Вы находитесь на странице: 1из 6

Srednjovekovna filozofija

Srednjovekovna filozofija je filozofija koja se razvijala u oblastima Sredozemlja, Evrope i Bliskog istoka tokom srednjovekovnog perioda (priblino od V do XV veka). Ovaj pojam obuhvata hriansku, islamsku i judejsku filozofiju. Srednjovekovna filozofija se razvila iz potrebe tumaenja objavljenih verskih dogmi, s jedne strane, i pod uticajem ponovno otkrivene antike filozofije, s druge.[1] Filozofija se u srednjem veka uglavnom smatrala slukinjom teologije (lat. ancilla theologiae), a filozofi su mahom bili teolozi i svetenici.[1] Preovlaujue teme srednjovekovne filozofije bile su odnos vere i razuma, predodreenja i slobode volje, dometi i ogranienja ljudske spoznaje, problem univerzalija i dokazi postojanja Boga. Odnos vere i razuma Jedan od glavnih problema srednjovekovne filozofije bio je kako zadrati objavljene verske istine, a ipak usvajati i slobodno razvijati filozofsko znanje. Srednjovekovni filozofi veinom nastoje da omogue racionalno tumaenje vere. Zadatak koji sebi zadaju je da, ostajui verni svojoj religiji, iskoriste to vie antike mudrosti u razvoju teologijPredodreenje i sloboda volje Slika sveta u srednjem veku Predodreenje (lat. praedestinatio) je shvatanje po kojem su sva deavanja unapred predodreena Bojom voljom. Slobodna volja (lat. liberum arbitrium) je stanje u kojem su misli i ponaanje neke osobe odreeni sopstvenom voljom, a ne spoljanjim iniocima. Predodreenost ne mora nuno iskljuivati slobodnu volju, ono je samo podreuje bojoj milosti.[2] Predodreenje u hriansko-teolokom smislu je boja odluka po kojoj su neki ljudi unapred odreeni za spasenje, a drugi osudei na veno prokletstvo. Uenje o predestinaciji, tj. o spasenju koje ne zavisi od ljudske slobodne volje nego od boje milosti, razvio je sveti Avgustin u raspravi sa Pelagijem, kao konsekvencu svoga uenja o istonom grehu. Iako ovek moe posedovati slobodnu volju u smislu izbora postupaka, ovek ipak nema pravu slobodu da izbegne greh, jer je greh svojstven svakom postupku koji napravimo. Za Avgustina, ovek je masa greha (massa peccati). Kasnije je u katolikoj crkvi ovo uenje potisnuo rimski semi-pelagijanizam[3]. Prema tomistikoj tradiciji sloboda volje jeste ovekovo svojstvo kojim je on gospodar svojih dela, a potie od toga to se ovek odluuje o alternativama izbora na temelju svoje razumske spoznaje[4]. U islamu, verovanje u predodreenost (kader) podrazumeva da je sveznajui Bog (Alah) odredio sve to e se desiti. On je stvorio stvorenja prema svome praiskonskom znanju i mudrosti. Njemu je sve poznato i to je zapisano u Levhimahfuzu. Alah je hteo da stvorenja postoje i on ih je stvorio i nita se ne deava niti postoji bez njegove volje i stvaranja. [uredi]Problem univerzalija

Problem univerzalija je spor u metafizici oko toga da li univerzalije (opti pojmovi) realno postoje i kakav je njihov odnos prema pojedinanim stvarima. Rasprava o univerzalijama je na neki nain bila nastavak Aristotelove rasprave sa Platonom. [5] Postojanje univerzalija je bilo sredinje pitanje skolastike. Dva glavna stanovita u ovoj debati su: realistiko koje tvrdi da opti pojmovi realno postoje i nominalistiko koje smatra da postoje samo pojedinane stvari, a da su opti pojmovi samo imena (nomina). Unutar ovih pravaca postoje ekstremne i umerene varijante: ekstremni realizam zastupa platonistiko i novoplatonistiko gledite da opte postoji realno, nezavisno od pojedinanih stvari. Ovo stanovite izjednauje stupanj optosti sa stupnjem bia te zakljuuje da to je neto optije, to je realnije. umereni realizam priznaje egzistenciju univerzalija, ali tako da se opta bit individualno oblikuje u svakoj pojedinanoj stvari. ektremni nominalizam smatra da postoje samo pojedinane stvari, a da je opti pojam tek re kojom povezujemo vie pojedinanih stvari. umereni nominalizam (ili konceptualizam) dri da opte postoji u umu kao pojam, ali ne postoji realno kao samostalno bie. U sporu oko univerzalija Pjer Abelar je zauzimao umereno stanovite tvrdei da su unverzalije prvo pre stvari u bojem umu, zatim u stvarima kao jednakost njihovih biti i konano posle stvari kao pojmovi u ljudskom umu. Hrianska patristika Patristikom se naziva uenje crkvenih otaca, odnosno uticajnih teologa hrianske crkve. Patristika ima karakter dogmatske sinteze dotadanjeg hrianskog predanja, koje ukljuuje uenje apostola, apologeta i drugih znaajnih crkvenih pisaca. Oni koji su pisali na grkom se nazivaju istoni crkveni oci dok se oni koji su pisali na latinskom nazivaju zapadni crkveni oci. Neki od hrianskih crkvenih otaca (poput Origena i svetog Avgustina) se smatraju zaetnicima srednjovekovne filozofije. Avgustin Hiponski U 33. godini ivota, poto je, po sopstvenim reima, proveo ivot kao grenik, neznaboac i razvratnik[2], prelazi u hrianstvo, dobrim delom pod uticajem svoje majke Monike.[3] Nakon mnogih lutanja, vraa se u rodnu Afriku, gde 391. postaje svetenik. 395. godine biva naimenovan za pomonika episkopa Valerija, a godinu dana kasnije, 396. godine, postaje episkop grada Hipona u severnoj Africi. Na tom mestu ostaje narednih trideset pet godina borei se za jedinstvo crkve. Kao hrianski episkop borio se sa tri glavne jeresi: manihejaca, donatista i pelagijanaca. Nasuprot manihejaca koji su verovali da postoje dobra i zla sila, Avgustin je tvrdio da je univerzum u celini dobar, a da je zlo samo pomanjkanje ili odsustvo dobra. Nasuprot donatistima koji nisu priznavali svete tajne poinjene od svetenika traditora, koji su predavali svete spise vlastima spise tokom

progona, Avgustin je izlagao uenje o jedinstvu Crkve i delotvornosti svetih tajni. Nasuprot pelagijanaca, koji su smatrali da ovek sopstvenim naporima moe postii spasenje, Avgustin iznosi uenje o prvobitnom grehu kao naslednoj moralnoj bolesti od koje svi bolujemo, a koju moe izleiti jedino milost Boja, dar koji se pre prima nego zasluuje.Preminuo je u sedamdeset estoj godini ivota u Hiponu. Avgustinova filozofija se razvijala pod uticajem Platona i novoplatonizma. On je smatrao da je hrianska teologija ve bila donekle predoena u neoplatonizmu; hrianstvo je samo dodalo verovanje u inkarnaciju i spasenje.[1] Avgustinova filozofija je uvek bila u slubi njegove teologije, ali je uprkos tome sadravala istanane metafizike rasprave, naroito o vremenu, zlu, slobodnoj volji, kao i o etici. [uredi]Zlo Iako je predobri i svemogui Bog uzrok i svrha svega, od njega potie samo dobro, a ne i zlo. Jer zlo nije bie, nego nedostatak koje neko bie ne bi smelo imati. Zlo je samo nedostatak dobra. Zlo pretpostavlja dobro bez kojeg ne bi moglo biti, kao to ne moe biti nedostatno ono to uopte ne postoji.[2] to se tie moralnog zla, odnosno greha, ono je rezultat slobodne volje. [uredi]Sumnja Temelj Avgustinove filozofije je princip unutranje samoizvesnosti, koji je upravo on prvi jasno izrekao i postavio kao polazite filozofije. On izlaz iz sumnje nalazi u izrazu: "sumnjam, dakle jesam", koja mu prua samoizvesnost. Time utvruje primamu istinu, naime da neko ne moe sumnjati da postoji samim tim to sumnja (tj. misli). Za mene je najsigurnije od svega da postojim. ak i ako tvrdi da ne postojim i kae da se varam, upravo time priznaje da postojim; jer ne mogu se varati ako me nema. Pelagije Pelagije (354 - 420/440) je bio asketa iz 5. veka koji je uio da ovek ima mo da ini dobro i da radi na svom spasenju, te da sopstvenim naporima moe stei moralno savrenstvo. Poricao je da prvobitni greh Adama i Eve zatomljuje potonje generacije. Adamov greh itie samo kao lo primer pokolenjima, ali njegov postupak nema drugih posledica po ljudsku prirodu. oveanstvo ima punu mo, i punu odgovornost, za sopstveno spasenje i za sopstvene grehe. Rasprava Pelagija i svetog Avgustina je znaajno uticala na kasnija shvatanja Boje milosti u hrianstvu. Njegovo uenje o slobodnoj volji, poznato kao pelagijanizam, je osueno na Koncilu u Kartagi 417. na Avgustinov zahtev. Boetije Boetije (480 - 524/525) je bio rimski hrianski filozof s poetka 6. veka, koji predstavlja sponu izmeu starogrke i srednjovekovne filozofije. Nadimak

poslednji Rimljanin je dobio zbog izuzetne privrenosti antici. Sebi je zadao zadatak da Zapadu prevede i predstavi sva Platonova i Aristotelova dela. Meutim, dospevi u nemilost vladara, to nije uspeo da svri. U zatvoru je napisao svoje najpoznatije delo Uteha filozofije.

Vizantijska teologija Za vie informacija pogledajte Vizantijska teologija

Filozofska kola u Vizantiji (11. vek) Vizantijski car Justinijan I tokom svoje vladavine ukida sve nehrianske (antike) filozofske kole u Atini. uvenu Platonovu Akademiju je zatvorio 529. godine, to se esto uzima kao kraj antike. Nakon zatvaranja Akademije, neoplatonizam je u Vizantiji nastavio da se razvija u okviru hrianske filozofije. Preostali lanovi Akademije potraili su utoite u Sasanidskom carstvu kod kralja Hozroja I, prenosei dragocene spise u njegovu prestonicu Ktesifon. Akademija u egzilu, kao vana neoplatonistika kola, je nastavila da postoji najmanje do 10. veka, doprinosei ouvanju grke mudrosti u okviru islamske filozofije. [uredi]Pseudo-Dionisije U 6. veku su se u Atini pojavili spisi nepoznatog autora, koji je ostao upamen kao Pseudo-Dionisije Areopagit. Spisi jezikom grke filozofije, polazei od neoplatonistikih ideja, govore o imenima boijim i o nebeskoj i crkvenoj hijerarhiji. Spisi pseudo-Dionisija Aeropagite su izvrili ogroman uticaj na razvoj vizantijske teoloke misli u narednih nekoliko vekova. U 9. veku (827. n. e.) ih je na latinski preveo irski svetenik i filozof, Jovan Skot Eriugena. [uredi]Maksim Ispovednik Maksim Ispovednik (581662) je bio hrianski monah i vizantijski teolog, koji je za ivota osuen kao jeretik, a nakon smrti proglaen za sveca. Sveti Maksim je tvorac irokog teolokog sistema kojim je sintezovao hriansku misao od Origena do Pseudo-Dionisija Areopagita, pod ijim je snanim uticajem bio. Maksim je izuavao i helensku neoplatonistiku filozofiju, ukljuujui mislioce poput Plotina i Prokla. On je hrianstvu prilagodio Platonovo uenje da je oveanstvo stvoreno po slici Boga i da je svrha spasenja da ponovo uspostavi ovekovu zajednicu sa Bogom.[8] Bog se, usled svoje bezmerne ljubavi prema oveku, ovaplouje, postaje ovek, dok se ovek iz ljubavi prema Bogu obouje. Stanje oboenja Maksim opisuje kao venokretno mirovanje ili mirujuu venokretnost (gr. ) sjedinjujui dva naizgled suprotna termina mirovanje (stasis) i pokret (kinesis).[9] Kretanje prirode je kretanje prema Bogu, koje zapoinje stvaranjem. Mirovanje u Bogu, koje se ispunjuje

oboenjem, je eshatoloki cilj zbog koga je ovek uveden u postojanje. Mirujua venokretnost oznaava injenicu da je Bog beskonani okean, i uestvovanje oveka u toj beskonanosti povlai sa sobom neku vrstu pokreta, odnosno venog rasta.[10] Bog je jedan, bespoetan, nedosean; u sebi sadri sve mogunosti bia, a istovremeno iskljuuje svaku pomisao o gde i kako. Nepristupan je i nije ni u jednom bivstvujuem u prirodnim pojavama spoznatljiv. Jovan Damaskin Jovan Damaskin (oko 676749) je bio svestrano obrazovan sirijski monah, poreklom iz Damaska, koji se bavio teologijom, pravom, filozofijom i muzikom. Njegovo najznaajnije delo je Izvor saznanja ( ), koje zapoinje Filozofskim poglavljima u kojima kae da: Nema nieg dragocenijeg od znanja koje je svetlost i uz pomo koga prestajemo da budemo beslovesne ivotinje, a koje se stie uenjem i radom.[13] Zatim iznosi niz odredaba filosofije, izmeu ostalog[14] : Filosofija je saznanje bia, onakvog kakvo ono jeste, odnosno poznavanje prirode bia. Filosofija je poznanje boanskih i oveanskih stvari, odnosno onoga to je vidljivo, i onoga to je nevidljivo. Filosofija je, takoe promiljanje o smrti, o dobrovoljnoj i fizikoj smrti. Filosofija je takoe upodobljenje Bogu, koliko je to mogue oveku, a upodobljujemo se Bogu po mudrosti, to jest po istinskom znanju dobra i po pravednosti i po svetosti. Filosofija je umetnost svih umetnosti i nauka svih nauka, jer filosofija je poetak svake umetnosti (vetine), jer pomou nje je naena svaka umetnost i svaka nauka. Filosofija je ljubav prema mudrosti, a istinska mudrost je Bog, dakle ljubav prema Bogu i jeste istinska filosofija. Naposletku, Jovan Damaskin obrazlae da je "organ" filosofije dijalektika, koja podrazumeva poznavanje "slovesnosti" odnosno logike strukture miljenja.[13] On dijalektiku posmatra kao slukinju teologije koja slui da bi zasnovala dogmu (istinu) i da bi obarala jeresi (zablude). U ovom sistematinom delu je skupljena celokupna dotadanja patristika tradicija, te ga neki porede s kasnijom Sumom teologije Tome Akvinskog.[15] Jovan Skot Eriugena Jovan Skot Eriugena Jovan Skot Eriugena (810 - 877) je bio irski predstavnik hrianskog neoplatonizma, filozof i pesnik. Smatra se prvim velikim srednjovekovne

sholastike. Jovan Eriugena svoje filozofsko uenje temelji na mistikoneoplatonskim spisima Pseudo-Dionisija Areopagite, koje je sa grkog preveo na latinski. Filozofija mu se odlikuje noeplatonistikim shvatanjem Jednog i stepenovanjem prirode. U raspravi oko problema univerzalija zastupao je realistiko gledite. Jedan je od retkih hrianskih filozofa koji filozofiju nije podredio teologiji. Smatra da ako bi dolo do razmimoilaenja vere i crkvenih dogmi, neophodno je izvriti istraivanja zasnovana na razumu.[19] Pravi autoritet ne spreava pravi razum, niti pravi razum pravi autoritet. Oboje potiu iz istog izvora, tj. boanskog znanja ... Slab je svaki autoritet koji nije potvren istinskim razumom, a istinskom razumu nije neophodno da bude potvren bilo kakvim autoritetom.[19] Toma Akvinski Toma Akvinski (oko 1225 - 1274) je bio italijanski dominikanski filozof i teolog, poznat kao Doctor Angelicus, Doctor Universalis. Za Akvinskog, teologija kao nauka o nunom biu boga nadreena je filozofiji kao nauci o konanom biu stvorenih stvari. Toma Akvinski smatra Aristotela vrhuncem znanja u svim pitanjima spoznaje prirode (naziva ga jednostavno Filozof), a izvan njega ostaju samo pitanja o natprirodnim stvarima. Toma eli prilagoditi njegovu filozofiju kako bi ona bila primerena za objanjenja istina objave i dogmi crkve. Izgradio je strog logiki sistem primeren hrianskom tumaenju sveta, koji predstavlja vrhunac skolastike. On obnavlja jedinstvo uma i vere, znanja i objave, tvrdei da istina ne moe protivreiti istini, istina uma ne moe protivreiti istini vere. Isprva je njegovo uenje nailazilo na optube, no kasnije su sve povuene - dominikanci ga prvo prihvataju za svog uitelja, a kasnije postaje i priznati uitelj Katolike crkve.

Ljudski zakon ima utoliko svojstvo zakona ukoliko je u skladu sa zdravim razumum. Kad je, naprotiv, jedan zakon u suprotnosti za zdravim razumum, naziva se nepravednim zakonom; u takvom sluaju prestaje biti zakonom i vie postaje inom nasilja. Sholastika Sholastika (od gr. - dokolica; lat. schola - kola) je srednjovekovna hrianska filozofija, upranjavana u crkvenim i manastirskim kolama i ranim evropskim univerzitetima. Sholastika ima poseban odnos prema teologiji, jer postavlja zahtev da filozofija objasni verske dogme i privede oveka razumevanju objavljenih i prihvaenih istina. Njen cilj nije nai istinu, nego shvatiti i opravdati ve predanu, objavljenu istinu. Argumentacija se uglavnom poziva na autoritete tradicije (Biblija, sveti oci, a posebno Aristotel, koga je nazivan Filozof). Uz skolastiku se razvija i mistika, koja nije usmerena na pitanje verske zajednice, ve nastoji intuitivnom spoznajom pojedinca voditi jednosti i ljubavi s bogom.