajui propise i poslovnu praksu koja postoji u toj oblasti. Ukoliko za obavljanje ovih poslova faktor angauje trea lica, kao svoje podizvoae, njegova odgovornost e biti utvrivana kao da je sam preuzeo obavljanje tih poslova. etvrta obaveza faktora je da uva tajnost podataka koje mu je klijent poverio povodom zakljuenja ugovora o faktoringu. Obaveza uvanja podataka svog klijenta kao poslovne tajne, potencirana je statusom faktora, koji je, po pravilu, banka ili druga finansijska organizacija. uvanje poslovne tajne, pored podataka koji su neposredno povereni od strane klijenta, odnosi se i na sve druge podatke iz delatnosti klijenta za koje faktor sazna tokom obavljanja poslova na osnovu ugovora o faktoringu. tavie, obaveza uvanja tajnosti ovih podataka traje i po prestanku ugovora o faktoringu i odreena je merom zatite poslovnih interesa klijenta faktora, koji objavljivanjima tih podataka mogu biti ugroeni. Najzad, faktor ima obavezu da po realizaciji svih poslova vezanih za ovaj ugovorni odnos podnese klijentu obraun, koji pored prava na naknadu faktora, sadri i pravo faktora na nadoknadu svih nunih i korisnih trokova koje je imao povodom realizacije ugovora o faktoringu. 3.4.2. Obaveza klijenta faktora (banke)

189

Osnovna obaveza klijenta faktora (banke), inae proizvoaa robe, odnosno pruaoca usluge u odnosima meunarodnog prometa roba i usluga je da na faktora, putem ugovora o faktoringu, prenese svoja potraivanja i to radi naplate od kupca robe, odnosno korisnika usluga. Stvar autonomije volje ugovornih strana je vrsta i obim potraivanja koji se prenose na faktora. To moe biti jedno konkretno potraivanje, proisteklo iz odreenog poslovnog odnosa, ali to mogu biti i sva postojea i budua potraivanja iz obavljanja privredne delatnosti klijenta faktora. Ono to je bitno to je da prenos tih potraivanja bude izvren na pravno validan nain (najee graansko pravnom cesijom), te da je dunik klijenta faktora (najee kupac robe, odnosno korisnik usluga) obaveten o toj okolnosti. Pravne posledice koje iz tog ina proisteknu sadrane su u obavezi dunika iz osnovnog posla da umesto svom poveriocu, sada klijentu faktora, svoje obaveze izvri direktno faktoru. Druga obaveza klijenta faktora je dostavljanje faktoru kompletne dokumentacije na osnovu koje e moi da izvri naplatu poslovnog dunika iz osnovnog odnosa. Ta dokumentacija treba da po obimu bude kompletna, a po sadrini validna, i na nedvosmislen nain mora da ukazuje na nesumnjivost prava klijenta faktora na naplatu tih potraivanja. S tim u vezi je i obaveza klijenta faktora da garantuje za istinitost prenetog potraivanja. Paralelno sa prenosom glavnog potraivanja prenose se i sva sporedna prava i garancije, koja su povezana sa glavnim potraivanjem. Za punovanost prenosa potraivanja na faktora nije neophodna saglasnost dunika iz osnovnog pravnog posla, ali je potrebno da on o tome bude obaveten. S druge strane, dunik iz osnovnog pravnog posla ima pravo na sve prigovore faktoru, koji su vezani za preneto potraivanje, a koje bi imao prema svom poveriocu iz osnovnog pravnog posla. 1 Najzad, klijent faktora ima obavezu isplate naknade faktoru (banci) za realizaciju ugovora o faktoringu. Ova naknada ima nekoliko elemenata, ali je bitno da se isplauje objedinjeno. Njena struktura se sastoji od kamate koja se obraunava klijentu za period finansiranja od zakljuenja ugovora o faktoringu do naplate potraivanja, zatim od participacije u procenjenom poslovnom riziku naplate prenetih potraivanja (eventualna nemogunost naplate dela ili celog potraivanja), naknade za pruene bankarske i druge profesionalne usluge (prema tarifi banke) odnosno trinoj vrednosti tih usluga, kao i nagrade za obavljeni posao faktora (bankarska provizija). Klijent faktora, ovu naknadu, po pravilu, ne plaa direktno faktoru, ve je faktor obraunava kao svoje uee u naplaenom potraivanju i to pre prenoenja samog potraivanja klijentu, tako to obraunat deo, u odreenom procentualnom iznosu, zadrava za sebe. Pravna posledica ovakvog naina obrauna i plaanja naknade faktoru je da klijent faktora, po pravilu, ne izdaje nikakva sredstva obezbeenja ugovornih obligacija, poto je samo potraivanje najsigurniji oblik obezbeivanja faktora.

4. Ugovor o menadmentu

M. Vasiljevi, Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 733

190

4.1. Pojam i karakterna obeleja Ugovorom o menadmentu vlasnik preduzea poverava, uz odgovarajuu naknadu, upravljanje preuduzeem koje je u njegovom vlasnitvu, odreenom pravnom ili fizikom licu, radi ostvarivanja ugovorom utvrenih privrednih ciljeva. Ovaj ugovor spada u red neimenovanih ugovora koji su nastali kao rezultat poslovne prakse, te se u tom smislu moe svrstati u ugovore autonomnog trgovinskog prava. Dodue, postoje propisi pojedinih drava, koji u okvirima odredbi o organizaciji i poslovanju privrednih subjekata u tim dravama, sadre i odredbe koje se, u irem znaenju ovog pojma, mogu podvesti pod ugovor o menadmentu (npr. u Rumuniji je donet Zakon o ugovoru o menadmentu). Pored toga i odreeni domai propisi, kao to je to bio Zakon o uslovima i postupku pretvaranja drutvene svojine u druge oblike svojine 1 , predviaju kao poseban ugovorni odnos ugovor o voenju poslova preduzea. Meutim, ove i sline zakonske odredbe pre su rezultat potrebe blieg ureivanja tzv. tranzicionih procesa u postsocijalistikim dravama, nego to je to svesno i koordinirano nastojanje zakonodavca da konsekventno potrebama poslovne prakse uredi ovaj ugovorni odnos. Stoga su i ovi propisi imali kratkotrajan period svog vaenja, a u okviru njega esto su bili menjani i dopunjavani. Osnovna obeleja ugovora o menadmentu su da je to dvostrano obavezni ugovor, teretni ugovor, da je u pitanju ugovor koji se zakljuuje s obzirom na posebna svojstva ugovornih partnera (intuitu personae), da je trajnog dejstva, odnosno da se realizuje u duem vrmenskom periodu, kao i da je po svojoj prirodi formalni ugovor s obzirom na okolnost da je pisana forma ne samo uslov njegovog nastanka, ve i da je niz pravnih posledica dejstva ugovora vezan i proizilazi iz pisane forme ovog ugovora. Dvostrani karakter ugovornih odnosa, koji postoji kod ugovora o menadmentu, upuuje na postojanje dve ugovorne strane. Jedna od njih je vlasnik preduzea koje se poverava na upravljanje. Problem identifikacije vlasnika preduzea moe ponekad biti povezan i sa naglaenim tekoama. Naime, u sluaju drutva lica (ortako i komadintno privredno drutvo), kao i u sluaju individualnog preduzetnika, utvrivanje statusa vlasnika preduzea je relativno lako. To su ortaci odnosno komplementari, odnosno sam preduzetnik, srazmerno svom vlasnikom ueu u imovini preduzea. U skladu sa pravilima tih preduzea o donoenju poslovnih odluka od strane ovih lica donee se i odluka o zakljuenju ugovora o menadmentu. Problem je neto sloeniji u sluaju drutva kapitala (drutvo sa ogranienom odgovornou i akcionarsko drutvo). U okvirima ovih privrednih drutava generalno odluka o zakljuivanju ugovora o menadmentu donosi se od strane organa koji reprezentuje vlasniki interes. To je, po pravilu, skuptina lanova drutva, odnosno akcionara. Meutim, tom prilikom treba imati u vidu i zakonske odredbe o spreavanju sukoba interesa, odnosno o zatiti prava manjinskih akcionara.

Slubeni glasnik R.Srbije, broj 48/91

191

S druge strane, ugovorni partner je menadment operater, odnosno jednostavnije menader. To moe biti svako domae ili strano, pravno ili fiziko lice koje poseduje strune sposobnosti koje ga kvalifikuju za obavljanje menaderskih poslova u odreenom preduzeu. Kao to je navedeno, pored ovog strunog aspekta poveravanja poslova, potrebno je imati u vidu i zakonske odredbe o spreavanju sukoba interesa prilikom donoenja odluke o zakljuivanju ugovora o menadmentu sa odreenim licem. Vano je istai da i pored preovlaujue prakse u zakljuivanju ugovora o menadmentu sa odreenim domaim ili stranim fizikim licem, naelno nema nikakvih smetnji da se takav ugovor zakljui i sa pravnim licem, npr. agencijom, visokoobrazovnom ustanovom, naunim institutom i sl u okviru ije registrovane delatnosti je i pruanje ovakvih usluga. Pojedini autori 1 ukazuju da se povodom zakljuenja ugovora o menadmentu uspostavlja poslovni odnos izmeu tri lica, ukljuujui tom prilikom pored vlasnika preduzea i menadment operatera i samo preduzee nad kojim se preuzima upravljanje. Ovakav prilaz je pogrean, poto objekt (predmet ugovora) ne moe istovremeno biti i subjekt ugovora. Naime, ak i u sluaju kada se ugovor o menadmentu zakljuuje izmeu menadment operatera i organa preduzea nad kojim se preuzima upravljanje, takav ugovor e uvek biti zakljuen sa organom preduzea koji reprezentuje vlasniki interes, a ne sa bilo kojim organom u preduzeu (npr. direktor preduzea nee moi samostalno, bez odluke nadlenog organa, da deo ili celinu svojih ovlaenja neposredno prenese na menadment operatera). Meutim, sama injenica preuzimanja tako vane funkcije, kako je upravljanje preduzeem, ne moe, po prirodi stvari, ostati samo na relaciji internih odnosa vlasnika preduzea i menadera. Pre svega, ukoliko dolazi do promene lica koje zastupa preduzee, a to je najee sluaj, ta okolnost mora na adekvatan nain biti evidentirana u registru privrednih subjekata. Dalje, ukoliko dolazi do suspenzije, odnosno prenosa poslovodnih i/ili upravljakih funkcija sa do tada vaeih organa preduzea na menadera, moraju se izmeniti odgovarajue odredbe optih akata, prvenstveno statuta preduzea. S druge strane, injenicom zakljuenja ugovora o menadmentu ne menja se nita u pravnom i poslovnom stutusu preduzea. Naime, okolnost zakljuenja ugovora o menadmentu ne moe biti na teret, ali ni u korist treih lica. Najvie to oni s tim u vezi treba da znaju je informacija o zakljuenju ugovora i postojanju novog lica kome je povereno upravljanje preduzeem. Saglasno tome ni menader ne moe, na osnovu zakljuenja ugovora o menadmentu, stei posebna prava i odgovornosti prema treim licima, poslovnim partnerima preduzea koje mu se poverava na upravljanje. Ovo posebno dolazi do izraaja u relaciji odnosa sa radnicima koji su zaposleni u tom preduzeu. Kao jedna od estih klauzula u ugovoru o menadmentu navodi se i prenos ovlaenja za organizaciju proizvodnog procesa u preduzeu i saglasno tome voenje kadrovske politike. Meutim, s obzirom na sadanju ureenost materije u oblasti radnih odnosa, okolnost zakljuenja ugovora o menadmentu ne daje menaderu posebna prava mimo onih koja su utvrena zakonskim odredbama, odnosno odredbama kolektivnih ugovora kojima se ureuju radni odnosi. To drugim reima znai da menader u preduzeu, koje mu je povereno na upravljanje, nee moi ni da prima, ali ni da otputa radnike nezavisno od propisa kojima se ureuje ova oblast. Jedino to on eventualno
M. Dragaevi, Ugovor o menadmentu, Zbornik radova Novi ugovori od znaaja za privredni znaaj Jjugoslavije, Beograd, 1995. godina, str. 98
1

192

moe da poseduje je odgovarajua samostalnost u donoenju odluka o zasnivanju, odnosno prestanku radnog odnosa, ali u granicama vaeih propisa kojima su utvrena ovlaenja poslodavca u preduzeu, nezavisno od okolnosti da li je sa njime zakljuen ugovor o menadmentu. Ugovor o menadmentu, kao i ostali pravni poslovi kojima se regulie meunarodni promet roba i usluga, poseduje svoje bitne elemente, koji ga ine specifinim u odnosu na druge ugovore meunarodnog poslovnog prava. Ti bitni elementi su ujedno i minimum o kome ugovorne strane moraju da postignu saglasnost volja, da bi ovaj ugovor bio validan i po tom osnovu proizvodio pravna dejstva. Bitni elementi ugovora o menadmentu su predmet ugovora i cena, odnosno naknada koja se plaa za pruene menaderske usluge. Predmet ugovora o menadmentu predstavlja celinu menaderskih usluga (paket usluga) koje obuhvataju skup organizacionih, finansijskih, upravljakih, savetodavnih i drugih usluga koje menader stavlja na raspolaganje vlasniku preduzea, preuzimajui na sebe odgovornost za njihovo sprovoenje. U okvire predmeta ugovora o menadmentu spada i tzv. kultura upravljanja preduzea od strane menadera. Sadraj te kulture ine stavovi i uverenja o nainu upravljanja preduzeem, koji funkcioniu dovoljno dobro da bi uticali na stvaranje svesti da se kao takvi mogu sprovesti na nivou preduzea. Kultura upravljanja preduzea se manifestuje u nainu poslovnog razmiljanja, odluivanja i sprovoenja poslovnih aktivnosti. Time se zapravo vri individualizacija menaderske funkcije u jednom preduzeu, na lice sa datim svojstvima, ime se to lice ini posebnim u odnosu na druge potencijalne menadere. S druge strane, predmet ugovora o menadmentu zavisi i od volje vlasnika preduzea. U tom smislu, on moe obuhvatati celinu prava, iskustava, znanja i ovlaenja na upravljanje preduzeem, ali moe i da se odnosi samo na jedan od segmenata upravljanja poslovanjem bilo celog preduzea, bilo nekog od njegovih unutranjih organizacionih oblika organka preduzea. Odluka o poveravanju ovih upravljakih prava u osnovi zavisi od cilja koji se ugovorom o menadmentu eli da postigne. Stoga e se npr. u sluaju naglaenih finansijskih tekoa u kojima se nalazi preduzee, ugovorom o menadmentu posebno insistirati na sanaciji njegovog finansijskog stanja i obezbeivanja dodatnog kapitala. U sluaju prezaposlenosti, panja e se posvetiti racionalizaciji broja angaovanih radnika, odnosno stvaranju uslova za njihovo produktivno zaposlenje. U sluaju loeg pozicioniranja preduzea na tritu, ugovorom o menadmentu e se na menadera preneti ovlaenja ne samo na unapreenje marketinke funkcije u preduzeu, ve i pravo na izbor asortimana proizvoda i njihove promocije na odreenom tritu. Najzad, angaovanje odreenog lica za menadera moe biti motivisano obezbeenjem transfera tehnologije, odnosno prava industrijske svojine kojim raspolae taj menader. Iz tih razloga veoma je vano ugovorom o menadmentu precizno definisati cilj koji se angaovanjem menadera eli da postigne u preduzeu koje mu se poverava na upravljanje, poto iz tog cilja proizilazi i sam predmet ugovora o menadmentu. Povezano sa odreivanjem predmeta ugovora o menadmentu je i trajanje samog ugovora. Naelno nema nikakvih smetnji da se u bilo kom segmentu ograniiti 193

voljom ugovornih partnera duina trajanja ugovora. Meutim, po prirodi stvari, to je ugovor sa trajnim prestacijama dejstvom, koje se realizuju u duem ili kraem vremenskom periodu. ta vie, praksa poznaje i sluajeve zakljuenja ugovora o menadmentu na neodreeno vreme. Ono to je bitno sa aspekta odreivanja predmeta ugovora o menadmentu, to je obaveza menadera da u celom periodu vaenja ovog ugovora, svoje obaveze izvrava sa panjom strunjaka u ovoj oblasti. Cena za pruene usluge, odnosno menadment naknada je drugi bitan element ugovora o menadmentu. Iz dvostrano obaveznog i teretnog karaktera ugovora o menadmentu proizilazi da je pravo na naknadu menadera jedno od osnovnih prava koja mu pripadaju nezavisno od okolnosti da li je to samim ugovorom ureeno. Meutim, kao posledica prirode naknade i injenice da je u pitanju neimenovan ugovor, blie odreivanje menadment naknade posebno dobija na znaaju. Tom prilikom, potrebno je imati u vidu poslovnu praksu koja postoji povodom odreivanja menadment naknade. Menadment naknada ima posebnu strukturu i po pravilu se sastoji od osnovne naknade (basic fee) i podsticajne naknade (incetive fee). Bazina ili osnovna naknada utvruje se, po pravilu, u fiksnom iznosu i predstavlja iznos novanih prihoda (zarade) menadera za efektivno ostvareni rad u preduzeu. Podsticajna naknada se utvruje na bazi uspeha u ostvarivanju ciljeva utvrenih povodom zakljuenja ugovora o menadmentu. Ona predstavlja dopunski faktor motivisanja menadera na uspeno obavljanje menadment funkcije. Meutim, upravo zbog ovakve strukture menadment naknade potrebno je dopunski sagledati uslove za njeno ostvarivanje. Tom prilikom treba imati u vidu i okolnost da li je menader angaovan iz reda zaposlenih u preduzeu koje mu se poverava na upravljanje ili je u pitanju lice izvan kruga zaposlenih u tom preduzeu. Naime, pravo na osnovnu naknadu menader e imati uvek i to u skladu sa kriterijumima koji su utvreni ugovorom o menadmentu, odnosno, ukoliko u ugovoru o tome nema odredbi, u skladu sa optim aktima preduzea kojima se ureuje oblast naknade za rad. Drugim reima, osnovna naknada menadera predstavlja novani iznos naknade poslovodnog organa u tom preduzeu, pod dopunskim uslovom da ugovorom o menadmentu nije ta drugo predvieno. S tim u vezi, i u sluaju kada ugovorom o menadmentu nije nita ugovoreno, pravo na osnovnu naknadu menadera postoji i realizuje se u okvirima odredbi kojima je regulisano pravo na naknadu u tom preduzeu. Sasvim drugaija situacija postoji kod podsticajne naknade. Prvo, ona se ne pretpostavlja, ve mora biti izriito predvienja ugovorom o menadmentu. U odsustvu odredbi o podsticajnoj naknadi iz ugovora o menadmentu, menadment operater nee biti u prilici da sudskim putem ostvari ovo svoje pravo. Drugo, podsticajna naknada ne mora uvek da bude izraena u novanom iznosu. Ona moe da se sastoji i u prenosu dela kapitala preduzea na menadera (u formi ustupanja odreenog broja akcija, odnosno udela u preduzeu). Tree, ona se, po pravilu, ne isplauje u mesenim, odnosno redovnim rokovima isplate zarade, ve po isteku obraunskog perioda (godinjeg bilansa poslovanja), odnosno drugih vremenskih intervala u kojima se sagledava poslovna uspenost preduzea koje je menaderu povereno na upravljanje.

194

Ugovor o menadmentu je nova i jo uvek relativno malo koriena vrsta pravnih poslova meunarodnog poslovanja. U pitanju je sloeni oblik ugovornog odnosa, koji u sebi objedinjuje karakterna obeleja vie vrsta imenovanih ugovora iz domena meunarodnog prometa roba i usluga. Pored elemenata ugovora o zastupanju, ovaj ugovor ima u znaajnoj meri prisutne i elemente ugovora o zakupu, ugovora o franizingu, ugovora o radu i drugih ugovornih odnosa koji zavise od prirode i cilja ugovora o menadmentu. Pa ipak, apstrahujui detalje moe se konstatovati da je ugovor o menadmentu po svojim svojstvima najblii ugovoru o konsaltingu odnosno ugovoru o know how. Slinost sa ugovorom o konsaltingu proizilazi iz strunosti pruaoca usluga. Naime, i menader, kao i konsultant moraju biti izuzetni poznavaoci struke u oblasti u kojoj posluje preduzee kome pruaju svoje usluge. Razlika se pojavljuje na planu predmeta realizacije ugovornih obaveza. Konsultant je duan da sa panjom strunjaka iz oblasti za koju daje savet, odnosno predlae reenje, to uini sa najviim stepenom odgovornosti za mogunost realizacije traenog miljenja. Meutim, on ne uestvuje u izboru reenja, a posebno ne u realizaciji datog saveta, odnosno predloenog reenja. To je stvar naruioca usluge. Kod ugovora o menadmentu, menader je u obavezi da obezbedi ne samo prethodno znanje i iskustvo u oblasti upravljanja preduzeem, da bi mogao da udovolji specifinim i konkretnim obavezama preduzea, ve prenosi i sopstvenu korporativnu kulturu, sistem i nain rukovoenja, tehniku planiranja, procese donoenja odluka, reju jedan celoviti menaderski stil i poslovnu filozofiju. Dakle u ovim ugovornim odnosima sadrana je i materija ugovora o konsaltingu, s tim to se ugovorom o menadmentu, menader obavezuje i da neposredno uestvuje u realizaciji datih privrednih saveta, odnosno predloenih reenja. Odnos ugovora o menadmentu i ugovora o know how bazira se na injenici da veina ugovora o menadmentu u sebi sadri i elemente ugovornih odnosa o transferu tehnologije, odnosno takvi ugovorni odnosi se uspostavljaju u procesu realizacije ugovora o menadmentu. Imajui to u vidu, ugovor o know how treba sagledavati u njegovom proirenom znaenju, koje u sebi sadri pored tehniko tehnoloke komponente prenoenja znanja i iskustava i prenos ekonomsko organizacionih i upravljakih znanja od interesa za poslovanje odreenog preduzea. Na taj nain, ugovor o know how treba shvatiti u irem znaenju tog pojma, dakle ne samo kao skup tehnikih znanja i iskustava, ve i kao organizacioni know how, koji obuhvata znanja i iskustva u oblasti ekonomije i organizacije poslovanja preduzea. 1 Iz navedenog jasno su uoive slinosti ugovora o menadmentu i ugovora o know how koje se sastoje u poznavanju i primeni u praksi znanja iz oblasti organizacije i upravljanja privrednim subjektima. Razlika postoji u specifinom poloaju koji menader ima u odnosu na preduzee koje mu je povereno na upravljanje. On je deo tog preduzea, preuzimajui njegove odreene funkcije. U tom pogledu, njegov poloaj je drugaiji od pruaoca know how usluga, koji ipak ostaje samostalan i odvojen od poslovnog partnera kome prua usluge. Iz navedenog moe se zakljuiti da ugovor o menadmentu predstavlja usklaenu kombinaciju elemenata vie pravnih poslova iz domena meunarodnog prometa roba i usluga, koji je nastao kao rezultat potreba poslovne prakse. U tom smislu,
1

N. Suboti Konstatinovic, Uloga ugovora o menadmentu u procesu transfera tehnologije, Zbornik Novi ugovori od znaaja za privredni razvoj Jugoslavije, Beograd, 1995. godina, str. 131

195

on predstavlja tipian primer ugovora autonomnog trgovinskog prava, koji sa razvojem globalnog trita u sve veoj meri poprima meunarodna obeleja, omoguavajui, na taj nain, da se poslovna praksa uspenih preduzea internacionalizuje putem angaovanja poznatih i priznatih strunjaka u reavanju privrednih problema i u dravama u kojima takvih strunjaka nema, ili ih nema u dovoljnom broju. 4.2. Nastanak i privredni znaaj Globalizacija meunarodnog trita, koju prati stalno jaanje konkurentnosti ponude i tranje za odreenim proizvodima i/ili uslugama, inicirali su potrebu preispitivanja svih faktora poslovne uspenosti jednog privrednog subjekta. Paralelno sa redefinisanjem palete proizvoda i usluga koje se iznose na trite, a posebno njihovog kvaliteta i dostignutog cenovnog nivoa, predmet poslovnog traganja su postali i unutranji odnosi u preduzeu. Najpre sa ciljem uvoenja novih tehnologija i racionalizacije procesa proizvodnje odreenih proizvoda, odnosno pruanja usluga, a potom i unapreivanja organizacije upravljanja ovim procesima. U takvim okolnostima krajem prolog veka poinje da se pojavljuje i specifian ugovorni odnos autonomnog trgovinskog prava, koji se naziva ugovor o menadmentu. Iako je sasvim izvesno da su i u periodu koji je prethodio pojavi ugovora o menadmentu, privredni subjekti imali svoje organe upravljanja, to proizilazi i iz njihovog statusa pravnog lica, globalizacija relevantnog trita, sa jedne strane, i naglaena specijalizacija internog proizvodnog procesa u odreenom preduzeu, s druge strane, jasno su ukazivali da postoje ista ili u osnovi ista preduzea sa razliitom poslovnom uspenou. Kada su sva nastojanja usmerena na bolje profilisanje proizvoda i usluga, odnosno na marketinki nastup bila iskoriena, po prirodi stvari, reenje je poelo da se trai u unutranjoj organizaciji i voenju poslovnog procesa u preduzeu. Najpre je to injeno u okvirima raspoloivih kadrovskih potencijala, putem boljeg i efikasnijeg razmetaja zaposlenih i njihovim punim proizvodnim angaovanjem. Kada ni taj napor nije dao oekivane rezultate (konkurentska superiornost na tritu), reenje je potraeno u ugovornom angaovanju strunjaka izvan preduzea na koje su prenoene klasine funkcije organa preduzea. U takvim uslovima stvoren je sistemski ambijent za nastanak ugovora o menadmentu. Ukoliko se toj okolnosti doda i injenica da se ugovor o menadmentu, po pravilu, zakljuuje paralelno sa drugim pravnim poslovima meunarodnog prometa roba i usluga, kao to su strana ulaganja, ugovor o franizingu, ugovor o finansijskom lizingu, ugovor o faktoringu i sl., onda se u potpunosti moe razumeti privredni znaaj ovog ugovornog odnosa. Organizacija unutranjeg procesa rada i odluivanja, pravilna selekcija kadrova i njihovo puno proizvodno angaovanje, efikasan marketinki nastup, obezbeenje prava korienja tehnikih i tehnolokih inovacija, u kombinaciji sa unoenjem sopstvene (individualizovane) korporativne kulture kao posebnog sistema i metoda rukovoenja, obezbeivali su odreenim preduzeima, odnosno njihovim vlasnicima, onu neophodnu trinu prednost, koja je ta preduzea inila poslovno uspenijim u odnosu na druge privredne subjekte u datom vremenu i na odreenom privrednom prostoru. 196

U naim uslovima ugovor o menadmentu imao je i jednu sasvim posebnu funkciju. On je postao deo ukupnog mehanizma tranzicionih promena od dogovorne ka trinoj privredi. Naime, paralelno sa vlasnikom transformacijom, celinu tranzicionih promena trebalo je da obezbedi i odgovarajua upravljaka i organizaciona transformacija naih privrednih subjekata. I dok se, uz sve tekoe koje su po prirodi stvari pratile te promene, moe konstatovati da je bar na formalnom planu proces svojinske i organizacione transformacije zavren, za upravljaku se to ni uslovno ne moe konstatovati. Tome doprinosi vie faktora. Najpre, teko je od jednog sistema u kome su svi zaposleni (radnici) bili suvereni i neprikosnoveni nosioci funkcije upravljanja sredstvima rada u drutvenoj svojini, te im je to pravo pripadalo kao neotuivo pravo, prei na sistem po kome to pravo u celosti pripada jednom oveku ili grupi ljudi sa svim konsekvencama koje iz toga mogu da proisteknu. Drugo, a nita manje znaajno, objektivno na domaem tritu radne snage nije bilo strunjaka koji bi u dovoljnom broju mogli da zadovolje potrebe domaih privrednih subjekata za efikasnim i poslovno uspenim menadmentom. I najzad, kao posledica svojinske transformacije domaih privrednih subjekata u drutvenom vlasnitvu, nastala je nova struktura vlasnika tih privrednih subjekata, koja u znaajnoj meri nije struno osposobljena za uspeno obavljanje menaderske funkcije u tim privrednim subjektima. Stoga, ugovor o menadmentu, pored klasinih obeleja u naim uslovima ima i sasvim posebno obeleje koje je uslovljeno potrebom neodlonog uspostavljanja efikasnog sistema rukovoenja domaim preduzeima, ne samo radi njihovog odgovarajueg ukljuivanja u meunarodno globalno, odnosno regionalno trite, ve i radi injenice njihovog daljeg privrednog opstanka. Apstrahujui manje bitne detalje moe se konstatovati da ugovor o menadmentu donosi ugovornim stranama niz pogodnosti, od kojih su sledee dominantno odreene. Za vlasnika preduzea, koje se poverava na upravljanje, obezbeuje se poboljanje upravljanja i rukovoenja, kao i tehnike efikasnosti odvijanja proizvodnog procesa u preduzeu, uz unapreenje uspenog poslovanja i ostvarivanja vee dobiti iz poslovanja preduzea. S druge strane, ugovor o menadmentu omoguava vlasniku preduzea da zadri svoja svojinska prava nad preduzeem, te da se angaovanjem menadera dopunski previe finansijski ne optereti, ime bi poloaj preduzea, koje je povereno na upravljanje, uinio jo teim. Za menadera ovaj ugovor donosi najpre mogunost produktivnog zaposlenja i stvaranja uslova za potpunu poslovnu afirmaciju svojih upravljakih sposobnosti. Pored toga, menader se ne izlae posebnom finansijskom riziku poto se efekti poslovanja preduzea prevashodno izraavaju na strani imovinskih prava vlasnika preduzea. Najzad, u sluaju specifinog naina regulisanja prava na naknadu, menader moe na osnovu postignutog uspeha u poslovoenju preduzeem da ostvari i odreena vlasnika prava, stiui u svojinu deo kapitala preduzea koje mu je povereno na upravljanje, a koja odgovara srazmernom doprinosu koji je menader imao u ostvarenom poslovnom rezultatu preduzea.

197

4.3. Prava i obaveze ugovornih strana Menadment je sve vie globalni sistem efikasnog upravljanja svim funkcijama jednog preduzea 1 . U tom smislu posebno su apostrofirana prava i obaveze ugovornih strana. Iz injenice da ovaj ugovor nema status imenovanog ugovora, proizilazi pravna posledica da se prava i obaveze ugovornih strana mogu utvrditi paralelnim sagledavanjem reenja u nizu ugovora o menadmentu, koji imaju meunarodni karakter. 4.3.1. Obaveze menadera Posao profesionalnog rukovoenja preduzeem, koje je povereno na upravljanje, podrazumeva skup prava i obaveza, znanja i iskustava, kao i postupaka koji se preduzimaju u ugovorom oznaenom preduzeu. Tom prilikom, potrebno je, u to je mogue veoj meri, odrediti podruje aktivnosti koje preduzima menader s obzirom na ostvarivanje poeljnih ciljeva, koji su bili u osnovi donoenja odluke o poveravanju upravljanja preduzeem upravo tom licu. Primarna obaveza menadera, prilikom obavljanja posla rukovoenja poverenim preduzeem, je da to ini na najviem strunom nivou, postupajui sa panjom dobrog privrednika. Od menadera se ne oekuje prosenost u radu, uz obavljanje poslova na nain kako postupaju druga lica u istom poloaju. Od njega se zahteva da poverene poslove obavlja na najviem moguem nivou, koji je primeren poslovnoj reputaciji koju poseduje taj menader. S tim u vezi, postavlja se pitanje garantovanja poslovne uspenosti za preduzete radnje rukovoenja poverenim preduzeem. Imajui u vidu celinu odnosa, a posebno nepredvidivost odreenih trinih efekata, obaveza menadera moe se smatrati samo obavezom sredstava, ali ne i obavezom rezultata. To konkretno znai da je menader duan da preduzme sve pravne i faktine radnje koje se realno oekuju od osobe takvih strunih kvaliteta, ali ujedno on ne moe biti obavezan i u pogledu efekata tih radnji, odnosno konkretnog ostvarivanja ciljeva koji su bili razlog njegovog angaovanja. Na taj nain, poloaj menadera se izjednaava sa poloajem ostalih lica koja profesionalno obavljaju odreene poslove, odnosno pruaju usluge (npr. advokati, lekari, sportisti i sl). U tom smislu poveravanje upravljanja preduzeem odreenom menaderu od strane vlasnika preduzea u sebi nosi i rizik izbora odreene osobe da se njoj ukae poverenje putem zakljuivanja ugovora o menadmentu upravo sa tom osobom. Naredna obaveza menadera proizilazi iz njegovog statusa rukovodioca preduzeem i ispoljava se u lojalnosti koju on ima prema vlasniku preduzea. Sadrina ove obaveze sastoji se u uvanju poverljivosti svih poslovnih podataka ije bi
1

M. Kovaevi, Ugovor o menadmentu i njegova primena u Jugoslovenskoj praksi, Zbornik Novi ugovori od znaaja za privredni razvoj Jugoslavije, Beograd, 1995. godina, str. 112

198

saoptavanje treim licima moglo da nanese tetu kako samom preduzeu, tako i njegovom vlasniku. Obaveza uvanja tajnosti ovih podataka (poslovna tajna) nije vezana samo za period u kome odreeno lice obavlja poslove menadera, ve se ona protee i na period po prestanku obavljanja ovih poslova. Sledea obaveza menadera je obavetavanje vlasnika preduzea o svim okolnostima od znaaja za ostvarivanje menaderske funkcije. Naime, vlasnik preduzea prenosei na upravljanje svoje preduzee na menadera prenosi, samo celinu ili deo upravljakih prava, uz zadrzavanje prava na kontrolu tekueg poslovanja. U tom smislu, radi pouzdanog praenja ostvarivanja ciljeva ugovora o menadmentu, menader je duan da redovno, a najmanje jednom godinje (po usvajanju bilansa poslovanja preduzea), obavetava vlasnika preduzea o poslovnom stanju u kome se preduzee nalazi, kao i o efektima preduzetih mera iz domena svojih nadlenosti. S tim u vezi je i pravo vlasnika preduzea da ue u poslovne prostorije preduzea, u svako razumno vreme, da se informie o poslovanju preduzea uvidom u poslovnu dokumentaciju, pregledom opreme, utvrivanjem stanja njene ispravnosti, kontrolom inventarskih knjiga i na svaki drugi nain, kojim se tite vlasniki interesi, a ne dovodi u pitanje poloaj i ovlaenje menadera u preduzeu koje mu je povereno na uvanje. U sklopu prava i obaveza menadera esto se navodi i njegovo ovlaenje za formiranje rukovodeeg tima ljudi, njegovih neposrednih saradnika, ijom koordinacijom rada menader treba da ostvari ciljeve postavljene u ugovoru o mendmentu. Ova lica su, po pravilu, zaposlena u preduzeu, te preduzee odgovara za njihove plate i druga primanja. Naime, bez prava menadera da utie na formiranje rukovodee strukture ljudi u preduzeu koje mu je povereno na upravljanje, teko je pretpostaviti da e on sam linim angaovanjem, ma kakve sposobnosti posedovao, uspeti da ostvari ciljeve koji su utvreni ugovorom o menadmentu. S tim u vezi, menader raspolae ovlaenjima za prijem novih zaposlenih, ali ujedno i za otputanje onih radnika za ijim je radom prestala potreba. Tom prilikom, po prirodi stvari, ova prava na prijem i otputanje radnika ne mogu biti stvar linog voluntarizma i proizvoljnog odluivanja, ve moraju korespondirati sa propisima kojima se ureuje pravo na zapoljavanje u dravi gde se ti propisi primenjuju. U odnosu na normalno stanje u preduzeu, menader u preduzeu koje mu je povereno na upravljanje, po ovom osnovu, de facto suspenduje ovlaenje redovnih organa upravljanja i rukovoenja u preduzeu i u periodu vaenja ugovora o menadmentu neposredno vri ta prava. Pored prava na prijem i otputanje radnika, menader ima i prava na njihovo rasporeivanje na druge poslove, na nagraivanje za uspeh u radu, ali i na kanjavanje kada takav uspeh izostane. Drugim reima, menader na osnovu ugovora o menadmentu stie iroka ovlaenja da organizuje proces rada u preduzeu koje mu je povereno na upravljanje, s tim to sva ta ovlaenja mora ostvarivati u skladu sa imperativnim propisima kojima je u odreenoj dravi regulisana ova materija. 4.3.2. Obaveze vlasnika preduzea Osnovna obaveza vlasnika preduzea, koje je ugovorom o menadmentu povereno na upravljanje menaderu, je da obezbedi neometano izvravanje ugovornih 199

obaveza menadera. S tim u vezi, on je duan da izvri prenos svih potrebnih ovlaenja na menadera. U odreenim situacijama to je potrebno izvriti i u odgovarajuoj pisanoj ili drugoj propisanoj formi (npr. upisom u registar privrednih subjekata). est je sluaj kada prenos ovlaenja na menadera, pored zakljuenog ugovora o menademntu u pisanoj formi, mora da, na odreen nain, bude iskazano i u internim optim aktima preduzea koje se poverava na upravljanje. Izvravanje ove obaveze vlasnika preduzea je prethodna, ali ujedno i neophodna aktivnost koja omoguava ne samo oportunitet ve i legalitet kasnijim aktivnostima menadera, dajui mu ujedno i neophodno potreban autoritet u preduzeu koje mu se poverava na upravljanje. Druga obaveza vlasnika preduzea, koja je fakultativnog karaktera, ali koja je ujedno od izuzetne koristi, je izrada bilansa stanja preduzea koje se poverava na upravljanje. Pravilno sainjenim bilansom stanja se, na objektivan nain, utvruje poslovni status preduzea koje se poverava na upravljanje. On je ujedno i referentna taka na osnovu koje e se utvrditi doprinos koji je menader dao svojim rukovoenjem preduzeem. Bilans stanja moe da se zasniva na zavrnom raunu, ali je bolje i znaajno preciznije ako se on saini paralelno sa ugovorom o menadmentu pa, na odreen nain, bude ukljuen i u ciljeve ostvarivanja ugovora o menadmentu, koji se, po pravilu, sastoje u unapreivanju poslovnog statusa preduzea. Trea obaveza vlasnika preduzea je da obezbedi finansijski potencijal za realizaciju programa stabilizacije preduzea koje je povereno na upravljanje. Naime, menader moe ugovorom o menadmentu preuzeti obavezu angaovanja nedostajuih finansijskih sredstava i u tom smislu stupiti u kontakt sa odgovarajuim finansijskim institucijama. Meutim, on to ne ini u svoje ime i za svoj raun, ve u ime i za raun vlasnika preduzea. Preciznije reeno, menader u klasinom ugovoru o menadmentu ne preuzima nikakve finansijske obaveze. Obaveza urednog i kontinuiranog finansiranja preduzea, koje je povereno na upravljanje, ostaje stalna obaveza vlasnika preduzea i ne moe biti preneta na drugo lice, a da se tim povodom ne dovede u pitanje sam vlasniki status tog preduzea. etvrta obaveza vlasnika preduzea, koje je povereno na upravljanje, je potpuno i tano informisanje menadera o svim aspektima poslovnog statusa preduzea. I to kako onih koji su prethodili zakljuivanju ugovora o menadmentu, tako i o okolnostima koje su nastupile po zakljuenju ugovora o menadmentu, a iz raznih razloga nisu poznate menaderu. Poto je prava informacija o poslovnom statusu preduzea ujedno i uslov preduzimanja adekvatnih mera, to ova obaveza vlasnika preduzea, proizvodi dejstvo tokom celog perioda trajanja ugovora o menadmentu. Peta obaveza vlasnika preduzea, koja je ujedno i jedan od bitnih elemenata ugovora o menadmentu, je plaanje naknade za rad menaderu kome je odreeno preduzee povereno na upravljanje. Iz poslovne prakse, koja se tim povodom uspostavlja, menadment naknada sadri dva svoja konstitutivna dela. Prvi predstavlja bazinu ili osnovnu naknadu, na koju menader ima pravo na osnovu same injenice obavljanja rukovodeih poslova u preduzeu. Ova naknada, po pravilu, odgovara naknadi na koju bi imao pravo poslovodni organ u redovnom vrenju svojih poslovnih funkcija u tom preduzeu. Drugi deo naknade ini tzv. podsticajna naknada, koja se odreuje na osnovu dobiti, sa osnovnim ciljem da dopunski motivie menadera na maksimiranje profita, 200

odnosno to uspenije ostvarivanje ciljeva ugovora o menadmentu. U razliitim varijantama, podsticajna naknada moe se zasnivati na proizvodnim ili profitnim premijama, kako bi se obezbedilo da menader bude nagraen u skladu sa svojim radom i rezultatima poslovanjem preduzea koje mu je povereno na upravljanje. 1 Za razliku od bazine naknade koja se, po pravilu, isplauje u novanim iznosima, podsticajna naknada moe biti utvrena u pravu na uee menadera u profitu preduzea koja je u srazmeri sa ostvarenim ciljevima koji su utvreni u ugovoru o menadmentu. Tom prilikom, pored isplate novanog iznosa u intervalima koji odgovaraju periodu za koji se utvruje rezultat poslovanja preduzea, na menadera moe biti prenet i srazmeran broj akcija, odnosno udela u preduzeu. Takoe, vlasnici preduzea mogu se obavezati da, kao oblik podsticajne naknade, ustupe menaderu deo svojih prava koje imaju na osnovu dividendi iz ukupne dobiti preduzea. Pored toga, ugovorom o menadmentu vlasnici preduzea mogu se obavezati na isplatu odreenih naknada za pojedine elemente iz tzv. menadment paketa usluga, koji su nezavisni od same menadment naknade. To moe biti npr. plaanje za korienje know how ili konstalting usluga, a u sluajevima kada se prenosi patentirana tehnologija onda se naknada plaa i za sticanje prava po tom osnovu. 4.4. Prestanak ugovora Usled injenice da je ugovor o menadmentu, po svojoj prirodi, ugovor sa trajnim prestacijama, te da se zakljuuje s obzirom na posebna svojstva ugovornih partnera, proizilazi i pravna posledica da se na prestanak ovog ugovornog odnosa primenjuju posebna pravila. Najpre, sam ugovor o menadmentu moe biti zakljuen sa dejstvom na odreeno vreme. U tom sluaju, ugovor o menadmentu prestaje protekom vremena trajanja ugovora na koje je on zakljuen, pod uslovom da nije utvrena klauzula o produenju, odnosno ukoliko ugovorne strane ne odlue da produe ugovor. Slina situacija postoji i u sluaju kada je ugovor o menadmentu zakljuen s obzirom na nastupanje odreenog dogaaja. U tom sluaju, nastupanjem tog dogaaja, odnosno realizacijom njegovih dejstava (npr. steaj, aukcijska ili tenderska prodaja, zavretak poslovne sezone i sl.) prestaje i sam ugovor o menadmentu. Sledei nain prestanka ugovora o menadmentu je sporazumom ugovornih strana. Naime, kao to su slobodne u volji da zakljue ugovor, tako su ugovorne strane slobodne i da saglasnim izjavama volje prouzrokuju prestanak tog ugovornog odnosa. Na ovaj nain prestanka ugovora o menadmentu treba posebno voditi rauna s obzirom na okolnost da je u pitanju trajan ugovor sa vie uzastopnih prestacija obe ugovorne strane. Najzad, ugovor o menadmentu moe prestati i jednostranom izjavom volje bilo koje ugovorne strane. Naime, imajui u vidu da ugovor o menadmentu spada u ugovore
1

M. Dragaevi, Ugovor o menadmentu, Zbornik radova Novi ugovori od znaaja za privredni razvoj Jugoslavije, Beograd, 1995. godina, str. 103

201

koji se zakljuuju s obzirom da posebna svojstva ugovornog partnera, odnosno odnos poslovnog poverenja, to je sasvim prirodno da kada prestanu da postoje te okolnosti moe doi do raskida ugovora. U ovom sluaju u pitanju je otkaz koji jedna od ugovornih strana saoptava drugoj. U principu ugovorna strana koja otkazuje dalju primenu ugovora o menadmentu nije obavezna da obrazloi razloge tog otkaza. Oni se nalaze u sferi autonomije volje ugovornih partnera da sami odlue dokle e biti u ugovornom odnosu sa drugim partnerom. No, iz optih pravila obligacionih prava proizilazi i pravilo po kome se otkaz ne moe dati u nevreme ili na nain kojim se drugom partneru prouzrokuje nesrazmerna teta. Sasvim poseban razlog prestanka ugovora o menadmentu sadran je u pravu vlasnika preduzea da raskine ugovor kada menader ne ostvari posebne ciljeve u preduzeu, koje mu je povereno na upravljanje, a ti ciljevi su sadrani u samom ugovoru. U ovom sluaju izostala je realizacije osnovnih motiva zakljuenja ugovora o menadmentu, to vlasniku preduzea daje pravo da raskine takav ugovor. No, tim povodom treba imati u vidu prirodu obaveza menadera. Te obaveze se svode na obaveze sredstava, ali ne i na obavezu rezultata. To konkretno znai da menader ne preuzima obavezu nastupanja odreenog poslovnog rezultata (npr. poslovanje sa odreenom profitnom stopom), ve preuzima obavezu da, u skladu sa pravilima struke i po najviim profesionalnim standardima, preduzme sve mere kako bi do tog poslovnog rezultata dolo. U tom kontekstu izostanak poslovnog rezultata, bez dokaza o propustu u merama koje je preduzeo menader, nee biti dovoljan razlog za raskid ugovora o menadmentu.

202