Академический Документы
Профессиональный Документы
Культура Документы
Svetogorski Starecnik
Svetogorski Starecnik
СТАРЕЧНИК
(изреке светогорских стараца)
САДРЖАЈ:
ПОЗДРАВНО СЛОВО
ПРЕДГОВОР
УВОД
Архимандрит Георгије
1
Сведока (прим. изд.)
Игуман Светог манастира Григоријата
на Светој Гори
Увод
***
***
„Ми патимо јер немамо љубави. Онај ко не љуби нема ни мир, чак
и кад би га у Рај поставили”, рекао је један старац.
***
***
***
***
3
Испосница у којој нема извора или текуће воде, безводна каливија; обично се налази на
најузвишенијој тачки скита (прим. изд.).
Један старац је рекао:
„Називамо се хришћанима, али се нико од нас не придржава
заповести о љубави према ближњем.”
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
Старац Авакум био је ученик љубави.
Једном је уз много самоодрицања и пожртвовања у својој келији
задржао младића зараженог туберкулозом и бринуо се о њему више
месеци. Радосно га је служио, старајући се за њега као брижна мајка.
Иако је он сам постио, свог болесника хранио је месом и сличном јаком
храном. Напорно се борио са болешћу, док младић најзад није
преминуо на његовим рукама, након што се покајао и исповедио своје
грехе. Пре него што се овај младић упокојио, старац га је постригао за
монаха и дао му име Фанурије.
Другом приликом су неки поклоници затекли оца Авакума како сам
јеца у својој келији. Кад су га упитали о чему се ради, испричао им је
да су му непосредно пре њиховог доласка неки посетиоци говорили о
слепој деци која пате у свету и да не може да задржи сузе. Био је
пример истинске, несебичне и делатне љубави.
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
У време кад је мој незаборавни старац одлучио да напише
Успомене из Градине Пресвете Богородице, био је болестан и није био
у стању сам да пише. Међутим, кад би се нашло слободног времена, он
ми је приповедао а ја, најнедостојнији од свих, с његовим благословом
бележио сам оно о чему је говорио.
Писали смо о његовом сабрату, монаху Стефану, последњем који је
преостао из њиховог братства. Познавао сам га, дописивао сам се с
њим и често сам гостовао у његовој каливији.
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
Једнога дана неки млади монах упитао је оца Н., којем је тада било
86 година: „Оче, колико је сати сна потребно монаху?”
„Послушај, брате мој. Свети Теодор Студит и Свети Симеон Нови
Богослов кажу да је довољно 4-5 сати сна. Међутим, авва Арсеније у
Старечнику (Герондикону) каже да је за монаха који се подвизава
довољан један сат сна. Свети Акакије Кавсокаливијски обично је
говорио: „Сматрам да пола сата сна није довољно, али ако светитељ
тако каже, требало би да покушамо!”
„Колико се Ви одмарате?”
„Брате мој, каква је потреба за таквим питањем?” „Ради моје
користи и љубави Христове ради, реците ми!”
„Рећи ћу ти. У току двадесет четири часа, довољан је један сат
сна.”
„Да ли спавате један сат непрекидно или с прекидима?”
„С прекидима, наравно! Четврт сата, ту и тамо.”
„Како проводите то време?”
„На жалост, сад кад имам двоструку хернију, више не стојим док
читам Псалтир или Еванђеља или пак док изговарам Молитву Исусову.”
„Целокупан Псалтир и целокупна Еванђеља?”
„Целокупне, наравно.”
„Свакога дана?”
„Свакога дана. Једино што више не могу да стојим док их читам.
Тако је кад се остари!”
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
Један старац је на следећи начин говорио о љубави према чистој
вери:
„Гнев је неопходан само онда када бранимо своју веру. Није нам
потребан да бисмо одбранили сами себе. Уколико неко рђаво говори о
нама, ми то морамо прихватити. Ми се, међутим, морамо разгневити
када је нападнута наша вера: гнев који користимо за одбрану
Православља је неопходан.”
***
6
Хоће да каже да је, после Бога, наша прва Заступница, Помоћница и Спаситељка Пресвета
Богородица, а тек онда и остали светитељи (прим. изд.).
му, 'јер не служите Њој која је друга после Тројице и Домостројитељка
дарова Божијих упућених свим логосним (словесним) бићима!
Према блаженом Августину, три ствари Свемогући Бог није могао
да учини савршенијима: Оваплоћење, Приснодјеву и блажени живот
праведника у будућем веку.'”
6. СЛОВО О НЕСТЈАЖАНИЈУ И ДОБРОВОЉНОМ
СИРОМАШТВУ
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
7
Кућица која се налази у близини неког већег манастира (прим. изд.).
Неки монах из једног киновијског (општежитељног) манастира је
шездесет година носио исту ону расу коју је носио и на дан свог
пострига.
***
***
***
***
Старац А. из келије Светог Харалампија у Кареји поседовао је
толику нестјажатељност да није имао чак ни другу расу осим оне која је
припадала његовом старцу.
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
8
Он, дакле, није знао да је Вазнесење празник Господњи, него је мислио да је то неки светитељ.
Ипак, иако није имао рационалног знања имао је љубав према Богу, па је удостојен овог чуда (прим.
изд.).
„Немам новца и радије ћу да идем у затвор. Осим тога, на тај начин
ћу се опоменути вечне тамнице.”
Најзад су неки верни хришћани платили да га ослободе. По
повратку на Свету Гору, Филарет је рекао осталим оцима:
„Ослободили су ме из овоземаљске тамнице, али се питам да ли ћу
бити ослобођен и од оне вечне!”
Неко га је затим упитао: „Како је било у Солуну, оче Филарете?
Како изгледа свет?” Он тамо није био читавих педесет година и
одговорио је:
„Шта да вам кажем, оци? Сви су хитали (јурили) за својим
спасењем, и једино сам ја био лењ и немаран!”
***
***
***
***
***
***
***
„Одакле долазиш, старче”, обично су питали духовника
Венијамина из манастира Кутлумуша, који је доживео 95. годину и
упокојио се у Господу 1941.
„Ја сам избеглица”, одговарао би он, мислећи при том да су сва
људска бића изгнаници и да је овај живот пролазан и привремен.
Негде око 1835. године, отприлике пет година након окончања
турске окупације, група сердара пролазила је кроз густо шумовиту
област у околини Велике Лавре да би ловила дивокозе. Сасвим
неочекивано, једног јутра сердари су угледали неког нагог старца који
је стајао пред пећином и рекли: „Старче, благослови!” „Господ
благословио”, одговорио је он и почео да се распитује о Светој Гори;
како је тамо, шта чине монаси и сл. Обавестили су га да је свуда мирно
и да се турска окупација окончала.
„Ко су Турци? Шта је то грчка револуција”, упитао је стари
пустињак.
„Зар не знате, старче, да смо ми православни проливали крв да
бисмо се ослободили од Турака?”
„Не знам, чеда моја. Ја ништа не знам. Овде нас је седморица, али
не идемо никуда одавде. Не добијамо никакве вести”, одговорио је овај
земаљски ангео и небески човек. Пошто их је старац благословио,
запрепашћени ловци су пожурили да о овом сусрету обавесте оце из
скита Свете Ане. Скитски оци су показали велико интересовање за оно
о чему су говорили ловци. Заједно са овим ловцима, неки од отаца су
прешли читаву Свету Гору у потрази за оном пећином и необични
старцем, али нису могли да их пронађу.
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
Током једне веома хладне зиме, када је падао густ снег, наш
преподобни и богоносни отац Акакије Кавсокаливит запалио је ватру
да би се загрејао. Међутим, како се приближавао ватри, осећао је све
већу студен. Тада је схватио да превелика хладноћа коју осећа поред
ватре није природна и да потиче од демонског утицаја. Одмах је угасио
ватру, изашао из пећине у којој је обитавао и наг се бацио у снег. Истог
часа осетио је задивљујућу силу, као да се налази под млазом топле
воде а не у снегу!
Били смо задивљени и зачуђени сваки пут кад бисмо посетили
пећину овог преподобног оца и угледали његову постељу која се
сачувала све до данас. Начињена је од дебелих, необрађених грана
прикованих тако да су између њих остали широки размаци. Било је
немогуће да на њима неко отпочине.
***
***
***
Мој незаборавни старац често ми је приповедао да су древни оци,
како из пустиња тако и из манастира, обично путовали морем веслајући
читавим путем до Дафнија и назад. Будући да је ово одузимало много
времена, са собом су носили књиге и тамјан како би могли да служе
вечерњу. Тако би, док су веслали, појали или се молили на бројаницама.
***
***
***
Чудесни исихаста Варнава није имао чак ни собу нити било какву
личну имовину. Користио је један угао архондарика9 да би се одморио.
О њему ми је казивао незаборавни пустињак, старац Дамаскин.
***
9
Гостопримница, одаја за манстирке госте (прим.прев.).
Након што би са оцима био на ручку који је следио после ове
Литургије, до суботе не би ништа јео.
Док је служио у болници, није бринуо само о телу него и о души,
тако да је са братском љубављу духовно припремао оне који су
одлазили Господу.
На дан Рождества Христовог доживео је срчани удар и након тога
је живео још три дана. Примио је последње помазање и сваког дана се
причешћивао, док на крају није пао у кому. Убрзо након тога, у подне,
упокојио се у Господу. Читаво братство га је ожалило, а живо сећање на
њега сачувало се међу њима све до данашњег дана.
***
***
***
***
***
***
***
Шта да кажемо и исприповедамо о подвижнику Хрисогону,
посебно у погледу његовог подвижништва и поста којима је
умртвљивао страсти? Овај благословени човек, који је живео у келији
за раднике при манастиру Кутлумуш, посвећеном Светим Апостолима,
свакодневно се хранио искључиво хлебом или двопеком потопљеним у
воду са нешто мало шећера. Одећа му је била похабана, а као постељу
користио је вреће. Отворио би прорез на пет-шест таквих врећа и тако
проводио читаву зиму, непосредно уз ватру. Био је то веома прост и тих
монах.
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
На Атосу је живео и један руски подвижник из чијих су стопала
истицали гној и крв. Он, међутим, никад није узимао никакве лекове
нити је предузимао било какав вид лечења. „Ја сам монах”, често је
говорио, „ја морам да патим.”
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
10
Једна ока тежи 708,5 грама (прим. изд.).
***
***
***
***
***
***
5. октобар 1968.
Јутрос сам из скита Свете Ане пошао у посету каруљском
пустињаку, старцу Гаврилу, који је већ два месеца прикован за постељу.
Његова каливија лебди у Каруљи као вечно кандило у олтару
светогорске пустиње.
Опрезно сам прошао кроз прва врата. Испод малог одморишта
налази се понор, провалија. Отворио сам друга врата, говорећи:
„Молитвама Светих Отаца наших” и ушао. Овога пута нисам угледао
оног оца Гаврила којег сам познавао, који је увек био у покрету, делатан
и као од челика да је начињен, који је током читаве ноћи носио шљунак
да би прекрио пустињску стазу. Непрестано је стењао. Од струка
надоле био је потпуно парализован.
Покушавао је да нешто каже, али је тешко успевао да изговори реч.
Трпео је јаке и неподношљиве болове.
„Имам болове. Шта сад да ти кажем, оче мој”, био је одговор на
мој захтев да ми каже нешто душекорисно.
„Немојте се напрезати, старче. Разумем. Дошао сам због Вашег
благослова и једног обећања. Ако се нађете у присуству Божијем,
немојте ме заборавити.”
„Ја да се нађем у присуству Божијем? Недостојни Гаврило? Такво
нешто није могуће”, рекао је и наставио да стење од болова.
Подсећао је на костур. Одбијао је да једе храну припремљену на
уљу која га је могла мало укрепити. Видео сам да је тањир са бареним
кромпирима који су му донели оци - Данијелити стављен на посуду
испуњену... нечистоћом!
Покушао сам да га склоним одатле.
„Остави га тамо”, строго је наредио.
Чинило се да је овај философ пустиње увек тако поступао да би се
супротставио страсти стомакоугађања.
Он једноставно није јео да не би прекидао пост. Његова храна је
годинама припремана без уља, како би три или четири пута седмично
могао да се причести.
Усудио сам се да му кажем:
„Старче, ако бисте примили инјекцију, то би Вам ублажило
болове.”
„Инјекцију”, рекао је и широко отворио очи, строго ме погледавши.
Никада није узимао никакве лекове. У потпуности се предао у руке
возљубеног Бога и у великим мукама очекивао је да се сусретне с Њим.
„Ја из часа у час очекујем смрт.”
„Нека Пресвета Богородица награди Ваше трпљење, старче”,
одговорио сам.
Био сам дубоко дирнут његовим благословом и у повратку сам се
читавим путем молио за јуначког старца Гаврила.
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
13
У идиоритмијским манастирима, сваки монах самоме себи одређује правила рада, поста и
молитве и не мора нужно бити послушник неког старца. У киновијским манастирима, напротив,
монаси следе заједничко правило и руководи их исти старац (прим. изд.).
пилуле помоћу којих ће заборавити на своје проблеме. Убрзо потом,
исти проблеми поново излазе на површину и све се понавља испочетка.
То се претвара у ропство. Међутим, ако човек устроји своје унутрашње
стање, може да спава као јагње и да при том не узима никакве пилуле
или било шта слично.
Живот у пустињи не значи ништа све дотле док ја, живећи у
пустињи, не напустим своје страсти. И опет, то место није пустиња ако
га прилагођавам себи уместо да себе прилагодим пустињи.”
***
***
***
***
Један старац је казивао: „Да би неко добио помоћ, пријемник
његовог срца мора бити окренут тако да ухвати нечији сигнал. Ако
нечије срце није пријемчиво, он се најпре мора молити Богу да
пријемник његовог срца окрене тако да буде у стању да прими
божанску реч.”
„Онима који су далеко од Бога приступите простодушно, смирено
и с истинском љубављу. Претварајте се да не видите већину њихових
грешака и исправљајте их само онда када је то уистину неопходно, јер
људи су заморени и обремењени животом и не допада им се кад их неко
исправља, ма колико да је добронамеран.”
***
***
***
***
***
Облагодаћени старац Авакум из Велике Лавре обично је говорио:
„Радост потиче од повезаности са Богом и од јединства са Њим.
Човечанство је створено да би било радосно а не тужно. Зашто своју
радост узимате од идола (тј. од рђавих ствари)? Верујте да ћете морати
да платите ту радост. Међутим, радост која потиче од Бога не тражи да
буде плаћена. Ја, на пример, који не поседујем ништа у овом свету, не
могу да платим за срећу коју поседујем. Ја нисам једини који то каже,
јер то кажу и моја браћа која такође не поседују ништа осим Бога. Сви
они су преиспуњени радошћу. Ја сам се, Христа ради, свега ослободио.
Немам ништа осим мог Господа и радости! Сиромаштво је прекрасно
јер вас олакшава и ослобађа. Човек мора свега да се ослободи како би
начинио простор да Христос ступи у његово срце. Кад је Господ са
мном, онда у мени постоји и радост. Требало би да у свакој пећини
постоји радост.”
***
***
***
***
***
***
***
***
***
14
Што значи да се душа у свету запрља као угљенар који копа угаљ (прим. изд.).
Тај исти старац је рекао: „Док сам био у свету, сви су ме
ословљавали са: 'калуђеру'. Тада сам рекао самоме себи: 'Будући да си
калуђер, шта онда радиш у свету?”
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
„Оче Гаврило, желим да дођем на Свету Гору и да тамо и останем”,
рекао је каруљском подвижнику отац Кирило, уважени старац из келије
Светог Николаја Буразерија.
„Обрати пажњу на оно што ћу ти рећи”, одговорио је овај. „Ти,
заиста, можеш да дођеш. Сада пак, док си још у свету, пођи кући,
затвори врата, навуци завесе, пости, читај и моли се на бројаници, и
бићеш на Светој Гори!”
***
***
Отац Г., духовник из Скита Свете Ане, био је оштар као секира у
погледу оних који су избегавали рад и, уопште, били лењи. Саветовао је
оцима да раде и да у томе подражавају древне светитеље, који су се
бавили напорним пословима. Неки од њих су плели корпе, неки су
сакупљали плодове на пољима, а неки цедили уље из семена. Било је и
оних који су се успињали на врх Свете Горе и тамо сакупљали
планинске чајеве да би их продали и тако зарадили за живот.
***
18
Позива се на еванђелске стихове, омиљене међу монасима: Од времена Јована Крститеља до
сада Царство небеско с напором се освца, и подвижници га задобијају (Мт 11,12) (прим. изд.).
14. СЛОВО О ХРИСТОЛИКОМ И САВЕТОВАНОМ ОД БОГА
МИЛОСРЂУ
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
Отац Андонакис, јеромонах који је служио као свештеник у метоху
Свете Ане у Атини (Таксиархос, Неа Елветиа), био је низак растом али
узвишен врлином. Кад год би му говорили о неком сиромаху у његовој
парохији, он би отишао да у тајности остави милостињу пред вратима
те особе. Чинио је исто што и његов савременик, старац Јероним из
манастира Симонопетра или Свети Николај, епископ мирликијски.
15. СЛОВО О РАЗНИМ ВРЛИНСКИМ МОНАСИМА
***
***
***
***
***
***
19
Акакије, на грчком значи „незлобиви" (прим. прев.).
У светом кавсокаливијском скиту живели су многи истакнути
монаси који су се разликовали или по свом врлинском животу, или по
свом образовању задобијеном у свету, или пак и по једном и по другом,
сјединивши у својој подвижничкој, православној души, врлину и знање.
Међу њима је био и Јона, ученик преподобног Акакија
Кавсокаливијског, који се упокојио 1665. године; Пелагије, Јонин
послушник, упокојио се 1754. године; Рафаил, неофит јеврејског
порекла и мудри учитељ; Евгеније Вулгарис, управник Атонске школе
на Светој Гори; Теоклит Карацас Византинац, који се упокојио 1777.
године; дугобради Методије Византинац, упокојио се 1811. године;
Филотеј из Смирне, који је преминуо 1789. године; Петар, монах који се
подвизавао у каливији Рождества Пресвете Богородице и преминуо
1865. године; прослављени Никодим Исповедник, послушник великог
дрворезбара Арсенија који је оставио два велика дела, Распеће
Христово и Други долазак - на овим делима радио је петнаест година;
духовници Павле и Пантелејмон, обојица обдарени расуђивањем и
облагодаћени, озбиљни, молчаљиви и благи кад је требало некога да
посаветују.
Отац Герман Хаир исприповедао нам је следеће о оцима
кавсокаливијског скита: „Постојали су поштовања достојни старци који
у нама изазивају дивљење и страхопоштовање.
Као непоколебиви стубови, од вечери до јутра стајали су на бдењу,
очију оборених и прикованих за црквени под. Црква познаје многе
такве старце. Сви су били ћутљиви. Празнословље за њих није
постојало. Строго су се придржавали свог духовног живота. Међу њима
је, просветљеношћу свог живота, посебно заблистао старац Авксентије.
Био је као звезда.
Живео је у келији Светог великомученика Георгија. Користио је
једну глинену посуду у којој је барио дивље биљке, и то је била његова
једина храна. Понекад је јео и хлеб, али ништа осим тога. У скиту је
живео отприлике шездесет година.”
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
Подвижник Никодим Кавсокаливијски (1807-1867) био је велики
борац. Јео је само хлеб и никад није користио поврће. Завидљиви ђаво,
непријатељ сваког добра, постављао му је многе замке. Показивао му се
у виду илузија и блиставих појава, али је Никодим увек излазио као
победник, јер га је руководио опитан духовни отац.
Једном је био тако дуго завејан у својој келији да је појео сав
двопек и више није имао хране. Тада се нечисти дух појавио пред њим
у виду блиставе светлости и у обличју Пресвете Тројице, рекавши: „Ја
сам Пресвета Тројица, поклони ми се и ја ћу те преиспунити благодаћу
и нахранити!” У истом тренутку, пред Никодимом се појавила трпеза
препуна разнолике и укусне хране, чији је мирис мамио подвижника.
Борац Христов је на то пао на колена и преклињао Господа да га
избави од овог искушења.
***
***
***
***
***
***
***
Веома су разнолика и варљива дејства нечистих духова, који
понекад стварају бесрамне слике и призоре, а понекад узимају обличје
светлости и блиставих ангела. Ево како су се појавили пред једним
савременим подвижником у време док се молио.
Била је ноћ. Док се молио у непомућеној тишини, зачуо је како
изван келије допиру громки гласови, звуци бубњева, игра и сл. Устао је
да види шта се догађа. Ничега није било! Све је то потицало од ђавола.
Није стигао ни да седне на клупицу како би наставио молитву када
се, сасвим изненада, његова келија испунила јаком светлошћу. Кров
његове келије био је подигнут са свог места. Мислио је да та светлост
досеже до неба. Када је светлост била најсјајнија, појавио се један
блистави лик, који је подсећао на лик Христов. Могао је да види само
половину тог лика, али чим га је погледао зачуо је унутрашњи глас који
му је говорио: „Удостојио си се да видиш Христа!”
Његов аутоматски одговор је био: „Ко сам ја, недостојни, да бих
видео Христа?” Начинио је знамење Часног Крста. Привидни Христос
и она светлост су истог часа ишчезли, а кров се вратио на своје место.22
***
22
Оци кажу да ђаво не може да узме на себе Христов лик. Он на себе узима лик који на Христа само
подсећа, и тако вара подвижнике (прим. изд.).
дуготрпљење, доброту, састрадање, љубав, смирење и све остале. Тада
душа тог човека задобија неизмерну радост.”
***
***
***
***
***
***
23
Мисли се на прецизност и правилност у извршавању монашког правила (прим. прев.).
„У недостатку отворености и претеране одважности, у поштовању,
у смирењу, у нелицемерности у изгледу, у речима, у корачању, у седењу,
у одевању. Њихово понашање било је узорно било да су сами, било да
су међу многима, било да су у цркви, да поју или да служе Литургију,
било да се баве својим рукоделијем. Нису много говорили, нису се
гласно смејали, нису били иронични, нити су очекивали да ће бити
запажени. Били су кротки, ћутљиви и расуђивали су исправно, били су
искрени, простодушни, нелицемерни, благодарни, преиспуњени
љубављу. Њихова реч била је 'со земљи', а њихов живот свет, који је
пројављивао плодове Духа Светога. Избегавали су присност, која је
почетак одважности. Њихово понашање било је благодатно,
уравнотежено и одмерено.
Сећамо се ових киновијских отаца: ћутљиви, повучени, дубоко
погружени у молитву и созерцање. Њихове главе су најчешће биле
погнуте, не само у цркви него и за трпезом (у време обеда), док су
ходали или док су се бавили својим рукоделијем.”
***
***
***
***
***
***
***
Румунски монах Нектарије, који се мирно упокојио 1890. године,
био је велики подвижник и појао је слатко као ангео. Био је ученик
великог учитеља музике, старца Теофила.
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
Након што је преминуо Св. Симеон, отац Св. Саве Српског, у знак
помена његовог упокојења у српском манастиру Хиландару служено је
бдење. Током славословља (доксологије), из светитељевог гроба почео
се ширити неизрецив миомирис, који је испунио читаву околину
манастира. На основу овог миомириса, Св. Сава се уверио у светост
свог родитеља и прославио Свемилосрдног Бога Који прославља оне
који Њега прослављају.
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
Наша Преблагословена и Свепрослављена Мајка и Заштитница,
Пресвета Богородица, често је показивала старање и материнску бригу
за Своја многовољена чеда, светогорске монахе. Безбројне су пројаве те
благонаклоности Пресвете Богородице.
У светом манастиру Ватопеду, у епохи гусарских напада, живео је
један свети игуман. Он је зачуо глас који је допирао од иконе Пресвете
Богородице и говорио да не отвара капију него да позвони и да се сви
монаси попну на зидине како би одбили непријатеља.
У овом истом манастиру живео је и један благословени јерођакон,
виматарис,26 који је икону Пресвете Богородице, названу „Виматариса”,
сакрио у манастирски бунар. Нађена је после његовог заробљавања од
стране варвара, након много година, стојећи усправно на води и са
упаљеним кандилом испред себе.
У светом манастиру Ватопеду живео је и преподобни и
свеврлински Генадије Дохијар,27 који се удостојио да види чудо
Пресвете Богородице. Видео је како се пуни празна посуда са уљем,
које је затим почело да тече и испод врата и да излази изван оставе.
***
26
Виматарис је монах који је задужен да се брине о светом олтару (прим. изд.).
27
Монах који је задужен за снабдевање манастира и за складишта (прим. изд.).
Пресвета Богородица није превидела ову његову жељу. Најпре му
је отворила очи, а затим устројила да њена икона буде нерукотворено
живописана на дасци, тако да је отац Антимос могао да види Њен
пречисти лик и лик Њеног Сина. Овај догађај прочуо се по читавом
свету! Отац Антимос ју је видео исцељеним очима и незасито се
наслађивао овим виђењем. Међутим, његове очи су након тога опет
биле лишене светлости и он је доспео у исто стање у којем је био и
раније!
***
***
***
***
***
***
Света икона Пресвете Богородице Портаитисе (Вратарке) сматра се
за најчудотворнију светогорску икону.
Након виђења пламеног стуба у мору који је указивао на место где
се налазила икона, и откровења датог ивиронском пустињаку,
преподобном Гаврилу, преподобни је сишао с планине и ходао по мору
као по копну. Узео је у руке велику икону, а монаси су је уз велике
почасти и благодарности поставили у олтар.
Међутим, Пресвета Богородица је рекла игуману: „Нисам дошла да
бисте ме чували него да бих Ја вас чувала.” Због тога су је монаси, када
су је поново поставили у олтар, опет пронашли код манастирске капије.
Од тог доба, икона је названа Портаитиса или Вратарка.
Величанственог је и узвишеног изгледа, као истинска Мајка нашег
Бога, страшна заштитница, покровитељка, помоћница и избавитељка.
На свечасном лицу Портаитисе налази се ожиљак који је начињен
ножем једног гусара. Кад је посекао икону, гусар је видео да је из ране
потекла крв. Ово чудо дубоко га је потресло па поверовао је, крстио се
и остао у манастиру. Није желео да га називају ниједним другим
именом осим именом „Варварин”. Међутим живео је тако богоугодним
животом у подвигу и покајању да се посветио. Његов лик је изображен
у виду фреске на зиду Портаитисине28 капеле. Одевен је као гусар и
изнад њега се налази натпис „Свети Варварин”.
***
28
ово ми није јасно која је капела
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
29
„Благослов" је дар, новац или награда.
„С Вашим благословом, оче, хтео бих да пођем у Керасију, али
пошто је пао велики снег и већ се смркава, за мене би био благослов да
врећу оставим овде и да се вратим сутра, по дневној светлости.”
Пустињак Јефрем је изненађено упитао непознатог странца:
„Како си доспео овамо, брате? Као што видиш, нема пута. Уђи
унутра, да се загрејеш поред ватре. Остави свој товар и дођи по њега
кад год желиш.”
И поред тога, странац се изговарао да је у журби и да би требало да
се врати у манастир Светог Павла. Ишчезао је пред пустињаковим
очима и чим је овај дошао к себи није видео ништа осим оне вреће.
Изашао је из пећине и осврнуо се лево-десно, али у снегу није видео
никакве трагове. Отворио је врећу која је била препуна двопека и
осталих намирница, које су му потрајале док није прошло тешко зимско
доба. Очи пустињака Јефрема испуниле су се сузама радости и
благодарности пред овим живим делом Промисла Божијег, и прославио
је „Бога, чудесног у делима Својим.”
***
***
***
***
***
Била је Месопусна недеља 1750. г. Калуђер Макарије из скита
Свете Ане тешко се разболео и био је на самрти. Он је имао изврсног и
чудесног послушника, оца Теоктиста који је, између осталог, те године
вршио и службу скитског парадикеоса.30
Након Божанствене Литургије, о. Теоктист осетио је велику
забринутост. Требало је да пронађе једну рибу за свог многопоштованог
старца и да му скува супу од које би мало ојачао. Отишао је до скитског
пристаништа, али оно је било потпуно пусто: није било ниједне барке,
ниједног рибара. Море је било узбуркано. Истог тренутка притекао је
молитви. Пао је на колена и почео да преклиње божанску
прародитељку, Свету Ану, заштитницу скита.
Не беше још ни окончао молитву када је спазио да се у таласима
праћака једна велика риба! Начинио је знак крста у том правцу и -
чудесна су дела Твоја, Христе Царе наш - таласи су избацили ту рибу на
обалу!
Његова радост и благодарност биле су неописиве. Истог тренутка
зграбио је рибу и пожурио у кириакон,31 где је његов старац био
прикован за постељу. Скувао је супу и нахранио свог старца, који је од
тог тренутка био исцељен. Оним што је преостало угостио је монахе и
мирјане који су тога дана били у манастиру. Они су признали и
казивали како никада у свом животу нису јели укуснију рибу него што
је била та, коју је Бог послао.
***
***
30
Монах који помаже дикеосу у старању око главне цркве и прихватања гостију. И дикеос и
парадикеос бирају се на годину дана (прим. изд.).
31
Кириакон је средишња скитска црква, у којој се оци окупљају недељом и у дане великих празника.
Уз кириакон се налази одаја за дикеоса и конак за госте (прим. изд.).
патријарха Григорија Петог. Његов послушник био је и свети мученик
Јефтимије. Након мученичке смрти Светог Јефтимија, његове мошти су
из Константинопоља пренете у ка Јефтимију, да устане да би га
целивао, што се и догодило! Покојник је васкрсао и целивали су један
другога, а затим је поново отпочинуо!
Проговоримо сада о још једном догађају који се збио у овој истој
каливији Светог Николаја. Старац Никифор беше одлучио да испод
каливије ископа бунар. Радници су ископали неких пет-шест метара и
наишли на гранитну стену. Нигде се није појавио ниједан знак влаге.
Тада је простодушни старац, преиспуњен вером, донео икону светих
мученика и својих послушника - Јефтимија, Игњатија, Акакија и
Прокопија. Спустио ју је у бунар и рекао: „Ако не избаците воду, нећу
вас изнети одавде!”
Исход је био следећи: сутрадан је - гле чуда! - бунар био препун
воде, а на њеној површини плутала је икона оних светитеља! Све до
данас може се видети да је стена у бунару сломљена, док је његова вода
изванредног укуса, као истинска освећена водица.
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
Очи руског пустињака, оца Тихона, биле су увек препуне суза.
Брисао их је једном марамицом, која је стално била мокра и коју је увек
држао у руци. Његов епитрахиљ био је готово увек натопљен сузама, а
мокар је био и дрвени крст којим је благосиљао. Говорио је да би
требало да свакога дана у свом животу перемо Христове ноге својим
сузама и да их бришемо својом косом док пред Њим правимо метаније.
У својој келији, изливао је потоке суза пред крстом, који је због тога
увек био влажан.
Подвизавајући се у пећини Светог Петра, отац Данило Исихаста је
током читавих шездесет година свакодневно служио Литургију. Да би
што дубље доживео Св. Литургију, обично је служио Литургију Светог
Василија Великог. Осећао је такво умилење да није успевао да изговори
ни „Молитвама...”, а земља би постала влажна од суза. Непосредно
након тога повлачио се у самоћу да не би изгубио осећање умилења.
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
На Светој Гори живео је и старац Евгеније, облагодаћен посебним
даром умилења. Најпре се подвизавао у ватопедском скиту, а затим је
прешао у сам манастир Ватопед.
„Слично блудном сину, и ја вапим: Оче, сагреших Ти. Ударам се у
груди да би ми се Господ смиловао и да бих се опет обукао у првобитне
одежде”, говорио је он, а затим почео да плаче.
***
***
***
***
***
Један старац каже: „Расејаност ума на овоземаљско и испразно
расејава и душу. Окренимо се унутрашњем, ка обрађивању душевног
винограда, да бисмо одатле почупали све трње зла и на његово место
засадили врлине. Тај посао није нимало лак. Он захтева истрајност и
много стрпљења. Сусрешће се многе тешкоће. Од велике ће користи
бити читање светоотачких књига којих у наше време има на хиљаде. У
њима ће се пронаћи и оно што се жели и оно што је потребно. Оне ће те
водити поузданим духовним путем, али само уколико се буду читале уз
стрпљење и молитву.”
***
Један старац је рекао: „Бог хоће да нам помогне, јер је епоха у којој
живимо веома тешка. На неки начин Бог је, да тако кажемо, обавезан да
нам помогне. Уколико је човек духовно узвишенији, утолико ће Бог пре
чути његову молитву. Изучавање потпомаже молитву. Кад прочиташ
нешто из Еванђеља, макар то био и један једини ред, то ће ти загрејати
душу и пренеће те у духовну сферу. Кад постоји молитва, изучавање
није потребно. Ја, на пример, ништа не читам. Књигу прочитам онда
кад треба некоме да помогнем.”
***
***
***
***
***
***
Лично сам био сведок недавног великог пожара који је уништио
једну трећину пошумљене територије на Атонском полуострву. Пожар
тих размера није избио у читавој историји Свете Горе. Прича се, иако
никад није потврђено, да је овај пожар предсказао Свети Нил
Мироточиви који је, како кажу, рекао и да ће потрајати четрнаест дана.
Због јачине овог пожара, широке области коју је захватио и његове
упорности упркос свим напорима монаха, ватрогасаца, војске и
механичких справа, старији оци сматрају овај пожар „знаком”. И поред
многих молитава и литија, киша је падала свуда унаоколо а да ниједна
кап није пала на област захваћену пожаром!
Старији оци кажу и да се пожар, који се појавио у некој
ограниченој области, гасио чим би биле изговорене молитве на литији и
донете свете мошти. То се обично дешавало тако што би, благодарећи
покровитељству и заштити Пресвете Богородице, пала киша или што
би ветар дунуо у супротном правцу. Међутим, овако велики пожар
подстакао је питање због чега је Пресвета Богородица, Старатељка
Свете Горе, напустила Своју Градину, препустивши је упорној
махнитости пожара.
То питање би за нас остало без одговора да нисмо посетили
времешне, седобраде старце који су, без обзира на своје оскудно
световно образовање, имали умове просветљене дугогодишњим
подвижништвом. Они су нам рекли:
„Неки кажу да је то искушење, а ми кажемо да је то лекција коју
треба научити. Сагрешили смо, прекршили смо закон и учинили
неправду монаштву. Због тога су нам потребни покајање, сузе и
скрушеност.”
Неки су рекли и да је овај пожар „предсказање страшних ствари
које ће доћи”. У време велике суше један монах је рекао: „Док на
Велики Петак са сузама не паднемо на колена и не покајемо се, неће се
зауставити гнев Божији.”
29. СЛОВО О СЕЋАЊУ НА СМРТ
***
***
***
***
***
***
***
Догодило се да је у манастиру Ивирону један парохијски
свештеник током службе кадио испред манастирских старешина, који
су били уз своје стасидије. Свештеник је прошао поред проистаменоса
а да га није окадио. Након отпуста на божанственој Литургији, позвали
су свештеника да објасни свој поступак. Одговорио је да он, пролазећи
поред те стасидије, никога није видео и да је она била празна.
Оци су затим позвали проистаменоса, рекли му шта се догодило и
додали: „Оче, буди опрезан, јер је овај свештеник, који је прост човек,
посведочио о ономе што је видео.”
Проистаменос је скрушено одговорио: „Овај свештеник је у праву.
Поред стасидије сам био присутан само телесно. Међутим, мој ум је
лутао тамо-амо, размишљајући о нашем манастирском метоху који се
налази у свету.”
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
Знаменити духовник, отац М. из скита Свете Ане, послао је једном
приликом свог послушника да изврши неки задатак. Пролазећи кроз
скитски кириакон, послушник је видео једну старицу која је чистила
цркву и двориште. Та старица није била нико други до Света
Богородитељка Ана, мајка Пресвете Богородице.
***
***
***
Када је новојављени руски светитељ Силуан Атонски био
неискусан почетник, услед демонских напада пролазио је кроз период
страдања. Једнога дана пао је у крајње очајање и рекао: „Бог је
неумољив!”
Чим је то помислио, осетио је потпуну усамљеност. Његова душа
потонула је у таму страшног неспокојства. Међутим, убрзо потом
пошао је на вечерњу у цркву Светог пророка Илије, која се налази
недалеко од млина манастира Светог Пантелејмона. Ту је видео како са
десне стране царских двери, где се налази икона Спаситеља, силази
Христос Чија је лепота била неописива. Читаво његово биће, и душа и
тело, преиспунило се огњем благодати Светог Духа (Лк 12,49).
Будући да су његове снаге биле сасвим исцрпљене, није могао да
поднесе ово виђење и пао је на земљу. Господ је постао невидљив. Како
је сам касније записао, стање у којем се тада нашао овај светитељ било
је неописиво: би однесен до трећег неба... да ли у тијелу, да ли изван
тијела... и чу неисказане ријечи (в. 2 Кор 12,2-4) које су долазиле
одозго. У оном тренутку, спокојни лик Христа Који све опрашта, Који
безгранично љуби, Који је преиспуњен смирењем и радошћу привукао
је васцелог човека. Услед созерцавања Божанства и испуњавања
најслађом љубављу, душа је иступила из обличја овога света.
Након овог богојављења, којим је његова душа спознала васкрсење
у светлости истинског и вечног живота, Свети Силуан је живео у
атмосфери пасхалног славља. Све је било дивно. Свет је био
величанствен, људи благодарни, природа прекрасна, душа лагана, реч
Божија слатка а свеноћна бдења радосна, док је душа осећала самилост
према целом свету.
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
Епископ Мелитуполиса, Јеротеј, присуствовао је блаженом
упокојењу преподобног старца Артемија Григоријатског.
Непосредно пре него што је уснуо сном праведника, старац
Артемије је био дубоко спокојан и седео је на свом кревету. У десној
руци држао је бројаницу.
„Одлазим, владико мој, одлазим”, рекао је старац. „Хоћу да ме
благословиш како бих нашао милост пред Господом.”
„Биће ти добро и поново ћемо се срести”, одговорио му је владика.
„Надам се да ћемо се поново срести ако је таква воља Божија, али
данас ми учини љубав и остани, па ујутро иди. Хоћу да добијем и твој
последњи благослов.”
Два сата касније, након што се причестио Пречистим Тајнама,
предао је дух изговарајући: „Слава Теби, мој Господе, слава Теби!”
***
***
***
Један добар и врлински јеромонах из манастира Светог Павла
упокојио се док је био изван манастира, седећи на једној стени и
благосиљајући десном руком!
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
Једном је одређена група монаха објавила саопштење у којем се
тврдило да је краљ Ђорђе Други масон. Међу њима је био и подвижник
Петар Осиопетријски, о чијим врлинама и подвизима пишемо на
другом месту. Полиција га је ухапсила и протерала у Спиналогу, где су
његов врлински живот, подвижништво и једноставне проповеди били
од користи многим душама.
***
***
***
***
„Свет је изгубио смисао живота. Дакле, требало би да га нађе.
Безверје прави велику штету. Одатле све потиче.”
***
***
***
***
***
***
***
У Каруљи је живео један подвижник по имену Стефан. Био је
прелешћен помишљу да сам служи Божанствену Литургију (што је
противно канонима Православне Цркве). Цркву није схватио као кивот
Истине, нити је прихватио Њеног новојављеног светитеља, Нектарија.
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
Често чујемо да светогорски оци кажу: „Ни због чега другог не
постајемо монаси него да бисмо се молили.”
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
„Трезвеноумље је дар Божији”, говорио је велики трезвеноумни
отац, Калиник Исихаста. „И као што је Свеблаги створио првог човека
и у њега удахнуо живу душу, тако и монах посредством делатних
врлина најпре треба да се телесно очисти, а затим да од Бога добије дар
умне молитве и трезвеноумља, напредујући од делања ка созерцању.”
***
***
***
***
***
***
***
Један старац је рекао: „Као што лађа којој прети опасност шаље
сигнал за спасавање, тако би требало да човек непрестано изговара
молитву: Господе Исусе Христе, помилуј ме.'”
***
***
***
***
***
Један подвижник нам је приповедао о монаху посвећеном молитви
и о његовом уму који се налази у стању созерцања:
„Он остаје у иступљењу и све ствари посматра у њиховој правој
природи, док ум ушима душе слуша песме које се певају у цркви. Душа
поскакује и радује се, а ум се наслађује созерцањем и посматрањем
свега, тако да уопште не жели да се врати на земљу и чује само појце
који славослове: 'Ми који херувиме тајинствено изображавамо...'.
То је први дар за савршеног послушника. Гледа га његов старац,
гледају га његова браћа, његови саподвижници и оци, задивљени што се
његов ум удостојио таквог „отимања” ка Богу! Кад дође до таквог
„отимања” ума, онај који га се удостојио жели само да пронађе такво
безмолвије (исихију, непомућеност, безметежност) коју неће нарушити
ни лишће оближњег лимуна.
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
Упитали смо једног старог монаха шта чини и како проводи време,
а он нам је одговорио: „Уништавам ово место!”
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
Кад би оци и браћа пожелели „Добар Рај” старцу Теофилакту из
Новог Скита, он би одговорио: „Рај није штала да би примио животињу
каква сам ја!” Толико је било велико самопрекоревање Светих Отаца!
41. СЛОВО О МИТАРСТВИМА И ПОСМРТНОМ СУДУ
***
***
***
***
***
***
***
Међу списима незаборавног игумана Гаврила Дионисијатског
налазило се и следеће:
„Године 1810., кад је игуман нашег светог манастира Дионисијата
био побожни јеромонах Кирило, брат по имену Евдоким пламтео је од
жеље за мученичким исповедањем. Желећи да испуни свој циљ,
наговарао је свог старца да га пошаље у Константинопољ.
Познавајући његов површан карактер, горепоменути игуман није
му дао свој благослов.
Међутим, Евдоким је нашао истомишљеника, манастирског
сабрата Вонифатија, и њих двојица су се својевољно запутили у
Константинопољ. Тамо су отворено проповедали Христа и називали
Мухамеда лажним пророком. Због тога су их извели пред отомански
суд, након чега су их мучили на начине какви су уобичајени за Турке.
Будући да нису били у стању да издрже мучења, престрашили су се и,
авај, одрекли се вере у Христа и постали муслимани да би спасили свој
тужни и привремени живот.
Након пар година, Евдоким се освестио и вратио у манастир, где
му је допуштено да се покаје. Дато му је одређено духовно правило
којим ће искупити своју кривицу.
Међутим, после извесног времена, учинило му се да је стекао
потребну душевну снагу, због чега је опет пожелео да пролије крв којом
ће испрати пређашњи грех одрицања. Преклињао је игумана Стефана
да му допусти да оде у Константинопољ, где се некад одрекао Христа,
да би Га сада исповедио и пролио крв за Њега.
Игуман га је убеђивао да ће, уколико остане, кајући се са сузама, то
бити довољно да искупи његову кривицу пред божанском правдом.
Међутим, Евдоким је био упоран и игуман је најзад одлучио да га у
пратњи једног младог брата пошаље у Константинопољ. Тај млади брат
звао се Јосиф и био је живописац. Осим тога, био је то праведан монах
чији је ум био зрео попут ума неког старца. „Љубави Христове ради”,
рекао је игуман, „придружи се брату на путу у Константинопољ и
подржи га у добром исповедању и мучеништву за којим толико чезне.”
Као добар послушник, блажени Јосиф је начинио метанију пред
игуманом и рекао: „Нека је благословено, оче, и нека твојим молитвама
благодат Господња укрепи мене, недостојног.”
Чим су стигли у Константинопољ, Евдоким се појавио у суду и
свима почео да говори како је лоше поступио. При том је кудио
агарјанску веру и проповедао да је вера у Христа једина истинита. Из
тог разлога, судија је заповедио да загреју угаљ и да га Евдоким држи у
рукама, како би тиме потврдио оно што је рекао.
Несрећнику је опет понестало храбрости и одбио је да то учини.
На судијине претње да ће га обесити уколико остане при ономе што је
рекао, поново се одрекао своје вере и оптужио Јосифа, који се налазио у
судници, да га је он подстицао на такве тврдње. Судија се тада окренуо
према Јосифу и рекао му да ће га убити уколико се не одрекне своје
вере и не постане Турчин, јер је покушао да преобрати муслимана.
Јосиф је на то рекао да је Евдоким својевољно пожелео да пострада
мученичком смрћу за Христа и да је он само из братске љубави пошао
са њим. Међутим, он сам, додао је, никад не би могао да се одрекне
Христа, јединог истинитог Бога и да прихвати неосновану турску
религију, чак и кад би хиљаду пута требало да умре.
Након тога, Турци су ослободили и похвалили Евдокима, док је
Јосиф бачен у тамницу. После неколико дана поново су га извели пред
судију и он је поново исповедио Христа. Саслушао је судијину одлуку
да ће га на разне начине мучити и да ће му, уколико остане при свом
мишљењу, на крају одрубити главу. Судија је додао да ће, уколико се
предомисли и постане Турчин, бити награђен многим почастима и
богатством.
Кад је све то чуо, блажени Јосиф се ни најмање није узнемирио
него је одлучно изјавио да се никад неће одрећи Христа. Непоколебиво
је поднео разна мучења у тамници, а на крају су му одрубили главу,
због чега је од Христа добио мученички венац.
Жаљења достојни Евдоким није дуго био у заблуди. Није могао да
поднесе грижу савести, како због самога себе, тако и због издаје брата.
Плачући и јецајући вратио се у манастир, преклињући за њихову
милост ради свог спасења.
Кад су сазнали за све ове догађаје, игуман и братство му нису
допустили да уђе у манастир. Ипак, сажалили су се на њега и дали му
одређено правило, према којем ће читавог живота остати на извесној
удаљености од манастира, покрај једног извора, у малој каливији, где ће
плакати због својих великих грехова и где ће му тек пред крај живота
допустити да се причести Пречистим Тајнама. Несрећник је пуних
тридесет година живео придржавајући се овог правила, постећи, радећи
и плачући због свог жалосног пада. Најстарији оци који су живели у
том веку сећали су се како је пролазио путем који води према морској
обали, где је узимао преостали хлеб и остале намирнице. Уложио је
велики напор да би сопственим рукама подигао ниске зидове дуж
стрмог и стеновитог кланца. Унутар тих зидова засадио је мали
маслињак који носи његово име, Евдоким.
Манастирски духовници који су га посећивали, уверили су се не
само у његове телесне напоре већ и у његову велику духовну борбу и
непрестано ридање.
Свеблаги Бог, Који не жели смрт грешника, видео је његово
искрено покајање и због тога је прихватио Своју творевину и опростио
јој. Благодарећи једном виђењу, Евдоким је дознао да треба да оде на
јутрење у манастир и да затражи да га причесте Пречистим Тајнама,
чиме ће се припремити за последњи час свог овоземаљског живота.
Кад је стигао пред капију манастира, још увек је било мрачно.
Покуцао је и затражио да види игумана Евлогија. Испричао му је о
свом виђењу и са сузама затражио да му опросте и да га причесте.
Након причешћа, одбио је да уђе у манастир, иако му је игуман дао
благослов да то учини. Уместо тога, окренуо се према истоку и
прекрстио руке на грудима и тамо, на манастирској капији, пре свитања
предао дух. Свима нам је дао пример, како бисмо избегли страшно
славољубље и непослушање које је, након пада првоствореног (Адама)
донело пад нашем, људском роду. Због непослушања су чак и неки
бестелесни ангели били збачени са Небеса у бездан. С друге стране,
смирење и послушање удостојили су монаха Јосифа присаједињења
зборовима светих мученика на Небесима.
Одрицање је највећи грех. Међутим, чудесно је било покајање овог
брата. Тридесет година живота Евдоким је провео на извесном
растојању од „места свог покајања”, тј. од манастира, одакле је могао
чути звона и вечерње појање; с тог места могао је да види цркву,
осветљену приликом јутрења и свеноћних бдења, и да мисли о својој
браћи која присуствују службама и причешћују се током Литургије
Телом и Крвљу нашег Господа. Као други Адам који је изгнан из Раја и
остављен на рубу забрањене провалије, пред собом је имао само своје
грехове. „Смилуј нам се, Господе, и дај починак творевини Својих руку.
Сагрешили смо пред Тобом, али Ти си наш Отац, и надамо се да ћемо
се спасти Твојим милосрђем.””
***
***
***
***
***
***
***
***
***
Отац Серафим из Димитријаде одликовао се уистину
беспоговорном послушношћу према свом старцу Онуфрију Кипранину
из скита Свете Ане. Отац Серафим је достигао ону исту узвишену
врлину какву је поседовао и његов старац. Ма шта да му је рекао неки
од скитских отаца, он би рекао: „Нека је благословено!” Био је
савршено послушан.
Једног дана, отац Мина му је рекао: „Брате мој, учини ми љубав и
сиђи до пристаништа да донесеш мало рибе, јер нам је неопходна.”
Отац Серафим је одмах послушао и сишао до мора. Међутим,
рибари нису имали рибе и преварили су га ставивши у врећу морске
облутке уместо рибе. Отац Серафим је узео врећу и запутио се у своју
каливију. Позвао је оца Мину да донесе велику посуду у коју ће
изручити рибу, јер је торба била веома тешка. Изручио је садржај вреће
у посуду и, сасвим запрепашћени, угледали су облутке. Отац Мина му
је тада рекао: „Гледај, непослушни човече! Твоја непослушност
претворила је рибу у велике облутке и ти си их донео овамо!”
Он је поверовао у то и почео да плаче, тражећи опроштај за своју
непослушност.
Отац Серафим је био неписмен, али је благодарећи стрпљењу
савладао калиграфију. И до дан данас се сачувала једна прекрасна
поема коју је он исписао. Упокојио се смрћу праведника.
***
***
***
***
***
„Кад си постао монах и шта те је навело на такву одлуку?” Ја сам,
чедо моје, још од детињства желео да постанем монах, али ми
родитељи нису то допустили. Оженили су ме и добио сам двоје деце.
Затим сам 1955. године, кад ми је било шездесет и шест лета, одлучио
да се замонашим и најпре сам дошао у манастир Григоријат”, причао је
један дионисијатски монах. „Како си имао срца да напустиш своју
породицу?” „О, чедо моје, био сам обузет богочежњивошћу! Чежњом за
Христом и за монашким животом. Тако сам напустио жену, децу,
имовину, снахе и унуке, и дошао да Господу принесем своју старост,
кад већ нисам могао да му принесем младост.” „Да ли си дуго боравио
у Григоријату?” „Остао сам тамо осам месеци, а затим сам из неких
разлога отишао и дошао у Дионисијат. Међутим, григоријатски игуман
је био добар. Звао се Висарион. Он ме је научио како да извршавам
своје правило. Три бројанице за Христа, једна за Пресвету Богородицу,
а затим опет то исто: три за Христа, једна за Богородицу, док то не
учиним дванаест пута. Затим следи једна за Часног Претечу, једна за
Светог Нифона, а онда онолико бројаница колико желим. Он ми је дао и
задужење да служим као зидар, и био сам добар у том послу. Прихватио
сам послушање. Кад год би ме негде послао, ја бих рекао: 'Нека је
благословено.' Кад сам дошао, научили су ме да треба да изговарам
само две реченице: 'Благословите' и 'Нека је благословено'. Радовао сам
се и благодарио кад сам другима могао да учиним неко добро дело.”
***
***
***
***
***
***
„Кад хоће да буде послушан, монах мора да умре више пута у току
дана”, рекао је један подвижник духа и врлине.
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
Учени монах Герасим Менагиас,36 који је дипломирао на
Универзитету у Цириху, водио је дуготрајну битку против славољубља,
које потиче од световног знања и образовања. Због тога се увек обраћао
простим и неписменим пустињским старцима. Носио је стару расу,
подвизавао се у једној штали и био послушан трезвеноумном старцу
Калинику и старцу Јосифу Спилеоту, користећи свако време и свако
место да одсече сопствену вољу.
***
36
О овом старцу написано је посебно житије (прим. изд.).
44. СЛОВО О ТРПЉЕЊУ У ПРОБАМА,
О ИСКУШЕЊИМА И БОРБИ ПРОТИВ ЊИХ
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
Један старац је рекао: „Кад год пловиш, мораш бити спреман. Чак
и ако око себе видиш спокој, мораш бити спреман да се суочиш с буром
проба и искушења. Искушења често имају за циљ да нас доведу до
бољег (духовног) стања. Поред тога, тајинствени су путеви Божији.”
***
***
***
Један стари монах је рекао: „Болест је посета Божија. Болест је
највећи дар Божији. Једино што човек може да понуди Богу јесте бол.”
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
Један монах казивао ми је следеће о свом старцу: „На образу му се
појавила рана, слична оној какву је имала Света Синклитика. Била је
неизлечива. Црви су почели да излазе и ширио се смрад! Он, међутим,
ниједном није уздахнуо нити је гунђао.
'Слава Теби, Боже', рекао је. 'Тако ми и треба. Ја сам неотесан
камен. Потребно је да ме Господ исклеше.'”
***
***
***
***
***
***
***
У Кареји је живео један стари радник, иначе мирјанин, који је појао
с великом ревношћу и дубоким смирењем. Био је сасвим сиромашан и
живео је у једној кућици испод зграде Светогорске управе. Звали су га
деда-Мина и доживео је сто другу годину. Био је дрвосеча. Никада није
тражио новац за свој рад. Своје муштерије сусретао је с устручавањем
и скрушеношћу. Кад би га упитали: „Желиш ли да ти дамо новаца”, он
би одговорио: „Ако вам одговара. Ја сам дошао да вас видим и да вас
поздравим!”
Док је скрушено радио свој посао дрвосече, на његовом рамену је
често лежала мачка и одмарала се!
46. СЛОВО О ГОСТОЉУБЉУ КАО СВЕДОЧЕЊУ У
ЧОВЕКОВУ КОРИСТ У ДАН СТРАШНОГ СУДА
***
У Градини Пресвете Богородице, гостољубље и братољубље
спадају међу темељне врлине јер за своју основу имају љубав.
Светогорски монаси су људи искрене, еванђелске, нелицемерне љубави.
Такав је био и Никодим Кипранин из каливије Вазнесења у скиту
Свете Ане. Његово гостољубље је уистину подсећало на гостољубље
патријарха Авраама. У његовој каливији је сваки намерник нашао кров
над главом, сваки гладан човек хлеб, а сваки сиромах милосрђе и
доброчинство. Док је био на Кипру, служио је као кувар код британског
гувернера. Удостојио се дара прозорљивости.
Упокојио се у стотој години.
***
***
***
***
Приповедао ми је старац С:
„Једном приликом водио сам двојицу поклоника из Немачке у
пустињу Светог Василија. Дошли смо до једне убоге каливије. Старац
који је ту живео срдачно нас је поздравио. Убрзо је пришао с једним
дрвеним послужавником на којем је била конзерва са кишницом и три
смокве. Послужили смо се. Након тога понудио нам је да обедујемо.
Гостољубивог срца пожурио је да нам донесе оно што је имао. Мало
подвижничког двопека и маслине.
Немци су појели пустињску храну и као у заносу посматрали
клисуре и ово пусто место између неба и земље. Гледали су крајње
сиромаштво, нестјажатељност и оскудицу. Немо су посматрали радосни
лик овог подвижника и слушали његову поруку наде:
'Наша Пресвета Богородица све устројава, благословени...'”
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
Живео је овде један милосрдни и добронамерни руски монах по
имену Августин, који је у свом дворишту сабрао све болесне мазге из
околине и бринуо се о њима, као да је животињски болничар и
старатељ. У његовом срцу постојао је пламен милосрђа за васцелу
творевину, за свако створење Божије. Његова келија била је припојена
манастиру филотеју.
У време док је био искушеник, манастир његовог покајања (Свети
Пантелејмон) послао га је у свој метох. Тамо је патио због великог
телесног искушења, јер је била присутна и кћер метохијског радника.
Да би надвладао искушење, скакао је у реку. Након тога, тражио је да се
подвизава изван манастира, да га не би поново послали у тај метох.
***
***
***
Монах Исаија из Претечиног скита такође је био Румун. Рођен је у
месту Аниноаса у Румунији.
Упркос томе што није био много образован, постао је мудар
учитељ и духовни руководитељ ка делатној врлини. Многе душе монаха
и мирјана доживеле су у његовој близини дубоко покајање и
унутрашњи препород. Био је подвижник и поседовао је говорнички дар
да прелешћене душе приведе Христу.
***
***
***
***
***
***
Босоноги старац Авакум имао је невероватно памћење. Осим тога,
био је живи благодатни пример дарова Духа Светога. Упркос томе што
је био готово неписмен, задивљујуће је познавао Свето Писмо.
Изговарао је стихове напамет, разговетно и сигурно, ред за редом из
Старог и Новог завета, и давао тумачење сваког стиха. Понекад седећи
на земљи, понекад сатима стојећи усправно, држећи у рукама бројаницу
или мало кандило, добри старац је очију блиставих од радости и
ликовања непрестано изговарао и тумачио реч Божију.
***
***
***
***
***
***
***
***
***
37
У питању је игра речи: јеврејска именица „пасха" означава прелазак или промену места (празник
Пасхе је помен јеврејског изласка из Египта и ослобађања из ропства), тако да је овде употребљена
као синоним грчкој именици ,,διαβασιν” (прелазак) (прим. прев.).
38
Овај израз означава плач који доноси радост, тј. плач по Бoгу (прим. прев.).
Једном ме је узео за руку и повео у манастирску трпезарију, где се
налазе чудесне фреске, а затим указао на Светог Јована Синајског
(Лествичника). Тада ми је рекао: „Њега се мораш опомињати, чедо
моје, и следити његов свети пример.”
***
39
Монах који остаје у црквеном здању, задужен за чување саме цркве (прим. прев.).
у мору код Каламице, док су дванаесторицу монаха обесили на
такозваном „фурковуниону”.
У Ватопеду је заблистао и Никодим, старац и учитељ Светог
Григорија Паламе, који га је поучавао философији по Христу.
Ктитори Ватопеда били су Свети Симеон и Сава, који су такође и
ктитори Хиландара и о којима ћемо говорити касније.
Овде затичемо и Светог Саву Новог. Пореклом је из Солуна и
рођен је 1280. године. Током дужег периода подвизавао се у ватопедској
келији у Кареји. Због најезде варвара, отишао је у Јерусалим и након
десет година вратио се у Ватопед, где је упознао Филотеја Кокиноса.
Године 1342. заједно са још неким монасима послали су га у
Константинопољ да би помирио чланове царске породице. Тамо је и
остао, у манастиру Христа Хоре, где се упокојио 1349. године. Његово
житије написао је константинопољски патријарх Филотеј Кокинос.
У Ватопеду налазимо и Светог Евдокима који је, предвидевши
сопствену смрт и желећи да избегне људске похвале, у тајности сишао
у манастирску костурницу и тамо у миру предао душу Господу. Његове
свете мошти недавно су откривене на основу неизрецивог миомириса.
У области Ватопеда, у скиту Колица, Свети Агапије процветао је
као прекрасан цвет. Ту су га заробили Турци, који су га тада одвели и
као сужња задржали дванаест година. Иако је био у ропству, одано је
служио Турчина који га је купио. Пресвета Богородица га је чудесно
ослободила ропства и вратила његовом старцу, на Свету Гору. Међутим,
старац га је прекорео што је отишао а да ништа није рекао свом
господару, Турчину, и заповедио му да се врати. Он се послушно вратио
и убедио свог господара да заједно са двојицом својих синова пође на
Свету Гору, где су се сва тројица крстили и замонашили.
Пролазећи светим и велелепним манастиром Ивироном, налазимо
великог и чудесног Светог Јована Ивиронског, који је овамо дошао 960.
године. Потомак грузијске царске породице, најпре се подвизавао у
манастирима своје отаџбине. После тога отишао је на планину Олимп,
где је мирно провео један период живота. Одатле је стигао на Свету
Гору, где је постао близак пријатељ и послушник Светог Атанасија из
Велике Лавре. Касније је напустио ово место и са новцем који је дао
принц Василије, син цара Романа, започео обнову величанственог
манастира Ивирона. Овај манастир је првобитно био сасвим мали и
звао се Климентос.
Око 980. године у истом манастиру нашао се и његов син
Јефтимије. Говорио је грузијски и грчки језик и био велики познавалац
Светог Писма. Док је живео у свету, Јефтимије се препирао са једним
Јеврејином, којег је и убио јер је овај хулио на Христа. Након овог
убиства, Јефтимије се смртно разболео. Међутим, имао је виђење
Пресвете Богородице, Која га је исцелила пре него што је дошао на
Свету Гору да се замонаши и да, заједно са својим оцем, постане
послушник Светог Атанасија. Називали су га „новим Хризостомом”,
јер је Свето Писмо и многе душекорисне књиге превео са грчког на
грузијски језик. И он је, као и његов отац, напустио Лавру и отишао у
Ивирон. Свети Јефтимије сатворио је многа чудеса. Док је на празник
Преображења Господњег служио Литургију у цркви која се налази у
подножју атонског врха, изгледао је као пламени стуб. Присутни нису
могли да поднесу блистање ове светлости и пали су на земљу,
покривши очи рукама.
Још један светитељ у истом манастиру био је Георгије Ивиронски,
Јованов и Јефтимијев рођак, који је помогао да се сагради манастирски
католикон. Ивиронски монах био је и Свети Гаврило Грузијац, који се
подвизавао на Светој Гори. Зачувши божански глас са Небеса, са
морске површине донео је чудотворну икону, Портаитису Ивиронску.
Неки од ивиронских монаха постали су свети мученици, будући да
су одбили да се придруже цару Михаилу Азимиту и патријарху Јовану,
присталицама Латина. Неки од њих су пострадали тако што су
удављени у мору, док су остали, који су дошли из Италије, послати у
ропство.
Из Каламате на Пелопонезу потицао је Свети Јеротеј Учитељ, који
је својим подвизавањем подражавао древне оце. Рођен је 1686. године и
изучавао је граматику и философију, савршено овладавши и грчким и
латинским језиком. Кад је дошао у Ивирон, иза себе је оставио
целокупно световно знање о науци и философији и постао монах, јер је
желео да се поучи унутрашњој духовној философији, коју Свети
Григорије назива „уметношћу над уметностима и науком над наукама”.
Овај троструко благословени човек постао је толико слаб због поста,
бдења и других подвига да је пешице могао да пређе само кратка
растојања, иако је по природи био снажан. Постао је чист сасуд
благодати и задобио је многе дарове, тако да је пред Светим синодом
бранио веру и борио се против јеретика Молиноса. Жудећи да Христа
ради пострада мученичком смрћу, отишао је у Константинопољ, али то
није била воља Божија и спасен је ради душевне користи других људи.
Ради дубљег безмолвија повукао се на острво Јура, које се налази
насупрот Светој Гори. Ту се и упокојио 1745. године. Његов ученик,
Свети Мелетије, пренео је његове мошти у манастир Ивирон. Онима
који су им с вером приступили сатвориле су многа чудеса, што је
исцрпно описано у његовом житију.
Након што је неко време провео у Дохијару, Свети Јаков се
настанио у ивиронском скиту Часног Претече. Имао је многа откровења
и виђења и поседовао је благодатни дар пророштва. Напустио је Свету
Гору и отишао да проповеда Еванђеље. Кренуо је од Солуна, а стигао
до Нафпактоса. Овде су га издали и Турци су га послали у Дидимотику,
где је морао да се појави пред султаном Селимом. Одбио је да прими
ислам и уместо тога исповедио је Христа као истинитог Бога. Због тога
су и он и његови ученици седамнаест дана били мучени. Ђакон Јаков и
монах Дионисије били су обешени. Данас се њихове мошти чувају у
манастиру Свете Анастасије у Галатисти.
Овде би требало поменути још петорицу мученика из манастира
Ивирона. Први је Прокопије из Варне, чији је старац био Дионисије; он
се најпре одрекао вере, али се затим покајао и због исповедања вере
одсечена му је глава. Други је Јефтимије из Димицане на Пелопонезу,
који је на Цветну недељу посечен мачем. Трећи Свети мученик је
Игњатије из Палеон Загоре (Старе Загоре). Био је Јефтимијев пријатељ.
Обешен је у Константинопољу. Четврти је Акакије из Неохориона
Солунског, који је пострадао од мача. Најзад, пети међу њима је
Онуфрије, који је стигао на Свету Гору и најпре се подвизавао у
Хиландару, а затим у ивиронском скиту Часног Претече, где је добио и
велику схиму. Након тога отишао је на Хиос, где је исповедио веру и
био посечен мачем.
У скиту Магула, у области Ивирона, подвизавао се Свети Калист,
који је најпре био ученик Светог Григорија Синајског, а касније постао
константинопољски патријарх. Помен се слави 20. јуна.
Следећи који посећујемо је српски манастир Хиландар, у којем су
заблистали његови ктитори, Свети Сава и његов природни отац
Симеон, велики жупан Србије. Жудећи за девственошћу и монашким
животом, Свети Сава је још као младић потајно дошао на Свету Гору и
отишао у руски манастир, где је и био пострижен. Како га је отац свуда
тражио, прот је одлучио да га сакрије у Ватопед. Одатле је родитељима
упутио писмо у којем говори о испразности света и о будућем Суду, о
наслађивању праведника и о вечним добрима. Они су били толико
потресени изразима божанске љубави коју осећа према њима да су
обоје одлучили да напусте краљевску власт и да се замонаше. Када је
Савин отац Симеон дошао на Свету Гору, затекао је своје љубљено чедо
у манастиру Ватопеду и остао с њим. Тако је природни отац постао
духовно чедо свог природног сина а духовног оца, и обојица су се
подвизавали добром борбом и подвигом. Следећи њихов пример, на
Свету Гору су почели да долазе и многи други Срби. Након једног
виђења и откровења, Свети Симеон и Сава употребили су благо из
краљевске ризнице и из темеља обновили њихов славни манастир
Хиландар.
Живећи у складу са вољом Божијом, Свети Симеон се овде и
упокојио. Будући да је угодио Богу, из његовог гроба и моштију је, у
славу Божију, потекло чудотворно миро. Укрепљен прослављењем
свога оца, божанствени Сава је умножио монашке подвиге поста, бдења
и свеноћних молитава. Досегао је тако савршену врлину да је од Бога
добио дар чудотворства, како за живота тако и након смрти. У позним
годинама постао је српски и пећки архијереј. Једне године, на
Богојављење, након што је у присуству цара Асена служио Литургију,
погрузио је крст у воду и она се разделила надвоје, као некада
Еритрејско (Црвено) море. У Трнову је предвидео своју смрт и предао
дух у руке Божије, а његов гроб постао је извор чудеса. Благодарећи
једном виђењу цара Асена, његове мошти пренете су у Србију. Кад су
светитељеве мошти стигле у његову отаџбину, заблистале су као сунце.
Присутни су узвикнули „Господе, помилуј” и прославили Бога.
Пети царски манастир који посећујемо је Дионисијат. Овде је
живео Свети Дионисије, који се најпре подвизавао на месту названом
Стари Претеча. Након једног виђења саградио је манастир Светог
Јована Крститеља, који ће касније постати манастир Дионисијат.
Новчана средства за изградњу овог манастира дао је цар Апексије
Комнин, чије су свете мошти такође чудотворне (помен 25. јуна).
Продуховљени овоземаљски живот Дометија, саподвижника и
пријатеља Светог Дионисија, такође је окончао у овом манастиру
(помен 25. јуна).
Једна од блиставих звезда манастира Дионисијата био је и Свети
Нифон, који је у овом манастиру најпре постао монах, а затим и
јеромонах. Док се молио, често су га виђали у обличју стуба изобилне
небеске светлости. Постао је солунски митрополит и два пута био
изабран за патријарха. Његове проповеди просветиле су житеље
Влашке. Скривајући свој идентитет, вратио се у Дионисијат и тамо
чувао мазге, све док се Свети Јован Крститељ у једном виђењу није
јавио игуману и открио му ко је заправо Свети Нифон. Након што је
сатворио многа чудеса, упокојио се у Господу и овом манастиру
оставио своје мошти као највећу драгоценост. Све до дана данашњег,
оне одишу божанственим миомирисом и чудотворе (помен 11. августа).
Двојица ученика Светог Нифона у манастиру Дионисијату били су
Макарије и Јоасаф. Обојица су постали мученици. Макарију су 1527.
године Турци у Солуну одсекли главу, јер је јавно исповедио своју веру
у Господа. Јоасаф је посечен 1536. године у Константинопољу, јер је
отворено проповедао о тајинству Пресвете Тројице (помен 26. октобра).
У истом манастиру налазимо и Светог Леонтија, који је дошао из
Аргоса на Пелопонезу. Пуних шездесет година није напуштао
манастир, због чега му је Бог подарио благодатне дарове
прозорљивости и пророштва. Пошто се упокојио, из његових моштију
потекло је миро. Помен се слави 8. јуна.
Свети Илотеј дошао је у Дионисијат из манастира у Неаполису.
Исмаилћани су га заробили још док је био дете. Пресвета Богородица
га је након једног виђења чудесно ослободила из њиховог
заточеништва. Најпре је отишао у манастир у Неаполису, а затим у
Дионисијат, где се претварао да је нем. Касније је напустио овај
манастир да би се подвизавао у безмолвију напорима који превазилазе
људске снаге. Упокојио се у области која се налази изван овог
манастира. Предвидевши своју смрт, ученицима је рекао да га не
сахрањују него да његово тело баце у шуму. Касније је један рибар
пронашао његову свету главу, која је блистала заслепљујућим сјајем.
Вратио ју је његовим ученицима, пошто му је сам светитељ у једном
виђењу рекао да то учини. Помен се слави 21. октобра.
Међу дионисијатским светитељима налазе се и тројица мученика:
Свети Христофор, Генадије и Јосиф. Свети Христофор је дошао из
Хадријанопоља. На Свету Гору је дошао након што су га Турци насилно
обрезали. Уз манастирски благослов вратио се кући, исповедио
хришћанску веру и разобличио мухамеданску заблуду. Осуђен је да
буде посечен мачем. Док је корачао ка губилишту, његово лице је
блистало и појао је „Христос васкрсе”. Упокојио се на трећи дан
Васкрсења. После његове смрти, над његовим телом је три дана
блистала небеска светлост. Свети Генадије је посечен у
Константинопољу, а Свети Јосиф је обешен у Хадријанопољу.
Следећи манастир који посећујемо је Кутлумуш. Један од
овдашњих Светих мученика је Кипријан из Аграфе. Подвизавао се у
кутлумушкој келији Светог Георгија. Будући распламсан божанском
љубављу, пожелео је да пострада за Христа. Отишао је у Солун, где је
пред Агарјанима исповедио Христа и критиковао њихову веру. После
тога обрео се у Константинопољу, где је пред великим везиром одважно
исповедио тајинство пресвете Тројице. Због тога су му Турци 1671.
године одсекли главу на константинопољском Фанару40 (помен 5. јула).
У скиту који припада манастиру Кутлумушу подвизавао се и Свети
мученик Герасим, пореклом из Карпенисија. Он се као дете одрекао
вере, али се касније покајао и дошао на Свету Гору, где је остао као
послушник јеромонаха Кирила. Одатле је отишао у Константинопољ и
ту побожно исповедио своју веру. Турци су му на крају одсекли главу,
пошто су га претходно немилосрдно мучили пуних петнаест дана и
ноћи.
Седми манастир који посећујемо је царски Пантократор. Овде је
процветао Свети архијереј Теона. Податке о њему налазимо у житију
Светог мученика Јакова Ивиронског. Заједно са осталима, и Теона је
следио Светог Јакова кад је овај отишао у свет да проповеда. Након
Јаковљевог мучеништва, Теона је постао духовник манастира Свете
Анастасије у Галатисти, одакле је изабран за солунског митрополита. У
Солуну се и данас чувају његове нетрулежне, свете мошти. Његов
помен слави се 4. априла.
У келији Светог Василија, у области Пантократора, заблистао је и
мироточиви свештеник, Свети Теофилакт. У време кад је Нифон био
патријарх, 1556. године, Синод га је послао у Египат да би био сведок
чудесног премештања планине Дур Таг с једног места на друго. У
време патријарха Пахомија, заузимао је висок положај нотаријуса.
Касније је отишао на Свету Гору и најпре био у манастирима Ивирону
и Ватопеду, где је преписао све богослужбене књиге. Затим је отишао у
келију Светог Василија, где је до свог упокојења у Господу живео као
исихаста. И он је ученицима наредио да га баце у шуму. Његово тело је
тамо остало недирнуто пуних четрдесет дана. Тада су светогорски прот
и епископ Јерисоса пренели његове мошти из Пантократора у келију
Светог Василија. Међутим, његова рука остала је у манастиру и
положена је у црквене темеље. Из ње је, у славу Божију, почело да
истиче чудотворно миро. Много је оних који, до дана данашњег, могу
да осете тај чудесни миомирис.
На територији манастира Пантократора, у келији Аксион ести
(„Достојно јест”), процветао је један чудесни свети монах, који је
поседовао особине цара Давида - трпељивост, кротост и смирење. Он је
био удостојен да угости архангела Гаврила, који га је посетио у обличју
монаха и отпојао му преслатку Богородичину химну: „Достојно је
ваистину да блаженом зовемо Тебе, Богородицу, увек блажену и
свебеспрекорну и Матер Бога нашега”. Не само да га је чуо како пева,
40
Четврт у Константинопољу у којој се налази Патријаршија (прим. прев.).
него је и разговарао с њим и видео како на камену плочу урезује речи
химне коју је отпојао. Од тог доба је ова химна, која велича Пресвету
Богородицу, постала позната широм света. Икона Пресвете Богородице,
пред којом је архангео отпојао химну, може се видети у протатској
цркви. Келија у којој ју је отпојао названа је „Аксион ести” („Достојно
јест”), а само место, на којем се келија налази, данас се зове „Адеин”
(„Појање”). О свему овоме дознали смо од прота Серафима, који је то
записао пре неких две стотине педесет година. Његово сведочење чува
се у келији Аксион ести. Овај догађај се прославља 11. јуна.
Стижемо у два царска манастира, Ксиропотам и манастир Светог
Павла, и овде налазимо њиховог светог ктитора, преподобног Павла,
који је саградио оба ова манастира. Он је био син цара Михаила
Куропалата, а називају га још и Рагав. Његова мајка, Прокопија, била је
кћер цара Никифора Геникоса. Рођен је 820. године, а јерменски краљ
Леонтије учинио га је евнухом. Посветио се учењу и у томе је био
бриљантан, због чега су га називали најузвишенијим философом.
Полазећи од Светог Писма и светоотачких дела, много је писао и
говорио о иконоборству. Из тог разлога је и био прогоњен. Након свега
тога, напустио је свет и отишао у манастир Ксиропотам, задужбину
царице Пулхерије. Међутим, манастир је у то време био у рушевинама,
јер су га разорили Арапи. Ту се подвизавао као ангео, а за монаха га је
постригао побожни старац Козма. Једном приликом, стари цар Роман се
тешко разболео, а Свети Павле је отишао у Константинопољ и исцелио
га од смртоносне болести. Цар му је заузврат поклонио делић Часног
Крста и новчана средства којима је обновио Ксиропотам.
Овај светитељ, који је био дубоко привржен безмолвију, отишао је
до подножја Атонске Горе где је, благодарећи другим царским
средствима, изградио манастир Светог Георгија. Тај манастир је касније
постао манастир Светог Павла. Пред крај његовог овоземаљског
живота, лице овог светитеља блистало је као сунце, због чега су сви
присутни ничице пали на земљу. Предао је дух Господу у време док је
ученицима још увек давао душекорисне савете.
Следећи манастир који ћемо посетити је Зограф. Овде ћемо
пронаћи Светог Козму, Бугарина чије је рођење било предсказано.
Потајно је напустио свет и 1280. године отишао на Свету Гору. Желећи
да га спречи у томе и да га примора да се врати у свет, сатана је испред
њега подигао зид од морске воде. Међутим, светитељева молитва је
учинила да овај зид нестане. Након што је неко време провео у
манастиру, пострижен је за монаха. Преклињао је Пресвету Богородицу
да га руководи ка спасењу. И заиста, зачуо је глас који је долазио од
Њене иконе и говорио: „Сине мој и Боже, руководи слугу Мога ка
спасењу.” Христос је Мајци одговорио: „Нека напусти манастир и нека
буде пустињак.” Тако је и учинио: напустио је манастир и живео као
пустињак у манастирској околини. Ту се подвизавао и био удостојен
благодатног дара прозорљивости. Видео је да душу хиландарског
игумана, док пролази кроз ваздушна митарства, муче демони, а
хиландарске монахе упозорио је да не пију вино из једне тикве, јер је у
њу ушла змија.
Свети Козма је управо онај свети отац који је на празник
Благовести видео Пресвету Богородицу како служи у цркви и за часном
трпезом манастира Ватопеда. Кад је једном приликом пожелео да једе
рибу, орао ју је уграбио од рибара Христофора и бацио пред њега. Кад
се његов живот приближио крају, јавио му се Господ и рекао да ће
страшно пострадати од демона, али да ће убрзо након тога поћи к
Њему. И заиста, пред Светим Козмом појавио се началник демона и
готово га до смрти претукао. Непосредно након тога, Свети Козма се
причестио Пречистим Тајнама и предао душу Господу. Следеће чудо
догодило се на дан његовог погреба: док су сва браћа појала
заупокојене молитве, све животиње из околине сабрале су се и
закричале пре него што су се удаљиле. Кад су касније покушали да
пронађу његове свете мошти, оне нису биле у гробу.
Овде, у Зографу, затичемо и двадесет шесторицу (неки кажу
двадесет четворицу) светих мученика који су се затворили у
манастирски пирг, одбивши да прихвате јерес цара Михаила и
патријарха Века, присталица Латина. Сви они су живи спаљени у пиргу,
због чега су задобили мученичке венце.
Посетимо сада знаменити манастир Дохијар, посвећен Светом
Николају Чудотворцу. Овде налазимо богонадахнутог Јефтимија, који је
по крвном сродству био стриц Светог Неофита, али и његов духовни
отац. Осим тога, Свети Неофит је подигао и неке делове овог
манастира. Свети Јефтимије, који је дошао из Константинопоља,
познавао је нашег Светог оца Атанасија из Велике Лавре. Он је био
први градитељ Дохијара, будући да је у Дафнију најпре саградио мали
манастир посвећен Светом Николају у којем се, заједно са осталом
браћом, подвизавао у безмолвију. Како су Арапи опљачкали овај
манастир и делимично га разорили, светитељ и остала браћа били су
приморани да побегну у оближњу шуму и да се тамо сакрију. Он је тада
одлучио да напусти то опасно место и да се са браћом повуче на место
на којем се данас налази Дохијар и које је веома погодно за безмолвије.
Ово место откупио је од тадашњег игумана Исаака, а затим уз велике
напоре и тешкоће саградио неколико келија и цркву посвећену Светом
Николају. И овде је наставио да се ревносно подвизава. Након свега
тога, стигао је и његов синовац, који је пострижен за монаха и добио
име Неофит. Свети Јефтимије му је предао старешинство над монасима
и манастиром, да би се сам предао још већем безмолвију. Упокојио се у
Господу кад му је било око стотину година.
Његов синовац Неофит био је син једног дуке (дукса, војводе) из
времена владавине царева Никифора Фоке и Јована Цимискија (око
969. године). Због своје мудрости и смирења био је толико вољен и
поштован да га је цар именовао за првог секретара. Касније је отишао у
Дохијар, код стрица Јефтимија. Одлучио је да се замонаши, док је
његов стриц желео да се посвети потпуном безмолвију. Неофитје своје
богатство и имовину поклонио манастиру, и тим средствима је саградио
већу цркву, пирг и тврђаву. Због тога се и он сматра ктитором Дохијара.
Архангели су му открили где се налази скривено благо. Касније је
постао светогорски прот. Напустио је ово звање и повукао се у пустињу,
где се мирно упокојио у Господу.
Праведни Теофан је у Дохијар стигао из Јањине. Достигао је врло
висок степен врлина и постао игуман овог манастира. Благодаћу
Божијом, творио је чуда. Тако је, на пример, морску воду претворио у
питку и умирио узбуркано море док је из Константинопоља пловио ка
Светој Гори. И након смрти сатворио је многа чуда, како у манастиру
Светих Архангела који је саградио у близини Верије, тако и у
Претечином скиту. Исцелио је губавог Турчина, а једну ђавоиману
особу ослободио је од нечистих духова. Једном богаљу исцелио је
одузету десну руку, а град Нусу спасао је од куге. Постоје још
многобројна чуда која је сатворио у славу Божију и као потврду своје
светости.
Свети мученик Гедеон живео је у следећем манастиру који
посећујемо, у Каракалу. Дошао је из области Димитријада, где је био
присиљен да се одрекне вере. Касније се покајао и отишао на Свету
Гору да се замонаши. Својом духовном борбом превазишао је самога
себе, иако је највише од свега желео да Христа ради постане мученик.
Због тога је најпре отишао у Велестинон, а затим и у Трново, где је с
молитвом и радошћу прихватио мученичку смрт одсецањем телесних
удова.
Долазимо до светог манастира Филотеја. Овде налазимо архијереја
Теодосија, брата Светог Дионисија, који је постао први игуман
Филотеја, а затим митрополит трапезунтски.
Још један свети отац из манастира Филотеја је и мученик Дамјан.
Пошто је с Небеса чуо глас који му је рекао: „Дамјане, иди и буди од
користи другима”, отишао је у свет и проповедао Христа. Убрзо потом
издали су га Турцима, који су га одвели у Ларису и покушали да га
обесе. Како нису успели да изврше ову казну, живог су га спалили 1568.
године.
У Филотеју налазимо и Дометија, са којим се Свети мученик
Дамјан подвизавао пуне три године.
Овде, у манастиру Филотеју, живео је и Свети Симеон, који је имао
само једну расу и увек био босоног. Звали су га „Куременос”
(„Пострижени”) јер је једном, док је био у Лаври, одсекао косу и дао је
брату који му је позавидео на њој. По повратку у Филотеј требало је да
због своје врлине и разборитости постане игуман. Међутим, то су
спречили неки беспримерни монаси, који су га претукли јер их је
прекоревао. После тог догађаја, напустио је Свету Гору. Отишао је у
област Загоре и у град Ларису, где је проповедао реч Божију. Читаве три
године провео је на планини Фламурион, живећи „под ведрим небом”,
испод једног дрвета. Ту је подигао манастир Пресвете Тројице.
Упокојио се у Константинопољу, где је отпутовао због неке потребе.
Његове мошти сатвориле су многа чудеса. Исцелио је човека оболелог
од водене болести, и све до данас исцељује ђавоиманост и друге
болести, што видимо из његовог житија. Његов помен слави се 19.
априла.
Овде, у Филотеју, налазимо и знаменитог монаха, равноапостолног
свештеномученика Козму, који је овамо дошао из једног села у околини
Нафпактоса. Свима нам је познато његово житије и апостолске
проповеди, његова чуда и мучеништво. Најчешће га помињемо као
Светог Козму Етолског, а његов помен слави се 4. августа.
У следећем манастиру, Григоријату, налазимо његовог ктитора,
Светог Григорија. О њему и његовом светом животу немамо много
података, иако на основу његове иконе и пећине у којој се подвизавао, и
која још увек постоји, знамо да је био исихаста. Верује се да је
пострадао у пожару који је, према старом предању, захватио читав
манастир.
Следећи је манастир Симонопетра, који је подигао Свети Симон
Мироточиви. Достигао је такву висину исихазма да се чак и рвао са
ђаволом у обличју змаја и победио га. На Бадње вече чуо је Пресвету
Богородицу Која га је саветовала да сагради манастир на стени. После
тога видео је звезду која је заблистала изнад оног места на које му је
Она указала. Ту је и саградио манастир. Међу чудима која је сатворио
посебно је славно спасавање његовог ученика који је пао с велике
висине. Свети Симон је учинио да се рука једног од Арапа који су га
прогонили паралише, док су остали ослепели. Касније је исцелио ове
Арапе, због чега су поверовали, крстили се и били пострижени за
монахе. Кћерку српског деспота Јована Угљеше ослободио је
ђавоиманости. После његове смрти, из његових моштију потекло је
свето миро.
Стижемо до манастира Есфигмена, чији је ктитор, Атанасије Нови,
касније постао константинопољски патријарх. У Добротољубљу
видимо да Свети Григорије Палама у својој расправи „О исихазму”
помиње и Атанасијев свети живот, као и чудеса која су се дешавала
након његове смрти. Помен Светог Атанасија слави се 28. октобра.
Из манастира Есфигмена потичу и двојица светих мученика,
Агатанаил и Тимотеј. Кад је био млад, Свети Агатанаил је служио код
једног агарјанског капетана, који га је присилио да се потурчи. Због
тога је утекао на Свету Гору и замонашио се у овом манастиру. Одатле
је отишао у Смирну, где је одважно исповедио веру у Христа. Радосно
је пошао на губилиште где му је одсечена глава, постигавши на тај
начин оно за чим је жудео. Тимотеј је пореклом из Хадријанопоља и
најпре је био ожењен. Касније се замонашио и одважно исповедио веру.
Пострадао је мученичком смрћу - Турци су му одсекли главу.
Одлазимо до есфигменског Самаријског скита, у којем се
подвизавао Свети Дамјан. Био је пријатељ Козме Зографског. Дамјану је
било заповеђено да никад не спава изван своје каливије. Да је уистину
очувао ову заповест, сведочи и следећи догађај. Једном приликом,
посетио је неког духовника који се подвизавао недалеко од манастира
Хиландара. Кад је требало да се врати, већ се беше смрачило. Због
кишног и магловитог времена духовник му је предлагао да остане, али
се он одважио и кренуо. Услед густе магле и помрчине није знао где се
налази, због чега је завапио: „Господе, спаси ме, јер ћу се изгубити!”
Истог тренутка се - гле чуда! - нашао испред своје каливије! Господ је
послао ангела и избавио Свог слугу. Након његовог упокојења, из гроба
је четрдесет дана истицало чудотворно миро, чији мирис су могли да
осете и оци из манастира Есфигмена, који се налази на растојању од
једне миље. Бог га је прославио због његовог чистог и врлинског
живота.
Најзад, у карејском скиту и келији налазимо Светог Нектарија, који
се упокојио 1470. године, као и његовог старца Филотеја, који се
удостојио благодатнога дара прозорљивости.
У Кареји су цар Михаило Палеолог и патријарх Јован Век
погубили прота и остале свете мученике. Прота су обесили, а остале
монахе посекли мачем.
Не можемо а да не поменемо и преподобног Никифора, који је
најпре био римокатолик, да би касније пригрлио Православље. Дошао
је на Свету Гору и подвизавао се у безмолвију на њеним
најнеприступачнијим местима. Мудро је описао метод умне молитве,
који је укључен у Добротољубље.
Овде се најпре подвизавао и Теолипт, који ће касније постати
филаделфијски архијереј, знаменит по својој божанској мудрости. И
Теолипт и Никифор били су учитељи Светог Григорија Паламе.
Сви ови нама добро познати светитељи су процветали на Светој
Гори. Постоји, међутим, и мноштво других, сада безимених и
непознатих, које су у многим манастирима побили Турци и Арапи и пре
освајања Константинопоља. Било је и оних, такође непознатих и
безимених, који су на други начин угодили Богу и постали светитељи;
ако бих покушао да их набројим, било би их, према речима пророка
Давида, више него песка морског (в. Пс. 138,18). То су оне пламене
куле које окружују Свету Гору и које је Марко, ученик Светог Григорија
Синајског, созерцавао у божанском виђењу. То су она мноштва монаха
која заједно с ангелима и архангелима окружују Пресвету Богородицу,
прослављају Је и величају, док као Царица седи на престолу у златној
палати, подигнутој високо изнад Вигле, о чему се говори у житију
Светог Максима Кавсокаливита. Данашњи светитељски празник
доказује да је пророчанство Пресвете Богородице, према којем ће се ова
Гора назвати Светом, било истинито. Посветили су је ови свети људи,
учинили је чудесном и прославили, због њих је постала знана у читавој
васељени.
Својим равноангелским животом и својим богоугодним делима ови
богоносни оци су на земљи прославили Бога. Они су љубили Бога а Он
је, заузврат, љубио њих, како у овоземаљском животу тако и после њега,
показујући то изливањем мира, миомирисним моштима, натприродним
чудима која је (Бог) кроз њих творио и увек ће творити, као и њиховим
наслађивањем свим оним вечним и небеским добрима, која око не
видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дођоше, а која припреми БОГ онима
који Га љубе (в. 1 Кор. 2,9). Сада обитавају на Небесима, заједно с
ангелским чиновима, зборовима патријараха, пророка и апостола:
јерарси с јерарсима, преподобни с преподобнима, исповедници с
исповедницима, свети мученици и свештеномученици са светим
мученицима и свештеномученицима. Гледају Бога лицем у лице и
просветљени су Оним Којег су волели свим срцем, због чега су
задобили савршеније знање о Његовом Божанству, а које Свети
Григорије Богослов и назива Царством Небеским.
Како ћемо ми, будући недостојни наследници ових Светих Отаца,
угодити Богу и задобити блажено спасење због којег смо напустили
свет и дошли на ову Свету Гору? Можемо Му угодити уколико будемо
верно следили њихов свети пример и ако се будемо чврсто
придржавали закона, канона и облика монашког живота о којима су
писали ови свети и троструко благословени људи и које су предали
нама.
Нека сви игумани и старешине подражавају светитеље својом
кротошћу и смирењем и нека се не поносе својим игуманским
достојанством, да не би били осуђени због гордости и били лишени
блаженства смиреноумља, о чему говори и Свети Василије: ”Нека се
старешина не размеће својим достојанством, да не би изгубио
блаженство смиреноумља.” Послушници и потчињени би требало да
подражавају светитеље истинском покорношћу и послушношћу и да
извршавају своја послушања која су, према речима Отаца, следећа:
нескривање помисли и њихово исповедање, истинска и постојана љубав
према старцу уместо лицемерног претварања, чисто и искрено
поверење у старца као поверење у Самога Христа, говорење истине,
потпуно одсецање не само сопствене воље него и сопственог умовања;
непротивуречење и непротивљење игуманима и старешинама, јер они
заповедају на основу заповести Божијих. Према Светом Василију
Великом, ”противуречење показује самовољу и непослушност”.
Према томе, рећи ћемо свима, и младима и старима: подражавајмо
ове Свете Оце, колико год можемо, у очувању заповести Божијих, у
братољубљу и у љубави, а превасходно у нестјажатељности и
девствености, тим двема врлинама које су, како каже Свети Максим,
одлике монаштва, којима се разликујемо од мирјана. У
нестјажатељности ће нам помоћи присиљавање да не желимо ништа
што је сувишно, него само оно што је умерено и неопходно. У
девствености ће нам много помоћи стражење над наших пет чувстава,
посебно над чувством вида, јер кроз њега би, као кроз неке прозоре,
могла да уђе душевна смрт, како каже пророк Јеремија: Јер се попе
смрт на прозоре наше (Јер 9,21). У томе ће нам од превасходне помоћи
бити непрестана, умносрдачна Молитва Исусова: ”Господе Исусе
Христе, Сине Божији, помилуј ме”. Постојаним размишљањем о овом
Светом Имену удаљићемо хулне помисли којима нас лукави напада, као
што каже Свети Јован Лествичник: ”Именом Исусовим покоси
непријатеље своје.” Не би требало да се монаси задовољавају читањем
заједничких и назначених последовања и извршавањем свог правила а
да при том занемаре умну молитву, јер је управо она превасходни
задатак једног монаха.
Ми, који смо на Светој Гори, без обзира на то да ли смо у
манастирима, да ли смо пустињаци или келиоти, морамо поштовати
њен углед и стремити ка врлини. Само име ”Света Гора” значи да је то
место светости и очишћења, којим су корачале толике свете стопе и
чије је тло натопљено сузама, знојем и крвљу хиљада Светих Отаца.
Једном речју, Света Гора је место врлина и добрих дела.
Браћо, увек се сећајмо главног разлога због којег смо напустили
свет и дошли овамо: да бисмо угодили Богу и спасли своје душе. Тако
је и велики Арсеније подсећао себе говорећи: ”Арсеније, због чега си
напустио свет?” Овакво подсећање на наш првобитни циљ обновиће
нашу ревност и избавиће нас од немара.
Будимо опрезни ми, који се налазимо у овом духовном рају
Пресвете Богородице. И као што је у првобитном Рају постојало Дрво
живота и Дрво познања добра и зла, на исти начин и сада постоје добро
и зло, живот и смрт. Као што је змија прелестила наше прародитеље,
тако и ђаво вреба сваки тренутак да би прелестио нас, користећи
телесну насладу да би нас гурнуо у смрт. Не помишљајмо да смо
сигурни, будући да се налазимо у овој луци и да стога не би требало да
се плашимо. До бродолома може доћи чак и у луци, што може звучати
смешно, али је истинито. У крајњем случају, то не би требало да буде
смешно нама, који смо били у опасности да потонемо док смо пловили
по узбурканом житејском мору. Међутим, ако себи допустимо да и у
луци покајања будемо изложени опасности, онда је уистину достојно да
нам се подсмехну и људи и демони. Због тога је Свети Василије рекао:
”Многи су били на отвореном мору, изложени ветру и бури, па ипак су
успели да се спасу. Постоје, пак, и они који су, иако у мирним лукама,
били немарни, због чега су потонули заједно са својим лађама.” На
другом месту он каже: ”Постоје многи који су започели монашки
живот, али је мало оних који су га достојанствено и ваљано окончали”
(Посланица Хилону).
Превасходно подражавајмо ове Свете Оце у гостољубљу и
милосрђу, уколико желимо да Господ благослови постојање наших
манастира, скитова и келија, као што је учинио због наших светих
претходника.
У једном од ових манастира живео је један гостољубиви и
милосрдни игуман. Што је више давао сиромасима, то су се више
умножавали благослови на тај манастир. Међутим, након његовог
упокојења, уместо њега дошао је други игуман, који није давао
милостињу. Монаси су постали толико сиромашни да су се с тешком
муком прехрањивали. Једног дана, пред манастирску капију дошао је
неки старац чији је изглед уливао поштовање. Затражио је од вратара да
уђе и овај му је то и допустио, али у тајности. Вратар се затим обратио
странцу: ”Немој се чудити, добри човече, што се не бринем о теби како
би доликовало. Наш манастир је некад напредовао, али сада немамо
довољно да бисмо некоме понудили милостињу.” Старац му је на то
рекао: ”Постоје двојица браће која су протерана из овог манастира.
Уколико се не врате, овај манастир више никад неће напредовати. Један
од протеране браће зове се ”Подај”, а други ”Примићеш”.”
Чим је то изговорио, старац је ишчезао. Вратар је о овом виђењу
одмах обавестио игумана и осталу браћу. Поново су почели да дају
милостињу, као што су и у прошлости чинили. Готово истовремено,
манастир је поново задобио оне благослове које је некад имао.
Ако све то сагледамо, оци које данас прослављамо биће наши
заступници у садашњем и будућем животу, и бићемо уистину поносни
што смо њихови синови и што су они наши очеви. Сетите се шта је
Господ рекао Јеврејима: Да сте дјеца Авраамова, чинили бисте дјела
Авраамова (Јн 8,39). Ако све то извршимо и ако на овом светом месту
до свог упокојења будемо живели у покајању, ми ћемо за своју
непобедиву Помоћницу и Заштитницу имати Владичицу Свете Горе,
нашу Пресвету Богородицу, која ће нас привести Свом Сину и
затражити од Њега да нам опрости наша сагрешења, као што нам је и
обећала Она, Која је истинска Мајка Божија.
Благословени оци, преподобни и јереји, исповедници и свети
мученици, свештеномученици, мироточиви и чудотворци, земаљски
ангели и небески људи, покровитељи и оснивачи ове Свете Горе, ви,
који сте после Пресвете Богородице наши доброчинитељи и
заштитници, и који сте још у телу победили демоне, ви сте понос и
слава свих Светогораца, царска и победоносна поворка Царице
Небеске, Богородице. Ви сте миомирисни цветови и блистави плодови
у врту Приснодјеве, неисцрпне реке божанске и духовне благодати.
Примите ове похвале које вам приноси читава светогорска заједница,
као што је Господ примио две удовичине лепте. Примите ово
заједничко славље, које вам сви ми приносимо као миомирисни тамјан.
Шта још да учинимо да бисмо показали нашу благодарност вама,
нашим доброчинитељима? Признајемо да због својих сагрешења нисмо
достојни да живимо на овом светом месту и да се називамо вашим
синовима. Ви, међутим, не одбијате да будете наши оци и стога вас
призивамо да нас укрепите како бисмо, колико нам је то могуће,
подражавали ваш живот и дела. Молимо се да из својих небеских
обитавалишта погледате доле, према нама, и да и нас и наше манастире,
скитове и келије заштитите од сваког зла, од видљивих и невидљивих
непријатеља, како бисмо се и ми удостојили небеског блаженства којим
се ви наслађујете. Ми знамо да много тражимо, али онда бисмо и ми,
синови са својим оцима, стадо са својим пастирима и ученици са
својим учитељима, могли да кажемо: ”Ево нас и чеда која си нам дао,
Господе”, и Твоја је сила и слава у векове векова. Амин.
81,133, 190, 275, 281