Aleksandar Jugovi Fakultet za specijalnu rehabilitaciju Univerzitet u Beogradu

edukaciju

Pregledni nauni lanak UDK: 316.624 Primljeno: 13. 07. 2006.

TIPOLOGIJE DRUTVENIH DEVIJACIJA U DOMAOJ TEORIJSKOJ MISLI

Typologies of Social Deviance in Serbian Theoretical Thought

ABSTRACT The article analyzes the typologies of forms of social deviance created by Serbian theoreticians. The descriptive-critical method is applied in analyzing five important theoretical concepts and their underlying similarities and differences. The notion of social pathology itself is also discussed. KEY WORDS social deviance, typology, theoretical ideas, social pathology APSTRAKT Predmet ovog rada je analiza tipologije drutvenih devijacija u domaoj teorijskoj misli. U ovom teorijskom istraivanju primenjena je deskriptivno-kritika medota. U radu se objanjava pet vanih teorijskih ideja i koncepata srpskih autora o drutvenim devijacijama i demonstriraju slinosti i razlike u teorijskim inspiracijama. Rad problematizuje i sam pojam socijalne patologije (kao sekundarni cilj rada). KLJUNE REI drutvene devijacije, tipologija, teorijske ideje, socijalna patologija

Uvod
Osnovni nauni cilj ovog rada jeste deskriptivno-kritika analiza tipologija drutvenih devijacija koje su nastale u domaoj ili srpskoj teorijskoj misli. Kao predmet analize bie uzeto pet najupeatljivijih i najvanijih tipologija naih autora koji su preteno socioloke orijentacije. Aktuelnost ove teme ima opravdanje u i naunom i u praktinom pogledu. Nauni znaaj teme ogleda se u pokuaju da se ukae na razvijenost domae teorijske misli u oblasti teorije drutvene devijantnosti i naune discipline koja se u naoj sredini jo uvek zove socijalna patologija. Jedan od krucijalnih ciljeva svake naune discipline jeste uoptavanje i tipologizacija pojava koje su predmet njenog interesovanja. U naunom pogledu, zanimljivo je videti kakvi su filozofsko-teorijski uticaji delovali na nae autore koji su definisali drutvene devijacije i njihove

18

SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N 1

tipologije. Sekundarni cilj analize je i nain na koji pet naih eminentnih autora vide i samu naunu disciplinu za kakav naziv predmeta se zalau s obzirom na brojna ideoloko-teorijska ogranienja koja nosi termin socijalna patologija. U praktinom smislu, aktuelnost drutvenih devijacija, a naroito kriminala kao najkompleksnije devijacije, nesumnjiva je. Drutveni odnosi i drutveni dogaaji u poslednjih petanest godina uticali su na rapidno izmenjenu dinamiku, strukturu i rasprostranjenost svih drutvenih devijacija. Danas je znaajno rei da drutvene devijacije nisu nusprodukt tranzicije ve je njihova priroda duboko proeta drutvenim odnosima. Kriminal i druge drutvene devijacije su jedan od glavnih blokatora ovog novog istorijskog procesa. Karakter odnosa drutva prema kriminalu i drutvenim devijacijama, naroito institucionalnog, od je sutinske vanosti za celokupni uspeh tranzicionog preobraaja i jedan od uslova integracije Srbije u Evropsku uniju. Zato je i teorijsko razmatranje tipologija drutvenih devijacija uvek u iroj funkciji drutvenog razumevanja ovih pojava i ukupne drutvene reakcija prema njima.

Klasifikacija socijalno-patolokih pojava Vladimira Jakovljevia

Znaajna tipologija drutvenih devijacija u naoj teorijskoj misli bila je ona koju je ponudio Vladimir Jakovljevi. U knjizi Uvod u socijalnu patologiju (1971) Jakovljevi pokuava da napravi integrativan pristup drutvenim devijacijama. Njegova namera je bila da objedini do tada u nauci prisutne teorijske pristupe: socijalno-medicinski, socijalno-psihijatrijski i socioloko-kulturalni. Polazei od toga on smatra da postoje tri izolovane i meusobno zavisne vrste socijalnopatolokih pojava koje su izuavane parcijalno. To su: socijalne bolesti, sociopatije i socijalne dezorganizacije. Meutim, kako dobro primeuju Pei i Jankovi (1988), ova podela odgovara trima disciplinama koje je Jakovljevi integrisao: 1) socijalna medicina; 2) postdirkemovska socijalna patologija i njen razvijeniji oblik u funkcionalistikoj teoriji devijantnih ponaanja; i 3) disciplina koja potie iz teorije socijalnih dezorganizacija (Eliota i Merila). U tabeli 1 data je Jakovljevieva, kako on istie, klasifikaciona ema socijalno-patolokih pojava (Jakovljevi, 1971: 43).

Aleksandar Jugovi: Tipologije drutvenih devijacija u domaoj teorijskoj misli

19

Tabela 1: Klasifikaciona ema socijalno-patolokih pojava po Jakovljeviu

Socijalne bolesti Somatske socijalne bolesti Mentalni poremeaji Psihosomatski poremeaji Sociopatije Toksikomanije Poroci Socijalne dezorganizacije Dezorganizacija braka i porodice Dezorganizacija komuna i rad. kolektiva Dezorganizacija slobodnih drutava i svetskog drutva

Agresije

Izvor: Jakovljevi (1971: 43). I pored orijentacije ka integrativnom pristupu u definisanju tipova drutvenih devijacija ili socijalno-patolokih pojava, Jakovljevi ostaje pod dominantnim socijalno-medicinskim i psihopatolokim uticajima. To se vidi i po njegovim definicijama i po kategorijalnom aparatu koji koristi. Na primer, devijantna ponaanja je nazvao sociopatijama. Po njemu, sociopatije su drutveni poremeaji koji se oituju kroz abnormalne linosti koje su se najee udruile u abnormalno organizovane drutvene grupe sa abnormalnim oblicima podkultura (Jakovljevi, 1971: 45). Unutar sociopatija Jakovljevi definie toksikomanije, perverzije i poroke i agresije. Upotreba kategorija kao to su anbormalnost, poremeaj linosti, deformacija linosti itd. u definisanju tzv. sociopatija jasno govori o psihopatolokoj i pshijatrijskoj opredeljnosti autora. Isto tako, Jakovljevi u socijalnu patologiju uvodi socijalno-medicinske pojave koje su, prevashodno, predmet izuavanja socijalne medicine, a ne jedne drutvene nauke. Jakovljeviev je vaan doprinos ukljuivanje socijalnih deozorganizacija u tipologiju socijalno-patolokih pojava. Na taj nain je pokazao da se drutvene devijacije ispoljavaju i na mezo i makro socijalnom nivou, to je klasina socijalna patologija iz ideoloko-pragmatskih razloga zaobilazila. to se tie naziva predmeta socijalne patologije, Jakovljevi je uoio ogranienost i biologistiku usmerenost termina patologija. On smatra da bi ova nauna oblast mogla da se zove nauka o drutvenim poremeajima (Jakovljevi, 1971: 38). Ipak, u predlogu novog naziva Jakovljevi ostaje pri psihopatolokoj i pozitivistikoj terminologiji koristei pojam poremeaj. Meutim, Jakovljevi dalje pie da ovaj termin nije odomaen i da je neupotrebljiv u kontekstu

20

SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N 1

univerzitetske nastave (jer nastava, po njemu, treba da iznosi utvrena znanja i da ne stvara pojmovnu zbrku kod studenta). Zato se ovaj autor zalae za ostanak tradicionalnog termina socijalna patologija, ali uz njegovo drugaije pojmovno znaenje. Jakovljevi pie: Umesto da se patos shvati kao bolest, taj termin treba shvatiti kao pojmovnu oznaku poremeaja (Jakovljevi, 1971: 39).

Oblasti drutvene devijantnosti Jelena padijer-Dini

Jelena padijer zaauzima socioloki pristup u gledanju na drutvene devijacije, zalaui se za pojam sociologije devijantnosti kao naziv discipline koja izuava ove drutvene fenomene. Po njoj, sociologija devijantnosti je nauka koja se bavi prouavanjem onih drutvenih pojava kod kojih se ispoljava znaajno neslaganje izmeu prihvaenih drutvenih standarda (o tome kakva treba da bude drutvena stvarnost) i postojeeg drutvenog stanja (padijer, 1988: 11). Iako autorka ne pravi produbljeniju tipologiju drutvenih devijacija, ona mertonovski1 navodi da drutvena devijantnost obuhvata dve oblasti sociolokog istraivanja. To su devijantna ponaanja i drutvene dezorganizacije. padijer ne pravi, poput Mertona i Nizbeta, svoju tipologiju devijantnih ponaanja i drutvenih dezorganizacija nego se zadrava na autorskoj interpretaciji njihovih definicija. Mada, u svojoj knjizi koja je imala prevashodno udbeniku nameru, Socijalna patologija sociologija devijantnosti, meu oblicima devijantnih ponaanja koje analizira pominje prostituciju, kockanje, samoubistva i pokuaje samoubistva, alkoholizam i zloupotrebu droga (narkomaniju). Zanimljivo je da padijer ne obrauje kriminal i maloletniko prestupnitvo koji predstavljaju tipine primere devijantnih ponaanja (nedostaju i, na primer, prosjaenje, skitnja, drutveno nasilje, itd.). Moda razlog ovome treba traiti u prilagoavanju knjige nastavi na tadanjem Defektolokom fakultetu na kome se Kriminologija izuavala kao poseban etvorosemestralni predmet. Ali, to ne opravdava izostajanje ovih krucijalnih drutvenih devijacija koje su u uzrono-posledinom smislu povezane sa svim drugim devijacijama. Vredan doprinos ove autorke jeste definicija devijantnih ponaanja i drutvenih dezorganizacija. Po njoj, devijantno ponaanje je svako ljudsko ponaanje koje u znaajnoj meri odstupa, odnosno kri drutvene norme jedne

Merton je u delu Contemporary social problems napisanom sa Robertom Nisbetom devijantna ponaanja i socijalne dezorganizacije objedino pojmom socijalnih problema. Ovi autori su smatrali da su devijantna ponaanja (poput mentalnih bolesti, kriminala, delinkventnih subkultura, narkomanije, alkoholizma, samoubistava, prostitucije) i socijalne dezorganizacije (kao to su populacione krize, rasni problemi, porodine dezorganizacije, nezaposlenost, siromatvo, nasilje) osnovni tipovi socijalnih problema (Merton, Nisbet, 1971).

Aleksandar Jugovi: Tipologije drutvenih devijacija u domaoj teorijskoj misli

21

zajednice i izaziva drutvenu reakciju neodobravanja (padijer, 1988: 49). Za padijer drutvena dezorganizacija predstavlja stanje svake vrste ili stepena slabljenja ili raspada formalnih i neformalnih obrazaca drutvenih odnosa, na kojima se zasniva organizacija grupe, delatnosti ili institucije, to ima za posledicu njihovu nesposobnost da deluju efikasno u skladu sa utvrenim ili priznatim ciljevima (padijer, 1988: 11). padijer koristi Mertonovu argumentaciju i s pravom ukazuje na povezanost ove dve pojave, iako se one i iskustveno i teorijsko-konceptualno razlikuju. Meutim, jasno je da izmeu devijantnih ponaanja i drutvenih dezorganizacija postoji vrsta interakcija i uzrono-posledina veza.

Vrste drutvenih devijacija: Vesna Pei i Ivan Jankovi

Pei i Jankovi razrauju Mertonovu tipologiju unosei u nju i elemente radikalne kriminoloke teorije. Mertonova ideja nekonformizma, kao i njegovo zaboravljanje da objasni devijantna ponaanja privilegovanih i monih drutvenih slojeva, posluili su kao inicijalna idejna kapisla za ove nae teoretiare drutvenih devijacija, koja je mogla da povee radikalnu kriminoloku misao i funkcionalizam Roberta Mertona. Pei i Jankovi polaze od stava (definicije) da su drutvene devijacije oblici suprotstavljanja poretku kao sistemu normi. Razraujui Mertonovu ideju o odnosu ciljeva i sredstava, ovi autori smatraju da se drutvene devijacije razlikuju s obzirom na naine i ciljeve suprotstavljanja poretku, tanije, sukob devijanta sa poretkom moe biti razliito motivisan. Sukob moe biti posledica namere pojedinaca ili grupa da se postojei poredak kritikuje i menja u odreenom pravcu. S druge strane, krenje normi moe biti motivisano eljom da se odre postojei odnosi moi i to suzbijanjem interesa grupa koje nisu na vlasti. Nosioci ovakvih devijacija su vladajui slojevi i pripadnici dravnog aparata. Najzad, sukob pojedinaca s normativnim sistemom moe biti oblik neposredne, privatne adaptacije pojedinaca na date uslove ivota (Pei, Jankovi, 1988: 18). U tom smislu Pei i Jankovi uoavaju tri opta tipa drutvenih devijacija. To su sistemske, adaptivne i nekonformistike devijacije. Sistemske devijacije se sastoje u krenju normi, pre svega pravnih (ali i moralnih), s ciljem da vladajue elite i pripadnici dravnog aparata odre postojee odnose moi i sauvaju politiku i ekonomsku vlast. Znai, radi se o takvim tipovima devijacija kod kojih vladajue grupe u drutvu na nelegalan nain koriste svoj privilegovani socijalni poloaj kako bi sauvali svoje interese. Ove devijacije se odvijaju preko mehanizama sputanja ili umanjivanja normi koje im ne idu u raun. Oni to ine tako to sami kre norme,

22

SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N 1

onemoguavaju reagovanje formalne kontrole i tako konvencionalizuju (uobiavaju) prekraje. Sputanje normi u cilju promovisanja partikularnih interesa moe postati praksa u svim oblastima javnog ivota. U tom sluaju, ono dovodi do drutvene demoralizacije i neefikasnog funkcionisanja sistema (Pei, Jankovi, 1988: 19). Iako u svojoj knjizi Drutvene devijacije kritika socijalne patologije Pei i Jankovi ne navode, u analizi sistemskih devijacija, njihove konkretne oblike, moglo bi se zakljuiti da bi neki karakteristini oblici ovih devijacija bili: politiki kriminal (npr. dravno organizovani politiki atentati i ubistva politikih protivnika, krae i manipulacije na izborima, nelegalna finansiranja politikih partija itd.); privredni kriminal vladajuih struktura (npr. nelegalna privatizacija, organizacija sive ekonomije, novane i bankarske pronevere itd.) i inovniki kriminal (npr. mito, korupcija). Drugi tip drutvene devijantnosti jesu adaptivne devijacije. Po miljenju autora, ovakvom devijacijom pojedinci i grupe razreavaju konfliktne situacije u kojima se nalaze usled svog poloaja u drutvenoj strukturi i sistemu podele rada. Samo funkcionisanje klasnog drutva stvara teke uslove za opstanak pojedinih drutvenih grupa. Poto su takvim grupama drutvene norme udaljene i oteavaju uklapanje u sistem, ove grupe nalaze nain prilagoavanja ili svoj opstanak u krenju normi (Pei, Jankovi, 1988: 19). Ovde Pei i Jankovi koriste Mertonovu ideju aberantnog ponaanja, koje on definie kao posledicu nemogunosti nekih drutvenih slojeva da legalnim sredstvima dosegnu drutveno priznate i poeljne ciljeve, to ih frustrira i tako pritiska da se devijantno ponaaju. Devijacija nastaje kao oblik adaptacije pojedinaca i nekih drutvenih grupa na drutvene strukturalno-vrednosne protivrenosti. U adaptivne devijacije spadaju tzv. klasine devijacije koje su odlika problem-populacije i prema kojima je usmerena sva otrica drutvene reakcije. Ove devijacije su i najei i tradicionalni predmet izuavanja socijalne patologije. To su kriminal, prostitucija, alkoholizam, narkomanija, samoubistva, prosjaenje, skitnja itd. Trei tip drutvenih devijacija jesu nekonformistike devijacije. Kod njih krenje normi ima za cilj promenu postojeeg drutvenog i politikog poretka. Nekonformista se zalae za nove drutvene odnose i novi sistem vrednosti. On porie devijantnu prirodu svog ponaanja zato to ne priznaje legitimnost normi koje kri i politiki poredak u kome ivi. Za njegov stav bi dobar opis bila ona uvena reenica iz nae politike istorije: Ne priznajem sud ove drave, ja priznajem samo sud svoje partije (itaj: sud svoje ideologije i svog sistema vrednosti). Pei i Jankovi se, za razliku od shvatanja nekonformizma kod Roberta Mertona, koji ne zauzima linu vrstu ideoloko-vrednosnu poziciju u odnosu na nekonformizam, ideoloki opredeljuju i kau da je kod nekonformistikih devijacija re o emancipacijskim protestima iji je cilj da se dostignuti stepen slobode slobode

Aleksandar Jugovi: Tipologije drutvenih devijacija u domaoj teorijskoj misli

23

proiri i da se drutvo organizuje racionalnije, kako bi se smanjile ili ukinule drutvene nejednakosti i omoguio optimalan razvoj pojedinca Nekonformistika devijacija po pravilu nije motivisana linom koriu nego eljom da se uspostave drutveni odnosi koji se ocenjuju kao pravedniji ili podobniji za slobodan razvoj lanova drutva (Pei, Jankovi, 1988: 20). Trebalo bi ukazati ne dve injenice ili slabosti ovog pristupa nekonformizmu. Prvo, nekonformista kao politiki delatnik koji iz ideolokih razloga kri vladajui poredak i njegove norme i porie im legitimnost, ne mora uvek da ima kao cilj emancipaciju oveka. Politiki ciljevi nekonformista mogu biti i otvoreno destruktivni i po oveka i po drutvo (npr. neofaistike grupe poput skinheda, ili ekstremne leviarske grupe kao to su bile Crvene brigade u Italiji, koje putem nasilja i terora javno propagiraju totalitarno drutvo). Zatim, Pei i Jankovi zaboravljaju da se i emancipacijski i humani ciljevi nekonformistikog delanja odreenih grupa mogu, po nainu (sredstvima) njihovog dolaska na vlast i nainu vladanja u novom poretku, lako izvitoperiti u antivrednosti i drutveno zlo. Pokrie humanim i emancipacijskim ciljevima u istoriji su esto bili samo maska despotskih i autoritarnih reima i njihovih politikih poredaka. Drugo, vrlo je diskutabilan stav da svi lanovi, a naroito predvodnici, nekonformistikih grupa nisu motivisani linom koriu i da ih vodi iskljuivo ideoloka opredeljenost. Takoe, politika istorija je pokazala da sun po eventualnom dolasku na vlast i revolucionarnoj promeni poretka, mnogi pojednci to odmah iskoristili u cilju postizanja line moi i linih interesa. I ne samo to, esto su koristili i likvidacije bivih politikih protivnika kako bi ostvarili sopstvene interese i sproveli linu osvetu.

Tipologija devijantnih ponaanja Mihaila uria

Mihalio uri je poao od jedne od najeih kritika Mertonove tipologije, a to je da ameriki teoretiar nije iskoristio sve mogunosti koje su bile pred njim za potpunije i finije razlikovanje pojedinih oblika devijantnih ponaanja. Robert Merton je u svojoj teoriji anomije kao kriterijum za definisanje tipova devijantnih ponaanja uzeo odnos drutvene strukture i kulture ili odnos drutvenih ciljeva/vrednosti i legalnih naina ili sredstava za dostizanje tih vrednosti. U odnosu prema nainu adaptacije pojedinaca na stanje anomije ili situaciji drutvenog raskoraka izmeu drutvenih ciljeva i legalnih sredstava za njihovo dostizanje Merton izvodi pet moguih odgovora od kojih je samo jedan izraava drutvenu normalnost, a to je konformizam. Devijantni tipovi ponaanja su: inovacija, ritualizam, povlaenje i bunt.

24

SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N 1

uri je, polazei od Mertonove klasifikacije devijantnih ponaanja i putem njihovog sistematskog ukrtanja, uoio osam tipova devijantnih ponaanja. Ovaj autor je devijantna ponaanja posmatrao kroz ponaanje pojedinaca prema drutvenim ili kulturnim vrednostima, i kroz drutvenu praksu tj. odnos izmeu rei i dela pojedinaca. Tabela 2 urieva tipologija devijantnih ponaanja
Tipovi devijacija Inventivnost Larpurlartizam Oportunizam Farisejstvo Kvijetizam Otuenost Perfekcionizam Buntovnitvo Kulturne vrednosti + + +/+/+/Drutvena praksa +/+/+ + +/-

Izvor: uri, 1961: 112-115. Legenda: (+) oznaava prihvatanje; (-) oznaava odbacivanje; (+/-) oznaava odbacivanje sa zamenom. Inventivnost (+ i +/-) kao tip devijantnog ponaanja podrazumeva prihvatanje kulturnih vrednosti uz aktivno odbacivanje prakse, odnosno odbacivanje legitimnih sredstava i zamenu novim sredstvima. Na primer, kraa: prihvata se cilj biti bogat, ali ne i sredstvo za njegovo postizanje, ve se primenjuju neka druga sredstva. Ovo je najei tip devijantnih ponaanja u koji ulazi najrasprostranjeniji vid kriminala imovinski kriminal. Larpurlartizam (- i +/-) podrazumeva odbacivanje drutvenih vrednosti, ali i istovremeno uvoenje izvesnih novina u drutvenu praksu, odnosno odbacivanje legitimnih sredstava i pronalaenje novih. Re je o onim vidovima ponaanja u kojima ne moemo da naemo povod za neto to je neko uradio. Primer takvog ponaanja je vandalizam od koga poinilac nema nikakve koristi, mada taj in uvek ima neko drutveno znaenje ili ostavlja drutvenu poruku. Oportunizam (- i +) kao poseban tip drutvenog ponaanja podrazumeva odbacivanje drutvenih vrednosti i prihvatanje prakse, odnosno dozvoljenih sredstava. Ovaj tip devijacije u principu nije rairen, izuzev kod politikih struktura i nekih drutvenih slojeva koji samo govore o promenama, a stvari ostaju po starom. Na primer, vernici koje su u osnovi ateisti i odbacuju religiju, ali se npr. krste kad

Aleksandar Jugovi: Tipologije drutvenih devijacija u domaoj teorijskoj misli

25

uu u crkvu ili se pridravaju nekih rituala pri obredima predstavljaju primer ove devijacije. Farisejstvo (+ i -) podrazumeva prihvatanje drutvenih vrednosti, ali odbacivanje legitimnih sredstava, to znai da kod ovog tipa devijacije dolazi do izraaja raskorak izmeu rei i dela. Inae, fariseji su klasina ortodoksna struja u jevrejstvu koja se striktno pridravala svih pravila, ali je postojao raskol izmeu rei i dela tj. izmeu pravila i njihovog ponaanja. Kvijetizam (+/- i - ) je nerazvijen i prilino neobian tip devijacije koji podrazumeva odbacivanje sa zamenom, odnosno aktivno odbacivanje drutvenih vrednosti i potpuno odbacivanje legitimnih sredstava. Na primer, odlazak u manastir u drutvima koje ne priznaje religiozne vrednosti. Ovaj tip devijacije ne izaziva dramatine drutvene posledice, pa je zato njegova vidljivost vrlo mala. Otuenost (- i -), kao i povlaenje, podrazumeva istovremeno odbacivanje i drutvenih vrednosti i dozvoljenih sredstava za postizanje tih ciljeva. Na primer, prosjaenje, narkomanija, alkoholizam, mentalne bolesti. Perfekcionizam (+/- i +) kao tip devijacije podrazumeva zamenu postojeih drutvenih vrednosti novim vrednostima, ali uz istovremeno prihvatanje i naglaavanje postojeih sredstava. Na primer, virtuozi birokratije zamenjuju vrednosti, ali prihvataju, odnosno zadravaju stara sredstva (formalizam i striktno pridravanje pravila koje je ivot uinio prevazienim). Buntovnitvo (+/- i +/-) podrazumeva odbacivanje postojeih vrednosti i sredstava, ali zahteva da se uspostave nove vrednosti i da se promeni drutvena struktura. Uoljivo je da neka od ponaanja koje je uri definisao nisu esta u praksi, kao to je kvijetizam. U sluaju kvijetizma problem je i to to ovakvo ponaanje od socijalne sredine retko izaziva iru reakciju osude jer, devijantno ponaanje je ono koje kri opteprihvaene vrednosti i norme u nekoj zajednici, ali i na koje postoji drutvena reakcija u vidu neodobravanja, osude ili formalne kazne. Jakovljevi daje kritiku ocenu ove klasifikacije, smatrajui da se socijalnopatoloke pojave (drutvene devijacije, prim. A.J.) ne mogu uspeno klasifikovati samo na osnovu dinamizma nastanka, kao i da uriev sistem ne obuhvata celovito sve dinamizme ovih drutvenih pojava (Jakovljevi, 1971: 41). Vrednost urieve tipologije ogleda se u: irenju i razvijanju Mertonove tipologije; unoenju neto drugaijeg klasifikacijskog kriterijuma ponaanje pojedinaca u smislu odnosa izmeu njegovih rei ili uverenja i njegovih dela u konkretnom ivotu (Merton je koristio kriterijum dozvoljenih ili legalnih sredstava za dostizanje drutvenih vrednosti); u ideji da postoje, osim bunta, jo neka ponaanja koja odbacuju opteprihvaene drutvene vrednosti i naine dolaska do njih, uz motivaciju da ih zamene novim ili drugaijim vrednostima i sredstvima; i,

26

SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N 1

veoma vano, uoavanje tipa devijantnog ponaanja koji naziva perfekcionizam, a kojim se moe dobro objasniti fenomen birokratije. Zanimljiva je i urieva kategorijalna izmena Mertonovog tipa koji se zove povlaenje u otuenost (kod uria), dok objanjenje ovog tipa devijantnog ponaanja ostaje identino. To ukazuje i na odreena urieva teorijsko-ideoloka suprotstavljanja Mertonu, jer je pojam otuenosti jasno vezan za marksistika, socijalno-antropoloka i egzistencijalistika shvatanja drutvenih devijacija, a ne za funkcionalizam.

Tipologija drutvenih devijacija Milosava Milosavljevia

Milosavljevi u definisanju pojma drutvene devijantnosti i tipova drutvenih devijacija polazi od socijalno-antropolokog pristupa. Teorijski novum kojim Milosavljevi probija ograde tradicionalnih i konzervativnih pristupa drutvenim devijacijama i predmetu tzv. socijalne patologije ogleda se u njegovom odbacivanju ideje da se samo preko teorije poretka moe definisati normalnost i devijantnost. Milosavljevi je inspirisan humanistikim i antropolokim shvatanjima drutva i oveka, naroito Eriha Froma i egzistencijalista. U isto vreme, ovaj pristup mu omoguava da ne odbaci sve one ideje o drutvenim devijacijama koje je iznela teorija poretka. Polazei od ovekove generike prirode i njegovih autentinih potreba, Milosavljevi smatra da se drutvena devijantnost mora posmatrati, pre svega, s aspekta nepovoljnih posledica po oveka i njegove primarne grupe i zajednice, a ne samo s aspekta drutveno neprihvatljivih/nepoeljnih individualnih ponaanja ili vrednosti nekog poretka (Milosavljevi, 2003: 145). U tom smislu on definie drutvene devijacije kao one drutvene pojave (procese i odnose) koji se ispoljavaju ili dovode do: ugroavanja egzistencije oveka, osujeenja ili izvitoperenja u zadovoljavanju ljudskih potreba u pogledu njihovih sadraja, oblika i naina; nemogunosti iskazivanja oveka kao radnog i stvaralakog bia; poremeaja ponaanja i odnosa sa drugima ljudima; i posebnih tekoa u funkcionisanju ljudskih zajednica, drutvenih institucija i globalnih drutava. Ovakvo definisanje pojma drutvenih devijacija omoguava da se i sam predmet nauke o drutvenim devijacijama (socijalne patologije) proiri i na odreene drutvene pojave koje nisu obuhvaene tradicionalno-pozitivistikim vienjem devijantnosti u drutvu, kao i da se klasine pojave socijalne patologije stave u nov okvir razumevanja. Milosavljevi zastupa ideju univerzalnog kriterijuma za definisanje drutvenih devijacija elei tako da prevazie slabosti relativistikih definicija, po kojima su drutvene devijacije samo pojave koje odstupaju od javnog morala, normi ili vrednosti nekog drutva u odreenom vremenu.

Aleksandar Jugovi: Tipologije drutvenih devijacija u domaoj teorijskoj misli

27

Milosavljevi identifikuje est optih oblika drutvene devijantnosti, s njihovim podtipovima ili oblicima iskazivanja (Milosavljevi, 2003: 375-376). Tabela 3: Milosavljevieva tipologija drutvenih devijacija*
Opti tipovi drutvenih devijacija Osujeenja ili nemogunosti zadovoljavanja potreba egzistencije Izvitoperenja u zadovoljavanju ljudskih potreba u pogledu sadraja, oblika i naina Izvitoperanja ovekove esencijalne prirode (nemogunosti iskazivanja oveka kao radnog i stvaralakog bia) Oblici iskazivanja ili podtipovi Siromatvo Glad Beskunitvo Alkoholizam Zavisnost od droga Seksualne devijacije Nepismenost Nezaposlenost Otuenje u radu Prosjaenje Kockanje Mikrosocijalne agresije Autoagresije (samoubistva i pokuaji samoubistva) Kriminalitet Maloletniko prestupnitvo Zlostavljanje Dezorganizacija braka i porodice Dezorganizacija drutvenih institucija Birokratija Krize i raspad globalnih drutava Graanski, verski i etniki sukobi Meudravni i svetski ratovi Terorizam

Poremeaji ponaanja i odnosa oveka sa drugim ljudima Poremeaji u funkcionisanju ljudskih zajednica i drutvenih institucija Sukobi unutar globalnih drutava; meudravni i meunarodni sukobi

* Tabelarni prikaz tipologije izradio A. J. Prvi tip drutvene devijantnosti predstavljaju pojave i situacije osujeenja ili izvitoperenja u zadovoljavanju ljudskih potreba u pogledu sadraja, oblika i naina. Tako siromatvo predstavlja sloenu drutvenu devijaciju koja se javlja u situaciji u kojoj je ovek spreen da zadovoljava svoje ljudske potrebe i pri emu dolazi i do iskrivljavanja u sadrajima, strukturi, karakteru, oblicima i nainima zadovoljavanja potreba. Nepismenost je drutvena devijacija koja spreava oveka da na normalan civilizacijski nain komunicira sa drugim ljudima i koristi tekovine pisanog komuniciranja ime je osujeen u bitnoj dimenziji svoga drutvenog bia, pored toga to ga nepismenost spreava da preuzima i obavlja mnoge drutvene uloge. Alkoholizam predstavlja iskrivljenu potrebu oveka za tenou u pogledu naina i sadraja zadovoljenja, to je uslovljeno, prevashodno, drutvenim uslovima. Slino tome, zavisnost od droga je izvitoperena potreba oveka za hranom i takoe je primarno drutveno uslovljena jer najee predstavlja lou substituciju i beg od

28

SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N 1

neizvesne i neprihvatljive stvarnosti ivota. Seksualne devijacije se izraavaju kao izvitoperenje u sadrajima, formi, oblicima i nainima zadovoljavanja ovekovih seksualnih potreba i nagona (Milosavljevi, 2003: 375-376). Tip drutvene devijantnosti jesu i pojave izvitoperenja stvaralake prirode oveka. Po socijalno-antropolokom i marksistikom vienju, stvaralaka priroda ini ovekovu generiku sutinu. Ovaj tip devijantnosti, koji takoe nije poznat u tradicionalnoj i funkcionalistikoj sociologiji devijantnosti, vezan je za izvitoperenje ovekove potrebe za prevazilaenjem. Neispunjenost ove autentine potrebe onemoguava oveku da se iskae kao stvaralako i kreativno bie, i to ne samo u odnosu na prirodu i fiziko okruenje ve i u odnosu prema drugim ljudima i drutvenom okruenju. U etvrtom tipu drutvene devijantnosti, koju Milosavljevi naziva poremeaji ponaanja i odnosa sa drugim ljudima i poremeaji u funkcionisanju ljudskih zajednica, drutvenih instiucija i globalnih drutava, on uvaava strukturalno-funkcionalistiko vienje sadraja devijantnosti. Meutim, Milosavljevi devijantna ponaanja i drutvene dezorganizacije tumai i definie s aspekta sutine oveke i njegovih autentinih potreba, kao i s aspekta posledica po oveka, a ne s aspekta odnosa prema vrednosno-normativnom poretku i posledica devijacija i dezorganizacija po drutvo. Najbolji primeri ovih vidova devijacija, koji su brojni, jesu agresije, samoubistva, pokuaji samoubistva, kriminalitet, maloletniko prestupnitvo, itd. Sa aspekta potreba i sutine oveka kao drutvenog bia veoma su bitni i oni vidovi drutvenih devijacija koji se ispoljavaju kao poremeaji u funkcionisanju drutvenih grupa, institucija ili globalnih drutava. Tako na primer, poremeaji funkcija, odnosa i strukture porodice negativno utiu na razliite aspekte kvaliteta ivota oveka i njegov odnos prema drugim ljudima, kao to podstiu i itav niz drugih devijacija. Birokratija, mito i korupcija i drugi poremeaji u funkcionisanju drutvenih instiucija i slubi, koje pripadaju sferi sistemskih devijacija, uspostavljaju neljudski odnos i osujeuju graane u ostvarivanju nekih njihovih potreba ili prava. Mikro i makro drutveni sukobi (etniki, verski, graanski, rasni, itd.) ugroavaju ljudske ivote, materijalna i duhovna dobra i sigurnost ljudi (Milosavljevi, 2003: 377). Milosavljevi se i zalae za konstituisanje integrisane naune discipline (kopa sa Jakovljeviem) koja treba da i u svom nazivu, predmetu i kategorijalnom aparatu prevazie jednostrane, tradicionalistike i konzervativno-moralistike pristupe kakav nosi pojam socijalna patologija. Autor se zalae za pojam nauke o drutvenim devijacijama kao novom nazivu naune discipline u naoj univerzitetskoj, naunoj i strunoj sredini.

Aleksandar Jugovi: Tipologije drutvenih devijacija u domaoj teorijskoj misli

29

Zakljuna razmatranja
ta su odlike domae teorijske misli o drutvenim devijacijama, ili ta se ire moe uoiti kroz ovu analizu tipologija drutvenih devijacija? Kada je re o nazivu nauke, nai autori su primetili veliku ogranienost pojma socijalne patologije, osim donekle Jakovljevia. Pei i Jankovi veliki deo svoje knjige posveuju kritici tradicionalne socijalne patologije: i pojma i njegovog teorijskog koncepta. Jelena padijer se zalae sa pojam sociologije devijantnosti (koji stavlja u podnaslov svog udbenika), dok Milosav Milosavljevi iznosi ideju o irem integrativnom nazivu (nauka o drutvenim devijacijama). No, i pored ovoga, injenica je da se na svim fakultetima beogradskog univerziteta gde se izuava ova nauna disciplina ona jo uvek tradicionalno zove socijalna patologija. Na zapadnim univerzitetima ovakav naziv je retko prisutan: disciplina se najee zove sociologija devijantnosti ili devijacija (sociology of deviance). Ili, kada se za potrebe nastave njen predmet rastae, govori se o sociologijama kriminala i zavisnosti, zatim devijantnim subkulturama, socijalnim dezorganizacijama, devijantnim ponaanjima, itd. Negde, gde su u fokusu samo teorijski koncepti, disciplina se zove teorija drutvene devijantnosti ili teorija devijantnih ponaanja. Ove dileme su vane jer, ako je ovo samo socioloka disciplina, ona delom gubi iri okvir razumevanja devijacija: psiholoki, antropoloki, kriminoloki, pa i kulturoloki. Zato su vredni panje Jakovljeviev pokuaj stvaranja integrativnog pristupa, a jo vie Milosavljeviev pristup koja ima zalee u humanistikoantropolokom vienju drutvenih devijacija. Isticanje ovog pitanja ima za cilj da pokrene nau naunu javnost na raspravu o ovoj temi. Kada je re o teorijskim uticajima na nae autore, onda je mogue primetiti veliki znaaj Mertonove tipologije drutvenih devijacija i teorijskog koncepta anomije iz koga je ta tipologija i nastala. I ne samo to, analizirani autori su Mertonovu tipologija dograivali (uri) ili stavljali u drugaije teorijske okvire (Pei-Jankovi i Milosavljevi). To govori da su ovi autori uoili slabosti socijalnopatolokog i tradicionalno-pozitivistikog pristupa ije su odlike (Pei, Jankovi, 1988: 32): kvazi-bioloko i organicistiko shvatanje drutva; ideja i o tome da je sve to ugroava poredak zlo, a ono to ga odrava dobro; ideja o bolesnim pojedincima u zdravom drutvu; neuspehu socijalizacije kao najvanijem uzroku devijacija; korekcionalizam kao centralni oblik drutvene reakcija na devijacije; i deterministiko shvatanje ovekove akcije. Isto tako, primetni su i drugi uticaji: psihopatolokih teorija (Jakovljevi), radikalne kriminoloke teorije (PeiJankovi) i socijalno-antropolokog i egzistencijalistikog pristupa oveku i devijacijama (Milosavljevi).

30

SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N 1

Vano je zapaziti da pojedini od analiziranih autora uoavaju nivo ispoljavanja drutvenih devijacija i na mezo (socijalne dezorganizacije grupa i institucija) i na makro socijalnom nivou (krize i raspad globalnih drutava, meunarodni ratovi, terorizam). Na taj nain, oni ire i predmet izuavanja socijalne patologije (sociologije devijantnosti), ne vezujui ga samo za devijantna ponaanja na mikro-socijalnom nivou. Devijacije su dinamine drutvene pojave i njihova klasifikacija treba da prati tu drutvenu dinamiku. Ideje naih autora zasluuju panju i dalju razradu, to trae i vremensko-drutveni kontekst i nauno-disciplinarni i teorijski ciljevi.

Literatura
uri, Mihailo (1961): Devijantno ponaanje i drutvena struktura, Sociologija, br. 3-4, Beograd. Jakovljevi, Vladimir (1971): Uvod u socijalnu patologiju, Beograd: Nauna knjiga Jankovi, Ivan i Pei Vesna (1988), Drutvene devijacije kritika socijalne patologije, Beograd: Nauna knjiga Merton K., Robert and Nisbet, Robert (1971), Contemporary Social Problems, New York: Hartcourt Brace Jovanovich. Milosavljevi, Milosav (2003): Devijacije i drutvo, Beograd: Dragani padijer-Dini, Jelena (1988): Socijalna patologija sociologija devijantnosti, Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva.