1.0.

UVOD

Dokzi predstvljju podtke injenine prirode koji proizlze iz krivinoprocesnih rdnji koje su preduzeli subjekti krivinog postupk, pre sveg sud, koji jedini izvodi dokze u krivinom postupku, n osnovu kojih se utvruje injenino stnje, n temelju kog se izvode krivinoprvno relevntni zkljuci u pogledu bitnih element krivinog del i krivine odgovornosti, te izbor, odnosno mere konkretne krivine snkcije, kd su z to ispunjeni potrebni mterijlni i procesni uslovi, ili se n temelju tih podtk izvle odreeni krivinoprocesni zkljuci, pri emu se tkvi zkljuci sud u procesnom smislu uoblivju u okviru odluke kojom se n zkonski regulisn nin rev predmet krivinog postupk.

DOKAZNI POSTUPAK 2.1. O dokazu i dokazivanju uopte injenice na podlozi kojih se donosi reenje utvruju se dokazima.Da bi slubeno lice koje je ovlateno za voenje postupka i za reavanje moglo doneti reenje, tome prethodi utvrivanje pravno relevantnih injenica u upravnom postupku. Samo se na osnovu takvih injenica utvruje injenino stanje koje predstavlja podlogu za donoenje reenja koji se reava upravna stvar koja je predmet upravnog postupka. One injenice koje nisu pravno relevantne za reavanje upravne stvari nisu predmet utvrivanja, niti se iste uzimaju u obzir ako su u postupku iznesene. Pravno relevantne injenice se utvruju na osnovu materijalnog propisa koji se u konkretnom sluaju ima primeniti i na osnovu koga se ima reiti upravna stvar. Predmet dokazivanja nisu sve injenice, ve samo one injenice koje su neposredno vane za reavanje odreenog upravnog predmeta. To su one injenice koje mogu imati uticaja na reavanje stvari koje nazivamo pravno relevantnim injenicama. Suprotno tome su injenice koje nemaju vanost za reavanje i njih nazivamo pravno irelevantnim injenicama. Procesna radnja koja ima za cilj da slubeno lice ubedi u istinitost navedene injenice naziva se dokazivanje ili izvoenje dokaza. Dokazivanje injenica na osnovu kojih se donosi reenje u upravnom postupku vri se dokaznim sredstvima ili dokazima. Dokaznim sredstvom smatra se sve ono to je podesno za utvrivanje stanja stvari i to odgovara pojedinom sluaju. To je svako sredstvo koje je pogodno da kod slubenog lica stvori ubeenje da je dotino injenino stanje istinito. U svim postupcima primjenjuju se dve maksime u postupku izvoenja dokaza: 1. formalna ili zakonska maksima i 2. slobodna maksima. Po formalnoj dokaznoj maksimi su za pitanje da li se ima neka injenica smatrati dokazanom odluna odreena zakonska pravila koja doputaju samo odreena zakonska sredstva, i po kojima ima svako dokazno sredstvo odreenu dokaznu snagu bez obzira na uverenje onoga koji donosi reenje. Po slobodnoj dokaznoj maksimi ima organ koji donosi reenje, s obzirom na rezultat itavog ispitnog(dokaznog) postupka, oceniti po svom slobodnom uverenju da li se ima smatrati da je neka injenica dokazana ili nije dokazana. Polazei od slobodne maksime, ZUP predvia da se kao dokazno sredstvo moe upotrebiti sve to je podesno za utvrivanje stanja i to odgovara pojedinom sluaju, kao to su: isprave, svedoci, izjava stranke, vetaci, uviaj. Ovo nabrajanje izvesnih dokaznih sredstava vri se samo primerice jer se kao dokazno sredstvo moe upotrebiti sve to je podesno za utvrivanje stanja stvari. Radi se o uobiajenim dokazima, to znai da se mogu izvoditi i drugi dokazi to zavisi od svakog konkretnog sluaja. Kao dokazno sredstvo mogu se upotrebiti i podaci koji su utvreni u nekom drugom predmetu ili koji su pribavljeni slubenim putem od drugih organa. U upravnom postupku, u naelu, sva dokazna sredstva su izjednaena tako da se svaka injenica moe dokazivati svim dokaznim sredstvima. Pri tome mora voditi rauna da dokazno sredstvo bude podobno za utvrivanje stanja stvari i mora odgovarati pojedinom sluaju. Materijalnim propisom na osnovu kojeg se reava upravna stvar odreuje se koje injenice treba utvrditi u postupku. Ponekad se odreuje i kojim dokazima se imaju dokazivati odreene injenice ili da se odreeni dokazi ne mogu koristiti. Kako u ZUP-u nije predvieno stupnjevanje dokaza to dokaznu snagu utvruje slubena osoba koja vodi postupak po svom uverenju, na osnovu savesne i briljive ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno. Dokaze moemo podeliti na: 1. neposredne-direktne u sluajevima kada iz izvedenih dokaza zakljuujemo direktno o postojanju ili nepostojanju izvesne injenice i 2. posredne-indirektne u sluajevima kada iz posrednih dokaza utvrujemo prvo injenicu koja nije direktno u vezi sa predmetom postupka, pa iz njenog postojanja zakljuujemo o postojanju pravno relevantne injenice. 1

U pravilu, vredniji su neposredni dokazi koji daju podatke o odreenim injenicama, nego posredni dokazi. Posredni dokazi se uzimaju, samo u sluajevima kada u postupku nije bilo mogue koristiti neposredne dokaze. Dokazna sredstva moemo podeliti na: 1. lina sredstva u koja ubrajamo svedoke i vetake; 2. stvarna sredstva su obavetajni predmeti i predmeti uviaja. Dokazni osnov, (dokazni razlog) je ono to je napisano u ispravi, to se u njoj nareuje, potvruje ili posvedoava, vetakovo miljenje ili nalaz, iskaz svedoka, vidljivo stanje predmeta uviaja.Radi se dakle o podacima, odnosno injenicama nastale iz dokaznih sredstava koje objanjavaju predmet dokazivanja i koje stvaraju uverenje o njegovoj osnovanosti i istinitosti. Dokazni osnov kao termin esto se zamenjuje terminom dokaz. Rezultat dokaza je uverenje o istinitosti predmeta dokazivanja koje slubeno lice stie savesnom i briljivom ocenom dokaznih osnova. Uverenje slubenog lica koje donosi reenje je sigurnije ukoliko izmeu njega i injenice koju treba dokazati je manje dokaznih sredstava. Ukoliko se slubeno lice ulima uverilo u postojanje odreene injenice onda je to najbolji dokaz o njenom postojanju. Iz tog razloga je uviaj najsigurnije dokazno sredstvo. Svedok koji je svojim oima vidio sigurniji je dokaz nego svedok koji je od nekog drugog uo za injenicu koju treba dokazati. Orginal isprave je sigurnije dokazno sredstvo nego njen prepis. ZUP predvia izuzetno mogunosti verovatnosti, umesto potpunog dokaza, ne samo kad se radi o procesnim nego i materijalnopravnim injenicama. Verovatnost i istinitost materijalnopravnih injenica ZUP doputa samo izuzetno kod primene skraenog postupka. U bitne elemente svakog dokazivanja ubrajaju se: 1. lica, koja treba da prue dokaz; 2. injenice koje treba dokazivati; 3. dokazna sredstva tj. lica i stvari iz kojih crpimo saznanje i stiemo uvjerenje o istinitosti ili neistinitosti neke sporne ili pravno relevantne injenice; 4. dokazni razlozi po kojima saznajemo sporne i pravno relevantne injenice; 5. dokazna snaga pojedinih dokaznih razloga tj. njihova sposobnost da uvere o istinitosti odreene sporne i pravno relevantne injenice. Slubeno lice ZUP-om nije vezano ni za kakva zakonska pravila o dokaznoj snazi, ve tu dokaznu snagu ocenjuje po svom slobodnom uverenju na osnovu savesne i briljive ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka po naelu slobodne ocene dokaza Dokazivanje u upravnom postupku ima sledee faze: a) predlaganje ili ponuda dokaza; b) doputanje ili odbacivanje ponuenih dokaza; c) izvoenje ponuenih dokaza ili dokaza odreenih po slubenoj dunosti; d) ocena dokaza. Kada se radi o reavanju upravnih stvari na zahtev stranke, stranka je u tom sluaju u zahtevu duna navesti sve injenice na kojima zasniva svoj zahtev. U isto vreme za navedene injenice duna je ponuditi i odgovarajue dokaze koje e po mogunosti podneti organu. Organ koji vodi postupak, odnosno ovlateno slubeno lice nije ogranieno samo na injenice koje je iznela stranka niti na dokaze koje stranka podnosi ili predlae. U skladu sa naelom materijalne istine slubena osoba koja vodi postupak moe po slubenoj dunosti izvesti svaki dokaz ako se ukae potreba za razjanjenjem stvari. Kod izvoenja dokaza bitno je uverenje ili ocena slubenog lica koja se formira na osnovu briljive i savesne ocene dokaza. Tu je proizvoljnost slubenog lica iskljuena jer se obrazloenjem reenja navode razlozi koji su bili odluujui pri ocjeni dokaza, naroito kada neki dokaz nije uvaen kao merodavan. U upravnom postupku predmet dokazivanja su samo one injenice koje su pravno relevantne za reavanje odreene upravne stvari. Slubena osoba koja vodi postupak odreuje koje su to injenice koje treba dokazivati u odreenom upravnom predmetu. 2

To zavisi od materijalnog propisa na osnovu kojeg treba reiti odreenu upravnu stvar. Samo se na osnovu tih injenica donosi reenje kojim se reava upravna stvar koja je predmet postupka. Osnovni cilj dokazivanja je da slubeno lice upozna injenice na koje treba primeniti odreeni pravni propis. Pri tome njemu treba da bude potpuno jasan smisao, sadraj i postojanje injenica. U situacijama kada se to postie i bez dokazivanja, onda dokazivanje postaje suvino. Ono je tad i nedoputeno, jer u skladu sa naelom ekonominosti, ovlateno slubeno lice ne sme vriti nepotrebne i suvine procesne radnje. U postupku dokazivanja nee se dokazivati sledee injenice: 1. nesporne injenice; 2. optepoznate injenice; 3. injenice ije postojanje zakon pretpostavlja. ZUP ne propisuje koje injenice su optepoznate dok je pitanje notoriteta u teoriji sporno. Moe se rei da je notorno: a) ono to svaki odrastao, razuman ovek mora iz obinog iskustva da zna; b) ono to svi stanovnici u jednoj dravi, oblasti ili mestu moraju da znaju i c) ono to slubeno lice po svome slubenom radu, zna. Notornost moe biti ira i ua. ira notornost postoji kada je neka injenica poznata svakom oveku. To bi bili dogaaji iz opte i nacionalne istorije, prirodni zakoni, opte usvojene naune postavke, opte poznata ocena o vrednosti odreene stvari, i dr. Ua notornost je poznata samo odreenom krugu ljudi koji ive u nekom kraju ili se bave nekim zanimanjem. Da bi se moglo uzeti da izvesna okolnost ima karakter optepoznate injenice odnosno da postoji njena notornost potrebno je da u tom smislu postoji uverenje slubenog lica odnosno kolegijalnog organa. Stranka se u upravnom postupku ne treba posebno da poziva na notornost. Dovoljno je da se istiu injenice koje su opte poznate. Dakle, slubeno lice je duno da i po slubenoj dunosti uzima u obzir karakter notornosti izvesnih injenica. injenice ije postojanje zakon pretpostavlja mogu se podeliti na: a) oborive i b) neoborive. Da bi se olakalo dokazivanje izvesnih upravno-pravnih odnosa ije je neposredno dokazivanje vrlo teko, materijalno pravo daje ponekad odreenoj indiciji snagu potpunog dokaza. U takvim situacijama ta indicija postaje zakonska pretpostavka(presumptio juris). Prema tome, kad postoji zakonska pretpostavka o istinitosti jedne injenice, organ koji reava u upravnom postupku smatrae tu injenicu istinitom. Protiv istinitosti zakonskih presumpcija redovno je doputen dokaz. ZUP- om se izriito propisuje mogunost dokazivanja da su u javnoj ispravi injenice neistinito potvrene, ili da je sama isprava neispravno sastavljena. Prema tome, po ZUP-u su zakonske pretpostavke u pravilu oborive zakonske pretpostavke(presumptio juris tantum). Pri dokazivanju suprotno pretpostavci mogu se upotrebiti sva dokazna sredstva. Ukoliko zakon izuzetno iskljuuje dokaz protiv zakonske pretpostavke o istinitosti injenice, onda je re o neoborivoj zakonskoj pretpostavci(praesumptio juris et de jure). U sluajevima kad je dokazivanje pred organom koji vodi postupak neizvodljivo i vezano s nesrazmernim trokovima ili s velikim gubitkom vremena, dokazivanje ili pojedini dokazi mogu se izvoditi pred zamoljenim organom. Tada se koristimo institutom pravne pomoi, kada se organ koji vodi postupak, u cilju breg, lakeg ili ekonominijeg obavljanja odreenih procesnih radnji zamoliti drugi odgovarajui organ koji je ovlaten za preduzimanje takvih radnji da mu na svom podruju izvri odreene radnje postupka. Ukoliko zamoljeni organ ne prui pravnu pomo u roku od deset dana od dana prijema molbe ini prekraj. ZUP na vie mesta spominje da se upravna stvar moe reiti i na podlozi injenica koje nisu potpuno dokazane, ve su samo uinjene verovatnim u situacijama kada je to izriito doputeno propisom. Ovo je odstupanje od naela materijalne istine. Takve mogunosti mogu biti propisane za neke izuzetne situacije koje se moraju brzo reiti ili se radi o upravnim stvarima malog znaaja kada je neekonomino ii na 3

potpuno utvrivanje tanosti odreenih injenica. U skraenom upravnom postupku, kada je doputeno materijalnim propisom, upravna stvar moe se reiti i na temelju injenica ili okolnosti koje nisu potpuno dokazane ili se nekim dokazima samo posredno utvruju, a iz svih okolnosti proizilazi da se mora udovoljiti zahtevu stranke. Isto e se postupiti i kod preduzimanja u javnom interesu hitnih mera koje se ne mogu odlagati, a relevantne injenice su uinjene verovatnim. Verovatnost je nii stepen pouzdanosti o postojanju odreenih injenica tako da je kod istih dovoljno da slubena osoba ima samo lino uverenje o moguem njihovom postojanju. O verovatnom postojanju odreene injenice ili injenica slubena osoba e u spisu sastaviti odgovarajuu zabeleku u kojoj e navesti druge injenice koje upuuju na zakljuak da verovatno postoji i injenica na temelju koje se moe odluiti o stvari. Prilikom izrade reenja u obrazloenju istog se mora obavezno navesti, kao to je obaveza kada organ upravnu stvar reava po slobodnoj ocjeni. Ako organu koji reava u upravnoj stvari nije poznato pravo koje vai u stranoj dravi, moe se o tome obavestiti kod nadlenog organa uprave, tako to e od njega traiti potrebna obavetenja. Strano pravo moe se utvrditi i odreenom javnom ispravom u kojoj e biti potvreno od nadlenog inostranog organa koje pravo vai u njegovoj dravi tj. kako glasi pravna norma koja regulie odreeno pitanje. U tom smislu organ je ovlaten da od stranke u toku postupka zahteva podnoenje odgovarajue javne isprave. Doputeno je dokazivati da je drugaije strano pravo od navedenog u toj javnoj ispravi, osim ako je meunarodnim ugovorom to iskljueno. 2.2. Dokazna sredstva Postupajui po slobodnoj dokaznoj maksimi organ nije naelno vezan samo za tano odreena dokazna sredstva. Organ moe u pravilu upotrebiti kao dokazno sredstvo sve to je podneseno u granicama zakona kao dokazno sredstvo i celishodno u konkretnom sluaju. Takoe, organ moe izmeu vie sredstava odabrati ono koje je za konkretni sluaj najprihvatljivije. Kao osnovna dokazna sredstva smatraju se: 1) isprave, 2) svedoci, 3) izjave stranaka, 4) vetaci i 5) uviaj. Nabrajanje dokaznih sredstava nije navedeno taksativno nego se ista navode kao uobiajena dokazna sredstva, jer se kao dokazno sredstvo moe upotrebiti sve to je podesno za utvrivanje stanja stvari. Dakle, ne radi se o jedinim, ve o najeim dokaznim sredstvima u upravnom postupku. Priznanje stranke nije uvrteno kao dokazno sredstvo kao to je to uinjeno u ostalim postupcima. Razlog tome lei u injenici da se upravni postupak, u veini, vodi u javnom interesu. 2.2.1. Dokazivanje ispravama Isprava je svaki predmet koji se moe upotrebiti kao dokazno sredstvo u cilju utvrivanja odreenih injenica. Radi se o predmetima koji sadre pismom zabeleene injenice ili dogaaje. U odnosu na druga dokazna sredstva prednost isprava se ogleda u njihovoj veoj objektivnosti i pouzdanosti u poreenju sa drugim dokaznim sredstvima. Pored toga, isprave, obezbeuju trajniji dokaz o odreenim injenicama i okolnostima, uz smanjenu mogunost izmene njihove sadrine. Za pojam isprave nije odluujue na kojem materijalu je zabeleena injenica ili dogaaj. U tom smislu nije vano da li je papir, koa, metal, kamen, zemlja i dr. Ako su injenice ili dogaaji zabeleeni drugim uobiajenim znacima a ne slovima ili brojkama, tada predmete na kojima je uinjeno takvo beleenje nazivamo obavetajnim predmetima. Ova vrsta predmeta nema karakter isprava, a ZUP o njima nema posebnih odredaba. Isprava se moe shvatiti u irem i uem smislu. Isprave u irem smislu su svi oni predmeti na kojima je ovek ostavio vidne tragove radi nekog zasvedoenja (spomenik, monumentum). U uem i tehnikom smislu rei isprava je samo takav spomenik koji je izdan u pismenom obliku(isprava, documentum). ZUP upotrebljava pojam isprave u poslednjem smislu.

2.2.1.1. Podela i dokazna snaga isprava Polazei od raznih kriterijuma, isprave moemo podeliti na: 1) javne i privatne isprave; 2) konstitutivne i dokumentarne; 3) orginalne i prepise ili kopije isprava. Podela isprava na javne i privatne vri se prema kriteriju ko ih je izdao. Javne isprave su one isprave koje u propisanom obliku i u granicama svojih nadlenosti izdaju dravni organi, a koje mogu biti prilagoene elektronskoj obradi podataka. Mikrofilmska kopija, odnosno reprodukcija kopije, izjednaena je u postupku dokazivanja s dokaznom snagom javne isprave, ako je izdata od organa vlasti u granicama njihove nadlenosti ili institucija s javnim ovlatenjima ili drugih pravnih lica. Primera radi javnim ispravama se smatraju i isprave zdrastvenih ustanova o bolesti, nainu i trajanju leenja, isprave potanskih i eleznikih preduzea o prevozu putnika i robe, isprave vodovodnih i elektrodistributivnih preduzea o isporuenim koliinama vode, odnosno elektrine energije i dr. Analiziranjem odredaba ZUP-a kojima se odreuje pojam javne isprave, moe se uoiti da javna isprava mora kumulativno ispuniti tri bitna uslova: 1) da je ispravu izdao nadleni organ(organ javne vlasti, institucija koja ima javne ovlasti, kao i druga pravna osoba), 2) da je isprava izdata od dravnog organa u granicama njegove nadlenosti; 3) da je isprava izdata u propisanom obliku. Oblik isprave je razliit prema prirodi isprave, ali bitni sastojci svake isprave su oznaenje organa odnosno organizacije, potpis, slubeni peat i broj delovodnog protokola. Javne isprave su primera radi sudske presude, upravni akti, line karte, izvaci iz knjiga o graanskim stanjima i druga uverenja u kojima su navedeni podaci o injenicama o kojima se vodi slubena evidencija. Javna isprava u upravnom postupku ima najjau dokaznu snagu o injenicama koje su u njoj navedene, jer se njome dokazuje da je istinito ono to se u njoj potvruje ili odreuje. Potvrivanje u javnoj ispravi podrazumeva neko injenino stanje, odnosno neki podatak prema slubenoj evidenciji. Pod izrazom odreuje podrazumeva se neka pravna dispozicija, odnosno odluka nadlenog organa o nekom pravu. Javnom ispravom smatra se isprava koju je izdala svaka pravna osoba, a ne samo pravna osoba koja ima javne ovlasti to nije dobro reenje. Ovim zakonskim reenjem objektivno se devalvira dokazna snaga javne isprave jer je normirano da i isprava koju izda svaka pravna osoba ima znaaj javne isprave. Zakonom o parninom postupku nije priznato obeleje javne isprave ispravama svake pravne osobe ve samo onima koje imaju javna ovlaenja, to je svakako ispravnije reenje. Javne isprave su i one isprave koje u propisanom obliku i u okviru svoje nadlenosti izdaju u inostranstvu naa konzularna ili diplomatska predstavnitva. Sa domaim javnim ispravama izjednaene su isprave izdate od inostranih organa pod uslovima: a) uzajamnosti tj. da drava u kojoj je isprava izdata priznaje naim javnim ispravama istu dokaznu snagu kao i svojima; b) da i u mestu u kojem su izdate vae kao javna isprava; c) da su propisno overene. Meunarodnim ugovorima blie se ureuje pravni reim ovih isprava. Znaaj javnih isprava je veliki zbog njihove dokazne snage, jer javna isprava dokazuje ono to se njome potvruje ili odreuje. Uzima se za tano stanje koje se nalazi na javnoj ispravi. Tu se radi o generalnoj zakonskoj presumpciji o istinitosti sadraja javne isprave, pod pretpostavkom da ispunjava sve propisane uslove. Ta dokazna snaga javne isprave obavezuje organ koji vodi postupak da mora prihvatiti da su tane injenice navedene u javnoj ispravi i osloboen je njihovog utvrivanja. Time se verodostojnost javne isprave ne moe ispitivati prema naelu slobodne ocene dokaza jer se injenice navedene u javnoj ispravi uzimaju kao dokazane. Ako doe do nestanka ili veeg oteenja javne isprave, stranka zadrava pravo da od njenog izdavaoca zahteva izdavanje nove javne isprave ili njenog duplikata. Odbijanje zahteva stranke da na njen zahtjev 5

izda novu javnu ispravu umesto izgubljene ili oteene predstavlja odbijanje stranke da ostvari odreeno pravo. Gubitkom prava na javnu ispravu stranki je onemogueno dokazivanje odreenih injenica koje ona sadri. U tom smislu stranka ima pravo albe nadlenom drugostepenom organu a ukoliko bi reenje bilo negativno stranka ima pravo da pokrene i upravni spor. Osporavanje potpune dokazne snage javne isprave mogue je u situacijama kad nije izdata od nadlenog organa, kad injenice koje sadri nisu tane i kad je neispravno sastavljena. Dokazna snaga javne isprave moe se osporavati i zbog toga to je na njoj neto precrtano, otrgnuto, izbrisano, umetnuto, ili u sluaju kakvih drugih vanjskih nedostataka. Mogunost osporavanja javne isprave imaju i stranka i organ koji vodi postupak svim dokazima koji im stoje na raspolaganju. Teret osporavanja dokazne snage javne isprave je na onome ko to osporava. Ako u toku postupka slubena osoba posumnja u autentinost javne isprave zatrait e od organa od kojeg bi ona trebala da potee da se o tome izjasni. Osporavanje javne isprave mogue je i albom, odnosno u albenom postupku. Neistinitost i neutentinost javne isprave koja se podnosi u upravnom postupku, u odreenim uslovima, moe biti i razlog za obnovu postupka, a takoe i razlog za voenje upravnog spora. Oborivost dokazne snage javne isprave u upravnom postupku u kojem je ista podnesena odnosi se samo na upravnu stvar koja je predmet postupka. Potpuno obaranje dokazne snage javne isprave provodi se u postupku koji je za to posebno propisan, u pravilu, kod organa koji je javnu ispravu i izdao. U sluaju da takav postupak nije propisan onda se to ini kod nadlenog organa i prema optim pravilima ZUP-a. Javne isprave sa odreenom pravnom dispozicijom kojom se odreuje neko pravo ili obaveza, kao to su sudska presuda ili upravni akt, nakon pravosnanosti, mogu se osporavati i obarati odgovarajuim pravnim lekovima samo iz razloga koji su odreeni zakonom i u zakonom propisanom postupku. Privatne isprave izdaju ili sastavljaju privatna lica. To mogu biti razne pismene izjave o nekom dogaaju, ugovori, privatne poslovne knjige, zapisnici o nekom privatnom razgovoru ili dogovoru i sl. Za koritenje privatnih isprava izdatih od fizikih i pravnih osoba nema zakonske pretpostavke o tanosti njihovog sadraja, kao to je to zakonom propisano za javne isprave. O dokaznoj snazi privatnih isprava odluuje slubena osoba koja vodi postupak po svom slobodnom uverenju. Slubena osoba polazi od toga da je osoba koja je potpisala takvu ispravu saglasna sa onim to je u ispravi napisano i da svojim potpisom potvruje tanost napisanog. U pravnoj nauci negativno je definisan pojam privatne isprave po kojem su privatne isprave sve one isprave koje nisu javne isprave. Privatna isprava koja je overena od suda, organa uprave ili javnog belenika, da je odreena osoba potpisala tu ispravu ima jau dokaznu snagu nego kad nije overena. Klauzula koju te institucije stave na privatnu ispravu ima dokaznu snagu javne isprave kojom se potvruje ko je potpisnik na ispravi i autentinost njegova potpisa. Isto se odnosi i na overu prepisa privatne isprave, te overu rukopisa kojim je sastavljena privatna isprava. Dakle, kad je privatna isprava overena od strane javnih vlasti, u takvom sluaju organ javne vlasti potvruje da je odreena osoba potpisala privatnu ispravu, odnosno da je prepis istovetan orgninalu isprave, ko je autor rukopisa kojim je sastavljena privatna isprava, a ne potvruje tanost sadraja isprave. Tanost sadraja e utvrditi slubena osoba koja vodi postupak po slobodnom uverenju. Konstitutivne ili dispozitivne isprave su pismena kojima se prava zasnivaju, ukidaju, menjaju ili prenose. Tu pre svega spadaju pismeni ugovori, testamenti, hartije od vrednosti, menice, ekovi, sudske presude, upravni akti i dr. Dokumentarne isprave ili isprave o posvedoenju posvedoavaju da se jadan dogaaj desio. Ove isprave stvaraju se iz razloga da bi se imalo dokazno sredstvo o injenici iz prolosti kao to su primera radi razna lekarska uverenja o bolesti jednog lica, priznanica, obveznice o postojanju duga, dostavnice i sl. Svaka isprava moe biti u orginalnom obliku ili u obliku prepisa isprave. Prepis isprave je reproduciranje sadraja izvorne isprave. Fotokopija isprave ima karakter prepisa. Kao dokazno sredstvo smatrae se i orginal i prepis ukoliko se u pojedinim sluajevima ne trai iskljuivo orginalna isprava. Prepisi orginalne isprave, kao i fotokopije tih isprava, trebaju biti overeni u skladu sa propisima o overavanju prepisa. Mikrofilmska kopija javne isprave i reprodukcija te kopije ima u upravnom postupku dokaznu vrednost orginalne isprave. 6

2.2.1.2. Spoljni nedostaci isprave Bez obzira na vrstu isprave, isprava treba da bude bez spoljnih nedostataka kako bi imala onu dokaznu vrednost koju joj zakon normalno pridaje. Postojanje nedostataka utie na dokaznu vrednost isprave u manjoj ili veoj meri. Samo potpuno ispravna javna isprava ima u postupku dokaznu vrednost koju joj zakon priznaje i mora biti bez nedostataka koji dovode u sumnju njenu verodostojnost. Isto pravilo vredi i za prepise javnih isprava, kao i na privatne isprave. Ako, dakle, na ispravi postoje spoljni nedostaci, oni mogu imati za posledicu, zavisno od ocene slubenog lica koji vodi postupak, da: 1) time nije uopte umanjena dokazna vrednost; 2) da je njena dokazna vrednost umanjena u odreenoj meri, i; 3) da je isprava potpuno izgubila dokaznu vrednost. Kad se u postupku podnese javna isprava sa vidljivim vanjskim nedostacima, slubena osoba koja vodi postupak ovlatena je da oceni u kojoj meri je umanjena njena dokazna vrednost. U zavisnosti od ocene slubene osobe takva isprava se moe u celosti ili delimino ne priznati kao dokaz u postupku. Primer za takvu situaciju imamo kad je na ispravi izbrisan tekst o odreenim injenicama ili su precrtani i prepravljeni podaci o injenicama i sl. Takva isprava ne bi mogla posluiti kao dokaz u postupku, jer se na osnovu iste ne moe pouzdano stei uverenje o tome ta dokazuje takva isprava. Ako se radi o delimino oteenoj ispravi ista moe imati dokaznu vrednost u onome to na njoj nije oteeno. Nedostaci na ispravi koji se mogu otkloniti, daju za pravo slubenoj osobi koja vodi postupak da moe ispravu poslati izdavaocu da je naknadno upotpuni ime se nedostatak otklanja. Da bi se odreeni nedostaci u ispravi otklonili, slubena osoba po slubenoj dunosti, utvruje i upotpunjava injenino stanje ako smatra da je to potrebno radi razjanjenja stvari. U tom smislu slubena osoba, izmeu ostalog, moe: a) posebno sasluati stranku u cilju odreenih razjanjenja; b) moe pribaviti podatke o injenicama koje su naznaene u ispravi ako nije sigurna u njihovu tanost; c) da se obavi odgovarajue vetaenje isprave i sl. U sluaju kada se u celosti ili delimino ne prizna odreena isprava kao dokaz zbog nedostataka na samoj ispravi, u obrazloenju reenja kojim se reava odreena upravna stvar, treba navesti razloge zato je tako odlueno. Kada isprava izgubi dokaznu vrednost ta pravna posledica odnosi se samo na reavanje upravne stvari koja je predmet postupka u kojem ispravi nije priznata dokazna vrednost. 2.2.1.3. Podnoenje isprave Ako se injenice u upravnom postupku dokazuju ispravama u tom sluaju se te isprave moraju pribaviti. Isprava koja moe posluiti kao dokazno sredstvo, ili koja je potrebna u javnom interesu, moe da se nalazi: 1) kod same stranke koja ima nameru da neto dokae ispravom; 2) kod protivne stranke; 3) kod nekog dravnog organa ili institucije koja vri javna ovlatenja; 4) kod treeg lica. Teret podnoenja isprave kao dokaza ne lei samo na stranci, pa i u sluaju kada je postupak pokrenut povodom zahteva stranke.Isprave, dakle, koje slue kao dokazi u postupku o odreenim injenicama podnosi stranka ili ih organ pribavlja po slubenoj dunosti. To je uslovljeno time da li se upravni postupak pokree na zahtev stranke ili ga pokree organ po slubenoj dunosti. U upravnom postupku koji se pokree na zahtev stranke stranka ima obavezu ako je u mogunosti, da uz svoj zahtev podnese organu i potrebne isprave na kojima zasniva svoj zahtev i koje predstavljaju injenino stanje koje je navela u zahtevu. U sluaju da sama stranka tako ne postupi, slubena osoba e je pozvati da to uini u odreenom roku. Stranka e u odreenim sluajevima slubenoj osobi samo dati na uvid neki svoj dokument iz kojeg se mogu utvrditi odreene injenice. Slubena osoba je u obavezi da stranci ukae na pravne posledice njenog proputanja da podnese ili pokae odreenu ispravu koja se trai. 7

Stranka nije u obavezi podneti isprave o injenicama koje su optepoznate i za injenice koje zakon pretpostavlja, za injenice o kojima slubenu evidenciju vodi sam organ koji vodi postupak, kao i drugi organ ili pravna osoba koja ima javne ovlasti. Isto se odnosi i na isprave koje lake i bre moe organ pribaviti u toku postupka. Posebno se navodi da se od stranke ne mogu traiti uverenja o injenicama o kojima se ne vodi slubena evidencija i za koja nema zakonom odreene obaveze da se izdaju strankama. Organ koji vodi postupak duan je pribaviti ispravu koja se nalazi kod protivne stranke, tree osobe ili nekog organa ili pravne osobe u sluaju nemogunosti da tu ispravu pribavi stranka. Stranka ispravu podnosi u orginalu ili overenom prepisu. Postoji mogunost da se isprava dostavi i u prostom neoverenom prepisu. Kad slubena osoba posumnja u tanost overenog prepisa moe od stranke zatraiti na uvid orginalnu ispravu radi provere ispravnosti overenog prepisa. U situacijama ako je overeni prepis isprave taan, slubena osoba nema pravo da zadri orginalnu ispravu. Podnoenje neoverenog prepisa od strane stranke kao dokaz za injenino stanje slubena osoba je duna utvrditi da li je neovereni prepis isprave veran orginalu. Dakle, neovereni prepis isprave nema dokaznu snagu jer e se njegova verodostojnost utvrditi tek uvidom u orginal isprave. Orginal isprave e se vratiti stranci a na neoverenom prepisu staviti zabeleka da je isti veran svom orginalu. U nemogunosti stranke da pribavi orginal javne isprave daje za pravo slubenom licu da po slubenoj dunosti oceni njenu verodostojnost. Stranka ima pravo da se pozove na ispravu koja se nalazi kod drugog organa javne vlasti ili institucije koja ima javne ovlasti ili druge pravne osobe. U nemogunosti da tu ispravu pribavi stranka organ e istu pribaviti po slubenoj dunosti. U sluaju da se odreena isprava nalazi kod tree osobe, fizike ili pravne, koja kao stranka ne sudeluje u postupku i koja odbije da pokae ispravu na zahtev stranke ili slubene osobe, organ e u takvoj situaciji zakljukom naloiti toj osobi da ispravu pokae na usmenoj raspravi. Trea osoba je duna postupiti po zakljuku i ispravu pokazati na usmenoj raspravi, a moe uskratiti da je pokae samo iz razloga kada svedok ima pravo uskratiti svedoenje. Ako trea osoba bez opravdanog razloga odbije da pokae ispravu prema njoj e se postupiti kao protiv svedoka koji bez opravdanog razloga odbije svedoenje. 2.2.1.4. Uverenja Uverenja predstavljaju najznaajniju vrstu javne isprave koja strankama slue za dokazivanje odreenih injenica. Uverenje je konkretan pravni akt koji spada u dokumentarne isprave i predstavlja samo dokazno sredstvo kojim se potvruju ili navode odreene injenice onakve kakve jesu, odnosno kakve su utvrene u trenutku izdavanja uverenja. Ova kategorija akata organa dravne uprave nemaju karakter upravnog akta. Naime, oni ne proizvode pravno dejstvo kao upravni akti. Oni predstavljaju akte poslovanja koje organi dravne uprave donose u procesu vrenja svojih funkcija.Zato se protiv uverenja ne moe izjaviti alba, niti voditi upravni spor. Uverenje, takoe ne moe postati pravosnano a i sama forma uverenja se razlikuje od forme upravnog akta. Naziv uverenje je opti zakonski naziv koji se vee za isprave kojima se slubeno potvruju ili navode odreene injenice. Ovaj naziv moe propisima biti i drugaije oznaen kao potvrda, izvadak, svedoba, priznanica to se odreuje posebnim propisima za izdavanje uverenja na osnovu slubenih evidencija.Dakle, naziv uverenje je opti zakonski naziv koji se stavlja na ispravu kojom se potvruju ili navode odreene injenice samo kada posebnim propisom nije odreen drugaiji naziv. Uverenja su duni izdavati dravni organi i drugi organi javne vlasti, kao i druge pravne osobe, o injenicama o kojima vre slubene evidencije. ZUP poznaje dve vrste uverenja koja se meusobno sutinski razlikuju, i to: 1) uverenja o injenicama o kojima se vode slubene evidencije i 2) uverenja o injenicama o kojima se takve evidencije ne vode. Razlike kod ove dve vrste uverenja ogledaju se: a) u pogledu obaveze organa za njihovim izdavanjem; b) u pogledu njihove dokazne snage kao i c) u nainu izdavanja ove dve vrste uverenja. 8

Uverenja se strankama izdaju, u pravilu na njihov lini zahtev a u odreenim situacijama i drugim osobama koje imaju pravni interes, osim u sluajevima kad je zakonom ili drugim propisom odreeno da se uverenja izdaju samo na zahtev stranke. Uverenja o injenicama o kojima se vodi slubena evidencija izdaje organ javne vlasti, odnosno institucija koja ima javne ovlasti, kao i druga pravna osoba, koja vodi slubenu evidenciju o tim injenicama. Pod slubenom evidencijom o odreenim injenicama treba podrazumevati one evidencije koje su ustanovljene propisom(zakonom, uredbom, pravilnikom, uputstvom itd) ili optim aktom organizacije ili zajednice kojoj je povereno javno ovlaenje(statutom, odlukom, pravilnikom i dr.). Uverenje koje se izdaje na osnovu slubenih evidencija izdaje se stranci na njen neposredni usmeni zahtev, u pravilu, onog dana kad to stranka zahteva, a najkasnije u roku od pet dana, ako propisom kojim je ustanovljena slubena evidencija nije drugaije odreeno. Ova vrsta uverenja o kojima se vodi propisana evidencija imaju dokaznu snagu javne isprave, pod uslovom da su izdana na osnovu podataka iz slubene evidencije. To znai da ovakva uverenja dokazuju ono to je u njima potvreno. Neizdavanje stranci uverenja koje trai predstavlja akt odbijanja njenog zahteva iz ega proizlaze i odreene pravne posledice. Takva situacija zahteva donoenje reenja kojim je odbijen zahtev stranke. Reenje o odbijanju stranke za izdavanje uverenja donosi se u svim sluajevima kada stranka trai uverenje o injenicama o kojima se ne vodi slubena evidencija, a zakonom nije odreeno da se uverenje izdaje o takvim injenicama i ako se o njima ne vodi takva evidencija. Isti sluaj je i kad injenino stanje o kojem stranka trai uverenje nije onakvo za kakvo stranka trai uverenje. Izdato uverenje o injenicama o kojima se vodi slubena evidencija izmenie se na zahtev stranke ako ista potkrepi odgovarajuim dokazima da potvrene injenice u izdanom uverenju nisu saglasne podacima iz slubene evidencije. Na opravdan zahtev stranke izdae se istoj novo uverenje koje e sadravati izmenjene injenice prema opravdanom zahtevu stranke.Ako se ustanovi da se ne moe izdati novo uverenje, zahtev stranke e se odbiti reenjem koje ima karakter upravnog akta. Za izdavanje uverenja o kojima se ne vodi slubena evidencija postoje zakonska ogranienja. Ovu vrstu uverenja izdaju organi, odnosno organizacije i zajednice sa javnim ovlaenjem samo kad je to zakonom odreeno, a ne i propisima nieg ranga. Zakonom kojim se utvruje obaveza izdavanja uverenja o injenicama o kojima se ne vodi propisana evidencija utvruje se i nadlenost organa za izdavanje takve vrste uverenja. Ova uverenja izdaju se samo na pismeni zahtev stranke ili na usmeni zahtev o kojem se sainjava zapisnik iz razloga to se za izdavanje uverenja mora provesti odgovarajui ispitni postupak. U ispitnom postupku, koji prethodi izdavanju ovih uverenja, dolazi do izraaja naelo materijalne istine po kojem slubena osoba utvruje pravo stanje stvari, ispitujui sve dokaze posebno i sve zajedno kako bi se u uverenju mogle navesti injenice koje odgovaraju pravom stanju stvari. Uverenja o injenicama o kojima se ne vodi propisana evidencija nemaju dokaznu snagu javne isprave. To znai da uverenje izdato bez slubene evidencije ne vezuje organe kojima se podnose u cilju dokazivanja odreene injenice jer taj organ moe iznova utvrivati injenice navedene u uverenju i te injenice ceniti po naelu slobodnog uverenja.U sluaju bilo kakve sumnje, slubena osoba kojoj se preda takvo uverenje treba sama ponovo utvrditi ili proveriti navedene injenice u uverenju. Menjanje uvjerenja o injenicama o kojima se ne vodi slubena evidencija menjaju se pod uslovom da stranka u svom zahtevu ponudi nove dokaze kojima dokazuje drugaije injenino stanje nego to je navedeno u ve izdatom uverenju. To bi predstavljalo jedan oblik obnove postupka za izdavanje ove vrste uverenja pa bi stranci trebalo omoguiti da u svim sluajevima kada moe traiti obnovu upravnog postupka, moe traiti i obnovu postupka za izdavanje te vrste uverenja. U sluaju prihvatanja zahteva stranke za izmenu uverenja ponovo se provodi odgovarajui postupak i stranci se izdaje novo uverenje ako se u ponovljenom postupku utvrdi drugaije injenino stanje od navedenog u ranije izdatom uverenju. 2.2.2. Svedoenje kao dokazno sredstvo 2.2.2.1. Pojam svedoka 9

Upravni postupak kao i drugi postupci poznaje dokazivanje putem svedoenja. U ulozi svedoka moe biti svako fiziko lice koje je u kritinom momentu bilo sposobno da opazi injenicu koja je odluna za reavanje stvari i koje je u stanju da svoje opaanje saopti. O tome da li neku injenicu treba dokazati svedocima odluuje slubena osoba koja vodi postupak, u zavisnosti da li ta injenica moe imati uticaja na reavanje upravne stvari. Bit svedoenja je da odreena osoba u ulozi svedoka kae ta je opazila ili uoila, a ne da o tome daje svoj sud i izvodi svoje zakljuke. Svedok svedoi o injenicama iz prolosti, jer o injenicama sadanjosti vri se uviaj ili vetaenje. Svedoka predlae stranka ili ga odreuje slubena osoba koja vodi postupak, a u nekim sluajevima svedok se moe i sam prijaviti organu za svedoenje u reavanju upravnih stvari u javnom interesu. ZUP ne propisuje ogranienja kada je u pitanju ko moe biti svedok. U toj ulozi moe se pojaviti svaka fizika osoba, maloletna i ona sa psiho-fizikim nedostacima. Zapreke ceni slubeno lice koje vodi postupak, odnosno lice koje vri sasluanje svedoka, te u tom smislu postoje faktike i pravne zapreke za svedoenje. Slubena osoba po svom slobodnom uverenju ceni da li odreena osoba, s obzirom na dob, psihiko i fiziko stanje, bila sposobna i u kojoj meri uoiti injenicu o kojoj treba svedoiti i da li je i u kojoj mjeri u stanju da to svoje opaanje kae organu koji vodi postupak. Faktike smetnje za svedoenje mogla bi imati osoba koja zbog psihikih i fizikih mana nije u stanju zapaziti odreenu injenicu, odnosno nije u stanju zbog tih mana adekvatno kazati svoje opaanje o injenicama koje su predmet postupka. Osobe sa psiho-fizikim smetnjama mogle bi biti svedoci na osnovu svog posrednog znanja o spornim injenicama. Tu su saznanja koja su ta lica stekla po kazivanju drugih, a ne neposrednim opaanjem injenica. Ali sve dok postoje svedoci koji mogu da posvedoe neku injenicu na osnovu neposrednog opaanja, organ uprave nee po pravilu provoditi dokaz svedocima koji istu injenicu znaju samo posredno, po kazivanju drugih lica. Zakon poznaje i zapreke koje su pravne prirode da bi neko fiziko lice bilo svedok. To su ona lica koja u svojstvu slubenih lica uestvuju u postupku u odreenoj upravnoj stvari. U sluaju sticaja svojstva slubenog lica koje treba da vodi postupak u nekoj upravnoj stvari i svojstva svedoka u toj istoj upravnoj stvari, slubeno lice e biti duno da se izuzme od rada u tom predmetu. Utvrivanje injenica svedocima spada u nepouzdane dokaze, jer je mogue da svedok netano ili povrno zapazi injenice, da ih zaboravi ili da ih netano iznese u svom iskazu, to u nekim sluajevima moe biti i namerno kad se radi o lanom iskazu svedoka. Dokaz svedocima dozvoljen je naelno u svakom upravnom predmetu, a slubeno lice koje reava upravni predmet ocenjuje dokaznu snagu iskaza pojedinih svedoka po svom slobodnom uverenju. 2.2.2.2. Dunost svedoenja Zakonom je izriito propisana dunost svedoenja. Svedoenje je opta dunost svihgraana, bez obzira da li ive u zemlji ili inostranstvu, kao i stranih dravljana koji ive nateritoriji nae drave, a ne uivaju privilegiju eksteritorijalnosti. Moe se postii isvedoenje eksteritorijalnih lica ako se diplomatskim putem zamoli drava kojojpripadaju ta eksteritorijalna lica, da se izvede dokaz njihovim sasluanjem. U pogledu dunosti svedoenja odnosno davanja iskaza, zakon pravi izuzetke: 1) da se odreena lica mogu osloboditi dunosti svedoenja tzv.oslobaanje od dunosti svedoenja; 2) da lica kao svedoci mogu uskratiti svedoenje, ali samo na pojedina pitanja u toku ispitivanja, a ne i dunosti davanja celokupnih iskaza tzv. uskraivanje svedoenja. Ostvarenje mnogih prava bi dolo u pitanje kad ne bi postojala dunost svedoenja. Kad ne bi postojala ova dunost, mnoge stranke ne bi bile u stanju da pred nadlenim organima dokau istinitost injenica koje navode ako osobe koje te injenice poznaju nee da ih posvedoe. To bi u svakom sluaju bilo na tetu javnog interesa i pravnog poretka. Svedoenje obuhvata dunost da svjedok na poziv organa koji vodi postupak doe radi svedoenja uz mogunost da se iz opravdanih razloga ne odazove svedoenju uz obavezu da blagovremeno opravda svoj izostanak. Od ove dunosti dolaska pred organ koji vodi postupak osloboena su samo ona lica koja zbog bolesti ili telesne nesposobnosti ne mogu doi. Za ovakva lica predvieno je sasluanje u njihovom stanu. Isto tako, postoji mogunost sasluanja svedoka putem zamoljenog organa, ukoliko je to lake, jednostavnije i ekonominije. 10

Svedok je duan da svedoi, tj. da odgovara na postavljena pitanja. Obavezno oslobaanje dunosti svedoenja postoji onda kada slubeno lice ne moe ispitati kao svedoka lice koje bi svojim iskazom povredilo dunost uvanja slubene, dravne ili vojne tajne, sve dok ih nadleni organ ne osobodi te obaveze. Neobavezno oslobaanje dunosti svedoenja postoji onda kada slubeno lice po svom uverenju ceni da li e nekog osloboditi od te dunosti. Slubena tajna podrazumeva dunost uvanja podataka i dokumenata koji su zakonom, drugim propisom ili odlukom nadlenog dravnog organa proglaeni slubenom tajnom i ije bi odavanje imalo tetne posledice za slubu. Pod dravnom tajnom podrazumevaju se podaci ili dokumenti koji su zakonom, drugim propisom ili odlukom nadlenog dravnog organa proglaeni dravnom tajnom i ije bi odavanje imalo tetne posledice za politike i privredne interese drave ili sigurnosti i odbranu zemlje. Vojna tajna bi predstavljala podatke ili dokumente koji su zakonom, drugim propisom ili odlukom nadlenog dravnog organa proglaeni vojnom tajnom i ije bi odavanje imalo tetne posledice po oruane snage i njihove pripreme za odbranu zemlje. Dakle, na pitanja koja predstavljaju slubenu, dravnu ili vojnu tajnu svedok ne moe govoriti dok ga nadleni organ ne oslobodi dunosti uvanja tajne na ta je slubena osoba duna upozoriti osobu koja je spremna odgovarati na ta pitanja. Sasluanje svedoka vri se obavezno na usmenoj raspravi i obuhvata: 1) prethodno ispitivanje; 2) sasluanje o samoj stvari Pre sasluanja svedoka slubena osoba koja vodi postupak upozorie ga na to da je duan govoriti istinu i da ne smije nita preutati, te e mu predoiti posledice davanja lanog iskaza. Laan iskaz je svesno neistinito prikazivanje injenica, kao i svesno preutkivanje injenica koje predstavljaju istinu o injenicama. Svedok se sasluava samo u pogledu bitnih injenica koje su predmet njegovog svedoenja o emu odreuje slubena osoba koja vodi postupak. Odgovori se daju usmeno i svedok treba da kae sve to zna o predmetu svedoenja. O sasluanju svedoka vodi se zapisnik u koji se prije sasluanja unose lini podaci o svedoku i drugi potrebni podaci koji ukazuju na njegovu verodostojnost. Prethodno ispitivanje svedoka obuhvata tzv. opta pitanja a sastoji se u tome to slubeno lice pita svedoka za opte line podatke koji se uzimaju i belee u zapisnik ovim redom: ime i prezime, zanimanje, boravite, mesto roenja, godine ivota, brano stanje. Ako slubeno lice odlui da je potrebno svedok e biti ispitan i o verodostojnosti njega kao svedoka u predmetu o kojem se radi. To se pre svega moe odnositi na pitanja o njegovom porodinom ivotu, prijateljskim ili neprijateljskim i drugim odnosima prema strankama i sl. Ovo ispitivanje ima za cilj da se saznaju sve okolnosti na osnovu kojih se moe utvrditi sposobnost odnosno nesposobnost svedoka za svedoenje ili razlozi za uskraivanje svedoenja. Posle unoenja u zapisnik prednje navedenih podataka, slubena osoba koja vodi postupak duna je upozoriti svedoka na mogunost uskraivanja odgovora na pojedina pitanja. Nakon toga se prelazi na sasluanje svedoka o samoj stvari. Slubena osoba svedoku postavlja pitanja o samom predmetu svedoenja uz poziv da iznese sve to mu je poznato o tome. Nakon to svedok zavri svoj iskaz mogu mu se postavljati pitanja radi proveravanja, dopune i razjanjavanja njegovog iskaza, a sve u cilju da se otklone nejasnoe i protivrenosti u njegovom iskazu. Slubena osoba rukovodi ispitivanjem svedoka i nee dopustiti da mu se postavljaju pitanja koja se ne odnose na predmet svedoenja, niti davanja odgovora na takva pitanja. Svedoku je zabranjeno postavljanje sugestivnih pitanja tj. onih pitanja u kojima je ve sadran odgovor, odnosno koja mu ukazuju kako bi trebalo odgovoriti, niti pitanja koja e povrediti njegovu privatnost, dostojanstvo, ugled, ast i dr. U zapisnik se obavezno konstatuje od kuda je svedoku poznato ono o emu svedoi. Ukoliko to sam ne iznese to e mu pitanje postaviti slubeno lice. To je iz razloga da se moe ustanoviti sposobnost svedoka da opazi odreenu injenicu tj. da li je svojim izravnim opaanjem doao do saznanja o injenicama koje iznosi u svom iskazu, ili je do njih doao na posredan nain na osnovu kazivanja drugih osoba. 11

Dokaznu vrednost svedokova iskaza ceni slubena osoba po naelu slobodne ocene dokaza. Svojim uverenjem i na osnovu savesne i briljive ocene iskaza svedoka slubena osoba e odluiti to e iz njegovog iskaza uzeti za dokazanu injenicu. Iskaz pojedinog svedoka cenie se i u sklopu iskaza drugih svedoka ako ih je bilo vie. Pravilnoj oceni iskaza svedoka pridaje se znaaj iz razloga to se u obrazloenje reenja navode razlozi koji su bili odluujui pri ocjeni iskaza odreenog svjedoka to e biti bitno i za odluivanje drugostepenog organa u sluaju podnesene albe na reenje. Svedoci e se suoiti u sluaju da se njegovi iskazi ne slau, a istodobno se mogu suoiti samo dva svedoka koji gledajui jedan drugom u oi, ponavljaju izjave u kojima nisu saglasni pred slubenom osobom koja ceni njihove iskaze. 2.2.3. Izjava stranke Stranka je u upravnom postupku najbolje upoznata sa svim injenicama i okolnostima koje su vane za reenje stvari. U vezi sa tim, stranka je u prilici da prui najpouzdanije podatke o njima ali kako je istovremeno i najzainteresovanija za povoljan ishod upravnog postupka ona je u tom pogledu i najpristrasnija. Iz tog razloga izjava stranke se smatra najslabijim dokaznim sredstvom predvienim u zakonu. Slubeno lice e izjavu stranke upotrebiti samo u sledeim situacijama: 1) ako se odreena injenica ne moe utvrditi neposrednim dokazom; 2) ako se odreena injenica ne moe utvrditi na podlozi drugih dokaznih sredstava; 3) ako je u pitanju upravna stvar malog znaaja; 4) ako bi usled pribavljanja drugih dokaza bilo oteano ostvarivanje prava stranke i 5) ako je zakonom propisano da se odreene injenice mogu dokazivati izjavom stranke. Izjava stranke moe biti dokazno sredstvo uglavnom o injenicama o kojima se ne vodi slubena evidencija. O izvoenju dokaza izjavom stranke, kao i svakog drugog dokaza odluuje slubena osoba koja vodi postupak. Prema tome, treba razlikovati dve vrste izjave stranke: a) izjava koju stranka daje u cilju ostvarivanja i zatite svojih prava, obaveza i interesa i b) izjave koje se u spomenutim sluajevima uzimaju kao dokazno sredstvo. Kod davanja ove druge izjave stranke se upozoravaju na posledice davanja lanog iskaza. 2.2.4. Vetaenje kao dokazno sredstvo 2.2.4.1. Pojam vetaka Vetaenje je dokazno sredstvo koje se provodi kad je za utvrivanje ili ocenu neke pravno relevantne injenice potrebno struno znanje, kojim ne raspolae slubeno lice koje vodi postupak.Koje su injenice vane u odreenom upravnom predmetu i hoe li se one utvrditi vetaenjem, odluuje slubena osoba koja vodi postupak. Iskaz vetaka ili vetaenje je dokazno sredstvo koje daje vetak, ali pravnu ocenu iskaza vetaka daje slubeno lice koje vodi postupak. U vezi sa vetaenjem kao dokaznim sredstvom treba razlikovati nalaz vetaka koji predstavlja objektivne injenice i okolnosti od miljenja vetaka koje predstavlja subjektivnu strunu ocenu utvrenih injenica i okolnosti. Dakle, nalaz vetaka mora odraavati injenino stanje o stvari koja je predmet vetaenja, dok miljenje vetaka treba da razjasni odreene injenice i pomae slubenoj osobi koja vodi postupak u izvoenju zakljuka o odreenim zbivanjima. Slubena osoba koja vodi postupak nije vezana nalazima i miljenjem vetaka, ve njihovu dokaznu vrednost ceni po svom slobodnom uverenju.Nalaz i miljenje vetaka slubena osoba koja vodi postupak treba uvek podvri loginoj analizi i ne prihvatiti ih ako se ne mogu uklopiti u pravila logikog zakljuivanja. U krajnjem sluaju slubena osoba koja vodi postupak i stranke u postupku ne mogu biti u podreenom poloaju naspram vetaka. esto se postavlja pitanje kakva je razlika izmeu vetaka i svedoka s obzirom na okolnost da oba, i svedok i vetak saoptavaju slubenom licu svoje znanje o spornim i pravno relevantnim injenicama. Razlike se ogledaju u sledeem: a) vetacima je potrebno naroito struno znanje, a svedocima, po pravilu, takvo znanje nije potrebno; b) svedok saoptava svoje saznanje o prolim injenicama ili dogaajima koje je on sluajno ili iz svoje pobude saznao, doiveo ili opaao, dok vetak saoptava slubenom licu svoje znanje o sadanjim injenicama, dogaajima ili stanjima, koje je on opaao, prouio i ispitao po nalogu slubenog lica; 12

c) svedok je u pravilu nezamjenjiv, pa se stoga ne moe izuzeti, dok umjesto vetaka injenice moe opaati i utvrditi i samo slubeno lice koje vodi postupak ako ima strunu spremu, ili pak neki drugi vetak. Ponekad u upravnom postupku je potrebno naroito znanje i za saznanje prolih injenica i dogaaja. 2.2.4.2. Odreivanje vetaenja i vetaka Dokaz vetaenjem izvodi se ne samo po predlogu stranaka, ve i po slubenoj dunosti. Prema tome, slubeno lice moe odrediti vetaenje kad god smatra da je to potrebno, pa i u onim sluajevima kada se stranka izjanjava protiv izvoenja dokaza vetacima. Slubena osoba koja vodi postupak zakljukom e odrediti da se dokazi izvedu vetaenjem, odreuje vetake koji e to obaviti, predmet i opseg vetaenja. Precizno i jasno se mora odrediti na koja pitanja vetaenje treba dati odgovor. U pravilu odreuje se samo jedan vetak, ali kod sluajeva teine ili sloenosti vetaenja, te u sluaju hitne potrebe, mogu se odrediti dva ili vie vetaka. U pogledu mogunosti da li neko lice moe biti vetak razlikujemo: 1) pravne i 2) faktike smetnje. Za vetaka se ne moe odrediti ono slubeno lice koje ne moe biti ni svedok, kao ni osoba koja bi svojim iskazom povredila dunost uvanja slubene, dravne ili vojne tajne. Re je o onim licima koja u svojstvu slubenog lica uestvuju u konkretnom postupku. Sve ove smetnje u pogledu mogunosti da neko lice moe biti vetak su u stvari pravne smetnje. Za vetaka se ne moe odrediti ni ono lice koje nema odreeno struno znanje za utvrivanje ili ocenjivanje potrebnih injenica to predstavlja faktike smetnje o kojima ceni slubeno lice koje vodi postupak. Vetak mora biti potpuno struno kompetetan za obavljanje vetaenja. Za posledicu nestrunosti vetaka imamo pogreno ili nepotpuno utvreno injenino stanje, odnosno izvoenje pogrenog zakljuka o injeninom stanju, te se iz tih razloga doneeno reenje moe ponititi, odnosno izmeniti.Vetaci se pre svega uzimaju iz reda onih koji imaju posebno odobrenje za davanje strunih miljenja o pitanjima odgovarajue struke. Re je o stalnim sudskim vetacima. Vetaenje se moe poveriti i kojoj naunoj ili strunoj ustanovi. Stranka moe predloiti slubenom licu odreeno lice za vetaka. Ako stranka na stavi takav predlog, ili ako slubeno lice ne prihvati predlog u pogledu lica koje je stranka predloila za vetaka, slubeno lice e po pravilu, prethodno sasluati stranku o linosti vetaka. Na taj nain slubena osoba e saoptiti stranci koje lice namerava odrediti za vetaka te e zatraiti da se ona o tome izjasni. Slubena osoba nije vezana primedbama stranke, ali je vano da oceni svaku njenu primedbu, naroito one koje se odnose na razloge za izuzee vetaka i koje dovode u pitanje njegovu strunost. 2.2.4.3. Postupak izvoenja vetaenja Vetaci se na isti nain kao i svedoci prethodno upozoravaju da su duni govoriti istinu i da ne smeju nita preutati, s tim to se od njih ne moe traiti da poloe zakletvu. Vetaenje se vri na sledei nain: 1) da predmet vetaenja briljivo razmotri, i u svome nalazu tano navede to zapazi i nae; 2) da svoje obrazloeno miljenje iznese nepristrasno i u skladu sa pravilima nauke i vetine. Nalaz i miljenje vetak iznosi, u pravilu, na usmenoj raspravi na kojoj slubena osoba koja vodi postupak odluuje kad e se poeti i zavriti sa vetaenjem.Vetaku se mogu predmeti pokazati i ranije da ih razmotri i da svoj pismeni nalaz i miljenje saopti na raspravi. U tom sluaju vetak je duan da na usmenoj raspravi obrazloi svoj pismeni nalaz i miljenje. Slubena osoba koja vodi postupak prvo e vetaka upozoriti na dunost da predmet vetaenja briljivo razmotri u nalazu tano navede sve to nae i zapazi u injeninom smislu i da svoje struno miljenje iznese obrazloeno i nepristrano, te u skladu sa pravilima nauke i vetine. Isto tako, vetak e biti upozoren na posledice davanja lanog iskaza. Prelaskom na samo vetaenje slubena osoba e pokazati vetaku predmet koji on treba razmotriti i vetaiti. Za davanje lanog iskaza vetak e se kazniti zatvorom do tri godine, a ukoliko lani iskaz dobrovoljno opozove pre nego to se okona postupak, kaznie se novanom kaznom ili zatvorom do tri

meseca, a moe se i osloboditi kazne. Stranka treba da bude prisutna sasluanju vetaka. Na taj nain stranka e se upoznati s njegovim nalazom i miljenjem, postaviti mu pitanja i traiti potrebna razjanjenja o predmetu vetaenja i njegovim nalazom i miljenjima, kao i da se o tome izjasni. U vezi sa predmetom vetaenja i nalazima i miljenjima vetaka stranka ima pravo da na usmenoj raspravi angauje svog strunog pomagaa koji e joj u tom smislu davati struna objanjenja i savete. O tome kad e vetak pristupiti iznoenju svog nalaza i miljenja odluuje slubena osoba koja vodi postupak. Vetak prvo iznosi nalaz o tome ta je utvrdio i zapazio u predmetu vetaenja. Nakon toga iznosi i svoje struno miljenje i zakljuke u vezi sa tim nalazom. Vetak uvek mora ostati u granicama struke i prihvaenih strunih metoda vetaenja u predmetu koji mu je dan na vetaenje. Slubena osoba koja vodi postupak, stranke, njeni zakonski zastupnici i punomonici mogu postavljati pitanja vetaku i traiti objanjenja u vezi sa izloenim nalazom i miljenjem. Na taj nain nalaz i miljenje vetaka se podvrgavaju kritici, to utie na dokaznu snagu obavljenog vetaenja. Slubena osoba koja vodi postupak pazi po slubenoj dunosti da izlaganje vetaka ne povredi privatnost, dostojanstvo, ugled i ast stranaka ili bilo koje druge osobe. Vetak je duan da ostane u granicama svoje struke i od njega se ne moe traiti odgovor na pravnu ocenu injenica i druga pravna pitanja. Ukoliko na raspravi nije bila prisutna stranka, slubena osoba e istu odmah nakon zavrene rasprave obavestiti kako bi pregledala i proitala zapisnik s rasprave, odnosno nalaz i miljenje vetaka i staviti svoje primedbe. Ukoliko stranka nije zadovoljna vetaenjem ne moe nalaz i miljenje vetaka pobijati albom, ve samo pravnim lekom protiv reenja u kojem su nalaz i miljenje vetaka uzeti kao dokazno sredstvo. Po zavretku sasluanja vetaka, dunost slubene osobe je da upozori vetaka na to da odmah iznese svoj zahtev za naknadu trokova i nagradu jer e, u protivnom, izgubiti pravo na to. Rezultat vjetaenja mora se tano i potpuno navesti u obrazloenju reenja navodei jasnu ocenu njegove dokazne vrednosti. 2.2.4.4. Tumai(prevodioci) Kao posebnu vrstu vetaka upravni postupak, kao i ostali postupci, poznaje tumae koji uesnicima u postupku pomau da se lake sporazumevaju.Dakle, tumai i prevodioci u upravnom postupku su fizike osobe koje pomau da se moe razgovarati sa sudijom postupka koji ne zna jezik na kojem se postupak vodi. To se odnosi i na komunikaciju sa sudijama u upravnom postupku koji su potpuno gluhi ili nemi, pa se s njima ne moe ni pismeno komunicirati. Za razliku od prevodioca koji samo poznaje jezik na kojem se vodi postupak, tuma je osoba koja pored toga to poznaje jezik na kojem se postupak vodi, zna se sporazumevati s gluhim ili nemim sudionikom postupka. Na prevodioce i tumae primenjuju se odredbe ZUP-a koje se odnose na vetake u pogledu dunosti da obave prevoenje ili tumaenje, na razloge uskraivanja, oslobaanja i izuzea, u vezi sa naknadom, nagradom i sl. Razlika izmeu vetaka, prevodioca i tumaa je u tome to je vetaenje dokazno sredstvo u postupku, dok je prevoenje i tumaenje samo struno pomaganje. 2.2.5. Uviaj kao dokazno sredstvo Uviaj je procesna radnja koja ima znaaj dokaznog sredstva. Radi se o neposrednom opaanju injenica i okolnosti odlunih za reavanje stvari. Uviaj obavlja slubeno lice koje vodi postupak. Iz tih razloga uviaj smatra kao jedno od najznaajnijih i najjaih dokaznih sredstava. Upravo iz tih razloga je prednost uviaja kao dokaznog sredstva, jer je slubena osoba koja vodi postupak sama neposredno videla, ula ili osetila ono to joj treba za utvrivanje neke injenice ili razrenjenje neke okolnosti. Slubeno lice koje vodi postupak odreuje usmenu raspravu kada odlui da dokazivanje treba izvriti uviajem i na taj nain e omoguiti strankama da prisustvuju uviaju. Uviaju mogu prisustvovati i druga lica za koja se oceni da je njihovo prisustvo neophodno, a sve u cilju pravilnijeg razjanjenja stvari. Ukoliko slubeno lice oceni da je potrebno moe odluiti da se uviaj izvri uz uee vetaka i tada e doi do kombinacije izvoenja dokaza uviajem i vetaenjem. Uviaj se vri na predlog stranke ili po slubenoj dunosti, a o tome da li uviaj treba izvriti odluuje slubena osoba koja vodi postupak. Uviaj se vri prije svega radi slubenog lica koje vodi postupak, odnosno radi njegovog neposrednog zapaanja potrebnih injenica i 14

okolnosti. Iz tih razloga zakon slubenom licu koje rukovodi radnjom uviaja daje vea ovlaenja. U radnji uviaja slobodno uverenje slubene osobe najvie dolazi do izraaja. Radnjom uviaja moe rukovoditi slubeno lice koje vodi postupak ili slubena osoba zamoljenog organa. Pored ovlaenja koje ima slubenoj osobi nalau se i odreene obaveze. Tako se slubenoj osobi nalae da pazi na mogue zloupotrebe uviaja kojim se ne bi smela povrediti niija poslovna, profesionalna, nauna i umetnika tajna. O izvrenom uviaju sastavlja se zapisnik. Radi se o obaveznoj radnji kada se odrava usmena rasprava sa uviajem, kao i kod drugih vanijih uviaja. Ukoliko uviaj vri inspektor obavezno se sastavlja zapisnik u toku vrenja uviaja ili neposredno posle izvrenog uviaja. Uslovi pod kojima e zapisnik o uviaju imati dokaznu snagu javne isprave su njegova tanost, jasnoa i potpunost u navoenju podataka i opisu mesta uviaja. Zapisnikom se tano iskazuje naeno stanje predmeta uviaja, to podrazumeva navoenje i opis svih relevantnih detalja, navoenje tehnikih podataka, skice i sl. Sastavni dio zapisnika su i podaci o prisutnim osobama u vrenju uviaja i u kom svojstvu. Dio zapisnika koji opisuje naeno injenino stanje predmeta uviaja, ne sme sadravati nikakve druge podatke izvan onog to je na mestu uviaja naeno i u kakvom stanju je naeno, niti kakvi zakljuci u vezi sa utvrenim stanjem. Takoe se nee unositi ni navodi koji imaju informativni karakter u vezi sa uviajem kao npr. podaci koji ukazuju na mogue posledice koje mogu nastati ako se ne preduzmu odreene mere s obzirom na stanje utvreno uviajem i sl. O takvim saznanjima sastavlja se posebna zabeleka koja se po potrebi prilae uz zapisnik o uviaju. Uz zapisnik o uviaju prilae se dokumentacije koja je u vezi sa uviajem: foto dokumentacija, skice mesta, odreene isprave i sl. Dokaznu vrednost uviaja u postupku ocenjuje slubena osoba koja vodi postupak u skladu sa naelom slobodne ocene dokaza tj. na osnovu savesne i briljive ocene svakog detalja uviaja posebno i svih zajedno, a sve to skupa s ostalim dokazima u postupku. U obrazloenju reenja tano i potpuno se navodi razultat uviaja sa jasnom ocenom njegove dokazne vrednosti u injeninom smislu. Slubeno lice mora stranku obavestiti o uviaju koja ima pravo prisustvovati mu, bez obzira na to gdje se obavlja. Isto pravo pripada i zakonskom zastupniku stranke, punomoniku, privremenom zastupniku i zajednikom predstavniku. Takoe, stranka ima pravo na uviaj dovesti strunog pomagaa koji e joj davati obavesti i savete o strunim pitanjima u vezi sa predmetom postupka. O tome kada e druge osobe kao npr. svedoci, vetaci, tree osobe i sl.,sudelovati na uviaju, odluuje slubena osoba koja vodi postupak, u zavisnosti od toga ta je znaajno za reavanje upravne stvari. Prilikom vrenja uviaja stranka ima pravo davati izjave i postavljati pitanja u vezi sa predmetom uviaja, upoznati se s rezultatom uviaja i ostvarivati sva druga procesna prava. Ukoliko se ukae potreba, slubena osoba koja vodi postupak moe angaovati odreene strune ili druge osobe radi pomoi u razjanjenju odreenih strunih stvari kao npr. angaivanje geometra,tehnikog crtaa, fotografa i dr. Mesto uviaja zavisi od prirode stvari koja je predmet uviaja pa se uviaj moe izvriti u otvorenom ili zatvorenom prostoru, na pokretnim ili nepokretnim stvarima kao i na osobama u cilju vrenja odreenog telesnog pregleda. Zakon nalae da se uviaj stvari koje se bez tekoe mogu doneti na mesto gde se vodi postupak treba izvriti na tom mestu. Kad se radi o nepokretnim stvarima ili postoje druge potekoe uviaj e se izvriti na mestu gdje se stvar nalazi. Slubena osoba koja vodi postupak procenie prema osobinama stvari moe li se stvar bez tekoa ili kakvih tetnih posledica doneti na mesto gde se postupak vodi. Vlasnici ili draoci stvari koja je predmet uviaja ili objekata i prostora preko kojih je potrebno proi da bi se uviaj izvrio, duni su dopustiti da se uviaj izvri. Radi se o optoj dunosti kod koje nije od znaaja da li se uviaj vri po slubenoj dunosti ili na zahtev stranke, te kakva je njihova veza sa tom stvari, prostorijom ili zemljitem. Vlasnik i posednik stvari, prostorije i zemljita ima pravo ne dopustiti da se izvri uviaj iz istih razloga iz kojih svedok moe uskratiti svedoenje. Za one vlasnike i draoce stvari koji ne doputaju da se uviaj izvri zakon predvia odreene sankcije. Radi se o istim onim merama koje se primenjuju u sluaju uskraivanja svedoenja tako da se primenjuju: a) prinudno vrenje uviaja, b) naknada trokova prinudnog vrenja uviaja i 15

c) novana kazna. Ukoliko neko lice koje bez opravdanog razloga ne dopusti vrenje uviaja, prema istom mogu se primeniti mere koje se primenjuju za svedoka koji odbije svedoenje: a) novana kazna, b) ponovna novana kazna i c) naknada trokova izazvanih zabranom. Slubena osoba koja vodi postupak ponitit e zakljuak o novanoj kazni i trokovima ako vlasnik ili posednik stvari, prostorija ili zemljita naknadno opravda odbijanje da se obavi uviaj. U sluaju kad naknadno pristanu da dopuste obavljanje uviaja, moe se ponititi samo zakljuak o kazni. teta koja je nanesena prilikom obavljanja uviaja spada u posebne trokove i naknauje se vlasniku ili draocu stvari, prostorija ili zemljita. O naknadi tete donosi se zakljuak protiv koga se moe izjaviti posebna alba. 3.0. Obezbeenje dokaza u upravnom postupku Obezbeenje dokaza u upravnom postupku predstavlja izvoenje dokaza pre vremena nego to bi se dokaz inae izvodio u redovnom postupku dokazivanja, a moe biti ak i pre pokretanja postupka ako to trae odreene okolnosti. Do obezbeenja dokaza dolazi zbog toga to bi se inae taj dokaz izgubio ili bi nestao, pa se kasnije u redovnom toku dokazivanja vie ne bi mogao izvesti. U takvim situacijama vano je odmah utvrditi injenino stanje koje prua takav dokaz, ukoliko se pokae da je to bitno za voenje postupka po slubenoj dunosti u cilju zatite javnog interesa. Slubena osoba odreuje kad e se ii na osiguranje dokaza i odreuje koji je dokaz vaan u postupku ili moe biti vaan da se pokrene postupak. Osiguranje dokaza odnosi se na sva dokazna sredstva koja se mogu koristiti u upravnom postupku za ta se moraju obezbediti sledee procesne pretpostavke: a) da se radi o vanom dokazu za reavanje upravne stvari , dokazu koji se odnosi na pravno relevantne injenice u postupku; b) da postoji opravdana bojazan da se taj dokaz nee moi kasnije izvesti kada bi po redosledu trebao doi na rad; c) da se osiguranje dokaza odnosi na njegovo koritenje u upravnom postupku. Obezbeenje dokaza vri se ili po slubenoj dunosti ili po predlogu stranke(ako se vri u toku postupka), odnosno lica koje ima pravni interes(ako se vri pre pokretanja postupka).Predlog stranke za osiguranje dokaza mora biti obrazloen kako bi se steklo uverenje da postoji opravdana bojazan da se dokazivanje nee moi kasnije izvesti ili da e to biti oteano, odnosno da postoji opravdan pravni interes osobe kada je u pitanju takva osoba. O osiguranju dokaza sastavlja se zapisnik imajui u vidu injenicu da se radi o vanoj procesnoj radnji. Za izvoenje dokaza radi obezbeenja u pokrenutom upravnom postupku nadlean je organ koji vodi taj postupak. Ako do pokretanja upravnog postupka nije jo dolo, za izvoenje dokaza nadlean je organ na ijem podruju treba izvriti uviaj, vetaenje ili sasluanje svedoka ili druge osobe koje borave na njegovom podruju. O obezbeenju dokaza donosi se poseban zakljuak na koji je dozvoljena posebna alba samo onda ukoliko se odbija predlog za obezbeenje dokaza. Izjavljena alba ne prekida odnosno ne zadrava tok postupka, jer to nije u skladu sa naelom efikasnosti u sprovoenju postupka.

16

4.0.ZAKLJUAK Dokzi se u teorijskom smislu mogu podeliti n posredne i neposredne. Posredni dokzi su oni koji smo posredno, indirektno ukzuju n postojnje odreene krivinoprvno relevntne injenice (tkv bi n primer bio iskz svedok d je uo pucnje i video odreeno lice kko se posle izvesnog vremen brzo udljv s nekog mest) dok neposredni dokzi omoguvju d se n osnovu njih direktno utvrdi postojnje odreene injenice (tko bi bilo kd bi u prethodnoj situciji svedok video kko neko lice puc). Posredni dokzi nzivju se jo i indicije. Neposredni dokzi se u teoriji smtrju kredibilnijim, meutim poto vi nelo slobodnog sudijskog uverenj n sudu je d odlui d li je i t dokzno odrenim dokzom. Posebno se to odnosi n slujeve kd postoji tkozvni niz indicij, kd vie posrednih dokz ukzuju n neku injenicu. Ipk, sud je dun d u presudi obrzloi svoj stv u pogledu iznetih dokz. Dokzi se u teoriji ponekd delei n dokze odbrne, dokze optube i indiferentne dokze, kriterijum te podele je znj z odreenu strnu, tj. podupirnje njenih nvod. Nrvno, postoji mogunost d odreeni dokz (recimo iskz svedok) podupire delimino i nvode tube i nvode odbrne. Postupk iznoenj dokz smtr se centrlnim delom glvnog pretres, koji je sm po sebi glvni deo krivinog postupk. Teret dokzivnj, tnije odreivnje koj strn je dun d dokzuje neke injenice, po prvilu nije formlno regulisno. U odreenim slujevim postoji obvez tuenog d dokzuje svoje nvode (npr. kd je u pitnjuklevet), u prksi je prvilo d odreene injenice dokzuje onj ko je z njih zinteresovn. U rimskom i u grnskom prvu nelo je d teret dokzivnj lei n tuiocu. Posebn prvil reguliu dokzne zbrne i odreuju koji se dokzi, odnosno dokzn sredstv ne mogu koristiti. Tu se rzlikuju dve ktegorije: 1.dokzi izriito zkonom zbrnjeni iz rznih rzlog (tortur, poligrf i dr.) 2.dokzi ine doputeni, li zbrnjeni usled nedozvoljenog nin pribvljnj Od dokz ko injenic treblo bi rzlikovti dokzn sredstv i izvore dokz. Izvor dokz je konkretno lice ili predmet iz kog su proizli dokzni podci, odnosno dokzi u njoptijem smislu. Dokzn sredstv su nini ili metodi ijom primenom sud u krivinom postupku pribvlj dokze, izvodei ih iz izvor dokz. U dokzn sredstv spdju rdnje poput sslunj okrivljenog ili svedok, uvij, vetenj i dr.

17