Karl Hempel Filozofija prirodnih nauka Nauno istraivanje: smiljanje i provera hipoteze Radi jednostavnije ilustracije izvesnih znaajnih

h aspekata naunog istraivanja Hempel je razmotrio Zemelvajsov rad na prouavanju porodiljske groznice. Ignacije Zemelvajs, lekar maarskog porekla, obavljao je ovo istraivanje od 1844 do 1848 godine u Optoj bolnici u Beu. Njega je uznemirila injenica da je viki broj ena koje su se porodile na Prvom porodiljskom odelenju te bolnice dobilo opasnu i esto fatalnu bolest porodiljsku groznicu. Ove brojke su utoliko bile udnije, jer je na Drugom porodiljskom odelenju iste bolnice stopa obolelih od ove bolesti bila znatno manja. Zemelvajs je poeo razmatranjem razliitih objanjenja koja su u to vreme ponuena; neka od njih je odmah odbacijo jer se nisu slagala sa ve utvrenim injenicama, dok je druga podvrgao odreenim proverama. Tako je, izmeu ostalih mnogih pretpostavki uzroka obe bolesti, Zemelvajs proverio i hipotezu po kojoj je uzrok bolesti to to se ene na Drugom odelenju poraaju lateralno, a ene na Prvom ne. Stoga je uveo lateralni poloaj prilikom poroaja na Prvom odelenju, ali je smrtnost i dalje ostala ista. Tek poetkom 1847. jedan nesrean sluaj pruio mu je klju za reavanje problema. Naime, jedan od njegovih kolega zadobio je posekotinu na prstu od skalpela sa kojim je obavljao autopsiju i preminuo nakon bolnog toka bolesti, pri tom ispoljavajui ste simptome koje je Zemelvajs uoio kod rtvi porodiljske groznice. Tada je on shvatio da je "materija sa lea" koju je skalpel uneo u krv njegovog kolege prouzrokovala smrt. To ga je, dalje, dovelo do zakljuka da su i njegove pacijentkinje umirale od iste vrste trovanja krvi: on, njegove kolege i studenti medicine bili su nosioci zaraznom materijala, poto su dolazili na odelenje odmah nakon seciranja u sobi za autopsiju i pregledali ene neposredno pred poroaj, opravi tek ovla ruke. Sada je stavio i ovu hipotezu na proveru, tako to je zakljuio da bi se porodiljska groznca mogla spreiti hemijskim unitavanjem zaraznog materijala koji se zadravao na rukama. Izdao je nalog svim svojim saradnicima i studentima da pre svakog pregleda isperu ruke u rastvoru hlorisanog krea. Rezultat je bio taj da je smrtnost poela da opada. Dalja klinika iskustva ubrzo su navela Zemelvajsa da proiri svoju hipotezu. Na primer, jednom prilikom poto s paljivo dezinfikovali ruke pregledali su en koja je imala trudove i koja je bolovala od kancera na grliu materice, da bi zatim samo oval oprali ruke, bez dezinfikovanja, i nastavili da dalje pregledaju jo 12 ena iz iste sobe. 11 od 12 pacijentkinja umrlo je od poroajne groznice. Zemelvajs je zakljuio da poroajna groznica moe biti prouzrokovana ne samo materijom sa lea, ve i "gnojnom materijom koja potie sa ivih organizama". Osnovni koraci prilikom proveravanja hipoteze Provera obino nije jednostavna, jer nije dikertna. Tako i Zemelvajs da bi proverio pretpostavku o poloaju ene prilikom poroaja zakljuuje: Ako je ova pretpostavka istinita, onda e usvajanje lateralnog poloaja na Prvom odelenju smanjiti smrtnost. Eksperiment u ovom sluaju pokazuje da je implikacija poglrena i pretpostavka se odbacuje. Dakle, u ovom sluaju se provera zasniva na argumentaciji da ako je zamljena hipoteza (H) istinita, onda e se odreeni opaljivi dogaaj (npr. opadanje smrtnosti)

desiti pod specifinim okolnostima (npr. ako se ene poraaju u lateralnom poloaju). Drugim reima, ako je istinito H, onda je istinito i I, gde I sledi sledi iz H ili je implicirano od H; I je tzv. proveravajua implikacija hipoteze H. Prethodno rasuvanje, koje vodi do odbacivanja, moge je prikazati u obliku sledeeg obrasca: (1) Ako je istinito H, onda je istinito i I. Ali (kako svedoanstvo pokazuje) I nije istinito. H nije istinito. Svaki argument ovog oblika, koji se u logici naiva modus tollens, valjan je na osnovu dedukcije; odnosno ako su njegove premise istinite, onda je i zakljuak nuno istinit. Razmotrimo sada sluaj u kome posmatranje ili eksperiment podravaju proveravajuu implikaciju. (2) Ako je istinito H, onda je istinito i I. (Kako svedoanstvo pokazuje) I je istinito. H je istinito. Ova forma zakljuivanja, koja se naziva grekom afirmacije konsekvensa, nije valjana na osnovu dedukcije, odnosno zakljuak moe biti pogrean ak i ako su premise istinite. Ovo ilustruje i Zemelvajsovo iskustvo. Bio je u pravu kada je zakljuio da e trovanje krvi nastati usled materija sa lea; i obe premise su bile istinite. Pa ipak njegova hpoteza bila je pogrena, jer je gnojna materija sa ivih organizama, kako se kasnije otkrilo, takoe mogla biti uzronik porodiljske groznice. Ukoliko smo hipotezu podvrgli brojnim proverama od kojih su sve imale povoljan ishod, na poloaj nije nita bolji nego da hipotezu uopte nismo proverili. Skup povoljnih rezultata dobijenih proverom razliitih implikacija I1,I2, I3,..., In, neke hipoteze pokazuje da je s obzirom na date implikacije hipoteza podrana; uprkos tome to ovaj rezultat ne prua potpuni dokaz hipoteze, on nam barem donekle prua podrku, delimino potkrepljene ili potvrene hipoteze. Obim ovog potvrivanja zavisie od razliitih aspekata hipoteze kao i od injenica provere. Uloga indukcije u naunom istraivanju Kako se uopte formiraju hipoteze? Ponekad se smatra da se one izvode iz prethodno prikupljenih odataka pomou postupka koji se naziva induktivno zakljuivanje, nasuprot deduktivnom zakljuivanju, od kojeg se znaajno razlikuje. U deduktivnoj valjanoj argmentaciji zakljuak i premise stoje u takvom odnosu da ukoliko su premise istinite, onda je i zakljuak nuno istinit. Ako p, onda q. Nije sluaj da vai p. Nije sluaj da vai q. (modus tollens) Postoji shvatanje da u naunom istraivanju induktivno zakljuivanje iz prethodno prikupljenih podataka vodi do odgovarajuih optih principa. Prvi stupanj ovakvog zakljuivanja bi se sastojao od posmatranja i beleenja svih injenica; drugi od analize i klasifikacije ovih injenica; trei od induktivnog izvoenja uoptavanja iz injenica; i etvrti bi bio dalja provera uoptavanja. Meutim, nano istraivanje ovako zamiljeno nikad ne bi ni poelo, jer se nikada ne bi mogle sakupiti sve injenice. Ono to na prvom stupnju istraivanja treba zabeleiti su samo relevantne injenice. Ali, relevantne u odnosu na ta? Pretpostavimo da se nae istraivanje bavi nekim odreenim problemom. Pa je tako Zmemlvajs je nastojao da rei jedan specifian

problem, pa je ipak u razliitim fazama istraivanja prikupio potpuno razliitu vrstu podataka. Zato to vrstu podataka koju treba prikupiti ne odreuje problem koji istraujemo, ve probni odgovor na dati problem koji istraiva izlae u obliku pretpostavke ili hipoteze. S obzirom na njegovu konanu hipotezu o zaraenosti, kasnije prikupljeni podaci su oigledno bili relevantni, dok su prethodni bili irelevantni. Dakle, empirijske "injenice" mogu se odrediti kao logiki relevantne ili irelevantne samo u odnosu na datu hipotezu, ali ne i u odnosu na dati problem. Drugi stupanj je analiziranje i klasifikovanje podataka. Ako odreeni nain analiziranja i klasifikovanja iskustveno utvrenih injenica treba da dovede do objanjenja odreenih pojava, onda on mora biti zasnovan na hipotezama o nainu na koji su ove pojave povezane. Indukcija se ponekad shvata kao metod koji, uz pomo mehaniki primenljivih pravila, vodi od posmatranih injenica do odgovarajuih optih principa. U tom sluaju, pravila induktivnog zakljuivanja pruila bi efektivne kanone naunog otkria. Meutim, stvar ne stoji tako. Niti se, pak, otkrie takvog postupka ikada moe oekivati. Jer, da se pomene samo jedan razlog, naune hipoteze i teorije obino se iskazuju terminima koji se uopte ne javljaju u opisivanju empirijskih otkria na kojima se zasnivaju i ijem objanjenju slue. Na primer: mehaniki postupak ispiranja ruku u rastvoru hlorisanog krea je bio potvrda za hipotezu o trovanju krvi ptem "materije sa lea". Stoga nema opte primenljivih "pravila indukcije" pomou kojih se hipoteze i teorije mogu mehaniki izvesti iz iskustvenih podataka. Prelazak od podataka na teoriju iziskuje stvaralaku imaginaciju. Naune hipoteze i teorije ne izvode se iz opaenih injenica, ve se smiljaju da bi ih objasnile. Imaginacija i domiljatost na slian nain igraju znaajnu ulogu u onim disciplinama iji se rezultati proveravaju iskljuivo pomou deduktivnog zakljuivanja, kao, na primer, u matematici. Ni pravila deduktivnog zakljuivanja ne pruaju mehanika pravila otkria. Uzmima na primer jednostavno pravilo: p p ili q Ono nam, zapravo, govori da iz iskaza p je istinito, sledi da je istinito p ili q. gde p i q mogu predstavljati bilo koji iskaz. Re "ili" se ovde razume u neiskljuivom smislu, tako da je p ili q isto to i ili p ili q, ili i p i q. Meutim, ovo jedno pravilo doputa nam da izvuemo beskonano mnogo razliitih zakljuaka iz ma koje premise. Tako nam iz premise "Mesec nema atmosferu" ovo pravilo omoguava da izvuemo zakljuak u obliku "Mesec nema atmosferu" ili q, gde q moe biti bilo koji iskaz. Sistemska uloga pravila deduktivnog zakljuivanja lei u tome da skromno slue kao kriterijumi za validnost argumentacije ponuene kao dokaz: jedna argumentacija inie valjan matematiki dokaz ukoliko od aksioma do predloene teoreme sledi lanac koraka u zakljuivanju, od kojih je svaki valjan prema jednom od pravila deduktivnog zakljuivanja. Kao to je ranije ve pomenuto, ak ni opsena provera hipoteze sa, naravno, povoljnim rezultatima, nee ustanoviti neku hipotezu kao konanu, ve e joj samo pruiti manje ili vie jako podrku. Stoga, iako nauno istraivanje svakako nije induktivno u uskom smislu, koji je prethodno pomenut, moe se rei da je induktivno u irem smislu, utoliko to ukljuuje prihvatanje hipoteze na osnovu podataka koji joj ne pruaju nikakvo konano deduktivno svedoanstvo, ve joj daju manje ili vie snano "induktivno potvrivanje".

 Provera hipoteza: njena logika i snaga Eksperimentalne versus neeksperimentalne provere Proveravajue implikacije neke hipoteze obino su uslovnog karaktera. One nam kazuju da e se izvesni ishod dogoditi pod odreenim uslovima provere. iskazi ovog tipa mogu se iskazati u sledeem eksplicitno uslovnom obliku: Ako se ispune uslovi tipa S, onda e se dogoditi dogaaj tipa E. Na primer: Ako osobe koje se staraju o pacijentima na Prvom odelenju peru ruke u rastvoru hlorisanog krea, onda e smrtnost od porodiljske groznice opasti. Ovakve proveravajue implikacije su, stoga, implikacije u dvojakom smislu: to su (1) implikacije hipoteza iz kojih su izvedene, i (2) imaju oblik reenica ako onda, to se u logici naziva kondicionalnim ili materijalnim implikacijama. Ostvarenje uslova S ukljuuje odreenu kontrolu nad pojedinim faktorima (npr. odsustvo ili prisustvo zarazne materije) koji, prema datoj hipotezi, utiu na pojavu koja se ispituje (npr. porodiljska groznica). Proveravajue implikacije ove vrste daju osnovu za izvoenje eksperimentalne provere, koja se svodi na stvaranje uslova S i proveravanje da li se E javlja kako je implicirano hipotezom. U sluajevima kada je nemogue izvriti eksperimentalnu proveru, kada se uslovi S ne mogu realizovati uz pomo raspoloivih tehnolokih sredstava, hipoteza se mora proveriti neeksperimentalnim putem, tj. nalaenjem takvih sluajeva ili ekanjem da priroda stvori specifine uslove, a zatim proveravanje da li se E zaista dogodilo. U nauci se, meutim, eksperiment korist ne samo kao metod provere, ve i kao metod otkrivanja. Naime, u izvesnim sluajevima naunik moe poi od grube pretpostavke, a eksperiment mu moe posluiti kao vodi ka odreenijoj hipotezi. Uloga pomonih hipoteza Izvoenje proveravajue implikacije esto nije tako jednostavno, i zahteva niz razliitih pomonih pretpostavki ili pomonih hipoteza, da bi se implikacija mogla sprovesti. Na primeru Zemelvajsa, on je morao da pretpostavi premisu prema kojoj e rastvor hlorisanog krea, za razliku od sapuna i vode, unititi zaraznu materiju sa lea. Stoga, kada se I izvodi iz H u konjunkciji sa jednom ili vie pomonih hipoteza A, onda se shema (1) mora zameniti sledeom shemom: (1a) Ako su H i A istiniti, onda je istinito I. Ali (na osnovu opaenih injenica) I nije istinito. Ili H ili A nije istinito. Dakle, ukoliko provera pokae da je I pogreno, moemo zakljuiti samo to da mora biti pogrena ili hipoteza ili jedna od pomonih pretpostavki ukljuenih u A. Ovaj momenat je od posebnog znaaja kada je hipoteza koju ispitujemo izdrala prethodne provere i ini kljuni deo ireg sistema uzajamno povezanih hipoteza. U tom sluaju bie verovatno uinjen napor da se objasni nedogaanje E tako to e se pokazati da neki od uslova S nisu zadovoljeni. Krucijalne provere Ako pretpostavimo da su H1 i H2 dve konkurentske hipoteze koje se odnose na isti predmet, akoje su do sada podjednako dobro izdrale empirijske provere, tako da raspoloivo svedoanstvo ni jednoj od njih ne daje prednost. U tom sluaju moemo doi do odluke tako to emo da sprovedemo proveru kojom e se pokazati koja je od hipoteza adekvatna. Ali, kao to je ve reeno, naune hipoteze ili teorije ne mogu biti konano dokazane nikakvim skupom raspoloivih podataka. Pa moemo zakljuiti da ak ni

najpaljivija ni najopsenija provera ne moe da obori jednu od dve hipoteze, kao ni da da konanu potvrdu; ova zamiljen krucijalni eksperiment nije mogu. Ali neki eksperiment moe biti krucijalan u manje strogom smislu, u praktinom smislu: on moe da pokae da je jedna od dve oprene teorije u ozbiljnoj meri neadekvatna, i moe da prui snanu potkrepljenost konkurentskoj hipotezi; time moe da izvri odluujui uticaj na pravac u kome e se razvijati teorije i eksperimenti koji e uslediti. Ad hoc hipoteze Jedan od naina da se neka hipoteza pomiri sa rezultatima istraivanja koja za nju nisu povoljna, je i da se uvede tzv. ad hoc hipoteza. Na primer, kada je Paskalov prijatelj Perije izveo eksperimente na planini Pi-d-Dom i ustanovio da je visina ivinog stuba manja na vrhu planine, nego na podnoju planine, time je utvrdio da su teina i pritisak vazduha jedini uzrok podizanja ive; a ne da se priroda uasava pranine, kao to je to tvrdila suprotna koncepcija horror vacui. Ali ova druga hipoteza je mogal biti sauvanaako bi se uvela pomona pretpostavka da snaga ovog uasa zavisi od mesta. Ovakva pretpostavka bi bila uvedena ad hoc u svrhu pukog ouvanja hipoteze koju ozbiljno ugroavaju nepovoljni pokazatelji. Ne postoji zapravo precizan kriterijum za ad hoc hipoteze: da li se hipoteza iznosi samo u svrhu ouvanja aktuelne koncepcije, ili ona objanjava i druge pojave i vodi do daljih znaajnih proveravajuih implikacija. Ali, postoji jo jedan relevantan momenat koji treba pomenti: ako se poveava broj odredbenih hipoteza koje je neophodno uvesti da bi se izvesna osnovna koncepcija pomirila sa novim uvidima, ukupni sistem koji odatle proistie e postati u toj meri sloen da e morati da ustupi svoje mesto jednostavnijoj alternativnoj koncepciji. Princip proverljivosti i empirijsko znaenje i,Ni jedan stav ili skup stavova ne moe biti predloen kao nauna hipoteza, ako barem naelno nije proverljiv, tj. ako nema proveravajue hipoteze. Ali ako jedan stav ili skup stavova nije proverljiv barem u naelu, tj. ako nema nikakvu proveravajuu implikaciju, onda se on ne moe izneti kao nauna hipoteza, jer ni jedno zamislivo teorijsko otkrie ne moe se sa njim usaglasiti, niti mu moe protivreiti. Njemu nedostaje empirijsko znaenje. Takve hipoteze su samo pseudo-hipoteze: one su samo prividno hipoteze. Kriterijumi potvrivanja i prihvatljivosti Kvantitet, raznovrsnost i preciznost potvrujueg svedoanstva Koliko je snana neka hipoteza potrepljena datim korpusom svedoanstava zavisi od razliitih svojstava. U odsustvu nepovoljnih svedoanstava obino se smatra da se potvrenost jedne hipoteze poveava sa brojem povoljnih ishoda provere (sa kvantitetom potvrujuih svedoanstava). Ali ako su raniji sluajevi dobijeni pomou istog tipa provere, a novo otkrie pomou razliitog tipa provere, potvrenost hipoteze moe znaajno biti uveana, jer ona zavisi ne samo od koliine povoljnih pokazatelja, ve i od njihove raznovrsnosti. to je iri opseg razliitih mogunostikoji skup eksperimenata obuhvata, vee su anse da, ukoliko je hipoteza pogrena, otkrijemo nepovoljan sluaj. Provera se ponekada moe uiniti stroom, a njen rezultat moe imati toliko veu teinu, ukoliko se povea preciznost postupka posmatranja i merenja koja ona ukljuuje. Potvrivanje pomou "novih" proveravajuih implikacija Kada se hipoteza postavlja da bi objasnila izvesne opaene pojave, ona e biti tako formulisana da implicira njihovo javljanje ; tako e injenica koju treba objasniti initi njeno potvrujue svedoanstvo. Ali poeljno je da nauna hipoteza bude potvrena i "novim" 5

svedoanstvom injenicama koje nisu bile poznate ili uzete u obzir kada je hipoteza formulisana.Ono to zaista daje teinu nekoj hipotezi je njeno poklpanje sa "novim" sluajevima. Teorijska podrka Nije neophodno da tip podrke koju neka hipoteza zahteva bude induktivno svedoanstvo koje je do sada razmatrano; ona se ne mora u celini, pa ak ni delimino, sastojati od implikacija koje iz nje same slede i koje su proverene. Podrka moe doi i "odozgo", tj. od obuhvatnije hipoteze ili teorije koja implicira datu hipotezui ima nezavisno potvrujue svedoanstvo. Slino tome, potvrenost neke hipoteze koja je podrana uz pomo induktivnog svedoanstva dalje e biti osnaena ukoliko zadobije deduktivnu podrku "odozgo". S druge strane, na verodostojnost neke hipoteze nepovoljno e uticati njeno neslaganje sa hipotezama ili teorijama koje su uto vreme prihvaene kao valjano potvrene. Ovaj princip se, meutim, mora primenjivati obazrivo i ogranieno. U suprotnom bi se mogao upotrebiti kako bi se bilo koja prihvaena teorija zatitila od obaranja: nepovoljna otkria bi se uvek mogla odbaciti, jer bi se kosila sa valjano utvrenom teorijom. Nauka ne sledi ovaj postupak. Jednostavnost Drugi aspekt koji utie na prihvatljivost hipoteze je njena jednostavnost u odnos na alternativne hipoteze. Iako se jednostavnost u nauci visoko ceni, nije lako izneti jasne kriterijume jednostavnosti i opravdati prednost koja se daje jednostavnijim hipotezama i teorijama. Drugi prblem koji se ovde javlja je problem opravdanosti: na osnovu kojih razloga treba slediti princip jednostavnosti, odnosno maksimu da jednostavnijoj od dve inae podjednako potvrene konkurentske hipoteze treba dati prednost, smatrati je prihvatljivijom? Veliki broj naunika smatra da su osnovni zakoni prirode jednostavni. Kada bi to bilo izvesno jednostavnost kao kriterijum bi bila opravdana. Ali, ova pretpostavka je isto tako problematina, kao i osnovanost principa jednostavnosti, pa stoga nije kadra da nam prui opravdanje tog principa. Pojedini naunici i filozofi (meu njima Mah, Avenarijus, Ostvald i Pirson) smatrali su da nauka tei da prui ekonomian ili sveden opis sveta, i da su opte hipoteze koje pretenduju da izraze zakone prirode ekonomina sredstva miljenja koja slue da se neogranien broj posebnih sluajeva same u jednu jednostavnu formulu. Zato bi svajanje najjednostavnije od konkurenzskih teorija bio sasvim razborito. Meutim, ovaj argument nije ubedljiv, jer svajanjem jedne od nekoliko konkurentskih hipoteza usvajamo takoe i predvianja koja ona implicira, a koja se tiu jo neproverenih sluajeva u tom pogledu hipoteze se u velikoj meri razlikuju. Problem pronalaenja precizne formulacije i jedinstvenog opravdanja jednostavnosti jo uvek nije reen na zadovoljavajui nain. Zakoni i njihova uloga u naunom objanjenju Dva osnovna zahteva za nauno objanjenje Prvi zahtev za nauno objanjenje je relevantnost objanjenja: eksplanatorni podaci na koje se pozivamo pruaju vrste osnove za verovanje da se pojava koju objanjavamo dogodila, ili da se dogaa. Drugi zahtev je zahtev proverljivosti: stavovi koji sainjavaju nauno objanjenje moraju biti sposobni za empirijsku proveru. Ova dva zahteva stoje u meusobnoj vezi: objanjenje koje zadovoljava zahtev reevantnosti takoe zadovoljava i zahtev proverljivosti. (Obrnut 6

stav oigledno ne vai.) Sada se postavlja pitanje koje forme naunog objanjenja poprimaju i kako zadovoljavaju ova dva osnovna zahteva? Deduktivno-nomoloko objanjenje Tip deduktivno-nomolokog objanjenja je mogue predstaviti sledeom shemom: L1, L2, ... ,Lr eksplanans reenica S1, S2, ... ,Sk E eksplanandum reenica Zakljuak je eksplanandum E, a skup premisa, eksplanans, sastoji se od optih zakona L1, L2,..., Lr, i drugih stavova S1, S2,..., Sk koji iznose tvrdnje o odreenim injenicama. Ovo je objanjenje putem deduktivnog podvoenja pod opte zakone, ili deduktivno-nomoloko objanjenje (gr. "nomos" = zakon). Eksplanandum ili zakljuak u ovakvom objanjenju moe biti dogaaj koji se odigrano na odreenom mestu (npr. Paskalov i Perijeov eksperiment), ili uniformnost izraena empirijskim zakonom (npr. Galilejevi i Keplerovi zakoni). Deduktivna objanjenja takvih uniformnosti pozivae se na zakone ireg opsega (npr. Njutnovi zakoni kretanja i gravitacije). Ovakvo objanjenje zadovoljava zahtev relevantnosti obanjenja u najjaem moguem smislu: eksplanatorni podaci deduktivno impliciraju eksplanandum reenicu, i time daju logiki zasnovane razloge zbog kojih se pojava moe oekivati. Takoe je zadovoljen i zahtev proverljivosti, poto eksplanans izmeu ostalog implicira da se eksplanandum javlja pod specifinim okolnostima. Univerzalni zakoni i akcidentalne generalizacije Zakoni koje deduktivnonomoloka objanjenja zahtevaju dele jedno zajedniko osnovno obeleje: oni su stavovi univerzalne forme. U celini uzev, stav ove vrste tvrdi uniformnu vezu izmeu razliitih empirijskih pojava. On tvrdi da kad god se dogode uslovi tipa F, uvek e se i bez izuzetka dogoditi uslovi drugog tipa G. Strogo govorei, stav koji tvrdi uniformnu vezu smatrae se zakonom samo ako postoje razlozi za pretpostavku da je istinit; obino ne govorimo o pogrenim zakonima prirode. Ali, ako bismo se strogo pridravali ovog zahteva, tavovi koje obino nazivamo Galilejevim i Keplerovim zakonima ne bi se mogli odrediti kao zakoni; jer prema trenutnom znanju fizike, oni vae samo aproksimativno. Stoga emo re "zakon" koristiti donekle slobodno; dakle i za tip stavova koji vae samo aproksimativno. Meutim, ne mogu se svi iskazi univerzalne forme tipa "U svim sluajevima u kojima su ostvareni uslovi tipa F, ostvaruju se uslovi tipa G", ak i ako su istiniti, okvalifikovati kao zakoni prirode. Na primer, reenica "Sva tela koja se sastoje od istog zlata imaju masu manju od 100.000 kilograma" ima univerzalnu formu. Ova reenica nije zakon, ve "sluajna generalizacija"; zato to njegovu istinitost moemo smatrati samo sluajnom, jer nita u osnovnim zakonima prirode (kako ih shvata savremena nauka) ne iskljuuje mogunost da postoji ili da mi moemo da proizvedemo zlatni predmet ija je kilaa vea od 100.000 kilograma. Dakle, ono to neki stav univerzalne forme ini zakonom zavisi od naunih teorija koje su u to vreme prihvaene. Smatrae se zakonom ako ga implicira prihvaena teorija; ali se nee kvalifikovati kao zakon ukoliko ga iskljuuju izvesna hipotetika javljanja koja prihvaena teorija odreuje kao nemogua (kao to je stapanje dva zlatna predmeta sa rezultirajuom masom veom od 100.000 kilograma).

Probabilistiko objanjenje: temelji Ali, ne zasnivaju se sva nauna objanjenja na zakonima koji imaju strogo univerzalnu formu. Na primer, pojava boginja kod malog Dima se moe objasniti prenoenjem bolesti sa brata, koji je imao boginje nekoliko dana ranije. Ovo objanjenje dovodi u vezu eksplanandum sa nekom ranijom pojavom, sa izloenou Dima boginjama. Ovu pojavu, meutim, nije mogue izraziti zakonom koji ima univerzalnu formu, jer nee svaki sluaj izloenosti boginjama proizvesti zarazu. Jedino to moemo tvrditi je da postoji velika verovatnoa da e osobe izloene boginjama dobiti ovu bolest. Opte iskaze ovog tipa nazivamo probabilistikim zakonima. Dakle, eksplanans ne implicira eksplanandum sa "deduktivnom izvesnou", ve samo sa priblinom izvesnou ili sa visokim stepenom verovatnoe. Shematski prikaz ove argumentscije bi bio: Verovatnoa da osobe izloene boginjama dobiju ovu bolest je velika. Dimi je bio izloen boginjama. (veoma je verovatno) Dimi je dobio boginje. Dvostruka crta znai da je zakljuak manje ili vie verovatan, a stepen verovatnoe je naznaen u zagradama. Argumentacija ove vrste se naziva probabilistiko objanjenje. Ovo objanjenje ima izvesne zajednike karakteristike sa deduktivno-nomolokim objanjenjem: u oba sluaja dogaaj se objanjava sa pozivanjem na druge dogaaje sa kojima je eksplanandum povezan posredstvom zakona. Ali, u jednom sluaju, ovi zakoni imaju univerzalnu formu, dok u drgom imaju probabilistiku formu. Tako ova argumentacija zadovoljava zahtev relevantnosti objanjenja. Statistike verovatnoe i probabilistiki zakoni Interpretacija putem relativnih uestalosti primenjuje se i na iskaze verovatnoe, kao to su rezultati bacanja pravilnog novia ili bacanja pravilne kocke; ono to naunika kod ovakvih iskaza verovatnoe zanima je relativna uestalost sa kojom se ishod O moe oekivati u dugom nizu ponavljanja nasuminog eksperimenta R. Kada se pravilna kocka i pravilni novi obrnu veliki broj puta, razliite strane javljaju se sa podjednakom uestalou. Ovo bi se moglo oekivati s obzirom na simetriju koja se esto koristi pri graenju hipoteza u fizici, jer nae empirijsko znanje ne prua nam razloge na osnovu kojih bismo mogli oekivati da neka od stranica ima prednost. Ali ova razmatranja se ne mogu smatrati izvesnim ili samooevidnim istinama. Matematiki se ove verovatnoe definiu kao statistike interpretacije verovatnoe. Iskaz: p (O, R) = r znai da je u dugoj seriji izvoenja nasuminog eksperimenta R skoro izvesno da e se proporcija sluajeva sa ishodom O pribliavati r. Pojam statistike verovatnoe mora se razluiti od pojma induktivne ili logike verovatnoe. Logika verovatnoa je kvantitativna logika relacija izmeu odreenih iskaza; a statistika verovatnoa je kvantitativna relacija izmeu povoljnog tipa dogaaja. Ono to je vim pojmovima zajedniko su njihove matematike karakteristike (oba zadovoljavaju osnovne principe matematike teorije verovatnoe). Ako probabilistike hipoteze treba prihvatiti ili odbaciti na osnovu statistikih dokaza o opaenim uestalostima, onda e to zahtevati odgovarajue kriterijume. Oni e morati da odrede (a) za koja odstupanja opaenih uestalosti od verovatnoe iskazane hipotezom ttreba smatrati da pruaju osnove za odbacivanje hipoteze, i (b) u kojoj meri

opaene uestalosti i hipotetika verovatnoa Moe nam se uiniti da bi sve naune zakone trebalo odrediti kao probabilistike, poto potkrepljujue svedoanstvo uvek ini konaan i logiki nezakljuen korpus otkria, koji im pridaje manji ili vei stepen verovatnoe. Ali ovaj argment previa da se razlika izmeu zakona univerzalne forme i zakona probabilistike forme ne odnosi na snagu evidencijone podrke ova dva tipa iskaza, ve na njihovu formu, koja odraava logiki karakter njihove tvrdnje. Zakon univerzalne forme je iskaz koji tvrdi da e u svim sluajevima u kojima se ostvare uslovi tipa F, biti ostvareni i uslovi tipa G; a zakon probabilistike forme tvrdi da e se pos izvesnim uslovima izvesni tip ishoda javiti u odreenom procentu sluajeva. Stoga su ova dva tipa tvrdnji "logiki gledano" razliitog karaktera, i upravo na tome se zasniva ova distinkcija. Induktivni karakter probabilistikih objanjenja Jednu od najjednostavnijih vrsta probabilistikog objanjenja ilustruje prethodni primer sa Dimom. Visoki stepen verovatnoe u ovom primeru svakako nije statistika verovatnoa, jer on odreuje odnos izmeu reenica, a ne izmeu (vrsta) dogaaja. Teorije i teorijska objanjenja Opte karakteristike teorije Teorije se obino uvode kada je prethodno izuavanje izvesne klase pojava otkrilo sistem uniformnosti koji se moe izraziti u formi enpirijskih zakona. Teorije nastoje da ove pravilnosti objasne i prue dublje i preciznije objanjenje datih pojava. Teorija tumai ove pojave kao manifestacije entiteta i procesa koji lee iza ili ispod njih. Pomou teorija se objanjavaju prethodno otkrivene empirijske uniformnosti, i predviaju "nove" pravilnosti sline vrste. Osnovni enitieti i procesi koje postavlja neka teorija moraju se specifikovati sa odgovarajuom jasnoom i preciznou; u suprotnom teorija ne moe da ispuni svoju naunu svrhu. Pretpostavke koje neka nauna teorija gradi o procesima koji lee u njenoj osnovi moraju biti dovoljno odreene da dopuste izvoenje specifinih implikacija u vezi pojava koju ta teorija nastoji da objasni. Unutranji principi i principi premoavanja Formulisanje neke teorije zahtevae utvrivanje dve vrste principa: unutranji principi i principi premoavanja.Ovi prvi karakterisae osnovne entitete i procese na koje se pozivaju teorija i zakoni sa kojima su oni po pretpostavci usaglaeni. Drugi e ukazivati na to kako se procesi predvieni teorijom odnose prema empirijskim pojavama sa kojima smo ve upoznati, a koje teoija moe zatim predviati. Na primer: u kinetikoj teoriji gasova unutranji principi su oni principi koji karakteriu "mikropojave" na molekularnom nivou, dok principi premoavanja povezuju izvesne aspekte mikropojava sa odgovarajuim "makroskopskim" svojstvima nekog gasa. Bez principa premoavanja teorija ne bi posedovala snagu objanjenja; ne bi je bilo mogue proveriti. Jer, unutranji principi neke teorije bave se svojevrsnim entitetima i procesima koje data teorija pretpostavlja, pa e, stoga, u velikoj meri biti izraeni karakteristinim "teorijskim pojmovima", koji se odnose na te entitete i procese. Drugim reima, dok se unutranji principi neke teorije izraavaju karakteristinim teorijskim terminima, proveravajue implikacije moraju biti formulisane terminima koje smo, moglo bi se rei, "prethodno razumeli", terminima koji su uvedeni pre same teorije i mogu se koristiti nezavisno od nje tzv. prethodno raspoloivi ili predteorijski termini.

Status teorijskih entiteta Prirodne nauke postigle su svoje najdublje i najdalekosenije uvide sputajui se ispod nivoa poznatih empirijskih pojava (obrazovanje teorija); stoga ne treba da nas iznenadi to pojedini mislioci smatraju da su podleee strukture, sile i procesi, koje valjano zasnovane teorije pretpostavljaju , jedini pravi konstituenti sveta. Meutim, pojedini naunici i filozofi nauke zauzimaju dijametralno suprotno stanovie od ovoga. Oni poriu postojanje "teorijskih entiteta" ili smatraju teorijske pretpostavke o njima dovitljivim fikcijama. Ali u ovom drugom sluaju bi smo odbacili predmete koje nijedan ljudski posmatra nije u stanju da vidi bez uveavajueg stakla (npr. estice praine).Dakle, postoji postupno prelaenje od makroskopskih predmeta naeg svakodnevnog iskustva ka bakterijama, virusima, molekulima i subordinarnim esticama; a bilo koja linija koja bi ih delila na stvarne fizike predmete i fiktivne entitete bla bi prilino proizvoljna. Obrazovanje pojma Definicija Definicije imaju jednu ili drugu od dve prilino razliite svrhe: (a) da iskau ili opiu prihvaeno znaenje nekog termina koji je ve u upotrebi; (b) da pripiu, stipulacijom, specijalno znaenje datom terminu, to moe biti novoskovani verbalni ili simboliki izraz, ili "stari" termin koji treba upotrrebljavati u specifinom tehnikom smislu. Prve definicije se zovu deskriptivne, jer opisuju ve datu upotrebu, a druge stipulativne. Logiki je nemogue svaki termin koji se koristi u nauci definisati, jer bismo morali da definiemo svaki od termina koji je korien u definijensu, a zatim i termine koje smo koristili za definisanje ovih potonjih, itd. Zato mora postojati skup tzv. primitivnih termina, koji definiciju ne dobijaju unutar sistema i koji slue kao osnov za definisanje svih drugih termina. Tako termini koji se koriste u nanoj teoriji mog da se podele na dve vrste: prave teorijske termine, karakteristine za datu teoriju, i predteorijske, ili prethodno raspoloive termine. Kako se utvruju znaenja teorijskih termina? Neki od teorijskih termina se mogu definisati uz pomo drugih, ali takve definicije nisu primenljive na empirijski predmet. U tu svrhu, neophodni su nam iskazi koji znaenje teorijskih pojmova specifikuju pomou izraza koje ve razumemo i koji se mogu koristiti bez pozivanja na teoriju. Predteorijski termini imaju upravo t svrhu. Koristiemo termin interpretativna reenica za iskaze koji specifikuju znaenja pravih teorijskih pojmova, ili "karakteristinih termina", date teorije pomou prethodno raspoloivog, tj. predteorijskog renika. Operacionalne definicije Veoma specifinu koncepciju interpretativnih reenica izloila je operacionalistika kola, koja je izrasla iz metodolokog rada fiziara Bridmena. Sredinja ideja operacionalizma je da znaenje svakog naunog termina mora biti odredljivo ukazivanjem na odreenu operaciju provere koja bi pruila kriterijum za njegovu primenu. Takvi kriterijumi se esto nazivaju "operacionalne definicije". Na primer: termin kiselina mogao bi se "operacionalno definisati" ako u tenost za koju mislimo da je kiselina uronimo traku plavog lakmus papira. Tenost je kiselina ako i samo ako se lakmus papir oboji u crveno. Ovde imamo odreenu operaciju provere i specifian rezultat provere.

10

Operacuini postupak na koji se pozivamo kod bilo koje operacionalne definicije mora biti tako odabran da ga moe nedvosmisleno sprovesti bilo koji kompetentni posmatra, a da rezultat moe biti objektivno utvren i da ne zavisi bitno od toga ko vri proveru. Na ovaj nain se obezbeuje objektivna proverljivost za sve naune stavove. Tako je upotreba termina kojima nedostaju operacionalne definicije, bez obzira na to koliko su nam intuitivno jasni i poznati, vodi do besmislenih iskaza i pitanja. Upozorenja koja operacionalizam iznosi bila su neobino podsticajna za filozofsko i metodoloko izuavanje nauke (kako prirodne, tako i drutvene). Ali, suvie ograniavajue operacionalistiko tumaenje empirijskog karaktera nauke pokazalo je sklonost ka zamagljivanju sistematskih i teorijskih aspekata naunih pojmova i snane uzajamne zavisnosti izmeu obrazovanja pojma i obrazovanja teorije. Empirijsko i sistematsko znaenje pojmova Dakle, pod bilo kojim pojmom ne podrazumevamo nita vie do skup operacija; pojam je sinoniman sa odgovarajuim skupom operacija. Meutim, smatra Bridmen, ne bismo "sa sigurnou" mogli smatrati da dva razliita operacionalna postupka definiu jedan isti pojam: razliiti operacionalni kriterijumi karakteriu razliite pojmove; a na njih bi u idealnom smislu trebalo da upuuju azliiti termini. Na primer pojam "temperature": morali bismo da pravimo razliku izmeu ivine temperature i alkoholne temperature. Strogo gledano, ak i upotreba dva barometra donekle razliite konstrukcije, pri merenju nadmorskih visina, ili dva razliita mikroskopa, pri odreivanju duine bakterija, morala bi da se smatra odreivanjem dve razliite vrste, ili dva pojma duine, poto bi se operacionalne pojedinosti unekoliko razlikovale. Ovo bi osujetilo jedan od prevashodnih ciljeva nauke: postizanje jednostavnog, sistematski objedinjenog objanjenja empirijskih pojava. Naime, nauna sistematizacija zahteva utvrivanje razliitih veza (putem zakona ili teorijskih principa) izmeu razliitih aspekata empirijskog sveta, koje su odreene naunim pojmovima. to vie niti proistie iz nekog pojmovnog vora, to e snanija biti njegova sistematizujua uloga, ili njegovo sistematsko znaenje. tavie, jednostavnost u smisl ekonomisanja pojmovima predstavlja znaajnu odliku dobre naune teorije. U naunom istraivanju obrazovanje pojma i obrazovanje teorije moraju ii ruku pod ruku. Karakter interpretativnih reenica Dakle, prisiljeni smo da odbacimo da je neki nauni pojam "sinoniman" sa skupom operacija. Jer, prvo, moe postojati, i obino postoji, nekoliko alternativnih kriterijuma za primenu nekog termina koji se, pak, zasnivaju na razliitim skupovima operacija. Drugo, da bismo razumeli znaenje nekog naunog termina i da bismo ga ispravno koristili, moramo da poznajemo i njegovu sistematsku ulogu, na koje nam ukazuju teorijski principi u kojima on funkcionie i koji ga dovode u vezu sa drugim teorijskim termnima. Tree, nauni termin ne moe se smatrati "sinonimom sa" skupom operacija u smislu u kome bi njegovo znaenje bilo u potpunosti njime odreeno; jer bilo koji skup operacija provere prua kriterijume za primenu nekog termina samo nutar ogranienog domena uslova. Tako, operacije upotrebe termometra prua samo deliminu interpretaciju termina "temperatura", jer je ovaj termin primenljiv jedino u okviru ogranienog domena oklnosti. Stoga, koncepcija po kojoj se termini neke teorije pojedinano interpretiraju pomou konanog broja operacijonalnih riterijuma mora biti naputena u korist ideje o skupu principa premoavanja koji teorijske termine ne interpretiraju pojedinano, ve

11

omoguavaju beskonanu raznolikost kriterijuma primene odreivanjem jednako beskonane raznolikosti proveravajuih implikacija za iskaze koji sadre jedan ili vie teorijskih termina.

12