ore Pavievi

Fakultet politikih nauka Beograd

UDK : 321.01 :329.12 Originalni nauni rad DOI:10.2298/FID0702209P

JAVNI UM KAO POLITIKI IDEAL: SHVATANJE D ONA ROLSA

Abstrakt: Tekst razmatra Rolsovu ideju javnog uma kao sredinji deo njegove koncepcije politikog liberalizma. Ideja javnog uma je shvaena dvostruko, kao norma opravdanja i kao politiki ideal. U tekstu su takoe razmotrene neke kritike Rolsove koncepcije i naznaeni mogui naini na koji se Rols mo e odbraniti od njih. Osnovne teze u tekstu su da se Rolsova koncepcija javnog uma mo e odbraniti od standardnih kritika, ali i da sama razotkriva ogranienja politikog ideala liberalne demokratije. Dosledno shvaen, politiki ideal liberalne demokratije mora se odrei pretenzija na moralnu superiornost i oslanjati se na moralni konsenzus koji mo e biti potvren javnim umom politikog drutva. Kljune rei: javni um, D on Rols, politiki liberalizam, moralni konsenzus, javno opravdanje.

1 Koliki je znaaj sam Rols pridavao ovom pojmu pokazuju njegovi stalni pokuaji da ga doradi i redefinie. Njegova poslednja dela posveena su tome. Novi predgovor iz 1996. godine za knjigu Politiki liberalizam iji je najvei deo posveen ideji javnog uma, kao i tekst Jo jednom o ideji javnog uma, objavljen zajedno sa studijom Pravo naroda 1999. godine su njegovi poslednji samostalno napisani radovi posle serije mo danih udara koje je pre iveo. U nedavno objavljenoj knjizi The Legacy of John Rawls, koja pretenduje da stavi taku na naslee ovog filozofa, tri od osam tekstova, posveenih posebnim temama, bavi se idejom javnog uma (Brooks and Freyenhagen, eds., 2005).

209

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2007

U poslednjoj fazi razvoja teorije pravde D ona Rolsa (John Rawls) jedan pojam je imao istaknuto mesto. To je pojam javnog uma (public reason)1. Pojam javnog uma nije novi pojam. U anglosaksonskom govornom podruju on se upotrebljava najkasnije od Hobsa i odnosi se na prirodu politikih odluka. Kod samog Hobsa, ovaj pojam je blizak klasinom pojmu dr avnog razloga i njegov sadr aj ine odluke suverena. Prema Hobsu, potrebna je jedna, javna linost koja e personifikovati linost dr ave i ije e odluke va iti kao obavezujui razlozi za postupanje. esto se u ovom smislu navodi Hobova reenica iz prepiske sa biskupom Batlerom: Niti moji

niti biskupovi razlozi nisu javni razlozi (navedeno prema, Gauthier, 1995). Javni razlozi moraju va iti za sve: a takve su samo suverenove odluke. Pravda kao javno dobro mogua je samo kada postoji suveren koji mo e da arbitrira, koji ima poslednju re i mo da iznudi svoju odluku. Javni um se u ovom smislu, kod velikog broja autora, shvata kao um dr ave, bilo kako da je ona ureena. Rolsova ideja je drugaija. Za njega javni um nije um autorizovane linosti ili politikog tela koje, prema odreenim pravilima, donosi politike odluke. Njegova ideja javnog uma ne odnosi se na dr avu, nego na politiko drutvo. Dakle, na graane koji, kao slobodni i jednaki, pokuavaju jedni drugima da opravdaju sistem prinudnih pravila koji moraju svi da slede. Stoga je javni um za njega zajednika taka gledita koju graani zauzimaju kada politiki ureuju meusobne odnose. Javni um je normativni politiki ideal. Rols smatra da je politiki ideal oko koga bi graani zapadnih drutava mogli postii konsenzus zasnovan na javno prihvaenim razlozima poredak liberalne demokratije zasnovan na dva principa pravde koje on predla e. Pojam javnog uma se ne pojavljuje se u Rolsovoj najpoznatijoj knjizi Teorija pravde. U ovoj knjizi se govori o pojmu uslova javnosti. Uslov javnosti je spoljanje, formalno ogranienje prihvatljivim nainima opravdanja i predstavlja najva nije formalno obele je dobro ureenog drutva. Drutvo je, najkrae reeno, dobro ureeno kada opravdanje njegovih osnovnih ustanova mo e zadovoljiti uslov javnosti. Uslov javnosti je u bliskoj vezi sa idejom javnog opravdanja. Opravdanja koja ne mogu da zadovolje uslov javnosti nisu prihvatljiva. U kasnijim radovima Rols razrauje ideju uslova javnosti i naziva ga puni uslov javnosti, iji je sadr aj izlo en kroz trostepeno tumaenje. Trostepeno tumaenje uslova javnosti ukljuuje punu koncepciju javnosti u kojoj se pretpostavlja ne samo da mora biti poznato da svako prihvata i zna da svi drugi prihvataju predlo ene principe pravde, nego moraju biti poznati i razlozi zbog kojih neko prihvata predlo enu koncepciju, kao i metode propitivanja i naini zakljuivanja pomou kojih se dolazi do ovih principa i na osnovu ega ih on smatra opravdanim. Ovo tumaenje uslova javnosti se mo e shvatiti kao ideja javnog opravdanja koja mo e slu iti kao test kada je uslov javnosti zadovoljen.

ORE PAVIEVI

210

Od 1985. godine Rols uvodi ideju javnog uma, koja jo potpunije specifikuje uslov javnosti. Ideja javnog uma je po mom sudu najva nija i najkontroverznija nova ideja koju Rols uvodi nakon Teorije pravde. Ona ima dvostruku ulogu: ona je normativni princip opravdanja (Scanlon, 2003: 157 i dalje) i politiki ideal (PLs: 253 i dalje). Radi se o slo enoj ideji, o idealu politikog poretka koji se mo e opravdati javno, kada graani dobrovoljno, jedni sa drugima upotrebljavaju svoje intelektualne i moralne sposobnosti. 2

Javni um kao norma opravdanja

Javni um kao norma politikog opravdanja sintetie dve ideje. Prva je ideja drutvene racionalnosti, za koju Rols koristi i izraz razlo nost, a druga je ideja javnosti. Prvo pitanje na koje treba odgovoriti jeste, ta je umno u javnom umu. Rols upuuje na nain donoenja politikih odluka. Nain donoenja odluka u politikom drutvu on opisuje kao um tog drutva: Politiko drutvo i svaki zaista razlo an i racionalan akter, bez obzira da li se radi o pojedincu, porodici ili udru enju, ili ak konfederaciji politikih drutava, ima svoj nain formulisanja planova, svrstavanja ciljeva po prioritetu i donoenja odluka u skladu sa tim. Nain na koji politiko drutvo to ini je njegov um; njegova sposobnost da to ini takoe je njegov um, iako, u drugom smislu: to je intelektualna i moralna mo ukorenjena u sposobnosti njegovih lanova (PLs: 253). Razliiti tipovi politikih poredaka razliito ureuju nain donoenja odluka. U autokratskim ili aristokratskim porecima, um drutva jeste um vladara, jednog ili nekolicine. Javni um ili preciznije javna upotreba uma je karakteristina za demokratska drutva, jer je u demokratskim drutvima um onih koji vladaju isti kao um onih nad kojima se vlada. Javni um ne pravi razliku graana na vlasti i graana podanika u pogledu njihove racionalnosti. Svi graani se shvataju kao slobodni i jednaki. Zbog toga Rols ka e da e oni koji
Stoga nije udno kada Brus Ekerman ka e da e politiki liberalizam preiveti ili zamreti u naporu da konstruie konstitutivni oblik javnog uma onaj koji e dopustiti veoma razliitim vrstama ljudi da zajedno razmiljaju o temeljnim pitanjima drutvene pravde. (Ackerman, 1994: 368).
2

211

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2007

ORE PAVIEVI

odbacuju ideju ustavne-demokratije ... naravno odbacivati i ideju javnog uma (LP: 32). Umnost o kojoj Rols govori jeste poseban sluaj drutvene racionalnosti, koja se odnosi na donoenje va nih politikih odluka. Javni um je ogranien u ovom pogledu. Ne spadaju svi oblici drutvene racionalnosti u ovu kategoriju. U takozvani, nejavni um, spadaju ustanove civilnog drutva, mediji, univerziteti i sva druga javna mesta na kojima se raspravlja o pitanjima javnosti, ali se ne donose obavezujue odluke koje se odnose na sve graane i ne zahteva se njihovo sprovodjenje pomou dr avnog aparata prinude. Drugo va no pitanje jeste ta je to to je javno u javnom umu. Um je javan na tri naina (PLs: 253-254, PN: 171). Prvo to je um javnosti, odnosno um publike koja uestvuje u politikim raspravama, a u demokratskim drutvima publiku ine svi graani. Drugo um je javan jer je predmet koji razmatra dobro javnosti (res publica). Tree, on je po prirodi i sadr aju javan. Njegova priroda i sadr aj su javni jer se izra avaju u javnom rasuivanju. Po prirodi je javan jer ga odreuju ideali koji su izra eni politikom koncepcijom pravde koja se oslanja na javnu politiku kulturu, a po sadr aju jer se sam um upotrebljava zajedno sa drugima (neskriveno). Javni um je, u ovom pogledu, samorefleksivan, njegovi principi opravdanja se odnose i na njega samog (Solumn, 1993: 735). Ideal javnog um mora moi biti opravdan pomou javnog uma, odnosno samo pomou razloga koji su javno pristupani i odnose se na osnovnu politiku povelju drutva koja graane tretira kao slobodne i jednake. Praktina posledica tree odlike javnosti javnog uma jeste veoma znaajna. Javni um se mora moi prikazati kao ishod i vodilja javnih rasprava i debata koje zadovoljavaju princip reciprociteta3. Politiko drutvo se konstituie radom javnog uma, koji polazi od principa implicitnih u javnosti i preispituje ih u javnosti u kojoj publika slobodno ispoljava sposobnost praktinog rasuivanja. To je nain na koji javni um deluje kao norma politikog opravdanja.
3 Na ovom mestu se ideja javnog uma pribli ava Habermasovoj ideji idealne govorne situacije (ili Apelovoj idealne komunikativne zajednice), ali se ne radi istim idejama. Kljuna razlika sastoji se u domenu rekonstruisane situacije. Rolsova ambicija nije da utemelji politiku koncepciju u filozofskim idejama istine ili ispravnosti, nego samo da poka e da ona mo e shvatiti kao ishod slobodne upotrebe uma, ma kakve druge karakteristike imala. U svrhu postizanja konsenzusa nije neophodno da pretpostavimo da je ona istinita ili ispravna, to takoe ne znai da nije.

212

Racionalnost javnog uma poiva na tri osobine: Prvo, javni um je opti u dva smisla. On je, najpre, univerzalan jer ukljuuje moralne i intelektualne sposobnosti svih graana koji su spremni da se, pod odreenim uslovima, u svom javnom delovanju orijentiu prema zakljucima praktinog rasuivanja. Takva je po njegovom sudu velika veina graana. Veoma mali broj razloga bio bi iskljuen iz razmatranja, i to su razlozi onih graana koje iznose graani koje Rols naziva nerazlo nima, a koji po njemu mogu biti suludi i agresivni. U drugom smislu, javni um je opti jer su predmeti njegovog razmatranja najtemeljnija javna dobra: osnovna pravda i sutinski ustavni elementi. Javni um definie samo najoptije elemente koncepcije pravde i nain na koji se oni uklapaju u ustav i tumae. On ostavlja otvorenim mnoga pitanja za ustavnu konvenciju ili zakonodavna tela. Drugo, javni um deluje neskriveno, odnosno, nastoji da iskljui elemente koji mogu rezultirati u politikoj ili ideolokoj manipulaciji. Ne postoje skriveni razlozi koji su odluujui. Izgradnja politikog ideala treba da potvrdi da ne postoji potreba da pretpostavljamo postojanje skrivene ruke, neprozirne racionalnosti koja ureuje odnose iza lea graana: bilo u obliku bezline nevidljive ruke, iji je model tr ite, ili u obliku line mrane ruke, oliene u diktatorskom sistemu preferencija. Tree, javni um je dovoljno i kompletno objanjenje nastanka i funkcionisanja politikog poretka. Javni um se ne oslanja ni na ta drugo osim na dugoronu i slobodnu upotrebu uma u javnosti. Oekivanje je da je on sposoban da se vremenom nametne kao jedini politiki autoritet u pogledu nekoliko najva nijih pitanja o vrednostima zajednikog ivota, koji je sposoban da ponudi javnu osnovu opravdanja u pogledu dogmatskih moralnih neslaganja, koja su nereiva unutar javnog polja. Ovaj zahtev nije toliko jak koliko to na prvi pogled izgleda. Da postoji zajednika osnova koja je rezultat delovanja praktine racionalnosti u javnosti ne znai da su sporovi reivi, odnosno da su sva razlo na uverenja podjednako razlo na ili da je jedno od njih najrazlo nije na osnovu dostupnih svedoanstava. Ideja je da se poka e da postoji zajedniki praktini um (razlonost i racionalnost) koji graane vodi u razliitim pravcima, ak i kada je njegova javna upotreba, sa take gledita pojedinca, iskrena i potpuna. Zajednika osnova se mo e rekonstruisati kao politiki

213

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2007

ideal javnog uma, koji treba da bude sposoban da iznese teret opravdanja za postizanje konsenzusa oko principa ispravne ravnote e politikih vrednosti koje mogu pravedno rasporeivati prednosti i terete drutvene saradnje.

Javni um kao politiki ideal

Naravno, gorenavedni uslovi ne bi bili ni od kakve koristi ukoliko se ne bi moglo pokazati da javni um mo e generisati odreeni politiki ideal. Bez adekvatnog opisa politikog ideala teorija bi ostala na nivou ispraznih normativnih razmatranja. Rols smatra da je javna politika kultura zapadnih drutava sposobna da opravda i generie najva nije elemente liberalno-demokratskog poretka. Javni um kao politiki ideal liberalno-demokratskog poretka sadr i sledee elemente: pitanja i forume, ideju demokratske koncepcije graanstva, sadr aj javnog uma. Javni um, prema tome, definie teme, prostor, uesnike i principe autoritativne politike rasprave. Skoro svaki od ovih elemenata zaslu uje posebnu raspravu. Na ovom mestu emo se ograniiti samo na grubi opis i neke sporne take. Teme koje javni um delegira za javno prosuivanje jesu samo teme koje se tiu sutinskih ustavnih elemenata i osnovne pravde. One su specifikovane principima pravde i tiu se osnovnih prava i sloboda i drutvenih nejednakosti. Nisu sve politike teme pitanja javnog uma, niti su sve odluive sa stanovita javnog uma. Na primer, o pitanjima zatite okoline, finansiranja umetnosti i mnogih drugih javnih politika mora se odluivati veinskim principom. Drutveni prostor javnog uma Rols naziva forumima. Forumi javnog uma se odnose na zvanina mesta i zvanine uloge u kojima se graani bave javnim zastupanjem. To su politike partije tokom kampanje i njihovi kandidati u javnim istupima, parlament, graani na izborima itd. Uzorna ustanova jesu sudovi i posebno Vrhovni sud (ovde Rols misli na Vrhovni sud u ulozi Ustavnog suda) koji ima obavezu da javnosti obrazlo i svoje odluke i poka e na kojim principima, praksama i dokumentima su zasnovane njihove odluke. Rols razlikuje uesnike u slu benoj ulozi od graana. Javni um u tom smislu odreuje ideal demokratskog graanstva koji definie kako se graani odnose meu sobom kada stupaju u politike odnose unutar osnove strukture drutva, odnosno kada odluuju o

ORE PAVIEVI

214

Neki su, zbog toga, smatrali da Rols sam in glasanja smatra javnim inom. Meutim, ovde se ne radi o proceduri glasanja, to je tehniko pitanje iji je cilj da iskljui manipulacije, pritiske itd. Radi se o prirodi glasanja kao diskrecionog, tajnog ina. Rols smatra da naa odluka u tom smislu mora moi biti obrazlo ena javnim razlozima koji su razumljivi drugima i da imamo moralnu obavezu da nae javne, ne privatne, razloge za glasanje izlo imo testu javnosti.

215

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2007

tome kada i kako e se vriti prinuda jednih nad drugima. Njihovo uzajamno ophoenje mora biti u skladu sa principom legitimiteta koji predvia da je vrenje politike moi opravdano kada se vri u skladu sa ustavom, ako je razlo no da oekujemo da e njegove osnovne elemente potvrditi svi graani u svetlu principa i ideala koji su im prihvatljivi kao razlo ni i racionalni (PLs: 258). Ideal demokratskog graanstva ukljuuje i graanske du nosti koje se ne mogu zakonski propisati. Jedna je du nost graanske uljudnosti (duty of civility) koja podrazumeva da imaju moralnu obavezu da svoje politike stavove, vrednosti i postupke, ukljuujui i glasanje4, objasne drugim graanima u svetlu politiki vrednosti javnog uma, a ne polazei od svojih moralnih, religijskih ili filozofskih uverenja. U ovu graansku du nost spada i spremnost da se drugi sasluaju i nepristrasnost pri odluivanju kada bi bilo razlo no da se njihova gledita usklade (isto). Druga va na du nost graana jeste da mogu razumeti kako politiki ideal javnog uma deluje. Ona podrazumeva da graani imaju odreeno obrazovanje o politikom poretku kako bi mogli biti punopravni i aktivni graani tokom celog ivota. To podrazumeva i obavezu da obrazovanje dece obuhvati poznavanje njihovih ustavnih i graanskih prava, kako bi, na primer, znali da u njihovom drutvu postoji sloboda savesti i da otpadnitvo nije krivino delo po zakonu; a sve zato da bi se osiguralo da njihova dalja pripadnost odreenim sektama, kada postanu punoletni, ne bude zasnovana samo na nepoznavanju osnovnih prava ili u strahu od kazne za prekraje koji ne postoje. (isto, 239) Sadr aj politikog ideala javnog uma ine dve vrste politikih vrednosti. Najpre, to su supstantivni principi pravde, odnosno neki iz porodice liberalnih principa pravde, a najbolje je da to budu principi pravde kao nepristrasnosti. U dobro ureenom drutvu, dakle, javno shvatanje pravde pru a uzajamno priznatu taku gledita sa koje graani mogu prosuivati njihove zahteve za politika prava u odnosu na politike ustanove ili jedan prema drugome. (JFR, 9).

Druga vrednost odnosi se na smernice za propitivanje: principe rasuivanja i pravila za dokazivanje u ijem svetlu graani treba da odlue da li se supstantivni principi pravilno primenjuju i da utvrde zakone i politike koji ih najvie zadovoljavaju (isto, 265). Smernice su va ne kako graani, a posebno graani na vlasti ne bi primenjivali principe pravde polazei od vlastitih obuhvatnih uenja i time doveli u pitanje kompletnost politike koncepcije pravde. Svaka od ovih taaka politikog ideala javnog uma bila je predmet posebne kritike i zaslu uje posebnu pa nju, koju joj ovde ne mo emo pokloniti. Rasprava je dobila mnogo novih dimenzija i u prvi plan su izbile razliite varijante demokratske i pluralistike alternative Rolsovoj teoriji. Politiki liberalizam otvorio je nova pitanja o odnosu liberalizma i demokratije, religije, nacionalizma, feminizma itd. U daljem tekstu u se usredsrediti samo na one teme i kritike koje su u neposrednoj vezi sa onim to je, prema mom mieljenju, sredinji problem Rolsove teorije. To je odbrana umne vere u mogunost postizanja moralnog konsenzusa koji bi slu io kao javna osnove za opravdanje pravedne sheme saradnje u liberalno demokratskim drutvima. Za Rolsa, podsetimo se, to znai pokazati da graani u dovoljnoj meri raspola u intelektualnim i moralnim sposobnostima da, pod razlo no povoljnim uslovima, mogu uspostaviti shemu saradnje zasnovanu na odnosima uzajamnog potovanja. Rols je tokom karijere delimino modifikovao svoje gledite o tome koji su to razlo no povoljni uslovi. Zbog toga u najpre razmotriti razloge koji su Rolsa naveli da u drugoj knjizi Politiki liberalizam modifikuje svoju teoriju i uvede u igru ideal javnog uma.

Modifikovana ponuda: Politiki liberalizam i Teorija pravde

U svojoj prvoj knjizi Teorija pravde Rols je verovao da bi graani prihvatili principe pravde kao moralno ispravne ukoliko bi ih prepoznali kao fer ponudu za ureenje drutvene saradnje (to se dokazuje argumentom iz prvobitnog polo aja), ukoliko ne nameu nepodnoljive moralno-psiholoke terete (argument o teretu prihvatanja) i ukoliko mogu funkcionisati kao javna povelja dobro ureenog drutva (argument o kongruenciji). Rolsa, u Politikom liberalizmu, brinu dve mogunosti koje proizilaze iz toga da dva principa pravde, kako su protumaeni u Teoriji, predstavljaju samo jedan od
ORE PAVIEVI

216

legitimnih oblika ispoljavanja slobodne upotrebe intelektualnih i moralnih sposobnosti. Jedna mogunost jeste da neki graani mogu odbiti da prihvate dva principa pravde zato to smatraju da se oni zasnivaju na filozofskom uenju koje odbacuje ono to oni smatraju izvorom krajnjih vrednosti. Graani vernici imaju dobrog razloga da odbace dva principa pravde ukoliko u paketu moraju prihvatiti i opravdanje koje se za njih nudi, jer u njihovim oima, i nakon iskrenog i trajnog prosuivanja, naelo moralne autonomije nije znaajnije od vrednosti koje je bog objavio. Slino mo e va iti i za druge graane: utilitariste, pluraliste, metafiziare itd. Druga mogunost jeste da, ak i ako prepoznaju snagu ovih razloga, oni mogu za njih predstavljati neprihvatljiv teret, jer ih teraju da se odreknu svojih uenja o tome koje su krajnje vrednosti u ivotu. U liberalno demokratskom drutvu ureenom prema Teoriji pravde, ovi graani bi mogli izgubiti moralnu orijentaciju. Ove dve mogunosti bi mogle dovesti do toga da takvo drutvo, ak i ako bi jednom bilo postignuto, ne bi moglo da opstane u istom obliku tokom vremena. Zbog toga Rols u Politikom liberalizmu modifikuje ponudu. Umesto delimino obuhvatne moralne teorije, on iste principe nudi kao politiki ideal, i pokazuje kako je u pogledu njega mogue postii konsenzus unutar granica praktinog uma. Slobodna upotreba intelektualnih i moralnih sposobnosti nas ne vodi do javne afirmacije iste moralne koncepcije, nego do preklapanja moralnih koncepcija unutar granica praktinog politikog rasuivanja. Politiki ideal je predstavljen kao istovremeno neutralan u odnosu na razliita moralna i druga razlo na obuhvatna uenja i kao sutinski deo svakog od njih. Njegovo izvoenje se mora moi predstaviti kao ishod slobodnog i javnog politikog promiljanja graana, koji u svojim ne-javnim ivotima istovremeno razvijaju shvatanje o tome ta u ivotu predstavlja krajnju vrednost. Samo politika koncepcija mo e biti javna u punom smislu rei i predstavljati ispoljavanje zajednike ljudske umnosti. Privatna i asocijativna upotreba intelektualnih i moralnih sposobnosti je pluralna. Zbog toga Rolsa sada brine obrnuta mogunost, da ono to je ishod zajednike ljudske umnosti, politika koncepcija, ne bude tumaena unutar granica privatne i asocijativne upotrebe praktinog uma. Na taj nain bi politiki ideal, mada opravdan nezavisno od svih obuhvatnih uenja, naknadno dospeo pod kontrolu neke od njih. Tu-

217

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2007

maenje principa pravde iz nekog obuhvatnog uenja imalo bi sline uinke kao i njegovo opravdanje samo na osnovu jednog od njih. Zbog toga Rols politiki ideal predstavlja kao ideal javnog uma, nain na koji graani rasuuju kada raspravljaju o politikim pitanjima vezanim za osnovnu pravdu. Prihvatajui ovaj ideal, graani prihvataju kao du nost da usvoje odreenu formu javnog diskursa (PLs: 283). Re je o obliku javnog diskursa koji se u potpunosti odvija unutar javnog uma, koji potuje imanentne principe pravde, kao i usvojene smernice i pravila propitivanja, dokazivanja i upotrebe svedoanstava. Ova du nost je moralna po karakteru i podrazumeva da ovakvoj formi diskursa dajemo prednost nad privatnim i asocijativnim moralnim normama i pravilima raspravljanja. Ona je ispunjena kada potujemo ideal javnog uma i njime izra ene principe legitimnosti, a potujemo ih kada: a) dajemo veoma veliku i normalno preovlaujuu te inu idealu koji on propisuje; b) verujemo da je javni um na odgovarajui nain kompletan, to znai da za veliku veinu fundamentalnih pitanja, a po mogustvu i sva, pravi odgovor daje kombinacija ili ravnote a samo politikih vrednosti; i konano c) verujemo da konkretno miljenje koje mi predla emo, kao i zakon ili politiku koji su na njemu zasnovani, izra avaju razlo nu kombinaciju i ravnote u tih vrednosti (isto: 282-283). Ovako dopunjena i izmenjena teorija pravde treba da pru i odgovor na jo jedan od konflikata koji optereuje savremena drutva: da li vera i demokratija mogu produktivno saraivati u pravednom drutvu ili se moraju uvek iznova sukobljavati. Ovde se pojam vera koristi u najirem znaenju i odnosi se na uenja koja se ne oslanjaju na racionalno-kritiko preispitivanje uverenja i koja ne te e demonstraciji izvesnosti i optosti znanja, uobiajeno za prosvetiteljsku tradiciju. Ono to je ovde va nije jeste da Rols nadmonost politikog liberalizma u odnosu na pravdu kao nepristrasnost vidi upravo u tome da on zadr ava osobenosti liberalnog politikog poretka, a da istovremeno u svoje legitimaciono telo mo e ukljuiti i graane vernike, koji se pri tome ne moraju odrei najznaajnijih delova vlastitih uenja. Vrlina politikog liberalizma jeste da i oni mogu aktivno podr avati principe liberalnog politikog poretka i istovremeno slediti vlastita uenja bez velikih psiholokih i socijalnih trokova.5
Ova teza je dosta osporavana prigovorom o shizofrenoj strukturi linosti graanina, koju navodno pretpostavlja Rolsova teorija, koji su prinueni da u razlii5

ORE PAVIEVI

218

tim sferama ivota slede razliit skup pravila i razliite naine zakljuivanja na koje ih nagoni javni um. Prigovor se pojaava i esto naziva opravdavajua shizofrenija (Daniels, 2000: 148-153) jer graani moraju da vode dvostruko moralno knjigovodstvo. Ovaj argument ima vie verzija od kojih su neke trivijalne, ali u njegovom jaem obliku, preklapajui konsenzus i javni um zahtevaju od graana da ine znaajne moralne kompromise koji ugro avaju njihov moralni integritet: najpoznatiji su sluajevi dubokih moralnih neslaganja kao to su abortus, verske prakse u kolama, zatita ivotinja itd. Uzrok toga je neodgovarajue povuena linija javno-nejavno, odnosno politikog i moralnog, koja dovodi u pitanje saglasnost javnih razloga i nejavnih vrednosti. O ovom problemu e biti posebno raspravljano

219

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2007

Zbog toga, Rols smatra da Politiki liberalizam uspostavlja adekvatniju ravnote u javnih politikih razloga, jer, u najmanju ruku, mo e pru iti odgovor na vei broj konflikata nego Teorija pravde. On smatra da postoje tri osnovne vrste konflikata koje ugro avaju stabilnost (iz ispravnih razloga) savremenih liberalno-demokratskih drutava: Tri su osnovne vrste spornih pitanja koja graane dovode u sukob: sporovi koji proistiu iz nepomirljivih sveobuhvatnih doktrina; oni koji proistiu iz razlika u statusu, klasnom polo aju ili zanimanju, ili razlika u etnicitetu, rodu ili rasi; i konano, oni koji proistiu iz tereta rasuivanja. Politiki liberalizam se prevashodno bavi prvom vrstom konflikata. On smatra da ak iako su sveobuhvatne doktrine nepomirljive i ne mogu ostvariti kompromis, graani koji afirmiu razlo ne doktrine ipak mogu imati zajednike razloge druge vrste, odnosno javne razloge date kroz politiku koncepciju pravde. Takoe verujem da takvo drutvo mo e da razrei i drugu vrstu sporova koja ukljuuje konflikte temeljnih interesa graana politikih, ekonomskih i socijalnih ... Politiki liberalizam se eksplicitno ne bavi ovim konfliktima ve preputa da ih razmotri pravda kao nepristrasnost ili neka druga razlo na koncepcija pravde. Konano, konflikti koji proistiu iz tereta rasuivanja uvek postoje i ograniavaju obim mogueg sporazumevanja (PN: 224-225) Prednost politikog liberalizma, dakle, jeste u tome to je u stanju da apsorbuje vei broj destabiliuih konflikata nego pravda kao nepristrasnost. Rolsu je ovaj korak ka jo veoj apstrakciji bio potreban da bi izbegao potencijalna neslaganja koja mogu ugroziti stabilnost principa pravde. U pluralistikim drutvima takvi su, izmeu ostalih, doktrinarni konflikti koji se prenose u politiko polje. Stoga je potrebno ove konflikte pacifikovati i, ako je njihovo izmirenje nemogue, izbei. Doktrinarni konflikti ne smeju postati poli-

tiki konflikti ili su anse da se ostvari pravedno i stabilno drutvo veoma male. Teorija pravde ne daje dovoljno znaaja ovim sukobljavanjima i otvara prostor da oni kontaminiraju politiko polje. Duboka doktrinarna uverenja su prema Rolsu, od pojave hrianstva postala va na, a sa pojavom reformacije i izvor sukobljavanja. To je stanje stvari koje se nije promenilo, bez obzira na prosvetiteljsko obeanje da e napredak znanja voditi razreenju doktrinarnih politikih sporova. tavie, nauka je postala strana u doktrinarnom politikom sporu, jer je malo naunih znanja postalo neproblematini deo javne kulture, a nedovoljan broj politikih pitanja, pokazalo se, razreiv opte priznatim naunim metodama. Odgovarajua ravnote a razloga u javnom politikom polju, stoga, mora uzeti u obzir znaaj doktrinarnih neslaganja i uva avati makar ona koja nisu rezultat indoktrinacije, manipulacije, ideologije ili prisile. Stoga politika koncepcija mora tra iti nain da razrei ove sporove, neke tako to e dovesti do izmirenja, a druge tako to e ih zaobii. Metod pomirenja i metod izbegavanja su stoga dva osnovna mehanizma javnog uma kada su u pitanju duboki doktrinarni sporovi. Na taj nain, politiki liberalizam ostvaruje bolju ukupnu ravnote e razloga, bez obzira na gubitke koji se mogu uoiti kada teoriju posmatramo sa neke specifinije, moralne ili filozofske, take gledita. Za mnoge je, meutim, ovo bio alostan ishod napora iz Teorije pravde.

Kritike: moralni i filozofski gubitak

Postoje dve osnovne linije kritike Rolsove shvatanja javnog uma kao koncepcije koja proizvodi gubitke. Jedna se tie etikog gubitka, a druga filozofskog gubitka, odnosno priznanje kapitulacije filozofije pred politikom. a) Najva niji moralni gubitak jeste odricanje od koncepta (racionalne) moralne autonomije pojedinca. Odricanjem od koncepta autonomije Rols doputa kao moralno opravdane odreene neliberalne nepolitike (nejavne) prakse, koje njegovu poziciju dovode u opasnu blizinu konzervativizma, kako ovaj pojam razumeju ameriki liberali. Politiki liberalizam ne garantuje graanima politiko okru enje koje promovie uslove za ostvarenje racionalne moralne autonomije pojedinaca. Umesto toga, Rols smatra da je dovoljno da

ORE PAVIEVI

220

bude zagarantovana politika autonomija. To se mo e videti ve iz nove formulacije prvog principa, mada Rols i posebno razmatra ovo pitanje (PL: 72, 81). Racionalna moralna autonomija nije za njega puna autonomija pojedinca, jer mu odrie pravo da ivi u skladu sa koncepcijom dobra koju je izabrao ukoliko ona protivrei naelu autonomije, odnosno, odbacuje mogunost dobrovoljnog odricanja od autonomije u ime nekih drugih vrednosti. Rols smatra da je politika autonomija dovoljna da pojedinci funkcioniu kao graani tokom celokupnog ivota i da, prema tome, ostvaruju graanska prava koja im njihova politika zajednica obezbeuje. Ne samo da nema potrebe da se bli e specifikuje nain na koji e to initi, nego takva specifikacija mo e biti destabiliua za samo liberalno okru enje. Ostvarivanje moralne autonomije ostaje mogue unutar nejavne, privatne i asocijativne sfere. Ono se politiki ohrabruje samo u meri u kojoj je to neophodno da pojedinci budu punopravni graani tokom celokupnog ivota. Sve preko toga za Rolsa bilo bi neopravdano favorizovanje jedne etike koncepcije u odnosu na ostale, koje ne mo e biti opravdano unutar granica javnog uma. Ono to je problematino za kritiare jestu potencijalno konzervatine posledice ovakvog shvatanja autonomije: mogue favorizovanje status quo, koji je inae optereen nasleenim i duboko ukorenjenim nepravdama i mogua legitimacija neliberalnih praksi unutar liberalnog poretka koje vreaju moralni oseaj za pravdu iskrenih i doslednih liberala. Kao prvi izvor konzervativizma u Rolsovoj novoj koncepciji vidi se njegovo insistiranje na javnoj politikoj kulturi kao osnovi opravdanja. O kakvoj politikoj kulturi je re? Izvori javne politike kulture su za njega veoma ogranieni, ona obuhvata politike ustanove ustavnog poretka i javne tradicije njihovog tumaenja (ukljuujui tumaenje od strane pravosua), kao i istorijske tekstove i dokumente koji su deo opteg znanja (PL: 14). U ovom delu se ini da je politiki liberalizam konzervativan, da parazitira na praksi liberalnih institucija. Zbog toga, nekim autorima, on izgleda kao anglo-ameriki provincijalizam (Ackerman, 1994: 376), tavie, pogreno protumaen (Klosko, 1993). Osim toga, postavlja se pitanje kako se osloniti na politiku kulturu ako imamo u vidu negativnu tradiciju zapadne politike kulture i saznanje iz mnogih sociolokih i politikolokih studija da je

221

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2007

pro imajua netolerancija liberalnih graana jedna od najbolje potvrenih injenica moderne politike nauke (Klosko, 1993: 352)? Tu su i veliki padovi Rolsove omiljene ustanove, Vrhovnog suda SAD, kao Dred Scot vs. Sanford (1857) ili Korematsu vs. United States (1944), koje opravdavaju ropstvo na pretpostavci da su robovi orua i da kao takvi nemaju graanska prava ili opravdavaju stvaranje vojnih podruja tokom Drugog svetskog rata za iskljuenje pojedinaca u cilju spreavanja pijuna e i sabota a, u koje su zatvarani amerikanci japanskog porekla i koje do danas nisu opovrgnute. Majkl Sandel, nastavljajui se na ovu liniju kritike, dokazuje da Rolsov nain rasuivanja o politici ak podrazumeva da bi u slavnoj predsednikoj debati o ropstvu Linkoln-Daglas, Rols morao zauzeti stranu Daglasa, jer su javni razlozi bili na njegovoj strani, dok je Linkoln, pozivajui se na tada sporne moralne i religijske vrednosti, protivno javnom umu, pozivao na ukidanje ropstva (Sandel: 1994: 1777-79; 1996: 21-23). Odgovor na ovu vrstu kritike je dosta jednostavan, jer se u Rolsovom sluaju radi o idealu javnog uma, koji razvija idealizovane koncepcije saradnje slobodnih i jednakih graana na razlo nim osnovama. Stoga, on mo e jednostavno odgovoriti da ovi elementi politike kulture naprosto nisu razlo ni, odnosno nisu rezultat slobodne upotrebe intelektualnih i moralnih sposobnosti slobodnih i jednakih graana. Stoga je za njega Linkolnovo stanovite bilo razlo no, mo da najrazlo nije, dok Daglasovo naprosto nije (PN: 221). Daglasovo stanovite zbog toga ne bi ni bilo unutar javnog uma te problem koji Sandel identifikuje i ne postoji. Na slian nain se mo e odgovoriti i na prethodne kritike. Ne ka e Rols da je njegova koncepcija prihvatljiva zato to je u skladu sa javnom politikom kulturom i to se mo e opravdati pozivajui se na razloge prisutne u javnoj politikoj kulturi, nego zato to je i pravedna i opravdiva na takav nain. Mnogi kritiari zaboravljaju prvi deo opravdanja principa pravde kojim se Rols ne bavi eksplicitno u Politikom liberalizmu, jer pretpostavlja da se, uz odreene izmene mogu formulisati isti oni argumenti iz Teorije pravde koji bi iskljuivali takve razloge. Rols smatra da nema potrebe da ponavlja celu konstrukciju i da, ukoliko eli svako to mo e uiniti za sebe, ali i smatra da ona ispravlja sva ona krivljenja koja mogu biti rezultat neprihvatljivih uticaja unutar

ORE PAVIEVI

222

javne politike kulture, na slian nain, na koji je ova konstrukcija proiavala nae promiljene sudove o pravdi u Teoriji pravde. Pozivanje na politiku kulturu u Politikom liberalizmu izra ava relativno jednostavnu ideju, da je dobro ureeni poredak nemogu tamo gde ove vrednosti nisu na neki nain implicitno prisutne u javnoj politikoj kulturi datog drutva i razumljive njihovim graanima, a ne da bilo koje ideje koje oni dele imaju isti normativni znaaj. Rols nema problem sa delom kritike koji ga optu uje za jednu vrstu provincijalizma. tavie, on svesno prihvata ogranienja svoje teorije i ne eli da vlastitu koncepciju liberalne demokratije smatra moralno superiornim politikim idealom pogodnim za sva drutva. Vrednost ideje javnog uma jeste u tome to eksplicira pretpostavke pod kojima se liberalno-demokratsko drutvo mo e shvatiti kao koherentni ideal dobro ureenog drutva. To to prihvatanje vrednosti liberalne demokratije zavisi od mnogih kulturnih, istorijskih i socijalnih pretpostavki ne umanjuje njenu normativnu vrednost, ali dovodi u pitanje moralnu aroganciju sa kojom se njene vrednosti ponekad zastupaju. Pojam javnog uma omoguava nam da i liberalnu demokratiju sagledamo tako to emo njene vrednosti reflektovati na nju samu. To to se one ne ispoljavaju kao liberalne u svim sferama ivota i to u nekim okolnostima ne generiu i opravdavaju liberalni poredak, mo e se shvatiti kao normativni gubitak, ali i kao teroijski doprinos samorazumevanju liberalizma. Drugi izvor konzervativizma u Rolsovoj novoj koncepciji jeste stroga demarkaciona linija izmeu privatne i javne sfere. Prigovor sastoji u tome da je linija privatno-javno previe vrsto i preusko povuena i da to ima konzervativne implikacije koje mogu biti opasan izvor socijalne represije. Formativna drutvena represija u ovom pogledu nije nita manje opasna od direktne dr avne represije. Prigovor jeste da je javni um u ovom pogledu previe uzak i da ne doputa (ili doputa pod nejasnim kriterijumima) izlazak u javnost nekih asocijativnih praksi koje su organizovane hijerarhijski i ohrabruju proizvoljne nejednakosti (Benhabib, 1989b, Fraser and Lacey, 1995, Charney, 1998, Walzer, 1984). Unutar porodice, crkvi, klubova, biznisa, mada ne i unutar politikih ustanova doputene su prakse koje nisu predmet politikih diskusija. Rolsu se ne prigovara samo da su ove ustanove kao crne kutije iji su poslovi izvan politike teorije pravde, ili izvan domena regulacije i intervencije (Fraser and Lacey,

223

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2007

1995: 242) nego da se radi o looj sociologiji koja ne uzima dovoljno ozbiljno socijalne odnose moi koji mogu prerasti u suptilne vrste dominacije, nalik na privatnu vlast (Walzer, 1984: 321-322). Rols na ovaj prigovor mo e odgovoriti na tri naina, od kojih svaki eliminie jedan deo prigovora, mada ga ne odbacuje u celosti. Najpre, problemi o kojima se ovde govori najea nisu predmet osnovne pravde ili sutinskih ustavnih elemenata, dakle nisu deo javnog uma. Naravno, to ne znai da ti problemi nisu znaajni, nego da je potrebna druga vrsta teorije da bi se odgovorilo na njih. Rols naglaava da se on bavi sa nekoliko osnovnih i dugotrajnih problema koji optereuju liberalno demokratsko drutvo. Naravno, ukoliko ovi problemi mogu ugroziti osnovne politike vrednosti ustavni re im ima pravo da se umea da bi ojaao vrednosti tolerancije i uzajamnog poverenja i obeshrabrio razliite vrste religiozne i rasne diskriminacije ...on time ne postaje perfekcionistika dr ava kakvu nalazimo kod Platona ili Aristotela (PL: 195). Probleme koji ne se u do nivoa osnovnih vrednosti poretka ne moramo reavati pomou javnog uma nego ih mo emo reavati na nivou zakonodavstva ili drugim javnim politikama koje ne protivree osnovnim ustavnim elementima. Drugo, Rols je spreman da prihvati da je ponekad opravdano uvoditi razloge sadr ane u njihovim obuhvatnim moralnim uenjima u javno politiko polje (PL: lii), to u prvobitnoj verziji nije bilo doputeno (PL: 10). Rols navodi dva, dosta nespretno formulisana, uslova pod kojima je to opravdano. Prvi je da se time ojaava ideal javnog uma, drugi je da se u dogledno vreme mogu formulisati javni razlozi koji mogu podr ati ono zbog ega su razliita moralna filozofska ili religijska uenja bila uvedena. Ideja je da se u politikoj borbi mo e dopustiti i pozivanje na nepolitike vrednosti ukoliko su u pitanju grupe kojima su ugro ena osnovna prava. Primer za to jeste sluaj Martina Lutera Kinga i borbe crnaca za politika prava, iji su argumenti polazili od obuhvatnih, religijskih i moralnih, uenja. Konano, preveliko omekavanje granice javno-nejavno moe voditi do uruavanja same distinkcije i dovesti do prekomernog politikog meanja. Ovaj argument je uspeno razvio Iuan erni kroz poreenje koncepcije javne sfere ejle Benhabib i Rolsovog shvatanja javnog uma (Charney, 1998) razvijajui ideju D udit klar da je razgranienje privatnog i javnog osobena crtu liberalizma: [Libera-

ORE PAVIEVI

224

lizam] mora odbaciti samo ona uenja koja ne poznaju nikakvu razliku izmeu sfera linog i javnog. ... Va no mesto u liberalizmu nije toliko gde e ova crta biti povuena, nego da ona bude povuena i da ni pod kojim okolnostima ne sme biti ignorisana ili zaboravljena (Shklar, 1998: 6). Preduslov za slobodan asocijativni i lini ivot jeste upravo stavljanje odreenih oblasti ivota izvan sfere politikog. Politika prinuda mora biti poslednji izlaz za ljude ukoliko ele i da potuju zajednike norme saradnje i da sauvaju moralni integritet. Rolsov javni um jeste upravo te ak i osetljiv projekat postavljanja i stalnog preispitivanja ove granice, ali se identiteti graanina i oveka, ve od Aristotela, ne smeju izjednaavati. b) Drugi navodni gubitak koji je doneo politiki liberalizam jeste filozofski. Izraz filozofski gubitak koji koriste mnogi autori odnosi se na rtvovanje vrednosti istine i ispravnosti u ime politikih vrednosti. Mnogi, prijateljski raspolo eni autori su, iz razliitih razloga, kritikovali tezu da moralni principi moraju izbegavati oslanjanje na bilo kakve sporne metafizike, epistemoloke, moralne pretpostavke koje imaju pretenzije na istinitost ili ispravnost (Barry, Hampton, Raz, Scheffler, Bellamy, Hollis, Neal, Steinberger). Ono to je zajedniko ovim kritikama jeste da, iz razliitih razloga, sa aljevaju ili osporavaju reenje prema kome se moralni konsenzus ostvaruje samo kao politika koncepcija. Da bi se odgovorilo na ove prigovore dovoljno je pokazati da Rols ne kida vezu racionalnosti, morala i politike, mada je ne tumai kao jednosmernu. Rolsova ideja povezivanja racionalnosti, morala i politike iz Politikog liberalizma je slo en, ali spektakularan pokuaj spaavanja mogunosti moralnog konsenzusa u liberalno-demokratskim drutvima, uprkos injenici da nas puna i iskrena upotreba naih moralnih i intelektualnih sposobnosti vodi u razliitim pravcima. Rolsova ideja je da se moralno, odnosno razlo no definiu zajedniki uslovi kroz javnu upotrebu uma, a da ih svako potvruje kao racionalne polazei od vlastitih nejavnih uverenja, za koje smatra da su istinita ili ispravna. Razlog za to jeste to on smatra da je shvatanje racionalnog deo obuhvatnog uenja. Samo u ekstremnim sluajevima e takva racionalnost te iti da bude jedini normativni koncept. U tom smislu Rols ka e da bi samo neko ko se bavi filozofijom ili nekom disciplinom u kojoj racionalno ima veliku ulogu (kao to je ekonomi-

225

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2007

ja ili teorija drutvenog odluivanja) mogao da pomisli kako je neophodno da se razlo no izvede iz racionalnog, zato to bi po njemu samo ovo drugo bilo razumljivo. U tom sluaju bi akteri morali da budu postavljeni u okolnosti u kojima su oni predmet odreenih uslova, a ti uslovi izra avati ono to je razlo no (PLs: 86). Meutim, ovako omekana koncepcija racionalnosti ne podrazumeva nu no filozofski gubitak. Logiki posmatrano, dovoljno je da makar jedno od ovih opravdanja bude istinito ili ispravno i itava koncepcija e biti istinita ili ispravna. To to je koncepcija saglasna sa nekim neistinitim u neispravnim uverenjima ima samo neke prednosti: uva stabilnost i omoguuje ljudima da ive sa integritetom. U tom smislu istinitost ili ispravnost nisu rtvovani, ono to jeste rtvovano jesu politika orua za dokazivanje istinitosti ili ispravnosti. Politika prinuda se ne mo e tretirati kao produ ena ruka argumenta. Razlog za to jeste to ne postoji javni resursi da se demonstrira njihova istinitost ili ispravnost. Razlo ni pluralizam je ivotna okolnost, conditio humana, koja nee skoro nestati, a ne mo emo tvrditi ni da e ikada nestati. Zbog toga, nema potrebe da insistiramo na tome da se svi graani ujedinjuju oko neke javne filozofije ili javnog morala, kako na primer Sandel (1996) pretpostavlja. To od nas ne zahtevaju ni filozofija ni politika. To bi znailo da umesto privr enosti praksama argumentacije i principima zajednikog ponaanja, insistiramo na tome da svi misle kao mi i da se svoje ponaanje opravdavaju istim razlozima. Insistirati da svako opravdava svoje slobodne i dobrovoljne politike privr enosti na isti nain na koji to mi inimo isto je kao insistiranje da se rasuivanje mora povinovati jedinstvenom i prethodno datom obrascu. Ovo nije ni filozofija ni politika, nego naprosto fanatizam (Krasnoff, 1998: 290). Politika upotreba pojmova istinitosti i ispravnosti mo e imati takve posledice. Gore navedene kritike ne vode rauna da je va nije to su koncepcije o kojima je re sporne i vode u neslaganja, nego to su metafizike, filozofske, moralne, religijske itd. Rolsa ne interesuje klasifikacija i geneaologija nekih ideja nego koliko su sposobne da iznesu teret konsenzusa u vezi sa politikim idealom javnog uma. On ak prihvata da i njegovo uenje mo da poiva na metafizikim pretpostavkama, ali da je va nije to one daleke, opte i neproblematine (PL: 29, fn. 31), ili da ih mo emo tretirati kao

ORE PAVIEVI

226

truizme (PN: 162). Da bi opravdanje bilo mogue, moramo poi od pretpostavki koje prihvataju svi. Takve pretpostavke nam ne mo e obezbediti nijedna od obuhvatnih doktrina, nego mogu nastati samo kao rezultat trajnog drutvenog i politikog procesa konstrukcije i opravdanja koje ukljuuje sve. U tom pogledu se pria o filozofskom gubitku, da parafraziram Danielsa, zasnovana na filozofskom snu, to je gubitak neega to nismo ni imali (Daniels, 2000: 147).

Kritike: moralni i filozofski viak

Ako su kritike vezane za moralni i filozofski gubitak manje vie porodine i imaju prizvuk nostalgije za preteranim oekivanjima od Teorije pravde, kritike vezane za moralni i filozofski viak nastoje da izau izvan rolsovskog okvira politikog filozofiranja. Postoje dva tipa ovakve kritike, jedna se oslanja na mitovo razumevanje politikog kao polja sukobljavanja, a druga na tradiciju konstitucionalizma. Za obe je Rolsova koncepcija javnog uma suvina. Za prve jer se javnim umom iskljuuju neka va na pitanja iz polja politikog, za druge, ona je naprosto nepotrebna, sav posao se mo e obaviti i na nivou ustavnog konsenzusa. Mo da najrairenija kritika Rolsovog ideala javnog uma jeste da on sadr i neodgovarajue i neodr ivo shvatanje politikog. Ovaj tip kritike, demokratski reinterpretiran, obnavlja mitovu kritiku liberalizma iz prve polovine dvadesetog veka, da liberalizam nije u stanju da shvati i obuhvati sutinu politikog, koja je po prirodi sukob, ali ne sukob neprijatelja, nego politikih suparnika sa razliitim vizijama dobrog ivota6. Ovde treba imati na umu da se ovde ne radi samo o moralnom pluralizmu, odnosno pluralizmu naina shvatanja dobrog ivota, nego i o neslaganju kakva je vrednost politike, i kao naina voenja ivota i kao sredstva za ostvarenje linih i kolektivnih vrednosti7. Rezultat nove Rolsove teorije jeste da ona nu no vodi
U razliitim varijantama ovaj argument se mo e pronai kod razlititih autora: Walzer (1981), Connoly (1990), Wolin (1996), Mouffe (1993), Alejandro (1996), Newey (1997, 2001), Williams (2001) 7 Alehandro u svom tekstu razlikuje etrnaest razliitih koncepata politike koji se javljaju u zapadnoj tradiciji, od kojih Rolsova koncepcija iskljuuje najmanje etiri, a duboko je politika samo u tri smisla u kome se politiko razume. Sa ostalima je manje vie kompatibilna. (Alejandro, 1996: 2, 20-21)
6

227

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2007

do apolitine i nedemokratske koncepcije graanstva: Rolsijanska politika je ... toliko okupirana iskljuivanjem pitanjima oko kojih postoje podele da mo e ugroziti stabilnost dobro ureenog drutva i toliko zainteresovana za iskljuenje svih sluajnosti da mo e biti prepreka redovnoj primeni principa pravde i proizvesti pasivno graanstvo koje e radije preutati svoju kritiku nego to e rizikovati nestabilnost politikog poretka. (Alejandro, 1996: 21) Rasprava nije nova, ona obnavlja stare sporove o odnosu politike i filozofije koji se prote u vekovima i periodino obnavljaju, od vremena sofista i Sokrata. U umerenijem obliku i sa manjim opsegom, ova raspravlja se javlja i kao spor, ili vie kao sukob malih razlika, o odnosu liberalizma i demokratije. U sreditu ovog spora su pitanja o granicama i nainu ureenja politikog polja imajui u vidu neizbe nost postojanja nesamerljivih moralnih i politikih koncepcija u nekom drutvu. Pitanje je kako se politiki ophoditi prema ovoj raznovrsnosti i koji su to resursi koji stoje na raspolaganju da se problemi raznovrsnosti ree ili makar umire. U sna nijem obliku ona se ispoljava kao argument o prioritetu politikog nad teorijskim i pretpostavlja, u krajnjem, da politiki argumenti odreuju ak i pitanja o granicama politikog: npr. da li politika treba da se mea u sport, ili da promovie umetnost, da brine o zdravlju graana, propisuje nain merenja vremena itd. Prema ovoj tezi, to mogu biti politika pitanja ukoliko postoje duboka neslaganja koja zahtevaju hitno razreenje. Argumentacija, u grubim crtama, ide na slei nain. Ureenje poredaka ne mo e se opisati nezavisno od odreenog shvatanja politike, a pojam politike je takav da postoje nu na neslaganja u pogledu njegovog sadr aja. Odgovarajua politika teorija mora uzeti u obzir ova neslaganja, a to ne mo e uiniti a da se ne upusti u supstantivna politika pitanja. Dakle, opis dobro ureenog poretka je, makar delimino, politiko pitanje, to podrazumeva i mo, aktere, interese, ideologije, emocije, mitove, istoriju, tradiciju, heroje, borbe itd, sa kojima normativno razmiljanje ne mo e da izae na kraj, a da im da odgovarajue mesto u razlo nom poretku stvari. Iz toga se dalje izvodi da politika filozofija nema u sebi dovoljno resursa da nametne normativne kriterijume u prilog odreenog shvatanja politike i politikog. tavie, ne postoji nain da se pomou isto normativne argumentacije samoogranii njena snaga u odnosu na fenomen

ORE PAVIEVI

228

politikog neslaganja u pogledu samog pojma politike. Snaga filozofskih/normativnih argumenata o politici postaje, makar delom, politiko pitanje o tome ta se mo e politiki opravdati uz pomo filozofske argumentacije, a ne obrnuto, koje shvatanje politike se mo e normativno teorijski opravdati filozofskom argumentacijom (Newey, 2001: 256-257). I druga vrsta kritike, ona koja dolazi iz polja konstitucionalizma, smatra da su ciljevi Rolsove politike teorije i politike filozofije visoko postavljeni (Baier, 1989, Hampshire, 1993, Gauthier, 1993). Ova struja kritike smatra da Rolsov preklapajui konsenzus se e previe duboko i iroko i da nema potrebe da idemo do principa pravde o osnovnoj strukturi drutva (Baier), ili da takav poduhvat u modernim pluralistikim drutvima nije ni mogu (Hampshire). Ono to je dovoljno jeste da se postigne ustavni konsenzus o politikim procedurama kako se razreavaju duboki doktrinarni konflikti i o procedurama kako se procedure prvog reda menjaju i tumae. Instaliranje sadr inskih politikih principa pravde, u vidu javnog uma kao politikog ideala, samo je jedno od spornih moralnih pitanja, oko kojih se ne mo e postii konsenzus, ak ni preklapajui. Ove dve kritike dovode u pitanje same osnove Rolsove politike teorije i suprostavljaju joj drugaiju koncepciju javnog uma. Detaljnije razmatranje razlika zahtevalo bi poseban tekst. Ono to je ovde va nije jeste da one razotkrivaju jedno va no obele je Rolsove teorije, bez koga je nemogue razumeti neke aspekte njegove teorije. To je njegova duboka privr enost tradiciji politike filozofije koja pokuava da artikulie duboke moralne osnove politikog udru ivanja8. U pitanju je Rolsov duboki kantijanizam koji se u bori za vlast ljudskog uma i dobre volje i njegova nada da oni mogu ovladati dubinama ljudskog srca, makar kada su u pitanju ograniene ali veoma va ne sfere ljudskog delovanja. On, kako sam ka e, pokuava da opie kako bi stvari mogle da izgledaju, shvatajui ljude onakvima kakvi ih pravedno i dobro ureeno drutvo podstie da budu. On (politiki liberalizam, P) opisuje ta je mogue i ta mo e, ali nikada ne mora biti, iako zbog toga nije nita manje bitno (PLs: 254). Naravno, vrednost ovakvog pristupa mo e se procenjivati na razliite naine. Moralni cinizam mo e smatrati ovakvu vrstu optiO osobenosti i prednostima Rolsovog liberalizma pisao sam u tekstu Moralni konsenzus i liberalni poredak.
8

229

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2007

mizma sedativom za javnost i podsticati politiku borbu i mo kao prikladno sredstvo ureivanja. Sa druge strane, moralni fanatizam smatra da je Rolsov politiki ideal drutvo u kome graani plaaju porez i pokazuju svoju kooperativnost i ljubav za oveanstvo; a mogui pobunjenici mogu uzeti dnevnu dozu medicinski propisanih i javno odobrenih medikamenata. To se naziva Prozak, metafora za kraj istorije koju je politiki liberalizam tako ponosno inaugurisao (Alejandro, 1996: 23). Rolsova teorija pokuava da izbegne obe ove opcije, ali i ona u krajnjem zavisi od sadr aja i kapaciteta javnog uma konkretnog politikog drutva.

Zakljuak
Rolsova koncepcija javnog uma opisuje politiki ideal liberalno demokratskog drutva i eksplicira pretpostavke pod kojim a je on mogu kao stabilan i dobro ureen poredak. Mislim da njegovo shvatanje javnog uma ima nekoliko va nih posledica koje zahtevaju ozbiljno preispitivanje i redefinisanje liberalne demokratije. Izdvojiu dve. a) Rolsova teorija pokazuje da dosledno shvaen politiki poredak liberalne demokratije ne poiva na konsenzusu o moralno superiornim vrednostima. U liberalnom poretku ne ive samo graani-liberali niti bi to bila po eljna posledica. Liberalna dr ava ne ohrabruje nu no graane da prihvate vrednosti moralne autonomije ili da odbace neke neliberalne vrednosti i prakse koje su rezultat dugotrajnog zajednikog ivota. Za tako neto ne mo emo nai potvrdu u javnom umu liberalnih drutava niti bez znaajne prinude mo emo ubediti graane da to uine. Naprotiv, javni um liberalnih drutava ohrabruje moralni pluralizam koji je u nesaglasnosti sa takvom praksom. Mo da to nekim liberalima izgleda kao izmicanje tla pod nogama, ali se radi o tome da liberalizam ne mo e potvrivati svoju moralnu superiornost, a da ne izneveri liberalni politiki ideal. To bi bila moralna arogancija i fanatizam. b) To ne znai da liberalni ideal javnog uma ohrabruje moralni cinizam ili da potvruje tezu Roberta Frosta sa je liberal ovek koji nije u stanju da zauzme vlastiti stav. Rolsova ideja jeste da e u razumno povoljnim okolnostima slobodna javna upotreba intelektualnih i moralnih sposobnosti voditi do konsenzusa o osnovama poli-

ORE PAVIEVI

230

tikog poretka koji je u stanju da razrei osnovne sukobe u drutvu. Liberalno demokratska drutva koja afirmiu vrednosti slobode i jednakosti optereena su redistributivnim i doktrinarnim sukobima. Ukoliko javni um politikog drutva nije u stanju da odbrani koncepciju pravde koja vodi razreenju ovih sukoba, stabilan politiki poredak nije mogu i drutvo je izlo eno velikim rizicima. Alternative po Rolsu nisu obeavajue. To je, sa jedne strane, stalno nadmetanje oko politike moi sa neizvesnim ishodom koje mo e voditi ekstremnom nasilju i narastajuoj destruktivnosti koja je po njemu jednom kulminirala u maninom zlu holokausta. Zbog toga se na kritian nain postavlja pitanje da li se politiki odnosi moraju upravljati samo prema moi i prinudi. Ako razlo no pravedno drutvo koje pokorava mo svojim ciljevima nije mogue i ljudi su prete no amoralni, ako ne neizleivo cinini i samoljubivi, mo emo se pitati, zajedno sa Kantom, da li je onda za ljudska bia vredno da ive na zemlji (PL, 1996: lxii)9. Sa druge strane, to je mogunost rtvovanja ovih velikih vrednosti diktatorovom sistemu preferencija, koju je Kenet Erou (Kenneth Arrow) ubedljivo demonstrirao.

Bibliografija
Ackerman, Bruce (1994): Political Liberalism, Journal of Philosophy, Nr. 7, July Alejandro, Roberto (1996): What is Political about Rawlss Political Liberalism?, Journal of Politics, Vol. 58, No. 1. Baier, Kurt (1989): Justice and the aims of political philosophy, Ethics, 99 Benhabib, Seyla (1989b): Liberal vs. Critical Theory of Discursive Legitimation, u: N. Rosenblum (ed): Liberalism and the Moral Life, Cambridge, Mass. Brooks, Thom and Freyenhagen, Faian, eds (2005): The Legacy of John Rawls, Continuum, London/New York
Sledi fn. 40 u tekstu, Ako nestane pravde, onda za oveka vie nije vredno da ivi na Zemlji, Rechtslehre, primedba E uz paragraf 49, Ak:VI:332. U ovom delu teksta kod Kanta se razmatra moralna priroda sudske kazne i krivinog zakona gde Kant ka e: ... teko onome ko se provue kroz zmijske vijuge nauke o srei da pronae neto to e ga, prednou koju obeava, osloboditi kazne ili samo jednog njenog stepena, prema farisejskom geslu: bolje da jedan ovek umre nego da propadne ceo narod; jer ako propadne pravda, onda nema nikakve vrednosti da ljudi ive na Zemlji (Kant, 1993: 133).
9

231

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2007

Charney, Evan (1998): Political Liberalism, Deliberative Democracy nad the Public Sphere, American Political Science Review, Vol.92, No.1 Daniels, Norman (2000): Reflective Equilibrium and Justice as Political, Davion Victoria and Wolf, Clark, eds. (2000), str. 127-154 Fraser, Nancy (1990): Rethinking the Public Sphere: A Contribution to the Critique of Actually Existing Democracy, u: Social Text, 25/26, Vol. 8:3, 9:1. Gauthier, David (1993): Constituting Democracy, u: Copp & Hampton & Roemer, The Idea of Democracy, pp. 314-334. Gauthier, David (1995): Public Reason, Social Philosophy and Policy, Vol. 12, No. 1 Hampshire, Stuart (1993): Liberalism: The New Twist, N.Y. Rev. Books, Aug. 12. Kant, I, (1993): Zasnivanja metafizike morala, prev. dr Nikola Popovi, BIGZ, Beograd Klosko, George (1993): Rawlss Political Philosophy and American Democracy, American Political Science Review, 87. No. 2, str. 348-359 Mouffe, Chantal (1993): The Return of the Political, Verso, London/New York Newey, Glen (1997): Metaphysics Postponed: Liberalism, Pluralism, and Neutrality, Political Studies, XLV, str. 296-311 Newey, Glen (2001): Philosophy, Politics and Contestability, Journal of Political Ideologies, vol. 6. No. 3, str. 245261 Pavievi, ore (2005): Moralni konsenzus i liberalni poredak, Trei Program, br. 127-128, III IV 2005, str. 105-118 Rawls, John (1971/ rev. ed.1999): Theory of Justice, Harvard University Press; prevod: Rols, D on (1998a): Teorija pravde, prevod dr Milorad Ivovi, CID/JP Slu beni list SRJ, Podgorica, Prevod je raen prema revidiranom izdanju. Rawls, John. (1985): Justice as Fairness: Political not Metaphysical. Philosophy and Public Affairs 14:223-251. Rawls, John (1993/1996): Political Liberalism, Columbia University Press, New York; prevod: Rols, D on (1998b): Politiki liberalizam, prevod, Ljiljana Nikoli, Filip Vinji, Beograd, Prevod je raen prema izdanju iz 1993. Izdanje iz 1996 sadr i novi predgovor i tekst Odgovor Habermasu. (skraeno: PL za englesko izdanje, PLs za srpsko izdanje) Rawls, John (1999): The Law of Peoples, with The Idea of Public Reason Revised, Harvard University Press, Cambridge, Massachusetts/ London, England. prevod: Rols D on (2003): Pravo naroda sa Jo

ORE PAVIEVI

232

jednom o ideji javnog uma, prev. Ljiljana Nikoli, Alexandria Press/ NSPM, Beograd (skraeno: LP za englesko izdanje, PN za srpsko izdanje) Rawls, John (2001): Collected Papers, ed. Samuel Freeman, Harvard University Press, Rawls, John (2001a): Justice as Fairness: A Restatement, ed. Erin Kely, Harvard University Press, Cambridge, Massachusetts/London, England (skraeno: JFR) Sandel, Michael (1994): Book Review: Political Liberalism, Harvard Law Review, 107, May Scanlon, T.M. (2003): Rawls on Justification, u: Freeman, ed. (2003), str. 139-167 Shklar, Judith, N. (1998): Political Thought and Political Thinkers, Chicago: The University of Chicago Press Solumn, B. Lorenz (1993): Constructing an Ideal of Public Reason, San Diego Law Review, Vol. 30, Fall, 1993, str. 729-762 Walzer, Michael (1984): Liberalism and the Art of Separation, Political Theory, Vol. 12, Nr. 3, 315-330 Williams, Benard (2001): From Freedom to Liberty: The Construction of a Political Value, Philosophy & Public Affairs 30, no. 1 Wolin, Sheldon (1996): The Liberal/Democratic Divide: Review of Political Liberalism by John Rawls, Political Theory, Vol. 24, No. 1. (Feb., 1996)

233

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2007

ore Pavievi PUBLIC REASON AS A POLITITICAL IDEAL: JOHN RAWLSS CONCEPTION

Summary The article dealt with Rawlsian idea of public reason as a convergence point of his conception of political liberalism. The idea of public reason is taken as a norm of political justificationa as well as a political ideal. Major lines of criticism of the Rawlss conception are also discussed in the article. The conclusion is that is possible to defend major elements of Rawlss conception against criticism along Rawlsian lines of argumentation. The thesis advocated through the text is that it is significant legacy of Rawlss conception of public reason that it discloses limitations of political ideal of liberal democracy. It is argued that one important cosequence is that liberalism has to disclaim its own moral superiority in order to make political ideal viable. The other is that any particular society has to find its moral bases in public reason of particular society, that is burdened with peculiar culture and history. Key words: Public Reason, John Rawls, Political liberalism, Moral consensus, Public justification.

ORE PAVIEVI

234