OD ISTOG AUTORA

Svet po Garpu
 Preveo
Nikola Pajvančić
Naslov originala

John Irving
The Cider House Rules

Copyright © Garp Enterprises, Ltd 1985

Translation copyright © 2019 za srpsko izdanje, LAGUNA

Dragana Matić Radosavljević

Konvencionalnost nije moral. Samozadovoljno pravedni-
štvo nije religija. Napad na prvo ne znači odbaciti drugo.
Šarlota Bronte, 1847.

Abortus se praktično može definisati kao prekid gestacije

pre sposobnosti deteta za život.
Dr H. Dž. Bolt, 1906.
 Sadržaj

1. Dečak koji je pripadao Sent Klaudsu�������������������������������9

2. Božji posao������������������������������������������������������������������������51
3. Prinčevi Mejna, kraljevi Nove Engleske������������������������92
4. Mladi doktor Vels�����������������������������������������������������������144
5. Homer krši obećanje������������������������������������������������������201
6. Okeanski vidik����������������������������������������������������������������267
7. Pre rata�����������������������������������������������������������������������������331
8. Nova prilika���������������������������������������������������������������������400
9. Iznad Burme��������������������������������������������������������������������467
10. Petnaest godina�������������������������������������������������������������539
11. Kršenje pravila��������������������������������������������������������������626

Autorove beleške�����������������������������������������������������������������707

O autoru�������������������������������������������������������������������������������717
 1

Dečak koji je pripadao Sent Klaudsu

U bolnici sirotišta – odeljenju za dečake u Sent Klaudsu u Mejnu

– dve bolničarke su bile zadužene za davanje imena novorođen-
čadi i za proveru da li im mali penisi zaceljuju posle obaveznog
obrezivanja. U te dane (dvadesetih godina dvadesetog veka),
svi dečaci rođeni u Sent Klaudsu obrezivani su zato što je dok-
tor sirotišta imao problema prilikom lečenja neobrezanih voj-
nika od izvesnih problema u Prvom svetskom ratu. Doktor,
koji je takođe bio i direktor odeljenja za dečake, nije bio religi-
ozan čovek; za njega obrezivanje nije predstavljalo obred – bio
je to isključivo medicinski postupak, koji se vrši iz higijenskih
razloga. On se zvao Vilbur Larč, što je, sem mirisa etra koji ga
je uvek pratio, podsećalo jednu bolničarku na žilavo i istrajno
listopadno drvo istog imena*. Mrzela je, međutim, blesavo ime
Vilbur i ljutila se zbog neozbiljnosti spajanja reči kao što je Vil-
bur sa nečim postojanim kao što je drvo.
Druga bolničarka je zamišljala da je zaljubljena u doktora
Larča, i kada bi na nju došao red da bira ime za bebu, često bi
joj davala ime Džon Larč ili Džon Vilbur (njen otac se zvao

* Engl.: Larch – ariš. (Prim. prev.)

10 Džon Irving

Džon) ili Vilbur Volš (devojačko prezime njene majke bilo je

Volš). Uprkos ljubavi prema doktoru Larču, za nju je reč Larč
bila samo prezime – i kada je mislila o njemu, uopšte nije mislila
o drveću. Njoj se ime Vilbur sviđalo zato što je moglo da bude
i ime i prezime – a kada bi joj dojadilo da daje ime Džon, ili
kada ju je koleginica kritikovala što ga prečesto koristi, retko
bi smislila nešto originalnije od Robert Larč ili Džek Vilbur
(izgleda da nije znala da je Džek čest nadimak od Džon).
Da mu je ime nadenula ta nemaštovita, zaljubljena bolničar-
ka, on bi verovatno bio nekakav Larč ili Vilbur; ili Džon, Džek
ili Robert – da sve bude još nemaštovitije. Pošto je red bio na
drugu bolničarku, dobio je ime Homer Vels.
Otac druge bolničarke bavio se kopanjem bunara, što je
bio težak, naporan, pošten i precizan posao – za nju je njen
otac posedovao sve te vrline, zbog čega je reč „vels“* odisala
dubinom i poštenjem. „Homer“ je bilo ime jedne od desetina
porodičnih mačaka.
Druga bolničarka – koju su gotovo svi zvali sestra Andžela –
retko je ponavljala imena svojih beba, dok je sirota sestra Edna
trojici dala ime Džon Vilbur Mlađi a dvojici Džon Larč Treći.
Sestra Andžela je znala neizmeran broj razboritih imenica, koje
je marljivo koristila za prezimena – Mejpl, Filds, Stoun, Hil, Not,
Dej, Voters** (da navedemo samo neka) – i nešto manje impresi-
van spisak imena pozajmljenih od mnogobrojnih pokojnih ali
voljenih kućnih ljubimaca njene porodice (Feliks, Fazi, Smoki,
Sem, Snoui, Džo, Karli i tako dalje).
Naravno, za većinu siročadi ta imena dobijena od bolničarki
bila su privremena. Odeljenje za dečake imalo je više uspeha
od odeljenja za devojčice u smeštanju siročadi u porodice dok

* Engl.: wells – bunari. (Prim. prev.)

** Engl.: Maple, Fields, Stone, Hill, Knot, Day, Waters – javor, polja,
kamen, brdo, čvor, dan, vode. (Prim. prev.)
 Tuđa pravila 11

su još bebe, premali čak i da znaju imena koja su im nadenule

dobre bolničarke; većina siročadi ne bi čak ni pamtila sestru
Andželu i sestru Ednu, prve žene u njihovom životu koje su
se njima bavile. Doktor Larč je ustanovio čvrsta pravila da se
usvojiteljima ne saopštavaju imena koja su im bolničarke dava-
le sa tolikim žarom. U Sent Klaudsu se smatralo da dete, po
odlasku iz sirotišta, treba da doživi radost novog početka – ali
je (posebno za dečake kojima je bilo teško naći dom i koji su
najduže živeli u Sent Klaudsu) sestri Andželi i sestri Edni, pa
čak i doktoru Larču, bilo teško da zamisle kako svaki taj Džon
Vilbur i Džon Larč (kao i svaki Feliks Hil, Karli Mejpl, Džo
Not, Smoki Voters) žive sa imenima koja im nisu nadenule
bolničarke.
Homer Vels je svoje ime zadržao zato što se toliko puta
vraćao u Sent Klauds, posle toliko neuspešnih usvojenja, da je
sirotište bilo prisiljeno da prizna kako je Homerova namera da
mu Sent Klauds bude dom. Nikome nije bilo lako da to prihvati,
ali su sestra Andžela i sestra Edna – a naposletku i doktor Vil-
bur Larč – bili prisiljeni da priznaju kako Homer Vels pripada
Sent Klaudsu. Odlučnog dečaka više nisu nudili na usvajanje.
Sestra Andžela, koja je volela mačke i siročiće, jednom je
rekla da Homer Vels sigurno obožava ime koje mu je dala, pošto
se toliko žestoko borio da ga sačuva.

Sent Klauds u Mejnu – sam gradić – veći deo devetnaestog veka

bio je logor za drvoseče. Logor – koji je postepeno prerastao
u gradić – nastao je u rečnoj dolini, gde je tlo bilo ravno, što
je olakšalo gradnju prvih puteva i prevoz teške opreme. Prva
zgrada bila je pilana. Prvi naseljenici bili su Francuzi iz Kana-
de – traperi, drvoseče, radnici u pilani; onda su došli i vozari i
lađari, zatim prostitutke, potom skitnice i razbojnici pa je (na
kraju) tu izgrađena i crkva. Prvi logor drvoseča bio je nazvan
12 Džon Irving

jednostavno Klauds* – zato što je dolina bila niska a oblaci su se

nevoljno razilazili. Magla je dobar deo jutra lebdela nad besnom
rekom, a vodopad, koji je grmeo pet kilometara uzvodno od
mesta prvog logora, stvarao je stalnu izmaglicu. Kada su prve
drvoseče otišle tamo da rade, njihovo pustošenje šume ometali
su jedino crne muve i komarci; ti pakleni insekti su više voleli
gotovo stalnu oblačnost u ustajalim dolinama unutrašnjosti
Mejna nego oštri planinski vazduh ili jarko sunce pored bli-
stavog mejnskog mora.
Doktor Vilbur Larč nije bio samo doktor u sirotištu, direk-
tor odeljenja za dečake i osnivač sirotišta – bio je i samopro-
glašeni hroničar gradića. Po doktoru Larču, logor za drvoseče
zvani Klauds postao je Sent Klauds samo zbog „zagriženog
instinkta provincijskih katolika da ispred svega stavljaju reč
’sent’ – kao da će neka pojava time dobiti božju milost koju
inače sama po sebi nikada bi stekla“. Logor za drvoseče je
ostao pod tim imenom gotovo pola veka pre nego što mu je
naposletku dodat i apostrof** – a to je verovatno uradio neko
ko nije znao poreklo logora. Tada je Sent Klauds već više bio
fabrički gradić nego logor za drvoseče. Šuma je raskrčena kilo-
metrima okolo: umesto reke prepune trupaca i grubog logora
punog ljudi hromih i sakatih od padova sa drveća i drveća koje
je palo na njih, videle su se visoke, uredne gomile sveže nare-
zanih dasaka koje se suše na mutnom suncu. Sve je prekrivala
blatnjava piljevina, ponekad previše sitna da se vidi, ali večito
prisutna u gradu kao uzrok kijanja i šmrkanja, stalnog svraba
u nosu i škripe u plućima. Gradski ranjenici su sada umesto
modrica i slomljenih kostiju mogli da se pohvale ušivenim
ranama; imali su duboke posekotine (i nalazili su načine da

* Engl.: clouds – oblaci. (Prim. prev.)

** Sent Clouds je postao Sent Cloud’s, prvi naziv znači Sveti oblaci, a
drugi Svetog Klauda. Izgovor je isti. (Prim. prev.)
 Tuđa pravila 13

istaknu gubitak nekog dela tela) od mnogobrojnih sečiva u

pilani. Prodorno zujanje tih testera bilo je u Sent Klaudsu stal-
no kao magla, izmaglica, vlaga koja lebdi nad unutrašnjošću
Mejna u vlažnoj hladnoći dugačkih, mokrih, zavejanih zima
i vlažnoj, zagušljivoj sparini njegovih kišovitih leta – koje tek
povremeno blagosiljaju silovite oluje.
U tom delu Mejna nikada nije bilo pravog proleća, sem
onih dana u martu i aprilu kada se otapa blato. Teške mašine
kompanija za seču šume postale bi nepokretne; gradski posao
bi stao. Zbog neprohodnih puteva svi bi ostali kod kuće – a na
proleće bi reka toliko nabujala i toliko bi brzo tekla da se niko
nije usuđivao da njom plovi. Proleće je u Sent Klaudsu značilo
nevolje: nevolje sa pićem, nevolje sa tučama, sa kurvanjem i
silovanjima. Proleće je bilo sezona samoubistava. Na proleće
je seme za sirotište sejano obilno pa i preterano.
A šta je sa jeseni? U svom dnevniku – svojoj svaštari, hronici
dnevnih događaja u sirotištu – doktor Vilbur Larč je pisao o
jeseni. Svaki unos doktora Larča počinjao je sa: „Ovde u Sent
Klaudsu...“ – sem onih unosa koji su počinjali sa: „Drugde u
svetu...“ Doktor Larč je o jeseni pisao: „Drugde u svetu, jesen
je za žetvu; ljudi sakupljaju plodove prolećnog i letnjeg truda.
Ti plodovi obezbeđuju dugački dremež i doba kada ništa ne
raste, a koje se zove zima. Ali ovde u Sent Klaudsu, jesen traje
samo pet minuta.“
Kakvu klimu bi neko očekivao za jedno sirotište? Da li bi
neko mogao da zamisli vremenske prilike pogodne za odmara-
lište? Da li bi sirotište procvetalo u nevinom gradu?
Doktor Larč je u dnevniku izuzetno škrto trošio papir. Pisao
je sitnim, zbijenim rukopisom, na obe strane lista, i potpuno ih
popunjavao. Doktor Larč nije bio čovek koji ostavlja margine.
„Ovde u Sent Klaudsu“, pisao je, „pogodite ko je neprijatelj
mejnskih šuma, podli otac neželjene dece, razlog što je reka
zakrčena naplavinom a zemlja u dolini ogoljena, neobrađena,
14 Džon Irving

koju odnosi reka kad se izlije – pogodite ko je nezajažljivi uni-

štitelj (prvo drvoseča smolastih ruku i zgnječenih prstiju; onda
radnika u pilani, robova za testerom čije su šake suve i ispucale,
a poneki prst tek uspomena), i pogodite zašto taj proždrljivac
nije zadovoljan samo trupcima ili drvnom građom... pogodite
ko.“
Za doktora Larča neprijatelj je bio papir – konkretnije Indu-
strija papira Ramzes. Za drvnu građu postoji dovoljno drveća,
razmišljao je doktor Larč, ali nikada neće biti dovoljno drveća
za sav papir koji Industrija papira Ramzes izgleda želi ili koji joj
je potreban – a posebno ako ne sadi novo drveće. Kada je dolina
oko Sent Klaudsa raskrčena a novo rastinje (virdžinijski bor i,
tu i tamo, crnogorica) niklo na sve strane poput močvarnog
korova i kada više nije bilo trupaca da se šalju nizvodno, od
Tri Majl Folsa u Sent Klauds – pošto više nije bilo ni drveća –
tada je Industrija papira Ramzes dovela dvadeseti vek u Mejn
tako što je zatvorila pilanu i rečno stovarište u Sent Klaudsu i
preselila logor nizvodno.
A šta je ostalo? Vremenske prilike, piljevina, izrovašena,
izubijana obala reke (gde je pritisak bezbrojnih trupaca izdubio
novu obalu) i same zgrade: pilana sa razbijenim prozorima
bez kapaka; hotel za kurve sa dvoranom za ples u prizemlju i
sobom za tombolu u novac koja gleda na besnu reku; nekoliko
privatnih kuća u stilu brvnare i crkva, koja je bila katolička za
Francuze iz Kanade i izgledala previše čisto i nekorišćeno da
bi joj bilo mesto u Sent Klaudsu, gde nikada nije bila ni upola
popularna kao kurve, plesna sala ili čak tombola u novac. (Dok-
tor Larč je u dnevniku pisao: „U drugim delovima sveta ljudi
igraju tenis ili poker, ali ovde u Sent Klaudsu igraju tombolu
u novac.“)
A ljudi koji su ostali? Ljudi iz Industrije papira Ramzes nisu
ostali, ali neki drugi jesu: starije i neprivlačnije prostitutke i
njihova deca. Nije ostao nijedan od zapostavljanih službenika
 Tuđa pravila 15

katoličke crkve iz Sent Klaudsa; ako za Industrijom papira

Ramzes pođu nizvodno, imaće više duša za spasavanje.
U svom delu Kratka istorija Sent Klaudsa doktor Larč je
dokumentovao da je bar jedna od tih prostitutki znala da čita
i piše. Na poslednoj barži nizvodno, dok je pratila Industriju
papira Ramzes u novu civilizaciju, relativno pismena prostitutka
poslala je pismo adresirano na: ZA SLUŽBENIKA DRŽAVE
MEJN KOJI SE BAVI SIROČIĆIMA!
To pismo je zapravo nekako nekome i stiglo. Mnogo puta
prosleđivano („zbog neobičnosti“, pisao je doktor Larč, „isto
koliko i zbog hitnosti“), pismo je na kraju stiglo u Državni
odbor za sudsku medicinu. Najmlađem članu tog odobra –
„žutokljuncu koji je tek diplomirao“, kako je doktor Larč opisao
samog sebe – pokazali su pismo prostitutke kao jednu vrstu
mamca. Ostali članovi odbora smatrali su da je mladi Larč
„onaj beznadežno naivni demokrata i liberal“ u njihovom dru-
štvu. Pismo je glasilo: U SENT KLAUDSU BI TREBALO DA
IMA PROKLETI DOKTOR I PROKLETA ŠKOLA I ČAK I
PROKLETI PANDUR I PROKLETI ADVOKAT POŠTO SU
ODATLE POBEGLI PROKLETI MUŠKARCI (KOJI IONAKO
NISU BILI NI ZA ŠTA) I OSTAVILI GA BESPOMOĆNIM
ŽENAMA I SIROČIĆIMA!
Predsedavajući Odbora za sudsku medicinu bio je penzioni-
sani lekar koji je smatrao da je predsednik Tedi Ruzvelt jedini
čovek na svetu sem njega koji nije mekušac.
„Zašto ti ne istražiš taj problem, Larče?“, rekao je predseda-
vajući, i ne sluteći da će se iz tog poziva uskoro razviti državna
ustanova – za siročiće! Jednog dana će dobiti bar delimičnu
federalnu pomoć, pa čak i onu najneodređeniju i najnepouz-
daniju podršku od „privatnih dobročinitelja“.
U svakom slučaju, godine 190_, dok je dvadeseti vek – tako
mlad i pun obećanja – cvetao (čak i u unutrašnjosti Mejna)
doktor Vilbur Larč je preuzeo na sebe da ispravi nepravde u
16 Džon Irving

Sent Klaudsu. Čekao ga je veliki posao. Za gotovo dvadeset

godina doktor Larč će otići iz Sent Klaudsa samo jednom – u
Prvi svetski rat, mada nije baš izvesno da je tamo bio potreb-
niji. Može li se zamisliti iko bolji da ispravi ono što je učinila
Industrija papira Ramzes od čoveka koji je ime dobio po jednom
svetskom listopadnom drvetu? U svom dnevniku – pošto ga
je tek započinjao – doktor Larč je pisao: „Ovde u Sent Klaudsu
došlo je krajnje vreme da se uradi nešto za nečije dobro. Ima li
boljeg mesta za poboljšanje – i za rad na sebi i za rad na opštoj
dobrobiti – od mesta gde je zlo toliko jasno cvetalo ako ne i
potpuno trijumfovalo?“
Godine 192_, kada se Homer Vels rodio, kada su mu recnuli
mali penis i dali ime, sestra Edna (koja je bila zaljubljena) i
sestra Andžela (koja to nije bila) imale su zajednički nadimak
za osnivača Sent Klaudsa, lekara, gradskog hroničara, ratnog
heroja (čak je i odlikovan) i direktora odeljenja za dečake.
„Sveti Larč“, zvale su ga – a zašto da ne?
Kada je Vilbur Larč dao dozvolu Homeru Velsu da ostane u
Sent Klaudsu dok god ovaj bude osećao da tu pripada, samo je
upotrebio svoj poprilični i zasluženi autoritet. Doktor Larč je
bio autoritet za pitanje pripadanja Sent Klaudsu. Sveti Larč je
smatrao da mu je – u dvadesetom veku – uloga da bude, kako se
izrazio, „koristan“. I tačno je to i naložio Homeru Velsu kada je
ozbiljno prihvatio dečakovu potrebu da ostane u Sent Klaudsu.
„Dakle, Homere“, rekao je Sveti Larč, „od tebe očekujem
da budeš koristan.“

On (Homer Vels) i te kako je bio koristan. Njegovo čulo za

korisnost izgleda da je prethodilo naređenju doktora Larča.
Njegovi prvi usvojitelji vratili su ga u Sent Klauds; mislili su da
s njim nešto nije u redu – pošto nikada nije plakao. Usvojitelji
su se žalili da se bude uz istu onu tišinu koja ih je pre svega i
 Tuđa pravila 17

navela da usvoje dete. Probudili bi se uznemireni što ih beba

nije probudila, odjurili bi u dečju sobu, očekujući da ga nađu
mrtvog, ali bi Homer Vels bezubo grizao usnu, možda se mrštio,
ali se nije bunio da nije nahranjen ili da mu niko ne posvećuje
pažnju. Homerovi usvojitelji su uvek slutili da je on tako već
satima budan i ćutke trpi. Smatrali su da to nije normalno.
Doktor Larč im je objasnio da su bebe iz Sent Klaudsa navi-
kle da same leže u krevecima bez pažnje. Sestra Andžela i sestra
Edna, koliko god im bile posvećene, nisu mogle da jure do svake
bebe čim zaplače; od plakanja u Sent Klaudsu nema mnogo
vajde (mada je u dubini srca doktor Larč vrlo dobro znao da
je Homerova sposobnost za obuzdavanje suza neobična čak i
za jedno siroče).
Po iskustvu doktora Larča, usvojitelji koji tako lako odustaju
nisu najbolji roditelji za jedno siroče. Homerovi prvi usvoji-
telji toliko su brzo zaključili da su im dali loše dete – zaostalo
u razvoju, falično, oštećenog mozga – da se doktor Larč nije
potrudio da ih uveri kako je Homer veoma zdrava beba, koja
će se hrabro upustiti u dug život koji ga čeka.
Druga porodica je drugačije reagovala na Homerovu tišinu –
na njegovo stoičko stezanje zuba dok tako leži. Drugi usvojitelji
su bebu toliko redovno tukli da su uspeli da iz nje izmame zvuke
kakvi se očekuju od deteta. Homera je plač spasao.
Ako se dokazao kao postojan u opiranju suzama, sada kada
bi video da su suze, krici i urlici ono što usvojitelji izgleda od
njega najviše žele, pokušao je da bude koristan, pa je svim silama
stvarao najveću buku koju je mogao. On je bio toliko zadovoljno
stvorenje da se doktor Larč iznenadio kada je saznao da nova
beba iz Sent Klaudsa narušava mir u srećnom malom obližnjem
gradiću Tri Majl Fols. Bila je sreća je što je Tri Majl Fols malo
mesto zato što su se gradski tračevi nekoliko nedelja bavili samo
Homerovim kricima; a bila je sreća i što je Tri Majl Fols blizu
zato što su te priče stigle u Sent Klauds i do sestre Andžele i
18 Džon Irving

sestre Edne, koje su vladale tržištem tračeva u svim tim rečnim,

šumskim i papirnim gradovima. Kada su bolničarke čule priče
o tome kako zbog njihovog Homera Velsa Tri Majl Fols ne može
da zaspi do sitnih sati i kako on budi grad još pre zore, pamćenje
ih nije prevarilo; otišle su pravo kod Svetog Larča.
„To nije moj Homer!“, viknula je sestra Andžela.
„Za njega nije prirodno da plače, Vilbure“, rekla je sestra
Edna – koristeći svaku priliku da izgovori to ime tako drago
njenom srcu: Vilbur! Sestra Andžela bi se zbog toga uvek ljutila
na nju (kada god bi sestra Edna udovoljila svojoj želji da oslovi
doktora Larča sa Vilbure).
„Doktore Larče“, rekla je sestra Andžela, sa značajnom i
preteranom formalnošću, „ako Homer Vels budi čitav Tri Majl
Fols, ti ljudi kojima si ga dao sigurno po njemu gase cigarete.“
Oni nisu bili takva porodica. To je bila omiljena fantazija
sestre Andžele – ona je mrzela pušenje; dovoljno je bilo samo
da vidi cigaretu kako visi sa nečijih usana pa da se priseti Indi-
janca koji je govorio francuski i koji je došao kod njenog oca
zbog kopanja bunara, pa je gurnuo cigaretu i opekao njušku
jedne njene mačke! – mačka, posebno prijateljski raspoložena
sterilisana ženka, skočila je Indijancu u krilo. Mačku su zvali
Razbojnica – imala je klasično maskirano lice rakuna. Sestra
Andžela se uzdržavala da siročićima daje ime po Razbojnici –
smatrala je da je to ime samo za devojčice.
Međutim, ovi ljudi iz Tri Majl Folsa nisu bili poznata vrsta
sadista. Stariji muškarac i njegova mlađa žena živeli su sa nje-
govom odraslom decom iz prethodnog braka; mlada žena je i
sama želela dete, ali nije uspevala da zatrudni. Svi u porodici
su mislili kako bi bilo lepo da mlada žena ima sopstvenu bebu.
Niko, međutim, nije spominjao da je jedna odrasla kćerka iz
prethodnog braka ima vanbračnu bebu i da je ne čuva posebno
dobro i da beba večito plače. Svi su se žalili što beba plače, i noću
 Tuđa pravila 19

i danju, i jednog jutra je odrasla kćerka prosto uzela svoju bebu

i otišla. Za sobom je ostavila samo sledeću poruku:

 UKA MI JE VIŠE DA VAS SLUŠAM KOLKO MOJA

M
BEBA PLAČE. VALJDA AKO ODEM NEĆE VAM SME-
TATI NI PLAČ A NI JA.

Ali njima jeste nedostajao plač – svima su nedostajale ta

divna glasna beba i draga priglupa kćerka koja ju je odnela.
„Stvarno bi bilo lepo da opet ovde imamo neku bebu što
plače“, primetio je neko u porodici, pa su tako otišli i uzeli bebu
iz Sent Klaudsa.
Oni nisu bili prava porodica za jednu bebu koja neće da
plače. Homerova tišina bila je za njih toliko razočaranje da su
je doživeli kao neku vrstu uvrede, pa su se takmičili ko će ga
prvi rasplakati: posle toga je cilj takmičenja postao ko će ga
rasplakati najglasnije, pa onda kome će poći za rukom da plač
traje najduže.
Prvo su ga terali na plač tako što ga nisu hranili, ali su ga na
najglasniji plač terali tako što su mu nanosili bol; to je obično
značilo da ga štipaju ili udaraju, ali ima mnoštvo dokaza da su
ga i grizli. Na najduži plač su ga terali tako što bi ga uplašili;
otkrili su da se bebe najbolje uplaše kada ih prepadnete. Sigurno
su veoma usavršili načine za izazivanje najglasnijeg i najdužeg
plača jer je Homer Vels postao legenda plača u Tri Majl Folsu.
U Tri Majl Folsu je bilo prilično teško čuti bilo šta – a da ne spo-
minjemo koliko je tamo bilo teško postati legenda u bilo čemu.
Sam vodopad je tako ravnomerno grmeo da je Tri Majl Fols
bio savršeno mesto za ubistvo; tu niko ne bi čuo ni pucanj ni
krik. Ako biste nekoga ubili u Tri Majl Folsu i telo bacili u reku
kod vodopada, ništa ga ne bi zaustavilo (niti bi ga usporilo – a
posebno ga niko ne bi našao) sve dok ne stigne nizvodno do
20 Džon Irving

Sent Klaudsa. Zbog toga je bilo još neverovatnije što čitav grad
čuje plač Homera Velsa.
Sestri Andželi i sestri Edni trebalo je gotovo godinu dana da
Homer Vels prestane da se budi uz krike i da urla kada mu neko
uđe u vidno polje ili kada čuje ljudski zvuk, pa čak i vučenje
stolice po podu ili škripanje kreveta, zatvaranje prozora, otva-
ranje vrata. Svaki prizor i zvuk povezan sa ljudskim bićem koje
bi moglo da krene prema Homeru izazivali su visok, mucav
krik i tako grčevito jecanje da bi neki posetilac odeljenja za
dečake pomislio kako je sirotište zapravo, kao u starim pričama,
nekakvo mučilište, zatvor u kome se deca kinje i zlostavljaju na
nezamislive načine.
„Homere, Homere“, rekao bi doktor Larč umirujuće, dok je
dečak poprimao grimiznu boju i ponovo punio pluća, „Home-
re, doći će nam policija da istražuje ubistvo! Zatvoriće nam
sirotište.“
Sirotoj sestri Edni i sirotoj sestri Andželi verovatno su ostale
trajnije traume od te porodice iz Tri Majl Folsa nego Homeru
Velsu, a dobri i uvaženi Sveti Larč nikada se nije u potpunosti
oporavio od tog događaja. On je te ljude upoznao; razgovarao
je sa svima njima – i silno je pogrešio; ponovo će ih videti onog
dana kada je otišao u Tri Majl Fols da vrati Homera Velsa u
Sent Klauds.
Ono što će doktor Larč večito pamtiti bio je strah na njiho-
vim licima kada je ušao u kuću i uzeo Homera u naručje. Strah
na njihovim licima proganjaće doktora Larča zauvek, oličenje
svega što nikada nije uspeo da shvati o krajnje pomešanim
osećanjima ljudi prema deci. Tu je ljudsko telo, koje je tako
očigledno sazdano da želi bebe – a onda je tu ljudski um, koji
to sve toliko zbunjuje. Ponekad um ne želi bebe, ali je ponekad
toliko izopačen da tera druge da rađaju bebe iako zna da ih ovi
ne žele. Za čiji račun on to zahteva?, pitao se doktor Larč. Za čiji
 Tuđa pravila 21

račun neki umovi insistiraju da bebe, čak i očigledno neželjene,

moraju doći, uz krike, na ovaj svet?
A kada su drugi umovi verovali da žele bebe, ali nisu mogli
(ili nisu hteli) da se o njima staraju kako treba... pa, šta su to
mislili? Kada bi doktor Larč utonuo u misli o toj temi, uvek
bi video strah na onim licima iz Tri Majl Folsa i uvek bi čuo
legendarno zavijanje Homera Velsa. Strah te porodice učvrstio
se u pamćenju Svetog Larča; niko, verovao je on, ko je video
takav strah nikada ne bi trebalo da tera ženu da rodi bebu koju
ona ne želi. „NIKO!“, zapisao je doktor Larč u svom dnevniku.
„Čak ni neko iz Industrije papira Ramzes!“
Da ste imali makar trun zdravog razuma, doktoru Vilburu
Larču ne biste govorili protiv abortusa – ili biste morali da
čujete svaki detalj koji se može znati o onih šest nedelja koje je
Homer Vels proveo u porodici iz Tri Majl Folsa. To je bio jedini
način na koji je Larč raspravljao o toj temi (koja za njega čak
nije bila ni otvorena za diskusiju). On je bio ginekolog-akušer,
ali kada bi to od njega tražili – i kada je bilo bezbedno – radio
je i abortuse.
Kada je Homer napunio četiri godine, više ga nisu mučili
oni snovi – snovi koji su umeli da probude svaku živu dušu u
Sent Klaudsu, snovi zbog kojih je jedan noćni čuvar dao otkaz
(„Moje srce“, rekao je, „ne bi moglo da izdrži još jednu noć u
blizini tog dečaka“) i koji su tako neizbrisivo trajali u pamćenju
doktora Vilbura Larča da se njemu godinama kasnije dešavalo
da u snu čuje bebe kako plaču, pa bi se okrenuo i rekao: „Home-
re, Homere, sada je sve dobro, Homere.“
U Sent Klaudsu su bebe, naravno, večito plakale svima u
snu, ali se nijedna beba nikada nije budila plačući onako kako
je to uspevalo Homeru Velsu.
„Gospode, kao da ga bodu“, rekla bi sestra Edna.
„Kao da ga peku cigaretom“, rekla bi sestra Andžela.
22 Džon Irving

Međutim, samo je Vilbur Larč znao kako je to tačno izgle-

dalo – kako se Homer Vels budio i (tim svojim silovitim buđe-
njem) budio sve druge. „Kao da ga obrezuju“, pisao je dok-
tor Larč u dnevniku. „Kao da mu neko recka mali penis – još
jednom pa još jednom, samo ga recka i recka.“

Treća neuspešna usvojiteljska porodica Homera Velsa bila je

porodica tako retkih i uzvišenih osobina da bi bilo glupo suditi o
ljudskom rodu na osnovu njihovog primera. Bili su toliko dobri.
Bili su toliko savršeni, inače doktor Larč ne bi pustio Homera
kod njih. Posle porodice iz Tri Majl Folsa, doktor Larč je bio
izuzetno oprezan u vezi sa Homerom.
Profesor Drejper i njegova supruga su u braku bili gotovo
četrdeset godina i živeli su u Votervilu u Mejnu. Votervil 193_,
kada je Homer Vels tamo stigao, nije bio neki univerzitetski
grad; ali ako biste uporedili Votervil sa Sent Klaudsom ili sa
Tri Majl Folsom, morali biste priznati da je Votervil zajedni-
ca moralnih i društvenih divova. Mada takođe u unutrašnjo-
sti, nalazi se na znatno većoj nadmorskoj visini – u blizini su
planine, a sa njih se pruža istinski pogled; život u planinama
(poput života pored okeana, ili u preriji, ili na pašnjacima)
pruža žiteljima luksuz pogleda. Život u kraju gde povremeno
možete pogledati u veliku daljinu pruža duši uvid u dobroćudnu
i prostranu prirodu – ili je bar tako verovao profesor Drejper;
on je bio rođeni učitelj.
„Neobrađena ravničarska zemlja“, počinjao bi on značajno,
„koju poredim sa šumama preniskim i pregustim da pruže
pogled, teži da sputava plemenita svojstva ljudske duše i da jača
one zlobne i sitničave nagone.“
„Dakle, Homere“, rekla bi gospođa Drejper. „Profesor je
rođeni učitelj. Njegove reči ćeš morati da uzimaš sa zrnom soli.“
 Tuđa pravila 23

Nju su svi zvali Mama. Niko (pa čak ni njena odrasla deca i
unuci) njega nije oslovljavao nikako drugačije nego „profesore“.
Čak ni doktor Larč nije znao koje mu je kršteno ime. Mada
mu je ton bio profesorski, povremeno čak i visokoparan, bio
je čovek veoma redovnih navika i temperamenta, a ophođenje
mu je bilo šaljivo.
„Mokre cipele su“, rekao je profesor jednom Homeru, „činje-
nica života u Mejnu. One su datost. Tvoj metod, Homere, sta-
vljanja mokrih cipela na prozorsku dasku, gde ih možda osuše
slabašni, mada retki zraci mejnskog sunca, jeste hvale vredan
u svom pozitivizmu, u svom odlučnom optimizmu. Međutim“,
nastavio bi profesor, „metod koji bih ja preporučio za mokre
cipele – metod, moram dodati, nezavisan od vremenskih prilika
– zahteva pouzdaniji izvor toplote u Mejnu: konkretno – peć.
Kada uzmeš u obzir da su dani kada se cipele kvase po pravilu
dani kada nema sunca, priznaćeš da metod korišćenja peći
poseduje izvesne prednosti.“
„Sa zrnom soli, Homere“, rekla bi gospođa Drejper dečaku.
Čak ju je i profesor zvao Mama; čak je i Mama njega oslovlja-
vala sa profesore.
Ako je Homer Vels smatrao da profesorov govor obiluje
jezgrovitim maksimama, nije se zbog toga žalio. Ako su profe-
sorovi studenti na koledžu i njegove kolege na katedri za istoriju
smatrali da je profesor didaktični davež – i težili da mu beže
sa puta kao zeke koji beže od sporog ali upornog lovačkog psa
– nisu mogli da utiču na Homerov stav o prvoj očinskoj figuri
u njegovom životu koja je mogla da se poredi sa doktorom
Larčom.
Homerov dolazak u Votervil dočekan je s pažnjom kakvu
dečak nikada ranije nije iskusio. Sestra Andžela i sestra Edna
su se o deci starale koliko su stizale a doktor Larč bio je topao,
mada strog i odsutan nadzornik. Gospođa Drejper je, međutim,
bila istinska mama; ona je nad njim bdela. Ustajala je pre nego
24 Džon Irving

što se Homer probudi; kolačići koje je pekla dok je on doruč-

kovao nekom čarolijom su još bili topli u njegovoj torbi za ručak
u podne. Mama Drejper je pešačila u školu sa Homerom – i to
prečicama, ne obazirući se na put; to je bila njena „fiskultura“,
govorila je.
Po podne bi profesor Drejper dočekao Homera na školskom
igralištu – kraj školskog dana se naizgled čarobno podudarao
sa profesorovim poslednjim predavanjem na koledžu – pa bi
zajedno krenuli kući. Zimi, a zima je u Votervil dolazila rano,
kući bi išli na krpljama, a profesor je smatrao da je veština
hodanja na krpljama jednako važna kao pisanje i čitanje.
„Koristi telo, koristi um, Homere“, rekao je profesor. Lako
je shvatiti zašto je taj čovek ostavio snažan utisak na Vilbura
Larča. Žustro je demonstrirao korisnost.
U suštini, Homeru se dopadala ta rutina, to stavljanje noge
pred nogu, ta potpuna predvidljivost. Siroče je prosto veće dete
od ostale dece u onom suštinskom uvažavanju stvari koje se
dešavaju svakodnevno, po rasporedu. Siroče ne može da odoli
svemu onome što obećava da će trajati, da će ostati isto.
Doktor Larč je rukovodio odeljenjem za dečake sa što više
simuliranih manifestacija dnevnog života koje je moguće raz-
viti u jednom sirotištu. Obroci su svakog dana posluživani
tačno u isto vreme. Doktor Larč bi naglas čitao u isti večernji
čas, jednako dugo, čak i ako to znači da bi poglavlje prekinuo
usred pustolovine a dečaci vikali: „Još, još, samo da čujemo šta
će sledeće da se desi!“
A Sveti Larč bi rekao: „Sutra, u isto vreme na istom mestu.“
Usledilo bi razočarano ječanje, ali Larč je znao da je nešto
obećao; ustanovio je rutinu. „Ovde u Sent Klaudsu“, pisao je
u dnevniku, „bezbednost se meri brojem ispunjenih obeća-
nja. Svako dete razume obećanje – ako se ispuni – i nada se
sledećem obećanju. Među siročićima se sigurnost gradi sporo
ali redovno.“
 Tuđa pravila 25

Spor ali redovan bio bi dobar opis života koji je Homer

Vels vodio kod Drejperovih u Votervilu. Svaka aktivnost je bila
lekcija; svaki kutak udobne stare kuće sadržao je nešto što se
moglo naučiti i na šta se onda moglo osloniti.
„Ovo je Rufus. Veoma je star“, rekao je profesor, predsta-
vljajući Homera psu. „Ovo je Rufusov ćilim, on je njegovo
kraljevstvo. Kada Rufus spava u svom kraljevstvu, nemoj da
ga budiš – osim ako nećeš da škljocne zubima.“ A potom bi
profesor probudio prastarog psa, koji bi se trgao i škljocnuo
zubima – a onda kao da bi se čudio što je ugrizao u prazno,
osećajući u vazduhu ukus Drejperove odrasle dece, koja su se
sada poženila i poudavala i imala sopstvenu decu.
Homer ih je sve upoznao za Dan zahvalnosti. Dan zahval-
nosti sa Drejperovima bio je porodično iskustvo koje bi drugim
porodicama garantovalo osećaj manje vrednosti. Mama bi samu
sebe nadmašila u maminstvu. Profesor je imao spremno pre-
davanje o svakoj mogućoj temi: o kvalitetima belog mesa, a i
o batacima; o poslednjim izborima; o pretencioznosti viljuške
za salatu; o superiornosti romana iz devetnaestog veka (da ne
spominjemo druge vidove superiornosti tog stoleća); o pravilnoj
teksturi sosa od brusnica; o značenju „pokajanja“, o dobrobitima
fizičkih aktivnosti (uključujući poređenje cepanja drva i klizanja
na ledu); o imanentnom zlu dremanja u toku dana. Na svaki
detaljno iznesen profesorov stav, njegova odrasla deca (dve
udate žene, jedan oženjen muškarac) odgovorili bi sa prilično
uravnoteženom mešavinom:
„Baš tako!“
„Zar nije uvek tako?“
„Ponovo ste u pravu, profesore!“
Ti robotski odgovori bili su naglašeni, jednako precizno,
Maminim često ponavljanim: „Zrno soli, zrno soli.“
Homer Vels je slušao te ravnomerne ritmove kao posetilac
iz drugog sveta koji pokušava da dešifruje bubnjanje nekog
26 Džon Irving

čudnog plemena. Nije uspevao da u njih pronikne. To što su

svi naizgled tako postojani bilo je za njega previše. Tek kada
bude znatno stariji, shvatiće šta mu je tačno bilo neprihvatljivo
– implicitno (i eksplicitno) samozadovoljno dobročiniteljstvo
ili usrdno i naporno pojednostavljivanje svega u životu.
Šta god da je bilo, prestalo je da mu se sviđa; postalo je
prepreka na putu koji je tražio i koji vodi do njega samoga
– do onoga ko je, ili ko bi trebalo da bude. Prisećao se Dana
zahvalnosti u Sent Klaudsu. Tamo nije bilo tako veselo kao
na votervilski Dan zahvalnosti sa porodicom Drejper, ali je
delovalo mnogo stvarnije. Prisećao kako se osećao korisno.
Uvek je bilo dece koja nisu umela sama da se hrane. Postojala
je mogućnost da zbog mećave nestane struje; Homeru su davali
da se bavi svećama i petrolejkama. Takođe je pomagao kuhinj-
skom osoblju u raspremanju, pomagao je sestri Andželi i sestri
Edni da uteše rasplakane – a bio je i kurir doktora Larča: to je
bila najdragocenija dužnost koja se mogla dobiti u odeljenju
za dečake. Pre nego što je navršio desetu a davno pre nego što
je doktor Larč mogao da mu da tako izričita uputstva, Homer
se u Sent Klaudsu osećao krajnje korisno.
Šta je to u Danu zahvalnosti kod Drejperovih bilo u tolikoj
suprotnosti sa istim praznikom u Sent Klaudsu? Mama je bila
kuvarica kojoj nema ravne; to nije mogla biti hrana – koja je,
u Sent Klaudsu, patila od vidljivog i naizgled večitog sivila.
Jesu li to bile molitve? U Sent Klaudsu je molitva bila prilično
tup instrument – pošto doktor Larč nije bio religiozan čovek.
„Budimo zahvalni“, rekao bi on, pa bi onda zastao – kao da
se istinski pita: Na čemu? „Budimo zahvalni na dobroti koju
smo dobili“, rekao bi Larč, oprezno pogledavajući neželjene i
napuštene oko sebe. „Budimo zahvalni na sestri Andželi i sestri
Edni“, dodao bi, sada sigurnijeg glasa. „Budimo zahvalni što
imamo izbora, što su pred nama nove prilike“, dodao je jednom,
gledajući Homera Velsa.
 Tuđa pravila 27

Iz molitve – na Dan zahvalnosti u Sent Klaudsu – zračila je

mogućnost uspeha, uz razumljiv oprez, sa tipično larčovskom
uzdržanošću.
Molitva je kod Drejperovih bila bujna i čudna. Činilo se
da je nekako povezana sa profesorovom definicijom značenja
„pokajanja“. Profesor Drejper je rekao da je za početak istinskog
pokajanja neophodno prihvatiti da ste pokvareni. Profesor bi
u molitvi onda uskliknuo: „Ponovite za mnom: ja sam pokva-
ren, gadim se samog sebe, ali sam zahvalan na svima u mojoj
porodici!“ Svi su to govorili – čak i Homer, čak i Mama (koja
se jednom za promenu uzdržala da ne preporuči zrno soli).
Sent Klauds je bilo trezveno mesto i način na koji se tamo
zahvaljivalo, koliko se to moglo, delovao je pošteno i iskreno.
Homer Vels je na Dan zahvalnosti prvi put uočio neke supro-
tnosti u porodici Drejper. Za razliku od Sent Klaudsa, život
u Votervilu je delovao dobro – bebe su, na primer, bile želje-
ne. Odakle onda to „pokajanje“? Da li se osećaj krivice vezuje
za osećaj da ste u životu imali sreće? A ako je Larč (kao što
su Homeru rekli) ime dobio po drvetu, onda Bog (o kome je
Homer mnogo slušao u Votervilu) kao da je bio imenovan po
nečem mnogo čvršćem: možda po planinama, možda po ledu.
Ako je Bog bio trezven u Votervilu, Dan zahvalnosti Drejpe-
rovih obeležavalo je – na Homerovo iznenađenje – pijanstvo.
Profesor se, po Maminim rečima, „nacvrcao“. To je, zaključio
je Homer, značilo da je profesor popio više od svoje uobičajene,
svakodnevne količine alkohola – zbog koje je, po Maminim
rečima, bio tek „pripit“. Homer se zapanjio kada je video i da
se dve udate kćerke i oženjeni sin ponašaju kao da su se i oni
nacvrcali. A pošto je Dan zahvalnosti bio posebna prilika pa su
mu dozvolili da ostane dokasno – sa svim unucima – Homer
je posmatrao ono što je dotle inače svake noći samo čuo dok je
tonuo u san: zvuk guranja, vučenja i sudaranja i prigušeni glas
razuma, koji je pripadao profesoru koji se mumlavo buni zbog
28 Džon Irving

toga što ga Mama na silu vodi na sprat i sa čudesnom snagom

diže i smešta u krevet.
„Vrednost fizičke aktivnosti!“, vikao je odrasli i oženjeni sin,
pre nego što bi se srušio iz zelene fotelje i pao na tepih – pored
starog Rufusa – kao da je otrovan.
„Kakav otac, takav sin!“, rekla je jedna udata kćerka. Druga
udata kćerka, primetio je Homer, nije imala ništa da kaže. Ona
je spokojno spavala u stolici za ljuljanje; čitava njena šaka –
iznad pola prstiju – bila je utonula u njenu gotovo punu čašu,
koja joj se opasno klimala u krilu.
Unuci, koje sad niko nije nadzirao, kršili su milione kućnih
pravila. Brojne zabrane koje je profesor strastveno propisivao
očigledno nisu važile na Dan zahvalnosti.
Homer Vels, koji još nije napunio ni deset godina, tiho se
odšunjao u krevet. Često se prisiljavao na san tako što bi se
prisetio neke posebno tužne uspomene na Sent Klauds. Ono
što je pamtio bilo je vreme kada je video majke kako odlaze iz
bolnice sirotišta, koja je bila pored odeljenja za devojčice i koja
se nastavljala na odeljenje za dečake – povezivala ih je dugačka
baraka, bivše skladište rezervnih testera za cirkular. Bilo je rano
jutro, ali je napolju još bilo mračno i Homeru su trebala svetla
kočije da bi video kako i dalje veje. Loše je spavao i često ga je
budio dolazak te kočije kojom su u Sent Klauds stizale kuva-
rice, čistačice i prva bolnička smena. Kočija je zapravo bila
prepravljen železnički vagon; zimi su je dizali na skije, tako da
su ga konji vukli kao saonice. Kada na zemljanom putu nije bilo
dovoljno snega, skije su izbijale iskre iz kamenova u zemlji i
stvarale užasan škripav zvuk (skije su zamenjivali točkovima tek
kada bi bili sigurni da je zima prošla). Jarko svetlo, poput baklje,
gorelo je kraj vozara umotanog u ćebad na improvizovanom
sedištu; slabija svetla namigivala su iz unutrašnjosti vagona.
Tog jutra, primetio je Homer, neke žene su čekale u snegu
da ih kočija poveze. Homer Vels nije prepoznavao te žene, koje
 Tuđa pravila 29

su se sve vreme vrpoljile dok se osoblje Sent Klaudsa iskrcavalo.

Činilo se da između dve grupe vlada nekakva napetost – žene
koje čekaju da uđu delovale su stidljivo, pa čak i posramljeno;
muškarci i žene koji su stizali na posao delovali su u poređenju
sa njima oholo, pa čak i nadmoćno, a jedna žena među njima
rekla je nešto grubo ženama koje su čekale da odu. Homer nije
čuo reči, ali su se zbog njih žene koje čekaju udaljile od kočije,
kao pred naletom zimskog vetra. Žene koje su se ukrcavale nisu
se osvrnule, nisu čak ni pogledale jedna drugu. Nisu ni progo-
varale, a vozar, koji je Homeru delovao kao srdačan čovek i koji
je za gotovo svakoga imao poneku reč, bez obzira na vremenske
prilike, njima nije rekao ništa. Kočija se prosto okrenula i odje-
zdila preko snega ka stanici; u osvetljenim prozorima Homer
Vels je video da je nekoliko žena zagnjurilo glavu u šake, ili da
sede ukipljene kao jedna vrsta ožalošćenih na sahrani – oni
koji moraju zauzeti stav potpune nezainteresovanosti da ne bi
rizikovali potpuni gubitak vlasti nad sobom.
Nikada ranije nije video majke koje su rodile neželjenu decu
u Sent Klaudsu i tu ih ostavile, a ni sada ih nije video posebno
jasno. Bilo je bez sumnje značajnije što ih prvi put vidi kako
odlaze, umesto kako stižu, punih stomaka, dok još nisu oslo-
bođene od problema. Takođe, Homer je znao da ne izgledaju
oslobođeno od svih svojih problema kada su otišle. U životu
nije video nikoga ko izgleda tako jadno kao te žene; slutio je
da nije slučajnost što odlaze po mraku.
Kada je pokušao da se uspava, na Dan zahvalnosti kod Drej-
perovih u Votervilu, Homer Vels je video majke kako odlaze
po snegu, ali je takođe video i više nego što je zaista bio video.
U noćima kada nije mogao da zaspi, Homer se vozio koči-
jom do stanice sa ženama, ukrcavao se na voz sa njima, išao
je kući sa njima; izdvojio bi svoju majku i pratio bi nju. Bilo je
teško videti kako ona izgleda i gde živi, odakle dolazi, je li se
tamo vratila – a još teže zamisliti ko mu je otac i da li se vratila
30 Džon Irving

njemu. Kao i većina siročadi, Homer Vels je često zamišljao da

vidi roditelje, ali oni njega nikada nisu prepoznavali. Kao dete
bi se posramio kada ga uhvate da zuri u odrasle, ponekad sa
naklonošću, ponekad sa nagonskim neprijateljstvom koje ne
bi prepoznao na sopstvenom licu.
„Prestani, Homere“, govorio bi mu doktor Larč u tim prili-
kama. „Dosta s tim.“
Homera Velsa će kao odraslog čoveka i dalje zaticati kako
zuri.
Međutim, te noći posle Dana zahvalnosti u Votervilu, toliko
je snažno zurio u živote svojih pravih roditelja da ih je gotovo
našao pre nego što je iscrpen zaspao. Grubo ga je probudio
jedan stariji unuk domaćina. Homer je zaboravio da će morati
da s njim deli krevet zato što je u kući tolika gužva.
„Pomeri se“, rekao je dečak. Homer se pomerio. „Ne vadi
pišu iz pižame“, rekao je dečak Homeru, koji nije imao nikakvu
nameru da je vadi. „Znaš šta je guženje?“, pitao ga je onda dečak.
„Ne znam“, odgovorio je Homer.
„Znaš ti to dobro, guzičaru“, rekao je dečak. „To vi svi radite
u Sent Klaudsu. Samo se guzite. Stalno. Pazi šta ti kažem, probaj
mene da naguziš pa ćeš tamo da se vratiš bez piše“, rekao je
dečak. „Odseći ću ti ga pa ću ga dati psu.“
„Misliš na Rufusa?“, upitao je Homer Vels.
„Tako je, guzičaru“, rekao je dečak. „Ti kao stvarno ne znaš
šta je guženje?“
„Ne znam“, odgovorio je Homer.
„Hoćeš da ti pokažem, je l’ tako?“, upitao je dečak.
„Mislim da ne“, rekao je Homer.
„Ma znam da hoćeš, guzičaru“, rekao je dečak pa je pokušao
da naguzi Homera Velsa. Homer nikada nije ni video ni čuo da
je neko tako zlostavljan u Sent Klaudsu. Mada je stariji dečak
svoj stil guženja naučio u privatnoj školi – i to veoma uglednoj
– nikada se nije susreo sa urlanjem koje je Homer Vels naučio
 Tuđa pravila 31

živeći sa onom porodicom u Tri Majl Folsu. Homeru se učinilo

da je to dobro vreme za plakanje, glasno – ako čovek želi da
izbegne da ga naguze – i njegov plač je smesta probudio jedinu
odraslu osobu u kući Drejperovih koja je samo legla da spava (a
nije se obeznanila). Drugim rečima, Homer je probudio Mamu.
Probudio je i sve unuke, a pošto je njih nekoliko bilo mlađe od
Homera, a niko od njih nije znao Homerov kapacitet za urlanje,
od njegovog plača su se ozbiljno prestravili – a probudio je čak
i Rufusa, koji je škljocnuo vilicama u prazno.
„Šta je to, pobogu?“, pitala je Mama na Homerovim vratima.
„Hteo je da me naguzi pa sam ga odalamio“, rekao je dečak
iz privatne škole. Homer, koji je pokušavao da obuzda svoje
legendarne krike – da ih pošalje nazad u prošlost – nije znao
da unucima veruju više nego siročićima.
„Ovde u Sent Klaudsu“, pisao je doktor Larč, „surovo je i
unapred osuđeno na neuspeh mnogo razmišljati o precima.
Drugde u svetu, nažalost, preci siročeta uvek su pod sumnjom.“
Mama je udarila Homera jednako snažno kao što su ga
udarali oni neuspeli usvojitelji iz Tri Majl Folsa. Onda ga je
oterala da ostatak noći provede u kotlarnici; tamo je bar bilo
toplo i suvo, a našao je i poljski krevet, koji se leti koristio za
kampovanje.
Tu je takođe bilo i mnogo mokrih cipela – a među njima i
Homerove. Neke mokre čarape su bile gotovo suve i bile su mu
taman. A imao je i lep izbor mokrih snežnih odela i punije odeće
za zimu. Obukao se u toplu zimsku odeću, koja je – uglavnom
– bila suva. Znao je da Mama i profesor imaju previše visoko
mišljenje o svojoj porodici da bi ga vratili u Sent Klauds zbog
jednog običnog pokušaja guženja; ako želi da se vrati, a želi,
moraće sam nešto da preduzme.
Zapravo, Mama je pokazala Homeru kako će njegovu navo-
dnu želju za guženjem tretirati i bez sumnje izlečiti. Naterala ga
je da klekne pred poljskim krevetom u kotlarnici.
32 Džon Irving

„Ponavljaj za mnom“, rekla je i ponovila čudnu profesoro-

vu verziju molitve. „’Ja sam pokvaren, gadim se samog sebe’“,
govorila je Mama a Homer je ponavljao za njom – svestan da
nijedna reč nije istinita. Nikada ranije se nije sam sebi toliko
sviđao. Osećao je da je na putu da otkrije ko je i kako može biti
koristan, ali je znao da taj put vodi nazad u Sent Klauds.
Kada ga je Mama poljubila za laku noć, rekla je: „Dakle,
Homere, ne obraćaj pažnju šta će profesor reći o ovome. Šta
god da kaže, ti to prihvati sa zrnom soli.“
Homer Vels nije sačekao da čuje profesorovo predavanje
na temu guženja. Homer je izašao; čak ga ni sneg nije zau-
stavio. U Votervilu 193_ nije bilo iznenađenje videti toliki
snežni pokrivač na Dan zahvalnosti; a profesor Drejper je
veoma temeljno podučio Homera o vrlinama i metodama
korišćenja krplji.
Homer je bio dobar pešak. Prilično je lako našao put za
grad, a posle njega i onaj veliki put. Razdanilo se kada se prvi
kamion zaustavio; bio je to kamion za prevoz trupaca. Homeru
se činilo da je to prikladno, s obzirom na to kuda se zaputio.
„Ja pripadam Sent Klaudsu“, rekao je vozaču. „Izgubio sam se.“
Godine 193_ svaki drvoseča je znao gde je Sent Klauds; ovaj
kamiondžija je znao da je u suprotnom pravcu.
„Ideš u pogrešnom pravcu, mališa“, posavetovao je dečaka.
„Okreni se i potraži kamion koji ide onamo. Šta, kažeš da si iz
Sent Klaudsa?“, pitao je kamiondžija. Kao i većina ljudi pretpo-
stavio je da siročići večito beže iz sirotišta – a nikada u njega.
„Samo tamo pripadam“, rekao je Homer Vels, i kamiondžija
mu je mahnuo za zbogom. Po sudu doktora Larča, taj kami-
ondžija – toliko neosetljiv da pusti dečaka da ode sam kroz
sneg – prosto je morao biti zaposlen u Industriji papira Ramzes.
Sledeći vozač je takođe vozio kamion za trupce; bio je pra-
zan, išao je nazad u šumu po novi tovar a Sent Klauds mu je
bio manje-više usput.
 Tuđa pravila 33

„Ti si siroče?“, pitao je vozač Homera, kada je ovaj rekao da

ide u Sent Klauds.
„Ne“, rekao je Homer. „Samo tamo pripadam – za sada.“
Godine 193_ putovanje u bilo koje mesto u Mejnu trajalo
je veoma dugo, posebno kada su putevi zavejani. Već je padao
mrak kada se Homer Vels vratio u svoj dom. Svetlo je imalo
ista svojstva kao u rano jutro, kada je video majke koje su osta-
vile bebe u sirotištu. Homer je neko vreme stajao na ulazu u
bolnicu i posmatrao sneg kako pada. Onda je otišao i stao na
ulazu odeljenja za dečake. Onda se vratio i stajao ispred ulaza
u bolnicu, pošto je tamo bilo bolje svetlo.
I dalje je razmišljao šta tačno da kaže doktoru Larču kada
je kočija sa železničke stanice – one nevesele saonice – stala
ispred ulaza u bolnicu da iz njih izađe samo jedna putnica. Bila
je u toliko poodmakloj trudnoći da se kočijaš isprva zabrinuo
da će se možda okliznuti i pasti; onda kao da je shvatio zašto je
ona tu došla, pa je verovatno pomislio kako bi bilo nemoralno
da pomogne jednoj takvoj ženi da gazi kroz sneg. Odvezao se i
ostavio je da oprezno stupa ka ulazu i ka Homeru Velsu. Homer
je pozvonio na ulazu da joj pomogne, pošto ona očigledno nije
znala šta da radi. Učinilo mu se da se i ona nada da će imati
malo vremena da porazmisli šta želi da kaže doktoru Larču.
Svako ko bi ih video pomislio bi da su majka i sin. U nači-
nu na koji su se gledali bilo je baš takve familijarnosti, kao i u
jasnom međusobnom prepoznavanju – savršeno su znali šta
ono drugo smera. Homer se brinuo šta će mu doktor Larč reći,
ali je shvatio da se žena brine više od njega – ona doktora Larča
nije poznavala; nije imala pojma kakvo je mesto Sent Klauds.
Unutra se uključilo još svetla i Homer je prepoznao božan-
sku siluetu sestre Andžele kako dolazi da otvori vrata. Iz nekog
razloga je pružio ruku i uhvatio trudničinu šaku. Možda je to
bilo zbog suze zamrznute na njenom licu koju je ugledao na
novom svetlu, mada je i sam želeo ruku koju će držati. Bio je
34 Džon Irving

smiren – Homer Vels – kada je sestra Andžela s nevericom

zavirila u snežnu noć pošto je s mukom otvorila zaleđena vrata.
Trudnici i njenom nerođenom detetu Homer je rekao: „Ništa
ne brinite. Ovde su svi dobri.“
Osetio je kako ga trudnica steže za šaku toliko snažno da je
zabolelo. Reč „Majko!“ našla mu se nekim čudom na usnama
kada je sestra Andžela napokon uspela da otvori vrata i da ga
zagrli.
„Oh, oh!“, zavapila je. „O, Homere – moj Homere, naš Home-
re! Znala sam da ćeš se vratiti!“
A pošto je trudnica i dalje čvrsto držala Homerovu ruku –
ni on ni ona kao da nisu mogli da se puste – sestra Andžela se
okrenula i u zagrljaj uključila i nju. Sestri Andželi se činilo da
je ta trudnica samo još jedno siroče koje pripada (kao Homer
Vels) tačno tu gde jeste.
Doktoru Larču je rekao da se u Votervilu osećao beskorisno.
Zbog onoga što je Drejpers bio rekao, kada je pozvao Larča da
mu javi za Homerovo bekstvo, Homer je morao da priča i o
guženju – kasnije je Sveti Larč Homeru objasnio sve o tome.
Profesorova sklonost piću iznenadila je doktora Larča (on je u
principu umeo to da nanjuši) a molitve su ga zbunile. Poruka
doktora Larča Drejperovima bila je štura, kakve je profesorov
način izražavanja retko dopuštao.
„Pokajte se“, glasila je poruka. Larč bi možda tako i završio,
ali nije mogao da odoli a da ne doda: „Vi jeste pokvareni, vi
treba da se gadite samih sebe.“
Vilbur Larč je znao da neće biti lako naći četvrte usvojitelje
za Homera Velsa. Ta potraga je potrajala gotovo tri godine, a
tada je Homeru već bilo dvanaest – gotovo trinaest. Larč je
znao kakva opasnost preti: Homeru će trebati mnogo godina
da se bilo gde oseti prijatno kao što se osećao u Sent Klaudsu.
„Ovde u Sent Klaudsu“, pisao je Larč u dnevniku, „imamo
samo jedan problem. To što će uvek biti siročića ne spada u
 Tuđa pravila 35

probleme; to se prosto ne može rešiti – čovek se sa tim nosi

najbolje šta ume, čovek se o njima stara. To što će nam budžet
uvek biti premali takođe nije problem; ni to neće biti rešeno –
sirotište uvek jedva spaja kraj s krajem; po definiciji tako i mora
da bude. A nije problem ni što svaka žena koja zatrudni ne želi
nužno da zadrži bebu; možda se možemo nadati jednom pro-
svećenijem dobu, kada će žene imati prava da prekinu nošenje
neželjenog deteta – ali će uvek biti nekih neobrazovanih žena,
nekih zbunjenih žena, nekih uplašenih žena. Čak i u prosvećeno
doba rađaće se neželjena deca.
A uvek će biti beba koje i te kako jesu bile željene a koje
će završiti kao siročići – zbog udesa, zbog planiranog i slu-
čajnog nasilja, ali ni ona nisu problem. Ovde u Sent Klaudsu
bismo traćili našu ograničenu energiju i našu ograničenu maštu
posmatrajući žalosne činjenice života kao da su problemi. Ovde
u Sent Klaudsu imamo samo jedan problem. On se zove Homer
Vels. Sa Homerom smo bili veoma uspešni. Uspeli smo da on
sirotište doživi kao svoj dom, a to jeste problem. Ako pokušate
da državnoj ustanovi bilo kakve vrste date ljubav kakvu čovek
treba da oseća prema porodici – a ako je ta ustanova sirotište
i vi uspete da joj pružite ljubav – onda ćete stvoriti čudovište:
sirotište koje nije usputna stanica ka boljem životu, već sirotište
koje je prva i poslednja stanica, i jedina stanica koju će siroče
da prihvati.
Za surovost nema izgovora, ali – u jednom sirotištu – možda
imamo obavezu da ljubav uskraćujemo, jer ako ne uspemo da
uskratimo ljubav u sirotištu, stvorićemo sirotište iz koga nijedno
siroče neće želeti da ode. Stvorićemo Homera Velsa – istinsko
siroče, zato što će njegov jedini dom zauvek biti u Sent Klaudsu.
Neka mi bog (ili ko god već) oprosti. Ja sam stvorio siroče; zove
se Homer Vels i pripadaće Sent Klaudsu zauvek.“
Kada je Homer napunio dvanaest godina, u potpunosti
je ovladao sirotištem. Poznavao je njegove pećnice i drvene
36 Džon Irving

sanduke, kutije sa osiguračima, ormare sa posteljinom, vešer-

nicu, kuhinju, zakutke u kojima su spavale mačke, znao je ko
radi u kojoj smeni; gde majke idu da ih obriju kada stignu,
koliko dugo majke ostaju – kada – i posle kakve neophodne
intervencije – odlaze. Poznavao je zvona; zapravo, on je zvonio.
Znao je ko su tutori; mogao je da prepozna njihov način hoda
sa železničke stanice, kada su još bili dvesta metara daleko.
Upoznao je čak i odeljenje za devojčice, mada ga je ono malo
devojčica starijih od njega plašilo pa je tamo provodio što manje
vremena – išao je samo kada bi ga doktor Larč zbog nečega
poslao: da odnese poruku ili lekove. Direktorka odeljenja za
devojčice nije bila lekarka, tako da je ona, kada bi se devojčice
razbolele, ili odlazila kod doktora Larča u bolnicu ili je Larč išao
u odeljenje za devojčice da ih pregleda. Direktorka odeljenja
za devojčice bila je bostonska Irkinja i neko vreme je radila
u Domu Nove Engleske za male skitnice. Zvala se gospođa
Grogan, mada nikada nije spominjala nikakvog gospodina
Grogana, i niko ko ju je video ne bi lako mogao da zamisli kako
je u njenom životu nekada postojao neki muškarac. Možda joj
se samo više sviđalo kako zvuči gospođa nego gospođica. U
Domu Nove Engleske za male skitnice pripadala je društvu
zvanom Male božje sluge, što je bilo zabrinulo doktora Larča.
Međutim, gospođa Grogan ničim nije pokazala da će u Sent
Klaudsu tražiti članove za takvo društvo; možda je bila previše
zauzeta – sem svojih dužnosti direktorke odeljenja za devojčice,
bila je odgovorna i za organizovanje ono malo obrazovanja koje
je bilo na raspolaganju siročićima.
Ako bi neko siroče ostalo u Sent Klaudsu posle šestog razre-
da, nije imalo gde da ide u školu – a jedina škola za razrede od
prvog do šestog nalazila se u Tri Majl Folsu; to je bilo udaljeno
samo jednu stanicu vozom iz Sent Klaudsa, ali su 193_ vozovi
često kasnili a mašinovođa četvrtkom je često umeo da zaboravi
da stane na stanici u Sent Klaudsu (kao da bi ga pogled na tolike
 Tuđa pravila 37

napuštene zgrade ubedio da je Sent Klauds i dalje grad duhova

ili je možda s neodobravanjem gledao žene koje su tu silazile).
Većina učenika male škole u Tri Majl Folsu mislila je da
su mnogo bolji od ponekog siročeta koje bi došlo kod njih; to
osećanje bilo je najizraženije kod učenika iz porodica u kojima
su deca zapostavljana ili zlostavljana ili oboje, i tako je Homer
Vels od prvog do šestog razreda stekao više borilačkih nego
obrazovnih iskustava. Godinama je u školu dolazio tek svakog
četvrtog četvrtka a propuštao bi i neke druge dane, zbog kašnje-
nja voza; zimi je zbog bolesti propuštao jedan dan nedeljno.
A kada bi sneg previše napadao, vozovi uopšte nisu dolazili.
Troje tutora takođe su trpeli iste opasnosti koje su tih godina
postojale u železničkom saobraćaju, zato što su svi u Sent Klauds
dolazili iz Tri Majl Folsa. Žena koja je predavala matematiku
bila je računovođa u fabrici tekstila – „računovođa u stvarnom
životu“, tvrdila je sestra Edna – ali je odbijala da radi bilo šta u
vezi sa algebrom ili geometrijom i jasno je stavljala sabiranje
i oduzimanje iznad množenja i deljenja (Homer Vels će biti
odrastao čovek pre nego što doktor Larč otkrije da nikada nije
naučio tablicu množenja).
Druga žena, dobrostojeća udovica vodoinstalatera, učila
ih je gramatiku i pravopis. Njen metod je bio strog i zbrkan.
Predstavljala bi gomile pogrešno napisanih reči, sa pogrešnim
velikim slovom i bez interpunkcije, pa je zahtevala da se od
njih stvore pravilne rečenice, sa besprekornom interpunkci-
jom i bez grešaka u pisanju. Onda je ispravljala greške; završni
dokument – koristila je sistem raznobojnog mastila – podsećao
je na mnogo puta prepravljan mirovni ugovor između dve polu-
pismene zaraćene države. Homer Vels se uvek čudio tekstu,
čak i kada bi na kraju bio tačan. To je zato što je žena mnogo
pozajmljivala iz porodičnog molitvenika, a Homer Vels nikada
nije video crkvu i nije čuo neku himnu (osim ako se ne računaju
božićne pesme, ili pesme koje je pevala gospođa Grogan – a
38 Džon Irving

vodoinstalaterova udovica nije bila tolika budala pa da koristi

božićne pesme). Homera Velsa su mučili košmari zbog deši-
frovanja odlomaka koje je spremala vodoinstalaterova udovica.

O gspode kadu si lnom čudu

vidim voaj Svet štosi gastvo rio...

Ili na primer ovaj:

o stno po dignuta zamene dajmi dase skrijem utebi...

I tome slično.
Treći tutor, penzionisani učitelj iz Kemdena, bio je star i
nesrećan čovek koji je živeo sa kćerkinom porodicom zato što
nije umeo da se sam stara o sebi. Predavao je istoriju, ali nije
imao knjige. Govorio je o svetu po sećanju; tvrdio je da datumi
nisu važni. Umeo je da čitavih pola sata bez prekida priča o
Mesopotamiji, ali kada bi zastao da dođe do daha, ili da popije
gutljaj vode, našao bi se u Rimu ili u Troji; recitovao bi dugačke
odlomke iz Tukidida, ali bi ga običan gutljaj preneo na Elbu,
sa Napoleonom.
„Smatram“, rekla je sestra Edna jednom prilikom doktoru
Larču, „da on uspeva da prenese pojam istorijskih razmera.“
Sestra Andžela je prevrnula očima. „Kada god probam da
ga slušam“, rekla je, „mogu da smislim stotinu dobrih razloga
za rat.“
Htela je da kaže, shvatio je Homer Vels, da niko ne bi trebalo
da živi toliko dugo.
Jasno je zašto su Homeru kućni poslovi bili draži od
obrazovanja.
Homer je od svih kućnih poslova najviše voleo da doktoru
Larču bira štivo za večernje čitanje. Trebalo je da proceni odlo-
mak koji će doktor Larč pročitati za tačno dvadeset minuta;
 Tuđa pravila 39

to je bilo teško zato što je Homer sam naglas čitao sporije od

doktora Larča, ali kada bi samo čitao u sebi, čitao je brže nego
što je doktor Larč čitao naglas. Doktoru Larču je, pošto je tako
čitao po dvadeset minuta svake večeri, trebalo nekoliko meseci
da pročita Velika očekivanja a više od godinu dana da pročita
Davida Koperfilda – a onda je Sveti Larč objavio Homeru da će
početi Velika očekivanja od početka. Sem Homera, sva siročad
koja su već čula Velika očekivanja otišla su dalje u život.
Gotovo niko od njih ionako nije razumeo ni Velika oče-
kivanja ni Davida Koperfilda. Ne samo da su bili premali za
Dikensov jezik već i previše mladi da shvate uobičajeni jezik
Sent Klaudsa. Doktoru Larču je bilo važno samo čitanje naglas –
kao delotvorno sredstvo za uspavljivanje dece koja nisu znala šta
slušaju, a malobrojnima koji su razumeli i reči i priču, večernje
čitanje omogućavalo im je da u snovima i mašti odu negde iz
Sent Klaudsa.
Dikens je bio omiljeni pisac doktora Larča; nije prema tome
bila slučajnost da su se i Velika očekivanja i David Koperfild
bavili siročićima. („Šta bih, kog đavola, drugo čitao jednom
siročetu?“, pitao se doktor Larč u dnevniku.)
I tako je Homer Vels dobro poznavao ona vešala u močvari
– „sa kojih su visili lanci kojima je nekada bio okovan gusar“ – i
zamišljao je siročeta Pipa, robijaša Magviča... lepu Estelu, osve-
toljubivu gospođicu Havišam... sa mnogo više detalja nego kada
bi zaspao i pratio avetinjske majke koje su pod okriljem noći
odlazile iz Sent Klaudsa, i penjale se u kočiju ili, kasnije, u auto-
bus koji je zamenio kočiju i pružale Homeru Velsu prvi osećaj
protoka vremena, napretka. Nedugo pošto je autobus zamenio
kočiju, ukinute su sve autobuske linije za Sent Klauds. Od tada
su majke pešačile; tako je Homer dodatno razumeo progres.
Majke koje je video u snu nikada se nisu menjale. Ali muškar-
ci koji se nisu potrudili da ih doprate u Sent Klauds – gde su
bili oni? Homer je voleo onaj deo u Velikim očekivanjima kada
40 Džon Irving

Pip kreće u veliki svet i kaže da su se „sve magle dostojanstveno

digle... a svet se pružio preda mnom“. Dečak iz Sent Klaudsa
je znao dosta o „maglama“ – one su prekrivale reku, gradić,
samo sirotište; valjale su se uzvodno iz Tri Majl Folsa; one su
sakrivale njegove roditelje. Bile su oblaci Sent Klaudsa koji su
omogućili njegovim roditeljima da se odšunjaju, neprimećeni.
„Homere“, rekao bi doktor Larč, „ti ćeš jednog dana videti
okean. Za sada si išao samo do planina; one nisu ni izbliza
veličanstvene kao more. Na obali ima magle – ona može biti
gušća i od ovdašnje magle – ali kada se magla digne, Homere...
pa“, rekao je Sveti Larč, „to je trenutak koji moraš da vidiš.“
Homer Vels ga je, međutim, već video, već ga je zamislio –
„sve magle su se... dostojanstveno digle“. Osmehnuo se doktoru
Larču i rekao da mora da ide; bilo je vreme da zvoni. I radio
je baš to – zvonio je – kada je njegova četvrta usvojiteljska
porodica stigla u Sent Klauds da ga preuzme. Doktor Larč ga
je veoma dobro pripremio; Homer je lako prepoznao taj par.
Oni su bili, savremenim jezikom rečeno, sportski tip ljudi; u
Mejnu, godine 193_, kada je Homeru Velsu bilo dvanaest leta,
par koji je želeo da ga usvoji smatrali su prosto za fanatike u
vezi sa svim aktivnostima u prirodi. Bio je to par koji se bavi
kajakom na brzim vodama, par koji se bavi jedrenjem – par
koji se bavi planinarenjem, ronjenjem, logorovanjem u divljini.
Par koji ide na marševe (forsirane) od sto pedeset kilometara.
Atlete – ali ne i pristalice organizovanih sportova; to su za njih
bili sportovi za slabiće.
Tog dana kada su stigli u Sent Klauds, Homer Vels je deset
sati označio sa četrnaest zvona. Oni su ga opčinili – njiho-
va čvrsta, mišićava spoljašnjost, njihovi krupni koraci, njegov
safari šešir, njena mačeta za krčenje rastinja u dugačkim kori-
cama (sa indijanskim perlama) zakačenim za redenik. Oboje su
na nogama imali čizme koje su izgleda retko izuvali. Njihovo
vozilo je pravljeno po specijalnoj narudžbi, prethodnik onoga
 Tuđa pravila 41

što će se kasnije zvati kamper, izgledalo je opremljeno za lov i

čuvanje nosoroga. Homer je smesta predvideo da će ga terati u
lov na medvede, na rvanje s aligatorima – ukratko, da će živeti
u prirodi. Sestra Edna ga je zaustavila pre nego što je uspeo da
označi petnaesti sat.
Vilbur Larč je bio oprezan. Nije se bojao za Homerov um.
Dečak koji je sam pročitao Velika očekivanja i Davida Koper-
filda, i to dvaput – i kome je svaka reč obe knjige naglas proči-
tana takođe dvaput – mentalno je spremniji od većine drugih.
Doktor Larč je smatrao da dečakov fizički i atletski razvoj nisu
toliko izvesni. Sport je Larču delovao nebitno u poređenju sa
učenjem neophodnih, fundamentalnih veština. Larč je znao da
sportski program u Sent Klaudsu – koji se sastojao od fudbala
u zatvorenom, u trpezariji kada je napolju loše vreme – nije
dovoljan. Po lepom vremenu su i odeljenje za dečake i odeljenje
za devojčice igrali šuge, ili šutirali konzervu ili je ponekad sestra
Edna ili sestra Andžela bacala loptu deci koja pokušavaju da je
udare motkom. Lopta se sastojala od nekoliko čarapa umotanih
lepljivom trakom; slabo se kretala. Larč nije imao ništa protiv
života u prirodi; takođe o njemu ništa nije znao. Naslućivao je
da bi malo tog traćenja energije (traćenja po Larčovom sudu)
Homeru dobro došlo – takve fizičke aktivnosti možda ojačaju
dečakov smisao za humor.
Ime para* bilo je izvor zabave za sestru Ednu i sestru
Andželu. Prezime im je bilo Vinkl – on se zvao Grant, ona se
zvala Bili. Pripadali su veoma malobrojnom bogataškom sloju
Mejna. Njihov posao, kako su ga apsurdno zvali, nije donosio
ni paru, ali oni nisu morali da zarađuju; rodili su se bogati.
Njihov besmisleni posao sastojao se od toga da odvedu ljude
u divljinu, pa im stvore iluziju da su se tu izgubili; takođe su
vodili ljude da se spuštaju niz brzake na krhkim splavovima

* Engl.: Winkle – u slengu piša, dečji naziv za penis. (Prim. prev.)

42 Džon Irving

ili u kanuima, stvarajući im osećaj da će se sigurno razbiti i

utopiti. Vinklovi su se bavili proizvodnjom uzbuđenja za ljude
koji su bili toliko udaljeni od svakog istinskog uzbuđenja da
samo velike (ali simulirane) pustolovine mogu kod njih iza-
zvati neku reakciju. „Posao“ Vinklovih nije ostavio posebno
povoljan utisak na doktora Larča; on je znao da su oni prosto
bogataši koji rade tačno ono što žele da rade i moraju tome što
rade da nadenu neko ozbiljnije ime od puke igre. Na Larča,
međutim, jeste ostavilo utisak to što su Vinklovi opijeni od
sreće. Među odraslima – a i među siročićima – Vilbur Larč
je primetio da je opijenost srećom retka.
„Drugde u svetu“, pisao je doktor Larč, „smatra se da je
opijenost srećom stanje duha. Ovde u Sent Klaudsu mi pre-
poznajemo da je opijenost srećom moguća samo za potpuno
bezumne. Ja bih to, prema tome, opisao kao onu krajnje retku
pojavu: kao duševno stanje.“ Larč je često bio šaljiv kada je
raspravljao o duši. Voleo je da zadirkuje sestru Ednu i sestru
Andželu u operacionoj sali, da započne razgovor na temu duše
i zatekne drage sestre nespremne.
Jednom, sa telom otvorenim na stolu, Larč je dramatično
pokazao gladak tamnocrven oblik ispod grudnog koša i iznad
creva; izgledao je kao vekna hleba od kilo i po, ili crv sa dva
velika režnja. „Gledajte!“, prošaputao je Larč. „Retko se vidi,
ali sada smo je uhvatili na spavanju. Gledajte brzo pre nego što
se pomeri!“ Bolničarke su se zablenule. „Duša“, prošaputao je
Larč sa strahopoštovanjem. Zapravo, to je bila najveća žlezda u
telu, sposobna da izvede mnogo toga što se pripisuje duši – na
primer, može da regeneriše sopstvene zlostavljane ćelije. Bila
je to jetra, a o njoj je Larč imao bolje mišljenje nego o duši.
Međutim, bez obzira je li opijenost srećom Vinklovih bila
stanje duha ili duševno stanje, Vilbur Larč je želeo da se nešto
od toga prenese i na Homera Velsa. Vinklovi su oduvek želeli
dete – „da sa nama deli svet prirode“, rekli su, „a i prosto da
 Tuđa pravila 43

mu pružimo sreću, naravno“. Kada bi ih pogledao, doktoru

Larču se činilo da uviđa zašto sami ne mogu da se uspešno
razmnožavaju. Nedostatak neophodne koncentracije, mislio
je Larč; slutio je da Vinklovi nikada ne miruju dovoljno dugo
da bi se parili. Možda, spekulisao je, posmatrajući Bili Vinkl,
ona zapravo i nije žena.
Grant je imao plan. On nema lice, primetio je doktor Larč,
pokušavajući da razabere njegove grube crte, između njegove
plave brade i još plavlje kose. Pustio je šiške, tako da je potpuno
sakrio nisko čelo. Obrazi, ili ono što je Larč mogao od njih
da vidi, bili su greben, a oči skrivene iza njega. Ostatak je bila
brada – plavi čestar kroz koji se, zamišljao je doktor Larč, Bili
Vinkl morala probijati mačetom. Grantov plan je bio da pozaj-
me Homera za jedno posmatranje losova. Vinklovi su išli na
put kanuom kroz severnu Državnu šumu, a tu je glavna zabava
videti losa. Drugo zadovoljstvo biće upoznavanje Homera sa
brzacima.
Sveti Larč je smatrao da takvo putovanje, u pouzdanim
ručerdama Vinklovih, ne bi bilo opasno za Homera. Nije bio
toliko siguran da će Homer želeti da ostane sa tim ljudima, da
ga oni zaista i usvoje. Jedva da je brinuo da će ludost Vinklovih
smetati dečaku, i zaista nije. Kom to dečaku smetaju nepreki-
dne pustolovine? Slutio je, međutim, da bi Vinklovi strašno,
pa možda čak i smrtonosno, dosađivali Homeru. Odlazak na
kampovanje u Državnu šumu – povremeno splavarenje na brza-
cima, los ili dva – možda tako dečak počne da shvata da li bi
mogao da zauvek podnosi Granta i Bili.
„A ako se lepo provedeš u šumi“, rekao je vedro Grant Vinkl
Homeru, „onda ćemo te voditi na okean!“ Verovatno jašu kitove,
zamišljao je Homer. Bore se s ajkulama, mislio je doktor Larč.
Ipak, doktor Larč je želeo da Homer to proba, a Homer
Vels je bio spreman – on će sve probati za Svetog Larča. „Ništa
opasno“, rekao je Larč strogo Vinklovima.
44 Džon Irving

„O ne, časna reč!“, viknula je Bili; i Grant je stavio ruku na

srce.
Doktor Larč je znao da kroz severnu Državnu šumu vodi sa-
mo jedan put. Izgradila ga je Industrija papira Ramzes i još je bio
u njenom vlasništvu. U Državnoj šumi nisu smeli da seku drva,
ali su mogli da kroz nju voze opremu do drveća koje je pripadalo
Ramzesu. I sama ta činjenica – da će Homer biti blizu mesta gde
deluje Industrija papira Ramzes – smetala je doktoru Larču.
Homer se začudio koliko malo prostora ima u kabini spe-
cijalno izrađenog safari vozila koje su vozili Vinklovi. Oprema
koja je stala unutra bila je impresivna: kanu, šator, pribor za
ribolov, razne stvari za kuvanje, puške. Međutim, bilo je malo
mesta za vozača i putnike. U kabini je Homer sedeo Bili u krilu;
bilo je to krupno krilo, ali čudno neudobno, zbog tvrdoće njenih
butina. Homer je samo jednom ranije osetio žensko krilo, za
vreme redovne godišnje tronoge trke u Sent Klaudsu.
Jednom godišnje su odeljenje za dečake i odeljenje za devoj-
čice zajedno zabavljali grad tom trkom. Svi su to trpeli zato
što se tako sakupljao novac za sirotište. Poslednje dve godine
Homer je pobedio u trci – samo zato što je njegova partnerka,
najstarija devojčica u ženskom odeljenju, bila dovoljno snažna
da ga ponese i s njim u naručju projuri kroz cilj. Ideja je bila
da dečak i devojčica sličnog uzrasta vežu njegovu levu nogu
za njenu desnu, pa onda cupkaju ka cilju, svako na slobodnoj
nozi, vukući onu nesrećnu takozvanu treću između sebe. Velika
devojčica iz odeljenja za devojčice nije morala da vuče Homera
– već se dosetila pa ga je ponela. Međutim, prethodne godine
je na cilju pala i povukla Homera sebi u krilo. Slučajno, dok je
pokušavao da ustane iz njenog krila, stavio joj je ruku na grudi
i ona ga je bolno uštinula za pišu.
Ona se zvala Meloni, što je, kao nekoliko drugih imena u
odeljenju za devojčice, bila tipografska greška. Melonino ime je
zvanično bilo Melodi – ali je sekretarica odeljenja za devojčice
 Tuđa pravila 45

veoma loše kucala na mašini. To je bila zapravo srećna greška,

pošto kod nje nije bilo ničega melodičnog. Bilo joj je oko šesna-
est godina (niko nije znao tačno koliko) a punoća njenih grudi
i oblina njene stražnjice veoma su asocirale na dinje*.
Tokom dugačkog putovanja na sever, Homer se brinuo da
će i Bili Vinkl da ga uštine za pišu. Gledao je kako nestaju kuće
i domaće životinje; oko njih više nije bilo drugih automobila i
kamiona. Uskoro je ostao samo put, usamljeni put – najčešće se
pružao pored brze reke. Ispred njih – činilo se satima – dizala
se planina čiji su vrhovi bili prekriveni snegom, iako je bio jul.
Planina je imala indijansko ime. „Tamo smo krenuli, Homere!“,
rekao je Grant Vinkl dečaku. „Odmah ispod sveg onog snega
ima jedno jezero.“
„Losovi su ludi za jezerom“, rekla je Bili Homeru, „a i ti ćeš
biti lud za jezerom.“
Homer u to nije sumnjao. To je bila pustolovina. Doktor
Larč mu je rekao da ne mora da ostane.
Vinklovi su stali da prenoće pre nego što se smračilo. Između
uzanog puta i brze reke razapeli su šator sa tri odeljka. U jednom
su potpalili peć za kuvanje a Bili je u drugom uradila sto trbu-
šnjaka (Homer joj je pridržavao noge) dok je Grant spremao
pastrmku iz potoka. Veče je bilo toliko sveže da nije čak bilo
ni buba; pustili su da svetiljke gore dugo posle mraka, a ulaz
u šator nisu zatvorili. Grant i Bili su pričali pustolovne priče.
(Doktor Larč će u dnevniku kasnije zapisati: „Šta bi, kog đavola,
drugo i pričali?“)
Grant je pričao o šezdesetogodišnjem advokatu koji ih je
angažovao da mu pokažu medvedicu kako se koti. Bili je pokazala
Homeru ožiljke koje joj je napravila medvedica. A onda je tu bio
i čovek koji je od Vinklovih zatražio da ga izbace na morskoj
pučini u malom čamcu – sa samo jednim veslom. Tog čoveka je

* Engl.: melon – dinja. (Prim. prev.)

46 Džon Irving

zanimalo osećanje preživljavanja. Želeo je da vidi hoće li uspeti

da se vrati na obalu, ali je želeo da ga Vinklovi posmatraju i da ga
spasu ako se uvali u ozbiljne nevolje. Trik je bio da mu ne dozvole
da primeti da ga posmatraju. Noću – kada bi ta budala zaspala i
struja ga odnela dalje na pučinu – Vinklovi bi ga oprezno odvu-
kli nazad ka obali. Ali ujutro – jednom se čak i kopno videlo u
daljini – on bi uvek našao načina da se ponovo izgubi. Na kraju
su morali da ga spasu kada su ga uhvatili kako pije morsku vodu;
toliko se razočarao da im je dao nekoliko čekova bez pokrića pre
nego što je na kraju platio honorar za pustolovinu.
„Honorar za pustolovinu“, tako je to zvala Bili.
Homer je mislio da bi se njegovi mogući usvojitelji pomalo
zabrinuli ako bi im on pričao neku priču o životu u Sent Kla-
udsu – ili gore, o Danu zahvalnosti u Votervilu. Osećao je da
mora nekako u ovoj pustolovini da doprinese raspoloženju oko
logorske vatre, ali su jedine dobre priče koje je znao bile Velika
očekivanja i David Koperfild. Doktor Larč mu je dozvolio da
sa sobom ponese primerak Velikih očekivanja; ta je knjiga bila
Homeru draža. Homer je pitao Vinklove može li da im malo
čita svoju omiljenu priču. Naravno, rekli su, vrlo rado; njima
niko nikada nije čitao, bar koliko pamte. Homer je bio pomalo
nervozan; koliko god puta čitao Velika očekivanja, nikada ranije
nije čitao naglas pred publikom.
Ali bio je sjajan! Ovladao je čak i naglaskom Džoa Gargerija,
bar kako ga je zamišljao, i kada je došao do dela gde gospo-
din Vopsl viče: „’Ne!’ sa slabašnom zlobom umornog čoveka“,
Homer je osetio da je otkrio pravi glas za čitavu priču – osetio je
da je možda otkrio svoj prvi talenat. Nažalost, bez obzira na nje-
gov talenat, od njegovog čitanja su Vinklovi brzo zaspali. Homer
je nastavio da čita sam, sve do kraja Sedmog poglavlja. Možda
to nije zbog mog čitanja, pomislio je Homer; možda je do Vin-
klovih – svi ti njeni trbušnjaci, sve njegovo pecanje pastrmki,
sva žestina i strogoća nesumnjivo veličanstvene prirode.
 Tuđa pravila 47

Homer je pokušao da namesti vreću za spavanje Vinklovih

– ogromnu vreću za jednu osobu – udobno oko njih. Pogasio
je svetiljke. Otišao je u sopstveni odeljak velikog šatora i uvu-
kao se u svoju vreću za spavanje. Ležao je sa glavom pored
otvorenog ulaza u šator; video je zvezde; čuo je kako u blizini
žubori voda. Nije ga podsetila na Tri Majl Fols, zato što je ovde
reka bila znatno drugačija. Bila je jednako brza, ali je tekla kroz
dubok, uzan klanac – iskričavo čist, sa okruglastim kamenjem,
sa staklastim virovima gde je Grant ulovio pastrmku. Nije bilo
neprijatno zamišljati dalje avanture sa Vinklovima, ali je Homer
imao više problema da zamisli losa. Koliko će tačno biti velik
jedan los? Veći od Vinklovih?
Homer prema Vinklovima nije pokazivao nikakvo nepove-
renje, a sasvim sigurno ni strah. Prema njima je osećao samo
distancu i oprez – bio je siguran da nisu opasni, ali su pripadali
nekoj drugoj, malo drugačijoj vrsti. Zaspao je mešajući Vin-
klove, u svom detinjem umu, sa losom. Ujutru se probudio uz
zvuk za koji je bio siguran da ga stvara los – ali je onda otkrio da
su to Vinklovi u susednom odeljku šatora. Vinklovi su izgleda
veoma žustro pozdravljali jutro. Mada Homer nikada nije čuo
ljudska bića kako vode ljubav a ni losove kako se pare, savršeno
je dobro znao da se to sada Vinklovi pare. Da je doktor Larč
bio prisutan, možda bi izveo nove zaključke u vezi sa nespo-
sobnošću Vinklovih da proizvedu potomstvo. Zaključio bi da je
nasilni atleticizam njihovog sparivanja prosto uništio, ili nasmrt
preplašio, svaku raspoloživu jajnu ćeliju ili spermatozoid.
Homer je učtivo glumio da spava. Vinklovi su ga onda vrago-
lasto probudili. Nalik na krupne pse, uleteli su u njegovu sobu na
sve četiri pa su zubima počeli da mu cimaju vreću za spavanje. Idu
da plivaju, rekli su mu. Bili su tako krupni ljudi, Homer se čudio
tolikom obilju njihovih aktivnih mišića. Takođe se pitao kako
nameravaju da plivaju u nabujalom potoku a da ih voda ne razlupa
o stene i odnese. Homer nije umeo da pliva – čak ni u mirnoj vodi.
48 Džon Irving

Vinklovi su se, međutim, izuzetno vešto snalazili u divljini a

i umeli su svašta sa svojom opremom. Preko brzaka su prebacili
uže; to se zove uže za preživljavanje, rekli su Homeru. Uže se
vezivalo za šiljke, nalik na grabulje, koje je Grant Vinkl vešto
zakačio za stene na daljoj obali besne reke; onda je za njih vezao
drugo uže, pa onda i treće. Ta dodatna užad bila su kompliko-
vana, sa metalnim alkama i kukama i podesivim bezbednosnim
kaiševima koji su se obmotavali oko samih Vinklovih i čvrsto
ih stezali oko struka. Uz pomoć te istinski pustolovne opreme,
Vinklovi su mogli da uskoče, okačeni, usred brzaka – gde su
poskakivali kao igračke u kadi dok su bezbedno ostajali na
istom mestu, vezani jedno za drugo i za takozvano uže za preži-
vljavanje. Homeru je bilo zabavno da ih gleda. Povremeno
voda kao da bi ih progutala – ogromni talasi bi ih zapljusnuli i
povukli dole. A ipak bi za koji tren izronili, poskakujući, kao da
hodaju po razigranoj, uskovitlanoj peni. Igrali su se usred toka
kao ogromne plave vidre. Homer je gotovo poverovao da oni
vladaju elementima – ili bar vodom – i osetio je da je na ivici da
ih pita da i njemu dozvole da proba tu igru prskanja u brzaku,
kada mu je sinulo da ga oni ne bi čuli. Ako bi im doviknuo –
čak i ako bi zaurlao – huk uzburkane vode oko njih nadjačao
bi svaki zvuk koji bi on proizveo.
Prema tome, rešio je da ostane da sedi na obali i gleda svoje
potencijalne usvojitelje kako se igraju, kada je zemlja ispod
njega počela da podrhtava. To je znao više iz nekih loše ispri-
čanih priča, u loše napisanim dečjim knjigama, nego što je
prepoznao same pokrete zemlje; u tim dečjim knjigama, kada
nešto strašno treba da se desi, zemlja uvek podrhtava. Nije
isprva hteo da u to poveruje, ali se zemlja krajnje jasno tresla;
do ušiju mu je doprla potmula tutnjava.
Homer je pažljivije gledao Vinklove, uveren da oni sve kontro-
lišu. Vinklovi su nastavili da se igraju u brzacima; ništa nisu čuli,
nisu osetili kako zemlja podrhtava, zato što nisu dodirivali zemlju.
 Tuđa pravila 49

O moj bože, to dolazi los!, pomislio je Homer Vels. Ustao je.

Gledao je kako mu stopala cupkaju – sama od sebe – na zemlji
koja poskakuje. To je krdo losova!, pomislio je. Uz tu tutnjavu
Homer je sada čuo i prodornije zvuke – pucnjeve, neke glasne
kao da su iz pištolja. Pogledao je Vinklove i video da su i oni čuli
praske. Šta god da je to dolazilo, Vinklovima je bilo poznato;
čitavo njihovo držanje se promenilo – više se nisu igrali. Činilo
se da se bore, a na njihovim licima (koja su svaki čas nestajala
u beloj peni) videlo se i da su svesni opasnosti i da se plaše.
Kada su ponovo mogli da pogledaju (između dva potonuća u
brzake), pogledali su uzvodno.
Isto je učinio i Homer – na vreme da vidi transport trupaca
jedno dvadeset pet metara daleko. Iz vode su izletali trupci
dugački kao telegrafski stubovi, ali deblji, i lomili stabla koja su
rasla pored obale kao da su prutovi, pa bi onda udarala u stene
i letela, vrteći se dalje. Masa trupaca, svaki velik kao telegrafski
stub, hitro se kretala nizvodno, iza ogromnog talasa. Voda više
nije bila poput bistre rečne vode, već je bila mutna od komeša-
nja, zakrčena komadima kore, puna velikih busenova zemlje
otrgnutih sa obale. Industrija papira Ramzes je to zvala manji
transport trupaca; rekli su da ih nije bilo više od četiristo, možda
sedamsto u tom nizvodnom transportu.
Homer Vels je još trčao kada je stigao do puta, gde je bio
bezbedan. Okrenuo se na vreme da vidi kako debla prolaze. Uže
od šatora bilo je vezano za uže za preživljavanje Vinklovih, i
čitav šator i sve u njemu (i Homerov primerak Velikih očekiva-
nja, takođe) odleteli su nizvodno s bujicom i naletom trupaca.
Industrija papira Ramzes će tražiti tela Bili i Granta čitava tri
dana; našli su ih više od pet kilometara daleko.
Homer Vels je bio prilično miran. Pogledao je uzvodno,
čekajući još nešto; uzvodno je očigledno bio pravac iz koga će
doći nešto sledeće, ako dođe. Posle nekog vremena se opustio;
pregledao je safari vozilo Vinklovih, koje je izgledalo nago bez
50 Džon Irving

šatora i kuhinjske opreme. Našao je nešto pribora za pecanje,

ali se nije usuđivao da peca; morao bi da stoji previše blizu reke.
Našao je i neke puške, ali nije imao pojma kako one funkcionišu
(mada mu je prijala pomisao da su tu). Izabrao je onu najveću,
koja je izgledala najopasnije – dvocevku velikog kalibra – pa ju
je odvukao sa sobom.
Oko podneva je veoma ogladneo, ali je pre mraka čuo kami-
on za debla kako se približava; znao je da je pun po zvuku kada
je menjao brzine. Takođe je bila prava sreća (jednaka onoj što
nije znao da pliva, pa se nije mogao pridružiti Vinklovima u
zabavi) što je kamion išao u Homerovom pravcu.
„Sent Klauds“, rekao je zbunjenom vozaču, na koga je lovač-
ka puška ostavila snažan utisak.
Bio je to kamion Industrije papira Ramzes, a doktor Larč
je isprva bio besan kada ga je video kako staje ispred ulaza u
bolnicu. „Ako ovo nije neki krajnje hitan slučaj“, rekao je zalju-
bljenoj sestri Edni, „neću ni prstom da mrdnem za nekoga iz te
kompanije!“ Larč se zapravo razočarao što vidi Homera Velsa i
uznemirio kada je video lovačku pušku. Na Homerovom licu se
video pometen izraz koji je Larč viđao kod mnogih pacijenata
koji se bude iz omamljenosti etrom.
„Nisi pružio mnogo prilike Vinklovima“, rekao je doktor
Larč ozbiljno. Onda je Homer objasnio zašto se tako rano vratio.
„Hoćeš da kažeš da Vinklovih nema više?“, upitao je doktor Larč.
„Odnelo ih“, rekao je Homer Vels. „Samo ih odnelo!“
I tada je Vilbur Larč odustao od traženja doma za Homera
Velsa. Tada je doktor Larč rekao da Homer može ostati u Sent
Klaudsu koliko god dugo oseća da tu pripada. Tada je Sveti
Larč rekao: „Pa, dobro, Homere, očekujem da ćeš biti koristan.“
Homeru Velsu je to bilo lako. Biti koristan, smatrao je on,
jedno siroče je baš za to i rođeno.
 2

Božji posao

Dete Mejna, Vilbur Larč je rođen u Portlandu 186_ – sin nat-

murene, uredne žene, jedne iz bataljona kuvarica i domaćica
čoveka po imenu Nil Dau, gradonačelnika Portlanda i takozva-
nog oca zakona kojim je u Mejn uvedena prohibicija. Nil Dau
se jednom kandidovao za predsednika, ispred Partije prohibi-
cije, ali je osvojio jedva deset hiljada glasova – što je dokazalo
da je prosečan glasač pametniji od majke Vilbura Larča, koja
je svog poslodavca obožavala i videla sebe više kao njegovog
saborca u borbi za trezvenost nego kao sluškinju (što je bila).
Zanimljivo, otac Vilbura Larča bio je pijanac – što je bio
popriličan uspeh u Portlandu u doba gradonačelnika Daua. Bilo
je dozvoljeno reklamirati pivo u izlozima prodavnica – škotsko
pivo i gorko pivo, koje je otac Vilbura Larča obilno trošio; te
slabašne napitke, tvrdio je on, da bi uopšte delovali, neophodno
je piti na kofe. Mladom Vilburu njegov otac nikada nije delovao
pijano – nikada se nije teturao, padao niti je obeznanjen ležao,
nikada nije vikao niti zaplitao jezikom. Umesto toga je delovao
kao večito iznenađen čovek, kao čovek sklon čestim i iznena-
dnim otkrićima, zbog kojih će stati u mestu, ili u pola rečenice,
52 Džon Irving

kao da mu je nešto što ga je danima zaokupljalo upravo sinulo

(ili mu upravo izmaklo).
Mnogo je odmahivao glavom i čitavog života je širio ovu
dezinformaciju: da je brod Grejt istern, od devetnaest hiljada
tona, sagrađen u Portlandu, trebalo da preplovi Severni Atlantik
između Evrope i Mejna1. Otac Vilbura Larča smatrao je da su
dva najbolja doka u portlandskoj luci izgrađena isključivo za
Grejt istern, da je novi i ogromni hotel u Portlandu izgrađen
isključivo da primi putnike sa Grejt isterna a da je neko zao ili
bar korumpiran ili prosto glup odgovoran za to što se Grejt
istern nije vraćao u svoju matičnu luku u Mejnu.
Otac Vilbura Larča radio je kao majstor na strugu u doba
gradnje Grejt isterna i možda su ga prevarili žalostiva buka
mašine na kojoj je radio i stalno zujanje koje je osećao od ispi-
jenog piva. Grejt istern nije sagrađen za plovidbu iz Portlanda;
prvobitna zamisao bila je da plovi za Australiju, ali su vlasnici
bankrotirali zbog mnogih odlaganja porinuća, pa je kupljen za
plovidbu po Severnom Atlantiku, a onda se pokazalo da za to
nije sposoban. U principu je bio neuspeh.
I tako je otac Vilbura Larča imao zbrkane uspomene na dane
koje je proveo kao majstor na strugu i osećao je snažno gađenje
prema trezvenjačkom pokretu, uverenjima svoje žene i njenog
poslodavca, gradonačelnika Nila Daua lično. Po mišljenju oca
Vilbura Larča, Grejt istern se u Portland nije vratio zbog prohi-
bicije – tog prokletstva koje ga je ograničilo na mrsku zavisnost
od škotskog piva i gorkog piva. Pošto je Vilbur oca poznavao
samo u njegovom poznijem životnom dobu, kada je Grejt istern
otišao a njegov otac radio kao nosač na portlandskoj železničkoj
stanici, mogao je samo da zamisli zašto je rad na strugu bio
najsvetlija tačka u očevom životu.
Vilburu Larču u detinjstvu nikada nije palo na pamet da je
očev manjak prstiju posledica previše škotskih piva i gorkih piva
dok je radio na strugu – „samo nesrećni slučajevi“, govorio je
 Tuđa pravila 53

njegov otac – ili da je trezvenjački žar njegove majke posledica

toga što je nekadašnji majstor na strugu postao običan nosač.
Naravno, shvatio je Vilbur kasnije, njegovi roditelji su bili sluge;
zbog njihovog razočaranja Vilbur je postao čudo od učenika,
kako su ga nastavnici zvali.
Mada je odrastao u gradonačelnikovoj vili, Vilbur Larč je
uvek koristio kuhinjski ulaz i jeo sa ostalom poslugom velikog
prohibicioniste; njegov otac je ručak ispijao dole u luci. Vilbur
Larč je bio dobar đak zato što mu je draže bilo društvo knjiga
nego da sluša majčine razgovore o trezvenjaštvu sa slugama
gradonačelnika Daua.
Upisao je koledž Boudin pa studije medicine na Harvardu
– gde ga je opčinjenost bakterijama zamalo sprečila da se bavi
medicinom, zamalo ga pretvorila u laboratorijsku životinju, ili
bar bakteriologa. Imao je dara za tu oblast, rekao mu je profesor,
i uživao je u brižljivoj atmosferi laboratorije; takođe je imao
strastvenu želju da uči o bakterijama. Gotovo čitavu godinu
na studijama je mladi Vilbur nosio bakteriju koja ga je toliko
vređala i bolela da njegov motiv da nađe lek protiv nje nije bio
samo naučne prirode. Imao je gonoreju: posredni dar od oca.
Matori je, omamljen od piva, bio toliko ponosan na Vilbura
da ga je 188_ poslao na studije medicine s jednim poklonom.
Platio je momku portlandsku kurvu, sredio sinu noć navodnog
zadovoljstva u jednom lučkom pansionu. Momak je bio previ-
še posramljen da taj poklon odbije. Njegovom ocu je sebična
nostalgija dopuštala veoma malo gestova prema sinu; ogorčeno
pravedništvo njegove majke bilo je sebično na svoj način; mladi
Vilbur je bio dirnut što je otac ponudio da mu da bilo šta.
U pansionu – s drvetom suvim od soli i morskom vlagom
na zavesama i čaršavima – kurva je podsetila Vilbura na jednu
od privlačnijih majčinih koleginica sluškinja; sklopio je oči i
pokušao da zamisli kako se otiskuje u zabranjenu romansu u
nekom sobičku gradonačelnikove vile. Kada je otvorio oči,
54 Džon Irving

video je kako svetlost sveća produbljuje strije preko kurvinog

abdomena; tada nije znao da su to strije. Kurvu kao da nije bilo
briga da li Vilbur primećuje njene strije ili ne; zapravo, dok su
tonuli u san s njegovom glavom na njenom stomaku, neodređe-
no se pitao hoće li se te brazde preslikati na njegovo lice – i tako
ga obeležiti. Probudio ga je prodoran, neprijatan miris pa se
hitro digao sa žene, ne budeći je. Neko je na obližnjoj stolici,
onoj gde je ona skinula odeću, sedeo i pušio cigaru – Vilbur je
video vrh kako se žari kada povuče dim. Pretpostavio je da je to
neki čovek – sledeća kurvina mušterija – koji učtivo čeka da on
ode, ali kada je pitao ima li tu nova sveća da se zapali (trebala
mu je da nađe svoju odeću), odgovorio mu je devojački glas.
„Mene si mogao da imaš jeftinije“, bilo je sve što je rekla.
Nije je jasno video ali – pošto nove sveće nije bilo – ona mu je
pokazala gde mu je odeća tako što je žustro povlačila dimove
cigare, šireći crveni sjaj i izmaglicu dima. Zahvalio joj je na
pomoći i otišao.
Na jutarnjem vozu za Boston posramio se kada je ponovo
sreo tu kurvu. Po danu pričljiva žena, nosila je kofer za šešir sa
autoritetom zavisnice od odlazaka u kupovinu; osetio je obave-
zu da joj ustupi mesto u prepunom vozu. Sa kurvom je putovala
mlada devojka – „moja kćerka“, rekla je kurva, pokazavši je
palcem. Kćerka je Vilbura podsetila da su se već sreli tako što
mu je zapahnula lice svojim neshvatljivo ogavnim duvanskim
zadahom. Bila je nešto mlađa od Vilbura.
Kurva se zvala gospođa Ims – „Rimuje se sa skrims*!“, rekao
je Vilburu otac. Gospođa Ims je rekla Vilburu da je udovica i
da u Bostonu živi pristojnim životom, ali da bi mogla sebi da
priušti takav život, morala je da se prodaje u nekom zabačenom
gradu. Preklinjala je Vilbura da joj ne naruši ugled – u Bosto-
nu. Vilbur ne samo da ju je uverio kako je njen ugled sasvim

* Engl.: screams – vrišti. (Prim. prev.)

 Tuđa pravila 55

bezbedan već joj je takođe, mada to nije tražila, na licu mesta

dao još svog novca, više nego što joj je njegov otac prvobitno
platio. Prvobitni iznos je saznao kasnije – kada je njegov otac
rekao Vilburu da je gospođa Ims zapravo ugledna Portlanđanka
koja povremeno mora da se prodaje u Bostonu da bi mogla da
živi pristojnim životom. Kao uslugu Vilburovom ocu dozvolila
je – „samo jednom i nikada više!“ – izuzetak da se prostituiše
u svom rodnom gradu.
Vilburov otac nije znao da gospođa Ims ima i kćerku, koja
je – po sopstvenom priznanju – bila jeftinija od majke i nije se
pretvarala da joj je stalo do ugleda ni u Bostonu ni u Portlandu.
Namrgođena devojka nije progovarala tokom putovanja vozom
do bostonske Severne stanice; njen duvanski dah i prezrivi
pogled govorili su umesto nje. Vilbur nikada nije rekao ocu
da postoji izvesna kontradikcija u vezi s pitanjem u kom gradu
je gospođa Ims na dobrom glasu i nikada nije rekao ocu da je
triper dobio od gospođe Ims, koja možda nije ni znala da ga ima.
Na studijama medicine Vilbur je načuo da gonoreja može
godinama živeti u jajovodima žena. Samo pojava apscesa na
pelvisu može nagovestiti ženi da je prenosilac bolesti. Simptomi,
odlivi i tako dalje mogu dugo biti neprimećeni. Kod Vilbura
Larča nisu bili neprimećeni; bakterijska infekcija, u te pret-
penicilinske dane, živela je mesecima u mladom Vilburu, i
probudila u njemu strastveno interesovanje za bakteriologiju,
pre nego što je sama od sebe sagorela. Izbrazdala mu je ure-
tru i stvrdnula prostatu. Takođe mu je podarila i sklonost ka
etru – zato što mu je povremeni etarski san koji je sam sebi
prepisivao omogućavao da trpi bol i kada mokri i kada sanja.
Taj jedinstveni i bolni doživljaj seksualnog zadovoljstva – u
kombinaciji sa Vilburovim uspomenama na roditeljski brak
bez ljubavi – ubedio je budućeg doktora da je život seksualne
uzdržanosti i medicinski i filozofski osnovan.
56 Džon Irving

Iste te godine, 188_, kada je Vilbur Larč postao doktor, Nil

Dau je umro. Majka Vilbura Larča, skrhana tugom, ubrzo je
pošla za svojim trezvenjačkim junakom u grob. Nekoliko dana
kasnije Vilburov otac je na aukciji prodao sve stvari iz njihove
sobe za poslugu u vili bivšeg gradonačelnika pa je otputovao
vozom u Montreal, manje trezvenjački grad od Portlanda, gde
je onda preko mere opteretio jetru. Telo su mu vratili u Portland
istim vozom kojim je bivši majstor na strugu otišao. Vilbur Larč
je dočekao voz; on je bio nosač posmrtnih ostataka svog oca. Po
kadaveroznim cirotičarima koje je viđao na stažiranju, mladi
doktor Larč je tačno znao kakvo je bilo stanje njegovo oca na
kraju. Ciroza pretvara jetru u masu ožiljaka i grudvi, koža je
kao kod obolelih od žutice, stolica posvetli, mokraća potamni,
krv se ne zgrušava. Doktor Larč je sumnjao da je njegov otac
uopšte i primetio impotenciju koja to sve prati.

Kako je dirljivo zaključiti da je mladi Larč izabrao da bude gine-

kolog-akušer zato što ga je gubitak roditelja nadahnuo da dovede
više dece na svet, ali je put koji je odveo Larča do akušerstva
bio posut bakterijama. Demonstrator bakteriologije na medi-
cinskom fakultetu na Harvardu, izvesni doktor Harold Ernst2,
najviše se pamti kao jedan od prvih bacača u univerzitetskom
bejzbolu koji je bacio felširanu loptu; takođe je bio prvi univer-
zitetski igrač bejzbola koji je postao bakteriolog. Rano ujutru u
laboratoriji, pre nego što je doktor Ernst – bivši bacač felširanih
lopti – stigao da pripremi demonstracije, mladi Vilbur Larč bio
bi sasvim sam. Mada se nije osećao usamljeno u prisustvu tolikih
bakterija koje su rasle u malim Petrijevim posudama, u prisustvu
bakterija nastanjenih u njegovom mokraćovodu i prostati.
Iscedio bi kap gnoja iz penisa na slajd. Uveličani više od
hiljadu puta, zlikovci koje bi svakog jutra video pod mikrosko-
pom i dalje su bili manji od običnih crvenih mrava.
 Tuđa pravila 57

Mnogo godina kasnije Larč će pisati da su gonokoke izgle-

dale pogrbljeno, kao previsoki posetioci igloa. („Savijaju se“,
pisao je, „kao da imaju struk pa se klanjaju jedni drugima.“)
Mladi Larč bi zurio u svoj gnoj sve dok doktor Ernst ne
bi stigao i pozdravio svoje male žive eksperimente po čitavoj
laboratoriji (kao da su mu stari saigrači iz bejzbol tima).
„Iskreno, Larče“, rekao je slavni bakteriolog jednog jutra,
„kako gledaš u taj mikroskop, izgleda kao da spremaš nekakvu
osvetu!“
Međutim, to što je doktor Ernst video na licu Vilbura Larča
nije bio osvetoljubivi kez. Bila je to prosto žustrina s kojom je
Larč izranjao iz izmaglice etra3. Mladi student medicine otkrio
je da je svetlo, prijatno isparenje bezbedan i delotvoran ubica
njegovog bola. U danima provedenim u borbi protiv razigranih
gonokoka, Larč je postao veoma stručan korisnik etra. Kada
su te žestoke bakterije na kraju same sagorele, Larč je postao
zavisnik o etru. Bio je pristalica metoda otvorene kapi. Jednom
rukom je držao levak preko usta i nosa; masku je sam izradio
(tako što je obmotao mnogo slojeva gaze oko kupe od tvrdog
papira); drugom rukom je kvasio kupu. Koristio je konzervu
etra od sto grama probušenu zihernadlom; kapi koje su padale iz
pregiba zihernadle bile su tačno odgovarajuće veličine i padale
su tačno odgovarajućom brzinom.
Na isti način je davao etar i pacijentima, sem što je sebi davao
mnogo manje nego njima; kada bi ruka kojom drži masku preko
usta i nosa pala u stranu, maska bi mu spala sa lica – ne bi ostala
na mestu ako je niko ne drži. Nije osećao ništa od one panike
koju doživljava pacijent kome daju anesteziju etrom – nikada se
nije približio trenutku kada nema dovoljno vazduha za disanje.
Pre nego što bi se to desilo, uvek je ispuštao masku.
Kada je mladi doktor Larč prvi put krenuo iz Južnog ogranka
Bostonskog porodilišta na porođaje u sirotinjskim četvrtima
grada, u mislima je imao mesto gde vlada mir etra. Mada je sa
58 Džon Irving

sobom nosio konzervu sa etrom i kupu od gaze, nije uvek imao

vremena da pacijentkinjama da anesteziju. Porođaj je često toli-
ko odmakao da etar ne bi pomogao. Naravno da ga je koristio
kada je imao vremena; nikada nije delio stavove nekih starijih
kolega da etar predstavlja odstupanje od onog što oduvek važi
– da deca treba da dođu na svet u bolu.
Larč je porodio svoje prvo dete u litvanskoj porodici u stanu
u potkrovlju, bez tople vode – okolne ulice bile su pune uga-
ženog voća, trulog povrća i konjske balege. Nije bilo leda da
ga stavi na abdomen, iznad materice, za slučaj postpartum
krvarenja. Na šporetu je već ključala voda u loncu, ali je Larč
poželeo da steriliše čitav stan. Poslao je muža napolje po led.
Izmerio je ženine kukove. Odredio je položaj fetusa. Slušao je
otkucaje srca dok je gledao mačku kako se igra mrtvim mišem
na kuhinjskom podu4.
Tu je bila i buduća baka; govorila je porodilji na litvanskom.
Doktoru Larču se obraćala čudnim jezikom gestova, što mu je
nagoveštavalo da je buduća baka slaboumna. Pokazivala je da
je krupna bradavica na njenom licu ili izvor histeričnog zado-
voljstva ili histeričnog bola – Larč nije mogao da odredi čega;
možda je prosto želela da je on ukloni, ili pre ili pošto donese
bebu na svet. Našla je nekoliko načina da pokaže bradavicu –
jednom tako što je stavila kašiku ispod nje, kao da će otpasti;
jednom tako što ju je pokrila šoljom pa ju je naglo otkrila,
kao da je iznenađenje ili mađioničarski trik. Ali žar sa kojim
se unosila u svako pokazivanje bradavice govorio je Vilburu
Larču da je starica prosto zaboravila da ju je ranije već pokazala.
Kada se muž vratio sa ledom, zgazio je mačku, koja je neo-
dobravanje izrazila glasovima zbog kojih je Vilbur Larč pomislio
da se dete rađa. Larč je bio zahvalan što ne mora da koristi for-
ceps; bio je to kratak, bezbedan, glasan porođaj, posle koga je
muž odbio da opere bebu. Baka se ponudila, ali se Larč bojao da
će zbog spoja njenog uzbuđenja i slaboumnosti doći do udesa.
 Tuđa pravila 59

Pokazavši (koliko je to mogao, bez znanja litvanskog) da dete

treba oprati u toploj vodi i sapunom – ali ne skuvati u šerpi na
šporetu – Larč je pažnju posvetio posteljici, koja nikako nije
htela da izađe. Po tome kako je pacijentkinja krvarila, Larč je
znao da će se uskoro suočiti sa ozbiljnim krvarenjem.
Preklinjao je muža da mu odlomi nešto leda – taj snagator
je doneo čitav blok, usput je pozajmio ledarska klešta i sada
je stajao u kuhinji, preteći digavši klešta na rame. Blok leda je
mogao da ohladi materice nekoliko pacijentkinja koje krvare;
ako bi ga stavio čitavog na jednu pacijentkinju, verovatno bi
zgnječio matericu ako ne i čitavu pacijentkinju. U tom trenutku
je baka ispustila sapunjavo dete tako da joj je ispalo među tanjire
koji su se natapali u hladnoj vodi u sudoperi; to se desilo onog
časa kada je muž ponovo zgazio mačku.
Larč je iskoristio trenutak pošto je video da ni baka ni muž
ne gledaju, pa je ugrabio vrh pacijentkinjine materice kroz
abdominalni zid i snažno stegnuo. Žena je vrisnula i uhvati-
la ga za ruke; baka, ostavivši bebu među tanjirima, bacila se
na Larča i uhvativši ga oko struka ugrizla ga između plećki.
Muž je jednom rukom izvadio dete iz sudopere, ali je drugom
zamahnuo na Larča. Na to je talični Vilbur Larč osetio kako se
posteljica odvaja. Kada je mirno pokazao da se pojavila, baka i
muž su delovali kao da prema njoj osećaju više strahopoštovanja
nego prema detetu. Pošto je sam okupao dete i dao majci malo
ergota, nemo se poklonio za zbogom. Kada je izašao, začudio
se što čuje metež gotovo istog trenutka pošto je zatvorio vrata:
baka, zaleđena pacijentkinja, muž – svi su vikali na litvanskom
– a beba se silovito oglasila u svojoj prvoj porodičnoj svađi.
Kao da su porođaj i uopšte pojava doktora Larča bili tek kratak
intermeco u životu nerazumljivog haosa.
Larč se spustio niz mračne stepenice pa je pipajući našao
put napolje; nagazio je na trulu glavicu salate, koja mu je
popustila pod đonom s uznemirujućom mekoćom lobanje
60 Džon Irving

novorođenčeta. Ovog puta nije pomešao užasni krik mačke

sa zvukom koji dete može da proizvede. Digao je pogled na
vreme da vidi predmet koji izleće kroz prozor stana Litvanaca.
Taman na vreme da ga izbegne. Očigledno je bačen na njega i
Larč se upitao kako je to konkretno uvredio te sirote ljude. Larč
se zaprepastio kada je video da je predmet bačen kroz prozor
– i koji je sada ležao mrtav pred njegovim nogama – zapravo
mačka. Ali nije se baš toliko zaprepastio; na tren se pobojao da
su možda bacili dete. Njegov profesor ginekologije na Harvardu
rekao je da je „otpornost novorođenčeta čudesna“, ali Larč je
znao da je otpornost mačke takođe prilična, a primetio je da
životinja pad nije preživela.
„Ovde u Sent Klaudsu“, pisaće doktor Larč, „stalno sam
zahvalan što postoji Južni kraj Bostona.“ Hteo je da kaže da je
zahvalan zbog tamošnje dece i osećanja koje su mu pružala: da
je njihov dolazak na svet bio najverovatnije najbezbednija faza
njihovog putovanja. Larč je takođe cenio grubo podsećanje
od prostitutki u Južnom kraju. Podsećale su ga na bolni dar
gospođe Ims. Nije mogao da vidi prostitutke a da ne pomisli na
njihove bakterije pod mikroskopom. A nije mogao da zamisli te
bakterije a da ne oseti potrebu za opojnom toplotom etra – samo
jedan šmrk; samo malu (i laganu) dozu. Doktor Larč nije bio
čovek sklon piću i nije voleo duvan. Ali tu i tamo, kada klone
duhom, bodrio bi se radostima etra.

Jedne noći, kada je Vilbur dremao u Južnom ogranku Boston-

skog porodilišta, jedan kolega ga je obavestio da im je stigao
hitan slučaj, i da je sada na njega red. Mada je mnogo oslabila i
izgubila svu mladolikost otkako ju je Larč poslednji put video,
lako je prepoznao gospođu Ims. Bila je toliko uplašena i mučili
su je toliko snažni bolovi da se borila za svaki dah i jedva recep-
cionerki rekla kako se zove.
 Tuđa pravila 61

„Rimuje se sa skrims“, rekao je doktor Larč usrdno.

Ako ga je gospođa Ims smesta prepoznala, to nije pokazala.
Bila je hladna na dodir, puls joj je bio veoma ubrzan, a abdo-
men tvrd i beo kao prsti stegnute pesnice; Larč nije primetio
znake trudova, i nije čuo srce fetusa, a morao je da zamisli da
ima crte lica slične namrgođenoj kćerki gospođe Ims. Koliko
li ona sada ima godina?, pitao se. I dalje je otprilike njegova
vršnjakinja – toliko je imao vremena da se priseti pre nego što
je prešao na postavljanje dijagnoze gospođe Ims: krvarenje u
abdomenu. Počeo je da operiše čim je stažista našao neophodne
davaoce za transfuziju.
„Gospođo Ims?“, upitao ju je tiho, i dalje željan da ga ona
prepozna.
„Kako ti je otac, Vilbure?“, upitala ga je baš pre nego što je
počeo operaciju.
Abdomen joj je bio pun krvi; on ju je pokupio sunđerom,
tražeći izvor, pa je video da krvarenje potiče iz petnaest cen-
timetara dugačke razderotine u materici. Larč je izveo carski
rez5 i izvadio mrtvorođeno dete – stegnuto, prezrivo lice, nalik
na kćerku koja puši cigare. Pitao se zašto je gospođa Ims tu
došla sama.
Do tog trenutka u operaciji mladi Larč se osećao kao da
drži sve konce u rukama. Uprkos uspomenama koje je ta žena
budila u njemu – i uspomenama na bolest koju mu je prenela,
a koje se tek nedavno otarasio – osetio je da se bavi prilično
jednostavnim slučajem. Ali kada je pokušao da ušije matericu
gospođe Ims, konac je prošao kroz tkivo i primetio je da ono
ima teksturu mekanog sira – zamislite recimo da šijete pihtiju!
Tada više nije imao izbora; morao je da izvadi matericu. Posle
svih transfuzija, Larč je bio iznenađen što je stanje gospođe Ims
delovalo prilično dobro.
Ujutru se posavetovao sa starijim kolegom. U Bostonskom
porodilištu bilo je uobičajeno da akušer ima iskustva kao hirurg
62 Džon Irving

– Larč je stažirao kao hirurg u Masačusetskoj opštoj – a glav-

ni hirurg je delio zbunjenost mladog Larča zbog raspadanja
materice gospođe Ims. Čak je i ona razderotina bila zago-
netka. Nije bilo ožiljka od ranijeg carskog reza koji je mogao
da popusti; posteljica nije mogla da oslabi zid materice zato
što se nalazila na drugoj strani materice od razderotine. Nije
bilo tumora.
Gospođa Ims se četrdeset osam sati dobro oporavljala. Tešila
je mladog Vilbura zbog smrti njegovih roditelja. „Tvoju majku,
naravno, nikad nisam upoznala“, poverila se. Ponovo je izrazila
zabrinutost hoće li Vilbur paziti na njen ugled, a on joj je obećao
da hoće (i jeste – tako što glavnom hirurgu nije iskazao bojazan
da stanje gospođe Ims nekako može biti posledica gonoreje).
Nakratko se upitao koju priču trenutno koristi gospođa Ims u
vezi sa svojim ugledom: da li tvrdi da živi pristojnim životom u
Portlandu ili u Bostonu; da li je sada u igri i treći grad i, nužno,
treći fiktivni život.
Trećeg dana po vađenju njene čudne materice, gospođa Ims
se ponovo ispunila krvlju i Vilbur Larč je opet otvorio ranu;
ovog puta se prilično bojao šta će naći. Isprva mu je laknulo;
u njenom abdomenu nije bilo onoliko krvi kao pre. Ali kada
je sunđerom uklonio krv, perforirao je creva, koja jedva da je
dodirnuo, a kada je digao povređeni deo creva da zatvori rupu,
prsti su mu prošli kroz crevo kao kroz želatin. Ako su svi njeni
organi takav isti slabašni žele, Larč je znao da gospođa Ims
neće dugo poživeti.
Živela je još tri dana. One noći kada je umrla, Larča je mučio
košmar – penis mu je otpao u rukama; pokušao je da ga prišije
nazad, ali se on neprekidno raspadao; onda su ga prsti izdali na
sličan način. Baš nalik na jednog hirurga!, pomislio je. Prsti su
dragoceniji od penisa. Baš nalik na Vilbura Larča!
To je ojačalo Larčovo ubeđenje u vezi sa seksualnom apsti-
nencijom. Čekao je da ono što je uništilo gospođu Ims uništi i
 Tuđa pravila 63

njega, ali rezultati autopsije, koju je obavio jedan ugledni pato-

log, naizgled nisu imali smisla.
„Skorbut“, rekao je patolog.
Toliko o patolozima, pomislio je Vilbur Larč. Skorbut, nije
nego!
„Gospođa Ims je bila prostitutka“, rekao je veoma obzirno
Larč patologu. „Nije bila mornar.“
Patolog je, međutim, bio siguran u svoj nalaz. To nije imalo
nikakve veze sa gonorejom, nije imalo nikakve veze sa tru-
dnoćom. Gospođa Ims je umrla od mornarskog prokletstva;
nije u sebi imala ni trun vitamina C, i patolog je rekao: „Patila
je od propadanja vezivnog tkiva i težnje ka krvarenju koja ide
uz to.“ Skorbut.6
Mada je to bila zagonetka, Larč je bio ubeđen da to nije
venerična zagonetka i jednu noć je prespavao mirno, pre nego
što je kćerka gospođe Ims došla da ga vidi.
„Nije red na mene, je li?“, pospano je upitao kolegu koji ga
je probudio.
„Kaže da si ti njen doktor“, rekao mu je kolega.
Nije prepoznao kćerku gospođe Ims, koja je nekada bila
jeftinija od gospođe Ims; sada bi mogla da naplaćuje više nego
majka. Ako je u vozu delovala tek nekoliko godina mlađa od Vil-
bura, sada je delovala nekoliko godina starija. Njena tinejdžer-
ska durljivost sazrela je u grubo i ogorčeno ophođenje. Njena
šminka, njen nakit i njen parfem bili su preterani; njena haljina
je bila kurvinska. Njena kosa – upletena u debelu pletenicu sa
zadenutim galebovim perom – bila je toliko snažno povučena
s lica da se činilo kako joj se vene na slepoočnicama istežu, a
vratni mišići su joj bili napeti, kao da ju je nasilan ljubavnik
bacio na leđa pa je tako drži za dugačku, tamnu pletenicu.
Vilbura Larča je pozdravila tako što mu je grubo dala flašu
smeđe tečnosti – čiji je prodoran miris izbijao kroz bušni pam-
pur. Etiketa flaše bila je umrljana i nečitka.
64 Džon Irving

„To ju je sredilo“, zarežala je devojka. „Ja neću ni da probam.

Ima i drugih načina.“
„Vi ste gospođica Ims?“, upitao je Vilbur Larč, tražeći njen
nezaboravni zadah na cigare.
„Rekoh ima drugih načina!“, rekla je gospođica Ims. „Ja
nisam zabrazdila kao ona, kod mene ne mrda.“
Vilbur Larč je onjušio flašu u ruci; znao je šta znači kad
beba „mrda“. Ako fetus mrda to znači da ga je majka osetila,
znači da je majka negde na polovini perioda gestacije, obično
u četvrtom ili petom mesecu; za neke lekare, religiozne, pokreti
fetusa znače da ima dušu. Vilbur Larč je smatrao da niko nema
dušu, ali su do sredine devetnaestog veka sudovi prema običaj-
nom pravu posmatrali abortus jednostavno i (za Vilbura Larča)
razumno: pre „mrdanja“ – pre prvog pokreta fetusa koji oseti
majka – abortus je bio legalan. Još važnije, za lekara u Vilburu
Larču, abortus pre pokreta fetusa nije opasan po majku. Posle
trećeg meseca, bez obzira na to da li se fetus mrda ili ne, Vilbur
Larč je znao da se čvrsto drži za matericu i da je potrebna veća
sila da se odvoji.
Na primer, tečnost u flaši koju je Vilbur Larč držao nije se
pokazala kao dovoljna sila da raskine čvrstu vezu između fetusa
i gospođe Ims – mada je, izgleda, bila dovoljno snažna da fetus
ubije a utrobu gospođe Ims pretvori u pihtije.
„To mora da je čist otrov“, rekla je divlja kćerka gospođe
Ims Vilburu Larču, koji je kapnuo malo svog voljenog etra na
umrljanu etiketu flaše i dovoljno je očistio da pročita.

FRANCUSKI LUNARNI RASTVOR

Vraća ženski mesečni ritam!

Prekida blokadu!

(Blokada je, znao je mladi Larč, bila eufemizam za trudnoću.)

 Tuđa pravila 65

Oprez: Opasno za udate žene!

Gotovo sigurno izaziva pobačaj!

pisalo je na kraju etikete; zbog čega je, naravno, gospođa

Ims navalila na tečnost.
Larč je na studijama proučavao zloupotrebu aborticida. Neki
– poput ergota koji je Larč koristio da izazove kontrakciju mate-
rice posle porođaja, i ekstrakta štitne žlezde – direktno su uticali
na matericu. Drugi su uništavali creva – bili su prosto drastični
purgativi. Dva leša na kojima je Larč radio u medicinskoj školi
bili su žrtve prilično čestog domaćeg aborticida iz tog doba:
terpentina. Žene koje nisu želele bebe osamdesetih i devedesetih
godina 19. veka takođe su se ubijale strihninom i uljem rutvice.
Francuski lunarni rastvor koji je gospođa Ims probala bio je
ulje of vratića; toliko ga je dugo uzimala i u tolikim količinama
da su njena creva izgubila sposobnost da apsorbuju vitamin C.
Tako se pretvorila u beli sir. Umrla je, kao što je patolog tačno
otkrio, od skorbuta.
Gospođa Ims je mogla da izabere nekoliko drugih načina da
spreči rođenje još jednog deteta. Pričalo se o jednoj zloglasnoj
ženi u Južnom kraju koja je, sem što je radila abortuse, bila i
najuspešnija madam u toj četvrti. Pošto je abortus koštao goto-
vo petsto dolara, što je retko koja siromašna žena mogla sebi
da priušti, dug su otplaćivale tako što bi postale njene kurve.
Njen lokal – i druge slične – zvali su prosto „Pored Harisona“
– prikladno neodređeno, ali ne i bez značenja. Jedna ustanova
Južnog ogranka Bostonskog porodilišta osnovana je u Hariso-
novoj ulici, tako da je „Pored Harisona“ na jeziku ulice precizno
označavalo nešto nezvanično – i naravno protivzakonito.7
Nije imalo mnogo smisla otići na abortus „Pored Harisona“,
što je gospođa Ims možda imala razloga da zna. Njena kćerka
je takođe znala metode tog mesta, zbog čega je pružila Vilburu
66 Džon Irving

Larču priliku da on obavi taj posao – a sebi priliku da se taj

posao obavi kako treba.
„Rekla sam da ne mrda“, kazala je kćerka gospođe Ims mla-
dom Larču. „Biće lako. Otići ću odavde za dva-tri minuta.“
U Južnom ogranku je prošla ponoć. Dežurni stažista je
spavao; sestra za anesteziju takođe je spavala. Kolega koji je
probudio Larča – i on je otišao da spava.
Otvaranje grlića materice u bilo kojoj fazi trudnoće obično
dovodi do kontrakcija, koje izbacuju sadržinu materice. Larč
je takođe znao da sve što draži matericu obično postiže željeni
efekat: kontrakciju, izbacivanje. Mladi Vilbur Larč je zurio u
kćerku gospođe Ims; noge su mu bile kao od olova. Možda je i
dalje stajao sa rukom na naslonu sedišta gospođe Ims u onom
zanjihanom vozu iz Portlanda, pre nego što je saznao da ima
triper.
„Vi hoćete abortus“, rekao je Vilbur Larč tiho. Tada je prvi
put izgovorio tu reč.
Kćerka gospođe Ims izvadila je galebovo pero iz pletenice
i ubola Larča u grudi oštrim krajem. „Uradi nešto il’ se gubi“,
rekla je. Sa rečima „uradi“ i „gubi“ do njega je stigao gadni
zadah cigare.
Vilbur Larč je čuo bolničarku kako spava – mučili su je
sinusi. Za abortus mu neće trebati toliko etra koliko je voleo
da koristi za porođaj: trebaće mu samo malo više nego što
je redovno davao samom sebi. Takođe je sumnjao da će biti
neophodno da obrije pacijentkinju; pacijentkinje su za porođaj
redovno brijane i Larč bi više voleo da to bude slučaj i za abor-
tus, ali će moći da to preskoči, da uštedi na vremenu; etar neće
preskočiti. Staviće crveni mertiolat8 na vaginalnu oblast. Da je
on imao detinjstvo kao kćerka gospođe Ims, ni on ne bi želeo
da donese dete na ovaj svet. Upotrebiće dilatatore sa Dagla-
sovim vrhom – njihova prednost je što lako ulaze u matericu
i otklanjaju opasnost hvatanja tkiva pri izlasku. Pošto je grlić
 Tuđa pravila 67

otvoren do željene veličine, verovao je da neće morati da kori-

sti forceps, sem ako je kćerka gospođe Ims uveliko u trećem
ili četvrtom mesecu, sem za eventualno vađenje posteljice i
većih delova. Udžbenik sa medicinskog fakulteta govorio je,
eufemistički, o proizvodima začeća: oni se mogu sastrugati sa
zida materice kiretom – možda dve kirete različitih veličina,
malom da dohvati u dubinu.
Međutim, on je bio premlad, Vilbur Larč; oklevao je. Raz-
mišljao je koliko će kćerki gospođe Ims trebati da se oporavi od
etra i šta će reći kolegama ili bolničarki ako se probudi – pa čak
i stažisti, ako se ispostavi da je neophodno devojku zadržati do
jutra (ako na primer bude obilnog krvarenja). Iznenadio ga je
bol u grudima; divlja kćerka gospođe Ims ponovo ga je ubadala
galebovim perom.
„Kod mene ne mrda! Kod mene ne mrda, rekoh!“, urlala
je mlađa Imsova na njega, neprekidno ga ubadajući, sve dok
joj se pero nije savilo u ruci; ostavila ga je da štrči iz njegove
košulje. Kako se okrenula od njega, njena teška pletenica okr-
znula mu je lice – snažno je mirisala na dim. Kada je otišla i
kada je Larč odvojio galebovo pero sa grudi, primetio je da mu
se ulje vratića – francuski lunarni rastvor – prosulo na šake.
Miris nije bio neprijatan, ali je na trenutak nadjačao miris koji
je Larč voleo i na koji je bio navikao – nadjačao je etar; uništio
je njegov duhovni mir.

„Pored Harisona“ nisu koristili etar. Tamo ih nije zanimao

bol. Za bol su „Pored Harisona“ koristili muziku. Družina
zvana Nemački hor vežbala je Lieder u sali „Pored Harisona“.
Pevali su strastveno. Možda je kćerki gospođe Ims to prija-
lo, ali nije spominjala muziku kad su je nedelju dana kasni-
je vratili u Južno odeljenje. Niko nije bio siguran kako je tu
stigla; činilo se kao da ju je neko bacio na vrata. Takođe se
68 Džon Irving

činilo da su je tukli po licu i vratu, možda zato što nije pla-

tila uobičajeni iznos za abortus. Imala je veoma visoku tem-
peraturu – njeno natečeno lice bilo je vrelo i suvo na dodir,
kao hleb tek izašao iz pećnice. Po groznici i napetosti nje-
nog abdomena, tvrdog kao staklo, dežurni stažista i noćna
bolničarka posumnjali su na peritonitis. Vilbura su probu-
dili zato što je kćerka gospođe Ims imala parče papira zaka-
čeno za rame haljine.

DOKTORE LARČE,
URADI NEŠTO IL SE GUBI!

Za drugi rukav – poput nejednakih epoleta, tako da joj je

haljina bila iskrivljena – zakačene su bile ženske gaćice. To su
joj bile jedine. Otkrili su da na sebi nema druge. Izgleda da su
joj gaćice tu prikačene u žurbi; tako ih neće izgubiti. Vilbur
Larč nije morao da posebno temeljno pregleda kćerku gospođe
Ims da bi otkrio kako pokušaj abortusa nije bio uspešan. Fetus,
kome srce nije više kucalo, bio je zatočen u njenoj materici, koja
je pretrpela teške kontrakcije i sada je bila u stanju spazma.
Krvarenje i infekcija su mogli biti posledica bilo kog od nekoliko
metoda koji se primenjuju „Pored Harisona“.
Pre svega je tu bio vodeni metod, po kome su se koristi-
li intrauterina cev i špric, ali ni cev ni voda nisu bili sterilni
– a špric se koristio za još mnogo toga. Bio je tu i primitiv-
ni metod sukcije, prosto gumena šolja iz koje se sav vazduh
isisavao nožnom pumpom; imala je snagu da izazove abortus,
ali takođe i da izazove krvarenje kroz pore kože. Mogla je da
izazove mnoga oštećenja mekanog tkiva. I – kao što je pisalo
na znaku „Pored Harisona“, MI REŠEVAMO MENSTRUAL-
NU BLOKADU ELEKTRIČNIM METODOM! – tu je bila i
Makintošova galvanska baterija. Tri dugačke žice kačene su na
bateriju; žice su imale intravaginalne i intramaterične dodatke
 Tuđa pravila 69

na izolovanim, gumom pokrivenim ručkama; tako osoba koja

vrši abortus ne bi u rukama osetila strujni udar.
Kada je kćerka gospođe Ims umrla – pre nego što je doktor
Larč stigao da je operiše i pre nego što je stigla da mu još nešto
kaže (sem one poruke „Uradi nešto il’ se gubi!“ koja joj je bila
prikačena za rukav), temperatura joj je bila gotovo 42 stepena.
Stažista je morao da pita Larča da li poznaje tu ženu. Poruka je
jasno bila intimne prirode.
„Bila je besna na mene zato što joj nisam uradio abortus“,
odgovorio je Vilbur Larč.
„Dobro je!“, rekao je stažista.
Ali Vilburu Larču nije bilo jasno kako je to dobro za bilo
koga. Kod pokojnice je postojala raširena upala membrana
stomačne duplje, materica je dvaput perforirana, a fetus, koji
je bio mrtav, bio je baš kao što je ona predvidela: nije mrdao.
Ujutru je doktor Larč otišao „Pored Harisona“. Morao je da
lično vidi šta se tamo desilo; želeo je da zna kuda žene idu kada
ih doktori odbiju. U mislima mu je bio poslednji duvanski dah
koji mu je kćerka gospođe Ims dunula u lice kada se presamitila
pre nego što je umrla – podsetivši ga, naravno, na noć kada mu
je njena cigareta bila neophodna da nađe odeću. Ako je gordost
greh, mislio je doktor Larč, najveći greh je moralna gordost.
Spavao je sa nečijom majkom i obukao se uz svetlost kćerkine
cigare. Mogao je sasvim podnošljivo da se uzdržava od seksa
do kraja života, ali kako bi mogao da osudi drugu osobu zato
što upražnjava seks?

Nemački hor ga je zaglušio na vratima sa malim znakom koji

je obećavao povratak menstruacije električnim metodom. Tu je
bio glasan i nenaštimovan klavir, nije bilo oboe, nije bilo engle-
skog roga, nije bilo mecosoprana – a ipak je Larč pomislio kako
muzika podseća na Malerov Kindertotenlieder9. Mnogo godina
70 Džon Irving

kasnije, kada prvi put bude čuo zvuk bujice koja nadjačava krike
dok teče kroz Tri Majl Fols, prisetiće se aborcionističkih pesama
koje su poput semena štrcale „Pored Harisona“. Zalupao je na
vrata – mogao je i da zaurla – ali ga niko nije čuo. Kada je otvo-
rio vrata i ušao, niko se nije potrudio da ga pogleda; Nemački
hor je nastavio da peva. Jedini instrument bio je klavir, a nije
bilo dovoljno stolica za žene. Video je tek nekoliko stalaka sa
notama; muškarci su stajali okupljeni u dve grupe, daleko od
žena; nije bilo dovoljno kopija nota za sve. Dirigent hora sta-
jao je pored klavira. Suv, ćelav čovek bez košulje, imao je oko
vrata sivkast okovratnik (možda da uhvati znoj) a oči su mu
bile delimično sklopljene – kao u molitvi, dok je rukama divlje
mlatio po vazduhu – kao da je vazduh, pun duvanskog dima i
smrada jeftinog točenog piva koji podseća na mokraću, teško
pokretati. Hor je pokušavao da prati njegove mahnite ruke.
Pedantan ili kritičan bog, pomislio je Vilbur Larč, sve bi nas
pobio. Larč je otišao iza klavira pa kroz jedina otvorena rata.
Ušao je u sobu u kojoj nije bilo ničega – nijednog komada name-
štaja, nijednog prozora. Samo jedna zatvorena vrata. Larč ih je
otvorio i našao se u prostoriji koja je očigledno bila čekaonica
– ili je bar izgledalo da tu ljudi čekaju. Tu su bile čak i novine,
sveže cveće i otvoreni prozor; čekala su dva para. Niko nije
čitao novine niti mirisao cveće niti gledao kroz prozor; svi su
gledali u zemlju i nastavili su da gledaju u zemlju kada je Vilbur
Larč ušao. Za stolom na kome su bili samo notes i kasa, sedeo
je živahan čovek koji je iz zdele jeo nešto nalik na mornarički
pasulj. Čovek je izgledao mlado, snažno i ravnodušno; na sebi
je imao kombinezon i potkošulju bez rukava; oko vrata mu
je, kao zviždaljka nastavnika fizičkog, visio ključ – očigledno
od kase. Bio je ćelav kao dirigent hora; Larč je pretpostavio da
brije glavu.
Čovek, koji je mogao biti član hora što propušta pesmu ili
dve da se odmori, nije ni pogledao Vilbura Larča, već je samo
 Tuđa pravila 71

rekao: „Hej, ti ne možeš ovamo. Reci dami da dođe sama ili sa

prijateljicom.“
Vilbur Larč je čuo kako u prednjoj sobi pevaju nešto o nečijoj
„dragoj majci“ – zar mutterlein ne znači to?
„Ja sam doktor“, rekao je doktor Larč.
Čovek za kasom je nastavio da jede, ali je sada digao pogled
ka Larču. Pevači su duboko udahnuli i u deliću trena Larč je
čuo čovekovu hitru, spretnu kašiku kako grebe po zdeli – a iz
druge sobe zvuk nečijeg grcanja, pa onda i pljusak bljuvotine
u metalnom lavoru. Jedna žena u čekaonici počela je da plače,
ali pre nego što je Larč mogao da odredi tačno koja, pevači
su došli do daha i ponovo zagrmeli. Nešto o Hristovoj krvi,
pomislio je Larč.
„Šta hoćeš?“, upitao je čovek Larča.
„Ja sam doktor, hoću da vidim ovdašnjeg doktora“, rekao
je Larč.
„Nema ovde doktora“, rekao je čovek. „Sem tebe.“
„Dobro, recimo da sam došao zbog saveta“, rekao je Larč.
„Medicinskih saveta. Besplatnih medicinskih saveta.“
Čovek je proučavao Larčovo lice; kao da je mislio da se
odgovor na Larčovu ponudu može naći na njemu. „Nisi prvi“,
rekao je čovek posle nekog vremena. „Čekaj na red.“
To je naizgled privremeno zadovoljilo obojicu i Larč je
potražio mesto da sedne – pa je našao stolicu tačno između dva
para žena koje su već bile tu kad je stigao. Bio je previše šokiran
da bi se iznenadio kada je prepoznao jedan par: Litvanka čije
je dete doneo na svet (njegov prvi porođaj) sedela je nemo sa
svojom bradavičavom majkom. Nisu htele da ga pogledaju; Larč
im se osmehnuo i klimnuo glavom. Žena je bila u poodmakloj
trudnoći – previše odmakloj za lak abortus, čak i u najbezbe-
dnijim okolnostima. Larč je shvatio, uz nalet panike, da on to
ne može da joj saopšti; ona je govorila samo litvanski. Ona bi ga
povezala samo sa donošenjem na svet živih beba! Takođe, nije
72 Džon Irving

znao ništa o tome šta se desilo s njenom prvom bebom – ništa

o tome kakav je bio njen život s tom bebom niti kakav je sada.
Nervozno je kucnuo stopalom i pogledao drugi par – i te dve
žene su očigledno bile majka i kćerka, ali su obe bile mlađe od
Litvanki i bilo je teško odrediti koja je od njih trudna. Bar će
taj abortus izgleda moći lako da se izvede. Kćerka je delova-
la premlado da bude trudna, ali zašto bi inače, pitao se Larč,
majka ovde dovela kćerku? Je li joj toliko trebalo društvo, ili je
ovo trebalo da bude lekcija? Čuvaj se – ovo može i tebi da se
desi! U prednjoj sobi su pevači postali histerični na temu božje
ljubavi i verblendenen Geschike – nečega što je samo zvučalo
kao „zaslepljujuća sudbina“.
Vilbur Larč je zurio u zatvorena vrata, iza kojih je čuo jasan
zvuk povraćanja. Pčela, koja se nikako nije uklapala u čitav
prizor, dozujala je kroz otvoren prozor i kao da je otkrila da je
cveće veštačko; odmah je odzujala napolje. Kada je Larč pogle-
dao Litvanke, video je da ga je baka prepoznala – i da je otkrila
nov način da pokazuje bradavicu, na kojoj su izrasle nove i duže
čekinje i koja je malčice promenila boju. Stegnula je bradavicu
prstima s obe strane, tako da je koža okolo pocrvenela i činilo
se da će bradavica eksplodirati – da će pući kao čir. Trudnica
izgleda nije primećivala nimalo prijatan nastup svoje majke, a
kada se zagledala u Larča, kao da ni njega nije prepoznavala:
Larču je na njenom licu pisao samo litvanski. Možda je, mislio
je Larč, njen muž bacio bebu kroz prozor pa je izgubila razum.
Načas je Larč pomislio da je hor možda litvanski, ali je prepo-
znao nešto o bici između Gott und Schicksal – očigledno na
nemačkom, očigledno između Boga i sudbine.
Krik koji se probio kroz zatvorena vrata sa lakoćom je nad-
jačao čak i glasove koji su obznanjivali kako je Bog pobedio.
Mlada devojka je skočila sa svog mesta, sela, obgrlila samu sebe
rukama, kriknula; zagnjurila je lice u majčino krilo da priguši
plač. Larč je shvatio da je to ona ranije plakala. Takođe je shvatio
 Tuđa pravila 73

da je abortus sigurno potreban njoj – a ne majci. Po izgledu nije

bila starija od deset ili dvanaest godina.
„Oprostite“, rekao je Larč majci. „Ja sam doktor.“
Osećao se kao talentovan glumac koga je upropastila jedna
glupa replika – samo je to mogao da kaže. „Ja sam doktor.“ Šta
posle?
„Znači vi ste doktor“, rekla je majka, jetko, ali je Larč bio
srećan pošto je otkrio da ona ne govori litvanski. „Pa kakva
korist od vas?“, upitala ga je majka.
„U kom je mesecu?“, upitao je Larč majku.
„Možda u trećem“, odgovorila je majka sumnjičavo. „Ali ja
sam im već ovde platila.“
„Koliko joj je godina?“, upitao je Larč.
Devojčica je digla pogled iz majčinog krila; pramen smeđe-
plave kose upao joj je u usta. „Četrnaest“, rekla je kao da se brani.
„Biće joj četrnaest, dogodine“, rekla je majka.
Larč je ustao i rekao čoveku za kasom: „Vrati im pare. Ja ću
pomoći maloj.“
„Mislio sam da si ti došao zbog saveta“, rekao je čovek.
„Da ih dajem“, rekao je doktor Larč.
„A što nešto i ne čuješ kad si već ovde?“, rekao je čovek.
„Kad plaćaš, ima i avans. Avans se ne vraća.“
„Koliki je avans?“, upita Larč. Čovek slegnu ramenima; zado-
bovao je prstima po kasi.
„Možda pola“, reče.
„Eure ganze Macht!“, pevao je hor. „Čitava tvoja sila“, pre-
vodio je Vilbur Larč. Mnogi studenti medicine dobro su znali
nemački.
Kada su se zla vrata otvorila, dvoje staraca, nalik na zbunjene
baku i deku, strašljivo su provirili u čekaonicu – sa zbunjenošću
i radoznalošću na licima, koja su, poput lica mnogih starih
parova, počela da liče jedno na drugo. Bili su sitni i pogrblje-
ni, a iza njih, u kolevci – mirna kao na slici – ležala je žena
74 Džon Irving

ispod čaršava, sa otvorenim ali nefokusiranim očima. Lavor za

povraćanje stavljen je na peškir na podu, blizu nje.
„On kaže da je doktor“, rekao je čovek za kasom, ne pogleda-
vši stari par. „Kaže da je došao da vam da besplatne medicinske
savete. Kaže da vratite pare ovim gospođama. Kaže da će sam
da se postara za mladu damu.“
Po načinu na koji je ta stara sedokosa žena zauzela stav – ili,
jače, kako je postala sila na vratima između čekaonice i operaci-
one sale, Larč je shvatio da ona vodi glavnu reč; sedokosi starac
je bio njen asistent. Starica je pre izgledala kao da joj je mesto
kod kuće, u toploj kuhinji, da peče kolače, da poziva komšijsku
decu da svrate kad god požele.
„Doktor Larč“, rekao je doktor Larč i poklonio se malčice
previše zvanično.
„Oh, da, doktor Larč“, rekla je starica neodređeno. „Došao
si da nešto uradiš? Il’ ćeš samo da se izgubiš?“
Žena koja je radila abortuse u komšiluku „Pored Harisona“
bila je poznata kao Baba Mraz. To nije ona smislila – a nije
smislila ni onu poruku. Kćerka gospođe Ims napisala ju je sama,
pre nego što je otišla na pregled kod Babe Mraz; ona je znala
dovoljno o opasnostima „Pored Harisona“ da bude svesna kako
možda neće biti u stanju ništa da napiše pošto Baba Mraz sa
njom završi.
Larč nije bio spreman za Babu Mraz – a posebno za njen
stav. Zamišljao je da će prilikom susreta sa nekim ko radi
abortuse on (doktor Larč) voditi glavnu reč. I dalje je to
pokušavao. Ušao je u operacionu salu i uzeo nešto, čisto da
demonstrira svoj autoritet. To što je uzeo bila je gumena
kupa sa kratkim crevom koje vodi do nožne pumpe. Kupa
mu je gotovo čitava stala na dlan; nije mu trebalo mnogo da
zamisli na šta još drugo staje. Na njegovo iznenađenje, kada
je pritisnuo kupu na dlan, Baba Mraz je nagazila na pumpu.
Osetio je kako mu krv navire u pore, pa je odvojio kupu sa
 Tuđa pravila 75

dlana pre nego što mu je napravila nešto više od krvnog podliva

u korenu šake.
„Dakle?“, upitala je gospođa Mraz neprijateljski. „Da čujem
tvoj savet, doktore?“ Kao da će odgovoriti, pacijentkinja ispod
čaršava privukla je Larča ka sebi; čelo joj je bilo orošeno znojem.
„Vi ne znate šta radite“, rekao je doktor Larč Babi Mraz.
„Ja bar nešto radim“, rekla je starica sa neprijateljskim mirom.
„Ako ti znaš kako se to radi, što onda nešto ne preduzmeš?“,
upitala je Baba Mraz. „Ako znaš kako, što mene ne naučiš?“
Žena pod čaršavom izgledala je ošamućeno, ali je pokušavala
da se pribere. Pridigla se i pokušala da samu sebe pregleda;
otkrila je da ispod čaršava na sebi i dalje ima svoju haljinu.
Zbog te činjenice kao da se opustila.
„Molim vas da me saslušate“, rekao joj je doktor Larč. „Ako
imate temperaturu – ako ste iole ozbiljnije krvarili – morate da
dođete u bolnicu. Nemojte da odlažete.“
„Mislila sam da su saveti za mene“, rekla je gospođa Baba
Mraz. „Šta ćeš meni da savetuješ?“
Larč je pokušao da je ignoriše. Izašao je u čekaonicu i rekao
majci sa mladom kćerkom da bi trebalo da idu, ali se majka
brinula za novac.
„Vrati im pare!“, rekla je Baba Mraz čoveku za kasom.
„Ne mogu i avans da im vratim“, ponovio je čovek.
„Vrati im i avans!“, rekla je starica besno. Izašla je u čekao-
nicu da nadzire prisilnu transakciju. Spustila je šaku na ruku
doktora Larča. „Pitaj je ko je otac“, rekla je Baba Mraz.
„To se mene ne tiče“, reče Larč.
„U pravu si“, reče starica. „Bar si to u pravu. Ali svejedno
pitaj – zanimljiva je to priča.“
Larč je pokušao da je ignoriše; Baba Mraz je uhvatila i majku
i kćerku. Obratila se majci. „Reci mu ko je otac“, rekla je. Kćerka
je počela da cvili i slini; Baba Mraz ju je ignorisala; gledala je
samo majku. „Ispričaj mu“, ponovila je.
76 Džon Irving

„Moj muž“, prošaputala je žena, a onda je dodala – kao da

to već nije jasno, „njen otac.“
„Otac je njen otac“, rekla je Baba Mraz doktoru Larču.
„Kapiraš?“
„Da, kapiram, hvala vam“, rekao je doktor Larč. Morao je
da stavi ruku preko ramena trinaestogodišnjoj devojčici, koju
su izdavale noge; oči su joj bile sklopljene.
„Možda je trećina najmlađih kao ona“, rekla je zlobno Baba
Mraz Larču; ophodila se prema njemu kao da je on otac. „Jedna
trećina zaglavi od očeva, ili od braće. Silovanje“, rekla je Baba
Mraz. „Incest. Je l’ razumeš?“
„Da, hvala“, rekao je Larč, povukavši devojčicu sa sobom –
vukući i rukav majčinog kaputa da krene za njima.
„Uradi nešto il’ se gubi“, doviknula je Baba Mraz za njima.
„E vi bedni doktori!“, zaurlao je čovek za kasom. „Nemate
vi pojma.“
Hor je pevao. Larč je pomislio da ih čuje kako kažu vom
keinem Sturm erschrecket – ne plaši ih nikakva oluja.
U praznoj sobi koja je delila pesme od abortusa, Larč i majka
sa kćerkom sudarili su se sa ženom koja je bila ispod čaršava. I
dalje je bila ošamućena, oči su joj letele na sve strane, a haljina
joj je od znoja bila zalepljena na leđa.
„Molim vas da upamtite!“, rekao joj je Larč. „Ako bude-
te imali temperaturu, ako bude više od običnog krvarenja...“
Onda je video ženine gaćice zakačene za rame njene haljine.
Ta epoleta-podsetnik bila je znamenje „Pored Harisona“, jedna
vrsta vrpce za hrabrost. Žena očigledno nije znala da su joj
gaćice tu. Larč je zamislio da po Južnom kraju na sve strane ima
takvih teturavih žena, sa gaćicama zakačenim na rame, koje ih
obeležavaju jednako jasno kao ono davno „A“ na grudima u
puritanskoj Novoj Engleskoj.
„Čekajte!“, viknuo je Larč i pokušao da uhvati donji veš.
Žena nije želela da čeka; dok se oslobađala njegovog stiska,
 Tuđa pravila 77

pribadača se otvorila i ubola Larča u šaku. Pošto je otišla, on je

stavio gaćice u džep sakoa.
Odveo je majku i kćerku kroz prostoriju koja je do malo-
pre bila puna pesme, ali je sada hor bio na pauzi za pivo. Suvi,
ćelavi dirigent je upravo otpio iz penušave krigle kada je digao
pogled i video doktora Larča kako odlazi sa ženama; brk od
pene zabeleo mu se na usni a bela kap mu je sijala na vrhu nosa.
Dirigent je digao kriglu ka doktoru Larču, da nazdravi. „Slava
Gospodu!“, doviknuo je dirigent. „Samo ti nastavi da spasavaš
te sirote duše, doktore!“
„Danke schön“, viknuo je hor iza njega. Naravno da nisu
mogli da pevaju Malerove Pesme o smrti dece, ali je te pesme
Vilbur Larč čuo.

„Drugde u svetu“, pisao je doktor Vilbur Larč po dolasku u Sent

Klauds, „sposobnost da se deluje pre razmišljanja – ali da se
svejedno postupi ispravno – od suštinske je važnosti. Možda će
ovde u Sent Klaudsu biti više vremena za razmišljanje.“
U Bostonu, hteo je da kaže, on je bio heroj; a ne bi potrajao
dugo – kao heroj. Odveo je mladu devojku i njenu majku u
Južni ogranak. Dežurnom stažisti je naložio da piše sledeće:
„Ovo je trinaestogodišnja devojčica. Promer karlice je samo
osam i po centimetara10. Dva prethodna, nasilna porođaja teško
su oštetili meko tkivo i stvorili tvrdu masu ožiljaka. Ovo je njena
treća trudnoća kao posledica incesta – kao posledica silovanja.
Ako dozvolimo da trudnoća potraje, moći će da se izvede samo
carskim rezom – što bi – s obzirom na slabo zdravlje deteta
(ona jeste dete), da ne spominjemo njeno duševno stanje – bilo
opasno. Prema tome, rešio sam da izvedem abortus.“
„Rešili ste?“, upitao je stažista.
„Tako je“, rekao je Vilbur Larč – a bolničarki-anestetičarki
je rekao: „Odmah počinjemo.“
78 Džon Irving

Abortus je potrajao samo dvadeset minuta; Larču su mnoge

kolege zavidele na veštini sa etrom. Upotrebio je dilatatore sa
Daglasovim vrhom kao i srednju i malu kiretu. Naravno, nije
bilo tvrde mase ožiljaka; nije bilo oštećenja mekog tkiva. Ovo je
bila prva, a ne treća trudnoća, i mada je ona bila sitna devojčica,
promer karlice je sigurno bio veći od osam i po centimetara. Ti
izmišljeni detalji, koje je Vilbur Larč dao stažisti, trebalo je da
posluže da njegov izveštaj bude ubedljiviji. Niko u Bostonskom
porodilištu nikada nije doveo u sumnju Larčovu odluku da
izvede abortus – niko je nije ni spomenuo, ali je doktor Larč
video da se nešto promenilo.
Osetio je da razgovori zamiru kada on uđe u sobu. Osetio
je udaljavanje; mada ga nisu baš izbegavali, nikada ga nisu ni
pozivali. Večeravao je sam u obližnjem nemačkom restoranu; jeo
je svinjske papke i podvarak, a jedne noći je popio pivo. To ga je
podsećalo na oca; bilo je to prvo i poslednje pivo Vilbura Larča.
U to doba Vilburu se činilo da mu je suđen život ispunjen
iskustvima koja su prva i poslednja; jedan seksualni čin, jedno
pivo, jedan abortus. Međutim, sa etrom je imao više iskustava a
vesti u Južnom kraju – da postoji alternativa Babi Mraz i meto-
dima primenjivanim „Pored Harisona“ – brzo su se proširile.
Prilazili su mu dok je stajao kod tezge s voćem i pio sveže ceđeni
sok od pomorandže; visoka suva žena sa cegerom i korpom za
veš stvorila se pored njega.
„Još ne mrda“, prošaputala je ona Vilburu Larču. „Koliko
košta? Još ne mrda, kunem se.“
Posle nje su ga pratili svugde. U Južnom ogranku je večito
pospano govorio nekom kolegi: „Nije moj red, je li?“ A odgovor
je uvek bio isti: „Ona kaže da si ti njen doktor.“
Dete Mejna, Vilbur Larč je navikao da gleda ljudima u lice
i da nalazi njihove oči; sada je gledao u zemlju ili u stranu; kao
gradski čovek, tražio je da njihove oči love njegove. U istoj ispo-
ruci pošte sa katalogom hirurških instrumenata Freda Halsama
 Tuđa pravila 79

i društva, stigao mu je primerak dela gđe V. H. Maksvel Poruka

jedne lekarke gospama Sjedinjenih Država11. Gospođa Maksvel
je sve do 187_ operisala u ženskoj klinici u Njujorku. „Autorka
nije svoju bolnicu osnovala samo za dobrobit porodilja“, pisala
je. „Ona veruje da u opštoj strogosti društva prema ženama koje
su zgrešile te nesrećnice treba da imaju nekakvo utočište u koje
će pobeći, u čijem će zaklonu naći mir i spokoj da razmišljaju i
da se, zauvek sakrivši svoju sadašnju nesreću, spreme da budu
mudrije u budućnosti. Duša istinskog lekara nikada nije previše
široka i previše blaga.“
Naravno, Vilbur Larč je video da je Južni kraj nemilosrdno
pun dokaza o nedostatku razumevanja prema ženama koje su
zgrešile i da je on postao, u njihovim očima, utočište.
Umesto toga, pobegao je on. Vratio se kući u Mejn. Prija-
vio se Mejnskom državnom odboru za sudsku medicinu, da
mu nađu gde može biti koristan kao ginekolog-akušer. Dok
su oni tražili da ga smeste u neku zajednicu u razvoju, dopala
im se njegova diploma sa Harvarda pa su ga postavili za člana
svog odbora. Vilbur Larč je to novo postavljenje čekao u svom
rodnom gradu Portlandu, koji je bio bezbedna luka – sa starom
gradonačelnikovom vilom gde je proveo polovinu detinjstva,
sa slanim pansionom gde je dobio dozu bakterijskog života od
gospođe Ims.
Pitao se hoće li mu nedostajati Južni kraj: gatara koja ga je
uveravala da će živeti dugo i imati mnogo dece („Nebrojeno!“),
što je Larč shvatio kao potvrdu da je doneo ispravnu odluku
kada je rešio da postane ginekolog-akušer; proročica koja je
rekla mladom Larču da nikada neće krenuti očevim stopama,
što je Vilburu Larču bilo u redu, pošto se on nije razumevao
u strug, nije voleo piće i bio je siguran da jetra neće biti uzrok
njegove propasti; kineski travar koji je rekao Larču da može da
izleči triper tako što će mu na penis staviti mrvljeno zeleno lišće
i plesan sa hleba. Nadrilekar je gotovo bio u pravu. Hlorofil iz
80 Džon Irving

biljaka bi uništio bakterije koje doprinose gangreni, ali ne bi

ubio plesne parove u gnojnim ćelijama, te živahne gonokoke;
penicilin, izolovan iz nekih hlebnih plesni, bi. Mnogo godina
kasnije, Larč će sanjati kako bi bilo dobro da je bakteriolog i
igrač bejzbola sa Harvardskog medicinskog fakulteta razmenio
iskustva sa kineskim travarom iz Južnog kraja... koliko bi toga
oni zajedno mogli da izleče?
„Ne bi izlečili siročiće“, pisao je doktor Larč kada se probu-
dio iz tog sna.
Ti siročići iz Južnog kraja: Vilbur Larč ih je pamtio iz ogra-
naka Bostonskog porodilišta. Godine 189_, manje od pola
majki bilo je udato. U osnivačkom aktu te institucije pisalo je
da pacijentkinja neće biti primljena „osim ako nije udata žena
ili nedavno obudovela, i da se zna da je ispravnog moralnog
karaktera“. Dobrotvorna udruženja građana koja su prva doni-
rala hiljade dolara da se osnuje porodilište za sirotinju... ona
su insistirala; ali zapravo, priman je gotovo svako. Zapanjujuće
mnogo žena tvrdilo je da su udovice ili da su udate za mornare
koji su na moru – otplovili na Grejt isternu, zamišljao je nekada
Vilbur Larč.
Pitao se zašto u Portlandu nema siročića, zašto nema dece
i žena u nevolji? Vilbur Larč se nije osećao preterano korisno
u urednom gradu Portlandu; ironična je pomisao da dok je on
čekao da ga pošalju negde gde će biti potreban, pismo jedne
prostitutke – o napuštenim ženama i siročićima – putovalo je
ka njemu iz Sent Klaudsa.
Međutim, pre nego što je pismo stiglo, Vilbur Larč je dobio
jedan drugi poziv. Njegovo prisustvo je zatražila izvesna gospo-
đa Čening-Pibodi iz familije bostonskih Čening-Pibodija, koji
su svako leto provodili na svom primorskom imanju, odmah
istočno od Portlanda. Poziv je nagoveštavao da je možda
mladom Larču nedostajalo bostonsko društvo na koje je bez
sumnje navikao i da će uživati u malo tenisa ili kroketa, ili čak
 Tuđa pravila 81

u jedrenju, pre večere sa Čening-Pibodijevima i prijateljima.

Larč nije bio navikao ni na kakvo bostonsko društvo. Čening-
-Pibodijeve je povezivao sa Kembridžom, ili sa Bikon Hilom
– gde ga nikada nisu pozivali – i mada je znao da su Čening i
Pibodi imena starih bostonskih porodica, nije mu bilo poznato
to njihovo čudno spajanje. Vilbur Larč toliko nije bio upućen
u takvo visoko društvo da su Čeningovi i Pibodijevi možda
zajedno priređivali prijem, pa su se zarad pozivnice dogovorili
da prezimena spoje crticom.
Što se jedrenja tiče, Vilbur Larč nikada nije bio na moru
– a ni u njemu. Kao dete Mejna, znao je da mu nije pametno
da nauči da pliva u tom moru; mejnsko more, po mišljenju
Vilbura Larča, dobro je samo za letnje goste i jastoge. A što se
tenisa i kroketa tiče, on nije imao prikladnu odeću. Po akvarelu
nekih čudnih igara na travi, nekada je zamišljao da je udaranje
drvene lopte drvenim maljem teško ali i zahvalno, ali je želeo
vreme da tu veštinu uvežba sam i bez posmatrača. Kajao se
zbog troškova što je unajmio vozača da ga odveze do letnji-
kovca Čening-Pibodijevih, i osetio se neprikladno odeven za
to godišnje doba – njegovo jedino odelo bilo je tamno, debelo
i nije ga obukao još od onog dana kada je išao u „Pored Hari-
sona“. Kada je digao veliki mesingani zvekir na vratima kuće
Čening-Pibodijevih (rešio je da se zvanično predstavi, umesto
da luta među ljudima odevenim u belo koji igraju razne igre po
travnjacima), osetio je ne samo da je odelo pretoplo već i da je
izgužvano i otkrio je u džepu sakoa gaćice žene koja je abortirala
svoje dete u „Pored Harisona“. Vilbur Larč je držao gaćice u ruci
i zurio u njih – prisećajući se njihovog istaknutog mesta, nalik
na epolete, kako su šareno štrčale sa ženinog ramena – kada je
gospođa Čening-Pibodi otvorila vrata.
Nije mogao da vrati gaćice u džep sakoa dovoljno brzo,
tako da ih je gurnuo u džep kao da su maramica u koju je upra-
vo izduvao nos. Po tome kako je brzo gospođa Čening-Pibodi
82 Džon Irving

skrenula pogled, Larč je znao da je videla o čemu je reč: o žen-

skom donjem rublju, jasno kao dan.
„Doktor Larč?“, rekla je gospođa Čening-Pibodi oprezno,
kao da su joj gaćice pružile nagoveštaj o Larčovom identitetu.
Trebalo bi prosto da odem, pomislio je Vilbur Larč, ali je
rekao: „Da, doktor Larč“, i poklonio se toj ženi – velikoj oklo-
pnjači od žene, sa preplanulim licem i kacigom od srebrne
kose. Izgledala je jednako blistavo koliko i opasno – kao metak.
„Morate upoznati moju kćerku“, rekla je žena. „A i nas
ostale!“, dodala je uz gromak smeh od koga se Vilburu Larču
zamrznuo znoj na leđima.
Svi oni ostali izgleda da su se prezivali Čening ili Pibodi ili
Čening-Pibodi, a neki od njih su imali imena koja podsećaju
na prezimena. Bili su tu jedan Kabot i jedan Čedvik i jedan
Loring i jedan Emerald (koji je imao najmutnije smeđe oči),
ali je kćerka koju je gospođa Čening-Pibodi odredila za upo-
znavanje sa doktorom Larčom bila najneuglednija, najmlađa i
najnezdravijeg izgleda od svih. Njeno ime je bilo Misi.
„Misi?“, ponovio je Vilbur Larč. Devojka je klimnula glavom
i slegnula ramenima.
Sedeli su za dugačkim stolom, jedno pored drugog. Preko
puta njih bio je neki mladić u beloj teniskoj opremi, njihov
vršnjak – ili Čedvik ili Kabot. Izgledao je ljutito, ili se malopre
posvađao sa gospođicom Čening-Pibodi, ili je priželjkivao da
on sedi pored nje. Ili je možda samo njen brat koji želi da sedi
dalje od nje, razmišljao je Vilbur Larč.
Devojka je izgledala kao da joj nije dobro. U porodici pre-
planulih ljudi ona je bila bleda; sa hranom je mrljavila. Bila je to
jedna od onih večera gde dolazak svakog jela zahteva promenu
svih tanjira, a kako je razgovor zastajkivao i zamirao, ili bar posta-
jao tiši, zvuk porcelana i srebrnine je jačao i oko stola je narastala
napetost. Nije to bila napetost izazvana nekom temom razgovora
– bila je to napetost izazvana nedostatkom teme razgovora.
 Tuđa pravila 83

Prilično senilni penzionisani hirurg koji je sedeo sa druge

Vilburove strane – bio je ili Čening ili Pibodi – delovao je raz-
očarano kada je saznao da je Larč akušer. Svejedno, starac je
uporno zahtevao da sazna omiljeni metod doktora Larča za
izbacivanje posteljice u donji genitalni trakt. Vilbur Larč je
probao, tiho, da opiše izbacivanje posteljice doktoru Pibodiju
ili doktoru Čeningu, ili ko god da je već bio, ali je starac bio
nagluv i zahtevao je da mladi Larč govori glasnije! Njihov razgo-
vor, jedini koji se vodio za trpezom, tako je prešao na povrede
perineuma – uključujući i metod za držanje bebine glave koji
će sprečiti cepanje perineuma – i pravilnu mediolateralnu inci-
ziju za obavljanje epiziotomije kada cepanje perineuma deluje
neizbežno.
Vilbur Larč je bio svestan da Misi Čening-Pibodi menja
boju pored njega. Od boje mleka poprimila je prvo boju senfa
pa onda boju prolećne trave da bi na kraju gotovo povratila
boju mleka pre nego što se onesvestila. Koža joj je bila prilično
hladna i znojava i kada ju je Vilbur Larč pogledao, video je da
je oči gotovo sasvim prevrnula. Njena majka i ljutiti mladić u
beloj teniskoj opremi, Kabot ili Čedvik, odneli su je od stola –
„Treba joj vazduha“, objavila je gospođa Čening-Pibodi, ali u
Mejnu vazduha nikad nije manjkalo.
Vilbur Larč je već znao šta treba Misi. Trebao joj je abortus.
To je shvatio zbog vidljivog besa mladog Čedvika ili Kabota,
shvatio je zbog brbljive senilnosti starog hirurga koji se raspituje
za „savremene“ akušerske postupke, shvatio je zbog nedostatka
drugih razgovora i zvuka noževa i viljušaka na tanjirima. Zato
su ga i pozvali: Misi Čening-Pibodi, koja je patila od jutarnje
mučnine, trebao je abortus. Oni su potrebni i bogatašima. Čak
i bogataši koji, po mišljenju Vilbura Larča, za sve poslednji
saznaju, čak su i bogataši znali za njega. Želeo je da ode, ali ga
je sada sopstvena sudbina zadržala. Ponekad, kada nas označe,
kada nas obeleže, naš beleg postane naš poziv; Vilbur Larč
84 Džon Irving

se osetio pozvano. Pismo od prostitutke iz Sent Klaudsa bilo

je na putu ka njemu i on će tamo otići, ali je prvo pozvan da
nastupi – ovde.
Ustao je od stola. Muškarce su slali u neku posebnu sobu
– za cigare. Žene su se okupile oko nečije bebe – dadilja ili
guvernanta (sluškinja, pomislio je Vilbur Larč) donela je bebu
u trpezariju, da je žene pogledaju. Pogledao ju je i Vilbur Larč.
Žene su mu napravile mesta. Beba je bila rumena i vesela, stara
oko tri meseca, ali je doktor Larč primetio trag od forcepsa na
obrazu: jasno ulegnuće, ostaće ožiljak. Ja umem to bolje da
izvedem, pomislio je.
„Zar nije divna beba, doktore Larče?“, upitala ga je jedna žena.
„Šteta za trag od forcepsa“, rekao je Larč i to ih je sve ućutkalo.
Gospođa Čening-Pibodi ga je izvela u hodnik. Pošao je za
njom u sobu koja je bila pripremljena za njega. Usput je rekla:
„Imamo jedan mali problem.“
„U kom je mesecu?“, upitao je on gospođu Čening-Pibodi.
„Da li mrda?“
Mrdalo ili ne, Misi Čening-Pibodi je sasvim sigurno bila
spremna. Njeni su pretvorili mali salon u operacionu salu. Tu
su bile stare slike uniformisanih ljudi i knjige (koje su izgledale
kao da ih niko odavno nije otvarao), stajale su u stavu mirno.
U prvom planu te sumorne odaje nalazio se jak sto prikladno
presvučen pamučnim čaršavom i gumenom navlakom, a sama
Misi je ležala u ispravnom položaju za pregled. Već je bila obri-
jana, već je bila premazana rastvorom živinog hlorida. Neko se
dobro pripremio; možda su ispitali starog senilnog porodičnog
doktora da saznaju šta je sve neophodno. Doktor Larč je video
alkohol, zeleni sapun, četkicu za nokte (koju je odmah počeo da
koristi). Tu je bio komplet od šest metalnih dilatatora i komplet
od tri kirete u kožnom koferčiću sa kožnom presvlakom i saten-
skom postavom. Tu su bili hloroform i inhalator za hloroform,
 Tuđa pravila 85

a ta greška – što nisu znali da Vilbur Larč više voli etar – gotovo
je naterala Larča da im oprosti.
Ono što Vilbur Larč nije mogao da oprosti bilo je očigledno
gađenje koje su prema njemu osećali. Prisutna je bila jedna
starica, možda neka verna domaća sluškinja koja je bila babica
bezbrojnim malim Čening-Pibodijevima, možda je čak bila
babica i Misi. Staričino lice bi posebno ogrubelo a oči bi joj
postale posebno prodorne kada bi pogledala Larča, kao da
očekuje da će joj on čestitati – na šta bi se ona pretvarala da ga
ne primećuje – zato što je tako temeljno pripremila pacijent-
kinju. Sama gospođa Čening-Pibodi kao da nije bila u stanju
da ga dodirne; nije se ponudila da mu pridrži kaput, koji joj je
predao pre nego što ju je zamolio da izađe.
„Pošaljite onog mladića“, rekao joj je Larč. „Mislim da bi
trebalo da bude ovde.“ Mislio je na onog posebno neprijateljski
nastrojenog mladog čoveka u beloj odeći za tenis, bez obzira je
li bio zgroženi brat ili krivac ljubavnik ili oboje. Ovim ljudima
sam potreban, ali me mrze, razmišljao je Larč dok je ribao
nokte. Dok je natapao šake u alkoholu, pitao se koliko doktora
Čening-Pibodijevi sigurno poznaju (koliko ih sigurno ima u
porodici!), ali gotovo nikako ne bi od nekog svog zatražili da
im pomogne oko ovog „malog problema“. Bili su previše čisti
za tako nešto.
„Hoćete da vam ja pomognem?“, pitao je namrgođeni mla-
dić Larča.
„Ne baš“, odgovorio je Larč. „Ne dirajte ništa i stanite levo
od mene. Samo gledajte preko mog ramena i postarajte se da
sve vidite.“
Taj prezrivi pogled bogataša gotovo je sasvim nestao sa lica
mladog Čadvika (ili Kabota) kada se Vilbur Larč dao na posao s
kiretom; sa prvom pojavom proizvoda začeća, izraz mladićevog
lica se otvorio – ona samouverenost i prezir sasvim su nestali
86 Džon Irving

s njegovog lica, i ono kao da je omekšalo i po boji zaličilo na

njegovu odeću za tenis.
„Evo šta sam ustanovio u vezi sa zidom materice“, rekao je
doktor Larč prebledelom mladiću. „To je dobar, čvrst, mišićav
zid materice i kada ga sasvim očistite, čuje se škripav zvuk.
Tako znate da ste sve izvadili – sve proizvode začeća. Treba
samo da čujete taj škripavi zvuk.“ Onda je još malo grebao.
„Čujete?“, upitao je.
„Ne“, prošaputao je mladić.
„Pa, možda ’zvuk’ nije prava reč“, rekao je Vilbur Larč.
„Možda je pre škriputav osećaj, ali je za mene zvuk. Škriputav“,
rekao je dok je mladi Kabot ili Čadvik pokušavao da spojenim
šakama uhvati sopstvenu bljuvotinu.
„Merite joj temperaturu na svakih sat vremena“, rekao je
Larč ukočenom slugi koji je držao sterilne peškire. „Ako bude
većeg krvarenja, ili ako dobije temperaturu, treba da me pozo-
vete. I ponašajte se prema njoj kao prema princezi“, rekao je
Vilbur Larč starici i pozelenelom, praznom mladiću. „Ni pred
kim ne sme da se oseća posramljeno.“
Otišao bi kao gospodin pošto je digao Misine kapke da joj
proveri hloroformom omamljeni pogled; ali kada je obukao
kaput, u unutrašnjem džepu je osetio debelu kovertu. Nije pre-
brojao novac, ali je video da je tu nekoliko stotina dolara. Bila
je to opet gradonačelnikova vila, ophođenje kao u sobama za
poslugu; značilo je da ga Čening-Pibodijevi neće zvati da još
neki put svrati na tenis, kroket ili jedrenje.
Smesta je dao pedeset dolara starici koja je oprala Misi-
ne genitalije rastvorom živinog hlorida i pokrila je sterilnom
gazom. Dao je oko dvadeset dolara mladom teniseru, koji je
otvorio vrata dvorišta da udahne malo baštenskog vazduha.
Larč se spremao da ode. Onda, kada je gurnuo ruke u džepove
kaputa i ponovo našao gaćice, instinktivno je uzeo forceps za
posteljicu i poneo taj instrument sa sobom. Otišao je da potraži
 Tuđa pravila 87

starog hirurga, ali su u trpezariji bile samo sluge – i dalje su

raspremale trpezu. Svakome od njih je dao po dvadeset ili tri-
deset dolara.
Senilnog doktora je našao kako spava u fotelji u jednoj dru-
goj sobi. Otvorio je forceps, stavio u njega gaćice iz „Pored Hari-
sona“ pa je onda sve to zakačio za rever matorom koji je hrkao.
Našao je kuhinju i nekoliko slugu koji su po njoj poslovali,
pa je tu razdelio oko dvesta dolara.
Izašao je u dvorište i dao ostatak novca, još dvesta dolara,
baštovanu koji je klečao u cvetnoj leji pored glavnih vrata. Pože-
leo je da praznu kovertu vrati gospođi Čening-Pibodi; velika
dama se negde krila od njega. Pokušao je da savije kovertu i
zakači je za ulazna vrata ispod velikog mesinganog zvekira;
vetar ju je neprekidno odnosio. Onda se naljutio pa ju je zgu-
žvao i bacio na manikirani travnati krug, oko koga se pružao
glavni kolski prilaz. Dva igrača kroketa na udaljenijem trav-
njaku stali su sa igrom i zagledali se prvo u zgužvanu kovertu
a onda u plavo letnje nebo, kao da će u najmanju ruku grom
na mestu ubiti Larča.
Dok se vraćao u Portland, Vilbur Larč je razmišljao o posled-
njem veku medicinske istorije – kada je abortus bio legalan,
kada su studenti medicine izučavali brojne složenije postupke
od običnog abortusa: stvari kao što su materična dekapitacija
i fetalno drobljenje (to umesto opasnijeg carskog reza). Pro-
mrmljao je te reči sam za sebe: materična dekapitacija, fetalno
drobljenje. Kada se vratio u Portland, sve je smislio. On je gine-
kolog-akušer; on donosi bebe na svet. Njegove kolege su to zvale
„božji posao“. I on je aborcionista; spasavao je majke. Njegove
kolege su to zvale „đavolov posao“, ali je to sve bilo božji posao
za Vilbura Larča. Kao što je primetila gospođa Maksvel: „Duša
istinskog lekara nikada nije previše široka i previše blaga.“
Kasnije, kada bude imao prilike da posumnja u sebe, prisi-
liće se da se priseti: on je spavao s nečijom majkom i obukao
88 Džon Irving

se na svetlu cigare njene kćerke. Mogao je sasvim lako da se

uzdržava od seksa do kraja svog života, ali kako bi mogao da
osudi drugu osobu što ima seks? Prisetiće se, takođe, šta nije
uradio za kćerku gospođe Ims, i koliko je to koštalo.
On će donositi bebe na svet. On će i spasavati majke.
U Portlandu ga je čekalo pismo iz Sent Klaudsa. Kada ga
je Mejnski odbor za sudsku medicinu poslao u Sent Klauds,
nisu mogli znati šta Vilbur Larč oseća prema siročićima – niti
su mogli znati za njegovu spremnost da ode iz Portlanda, iz
te sigurne luke iz koje je Grejt istern isplovio bez namere da
se vrati. A takođe nikada ne bi znali da je prve nedelje koju je
Vilbur Larč proveo u Sent Klaudsu, on osnovao sirotište (zato
što je bilo potrebno), doneo na svet tri bebe (jednu željenu, dve
neizbežne – jedna će takođe biti i siroče) i izveo jedan abortus
(svoj treći). Larču će trebati godine da obrazuje stanovništvo u
vezi sa kontrolom rađanja – spomenuti odnos će potrajati još
neko vreme: jedan abortus na svaka tri porođaja. Tokom godina
će postati jedan na četiri, pa onda jedan na pet.
Za vreme Prvog svetskog rata, kada je Vilbur Larč otišao u
Francusku, lekar koji ga je zamenjivao u sirotištu nije hteo da
radi abortuse; stopa rađanja je porasla, broj siročadi se udvo-
stručio, ali je lekar na zameni rekao sestri Edni i sestri Andželi
da je svrha njegovog postojanja na zemlji da radi božji posao, a
ne đavolji. Ta slabašna razlika će kasnije koristiti sestri Andželi i
sestri Edni, kao i doktoru Vilburu Larču, koji je dobrim bolničar-
kama pisao iz Francuske da je video istinski đavolji posao: đavo
je radio sa granatom i šrapnelom, sa metkom i sićušnim, prljavim
komadićima odeće koje projektil utera u ranu. Đavolov posao
je bila gasna bakterijska infekcija, pošast Prvog svetskog rata –
Vilbur Larč nikada neće zaboraviti kako je pucketala na dodir.
„Recite mu“, pisao je Larč sestri Andželi i sestri Edni, „recite
toj budali (mislio je na svog zamenika) da je svaki posao u siroti-
štu božji posao – sve što radite, radite za siročad, vi ih spasavate!“
 Tuđa pravila 89

A kada se rat završio i kada se Vilbur Larč vratio kući u Sent

Klauds, sestra Edna i sestra Andžela su već bile upoznate sa
ispravnim jezikom za posao Sent Klaudsa – božja dela i đavolja
dela, kako su ih nazivali, čisto da među njima bude jasno koja
se operacija kada radi. Vilbur Larč je to dozvolio – izrazi su
bili korisni – ali su se obe sestre slagale sa njim: da je sve što
rade božji posao.
Tek su 193_ naišli na prvi problem. On se zvao Homer
Vels. Otišao je u svet i vratio se u Sent Klauds toliko puta da
je bilo neophodno da mu nađu neki posao; kada dečak izraste
u mladića, mora da bude koristan. Ali hoće li on to razumeti,
pitali su se bolničarke i doktor Larč. Homer je video majke kako
dolaze i odlaze, ali koliko dugo će proći pre nego što izbroji
glave – i shvati da ima više majki koje dolaze i odlaze nego što
ima ostavljenih beba? Još koliko pre nego što primeti da nisu
sve majke koje dolaze u Sent Klauds očigledno trudne – a da
neke čak tu i ne ostanu da prenoće? Treba li da mu kažu, pitali
su se sestre i doktor Larč.
„Vilbure“, rekla je sestra Edna, dok je sestra Andžela prevrta-
la očima, „dečak ovde ide kuda god poželi – to će i sam shvatiti.“
„On odrasta iz časa u čas“, rekla je sestra Andžela. „Svakog
dana uči nešto novo.“
Bilo je tačno da nikada nisu puštali da se žene koje se opo-
ravljaju od abortusa odmaraju u istoj sobi sa novopečenim
majkama, koje su prikupljale snagu da ostave bebe u sirotištu;
to bi čak i dete primetilo. A Homer Vels je često bio zadužen da
prazni korpe s otpacima – sve korpe sa otpacima, čak i korpe
s otpacima iz operacione sale, koje su bile otporne na curenje
i nosile su se pravo u spaljivač.
„Šta ako zaviri u korpu za otpatke, Vilbure?“, upitala je sestra
Edna doktora Larča.
„Ako je dovoljno veliki da zaviri, dovoljno je veliki da sazna“,
odgovorio je Sveti Larč.
90 Džon Irving

Možda je Larč hteo da kaže: Ako je dovoljno veliki da prepo-

zna šta tu ima da se vidi. Posle božjeg posla, ili posle đavoljeg,
mnogo toga u korpi bilo je isto. U većini slučajeva: krv i sluz,
vata i gaza, posteljica i stidne dlake. Obe bolničarke su rekle
doktoru Larču da nema potrebe da brije pacijentkinju za abor-
tus, ali je Larč bio pedantan; a ako je sve to božji posao, pomislio
je, neka sve i izgleda isto. Korpe za otpatke koje je Homer Vels
nosio u spaljivač sadržavale su istoriju Sent Klaudsa: odsečene
krajeve konca od svile i creva, fekalije i sapunicu od ispiranja,
i ono što su se sestra Edna i sestra Andžela bojale da će Homer
Vels videti – takozvane proizvode začeća, ljudski fetus ili neki
njegov prepoznatljiv deo.
I tako će Homer Vels (sa baksuznih trinaest godina) otkriti
da u Sent Klaudsu na svet dolaze i oni koji se mrdaju i oni koji se
ne mrdaju. Jednog dana, dok se vraćao od spaljivača, na zemlji
je ugledao fetus: ispao je iz korpe koju je nosio, ali kada ga je
video, prvo je pomislio da je pao s neba. Sagnuo se nad njim, pa
je pogledom potražio gnezdo iz koga je pao – ali u okolini nije
bilo drveća. Homer Vels je znao da ptice ne legu jaja u letu – a
i da jaja, u padu, ne mogu ostati bez ljuske.
Onda je pomislio da je to neka životinja pobacila – u siro-
tištu, oko bolnice, mogla se čuti ta reč – ali koja životinja? Bilo
je teško manje od pola kila, bilo je dugačko možda dvadeset
centimetara a ona senka na gotovo providnoj glavi bila je prva
faza kose, a ne perje; a ono su bile gotovo obrve na zgrčenom
licu; imalo je i trepavice. A jesu li to bradavice – te ružičaste
tačkice na grudima velikim kao oveći palac? To na vrhovima
ručnih i nožnih prstiju – to su nokti! Držeći čitavu tu stvar u
jednoj ruci, Homer je potrčao, pravo kod doktora Larča. Larč
je sedeo za pisaćom mašinom u sobi sestre Andžele; pisao je
pismo Domu Nove Engleske za male skitnice.
„Nešto sam našao“, rekao je Homer Vels. Pružio je ruku i
Larč je uzeo fetus i stavio ga na čisti beli list papira na stolu
 Tuđa pravila 91

sestre Andžele. Imao je tri meseca – najviše četiri. Nije bio

mrdao, znao je doktor Larč, ali zamalo. „Šta je to?“, upitao je
Homer Vels.
„Božji posao“, rekao je Vilbur Larč, taj svetac iz Sent Kla-
udsa, zato što je tada shvatio da je to takođe božji posao: učiti
Homera Velsa, reći mu sve, postarati se da razlikuje dobro od
zla. Taj božji posao jeste obiman, ali ako čovek uzme na sebe
da ga otpočne, mora ga obaviti savršeno.
 3

Prinčevi Mejna,
kraljevi Nove Engleske

„Ovde u Sent Klaudsu“, pisao je doktor Larč, „mi prema siro-

čićima postupamo kao da potiču iz kraljevskih kuća.“
U odeljenju za dečake taj stav je bio primetan u njegovom
redovnom noćnom pozdravu – u blagoslovu koji je glasno
izgovarao iznad nizova kreveta u tami. Blagoslov doktora Larča
sledio je posle čitanja pred spavanje koje je – posle žalosnog
slučaja sa Vinklovima – postalo dužnost Homera Velsa. Doktor
Larč je želeo da Homer stekne dodatno samopouzdanje. Kada
je Homer rekao doktoru Larču kako mu se dopalo da čita Vin-
klovima u njihovom šatoru za safari – i kako je mislio da mu
je dobro išlo, samo što su Vinklovi zaspali – doktor je zaključio
da dečakov talenat treba podsticati.
Godine 193_, gotovo odmah pošto je prvi put video fetus,
Homer Vels je počeo da čita Davida Koperfilda u odeljenju
za dečake, po dvadeset minuta svake večeri, ni manje ni više;
mislio je da će mu trebati duže da ga pročita do kraja nego što
je Dikensu trebalo da ga napiše. Homer je isprva zamuckivao
– pa su ga zadirkivali onih nekoliko dečaka koji su bili gotovo
 Tuđa pravila 93

njegovi vršnjaci (niko nije bio stariji) – ali se onda popravio.

Svake noći bi prošaptao samom sebi uvodne reči te knjige.
Imale su dejstvo litanije – povremeno su mu omogućavale da
mirno zaspi.

 oću li postati junak svog života, ili će ta uloga pripasti nekom

H
drugom, pokazaće stranice što slede.

„Hoću li postati junak sopstvenog života“, šaputao je Homer

za sebe. Prisetio se suvoće u očima i nosu u kotlarnici kod Drej-
perovih u Votervilu; prisetio se prskanja kapljica iz reke koja
je odnela Vinklove; prisetio se hladnog, vlažnog, sklupčanog
početka koji mu je mrtav ležao na dlanu. (Ta stvar koju je držao
u ruci nije mogla postati junak.)
A posle „povečerja“, i kada bi sestra Edna i sestra Andžela
pitale da li neko želi poslednju čašu vode i da li neko mora
poslednji put na nošu – kada bi one tačke svetla od upravo
ugašenih svetiljki još treperile u mraku, a misli siročića koji još
nisu utonuli u san zanimale se pustolovinama Davida Koper-
filda – doktor Larč bi otvorio vrata iz hodnika, sa ogoljenim
cevima i bolničkim bojama.
„Laku noć!“, doviknuo bi. „Laku noć – vi prinčevi od Mejna,
vi kraljevi Nove Engleske!“ (Ono što je Homer držao u ruci nije
bilo princ – nije doživelo da bude kralj.)
Onda, bam! – vrata bi se zatvorila i siročad bi ostala u
novoj tami. Sami su morali da dočaraju slike kraljevskog živo-
ta. Kakve su oni prinčeve i kraljeve videli? Kakve su budućno-
sti za njih bile moguće pa da o njima sanjaju? Kakve će ih
kraljevske usvojiteljske porodice dočekati u snu? Kakve će
ih princeze voleti? Kakve će kraljice uzeti za žene? I kada će
pobeći iz tame koja je ostala sa njima pošto je Larč zatvorio
vrata, pošto više nisu mogli da čuju sve udaljeniju škripu
koraka sestre Edne i sestre Andžele? (Ono što je držao u
94 Džon Irving

ruci nije moglo da čuje tu škripu – imalo je sićušne, veoma

naborane uši!)
Za Homera Velsa to je bilo drugačije. On nije mogao da
zamisli odlazak iz Sent Klaudsa. Prinčevi Mejna koje je Homer
viđao, kraljevi Nove Engleske koje je zamišljao – oni su vladali
na dvoru Sent Klaudsa, nisu nikuda putovali; nisu dobijali prili-
ku da odu na more; nikada nisu videli okean. Ali nekako, čak i za
Homera Velsa, blagoslov doktora Larča je bodrio, ispunjavao je
nadom. Ti prinčevi Mejna, ti kraljevi Nove Engleske, ti siročići
iz Sent Klaudsa – ko god da su bili, jesu bili heroji sopstvenih
života. Bar je toliko Homer mogao da vidi u tami; bar toliko
mu je doktor Larč, kao otac, dao.
Plemenito, pa čak i kraljevsko ponašanje jeste moguće, čak
i u Sent Klaudsu. Činilo se da to doktor Larč hoće da kaže.
Homer Vels je sanjao da je princ. Digao je pogled ka svom
kralju: gledao je svaki pokret Svetog Larča. Samo, zapanjujuću
hladnoću one stvari Homer nije mogao da zaboravi.
„Zato što je bilo mrtvo, je li tako?“, upitao je doktora Larča.
„Zato je bilo hladno, je li tako?“
„Da“, rekao je doktor Larč. „Na jedan način, Homere, nikada
nije ni bilo živo.“
„Nikada živo“, rekao je Homer Vels.
„Ponekad“, rekao je doktor Larč, „žena prosto ne može da
se natera da zaustavi trudnoću, ona oseća da je beba već beba,
od prve trunčice, i mora da je rodi – mada je ne želi i ne može
o njoj da se stara – i zato dolazi kod nas da se porodi. Bebu
ostavlja ovde, kod nas. Nama prepušta da joj nađemo dom.“
„Rađa siroče“, rekao je Homer Vels. „I neko mora da ga
usvoji.“
„Neko ga obično i usvoji“, rekao je doktor Larč.
„Obično“, rekao je Homer Vels. „Možda.“
„Na kraju“, rekao je doktor Larč.
 Tuđa pravila 95

„A ponekad“, rekao je Homer Vels, „žena ne ide do kraja, je

li tako? Ne ide do kraja i ne rodi bebu.“
„Ponekad je“, rekao je doktor Larč, „žena veoma rano u
trudnoći svesna da je dete neželjeno.“
„Siroče, od početka“, rekao je Homer Vels.
„Moglo bi se tako reći“, rekao je doktor Larč.
„I onda ga ubije“, rekao je Homer Vels.
„Moglo bi se reći“, rekao je Vilbur Larč. „Moglo bi se takođe
reći da ga zaustavlja pre nego što postane dete – da ga prosto
zaustavi. U prva tri ili četiri meseca, fetus – ili embrion (za mene
tada to još nije „dete“) – on nema zapravo sopstveni život. On
živi na majci. Nije se još razvio.“
„Razvio se samo malo“, rekao je Homer Vels.
„Nije se nezavisno pokrenuo“, rekao je doktor Larč
„Nema pravi nos“, rekao je Homer Vels, prisećajući se. Na
onome što je držao u ruci ni nozdrve ni sam nos nisu razvili
strmi nagib; nozdrve su se širile pravo sa lica, kao nozdrve
svinje.
„Ponekad“, rekao je doktor Larč, „kada je žena veoma snažna
i zna da se niko neće starati o njenoj bebi ako je rodi, a ne želi
da donese dete na svet i sama pokuša da mu nađe dom – ona
dođe kod mene i ja ga zaustavim.“
„Recite mi ponovo, kako se to zaustavljanje zove?“, upitao
je Homer Vels.
„Abortus“, rekao je doktor Larč.
„Dobro“, rekao je Homer Vels. „Abortus.“
„A to što si držao u ruci, Homere, to je bio abortirani fetus“,
rekao je doktor Larč. „Embrion, star između tri i četiri meseca.“
„Abortiran fetus, embrion, oko tri ili četiri meseca“, rekao je
Homer Vels, koji je posedovao razdražujuću osobinu da veoma
ozbiljno ponavlja završetke tuđih rečenica, kao da namerava
da njih čita naglas, kao Davida Koperfilda.
96 Džon Irving

„I zato“, rekao je doktor Larč strpljivo, „neke od žena koje

dolaze ovamo ne izgledaju trudno... embrion, fetus, prosto nije
dovoljno veliki da se to vidi.“
„Ali one jesu trudne“, rekao je Homer Vels. „Sve žene koje
dolaze ovamo – one će ili ostaviti siroče, ili će da ga zaustave,
je li tako?“
„Tako je“, rekao je doktor Larč. „Ja sam samo doktor. Ja im
pomažem da dobiju ono što žele. Siroče ili abortus.“
„Siroče ili abortus“, rekao je Homer Vels.

Sestra Edna je zadirkivala doktora Larča zbog Homera Velsa.

„Imaš novu senku, Vilbure“, rekla je.
„Doktore Larče“, rekla je sestra Andžela, „dobili ste eho.
Imate papagaja koji vas svuda prati.“
„Bog ili ko god već neka mi oprosti“, pisao je doktor Larč, „stvo-
rio sam sebi sledbenika, imam trinaestogodišnjeg sledbenika.“
Kada je Homeru bilo petnaest, toliko je bio uspešan u čitanju
Davida Koperfilda da su neke starije devojčice iz odeljenja za
devojčice pitale doktora Larča može li Homer da čita i njima.
„Samo starijim devojčicama?“, upitao je Homer doktora
Larča.
„Naravno da ne“, rekao je doktor Larč. „Čitaćeš svima.“
„U odeljenju za devojčice?“, upitao je Homer.
„Pa, da“, rekao je doktor Larč. „Bilo bi nezgodno da sve
devojčice dođu ovamo u odeljenje za dečake.“
„Dobro“, rekao je Homer Vels. „Ali da li da čitam prvo devoj-
čicama ili prvo dečacima?“
„Devojčicama“, rekao je Larč. „Devojčice ranije ležu od
dečaka.“
„Stvarno?“, upitao je Homer.
„Ovde, stvarno“, odgovorio je doktor Larč.
 Tuđa pravila 97

„A da li da im čitam isti odlomak?“, upitao je Homer. On je,

u to doba, četvrti put putovao kroz Davida Koperfilda, samo
treći put naglas – i bio je na 16. poglavlju. „Ja sam po mnogo
čemu novi dečak.“
Doktor Larč je, međutim, rešio da devojčice iz sirotišta treba
da slušaju o siroticama – u istom duhu zbog koga je verovao da
dečaci treba da slušaju o sirotanima – i zato je zadao Homeru
zadatak da devojčicama naglas čita Džejn Ejr.
Homer je odmah primetio da su devojčice pažljivije od deča-
ka; sve u svemu bile su bolja publika – samo da nije bilo kikota-
nja kada dođe i pošto ode. Homer se iznenadio zato što su bolja
publika, pošto njemu Džejn Ejr ni izbliza nije bila zanimljiva
kao David Koperfild; bio je ubeđen da Šarlota Bronte ni izbliza
ne piše tako dobro kao Čarls Dikens. U poređenju sa malim
Davidom, mislio je Homer, mala Džejn se prilično prenema-
gala – kukala – ali su devojčice iz odeljenja za devojčice večito
tražile još, samo još jednu stranu, kada bi svake večeri Homer
ustao i brzo otišao iz zgrade i u noć, pa trkom ka odeljenju za
dečake i Dikensu.
Noć između odeljenja za dečake i devojčice često je mirisala
na strugotinu; samo je noć čuvala nedirnutu uspomenu na
nekadašnji Sent Klauds, delila njegovu tajanstvenu pomrči-
nu, miris starih strugova pa čak i prodorni smrad strugarskih
cigara.
„Noć ponekad miriše na drvo i cigare“, rekao je Homer Vels
doktoru Larču, koji je imao sopstvene uspomene na cigare;
doktor se stresao.
Odeljenje za devojčice, mislio je Homer, miriše drugačije od
odeljenja za dečake, mada i tamo vladaju iste ogoljene cevi, iste
bolničke boje, ista disciplina. S jedne strane, mirisalo je lepše;
sa druge strane, mirisalo je bolesnije – Homer nije uspevao da
se odluči.
98 Džon Irving

Za spavanje su se dečaci i devojčice isto oblačili – u potkošu-

lje i gaće – i kad god bi Homer stigao u odeljenje za devojčice,
one su već bile u krevetu, pokrivenih nogu, neke su sedele, a
neke ležale. Nekima su se već nazirale grudi i one bi sedele sa
rukama prekrštenim preko njih, da ih prikriju. Samo jedna to
nikada nije radila – ona najkrupnija, ona najstarija; ona je bila
i krupnija i starija od Homera Velsa. Ona je prenela Homera
kroz cilj u onoj čuvenoj trci na tri noge – nju su zvali Meloni,
iako je trebalo da bude Melodi; njene je grudi Homer greškom
dodirnuo, ona ga je uštinula za pišu.
Meloni je tokom čitanja sedela prekrštenih nogu kao Indija-
nac – na pokrivaču, u pomalo premalim gaćicama, sa rukama
na bokovima, sa laktovima isturenim poput krila, sa isturenim
popriličnim grudima; video se mali deo njenog velikog golog
stomaka. Gospođa Grogan, koja je upravljala ženskim ode-
ljenjem, svake noći je govorila: „Meloni, prehladićeš se tako
otkrivena.“
„Ma jok“, rekla bi Meloni i gospođa Grogan bi uzdahnula –
gotovo da bi zaječala. To je bio njen nadimak: gospođa Groun*.
Izvor njenog autoriteta bio je sposobnost da natera devojčice
da misle kako joj nanose bol time što rade nešto loše sebi ili
jedna drugoj.
„O, kako me boli što to vidim“, rekla bi im kada su se tukle,
čupale za kosu, grebale po očima, ujedale po licu. „To me istin-
ski boli.“ Njen metod bio je delotvoran kod devojčica koje su
je volele. Na Meloni nije uticao. Gospođa Grogan je posebno
volela Meloni, ali joj se činilo da ne uspeva da Meloni zavoli nju.
„O, kako me to boli, Meloni, što vidim da ćeš se prehladiti
– tako otkrivena“, rekla bi gospođa Grogan, „tako razgolićena.
To me istinski boli.“

* Engl.: Groan – ječati, stenjati. (Prim. prev.)

 Tuđa pravila 99

Meloni, međutim, nije mrdala i nije odvajala pogled od

Homera Velsa. Bila je krupnija od gospođe Grogan, bila je
prevelika za odeljenje za devojčice. Bila je prevelika da je neko
usvoji. Bila je prevelika da bude devojčica, mislio je Homer Vels.
Krupnija od sestre Edne, krupnija od sestre Andžele – krupna
gotovo kao doktor Larč – bila je debela, ali je njeno salo delovalo
čvrsto. Mada se već nekoliko godina nije takmičio u trci na tri
noge, Homer Vels je takođe znao da je Meloni snažna. Homer
je rešio da se ne takmiči dokle god će mu par biti Meloni – a
ona će mu biti par sve dok je on najstariji dečak a ona najstarija
devojčica.
Dok je naglas čitao Džejn Ejr, Homer je morao da pazi da ne
gleda Meloni; jedan pogled je bio dovoljan da ga podseti kako
su im noge bile vezane. Osećao je da je ona ljuta zbog njegovog
odustajanja iz godišnjeg takmičenja. Takođe se bojao da će ona
možda naslutiti koliko se njemu dopala njena težina – kako se
jednom siročetu činilo da je debljina velika sreća.
Sladunjavi odlomci Džejn Ejr (preslatki za Homerov ukus)
mamili su suze na oči devojčica i najžalosnije uzdahe i jecaje
gospođe Grogan, ali su ti isti, slađi odlomci iz Meloni mamili
mučne uzdahe – kao da sladunjavost u njoj izaziva bes koji
jedva obuzdava.
Kraj četvrtog poglavlja je u Meloni izazvao previše besa da
bi ga dalje obuzdavala.
„’To popodne je proteklo u miru i slozi’“, čitao im je Homer
Vels; hrabro je nastavio iako je čuo da Meloni šišti na reči „mir“
i „sloga“. „’A uveče mi je Besi ispričala neke od svojih najča-
robnijih priča i pevala mi svoje najumilnije pesme’“, nastavio
je Homer, kome je bilo drago što treba da pregura još samo
jednu rečenicu; video je kako se Melonine pune grudi nadi-
maju. „’Čak je i u mom životu (cvrkutala je mala Džejn Ejr)
bilo sunčevog sjaja.’“
100 Džon Irving

„’Sunčevog sjaja’!“, uzviknula je Meloni sa ogromnom neve-

ricom. „Neka malo dođe ovamo! Da meni pokaže sunčev sjaj!“
„O, kako me to boli, Meloni – što čujem da tako govoriš“,
rekla je gospođa Grogan.
„Sunčev sjaj?“, besno je rekla Meloni. Manje devojčice su se
sve zavukle pod pokrivače; neke su se i rasplakale.
„Toliko me boli da jedva podnosim, Meloni“, rekla je gospođa
Grogan.
Homer Vels se išunjao. Ionako je bio kraj poglavlja. Čekali su
ga u odeljenju za dečake. Ovog puta je kikotanje zbog njegovog
odlaska bilo izmešano sa jecajima zbog Meloninog ruganja.
„Sunčev sjaj!“, doviknula je Meloni za njim.
„Kako nas to sve boli“, rekla je gospođa Grogan odlučnije.
Napolju se Homeru Velsu učinilo da je noć puna novih miri-
sa. Da li je to izmešan sa mirisom strugotine i gadnih cigara bio
i bujni parfem koji je do njega stizao iz bivšeg hotela za kurve?
I nešto nalik na znoj iz sobe za tombolu u novac? I sama reka
je mirisala.
U odeljenju za dečake već su ga čekali. Neki manji dečaci
su zaspali. Drugi su sedeli širom otvorenih očiju – naizgled i
otvorenih usta, kao ptići; Homeru se činilo da juri od gnezda
do gnezda, da ih njegov glas hrani dok oni večito traže još.
Oni su od njegovog čitanja, kao od hrane, postajali pospani,
ali bi se Homer često razbudio. Obično je ležao budan posle
redovnog večernjeg blagoslova – ono ’evi’ iz reči „prinčevi“ i
„kraljevi“ još je odzvanjalo mračnom sobom. Ponekad bi pože-
leo da može da spava u sobi za bebe; tamo je stalno buđenje i
plakanje verovatno pravilnije.
Stariji siročići imali su neprijatne navike. Jedan Džon Vilbur
sestre Edne spavao je na gumenoj prostirci; Homer je ležao
budan i čekao da primeti kako će se upiškiti. Nekih noći bi ga
Homer probudio, odveo u ve-ce, uperio njegovu malenu pišu u
pravom smeru i prošaputao: „Piški, Džone Vilbure. Piški sada.
 Tuđa pravila 101

Piški ovde.“ Dete, koje bi spavalo na nogama, ništa nije pušta-

lo, čekalo je prijatnost gumene presvlake, poznata ulegnuća i
toplotu lokve u krevetu.
Nekih noći, kada se osećao razdražljivo, Homer Vels bi pro-
sto stajao pored kreveta Džona Vilbura i šaputao to naređenje
dečaku na uho: „Piški!“ Rezultati su bili gotovo trenutni!
Više ga je uznemiravalo kumče sestre Andžele, bolešljivi
mali Fazi Stoun. Fazi je neprekidno suvo i prodorno kašljao.
Imao je suzne, crvenkaste oči. Spavao je u šatoru sa vlažnim
vazduhom; vodeni točak na baterije i ventilator koji je širio
kapljice radili su čitavu noć. Grudni koš Fazija Stouna zvučao
je kao mali pokvareni motor; vlažni, sveži čaršavi oko njega
lepršali su u noći kao tkivo divovskih, delimično prozračnih
pluća. Vodeni točak, ventilator, dramatično huktanje Fazija
Stouna – svi su se prožimali u umu Homera Velsa. Ako bi nešto
od to troje stalo, Homer nije bio siguran da li bi znao koja su
dva još u životu.
Doktor Larč je rekao Homeru da sluti kako je Fazi Stoun
alergičan na prašinu; da dečaku sasvim sigurno ne prija što se
rodio i što živi u bivšoj pilani. Dete sa hroničnim bronhitisom
ljudi će retko da usvoje. Ko želi da u kuću unese kašalj?
Kada više nije mogao da trpi kašalj Fazija Stouna, kada su ga
razne naprave koje su se mučile da održe Fazija previše pritiska-
le – pluća, vodeni točak i ventilator – Homer bi tiho potražio
sobu za bebe. Tamo je uvek bila sestra Andžela ili sestra Edna
i obično se bavila nekom bebom. Ponekad, kada bi bebe bile
mirne, čak je i dežurna sestra spavala i Homer Vels bi na vrho-
vima prstiju prošao kraj svih njih.
Jedne noći je video neku majku kako stoji u sobi za bebe.
Činilo se da ne traži konkretno svoju bebu; samo je stajala u
spavaćici nasred sobe za bebe, sa sklopljenim očima, upijajući
mirise i zvuke sobe za bebe drugim svojim čulima. Homer se
bojao da će žena probuditi sestru Andželu, koja je dremala na
102 Džon Irving

krevetu za dežurne; sestra Andžela bi se na nju naljutila. Polako,

kao što je Homer zamišljao da se pomaže mesečarima, odveo
je ženu nazad u sobu za majke.
Majke su često bile budne kada je išao da kod njih proviri.
Ponekad bi nekoj doneo čašu vode.
Žene koje su dolazile u Sent Klauds radi abortusa retko
bi tu prenoćile. Njihov oporavak je trajao kraće od oporavka
porodilja i doktor Larč je otkrio da je njima najlakše ako stignu
ujutru, pre zore, pa odu rano uveče, čim se smrkne. Preko dana
zvuk beba nije se toliko čuo od buke druge siročadi a sve bi
se izmešalo zbog razgovora između majki i bolničarki. Zvuk
novorođenčadi, primetio je doktor Larč, uznemiravao je žene
koje su došle da abortiraju. Noću – sem piškenja Džona Vilbura
i kašlja Fazija Stouna – jedine zvuke u Sent Klaudsu stvarale su
budne bebe i sove.
To je bilo sasvim očigledno: ženama koje su došle da aborti-
raju nije prijalo da čuju plač i gugutanje novorođenčadi. Tačan
čas porođaja nije se mogao planirati, ali je Larč pokušavao da
abortuse planira za rano ujutru, tako da žene imaju čitav dan
da se oporave i uveče mogu da odu. Neke od žena prevalile su
dalek put – u tim slučajevima je Larč preporučivao da u Sent
Klauds dođu noć pred abortus, tako da bi mogao da im da nešto
jako da lakše zaspe; za oporavak bi imale čitav sutrašnji dan.
Ako bi neka od tih žena tu prenoćila, nikada nije spavala u
sobi sa trudnicama ili porodiljama. Homer Vels – kada bi zbog
nesanice obilazio Sent Klauds – video je da usnula lica tih noć-
nih posetiteljki nisu ni više ni manje uznemirena od lica žena
koje treba da se porode (ili su se već porodile). Homer Vels bi
pokušao da zamisli svoju majku među licima usnulih i budnih
žena. Gde je ona čekala da se vrati – kada je bol porođaja ostao
iza nje? Ili nije bilo mesta kuda želi da ode? I šta je, dok je ona
tu ležala, mislio njegov otac – ako je uopšte znao da je otac?
Ako je ona uopšte znala ko je on.
 Tuđa pravila 103

Evo šta su mu žene govorile:

„Ti učiš za doktora?“
„Bićeš doktor kad porasteš?“
„Jesi li i ti siroče?“
„Koliko imaš godina? Zar te do sada niko nije usvojio?“
„Je li te neko vratio?“
„Sviđa ti se ovde?“
A on bi odgovarao:
„Možda postanem doktor.“
„Naravno, doktor Larč je dobar učitelj.“
„Tako je: ja sam ovdašnje siroče.“
„Skoro šesnaest. Pokušao sam da budem usvojen, ali to
prosto nije bilo za mene.“
„Želeo sam da se vratim.“
„Naravno da mi se ovde sviđa!“
Jedna žena – u poodmakloj trudnoći, sa ogromnim trbuhom
pod zategnutim čaršavom – upitala ga je: „Hoćeš da kažeš, ako
bi neko želeo da te usvoji, ti ne bi otišao?“
„Ne bih otišao“, odgovorio je Homer Vels. „Tako je.“
„Ne bi o tome čak ni razmislio?“, upitala je žena. On goto-
vo nije mogao da je gleda – izgledala je kao da će eksplodi-
rati.
„Pa, valjda bih o tome razmislio“, rekao je Homer Vels. „Ali
bih verovatno odlučio da ostanem, dokle god mogu da poma-
žem ovde – znate, da budem koristan.“
Trudnica se rasplakala. „Da budeš koristan“, rekla je, kao
da je ona naučila da ponavlja kraj rečenice tako što je slušala
Homera Velsa. Spustila je čaršav, digla bolničku spavaćicu; se-
stra Edna ju je već obrijala. Spustila je ruke na ogromni trbuh.
„Vidiš ovo“, prošaputala je. „Hoćeš da pomogneš?“
„Tako je“, rekao je Homer Vels, zadržavajući dah.
„Niko sem mene nije spustio ruku na moj stomak, da oseti
tu bebu. Niko nije želeo da stavi uho i da sluša“, rekla je žena.
104 Džon Irving

„Ne treba da rodiš bebu ako nema nikoga ko želi da je oseti

kako se rita, da je sluša kako se mrda.“
„Ne znam“, rekao je Homer Vels.
„Zar ne želiš da je dodirneš ili da je oslušneš?“, upitala ga
je žena.
„Dobro“, rekao je Homer Vels, pa je spustio šaku na ženin
vrući, čvrsti stomak.
„Stavi i uho“, rekla mu je žena.
„U redu“, rekao je Homer. Veoma lagano je uhom dodirnuo
njen stomak, ali mu je ona snažno privila lice na sebe; bila je
kao bubanj – kakvo dobovanje! kakvo štropotanje! Bila je topli
motor – isključen, ali i dalje kucka od vrućine. Da je Homer
nekad bio na okeanu, prepoznao bi da je ona kao plima, kao
talasi – da dolazi i odlazi, napred i nazad.
„Niko ne treba da rodi bebu ako nema nikog ko želi da spava
s glavom eto tu“, prošaputala je žena, pa je potapšala mesto gde
je grubo držala Homerovo lice. Eto gde?, pitao se Homer, zato
što nije bilo udobnog mesta za glavu, između njenih grudi i
stomaka nije bilo mesta koje nije okruglo. Bar su njene grudi
izgledale udobno, ali znao je da ona ne želi da on glavu stavi
na njih. Bilo mu je teško da zamisli, od svih zvuka i pokreta u
njoj, da ta žena nosi samo jednu bebu. Homer Vels je mislio da
će ta žena izroditi čitavo pleme.
„Hoćeš da budeš koristan?“, upitala ga je žena, sada tiho
plačući.
„Hoću. Da budem koristan“, rekao je.
„Onda spavaj ovde“, rekla mu je žena. On se pretvarao da
spava sa licem uz bučnu stenu, gde ga je ona čvrsto privila. Pre
nje je osetio da joj je vodenjak pukao – toliko je čvrsto bila
zaspala. Otišao je po sestru Ednu a da trudnicu nije ni probudio,
i ona je pre zore rodila devojčicu od tri i po kila. Pošto ni sestra
Edna ni sestra Andžela nisu bile zadužene za imena devojči-
ca, posle nekoliko dana neko joj je tamo dao ime – verovatno
 Tuđa pravila 105

gospođa Grogan, koja je volela irska imena, ili ako je gospođa

Grogan privremeno iscrpla svoju zalihu, sekretarica koja je loše
kucala i bila odgovorna za „Meloni“ umesto „Melodi“; i ona je
takođe volela da daje imena devojčicama.
Homer Vels nikada nije saznao koja je ona, ali ju je i dalje
tražio, kao da mu je bdenje sa licem uz skakutavi stomak majke
možda podarilo čula neophodna da prepozna dete.
Nikada je neće prepoznati, naravno. Osetio je samo njen
zvuk, i kako se kretala ispod njegovog uha, u tami. Ipak je
nastavio da traži; posmatrao je devojčice u odeljenju za devoj-
čice kao da očekuje da će se ona nečim odati.
Jednom je čak tu svoju igru spomenuo i Meloni, ali je ona,
kao i obično, bila prezriva. „Šta očekuješ da to dete uradi pa da
je prepoznaš?“, pitala je Meloni. „Hoće li da grgolji, hoće li da
prdne – ili da te šutne u uvo?“
Homer Vels je, međutim, znao da je to igra koju igra sam sa
sobom; siročići su poznati po svojim tajnim igrama. Na primer,
jedna od najstarijih igara koju siročići igraju jeste zamišljanje da
ih roditelji sada žele – da ih roditelji traže. Homer je, međutim,
proveo veče s majkom tajanstvene bebe; čuo je sve o ocu tajan-
stvene bebe – i koliko ovog to nije zanimalo. Homer je znao da
tajanstvenu bebu roditelji ne traže; možda je zbog toga odlučio
da će je on potražiti. Ako je ta beba odrastala, i ako se igrala stare
igre siročića, zar ne bi bilo bolje da je bar neko traži – makar taj
neko bio samo drugo siroče?

Doktor Larč je pokušao da razgovara s Homerom o Meloninom

besu.
„Bes je zabavna pojava“, počeo je doktor Larč, koji je verovao
da bes nije nimalo zabavna pojava.
„Hoću da kažem, slažem se, onaj deo o ’sunčevom sjaju’ –
jeste, sladunjav je“, rekao je Homer. „To je jedna od tih stvari,
106 Džon Irving

iskriviš lice kad ih pročitaš, ali bi Džejn baš tako nešto i rekla,
to je baš nalik na nju, i šta sad da se radi?“, upitao je Homer.
„Ali Meloni je podivljala zbog toga.“
Doktor Larč je znao da je Meloni bila jedno od nekoliko
siročića koji su i dalje u Sent Klaudsu, ali koji tu nisu rođeni.
Ostavljena je na ulazu u bolnicu jednog ranog jutra kada je
imala četiri ili pet godina; uvek je bila krupna, tako da nisu
mogli tačno da utvrde koliko joj je godina. Progovorila je tek
kada joj je bilo osam ili devet. Larč je isprva mislio da je ometena
u razvoju, ali nije to bio problem.
„Meloni je uvek bila besna“, pokušao je da objasni doktor
Larč. „Mi ne znamo njeno poreklo, niti kako je provela prve
godine života, a ni ona možda ne zna šta su sve izvori njenog
besa.“ Larč je razmišljao – treba li da kaže Homeru Velsu da
su Meloni usvajali i vraćali u sirotište više puta nego Homera.
„Meloni je imala nekoliko neprijatnih iskustava u hraniteljskim
porodicama“, rekao je doktor Larč oprezno. „Ako ti se ukaže
prilika da s njom razgovaraš o njenim iskustvima – i ako ona
želi da razgovara o njima – to joj možda pruži dobrodošao ventil
za oslobađanje bar dela besa.“
„Da je pitam o njenim iskustvima“, rekao je Homer Vels,
odmahujući glavom. „Ne znam“, rekao je. „Nikada nisam pro-
bao da razgovaram sa njom.“
Doktor Larč se već pokajao zbog tog predloga. Možda će
se Meloni prisetiti svoje prve hraniteljske porodice i ispričati
Homeru o njoj; vratili su je u sirotište zato što je navodno ujela
porodičnog psa u borbi oko lopte. Nije samo taj jedan incident
uznemirio hranitelje: tvrdili su da je Meloni psa ujela mnogo
puta. Nedeljama posle tog događaja prišunjala bi se životinji i
iznenadila bi je dok jede ili dok spava. Optužili su Meloni da
je izludela psa.
Meloni je iz druge i treće porodice pobegla, pošto je tvr-
dila da su muškarci iz tih kuća, ili očevi ili braća, počeli da se
 Tuđa pravila 107

seksualno zanimaju za nju. Četvrta porodica je tvrdila da je

Meloni pokazala seksualno zanimanje za mlađe, žensko dete.
U slučaju broj pet: muž i žena su se na kraju razveli zbog
Meloninog odnosa sa mužem – žena je tvrdila da je njen muž
zaveo Meloni, muž je tvrdio da je Meloni zavela (on je rekao
„napastvovala“) njega. Meloni nije vrdala oko te stvari. „Mene
niko ne može da zavede!“, rekla je gospođi Grogan ponosno.
U slučaju broj šest: muž je umro od srčanog udara nedugo
pošto je Meloni stigla, a udovica je vratila devojku u Sent
Klauds zato što je smatrala da nije u stanju da je sama podiže.
(Melonina jedina opaska gospođi Grogan bila je: „Nije ona u
stanju ni za šta!“)
Doktor Larč je iznenada zamislio kako Homer sve to sluša
iz prve ruke od Meloni i to ga je uznemirilo. Bojao se da je
proizveo Homera Velsa u svog šegrta – da ga je upoznao kako
tačno radi Sent Klauds – dok istovremeno nije mogao da odoli
da ga štiti od nekih težih istina.
Bilo je toliko nalik na sestru Andželu, naravno, da Homera
Velsa zove „anđelčić“ i toliko nalik na sestru Ednu da govori o
njegovom „savršenstvu“ i o njegovoj „nevinosti“, ali doktor Larč
se brinuo zbog Homerovog kontakta sa oštećenim ženama koje
su tražile usluge Sent Klaudsa – onim majkama koje odlaze i
u čijim naravima i prošlostima dečak sigurno traži definiciju
sopstvene majke. A nesrećne žene koje su očišćene i otišle ne
ostavivši nikoga za sobom (već samo proizvode začeća) – kakav
su utisak one ostavljale na dečaka?
Homer Vels je imao dobro, otvoreno lice; nije to bilo lice
koje može nešto da krije – svako osećanje i misao videli su se
na njemu, kao što jezero na otvorenom odražava sve vremenske
prilike. Imao je dobru ruku za držanje i oči kojima ste mogli da
se ispovedite; doktor Larč se brinuo zbog konkretnih detalja
životnih priča kojima će Homer biti izložen – ne samo zbog
prljavština već i zbog brojnih opravdanja koja će čuti.
108 Džon Irving

A sada je Meloni, neprikosnoveni teški slučaj ženskog ode-

ljenja, uznemirila dečaka svojim besom – za šta je doktor Larč
slutio da je samo vrh ledenog brega njene moći; njen potencijal
da obrazuje Homera Velsa delovao je i užasno i ogromno.
Meloni je započela svoj doprinos Homerovom obrazovanju
već sledeće večeri kada je čitao u odeljenju za devojčice. Homer
je stigao ranije (u nadi da će ranije i otići), ali ga je u ženskoj
spavaonici zatekao metež. Mnoge devojčice bile su van kreve-
ta – neke su vrištale kada su ga ugledale; noge su im bile gole.
Homer se postideo; stajao je pod golom sijalicom u zajedničkoj
spavaćoj sobi, bezuspešno pogledom tražeći gospođu Grogan,
koja je uvek bila dobra prema njemu, i obema rukama stezao
Džejn Ejr – kao da divlje devojčice nameravaju da mu je otmu.
Jeste primetio da je Meloni već na svom uobičajenom mestu
i uobičajeno razgolićena. Video je njen pogled, koji je bio pro-
doran, ali u njemu nije bilo nikakvog stava; onda je pogledao
dole, ili u stranu ili u svoje ruke koje su držale Džejn Ejr.
„Hej, ti“, čuo je Meloni kako mu govori – i čuo je kako
se posle toga ostale devojčice utišavaju. „Hej, ti“, ponovila je
Meloni. Kada je digao pogled ka njoj, ona je klečala na krevetu i
isturila ka njemu najveće golo dupe koje je u životu video. Plava
senka (možda modrica) prekrivala je jednu Meloninu napetu
butinu; između isturenih guzova njene zastrašujuće stražnjice,
jedno tamno oko zurilo je u Homera Velsa. „Hej, Sunašce“,
rekla je Meloni Homeru, koji je poprimio boju sunca u zoru ili
suton. „Hej, Sunašce“, pevušila mu je Meloni umilno – i tako je
nadenula siročetu Homeru Velsu sopstveni nadimak: Sunašce.
Kada je Homer ispričao doktoru Larču šta mu je Meloni
uradila, doktor Larč nije više bio siguran koliko je pametno
dozvoljavati Homeru da čita u odeljenju za devojčice. Međutim,
ako bi mu oduzeo tu dužnost, smatrao je Larč, na neki način
bi ga ražalovao; Homera bi možda mučio osećaj neuspeha. Za
rad u sirotištu neophodna je odlučnost; kada se Vilbur Larč
 Tuđa pravila 109

osećao neodlučno u vezi sa Homerom Velsom, znao je da pati

od prirodnih osećanja jednog oca. Pomisao da je dozvolio sebi
da postane otac i žrtva očinske neodlučnosti toliko je deprimi-
rala doktora Larča da je potražio onaj dobri mir etra – na koji
se, postepeno, sve više navikavao.
U Sent Klaudsu nije bilo zavesa. Bolnički dispanzer nalazio
se u sobi u uglu zgrade; imao je prozor na jug i prozor na istok,
i doktor Larč je zbog tog istočnog prozora, po mišljenju sestre
Edne, bio toliki ranoranilac. Tanki, beli metalni bolnički krevet
nikada nije izgledao kao da je u njemu neko spavao; doktor
Larč je poslednji legao i prvi ustajao – potkrepljujući glasinu
da uopšte nikada i ne spava. A ako je spavao, svi su se slagali
da spava u dispanzeru. Noću je pisao, za pisaćom mašinom
u kancelariji sestre Andžele. Bolničarke su odavno zaboravile
zašto se ta prostorija zove kancelarija sestre Andžele; to je
bila jedina kancelarija u Sent Klaudsu i doktor Larč je uvek
u njoj pisao. Pošto je u dispanzeru spavao, možda je doktor
Larč osećao potrebu da kaže kako kancelarija pripada nekom
drugom.
Dispanzer je imao dvoja vrata (jedna su vodila u kupatilo),
što je u tako maloj prostoriji stvaralo probleme sa nameštajem.
Pošto su prozori bili na južnom i na istočnom zidu a vrata na
severnom i na zapadnom, nije bilo zida uz koji je mogao nešto
da stavi; jednostavni krevet je stao ispod istočnog prozora.
Zatvorene i zaključane vitrine sa krhkim staklenim vratima
obrazovale su nepraktičan lavirint oko pulta u sredini prostori-
je; činilo se da to ima smisla, što u dispanzeru lekovi, konzerve
etra i sitan hirurški pribor zauzimaju središnje mesto, ali Larč
je imao druge razloge što je u sobi napravio takav raspored.
Lavirint vitrina na sredini prostorije nije samo omogućavao
pristup hodniku i vratima kupatila; takođe je zaklanjao krevet
od pogleda sa vrata, koja, kao i sva ostala vrata u sirotištu,
nisu imala bravu.
110 Džon Irving

Tesni dispanzer mu je davao malo privatnosti za zabavu

sa etrom. Kako je Larč samo voleo težinu te konzerve od sto
grama. Etar je stvar iskustva i tehnike. Udahnuti etar je oštar ali
lagan, iako je etar dvostruko teži od vazduha; izazivanje etarske
anestezije – vođenje pacijenta kroz paniku tog mirisa koji guši
– nešto je sasvim drugo. Svojim nežnijim pacijentkinjama Larč
je pre etra često prvo davao pet ili šest kapi narandžinog ulja.
Njemu lično nisu trebale aromatične pripreme, nikakva voćna
kamuflaža. Uvek je bio svestan udarca konzerve etra kada je
ispusti na pod pored kreveta; nije uvek bio svestan trenutka
kada bi mu prsti ispustili masku; kupa bi – od snage njegovog
disanja – pala sa lica. Obično je bio svestan mlitave ruke koja
pušta kupu; začudo, ta ruka je bila prvi njegov deo koji se budio,
često tražeći masku koja više nije bila tu. Obično bi čuo glasove
ispred dispanzera – ako su ga zvali. Bio je ubeđen da će uvek
imati vremena da se oporavi.
„Doktore Larče?“, rekli bi sestra Andžela ili sestra Edna ili
Homer Vels, što je bilo sasvim dovoljno da se Larč vrati sa svog
etarskog putovanja.
„Odmah stižem!“, odgovorio bi Larč. „Samo sam se
odmarao.“
To jeste bio dispanzer; zar dispanzeri ne mirišu uvek na etar?
A zar nije prirodno da čovek koji toliko mnogo radi a toliko
malo spava (ako uopšte spava) povremeno dremne?
Meloni je prva nagovestila Homeru Velsu da doktor Larč
poseduje izvesne sumnjive navike.
„Slušaj, Sunašce“, rekla je Meloni Homeru, „kako to da tvoj
omiljeni doktor uopšte ne gleda žene? A ne gleda ih, veruj mi.
Neće da pogleda čak ni mene, a svaki muškarac svugde, svaki
put, mene pogleda – gledaju me i muškarci i dečaci. Pa čak i
ti, Sunašce. I ti me gledaš.“ Homer Vels je, međutim, skrenuo
pogled.
„I kakav ga to miris stalno prati?“, upitala je Meloni.
 Tuđa pravila 111

„Etar“, rekao je Homer Vels. „On je doktor. On miriše na

etar.“
„I ti kažeš da je to normalno?“, upitala ga je Meloni.
„Tako je“, rekao je Homer Vels.
„Kao seljak, je li?“, upitala je Meloni lukavo. „On treba da
miriše na mleko i kravlju balegu, je li?“
„Jeste“, rekao je Homer Vels oprezno.
„E pa nije, Sunašce“, rekla je Meloni. „Tvoj omiljeni doktor
miriše kao da je etar u njemu – kao da ima etar umesto krvi.“
Homer je prešao preko toga. Njegovo tamnokoso teme bilo
je do Meloninog ramena. Hodali su po goletnoj rečnoj obali u
delu Sent Klaudsa gde su napuštene zgrade ostale napuštene;
tu je reka podlokala ne samo obalu već i temelje tih zgrada,
koje u nekoliko slučajeva nisu ni imale prave temelje, pa čak
ni podrume – neke zgrade su bile postavljene na stubovima,
koji su se sada videli i trulili dok ih je voda nagrizala.
Zgrada koju su Homer i Meloni najviše voleli imala je trem
koji nije projektovan da se pruža nad rekom, ali se sada pružao
nad njom; kroz polomljene podne daske trema Homer i Meloni
su mogli da gledaju kao voda boje modrice brzo teče ispod njih.
Zgrada je bila nekakva spavaonica za grube ljude koji su
radili u pilanama i stovarištima drvne građe starog Sent Kla-
udsa; nije bila dovoljno otmena zgrada za šefove pa čak ni za
predradnike – ljudi iz Industrije papira Ramzes imali su sobe u
hotelu s kurvama. Ovo je bila zgrada za fizikalce, za drvoseče –
za ljude koji su pomerali trupce kad zakrče reku, koji su terali
trupce nizvodno, koji su vadili trupce i vozili ih kopnom; za
radnike u strugarama.
Homer i Meloni su se obično zadržavali van zgrade, na
tremu. Unutra su bili samo prazna zajednička kuhinja i bez-
brojni bedni sobičci sa probušenim dušecima u kojima su se
nakotili miševi. Skitnice su zbog železnice dolazile i odlazile,
označavale su teritoriju kao psi, jer su oko nje pišale, i tako
112 Džon Irving

izolovale dušek u kome su se miševi najmanje nakotili. Bez

obzira što prozorskih stakala više nije bilo i što bi u sobama
zimi napadao sneg, iz unutrašnjosti te zgrade smrad mokraće
nikako nije hteo da izvetri.
Jednog dana, kada je slabašno prolećno sunce domamilo
crnu zmiju, tromu od hladnoće, da se greje na podnim daskama
trema, Meloni je Homeru Velsu rekla: „Gledaj sad ovo, Sunašce.“
Iznenađujuće brzo za toliko krupnu devojku ugrabila je iza glave
zadremalu zmiju. Bila je to mlečna zmija – dugačka gotovo
metar, i obmotala se oko Melonine ruke, ali ju je Meloni držala
kako treba, čvrsto, iza glave, nije je davila. Pošto ju je jednom
uhvatila, kao da više nije obraćala pažnju na nju; posmatrala
je nebo kao da očekuje neki znak na njemu, a nastavila je da
govori Homeru Velsu.
„Tvoj omiljeni doktor, Sunašce“, rekla je Meloni. „On o tebi
više zna nego ti sam. A možda i o meni zna više nego što ja
znam.“
Homer je preko toga prešao. Bio je oprezan sa Meloni,
posebno sada kada je držala zmiju. I mene može isto tako lako
da ugrabi, pomislio je. Može nešto da mi uradi sa zmijom.
„Da li nekad misliš o svojoj majci?“, upitala je Meloni, i dalje
pretražujući pogledom nebo. „Poželiš li ponekad da znaš ko je
ona, zašto te nije zadržala, ko ti je otac – znaš, sve to?“
„Tako je“, rekao je Homer Vels, koji nije odvajao pogled od
zmije. Ona se obmotala oko Melonine ruke; onda se odmotala
pa je visila kao uže; onda se podebljavala i tanjila, sama od sebe.
Oprezno je istražila Melonin široki kuk; pošto joj se tu učinilo
sigurnije, smirila se oko njenog debelog struka – koji je jedva
uspela da dohvati.
„Meni su rekli da su me ostavili ispred vrata“, rekla je Meloni.
„Možda je tako bilo, a možda nije.“
„Ja sam se ovde rodio“, rekao je Homer Vels.
„Tako su ti rekli“, rekla je Meloni.
 Tuđa pravila 113

„Sestra Andžela mi je dala ime“, ponudio je Homer kao

dokaz.
„Sestra Andžela i sestra Edna dale bi ti ime i da su te osta-
vili“, rekla je Meloni. I dalje je posmatrala nebo, ne obraćajući
pažnju na zmiju. Ona je krupnija od mene, ona je starija od
mene, ona zna više od mene, pomislio je Homer Vels. A ima i
zmiju, podsetio se, pa je prešao preko toga što je rekla.
„Sunašce“, rekla je Meloni odsutno. „Samo pomisli: ako si
rođen ovde u Sent Klaudsu, to sigurno negde piše. Tvoj omiljeni
doktor zna ko ti je majka. Mora da negde ima njeno ime. Ti si
zapisan, ima te na papiru. Takav je zakon.“
„Zakon“, rekao je Homer Vels bezvučno.
„Zakon je da mora da bude zapisano kad si se rodio“, rekla
je Meloni. „Da bude napismeno – u nekoj arhivi, u dosijeu. Ti
si u istoriji, Sunašce.“
„U istoriji“, rekao je Homer Vels. Učinilo mu se da vidi dok-
tora Larča kako sedi za pisaćom mašinom u kancelariji sestre
Andžele; ako postoji nešto zapisano, sigurno je tamo.
„Ako hoćeš da saznaš ko ti je majka“, rekla je Meloni, „treba
samo da je potražiš. Samo potraži svoj karton. Možeš i moj da
pogledaš kad si već tamo. Ti brzo čitaš, Sunašce – neće ti trebati
dugo. A bilo šta odatle će biti zanimljivije od Džejn Ejr. Mogu
da se kladim da je i sam moj karton zanimljiviji. A ko zna šta
piše u tvom?“
Homer je dozvolio sebi da skloni pogled sa zmije. Kroz rupu
u podnim daskama je pogledao otpatke kako plove; reka je
nosila slomljenu granu ili mušku čizmu – možda mušku nogu.
Kada je čuo zvižduk, prodoran kao bič, zažalio je što je skrenuo
pažnju sa zmije; ustuknuo je; Meloni je i dalje bila usredsređe-
na na nebo. Vitlala je zmijom oko glave a ipak je svu pažnju
posvetila nebu – ne nekom znaku koji se tamo pojavio, već
prugastom sokolu. Jezdio je nad rekom u onim naizgled lenjim,
spiralnim krugovima kad sokolovi love. Meloni je pustila zmiju
114 Džon Irving

da odleti preko reke, a soko je poleteo za njom; čak i pre nego

što je zmija udarila u vodu i počela da pliva da se spase, ka obali,
soko se obrušio. Zmija se nije borila sa strujom, plivala je niz
nju, pokušavala je da nađe ugao koji će je odvesti na bezbedno,
pod podlokanu obalu ili u rečno šiblje.
„Gledaj ovo, Sunašce“, rekla je Meloni. Dobrih deset metara
od obale soko je uhvatio zmiju u vodi pa ju je digao, dok se
ona bacakala i grčila. „Hoću da ti pokažem nešto drugo“, rekla
je Meloni, već prestavši da posmatra nebo, sad pošto je ishod
bio jasan.
„Dobro“, rekao je Homer Vels – sav u očima, sav u ušima.
Isprva kao da se zbog težine i pokreta zmije soko teško dizao,
ali što je bio više, to je lakše leteo – kao da viši vazduh ima
drugačija svojstva od vazduha dole gde je zmija živela.
„Sunašce!“, doviknula je Meloni nestrpljivo. Povela ga je
u staru zgradu pa stepenicama u jedan od mračnijih sobiča-
ka. Prostorija je smrdela kao da u njoj ima nekoga – moguće
nekoga živog – ali je bilo previše mračno da se vidi bilo dušek
sa miševima bilo telo. Meloni je gurnula razbijeni kapak koji
je visio s jedne šarke pa je kleknula na dušek pored zida koji je
razbijeni kapak osvetlio. Na zid je bila zakačena stara fotografija
u visini sa nekadašnjim uzglavljem kreveta; pribadača je zarđala
i crvenkasto iskrvarila preko požutele fotografije.
Homer je video druge fotografije, u drugim sobama, ali
je ovu prevideo. One koje je pamtio bile su slike beba i slike
majki i očeva – porodične fotografije koje su uvek zanimljive
siročićima.
„Dođi da vidiš ovo, Sunašce“, rekla je Meloni. Pokušavala je
da noktom odvoji pribadaču, ali je ona u zidu bila već godina-
ma. Homer je kleknuo pored Meloni na truli dušek. Bilo mu je
potrebno neko vreme da shvati šta je prikazano na fotografiji;
moguće da mu je smetala spoznaja da nije bio toliko fizički blizu
Meloni još otkako su bili vezani u trci na tri noge.
 Tuđa pravila 115

Pošto je jednom Homer shvatio fotografiju (ili je bar shvatio

njenu temu, ako već ne i razlog za njeno postojanje), bilo mu je
teško da nastavi da je gleda, posebno što je Meloni bila toliko
blizu njega. S druge strane, slutio je da će ga ona optužiti za
kukavičluk bude li skrenuo pogled. Fotografija je prikazivala
kičastu verziju stvarnosti dočaravanu u mnogim fotografskim
studijima na prelazu iz 19. u 20. vek; slika je bila okružena
lažnim oblacima, sa sumornom ili tajanstvenom izmaglicom;
subjekti na fotografiji su izvodili svoj neobični čin u veoma
stilizovanom raju ili u paklu.
Homer Vels je slutio da je to pakao. Na fotografiji su bili
dugonoga mlada žena i nizak poni. Gola žena je ležala sa dugač-
kim nogama raširenim na persijskom ili orijentalnom ćilimu
(Homer Vels nije znao razliku) – a poni ju je, okrenut na drugu
stranu, opkoračio. Glava mu je bila pognuta, kao da pije ili
pase, tik iznad ženinih bujnih stidnih dlaka; poni je izgledao
malčice kao da se stidi kamere, ili posramljeno ili možda samo
glupo. Ponijev penis je izgledao duži i deblji od ruke Homera
Velsa, a ipak je mlada žena atletskog izgleda izvila vrat i imala
je dovoljno snažne ruke da ga povije ka svojim ustima. Obrazi
su joj bili naduveni, kao da je predugo zadržavala dah; oči su
joj bile iskolačene, a ipak je njen izraz lica ostao neodređen –
nije bilo moguće reći hoće li prasnuti u smeh ili se zagrcnula
ponijevim penisom. Što se ponija tiče, njegovo čupavo lice
bilo je puno lažne ravnodušnosti – spokojna poza usiljenog
životinjskog dostojanstva.
„Ima konjče sreće, je li, Sunašce?“, upitala ga je Meloni, ali
je Homer Vels osetio kako mu kroz udove prolazi drhtaj koji
se tačno poklopio sa njegovom iznenadnom vizijom fotografa,
zlog manipulatora žene, ponija, rajskih oblaka ili paklenog
dima. Izmaglica kakvih nema baš nigde na ovom svetu, zamislio
je Homer. Homer je video, nakratko, brzo kao treptaj, genija iz
mračne komore koji je stvorio taj prizor. Ono što se u Homeru
116 Džon Irving

zadržalo duže bila je slika čoveka koji je spavao na ovom dušeku

gde je on sada klečao sa Meloni i klanjao se blagu tog čoveka. To
je bila slika uz koju je neki drvoseča odlučio da se budi, portret
ponija i žene koji je nekako bio zamena za njegovu porodicu.
To je Homera najoštrije zabolelo; zamisliti umornog čoveka u
sobičku u Sent Klaudsu, koga privlače ta žena i taj poni zato što
ne poznaje topliju sliku – nema slike bebe, ni majke, ni oca, ni
žene, ni ljubavnice, ni brata ni druga.
Ali uprkos bolu koji je u njemu izazivala, Homer Vels je
shvatio da ne može da odvoji pogled od fotografije. Sa iznenađu-
juće devojačkom nežnošću, Meloni je i dalje čupkala zarđalu
pribadaču – na tako uviđavan način da nijednog trena nije
zaklonila Homeru pogled na slike.
„Ako uspem da ovo iščupam iz zida“, rekla je, „daću je tebi.“
„Neću je ja“, rekao je Homer Vels, ali nije bio siguran.
„Nego šta nego hoćeš“, rekla je Meloni. „Na njoj nema ništa
za mene. Mene ne zanimaju poniji.“
Kada je napokon iskopala pribadaču iz zida, primetila je da
je polomila nokat i pokidala zanokticu; nekoliko kapljica njene
krvi palo je na fotografiju – i brzo su se osušile i poprimile boju
sličnu rđi koja je tekla preko ponijeve grive, preko ženine butine.
Meloni je gurnula prst sa slomljenim noktom u usta i pružila
fotografiju Homeru Velsu.
Meloni je pustila da joj prst malo povuče donju usnu, pa ju
je pritisnula na donje zube. „Kapiraš, je li, Sunašce?“, upitala je
Homera Velsa. „Vidiš šta ta žena radi poniju, je l’ tako?“
„Tako je“, rekao je Homer Vels.
„A da li bi hteo da ja tebi uradim šta ta žena radi poniju?“,
upitala ga je Meloni. Onda je gurnula prst do kraja u usta, pa
je sklopila usne oko njega, oko srednjeg zgloba; tako je čeka-
la njegov odgovor, ali je Homer Vels pustio da pitanje prođe.
Meloni je onda izvadila vlažni prst iz usta, pa je njegovim vrhom
dodirnula Homerove mirne usne. Homer je mirovao; znao je
 Tuđa pravila 117

da će ozrikaviti ako pogleda njen prst. „Ako hoćeš da ti to

uradim, Sunašce“, rekla je Meloni, „treba samo da mi nabaviš
moj karton – da mi otkriješ šta piše o meni.“ Malčice prejako
je pritisnula prst na njegove usne.
„Naravno, dok tražiš moj karton možeš da pogledaš i svoj
– ako te zanima“, dodala je Meloni. Sklonila je prst. „Daj mi
svoj prst, Sunašce“, rekla je, ali je Homer Vels, koji je obema
rukama držao fotografiju, rešio da ne čuje taj zahtev. „Hajde“,
nagovarala ga je Meloni. „Neću ti ništa.“ Dao joj je svoju levu
ruku, držeći fotografiju desnom; zapravo je pružio stegnutu
pesnicu tako da je morala da mu otvori šaku pre nego što je
mogla da uvuče njegov levi kažiprst sebi u usta. „Gledaj sliku,
Sunašce“, rekla mu je; on ju je poslušao. Kucnula je njegovim
prstom po svojim zubima i uspela da izusti: „Samo mi nabavi
karton i znaš šta te čeka. Zadrži sliku i misli o njoj“, rekla je
Meloni.
Ono što je Homer mislio bilo je da će teskoba gledanja
fotografije sa prstom u Meloninim ustima, dok kleči pored
nje na dušeku, domu nebrojenih miševa, biti večna. Ali onda
se začulo tako snažno i iznenadno bam! na krovu zgrade, kao
da je telo palo, a onda i slabije bam, kao da je telo odskočilo,
da je Meloni snažno zagrizla njegov prst pre nego što je mogla
da ga, instinktivno, izvadi iz usta. I dalje na kolenima, bacili
su se jedno drugom u naručje; zagrlili su se, zaustavljenog
daha. Homer Vels je osetio da mu srce tuče uz Melonine
grudi. „Šta je to, pobogu, bilo?“, upitala je Meloni.
Homer Vels je pustio da pitanje prođe. Zamišljao je da je
to duh drvoseče čiju je fotografiju držao u ruci, istinsko telo
radnika iz pilane koje je skočilo na krov, čoveka sa zarđalom
testerom u obe ruke, čovekom čije će uši čuti, zauvek, samo
zujanje tih sečiva iz pilane. U tom teškom bam! na krovu
napuštene zgrade i Homer je čuo režanje tih davnašnjih
testera – ali od čega taj prodoran, gotovo ljudski zvuk koji je
118 Džon Irving

nadglasavao zujanje? Bio je to zvuk vapaja, učinilo se Home-

ru; slabašno zapomaganje beba na brdu, one prve siročadi
Sent Klaudsa.
Njegov vreli obraz osetio je treptaj pulsa u Meloninom
grlu. Po krovu kao da su stupali izuzetno lagani, pažljivi kora-
ci – kao da se telo aveti, posle pada, ponovo pretvara u duha.
„Gospode!“, reče Meloni, i gurnu Homera Velsa od sebe
tako silovito da on udari o zid. Zvuk koji je Homer proizveo
naterao je duha na krovu da potrči i da ispusti prodoran, dvo-
složni krik – lako prepoznatljivi glas prugastog sokola.
„Kii-ja!“, rekao je soko.
Sokolov glas očigledno nije bio toliko prepoznatljiv za
Meloni, koja je vrisnula, ali je Homer smesta znao šta je na
krovu; odjurio je niz stepenice, preko trema do polomljene
ograde. Stigao je na vreme da vidi sokola kako leti uvis; sada
se činilo da lakše nosi zmiju – visila je pravo dole, okomito kao
vodovodna cev. Nije znao je li soko izgubio vlast nad zmijom
ili ju je namerno bacio – shvativši da je to siguran, mada ne
i u potpunosti profesionalan način da je ubije. Svejedno: pad
na krov je očigledno dokusurio zmiju, i sada ju je soko nosio
lakše nego kada je živela i grčila se u njegovim kandžama i
pokušavala da ga udari u grudi. Homer je primetio da je zmija
bila nešto duža i malo tanja od ponijevog penisa.
Meloni je, bez daha, stajala na tremu pored Homera. Kada je
soko nestao sa vidika, ponovila je ono obećanje. „Samo zadrži
sliku i razmišljaj o njoj“, ponovila je.
Mada Homeru Velsu nije trebalo narediti da „misli o njoj“.
Imao je on o toliko toga da misli!

„Pubertet“, pisao je Vilbur Larč. „Je li to prvo doba u životu

kada otkrijemo da imamo nešto užasno da krijemo od onih
koji nas vole?“
 Tuđa pravila 119

Homer Vels je prvi put u životu nešto krio od doktora Larča

– a i od sestre Andžele i sestre Edne. A sa slikom ponija sa
penisom u ustima žene, Homer Vels je takođe krio svoje prve
sumnje u vezi sa Svetim Larčom. Sa fotografijom je krio svoju
prvu požudu – ne samo prema ženi koja je gutala ponijev zapa-
njujući organ već i prema inspirativnom Meloninom obećanju.
Sakriveni sa fotografijom (ispod dušeka njegovog bolničkog
kreveta, zakačeni za opruge) bili su Homerovi strahovi zbog
onoga šta će otkriti u takozvanoj arhivi – u zamišljenim bele-
škama o svom rođenju u Sent Klaudsu. Istorija njegove majke
skrivala se s tom fotografijom, a Homer je shvatao da ga ona
sve više privlači.
Vadio ju je ispod dušeka i gledao je tri ili četiri puta na dan;
a noću, kad nije mogao da zaspi, gledao ju je uz svetlost sveće
– uz pospano svetlo na kome su ženine oči delovale manje
iskolačeno, svetlo na čijem je treperenju Homer zamišljao da
vidi kako se ženini obrazi zapravo kreću. Pokreti plamena kao
da su pokretali grivu ponija. Jedne noći dok je gledao sliku,
čuo je Džona Vilbura kako se upiškio u krevetu. Homer je
najčešće gledao sliku u pratnji dramatičnog huktanja Fazija
Stouna – kakofonija pluća, vodenog točka i ventilatora delovala
je primereno činu žene i ponija koji je Homer Vels tako pomno
upamtio i zamišljao.
Nešto se u Homerovoj nesanici promenilo; doktor Larč je
primetio razliku ili je možda zbog svoje obmane Homer Vels
postao svestan kako ga doktor Larč vidi. Kada bi Homer na
vrhovima prstiju otišao dole u kancelariju sestre Andžele, kasno
noću, činilo mu se da je doktor Larč uvek za pisaćom mašinom
– i da će uvek primetiti Homerovo pažljivo kretanje u hodniku.
„Mogu li nekako da ti pomognem, Homere?“, pitao bi dok-
tor Larč.
„Samo ne mogu da zaspim“, odgovorio bi Homer.
„Pa, to nije ništa novo“, rekao bi doktor Larč.
120 Džon Irving

Da li je on pisao čitave noći? Preko dana je u kancelari-

ji sestre Andžele bila gužva – bila je to jedina prostorija za
razgovore i telefonske pozive. Bila je puna i papira doktora
Larča – njegove prepiske sa drugim sirotištima, sa agencijama
za usvajanje, sa mogućim roditeljima; njegov poznati (mada
povremeno šaljivi) dnevnik, njegov dnevnik-svaštara, koji je
zvao Kratka istorija Sent Klaudsa. Više nije bila „kratka“ i rasla
je svakodnevno, a svaki unos je verno počinjao sa: „Ovde u Sent
Klaudsu...“ ili: „Drugde u svetu...“
Među papirima doktora Larča takođe su bile i opsežne poro-
dične istorije – ali samo porodica koje su usvajale siročiće.
Suprotno Meloninom verovanju, nisu se čuvali podaci o stvar-
nim majkama i očevima siročića. Istorija siročeta počinjala je sa
datumom rođenja – sa polom, dužinom i težinom, sa imenom
koje su mu dale sestre (ako je bilo muško) ili imenom koje mu
je dala gospođa Grogan iz odeljenja za devojčice (ako je bilo
žensko). Sem toga i beležaka o preležanim bolestima i vakci-
nama, nije bilo ničeg drugog. Znatno deblji dosijei su čuvani
o usvojiteljima – doktoru Larču je bilo važno da o njima sazna
što više.
„Ovde u Sent Klaudsu“, pisao je, „trudim se da imam u vidu,
sa svakim pravilom koje propišem ili prekršim, da je za mene
prioritet uvek budućnost siročeta. Zarad njegove budućno-
sti, ja uništavam svaku belešku o identitetu njegove majke. Te
nesrećne žene koje su se ovde porodile donele su izuzetno tešku
odluku; ne bi trebalo, kasnije u životu, da budu primorane da
donose istu odluku. A u gotovo svakom slučaju siroče treba
poštedeti kasnije potrage za biološkim roditeljima; jasno je da
bi ga, u većini slučajeva, trebalo poštedeti otkrića bioloških
roditelja.
Ja mislim o njima, uvek o njima – samo o siročićima! Narav-
no da će oni, jednog dana, želeti da saznaju; u najmanju ruku
će biti radoznali. Ali kakva korist ako se neko nada prošlosti?
 Tuđa pravila 121

Kakva korist za siročiće da imaju prošlost koju će iščekivati?

Naročito siročići moraju da gledaju u budućnost.
I kako bi siročetu koristilo da se njegova biološka majka
kasnije pokaje što se ovde porodila? Da čuvamo arhive, uvek
bi bilo moguće da stvarni roditelji nađu svoju decu. Nije moj
zadatak da spajam siročiće sa biološkim precima! To je posao
pripovedača. Moj posao su siročići.“
To je odlomak iz Kratke istorije Sent Klaudsa koji je Vilbur
Larč pokazao Homeru Velsu, kada je uhvatio Homera u kance-
lariji sestre Andžele kako kopa po njegovim papirima.
„Samo sam nešto tražio i nisam mogao da nađem“, promu-
cao je Homer doktoru Larču.
„Znam šta si tražio, Homere“, rekao mu je doktor Larč, „i
to se ne može naći.“
To je pisalo na poruci koju je Homer dodao Meloni kada je
otišao u odeljenje za devojčice da čita Džejn Ejr. Svake večeri
su nemo ponavljali isto: Meloni bi stavila prst u usta, činilo se
da ga je gurnula duboko u grlo – oči bi joj se iskolačile kao kod
žene sa ponijem – a Homer Vels bi samo odmahnuo glavom,
pokazujući da nije našao ono što je tražio. Poruka u kojoj je
pisalo „Ne može se naći“ izazvala je pogled duboke sumnjiča-
vosti na Meloninom nemirnom licu.
„Homere“, rekao je doktor Larč, „ne pamtim tvoju majku.
Ne pamtim čak ni tebe kada si se rodio; ti si tek kasnije po-
stao ti.“
„Ja sam mislio da postoji zakon“, rekao je Homer. Mislio je
na Melonin zakon – zakon o arhivama, o pisanoj istoriji – ali je
Vilbur Larč bio jedini istoričar i jedini zakon u Sent Klaudsu.
Bio je to zakon sirotišta: život siročeta počinje kada i sećanje
Vilbura Larča o njemu; a ako je siroče usvojeno pre nego što
je počelo da pamti (kao što su se nadali), onda njegov život
počinje kod usvojitelja. To je bio Larčov zakon. Na kraju kraje-
va, on je preuzeo neophodnu odgovornost da poštuje običajno
122 Džon Irving

pravo u vezi sa pokretima fetusa; pravila koja se bave time hoće

li poroditi bebu ili spasti majku takođe su bila njegova pravila.
„Razmišljao sam o tebi, Homere“, rekao je doktor Larč deča-
ku. „I sve više razmišljam o tebi, ali ne traćim vreme – ni svoje
ni tvoje – razmišljajući o tome ko si bio pre nego što sam te
upoznao.“
Larč je pokazao Homeru pismo koje je pisao – još je bilo u
pisaćoj mašini. Bilo je to pismo nekome u Domu Nove Engle-
ske za male skitnice, sirotištu koje je postojalo i duže od Sent
Klaudsa.
Pismo je bilo srdačno i toplo; Larčov dopisnik je izgleda bio
stari kolega ako ne čak i stari prijatelj. U tonu Larčovih argu-
menata bilo je vrcavosti svojstvene čestim raspravama – kao
da se s tim čovekom Larč redovno sukobljavao u filozofskim
raspravama.
„Siročići treba da budu usvojeni pre puberteta zato što im je
potreban neko ko će ih voleti i koga će oni voleti, pre nego što
otpočnu onu neophodnu fazu puberteta: a to je neiskrenost“,
tvrdio je Larč u pismu. „Adolescent otkriva da je obmana gotovo
jednako zavodljiva kao seks, a mnogo ju je lakše postići. Možda
je posebno lako obmanuti voljene osobe – osobe koje vas vole
i koje su bar spremne da priznaju postojanje vaše obmane. Ali
ako nikoga ne volite i osećate da niko ne voli vas, niko nema
moć ni da vas povredi tako što će vam skrenuti pažnju da lažete.
Ako siroče niko ne usvoji do doba kada stigne u taj uznemi-
rujući period puberteta, ono će možda nastaviti da obmanjuje
samo sebe, a i druge – zauvek.
U jednom groznom životnom periodu adolescent obma-
njuje samog sebe; veruje da može prevariti čitav svet. Veruje
da je neuništiv. Adolescentu koji je u toj fazi preti opasnost da
nikada ne odraste.“
Naravno, znao je doktor Larč, Homer Vels je bio drugačiji:
njega jesu voleli – sestra Andžela i sestra Edna, kao i doktor
 Tuđa pravila 123

Larč, uprkos svojoj volji – a Homer Vels ne samo da je znao

da ga vole nego je verovatno znao i da on voli te ljude. Njegovo
doba obmane možda bude blaženo kratko.
Meloni je bila savršen primer siročeta u pubertetu koje je
Larč opisao u pismu upućenom u Dom Nove Engleske za male
skitnice12. To je takođe sinulo i Homeru Velsu, koji je pitao
Meloni – pre nego što joj je dao poruku da se njena prošlost
„Ne može naći“ – zašto ona želi da nađe svoju majku.
„Da je ubijem“, odgovorila je Meloni bez oklevanja. „Možda
ću je otrovati, ali ako je manja od mene, ako sam mnogo jača
od nje, a verovatno jesam, onda bih volela da je zadavim.“
„Da je zadaviš“, ponovio je Homer Vels pošto nije mogao
da se savlada.
„Zašto?“, upitala ga je Meloni. „Šta bi ti uradio da nađeš
svoju majku?“
„Ne znam“, odgovorio je on. „Možda bih je nešto pitao.“
„Nešto bi je pitao!“, rekla je Meloni. Homer u Meloninom
glasu nije čuo takav prezir još od njene reakcije na „sunčev
sjaj“ Džejn Ejr.
Homer je znao da njegova jednostavna poruka „Ne može
se naći“ nju nikada neće zadovoljiti, mada je Homeru, kao i
obično, doktor Larč bio ubedljiv. Homer je takođe nešto krio;
i dalje je pomalo obmanjivao i doktora Larča i sebe. Fotogra-
fija žene sa ponijem i dalje je bila stegnuta između dušeka i
opruga kreveta; gotovo je omekšala od dodirivanja. Iskreno,
Homera je obuzelo kajanje. Znao je da ne može da nabavi
Meloninu istoriju a bez nje će mu biti uskraćeno ponijevo
naizgled jedinstveno iskustvo.

„Šta mu to znači ’Ne može se naći’?“, zaurlala je Meloni na

Homera; sedeli su na uleglom tremu zgrade u kojoj su žena i
poni proveli tolike godine. „Hoće da kaže kako on glumi boga,
124 Džon Irving

on ti daje prošlost, ili te je uzima! Ako to nije glumljenje boga,

ne znam šta je!“
Homer Vels je pustio da to prođe. Doktor Larč, znao je
Homer, glumio je boga na druge načine; Homer Vels je oprezno
smatrao da doktor Larč boga glumi prilično dobro.
„Ovde u Sent Klaudsu“, pisao je doktor Larč, „dat mi je izbor
da glumim boga ili da praktično sve prepustim slučajnosti. Po
mom iskustvu, sve je gotovo uvek prepušteno slučajnosti; ljudi
koji veruju u dobro i zlo i koji veruju da dobro treba da pobedi,
moraju paziti na te trenutke kada je moguće glumiti boga – te
trenutke treba da iskoristimo. Neće ih biti mnogo.
Ovde u Sent Klaudsu možda ima više trenutaka koji se mogu
iskoristiti nego što ih čovek nalazi drugde u svetu, ali to je samo
zato što ovde stiže toliko toga što je već prepušteno slučajnosti.“
„Proklet bio!“, zaurlala je Meloni; reka je, međutim, kao i
uvek bila glasna, pusta zgrada je u svoje doba čula i mnogo gore,
a Homer Vels je rešio da pređe i preko te primedbe.
„Prava šteta za tebe, Sunašce“, prasnula je Meloni na njega.
„Zar ne?“, nije odustajala. On se držao na distanci.
„Dakle!“, viknula je – na šta su mejnske šume, preko reke,
uspele da odgovore samo kratkim odjekom „e!“. Digla je tešku
nogu i šutnula čitav deo propalog trema u reku. „Dakle, to je
to!“, uskliknula je Meloni, ali je šuma bila pregusta da bi se čuo
čak i skraćeni odjek „to!“. Mejnske šume, poput Homera Velsa,
pustile su da Melonina primedba prođe. „Gospode!“, viknula
je Meloni, ali šuma nije ponovila ništa; stara zgrada je možda
zaškripala – moguće i uzdahnula. Bilo je teško uništiti tu zgradu;
vreme i drugi vandali već su je uništili; Meloni je tražila delove
zgrade koje bi svejedno mogla da uništi. Homer ju je pratio sa
bezbedne udaljenosti.
„Sunašce“, rekla je Meloni, našavši malo prozorsko okno
koje nije već razbijeno – pa ga je razbila. „Sunašce, mi nemamo
nikoga. A ako mi kažeš da imamo jedno drugo, ubiću te.“
 Tuđa pravila 125

Homeru nije palo na pamet da Meloni nagovesti ni to niti

bilo šta drugo; nastavio je da ćuti.
„Ako mi kažeš da imamo tvog dragog doktora Larča ili ovo
ovde“, rekla je, pa je udarila nogom po podnoj dasci i pokušala
da obema rukama odvoji dasku, „ako mi to kažeš, prvo ću da
te mučim pa tek onda da te ubijem.“
„Dobro“, rekao je Homer Vels.
Držeći dasku obema rukama, Meloni je nasrnula na ogradu
glavnih stepenica; ogradu je lako slomila, ali je potporni stub,
na kome je stajala čitava ograda u prizemlju, ostao da stoji.
Meloni je ispustila dasku i zagrlila stub.
„Majku ti tvoju!“, zaurlala je – na doktora Larča, na svoju
majku, na Sent Klauds, na svet. Oborila je stub na pod; i dalje
je bio povezan sa glavnom potpornom gredom, ispod podnih
dasaka, ali je Meloni zavitlala delom ograde kao motkom sve
dok nije odvojila stub. Kada je pokušala da digne stub i nije
uspela, okrenula se ka Homeru Velsu.
„Zar ne vidiš da mi treba pomoć?“, rekla mu je.
Zajedno su digli stub; upotrebili su ga kao opsadnog ovna
pa su provalili kuhinjski zid.
„Zašto ti nisi besan?“, upitala je Homera. „Šta to nije u redu
s tobom? Nikada nećeš saznati ko ti je ovo uradio! Zar te nije
briga?“
„Ne znam“, rekao je Homer Vels. Zajedno su udarili stu-
bom pravo u neku izgleda veoma važnu gredu; možda je dr-
žala čitav sprat, pomislio je Homer Vels. Udarili su tri puta i
svaki put se odbili nazad; posle četvrtog pokušaja je napukla.
Nešto u zgradi iznad njih kao da se pomerilo. Meloni je pu-
stila svoj deo stuba pa je zagrlila napuklu gredu; pokušala je
da potrči sa stubom, i toliko se zaletela da je preko praga iz-
letela na trem. Jedan sobičak sa sprata propao je u prizemlje,
u kuhinju; kada se to desilo, krov trema se delimično srušio,
a ono što je ostalo od ograde trema propalo je u reku. Čak je
126 Džon Irving

i Meloni delovala impresionirana tolikim uništenjem; uzela

je Homera Velsa za ruku i gotovo nežno ga povela na sprat
– više od pola sprata još je bilo na mestu, između ostalog i
sobičak u kome su poni i žena zabavljali bivšeg drvoseču iz
Sent Klaudsa.
„Pomozi mi“, rekla je Meloni tiho Homeru Velsu. Otišli su
do prozora i zajedno su uspeli da odvoje kapak od jedne šarke
koja ga je držala; gledali su ga kako pada pravo kroz krov trema
i prolazi još i lakše kroz pod trema pre nego što je pljusnuo u
reku. „Nije loše, a?“, upitala je Meloni tupo.
Sela je na dušek gde su bili klečali kada je zmija pala na krov.
„Pomozi mi“, rekla je Meloni ponovo; pokazala je Homeru da
treba da sedne pored nje.
„Pomozi mi, ili ću da pobegnem“, rekla mu je, „pomozi mi
ili ću nekoga da ubijem.“ Te ideje su njoj delovale neodređeno
srodne a možda čak i jednake. Homer je shvatio da njemu
neće biti lako, u slučaju Meloni, „da bude koristan“, ali je ipak
pokušao.
„Nemoj nikog da ubiješ“, rekao je. „Nemoj da pobegneš.“
„A što da ostanem?“, usprotivila se. „Ti nećeš ostati – mislim,
nećeš pobeći, neko će te usvojiti.“
„Neće“, rekao je Homer. „Sem toga, ja ne bih ni išao.“
„Otići ćeš ti“, rekla je Meloni.
„Neću“, rekao je Homer. „Molim te, nemoj da pobegneš –
nemoj nikoga da ubiješ.“
„Ako ostanem, ostaćeš i ti – je l’ to hoćeš da kažeš?“, upitala
ga je Meloni. Je l’ to hoću da kažem?, pomislio je Homer Vels.
Ali Meloni mu, kao i obično, nije dala vremena da razmišlja.
„Obećaj da ćeš ostati koliko ostanem i ja, Sunašce“, rekla je
Meloni. Približila mu se; uzela je njegovu ruku, raširila mu
prste i stavila njegov kažiprst sebi u usta. „Srećni poni“, pro-
šaputala je Meloni, ali Homer Vels nije bio siguran je li poni
baš bio toliko srećan. Stara zgrada je zaječala. Meloni je gurala
 Tuđa pravila 127

prst u usta pa ga vadila. „Obećaj mi da ćeš ostati koliko i ja,

Sunašce“, rekla je.
„Dobro“, rekao je Homer Vels. Ugrizla ga je. „Obećavam“,
rekao je Homer. Još delova sprata propalo je u kuhinju; iskri-
vljeni stubovi koji su držali ono što je preostalo od krova trema
saosećajno su zaječali.
Šta mu je to skrenulo pažnju – kada je Meloni napokon
našla njegov maleni penis i stavila ga sebi u usta? Nije se bojao
da će se stara zgrada srušiti i oboje ih ubiti; to bi bio razuman
strah. Nije mislio o prošlosti dušeka na kome su ležali; prošlost
mu je bila nasilna – čak i po Meloninim merilima. Nije mislio
na svoju izgubljenu prošlost i nije mislio je li to što je sada sa
Meloni izdajstvo doktora Larča ili ne. Delom je Homeru pažnju
skretala buka; čuo se zvuk koji je Meloni stvarala ustima – i
njeno disanje – a onda je tu bilo i njegovo disanje. Čegrtanje
te strasti podsetilo ga je na malog Fazija Stouna i na energiju
onih mehanizama koji su se trudili da ga održe u životu. Kao da
činjenica da tako vlažan, krkljav zvuk pomaže Faziju naglašava
krhkost života.
Homer je tek malo narastao u Meloninim ustima; kada je
počeo da se smanjuje, Meloni je udvostručila napor. Homeru je
pažnju najviše odvlačila fotografija, koju je veoma jasno video.
Video je čak i svetliji pravougaonik na zidu gde je nekada bila.
Ako ga je fotografija, isprva, inspirisala da zamišlja taj čin s Melo-
ni, sada mu je fotografija direktno blokirala sposobnost da nešto
postigne. Ako ga je žena sa fotografije, isprva, ohrabrivala da misli
o Meloni, sada su i žena i Meloni delovale zlostavljano. Ponijeva
surova neosetljivost ostala je ista: neprimerena pasivnost glupe
životinje. Homer je osetio da se smanjio kao nikada pre.
Meloni je bila ponižena; odgurnula ga je. „Nosi se!“, zaurlala
je na njega. „Šta nije u redu s tobom? I nemoj slučajno da si mi
rekao da meni nešto fali!“
„Tako je“, rekao je Homer, „ne fali.“
128 Džon Irving

„Naravno da ne fali!“, viknula je Meloni, ali su joj usne delo-

vale bolno – čak i modro – a u njenim očima je video suze besa.
Cimnula je dušek ispod njega; onda ga je presavila nadvoje i
bacila kroz prozor. Dušek je pao na krov i blokirao pola otvora
od kapka. To kao da je razbesnelo Meloni: što dušek nije odleteo
pravo u reku. Počela je da rastura najbliži krevet, sve vreme
plačući. Homer Vels je ustuknuo, isto kao kada se povukao
od njenog besa zbog „sunčevog sjaja“. Odšunjao se oslabelim
stepeništem; kada je izašao na trem, on je glasno zaškripao i
nagnuo se u pravcu reke, tako da je na tren izgubio ravnotežu.
Čuo je nešto što je zvučalo kao nekoliko kreveta, ili deo zida,
kako pada na krov iznad njega; pobegao je na čistinu. Meloni
ga je sigurno videla kroz prozor na spratu.
„Obećao si mi, Sunašce!“, zaurlala je na njega. „Obećao si da
me nećeš ostaviti! Dokle god ja ostajem, ostaješ i ti!“
„Obećavam!“, viknuo je on njoj, ali se okrenuo i pošao niz
reku, duž obale, nazad u pravcu nastanjenih zgrada Sent Kla-
udsa i sirotišta na brdu iznad reke. Još je bio na obali, blizu
vode, kada je Meloni uspela da otrgne čitav trem (i krov trema
je otpao s njim); stajao je i gledao reklo bi se pola kuće kako
plovi nizvodno. Homer je zamišljao da bi Meloni – ako bude
imala dovoljno vremena – mogla da promeni izgled čitavog
grada. Nije, međutim, ostao da posmatra njen dalji uništilački
rad. Otišao je pravo u svoj krevet u spavaonici odeljenja za
dečake. Digao je dušek; nameravao je da baci fotografiju, ali
nje više nije bilo.
„Nisam ja“, rekao je Fazi Stoun. Mada je bilo podne, Fazi je i
dalje bio u spavaonici, zatočen u svom šatoru punom vlage. To
je značilo, znao je Homer, da je Fazija obuzeo nekakav napad.
Šator je noću bio Fazijev dom, ali kada bi Fazi proveo dan u
šatoru, o šatoru su govorili kao o njegovom „tretmanu“. Takođe
je sve vreme morao da radi ono što je doktor Larč zvao „testo-
vima“, a svakog dana, znali su svi, morao je i da primi injekciju.
 Tuđa pravila 129

Homer je stao pored naprave koja je brektala i huktala i pitao

je Fazija Stouna gde je fotografija. Homer je saznao da se Džon
Vilbur tako temeljno popišao u krevet da mu je sestra Andžela
rekla da legne na Homerov krevet dok ona zameni upropašćeni
dušek. Džon Vilbur je našao fotografiju; pokazao ju je Faziju i
nekolicini dečaka koji su bili u blizini – među njima i Vilburu
Volšu i Snouiju Medouzu; Snoui se ispovraćao.
„Šta se onda desilo?“, upitao je Homer Fazija, kome je već
ponestalo daha. Fazi je imao devet godina; pored Homera Velsa,
bio je najstarije siroče u odeljenju za dečake. Fazi je rekao da
se sestra Andžela vratila sa novim dušekom za Džona Vilbura
pa je i ona videla fotografiju; naravno da ju je oduzela. Džon
Vilbur joj je, naravno, rekao gde ju je našao. Sada ju je već, znao
je Homer, sigurno videla i sestra Edna, a video ju je i doktor
Larč. Homer je pomislio da nađe Džona Vilbura i da ga udari,
ali je ovaj bio previše mali – samo bi se upiškio; to bi bio novi
dokaz protiv Homera.
„Ali šta je to bilo?“, hukćući je upitao Fazi Stoun Homera.
„Zar nisi video?“, rekao je Homer.
„Video sam, ali šta je to bilo?“, ponovio je Fazi. Izgledao je
istinski preplašeno.
Snoui Medouz je mislio da to žena jede ponijeva creva, obja-
snio je Fazi; Vilbur Volš je pobegao. Džon Vilbur je verovatno
još piškio, pomislio je Homer Vels. „Šta su to radili?“, moljakao
ga je Fazi Stoun. „Ona žena“, rekao je Fazi hukćući, „kako je to
mogla? Kako je disala?“, upitao je Fazi bez daha. Teško je šištao
kada ga je Homer ostavio. Fazi je na dnevnom svetlu izgledao
gotovo providno, kao da – ako ga dignete na dovoljno jak izvor
svetla – možete videti pravo kroz njega, videti sve njegove sla-
bašne organe kako rade da ga spasu.
Doktor Larč nije bio u kancelariji sestre Andžele, gde je
Homer očekivao da će ga naći; Homeru je bilo drago što sestra
Edna i sestra Andžela nisu u blizini; bilo bi ga posebno sramota
130 Džon Irving

da naiđe na njih. Ispred ulaza u bolnicu video je sestru Andže-

lu kako razgovara sa čovekom koji je odnosio smeće. Tema
razgovora bio je stari dušek Džona Vilbura. Homer je otišao u
dispanzer da vidi je li doktor Larč tamo.
To je bio prilično naporan dan za doktora Larča, koji se
pružio na svom bolničkom krevetu u dispanzeru sa kupom od
gaze koja je bila natopljenija etrom nego obično. Vesti o van-
dalizmu u takozvanom hotelu za drvoseče uznemirile su Larča
manje nego neke varošane koji su videli šta su uradili Homer i
Meloni – uglavnom Meloni, bio je siguran doktor Larč. Čemu
služe napuštene zgrade, pitao se doktor Larč, ako ne da se deca
u njima bar malo vandalski ponašaju? Vest da je pola zgrade
otplovilo niz reku sigurno je bila preuveličana.
Udahnuo je i pomislio na ono što ga je istinski uznemirilo:
na onu fotografiju. Na onu ženu i ponija.
Larču nije smetalo što Homer Vels ima tu sliku; takve stvari
zanimaju pubertetlije. Larč je znao da je Homer nikada ne bi
pokazao mlađim dečacima; to što je Homer čuvao takvu foto-
grafiju značilo je da je došlo vreme da Homer dobije ozbiljnije
dužnosti, za odrasle. Vreme je za sledeći korak u njegovom
školovanju.
A sama fotografija nije na Larča delovala toliko uznemiruju-
će. Ipak je on nekada radio u Južnom kraju. Takvih fotografija
bilo je na sve strane; u doba kada je Vilbur Larč radio u Boston-
skom porodilištu, koštale su deset centi komad.
Larča je, međutim, mučila konkretna žena na fotografiji;
odmah je prepoznao hrabru kćerku gospođe Ims. Larč je te
nadute obraze video i ranije – ona je oduvek pušila cigaru, nije
joj bilo strano da u usta gura gadne stvari. A kada su je doveli
kod njega sa akutnim peritonitisom, koji je bio posledica ko zna
kakvih nepojmljivih povreda koje je pretrpela u „Pored Hariso-
na“ – i tada su joj se oči iskolačile. Pogled na fotografiju naveo je
Larča da pomisli na život kakav je ona sigurno vodila; podsetio
 Tuđa pravila 131

ga je, takođe, da je mogao da ublaži bol tog života – bar malo

– tako što će joj izvesti abortus. Fotografija je podsetila Larča
na život koji je mogao – makar samo privremeno – da spase.
Tragična kćerka gospođe Ims mogla je biti prva pacijentkinja
kojoj je izveo abortus.
Vilbur Larč je pogledao fotografiju pa se zapitao je li kćer-
ka gospođe Ims dovoljno plaćena za poziranje s ponijem da
bi imala da plati abortus u „Pored Harisona“. Verovatno nije,
zaključio je – fotografija čak nije ni bila posebno dobra. Osoba
koja ih je postavila za sliku nije pazila na čudesnu, tamnu
pletenicu mlade žene; mogla je da joj je prebaci preko ramena
ili čak da pusti da se pruži pored grudi, gde bi tama pletenice
naglasila belinu puti. Mogla je biti i zabačena pravo pozadi,
iza glave, čime bi se bar naglasile njena neobična debljina i
dužina. Očigledno da niko nije razmišljao o pletenici. Pružala
se pored lica kćerke gospođe Ims, sklupčana u senci koju je
bacala jedna snažna, kratka, čupava ponijeva noga. Pletenica
je na fotografiji bila izgubljena; morali ste da poznajete kćerku
gospođe Ims da biste znali šta je taj tamni obris pored njenog
iskrivljenog lica.
„Izvini“, rekao je doktor Larč i udahnuo. Kćerka gospođe
Ims nije odgovorila, tako da je to ponovio: „Izvini.“ Izdahnuo
je. Učinilo mu se da je čuje kako ga doziva.
„Doktore Larče!“
„Rimuje se sa skrims“, prošaputao je Vilbur Larč. Udahnuo
je najdublje što je mogao. Ruka mu više nije dodirivala kupu i
ova se otkotrljala sa njegovog lica i pala pod krevet.
„Doktore Larče?“, ponovio je Homer Vels. Miris etra mu se
činio neobično snažan, i prošao je kroz lavirint medicinskih
vitrina da vidi je li doktor Larč na svom krevetu.
„Uradi nešto il’ se gubi!“, čuo je doktora Larča kako kaže
(udisanje, izdisanje). „Žao mi je“, rekao je doktor Larč kada je
video Homera pored svog kreveta. Prebrzo se pridigao; osetio
132 Džon Irving

je snažnu vrtoglavicu; soba se zavrtela oko njega. „Žao mi je“,

ponovio je.
„U redu je“, rekao je Homer Vels. „Izvinite što sam vas
probudio.“
„Rimuje se sa skrims“, rekao je Vilbur Larč.
„Molim?“, rekao je Homer Vels.
U zatvorenom dispanzeru, mirišljava kuglica naftalina oda-
šiljala je svoje nevidljive poruke.
„Sedi, Homere“, rekao je doktor Larč, koji je shvatio da
Homer već sedi pored njega na krevetu. Larč je zažalio što mu
u glavi nije bistrije; znao je da je ovo za dečaka važan sukob.
Homer je očekivao ukor, i to nedvosmisleno, ali se Larč bojao
da trenutno nije u stanju da zvuči sasvim nedvosmisleno.
„Vandalizam!“, počeo je Larč. „Pornografija!“ E to je početak,
pomislio je, ali je dečak koji je sedeo pored njega samo strplji-
vo slušao. Larč je udahnuo, nadao se, čistiji vazduh; vazduh u
dispanzeru i dalje je bio pun etra; vazduh u neposrednoj blizini
bio je na smenu pospan i iskričav od zvezdica.
„Vandalizam je jedno, Homere“, rekao je Larč. „A porno-
grafija – nešto sasvim drugo.“
„Tako je“, rekao je Homer Vels, koji je svakog dana odrastao
i učio ponešto novo.
„Za naš odnos je bitnije, Homere, to što si me obmanjivao.
Je li tako?“
„Tako je“, rekao je Homer.
„Dobro“, rekao je Larč.
Zvezdice su toliko blistavo iskrile na tavanici dispanzera da
je doktor Larč na tren pomislio kako se njihov dijalog odvija pod
noćnim nebom. Zabacio je glavu unazad, da izbegne isparenja,
ali je izgubio ravnotežu i pao nazad na krevet.
„Dobro ste?“, upitao ga je Homer.
„Odlično!“, zagrmeo je Larč srdačno. Onda je počeo da se
smeje.
 Tuđa pravila 133

Tada je Homer Vels prvi put čuo doktora Larča da se smeje.

„Slušaj, Homere“, rekao je doktor Larč, ali se kikotao. „Ako si
dovoljno odrastao da vandalizuješ čitave zgrade i da masturbiraš
na slike žena kako puše poniju, dovoljno si odrastao i da mi budeš
asistent!“ To je Larču zazvučalo toliko smešno da se presamitio na
krevetu. I Homer je mislio da je smešno to reći, pa se osmehnuo.
„Još ne kapiraš, je li?“, upitao je Larč, i dalje se kikoćući. „Ne
kapiraš šta hoću da kažem.“ Legao je na leđa i mahnuo stopalima
dok je zvezdano nebo kružilo iznad njega. „Naučiću te hirurgiji!“,
viknuo je Larč Homeru, na šta je obojicu obuzeo smeh do suza.
„Akušerska procedura, Homere“, rekao je Larč; sada je i Homer
pao na krevet. „Božji posao i đavolji posao, Homere!“, rekao je
Larč, podvriskujući od smeha. „Čitav posao!“, zaurlao je. Homer
se od silnog smeha zakašljao. Iznenadio se kada je Larč – poput
mađioničara – izvadio fotografiju sa ženom i ponijem pa mu je
mahnuo njome ispred nosa. „Ako si dovoljno odrastao da ovo
uopšte pogledaš“, rekao je Larč, „dovoljno si odrastao i za odrasle
poslove!“ Na to je Larč počeo toliko da se cepa od smeha da je
morao da fotografiju dâ Homeru Velsu, inače bi mu ispala.
„Slušaj, Homere“, rekao je Larč. „Završićeš studije medicine
pre nego što počneš srednju školu!“ To je Homeru bilo posebno
smešno, ali se doktor Larč iznenada uozbiljio. Uzeo je fotografiju
iz Homerovih ruku. „Gledaj ovo“, naredio je. Sedeli su na ivici
kreveta i Larč je mirno držao fotografiju na kolenu. „Pokazaću
ti nešto što ne znaš. Gledaj!“, rekao je i pokazao pletenicu, zaklo-
njenu u senci ponijeve noge. „Šta je to?“, upitao je Homera Velsa.
„Vi pubertetlije mislite da sve znate“, rekao je Larč preteći. Homer
je čuo nov prizvuk u njegovom glasu; dobro je pazio na taj deo
slike koji nikada ranije nije posmatrao – možda mrlja na tepihu
ili lokva krvi iz ženinog uha?
„Dakle?“, upitao je Larč. „Toga nema u Davidu Koperfildu.
Nema ni u Džejn Ejr – toga što moraš da znaš“, dodao je gotovo
zlobno.
134 Džon Irving

Medicinski ton razgovora ubedio je Homera Velsa da to na

fotografiji jeste lokva krvi – da samo doktor može da je tako
precizno prepozna. „Krv“, rekao je Homer. „Žena krvari.“ Larč
je sa fotografijom otrčao do lampe na pultu dispanzera.
„Krv?“, rekao je Larč. „Krv!“ Pregledao je čitavu fotografi-
ju. „Nije to krv, budalo! To je pletenica!“ Ponovo je pokazao
fotografiju Homeru Velsu; to će biti Homerov poslednji pogled
na nju, mada će je doktor Larč često gledati. Držaće je među
stranicama Kratke istorije Sent Klaudsa; nije je sačuvao iz por-
nografskog interesa, već zato što ga je podsećala na ženu kojoj
je dvaput naneo nepravdu. Spavao je s njenom majkom pred
njom i nije joj pružio uslugu koju je s punim pravom zatražila.
Prema njoj nije postupio kao istinski doktor i želeo je da je
upamti. Zbog toga što je morao da je pamti s penisom ponija
u ustima, doktor Larč je sve greške morao da oseća mnogo
snažnije; Larč je voleo da bude tako.
On je bio strog čovek – i prema sebi.
Prema Homeru Velsu je zauzeo stroži stav nego što su nje-
gova smešna obećanja isprva nagovestila – učenje Homera
„poslu“, kako se izrazio, nije bilo toliko zabavno. Hirurgija,
akušerski postupci – čak i normalan porođaj, čak i standar-
dna dilatacija i kiretaža13 – zahtevali su obimno predznanje i
pripremu.
„Misliš da je teško videti ženu sa ponijem penisa u ustima,
Homere?“, upitao ga je Larč sutradan – kada nije bio pod dej-
stvom etra. „Trebalo bi da vidiš nešto što je teže razumeti od
toga. Evo“, rekao je Larč i pružio Homeru raskupusan primerak
Grejove anatomije, „pogledaj ovo. Listaj je tri ili četiri puta
dnevno i svake noći. Zaboravi na penise ponija i nauči ovo.“14
„Ovde u Sent Klaudsu“, pisao je doktor Vilbur Larč, „nisam
često koristio Grejovu anatomiju; ali u Francuskoj, u Prvom
svetskom ratu, koristio sam je svaki dan. Ona mi je tamo bila
jedini atlas.“
 Tuđa pravila 135

Larč je takođe dao Homeru svoj lični priručnik za akušerske

procedure, svoje beležnice sa studija i sa specijalizacije; počeo je
sa predavanjima iz hemije i standardnim udžbenikom. Odvojio
je kutak u dispanzeru za nekoliko jednostavnih eksperimenata
iz bakteriologije, mada je pogled na Petrijeve posude izazvao
u Larču jasne uspomene na bol; nije voleo svet koji se vidi pod
mikroskopom. Larč takođe nije voleo Meloni – tačnije, nije
voleo što je Homer Vels toliko opčinjen njom. Larč je pretpo-
stavljao da su spavali; pretpostavio je da je Homer već imao
seksualno iskustvo sa Meloni, što je bila istina, i da ga ona sada
prisiljava da nastavi, što nije bio slučaj. S vremenom će početi
da spavaju, mada će to više biti stvar rutine, i ta Homerova
opčinjenost Meloni koju je doktor Larč zamišljao bila je u rav-
noteži sa Meloninom opčinjenošću Homerom (Homerovim
obećanjem, za koje Larč nije mogao da zna). Smatrao je da je
Meloni odgovornost gospođe Grogan i nije bio svestan kako
njegova odgovornost za Homera Velsa može da oslabi druge
njegove odgovornosti.
Poslao je Homera na reku da uhvati žabu; onda mu je dao
da je secira, mada Grejova anatomija nije bila dovoljna da se
objasni sve unutar žabe. Bio je to prvi Homerov odlazak na
reku otkako je pobegao od Meloninog uništavanja takozvanog
hotela za drvoseče, i Homer je zaista bio zadivljen kada je video
da pola zgrade više ne postoji.
Homer je takođe bio zadivljen i prvim porođajem kojem
je prisustvovao – ne toliko nekom posebnom veštinom koju je
porođaj zahtevao od doktora Larča, a ni formalnim, efikasnim
postupcima sestre Andžele i sestre Edne. Homera je pre svega
zadivio proces koji je već uveliko počeo i pre zahvata doktora
Larča: Homera je zadivilo što se toliko toga potpuno prirodno
desilo ženi i njenom detetu – pravilni ritam trudova (po njemu
je mogao da se navije sat), snaga ženskih mišića, žurba deteta da
dođe na svet. U svemu tome je za Homera Velsa najneprirodnije
136 Džon Irving

bilo koliko je novorođenče očigledno doživelo kao neprijatelj-

sko to okruženje u kome je prvi put ispunilo pluća – koliko
je neprijateljski, mada ne i dosadan, novi svet za dete koje bi
možda izabralo (da mu je dato da bira) da ostane tamo gde
je. To nije loša reakcija, primetila bi možda Meloni da je bila
prisutna. Koliko god Homer uživao u seksu sa Meloni, smetalo
mu je što je taj čin proizvoljniji od porođaja.
Kada je Homer išao u odeljenje za devojčice da čita Džejn
Ejr, Meloni mu je delovala potišteno, ne poraženo niti čak pomi-
reno sa sudbinom; kao da se nešto u njoj iscrplo, da se nešto u
njenom izgledu istrošilo. Ispostavilo se da nije bila u pravu i da
njena prošlost nije u rukama doktora Larča – a ljudi se umore
kada se ispostavi da nisu u pravu u vezi sa nečim važnim. Bila
je i ponižena – zato što se penis malog Homera Velsa onako
brzo skupio a onda i zato što je Homer veoma brzo počeo da
seks sa njom doživljava zdravo za gotovo. A takođe, mislio je
Homer, sigurno je i fizički umorna – ipak je potpuno sama
uništila popriličan deo ljudskom rukom izgrađene istorije Sent
Klaudsa. Polovinu jedne zgrade je gurnula u tok vremena. Imala
je pravo da izgleda iscrpeno, mislio je Homer Vels.
Homeru se nešto činilo drugačije i u načinu na koji je čitao
Džejn Ejr – kao da na tu ili na svaku drugu priču utiču nedavna
iskustva iz njegovog života: žena sa penisom ponija u ustima,
njegov prvi seksualni neuspeh, njegov prvi rutinski seks, Grejo-
va anatomija i prisustvo porođaju. Sa više razumevanja je čitao
o Džejninim strepnjama, koje su mu pre delovale dosadno.
Džejn je imala prava da brine, mislio je.
Bila je nesrećna slučajnost – posle onoga što su on i Meloni
zajedno prošli – što je na sredini Desetog poglavlja naišao na
odlomak u kome Džejn zamišlja kako bi bilo otići iz sirotišta,
gde shvata da je pravi svet „širok“ i da samo njeno postojanje
„nije dovoljno“. Da li se Homeru samo pričinilo da je u odeljenju
za devojčice zavladalo nekakvo novo poštovanje dok je čitao taj
 Tuđa pravila 137

odeljak – da je posebno Meloni delovala kao da pažljivo sluša

reči, kao da ih prvi put čuje? A onda je stigao do ove rečenice:

U jednom popodnevu sam se umorila od osmogodišnje

rutine.

Kada je to pročitao, osušila su mu se usta; morao je da pro-

guta, zbog čega je rečenica bila naglašenija nego što je želeo.
Kada je pokušao da nastavi, Meloni ga je zaustavila.
„Šta je to bilo? Pročitaj ponovo, Sunašce.“
„’U jednom popodnevu sam se umorila od osmogodišnje
rutine’“, pročitao je Homer Vels naglas.
„Tačno znam kako se osećala“, rekla je Meloni jetko ali tiho.
„Boli me što čujem da to govoriš, Meloni“, izustila je tiho
gospođa Grogan.
„Tačno znam kako se osećala!“, ponovila je Meloni. „A znaš i
ti, Sunašce!“, dodala je. „Mala Džejn bi trebalo da proba petnaest
ili šesnaest ili sedamnaest godina“, nastavila je Meloni glasno.
„Trebalo bi to da proba pa da vidi hoće li se ’umoriti’ od te
rutine!“
„Samo ćeš sebi da naudiš, draga, ako tako nastaviš“, rekla
je gospođa Grogan. I zaista, to je zvučalo tačno; Meloni je pla-
kala. Ona je bila toliko krupna devojka – da stavi glavu u krilo
gospođe Grogan i da je pusti da joj miluje kosu – ali je nastavila
da tiho plače. Gospođa Grogan nije pamtila kada joj je posle-
dnji put Meloni stavila glavu u krilo. Homer je video pogled
gospođe Grogan: pokazala mu je da treba da ode. To nije bio
kraj poglavlja, čak ni kraj scene, pa čak ni pasusa. Trebalo je da
čita još; sledeća rečenica je počinjala:

Želela sam slobodu...

138 Džon Irving

Međutim, bilo bi surovo nastaviti. Džejn Ejr je već rekla

šta je htela. Homer i Meloni su već doživeli nekoliko takvih
popodneva – tih dana koji vas umore od čitavog života!
Te noći u vazduhu između odeljenja za devojčice i dečake
nije bilo mirisa i prošlosti. Napolju je bilo prosto mračno.
Kada se vratio u odeljenje za dečake, sestra Andžela mu je
rekla da je Džon Vilbur otišao – usvojen je!
„Fina porodica“, rekla je srećno sestra Andžela Homeru.
„Otac je nekada piškio u krevet. Imaće mnogo razumevanja.“
Doktor Larč je imao običaj da kada nekoga usvoje malo
promeni redovni noćni blagoslov dečacima. Pre nego što će
ih osloviti sa „prinčevi Mejna“ i sa „kraljevi Nove Engleske“,
počeo bi čudno formalnom izjavom.
„Budimo srećni zbog Džona Vilbura“, rekao je Vilbur Larč.
„On je našao porodicu. Laku noć, Džone“, rekao je doktor Larč,
i dečaci su prošaputali za njim:
„Laku noć, Džone!“
„Laku noć, Džone Vilbure.“
A doktor Larč bi zastao s poštovanjem, pre nego što bi izgo-
vorio uobičajeno: „Laku noć, prinčevi Mejna, kraljevi Nove
Engleske!“
Homer Vels je na svetlosti sveće kratko zavirio u Grejovu
anatomiju pre nego što je pokušao da zaspi. U noći nije nedosta-
jalo samo piškenje Džona Vilbura; još je nešto nestalo. Homeru
je trebalo neko vreme da shvati čega to nema; zbog tišine je na
kraju shvatio da Fazi Stoun i njegov bučni aparat više nisu tu.
Izgleda da je napravu za disanje – i Fazija – trebalo pažljivije
posmatrati pa ih je doktor Larč prebacio u privatnu sobu, pored
ambulante, gde će sestra Edna i sestra Andžela moći da bolje
neguju Fazija.
Homer Vels će tek pošto stekne izvesno iskustvo sa dilataci-
jom i kiretažom shvatiti na šta je ličio Fazi Stoun: izgledao je kao
embrion – Fazi Stoun je izgledao kao fetus koji hoda i govori.
 Tuđa pravila 139

Koža mu je bila gotovo providna i delovao je nekako zgrčeno;

izgledao je posebno ranjivo. Kao da još nije živ, već je i dalje u
nekoj fazi razvoja koja bi zapravo trebalo da se odvija u materici.
Doktor Larč je rekao Homeru da je Fazi rođen pre vremena –
da se Fazijeva pluća nikada nisu pravilno razvila. Homer neće
imati predstavu šta to tačno znači sve dok se ne bude suočio
sa nekoliko prepoznatljivih delova prilikom prvog posmatranja
standardne procedure za uklanjanje proizvoda začeća.
„Slušaš li ti mene, Homere?“, upitao je Vilbur Larč pošto je
postupak bio gotov.
„Da“, rekao je Homer.
„Ne kažem da je to ispravno, shvataš? Kažem da je to njen
izbor – da je to ženin izbor. Ona ima prava na izbor, razumeš?“,
upitao je Larč.
„Tako je“, rekao je Homer Vels.
Pošto nije mogao da zaspi, razmišljao je o Faziju Stounu.
Kada je Homer sišao u privatnu sobu, pored ambulante, nije
čuo aparat za disanje. Stajao je veoma mirno i osluškivao; uvek
je mogao da prati Fazija po njegovom zvuku – pluća, točak za
vodu i ventilator – ali ga je tišina koju je čuo više zaprepastila
nego zvuk one zmije kada je pala na krov dok mu je prst bio u
Meloninim ustima.
Sirota Meloni, pomislio je. Sada je slušala Džejn Ejr kao
da joj to neko priča njenu životnu priču, a Homeru Velsu se
obraćala jedino da ga podseti na datu reč. („Nećeš otići odavde
pre mene, sećaš se? Obećao si.“)
„Gde je on?“, upitao je Homer doktora Larča. „Gde je Fazi?“
Doktor Larč je sedeo za pisaćom mašinom u kancelariji
sestre Andžele, gde je sedeo – dokasno – gotovo svake noći.
„Razmišljao sam kako najbolje da ti kažem“, rekao je Larč.
„Rekli ste da sam ja vaš učenik, je li tako?“, upitao ga je
Homer. „Ako je to istina, onda treba da mi kažete. Ako me
učite, onda ništa ne smete da izostavite. Je li tako?“
140 Džon Irving

„Tako je, Homere“, složio se doktor Larč. Kako se samo

momak promenio! Kako čovek obeležava protok vremena u
sirotištu? Zašto Larč nije primetio da Homer Vels mora da se
brije? Zašto ga Larč nije naučio kako se to radi? Ja sam odgo-
voran za sve, ako sam za nešto uopšte odgovoran, podsetio je
Larč samog sebe.
„Fazijeva pluća nisu bila dovoljno snažna, Homere“, rekao
je doktor Larč. „Nikada se nisu pravilno razvila. Bio je osetljiv
na svaku infekciju disajnih puteva koju sam u životu sreo.“
Homer Vels se na to nije osvrnuo. Bilo mu je žao što je
Fazi video fotografiju. Homer je odrastao; počinjao je da oseća
odgovornost za neke stvari. Ta fotografija je uznemirila Fazija
Stouna; Homer, pa čak ni doktor Larč, nisu mogli ništa da urade
za Fazijeva pluća, ali fotografija nije bila neophodna.
„Šta ćete reći mališanima?“, upitao je Homer doktora Larča.
Vilbur Larč je pogledao Homera; bože, kako mu se dopalo
to što je video! Ponosio se kao otac i nije mu bilo teško da
progovori. Njegova naklonost prema Homeru Velsu omamila
ga je doslovno kao etar. „Šta ti misliš da bi trebalo da kažem?“,
upitao je doktor Larč.
Bila je to prva Homerova odluka kao odraslog čoveka.
Veoma je pažljivo razmislio o njoj. Godine 193_ bilo mu je
gotovo šesnaest. Počinjao je da uči za doktora u vreme kada
je većina njegovih vršnjaka učila da vozi auto. Homer još nije
naučio da vozi auto; Vilbur Larč nikada nije naučio da vozi
auto.
„Mislim“, rekao je Homer Vels, „da bi mališanima trebalo
da kažete ono što im obično govorite. Trebalo bi da im kažete
da su Fazija usvojili.“
Vilbur Larč je pažljivo posmatrao Homera. U Kratkoj istoriji
Sent Klaudsa zapisaće: „Kako mi je očinstvo užasno! Osećanja
koja ono budi u čoveku: u potpunosti uništavaju objektivnost,
krše osećanje za fer-plej. Bojim se da sam naterao Homera Velsa
 Tuđa pravila 141

da preskoči detinjstvo – brinem da je apsolutno preskočio da

bude dete! Ali mnogim siročićima je lakše da u potpunosti
preskoče detinjstvo nego da se u njega upuste kao siročići. Ako
sam pomogao Homeru Velsu da preskoči detinjstvo, jesam li mu
pomogao da preskoči nešto loše? Prokleta konfuzija očinskih
osećanja! Ako volite nekoga kao roditelj, možete stvoriti oblak
koji će od vas sakriti ispravne postupke.“ Kada je napisao tu
rečenicu, Vilbur Larč je video oblak koji nastaje u fotografskom
studiju, oblak koji je toliko lažno uokvirio fotografiju kćer-
ke gospođe Ims sa ponijem; bacio se na pasus o „oblacima“.
(Užasne vremenske prilike u unutrašnjosti Mejna; „oblaci Sent
Klaudsa“ i tako dalje.)
Kada je Homer Vels predložio doktoru Larču da kaže mali-
šanima kako je Fazi Stoun usvojen, Larč je znao da je Homer
u pravu; oko te odluke nije bilo oblaka. Vilbur Larč je sledeće
noći poslušao savet svog mladog učenika. Možda zato što je
lagao, poremetio je rutinu. Umesto da počne sa objavom o
Faziju Stounu, prvo je izgovorio uobičajeni blagoslov, sve je
uradio naopako.
„Laku noć, prinčevi Mejna, kraljevi Nove Engleske!“, obra-
tio im se doktor Larč u tami. Onda se prisetio šta je trebalo da
kaže. „Oh!“, rekao je zapanjeno, zbog čega je jedno malo siroče
preplašeno skočilo u krevetu.
„Šta se desilo?“, zavapio je Snoui Medouz, koji je večito
povraćao; nije povraćao samo kada bi video sliku žene sa, kako
je mislio, ponijevim crevima u ustima.
„Sve je u redu!“, rekao je doktor Larč srdačno, ali je sve
dečake u sobi obuzela strepnja. U toj nervoznoj atmosferi Larč
je pokušao da kaže nešto obično o neobičnom. „Budimo srećni
zbog Fazija Stouna“, rekao je doktor Larč. Homer Vels je shvatio
šta zapravo znači kada se kaže da se ne čuje ni muva u letu.
„Fazi Stoun je našao dobru porodicu“, rekao je doktor Larč.
„Laku noć, Fazi.“
142 Džon Irving

„Laku noć, Fazi!“, rekao je neko. Homer Vels je, među-

tim, čuo stanku u vazduhu; sve je bilo naopačke i nisu svi bili
ubeđeni.
„Laku noć, Fazi!“, rekao je Homer Vels odlučno i nekoliko
glasića je to ponovilo za njim.
„Laku noć, Fazi!“
„Laku noć, Fazi Stoune!“
Homer Vels je takođe saznao šta znači kada je tišina zaglu-
šujuća. Pošto je doktor Larč otišao, mali Snoui Medouz je prvi
progovorio.
„Homere?“, rekao je Snoui.
„Ovde sam“, rekao je Homer Vels u mraku.
„Kako bi neko mogao da usvoji Fazija Stouna, Homere?“,
upitao je Snoui Medouz.
„Ko bi to uradio?“, upitao je mali Vilbur Volš.
„Neko ko ima bolji aparat“, rekao je Homer Vels. „Neko ko
ima bolji aparat za disanje od onoga koji je doktor Larč napra-
vio za Fazija. To je jedna porodica koja zna sve o aparatima za
disanje. To je njihov porodični biznis“, dodao je. „Aparati za
disanje.“
„Blago Faziju!“, rekao je neko zadivljeno.
Homer je znao da ih je ubedio kada je Snoui Medouz rekao:
„Laku noć, Fazi.“
Homer Vels, koji još nije napunio šesnaest godina – učenik
za doktora, prekaljeni nesaničar – otišao je dole do reke koja je
odnela toliko delova istorije Sent Klaudsa. Buka reke je prijala
Homeru, te noći mu je više prijala od tišine spavaonice. Stajao
je na obali gde je nekada bio hotel za drvoseče, gde je video
sokola kako stiže sa neba brže nego što zmija može da otpliva
od obale – a zmija je bila veoma brza.
Da je Vilbur Larč video Homera tu, zabrinuo bi se zato što
se dečak – prerano – oprašta sa detinjstvom. Doktor Larč je,
 Tuđa pravila 143

međutim, imao etar da mu pomogne da zaspi, a Homer Vels

nije imao lek za svoju nesanicu.
„Laku noć, Fazi“, rekao je Homer preko reke. Mejnske šume
su, kao i uvek, ignorisale te reči, ali je Homer zahtevao da ga
neko čuje. „Laku noć, Fazi!“, viknuo je na sav glas. A onda gla-
snije: „Laku noć, Fazi!“ Vikao je i vikao – odrasli momak čija
je dreka nekada bila legenda uzvodno u Tri Majl Folsu.
„Laku noć, Fazi Stoune!“
 4

Mladi doktor Vels

„Drugde u svetu“, pisao je Vilbur Larč, „postoji ono što se zove

’društvo’. Ovde u Sent Klaudsu mi nemamo društvo – nema
izbora, nema poređenja šta je bolje a šta gore koja su goto-
vo neprekidna u svakoj zajednici. Ovde je jednostavnije, zato
što su izbori i poređenja ili očigledni ili nepostojeći. Ali zato
što imamo toliko malo opcija, siročići očajnički žele da upo-
znaju društvo – bilo kakvo društvo, sa što više intriga, sa što
više glasina. Ako mu se pruži prilika, siroče će prosto skoči-
ti u društvo – kao što vidra skače u vodu.“
Vilbur Larč je zapravo mislio, kada je pisao o „opcijama“,
da Homer Vels nije imao izbora ni u vezi sa svojim školo-
vanjem ni u vezi sa Meloni. On i Meloni su bili osuđeni da
postanu nekakav par, zato što nije bilo nikoga drugog sa kim
bi mogli da se spare. U društvu bi bilo bitno jesu li oni jedno
za drugo; u Sent Klaudsu nije bilo bitno što oni nisu jedno
za drugo. A pošto je Homer iscrpao resurse traljavih tutora
koje je angažovao Sent Klauds, šta je drugo mogao da uči,
sem medicine? Konkretno – ginekologije. I ono što je dok-
toru Larču bilo najjednostavnije da mu pokazuje: dilataciju
i kiretažu.
 Tuđa pravila 145

Homer Vels je beleške hvatao i čuvao u jednoj Larčovoj staroj

svesci sa fakulteta; Larč je beleške pisao zbijeno – bilo je mnogo
mesta. Po Larčovom mišljenju, nije bilo potrebe da Homer ima
sopstvenu svesku. Trebalo je samo da se osvrne oko sebe pa da
vidi kolika je cena papira. Drveća više nije bilo; zamenili su ga
siročići – sve zbog papira.
Pod naslovom „D i K“ Homer je pisao: „Žena je najsigurnija
kada su joj noge na naslonima.“ Po postupku doktora Larča,
takođe su je i brijali.
„VAGINALNA oblast priprema se ANTISEPTIČNIM RA-
STVOROM“, pisao je Homer Vels; mnogo je pisao VELIKIM
SLOVIMA – to je imalo veze sa njegovom navikom da ponavlja
krajeve rečenica, ili najvažnije reči. „MATERICA se pregleda da
bi se procenila njena veličina. Jedna ruka se stavlja na TRBUŠNI
ZID; dva ili tri prsta druge ruke su u VAGINI. VAGINALNI
SPEKULUM, koji izgleda kao pačji kljun, umeće se u VAGINU
– kroz koju se vidi GRLIĆ MATERICE. (GRLIĆ MATERICE,
pisao je u zagradama, kao da sam sebe podseća, „jeste deo do-
njeg, stegnutog kraja MATERICE.) Otvor u sredini GRLIĆA je
ulaz u MATERICU. Izgleda kao bombona lajfsever od višnje. U
TRUDNOĆI je GRLIĆ MATERICE natečen i sjajan.
Pomoću niza METALNIH DILATATORA, GRLIĆ MATE-
RICE se širi da bi u njega mogao da uđe FORCEPS. To su klešta
pomoću kojih doktor hvata ono što se nalazi unutar MATERI-
CE. Onda vadi ono što može.“
A to su (na to je Homer mislio) krv i sluz. To je zvao „pro-
izvodi začeća“.
„Pomoću KIRETE“, beležio je Homer, „ZID MATERICE se
čisti struganjem. Znamo da je čist kada čujemo škripav zvuk.“15
I to je bilo sve što je pisalo u svesci u vezi sa dilatacijom i
postupkom kiretaže. Homer je o toj proceduri dodao samo još
ovo: „MATERICA o kojoj se čita u literaturi je onaj deo GENI-
TALNOG TRAKTA u koji se usađuje OPLOĐENA JAJNA
146 Džon Irving

ĆELIJA.“ Na margini te beleške u svesci bio je upisan broj stra-

nice Grejove anatomije gde počinje odeljak „Ženski reproduk-
tivni organi“, gde se mogu naći najkorisnije ilustracije i opisi.
Godine 194_, Homer Vels (koji još nije napunio dvade-
set godina) pomogao je kod nebrojenih porođaja i četvrtine
tog broja abortusa; i sam je na svet doneo mnogo dece, uvek
u prisustvu doktora Larča, ali Larč nije dozvolio Homeru da
radi abortuse. I Larč i Homer su znali da je Homer savršeno
sposoban da izvede abortus, ali je Larč verovao da Homer treba
da završi medicinu – pravu medicinu – i da služi kao stažista
u nekoj drugoj bolnici pre nego što izvrši taj zahvat. Nije stvar
bila u tome da je zahvat složen, već je Larč smatrao da je tu
važan Homerov izbor. Larč je zapravo mislio da Homer treba
da sazna nešto o društvu pre nego što odluči, i to samostalno,
da li da izvodi abortuse ili ne.
Doktor Larč je želeo da nađe nekoga ko će biti pokrovitelj
Homeru Velsu. Larč je želeo da neko pošalje momka na koledž,
ne samo da bi se Homer kvalifikovao za prijemni za studije
medicine već i da bi se upoznao sa svetom van Sent Klaudsa.
Vilbur Larč nije znao kako da traži takvog pokrovitelja.
Treba li da pita svog kolegu i dopisnika iz Doma Nove Engle-
ske za male skitnice može li da koristi njihov dugački spisak
kontakata?

 LADIĆ SA ISKUSTVOM U POMAGANJU OKO

M
POROĐAJA I VRŠENJU ABORTUSA TRAŽI POKRO-
VITELJA ZA STUDIJE NA KOLEDŽU – PLUS TROŠKOVE
STUDIJA MEDICINE!

Gde je društvo u kome će se uklopiti Homer Vels?, pitao

se Vilbur Larč.
Pre svega, znao je Larč, moraće da svog učenika odvoji od
Meloni. Njih dvoje zajedno: kako je Larč zbog toga tonuo u
 Tuđa pravila 147

depresiju! Delovali su mu kao umoran par u braku bez ljubavi.

Seksualna napetost koju je Meloni uspevala da izazove izme-
đu njih u ranim godinama njihove besne veze sada je izgleda
nestala. Ako su i dalje održavali seksualne odnose, to je bilo
retko i bez oduševljenja. Za ručkom su sedeli zajedno i nisu
razgovarali, naočigled dečaka ili devojčica; zajedno su pregledali
raskupusani primerak Grejove anatomije kao da je to složena
mapa koju moraju da slede ako će jednog dana naći način da
odu iz Sent Klaudsa.
Meloni više nije čak ni bežala. Doktoru Larču se činilo da
Homera i Meloni vezuje neki nemi, neveseli pakt. Njihova
međusobna mrzovolja podsećala je doktora Larča na kćerku
gospođe Ims, koja će provesti večnost sa penisom ponija u
ustima. Meloni i Homer nikada se nisu svađali; nikada se nisu
prepirali; Meloni kao da je odustala i da podigne glas. Ako je
među njima i dalje bilo nečeg seksualnog, Larč je znao da se to
dešava tek povremeno, i tek iz najveće dosade.
Larč je čak našao Meloni posao, da pomaže jednoj dobrosto-
jećoj starici u Tri Majl Folsu. Žena je možda bila hirovit invalid
koji bi se na svakoga žalio; na Meloni se žalila i te kako – rekla
je da je Meloni „neosetljiva“, da nikada nije „predusretljiva“
u razgovoru, i da je, kada je reč o fizičkoj pomoći, kao što je
pomoć oko ulaska u kadu, devojka „neverovatno gruba“. Doktor
Larč je u to mogao da poveruje a i sama Meloni se žalila; rekla
je da više voli da živi u Sent Klaudsu; ako mora da nađe posao,
želi neki posao na koji može da ide i da se vraća.
„Želim uveče da se vratim kući“, rekla je gospođi Grogan i
doktoru Larču. Kući?, pomislio je Larč.
Postojao je još jedan posao, u gradu, ali je Meloni mora-
la da zna da vozi. Mada je doktor Larč čak našao i jednog
lokalnog momka da je nauči, njena vožnja je potpuno pre-
stravila mladića i morala je da tri puta polaže vozački ispit.
Onda je izgubila taj posao – isporuku delova i alata za jednog
148 Džon Irving

građevinskog preduzimača. Nije umela da objasni kako se

jedne nedelje na odometru kamioneta za isporuke nakupilo
trista kilometara.
„Samo sam se vozila u razna mesta zato što mi je bilo dosa-
dno“, rekla je doktoru Larču i slegnula ramenima. „A bio je i
jedan tip sa kojim sam se viđala, par dana.“
Larč se brinuo što Meloni, koja će uskoro napuniti dvade-
setu, sada ne može da nađe ni posao ni usvojitelje; postala je
zavisna od blizine Homera Velsa, mada su prolazili čitavi dani
kada naizgled ne bi razmenili ni reč – zapravo, primećivao je
da ponekad prođu nedelje u kojima se između njih ne dešava
ništa, nego su samo prisutni jedno drugome u životu (ako bi se
Melonino prisustvo moglo opisati kao „samo“). Pošto je zbog
Meloni doktor Larč osećao toliku potištenost, pretpostavljao je
da je zbog njenog prisustva potišten i Homer Vels.
Vilbur Larč je voleo Homera Velsa – nikada nikoga nije
voleo kao što je voleo tog momka i nije mogao da zamisli život
u Sent Klaudsu bez njega – ali je doktor znao da Homer Vels
mora da ima stvaran dodir sa društvom da bi uopšte mogao
da izabere svoj životni put. Larč je sanjao da će Homer otići u
veliki svet i onda izabrati da se vrati u Sent Klauds. Ali ko bi
izabrao nešto takvo?, pitao se Larč.
U Mejnu je bilo mnogo gradova; nijedan nije bio toliko
turoban kao Sent Klauds.
Larč je ležao u dispanzeru i udahnuo malo etra. Prisetio se
bezbedne luke u Portlandu; u mislima je nabrajao gradove, bilo
istočno ili ka unutrašnjosti od Portlanda, a usne su mu oprobale
gradove sa dobrim, mejnskim imenima.
(Udahni, izdahni.) Vilbur Larč je gotovo osećao ukus tih
gradova, njihova maglovita imena. Tu su bili Kenebank i Kene-
bankport, tu su bili Vasalboro i Noblboro i Valdoboro, tu su bili
i Viskaset i Vest Bat, Damariskota i Frendšip, Penobskot Bej i
 Tuđa pravila 149

Sagadahok Bej, Jarmut i Kemden, Rokport i Arundel, Ramford

i Bideford i Livermor Fols.
Istočno od Kejp Keneta, zamke za turiste, nalazi se Harts
Hejven; malo ka unutrašnjosti od lepog lučkog gradića koji
se zove utočište*, nalazi se gradić Harts Rok. U imenu Harts
Roka nalazi se stena zbog nenastanjenog kamenitog ostrva koje
izgleda kao da poput mrtvog kita pluta u inače savršenoj luci
Harts Hejvena. To je ružno ostrvo, koje žitelji Harts Hejvena ne
vole; možda su bili nadahnuti da ružni grad Harts Rok nazovu
po hridi beloj kao riblji trbuh i prekrivenoj ptičjim izmetom.
Kada je plima, hrid jedva da se vidi i prilično je pljosnata i blago
iskošena – otud joj i ime: Stena mrtvog kita. U Harts Roku nema
zapravo nikakve „stene“ i to nije grad koji je zaslužio da se gleda
sa prezirom; nalazi se tek sedam-osam kilometara od obale i sa
nekih njegovih brežuljaka može se videti okean; u većem delu
grada oseća se svež morski povetarac.
Međutim, u poređenju sa Harts Hejvenom, svaki drugi grad
je poput psa mešanca. Kada kude Harts Rok, ljudi iz Harts Hej-
vena ne spominju koliko su jednostavne i starinske dve jedine
prodavnice u gradu – Sanbornova bakalnica i Tajtasova gvo-
žđara. Ljudi iz Harts Hejvena će verovatnije spomenuti jezero
Drinkvoter i letnjikovce na obali te mutne vode. Slatkovodno
jezero sa ne baš slatkom vodom, pre bi se reklo bara – zato što
je sredinom jula dno mutno i prepuno algi – jezero Drinkvoter
je jedino što Harts Rok može da ponudi letnjim gostima. Ljudi
koji letuju na jezeru Drinkvoter nisu prevalili dalek put; možda
žive negde drugde u Harts Roku – ili u još rustičnijem mestu, u
Kenet Kornersu. Letnji kampovi i kućice koje su istačkale obalu
jezera takođe se koriste i na jesen, za vikend u sezoni lova. Kući-
ce i kampovi imaju imena koja govore o ambicioznim željama.
Kraj odjeka i Jelenov poslednji beg (ta je ukrašena rogovima);

* Engl.: Haven – utočište. (Prim. prev.)

150 Džon Irving

ima i jedna koja se zove Beskrajni vikend, sa plutajućim dokom;

jedna se zove Naša mala trojka, i nagoveštava gotovo nepodno-
šljivo kičaste stanovnike; i jedno mesto sa iskrenim imenom,
Šermanova jazbina, što je tačan opis.
Godine 194_ na jezeru Drinkvoter već je bila gužva a do
195_ postaće nepodnošljivo puno glisera i skijaša na vodi – sa
zaglavljenim propelerima i veslima iskićenim sluzavozelenim
algama dignutim sa dna. Okolina jezera je suviše šumovita da
propusti vetar; jedrilice uvek stanu na savršeno mirnoj površini,
koja je savršeno leglo komaraca, a zbog godinama nakupljane
dečje mokraće i benzina jezero će poprimiti neprijatan, staklast
sjaj. U Mejnu ima čudesno zabačenih jezera, ali jezero Drin-
kvoter nikada nije spadalo u njih. Povremeni, zbunjeni kanuista
koji traži divljinu neće je tu naći. Ne bi se dopalo pokojnim
pustolovima Vinklovima. Ne bi vam palo na pamet da pijete
vodu iz jezera Drinkvoter, i na tu temu postoje mnoge dosadne
šale, sve smišljene u Harts Hejvenu, gde je davnašnji običaj da se
Harts Rok ceni po tamošnjoj jedinoj, žalosnoj vodenoj površini.
Kada Homer Vels prvi put bude ugledao jezero Drinkvoter,
zamisliće da će, ako jednog dana bude postojao letnji kamp za
nesrećne siročiće iz Sent Klaudsa, on biti u močvari koja deli
Kraj odjeka od Šermanove jazbine.

Nije čitav Harts Rok bio toliko ružan. Bio je to gradić ljudi koji
imaju korene, na prilično otvorenom, uredno obrađivanom
zemljištu; bila je to zemlja gde se gaje krave muzare i voće.
Godine 194_ plantaža Okeanski vidik u Ulici Drinkvoter, koja
spaja Harts Rok sa Harts Hejvenom, bila je lepa i plodna – čak
i po merilima razmaženog i zahtevnog Harts Hejvena. Mada se
plantaža Okeanski vidik nalazila u Harts Roku, izgledala je kao
da je iz Harts Hejvena; glavna kuća je imala dvorišta popločana
kamenom, vrt je bio ukrašen ružinim grmljem – baš kao kuće
 Tuđa pravila 151

u Harts Hejvenu, na otmenijoj obali – a travnjake koji su se

pružali od glavne kuće do bazena i sve do najbližeg voćnjaka
jabuka, brižno su održavale iste ekipe radnika zbog kojih su
travnjaci u Harts Hejvenu izgledali kao tereni za golf.
Čak je i ime Volasa Vortingtona, vlasnika plantaže Okean-
ski vidik, zvučalo kao da je iz Harts Hejvena – što je značilo
da ne zvuči kao ime meštanina. On zapravo i nije bio mešta-
nin, poticao je iz Njujorka, pobegao od investicija, i otkrio je
gajenje jabuka nedugo pre nego što su sve investicije propale,
i mada nije znao sve što se može znati o jabukama – pošto je
bio gospodin-farmer, u duši i srcu (i po odeći) – znao je goto-
vo sve o novcu i unajmio je valjane predradnike da upravljaju
Okeanskim vidikom (ljude koji se stvarno razumeju u jabuke).
Vortington je bio stalni član upravnog odbora Hejvenskog
kluba i jedini član o čijem mestu u odboru se nikada ne glasa –
pritom jedini stanovnik Harts Roka koji je član Hejvenskog kluba.
Pošto je na plantaži bilo zaposleno pola meštana Harts Roka,
Volas Vortington je imao retku sreću da ga cene u oba grada.
Volas Vortington bi podsetio Vilbura Larča na nekoga koga
bi možda upoznao kod Čening-Pibodijevih, gde je doktor Larč
otišao da izvede svoj drugi abortus – bogataški abortus, kako
ga je Larč pamtio. Volas Vortington bi Homeru Velsu izgledao
onako kako bi pravi kralj Nove Engleske trebalo da izgleda.
Trebalo je da živite u Harts Roku ili Harts Hejvenu – i da
poznajete društvenu istoriju tih gradova – da biste znali kako
žena Volasa Vortingtona nije bila istinska kraljica, mada jeste
izgledala kao kraljica i tako se i ponašala. Meštani su, međutim,
znali da je Oliva Vortington – mada rođena u Harts Hejvenu –
poticala iz siromašnog dela grada. Društvo je tako složeno da
čak i Harts Hejven ima siromašan deo.
Oliva Vortington je rođena kao Alisa Bin; za upućene je
bila kćerka Brusa Bina (kopača školjki); bila je pametnija sestra
Bakija Bina (kopača bunara) – što je stvaralo pogrešnu sliku da
152 Džon Irving

Baki nije bio pametan; bio je bar pametniji od svog oca Brusa.
Kopanje bunara (zanimanje oca sestre Andžele, zanimanje zbog
koga je Homer Vels dobio prezime) dobro se plaćalo: kopanje
bunara je bolje od kopanja školjki i na dolar i na sat, kao što
to kažu u Mejnu.
Oliva Vortington je odrasla prodajući školjke iz kamioneta
iz koga je curio otopljeni led. Njena majka Mod nikad nije
progovarala; držala je napuklo ogledalo na dasci za sečenje u
pretrpanom uglu kuhinje – njena kozmetika, koja ju je opčinja-
vala, mešala se sa zalutalim školjkama. Jedina pepeljara bila joj
je velika školjka. Ponekad se crna i gruba koža skinuta sa školjki
lepila za flašicu njenog rumenila. Umrla je od raka pluća kada
je Oliva još bila u srednjoj školi.
Alisa Bin je postala Vortington tako što se udala za Vola-
sa Vortingtona; postala je Oliva tako što je promenila ime u
opštinskoj kancelariji u Harts Hejvenu. Ispunila je formular
za zvaničnu promenu imena – što nije bilo teško, delom zato
što je trebalo promeniti samo dva slova da Alisa postane Oliva.
Meštani su beskrajno voleli da se igraju sa imenom Oliva, kao
da po ustima premeću neprijatnu košticu tog neobičnog ploda;
a iza leđa su je mnogi i dalje zvali Alisa Bin, mada je samo
njen brat Baki Olivu zvao Alisa u lice. Svi ostali su je dovoljno
poštovali da kažu Oliva ako je ona to želela da čuje, i slagali su
se da se – bez obzira što se udala za jednog Vortingtona, što
znači da se udala za jabuke i novac – sa Volasom nije usrećila.
Veseljak i ljubitelj provoda, Volas Vortington je bio i veli-
kodušan i dobroćudan. Obožavao je Olivu i sve u vezi sa njom
– njene sive oči i njenu beloplavu kosu koja je ponegde prelazila
u sedefastu i njen novi britanski akcenat naučen na koledžu
(taj akcenat su često oponašali u Hejvenskom klubu). Oliva je
mogla da nauči studentski naglasak zato što je njen brat Baki
odlično zarađivao kopanjem bunara, a bez tog naglaska je Volas
Vortington možda ne bi primetio. Možda je zahvalnost bila
 Tuđa pravila 153

razlog što Oliva trpi da je Baki u lice zove Alisa. Trpela je čak
i njegove predvidljive dolaske na plantažu Okeanski vidik – sa
čizmama uvek blatnjavim od onog blata boje gline iz dubine
zemlje koje samo kopači bunara mogu da nađu. Oliva se trudila
da se ne grči dok je on gazio po kući u tim čizmama i zvao je
„Alisa dušo“, a vrelih letnjih dana bi skočio u bazen potpuno
obučen, ostavivši van bistre vode samo te čizme iz zemaljske
dubine (a voda bi posle njega bila uzburkana kao Atlantik i boje
gline po ivicama). Posle Bakija Bina u bazenu je ostajao trag
prljavštine na zidovima kao što posle prljavog deteta ostane
trag prljavštine u kadi.
Bez obzira na to od čega se sve Oliva Vortington spasla kada
je iz Alise Bin pobegla u sebe, kod Volasa Vortingtona je bilo
nečeg naopakog. Uprkos tome što je bio pravi gospodin, majstor
za zadirkivanje republikanaca u Hejvenskom klubu i pošten
prema svojim beračima (obezbedio im je polise zdravstvenog
osiguranja o svom trošku u doba kada je većina radnika u poljo-
privredi živela ispod minimalnog standarda za sve) – upr-
kos njegovoj simpatičnoj razmetljivosti (sva poljoprivredna
i putnička vozila na plantaži Okeanski vidik krasio je njegov
monogram na velikoj crvenoj jabuci!), uprkos svemu što je kod
Volasa bilo veličanstveno, činilo se da je sve vreme pijan, i bio
je toliko detinje hiperaktivan i nemiran da su se svi u Harts
Hejvenu i Harts Roku slagali da život s njim uopšte nije lak.
Bio je pijan u Hejvenskom klubu kada je spustio mrežu
na centralnom terenu (koju nikako nije uspevao da pravilno
podesi) tako što ju je presekao nazubljenom stranom pero-
reza. Opet je bio pijan u Hejvenskom klubu kada se doktor
Daririmpl šlogirao; Volas je starog gospodina bacio u plitki
deo bazena – „da ga oživi“, rekao je kasnije. Stari ne samo da je
pretrpeo moždani udar već se zamalo i udavio, a Daririmplovi
su bili toliko užasnuti da su otkazali članstvo u klubu. A Volas
je bio pijan u svom voćnjaku kada je kadilakom naleteo pravo
154 Džon Irving

u Hardijevu prskalicu od dve hiljade litara tako da su i njega i

kabriolet zalile hemikalije zbog kojih mu je izbio osip na pre-
ponama a grimizna postava sedišta u kadilaku trajno izbledela.
Opet je bio pijan kada je zahtevao da vozi traktor koji vuče
prikolicu sa polovinom košnica Ajre Titkomba, pa ih je onda
preturio – med, košnice i milione besnih pčela – na raskrsnici
Drinkvoterskog puta i Dej lejna (tako da su ga gadno izujedale).
Takođe su izujedale i Evereta Tafta i njegovu ženu Dot i Dotinu
mlađu sestru Debru Petigru, koji su u vreme udesa radili u
voćnjaku Dej lejn.
A ipak niko nije sumnjao da je Volas Vortington veran
Olivi – zli jezici su tvrdili da je previše pijan da bi imao nešto
s nekom drugom, a verovatno i previše pijan da bi imao nešto
sa Olivom. Bilo je jasno da je sa njom bar jednom imao nešto;
napravio je sina, koji je 194_ tek napunio dvadesetu, krupan,
naočit i šarmantan kao otac, sa majčinim sivkastim očima i
ne baš sa njenom nekadašnjom plavom kosom (njegova kosa
je bila smeđeplava, a ne beloplava); imao je čak i malo njenog
novog britanskog naglaska. Volas Vortington Mlađi je previše
dobro izgledao da ga prozovu Džunior (zvali su ga Voli). Od
dana Volijevog rođenja, Volasa Vortingtona su zvali Senior, i
na kraju je to radila čak i Oliva pa i Voli.
A to je tek početak uvoda u društvo Harts Hejvena i Harts
Roka. Da je znao samo toliko, doktor Larč bi možda pokušao
da drži Homera Velsa podalje od njih; možda bi naslutio da
će tamo Homerov život postati veoma složen. Šta jedno siroče
zna o glasinama i šta ga briga za društvene klase. Međutim,
Vilburu Larču su Harts Hejven i Harts Rok bila veoma lepa
imena, poboljšana etrom.
Da je doktor Larč proveo neko vreme u društvu Seniora
Vortingtona, možda bi shvatio da ovome nepravedno sude;
naravno da je previše pio – mnogi ljudi koji piju, piju previše.
Ali Senior nije bio pijanac. Pokazivao je klasične, kliničke znake
 Tuđa pravila 155

Alchajmerove bolesti16 i Vilbur Larč bi prepoznao degenerativ-

ni moždani poremećaj. Alchajmerovu presenilnu demenciju
prate opadanje intelekta, gubitak pamćenja i primetno, ubrza-
no starenje kod sredovečnog pacijenta, simptomi koji postaju
progresivno izraženiji u periodu od samo nekoliko godina i
okončavaju se smrću. Nemir, hiperaktivnost, pogrešne procene
dodatna su obeležja te bolesti. Ali koliko god bili domišljati u
Harts Hejvenu, meštani nisu znali razliku između pijanstva i
Alchajmerove bolesti; bili su stopostotno sigurni da im je u vezi
sa Vortingtonovima sve jasno.
Pogrešno su procenjivali i Olivu Vortington. Ona je svoje
prezime zaslužila. Možda je očajnički želela da napusti život
među školjkama, ali je znala šta radi; videla je koliko se brzo topi
led u kamionetu, koliko kratko školjke ostaju hladne. Znala je
kako se zarađuje za život, znala je praktične trikove. Smesta je
shvatila da Volas Vortington ume s parama, ali da nema pojma
o jabukama, tako da se potpuno posvetila jabukama. Ustanovila
je koji se predradnici razumeju u jabuke pa im je povećala platu;
ostale je otpustila i unajmila mlađu, pouzdaniju ekipu. Pekla je
pite od jabuka za porodice berača koji su joj bili po volji, a pode-
lila je recept i sa njihovim ženama. U prodavnici je namestila
peć za picu i uskoro je mogla da odjednom ispeče po četrdeset
osam pita, što je značajno povećavalo promet za pultom u doba
berbe – nekada su se tu prodavali samo sok i džem od jabuka.
Ajri Titkombu je platila više nego što vrede uništene košnice
i uskoro je prodavala i med od jabukovog cveta. Otišla je na
univerzitet i naučila sve o polinaciji i kako posaditi voćnjak sa
novim stablima; naučila je više o suzbijanju miševa, teranju
mladica, proređivanju grana i novim hemikalijama nego što su
znali predradnici, pa je onda to znanje prenela njima.
Oliva je videla svoju tihu majku Mod, opčinjenu svojim
izbledelim likom u ogledalu za šminku – sa svih strana okruže-
nu školjkama. Loptice vate umazane kozmetikom (boje gline na
156 Džon Irving

užasnim čizmama njenog brata Bakija) bile su posute pepelom

cigareta iz prepune pepeljare-školjke. Te su slike jačale Olivu.
Znala je iz kakvog života je pobegla i na plantaži Okeanski vidik
je i te kako zarađivala za život; preuzela je farmu iz Seniorovih
nehajnih ruku i veoma je uspešno njom upravljala.
Noću, kada bi se vratili iz Hejvenskog kluba (vozila je uvek
ona), Oliva bi ostavila Seniora obeznanjenog na mestu suvozača
pa bi na jastuk svog sina Volija stavila poruku u kojoj ga moli da
ne zaboravi, kada se vrati kući, da oca odnese u krevet. Voli je
to uvek činio; on je bio zlatan momak, nije samo tako izgledao.
One jedne noći kada je mladi Voli popio previše da oca odnese
u krevet, Oliva Vortington je veoma brzo sina naučila pameti.
„Ti možeš da se na oca ugledaš, s mojim dopuštenjem, u
svemu sem u njegovom pijanstvu“, rekla je Voliju. „Budeš li u
tome ličio na njega, izgubićeš ovu farmu – i svaku paru koju
su donele jabuke. Misliš da bi tvoj otac mogao da me spreči da
ti to uradim?“
Voli je pogledao oca, koga je pustio da čitavu noć prespava
na sedištu kadilaka, sada šarenog od hemikalija. Momku je bilo
očigledno da Senior Volas ne bi mogao da spreči ništa.
„Ne, mama“, rekao je Voli majci s poštovanjem – ne samo
zato što je bio obrazovan i učtiv (mogao je da u Hejvenskom
klubu drži časove tenisa i časove bontona, i to dobro), već
takođe i zato što je znao da se njegova majka Oliva Vortington
nije „udala“ tek zbog malo živog novca i ništa više. Rad je bio
njen; Vilbur Larč bi to poštovao.
Tuga je bila u tome što je i Oliva pogrešno procenila siro-
tog Seniora, koji je bio tek ovlaš žrtva alkoholizma, a gotovo
potpuno žrtva Alchajmerove bolesti.
Postoje neke stvari koje društvo u malim gradovima zna o
vama a i neke koje previđa. Senior Vortington je bio zbunjen
svojim propadanjem – i on je verovao da je to posledica zla
zvanog alkohol. Kada bi pio manje, ujutru ipak nije mogao da
 Tuđa pravila 157

se seti šta je rekao ili uradio prethodne večeri; njegov ubrzani

proces starenja i dalje nije popuštao; i dalje je skakutao sa jedne
aktivnosti na drugu, ostavljao sako na jednom mestu, šešir na
drugom, ključeve od kola u izgubljenom sakou – kada je pio
manje a ipak se ponašao kao budala, to ga je toliko zbunjivalo
da je počinjao da pije više. Na kraju će biti žrtva i Alchajmerove
bolesti i alkoholizma; srećni pijanac, sa neobjašnjivim padovima
raspoloženja. U nekom boljem i bolje informisanom svetu, o
njemu bi se starali kao o gotovo potpuno nevinom pacijentu
kakav je zapravo bio.
Po tome su Harts Hejven i Harts Rok podsećali na Sent Kla-
uds: Seniora Vortingtona niko nije mogao da spase od onoga
što s njim nije bilo u redu, baš kao što niko nije mogao da spase
ni Fazija Stouna.

Godine 193_ Homer Vels je počeo Grejovu anatomiju – od

početka. Krenuo je sa osteologijom, skeletom. Počeo je sa kosti-
ma. Godine 194_ treći put je prolazio kroz Grejovu anatomiju,
a ponešto je delio sa Meloni. Meloni nije uspevala uvek da se
usredsredi, mada je priznala da je zanima složenost nervnog
sistema, posebno opis dvanaestog ili hipoglosalnog nerva, koji
je motorni nerv jezika.
„Šta je motorni nerv?“, upitala je Meloni, isplazivši jezik.
Homer je pokušao da objasni, ali se osećao umorno. Šesti put
je prolazio kroz Velika očekivanja, četvrti put kroz Džejn Ejr.
Baš sinoć je došao do dela zbog koga bi se Meloni uvek lecnula
– zbog čega je Homera obuzimala strepnja.
Blizu početka Dvanaestog poglavlja, kada Džejn promu-
ćurno primećuje: „Uzaludno je reći da ljudska bića treba da
su zadovoljna spokojem: ona moraju imati akciju; i stvoriće je
ako je ne mogu naći.“
158 Džon Irving

„Samo ne zaboravi, Sunašce“, prekinula ga je Meloni. „Dokle

god ja ostajem, ostaješ i ti. Obećanje je obećanje.“
Homeru Velsu je, međutim, dojadila ta strepnja zbog Melo-
ni. Ponovio je rečenicu, ovog puta ju je čitao kao da lično iznosi
pretnju.
„Uzaludno je reći da ljudska bića treba da su zadovoljna
spokojem: ona moraju imati akciju; i stvoriće je ako je ne mogu
naći.“ Gospođa Grogan je delovala zatečeno njegovim zloslut-
nim glasom.
Prepisao je rečenicu rukopisom gotovo jednako urednim
i zbijenim kao rukopis doktora Larča; Homer ju je prekucao
na pisaćoj mašini sestre Andžele, sa samo nekoliko grešaka. A
kada se Vilbur Larč „samo odmarao“ u dispanzeru, Homer se
prišunjao umornom svecu i stavio parče papira sa citatom iz
Džejn Ejr na njegove grudi koje su se dizale i spuštale. Doktor
Larč nije toliko osetio pretnju zbog samog citata, nego pre neka-
kav opšti nespokoj: da je Homer toliko tačno poznavao naviku
korišćenja etra doktora Larča da je mogao da se neopaženo
prikrade njegovom krevetu. Ili ga koristim malo više nego neka-
da?, pitao se Larč.
Je li Homer nešto hteo da mu poruči time što je upotrebio
kupu za etar da drži citat iz Džejn Ejr na Larčovim grudima?
„Istorija se“, pisao je doktor Larč, „sastoji od najmanjih,
često neprimećenih grešaka.“
Možda je mislio na nešto malo kao što je apostrof, što je neko
dodao prvobitnom Sent Klaudsu. Njegovu poentu je takođe
naglašavao slučaj reči heart i u Harts Hejvenu i u Harts Roku,
greška slična onoj posle koje je Melodi zauvek postala Meloni.
Istraživač kome je pripisano otkriće dobre i lepe luke u Harts
Hejvenu – moreplovac po imenu Redžinald Hart – takođe je bio
i prvi naseljenik Harts Roka koji je iskrčio šumu i pokušao da
bude farmer. Opšta nepismenost tog doba i doba koje je usledilo
posle smrti Redžinalda Harta, ostavila je traga; niko nije znao
 Tuđa pravila 159

pisanu razliku između jednog i drugog heart. Prvi naseljenici

Harts Hejvena i Harts Roka, verovatno potpuno nesvesni da
je Redžinald Hart dobio ime po jelenu, sasvim su mirno dali
imena svojim naseljima po jednom organu*.
„Šupalj mišićav organ konusnog oblika“, kao što bi Homer
Vels recitovao napamet naučene reči iz Grejove anatomije,
„nalazi se u unutrašnjosti PERIKARDA.“ Do 194_ Homer je
pregledao srca tri leša koja je doktor Larč pribavio za njega
(svaki leš bi nadživeo svoju edukativnu upotrebljivost za otpri-
like dve godine).
Leševi su bili ženski; za namere doktora Larča – upućiva-
nje Homera Velsa u akušerske postupke i srodne procedure
– nikako ne bi koristilo da ovaj pregleda muške leševe. Uvek je
postojao problem nabavke tela (jednom je jedno stiglo u vodi
koja je trebalo da bude led; drugo su morali da bace zato što je
tečnost za balsamovanje očigledno bila prestara ili preslaba).
Homer se jasno prisećao sva tri leša. Tek je kod trećeg tela
razvio dovoljno smisla za humor da im nadene imena; to telo
je nazvao Klara, po strašljivoj majci Davida Koperfilda – onoj
sirotoj, slaboj ženi koja je dopustila da nju i mladog Davida
onako zlostavlja užasni gospodin Mardstoun.
„Trebalo bi da je nazoveš Džejn“, posavetovala je Meloni
Homera; Meloni je naizmenično bilo muka od Džejn Ejr i
potpuno se s njom poistovećivala.
„Mogao bih da je nazovem Meloni“, odgovorio je Homer,
ali on nikad nije bio siguran može li sa Meloni da se šali ili ne,
a ona je više volela da se sama šali na račun drugih.
Telo broj dva pružilo je Homeru osnovnu praksu koja ga je
pripremila za prvi carski rez; tom prilikom je osećao kako su oči
doktora Larča toliko prikovane za njegove ruke da mu se činilo
kako ruke nisu njegove – kretale su se tako vešto i odlučno da je

* Hart na engleskom znači jelen, a heart srce. (Prim. prev.)

160 Džon Irving

Homer bio siguran kako je doktor Larč otkrio način da svojim

umom načini taj savršeni, ne veći nego što je neophodno, zarez
u matericu (bez potrebe da uopšte koristi ruke).
Halabuka koja se začula na železničkoj stanici oko prispeća
tela koje će Homer nazvati Klara pružila je Homeru prvo isku-
stvo sa eklamptičnim napadima17 – ili puerperalnim konvul-
zijama, kako su se zvale u doba Vilbura Larča u Bostonskom
porodilištu. Tačno u trenutku kada se doktor Larč na železničkoj
stanici prepirao sa šefom stanice o formularu za preuzimanje
nesrećne Klare, Homer Vels je u Sent Klaudsu pokušavao da
precizno locira donju tiroidnu venu na telu broj dva. Mada to
nije znao, imao je dobar izgovor što se privremeno izgubio; telo
broj dva bilo je već prilično korišćeno i mnogo toga je u njemu
bilo teško naći. Za minut ili dva bi se posavetovao sa Grejom, ali
je baš tada upala sestra Edna – vrišteći (kao što je uvek činila
kada bi videla Homera sa telom broj dva; to je bilo kao da ga je
uhvatila da nešto radi sa Meloni).
„Oh, Homere!“, viknula je, ali nije mogla da govori; uznemi-
reno je mlatarala rukama kao kokoška pre nego što je uspela
da uputi Homera u pravcu dispanzera. On je otrčao tamo što
je brže mogao, i zatekao ženu kako leži na podu – oči su joj bile
tako mahnite i toliko jasno slepe da je isprva pomislio kako je
to telo koje je doktor Larč pokušao da preuzme od šefa stanice.
Onda je žena počela da mrda i Homer Vels je shvatio da je na
pragu da postane leš; konvulzije su počele sa grčevima u licu, ali
su se brzo proširile kroz sve mišiće njenog tela. Njeno lice, koje
je bilo rumeno, postalo je sjajno i modro; njene pete udarale
su po podu sa tolikom žestinom da su joj obe cipele odletele s
nogu – Homer je smesta primetio da su joj nožni članci izuze-
tno otekli. Vilica joj je bila stegnuta; usta i brada bili su mokri
od penušave pljuvačke prošarane krvlju zato što se ugrizla za
jezik – što je bar bilo bolje nego da ga proguta. Disanje joj je
bilo teško; vazduh je izbacivala šišteći, a kapljice su isprskale
 Tuđa pravila 161

Homerovo lice sa silinom koju nije osetio još otkako je sa obale

gledao kako bujica nosi Vinklove.
„Eklampsija“, rekao je Homer Vels sestri Edni. Reč potiče iz
grčkog; doktor Larč mu je rekao da se odnosi na bleske svetla
koje pacijentkinja vidi na početku puerperalnih konvulzija.
Uz iole razumnu prenatalnu negu, znao je Homer, eklamp-
sija se obično može izbeći. Lako se uočavaju povećan krvni
pritisak, prisustvo albumina u mokraći, natečenost stopala i
šaka, glavobolja, povraćanje i naravno te tačkice i blesci pred
očima. Odmor u postelji, pravilna ishrana, smanjenje unosa
tečnosti i slobodno pražnjenje creva obično deluju; ali ako ne
deluju, izazivanje prevremenog porođaja gotovo uvek sprečava
konvulzije i često pomaže da na svet dođe živo novorođenče.
Međutim, pacijentkinje koje je primao doktor Larč nisu
bile žene koje zahtevaju, pa čak i razumeju negu u trudnoći.
Ova pacijentkinja stigla je u poslednji čas – čak i po merilima
prakse doktora Larča.
„Doktor Larč je na železničkoj stanici“, rekao je Homer sestri
Edni mirno. „Neko mora da ga pozove. Vi i sestra Andžela
ostanite da mi pomognete.“
Kada je digao ženu i odneo je u salu za porođaj, Homer je
osetio njenu vlažnu, hladnu kožu i prisetio se tela broj jedan
i tela broj dva (ovo drugo, prisetio se, ostavljeno je na stolu u
sobi koja se sada koristi za njegove anatomske studije, pored
kuhinje odeljenja za dečake). U prošlom veku, znao je Homer,
doktor bi ovoj pacijentkinji dao anesteziju etrom i raširio bi ušće
materice da izazove prinudni porođaj – taj metod se obično
završavao smrću pacijentkinje.
U Bostonskom porodilištu Vilbur Larč je naučio da ojača
mišić srca dozom digitalisa, koji je sprečavao skupljanje tečnosti
u plućima. Homer je slušao ženino škripavo disanje i shvatio je
da je za to možda prekasno, čak i da je tačno upamtio postupak.
Znao je da kod eklampsije treba nastupati uzdržano; ako bude
162 Džon Irving

prisiljen da prerano porodi ženu, moraće da omogući da se

trudovi razviju što je prirodnije moguće. Žena je upravo tada
jauknula; glava i pete su zajedno udarile po operacionom stolu,
njen veliki stomak kao da je zalebdeo a jedna njena ruka je sama
poletela i udarila Homera u lice.
On je znao da žena ponekad ima samo jednu puerperalnu
konvulziju; zabeleženo je da su neke pacijentkinje preživele čak
i sto. Homer, naravno, nije znao da li sada posmatra drugu kon-
vulziju te žene ili njenu smrt.
Kada se sestra Edna vratila u salu za porođaj sa sestrom
Andželom, Homer im je naložio da pacijentkinji daju morfijum;
sam Homer je u venu ubrizgao magnezijum-sulfat, da joj bar
privremeno spusti krvni pritisak. U intervalu između upravo
okončane i konvulzije za koju je Homer znao da sledi, upitao
je sestru Ednu da uzme uzorak mokraće i rekao sestri Andželi
da u uzorku otkrije ima li tragova albumina. Pitao je ženu koli-
ko je već konvulzija pretrpela; i mada je žena bila pri svesti i
mogla čak i da razborito odgovara na pitanja, nije bila u stanju
da tačno odredi broj konvulzija. Sasvim tipično, nije pamtila
ništa o samim konvulzijama – već samo kako se bliže i njihove
iscrpljujuće posledice. Procenio je da je do porođaja preostalo
još najmanje mesec dana.
Kada je počela sledeća konvulzija, Homer je ženi dao blagi
sedativ od etra, u nadi da će to ublažiti snagu napada. Taj napad
se po svojoj prirodi razlikovao od prethodnog, mada je Homer
sumnjao da je manje silovit; ženini pokreti bili su sporiji ali – ako
je to moguće – snažniji. Homer je legao preko njenih grudi, ali
se njeno telo naglo presamitilo – i podiglo ga sa operacionog
stola. U sledećem intervalu, dok je žena i dalje bila opuštena pod
dejstvom etra, Homer je pregledom ustanovio da grlić njene
materice nije skraćen, da ušće nije rašireno; porođaj nije počeo.
Razmislio je da ga on izazove, pomolio se da neće morati da
 Tuđa pravila 163

donese tu odluku, upitao se zašto im treba toliko da nađu

doktora Larča.
Jedno prehlađeno siroče dobilo je zadatak da nađe Larča na
železničkoj stanici; vratilo se sa gustim slincima u obe nozdrve
i preko jednog obraza, poput traga od biča. Ime mu je bilo
(nadenula ga je sestra Andžela, naravno) Karli Dej, i kroz suze
je objasnio da je doktor Larč seo u voz za Tri Majl Fols – da bi
potražio i uzeo telo koje je šef stanice (u nastupu besa izazvanog
verskom manijom) prosledio na sledeću stanicu. Šef stanice je
prosto odbio da prihvati leš. Larč, koji se onda razbesneo više
od šefa stanice, uhvatio je sledeći voz i pošao za njim.
„Uf “, rekla je sestra Edna.
Homer je pacijentkinji dao prvu dozu digitalisa18; to će pona-
vljati u pravilnim razmacima sve dok vidi njegovo dejstvo na
rad ženinog srca. Dok su čekali početak sledećeg napada, pitao
ju je da li je rešila da novorođenče da na usvajanje, ili je došla
u Sent Klauds samo zato što je to najbliža bolnica – ukratko,
da li tu bebu želi ili ne.
„Hoćeš da kažeš da će umreti?“, upitala je žena.
Uputio joj je najbolji larčovski „naravno da neće“ osmeh,
ali jeste mislio da će beba najverovatnije umreti ako je uskoro
ne donese na svet, a da će žena verovatno umreti ako požuri
sa porođajem.
Žena je rekla da je u Sent Klauds došla auto-stopom zato
što u životu nema nikoga da je dovede i da ne želi da zadrži
bebu – ali veoma želi da beba živi.
„Dobro“, rekao je Homer Vels, kao da bi i sam tako odlučio.
„Vi mi delujete nekako mlado“, rekla je žena. „Neću da
umrem, je li?“, upitala je.
„Tako je, nećete“, rekao je Homer Vels, ponovo koristeći
osmeh doktora Larča; tako je bar izgledao starije.
Međutim, nakon dvanaest sati, kada se doktor Larč nije vra-
tio i dok se žena krivila na operacionom stolu trpeći već sedmi
164 Džon Irving

napad, Homer Vels nije mogao da se priseti koji to tačno izraz

lica stvara taj umirujući osmeh.
Pogledao je sestru Andželu, koja mu je pomagala da drži
ženu, i rekao je: „Izazvaću porođaj. Probušiću vodenjak.“
„Ti sigurno znaš šta je najbolje, Homere“, rekla je sestra
Andžela, ali je njeno oponašanje umirujućeg osmeha doktora
Larča bilo veoma slabo.
Posle još dvanaest sati počele su materične kontrakcije;
Homer Vels nije upamtio tačan broj konvulzija koje je žena
doživela za to vreme. Počeo je da više brine za doktora Larča
nego za ženu i morao je da potisne strah da se doktoru Larču
nešto desilo, da bi mogao da se usredsredi na posao.
Još deset sati posle početka kontrakcija, ona je rodila zdravog
dečaka od dva kilograma i sto pedeset grama. Majčino stanje
se veoma brzo poboljšalo – kao što je Homer i očekivao. Nije
više bilo konvulzija, krvni pritisak se vratio u normalu, tragovi
albumina u mokraći bili su minimalni.
Uveče sledećeg dana, pošto je otišao na stanicu po telo koje
šef stanice nije hteo ni da zadrži ni da preda, Vilbur Larč – zaje-
dno sa spasenim lešom koji će uskoro dobiti ime Klara – vratio
se umoran i pobedonosan u Sent Klauds. Pratio je telo u Tri
Majl Fols, ali se tamošnji šef stanice toliko užasnuo da telo nisu
ni izneli iz voza, te je nastavilo put na sledeće stanice, dok ga je
Larč pratio, uvek jedan voz kasno. Klaru niko nije želeo, sem da
je sahrani, a smatrali su da to nije dužnost jednog šefa stanice –
oni ne bi prihvatili, na svojoj stanici, telo po koje niko neće doći.
Klara je bila telo kome jasno nije sledio ukop. Sablasni zvuci
mućkanja tečnosti za balsamovanje, gruba koža, vanzemaljske
boje arterija i vena koje su se povremeno ukazivale – „šta god
da je to, neću ga ovde“, rekao je šef stanice u Tri Majl Folsu.
I tako je Klara iz Tri Majl Folsa otišla u Mizeri Gor, u Moksi
Gor, u Istočni Moksi – sve dalje i dalje. Larč se silno posvađao sa
šefom stanice u Harmoniju, gde se Klara zaustavila na nekoliko
 Tuđa pravila 165

minuta – tako da se stanično osoblje prestravilo kao nikada u

životu – pre nego što su je prosledili dalje.
„To je bilo moje telo!“, urlao je Larč. „Na njemu je bilo moje
ime, namena mu je edukacija studenta medicine koji uči sa
mnom u mojoj bolnici u Sent Klaudsu. Moje je!“, urlao je Larč.
„Zašto ga šaljete u pogrešnom pravcu? Zašto ga šaljete dalje
od mene?“
„Stiglo je ovde, je l’ tako?“, rekao je šef stanice. „U Sent Kla-
udsu ga niko nije preuzeo, koliko se meni čini.“
„Šef stanice u Sent Klaudsu je lud!“, urlao je Larč; malo je
cupnuo – malo je poskočio, zbog čega je i on izgledao pomalo
ludo.
„Možda jeste, a možda i nije!“, rekao je šef stanice u Har-
moniju. „Ja samo znam da je ovde stiglo nekakvo telo i da sam
ga ja poslao dalje.“
„Pobogu, pa nije ukleto!“, zavapio je Larč.
„Nisam rekao da je ukleto“, rekao je šef stanice. „Možda jeste,
a možda i nije – nije bilo ovde dovoljno dugo da saznamo.“
„Idioti!“, viknuo je Larč pa se popeo u voz. U Kornvilu (gde
se voz nije zaustavljao) Vilbur Larč je kroz prozor zaurlao na
dvoje seljaka koji su sa njive mahali vozu. „Mejn je pun moro-
na!“, viknuo je dok je odlazio.
U Skauheganu je pitao šefa stanice gde pobogu misli da to
prokleto telo putuje. „U Bat, valjda“, odgovorio je šef stanice iz
Skauhegana. „Odatle je došlo, a ako ga na odredištu niko neće,
tamo se vraća.“
„Ali neko ga hoće na odredištu!“, urlao je Vilbur Larč. „Ja
ga hoću.“
Telo su u bolnicu u Sent Klaudsu poslali iz bolnice u Batu;
pokojnica je zaveštala svoje telo nauci a patolog u Memorijalnoj
bolnici u Batu znao je da Vilbur Larč traži novu žensku.
Doktor Larč je Klaru stigao u Ogasti; Ogasta je za Mejn
bila veoma napredno mesto i šef stanice je jednostavno shvatio
166 Džon Irving

da telo putuje u pogrešnom pravcu. „Naravno da putuje u

pogrešnom pravcu!“, zavapio je Vilbur Larč.
„Veoma čudno“, rekao je šef stanice. „Zar tamo kod vas ne
govore engleski?“
„Tamo ne razumeju engleski!“, viknuo je Larč. „Voleo bih da
pošaljem po leš u svaki od tih gradova – i to jedan dnevno!“
„To bi sigurno naljutilo mnogo sveta“, rekao je šef stanice
suvo, pitajući se koliko će se tek „naljutiti“ doktor Larč.
Na dugačkom putu nazad u Sent Klauds sa Klarom, doktor
Larč se nije smirio. U svakom gradu koji ga je uvredio – posebno
u Harmoniju, ali i u Istočnom Moksiju i Moksi Goru i u svim
ostalima – iznosio je to mišljenje tamošnjim šefovima stanice
dok je voz čekao u stanici. „Morongrad“, rekao je šefu stanice
u Harmoniju. „Reci mi jednu stvar koja je ovde u harmoniji.
Jednu jedinu!“
„Vladala je prilična harmonija pre nego što si došô ti i taj
tvoj leš“, odgovorio je šef stanice.
„Morongrad!“, viknuo je Larč kroz prozor dok je voz odlazio.
„Idiotvil!“
Na njegovo veliko razočaranje, kada je voz prispeo u Sent
Klauds, šef stanice nije bio prispeo. „Pauza za ručak“, rekao je
neko doktoru Larču, mada je već bilo predveče.
„Možda hoćeš da kažeš za večeru?“, upitao je doktor Larč.
„Možda šef stanice ne zna razliku“, rekao je zlobno; unajmio
je dvojicu klipana da mu pomognu da odvuče Klaru uzbrdo,
do odeljenja za dečake.
Začudio se u kakvom je neredu Homer Vels ostavio telo broj
dva. U uzbuđenju zbog hitnog slučaja, Homer je zaboravio da
ga vrati i Larč je naredio dvojici mamlaza da Klaru odnesu tamo
– ne pripremivši budale za otvoreni leš na stolu. Jedan klipan je
naleteo na zid. Usledilo je užasno zapomaganje i skakanje! Larč
je vičući prošao kroz sirotište u potrazi za Homerom.
 Tuđa pravila 167

„Ja ti tražim novo telo preko čitavog prokletog Mejna – a

ti ostaviš ovakav nered nasred stola, da svaka budala na njega
naleti! Homere!“, viknuo je doktor Larč. „Majku mu“, promr-
sio je za sebe, „nema šanse da tinejdžer pre vremena postane
odrastao čovek – od tinejdžera nikako ne možete očekivati
da prihvati odgovornosti odraslih, da obavi proklete dužnosti
odraslih!“ Išao je mrmljajući po čitavom odeljenju za dečake u
potrazi za Homerom Velsom, ali Homer se bio srušio na Larčov
beli gvozdeni krevet u dispanzeru i potonuo u najdublji san.
Homer je možda bio pospaniji zbog aure etra oko tog jedno-
stavnog kreveta pod istočnim prozorom, ali njemu nipošto nije
trebao etar da zaspi; proveo je budan gotovo četrdeset časova
sa žrtvom eklampsije – i spasao je i nju i njeno dete.
Sestra Andžela je zaustavila doktora Larča pre nego što je
uspeo da nađe Homera Velsa i da ga probudi.
„Šta se to ovde dešava?“, upitao je Larč. „Zar nikoga ni naj-
manje ne zanima gde sam to ja bio? I zašto je onaj dečak ostavio
telo kao žrtvu na bojištu? Nema me samo jedan dan i vidi na
šta ovo liči.“
Sestra Andžela ga je ispravila. Rekla mu je da je to bio najgo-
ri slučaj puerepuralnih konvulzija koje je u životu videla a ona
ih se baš nagledala. Vilbur Larč ih je takođe dosta video. Dok
je radio u Bostonskom porodilištu zbog eklampsije je izgubio
mnogo žena, pa čak i 194_ jedno četvrtina smrti prilikom
porođaja bila je posledica tih konvulzija19.
„Homer je to izveo?“, upitao je Larč sestru Andželu i sestru
Ednu; pročitao je izveštaj; pregledao je majku, koja je bila
dobro, i prerano rođenog dečaka, koji je izgledao normalno
i zdravo.
„Bio je smiren gotovo kao ti, Vilbure“, rekla je sestra Edna
zadivljeno. „Stvarno možeš biti ponosan na njega.“
„Ja smatram da je on anđeo“, rekla je sestra Andžela.
168 Džon Irving

„Izgledao je pomalo zabrinuto kada je morao da probuši

vodenjak“, prisećala se sestra Edna, „ali je sve uradio baš kako
treba.“
„Bio je hladan kao led“, rekla je sestra Andžela.
Gotovo sve je uradio ispravno, mislio je Vilbur Larč; to je
zaista bilo čudo. Larč je pomislio da je mala greška to što Homer
nije zapisao tačan broj konvulzija u drugom periodu od dva-
naest sati (posebno pošto ih je tačno izbrojao u prvih dvanaest
sati) a nije spomenuo ni broj ili težinu konvulzija (i da li ih je
uopšte bilo) za deset sati pošto su počeli trudovi a pre porođaja.
Mala kritika. Vilbur Larč je bio dobar učitelj; znao je da je takvu
kritiku bolje prećutati. Homer Vels je sve najteže izveo kako
treba; njegovi postupci su bili savršeni.
„On još nije napunio dvadesetu, je li tako?“, upitao je Larč.
Ali sestra Edna je bila iscrpena i već je otišla u krevet; u snovi-
ma je mešala Homerov heroizam sa svojom već popriličnom
ljubavlju prema Larču; vrlo će lepo spavati. Sestra Andžela je i
dalje bila budna u svojoj kancelariji, i kada je doktor Larč upitao
zašto prerano rođena beba nije dobila ime, ona mu je rekla da
je sada red na sestru Ednu a da je ova previše umorna.
„Pa to je puka formalnost“, rekao je Vilbur Larč. „Onda joj
ti daj ime – hoću da dobije ime. Ništa strašno ako promenite
redosled, je li?“
Sestra Andžela je, međutim, imala bolju ideju. To je bila
Homerova beba – on ju je spasao, kao i majku. Homer Vels
treba da joj da ime, rekla je sestra Andžela.
„Da, u pravu si“, odgovorio je doktor Larč, ispunjen pono-
som zbog svog divnog dela.
Homer Vels će se probuditi na imendan. Istog dana će
ga čekati i davanje imena telu broj tri i svom prvom siroče-
tu. Novom telu će dati ime Klara, a kako bi drugačije mogao
da nazove novorođenče nego David Koperfild? U to doba je
čitao Velika očekivanja i ta knjiga mu se više sviđala od Davida
 Tuđa pravila 169

Koperfilda. Ali nikome nije hteo da nadene ime Pip, a ni lik Pipa
mu se nije toliko sviđao kao mali David. Odluku je doneo lako
i tog jutra se probudio veoma svež i sposoban i za zahtevnije
odluke od te.
Prespavao je gotovo čitavu noć. Probudio se samo jednom u
krevetu u dispanzeru, svestan da se doktor Larč vratio; Larč je
bio u sobi i verovatno ga je gledao, ali Homer nije otvorio oči.
Nekako je znao da je Larč prisutan po slatkom mirisu etra, koji
je pratio Larča poput kolonjske vode, i po ravnomernosti Lar-
čovog disanja. Onda je osetio Larčovu ruku – doktorsku ruku,
koja opipava temperaturu – kako mu blago prelazi preko čela.
Homer Vels, koji još nije napunio dvadeset godina – veoma vešt
u akušerskim postupcima i upućen kao gotovo svaki doktor u
negu „ženskih reproduktivnih organa“ – ležao je veoma mirno
i pretvarao se da spava.
Doktor Larč se nagnuo iznad njega i veoma blago ga je polju-
bio. Homer je čuo Larča kako šapuće: „Svaka čast, Homere.“
Osetio je drugi, još blaži poljubac. „Svaka čast, momče moj“,
rekao je doktor i onda ga je ostavio.
Homer Vels je osetio da mu suze nemo naviru; više suza nego
što je pamtio da je isplakao kada je poslednji put plakao – kada
je Fazi Stoun umro a Homer Snouiju Medouzu i ostalima slagao
o tome. Plakao je i plakao, ali nije stvorio ni zvuk; ujutru će
morati da promeni jastučnicu doktora Larča, koliko je plakao.
Plakao je zato što je dobio svoje prve očinske poljupce.
Naravno da ga je Meloni bila poljubila; to više nije često
činila, ali nekada jeste. A sestra Edna i sestra Andžela su ga bile
živog izljubile, ali one su ljubile svakoga. Doktor Larč ga nikada
ranije nije poljubio, a sada ga je poljubio dvaput.
Homer Vels je plakao zato što pre nije znao koliko lep može
da bude očinski poljubac i plakao je zato što je sumnjao da će
Vilbur Larč to ponoviti – ili zato što to uopšte ne bi uradio da
je mislio da je Homer budan.
170 Džon Irving

Doktor Larč je otišao da se divi dobrom stanju pacijentki-

nje koja je preživela eklampsiju i njenom zdravom, sićušnom
detetu – koje će, ujutru, postati siroče David Koperfild („David
Koperfild Mlađi“, voleo je da kaže doktor Larč). Onda je Larč
otišao do poznate pisaće mašine u kancelariji sestre Andžele,
ali ništa nije mogao da napiše. Nije mogao čak ni da misli,
koliko se uznemirio zato što je poljubio Homera Velsa. Ako
je Homer Vels dobio svoj prvi očinski poljubac, doktor Larč
je prvi put u životu nekoga poljubio – bilo očinski bilo nekako
drugačije – još od onog dana u portlandskom pansionu kada
je dobio triper od gospođe Ims. A poljupci upućeni gospođi
Ims bili su više plod znatiželje nego što su bili darovi ljubavi. O
bože, pomislio je Vilbur Larč, šta će sa mnom biti kada Homer
bude morao da ode?

Mesto gde će otići jedva da se moglo porediti po uzbuđenju,

po izazovu, po žalosti i po turobnosti; ali tamo gde će otići biće
fino, a šta bi Homer Vels, sa svojim poreklom, znao o tome šta
je fino? Zar ga to ne bi prosto zavelo? Zar ne bi svako radije
izabrao nešto fino?
Šta su Harts Hejven ili Harts Rok znali o nevoljama i šta su
tamo ljudi radili da bi bili korisni?
Da, Oliva Vortington je trpela upade svog brata Bakija –
blato od kopanja bazena i to što je gazio po njenim tepisima.
Jaka stvar. Da, Oliva se brinula hoće li mladi Voli biti dovoljno
bistar, hoće li zaista naučiti kako se gaje jabuke i hoće li pomoći
u tome – ili će lepi dečko postati, kao Senior, sve žalosniji vetro-
pir? Ali kakve su to brige u poređenju sa zbivanjima u Sent
Klaudsu? U poređenju sa božjim poslom i đavoljim poslom,
zar nisu to sitnice? Zar nije život u finim mestima površan?
Međutim, nevolje umeju da stignu i u fina mesta; nevolje
putuju, nevolje svraćaju. Nevolje ponekad čak odu na odmor iz
 Tuđa pravila 171

mesta gde cvetaju, iz mesta kao što je Sent Klauds. Nevolja koja
je posetila Harts Hejven i Harts Rok bila je prilično trivijalna
i česta vrsta nevolje; počela je, kao što nevolje često počinju,
zaljubljivanjem.
„Ovde u Sent Klaudsu“, pisao je Vilbur Larč, „pretpostavljam
da se niko ne zaljubljuje; previše je očigledan luksuz ovde se
zaljubiti.“ Larč nije znao da je sestra Edna zaljubljena u njega
još od prvog dana, ali je bio u pravu kada je procenio da ono
između Meloni i Homera Velsa nije zapravo ljubav. Ono što ih
je držalo posle prve strasti sasvim sigurno nije bila ljubav. A
ona slika kćerke gospođe Ims sa ponijevim penisom u ustima:
ta fotografija je bila najstariji žitelj Sent Klaudsa – i na njoj
sasvim sigurno nije bilo ljubavi. Ta slika je bila jednako daleko
od ljubavi kao što su Harts Hejven i Harts Rok daleko od Sent
Klaudsa.
„Drugde u svetu“, pisao je Vilbur Larč, „zamišljam da se
ljudi stalno zaljubljuju.“
Ako ne stalno, onda često. Mladi Voli Vortington, na primer,
mislio je da je već dvaput bio zaljubljen pre nego što je napunio
dvadesetu i jednom kada je imao dvadeset jednu godinu; sada,
godine 194_ (bio je samo tri godine stariji od Homera Velsa)
Voli se četvrti put zaljubio iz sve snage. Nije znao da će sada
to biti trajno.
Devojka koju će srce mladog Volija izabrati za čitav život bila
je kćerka lovca na jastoge; on nije bio običan lovac na jastoge i
nikoga nije čudilo što ima izuzetnu kćerku. Rejmond Kendal
je bio toliko vešt u lovu na jastoge da su drugi lovci na jastoge
dvogledom posmatrali kako izvlači zamke i stavlja mamac.
Kada bi on promenio užad za povlačenje, promenili bi i oni
svoju. Kada nije išao na more, nego ostajao kod kuće ili na doku
popravljao zamke, i oni su ostajali kod kuće i popravljali zamke.
Nisu, međutim, mogli da se mere s njim; u vodi je imao toliko
zamki da je zbog njegovih prepoznatljivih crno-narandžastih
172 Džon Irving

bova luka Harts Hejvena podsećala na šarenilo studentskog

sportskog takmičenja. Jednom je društvo bivših studenata Jejla
iz Hejvenskog kluba zamolilo Rejmonda Kendala da promeni
svoje boje u plavu i belu, ali je on samo promrmljao da nema
vremena za igre. I druga društva iz Hejvenskog kluba dolazila
su da ga za nešto mole; tema je retko bila boja njegovih bova
za jastoge.
Hejvenski klub je gledao na najdalje pristanište luke Harts
Hejvena, gde su odavno stajali skladište jastoga i dok Rejmon-
da Kendala. Kendal je živeo iznad skladišta, i površniji čovek
bi se možda povinovao zahtevima Hejvenskog kluba da malo
ulepša svoju neposrednu okolinu. Njegovo stanište su turisti
doživljavali kao ruglo u luci koja se inače isticala izuzetnom
prirodnom ili skupo održavanom lepotom. Čak su i sa prozora
njegove spavaće sobe visile bove u raznim fazama farbanja.
Zamke za jastoge koje je popravljao bile su naslagane toliko
visoko na njegovom doku da sa obale nije moglo da se vidi jesu
li brodići vezani na suprotnoj strani doka. Parking iza stovarišta
za jastoge bio je uvek pun – i to ne automobila kupaca (za kupce
nikada nije bilo dovoljno mesta); bio je pun raznih kamiona i
automobila na kojima je Rejmond Kendal „radio“ i ogromnih
i masnih brodskih motora za njegove čamce za lov na jastoge.
Na lučkom posedu Rejmonda Kendala večito je vladalo
neuredno majstorsko stanje trajnog remonta; sve je bilo u fazi
popravke, nedovršeno, rasklopljeno, još mokro, čekalo je na
delove – a što se tiče buke, tu su bili neprekidno struganje gene-
ratora akvarijuma za jastoge u stovarištu i masno podrigivanje
brodskog motora koji čeka kod doka. A onda i miris: miris
nakatranjenog užeta, onaj riblji miris jastoga malo drugačiji od
mirisa ribe, miris goriva i motornog ulja zbog koga je okean bio
mastan kod njegovog doka (a dok je bio prekriven morskom
travom, istačkan prilepcima, iskićen žutim mornarskim kaba-
nicama ostavljenim da se suše). Rejmond Kendal je živeo svoj
 Tuđa pravila 173

posao; voleo je da se njegov posao vidi svuda oko njega; kraj

luke Harts Hejvena bio je njegov umetnički atelje.
On nije bio samo umetnik sa jastozima već je bio i stručnjak
za popravku svega i svačega – stručnjak za oživljavanje naprava
koje bi svako drugi odavno bacio. Ako biste ga pitali, Rejmond
Kendal vam ne bi rekao da je lovac na jastoge, nije se on toga
stideo, ali se više ponosio mehaničarskim veštinama. „Ja sam
samo majstor“, voleo je da kaže.
A ako bi se članovi Hejvenskog kluba žalili zbog nepresta-
nih dokaza njegovog majstorluka, za koje su veoma ozbiljno
smatrali da kvare njihov veličanstveni pogled, nisu se žalili
previše; Rejmond Kendal je popravljao i njihove stvari. Na
primer, popravio je sistem filtera za njihov bazen – u doba
kada niko nije imao bazen, kada niko drugi nije hteo time da se
pozabavi, a Rej Kendal sam nikada pre nije video sistem filtera.
„Pa, valjda radi ono što čovek i pretpostavlja da radi“, rekao je
i obavio posao za deset minuta.
Pričalo se da Rej Kendal ne baca ništa sem ostataka hrane,
koju je bacao sa broda ili sa kraja svog doka. „Samo hranim
jastoge, a oni hrane mene“, govorio bi ljudima koji su se na to
žalili. „Samo hranim galebove, koji su gladniji od tebe ili mene.“
Govorkalo se da ima više para od Seniora Vortingtona;
takođe nije bilo gotovo nikakvih dokaza da te pare troši – osim
na svoju kćerku. I ona je, kao deca članova Hejvenskog kluba,
pohađala privatni internat; a Rejmond Kendal je plaćao poza-
mašnu godišnju članarinu za Hejvenski klub – ne za sebe (on je
u klub odlazio samo kada bi ga pozvali da nešto popravi), već za
svoju kćerku, koja je naučila da pliva u tamošnjem zagrejanom
bazenu i koja je časove tenisa imala na istim terenima koje
je krasio mladi Voli Vortington. Kendalova kćerka je imala i
sopstveni auto – nije izgledao kao da mu je mesto na parkingu
Hejvenskog kluba. Bio je to auto za parking iza skladišta jasto-
ga, sklopljen od još upotrebljivih delova sa drugih automobila;
174 Džon Irving

jedan branik je bio privezan žicom; na haubi je bio Fordov a

na prtljažniku Krajslerov grb, dok se vrata na strani saputnika
uopšte nisu otvarala. Međutim, njima se akumulator nikada nije
kvario na parkingu Hejvenskog kluba; ta krntija je uvek uspe-
vala da krene; kada automobil nekog člana Hejvenskog kluba
nije hteo da krene, on bi potražio kćerku Rejmonda Kendala,
koja je u svojoj pouzdanoj krntiji držala kablove i koju je otac
naučio da ih koristi.
Nešto od ogromnog novca koji je Rejmond Kendal navo-
dno posedovao i koji je gomilao, stizao je u vidu plate od Olive
Vortington; sem što je hvatao jastoge, Rej Kendal je održavao
vozila i mašine plantaže Okeanski vidik. Oliva Vortington mu
je plaćala punu predradničku platu zato što je o jabukama znala
gotovo isto koliko on o jastozima (a on je bio nezamenljiv kao
mehaničar na farmi), ali je Rej odbijao da radi više od dva sata
dnevno. Takođe je i sam birao kada će da radi ta dva sata –
ponekad bi došao odmah ujutru, rekavši da nije dobro vreme
za more, a ponekad bi došao na kraju radnog dana, taman da
čuje žalbe radnika šta ne valja sa mlaznicom na hardiju ili sa
pumpom Binove prskalice ili šta se zaglavilo u karburatoru trak-
tora ili šta je problem sa Internešenelovom žetelicom. Smesta bi
uvideo šta se iskrivilo u sečivima kosilice, šta je sjebalo viljuškar,
zaglavilo pokretnu traku, crklo u kamionetu ili se razglavilo
u presi za jabuke. Rejmond Kendal bi za dva sata završio ono
što bi neki drugi mehaničar uradio za čitav dan, i to traljavo,
i gotovo nikada nije dolazio kod Olive da joj kaže kako mora
da kupi nešto novo.
To je uvek bio Olivin prvi predlog: da nešto treba zameniti.
„Kvačilo u traktoru izgleda stalno treba sređivati, Reju?“,
pitala bi ga učtivo. „Da li savetuješ da ga zamenimo?“
Ali Rejmond Kendal je bio hirurg među majstorima – imao
je istrajnu doktorsku potrebu da se suprotstavlja smrti – i sma-
trao je da je zamena nekog dela priznanje slabosti, neuspeha.
 Tuđa pravila 175

Gotovo uvek bi rekao: „Pa znaš, Oliva – ako sam nešto već
jednom popravio, mogu da ga popravim opet. Mogu da ga
popravim uvek kad zatreba.“
Oliva je poštovala prezir Rejmonda Kendala prema ljudima
koji se ne razumeju u svoj posao i „nisu u suštini sposobni ni
za kakav posao“. Potpuno se slagala s njim i takođe je cenila
što on svoj prezir nikada nije širio na Seniora ili na njenog oca
Brusa Bina. Sem toga, Senior Vortington je znao dovoljno o
upravljanju novcem da je bio veoma uspešan iako nije radio
više od sat vremena dnevno – obično na telefonu.
„Prinos“, rekla bi Oliva za svoje voljene jabuke, „može da
preživi vremenske nepogode čak i u doba cvetanja.“ To je mislila
na vetar: oštri morski vetar zbog koga bi pčele Ajre Titkomba
ostale u košnicama i koji bi divlje pčele odneo nazad u šumu,
gde bi oplodile sve osim jabuka. „Prinos može da podnese čak
i lošu berbu“, govorila je Oliva. Možda je mislila na kišu, kada
su voćke klizave, kada radnicima ispadaju, kada se ugruvaju
pa su dobre samo za ceđenje; ili je možda mislila čak na ura-
gan, koji predstavlja istinsku opasnost za primorske voćnjake.
„Prinos bi možda čak preživeo da se nešto desi meni“, tvrdila
je Oliva – a na taj bi se izliv skromnosti i Senior Vortington i
mladi Voli pobunili. „Ali ono što prinos nikada ne bi preživeo“,
rekla bi Oliva, „jeste gubitak Reja Kendala.“ Htela je da kaže da
bez Rejmonda ništa ne bi radilo ili da bi morali da sve kupuju
novo, a to uskoro ne bi radilo ništa bolje od onog starog, što je
radilo samo zato što ga je Rej održavao.
„Iskreno sumnjam, majko“, rekao je mladi Voli, „da bi i
Harts Hejven ili Harts Rok preživeli bez Rejmonda Kendala.“
„U to ime, živeli“, rekao je Senior Vortington pa je ispio, na
šta je Oliva izgledala skrhano i što je navelo mladog Volija da
promeni temu.
Uprkos činjenici da je Rej Kendal svakog dana radio dva sata
u Okeanskom vidiku, nikada ga nisu videli da je pojeo makar
176 Džon Irving

jednu jedinu jabuku; tek je ponekad jeo jastoga (više je voleo

piletinu i krmenadle, pa čak i hamburger). U vreme regate
Hejvenskog kluba, nekoliko mornara tvrdilo je da su nanjušili
Reja Kendala kako peče hamburgere na svom brodu za lov na
jastoge dok je izvlačio zamke.
Međutim, kakav god da je Rej bio simbol radne etike i koliko
god se ljudi žalili zbog dokaza o radu kojima je voleo da se okru-
žuje, njegovoj lepoj kćerki niko nije mogao naći manu – sem
njenog imena, za koje ona nije bila kriva (ko bi sebi dao ime
Kendis, da je zbog toga svi zovu Kendi*?) i za koje su svi znali
da je bilo ime njene pokojne majke, tako da krivica nije bila ni
majčina. Kendis „Kendi“ Kendal je ime dobila po majci, koja
je umrla na porođaju. Rejmond je ime kćerki dao u spomen na
pokojnu ženu, koju su svi voleli i koja je, nekada, nešto bolje
održavala okolinu skladišta za jastoge i doka. Ko može naći
mane imenu datom iz ljubavi?
Trebalo je samo da je upoznate pa da shvatite da ona nije
Kendi; bila je ljupka, ali nikada sladunjava; bila je istinska i pri-
rodna lepotica, ali nije udovoljavala drugima. Na njoj se jasno
videlo da je pouzdana, bila je istovremeno i srdačna i praktična
– bila je učtiva, marljiva i umela je da zastupa svoju stranu u
raspravi, ali nije bila naporna. Žalila se samo na svoje ime, ali
uvek dobroćudno (nikada nije povredila očeva osećanja, niti
namerno osećanja bilo koga drugog). Činilo se da spaja očevu
oduševljenu radnu etiku sa obrazovanjem i prefinjenošću koje
joj je on omogućio – i marljivost i prefinjenost bile su joj pri-
rodne. Ako su druge devojke u Hejvenskom klubu (ili u ostat-
ku Harts Hejvena i Harts Roka) bile ljubomorne zbog pažnje
koju joj je posvećivao mladi Voli Vortington, svejedno nije bilo
nikoga kome ona nije draga. Da je rođena kao siroče, čak i u
Sent Klaudsu, pola tamošnje populacije zaljubilo bi se u nju.

* Engl.: Candy – slatkiš, bombona. (Prim. prev.)

 Tuđa pravila 177

Dopadala se čak i Olivi Vortington, a Oliva je bila sumnjiča-

va prema devojkama koje su se zabavljale sa Volijem; nije bila
sigurna šta one žele od njega. Nikada nije mogla da zaboravi
koliko je želela da se izbavi iz sopstvenog života i uđe u život
Vortingtonovih, zelen i rumen kao jabuka u Okeanskom vidiku
i zbog tih uspomena na sebe u mladosti Oliva je sumnjala da
devojke Okeanski vidik možda zanima više nego Voli. Oliva
je znala da to kod Kendi nije slučaj, jer je ona mislila da je
njen život, iznad skladišta punog živih, mrdajućih jastoga Reja
Kendala, savršen, volela je očevu džangrizavost baš kao što se
opravdano ponosila njegovom marljivošću. Zbog ovog dru-
gog je lepo živela. Nije tražila novac i najviše je volela da vodi
Volija na plivanje u okeanu – daleko od opasnog i prepunog
doka njenog oca – na plivanje u bazenu Hejvenskog kluba ili
u privatnom bazenu Vortingtonovih, gde je znala da je dobro-
došla. Zapravo, Oliva Vortington je mislila da je Kendi Kendal
možda previše dobra za njenog sina, za koga je znala da je
prilično nestalan, ili da bar nije marljiv – mada bi priznala da
je šarmantan i istinski dobroćudan.
A onda je tu bio i nekakav bol koji je Kendi budila u Olivinoj
uspomeni na njenu majku Mod (zamrznutu među kozmeti-
kom i školjkama): Oliva je zavidela Kendi na savršenoj ljubavi
prema njenoj majci (koju nikada nije upoznala); zbog devojčine
apsolutne dobrote Oliva je osećala grižu savesti zato što toliko
prezire sopstveno poreklo (ćutnju svoje majke, neuspeh svog
oca, prostotu svog brata).
Kendi se klanjala kod malih svetilišta svojoj majci koja je
napravio Rejmond Kendal – u svim sobama na spratu iznad
skladišta za jastoge, gde su živeli iznad grgotanja rezervoara za
jastoge. A svugde su bile prikupljene fotografije Kendine mlade
majke, mnoge snimljene sa Kendinim mladim ocem (koji je bio
tako neprepoznatljivo mladolik, čiji je osmeh na slikama bio
178 Džon Irving

toliko neprepoznatljivo stalan da je Kendi ponekad gledala Reja

kao da je za nju stranac jednako kao i njena majka).
Pričalo se da je Kendina majka ublažila Rejovu grubost.
Bila je vedra priroda, o svemu je vodila računa, posedovala je
neiscrpnu energiju koju je Rejmond Kendal posedovao za svoj
posao, a Kendi ju je imala u obilju za sve. Za stočićem za kafu,
u kuhinji, pored rasklopljenog magnetskog upaljača motora i
sistema za paljenje (za vanbrodski motor), nalazio se triptih
slika Rej i Kendis na venčanju, kada je Rej Kendal jedini put
prisustvovao nekom događaju u Hejvenskom klubu odeven u
nešto drugo sem radnog odela.
U Rejovoj spavaćoj sobi, na noćnom stočiću, pored pokva-
renog polužnog prekidača Džonsonovog motora (unutrašnjeg;
postojao je i vanbrodski Džonsonov motor), nalazila se slika
Kendis i Reja – oboje u mornarskim kabanicama, kako vade
zamke, na uzburkanom moru (a svakome je bilo jasno, pogo-
tovo Kendi, da je Kendis bila trudna i da je radila iz sve snage).
U svojoj sobi Kendi je držala majčinu sliku kada je ova bila
njenih godina (znači kada je imala tačno koliko i Homer Vels
sada): mlada Kendis Talbot, iz porodice Talbot iz Harts Hejvena
– davnašnjih članova Hejvenskog kluba. Ona je bila u dugačkoj
beloj haljini (za tenis, ako je to moguće!) i bila je ista Kendi.
Fotografija je snimljena onog leta kada je upoznala Reja (on je
bio stariji momak, snažan, crnomanjast i rešen da sve popravi,
da sve natera da radi); ako je delovao neotesano, ili možda malo
previše ozbiljno, bar nije bio surovo ambiciozan, i pored njega
su momci iz Hejvenskog kluba delovali kao dvorski kicoši, kao
razmaženi foliranti iz visokog društva.
Kendi je nasledila majčinu plavu kosu; bila je tamnija od
Volijeve plave kose – i mnogo tamnija od kose njene majke i
nekadašnje boje kose Olive Vortington. Imala je očevu tamnu
put i tamne smeđe oči kao i očevu visinu. Rej Kendal je bio visok
čovek (što je mana za lovca na jastoge, kao i za mehaničara,
 Tuđa pravila 179

imao je on običaj da dobroćudno kaže, zbog opterećenja krsta

kod vađenja zamki sa jastozima – u tom poslu gotovo nepre-
kidno nešto treba dizati – i zbog neophodnosti mehaničara da
se zavuče ispod i saginje iznad stvari). Kendi je bila izuzetno
visoka za ženu, što je pomalo zastrašivalo Olivu Vortington, ali
je inače Oliva to smatrala za sitan nedostatak pošto je po svemu
ostalom Kendi Kendal bila savršena prilika za Volija.
Oliva Vortington je i sama bila prilično visoka (viša od Seni-
ora, posebno kada se Senior teturao) i pomalo je neprijateljski
doživljavala svakoga višeg od sebe. I njen sin Voli je bio viši
od nje, što je Olivi ponekad teško padalo – posebno kada bi
želela da ga ukori.
„Je li Kendi viša od tebe, Voli?“, pitala ga je jednom, sa izne-
nadnim nemirom u glasu.
„Ne, mama, mi smo tačno iste visine“, odgovorio je Voli
majci. To je bila još jedna stvar koja joj je pomalo smetala kod
ideje da su njih dvoje par: mnogo su ličili fizički. Je li njihova
međusobna privlačnost neka vrsta narcizma?, brinula se Oliva.
A pošto su oboje bili jedinci, da li jedno u drugom gledaju brata
ili sestru koju su oduvek želeli? Vilbur Larč bi se lepo slagao sa
Olivom Vortington; njoj je u prirodi bilo da brine. Zajedno bi
u brigama nadmašili čitav svet.
Delili su ideju da postoji „ostatak sveta“, pod čime su mislili
na čitav ostatak sveta – svet van onoga što su oni stvorili. Oboje
su bili dovoljno pametni da znaju zašto se tog drugog sveta
toliko boje: potpuno su razumeli da, uprkos svom velikom
trudu, tek ovlaš kontrolišu svetove koje su sami pažljivo stvorili.
Kada su se Kendi Kendal i Voli Vortington zaljubili, u leto
194_ – svi u Harts Hejvenu i u Harts Roku oduvek su znali da
će se to desiti – jedino je čudo bilo što im je toliko trebalo da
to i sami otkriju. Godinama su oba gradića smatrala da su oni
stvoreni jedno za drugo. Čak je i mrgud Rejmond Kendal to
odobravao. Rej je smatrao da Voli nije dovoljno usredsređen, ali
180 Džon Irving

da to nije isto što i lenj, a svi su znali da je momak dobroćudan.

Rej je takođe imao dobro mišljenje o Volijevoj majci; veoma
mu se sviđalo kako Oliva Vortington poštuje rad.
Svima je bilo žao koliko je siroti Senior izvan svega toga,
kako je zbog alkoholizma (mislili su) preko noći ostario. „Neće
proći dugo, Alisa, a on će početi da pred svetom piša u gaće“,
rekao je Olivi prostak Baki Bin.
A Kendi je mislila da će Oliva Vortington biti savršena sve-
krva. Kada je Kendi sanjala o sopstvenoj majci – starijoj nego
što je ostarila u životu; prirodno ostareloj u nekom boljem svetu
– uvek je mislila da bi njena majka ostarila tako da podseća
na Olivu Vortington. Kendi se nadala da bi njena majka bar
savladala Olivinu uglađenost, ako ne možda i njen novi bri-
tanski naglasak, naučen na koledžu. Kendi je pretpostavljala
da će za godinu dana krenuti na koledž, i nije imala nameru
da tamo uči naglasak. Ali sem naglaska, Kendi je smatrala da
je Oliva Vortington divna; tužno je bilo to sa Seniorom, ali je i
on sasvim sigurno bio drag.
I tako su svi bili srećni s tom ljubavnom pričom za koju
je bilo izvesnije da će postati savršen brak više od bilo koje
druge ljubavne priče koju su Harts Hejven i Harts Rok videli.
Pretpostavljali su da će Voli prvi da završi koledž, i da će Kendi
takođe moći da završi koledž – ako to želi – pre nego što se
venčaju. Međutim, pošto je bila toliko sklona brigama, moglo
se pretpostaviti da će Oliva Vortington predvideti sve moguće
razloge za promenu planova. Ipak je to bila 194_; u Evropi je
bio rat; mnogi su smatrali da će rat uskoro zahvatiti i druge
delove sveta sem Evrope. Ali Oliva je imala majčinsku želju da
na rat ne misli.
Vilbur Larč je i te kako mislio na rat u Evropi; on je bio u
prošlom ratu i znao je da će, ako bude novog rata, Homer Vels
biti u odgovarajućem uzrastu da u njega ode. Pošto bi to bio
 Tuđa pravila 181

pogrešan uzrast, dobri doktor je već preduzeo neke korake da

Homer Vels ne mora da ode u rat ako do njega dođe.
Larč je, na kraju krajeva, bio istoričar Sent Klaudsa; on je
pisao jedine dokumente koji su se tamo čuvali; obično je zapi-
sivao ne tako jednostavnu istoriju tog mesta, ali se oprobao i
u prozi. U slučaju Fazija Stouna, na primer – ali i u drugim,
malobrojnim slučajevima siročića koji su umrli dok se on o
njima starao – Vilburu Larču se nije dopadao kraj, nije želeo
da zapiše stvarne ishode tih malih, skraćenih života. Zar nije
bilo pošteno ako Larč sebi da slobodu – ako povremeno sebi
dozvoli malo srećnih završetaka?
Vilbur Larč je za njih nekoliko koji jesu umrli stvarao duže
živote. Na primer, biografija F. Stouna odvijala se kao proba za
ono što je Vilbur Larč želeo za Homera Velsa. Posle Fazijevog
veoma uspešnog usvajanja (svi članovi usvojiteljske porodice
pomno su opisani) i najuspešnijeg tretmana i najboljeg leka za
Fazijeve probleme sa disajnim putevima, mladić će studirati ni
manje ni više nego na koledžu Budoin (a to je bila alma mater
Vilbura Larča) i posle će preći na medicinu na Harvardu – čak
će slediti Larčove korake i stažirati u Masačusetskoj opštoj bol-
nici i Bostonskom porodilištu. Larč je nameravao da od Fazija
Stouna stvori posvećenog i veštog ginekologa-akušera; fiktivni
život siročeta bio je pažljivo sazdan, kao i sve čime se Vilbur
Larč bavio – sa možda izuzetkom korišćenja etra, a bilo mu je
posebno drago što je primetio kako su neke njegove fiktivne
istorije uverljivije od onoga što se nekima zaista desilo.
Snouija Medouza će, na primer, usvojiti jedna porodica iz
Bengora koja se prezivala Marš. Ko bi verovao da je jedan Me-
douz postao Marš*? Vilbur Larč je bio zadovoljan sobom zato
što je smišljao bolje priče. Maršovi su se bavili proizvodnjom
nameštaja a Snoui (kome su nemaštovito dali ime Robert)

* Engl.: meadow – livada, marsh – močvara. (Prim. prev.)

182 Džon Irving

studiraće na Univerzitetu Mejna samo kratko pre nego što se

oženi nekom lokalnom udavačom i počne da radi za porodično
preduzeće Maršovih kao prodavac.
„To je za stalno“, pisaće Snoui doktoru Larču o devojci zbog
koje se ispisao sa fakulteta. „A meni se stvarno dopada posao
s nameštajem!“
Kada god je pisao doktoru Larču, Snoui Medouz, alijas
Robert Marš, uvek bi pitao: „Nego, šta je bilo sa Homerom
Velsom?“ Kao da namerava da organizuje godišnjicu! Larč je
danima gunđao za sebe, pokušavao je da smisli šta da Snouiju
Medouzu kaže o Homeru; voleo bi da se hvali kako je Homer
savršeno postupao kod pacijentkinje sa eklampsijom, ali je
Larč bio svestan da njegova obuka Homera Velsa – i sve ono sa
božjim poslom i đavoljim poslom u Sent Klaudsu – ne bi naišla
na svačije odobravanje.
„Homer je i dalje sa nama“, pisao bi Larč Snouiju, neodređe-
no. Prepreden je taj Snoui, zaključio je Larč – Snoui Medouz ni u
jednom pismu nije propustio da pita šta je sa Fazijem Stounom.
„Šta ima novo s Fazijem u poslednje vreme?“, pitao bi uvek
Snoui i Vilbur Larč bi pažljivo proverio istoriju koju je napisao
za Fazija – čisto da Snoui bude u toku.
Larč se nije obazirao na Snouijeve zahteve da mu pošalje
adresu Fazija Stouna. Doktor Larč je bio ubeđen da je mladi
prodavac nameštaja Robert Marš uporna vrsta budale, koja bi –
da ima adresu nekog drugog siročeta – počela sve da gnjavi da
osnuju Klub siročiča ili Udruženje siročića. Larč se čak požalio
sestri Edni i sestri Andželi na Snouija Medouza, rekavši: „Voleo
bih da je njega usvojio neko van Mejna, neko daleko. Taj Snoui
Medouz je toliko glup da mi piše kao da sam direktor internata!
Šta je sledeće, zahtevaće da objavim almanah bivših učenika!“
Bilo je pomalo bezosećajno to reći pred sestrom Ednom
i sestrom Andželom, shvatio je Larč kasnije. Te dve drage ali
sentimentalne gospe oberučke bi prihvatile ideju o objavljivanju
 Tuđa pravila 183

almanaha bivših učenika; njima je nedostajalo svako siroče koje

ode. Da se one pitaju, svake godine bi se organizovalo viđanje.
Svakog meseca!, pomislio je Larč i zaječao.
Ležao je u dispanzeru. Mislio je o maloj izmeni koju je luka-
vo uneo u istoriju Homera Velsa; jednog dana će reći Homeru
za nju, ako situacija to bude zahtevala. Bio je veoma zadovoljan
sobom zbog te male izmišljotine koju je tako vešto uneo u
istinsku priču o Homeru Velsu. Naravno, nije spomenuo ništa o
medicinskoj obuci; inkriminisao je samog sebe time što je pisao
o abortusima i to često, ali je Larč odlično znao da Homera Velsa
treba izostaviti iz te pisane istorije. Ono što je Vilbur Larč pisao
o Homeru Velsu bilo je da momak ima srčanu manu, da mu je
srce oštećeno i slabo još od malih nogu. Larč se čak potrudio i da
to bude prvi unos o Homeru, za šta je bilo neophodno da nađe
papir koji izgleda starije pa da izuzetno pažljivo izmeni i preku-
ca svu raniju – i tačnu – prošlost. Međutim, uspeo je da srčanu
manu neobavezno ubaci na sva odgovarajuća mesta. Uvek ju
je spominjao neodređeno i nekarakteristično bez medicinske
preciznosti; reči „mana“, „oštećeno“ i „oslabljeno“ ne bi ubedile
dobrog detektiva, pa čak ni dobrog doktora, koga će, zamišljao
je Vilbur Larč, jednog dana morati da ubedi. Zapravo, pomalo
je brinuo hoće li uspeti da u to ubedi Homera – s obzirom na
to šta je sve momak naučio. Ali Larč će se sa tim suočiti kada i
ako do te situacije dođe.
Situacija o kojoj je Larč mislio bila je rat, takozvani rat u
Evropi; Larč se, kao i mnogi drugi, brinuo da se rat neće tamo
zadržati. („Žao mi je, Homere“, zamišljao je Larč kako govori
momku. „Ne želim da brineš, ali imaš srčanu manu; tvoje srce
prosto ne bi izdržalo rat.“) Larč je zapravo hteo da kaže kako
njegovo srce nikada ne bi izdržalo da Homer Vels ode u rat.
Ljubav Vilbura Larča prema Homeru Velsu prenela se čak i
na njegovo menjanje prošlosti, oblast u kojoj je morao da pri-
zna da je amater, ali je to svejedno bilo polje koje je poštovao
184 Džon Irving

i takođe voleo. (U jednom ranijem unosu u dosije o Homeru

Velsu – u unosu koji je doktor Larč izbrisao, pošto je ton bio
neprimeren, ili bar neobičan za istoriju – doktor Larč je zapisao:
„Ništa i nikoga ne volim koliko Homera Velsa. Tačka.“)
Tako je Vilbur Larč bio pripremljeniji za promene važnih
planova koje donosi rat nego što je to bila Oliva Vortington.
Drugi i verovatniji uzrok za promenu svadbenih planova njenog
sina i Kendi Kendal – još jedan način na koji planovi mladih
ljubavnika mogu da se promene – Oliva je mogla da predvidi.
Bila je to neželjena trudnoća. Šteta što je nisu predvideli Kendi
i Voli.
I tako, kada je Kendi zatrudnela (bila je devica, naravno),
ona i Voli su se veoma uznemirili, ali su se takođe i iznenadili.
Oliva bi bila uznemirena (da je znala), ali ne bi bila iznenađe-
na.Trudnoća nikada ne bi iznenadila Vilbura Larča, jer je on
znao da su neželjene trudnoće česta pojava. Međutim, Kendi
Kendal i Voli Vortington, toliko puni lepote i trenutka i toga što
su stvoreni jedno za drugo, prosto nisu mogli u to da veruju.
Nisu bili ljudi koji bi se stideli ili koji ne bi mogli da to saop-
šte roditeljima, bili su prosto zapanjeni zato što će morati da
promene svoje savršene planove – što će morati da se venčaju
pre vremena.
Je li Voliju Vortingtonu trebala diploma koledža da nasledi
roditeljsku plantažu jabuka? Naravno da nije. Da li je Kendi
Kendal morala da uopšte ide na koledž? Nije. Da li bi ona posta-
la prefinjenija i obrazovanija ako bi se sama sobom bavila?
Naravno da bi! A Voli ionako nije bio neki đak? Naravno da
nije. Glavni predmet mu je bila botanika, ali samo zato što je
majka to od njega zahtevala – Oliva je mislila da bi izučavanje
biljaka moglo stimulisati njenog sina da se više zainteresuje za
gajenje jabuka.
„Prosto još nismo spremni“, rekla je Kendi Voliju. „Hoću da
kažem, nismo, je li tako? Da li se ti osećaš spremno?“
 Tuđa pravila 185

„Ja te volim“, rekao je Voli. On je bio hrabar i veran momak,

a Kendi – koja nije pustila ni jednu jedinu suzu zbog iznenađu-
jućeg otkrića da je trudna – volela je i ona njega.
„Ali ovo prosto nije pravo vreme za nas, je li tako?“, upitala
ga je Kendi.
„Ja želim da te uzmem za ženu, bilo kada“, rekao je on is-
kreno, ali je dodao i nešto o čemu ona nije mislila. On je raz-
mišljao o ratu u Evropi, bez obzira što ga je njegova majka
previdela. Rekao je: „Šta ako bude rata – mislim, šta ako se
mi umešamo?“
„Šta ako šta?“, rekla je Kendi, istinski zaprepašćena.
„Hoću da kažem, ako mi uđemo u rat, ja ću otići – moraću
da odem – hteću da odem“, rekao je Voli. „Samo, ako imamo
dete, onda neće biti u redu – da odem u rat.“
„A kada bi to bilo u redu otići u rat, Voli?“, upitala ga je
Kendi.
„Pa, hoću da kažem, prosto ću morati, to je sve – ako ga
bude“, rekao je. „Hoću da kažem, to je naša zemlja, a sem toga,
zbog iskustva – ne bih mogao da to propustim.“
Ona ga je ošamarila i zaplakala – od besa. „Zbog iskustva!
Ti bi išao u rat zbog iskustva!“
„Pa, ne ako imamo dete – tada ne bi bilo u redu“, rekao je Voli.
„Je li tako?“ Bio je čist kao malo dete, i jednako nepromišljen.
„A šta je sa mnom?“, pitala je Kendi, i dalje preneražena – i
preneražena zato što ga je ošamarila. Veoma blago je spustila
šaku na njegov crveni obraz. „Sa detetom ili bez njega, kako bi
meni bilo da ti odeš u rat?“
„Pa, to je sve ’šta bi bilo kad bi bilo’, je li?“, rekao je Voli. „To
je samo jedna tako tema za razmišljanje“, dodao je. „O tome
sa detetom, posebno – bar mi se čini. Ako shvataš šta hoću da
kažem“, rekao je.
„Mislim da bi trebalo da probamo da ne dobijemo bebu“,
rekla mu je Kendi.
186 Džon Irving

„Neću da odeš u neko od onih mesta gde nema pravog dok-

tora“, rekao je Voli.
„Naravno da neću“, složila se ona. „Ali zar nema pravih
doktora koji to rade?“
„Koliko sam čuo nema“, priznao je Voli. Bio je preveliki
džentlmen da joj kaže šta jeste čuo: da ima jedan kasapin u
Kejp Kenetu koji će da obavi posao za petsto dolara. Odeš na
parking, staviš povez preko očiju i čekaš; odeš sama. Neko te
pokupi i odvede kod kasapina; vrate te kad kasapin završi posao
– sve vreme nosiš povez na očima. A šta je najgore, moraš da
deluješ potpuno histerično pred nekim prilično dostojanstve-
nim lokalnim doktorom pre nego što ti on uopšte kaže gde je
parking i kako da stupiš u vezu sa kasapinom. Ako se ne ponašaš
dovoljno uznemireno, ako nisi potpuno luda, doktor te neće
povezati sa kasapinom.
Voli je čuo da se tako priča i nije želeo da Kendi ima bilo
šta s tim. Sumnjao je da bi Kendi uopšte mogla da se ponaša
dovoljno uznemireno. Voli bi pre prihvatio bebu nego bilo šta
od toga; venčao bi se sa Kendi i bio bi i zbog toga srećan; to je
i želeo, jednog dana.
Priča koju je Voli čuo bila je delimično tačna. Stvarno ste
morali da odete kod prilično dostojanstvenog lokalnog doktora
i morali ste da se naterate u stanje rastrojstva, pa ako bi doktor
pomislio da ste spremni da se bacite s mosta, tek bi vam tada
rekao gde se tačno nalazi parking i kako prići kasapinu. Voli,
međutim, nije znao humaniji deo priče. Ako ste bili smireni
i sabrani i lepo se izražavali i očigledno bili duševno zdravi,
doktor bi preskočio čitavu priču o parkingu i kasapinu; ako ste
izgledali kao razumna žena – neko ko ga ne bi kasnije prija-
vio – doktor bi vam prosto uradio abortus, odmah tu u svojoj
ordinaciji, za petsto dolara. A ako biste se ponašali sumanuto,
takođe bi vam uradio abortus – odmah tu u ordinaciji – za
petsto dolara. Jedina razlika bila je što ste morali da stojite
 Tuđa pravila 187

sa povezom preko očiju na parkingu i da mislite kako zahvat

izvodi kasapin; to biste dobili ako biste nastupili sumanuto. U
oba slučaja je očigledno nepošteno bilo to što je doktor svoje
usluge naplaćivao petsto dolara.
Voli Vortington, međutim, nije tražio tačne informacije o
tom doktoru ili o tom navodnom kasapinu. Nadao se da će
dobiti savet o drugom aborcionisti, negde drugde, i imao je
neku nejasnu ideju koga će za to da pita. Nije bilo mnogo svrhe
tražiti savet od članova Hejvenskog kluba; rekli su mu da je
jedna članica zbog abortusa išla na krstarenje u Švedsku, ali to
za Kendi nije dolazilo u obzir.
Voli je znao da su radnici na Okeanskom vidiku ljudi kojima
možda treba manje ekstravagantno rešenje; takođe je znao da
su ga voleli i da, uz poneki izuzetak, može verovati njihovoj,
kako ju je Voli doživljavao, muškoj i pouzdanoj diskreciji u
vezi sa čitavom stvari. Prvo je otišao kod jedinog neženje među
radnicima, pošto je pretpostavio da neženjama (a ovaj je takođe
bio i čuveni ženskaroš) možda češće trebaju usluge aborcionista
nego oženjenim ljudima. Voli je prišao radniku koji se zvao
Herb Fauler, tek nekoliko godina starijem od sebe – bio je to
čovek zgodan na jedan previše mršav, previše surov način, sa
previše tankim brkom na tamnoj usni.
Sadašnja devojka Herba Faulera radila je u vreme berbe na
pakovanju; u doba godine kada je prodavnica otvorena, radila
je tamo sa drugim ženama. Bila je mlađa od Herba, meštanka,
negde Kendina vršnjakinja – zvala se Luiza Tobi a ljudi su je
zvali Šiz Luiz, što Herbu izgleda nije smetalo. Za njega se govor-
kalo da ima i druge devojke i posedovao je užasnu naviku da
sa sobom nosi mnogo kondoma – u svako doba dana i noći – i
kada bi ga neko pitao bilo šta u vezi sa seksom, Herb Fauler bi
iz džepa izvadio kondom i gađao njime sagovornika (umotanim
u celofan, naravno). Samo bi bacio kondom i rekao: „Vidiš ovo?
E to ti služi da ostaneš slobodan.“
188 Džon Irving

Volija je već nekoliko puta gađao kondomom i ovome je ta

šala bila dosadila, i nije bio raspoložen da u toj situaciji opet
sluša isto – ali je zamišljao da je Herb Fauler pravi čovek koga će
da pita, zato što je, bez obzira na kondome, Herb Fauler stalno
uvaljivao devojke u probleme. Obrni-okreni, Herb je za svaku
žensku predstavljao pretnju.
„Hej, Herbe“, rekao mu je Voli. Bio je kišan dan krajem
proleća; koledž je bio zatvoren i Voli je radio pored Herba u
podrumu za skladištenje, koji je na proleće bio prazan. Lakirali
su merdevine a kada završe sa merdevinama, počeće da farbaju
šine za pokretnu traku koje nikada ne miruju kada se u ambalaži
radi punom parom. Svake godine su sve iznova bojili.
„Da, to sam ja“, rekao je Herb. Cigareta mu je bila kao usađe-
na između usana, pa je večito žmirkao a dugačko lice je uvek
dizao u stranu da bi dim udisao i na nos.
„Herbe, nešto sam se pitao“, rekao je Voli. „Da ti ženska
zatrudni, šta bi ti preduzeo? S obzirom na tvoj stav“, dodao je
Voli vešto, „da želiš da ostaneš slobodan.“ Tako je onemogućio
Herbu da poentira i verovatno ga naljutio; ovaj je već dopola
izvadio kondom iz džepa, spreman da ga baci na Volija dok
izgovara svoju uobičajenu opasku na tu temu, ali pošto ju je
Voli izgovorio umesto njega, morao je da zaustavi ruku. Na
kraju nije izvadio kondom iz džepa.
„Koju si napumpô?“, upitao je umesto toga Herb.
Voli ga je ispravio. „Nisam rekao da sam ja nekoga napum-
pao. Samo sam pitao šta bi ti uradio – u tom slučaju.“
Herb Fauler je razočarao Volija. On je znao samo za neki
tajanstveni parking u Kejp Kenetu – nešto o povezu za oči,
kasapinu i petsto dolara.
„Možda Zloća Hajd zna nešto o tome“, dodao je Herb. „Što
ne pitaš Zloću šta bi on uradio da neku napumpa?“ Herb Fauler
se osmehnuo Voliju – on nije bio dobar čovek – ali mu Voli nije
udovoljio; Voli je samo uzvratio osmehom.
 Tuđa pravila 189

Zloća Hajd jeste bio dobar čovek. Odrastao je sa gomilom

starije braće koja su ga redovno tukla i na druge načine zlosta-
vljala. Braća su mu nadenula nadimak Zloća – verovatno samo
da bi ga zbunila. Zloća je uvek bio prijateljski nastrojen; imao je
srdačnu ženu Florens, koja je bila jedna od žena iz ambalaže i
prodavnice; imali su toliko dece da Voli nije mogao da popamti
sva imena, niti da ih razlikuje, pa je prema tome bilo teško
poverovati da Zloća Hajd uopšte zna šta je to abortus.
„Zloća sve sluša“, rekao je Herb Fauler Voliju. „Zar ga ti
nikad ne gledaš? Šta on drugo radi, sem što sluša.“
I tako je Voli otišao da nađe Zloću Hajda. Zloća je premazi-
vao voskom table u presi za jabuke; on je u principu bio zadužen
za presu i zbog svoje prijatne naravi često je bio zadužen za sve
aktivnosti u baraci za ceđenje – između ostalog i za sezonske
radnike koji su za vreme berbe živeli u njoj. Oliva se trudila
da Herba Faulera drži podalje od tih sirotih sezonaca pošto
Herbova narav nije bila toliko prijatna.
Voli je neko vreme gledao Zloću Hajda kako radi s voskom.
Snažan ali čist miris fermentisanog soka i starih jabuka bio je
najjači kada je dan kišan, ali se Zloći izgleda sviđao; ni Voliju
nije bio odbojan.
„Hej, Zloćo“, rekao je Voli posle nekog vremena.
„Mislio sam da si zaboravio kako se zovem“, rekao je Zloća
vedro.
„Zloćo, šta ti znaš o abortusu?“, upitao je Voli.
„Znam da je to greh“, odgovorio je Zloća Hajd, „i znam da
ga je Grejs Linč imala – mada za nju imam razumevanja, ako
shvataš šta hoću da kažem.“
Grejs Linč je bila žena Vernona Linča; Voli je – kao i svi drugi
– znao da je Vernon bije. Dece nisu imali; pričalo se da je razlog
taj što je Vernon toliko tukao Grejs da su Grejsini reproduktivni
organi (kako bi to rekao Homer Vels) bili oštećeni. Grejs je u
vreme berbe, kada je u prodavnici vrvelo, bila zadužena za pite;
190 Džon Irving

Voli se pitao da li ona tog dana radi. U voćnjacima je pred kraj

proleća bilo mnogo posla ako je vreme lepo; ali ako pada kiša,
moglo je samo da se farba i da se pere, ili da se baraka za ceđenje
doteruje da bude spremna za berbu.
Bilo je baš nalik na Zloću Hajda da prerano maže voskom
presu20. Neko će mu verovatno reći da to ponovo uradi kada
bude došlo vreme za prvo ceđenje. Ali Zloća nije voleo bojenje
i pranje, a kada bi padala kiša, mogao je da čitave dane provede
doterujući svoju voljenu presu.
„Koga ti to znaš kome treba abortus, Voli?“, upitao je Zloća
Hajd.
„To je drug jednog mog druga“, rekao je Voli, što bi izmamilo
kondom iz džepa Herba Faulera, ali je Zloća bio pristojan čovek
– on nije nalazio zadovoljstvo u zloj sreći drugih.
„To je prava šteta, Voli“, rekao je Zloća. „Mislim da bi trebalo
da o tome porazgovaraš sa Grejs – samo nemoj da joj se obraćaš
dok je Vernon u blizini.“
To Voliju nije morao da kaže. On je često viđao modrice na
rukama Grejs Linč, na mestima gde ju je Vernon grabio da je
prodrmusa. Jednom ju je uhvatio za ruke i cimnuo je ka sebi da
bi je udario glavom. Voli je za to znao zato što je Senior platio
da Grejs sredi zube (ona je rekla Senioru i Olivi da je pala niz
stepenice). Vernon je takođe prebio i jednog crnca, sezonca, u
voćnjaku zvanom Stara stabla21, pre nekoliko berbi. Ljudi su
pričali viceve pa je i crnac rešio da ispriča vic. Vernonu se nije
dopalo što crnac priča viceve koji imaju veze sa seksom – zapra-
vo je rekao Voliju da crnce treba sprečavati da uopšte imaju seks.
„Ili će ih uskoro“, rekao je Vernon, „biti previše.“
U voćnjaku Stara stabla Vernon je oborio tog čoveka sa
merdevina, a kada je ovaj ustao sa zemlje, Vernon ga je uhvatio
za ruke pa ga je udarao glavom u lice, sve dok ih Everet Taft,
jedan od predradnika, i Ajra Titkomb, pčelar, nisu razdvojili.
Crnac je završio sa preko dvadeset kopči u ustima, na usnama
 Tuđa pravila 191

i na jeziku; svi su znali da Grejs Linč nije bez zuba ostala tako
što je pala niz stepenice.
Trebalo je da Vernon ima Zloćin nadimak, ili neki još gori.
„Voli?“, upitao ga je Zloća, dok je odlazio iz barake. „Nemoj
reći Grejs da sam ti ja rekao da je pitaš.“
I tako je Voli otišao da traži Grejs Linč. Odvezao se kami-
onetom po blatnjavoj stazi koja je delila voćnjak zvani Tiganj,
zato što se nalazio u dolini i zato što je u njemu bilo najvrelije
za rad, od voćnjaka zvanog Doris, po nečijoj ženi. Odvezao
se do zgrade zvane Dvojka (to je prosto bila druga garaža za
veća vozila; prskalice su držali u Dvojci jer je zgrada bila dalja
a prskalice – i hemikalije u njima – smrde). Vernon Linč je
unutra farbao pomoću pištolja sa dugačkom tankom štrcaljkom
i nanosio je novi sloj jarkocrvene boje na Hardijevu prskalicu
od hiljadu osamsto litara. Vernon je na licu imao masku da se
zaštiti od isparavanja boje (bila je to ista maska koju su ljudi
nosili kada prskaju stabla, a na sebi je imao svoju opremu za
loše vreme – kombinezon od voštanog platna). Voli je nekako
znao da je to Vernon, mada se nijedna Vernonova crta lica nije
videla. Vernon je umeo da navali na posao tako da je po svakom
pokretu jasno da je on i Voli je primetio da Vernon farba prska-
licu kao da rukuje bacačem plamena. Voli je nastavio da vozi;
nije želeo da Vernona pita gde mu je danas žena. Voli se stresao
kada je zamislio nekoliko Vernonovih iscerenih odgovora.
U praznoj, vansezonskoj prodavnici, tri radnice su pušile
cigarete i pričale. Nisu imale mnogo posla; a kada su videle da
dolazi gazdin sin, nisu gurnule u stranu šolje s kafom, zgazile
cigarete i razišle se u raznim pravcima. Samo su se malčice
udaljile jedne od drugih i posramljeno se osmehnule Voliju.
Florens Hajd, Zloćina žena, nije se čak ni pretvarala da je
uposlena oko nečega; povukla je dim cigarete i doviknula Voliju.
„Hej, dušo!“
„Zdravo, Florens“, rekao je Voli osmehnuto.
192 Džon Irving

Velika Dot Taft, koja je one večeri kada je Senior preturio

košnice Ajre Titkomba nekim čudom pretrčala čitav kilometar
i po, pritom sve vreme trpeći ubode, ugasila je cigaretu i uzela
praznu gajbu; onda je spustila gajbu i upitala se gde je ostavila
metlu. „Zdravo, lepi“, rekla je Dot vedro Voliju.
„Šta ima?“, upitao je Voli žene.
„Ovde nema ništa“, rekla je Ajrin Titkomb, Ajrina žena.
Nasmejala se i okrenula lice u stranu. Ona se večito smejala – i
skrivala deo lica sa opekotinom, kao da vas sada prvi put sreće
pa će moći da zauvek krije taj ožiljak. Taj nesrećni slučaj desio
se pre mnogo godina, i nije bilo nikoga u Harts Hejvenu i Harts
Roku koji nije video ožiljak Ajrin Titkomb i nije znao kako ga
je tačno zadobila.
Jedne noći je Ajra Titkomb čitavu noć presedeo u dvorištu
sa petrolejkom i sačmarom; nešto mu je upadalo u košnice –
verovatno medved ili rakun. Ajrin je znala da će on to da radi,
a ipak se iznenadila kada se probudila i čula ga kako je doziva.
Stajao je na travnjaku i mahao upaljenom bakljom ispod njenog
prozora; ona je videla samo svetlost baklje. Rekao joj je da mu
isprži slaninu i jaja, ako može, jer se toliko dosađivao čekajući
to što je nameravao da ubije da je ogladneo.
Ajrin je pevušila za sebe i gledala slaninu kako se prži, kada
je Ajra došao do kuhinjskog prozora i kucnuo po staklu, da vidi
je li hrana gotova. Ajrin nije bila spremna da vidi Ajru u pčelar-
skom odelu, kako iz tame izranja na slabašno svetlo kuhinjskog
prozora sa vatrom u rukama. Ona je svog muža u pčelarskom
odelu videla mnogo puta, ali nije zamišljala da će ga obući dok
čeka da ulovi medveda ili rakuna. Nikada nije videla kako to
odelo sija na svetlu vatre, a nikada ga nije videla ni noću.
Ajra je obukao odelo zato što je zamišljao da će kad opali
iz sačmare možda pogoditi košnice i osloboditi nešto pčela.
Nije mu bila namera da uplaši svoju ženu, ali je sirota Ajrin
pogledala kroz prozor i videla nešto nalik na plamenu belu
 Tuđa pravila 193

utvaru! Znači to je napadalo košnice! Duh pčelara iz davnina!

Verovatno je već ubio sirotog Ajru i sada je došao po nju! Tiganj
joj je izleteo iz ruku i isprskao je vrelom mašću po licu. Ajrin
je imala sreće što nije oslepela. O, ti kućni nesrećni slučajevi!
Kako samo umeju da iznenade.
„Šta hoćeš, daso?“, upitala je Velika Dot Taft Volija. Žene iz
prodavnice su beskrajno zadirkivale Volija i flertovale s njim;
mislile su da je divan i veoma zabavan, a ove tri su ga poznavale
od malih nogu.
„Hoće da idemo s njim da nas provoza!“, uskliknula je Ajrin
Titkomb, i dalje se smejući – i dalje okrenutog lica.
„Što nas ne odvedeš u bioskop, je li, Voli?“, upitala ga je
Florens Hajd.
„O, šta ja sve ne bih uradila za tebe, Voli“, rekla je Dot Taft,
„kad bi me ti odveo u bioskop!“
„Zar nećeš da ti budemo srećne, Voli?“, pitala ga je Florens,
pomalo žalostivo.
„Možda nas Voli otpusti!“, kriknula je Ajrin Titkomb, pa su
na to prasnule u smeh. Dot Taft se tako gromoglasno smejala
da se Florens Hajd zagrcnula njenim dimom cigarete i počela
da kašlje, na šta je Dot dodatno zagrmela.
„Je li Grejs danas ovde?“, upitao je Voli kao uzgred, pošto
su se žene smirile.
„O, znači njega Grejs zanima!“, rekla je Dot Taft. „Šta to ona
ima, a mi ne?“
Modrice, pomislio je Voli. Slomljene kosti, veštačke zube –
sigurno istinske bolove.
„Samo hoću nešto da je pitam“, rekao je Voli stidljivo se
osmehujući – ta stidljivost je bila namerna; on se odlično sna-
lazio u društvu žena iz prodavnice.
„Kladim se da će ti reći ’ne’!“, rekla je Ajrin Titkomb kiko-
ćući se.
„Ne, Voliju svi kažu ’da’!“, zadirkivala ga je Florens Hajd.
194 Džon Irving

Voli je sačekao da smeh zamre.

Onda je Dot Taft rekla: „Grejs pere pećnicu za pite.“
„Hvala vam, dame“, rekao je Voli, poklonio se, poslao im
poljupce i povukao se.
„Sram te bilo, Voli“, rekla mu je Florens Hajd. „Došao si
samo da bismo bile ljubomorne.“
„Ta Grejs sigurno ima vrelu pećnicu“, rekla je Dot Taft i to
je izazvalo još više smeha i kašlja.
„Voli, pazi da se ne opečeš“, doviknula je Ajrin Titkomb za
njim, i on je ostavio žene iz prodavnice da puše i ćaskaju još
glasnije nego kada ih je zatekao.
Nije se začudio što je Grejs Linč dobila najteži posao za
kišni dan. Druge žene su je sažaljevale, ali ona nije bila jedna
od njih. Držala se po strani, kao da se boji da će se svi izne-
nada okomiti na nju i početi da je biju žestoko kao Vernon,
kao da su je batine koje je već preživela lišile raspoloženja
neophodnog za ravnopravno ćaskanje sa Florens, Ajrin i Dot.
Grejs Linč je bila mnogo mršavija i malo mlađa od tih
žena; po tome se razlikovala od ostalih. Čak je i devojka
Herba Flauera (Šiz Luiz) bila mesnatija od Grejs, a mlađa
sestra Dot Taft, Debra Petigru – koja je prilično redovno
dolazila u sezoni spremanja pita i kada je radila pokretna
traka u ambalaži – čak je i Debra imala više mesa na kostima
od Grejs.
A pošto su joj trebali novi zubi, Grejs je bila još ćutljivija
nego obično; u stegnutoj crti njenih usana bilo je mračne
usredsređenosti. Voli nije pamtio da je nekada video Grejs
Linč nasmejanu – a neka vrsta ludiranja bila je od suštinske
važnosti da se olakša dosada života žena iz prodavnice. Grejs
je prosto među njima bila kao prebijeno pseto. Nije izgledala
kao da joj pita pričinjava bilo kakvo zadovoljstvo – kao ni
bilo kakva druga hrana. Nije pušila, a 194_ svi su pušili – čak
i Voli. Bojala se zvukova i trzala se u blizini mašina.
 Tuđa pravila 195

Voli se nadao da ona na sebi ima nešto sa dugačkim ruka-

vima da ne bi morao da gleda modrice na njenim rukama, ali
se ona bila dopola zavukla u jednu od dubokih polica peći za
pite kada ju je Voli našao; na sebi je imala majicu dugačkih
rukava, ali su oba rukava bila zavrnuta iznad laktova, da ih čađ
ne uprlja. Voli ju je prepao kada joj je glava bila u peći, kao i
pola tela, i Grejs je tiho kriknula i udarila laktom po šarci vrata
kada se prebrzo povukla.
„Izvini ako sam te uplašio, Grejs“, rekao je Voli hitro – bilo
je teško prići Grejs a da ona ne udari u nešto. Ništa nije rekla;
protrljala je lakat; prekrštala je i puštala svoje tanke ruke, skri-
vajući male grudi ili, time što je neprekidno pomerala ruke,
skrivajući modrice. Nije htela da pogleda Volija u oči; koliko
god Voli bio pribran, uvek je osećao strašnu napetost kada je
pokušavao da razgovara s njom; osećao je da ona može iznenada
da pobegne ili da se baci na njega sa pruženim kandžama ili
pak da ga ljubi i ubada jezikom.
Pitao se je li ona pogrešno shvatala neizbežnu potragu za
novim modricama na njenom telu kao seksualno zanimanje;
možda je to bio deo problema među njima.
„Ta nesrećnica je prosto luda“, rekao je jednom Rej Kendal
Voliju; možda je to bilo sve.
„Grejs?“, upitao je Voli i Grejs je zadrhtala. Toliko je snažno
stezala komad čelične žice da joj je prljava pena curila niz ruku i
okvasila struk njene majice i koščati kuk u radnim farmerkama.
Između usana joj se pojavio jedan zub, verovatno veštački, pa
je stegao sićušan delić donje usne. „Hm, Grejs“, rekao je Voli.
„Imam jedan problem.“
Ona je zurila u njega kao da je ta vest plaši više od svega
što joj je bilo ko u životu rekao. Brzo je skrenula pogled i rekla:
„Čistim pećnicu.“ Voli je pomislio da će možda morati da je
ugrabi i spreči da otpuzi nazad u pećnicu. Iznenada je shvatio
da će sve njegove tajne – svačije tajne – biti potpuno bezbedne
196 Džon Irving

kod Grejs Linč. Nije bilo apsolutno ničega što bi se ona usudila
da kaže, i nije bilo nikoga u njenom životu kome bi se usudila
da to kaže – čak i kada bi skupila hrabrost.
„Kendi je trudna“, rekao je Voli Grejs, koja se zaljuljala
kao da je naglo dunuo vetar – ili su je snažna amonijačna
isparenja sredstva za čišćenje pećnice udarila u glavu. Ponovo
je pogledala Volija očima razrogačenim kao u zeca.
„Treba mi savet“, rekao joj je Voli. Pomislio je da će Vernon
Linč, ako ga vidi kako razgovara sa Grejs, verovatno to pro-
tumačiti kao dobar razlog za nove batine. „Samo mi molim
te reci šta znaš, Grejs“, rekao je Voli.
Grejs je reči ispljunula kroz čvrsto stegnute usne. „Sent
Klauds“, prošištala je; bio je to glasan šapat. Voli je pomislio
da je to nečije ime – ime nekog sveca? Ili nekakav nadimak
za izuzetno zlog aborcionistu – Sent Klauds! Grejs Linč, bilo
je jasno, nije imala sreće. Ako je bila kod nekog aborcioniste,
zar je to morao da bude najgori aborcionista koji se može
zamisliti?
„Ne znam ime doktora“, poverila se Grejs, i dalje šapućući
i više ne gledajući u Volija – nikada ga više neće pogledati.
„Mesto se zove Sent Klauds, a doktor je dobar – nekako je fin,
potrudi se da to ne bude strašno.“ Za nju, to je doslovno bila
propoved – ili bar govor. „Ali ne teraj je da ide sama – u redu,
Voli?“, rekla je Grejs pa je zapravo pružila ruku i dodirnula ga
– ali se trznula i povukla već sledećeg trena, kao da je Volijeva
koža vrelija od pećnice za pite kada se potpali.
„Ne, neće ići sama, naravno“, obećao joj je Voli.
„Kad siđeš iz voza, pitaj za sirotište“, rekla je Grejs. Vratila
se u pećnicu pre nego što je uspeo da joj zahvali.
Grejs Linč je u Sent Klauds otišla sama. Vernon nije čak ni
znao da ona tamo ide, inače bi je verovatno zbog toga izmlatio.
Pošto se kući vratila tek sutradan, premlatio ju je zbog toga,
ali su to možda po njegovim merilima bile manje batine.
 Tuđa pravila 197

Grejs je stigla rano uveče, nedugo pošto je pao mrak, i kao

što je bio običaj, nisu je smestili sa porodiljama; bila je toliko
uznemirena da sedativ doktora Larča nije delovao i probdela
je čitavu noć, sve osluškujući. To je bilo u dane pre nego što
je Homer postao doktorov učenik, tako da ako ju je Homer i
video, sigurno je nije zapamtio, a kada – jednog dana – Grejs
Linč bude ugledala Homera Velsa, ona ga neće prepoznati.
Uradili su joj standardnu dilataciju i kiretažu u bezbednom
periodu trudnoće i nije bilo komplikacija – sem u njenim sno-
vima. Nijedan abortus koji je izveo doktor Larč nikada nisu
sledile komplikacije i nikada nije bilo trajnih oštećenja – sem
ako nije bila reč o nečem toliko unutrašnjem, toliko duševnom,
da doktor Larč za to nije mogao biti odgovoran.
Ipak – mada se zbog sestre Edne i sestre Andžele osećala
dobrodošlo, a Larč je bio, kao što je Grejs rekla Voliju, pažljiv
– Grejs Linč je mrzela da misli o Sent Klaudsu. Nije to bilo
toliko zbog njenog iskustva, ili zbog njene nevolje, već zbog
atmosfere tog mesta u dugačkoj noći koju je probdela. Gusti
vazduh snažno je pritiskao, nemirna reka smrdela je na smrt,
plač beba bio je čudniji od krika divljih pataka – a čula se i sova
i neko je piškio i neko se šetao okolo. Čula se daleka mašina
(pisaća) i vika iz druge zgrade – samo jedan dugačak krik (to
je moguće bila Meloni).
Pošto je Voli razgovarao s njom, Grejs se nije dalo da dovr-
ši čišćenje pećnice za pite. Bila joj je muka – nalik na grčeve
onomad – i otišla je u prodavnicu i pitala žene tamo mogu li
da dovrše pećnicu umesto nje; prosto se ne oseća dobro, rekla
je. Niko nije zadirkivao Grejs. Velika Dot Taft ju je pitala da li
hoće da je odbaci kući, a Ajrin Titkomb i Florens Hajd (koje
svejedno nisu imale šta da rade) rekle su da će njih dve „očas
posla“ da srede pećnicu, kao što se već kaže u Mejnu. Grejs Linč
je otišla da nađe Olivu Vortington; rekla joj je da se ne oseća
dobro i da će ranije otići kući.
198 Džon Irving

Oliva se ponašala kao i uvek u vezi s tim; kada je kasnije srela

Vernona Linča, prostrelila ga je pogledom – dovoljno snažno
da se Vernon oseti neprijatno. On je čistio mlaznicu pištolja za
farbu u Dvojci kada je Oliva prošla u izbledelom kamionetu.
Olivin pogled bio je takav da se Vernon načas upitao je li dobio
otkaz, je li mu tim pogledom to saopštila. Misao je, međutim,
brzo prošla, kao što su misli obično brzo prolazile kroz glavu
Vernona Linča. Pogledao je blatnjave tragove koje je ostavio
Olivin kamionet i rekao nešto tipično za njega.
„Puši mi kurac, kučko bogataška“, rekao je Vernon Linč.
Onda je nastavio da čisti mlaznicu pištolja za farbu.
Te noći je Voli sedeo sa Kendi na doku Reja Kendala i preneo
joj ono malo što je saznao o Sent Klaudsu. Nije, na primer, znao
da postoji apostrof. Nije se potrudio da se prijavi na Harvard;
nije imao dovoljno dobre ocene da ga prime na Boudin; Uni-
verzitet Mejna, gde je kao studirao botaniku, nije ga naučio baš
ništa o gramatici.
„Znam da je to sirotište“, rekla je Kendi. „Samo to znam.“
Oboma im je bilo jasno da neće moći da smisle dobar izgo-
vor za odsustvo preko noći, pa je zato Voli sredio da pozajmi
Seniorov kadilak; moraće da pođu veoma rano ujutro i da se
vrate uveče istog dana. Voli je rekao Senioru da je to najbolje
doba godine za istraživanje obale i možda za malu vožnju u
unutrašnjost; kako leto odmiče, na obali će biti sve više turista
a u unutrašnjosti će biti prevruće za prijatnu vožnju.
„Znam da je radni dan“, rekao je Voli Olivi. „Kakve veze
ima jedan dan, mama? Samo hoću malu pustolovinu sa Kendi
– samo jedan slobodan dan.“
Oliva se pitala hoće li od Volija ikada biti nešto.
Rej Kendal je morao da brine o sopstvenom poslu. Znao
je da će Kendi rado ići da se vozi s Volijem. Voli je bio dobar
vozač – mada malčice brz – a kadilak je, to je Rej znao bolje od
svakog drugog, bezbedan automobil. Rej je na njemu sve radio.
 Tuđa pravila 199

Noć pred putovanje, Kendi i Voli su ranije legli u krevet,

ali su oboje probdeli čitavu noć. Kao i svi istinski zaljubljeni
mladi parovi, oboje su brinuli kako će to iskustvo uticati na ono
drugo. Voli se brinuo da će zbog abortusa Kendi biti nesrećna,
ili da joj čak možda seks više neće prijati. Kendi se pitala hoće
li je Voli doživljavati isto pošto se sve to završi.
Te iste noći ni Vilbur Larč i Homer Vels nisu spavali. Larč je
sedeo za pisaćom mašinom u kancelariji sestre Andžele; kroz
prozor je video Homera Velsa kako hoda napolju, sa petrolej-
kom u tami. U čemu je sada stvar?, upitao se Larč pa je izašao
da vidi šta to Homer radi.
„Nisam mogao da zaspim“, rekao je Homer Larču.
„Šta je sada bilo?“, upitao je doktor Larč Homera.
„Možda je samo sova“, rekao je Homer Vels. Petrolejka nije
širila svetlost daleko u tamu a vetar je bio snažan, što je bilo
neobično za Sent Klauds. Kada je vetar ugasio lampu, doktor
i njegov pomoćnik su videli da ih osvetljava svetlo sa prozora
kancelarije sestre Andžele. Bilo je to jedino svetlo u krugu od
mnogo kilometara i od njega su njihove senke postale divov-
ske. Larčova senka se pružila preko ogoljene, jalove zemlje, uz
goletnu padinu brda, sve do crnih šuma. Senka Homera Velsa
dodirnula je tamno nebo. Tek tada su obojica to primetila:
Homer je postao viši od doktora Larča.
„Proklet da sam“, promrmljao je Larč, raširivši ruke, tako
da mu je senka ličila na mađioničara koji će upravo nešto da
otkrije. Larč je zamlatarao rukama kao veliki slepi miš. „Gle-
daj!“, rekao je Homeru. „Ja sam čarobnjak!“
Homer Vels, čarobnjakov učenik, takođe je zamlatarao
rukama.
Vetar je bio veoma snažan i svež. Vazduh se razredio iznad
Sent Klaudsa; zvezde su sijale jarko i hladno; u tom novom
vazduhu nije bilo uspomena na dim cigare i piljevinu.
200 Džon Irving

„Osećate ovaj vetar“, rekao je Homer Vels; možda mu to

vetar nije dao da zaspi.
„To je vetar sa obale“,22 rekao je Vilbur Larč; onjušio je dubo-
ko udahnuvši da oseti tragove soli. To je retki morski povetarac,
bio je siguran Larč.
Lep je, ma odakle da dolazi, lep je, zaključio je Homer Vels.
Oba čoveka su stajala i njušila vetar. Obojica su mislila: Šta
će biti sa mnom?
 5

Homer krši obećanje

Šef stanice u Sent Klaudsu bio je usamljen, neprivlačan čovek –

žrtva kataloga za naručivanje poštom i posebno iščašene religi-
je koja se takođe naručivala poštom. Ta verska izdanja, koja su
gotovo podsećala na stripove, stizala su svakog meseca; prošli
broj, na primer, imao je na koricama ilustraciju kostura u voj-
ničkoj uniformi koji leti na krilatoj zebri iznad bojišta koje neo-
dređeno podseća na rovove Prvog svetskog rata. Drugi katalozi
bili su uobičajenije vrste, ali je šef stanice bio toliko velika žrtva
svog sujeverja da je u snovima često mešao slike iz religiozne
publikacije koju je naručivao poštom sa kućnim uređajima,
grudnjacima za dojenje, stolicama na sklapanje i džinovskim
tikvicama čije je reklame viđao u katalozima.
Zato nije bilo neobično da ga usred noći probudi košmar u
kome mrtvački kovčezi lebde iznad savršeno negovane bašte
– da veliko i sočno povrće leti sa leševima. Postojao je jedan
katalog posvećen isključivo opremi za pecanje; šef stanice je
leševe često viđao u dubokim čizmama ili sa štapovima i mre-
žama; a onda su tu bili katalozi za donje rublje, koji reklamiraju
grudnjake i steznike. Leteći mrtvaci u grudnjacima i steznicima
posebno su plašili šefa stanice.
202 Džon Irving

Najiščašeniji vid religije iz kataloga bila je tvrdnja da

postoji sve veći broj neupokojenih, bezdomnih, nespasenih
mrtvih; šef stanice je zamišljao da u delovima sveta naseljeni-
jim nego što je Sent Klauds te zlosrećne duše prekrivaju čitavo
nebo. Dolazak „Klare“ doktora Larča zloslutno se uklopio u
obrazac košmara šefa stanice i doprineo njegovom posebno
ugroženom izrazu po prispeću svakog novog voza – mada je
Larč tu budalu uveravao da nova tela neće stizati bar još go-
dinu ili dve.
Šefu stanice je ideja Sudnjeg dana bila stvarna kao pro-
mena vremenskih prilika. Najviše je mrzeo prvi jutarnji voz.
To je bio mlečni voz; bez obzira na vremenske prilike, teške
konzerve su bile prekrivene hladnim kapima. Prazne konzerve
stvarale su nekakvu samrtnu zvonjavu, šuplju metalnu buku
dok su ih spuštali na drveni peron ili ih dizali na gvozdene
stepenice. Prvi jutarnji voz je donosio i poštu; mada je šef
stanice jedva čekao nove kataloge, nikada nije izgubio strah od
pošte – od onoga što mu možda dolazi: ako ne novi leš, koji se
mućka u tečnosti za balsamovanje, onda mesečno upozorenje
od religije iz kataloga da Sudnji dan samo što nije (večito ranije
nego što se očekuje i večito sa sve užasnijim detaljima). Šef
stanice je živeo za to da ga šokiraju.
Rupa u paradajzu je mogla da mu pogorša rane jutarnje
napade grozničave molitve; od mrtvih životinja (bez obzira
na uzrok smrti) uvek bi drhtao – verovao je da duše stvore-
nja ispunjavaju vazduh koji mu je potreban za disanje ili su
u stanju da mu uđu u telo. (U svakom slučaju, mogle su da
doprinesu njegovoj nesanici, jer je šef stanice bio nesaničar
prekaljen kao Vilbur Larč i Homer Vels, a nije imao etar,
mladost ili obrazovanje da mu pomognu.)
Ovog puta ga je probudio vetar, u to je bio siguran; nešto
nalik na slepog miša skrenulo je s puta i udarilo u njegovu
kuću. Bio je ubeđen da je leteća životinja nasilno skončala od
 Tuđa pravila 203

udarca o njegov zid i da besna duša kruži oko kuće i pokuša-

va da uđe. Onda je vetar zaječao dok se provlačio kroz žbice
bicikla šefa stanice. Iznenadni nalet je srušio bicikl sa stalka;
udario je o ciglenu stazu, zvonce je slabašno zazvonilo – kao da
je neka neupokojena duša neuspešno pokušala da ga ukrade.
Šef stanice se pridigao u krevetu i vrisnuo.
Religiozna publikacija koju je dobijao poštom savetovala je
da vrištanje samo donekle štiti od neupokojenih duša. I zaista,
vrisak šefa stanice nije bio bez dejstva; njegova prodornost
oterala je goluba ispod strehe, pa je (pošto golubovi noću ne
vole da lete) ta ptica bučno skakutala i grebuckala po krovu
kuće šefa stanice, u potrazi za nekim mirnijim kutkom. Šef
stanice je ležao na leđima i zurio u tavanicu; očekivao je da se
svakog časa lutajuća duša obruši na njega. Gugutanje goluba
zapravo je glasanje još jednog namučenog grešnika, bio je sigu-
ran šef stanice. Ustao je i zagledao se kroz prozor spavaće sobe,
njegovo noćno svetlo slabašno je osvetljavalo mali plac koji je
nedavno pripremio da gaji povrće. Nedavno raskopana zemlja
ga je zaprepastila; video ju je kao spreman grob. To ga je toliko
uznemirilo da se brzo obukao i izašao.
Drugo što je naučio iz kataloške religije bilo je da duše
mrtvih ne mogu da se probiju u aktivno telo. Ne smeju te uhva-
titi u snu, pa čak ni dok stojiš mirno; to je najvažnije. I tako
se šef stanice smelo otisnuo u brzu šetnju kroz Sent Klauds.
Preteći je mrmljao mogućim duhovima koje je viđao na sve
strane. „Bežite“, režao je – na tu zgradu, na taj zvuk, na svaku
nejasnu senku. U jednoj kući je zalajao pas. Šef stanice je izne-
nadio rakuna koji se bavio nečijim smećem, ali žive životinje
mu nisu smetale; prosiktao je na rakuna i činilo se da deluje
zadovoljno kada mu je rakun uzvratio siktanjem. Rešio je da
se kloni napuštenih zgrada gde je, sećao se, ona debela noćna
mora od devojke iz sirotišta toliko toga uništila. On je znao da
su u tim zgradama izgubljene duše i brojne i žestoke.
204 Džon Irving

U blizini sirotišta osećao se sigurnije. Mada se bojao dokto-

ra Larča, šef stanice je postajao prilično agresivan u prisustvu
dece i njihovih zamišljenih duša. Kao i većina plašljivih ljudi,
šef stanice je bio priličan nasilnik prema onima koje je smatrao
za slabije od sebe. „Prokleta deca“, mrmljao je dok je prolazio
pored odeljenja za devojčice. Bilo mu je teško da prolazi pored
odeljenja za devojčice a da ne zamišlja kako radi užasne stvari
sa onom ogromnom prostakušom – zvali su je uništiteljka.
U vezi sa njom ga je mučilo više košmara; ona je često bila
model za grudnjake i steznike u njegovim snovima. Samo je
nakratko zastao kod odeljenja za devojčice, duboko njušeći
– mislio je da će možda osetiti neki miris Meloni, rušiteljke
zgrada – ali je vetar bio prejak; vetar je duvao na sve strane.
To je vetar Sudnjeg dana!, pomislio je, pa je brzo nastavio da
hoda. Neće on mirno da stoji toliko dugo, pa da neka užasna
duša uđe u njega.
Nalazio se na pogrešnoj strani odeljenja za dečake da bi
video osvetljeni prozor u kancelariji sestre Andžele, ali je mogao
da pogleda iznad zgrade, ka brdu i vidi svetlo iz prozora kako
obasjava erodiranu, golu padinu. Nije mogao da vidi odakle
svetlo potiče, i to ga je uznemiravalo; ogoljeno brdo se na tom
svetlu avetinjski presijavalo sve do crne ivice šume.
Šef stanice je mogao da zaplače zbog sopstvene plahosti, ali
je umesto toga sam sebe opsovao; toliko sna je izgubio zbog
straha a prvi jutarnji voz stiže veoma rano. Veći deo godine
voz je stizao dok je još mrak. A one žene koje njime dolaze,
ponekad... šef stanice se stresao. Te žene u širokoj odeći, koje
uvek pitaju gde je sirotište – neke od njih su se vraćale iste
večeri, pepeljastog lica, iste boje kao mnoga lica u košmarima
šefa stanice. Gotovo kao, mislio je šef stanice, boja Klarinog
lica, mada šef stanice nije znao njeno ime. Njegov jedini pogled
na Klaru bio je toliko kratak da je bila nepravda što ju je posle
toliko puta video; a svaki put je video sve više – u snovima.
 Tuđa pravila 205

Kada je šef stanice čuo nešto što mu je zaličilo na glasove,

pogledao je iznad odeljenja za dečake u osvetljenu padinu iznad
Sent Klaudsa, i tada je ugledao divovske senke Vilbura Larča i
Homera Velsa – kako se protežu, u slučaju jednoga, do tamne
ivice šume, a u slučaju drugoga, u nebo. Dve divovske figure
su mahale ogromnim rukama koje mogu obuhvatiti brda; šefu
stanice je vetar doneo reč „čarobnjak“! Tada je shvatio da može
da hoda, ili čak trči, čitave noći – ali da neće pobeći, ne ovog
puta. Poslednja misao šefa stanice bila je da je njemu, i čitavom
svetu, kucnuo čas.

Sutradan ujutru morski vetar je i dalje duvao kroz Sent Klauds.

Čak ga je i Meloni osetila; njena uobičajena mrzovolja bila je
potisnuta – teško se probudila, mada je noć provela budna.
Činilo joj se da se čitave noći neka životinja šunjala oko odelje-
nja za devojčice, verovatno da bi kopala po đubretu. A prime-
tila je i dve žene koje su se na ranom jutarnjem svetlu popele
uz brdo sa železničke stanice. Žene nisu razgovarale jedna sa
drugom – verovatno se nisu poznavale; sigurno su pretposta-
vile šta ih je tu dovelo. Žene su hodale oborene glave. Obe su
bile previše toplo obučene za proleće; Meloni je gledala kako
im vetar pritiska vrećastu zimsku odeću na tela. Ne izgledaju
trudno, primetila je Meloni; podsetila se da zauzme mesto, na
svom omiljenom prozoru, da gleda kako žene odlaze nizbrdo,
na večernji voz. S obzirom na to šta ostavljaju, mislila je Meloni,
moglo bi se očekivati da im koraci budu lakši; na kraju krajeva
– išle su nizbrdo. Žene su ipak, svaki put, nizbrdo hodale teže
nego što su dolazile uzbrdo – činilo se kao da su dobile nešto
što nose sa sobom. Korak im je bio suprotan od koraka kakav
biste očekivali kod žena koje su zaista očišćene.
Možda i nisu toliko očišćene, mislila je Meloni. Mada joj
Homer Vels ništa nije rekao, kakva je nevolja mogla postojati a
206 Džon Irving

da je Meloni ne vidi? Sa ma kolikim trunom pogrešnog, nečega

nalik na grešku – na gubitak, na propalu nadu, na teške preo-
stale mogućnosti – Meloni je imala izuzetno uvežbano oko da
ih primeti, i ne samo njih.
Još nije ni zakoračila napolje a već joj je bilo jasno da se
sprema nešto drugačije. Nije videla telo šefa stanice; on je pao
u korov pored ulaza za dostavu u odeljenju za dečake – a on se
retko koristio; bolnica je imala odvojen ulaz za dostavu.
Sa svog prozora u svet, iz kancelarije sestre Andžele, ni dok-
tor Larč nije video korov u kome je šef stanice ležao i kočio
se. Ali tog jutra Larča nije mučila pokojna duša šefa stanice.
Doživeo je on i druge besane noći; morski povetarac je bio
retkost, ali ga je i ranije doživeo. U odeljenju za devojčice izbila
je tuča, pa su morali da jednoj devojčici ušiju usnu a drugoj
obrvu, ali Vilbur Larč nije ni zbog toga brinuo. Homer Vels je
obavio vrlo fin posao sa usnom; Larč je preuzeo obrvu, gde je
bio veći problem da ne ostane ožiljak.
A dve žene koje su čekale abortus bile su u veoma ranoj
trudnoći i – po proceni sestre Edne – obe su delovale snažno
i duševno zdravo. A bila je tu i jedna gotovo vedra žena iz
Damariskote – njoj su upravo počele kontrakcije, koje su delo-
vale savršeno normalno; već je jednom rodila, sasvim rutinski,
te Larč nije predviđao da će s njom biti poteškoća. Mislio je
da će Homeru dati da porodi ženu iz Damariskote zato što je
to izgledalo jednostavno i zato što je ženi, bila je rekla sestra
Andžela, Homer bio posebno drag; svaki put bi se raspričala s
njim kada bi došao da je obiđe.
Dakle, šta nije u redu?, mislio je Vilbur Larč. Ili bar, šta je
drugačije?
Pa šta ako pošta kasni i ako iz kuhinje javljaju da mleko
nije stiglo? Larč nije znao – a ne bi ga bilo ni briga – da na
železničkoj stanici u odsustvu šefa stanice vlada veći haos od
uobičajenog, nije znao da je šef stanice nestao. Vilbur Larč nije
 Tuđa pravila 207

primetio uznemirenost među dušama koje su se tiskale na nebu

iznad Sent Klaudsa. Pošto se bavio poslom koji je doživljavao
kao svoju misiju, doktor Larč nije mogao da dozvoli sebi previše
strogo razmišljanje o duši.
Pre tog jutra Homeru Velsu se nije ukazala prilika da razmi-
šlja o duši. Proučavanje duše nije bilo deo njegove obuke. A
pošto u prostoriji gde je Homer sprovodio istraživanja sa Kla-
rom nije bilo prozora, ni šef stanice – a ni njegova duša – nisu
iznenada stali pred Homera Velsa.
Doktor Larč je zatražio od Homera da spremi fetus za
autopsiju.
Neku ženu iz Tri Majl Folsa izboli su nožem, ili se sama izbo-
la; to nije bilo neobično u Tri Majl Folsu, ali je ona bila gotovo
na kraju trudnoće – a mogućnost porođaja žive bebe iz mrtve
žene bila je neobična, čak i za doktora Larča. Pokušao je da spase
dete, ali dete – ili tačnije embrion, od gotovo devet meseci – nije
izbeglo jednu ubodnu ranu. Kao i majka, i dete je (ili fetus, kao
što je doktor Larč više voleo da kaže) nasmrt iskrvarilo. Bio bi
dečak – toliko je bar bilo jasno Homeru Velsu, pa čak i oku laika;
kako god ga nazvali, bila je to gotovo sasvim razvijena beba.
Doktor Larč je zatražio od Homera da mu pomogne da odredi
(preciznije od „smrtonosnog krvarenja“) izvor krvarenja fetusa.
Homer Vels je pozajmio makaze za grudnu kost doktora
Larča pre nego što je shvatio da su za otvaranje grudnog koša
fetusa dovoljne i najobičnije makazice. Prosekao je pravo kroz
sredinu, smesta primetivši presečenu plućnu arteriju; na nje-
govo iznenađenje, rana se nalazila ni na centimetar od širom
otvorenog kanala – u fetusu je arterijski kanal upola manji od
aorte, ali Homer nikada ranije nije zavirio u fetus; kod rođenih,
u roku od deset dana, kanal se pretvara u obično vezivno vlakno.
Tu promenu ne izaziva nikakva misterija, nego prvi dah, koji
zatvara kanal i otvara pluća. U fetusu kanal služi da premosti
– krv zaobilazi pluća na putu do aorte.
208 Džon Irving

Nije trebalo da za Homera Velsa bude šok što vidi dokaz da

fetusu ne treba krv u plućima; fetus ne diše. A ipak je Homer
bio šokiran; ubodna rana u osnovi kanala izgledala je kao drugo
oko pored malog otvora samog kanala. Činjenice su bile sasvim
jednostavne: kanal je bio širom otvoren zato što ovaj fetus nika-
da nije udahnuo vazduh.
Šta je život embriona nego istorija razvoja? Homer je zakačio
štipaljku sa šiljatim vrhom na presečenu plućnu arteriju. Našao
je deo u Grejovoj posvećen embrionu. Doživeo je novi šok kada
se prisetio da Grejova ne počinje sa embrionom; ona se s njim
završava. Embrion je poslednje čime se bavi.
Homer Vels je video proizvode začeća u mnogim fazama
razvoja: u prilično čitavoj formi, ponekad, a i u toliko delimičnoj
formi da su jedva bili prepoznatljivi. Nije umeo da kaže zašto
su stari crnobeli crteži toliko uticali na njega. U Grejovoj se
iz profila videla glava ljudskog embriona, procenjene starosti
od dvadeset sedam dana. Nije mrdalo, kao što bi doktor Larč
smesta primetio, i nije bilo ni prepoznatljivo kao ljudsko: ono
što bi moglo da postane kičma bilo je savijeno, kao ručni članak,
a gde su mogli biti zglobovi pesnice (iznad članka), nalazilo se
nepravilno lice ribe (od neke vrste koja živi u mraku, i nikada
je ne hvataju, i od koje bi mogli da vas muče košmari). Donja
strana glave embriona zijala je kao jegulja – oči su bile sa strane
glave, kao da mogu zaštititi stvorenje od napada iz bilo kog
pravca. Sa osam nedelja, mada i dalje neće mrdati, fetus je imao
nos i usta; imao je izraz, mislio je Homer Vels. A sa tim otkrićem
– da fetus, već u osmoj nedelji, ima izraz lica – Homer Vels je
osetio prisustvo onoga što drugi zovu dušom.
Plućnu arteriju bebe iz Tri Majl Folsa prikazao je u plitkoj
beloj emajliranoj posudi za pregled; pomoću dve štipaljke je
otvorio rez na grudima, a još jednom je digao i otvorio prese-
čenu arteriju. Bebini obrazi su delovali upalo; nečije nevidljive
ruke kao da su sa strane pritisnule to lišce; ležala je na leđima,
 Tuđa pravila 209

oslonjena na laktove – ruke su bile ukočene pod pravim uglom

u odnosu na grudi. Prstići na šakama bili su malčice rašireni –
kao da se beba priprema da uhvati loptu.
Homeru Velsu nije smetalo što kraj predugačke pupčane
vrpce izgleda pokidano; ponovo ju je skratio i uredno podve-
zao. Na malom penisu bilo je malo skorene krvi i Homer ju je
očistio. Mrlju suve krvi na jarkoj beloj ivici emajlirane posude
lako je skinuo sa malo vate i alkohola. Boja mrtve bebe, posebno
naspram beline posude, bila je nekako žućkastosivkasta. Homer
se okrenuo ka umivaoniku i prilično se vešto ispovraćao u njega.
Kada je odvrnuo slavinu da ispere umivaonik, stare cevi su se
zatresle i zaurlale; pomislio je da čitava soba – čitava zgrada –
podrhtava, zbog cevi ili zbog njegove vrtoglavice. Nije mislio
o vetru sa obale – kako snažno duva!
Nije krivio ni doktora Larča. Homer je smatrao da tu nije
reč ni o čemu tako jednostavnom kao što je lična krivica; Larč
nije bio kriv – Larč je radio ono u šta je verovao. Ako je Vilbur
Larč bio svetac za sestru Andželu i sestru Ednu, za Homera
Velsa bio je i svetac i otac. Larč je znao šta radi – i za koga. Ali
to sa mrdanjem i nemrdanjem: to kod Homera Velsa nije moglo
da prođe. Možete da to zovete fetus, ili embrion ili proizvod
začeća, mislio je Homer Vels, ali kako god ga zovete, to je nešto
živo. I šta god da mu uradite, mislio je Homer – i kako god
nazovete to što uradite – vi ga ubijate. Pogledao je presečenu
plućnu arteriju, koja je bila tako savršeno izložena u otvorenim
grudima bebe iz Tri Majl Folsa. Neka Larč to zove kako želi,
mislio je Homer Vels. To je njegov izbor – ako je to za njega
fetus, u redu. Za mene je beba, mislio je Homer Vels. Ako Larč
ima izbor, imam ga i ja.
Uzeo je besprekornu posudu i odneo je u hodnik, kao pono-
sni konobar koji iznosi specijalitet omiljenom gostu. Karli Dej,
večito slinav, krstario je hodnikom između dispanzera i kan-
celarije sestre Andžele. Tu mu nije bilo dozvoljeno da se igra,
210 Džon Irving

ali je Karli Dej izgledao kao da se večito dosađuje; pažnju nije

mogao da zadrži duže od zeca. U tom trenutku je Karli kroz
hodnik vukao kartonsku kutiju. Bila je to kutija u kojoj su stigle
nove kese za klistir; Homer je prepoznao kutiju zato što ju je
on otvorio.
„Š’a ti je to?“, upitao je Karli Dej Homera, koji je držao posu-
du i mrtvu bebu iz Tri Majl Folsa u visini ramena; Karli Dej je
Homeru bio do pojasa. Kada je Homer prišao kutiji, video je
da nije prazna; unutra je sedeo David Koperfild Mlađi – Karli
Dej ga je vozio.
„Karli, beži odavde“, rekao je Homer.
„Gomer!“, viknuo je David Koperfild.
„Nije Gomer nego Homer, glupane“, rekao je Karli Dej.
„Gomer!“, viknuo je David Koperfild.
„Odlazite, molim vas“, rekao im je Homer.
„Šta to imaš?“, pitao je Karli Homera. Pružio je ruku uvis,
ka ivici posude, ali je Homer sklonio njegovu prljavu malu
šaku; uhvatio je Karlija za koren šake i iskrivio mu ruku iza
leđa. Homer je majstorski balansirao sa posudom i njenom
sadržinom; Karli Dej je pokušao da se bori.
„Jao!“, viknuo je Karli. David Koperfild je pokušao da ustane
u kutiji, ali je izgubio ravnotežu pa je seo.
Homer je savio ruku Karlija Deja iza leđa – malčice više od
pravog ugla – zbog čega se Karli presamitio i čelom dodirnuo
ivicu kutije od kesa za klistir. „Dosta“, rekao je Karli.
„Odlaziš, Karli, je li tako?“, upitao je Homer.
„Dobro, dobro“, rekao je Karli i Homer ga je pustio. „Baš si
strašan“, rekao je Karli.
„Tako je“, rekao je Homer Vels.
„Gomer!“, uspeo je David Koperfild da kaže.
Karli Dej je obrisao nos o prljavi rukav. Cimnuo je kuti-
ju tako naglo da se David Koperfild prevrnuo na bok. „Ak!“,
viknuo je mali Koperfild.
 Tuđa pravila 211

„Začepi“, rekao je Karli svom putniku. Sporo se udaljio od

Homera Velsa, kome je uputio pogled durljive tuge, besciljne
pritužbe – ničega više. Telo mu se ljuljalo levo-desno dok je
išao vukući kutiju u kojoj je bio David Koperfild. Homer je
primetio da je Karli naopako obuo cipele, i da mu je jedna
pertla odvezana, ali je zaključio da ne bi bilo fer da zbog toga
kritikuje Karlija, koji je bio jednako vedar koliko i neuredan – a
zar njegova vedrina nije važnija od njegove nebrige, posebno
pošto je već siroče?
„Zbogom, Karli“, rekao je Homer dečakovim pogrbljenim
leđima; Karlijeva ispasana košulja visila je do kolena.
„Vidimo se, Homere“, rekao je Karli, okrenuvši lice u stranu.
Kada je prošao pored vrata dispanzera, sestra Edna se pojavila
i izgrdila ga.
„Ne smeš ovde da se igraš“, rekla je.
„Znam, znam“, rekao je Karli. „Idem, idem.“
„Medna!“, viknuo je David Koperfild prigušeno sa dna kutije
od kesa za klistir.
„Nije Medna nego Edna, some mali“, rekao je Karli.
Onda se Homer našao na vratima kancelarije sestre Andže-
le, koja su bila otvorena. Video je doktora Larča za pisaćom
mašnom; doktor nije kucao: u mašini čak nije ni bilo papira.
Doktor Larč je samo gledao kroz prozor. Na doktorovom licu,
naizgled u transu, Homer je prepoznao spokojnu distancu koju
obezbeđuje etar u onim trenucima kada je Homer viđao doktora
kako se „samo odmara“ u dispanzeru. Možda je stanje uma koje
je etar povremeno pružao doktoru Larču bilo, sve češće, stanje
uma koje je Larč mogao da prizove samo gledajući kroz prozor.
Homer je pretpostavljao da je doktor Larč koristio malo etra
zato što ga je nešto bolelo; slutio je da gotovo svakoga u Sent
Klaudsu nešto boli, i da je Larč, kao doktor, posebno kvalifiko-
van da to leči. Miris etra je Homeru Velsu bio toliko sladunjav
i mučan da se on ne bi opredelio za taj lek. Još mu nije bilo
212 Džon Irving

svanulo šta znači zavisnost. Stanje sna je bilo toliko prisutno na

licu Vilbura Larča da je Homer Vels zastao na vratima pre nego
što je nastavio sa svojom morbidnom prezentacijom: gotovo se
okrenuo i bebu iz Tri Majl Folsa odneo negde drugde.
Ipak, niko neće toliko opušteno naići na prisustvo duše da
dozvoli da prateći osećaj misije prođe bez njenog spominjanja;
a osećanje misije obično zahteva izražajniji gest od neke usput-
ne primedbe. Homer je oklevao na vratima kancelarije sestre
Andžele; onda je zakoračio napred i bacio metalnu posudu na
pisaću mašinu. Mrtva beba iz Tri Majl Fols našla se u nivou
grla doktora Larča – bila je dovoljno blizu da ugrize, kao što
to kažu u Mejnu.
„Doktore Larče?“, rekao je Homer Vels. Larč je skrenuo
pogled sa svog sna; pogledao je Homera iznad bebe. „Izvor
krvarenja bila je plućna arterija, koja je potpuno presečena –
kao što vidite“, rekao je Homer, kada je Larč pogledao dole u
to na pisaćoj mašini. Zurio je u bebu kao da je ona nešto što
je napisao – pa je oživelo (i onda umrlo) na njegovu zapovest.
Pred bolnicom je neko vrištao, ali je vetar odneo i izmešao
reči; poruka osobe koja vrišti zvučala je pometeno.
„Majku mu!“, reče Vilbur Larč zureći u presečenu arteriju.
„Moram vam reći da neću da radim abortuse, nikada“, rekao
je Homer Vels. To je, logično, bila posledica presečene arterije;
to je bila posledica u Homerovim mislima, ali je doktor Larč
izgledao zbunjeno.
„Nećeš?“, rekao je Larč. „Šta nećeš?“
Napolju je vrištanje postalo glasnije, ali ne i razgovetnije.
Homer Vels i doktor Larč su samo zurili jedan u drugoga – beba
iz Tri Majl Folsa zauzimala je prostor između njih.
„Stižem, stižem“, čuli su sestru Andželu kako govori.
„To je onaj Karli Dej“, objašnjavala je sestra Edna sestri An-
dželi. „Morala sam da isteram i njega i onog malog Koperfilda.“
„Nikada“, rekao je Homer Vels.
 Tuđa pravila 213

„Osuđuješ?“, upitao je doktor Larč Homera.

„Ne osuđujem vas“, rekao je Homer Vels. „Osuđujem to – to
nije za mene.“
„Pa, ja te nikada nisam prisiljavao“, rekao je doktor Larč. „I
nikada neću. Izbor je samo tvoj.“
„Tako je“, rekao je Homer Vels.
Vrata su se otvorila, ali i dalje nije bilo jasno zbog čeka Karli
Dej toliko urla. Doktor Larč i Homer Vels čuli su kako epruvete
zveckaju na stalku pored vrata dispanzera; uz te zvuke, pošto je
prvi put nadjačala vetar, reč „mrtav“ doprla je do njih.
„Mrtav! Mrtav! Mrtav!“, vrištao je Karli a ta njegova objava
bila je presecana nerazgovetnim, jednosložnim uzvicima mla-
dog Koperfilda.
„Ko je mrtav, dušo?“, upitala je umilno sestra Andžela
Karlija.
Karli Dej je otkrio da je šef stanice mrtav; Karli nije znao da
je to šef stanice – Karli nije dovoljno dugo gledao telo.
„Neki čovek je mrtav!“, rekao je Karli sestri Andželi i sestri
Edni.
Vilbur Larč, koji je to jasno čuo, ustao je od stola i pored
Homera Velsa izašao na hodnik.
„A ako vam neće smetati“, rekao mu je Homer Vels, „želim
dozvolu da ne budem prisutan kada radite to što morate. Želim
da budem koristan na bilo koji drugi način, i ne osuđujem vas“,
rekao je Homer. „Ako se slažete, samo ne želim to da gledam.“
„Moraću o tome da razmislim, Homere“, rekao je doktor
Larč. „Hajde da vidimo ko je to mrtav.“ Dok je Homer išao
za Larčom u hodnik, primetio je da su vrata sale za porođaje
zatvorena i da su svetla nad vratima uključena – što je značilo
da su sestra Edna ili sestra Andžela pripremile dve žene koje
su čekale na abortus. Ženi iz Damariskote, čije su kontrakcije
još bile spore i pravilne, sala za porođaje verovatno neće trebati
još dugo pošto Larč završi dva abortusa. Homer se složio sa
214 Džon Irving

doktorom Larčom da bi bilo surovo da žene čekaju abortus

duže nego što je neophodno, posebno pošto su pripremljene,
i tako je Homer otvorio vrata sale za porođaje i provirio unu-
tra, ne pogledavši zaista ni jednu ni drugu. Rekao je: „Doktor
odmah stiže – ništa ne brinite.“
Homer Vels se pokajao što je izabrao baš taj trenutak; pre
nego što je stigao da zatvori vrata sale za porođaje, Karli Dej
je ponovo počeo da viče: „Mrtav!“
Karlija Deja je krasila jedna vrsta neumoljivosti koja ga
je večito vodila ka neželjenim otkrićima. Dojadilo mu je
da vuče Davida Koperfilda u kutiji od kesa za klistir pa je
smislio da lansira mladog Koperfilda (u kutiji) sa platforme
za utovar na teretnom ulazu u odeljenje za dečake. Jedva
je uspeo da Koperfilda i kutiju digne na rampu; ali kada ga
je jednom digao iznad retko korišćenog prilaza i visokog
korova, Karli je zamislio da bi skoro mogao da nauči Koper-
filda da leti. Sigurno nije preterano visoko; posebno u kutiji
neće biti neki pad. A zakorovljeno brdo koje se spuštalo od
platforme za utovar verovatno će omogućiti kutiji od klistira
da klizi. Karli je predvideo moguće oštećenje kutije – zbog
čijeg uništenja bi ostao u društvu Davida Koperfilda, sasvim
sam, a pomisao Koperfilda bez kutije ili neke druge igračke
bila je izuzetno dosadna. Karliju su već dosadili svi načini
da koristi Koperfilda sa kutijom (ili u njoj); iscrpao je sve
bezbedne poduhvate a Koperfild se nije žalio. Koperfild nije
znao da je na ivici rampe za utovar; nije mogao da vidi iznad
ivica kutije. Kada je Karli gurnuo kutiju i Koperfilda preko
ivice, pazio je da kutija ostane u uspravnom položaju, tako
da Koperfild ne padne na glavu. Kutija je pala na jedan ugao,
koji se zgnječio, a mladi Koperfild je odleteo u visoki korov.
Kao nesigurno pile koje teturavo izlazi iz ljuske, nakratko se
osovio na noge pre nego što je pao i otkotrljao se. Karli Dej
je s rampe gledao kako mu korov maše; korov je pokazivao
 Tuđa pravila 215

Koperfildovu lokaciju, ali je bio previsok da Karli zapravo

vidi Koperfilda.
Koperfild nije bio povređen, ali jeste bio dezorijentisan. Nije
mogao da vidi Karlija i nije mogao da vidi kutiju – koja mu je
postala prilično draga. Kada je prestao da se kotrlja, pokušao
je da ustane, ali je zbog vrtoglavice i neravnog tla izgubio rav-
notežu, pa je seo. A seo je na nešto tvrdo i okruglo, kao kamen
– samo kada je pogledao šta je to, video je da je posredi glava
šefa stanice – sa licem nagore, otvorenim očima i čudnim pri-
hvatanjem užasa u ukočenom izrazu lica.
Neko starije dete, pa čak i odrasla osoba, možda bi se uzne-
mirilo što sedi na licu pokojnog šefa stanice, ali je David Koper-
fild to doživeo na isti način na koji je doživljavao i ostatak sveta:
više radoznalo nego iznenađeno. Međutim, kada je dodirnuo
lice i osetio koliko je hladno, ispravnost dečjih osećanja bila
je očigledna: hladnoća sigurno nije dobra. Mladi Koperfild je
odskočio, otkotrljao se, ustao, potrčao, pao, ponovo se otkotr-
ljao. Pošto je napokon ustao, zakevtao je kao pas. Karli Dej je
krenuo ka njemu kroz dugački korov.
„Čekaj, čekaj, smiri se!“, doviknuo je Karli dečaku, ali je
Koperfild trčao i padao u krugovima, čudno režeći. „Ostani na
jednom mestu pa da te nađem!“, viknuo je Karli. Zgazio je na
nešto što mu se pomerilo ispod đona; Činilo se da je to nedavno
otkinuta grana, koja još nije utonula u tlo; to je bila ruka šefa
stanice. Pokušavajući da uhvati ravnotežu, Karli je ruku spustio
na grudi šefa stanice. Nepomično lice razrogačenih očiju, koje
je visoki korov zaštitio od vetra, zurilo je iza Karlija, neuzne-
mireno. A onda su u tom korovu bila dva psa koja laju, koja se
kreću kao da su izgubljeni u lavirintu. Bilo je to svedočanstvo
o nečem suštinski hrabrom i odgovornom u Karliju Deju što
nije pobegao iz korova sve dok nije našao Davida Koperfilda.
Meloni je sa svog prozora posmatrala neobjašnjivo kome-
šanje u korovu; u bilo kom trenutku mogla je da vikne Karliju
216 Džon Irving

Deju i kaže mu gde je David Koperfild – lako je po pokretu

korova videla koja se kevtava životinja gde nalazi. Ipak ih je
pustila da se sami snalaze. Tek kada je Karli Dej vukao malog
Koperfilda uz prilaz, oko odeljenja za dečake i ka ulazu u bol-
nicu, Meloni je osetila potrebu da nešto kaže.
„Hej, Karli, naopako si obuo cipele!“, viknula je Meloni.
„Mamlaze!“ Vetar je, međutim, bio prejak. Karli je nije čuo;
ona nije čula šta Karli viče. Kroz prozor je doviknula samo još
jednu rečenicu, koju nije uputila nikome određenom, osećala
je da joj vetar dozvoljava da kaže tačno šta želi, iz srca, koliko
glasno želi, mada se nije čak ni potrudila da govori glasno.
„Dosadno je“, rekla je.
Međutim, sve je za Meloni postalo zanimljivije kada su se
Vilbur Larč i Homer Vels – a i sestra Edna i sestra Andžela –
pojavili na prilazu pored teretnog ulaza na odeljenje za dečake.
Očigledno su pretraživali visoki korov.
„Šta tražite?“, viknula je Meloni kroz prozor, ali na to pitanje,
ili zbog buke vetra ili zbog usredsređenosti tragača koji su gazili
kroz korov, niko nije odgovorio. Rešila je da ode i sama vidi.
Meloni se osećala nemirno zbog načina na koji se taj dan
razvija, ali je istovremeno osećala zahvalnost zato što se bar
nešto dešava – Meloni se neodređeno sviđalo što se dešava
bilo šta.
To osećanje nisu delili ni Kendi Kendal ni Voli Vortington,
koji su poslednja tri sata održavali neprijatnu tišinu – njihovo
iščekivanje bilo je previše snažno da bi se zabašurilo razgo-
vorom. Još je bio mrak kada su krenuli sa obale kod Harts
Hejvena i zašli u unutrašnjost – daleko od vetra, mada je vetar
i dalje bio iznenađujuće jak. Voli je prošle noći toliko pomno
proučio mapu da se beli kadilak udaljavao od mora odlučno
kao ostriga ili njen biser kada ih talasi bacaju na obalu. Zaista
je bilo previše vetrovito, čak i u unutrašnjosti, da spuste krov,
ali je Voli više voleo kadilak kada je pravi kabriolet, a takođe,
 Tuđa pravila 217

pošto je spustio krov, zbog buke vetra njihova ćutnja nije toliko
pritiskala. I Kendi se tako više sviđalo; zlatnoplava kosa letela
joj je svuda oko lica – povremeno su joj lice okruživali tako
divlji oblaci kose da je znala kako Voli ne može da vidi njen
izraz. Voli je svejedno znao kakav je to izraz; on ju je veoma
dobro poznavao.
Voli je pogledao nepročitanu knjigu u Kendinom krilu;
povremeno ju je uzimala da čita, ali kada bi je vratila na krilo,
bila je obeležena ista stranica. Knjiga je bila Mala Dorit od
Čarlsa Dikensa. To je bila obavezna letnja lektira za sve devojke
u Kendinom razredu; Kendi ju je počinjala četiri ili pet puta, ali
nije imala pojma o čemu je knjiga niti da li joj se uopšte sviđa.
Voli, koji nije čitao knjige, nije se potrudio da primeti naslov;
samo je gledao istu stranu sa presavijenim uglom i mislio o
Kendi. Takođe je mislio i o Sent Klaudsu. Već je (u mislima)
završio s abortusom; Kendi se lepo oporavljala; doktor je pričao
viceve; sve medicinske sestre su se smejale. U Volijevoj mašti
tu je bila čitava vojska medicinskih sestara. Sve su bile mlade i
lepe. A siročići su bili zabavni klinci, sa prikladnim krezubim
osmesima.
U prtljažniku kadilaka Seniora Vortingtona, Voli je imao tri
sanduka za jabuke puna poklona za siročiće. Da je bila puna
sezona, doneo bi im jabuke i sok; na proleće nije bilo svežih
jabuka i nije bilo soka, ali Voli je spremio drugu najbolju stvar
– po njegovom mišljenju. Napunio je kadilak teglama najbo-
ljeg želea i džema Vortingtonovih i velikim teglama najboljeg
jabukovog meda Ajre Titkomba. Zamislio je da će za taj abortus
doći kao Deda Mraz (što nije srećna slika, ako se u obzir uzme
uspomena Vilbura Larča na abortuse u „Pored Harisona“).
Voli je zamislio da će Kendi sedeti u krevetu posle abortusa,
sa olakšanjem na licu, kao da su joj upravo izvadili nezgodan
trn; začudo, Voli je zamišljao da u sali za abortuse vlada sla-
vljenička atmosfera kakvu čovek obično povezuje sa rođenjem
218 Džon Irving

željenog deteta. U atmosferi Volijevih maštarija sve je bilo puno

čestitki – a kroz taj vedri prizor šetala su se slatka dečica Sent
Klaudsa, svako sa sopstvenom teglom džema. Mali medonosci,
srećni kao mečići!
Kendi je zatvorila knjigu, ponovo je spustila u krilo i Voli je
osetio da nešto mora da kaže.
„Kakva je knjiga?“, upitao je.
„Ne znam“, rekla je Kendi i nasmejala se.
On ju je uštinuo za butinu; grlo mu se steglo kada je pokušao
da se nasmeje sa njom. Ona mu je uzvratila štipanjem buti-
ne – bilo je to jednako snažno i strastveno štipanje kao ono
njegovo malopređašnje. O, kako je njemu samo laknulo što su
oni toliko slični!
Kroz sve siromašnije gradove čiji su žitelji otvoreno ble-
nuli, dok se sunce neprekidno dizalo, vozili su kao izgubljeni
kraljevski par – glave su se okretale za sedefastim kadilakom
sa očaravajućim putnicima. Grimizna postava sedišta, tako
neobično išarana posle Seniorovog udesa sa hemikalijama,
bila je jedinstvena. Niko ko ih je video kako prolaze neće ih
zaboraviti.
„Nema još mnogo“, rekao je Voli. Ovog puta je znao da mu
nije pametno da je uštine za butinu; prosto je pustio da mu ruka
počiva u njenom krilu, blizu Male Dorit. Kendi je svoju ruku
stavila preko njegove, dok je Meloni – koja se odlučnije nego
obično šunjala kroz predvorje odeljenja za devojčice – zapala
za plemenito i budno oko gospođi Grogan.
„Šta se dešava, dušo?“, upitala je gospođa Grogan Meloni.
„Ne znam“, odgovorila je Meloni i slegnula ramenima. „Može-
te se kladiti da nije novi momak u gradu il’ tako nešto“, što je za
Meloni bila blaga opaska; gospođa Grogan je pomislila kako se
ova devojka smirila. I stvarno se smirila – bar malo. Veoma malo.
Zbog nečega u odlučnosti te krupne mlade žene gospo-
đa Grogan je odlučila da pođe za njom napolje. „Uf, kakav
 Tuđa pravila 219

vetar!“, uskliknula je gospođa Grogan. Gde si ti bila?, pomislila

je Meloni, ali nije rekla ni reč; mera u kojoj se smirila mogla se
pomešati s tim da je više ni za šta nije bilo briga.
„To je šef stanice“, rekao je Homer Vels, koji je prvi našao
telo.
„Onaj glupak!“, promrsio je Vilbur Larč.
„Pa, sad je mrtav“, obavestio je Homer doktora Larča, koji se
još probijao kroz korov, na putu ka telu. Doktor Larč se uzdržao
da ne kaže kako je time što je umro na taj način šef stanice samo
priredio sirotištu nove neprilike. Ako se Vilbur Larč smirivao,
i on se tek malčice smirivao.
Sent Klauds nije bilo mesto gde će se čovek smiriti.
Homer Vels je pogledao iznad korova koji je skrivao mrtvog
šefa stanice i video Meloni kako hoda ka njemu.
O, molim te!, osetio je kako mu srce govori. O, molim te,
pusti me da odem! Snažni vetar mu je sklonio kosu sa lica;
nagnuo se ka vetru kao da stoji na palubi broda koji plovi u
vetar i proseca talase okeana koji još nije video.

Vilbur Larč je razmišljao o slabom srcu koje je izmislio za

Homera Velsa. Larč se pitao kako da saopšti Homeru da ima
slabo srce a da ga ne uplaši ili da ga ne podseti na izraz zaleđen
na licu šefa stanice. Šta je, kog đavola, ta budala zamislila da
je videla?, pitao se doktor Larč dok je pomagao ostalima da
odvuku ukočeno telo šefa stanice do ulaza u bolnicu.
Karli Dej, koji je voleo da mu daju zadatke, već je otišao na
železničku stanicu; mladi Koperfild je pošao s njim, što je Karlija
prilično usporilo – a ipak je bio zahvalan zbog društva. Karli
je bio malčice zbunjen zbog poruke koju je trebalo da prenese
i Koperfild je bar Karliju bio savršen slušalac. Karli je vežbao
poruku koju je mislio da treba da prenese tako što ju je naglas
ponavljao Koperfildu; poruka nije imala vidljivog dejstva na
220 Džon Irving

Koperfildu, ali je Karlija ponavljanje poruke umirivalo a vežba

mu je pomagala da je razume, ili je bar tako mislio.
„Šef stanice je mrtav!“, objavio je Karli, vukući Koperfilda
nizbrdo – Koperfild je klimao glavom kao da se slaže, ili mu
je glava prosto klimala između trzavih ramena. Spust je bio
prebrz za Koperfilda, koji nije najbolje ovladao ravnotežom
i njegova leva ruka (koju je Karli Dej držao) sada mu je bila
visoko iznad levog uha.
„Doktor Larč kaže da je imao srčani udar nekoliko sati!“,
dodao je Karli Dej, što mu nije zvučalo savršeno tačno, ali pošto
je ipak to ponovio nekoliko puta, zazvučalo mu je razumnije.
Larč je zapravo rekao da je šef stanice izgleda doživeo srčani
udar pre nekoliko sati, ali je Karlijeva verzija njemu samom
zvučala manje-više tačno – što ju je više ponavljao.
„Poruči rođacima i prijateljima da će uskoro automobil!“,
rekao je Karli Dej i David Koperfild je zaklimao sa odobrava-
njem. Ni to Karliju nije zvučalo ispravno, bez obzira koliko puta
ponovio, ali jeste bio siguran da su mu rekli da kaže nešto slično.
Reč je bila „autopsija“ a ne „automobil“, Karli je bar jedan deo
reči tačno upamtio. Možda, mislio je, postoji neki specijalni auto
koji dolazi da odnese mrtve. Zvučalo je bar pomalo razumno,
a pomalo je za Karlija Deja bilo dovoljno – i razumnije nego
što se Karliju činila većina pojava.
„Mrtav!“, uskliknuo je radosno David Koperfild dok su se
približavali železničkoj stanici. Dva uobičajena mamlaza dan-
gubili su na klupi okrenutoj leđima ka pruzi; to su bili klipani
koji su se po čitav dan motali oko stanice, kao da je stanica kuća
puna prelepih žena i da te žene vole da udovoljavaju neurednim
i nezaposlenim meštanima. Nisu obratili pažnju na Karlija Deja
i Davida Koperfilda. („Mrtav!“, doviknuo im je David Koperfild,
bez nekog dejstva.)
Pomoćnik šefa stanice bio je mladić koji je svoju posebno
neprijatnu pedantnost izgradio po uzoru na pedantnost šefa
 Tuđa pravila 221

stanice, tako da je njegova mladost posedovala jednu potpuno

neprimerenu staračku, džangrizavu, namćorastu prirodu – u
kombinaciji sa zlobom šintera koji uživa u svom poslu. Bio je
glup mlad čovek, koji je sa šefom stanice delio nasilničku narav:
vikao bi na decu da spuste noge sa stola, ali bi se prenemagao
pred svakim ko je bolje odeven od njega i trpeo je svaku grubost
svake osobe koja je imala neku prednost u odnosu na njega. Bez
izuzetka je bio hladan i nadmen prema ženama koje su silazile
sa voza i pitale gde je sirotište, i nijednom nije pružio ruku
nijednoj od njih da joj pomogne da se popne uz stepenice voza
koji odlazi; a taj prvi stepenik bio je visok – mnoge očišćene
žene imale su očiglednih problema s tim prvim korakom.
Tog jutra se pomoćnik šefa stanice osećao posebno kre-
posno i mrzovoljno. Dao je petnaest centi jednom mamlazu
da ode u kuću šefa stanice i nađe ga, ali se tupan vratio samo
sa vestima da je bicikl šefa stanice pao i da je ostao na mestu
gde je pao. Zloslutno, pomislio je pomoćnik, ali i frustrira.
Delom je bio razdražen što će morati da obavlja dužnosti šefa
stanice, koje je slabo poznavao, a delom uzbuđen što će sada
on da šefuje. Kada je video ona dva mala prljava mangupa iz
sirotišta kako prelaze glavni put ispred stanice i idu ka njemu,
pomoćnik šefa stanice je osetio kako mu autoritet narasta.
Karli Dej je jednom rukom brisao nos a drugom vukao Davida
Koperfilda, i činilo se da će nešto reći, ali ga je pomoćnik šefa
stanice pretekao.
„Razlaz“, rekao je. „Nemaš ti ovde šta da tražiš.“
Karli je stao; mladi Koperfild se sudario s njim pa se zate-
turao od siline tog sudara. Karli je bio potpuno ubeđen da
on nema nigde ništa da traži, ali je prikupio samopouzdanje
pa je izgovorio, prilično glasno, poruku koju je uvežbao: „Šef
stanice je mrtav! Doktor Larč kaže da je imao srčani udar neko-
liko sati! Recite njegovim rođacima i prijateljima da će uskoro
automobil!“
222 Džon Irving

Čak su i mamlazi to primetili. Pomoćnika je preplavila bujica

iznenadnih i suprotstavljenih osećanja: smrt šefa stanice možda
će značiti da će on, pomoćnik, postati novi šef; pomisao na
srčani udar koji traje nekoliko sati bila je nezamislivo bolna; i
kakvo je to obećanje – ili pretnja – nekakvog automobila?
Kakvi prijatelji, kakvi rođaci?, pitala su se dva mamlaza.
„Šta je to s automobilom?“, upitao je pomoćnik Karlija Deja.
Karli je slutio da je pogrešio, ali je rešio da blefira. Pred sile-
džijama nikada ne treba pokazivati slabost ili neodlučnost,
a Karlijevi prekaljeni instinkti za opstanak naveli su ga da se
opredeli za samopouzdanje pre nego za istinu.
„To znači da kola dolaze po njega“, rekao je Karli Dej. Dva
mamlaza su delovala blago impresionirano; mislili su da šef
stanice nije dovoljno važna ličnost da bi ga odvezao automobil.
„Hoćeš da kažeš mrtvačka kola?“, upitao je pomoćnik. U
Tri Majl Folsu su postojala mrtvačka kola – on ih je jednom
video: dugačka crna kola koja su se kretala toliko sporo kao da
ih vuku mazge.
„Hoću da kažem auto“, rekao je Karli Dej, pošto njemu izraz
„pogrebna kola“ nije značio ništa. „Hoću da kažem automobil.“
Niko se nije pomerao, niko nije progovarao; možda su se
simptomi posebnog srčanog udara, koji navodno traje nekoliko
sati, polako ispoljavali u svima njima. Svi su samo čekali sledeći
događaj tog dana, kada je polako stigao sedefastobeli kadilak
Seniora Vortingtona.
U mnogim siromašnim i zabačenim gradićima kroz koje su
prolazili, Voli i Kendi su privukli popriličan broj pogleda, ali sve-
jedno nisu bili spremni za ošamućeno zurenje pomoćnika šefa
stanice i ekstremno zijanje koje su izazvali kod dvojice mamlaza
koji su sedeli na klupi ispred stanice kao da su za nju prikovani.
„Evo nas: Sent Klauds“, rekao je Voli Kendi sa očigledno
lažnim oduševljenjem. Kendi nije mogla da se uzdrži; pružila
je ruku i uhvatila ga za butinu – Mala Dorit joj je ispala iz krila
 Tuđa pravila 223

i okrznula njene prekrštene članke na putu do poda kadilaka.

Na Kendi su najsilovitije delovala lica Karlija Deja i Davida
Koperfilda. Uprkos prljavštini i raščupanosti, lice Karlija Deja je
sijalo – njegov osmeh je bio poput srećnog zraka sunca; probio
je đubre i otkrio skriveni sjaj. Kendi je stao dah zbog ogromnih
očekivanja na Karlijevom musavom licu; oči su joj zasuzile, vid
joj se zamaglio – ali tek pošto ju je zaprepastilo koliko su široko
otvorena usta Davida Koperfilda. Sa njegove debele donje usne
suzastog oblika visila je bistra, jasna nit pljuvačke, gotovo do
njegovih čvrsto stegnutih pesnica, koje je privio na stomak,
kao da mu je zaslepljujućebeli kadilak izbio dah, kao udarac
pesnicom.
Voli nije bio siguran, ali je pomislio da je pomoćnik šefa
stanice glavni u tom čudnom skupu ljudi. „Oprostite“, rekao
je Voli pomoćniku, čija se usta nisu pokrenula, čije oči nisu
trepnule. „Možete li mi reći gde je sirotište?“
„Stvarno ste brzo stigli“, rekao je pomoćnik beživotno. Bela
mrtvačka kola!, mislio je. Da ne spominjemo koliko su lepi ti
ljudi koji su došli da otmu telo; pomoćnik je shvatio da ne može
da gleda u devojku; iz misli mu nikada neće nestati onaj tren
kada ju je prvi put ugledao.
„Oprostite?“, rekao je Voli. Čovek je poremećen, mislio je
Voli; trebalo bi da porazgovaram s nekim drugim. Letimičan
pogled na mamlaze na klupi bio je Voliju dovoljan da shvati
kako njih ne treba ništa da pita. A najmanje dete, sa kristalnom
niti od bale koja je sada svetlucala poput ledenjače na sunčevim
zracima i dosegla gotovo do njegovih zelenih kolena, delovalo
je premalo da govori. „Zdravo“, probao je Voli prijatno.
„Mrtav!“, rekao je David Koperfild, a bale su igrale kao sre-
brne niti na božićnoj jelci.
Ništa od njega, pomislio je Voli, pa je potražio pogled Karlija
Deja; Karlijev pogled je bilo lako naći – bio je prikovan za Kendi.
„Zdravo“, rekla mu je Kendi i Karli Dej je glasno – i naizgled
224 Džon Irving

bolno – progutao knedlu. Slinavi vrh njegovog nosa izgledao

je crveno, ali ga je svejedno žustro protrljao.
„Možeš li ti da nam kažeš kako da stignemo do sirotišta?“,
upitao je Voli Karlija Deja, koji je, za razliku od mamlaza i
pomoćnika, znao da taj kadilak i ta anđeoska stvorenja nisu
stigli po neželjeno telo pokojnog šefa stanice. Njih zanima siro-
tište, pomislio je Karli Dej. Došli su da nekoga usvoje!, reklo mu
je njegovo ustreptalo srce. Gospode, pomislio je Karli Dej, daj
da to budem ja!
David Koperfild, u svom uobičajenom transu, pružio je ruku
da dodirne savršeni monogram na vratima kadilaka: zlatni
monogram Seniora Vortingtona na sjajnoj jabuci crveni delišes
– sa proletnjezelenim listom, nevešto naslikanim u obliku suze.
Karli je udario malog Koperfilda po ruci da je skloni.
Moram ovde da preuzmem glavnu reč, pomislio je Karli,
ako želim da izaberu mene.
„Ja ću vam pokazati put za sirotište“, reče Karli Dej. „Samo
nas povezite.“
Kendi se osmehnula pa im je otvorila zadnja vrata. Pomalo
se iznenadila kada je Karli digao malog Koperfilda i gurnuo
ga u auto – ne na sedište, nego na pod. Koperfild je na podu
delovao zadovoljno; zapravo, kada je dodirnuo čudno išaranu
grimiznu postavu sedišta, uzbunjeno je povukao ruku – nikada
ranije nije dodirnuo kožu – pa je poskočio kao da se boji da će
sedište oživeti. Bio je to zapanjujući dan za malog Koperfilda:
veći deo jutra proveo je zarobljen u kutiji od kesa za klistir; prvi
put je probao da leti; sledila je dugačka vožnja kroz korov; pa
onda sedenje na pokojnikovom licu. Šta li je sledeće?, pitao se
mali Koperfild. Kada je kadilak krenuo, on je vrisnuo. Nikada
ranije nije bio u automobilu.
„On ne zna ništa o kolima“, objasnio je Karli Dej Kendi.
Ni Karli nije ranije osetio kožu, ali se trudio da na luksuznom
sedištu sedi kao da je rođen da se doveka vozi na taj način. Nije
 Tuđa pravila 225

shvatao da su blede šare koje su isprugale grimiznu površinu

posledica udesa sa hemikalijama – Karli Dej će često imati peh
da nesrećni slučaj protumači kao nečije umetničke namere.
„Voli, uspori“, rekla je Kendi. „Mališa se boji.“ Nagnula se
preko sedišta i pružila ruke malom Koperfildu, a on je naglo
prestao s drekom. Prepoznao je način na koji joj je kosa pala sa
obe strane lica – to je, zajedno sa pruženim rukama i izvesnom
utehom u njenom osmehu, sve bilo poznato Koperfildu od
sestre Andžele i sestre Edne. Muškarci te, mislio je Koperfild,
uzmu jednom rukom i nose te preko kuka; pod „muškarci“ je
mislio na Homera Velsa i doktora Larča. Karli Dej je ponekad
vukao Koperfilda na taj način, ali Karli nije bio dovoljno snažan
i često ga je ispuštao.
„Dođi, dođi, nemoj da se bojiš“, rekla je Kendi Koperfildu,
pa ga je prebacila preko sedišta i stavila u krilo. Koperfild se
osmehnuo i dodirnuo Kendinu kosu; nikada ranije nije dodir-
nuo plavu kosu i nije bio siguran da li je prava. Takođe nikada
nije onjušio nekoga ko tako lepo miriše; zagnjurio je lice u njen
vrat i duboko udahnuo njen miris. Ona ga je stvarno zagrlila,
čak ga je i poljubila u modro ulegnuće slepoočnice. Pogledala
je Volija i gotovo zaplakala.
Karli Dej, zelen od ljubomore, zgrabio je kožno sedište i
upitao se šta da kaže da ona poželi njega. Zašto bi neko poželeo
mene?, počeo je da se pita, ali se odbranio od te misli. Potražio
je Volijev pogled u retrovizoru kadilaka; previše ga je bolelo što
vidi kako Kendi drži Davida Koperfilda.
„Vi ste siročići?“, upitao je Voli – nadao se obzirno.
„Nego šta!“, rekao je preglasno Karli Dej; pomislio je da zbog
toga zvuči previše oduševljeno. „Ja nisam samo neko siroče“,
izletelo mu je iznenada, „ja sam najbolje siroče!“ Na to se Kendi
nasmejala; okrenula se na prednjem sedištu i osmehnula mu se
i Karli je osetio kako mu stisak na kožnom naslonu popušta.
Znao je da treba da kaže nešto drugo, ali nos mu je toliko silno
226 Džon Irving

curio da je bio siguran da će šta god da kaže zvučati iskrivljeno;

pre nego što je uspeo da prevuče rukav preko lica, tu se stvorila
njena šaka sa pruženom maramicom. A shvatio je i da mu ona
ne pruža samo maramicu; zapravo mu je pritisnula maramicu
na nos i držala je na pravom mestu.
„Duvaj“, rekla je Kendi. To je Karliju Deju samo jednom
neko uradio – sestra Edna, pomislio je. Zažmurio je i dunuo
– isprva oprezno.
„Hajde“, rekla je. „Jako duvaj!“ On je stvarno jako duvao –
duvao je nos tako zdušno da mu se u glavi smesta izbistrilo.
Opio ga je divni miris njenog parfema; sklopio je oči i upiškio
se. Onda je izgubio vlast na sobom i bacio se nazad na ogromno
grimizno sedište. Video je da je izduvao nos svuda po njenoj
ruci – a ona čak nije ni izgledala besno; izgledala je zabrinuto, a
zbog toga je počeo još više da piški. Nije mogao da se zaustavi.
Ona je izgledala potpuno iznenađeno.
„Levo ili desno?“, upitao je Voli srdačno, pošto se zaustavio
na prilazu ka teretnom ulazu u odeljenje za dečake.
„Levo!“, viknuo je Karli; onda je otvorio zadnja vrata na
Kendinoj strani i njoj rekao: „Izvinite! Ja čak i ne piškim u
krevet. Nikad nisam piškio! Samo sam se prehladio! I uzbudio
sam se! Ne znam danas šta mi je. Inače sam baš dobar!“, viknuo
je. „Ja sam najbolji!“
„U redu je, sve je u redu, vrati se unutra“, rekla mu je ona,
ali je Karli već jurio kroz korov pa je nestao iza ugla zgrade.
„Siroti mališa se samo upiškio“, rekla je Kendi Voliju, koji je video
kako Kendi drži Davida Koperfilda u krilu, pa je osetio da koči.
„Molim te“, prošaputao joj je, „ne moraš to da radiš. Možeš
da zadržiš bebu. Ja želim bebu – ja želim tvoju bebu. Sve će biti
dobro. Možemo sada samo da se okrenemo“, preklinjao ju je.
Ali ona je rekla: „Ne, Voli. Dobro sam. Sada nije pravi tre-
nutak za nas da dobijemo bebu.“ Spustila je lice na vlažni vrat
Davida Koperfilda; dečak je mirisao i slatko i plesnivo.
 Tuđa pravila 227

Automobil je mirovao. „Sigurna si?“, prošaputao joj je Voli.

„Ne moraš ako nećeš.“ Ona ga je volela što govori prave stvari
u pravom trenutku, ali je Kendi Kendal bila praktičnija od
Volija Vortingtona a od oca je nasledila tvrdoglavost kad nešto
jednom odluči; nije bila prevrtljiva.
„Dečak je rekao da skreneš levo“, rekla je Kendi Voliju.
„Skreni levo.“
Gospođa Grogan, preko puta, na ulazu u žensko odeljenje,
primetila je kako kadilak okleva. Nije videla kako je Karli Dej
pobegao iz automobila i nije prepoznala malo dete u krilu lepe
devojke. Gospođa Grogan je pretpostavila da je dete njeno –
pitala se je li nekada u životu videla tako lepu devojku. A i
njen mladić je svakako bio zgodan – gotovo previše zgodan
za muža, kao što to kažu u Mejnu.
Po mišljenju gospođe Grogan izgledali su previše mlado
da nekoga usvoje – prava šteta, mislila je dalje, zato što nesu-
mnjivo izgledaju imućno. Kadilak gospođi Grogan nije značio
ništa; njoj su sami ljudi delovali skupoceno. Zbunilo ju je što je
toliko očarana gledanjem u te lepe ljude. U prošlosti gospođa
Grogan nije bila očarana kada je videla bogate ljude, što se
desilo jednom ili dvaput; tada je uglavnom osećala gorčinu
– zbog njenih neusvojenih devojčica. Njoj je bilo stalo samo
do njenih devojčica; u njenoj gorčini nije bilo ničega ličnog
– a zapravo i u čitavom njenom životu nije bilo mnogo toga
ličnog.
Automobil je mirovao, tako da je gospođa Grogan mogla
dobro da vidi. O, sirote dušice, pomislila je. Oni nisu venčani,
rodilo im se to dete, neko od njih je razbaštinjen – oboje su,
očigledno, osramoćeni – i sada su došli da ga ovde ostave. Ali
oklevaju! Poželela je da istrči i da im kaže: zadržite dete! Kre-
nite nazad! Osećala se oduzeto od drame koju je zamišljala.
Nemojte to da radite!, prošaputala je, sakupljajući snagu za
snažan telepatski signal.
228 Džon Irving

Bio je to signal koji je Voli osetio kada je rekao Kendi da

ne mora to da uradi. Ali onda je auto ponovo krenuo – nije
pošao nazad, išao je pravo ka bolničkom ulazu odeljenja za
dečake – i gospođa Grogan se snuždila. Dečak ili devojčica?,
pitala se tupo.
Šta se koji kurac dešava?, pitala se Meloni, na svom ogor-
čenom vidikovcu.
Zbog jarkog svetla u spavaonici, Meloni je videla odraz svog
lica u prozoru; posmatrala je kako se beli kadilak zaustavlja na
njenoj gornjoj usni. Karli Dej je pobegao preko njenog obraza,
a ruke lepe plave devojke obuhvatile su Davida Koperfilda na
Meloninom grlu.
To je za Meloni bilo nešto najbliže gledanju u ogledalo. Njoj
nije smetala težina sopstvenog lica, niti koliko su joj oči usađene
blizu jedno drugome, niti kako joj je kosa neukrotiva; uznemi-
ravao ju je njen izraz – praznina, nedostatak energije (ranije je,
zamišljala je, posedovala bar energiju). Nije mogla da se priseti
kada se poslednji put pogledala u ogledalu.
Sada joj je smetalo što je upravo videla tu poznatu prazni-
nu na licu Homera Velsa kada je digao telo šefa stanice – nije
to bio nedostatak napora, nego izgled potpunog nedostatka
iznenađenja. Meloni se bojala Homera. Kako se sve promenilo!,
pomislila je. Poželela je da ga podseti na njegovo obećanje.
Nećeš otići, je li tako?, zamalo da je upitala. Povešćeš me, ako
pobegneš, želela je da kaže, ali ju je njena familijarnost s tim
novim izrazom njegovog lica (zato što je to bio njen gotovo
stalan izraz, bila je sigurna) sada paralizovao.
Dakle, ko su ti lepi ljudi?, upitala se. Opasna kola, pomislila
je. Nije im videla lica, ali su je čak i njihovi zatiljci uzrujavali.
Čovekova plava kosa bila je u tako savršenom kontrastu sa glat-
kim, preplanulim zadnjim delom njegovog vrata da je zadrhtala.
A kako je devojčin zatiljak mogao biti toliko savršen – poskaki-
vanje i njihanje njene kose toliko precizno? Postoji li neki trik
 Tuđa pravila 229

da se dužina kose toliko tačno podesi u odnosu na devojčina

prava ali uzana ramena? A malog Koperfilda je savršeno nežno
i pažljivo uzela i držala u krilu – tog malog seronju, pomislila je
Meloni. Sigurno je reč „seronja“ izgovorila naglas, zato što joj
je u tom trenutku dah zamaglio prozor; više nije videla svoja
usta i nos. Kada se prozor izbistrio, videla je kako automobil
nastavlja ka ulazu u bolnicu. Takvi ljudi su previše savršeni da
im treba abortus, pomislila je Meloni. Previše su savršeni da
se karaju, pomislila je jetko. Previše su čisti za to. Lepa devojka
se pita zašto ne može da zatrudni. Ne zna da prvo moraš da se
karaš. Razmišljaju da nekog usvoje, ali ovde neće naći nikoga.
Ovde nema nikoga dovoljno dobrog za njih, mislila je Meloni – i
mrzela ih. Pljunula je pravo u svoj mutni odraz i gledala kako
se pljuvačka sliva niz staklo. Nije imala energije da se pomeri.
Nekada bih, pomislila je, bar izašla i muvala se oko kadilaka.
Možda su nešto ostavili u kolima – nešto vredno krađe. Ali sada
čak ni pomisao na nešto vredno krađe nije mogla da odvoji
Meloni od njenog prozora.

Doktor Larč je prvi abortus izveo uz pomoć sestre Edne; Larč

je zamolio Homera da pazi na kontrakcije porodilje iz Damari-
skote. Sestra Andžela je pomagala Larču sa drugim abortusom,
ali je doktor Larč insistirao da i Homer bude prisutan. On je
nadzirao kako Homer daje etar; doktor Larč je bio toliko vešt sa
etrom da je prva pacijentkinja za aboruts razgovarala sa sestrom
Ednom tokom čitave operacije a ipak ništa nije osetila. Pričala
je i pričala; bilo je to nekakvo površno, nepovezano brbljanje
na koje je sestra Edna oduševljeno odgovarala.
Homer je omamio drugu ženu i bio je očigledno ljut na sebe
što ju je omamio više nego što je želeo. „Što je sigurno, sigurno
je“, rekla je sestra Andžela da ga ohrabri – njene ruke počiva-
le su na ženinim bledim slepoočnicama, koje je instinktivno
230 Džon Irving

pogladila svojim mekanim šakama. Larč je rekao Homeru da

umetne vaginalni spekulum, ali je Homer sada mračno zurio u
ženin sjajni cerviks, u nabrani otvor njene materice. Okupana
prozirnom sluzi, činilo se da je okružena jutarnjom izmaglicom,
rosom, rumenim oblacima izlaska sunca. Da je Voli Vortington
provirio kroz spekulum, zamislio bi da vidi jabuku u nekoj
bledoj, nestvarnoj fazi razvoja. Ali šta je taj mali otvor?, možda
bi se zapitao.
„Kako izgleda?“, upitao je Larč.
„Izgleda dobro“, odgovorio je Homer Vels. Na njegovo izne-
nađenje Larč mu je dao cervikalni stabilizator – jednostavan
instrument. Služio je za hvatanje gornje usne i stabilizaciju grlića
materice koji se onda ispituje za dubinu i širi.
„Zar niste shvatili šta sam vam rekao?“, upitao je Homer
doktora Larča.
„Ne odobravaš dodirivanje grlića materice, Homere?“, upi-
tao je Larč.
Homer je uhvatio ivicu ženinog grlića materice, ispravno.
Neću dodirnuti nijedan dilatator, pomislio je. Neće me on na
to naterati.
Larč, međutim, nije to čak ni zatražio. Rekao je: „Hvala, to
je prava pomoć.“ Sam je ispitao i raširio grlić materice. Kada
je zatražio kiretu, Homer mu ju je dodao.
„Sećate se kada sam vas pitao je li neophodno da ja uopšte
budem prisutan?“, upitao je Homer tiho. „Rekao sam da, ako je
vama svejedno, ja radije ne bih da gledam. Sećate se?“
„Neophodno je da gledaš“, rekao je Vilbur Larč, koji je
osluškivao grebuckanje kirete; disanje mu je bilo ubrzano ali
pravilno.
„Smatram“, rekao je doktor Larč, „da bi trebalo da učestvuješ
samo gledajući, da amaterski pomogneš, da shvatiš proces, da
naučiš kako da ga izvedeš – bez obzira hoćeš li nekada rešiti
da ga izvedeš ili ne.
 Tuđa pravila 231

Da li se ja mešam?“, upitao je Larč. „Kada mi apsolutno

bespomoćna žena kaže da prosto ne može da ima abortus i da
prosto mora da rodi još jedno – pa još jedno – siroče: da li se
ja mešam? Da li?
Ne mešam se“, rekao je, grebući. „Ja ga donesem na svet,
majku mu. A da li ti misliš da decu rođenu ovde čeka neki poseb-
no srećan život? Misliš da ta siročad imaju lepu budućnost? Je li?
Naravno da ne“, rekao je Larč. „Ali da li se ja opirem? Ne
opirem se. Ništa čak i ne predlažem. Pružam im ono što žele:
siroče ili abortus“, rekao je Larč.
„Pa, ja sam siroče“, rekao je Homer Vels.
„Da li ja zahtevam da imamo iste ideje? Ne zahtevam“, rekao
je doktor Larč.
„Ali to priželjkujete“, rekao je Homer Vels.
„Ženama koje mi dolaze ne pomažu želje“, rekao je Vilbur
Larč. Spustio je srednju kiretu i pružio ruku ka manjoj, koju je
Homer Vels već držao i automatski mu je pružio.
„Ja želim da budem koristan“, počeo je Homer, ali doktor
Larč nije hteo da ga sluša.
„Onda ti nije dozvoljeno da se skrivaš“, rekao je Larč. „Nije
ti dozvoljeno da skrećeš pogled. Ti si meni rekao, ispravno,
da ako ćeš da budeš koristan, ako uopšte hoćeš da učestvu-
ješ, moraš sve da znaš. Ništa ne sme biti skriveno od tebe. To
sam ja od tebe naučio! Pa, u pravu si“, rekao je Larč. „Bio si u
pravu“, dodao je.
„Živo je“, rekao je Homer Vels. „To je jedino bitno.“
„Ti učestvuješ u procesu“, rekao je doktor Larč. „Rođenja
i povremeno njegovog prekida – u drugim prilikama. Primio
sam k znanju tvoje neodobravanje. Ono je legitimno. Imaš
prava da se ne slažeš. Ali nemaš prava da budeš neuk, da skrećeš
pogled, da ne budeš u stanju da nešto uradiš – u slučaju ako se
predomisliš.“
„Neću se predomisliti“, rekao je Homer Vels.
232 Džon Irving

„Onda dobro“, rekao je doktor Larč, „ako budeš, protiv svoje

volje, ali na primer da bi spasao život majke... ako budeš morao
da ga obaviš.“
„Ja nisam doktor“, rekao je Homer Vels.
„Ti nisi kompletan lekar“, rekao je doktor Larč. „I mogao bi
da učiš kod mene još deset godina pa i dalje ne bi bio kompletan.
Ali u vezi sa svim poznatim komplikacijama koje mogu nastati
u ženskim reproduktivnim organima, u vezi sa tim organima
– ti možeš biti kompletan hirurg. Tačka. Već si kompetentniji
od najkompetentnije babice, majku mu“, rekao je Vilbur Larč.
Homer je predvideo izlazak male kirete; pružio je Larču prvi
od nekoliko sterilnih tampona.
„Nikada te neću terati da radiš ono što ne odobravaš“, rekao
je doktor Larč, „ali ima da gledaš, ima da znaš kako da uradiš
ono što ja radim. Inače, čemu ja služim?“, upitao je. „Zar mi
nismo stvoreni da bismo radili? Bar da bismo učili, bar da bismo
posmatrali? Šta ti misliš da to znači, biti koristan?“, upitao je.
„Misliš da te treba ostaviti na miru? Misliš da treba da pustim
da postaneš Meloni?“
„Zašto nju ne naučite kako se to radi?“, upitao je Homer
doktora Larča.
E to je već bilo pravo pitanje, pomislila je sestra Andžela, ali
se ženina glava malo pomerila u njenim rukama; žena je zaječala
i sestra Andžela je usnama dodirnula njeno uho. „Dobro si,
draga“, prošaputala je. „Sada je sve gotovo. Samo se odmaraj.“
„Vidiš šta hoću da kažem, Homere?“, upitao je doktor Larč.
„Tako je“, rekao je Homer.
„Ali se ne slažeš, zar ne?“, upitao je Larč.
„Opet, tako je“, rekao je Homer Vels.
Prokleti durljivi samoživi samosažaljivi arogantni neuki
tinejdžeru!, pomislio je Vilbur Larč, ali je umesto toga Homeru
Velsu rekao: „Možda nisi siguran da želiš da postaneš doktor.“
 Tuđa pravila 233

„Nikada nisam ni razmišljao o tome“, rekao je Homer.

„Nikada nisam rekao da želim da postanem doktor.“
Larč je pogledao krv na gazi – očekivana količina krvi, pomi-
slio je – a kada je pružio ruku za novi tampon, Homer ga je već
imao spremnog. „Ne želiš da budeš doktor, Homere?“, upitao
je doktor Larč.
„Tako je“, rekao je Homer Vels. „Ne bih rekao.“
„Nisi imao mnogo prilika da razmotriš druge stvari“, rekao
je Larč filozofski; srce ga je bolelo. „Ja sam kriv, znam, ako ti je
medicina toliko neprivlačna.“
Sestra Andžela, koja je bila mnogo čvršća od sestre Edne,
osetila je da će zaplakati.
„Ništa vi niste krivi“, rekao je Homer brzo.
Vilbur Larč je ponovo proverio krvarenje. „Nema ovde
mnogo šta da se uradi“, rekao je naglo. „Ako ti ne smeta samo
da ostaneš s njom dok ne prestane dejstvo etra – dao si joj
popriličnu dozu“, dodao je kada je pogledao ženi ispod kapaka.
„Ja mogu da porodim onu ženu iz Damariskote, kada bude
spremna. Nisam shvatao da ti se ne sviđa čitav ovaj posao“,
rekao je Larč.
„To nije istina“, rekao je Homer. „Ja mogu da porodim ženu
iz Damariskote. Vrlo ću rado to da učinim.“ Međutim, Vilbur
Larč je okrenuo leđa pacijentkinji i izašao iz operacione sale.
Sestra Andžela je hitro pogledala Homera; bio je to prilično
neutralan pogled, sigurno ga njime nije ošinula, nije ga čak ni
blago osudila, ali nije to bio ni pogled razumevanja (pa čak ni
prijateljski pogled, pomislio je Homer Vels). Otišla je za dok-
torom Larčom, ostavivši Homera u društvu pacijentkinje koja
je izranjala iz etra.
Homer je pogledao tačkice na tamponu; osetio je kako mu
ženina šaka okrzava ruku dok je omamljeno govorila: „Čekaću
ovde dok ti odeš po kola, srce.“
234 Džon Irving

U kupatilu za dečake, gde je bilo nekoliko ve-ce kabina,

Vilbur Larč se umio hladnom vodom i potražio u ogledalu
tragove suza na licu; on nije bio ništa iskusniji sa ogledalima od
Meloni i iznenadio ga je sopstveni izgled. Koliko sam već dugo
ovoliko star?, zapitao se. Iza njega, u ogledalu, prepoznao je da
gomila mokre odeće na podu pripada Karliju Deju. „Karli?“,
upitao je; mislio je da je sam, ali je Karli Dej takođe plakao – u
jednoj ve-ce kabini.“
„Ovo je grozan dan“, objavio je Karli.
„Hajde da o tome popričamo“, predložio je doktor Larč,
što je izmamilo Karlija iz kabine. Bio je obučen u manje-više
čistu odeću, ali je Larč uvideo da odeća nije Karlijeva. Na sebi
je imao nešto od stare Homerove odeće, koja je sada Homeru
bila premala, ali i dalje prevelika za Karlija Deja.
„Hoću da izgledam fino za one fine ljude“, objasnio je Karli.
„Hoću da mene uzmu.“
„Da te uzmu, Karli?“, upitao je doktor Larč. „Koji to fini
ljudi?“
„Znate“, rekao je Karli, koji je verovao da doktor Larč zna
sve. „Ona lepa žena? Beli automobil?“
Sirotom detetu se nešto priviđalo, pomislio je Vilbur Larč,
pa je uzeo Karlija u naručje i poseo ga na ivicu sudopere, gde
je mogao bolje da ga osmotri.
„Ili su došli da usvoje nekog drugog?“, upitao je Karli nesreć-
no. „Mislim da se ženi sviđa Koperfild – ali on ne ume čak ni
da priča!“
„Danas niko nikog neće da usvoji, Karli“, rekao je doktor
Larč. „Ja danas nemam ništa zakazano.“
„Možda su došli da nas pregledaju“, predložio je Karli.
„Uzeće samo najboljeg od nas.“
„Ne ide to tako, Karli“, rekao je doktor Larč, uznemiren. Da li
ovo dete misli da ja vodim prodavnicu kućnih ljubimaca?, upitao
se Larč. Da li misli da ja puštam ljude da dođu ovde i biraju?
 Tuđa pravila 235

„Ne znam ja kako ništa ide“, rekao je Karli i ponovo se

rasplakao.
Vilbur Larč, sa svežom uspomenom na to kako je star izgle-
dao samom sebi u ogledalu, načas je pomislio kako je njegov
posao postao previše zahtevan; osetio je da proklizava, osetio je
želju da neko usvoji njega – da ga samo odvede. Privio je suzno
lice Karlija Deja na grudi; sklopio je oči i video one tačkice koje
je najredovnije viđao kada udiše etar, samo su ga te tačkice
grubo podsetile na tačkice koje je dobro poznavao pošto je
mnogo puta video sterilne tampone.
Pogledao je Karlija Deja i upitao se hoće li Karlija neko jed-
nog dana usvojiti ili mu preti opasnost da postane novi Homer
Vels.
Sestra Andžela je zastala na vratima kupatila za dečake;
slušala je kako doktor Larč teši Karlija Deja. Više se brinula za
doktora Larča nego za Karlija; između doktora Larča i Home-
ra Velsa izbilo je nekakvo tvrdoglavo podbadanje koje sestra
Andžela nikada nije očekivala da će videti između dva čoveka
koji tako jasno jedan drugog vole i koji su tako jasno jedan
drugom potrebni. Uznemiravalo ju je što nikako ne može da se
umeša. Čula je sestru Ednu kako je doziva i bilo joj je drago zbog
toga; zaključila je da će biti lakše da porazgovara sa Homerom
nego sa doktorom Larčom; još nije odlučila šta će da kaže ni
jednom ni drugom.
Homer je posmatrao drugu ženu kako se posle abortusa budi
iz etra; pomerio ju je sa operacionog stola na poljski krevet;
digao je ograde na krevetu za slučaj da žena bude ošamućena.
Pogledao je u drugu sobu i video da se prva pacijentkinja već
pridigla, ali je zaključio da bi obe žene za sada radije bile same,
tako da je drugu pacijentkinju ostavio u operacionoj sali. Bio
je siguran da još nije vreme za porođaj žene iz Damariskote.
Malena bolnica mu je delovala posebno tesno i prepuno ljudi,
i čeznuo je da ima sopstvenu sobu. Ali prvo će, znao je, morati
236 Džon Irving

da se izvini zato što je povredio osećanja doktora Larča – sve

je to prosto izletelo iz njega i bio je na ivici suza zbog pomisli
da je naneo bilo kakav bol doktoru Larču. Otišao je pravo kroz
hodnik do dispanzera, gde je video, koliko mu se učinilo, noge
doktora Larča kako štrče sa kreveta u dispanzeru; vitrine sa
lekovima zaklanjale su ostatak kreveta. Obratio se stopalima
doktora Larča, koja su na Homerovo čuđenje bila veća nego
što ih je pamtio; takođe se iznenadio što doktor Larč – uredan
čovek – nije izuo cipele i što su blatnjave.
„Doktore Larče?“, rekao je Homer. „Izvinite.“ Pošto nije bilo
odgovora, Homer je razočarano pomislio kako je doktor Larč
uzeo etar u veoma neprimerenom trenutku.
„Izvinite, i ja volim vas“, dodao je Homer, malo glasnije.
Zadržao je dah, osluškujući Larčovo disanje, koje nije mogao
da čuje; uznemirio se pa je obišao vitrine i video beživotnog
šefa stanice pruženog na Larčovom krevetu. Homeru nije palo
na pamet da je tada neko prvi put rekao šefu stanice da ga voli.
Nije bilo boljeg mesta da ga ostave. Sestra Edna i sestra
Andžela su ga prebacile iz operacione sale. Bilo bi surovo oče-
kivati od žena koje su došle na abortus da trpe njegovo pri-
sustvo, ili da ga stave pored neke porodilje, dok bi se siročići
sigurno uznemirili da se šef stanice pružio na nekom krevetu
u spavaonici.
„Prokletstvo“, rekao je Homer.
„Molim?“, upita Larč. Nosio je Karlija Deja i dozivao Home-
ra sa vrata dispanzera.
„Ništa“, rekao je Homer Vels. „Nema veze.“
„Karliju se danas desilo mnogo toga lošeg“, objasnio je dok-
tor Larč.
„Baš mi je krivo, Karli“, rekao je Homer.
„Neko je došao da nekog usvoji“, rekao je Karli. „Kao da su
došli u kupovinu.“
„Mislim da nije tako, Karli“, rekao je doktor Larč.
 Tuđa pravila 237

„Reći ćeš im da sam ja najbolji, je l’ tako, Homere?“, upitao

je Karli.
„Tako je“, rekao je Homer Vels. „Ti si najbolji.“
„Vilbure!“, dovikivala je sestra Edna. Ona i sestra Andžela
su ćaskale na ulaznim vratima bolnice.
Izašli su da vide šta se desilo: doktor, njegov nevoljni učenik
i drugo najstarije siroče u odeljenju za dečake.
Oko kadilaka se okupila mala ali živahna gomila. Prtljažnik
je bio otvoren i naočiti mladić je delio poklone siročićima.
„Žao mi je što nije sezona jabuka, deco“, govorio je Voli.
„Ili za sok od jabuka. Sigurno biste voleli da smo doneli sok
od jabuka!“, govorio je vedro, deleći tegle meda, džema i želea.
Željne, prljave ruke su grabile. Meri Agnes Kork, drugo naj-
starije siroče u odeljenju za devojčice, uzela je više nego što joj
pripada. (Meloni ju je naučila kako da se probije u prvi red.)
Meri Agnes je bilo jedno od omiljenih imena gospođe Grogan,
a Kork je bio okrug u Irskoj u kome se gospođa Grogan rodila.
U odeljenju za devojčice bilo je nekoliko takvih prezimena.
„Ima dovoljno za sve!“, rekao je Voli optimistično, dok je
Meri Agnes gurala u nedra dva meda i jedan džem – pa je
pružila ruke za još. Dečak po imenu Smoki Filds je otvorio
svoju teglu želea pa ga je rukom jeo iz tegle. „Stvarno je dobar
na tostu, ujutru“, rekao je Voli oprezno, ali je Smoki Filds ble-
nuo u Volija kao da tost nije redovan sastojak njegove ishrane
ili da nije često dostupan ujutru. Smoki Filds je nameravao da
dovrši teglu želea na licu mesta. Meri Agnes je primetila šnalu
sa okvirom od roga na zadnjem sedištu kabrioleta – Kendi ju
je tu ostavila. Meri Agnes se okrenula ka Kendi, pa je ispustila
drugu teglu želea Kendi ispred nogu.
„Ups“, rekla je Kendi i sagnula se da digne žele dok je Meri
Agnes krala šnalu – a mali Džon Volš zadivljeno posmatrao
njene vešte pokrete. Trag krvi ili možda rđe na goloj cevanici
Meri Agnes privukao je Kendin pogled tako da joj je pripala
238 Džon Irving

muka; morala je da se uzdrži da ne lizne prst i pokuša da je

obriše. Kada je ustala i dala devojčici njenu teglu želea, Kendi
se malo zavrtelo u glavi. Neki odrasli su izlazili iz bolnice i
njihovo prisustvo je pomoglo Kendi da se sabere; nisam ovde
došla da bih se igrala s decom, pomislila je.
„Ja sam doktor Larč“, rekao je stariji čovek Voliju, koji je
delovao opčinjen odlučnošću Smokija Fildsa da proždere čita-
vu teglu želea.
„Voli Vortington“, rekao je Voli i rukovao se sa doktorom
Larčom pa mu je dao teglu meda Ajre Titkomba. „Sveže sa
plantaže Okeanski vidik. To je u Harts Roku, ali smo mi veoma
blizu obale – mi smo skoro u Harts Hejvenu.“
„U Harts Hejvenu?“, rekao je Vilbur Larč dok je osmatrao
med. Tog mladića kao da je pratio morski povetarac – tako
čist, pomislio je Larč, kao sveža, nova novčanica od stotinu
dolara. Čiji se portret nalazi na novčanici od stotinu dolara?,
pokušao je Larč da se priseti.
„Reci joj“, rekao je Karli Dej Homeru Velsu, pokazujući
Kendi, ali nije bilo potrebe da pokazuje. Homer Vels ju je
video, i samo je nju i video, još od trenutka kada je izašao iz
bolnice. Mali Koperfild se držao za njenu nogu, ali to kao da
nije slabilo otmenost njenih pokreta – a ništa nije moglo da
oslabi njen sjaj. „Kaži joj da sam ja najbolji“, rekao je Karli
Homeru.
„Zdravo“, rekla je Kendi Homeru zato što je on bio najviša
osoba među prisutnima; bio je visok kao Voli. „Ja sam Kendi
Kendal“, rekla mu je. „Nadam se da ništa nismo prekinuli.“
Prekinuli ste dva abortusa, jedan porođaj, jednu smrt, dve
autopsije i jednu raspravu, pomislio je Homer Vels, ali je rekao
samo: „On je najbolji.“ Previše mehanički!, pomislio je Karli
Dej. Nedostaje mu uverljivosti!
„Na mene“, rekao je Karli i stao između njih. „On misli na
mene. Ja sam najbolji.“
 Tuđa pravila 239

Kendi se nagnula nad Karlijem i razbarušila mu lepljivu

kosu. „Naravno da si najbolji!“, rekla je vedro. Onda se ispravila
i rekla Homeru: „A ti ovde radiš? Ili si jedan od...“ Je li učtivo
reći njih?, upitala se.
„Ne baš“, promumlao je Homer, misleći: Ja radim ovde ne
baš i ja sam ne baš jedan od njih.
„On se zove Homer Vels“, rekao je Karli Kendi, pošto se
Homer nije bio predstavio. „Prestar je da ga usvoje.“
„To i sama vidim!“, rekla je Kendi, pa se osetila stidljivo.
Trebalo bi da razgovaram sa doktorom, pomislila je; ljutila se
na Volija zato što je napravio toliku gužvu.
„Ja se bavim jabukama“, govorio je Voli doktoru Larču. „To
je preduzeće mog oca. U stvari“, dodao je, „preduzeće moje
majke.“
Šta hoće ova budala?, pomislio je Vilbur Larč.
„O, ja obožavam jabuke!“, rekla je sestra Edna.
„Doneo bih mnogo jabuka“, rekao je Voli, „ali sad nije sezo-
na. Trebalo bi da imate sopstvene jabuke.“ Pokazao je golu
padinu koja se pružala iza njih. „Vidite ono brdo“, rekao je.
„Zemlja se raznosi. Trebalo bi da nešto posadite. Mogao bih
ja da vam nabavim stabla. Za šest ili sedam godina imali biste
sopstvene jabuke; imali biste jabuke za više od stotinu godina.“
Šta će meni stotinu godina jabuka?, pomislio je Vilbur Larč.
„Zar to ne bi bilo lepo, Vilbure?“, upitala je sestra Edna.
„A mogli biste da nabavite i sopstvenu presu“, predložio je
Voli. „Da obezbedite deci sveže jabuke i svež sok – imali bi’
puno posla.“
Ne treba njima posao, pomislio je doktor Larč. Trebaju im
mesta da odu!
Oni su iz nekog dobrotvornog društva, pomislila je sestra
Andžela oprezno. Prinela je usne uhu doktora Larča i proša-
putala: „Pozamašna donacija“, čisto da doktor Larč ne bi bio
grub prema njima.
240 Džon Irving

Previše su mladi da tek tako daju novac, pomislio je Vilbur

Larč.
„Pčele!“, govorio je Voli. „Trebalo bi da gajite i pčele. One
su izuzetno zanimljive za decu i mnogo su bezbednije nego
što većina ljudi smatra. Da biste imali sopstveni med i da biste
obrazovali decu – pčele su uzorna zajednica, prava lekcija o
timskom radu!“
O, Voli, umukni, mislila je Kendi, mada joj je bilo jasno
zašto on ne prestaje sa brbljanjem. Nije bio navikao na okru-
ženje koje ne može u trenutku da razveseli; nije bio navikao
na mesto toliko očajno da zahteva tišinu. Nije bio navikao da
apsorbuje šok, da ga prosto upije. Volijevo brbljanje bilo je
dobronameran pokušaj; on je verovao u poboljšanje sveta –
morao je sve da popravi, da sve unapredi.
Doktor Larč je osmotrio decu koja su proždirala med i
žele. Jesu li došli na dan da se poigraju sa siročićima pa da
svima pozli?, upitao se. Trebalo je da pogleda Kendi; onda bi
znao zašto su tu. Vilbur Larč nije bio vešt u gledanju ženama
u oči; previše ih je video pod jarkim svetlom. Sestra Andžela
se ponekad pitala je li doktor Larč uopšte svesan kako ume
da ignoriše žene; pitala se je li to profesionalna deformacija
ginekologa-akušera, ili su ljudi skloni ignorisanju žena češće
bave tim pozivom.
Homer Vels nije ignorisao žene; on im je gledao pravo u oči,
što je možda bio razlog, mislila je sestra Andžela, što mu toliko
smeta njihov položaj na stolu za pregled. Čudno, pomislila je,
kako je on posmatrao sve što doktor Larč radi, a ipak neće
da gleda kako ja ili sestra Edna nekog brijemo. Bio je toliko
uporan u prepirci sa doktorom Larčom oko brijanja žena za
abortus. To nije neophodno, govorio je uvek Homer, a žene
sigurno ne vole da ih briju.
„Ne vole?“, rekao bi doktor Larč. „Da li se to ja bavim šou-
-biznisom?“
 Tuđa pravila 241

Kendi se osećala bespomoćno; niko izgleda nije shvatao

zašto ona tu stoji. Deca su se sudarala s njenim kukovima, a
onaj čudni, crnomanjasti i naočiti mladić, koji je sigurno njen
vršnjak, ali nekako deluje stariji... je li trebalo njemu da kaže
zašto je došla u Sent Klauds? Zar nikome nije bilo dovoljno
samo da je pogleda? Onda ju je Homer Vels pogledao na onaj
način; oči su im se srele. Kendi je pomislila da ju je on video
mnogo puta ranije, da ju je posmatrao kako odrasta, da ju je
video nagu, da je čak posmatrao čin odgovoran za nevolje zbog
kojih je došla ovde. Homera je uništilo što je u izrazu prelepe
neznanke u koju se zaljubio prepoznao nešto toliko poznato i
žalosno kao još jedna neželjena trudnoća.
„Mislim da će ti biti prijatnije unutra“, rekao joj je on tiho.
„Da, hvala ti“, rekla je Kendi, a sada više nije mogla da ga
gleda u oči.
Larč je, gledajući devojku kako ide ka ulazu bolnice – pre-
poznavši onaj pažljiv hod osobe koja gleda u svoja stopala –
iznenada pomislio: O, to je samo još jedan abortus, ništa drugo.
Okrenuo se da pođe za devojkom i Homerom, baš kada je
Smoki Filds dovršio teglu želea i počeo da jede teglu meda.
Smoki je jeo naizgled bez ikakvog zadovoljstva; ali je jeo tako
pomno da čak i kada bi ga gurnulo neko obližnje siroče, ni
trena nije odvajao pogled od svoje male šape koja je grabila
iz tegle. Kada su ga jače gurnuli, iz grla bi mu izbilo nekakvo
režanje – ili krkljanje – pa bi nagnuo ramena napred kao da će
zaštititi teglu od drugih grabljivaca.
Homer ih je sve poveo do kancelarije sestre Andžele. Na
pragu je video ruke mrtve bebe kako se dižu iznad ivice bele
emajlirane posude, koja je i dalje počivala na pisaćoj mašini
sestre Andžele. Bebine ruke su i dalje čekale loptu, ali su Home-
rovi refleksi bili dovoljno brzi; okrenuo se oko sebe na vratima
pa je izgurao Kendi nazad u hodnik. „Ovo je doktor Larč“, rekao
je Homer Kendi, upoznajući ih dok ih je gurao niz hodnik ka
242 Džon Irving

dispanzeru. Vilbur Larč nije pamtio da se na pisaćoj mašini u

kancelariji sestre Andžele nalazi mrtva beba.
Ljutito je rekao Homeru: „Zar gospođica Kendal ne bi tre-
balo da sedne?“ Nije pamtio ni da je u dispanzeru mrtvi šef
stanice, i kada je video budaline blatnjave cipele, povukao je
Homera u stranu i grubo mu prošaputao: „Zar nemaš nimalo
razumevanja za ovu sirotu devojku?“ Homer je uzvratio šapa-
tom da je mislio kako je ovaj delimični pogled na pokojnika
bolji od nesmetanog pogleda na mrtvu bebu.
„Oh“, rekao je Vilbur Larč.
„Ja ću da porodim ženu iz Damariskote“, dodao je Homer
doktoru Larču, i dalje šapatom.
„Pa, nemoj preterano da žuriš“, prošaputao je Larč.
„Hoću da kažem da neću da imam ništa s njom“, uzvratio je
Homer šapatom, gledajući Kendi. „Neću čak ni da je gledam,
je li jasno?“
Doktor Larč je osmotrio mladu ženu. Pomislio je da shva-
ta, bar delimično. Ona je bila veoma lepa mlada žena, čak je
i doktor Larč to uviđao, a nikada ranije nije video Homera
toliko uznemirenog u nečijem prisustvu. Homer zamišlja da
se zaljubio!, pomislio je doktor Larč. Ili zamišlja da bi voleo
da se zaljubi. Jesam li bio potpuno bezosećajan?, pitao se Larč.
Je li momak i dalje dovoljno momak da mora da romantično
doživljava žene? Ili je dovoljno muškarac da želi i da se udvara
ženama?
Voli se predstavljao Homeru Velsu. Vilbur Larč je pomislio:
Evo ga ovaj što ima jabuke umesto mozga; zašto on šapuće?
Doktoru Larču nije palo na pamet da je Voli mislio, pošto ga
je tek delimično video, da šef stanice samo spava.
„Ako bih mogao da imam samo trenutak nasamo sa
gospođicom Kendal“, rekao je Vilbur Larč, „kasnije ćemo moći
da se upoznamo. Edna će mi pomoći sa gospođicom Kendal, a
Andžela – hoćeš li ti pomoći Homeru sa ženom iz Damariskote?
 Tuđa pravila 243

Homer je“, objasnio je doktor Larč Voliju i Kendi, „veoma

iskusna babica.“
„Stvarno?“, rekao je Voli Homeru zadivljeno. „Čoveče.“
Homer Vels je i dalje ćutao. Sestra Andžela, nakostrešena
zbog reči „babica“ – zbog snishodljivosti koju je sasvim tačno
osetila u glasu doktora Larča – veoma je blago dodirnula
Homerovu ruku i rekla mu: „Ja ću ti brojati kontrakcije.“
Sestra Edna, čija je nekritična ljubav prema doktoru Larču
sijala večitim sjajem, vedro je primetila da dosta osoba treba
premestiti iz kreveta ako će da naprave mesta za Kendi.
„Onda uradite tako, molim vas“, rekao je doktor Larč.
„Samo želim trenutak nasamo sa gospođicom Kendal“, pono-
vio je, ali je video da Homer deluje prikovano za mesto;
Homer nije bio svestan da bulji u Kendi. Momak mi je polu-
deo, pomislio je Vilbur Larč i nije video nikakve nagoveštaje
da onaj s jabukama u glavi namerava da izađe iz dispanzera.
„Ako bih mogao samo da gospođici Kendal objasnim nešto
o procesu“, rekao je Vilbur Larč Voliju (činilo se besmisleno
da se obrati Homeru). „Želim, na primer, da zna za kasni-
je krvarenje“, dodao je Larč, s namerom da reč „krvarenje“
nekako deluje na Volijevo lice rumeno kao jabuka. I jeste
delovalo – možda u sadejstvu sa izuzetno snažnim etrom u
atmosferi dispanzera.
„Neko će da je seče?“, upitao je Homera žalosno; Homer je
uhvatio Volija za ruku i naglo ga odvukao. Toliko ga je brzo
odvukao hodnikom i napolje da Voliju zamalo nije pozli-
lo. Ovako je, u potpunosti zahvaljujući Homerovim dobrim
refleksima, Voli povratio tek kada su se njih dvojica našla iza
odeljenja za dečake – baš na onoj padini gde je Voli predložio
da se sade jabuke, na istoj padini gde je senka Homera Velsa
nedavno nadmašila senku doktora Larča.
Dva mladića su hodala uz brdo pa niz njega, u pravim
linijama – poštujući drvorede koje je Voli sadio u mašti.
244 Džon Irving

Homer je učtivo objasnio proceduru kojoj će se Kendi pod-

vrgnuti, ali je Voli želeo da govori o stablima jabuka.
„Ovo brdo je savršeno za standardni plac dvanaest sa dvana-
est“, rekao je Voli, hodajući dvanaest metara u jednom pravcu
pa onda skrenuvši pod savršeno pravim uglom.
„Ako je ona u prvom tromesečju“, primetio je Homer, „zapra-
vo neće biti potreban forceps, već samo standardna dilatacija – to
znači širenje otvora materice – i onda kiretaža – to je čišćenje.“
„Preporučujem četiri reda mekintoša pa onda jedan red
crvenog delišesa“, rekao je Voli. „Pola drveća treba da budu
mekintoši. Ostalo bih izmešao – možda deset procenata crvenog
delišesa, onda deset ili petnaest procenata kortlenda i boldvinsa.
Sigurno ćete hteti i nekoliko nortern spajsa a ja bih dodao i
poneki gravenstajn – to je odlična jabuka za pitu a može rano
da se bere.“
„Zapravo nema sečenja“, rekao je Homer Voliju, „mada će
krvarenja biti – mi to zovemo sukrvicom, u stvari, zato što
obično nije veoma obilno krvarenje. Doktor Larč je izuzetno
vešt s etrom, tako da ne moraš da brineš – ona ništa neće ose-
titi. Naravno, nešto će osećati posle“, priznao je Homer. „To je
posebna vrsta grča. Doktor Larč kaže da su druge neprijatnosti
psihološke prirode.“
„Mogao bi da dođeš na obalu s nama“, rekao je Voli Homeru.
„Mogli bismo da natovarimo kamion sa mladim stablima, i za
dan ili dva bismo mogli da budemo ovde i zajedno zasadimo
voćnjak. Ne bi predugo trajalo.“
„Dogovoreno“, rekao je Homer Vels. Obala, pomislio je.
Mogao bih da vidim obalu. I devojku. Mogao bih da se vozim
u onim kolima sa onom devojkom.
„Babica, čoveče“, rekao je Voli. „Pretpostavljam da ćeš jed-
nog dana biti doktor?“
„Ne bih rekao“, odgovorio je Homer Vels. „Još nisam si­
guran.“
 Tuđa pravila 245

„Pa, meni su jabuke u porodici“, rekao je Voli. „Idem na

koledž, ali stvarno ne znam šta će mi to.“
Koledž, pomislio je Homer Vels.
„Kendin otac je lovac na jastoge“, objasnio je Voli, „ali i ona
će da upiše koledž.“
Jastog!, pomislio je Homer Vels. Morsko dno!
Sestra Andžela im je mahala iz podnožja brda.
„Damariskota je spremna!“, doviknula je Homeru Velsu.
„Moram da porodim jednu ženu“, rekao je Homer Voliju.
„Čoveče“, rekao je Voli. Činilo se da mu se ne ide sa brda.
„Mislim da ću ostati ovde gore. Mislim da ne želim ništa da
čujem“, dodao je; uputio je Homeru prijatan i poverljiv osmeh.
„O, nema nikakvih posebnih zvukova“, rekao je Homer; nije
mislio na ženu iz Damariskote; mislio je na Kendi. Pomislio je na
škripav zvuk kirete, ali je svog novog druga poštedeo tog detalja.
Ostavio je Volija na brdu pa je otrčao dole ka sestri Andželi;
jednom se osvrnuo ka Voliju i mahnuo. Momak njegovih godi-
na! Momak njegovog stasa! Bili su iste visine, mada je Voli bio
mišićaviji – od sporta, slutio je doktor Larč. Imao je telo heroja,
mislio je doktor Larč, prisećajući se heroja kojima je pokušao
da pomogne u Francuskoj, u Prvom svetskom ratu. Suvo ali
mišićavo: to je bilo telo heroja – i izrešetano, pomislio je Vilbur
Larč. Nije znao zašto ga je Volijevo telo na to podsetilo.
A Volijevo lice?, mislio je Vilbur Larč. Bilo je naočito na
jedan finiji način od Homerovog, koje je takođe bilo naočito.
Mada je Volijevo telo bilo snažnije, njegove kosti bile su nešto
izražajnije – i delikatnije. U Volijevim očima nije bilo ni trun-
ke besa; to su bile dobronamerne oči. Telo heroja, a lice... lice
dobročinitelja!, zaključio je Vilbur Larč, otresavši plavu stidnu
dlaku koja nije otišla pravo u kesu za otpatke, već se zadržala na
unutrašnjosti Kendine butine, pored njenog dignutog, savijenog
kolena. Zamenio je kiretu srednje veličine za manju, primetivši
da devojčini kapci poigravaju, primetivši blage palčeve sestre
246 Džon Irving

Edne – koji masiraju devojci slepoočnice – i devojčine blago

razdvojene usne; bila je izuzetno opuštena za tako mladu devoj-
ku a pod etrom je bila čak i staloženija. Lepota u njenom licu,
pomislio je Larč, bila je u tome što je još nije mučila krivica.
To je iznenadilo Larča: Kendi je izgledala kao da je ona nikada
neće mučiti.
Bio je svestan da sestra Edna primećuje koliko on pomno
posmatra devojku i zato se još jednom sagnuo da vidi šta mu
spekulum omogućava i da završi posao malom kiretom.
Dobročinitelj, mislio je Vilbur Larč. Homer je upoznao svog
dobročinitelja!
Homer Vels je razmišljao u sličnom pravcu. Upoznao sam
jednog princa Mejna, mislio je; video sam kralja Nove Engleske
– i pozvan sam u njegov zamak. U svim svojim putovanjima
kroz Davida Koperfilda, napokon je shvatio prvu posetu mladog
Davida Stirfortu. „On je u mojim očima bio osoba velike moći“,
primetio je mladi Koperfild. „Njega na zracima mesečine nije
posmatrala skrivena budućnost. Nije bilo senovite slike njego-
vih koraka, u bašti u kojoj sam sanjao da hodam čitave noći.“
„Nije bilo skrivene budućnosti“, mislio je Homer Vels. „Idem
na obalu!“
„Napnite se“, rekao je ženi iz Damariskote. „Je li Damari-
skota na obali?“, upitao je ženu, kojoj su žile izbile na vratu od
napinjanja – i koja je tako stezala ruku sestre Andžele da joj je
šaka pobelela.
„Blizu!“, zaječala je žena pa je izbacila dete u Sent Klauds –
njegovu klizavu glavu Homer je savršeno uhvatio na dlan svoje
pouzdane desnice. Zavukao je šaku ispod bebinog krhkog vrata;
njegova leva ruka je digla bebinu zadnjicu dok je vodio bebu
„u svet“ – kao što je to voleo da kaže doktor Larč.
Bio je dečak. Stirfort, tako će mu dati ime Homer Vels – nje-
gov drugi samostalni porođaj. Homer je presekao pupčanik i
osmehnuo se kada je čuo zdrav plač malog Stirforta.
 Tuđa pravila 247

Kendi, koja je izranjala iz etra, čula je bebin plač pa se stresla;

da je doktor Larč video njeno lice u tom trenutku, možda bi
na njemu otkrio neki trag griže savesti. „Dečak ili devojčica?“,
upitala je, zaplićući jezikom. Čula ju je samo sestra Edna. „Zašto
plače?“, pitala je Kendi.
„Ništa nije bilo, dušo“, rekla je sestra Edna. „Sve je gotovo.“
„Volela bih da imam bebu, jednog dana“, rekla je Kendi.
„Stvarno bih volela.“
„Pa naravno, dušo“, rekla joj je sestra Edna. „Možeš da ih
imaš koliko god poželiš. Sigurna sam da ćeš imati prelepu decu.“
„Imaćeš prinčeve Mejna!“, rekao je doktor Larč Kendi izne-
nada. „Imaćeš kraljeve Nove Engleske!“
Vidi ga, jarac matori, pomislila je sestra Edna – pa on to
flertuje! Njena ljubav prema Larču privremeno je zgasnula.
Kakva čudna ideja, pomislila je Kendi – ja ne vidim kako će
oni izgledati. Misli su joj neko vreme lutale. Zašto beba plače?,
pitala se. Vilbur Larč je, dok je čistio, primetio još jedan kovr-
džavi pramen njenih stidnih dlaka; bio je iste smećkaste boje
kao Kendina put, zbog čega ga je bez sumnje sestra Edna pre-
videla. Slušao je plač bebe žene iz Damariskote i pomislio kako
ne sme biti sebičan; mora ohrabriti Homera da se sprijatelji s
tim mladim parom. Krišom je pogledao zadremalu devojku;
iz nje su nove mogućnosti isijavale kao svetlo.
A ljudi će uvek jesti jabuke, pomislio je – to je sigurno lep
život.
Jabuka naslikana na vratima kadilaka – i to sa zlatnim mono-
gramom – bila je posebno zanimljiva Meloni, koja je uspela
da pređe u akciju; pokušala je da ukrade jabuku sa vrata pre
nego što je shvatila da se neće odvojiti. Dolazak Meri Agnes u
odeljenje za devojčice – s mršavim rukama punim tegli želea
i meda – naterao je Meloni da i sama vidi šta se dešava. Pomi-
slila je, kiselo, kako je tipično da za nju ništa nije ostalo – čak
ni pogled na divne ljude; ne bi joj smetalo da ih ponovo vidi.
248 Džon Irving

Odmah je shvatila da nema ničeg vrednog krađe – samo neka

stara knjiga; bila je to sudbina, mislila je ona kasnije, što su
se naslov knjige i ime pisca jasno videli. Knjiga je na podu
automobila izgledala odbačeno. Mala Dorit ništa nije značila
Meloni, ali je ime Čarls Dikens prepoznala – on je bio nekakav
heroj Homeru Velsu. I ne pomislivši da je to prvi nesebičan čin
u njenom životu, ukrala je knjigu – za Homera. U tom trenutku
nije čak ni mislila kako će ga time zadiviti, kako bi je zbog toga
možda video u boljem svetlu. Samo je velikodušno pomislila:
Gle, poklon za Sunašce!
To joj je više značilo nego što će ikada sebi priznati: to što
je Homer obećao da nikada neće otići iz Sent Klaudsa bez nje.
Onda je videla Volija; on je hodao ka kadilaku, u pravcu
ulaza u bolnicu, ali se stalno okretao da pogleda ka brdu. U
mislima je video voćnjak u doba berbe – dugačke merdevine
su bile u krošnjama, berači su bili sami siročići. Između drveća
bile su naslagane velike gajbe; u jednom redu je traktor vukao
prikolicu već prepunu jabuka. Činilo se da je berba dobra.
Odakle njima traktor?, pitao se Voli. Sapleo se, uhvatio rav-
notežu, pogledao kuda je to išao – ka napuštenom kadilaku.
Meloni više nije bilo. Izgubila je petlju. Pri pomisli da se suoči s
tim zgodnim mladićem sama – nije bila sigurna da li bi mogla
da podnese njegovu ravnodušnost. Ne bi joj smetalo da se on
očigledno zgrozi zbog njenog izgleda; ona je prilično uživala u
svojoj sposobnosti da šokira ljude. Ali nije mogla da podnese
pomisao da je on možda ne bi ni primetio. A ako bi joj dao
teglu meda, ona bi mu njom razbila glavu. Kod mene slatkiši
ne pale, pomislila je – Mala Dorit joj je skliznula ispod košulje,
uz njeno glasno srce.
Prešla je put između odeljenja za dečake i devojčice baš kada
se pomoćnik šefa stanice penjao istim putem, ka bolnici. Isprva
ga nije prepoznala – bio je toliko nalickan. Za Meloni je on
bio samo glupak u kombinezonu, gnjavator koji je pokušao da
 Tuđa pravila 249

od, po Meloninom mišljenju, najglupljeg posla na svetu stvori

sebi nekakav ugled: samo je gledao vozove kako stižu pa ih je
onda gledao kako odlaze. Meloni je obuzimala potištenost zbog
usamljenosti železničke stanice; to mesto je izbegavala. Tamo
se išlo samo radi jednog: da se ode. Ali stajati tamo čitav dan,
zamišljati odlazak – može li postojati nešto tužnije ili gluplje od
toga? A sada evo ga taj glupan, koji i dalje na licu ima jedno-
godišnji brk u pokušaju, ali se sada obukao kao za izlazak – u
stvari, ne, shvatila je Meloni: obukao se za sahranu.
To je bilo to: jednostavni ali ambiciozni mladić bio je impre-
sioniran belim kadilakom; umislio je da ga čeka mesto šefa
stanice bude li se držao zrelo i dostojanstveno zbog smrti šefa
stanice. Užasno se plašio doktora Larča, a od pomisli na tru-
dnice obuzimao ga je nemir; ipak je zamislio da je izražavanje
pošte u sirotištu, gde je počivalo telo šefa stanice, jedan naporan
ali neophodan ritual sazrevanja. Od mirisa bljuvotine koji je
povezivao sa bebama takođe mu je pripadala muka; neobična
hrabrost ga je dovela do sirotišta, tako da je njegovo blesavo,
mlado lice poprimilo gotovo odrastao izraz – sem svilenkaste
senke na gornjoj usni, zbog koje su svi njegovi pokušaji da izgle-
da muževno ispadali smešni. Takođe se opteretio za uspon tako
što je poneo sve kataloge; šefu stanice više neće biti potrebni,
a njegov pomoćnik je mislio da će se dodvoriti doktoru Larču
tako što će kataloge doneti kao poklon – jednu vrstu mirovne
ponude. Nije se potrudio da razmisli zašto bi Vilburu Larču
trebalo semenje i čipkasto rublje, niti kako bi stari doktor rea-
govao na deklaracije u vezi sa opasnošću koja preti dušama – i
njegovoj duši i mnogim drugim nemirnim dušama.
Dvoje siročadi koje je pomoćnik šefa stanice najviše prezi-
rao bili su Homer i Meloni. Homera, zato što mu je smirenost
davala samopouzdan, zreo izgled koji pomoćnik nikako sam
nije uspevao da postigne; i Meloni, zato što mu se rugala. Sada,
da bi taj dan bio još gori, evo je Meloni – stoji mu na putu.
250 Džon Irving

„Šta ti je to na usni? Gljivice?“, upitala ga je Meloni. „Možda

bi trebalo da se umiješ.“ Ona je bila krupnija od pomoćnika
šefa stanice, posebno sada kada je stajala uzbrdo u odnosu na
njega. Pokušao je da je ignoriše.
„Došao sam da vidim telo“, rekao je dostojanstveno – da je
imao bar malo pameti, znao bi da nije pametno da pred Meloni
izgovori te reči.
„Hoćeš da vidiš moje telo?“, upitala ga je. „Ne zezam se“,
dodala je, kada je videla koliko je pometen i uplašen. Meloni je
imala urođeni dar da iskoristi svaku prednost koja joj se ukaže,
ali je popuštala kada bi joj protivnik bio previše slab. Videla je
da bi pomoćnik šefa stanice nastavio da stoji na putu sve dok se
ne sruši od umora, pa je zato zakoračila u stranu da ga propusti
i rekla: „Jesam se zezala.“
On je prošao, zažarenih obraza, i zamalo je skrenuo za ugao
pored odeljenja za dečake kada je ona doviknula za njim: „Moraš
da počneš da se briješ pre nego što bih ti dala!“ Malo se zatetu-
rao, zbog čega se Meloni zadivila svojoj moći; onda je skrenuo
iza ugla i osetio se gotovo uzdignuto zbog blistavog kadilaka
– koji je pogrešno doživljavao kao bela pogrebna kola. Da je u
tom trenutku hor zapevao božanskim glasovima, pomoćnik bi
pao na kolena a katalozi bi se rasuli oko njega. Isto svetlo koje
je blagoslovilo kadilak kao da je isijavalo iz plave kose mladića
snažnog izgleda: vozača pogrebnih kola. E to je bila odgovornost
prema kojoj je pomoćnik šefa stanice osećao strahopoštovanje!
Oprezno je prišao Voliju. Voli je bio naslonjen na kadilak,
pušio je cigaretu i usredsređeno zamišljao voćnjak jabuka u Sent
Klaudsu. Pomoćnik šefa stanice, koji je izgledao kao pogrebni-
kov avetinjski lakej, iznenadio je Volija.
„Došao sam da vidim telo“, rekao je pomoćnik.
„Telo?“, rekao je Voli. „Kakvo telo?“
Strah da će se osramotiti gotovo je paralisao pomoćnika šefa
stanice. Svet je, pomislio je, prepun pravila bontona koja on ne
 Tuđa pravila 251

može da shvati; očigledno je bilo neprimereno spomenuti telo

preminulog baš onom čoveku koji je odgovoran da bezbedno
odvozi mrtve.
„Hiljadu puta pardoniram!“, izletelo je pomoćniku; negde
je bio pročitao taj izraz.
„Hiljadu puta šta?“, rekao je Voli, koga je počinjao da obu-
zima nemir.
„Kako nepromišljeno s moje strane“, rekao je pomoćnik
šefa stanice, ulizički se poklonio i šmugnuo ka ulazu u bolnicu.
„Je li to neko umro?“, upitao je Voli napeto, ali pomoćnik
je uspeo da se uvuče u bolnicu gde se brzo sakrio u ćošku pa
se upitao šta dalje da radi. Očigledno je uznemirio napeta i
fino podešena osećanja vozača pogrebnih kola. To je osetljiv
posao, mislio je pomoćnik, pokušavajući da se smiri. Kakvu
li ću sledeću grešku načiniti? Grčio se u uglu hodnika, gde je
osećao miris etra koji je izbijao iz obližnjeg dispanzera; nije
imao pojma da se telo koje je želeo da „vidi“ nalazi manje od
pet metara daleko. Učinilo mu se da oseća i miris beba – čuo je
jednu kako plače. Pomislio je da se bebe rađaju dok žene drže
noge pravo uvis, sa tabanima okrenutim ka tavanici; ta vizija ga
je prikovala u ugao hodnika. Osećam miris krvi!, zamislio je,
s mukom obuzdavajući paniku. Zalepio se za zid kao malter –
toliko da ga Voli nije primetio kada je ušao u bolnicu, zabrinut
zbog toga što je neko umro. Voli je ušao u dispanzer, kao da
ga privlači etar – mada je brzo osetio da mu se mučnina vraća.
Izvinio se nogama šefa stanice.
„Oh, oprostite“, prošaputao je Voli pa je ustuknuo nazad u
hodnik.
Čuo je sestru Andželu kako razgovara sa Kendi, koja je već
mogla da se pridigne u sedeći položaj. Voli je upao kod njih,
ali je izgled olakšanja na njegovom licu – što je video da Kendi
nije ta osoba koja je navodno umrla – bio sestri Andželi toliko
dirljiv da se nije čak ni naljutila na njega što je tako upao.
252 Džon Irving

„Izvolite, uđite“, rekla je Voliju, svojim najboljim bolničkim

glasom. „Sada se osećamo mnogo bolje“, rekla je sestra Andžela.
„Nismo baš spremni da skakućemo okolo, ali lepo sedimo – je
li tako?“, upitala je Kendi, koja se osmehnula. Kendi je toliko
očigledno bilo drago što vidi Volija da je sestra Andžela osetila
da treba da ih ostavi nasamo. Sent Klauds nije imao veliku i
nežnu istoriju u vezi sa prisustvom parova u toj operacionoj sali
i sestra Andžela je bila i iznenađena i srećna što vidi muškarca i
ženu koji vole jedno drugo. Kasnije mogu da počistim, pomislila
je – ili ću zamoliti Homera da to uradi.
Homer i doktor Larč su razgovarali. Sestra Edna je odvela
ženu iz Damariskote nazad u njen krevet u odeljenju za porodi-
lje i doktor Larč je pregledao bebu koju je Homer Vels porodio
– mladog Stirforta (to ime je Larč već kritikovao; u karakteru
Stirforta bilo je nečeg negativnog – ili je Homer to već zabora-
vio? – a takođe je tu bila i smrt utapanjem; to je po mišljenju
doktora Larča bila više robna marka nego ime). Ali sada više
nisu razgovarali o Stirfortu.
„Voli je rekao da za to treba tek nekoliko dana“, govorio je
Homer Vels. „Moraćemo da natovarimo kamion. Bilo bi četr-
deset stabala. A ja bih voleo da vidim obalu.“
„Naravno da treba da ideš, Homere – to je sjajna prilika“,
rekao je doktor Larč. Bocnuo je Stirforta prstom u stomak; to
je izazvalo Stirforta da stegne drugi njegov pst; onda je uperio
svetalce u Stirfortove oči.
„Neće me biti samo dva dana“, rekao je Homer Vels.
Vilbur Larč je odmahnuo glavom; Homer je isprva pomislio
da nešto nije u redu sa Stirfortom. „Možda samo dva dana,
Homere“, rekao je doktor Larč. „Trebalo bi da budeš spreman
da iskoristiš ovu situaciju, ne bi smeo da dozvoliš da ti takva
prilika promakne – za samo dva dana.“
Homer je zurio u doktora Larča, ali Larč je gledao u Stirfor-
tove uši. „Ako se dopadneš ovom mladom paru, Homere, i ako
 Tuđa pravila 253

se oni dopadnu tebi... pa“, rekao je Larč, „mislim da ćeš upoznati

i njihove roditelje, a ako se dopadneš i njihovim roditeljima...
pa“, rekao je doktor Larč, „mislim da bi trebalo da se potrudiš
da se dopadneš njihovim roditeljima.“
Nije hteo da pogleda Homera, koji je zurio u njega; doktor
Larč je pregledao vezani kraj pupčane vrpce dok je Stirfort
plakao i plakao.
„Mislim da oboje znamo da bi ti prijalo da odeš na duže od
dva dana, Homere“, rekao je doktor Larč. „Shvataš, ne govo-
rim o usvajanju. Govorim o mogućnosti za letnji posao – bar
za početak. Neko ti možda ponudi razlog da odsustvuješ duže
od dva dana – to je sve što kažem – ako je to privlačna ideja.“
Doktor Larč je pogledao Homera; zurili su jedan u drugoga.
„Tako je“, rekao je Homer naposletku.
„Naravno, ti možda poželiš da se vratiš za dva dana!“, rekao
je Larč srdačno – ali su onda obojica oborili pogled, kao da su
rešili da tu mogućnost ne razmatraju. „A u tom slučaju“, rekao
je Larč, perući ruke, „znaš da si ovde uvek dobrodošao.“ Izašao
je iz sobe i ostavio Homera sa bebom – opet prebrzo da bi mu
Homer rekao koliko ga voli. Zgrčeni pomoćnik šefa stanice
gledao je Vilbura Larča kako vodi sestru Andželu i sestru Ednu
u dispanzer.
Možda je, uprkos prisustvu šefa stanice, etarska atmosfera
u dispanzeru prijala Vilburu Larču i pomogla mu da svojim
vernim bolničarkama kaže šta mora.
„Hoću da zajedno prikupimo sredstva“, rekao je Vilbur Larč.
„Hoću da momku damo sav novac koji skupimo i svu odeću
koja izgleda iole pristojno.“
„Samo za dva dana, Vilbure?“, upitala je sestra Edna.
„Koliko mu novca treba za dva dana?“, upitala je sestra
Andžela.
„To je za njega velika prilika, zar ne shvatate?“, upitao je
doktor Larč. „Mislim da se neće vratiti za dva dana. Nadam
254 Džon Irving

se da se neće vratiti – bar ne toliko brzo“, rekao je Vilbur Larč,

koga je slomljeno srce podsetilo na ono što je zaboravio: priču o
Homerovom „slabom“ srcu. Kako da mu to saopšti? Gde i kada?
Prešao je hodnik da vidi kako je Kendi. Znao je da ona i
Voli žele da odu što je pre moguće; čekao ih je dugačak put. A
ako me Homer Vels napušta, pomislio je Vilbur Larč, bolje da
to učini što brže – mada dvadeset godina, znao je doktor Larč,
većina ljudi ne bi nazvali užurbanim rastankom. Homer je sada
morao da ode u žurbi zato što je doktor Larč morao da otkrije
hoće li to ikada uspeti da preboli.
Ne bih rekao, pomislio je. Pogledao je sukrvicu na sterilnoj
gazi – dok je Voli gledao u tavanicu, u svoje ruke, u pod. „Sasvim
se lepo oporavljate“, rekao je doktor Larč Kendi. Hteo je da joj
kaže kako će Homer moći da je savetuje u vezi sa eventualnim
grčevima i da će Homer takođe paziti na krvarenje, ali je želeo
da Homera oslobodi te odgovornosti. Takođe, doktor Larč u
tom trenutku nije mogao da izgovori Homerovo ime.
„Vode tebe?“, upitao je Karli Dej Homera kada ga je video
da se pakuje.
„Neće me usvojiti, Karli“, rekao je Homer Vels. „Vraćam se
za samo dva dana.“
„Vode tebe!“, rekao je Karli Dej; lice mu je delovalo tako
bolno da je Homer morao da okrene glavu.
Doktor Larč je bio istoričar-amater, ali je svejedno shvatao
moć informacija koje se posredno primaju. Zbog toga je rekao
Kendi i Voliju za Homerovo slabo srce. Ne samo da je tako
doktoru Larču bilo lakše nego da laže Homera; na duže staze,
slutio je Larč, priča će zvučati ubedljivije.
„Nikada ga ranije nisam pustio da ode – čak ni na dva dana
– da ne kažem neku reč o njegovom stanju“, rekao je doktor Larč
Kendi i Voliju. Divna reč: stanje. Dejstvo te reči na doktorskim
usnama istinski je zapanjujuće. Kendi kao da je zaboravila da je
upravo imala abortus; u Volijeve obraze vratila se boja. „Stvar
 Tuđa pravila 255

je u njegovom srcu“, rekao je Vilbur Larč. „Nisam mu to rekao

zato što ne želim da brine. Takvo stanje bi briga samo pogoršala“,
poverio se doktor Larč tim dvoma dobroćudnim nevinašcima,
koji su ga očarano slušali.
„Čisto da se ne izlaže ničemu previše napornom, ili neka-
kvim previše zahtevnim vežbama – ili nekakvim prevelikim
šokovima“, rekao je Vilbur Larč, koji je stvorio savršenu istoriju
za nekoga ko je prosto trebalo da bude pažljiv – ko je trebalo
da se kloni opasnosti. Larč je svom omiljenom siročetu dao
istoriju za koju se nadao da će ga spasti. Bio je svestan da je
to istorija koju bi otac stvorio za sina – ako bi otac uspeo da
ubedi sina u nju.
Homer Vels u tom trenutku nije mogao da stvori ni istoriju
niti bilo šta drugo što bi utešilo Karlija Deja, koji je jecao zavu-
čen ispod gomile jastuka i ćebadi.
„Zašto tebi treba da te usvoje?“, vikao je Karli. „Pa ti si skoro
pa doktor!“
„To je samo na dva dana“, ponovio je Homer Vels; sa sva-
kim ponavljanjem to njegovo obećanje zvučalo je sve manje
verovatno.
„Oni vode tebe! Ne mogu da verujem!“, jecao je Karli Dej.
Sestra Andžela je došla i sela pored Homera na Karlijev
krevet. Zajedno su posmatrali rasplakanu humku pod ćebetom.
„Karli, to je samo na dva dana“, rekla je sestra Andžela glupo.
„Doktor Larč je rekao da je Homer ovde da nas zaštiti!“,
vikao je Karli. „Jaka je to zaštita!“
Sestra Andžela je prošaputala Homeru: ako on ode da oči-
sti operacioni sto, ona će sedeti sa Karlijem dok se ne smiri;
nije želela da čisti sto dok oni fini mladi ljudi moraju da sede
sami. „Izgleda da tvoji prijatelji zajedno provode lep trenutak“,
prošaputala je sestra Andžela Homeru Velsu. Moji prijatelji!,
pomislio je on. Je li moguće da ću imati prijatelje?
„Ti nisi najbolji, Homere!“, vikao je Karli ispod ćebeta.
256 Džon Irving

„Tako je“, rekao je Homer; pokušao je da potapše Karlija,

ali se Karli ukočio i zaustavio dah. „Vidimo se, Karli“, rekao je
Homer.
„Izdajice!“, viknuo je Karli Dej. Karli je izgleda prepoznavao
dodir sestre Andžele; njegovo ukočeno telo se opustilo i pre-
pustio se ravnomernim jecajima.
Sestra Edna je napokon zaustavila plač malog Stirforta, ili je
prosto imala više kondicije od njega, tako da je on sada opran i
odeven ležao na ivici sna u njenom naručju. Popio je dovoljno
mleka da zadovolji sestru Ednu, i zato ga je stavila u krevetac i
završila čišćenje prostorije u kojoj je došao na svet. Čim je stavila
čist čaršav na sto – upravo je brisala sjajne metalne držače za
noge – doktor Larč se doteturao u sobu sa ukočenim telom šefa
stanice nalik na malo savitljivu dasku preko ramena.
„Vilbure!“, rekla je sestra Edna kritično. „Trebalo bi da pustiš
Homera da ti pomogne.“
„Vreme je da se navikavamo da živimo bez Homera“, rekao je
doktor Larč otresito i bacio telo šefa stanice na sto. Uf, pomislila
je sestra Edna, loše nam se piše.
„Nisi negde videla makaze za grudnu kost?“, upitao ju je
doktor Larč.
„Makazice?“, upitala je ona.
„Kaže se makaze“, rekao je on. „Ti ga samo skini – pozvaću
Homera.“
Homer je pokucao pre nego što je ušao u operacionu salu,
gde se Kendi obukla, uz trapavu Volijevu pomoć, i sada je stajala
naslonjena na njega u pozi koja se Homeru učinila čudno for-
malnom – kao da je taj par upravo završio nastup na takmičenju
u plesu pa čeka aplauz sudija.
„Sada možete da se opustite“, rekao je Homer Vels, mada nije
baš mogao da pogleda Kendi u oči. „Možda želite da izađete na
svež vazduh. Ja neću dugo; samo da očistim sto.“ Onda, nesigurno,
kao da se kasnije setio, dodao je Kendi: „Ti si dobro, je li?“
 Tuđa pravila 257

„O, da“, rekla je ona a pogled joj je veoma hitro prešao preko
Homera; umirujuće se osmehnula Voliju.
Tada je doktor Larč ušao i upitao Homera zna li gde su
makaze za grudnu kost.
„Kod Klare su“, priznao je Homer. „Izvinite“, dodao je brzo.
„Ostavio sam ih tamo zato što sam mislio da će mi trebati za
autopsiju. Autopsiju fetusa“, dodao je.
„Makaze za grudnu kost ne koriste se na fetusu“, rekao je
doktor Larč.
„Znam – koristio sam makazice“, rekao je Homer Vels, koji
je bio svestan da reči „fetus“ i „autopsija“ padaju na Volija i
Kendi kao kapi krvi. „Idem da vam donesem makaze“, rekao
je Homer doktoru Larču.
„Ne, završi šta si ovde počeo“, rekao je Larč. „Vas dvoje bi
trebalo da izađete na svež vazduh“, rekao je Voliju i Kendi, koji
su taj predlog shvatili kao zapovest – a to je zapravo i bila. Izašli
su iz operacione sale; dok su išli hodnikom ka izlazu iz bolnice,
primetili bi pomoćnika šefa stanice kako vreba u svom ćošku,
samo da ovoga nije toliko uznemirilo kada je video doktora
Larča kako nosi telo šefa stanice iz dispanzera pa je oprezno
pokušao da prati taj uznemirujući prizor. Onako preplašen,
pogrešno je skrenuo pa se našao u dispanzeru. Zurio je u blato
na čaršavu ispod kreveta kada je Voli izveo Kendi.
„Ako ste toliko sigurni da je reč o srcu“, pitao je Homer Vels
doktora Larča, „zašto toliko žurite sa autopsijom?“
„Volim nešto da radim“, rekao je Larč, iznenađen jedva obuz-
davanim besom u svom glasu. Možda bi tada rekao Homeru da
ga je mnogo voleo i da mu je potrebna aktivnost kojom će se
zabaviti u tom trenutku Homerovog odlaska. Možda bi priznao
Homeru Velsu da veoma želi da legne na svoj krevet u dispan-
zeru i dâ sebi malo etra, ali da ne može to da uradi dok mu šef
stanice zauzima krevet. Želeo je da zagrli Homera Velsa, da ga
zagrli i poljubi, ali je mogao samo da se nada da Homer shvata
258 Džon Irving

koliko samopoštovanje doktora Larča zavisi od samokontrole.

I zato nije rekao ništa; ostavio je Homera samog u operacionoj
sali otišavši da nađe makaze za grudnu kost.
Homer je oribao sto sredstvom sa dezinfekciju. Vezao je kesu
za otpatke kada je primetio gotovo providni plavi pramen sti-
dnih dlaka koji mu se zalepio za nogavicu – čvrsta, čista kovrdža
Kendinih posebno finih malja uhvatila mu se za koleno. Digao
ga je na svetlo pa ga je stavio u džep.
Sestra Edna je plakala dok je razodevala šefa stanice. Doktor
Larč je rekao njoj i sestri Andželi da prilikom odlaska Homera
Velsa neće biti velike predstave oko opraštanja – da neće biti
ničega zbog čega Kendi i Voli mogu posumnjati da Homer Vels
uopšte razmišlja o odsustvu dužem od dva dana. „Ništa“, bio
je rekao doktor Larč. Nema grljenja, nema ljubljenja, mislila je
sestra Edna plačući. Njene suze nisu uticale na izraz lica šefa
stanice, koje je ostalo obuzeto strahom; sestra Edna je potpuno
ignorisala šefa stanice. Zaokupila se svojim jadom i time što
joj je zabranjeno da dâ sebi oduška dok se oprašta od Homera
Velsa.
„Svi ćemo delovati opušteno u vezi sa njegovim odlaskom“,
bio je rekao doktor Larč. „I tačka.“
Opušteno!, pomislila je sestra Edna. Šef stanice je bio samo
u čarapama kada je doktor Larč ušao sa makazama za grudnu
kost.
„Neće biti plakanja“, rekao joj je strogo. „Zar želiš da sve
odaš?“ Ona je strgla čarape šefa stanice i bacila ih na doktora
Larča; onda ga je ostavila samog sa telom.
Homer Vels je pomno pogledao operacioni sto, bio je to
završni pregled. Prebacio je pramen Kendinih stidnih dlaka iz
džepa u novčanik; ponovo je prebrojao novac koji mu je dao
doktor Larč. Bilo je gotovo pedeset dolara.
Vratio se u spavaonicu za dečake; sestra Andžela je i dalje
sedela na rubu kreveta u kome je Karli Dej jecao. Poljubila je
 Tuđa pravila 259

Homera ne menjajući pokret ruke kojom je preko ćebeta milo-

vala leđa Karlija Deja; Homer ju je poljubio i ostavio bez reči.
„Ne mogu da verujem da su njega uzeli“, promrsio je Karli
Dej kroz suze.
„Vratiće se on“, prošaputala je sestra Andžela utešno. Naš
Homer!, pomislila je – znam da će se on vratiti! Pa zar on ne
zna gde mu je mesto?
Sestra Edna je pokušavala da se sabere pa je ušla u dispanzer,
gde je naišla na uzdrhtalog pomoćnika šefa stanice.
„Mogu li da ti pomognem?“, upitala je sestra Edna, pri-
bravši se.
„Došao sam da vidim telo“, promumlao je pomoćnik.
Sa druge strane hodnika sestra Edna je čula poznato krcka-
nje makaza za grudnu kost, koje su rasecale grudni koš šefa sta-
nice. Sumnjala je da bi pomoćnik želeo da vidi telo u sadašnjem
stanju. Rekla mu je: „Doktor Larč još nije završio autopsiju.“
„Doneo sam neke kataloge doktoru Larču“, rekao je pomoć-
nik i pružio te gluposti sestri Edni.
„O, pa hvala“, rekla je ona, ali mladi glupak odeven za pogreb
nije pokazivao znake da će otići. Možda ga je etar u vazduhu
dispanzera omamio. „Želiš da sačekaš?“, upitala je sestra Edna.
On se zagledao u nju. „Da vidiš telo“, podsetila ga je. „Mogao
bi da sačekaš u kancelariji sestre Andžele.“ On je zahvalno
klimnuo glavom kada mu je sestra Edna pokazala niz hodnik.
„Poslednja vrata desno“, rekla mu je. „Slobodno se raskomoti.“
Pošto se oslobodio kataloga šefa stanice, pomoćnik je hodao
lakše, opuštenije, dok je išao ka kancelariji sestre Andžele. Bilo
mu je drago što vidi da tu ima više stolica na koje može da
sedne. Naravno, neće sesti za sto, za pisaću mašinu, ali tu su bile
dve niže, naizgled udobnije fotelje ispred stola i pisaće mašine.
Na njima su sedeli kandidati za usvojitelje kada su razgovarali
sa doktorom Larčom. Bile su to rasparene fotelje sa cvetnim
dezenom i pomoćnik šefa stanice je izabrao nižu i tvrđu. Čim
260 Džon Irving

je osetio koliko je fotelja niska, zažalio je zbog te svoje odluke;

sve u pretrpanoj kancelariji kao da se nadvijalo nad njim. Ako
je doktor Larč sedeo za stolom, za pisaćom mašinom, dizao bi
se visoko nad pomoćnikom u toj niskoj fotelji.
Pomoćnik je na pisaćoj mašini video nekakvu belu metalnu
posudu, ili poslužavnik, ali je sedeo toliko nisko da nije video
sadržinu posude. Iznad njene ivice dizale su se dve ručice, ali
je pomoćnik šefa stanice mogao da vidi samo vrhove prstiju
mrtve bebe iz Tri Majl Folsa. On nikada ranije nije video fetus,
pa čak ni novorođenče; nije znao koliko prsti mogu biti sitni.
Nastavio je da gleda po sobi, sa svog niskog i sve neprijatnijeg
mesta, ali mu se pogled večito vraćao na vrhove prstiju koji su
virili iznad oboda posude. Nije mogao da poveruje da zaista
gleda prste.
Šta god da je to, liči na prste, pomislio je. Postepeno je prestao
da gleda druge stvari u sobi. Zurio je u prste; nešto je u njemu
reklo: Ustani i vidi šta je! Nešto drugo u njemu nateralo je nje-
govo telo da utone u fotelju i tu ga je pritisnulo velikom snagom.
Ne mogu biti prsti!, pomislio je; nastavio je da zuri, nastavio
je da sedi.
Sestra Edna je želela da kaže doktoru Larču da bi trebalo,
jednom za promenu, da pusti svojim osećanjima da govore
umesto njega – da bi trebalo da kaže Homeru Velsu šta oseća
– ali je stajala i tiho osluškivala ispred vrata operacione sale.
Grudi šefa stanice još nekoliko puta su prasnule. To njoj nije
smetalo – sestra Edna je bila profesionalka – a po precizno-
sti prasaka čula je da je doktor Larč rešio da emocije potisne
pomoću posla. To je njegova odluka, rekla je sebi. Izašla je da
vidi kako je onom lepom mladom paru.
Mladić je radio ono što već mladići rade kada vire ispod
haube automobila, a devojka se odmarala, pružena na pro-
stranom zadnjem sedištu kadilaka. Krov kabrioleta još je bio
spušten. Sestra Edna se nagnula iznad Kendi i prošaputala joj:
 Tuđa pravila 261

„Lepa si kao slika!“ Kendi se toplo osmehnula. Sestra Edna je

videla da devojka izgleda iscrpeno. „Slušaj, draga“, rekla joj je
sestra Edna. „Nemoj da se stidiš – ako se brineš o sukrvici“,
rekla joj je poverljivo, „ili ako budeš osetila grčeve, razgovaraj
sa Homerom o tome. Obećaj mi da se nećeš stideti, dušo. I
najvažnije, obećaj mi da ćeš nešto preduzeti ako dobiješ tem-
peraturu“, rekla je sestra Edna.
„Obećavam“, rekla je Kendi i pocrvenela.
Meloni se mučila da napiše posvetu u Maloj Dorit koju je
ukrala za Homera kada je čula Meri Agnes Kork kako povraća
u kupatilu.
„Začepi!“, viknula je Meloni, ali je Meri Agnes nastavila da
grca. Pojela je dve tegle želea, jednu teglu meda i još jednu teglu
džema. Mislila je da joj je pozlilo od meda.
Smoki Filds je već povratio. On je pojeo sve svoje tegle i
teglu jednog malog Volša. Nesrećno je ležao na krevetu slušajući
Karlija Deja kako plače i sestru Andžela kako ga teši.

HOMERU „SUNAŠCETU“ VELSU

ZA OBEĆANJE
KOJE SI MI DAO

napisala je Meloni. Pogledala je kroz prozor, ali napolju se

ništa nije dešavalo. Nije bilo mračno; nije još bilo vreme da dve
žene koje je gledala kako ujutru stižu krenu nizbrdo, nazad na
voz – kuda god već putuju.

POLJUBAC, MELONI

dodala je Meloni, dok je Meri Agnes ponovo ječala i bljuvala.

„Prasice mala glupa!“, viknula je Meloni.
Homer Vels je ušao u operacionu salu kada je Vilbur Larč
uspešno otkrio srce šefa stanice. Larč se nije začudio što ne vidi
262 Džon Irving

nikakve znake srčanog oboljenja, što ne vidi mrtvo mišićno

tkivo srca („nije infarkt“, rekao je Homeru, ne pogledavši ga)
– ukratko, nije bilo nikakvog oštećenja srca.
„Šef stanice je imao zdravo srce“, saopštio je doktor Larč
Homeru Velsu. Nikakav „težak“ srčani udar nije pokosio šefa
stanice, kao što je Larč slutio. Činilo se da je došlo do veoma
nagle promene u ritmu srca. „Mislim da je aritmija“, rekao je
doktor Larč Homeru Velsu.
„Srce mu je prosto stalo, je li?“, upitao je Homer.
„Mislim da je doživeo nekakav šok ili se strašno uplašio“,
rekao je Vilbur Larč.
Homer Vels je mogao u to da poveruje – dovoljno je bilo
samo da vidi lice šefa stanice. „Tako je“, rekao je.
„Naravno, možda u mozgu postoji ugrušak“, rekao je Vilbur
Larč. „Gde da pogledam?“, upitao je Homera kao uzgred.
„U moždano stablo“, odgovorio je Homer Vels.
„Tako je“, rekao je Vilbur Larč. „Bravo.“
Kada je Homer Vels ugledao moždano stablo šefa stanice,
osetio je da je doktor Larč dovoljno zauzet – i da su mu zauzete
obe ruke – tako da je bezbedno da Homer kaže šta ima.
„Volim te“, rekao je Homer Vels. Znao je da onda mora da
izađe iz prostorije – dok još vidi vrata – pa je zato krenuo.
„Volim i ja tebe, Homere“, rekao je Vilbur Larč, koji još minut
ili dva ne bi mogao da vidi ugrušak u moždanom stablu čak
i da je postojao. Čuo je Homera kako kaže „Tako je“ pre nego
što je čuo kako se vrata zatvaraju.
Posle nekog vremena jasno je video moždano deblo; ugruška
nije bilo.
„Aritmija“, ponovio je Vilbur Larč za sebe. Onda je dodao:
„Tako je“, kao da sada govori za Homera Velsa. Doktor Larč je
odložio instrumente u stranu; dugo je stezao operacioni sto.
Homer Vels je napolju stavio svoju torbu u prtljažnik kadi-
laka, osmehnuo se Kendi na zadnjem sedištu, pomogao Voliju
 Tuđa pravila 263

da digne krov automobila; uskoro će mrak i pogotovo će Kendi

pozadi biti hladno ako ostane spušten.
„Vidimo se za dva dana!“, rekla je preglasno sestra Edna
Homeru.
„Dva dana“, ponovio je Homer pretiho. Poljubila ga je u
obraz; on ju je potapšao po ruci. Sestra Edna se onda okrenula
i otkasala do ulaza u bolnicu; i Kendi i Voli su izgledali zadivlje-
ni njenom sposobnošću za tako brzo kretanje. Kada se našla u
bolnici, sestra Edna je otišla pravo u dispanzer pa se bacila na
krevet; ona je imala meko srce, ali je imala i jak želudac – njoj
jedva da je smetalo što je telo šefa stanice provelo dobar deo
dana na tom krevetu, ili što je blato sa njegovih čizama umazalo
gornji čaršav.
Doktor Larč je i dalje stezao operacioni sto kada je čuo vri-
sak pomoćnika šefa stanice. Vrisak je bio samo jedan, a onda
je usledio dugačak niz jecaja. Homer, Kendi i Voli vrisak nisu
čuli; Voli je već pokrenuo automobil.
Pomoćnik je veoma dugo čekao pre nego što se prisilio da
ustane iz duboke, niske fotelje. Nije želeo da izbliza pogleda
sadržinu bele emajlirane posude, ali su ga prstići zvali i osetio
je da ga posuda mami, a onda se od bliskog pogleda na otvoreni
fetus (kao Karli Dej) upiškio. Vrisnuo je kada je otkrio da mu se
noge ne kreću; iz kancelarije sestre Andžele uspeo je da izađe
samo četvoronoške; otišao je jecajući niz hodnik kao prebijen
pas. Doktor Larč mu je stao na put kod vrata operacione sale.
„Šta ti je?“, upitao je prekorno Larč pomoćnika.
„Doneo sam vam sve kataloge!“, uspeo je da kaže pomoćnik
šefa stanice, i dalje na sve četiri.
„Kataloge?“, rekao je Larč, sa očiglednim gađenjem. „Usta-
ni, čoveče! Šta nije u redu s tobom?“, uhvatio je uzdrhtalog
pomoćnika ispod miški pa ga je digao na noge.
„Samo sam hteo da vidim telo“, pobunio se pomoćnik sla-
bašno.
264 Džon Irving

Vilbur Larč je slegnuo ramenima. Zašto je svet toliko opči-

njen smrću?, pitao se, ali je stao u stranu i uveo pomoćnika u
operacionu salu, gde su se šef stanice, njegovo srce i moždano
stablo odmah pojavili pred njima.
„Iznenadna promena u ritmu srca“, objasnio je Vilbur Larč.
„Nešto ga je nasmrt preplašilo.“ Pomoćniku nije bilo teško da
zamisli smrtni strah, mada je pomislio da šef stanice izgleda
kao da ga je udario voz – ili da je žrtva istog zla odgovornog za
užasnu bebu na pisaćoj mašini.
„Hvala vam“, prošaputao je pomoćnik doktoru Larču, pa
je onda toliko brzo istrčao kroz hodnik i napolje da su zvuci
njegovih koraka prekinuli plač sestre Edne; sopstveni plač ju je
bio sprečio da čuje pomoćnikove vriske i jecaje.
Sestri Andželi se činilo da Karlija Deja ništa neće utešiti,
i zato je pokušala da se udobno smesti na njegovom uzanom
krevetu, ubeđena da je čeka duga noć.
Doktor Larč je sedeo na svom uobičajenom mestu, za pi-
saćom mašinom; fetus koji je ostavio Homer Vels nije ga ni
najmanje uznemiravao. Možda je cenio što je Homer ostavio
za sobom nešto što zahteva pažnju – važan posao, važan posao,
dajte mi neki važan posao, mislio je Vilbur Larč. Taman pre
nego što je pala noć, nagnuo se u stolici dovoljno da uključi
stonu lampu. Onda se opet zavalio u stolici u kojoj je proveo to-
liko večeri. Činilo se kao da nekoga čeka. Još nije bio mrak, ali je
čuo sovu – veoma jasno. Znao je da je divlji vetar sa obale stao.
Dok je još bilo dnevnog svetla, Meloni je pogledala kroz
prozor i videla kadilak kako prolazi. Suvozačka strana bila je
okrenuta ka odeljenju za devojčice i Meloni je lako prepoznala
Homera Velsa na mestu suvozača – njegov profil bio je okrenut
ka njoj. Sedeo je ukočeno, kao da zadržava dah; to i jeste činio.
Da ju je video – ili gore, da je morao da razgovara s njom da bi
mu bekstvo bilo konačno – znao je da ne bi uspeo da joj kaže
da će se vratiti za samo dva dana. Meloni je znala šta je laž a
 Tuđa pravila 265

šta obećanje, i istog časa je znala da je obećanje pogaženo. Na

tren je videla prelepu devojku sa dugačkim nogama na zadnjem
sedištu automobila i pretpostavila je da vozi naočiti mladić; duže
je, bolje osmotrila profil Homera Velsa. Kada je glasno zatvorila
ukradenu Malu Dorit, mastilo je još bilo mokro i njena posveta
se razmazala. Bacila je knjigu u zid, što je čula samo gospođa
Grogan – Meri Agnes je i dalje žestoko povraćala i bila je previše
okružena sopstvenim zvucima.
Meloni je odmah legla u krevet, bez večere. Gospođa Grogan
je zabrinuta prišla Meloninom krevetu i opipala joj čelo. Bilo je
vrelo, ali gospođa Grogan nije mogla da natera Meloni da popije
bilo šta. Meloni je samo govorila: „Pogazio je reč.“ Kasnije je
rekla: „Homer Vels je otišao iz Sent Klaudsa.“
„Imaš malu temperaturu, dušo“, rekla je gospođa Grogan,
ali kada te večeri Homer Vels nije došao da naglas čita Džejn
Ejr, gospođa Grogan se zainteresovala. Te večeri je dozvolila
Meloni da čita devojčicama; Melonin glas je bio čudno ravan i
beživotan. Gospođa Grogan se osetila potišteno od načina na
koji je Meloni čitala Džejn Ejr – posebno kada pročitala ovaj deo:

... za svaku je ženu ludost dozvoliti da u njoj gori tajna lju-

bav, jer ona, ako se ne uzvrati i ostane tajna, mora progutati
život koji je hrani...

Mada, devojčica nije ni trepnula okom!, primetila je gospo-

đa Grogan.
Sestra Andžela jedva da je imala više uspeha dok je naglas
čitala Dikensa dečacima. Dikensovi opisi njoj su bili previše
naporni – gubila se u dužim odlomcima – a kada je trebalo da
se vrati na početak, videla je da dečaci gube zanimanje.
Sestra Edna je dala sve od sebe sa noćnim blagoslovom;
doktor Larč nije hteo da izađe iz kancelarije sestre Andžele;
rekao je da sluša sovu i želeo je da nastavi da je sluša. Sestra
266 Džon Irving

Edna je vrlo stidljivo izgovarala blagoslov, koji pre svega nikada

nije u potpunosti razumela – mislila je da je to nekakva interna
šala između doktora Larča i kosmosa. Glas joj je bio previše
kreštav, tako da se mali i bolešljivi Smoki Filds uz trzaj probu-
dio, a Karli Dej je dugačko i glasno arlauknuo – pa se vratio
ravnomernijem jecanju.
„Laku noć, prinčevi Mejna! Kraljevi Nove Engleske!“, zapi-
štala je sestra Edna. Gde je Homer?, prošaputalo je nekoliko
glasova dok je sestra Andžela nastavila da u tami trlja Karlija
Deja između plećki.
Sestra Edna, izuzetno uznemirena ponašanjem doktora
Larča, skupila je petlju da ode pravo dole u kancelariju sestre
Andžele. Nameravala je da odmah uđe i kaže doktoru Larču da
bi trebalo da se našmrče etra i onda dobro naspava! Ali sestra
Edna je postajala sve strašljivija dok je prilazila usamljenom
svetlu koje je sijalo iz kancelarije. Sestra Edna nije znala ni za
autopsiju fetusa, i kada je prilično znatiželjno zavirila u kance-
lariju sestre Andžele, jezivi fetus ju je pošteno uzdrmao. Doktor
Larč je samo nepomično sedeo za pisaćom mašinom. U mislima
je sastavljao prvo od mnogih pisama koje će napisati Homeru
Velsu. Pokušavao je da ublaži strepnje i smiri misli. Molim te
budi zdrav, molim te budi srećan, molim te budi pažljiv, mislio
je Vilbur Larč – tama se prikradala oko njega, molećive ruke
ubijene bebe iz Tri Majl Folsa pružale su se ka njemu.
 6

Okeanski vidik

Prve dve nedelje koje je Homer Vels proveo van Sent Klaudsa,
Vilbur Larč je pustio da se neodgovorena pošta gomila, sestra
Andžela se mučila sa dužim i gušćim Dikensovim rečenicama
(što je čudno uticalo na pažnju dečaka; upijali su svaku reč,
zaustavljali su dah zbog grešaka koje su iščekivali), a gospođa
Grogan je trpela Melonino mrtvo čitanje Šarlote Bronte. Pri
kraju Dvadeset sedmog poglavlja gospođa Grogan je uspe-
vala da u Meloninom glasu čuje tek minimum „neuništivog“
duha Džejn Ejr.
„Pazim na sebe“, čitala je Meloni. „Što sam usamljenija,
što imam manje prijatelja, što imam manje podrške, to ću više
poštovati samu sebe.“
Dobra devojka, mislila je gospođa Grogan, molim te budi
dobra devojka. Rekla je doktoru Larču da premda je glas kojim
Meloni čita deprimira, ipak je treba ohrabrivati; treba joj dati
više odgovornosti.
Sestra Andžela je rekla da će rado odustati od Dikensa.
Doktor Larč ih je sve iznenadio. Kada je od odlaska Homera
Velsa prošlo tri nedelje, doktor Larč je objavio da ga nije briga ko
kome šta čita. Potpuno je prestao da se zanima za blagoslove, i
268 Džon Irving

tako je sestra Edna – mada to njoj nikada neće biti sasvim priro-
dno – istrajala sa noćnim pozdravima izmišljenim prinčevima
Mejna, „dragim malim kraljevima Nove Engleske“.
Gospođa Grogan je postala toliko snažno opčinjena glasom
kojim Meloni čita da je sada pratila Meloni u odeljenje za dečake
i slušala, sa nervoznim dečacima, kako Meloni čita Dikensa.
Melonin glas je bio previše monoton za Dikensa; ona je gurala
na svoj način – nikada nije grešila, ali nikada nije prilagođavala
kadencu; vrevu i sunčevo svetlo predstavljala je istim tromim
glasom kao i sivilo i maglu. Po strogom izrazu njenog lica,
gospođa Grogan je videla da Meloni analizira dok čita – ali
predmet njene analize nije Čarls Dikens; Meloni je u Diken-
su tražila konkretne osobine koje je povezivala sa Homerom
Velsom. Ponekad, po žestokoj usredsređenosti na Meloninom
licu, činilo se da je na pragu da otkrije Homerovu lokaciju u
Engleskoj prošlog veka. (Doktor Larč je rekao Meloni da nju
ne treba da zanima gde se Homer stvarno nalazi.)
Nema veze što je Meloni svojom žustrinom ubijala svaki
trun dikensovskog duha, ili što su bogati i živopisni detalji
karaktera i mesta postajali jednoobrazno sivi zbog njenog glasa.
„U njenom glasu nema melodije“, žalila se sestra Edna. Sve-
jedno: dečaci su se strašno plašili Meloni i zbog tog straha su
je mnogo pažljivije slušali nego pre Homera Velsa. Ponekad
zanimanje za književnost nije u književnosti – odeljenje za
dečake bilo je publika kao i svaka druga: sopstvena intereso-
vanja, lične uspomene, njihovi tajni strahovi prikradali su se u
njihov doživljaj onoga što su čuli (bez obzira na to šta je Čarls
Dikens uradio i šta je Meloni uradila njemu).
Pošto nije bila potpuno spokojna što ostavlja odeljenje za
devojčice bez nadzora dok brzo odlazi kod dečaka da sluša
Meloni kako čita, gospođa Grogan je stekla naviku da posle
odlomka iz Džejn Ejr usledi kratka molitva, koja se lepila, i
ljupka i zloslutna, na bele i flekave čaršave na kojima je mesečina
 Tuđa pravila 269

sijala dugo pošto bi Meloni i gospođa Grogan ostavile devojčice

same. Čak bi i Meri Agnes Kork zanemela – mada ne bi baš
počela i da se lepo ponaša – od molitve gospođe Grogan.
Da je gospođa Grogan znala da je molitva engleskog porekla,
možda je ne bi koristila; čula ju je na radiju pa ju upamtila i
uvek ju je izgovarala u sebi pre nego što će zaspati. Molitvu je
napisao kardinal Njumen. Kada je Meloni počela da čita deča-
cima, gospođa Grogan je svoju ličnu molitvu iznela u javnost.
„O Gospode“, govorila je na svetlosti hodnika, na otvorenim
vratima, dok je Meloni nemirno stajala pored nje. „O Gospode,
daj nam podršku za čitav dan, sve dok se senke ne izduže, dok
ne stigne veče i užurbani svet se utiša i grozničavost života se
smiri i naš posao se okonča. Onda nam u svojoj milosti podari
sigurno ognjište i sveti spokoj i napokon mir.“23
„Amen“, rekla bi Meloni – ne baš posprdno, ali sigurno ne
ni pobožno. To je govorila isto kao što je čitala Šarlotu Bronte
ili Čarlsa Dikensa – gospođa Grogan bi se od toga naježila,
mada su letnje noći bile tople i vlažne i morala je da načini dva
koraka na svaki Melonin korak, tek da ne bi zaostala za Meloni
u njenom odlučnom hodu u odeljenje za dečake. Meloni je
govorila „amin“ kao što je govorila sve ostalo. Njen glas je glas
bez duše, mislila je gospođa Grogan – zubi su joj cvokotali dok
je sedela na stolici u odeljenju za dečake, pomalo u senci, iza
Meloni, gledajući njena široka leđa. Nešto u očaranom izgledu
gospođe Grogan možda je bilo povod za glasinu koja je započela
u odeljenju za dečake, verovatno ju je pokrenuo Karli Dej: da
gospođa Grogan nikada nije išla u školu, da je zapravo nepisme-
na, da sama nije mogla da pročita čak ni novine – i da, prema
tome, Meloni njom upravlja.
Mali dečaci, koji su preplašeni ležali u krevetima, osećali su
da Meloni i njima upravlja.
Sestru Ednu je toliko uzrujavalo Melonino čitanje da nije
mogla da dočeka da izgovori svoj refren o prinčevima Mejna i
270 Džon Irving

kraljevima Nove Engleske (iako nije znala šta on znači). Sestra

Edna je predložila da Meloni treba kriviti zbog sve češćih
košmara u odeljenju za dečake i da je treba osloboditi dužnosti
čitanja. Sestra Andžela se nije slagala; ako je Meloni i dalje loš
uticaj, to je zato što joj nije dato dovoljno odgovornosti. Takođe,
rekla je sestra Andžela, možda i nema više košmara: pošto je
Homer Vels otišao (sada je od toga prošao već čitav mesec),
možda su prosto sestra Edna i sestra Andžela čule decu koju
muče ružni snovi – u prošlosti bi ih Homer prvi čuo i priticao
im u pomoć.
Gospođa Grogan se zalagala za povećanje Meloninih
dužnosti; smatrala je da je ova na pragu promene – ili će se
izdići iznad svoje ogorčenosti ili će u nju dublje potonuti. Se-
stra Andžela je predložila doktoru Larču da Meloni može bi-
ti korisna.
„Korisnija, hoćeš da kažeš?“, rekao je doktor Larč.
„Tako je“, rekla je sestra Andžela, ali doktor Larč nije voleo
kad neko oponaša navike u govoru Homera Velsa; tako je pogle-
dao sestru Andželu da ona više nikada nije izgovorila „tako je“.
Takođe mu se nije dopao predlog da bi Meloni mogla da nauči
da zameni Homera – čak ni u korisnosti.
Sestra Edna je počela da se zalaže za Meloni. „Da je ona
dečak, Vilbure“, rekla je sestra Edna, „ti bi joj već dao više
dužnosti.“
„Bolnica je povezana sa odeljenjem za dečake“, rekao je
Larč. „Od dečaka je nemoguće sakriti ono što se ovde dešava.
Ali devojčice su nešto drugo“, zaključio je slabašno.
„Meloni zna šta se ovde dešava“, rekla je sestra Andžela.
Vilbur Larč je znao da su ga saterali u ugao. Takođe je bio
besan na Homera Velsa – momku je odobrio da odsustvo iz
Sent Klaudsa produži što je moguće više, ali nije očekivao da
mu se ovaj neće javiti (ni jednom jedinom rečju!) već gotovo
mesec i po.
 Tuđa pravila 271

„Ne znam da li imam strpljenja da više radim sa puberte-

tlijama“, rekao je Larč džangrizavo.
„Mislim da Meloni ima dvadeset četiri ili dvadeset pet godi-
na“, rekla je gospođa Grogan.
Kako neko sa toliko godina može da i dalje bude u sirotištu?,
pitao se Larč. Isto kao što ja mogu da budem ovde, odgovorio
je samom sebi. Ko bi drugi prihvatio ovaj posao? Ko bi drugi
prihvatio Meloni? „U redu. Hajde da je pitamo je li zaintereso-
vana“, rekao je Larč.
Užasavao se susreta sa Meloni; nije hteo da tako bude, ali
je nju krivio sa svaku hirovitost koja se ušunjala u Homerov
karakter – i za buntovnost koju je Homer odnedavno ispoljavao
prema njemu. Larč je znao da to nije fer, i zbog toga je osećao
grižu savesti; počeo je da odgovara na poštu.
Tu je bilo dugačko (mada poslovno) pismo od Olive Vorting-
ton i ček – poprilična donacija sirotištu. Gospođa Vortington
je rekla da je srećna što je njen sin tako „dirnut“ dobrim deli-
ma u Sent Klaudsu da je odlučio da dovede jednog „momka“
doktora Larča sa sobom kući. Vortingtonovi se slažu da Homer
provede leto kod njih. Često su angažovali „učeničku pomoć“
i ona je iskreno zahvalna što njen sin Voli ima „priliku da se
druži sa nekim svojim vršnjakom skromnijeg porekla“. Oliva
Vortington je želela da Larč zna kako ona i njen muž misle
da je Homer dobar momak, učtiv i marljiv, i kako se čini da
„veoma otrežnjujuće utiče na Volija“. Na kraju je pisala kako se
nada da će „Voli zbog Homerove blizine možda naučiti kolika
je vrednost redovnog rada“, i da je Homeru „očigledno dobro
došlo rigorozno obrazovanje“ – tu procenu je zasnovala na
Homerovoj sposobnosti da nauči posao s jabukama „kao da je
navikao na zahtevnije predmete“.
Oliva je želela da doktor Larč zna kako je Homer zahtevao
da mu plaćaju u vidu mesečne donacije Sent Klaudsu, umanje-
no za troškove, koliko ih ona proceni; pošto je delio sobu sa
272 Džon Irving

Volijem a i Volijeva odeća mu je bila po meri i pošto je jeo sa

Vortingtonovima, Oliva je rekla da su ti troškovi minimalni. Bila
je oduševljena što će njen sin provesti leto sa „tako muževnim
i plemenitim drugom“, i bila je zadovoljna što ima priliku da
koliko-toliko pomogne siročićima u Sent Klaudsu. „Deca mi“,
rekla je Oliva (tako je ona govorila o Voliju i o Kendi), „kažu
da vi tamo radite sjajne stvari. Veoma su srećni što su naleteli
na vas.“
Vilburu Larču je bilo jasno da Oliva Vortington ne zna da
ima jednog kvalifikovanog ginekologa-akušera koji se bavi
njenim jabukama i gunđao je za sebe zbog „rigoroznog obra-
zovanja“ koje je, smatrao je, uzalud pružio Homeru Velsu – s
obzirom na njegovo sadašnje zanimanje – ali se ipak dovoljno
umirio da sastavi srdačno, mada formalno pismo kao odgovor
gospođi Vortington.
Veoma su zahvalni na njenoj donaciji i drago mu je što je
Homer Vels prikazao svoje vaspitanje iz Sent Klaudsa na tako
pozitivan način – od njega ništa manje nije ni očekivao, što
gospođa Vortington može biti ljubazna da mu prenese. Takođe,
bilo bi lepo ako bi Homer mogao da piše. Doktor Larč je bio
srećan što Homer ima tako zdrav letnji posao; on im nedostaje
tu u Sent Klaudsu, gde je uvek bio koristan, ali je Larč naglasio
svoje zadovoljstvo što je Homera zadesila tolika sreća. Čestitao
je Olivi Vortington na lepim manirima i velikodušnosti njenog
sina; rekao je da su ta „deca“ uvek dobrodošla u Sent Klaudsu.
Kakva sreća – za sve! – što su „naleteli“ na sirotište.
Vilbur Larč je škrgutao zubima i pokušao da zamisli mesto
na koje je teže naleteti od Sent Klaudsa; uspeo je da se savrše-
no usredsredi pa je prešao na deo pisma koji je čekao duže od
mesec dana da napiše.
„Moram nešto da vam saopštim u vezi sa Homerom Vel-
som“, pisao je Vilbur Larč. „On ima srčanu manu“, napisao je
doktor; onda je prešao na detalje. Bio je pažljiviji nego što je
 Tuđa pravila 273

bio kada je razgovarao o Homerovoj srčanoj mani sa Volijem

i Kendi; pokušao je da bude što precizniji ali istovremeno i
neodređen, kao što je znao da će jednog dana morati da bude,
kada boljku bude opisivao Homeru Velsu. Njegovo pismo Olivi
Vortington o Homerovom srcu bilo je jedna vrsta zagrevanja.
Sejao je seme (ta fraza ga je ljutila, ali je shvatio da mu je ušla
u misli – još otkako je nasledio kataloge šefa stanice); želeo je
da prema Homeru postupaju u svilenim rukavicama, kao što
se to kaže u Mejnu.
Oliva Vortington je spomenula da Voli uči Homera da vozi
a da ga Kendi uči da pliva – ovo drugo u zagrejanom bazenu
Hejvenskog kluba. To drugo – časovi plivanja sa tom devojkom!
– nateralo je Vilbura Larča da zareži, pa je zaključio svoje upo-
zorenje o Homerovom srcu predlogom da Homer „ne preteruje
s plivanjem“.
Doktor Larč nije delio stav Olive Vortington da „svaki
momak mora da zna da vozi i da pliva“; doktor Larč nije umeo
ni jedno ni drugo.
„Ovde u Sent Klaudsu“, pisao je za sebe, „od najveće je važno-
sti sprovoditi pravilne akušerske procedure i imati mogućnost
za vršenje dilatacija i kiretaže. Drugde u svetu, uče da voze i
plivaju!“
Pokazao je pismo Olive Vortington sestri Andželi i sestri
Edni, i obe su se rasplakale. Smatrale su da gospođa Vor-
tington zvuči „ljupko“, „srdačno“ i „inteligentno“, ali je Larč
gunđao kako je čudno što se gospodin Vortington tako malo
pojavljuje u priči; šta je s njim? „Zašto njegova žena upravlja
imanjem?“, pitao je Larč bolničarke, koje su ga prekorile zbog
spremnosti da pretpostavi kako nešto nije u redu kada god
žena u nečemu vodi glavnu reč. Podsetile su ga da ga čeka
sastanak s Meloni.
Meloni se pripremala za odgovarajuće duševno stanje za
sastanak s doktorom Larčom. Pripremala se tako što je ležala
274 Džon Irving

u krevetu i neprekidno čitala posvetu koju je napisala u ukra-

denom primerku Male Dorit:

HOMERU „SUNAŠCETU“ VELSU

ZA OBEĆANJE
KOJE SI MI DAO
POLJUBAC, MELONI

Onda je probala, iznova i iznova, da kroz besne suze počne

da čita knjigu.
Prizor upornog, vrelog sunca u Marseju – to nemilosrdno
bleštavilo – istovremeno je Meloni i opčinjavao i zbunjivao. Koje
je ona životno iskustvo imala da joj pomogne da shvati toliko
blistavo sunce? A slučajnost tolikog sunca (s obzirom na njen
nadimak za Homera Velsa) bila je previše za nju. Čitala je, gubila
se, počinjala ponovo, ponovo se gubila; postajala je sve bešnja.
Onda je pogledala u svoju platnenu torbu sa toaletnim
potrepštinama, potražila onu šnalu koju je Meri Agnes ukra-
la od Kendi – i koju je Meloni ugrabila iz kose Meri Agnes i
uzela za sebe – i shvatila je da je ponovo ukradena. Otišla je do
kreveta Meri Agnes Kork i uzela otmenu šnalu ispod jastuka.
Melonina kosa je bila prekratka da bi mogla da koristi šnalu,
a i nije baš bila sigurna kako se šnala koristi. Gurnula ju je u
džep farmerki; to je bilo neudobno – farmerke su joj bile pre-
tesne. Otišla je u žensko kupatilo, gde je Meri Agnes Kork prala
kosu, pa je odvrnula vrelu vodu tako da se Meri Agnes zamalo
opekla. Meri Agnes je iskočila ispod tuša; ležala je i grčila se
gola na podu, gde joj je Meloni iskrivila ruku iza leđa pa joj je
onda svom snagom nagazila na rame. Meloni nije htela ništa da
slomi; užasnuo ju je zvuk pucanja ključne kosti Meri Agnes, pa
se brzo udaljila od mlađe devojke – čije je golo telo iz izrazito
crvene prešlo u izrazito belu boju. Ležala je na podu kupatila,
tresla se i ječala, ne usuđujući se da mrdne.
 Tuđa pravila 275

„Oblači se pa te vodim u bolnicu“, rekla je Meloni. „Nešto

si slomila.“
Meri Agnes je drhtala. „Ne mogu da se pomerim“, proša-
putala je.
„Nisam namerno“, rekla je Meloni, „ali sam ti lepo rekla da
ne diraš moje stvari.“
„Tebi je kosa prekratka“, rekla je Meri Agnes. „Ionako ne
možeš da je staviš.“
„Hoćeš još nešto da ti slomim?“, upitala ju je Meloni.
Meri Agnes je pokušala da odmahne glavom, ali se zaustavi-
la. „Ne mogu da mrdnem“, ponovila je. Kada se Meloni sagnula
da je podigne, Meri Agnes je vrisnula: „Ne diraj me!“
„Kako hoćeš“, rekla je Meloni i ostavila je tamo. „Samo više
ne diraj moje stvari.“
U predvorju odeljenja za devojčice, dok je išla na sasta-
nak sa doktorom Larčom, Meloni je rekla gospođi Grogan da
je Meri Agnes „nešto slomila“. Gospođa Grogan je, naravno,
pretpostavila da Meloni hoće da kaže kako je Meri Agnes slo-
mila lampu ili prozor ili možda čak krevet.
„Kako ti se sviđa knjiga, dušo?“, upitala je gospođa Grogan
Meloni, koja je uvek nosila Malu Dorit sa sobom; nije uspela
da odmakne dalje od prve strane.
„Nekako sporo počinje“, rekla je Meloni.
Kada je došla do kancelarije sestre Andžele, gde ju je čekao
doktor Larč, bila je pomalo zadihana i znojava.
„Koja je to knjiga?“, upitao ju je doktor Larč.
„Mala Dorit Čarlsa Dikensa“, odgovorila je Meloni; osetila
je kako je šnala ubada u nogu kada je sela.
„Odakle ti?“, upitao ju je doktor Larč.
„Bio je to poklon“, rekla je Meloni – što baš i nije bila laž.
„Lepo“, rekao je Vilbur Larč.
Meloni je slegnula ramenima. „Nekako sporo počinje“,
rekla je.
276 Džon Irving

Još jedan trenutak su oprezno odmeravali jedno drugo. Larč

se malčice osmehnuo. Meloni je pokušala da se osmehne, ali nije
bila sigurna kako to izgleda na njenom licu – pa se zaustavila.
Promeškoljila se na stolici; šnala u džepu bolela je malo manje.
„On se neće vratiti, je li tako?“, upitala je Meloni doktora
Larča, koji ju je posmatrao s poštovanjem i oprezom koji osećate
prema nekome ko vam čita misli.
„Našao je letnji posao“, rekao je Larč. „Naravno, možda
iskrsne još nešto.“
Meloni je slegnula ramenima. „Možda ode da studira, reci-
mo“, rekla je.
„O, ja se nadam da će se to desiti!“, rekao je Larč.
„Vi baš želite da on postane doktor“, rekla je Meloni.
Larč slegnu ramenima. Sada je na njega bio red da glumi
ravnodušnost. „Ako on to želi“, rekao je.
„Nekom sam slomila ruku“, rekla je Meloni. „Ili je možda
bilo nešto u grudima.“
„U grudima?“, upita Larč. „Kada si to uradila?“
„Ne tako davno“, reče Meloni. „Prilično skoro. Nisam na-
merno.“
„Kako se to desilo?“, upitao je doktor Larč.
„Iskrivila sam joj ruku iza leđa – ona je ležala na podu –
pa sam joj nagazila na rame, isto rame one ruke koju sam joj
krivila.“
„Jao“, rekao je doktor Larč.
„Čula sam prasak“, rekla je Meloni. „Ili ruka ili grudi.“
„Možda ključna kost“, nagađao je Larč. S obzirom na položaj,
pretpostavljao je da je ključna kost.
„Pa, šta god da je, čula sam kako puca“, rekla je Meloni.
„Kako si se zbog toga osećala?“, upitao je Vilbur Larč Meloni
a ona je slegnula ramenima.
„Ne znam“, rekla je Meloni. „Mučno, valjda, ali i snažno“,
dodala je. „Mučno i snažno“, rekla je.
 Tuđa pravila 277

„Možda bi želela da imaš više posla?“, upitao ju je Larč.

„Ovde?“, upitala je Meloni.
„Pa da, ovde“, rekao je Larč. „Mogao bih da ti ovde nađem
još posla, mogao bih i da ti potražim poslove napolju, hoću da
kažem. Ne ovde.“
„Hoćete da odem ili da radim više poslova, je li to?“
„Neću da radiš ništa što ti ne želiš da radiš. Jednom si mi
rekla da ne želiš da odeš – i ja te nikada neću na to terati. Samo
sam mislio da možda želiš neku promenu.“
„Ne sviđa vam se kako čitam, a?“, upitala je Meloni. „Je li to?“
„Ne!“, reče doktor Larč. „Hoću da nastaviš da čitaš, ali to je
samo jedna od stvari koje bi ovde mogla da radiš.“
„Hoćete da radim ono što je radio Homer Vels?“
„Homer je mnogo učio“, rekao je doktor Larč. „Možda
bi mogla da pomažeš sestri Andželi i sestri Edni, a i meni.
Možda bi te zanimalo da samo posmatraš – da vidiš da li ti se
to dopada.“
„Mislim da je to bolesno“, rekla je Meloni.
„Ne odobravaš?“, upitao je Larč, ali je Meloni izgledala iskre-
no zbunjeno.
„Šta?“, upitala je.
„Ne veruješ da treba da radimo aborutse, je li u tome stvar?“,
upitao je Larč. „Ne veruješ da treba prekidati trudnoću, da treba
abortirati fetus?“
Meloni slegnu ramenima. „Samo mislim da bi mi pozlilo“,
ponovila je. „Porođaji su mi bljak“, rekla je. „A čupanje beba
iz žena – isto bljak.“
Larč je bio zbunjen. „Ali ne misliš da je to pogrešno?“, upi-
tao je.
„Šta tu ima pogrešno?“, upitala je ona njega. „Mislim da
je gadno. Krv, ljudi iz kojih svašta curi – fuj“, rekla je Meloni.
„Ovde nešto smrdi“, dodala je, misleći na bolnički vazduh – na
tragove etra, miris ustajale krvi.
278 Džon Irving

Vilbur Larč je zurio u Meloni i mislio: Ha, pa ona je samo

jedno veliko dete! Ona je beba-siledžija!
„Neću da radim u bolnici“, rekla je Meloni jednostavno.
„Grabuljaću lišće ili nešto slično – takvi poslovi su mi okej,
ako hoćete da radim više, da zaradim za hranu ili tako nešto.“
„Ja hoću da ti budeš srećnija nego što jesi“, rekao je doktor
Larč oprezno. Osećao se jadno zbog toga koliko je zapušteno
to stvorenje pred njim.
„Srećnija!“, reče Meloni; malo je poskočila u stolici i
ukradena šnala ju je ubola. „Vi ste ili glupi ili ludi.“ Doktor
Larč nije bio šokiran; klimnuo je glavom, i uzeo u obzir te
mogućnosti.
Čuo je kako ga gospođa Grogan doziva iz hodnika ispred
dispanzera.
„Doktore Larče! Doktore Larče!“, vikala je. „Vilbure?“, doda-
la je, na šta je sestra Edna zadrhtala, pošto je osećala izvesnu
posesivnost u vezi sa korišćenjem tog imena. „Meri Agnes je
slomila ruku!“ Larč je zurio u Meloni, koja je prvi put uspela
da se osmehne.
„Rekla si da se to desilo ’ne tako davno’?“, upitao ju je Larč.
„Rekla sam ’prilično skoro’“, priznala je Meloni.
Larč je otišao u dispanzer, gde je pregledao ključnu kost
Meri Agnes, koja je bila slomljena; onda je naložio sestri
Andželi da je pripremi za rendgen.
„Okliznula sam se na podu kupatila“, ječala je Meri Agnes.
„Bilo je mnogo klizavo.“
„Meloni!“, pozvao je doktor Larč. Meloni je stajala u hodni-
ku. „Meloni, hoćeš li da vidiš kako se namešta slomljena kost?“
Meloni je ušla u dispanzer, koji je bio mali i tesan prostor –
posebno pošto su sestra Edna i gospođa Grogan već bile u
njemu, a sestra Andžela vodila Meri Agnes na snimanje. Pošto
ih je video sve zajedno, Larč je shvatio koliko staro i slabašno
on i njegove koleginice izgledaju pored Meloni. „Hoćeš da
 Tuđa pravila 279

učestvuješ u nameštanju slomljene kosti, Meloni?“, upitao je

Larč snažnu i impozantnu mladu ženu.
„Ma kakvi“, rekla je Meloni. „Imam neka posla.“ Pomalo
preteći je mahnula Malom Dorit. „A i moram da vidim šta ću
noćas da čitam“, dodala je.
Vratila se u odeljenje za devojčice, na svoj prozor tamo, dok
je doktor Larč nameštao ključnu kost Meri Agnes. Meloni je
ponovo pokušala da pojmi snagu sunca u Marseju.
„Sama prašina je bila spečena“, čitala je u sebi, „i nešto je
podrhtavalo u atmosferi kao da sam vazduh dahće.“ O, Suna-
šce, pomislila je, zašto me nikuda nisi odveo? Nisi morao u
Francusku, mada bi to bilo lepo.
Sanjarila je dok je čitala i zato je promašila prelaz između
„univerzalnog pogleda“ sunca u Marseju i atmosfere u zatvoru i
istom gradu. Iznenada je otkrila da se nalazi u zatvoru. „Zatvor
je sve okaljao...“ Čitala je. „Poput bunara, poput katakombe,
poput grobnice, zatvor nije poznavao spoljašnju svetlost...“
Prestala je da čita. Ostavila je Malu Dorit na jastuku. Skinula
je jastučnicu sa kreveta urednijeg od svoga, pa je u nju strpala
platnenu torbu sa toaletnim potrepštinama i nešto odeće. Stavila
je unutra i Džejn Ejr.
U prilično spartanskoj sobi gospođe Grogan, Meloni je lako
našla njenu torbicu – ukrala je novac gospođe Grogan (koga
nije bilo mnogo) i takođe je uzela njen debeli zimski kaput (leti
će biti koristan ako bude morala da spava na zemlji). Gospođa
Grogan je i dalje bila u bolnici, gde je brinula zbog ključne kosti
Meri Agnes Kork; Meloni je želela da se oprosti sa gospođom
Grogan (čak i pošto ju je opljačkala), ali je vozni red znala
napamet – zapravo, znala ga je po sluhu; zvuk svakog dolaska
i odlaska dopirao je do njenog prozora.
Na železničkoj stanici kupila je kartu samo do Livermor
Folsa. Znala je da će čak i novi i glupavi šef stanice to upamtiti,
i da će reći doktoru Larču i gospođi Grogan da je Meloni otišla
280 Džon Irving

u Livermor Fols. Takođe je znala da će, kada se jednom ukrca u

voz, moći da kupi kartu za neko mesto mnogo dalje od Liver-
mor Folsa. Hoću li imati dovoljno novca za Portland?, pitala se.
Na kraju će morati da istraži obalu – zato što je, ispod zlatnog
monograma na onoj jabuci crveni delišes na kadilaku, pisalo
(takođe zlatom) na jarkoj zelenoj pozadini jabukovog lista:
PLANTAŽA OKEANSKI VIDIK. To je sigurno negde blizu
obale, a kadilak je imao registarske tablice iz Mejna. Meloni nije
smetalo što u Mejnu postoje hiljade kilometara obale. Dok je
njen voz odlazio iz Sent Klaudsa, Meloni je rekla sebi – toliko
žustro da joj je dah zamaglio prozor i zaklonio napuštene zgrade
u tom napuštenom gradu: „Naći ću te ja, Sunašce.“

Doktor Larč je pokušao da uteši gospođu Grogan, koja je rekla

da žali samo što nije imala više novca da ga Meloni ukrade. „A
i moj kaput propušta vodu“, žalila se gospođa Grogan. „Trebalo
bi da ima pravi kišni mantil za ovakvo vreme.“
Doktor Larč je pokušao da umiri gospođu Grogan; tvrdio je
da Meloni nije malo dete. „Ona ima dvadeset četiri ili dvadeset
pet godina“, podsetio je Larč gospođu Grogan.
„Mislim da je njoj srce slomljeno“, rekla je gospođa Grogan
žalosno.
Doktor Larč je istakao da je Meloni ponela sa sobom Džejn
Ejr; to je doživeo kao znak koji daje nadu – kuda god Meloni
da ode, neće biti bez vođstva, neće biti bez ljubavi, bez vere;
sa sobom je imala dobru knjigu. Ako samo nastavi da je čita, i
čita, mislio je Larč.
Knjiga koju je Meloni ostavila za sobom zbunila je i gospođu
Grogan i doktora Larča. Pročitali su posvetu Homeru „Suna-
šcetu“ Velsu, koja je duboko dirnula gospođu Grogan.
Ni njih dvoje neće imati sreće sa čitanjem Male Dorit.
Gospođa Grogan nikada neće stići do „ogavnog“ zatvora; jarko
 Tuđa pravila 281

sunce u Marseju bilo je prejako za nju i previše je zaslepljivalo.

Doktor Larč koji je – u odsustvu i Homera Velsa i Meloni – na
sebe preuzeo dužnost čitanja i u odeljenju za dečake i u ode-
ljenju za devojčice, pokušao je da devojčicama čita Malu Dorit;
zar nije glavni lik devojčica? Međutim, kontrast između vrelog
vazduha na marsejskom suncu i gadnog vazduha marsejskog
zatvora toliko bi snažno razbudio devojčice da je Larču laknulo
kada je odustao od te knjige na trećem poglavlju, koje je za
siročiće imalo nesrećan naslov: „Dom“. Počeo je sa opisom
Londona u nedelju uveče – praćen zvukom zvona.
„’Setne ulice, u pokajničkoj, čađavoj odori’“, čitao je doktor
Larč, pa je stao; ne treba nam ovde još sete, pomislio je.
„Zar ne bismo radije da sačekamo i ponovo čitamo Džejn
Ejr?“, upitao je doktor Larč; devojčice su žustro zaklimale glavom.
Svestan da lepi momak sa licem dobročinitelja sigurno ima
majku čije srce želi da čini dobro onima koji žive (kao što je
sama napisala) „u skromnijim uslovima“, doktor Larč je pisao
Olivi Vortington.

Draga moja gospođo Vortington,

Ovde u Sent Klaudsu ima malo luksuza, i mi od njih
zavisimo i zamišljamo (i molimo se) da će oni trajati
večno. Ako biste bili tako ljubazni, poručite Homeru da
nas je njegova prijateljica Meloni napustila – ne znamo
tačno gde se sada nalazi – i da je sa sobom ponela naš
jedini primerak Džejn Ejr. Naše štićenice iz odeljenja
za devojčice navikle su da im se ta knjiga čita naglas –
zapravo, to je nekada činio Homer. Ako bi Homer negde
našao novi primerak, devojčice i ja bili bismo mu veoma
zahvalni. Drugde u svetu postoje knjižare...

Tako je, znao je Larč, postigao dve stvari. Oliva Vortington

će mu sama poslati novu Džejn Ejr (bio je prilično siguran
282 Džon Irving

da to neće biti polovni primerak), a Homeru će stići važna

poruka: Meloni je otišla. Sada je negde slobodna u svetu. Larč
je mislio da Homer treba to da zna, da treba da pazi hoće li se
ona pojaviti.
Što se Male Dorit tiče, sestra Edna je pročitala Meloninu
posvetu i rasplakala se. Edna nije mnogo čitala, nije stigla dalje
od posvete. Sestru Andželu je Dikens već porazio; jednom je
trepnula očima, hitro, na marsejsko sunce i nije uspela da okre-
ne sledeću stranu.
Kendina nepročitana kopija će godinama počivati u kan-
celariji sestre Andžele; ljudi koji nervozno iščekuju razgovor
sa doktorom Larčom uzimaće Malu Dorit kao što bi uzimali
časopis – nemirno, nepažljivo. Larč je retko puštao da ga ljudi
čekaju do prvog sunčevog sjaja. A većina je više volela da pre-
listava čudnu zbirku kataloga. Semenje, ribolovačka oprema,
neshvatljivo rublje – ovo poslednje izrađeno na nezemaljski
način: na onim torzoima bez ruku, nogu i glave, koji su u to
doba bili uobičajene krojačke lutke.
„Drugde u svetu“, počeo je doktor Larč jednom, „postoje
grudnjaci za dojenje.“ Ta misao ga, međutim, nikud nije odvela;
pala je kao fragment među mnogobrojne stranice Kratke istorije
Sent Klaudsa.
Mala Dorit je delovala osuđeno na nečitanje. Čak i Kendi,
koja je nabavila novi primerak (uvek se pitala šta se desilo sa
onim starim), nikada neće završiti tu knjigu, mada je bila obave-
zno štivo na koledžu. Ni ona nije mogla da prođe kroz prvobitni
nasrtaj sunca na njena čula; slutila je da je razlog za poteškoće
sa tom knjigom podsećanje na neprijatnost dugačkog putovanja
u Sent Klauds i nazad – i na ono šta joj se tamo desilo.
Posebno je pamtila vožnju nazad na obalu – kako se pružila
na zadnjem sedištu, dok su samo svetla na kontrolnoj tabli
kadilaka i žar Volijeve cigarete sijali sjajni ali sitni u okolnoj
tami. Gume velikog automobila umirujuće su brujale; bila je
 Tuđa pravila 283

zahvalna na Homerovom prisustvu zato što nije morala ni da

razgovara sa Volijem ni da ga sluša. Nije čak ni čula šta su Voli
i Homer jedan drugome govorili. „Životne priče“, reći će joj
Voli kasnije. „Taj momak je baš imao neobičan život, ali bolje
da ti on to sam ispriča.“
Žagor njihovog razgovora bio je ritmičan kao pesma guma,
ali – koliko god iscrpena bila – nije mogla da zaspi. Razmišljala
je koliko krvari – možda više nego što bi trebalo, brinula je.
Između Sent Klaudsa i obale triput je rekla Voliju da zaustavi
auto. Proveravala je krvarenje i menjala uložak – ali hoće li ih
biti dovoljno, i koliko je to krvarenja previše? Gledala je Home-
rov potiljak. Ako sutra bude gore, ili jednako loše prekosutra,
pomislila je, moraću da ga pitam.
Kada je Voli otišao u ve-ce i ostavio ih same u autu, Homer
joj se obratio, ali se nije okrenuo. „Verovatno te muče grčevi,
otprilike jednako bolni kao kad imaš menstruaciju“, rekao je.
„Verovatno krvariš, ali ne kao što krvariš u menstruaciji – ni
izbliza kao tada, kad je najobilnije. Ako su mrlje na ulošku širo-
ke tek pet-šest centimetara, to je onda u redu. To je očekivano.“
„Hvala“, prošaputala je Kendi.
„Krvarenje bi trebalo sutra da oslabi a prekosutra da postane
veoma slabo. Ako te nešto brine, slobodno me pitaj“, rekao je.
„Važi“, rekla je Kendi. Osećala se veoma čudno: što jedan
momak njenih godina toliko zna o njoj.
„Nikada nisam video jastoga“, rekao je Homer Vels da bi
promenio temu – da bi omogućio njoj da bude autoritet.
„Onda ga nikada nisi ni probao“, rekla je Kendi vedro.
„Ne znam da li bih želeo da probam nešto što nikada nisam
video“, rekao je Homer i Kendi se nasmejala. Smejala se kada
se Voli vratio u auto.
„Pričamo o jastozima“, objasnio je Homer.
„O, jastozi su urnebesni“, rekao je Voli i sve troje su se
nasmejali.
284 Džon Irving

„Čekaj samo da vidiš jednog!“, rekla je Kendi Homeru.

„Nikada ih nije video!“, rekla je Voliju.
„Još su smešniji kada ih vidiš“, rekao je Voli. Kendi je bolelo
da se smeje; veoma naglo je prestala sa smehom, ali se Homer
smejao i dalje. „I čekaj samo kad pokušaju da pričaju s tobom“,
dodao je Vilbur. „Svaki put puknem od smeha kad probaju da
pričaju.“
Kada su ona i Voli prestali da se smeju, Homer je rekao:
„Znate, nikada nisam video okean.“
„Kendi, ču li ti ovo?“, upitao je Voli, ali je Kendi posle krat-
kog smeha laknulo; sada je čvrsto spavala. „Nikada nisi video
okean?“, upitao je Voli Homera.
„Tako je“, rekao je Homer Vels.
„To nije smešno“, rekao je Voli ozbiljno.
„Tako je“, rekao je Homer.
Malo kasnije Voli je rekao: „Hoćeš ti malo da voziš?“
„Ne umem da vozim“, rekao je Homer.
„Stvarno?“, upitao je Voli. A još kasnije – bila je gotovo
ponoć – Voli je upitao: „Hm, jesi li nekada bio sa ženskom –
mislim, vodio ljubav, znaš?“ Ali Homeru Velsu je takođe bilo
laknulo pošto se ismejao sa svojim novim prijateljima. Mladi
ali iskusni nesaničar je zaspao. Da li bi se Voli iznenadio da
sazna da se Homer nikada ranije nije ni smejao sa prijateljima?
A Homer bi verovatno imao problema da svoju vezu sa Meloni
opiše kao vezu zasnovanu na vođenju ljubavi.
Onaj novi osećaj sigurnosti koji je Homer osetio u tom tre-
nutku smeha sa prijateljima u zatvorenoj tami automobila u
pokretu i onaj osećaj slobode koji mu je sam automobil pružao
– to naizgled savršeno lako putovanje bilo je čudo za Homera
Velsa, koji je ideju pokreta (da ne spominjemo osećaj promene)
uspevao da dočara veoma retko i tek uz izuzetan napor.
„Kendi?“, prošaputao je Voli. A malo kasnije, prošaputao
je: „Homere?“ Prilično mu se dopadala ideja da vodi to dvoje
 Tuđa pravila 285

kroz mračni svet, da im bude vodič u noći, i njihov zaštitnik

od onoga što se krije van domašaja farova.
„Dakle, druže“, rekao je Voli usnulom Homeru Velsu, „kraj-
nje je vreme da se u životu malo zabaviš.“
Vilbur Larč, gotovo mesec dana kasnije – i dalje čekajući
da mu se Homer Vels javi, a previše gord da prvi piše – pitao
se kako se to Homer „zabavlja“. Časovi plivanja!, pomislio je.
Šta čovek obuče za plivanje u zagrejanom bazenu? Kako uopšte
greju bazen i koliko ga greju?
Godine 194_, bazen u Hejvenskom klubu bio je prvi zagre-
jani bazen u Mejnu. Mada je Rejmond Kendal smatrao da je
vodu besmisleno grejati sem za kuvanje i kupanje, on je izumeo
sistem grejanja za bazen Hejvenskog kluba. To je za Reja bio
samo još jedan mehanički zadatak.
„Ako naučiš da plivaš u okeanu“, rekao je Rej Homeru, „nau-
čićeš ispravnu reakciju tela na toliku vodu.“
„Ali ti, tata, ne znaš da plivaš“, rekla je Kendi.
„To i hoću da kažem“, rekao je Rej, namignuvši Homeru
Velsu. „Ako zakoračiš ili upadneš u okean, dobro ćeš znati da
više nikad ne zakoračiš u njega – previše je hladan!“
Homeru se dopao Kendin otac, možda zato što je hirurgi-
ja mehanika medicine a Homer je pre svega najviše izučavao
hirurgiju. Smesta se identifikovao sa mašinama s kojima je
radio Rej Kendal, i sa opremom za farmu i sa mehanizmima
za održavanje jastoga u životu.
Suprotno Volijevom obećanju u vezi sa duhovitošću jastoga,
Homeru prvi pogled na ta stvorenja uopšte nije bio zabavan.
Rezervoar u skladištu Reja Kendala bio je prepun jastoga, puzali
su jedan preko drugoga, klešta su im bila vezana tako da su
mahali njima pod vodom kao bezopasnim palicama. Homer
je znao da je video valjan razlog da nauči da pliva. Ako čovek
upadne u more, ne želi da padne na dno, gde žive ta stvorenja.
Prošlo je neko vreme pre nego što je Homer saznao da jastozi
286 Džon Irving

ne prekrivaju morsko dno tako gusto kao u rezervoaru. Prvo

pitanje koje je poželeo da postavi nije imalo veze sa ishranom
i razmnožavanjem jastoga – već zašto oni uopšte žive.
„Mora da postoji nešto što uzima ono što leži okolo“, rekao
je Rej Kendal.
„To je čudovište za smeće sa morskog dna“, rekao je Voli uz
smeh – on se uvek smejao kada je pričao o jastozima.
„Galeb čisti obalu“, rekao je Rej Kendal. „Jastog čisti morsko
dno.“
„Jastozi i galebovi“, rekla je Kendi, „oni uzimaju ono što
ostane.“
Vilbur Larč bi možda primetio da oni dobijaju ono što sledi
siročićima. To je pomislio i Homer Vels, koji je otkrio da može
da provodi vreme gledajući jastoge, sa stravom, i galebove, sa
zadovoljstvom – a i jedne i druge sa poštovanjem i divljenjem.
Mnogo godina kasnije, kada je postala ponosna vlasnica
prvog televizora u Harts Roku, Oliva Vortington će reći da
je Homer Vels bio jedina osoba koja bi privukla stolicu i sela
ispred rezervoara u skladištu za jastoge Reja Kendala „kao da
gleda vesti na te-veu“.
Homer je nedeljom vadio zamke za jastoge sa Kendinim
ocem – ne za novac, već da bi bio na moru i u Rejovoj blizini.
Šest dana u nedelji Homer je radio sa Volijem u voćnjacima.
Okean se video samo iz jednog voćnjaka Okeanskog vidika,
ali se blizina mora osećala na čitavoj plantaži, posebno u ranoj
jutarnjoj magli, kada bi morski povetarac osvežio letnju jaru – i
zbog galebova koji su kružili nad kopnom i ponekad sletali na
krošnje. Oni su više voleli kupine nego jabuke, ali je njihovo
prisustvo ipak smetalo Olivi, koja još od detinjstva provedenog
među školjkama nije volela glasne ptice i borila se sa galebo-
vima oko male leje kupina koje je gajila – zaštitila ih je niskim
mrežama, ali su galebovi i vrane bili dovoljno pametni da se
provuku ispod njih.
 Tuđa pravila 287

Za siročiće, mislio je Homer Vels, galebovi su iznad vrana

– ne po pameti ili ličnosti, primetio je, već po slobodi koju
poseduju i vole. Homeru Velsu je prvi put sinulo da je slobodan
dok je gledao galebove.
Vilbur Larč je znao da je sloboda najopasnija iluzija siročića,
i kada mu se Homer napokon javio, preleteo je pogledom preko
čudno zvaničnog pisma, koje je razočaravalo zbog manjka deta-
lja. Što se tiče iluzija a i svega ostalog, prosto nije bilo dokaza.
„Učim da plivam“, pisao je Homer Vels. (Znam! Znam! Pričaj
mi o tome!, mislio je Vilbur Larč.) „Sve bolje vozim“, dodao je
Homer.
„Gospođa Vortington je veoma fina.“ (To sam mogao i sam
da pogodim!, mislio je Vilbur Larč.) „Zna sve o jabukama.
I Kendin otac je veoma fin“, pisao je Homer Vels doktoru
Larču. „Vodi me na svoj brod za lov na jastoge i pokazuje mi
kako radi motor.“ (Da li dok si na brodu nosiš prsluk za spasa-
vanje?, zanimalo je Vilbura Larča. Misliš da je motor nešto toliko
posebno? Ja bih mogao da te naučim kako radi srce, mislio je
Vilbur Larč – njega je srce naučilo o sebi mnogo više nego što
mu je bila funkcija kao mišića.)
„Kendi i Voli su divni!“, pisao je Homer. „Svuda idem sa
njima. Spavam u Volijevoj sobi. Nosim njegovu odeću. Odlično
je što smo istog rasta, mada je on jači. Kendi i Voli će se venčati,
jednog dana, i žele da imaju mnogo dece.“ (Pričaj mi o časovima
plivanja, mislio je Vilbur Larč. Čuvaj se na časovima plivanja.)
„Siroti gospodin Vortington – njega svi zovu Senior“, pisao
je Homer. (A-ha!, pomislio je Vilbur Larč. Znači nešto nije
savršeno, je li? Zašto je to gospodin Vortington „sirot“?)
Pitao je sestru Andželu i sestru Ednu šta misle o imenu
Senior. Složile su se da je neobično.
„Meni zvuči glupo“, rekao je Vilbur Larč.
Sestra Andžela i sestra Edna su mu rekle da nije fer. Momak
je otišao s njegovim blagoslovom – štaviše, pošto ga je on
288 Džon Irving

ohrabrio da ode. Složile su se da je Homer mogao nešto da

napiše i ranije, a ne tek pošto je prošlo mesec i po dana, ali su
tvrdile da to samo pokazuje koliko je srećan – koliko je zauzet
i koliko mu je drago što je zauzet. A kakva iskustva ima Homer
Vels sa pisanjem pisama, ili sa pisanjem bilo čega?, pitale su.
„Ti želiš da on postane doktor, Vilbure“, rekla je sestra Edna,
„ali to je njegov život.“
„Očekuješ da bude i pisac, je li?“, ubacila se sestra Andžela.
„I da se nikada ne oženi?“, upitala je sestra Edna opasno.
Očekujem da bude koristan, pomislio je Vilbur Larč umorno.
I želim da bude sa mnom; znao je da ta poslednja želja nije fer.
U ambulanti se odmarao od letnje vrućine. Sve to staklo i čelik
su nekako osvežavali a etarska isparenja su sporije vetrila zbog
vlage u vazduhu. Činilo se da sada u etarskim snovima putuje
i dalje i duže. Kada bi izašao iz etra, činilo se da izlazi sporije.
Starim, ponovio je za sebe.
Od gospođe Vortington stigao je predivan i netaknut pri-
merak Džejn Ejr i Vilbur Larč je sada žustrije čitao devojčica-
ma – novina priče ga je osvežila. Unela je živost čak i u njegov
umorni pristup tužnom završetku Velikih očekivanja. (Nikada
nije verovao u onaj deo da su Pip i Estela živeli srećno do kraja
života; to ni za koga nikada nije verovao.)
Polako se uspostavio obrazac prepiske između Vilbura Larča
i Homera Velsa. Homer bi ovlaš spomenuo osnovne činjenice
svog života u Harts Roku i Harts Hejvenu; omogućio bi dok-
toru Larču kratak pogled, poput pogleda na daleki okean iz
jedinog voćnjaka u Okeanskom vidiku odakle se ovaj vidi. Jed-
nom nedeljno ili jednom u dve nedelje poslao bi doktoru Larču
stranicu ili možda dve. Na tu tačkicu na horizontu doktor Larč
bi odgovorio sa punom orkestracijom pisane reči: sa pitanjima
(na koja nikada nije bilo odgovora) u vezi sa pojedinostima
koje su nedostajale u Homerovom poslednjem pismu („Šta je
tačno problem sa g. Vortingtonom?“) i bujicom detalja u vezi sa
 Tuđa pravila 289

dnevnim sivilom Sent Klaudsa. Koliko god doktor Larč prezirao

tračerske nagone Snouija Medouza „da ostane u vezi“ sa siroti-
štem, ipak je slao Homeru Velsu detaljan izveštaj o bolničkim i
društvenim događajima. Njegova pisma Homeru Velsu bila su
duža od njegovih najdužih unosa u Kratkoj istoriji Sent Klaudsa
i pisao ih je i slao već sledećeg dana pošto bi primio i najkraću
Homerovu poruku.
„Ne možeš očekivati da momak drži korak s tobom“, save-
tovala je sestra Edna doktoru Larču.
„Ne možeš očekivati da se takmiči s tobom“, rekla je sestra
Andžela.
„Šta je, kog đavola, problem s tim Seniorom Vortingto-
nom?“, upitao je doktor Larč.
„Homer je pisao da ima problema s pićem, Vilbure“, pod-
setila ga je sestra Edna
„Šta te još zanima – kakvu to rakiju pije?“, upitala je sestra
Andžela.
Ali Vilbur Larč je od svog mladog učenika očekivao samo
ono čemu je mislio da ga je naučio: kliničku analizu, preciznu
definiciju karakteristika u vezi sa lakim, srednjim ili teškim opi-
janjem. Da li pričamo o čoveku koji samo ume da se obruka na
zabavi?, pitao se Vilbur Larč. Ili je to nešto ozbiljno i hronično?
Pošto Homer Vels nikada ranije nije video pijanca, bio je –
isprva – još lakše obmanut izgledom Seniora Vortingtona nego
što su to bili Seniorovi članovi porodice i prijatelji; a Homer je
bio spreman isto koliko i oni da prihvati propadanje Senioro-
vih umnih sposobnosti kao prirodnu posledicu alkoholizma.
Čovek kome su se u Harts Roku i Harts Hejvenu odavno divili
zbog dobroćudne naravi, Senior je postao prgav, razdražljiv pa
povremeno čak i agresivan. Posle incidenta sa pitom od nane,
Oliva mu više nije dozvoljavala da bez nje odlazi u Hejvenski
klub. Senior je zalepio čitavu pitu od nane na grudi jednog finog
mladog spasioca pa su morali da ga obuzdavaju da dodatno ne
290 Džon Irving

razmaže zelenkaste sastojke na tur fine mlade konobarice. „Pra-

vio se važan“, rekao je Senior o spasiocu. „Samo je tako stajao“,
objasnio je.
„A konobarica?“, upitala je Oliva. Senior je delovao zbunjeno
pa se rasplakao.
„Mislio sam da je ona neko drugi“, rekao je slabašno. Oliva
ga je odvela kući; Voli se izvinio konobarici; Kendi je šarmirala
i umirila spasioca.
Senior se gubio kada bi vozio na mesta gde nije odlazio
redovno; Oliva mu nikada nije davala kola osim ako Voli ili
Homer nisu išli s njim. Na kraju je počinjao da se gubi i kada je
išao na poznata mesta; Homer je morao da ga vrati u Okeanski
vidik iz skladišta jastoga Reja Kendala – čak i Homer, koji nije
poznavao mrežu obalskih putića, jasno je video da je Senior
pogrešno skrenuo.
Senior je pravio užasne greške u svakom složenijem mo-
toričkom zadatku. Dok je čistio karburator kadilaka – to je
jednostavan posao, koji mu je Rej Kendal pokazao mnogo puta
– Senior je udahnuo benzin i ugljene čestice iz cevi (usisao je
umesto da duva).
Seniorovo kratkoročno pamćenje bilo je toliko oslabilo da je
čitav sat lutao kroz sopstvenu spavaću sobu, pošto nije mogao
da se obuče; stalno je mešao svoju fioku sa čarapama sa fiokom
za Olivino donje rublje. Jednog jutra se toliko razbesneo zbog te
greške da se pojavio za doručkom sa oba stopala čvrsto vezana u
grudnjak. Obično srdačan prema Homeru i nežan prema Voliju
i Olivi, počeo je da glasno optužuje Volija – da je ovaj obuo
njegove čarape i da ih je uzeo bez njegove dozvole! – i besneo
je na Olivu što je pretvorila njegov dom u dom za nahočad bez
njegove dozvole.
„Tebi bi bolje bilo u Sent Klaudsu nego u ovoj kući lopova“,
rekao je Homeru.
 Tuđa pravila 291

Pošto je to izgovorio, Senior Vortington je briznuo u plač i

preklinjao Homera da mu oprosti; spustio je glavu na Homerovo
rame i jecao. „Mozak mi šalje otrov u srce“, rekao je Homeru,
koji je pomislio kako je čudno što Senior izgleda uopšte ne pije
preko dana – a ipak je večito delovao pijano.
Ponekad bi to ovako išlo. Senior ne bi pio tri dana – deo
njega bio je u stanju da primeti kako njegove gluposti jednako
bujno cvetaju. A ipak je zaboravljao da to saopšti Olivi kao i
bilo kome drugom, sve dok ne bi popustio i popio nešto; kada
bi se prisetio da kaže kako nije pio, već je bio pijan. Zašto sve
zaboravljam?, pitao se, pa bi onda to zaboravio.
A ipak je njegovo dugoročno pamćenje bilo prilično neta-
knuto. Pevao je Olivi studentske pesme (pesme čijih se stihova
ona nije više sećala) i sa osmehom joj pričao o romantičnim
večerima kada su se zabavljali; pričao je Voliju priče o tome
kakav je bio kao beba; zabavljao je Homera vedro opisujući
sađenje nekih starijih voćnjaka, među njima i onog jedinog iz
koga se videlo more.
„Znaš, Homere, na tom mestu sam želeo da sagradim kuću“,
rekao je Senior. Bilo je vreme ručka. Voli i Homer su orezivali
grane: sekli su unutrašnje grane drveta ili nove, tek nikle grane
koje su se okrenule ka unutra – koje se nisu pružale ka suncu.
Voli je tu priču već čuo; smetala mu je; sipao je malo koka-kole
na mravinjak. Orezivanje izlaže svetlu što je više moguće grana;
pušta da svetlo prođe kroz krošnju.
„Ne možeš da pustiš da jabuka raste na sve strane“, objasnio
je Voli Homeru.
„Isto kao ni dečake!“, viknuo je Senior i nasmejao se.
„Oliva je mislila da je tamo previše vetrovito za kuću“, rekao
je Senior Homeru. „Ženama vetar više smeta nego muškarci-
ma“, poverio mu je Homer. „To je činjenica. Elem...“, zastao je.
Mahnuo je ka moru, kao da je ono daleka publika čiju pažnju
namerava da privuče pokretom ruke. Okrenuo se ka jabukama
292 Džon Irving

oko njih... One su bile malčice prisnija publika, bile su pažljivije.

„Vetar...“, zaustio je, pa je ponovo stao, možda očekujući da vetar
nešto doprinese. „Kuća...“, zaustio je.
„Ovaj voćnjak se vidi sa sprata kuće. To si znao?“, upitao je
Homera.
„Tako je“, rekao je Homer. Volijeva soba bila je na spratu,
sa Volijevog prozora video se voćnjak sa koga se videlo more,
ali more se nije videlo sa Volijevog prozora – niti sa bilo kog
drugog prozora u kući.
„Čitavo mesto sam nazvao Okeanski vidik“, objasnio je Seni-
or, „zato što sam mislio da će kuća biti tamo. Tačno tamo“,
ponovio je. Pogledao je dole, u zapenušanu koka-kolu koju je
Voli sporo sipao na mravinjak.
„Za ubijanje miševa se koristi otrovni ovas i otrovni kuku-
ruz“, rekao je Senior. „Smrdi.“ Voli ga je pogledao; Homer je
klimnuo glavom. „Za poljske miševe ga razbacaš, ali ako hoćeš
da ubiješ voluharice, moraš da nađeš rupe i da ga staviš u tune-
le“, rekao je.
„Znamo, tata“, rekao je Voli tiho.
„Poljski miševi su isti kao livadski miševi“, objasnio je Senior
Homeru, koji je to već ranije čuo.
„Tako je“, rekao je Homer.
„Livadski miševi grizu koru, a voluharice jedu korenje“,
deklamovao je Senior, iz dalekog pamćenja.
Voli je prestao da sipa koka-kolu u mravinjak. On i Homer
nisu znali zašto im se Senior pridružio na pauzi za ručak; čitavog
jutra su orezivali u okeanskom voćnjaku i Senior se malopre
pojavio. Vozio je stari džip koji nije imao registarske tablice; bio
je isključivo namenjen za vožnju po voćnjacima.
„Tata?“, upitao ga je Voli. „Šta ti radiš ovde?“
Senior se prazno zagledao u sina. Pogledao je Homera;
nadao se da će mu Homer dati odgovor. Osmotrio je svoju
publiku – jabukova stabla, daleki okean.
 Tuđa pravila 293

„Želeo sam da sagradim kuću tamo, tačno tamo“, rekao je

Voliju. „Ali ona tvoja majka kurvetina što sve mora da bude
po njenom nije mi dozvolila – nije mi dala, pizda!“, viknuo je.
„Školjkaška pizda, kopačka pička!“, viknuo je. Ustao je, izgledao
je dezorijentisano; Voli je ustao sa njim.
„Hajde, tata“, rekao je. „Odvešću te kući.“
Uzeli su Volijev kamionet. Homer ih je pratio u starom
džipu; u njemu je naučio da vozi pošto ga je Voli ubedio da ne
može da ga pokvari.
Alkohol, pomislio je Homer Vels; stvarno može da uništi
čoveka.
Senior je pokazivao i druge simptome24. Bilo mu je pede-
set pet godina; izgledao je kao da mu je sedamdeset. Imao je
periode paranoje, grandioznosti, konfabulacija. Neke njegove
neprijatne osobine – koje je imao oduvek – postale su nagla-
šene; u njegovom slučaju, na primer, kopanje nosa. Mogao je
da istražuje nozdrvu čitav sat; slince je brisao o pantalone ili o
nameštaj. Olivin vulgarni brat Baki Bin tvrdio je da je trebalo
da Senior bude kopač bunara. „Kako samo kopa po surli“, rekao
je Baki. „Dobro bi mi pomogao na poslu.“
Ispostavilo se da spasilac iz Hejvenskog kluba, čije su grudi
primile punu silinu pite sa nanom, nije u potpunosti zadovoljan.
Imao je primedbe što Kendi drži Homeru časove plivanja u
plitkom kraju bazena u kasno popodne. U bazenu je tada gužva,
žalio se; časovi plivanja se obično zakazuju za rano jutro – a on –
spasilac – redovno ih drži, i naplaćuje. Smatrao je da u tome ne
sme da popusti. Homer čitavog dana radi u Okeanskom vidiku,
tvrdila je Kendi. Kasno po podne, kada je Voli igrao tenis posle
posla, bilo je idealno da Kendi obučava Homera.
„Idealno za vas“, prepirao se spasilac sa Kendi; bio je zatre-
skan u nju, to je bilo očigledno. Jedno je bilo biti ljubomoran na
Volija Vortingtona – svi su bili ljubomorni na njega – ali sasvim
nešto drugo trpeti pažnju koju Kendi Kendal posvećuje nekom
294 Džon Irving

zlosrećniku iz Sent Klaudsa. U Hejvenskom klubu – nikada u

Kendinom prisustvu, niti u prisustvu bilo kog Vortingtona – o
Homeru nisu govorili kao o nahočetu ili kao o siročetu, već
kao o „zlosrećniku iz Sent Klaudsa“ – ponekad i o „zlosrećniku
Vortingtonovih“.
Homer je rekao da mu ne bi smetalo da vežba u privatnom
bazenu Vortingtonovih u Okeanskom vidiku, ali je bilo lepo
da on i Kendi budu u Hejvenskom klubu kada Voli završi sa
igranjem tenisa; onda su mogli da odu zajedno, na plažu, na
dok Reja Kendala, bilo gde. Takođe, u bazenu Vortingtonovih
morali bi da imaju posla sa Seniorom; Oliva je pokušavala da
što češće zadrži Seniora kod kuće, da ne ide u Hejvenski klub.
Otkrila je da ga najbolje smiruje tako što mu dodaje čaše džin-
-tonika i drži ga u bazenu – da pluta na gumenom dušeku. Ali
pravi razlog zašto nije dobro (smatrali su svi) da Homer nauči
da pliva u negrejanom bazenu Vortingtonovih bio je to što
hladna voda može da naškodi njegovom srcu.
Oliva je rešila da ona preuzme od Kendi davanje časova
Homeru; znala je da se spasilac u Hejvenskom klubu neće usu-
diti da se njoj žali; ona, Kendi i Voli su se složili da bi negrejana
voda možda bila previše opasna za Homera.
„Ne želim da vam pravim probleme“, rekao je Homer, zbu-
njen i bez sumnje razočaran što su ruke ispod njegovog stomaka
dok se praćakao tamo-amo bile Olivine a ne Kendine. „Meni
nije prehladno u vašem bazenu“, rekao je Homer.
„Teže je naučiti kada je hladno“, rekla je Kendi.
„Da, tako je“, rekla je Oliva.
„Pa, ja želim da plivam u okeanu, čim naučim kako“, rekao
im je Homer. „U okeanu je mnogo hladnije nego u vašem
bazenu.“
Šta sada?, brinula je Oliva. Pisala je doktoru Larču o „proble-
mu sa srcem“, zbog čega je Larč osetio grižu savesti a i pomalo
kao da je uhvaćen u zamku. Zapravo, pisao je on njoj, hladna
 Tuđa pravila 295

voda ne izaziva šok koji njega brine; Homer pre svega mora da
izbegava šokove povezane sa nesrećnim slučajevima – „kao što
je, na primer, davljenje“.
Kakve laži!, pomislio je Larč, ali je svejedno poslao pismo
gospođi Vortington, i Oliva je otkrila da je Homer veoma brzo
naučio da pliva. „Sigurno je bio na pragu da nauči kada sam ja
preuzela da ga učim“, rekla je ona Kendi; ali zapravo, Homer je
brže učio od Olive zato što sami časovi nisu bili toliko prijatni.
Sa Kendi možda nikada ne bi naučio da pliva; ili bi se to bar
odužilo, časovi bi potrajali ostatak leta.
Homer Vels je poželeo da leto traje ostatak njegovog života,
ako je moguće. Bio je srećan zbog mnogo toga u svom životu
u Okeanskom vidiku.
Nije se stideo što mu se sviđaju tepisi Vortingtovih koji se
pružaju od zida do zida; tamo odakle je dolazio zidovi su bili
goli i drveni i bilo je mnogo slojeva linoleuma, ispod koga se
osećalo mrdanje strugotine. Nije se moglo reći da su zidovi
Vortingtonovih ukrašeni umetničkim delima, ali Homer ranije
nije video slike na zidovima (sem portreta žene sa ponijem);
čak se i izuzetno sladunjava slika u ulju mačke u leji cveća (u
Volijevoj spavaćoj sobi) Homeru dopadala – a sviđale su mu se
i cvetne tapete iza slike. Šta je on znao o tapetama ili umetnosti?
Mislio je da su sve tapete divne.
Činilo mu se da nikada neće prestati da voli Volijevu sobu.
Šta je on znao o studentskim zastavicama i pozlaćenim fud-
balskim loptama sa ugraviranim rezultatom važne utakmice?
I teniskim trofejima, starim godišnjacima i odsečcima karata
zavučenim u ram ogledala (sa prve bioskopske predstave na
koju je Voli vodio Kendi)? Šta je on znao o bioskopima? Voli
i Kendi su ga odveli u jedan od prvih auto-bioskopa u Mejnu.
Kako je on to uopšte mogao da zamisli? I šta je on znao o ljudi-
ma koji se svaki dan okupljaju i rade zajedno, pošto su izgleda
sami tako odlučili? Njegove kolege u Okeanskom vidiku bile su
296 Džon Irving

za Homera Velsa izvor čuđenja; isprva ih je sve voleo. Najviše je

voleo Zloću Hajda, zato što je Zloća bio toliko srdačan i toliko je
voleo da objašnjava kako se šta radi, čak i stvari koje je Homer –
ili bilo ko drugi – mogao da shvati i bez objašnjavanja. Homer je
posebno voleo da sluša Zloću kako objašnjava nešto očigledno.
Voleo je i ženu Zloće Hajda, Florens – i druge žene koje
su provele leto spremajući prodavnicu i baraku za ceđenje za
berbu. Voleo je Veliku Dot Taft, mada ga je mrdanje njenih
ruku podsećalo na Meloni (o kojoj nikada nije mislio, čak ni
kada je čuo da je otišla iz Sent Klaudsa). Voleo je mlađu sestru
Velike Dot Taft, Debru Petigru, koja je bila njegova vršnjakinja,
i lepuškasta, mada je u njenoj punoći bilo nekakve odlučnosti
koja je nagoveštavala da će jednog dana postati ogromna kao
Velika Dot.
Everet Taft, muž Velike Dot, naučio je Homera kako se kosi.
Između stabala se trava kosi dvaput svakog leta; onda se sa tih
prolaza sakuplja seno. Onda se ono slaže na stogove i proda-
je farmi goveda u Kenet Kornersu. Višak sena se koristi kao
đubrivo oko mlađih stabala. U Okeanskom vidiku se sve koristi.
Homer je voleo Ajrin Titkomba, pčelara i muža Ajrin sa
čudesnom opekotinom: Ajra je objasnio Homeru sve u vezi
sa pčelama. „One vole kada je bar dvadeset pet stepeni, kad
nema vetra, kad nema grada, kad nema mraza“, rekao je Ajra.
„Pčela živi oko trideset dana i uradi više posla nego što neki
ljudi urade za čitav život – da ne kažem sad na koga mislim.
Med ti je“, rekao je Ajra Titkom, „gorivo za pčele.“
Homer je saznao da pčele više vole maslačak nego jabukov
cvet, zbog čega se maslačak kosi taman pre nego što se pčele
iznesu u voćnjak. Naučio je zašto u voćnjaku ne sme da bude
samo jedna vrsta drveta, zbog unakrsnog oprašivanja – pčele
moraju da nose polen sa jedne vrste drveta na drugu. Naučio
je da mora da padne noć pre nego što se košnice iznesu u voć-
njak; noću pčele spavaju pa mogu da se zatvore vratanca u dnu
 Tuđa pravila 297

kutije u kojoj se nalazi košnica; kada nosiš košnice, pčele se

probude, ali ne mogu da izađu. Košnice su bile lake kada su ih
u prikolici kamioneta razvozili po voćnjacima, ali su bile teške
od meda kada su morali da ih dižu i tovare nazad na prikolicu
nedelju dana kasnije. Ponekad bi košnica bila preteška da je
jedan čovek sam digne. Ako bi neko gurnuo košnicu, pčele bi
unutra zabrujale; njihovo kretanje se osećalo kroz drvo. Ako
bi med procurio između daščica, usamljena pčela bi mogla
da prođe u medu koji curi i to je bio jedini način na koji su
mogle da te ubodu.
Jednom kada je Homer držao košnicu uz grudi i pažljivo je
odneo do prikolice, osetio je vibracije preko daščica u kojima
je bila košnica; daske su čak i na svežem noćnom vazduhu
bile tople; aktivnost pčelinjeg roja stvarala je toplotu – poput
infekcije, pomislio je Homer iznenada. Prisetio se zategnu-
tog trbuha žene koju je spasao od konvulzija. Pomislio je na
aktivnost u materici koja stvara i toplotu i čvrstinu abdomena.
Na koliko je abdomena Homer Vels spustio ruku pre nego što
je navršio dvadesetu godinu? Više mi se sviđa gajenje jabuka,
pomislio je.
U Sent Klaudsu je rast bio neželjen čak i posle porođaja – a
proces rađanja se često prekidao. Sada se bavio poslom kome
je rast cilj. U životu u Okeanskom vidiku sviđalo mu se što je
sve bilo korisno i što je sve bilo željeno.
Mislio je čak da mu se sviđa i Vernon Linč, mada su mu
rekli da je Vernon tukao ženu a Grejs Linč je umela da gleda
Homera na način koji ga je uzbunjivao. Po njenom pogledu
nije mogao da odredi je li to potreba ili sumnja ili prosto
radoznalost – Grejsin pogled bi čovek osećao i pošto bi pre-
stao da je gleda.
Vernon Linč je pokazao Homeru kako se prska. Imalo je
smisla što je Vernon Linč bio zadužen za pesticide, za istreb-
ljivanje.
298 Džon Irving

„Čim nikne lišće, eto i problema“, rekao mu je Vernon.

„To je u aprilu. U aprilu počneš da prskaš i ne prestaješ sve
do kraja avgusta, kada si spreman za početak berbe. Prskaš
svake nedelje ili svakih deset dana. Prskaš protiv krasta i prskaš
protiv insekata. Ovde imamo dve prskalice, jedna je Hardijeva
a jedna je Binova i obe drže po dve hiljade litara. Respirator
nosiš zato što nećeš da udišeš ta sranja a od respiratora nema
nikakve vajde ako ga čvrsto ne namestiš.“ Pošto je to rekao,
Vernon Linč je podesio respirator na Homerovom licu; Homer
je osetio kako mu u slepoočnicama damara. „Ako platno u
maski ne ispiraš stalno, možeš da se zadaviš“, rekao je Vernon.
Stavio je ruku Homeru preko nosa i usta; Homer je osetio
kako nema vazduha. „A pokrivaj i kosu ako nećeš da ti opa-
dne.“ Vernonova ruka ostala je stegnuta preko Homerovih
usta i nosa. „I ne skidaj naočare ako nećeš da oslepiš“, dodao
je. Homer je pomislio da počne da se otima, rešio je da čuva
snagu, pomislio je da padne u nesvest, upitao se je li to istina
ili samo fraza, da pluća eksplodiraju. „Ako imaš ono što zovu
otvorena rana, kao posekotina, i sranje ti uđe tu, mogao bi da
postaneš sterilan“, rekao je Vernon Linč. „To znači da nema više
bezobraznog dizanja.“ Homer je kucnuo Vernona po ramenu
i mahnuo mu, kao da signalizira nešto previše komplikovano
da se saopšti na običan način. Ne mogu da dišem! Ehej! Ne
mogu da dišem! Ehej, čujete li me!
Kada su Homeru zaklecala kolena, Vernon mu je strgao
masku sa lica – traka mu je izgrebala uši i raščupala kosu.
„Jasno?“, upitao je Vernon.
„Tako je!“, viknuo je Homer a pluća su mu vrištala.
Dopadao mu se čak i Herb Fauler. U Herbovom društvu je
proveo manje od dva minuta kada je kondom poleteo u nje-
govom pravcu i udario ga u čelo. Zloća Hajd je rekao samo:
„Zdravo, Herbe, ovo je Homer Vels – on je Volijev drugar iz
Sent Klaudsa.“ A Herb je ispalio kondom na Homera.
 Tuđa pravila 299

„Ne bi bilo toliko siročića da više ljudi stavlja ovo gde treba“,
rekao je Herb.
Homer Vels nikada nije video kondom u komercijalnoj
ambalaži. Kondomi koje je doktor Larč držao u bolnici i delio
ženama šakom i kapom bili su upakovani u nešto jednostavno
i providno, kao voštani papir; nisu ih krasila imena robnih
marki. Doktor Larč se večito žalio da ne zna kuda nestaju toliki
kondomi, ali je Homer znao da se Meloni nekoliko puta sama
poslužila. Meloni je, naravno, uputila Homera u profilaktiku.
Luiz Tobi, devojka Herba Faulera, bez sumnje je bila profe-
sionalka u rukovanju Herbovim kondomima. Kada se Homer
samozadovoljavao, zamišljao je Šiz Luiz – zamišljao je njenu
spretnost sa kondomom, njene brze i vešte prste, kako je držala
četku i stezala zube, gusto mazala bojom police u prodavnici,
duvala pramen kose sa čela dahom gorkim od cigareta.
Homer sebi nije dozvoljavao da masturbira kada misli o
Kendi. Ležao je i nije se dodirivao u Volijevoj sobi, dok je Voli
duboko disao i mirno spavao pored njega. Kada god je Homer
zamišljao da Kendi spava pored njega, nikada se nisu intimno
dodirivali – samo su se čvrsto grlili, u čednoj bliskosti. („Ništa
genitalno“, kao što je Meloni imala običaj da kaže.)
Kendi je pušila, ali su njeni pokreti bili toliko teatralni da je
često ispuštala cigaretu u krilo, skakala i žustro otresala iskre,
večito se smejući.
„O, kako sam nespretna“, viknula bi. Ako je tako, mislio je
Homer Vels, to je samo kada pušiš.
Luiz Tobi je cigaretu proždirala; usisala bi oblak dima a
izbacila tako mali njegov deo da se Homer pitao kuda ostalo
ide. Starije žene iz prodavnice su neprekidno pušile (sve sem
Grejs Linč, koja je bila rešena da ne razdvaja usne – iz bilo kog
razloga), ali su Florens, Ajrin i Velika Dot Taft toliko dugo pušile
da su cigarete delovale kao deo njih. Samo je Debra Petigru,
Dotina mlađa sestra, pušila neredovno i nespretno kao Kendi.
300 Džon Irving

Šiz Luiz je pušila sa brzom, samopouzdanom žestinom za koju

je Homer zamišljao da je posledica grubog i brzog korišćenja
kondoma Herba Faulera.
U čitavom Harts Roku i Harts Hejvenu – od slankastog
žubora života lovca na jastoge do hlorisane bezbednosti bazena
u Hejvenskom klubu; od užurbanog pripremanja prodavnice do
rada na poljima – nije bilo ničega što bi makar jednom, snažno,
podsetilo Homera na Sent Klauds, nije bilo ničega sve do prvog
kišnog dana, kada su ga poslali, zajedno sa malom ekipom za
šmirglanje i bojenje, u baraku za ceđenje.
Ništa ga u vezi sa tom zgradom spolja nije pripremilo. Često
je prolazio pored nje u raznim poljoprivrednim vozilima – bila
je to dugačka, uzana, prizemna zgrada ravnog krova u obliku
ruke savijene pod pravim uglom; u laktu zgrade, gde su bila dvo-
krilna vrata, nalazili su se mlin i presa (drobilica, pumpa, motor
pumpe, motor drobilice i rezervoar od četiri hiljade litara).
Jedno krilo zgrade bilo je puno hladnjača; tu se hladio sok.
U drugom krilu nalazila se mala kuhinja, iza koje su se pružala
dva dugačka niza gvozdenih bolničkih kreveta, svaki sa ćebetom
i jastukom. Na svakom krevetu bio je uredno zamotan dušek.
Ponekad je oko jednog ili više kreveta na žicama bilo razapeto
ćebe i pružalo kakvu-takvu privatnost koju je Homer povezivao
sa bolničkim odeljenjem. Nebojene police od šperploče između
kreveta obrazovale su primitivne ali stabilne plakare i sadržavale
one izvijene, dugovrate lampe za čitanje gde god bi u blizini
bilo utičnice za struju. Nameštaj je bio otrcan ali uredan, kao
da je spasen ili izbačen iz bolnica i kancelarija gde se koristio
stalno ali ne i preterano.
To krilo barake bilo je funkcionalno i sređeno kao kasarna,
ali se primećivalo previše ličnih detalja da bi pripadalo nekoj
instituciji. Bilo je, na primer, zavesa i Homeru je bilo jasno da
bi odgovarale, da nisu izbledele, i na prozorima trpezarije Vor-
tingtonovih – odakle su i poticale. Homer je takođe prepoznao
 Tuđa pravila 301

posebno naglašen spokoj na nekoliko slika cvetnih predela i

životinjskih portreta koji su visili na zidovima od iverice – na
tako čudnim mestima (ponekad previsoko; ponekad preni-
sko) da je Homer bio siguran kako su okačene da sakriju rupe.
Možda rupe od čizama, možda rupe od pesnica, možda rupe od
čitavih glava; Homeru Velsu se činilo da iz prostorije zrače bes
i napetost spavaonice koje je pamtio iz gotovo dvadeset godina
provedenih u odeljenju za dečake u Sent Klaudsu.
„Šta je ovo?“, upitao je Zloću Hajda, dok je kiša pljuštala po
limenom krovu iznad njih.
„Baraka za ceđenje“, odgovorio je Zloća.
„Ali ko ovde spava – ko ovde boravi? Da li ovde ljudi žive?“,
upitao je Homer. Bilo je izuzetno čisto, a ipak se osećala tako
snažna atmosfera korišćenja da se Homer prisetio starih sobi-
čaka u Sent Klaudsu, gde su drvoseče i radnici u snovima trošili
svoje umorne živote.
„To je smeštaj za berače“, rekao je Mini Hajd. „Kad je berba,
tu žive berači – sezonci.“
„To je za obojene“, rekla je Velika Dot Taft, spustivši četke
i kofe. „Svake godine im to lepo sredimo. Sve operemo i sve
opet obojimo.“
„Ja moram da namažem presu“, rekao je Zloća Hajd, da se
izvuče iz posla koji je smatrao za ženski – mada su ga Homer
i Voli redovno obavljali skoro svakog kišnog dana tokom leta.
„Crnci?“, upitao je Homer Vels. „Berači su crnci?“
„Crni kao ugalj, neki od njih“, rekla je Florens Hajd. „Nisu loši.“
„Dobri su!“, doviknuo je Zloća Hajd.
„Neki su bolji od drugih“, rekla je Velika Dot Taft.
„Kao i drugi ljudi koje poznajem“, rekla je Ajrin Titkomb
kikoćući se i krijući ožiljak.
„Dobri su zato što je gospođa Vortington dobra prema
njima!“, doviknuo je Zloća Hajd iz isprskane okoline prese
za sok.
302 Džon Irving

Zgrada je mirisala na sirće – stari uskisli sok. Bio je to snažan

miris, ali u njemu nije bilo ničeg zagušljivog ili nečistog.
Debra Petigru se osmehnula Homeru iznad kofe koju su
delili; on joj je oprezno uzvratio osmehom dok se pitao gde
Voli radi tog kišnog dana i zamišljao Reja Kendala na poslu.
Rej je ili na uzburkanom moru u svom blistavom brodiću ili
popravlja Internešenelovu žetelicu u zgradi koju su zvali Dvojka.
Grejs Linč je ribala linoleum na pultovima u kuhinji; Homer
se čudio što je ranije nije primetio, što nije čak ni znao da je
ona deo njihove ekipe. Luiz Tobi je povukla dim tako da je
cigareta sasvim dogorela pa je bacila opušak van sobe za berače
i primetila da je valjak za ceđenje njenog portviša „iščašen“.
„Nešto se zaglavilo, ne znam“, rekla je Šiz Luiz ljutito.
„Luizi se iščašio valjak“, rekla je Velika Dot Taft podrugljivo.
„Sirota Luiz – zaglavio ti se portviš, je li?“, rekla je Florens
Hajd i nasmejala se, zbog čega se Velika Dot Taft grohotom
nasmejala.
„O, umuknite više!“, rekla je Luiz. Šutnula je portviš.
„Šta se to tamo zbiva?“, doviknuo je Zloća Hajd.
„Luiz preterano troši valjak!“, rekla je Velika Dot Taft. Homer
je pogledao Luiz, koja je bila ljuta; onda je pogledao Debru
Petigru, koja je pocrvenela.
„Da ga možda malo odmoriš, Luiz“, posavetovala je Ajrin
Titkomb.
„Luiz, sigurno si ga prejako nabila, dušo“, rekla je Florens
Hajd.
„Budite fine, šta je sad to!“, viknuo je Zloća Hajd.
„Previše koristiš jedan te isti“, rekla je Velika Dot Taft. Čak
je i Luiz to bilo smešno. Kada je pogledala Homera Velsa, on
je skrenuo pogled; Debra Petigru ga je posmatrala, tako da je
skrenuo pogled i od nje.
Kada je naišao Herb Fauler, na pauzi za ručak, ušao je u bara-
ku i rekao: „Fuj! Crnčuge se osećaju čitavu godinu pošto odu.“
 Tuđa pravila 303

„Mislim da je to samo sirće“, rekao je Zloća Hajd.

„Nije valjda da ne možeš da nanjušiš crnčuge?“, upita Herb
Fauler. „A ti, je l’ možeš?“, upitao je Herb Luiz. Ona je slegnula
ramenima. „A ti?“, upitao je Herb Homera. „Ti ne možeš da
ih nanjušiš?“
„Ja osećam miris sirćeta, starih jabuka, starog soka“, rekao
je Homer.
Video je kondom kako leti ka njemu na vreme da ga uhvati.
„Znaš šta crnje rade s njima?“, upitao ga je Herb. Bacio
je drugi kondom Luiz Tobi, koja ga je uhvatila bez ikakvog
napora – ona je redovno očekivala da prezervativi lete u nje-
nom pravcu. „Luiz, pokaži mu šta crnja radi s njim“, rekao je
Herb. Drugim ženama je bilo dosadno; gledale su to čitavog
života; Debra Petigru je nervozno osmotrila Homera Velsa i
skrenula pogled od Luiz; Luiz je istovremeno bilo dosadno i
bila je nervozna. Izvadila je gumicu iz omotača i gurnula prst
unutra – njen nokat je istegnuo gumu, fina ivica njenog nokta
zategla je kraj nalik na bradavicu.
„Jedne godine sam rekao crnjama da mogu da ga gurnu u
ovo ako ne žele boleštine i nove bebe“, rekao je Herb. Ugrabio
je Luizin prst u gumenoj futroli i digao ga da ga svi vide. „A
dogodine su mi sve crnje rekle da gumice ne rade. Rekli su da
su gurnuli prst unutra, kao što sam im ja pokazao, i da su ipak
nastavili da se razbolevaju i prave decu!“
Niko se nije nasmejao; niko mu nije poverovao; to je svima
sem Homeru Velsu bio stari vic; a ideja da ljudi svaki čas prave
decu njemu nije bila posebno zabavna.
Kada je Herb Fauler ponudio da ih sve odveze u kafanu na
Drinkvoter roudu da ručaju nešto toplo, Homer je rekao da mu
se ne ide; gospođa Vortington je njemu i Voliju svakog jutra
spremala ručak i Homer je osećao obavezu da ga pojede – uvek
mu se dopadao. Takođe je znao da ne bi trebalo da radnici
odlaze iz voćnjaka na pauzi za ručak, a posebno ne u vozilima
304 Džon Irving

Okeanskog vidika, a Herb Fauler je vozio zeleni kamionet koji je

Oliva najčešće koristila. To nije bilo strogo pravilo, ali je Homer
znao da Herb to ne bi predložio da je Voli radio u baraci.
Homer je pojeo svoj ručak, prikladno, u kuhinji barake; kada
je pogledao u dugačku prostoriju sa dva niza uzanih kreveta,
pomislio je koliko urolani dušeci i ćebad liče na ljude koji tu
spavaju – samo što su oblici na gvozdenim krevetima bili previše
mirni da bi bili spavači. Kao tela koja čekaju na identifikaciju,
pomislio je Homer Vels.
Iako je padala kiša, izašao je da pogleda kolekciju mrtvih
automobila i propalih delova za traktore i prikolice koji su se
pružali na zemljanom putu ispred barake za ceđenje. Pozadi je
bila izrovana zemlja, bezbojni korov gde se kaša, ili komina,
bacala posle ceđenja. Jedan odgajivač svinja je dolazio po nju
čak iz Valdobora, rekao je Homeru Zloća Hajd; komina je bila
odlična za svinje.
Neka propala vozila imala su tablice iz Južne Karoline.
Homer Vels nikada nije pogledao mapu Sjedinjenih Država;
video je globus, ali je globus bio jednostavan – savezne države
nisu bile obeležene. Znao je da je Južna Karolina daleko na jugu;
crnci su dolazili odande u kamionima, rekao je Zloća Hajd, ili
su vozili svoja kola, ali su neka njihova kola bila toliko stara i
razlupana da bi ovde crkla; Zloća nije bio siguran kako se svi
ti crnci vraćaju u Južnu Karolinu.
„Mislim da beru grejpfrut dole na Floridi“, rekao je Mini,
„a breskve kad je sezona breskvi negde drugde, i jabuke ovde.
Putuju svugde gde ima da se bere.“
Homer je gledao galeba koji ga je posmatrao sa krova barake
za ceđenje; galeb se tako skupio da se Homer prisetio da pada
kiša pa se vratio unutra.
Odmotao je jedan dušek i pružio se na njega, stavivši i jastuk
i ćebe ispod glave. Nešto ga je mamilo da omiriše ćebe i jastuk,
ali nije osetio ništa više sem tragova sirćeta i mirisa koji je
 Tuđa pravila 305

prepoznao isključivo kao miris starosti. Dodir ćebeta i jastuka

delovao mu je ljudskije od njihovog mirisa, ali što je dublje
gurao lice u njih, to je miris postajao ljudskiji. Pomislio je o
napetosti na licu Luiz Tobi, o tome kako je njen prst rastegnuo
gumicu, i kako joj je nokat izgledao kao da će je poderati. Pri-
setio se dušeka u hotelu za drvoseče u Sent Klaudsu, gde ga je
Meloni upoznala sa ovim što je sada osećao. Izvukao se iz radnih
farmerki i hitro masturbirao, dok su opruge starog gvozdenog
kreveta prodorno škripale. Nešto mu se izbistrilo pred očima
pošto je završio. Kada se pridigao u krevetu, primetio je drugo
telo koje je uzelo slobodu da se odmori u baraci. Bez obzira na
to što se tako čvrsto sklupčala – kao galeb na kiši ili fetus ili
žena koju muče grčevi – Homer je lako prepoznao Grejs Linč.
Čak i ako ga nije gledala, čak i ako nije bila okrenuta prema
njemu, sigurno je prepoznala ritam starih krevetskih opruga
– ili čak, pomislio je Homer, jasan miris semena koje je držao
u šaci. Tiho je izašao i pružio ruku na kišu. Galeb, i dalje sku-
pljen pod krovom, iznenada se zainteresovao za njega – sa tim
mestom je povezivao često uspešno nalaženje hrane. Kada se
Homer vratio u baraku, video je da je Grejs Linč namestila svoj
dušek kako je bio pre i da stoji pored prozora sa licem pritisnu-
tim na zavese. Čovek je morao da dvaput pogleda da bi video
Grejs Linč; ne bi je primetio da nije već znao da je u prostoriji.
„Bila sam tamo“, rekla je Grejs Linč tiho, ne gledajući Home-
ra. „Tamo odakle ti dolaziš“, objasnila je. „Bila sam tamo – ne
znam kako si uspeo da noću oči sklopiš.“
Njena mršavost je bila posebno istaknuta, čak nekako oštra,
na onom mrtvom sivom svetlu koje je kišni dan pružao kroz
taj prozor; ogrnula se izbledelom zavesom oko uzanih ramena
kao šalom. Nije htela da pogleda Homera Velsa i ništa u njenom
krhkom, drhtavom držanju nije se moglo tumačiti kao poziv,
a ipak je Homer osećao da ga nešto privlači ka njoj – onako
kako osećamo poriv, posebno u tmurne dane, da nađemo nešto
306 Džon Irving

poznato. U Sent Klaudsu se čovek navikne na žrtve, a držanje

žrtve je iz Grejs Linč sijalo jače od sunca. Homer je osetio da
se iz nje širi tako kontradiktoran sjaj da ga je obuzeo neodoljiv
poriv da ode i uhvati je za mlitave, vlažne šake.
„Čudno“, prošaputala je, i dalje ga ne gledajući. „Tamo je bilo
tako grozno, a ipak sam se osećala istinski sigurno.“ Spustila
je glavu na njegove grudi i gurnula svoje oštro koleno između
njegovih nogu, pribijajući koščati kuk uz njega. „Ne kao ovde“,
prošaputala je. „Ovde je opasno.“ Zavukla je tanku, koščatu
ruku u njegove pantalone, hitro i nervozno, kao gušter.
Spasao ga je bučni dolazak zelenog kamioneta sa beguncima
za ručak. Poput prestrašene mačke, Grejs je žustro odskočila
od njega. Kada su svi ušli, ona je već ribala prljavštinu između
dva parčeta linoleuma na kuhinjskom pultu – žičanom četkom
koju Homer nije primetio da ima u džepu. Kao i toliko toga kod
Grejs Linč, bila je prikrivena. Međutim, napetost u pogledu koji
mu je uputila na kraju radnog vremena – kada se vozio nazad
u prodavnicu u veselom krilu Velike Dot Taft – bio je dovoljan
da kaže Homeru Velsu da to nešto „opasno“ nije napustilo Grejs
Linč i da on može putovati daleko, ali nikada dovoljno daleko
da ga žrtve iz Sent Klaudsa zauvek napuste.

Te noći pošto ga je Grejs Linč napala, Homer je prvi put izašao

sa Debrom Petigru; tada je takođe prvi put išao u auto-bioskop
sa Kendi i Volijem. Svi su otišli zajedno u Seniorovom kadi-
laku. Homer i Debra Petigru su sedeli na išaranom zadnjem
sedištu gde je pre samo par meseci siroti Karli Dej izgubio
vlast nad sobom; Homer nije bio svestan da je svrha auto-
-bioskopa, u suštini, da se izgubi vlast nad sobom na zadnjem
sedištu auta.
„Homer nikada ranije nije bio u auto-bioskopu“, rekao je
Voli Debri Petigru kada su je pokupili. Petigruovi su bili velika
 Tuđa pravila 307

porodica, koja je držala pse – mnogo pasa, uglavnom vezane

lancima; neki su bili vezani za branike nekoliko nepokretnih
i izgleda potpuno propalih automobila, koji su toliko trajno
zaposeli travnjak da je trava porasla između osovina točkova i
ležajeva. Dok je Homer oprezno stupao ka Debrinim vratima
između pasa koji su škljocali zubima, psi su se bacali na nepo-
kretna kola.
Petigruovi su bili velika porodica i po brojnosti i po stasu;
Debrina simpatična bucmastost bila je tek blago podsećanje na
njihov porodični potencijal za rast u širinu. Debrina majka je
na vratima masivno pozdravila Homera – njeni čudovišni geni
bili su odgovorni za Debrinu sestru Veliku Dot Taft.
„De-BRA!“, kriknula je Debrina majka. „Došô ti je DEČKO!
Zdravo, slatkišu“, rekla je Homeru. „Čula sam da si fin i da si
lepo vaspitan – izvini zbog ovog haosa.“ Debra je pored nje
crvenela i pokušavala da izgura Homera napolje jednako snažno
kao što je njena majka želela da ga ugura unutra. Nakratko je
primetio nekoliko ogromnih osoba – neke sa izuzetno nadu-
venim licima, kao da su pola života proživeli pod vodom ili
da su preživeli neverovatne batine; svi sa širokim, srdačnim
osmesima, koji su bili u suprotnosti sa neizrecivom pomamom
pasa koji su onako mahnito lajali iza Homerovih leđa.
„Mama, moramo da idemo“, kukala je Debra, gurajući
Homera kroz vrata. „Ne smemo da zakasnimo.“
„Na šta da zakasnite?“, zakreštao je neko iz kuće, na šta se
ona čitava zatresla od grohotnog smeha; usledio je kašalj, pa
naporno uzdisanje pre nego što su se psi tako snažno oglasili
da je Homer pomislio kako će njihova buka biti dovoljna da
spreči njega i Debru da uopšte stignu do kadilaka.
„KUŠ!“, viknula je Debra na pse. Svi su zaćutali, ali samo
na tren.
Kada je Voli rekao: „Homer nikad ranije nije bio u auto-
-bioskopu“, morao je da viče da bi nadglasao pse.
308 Džon Irving

„Nikada ranije nisam bio u bioskopu“, priznao je Homer.

„Pobogu“, rekla je Debra Petigru. Lepo se osmehivala; bila je
mnogo urednija i čistija nego što je izgledala u odeći za prodav-
nicu, mada se Debra i za rad odevala nekako otmeno i uredno.
Njena bucmastost je bila pod kontrolom, i dok su se vozili u
Kejp Kenet, njena uobičajena dobra narav izbila je tako toplo da
je čak i njena stidljivost nestala – ona je bila zabavna devojka,
kao što to kažu u Mejnu. Izgledala je pristojno, bila je opuštena,
dobroćudna, marljiva i ne mnogo pametna. Njeni izgledi u
životu, u najboljem slučaju, bili su da se uda za nekoga prijatnog
i ne mnogo starijeg ili pametnijeg od sebe.
Leti su Petigruovi zaposedali jednu od novih kuća na pre-
naseljenoj, muljevitoj obali jezera Drinkvoter; gotovo smesta
bi postigli da ta nova kuća izgleda kao da u njoj neko odavno
živi – i da je na ivici uništenja. Na travnjaku kao da su preko
noći izrasli mrtvi automobili a psi posle selidbe iz zimske kuće
Petigruovih u Kenet kornersu ne bi nimalo zaboravili žestinu
kojom brane teritoriju. Kao i sve kućice oko jezera Drinkvoter, i
kućica Petigruovih imala je ime – kao da su same kuće siročići,
na svet došle nedovršene pa im je potrebna dodatna kreativnost.
Kuća Petigruovih zvala se „Svi mi!“.
„Mene ubija taj uskličnik“, rekao je Voli Homeru kada su
stali ispred placa sa automobilima i psima. „Kao da se ponose
prenaseljenošću.“ Međutim, Voli je bio veoma obziran nakon
što im se Debra pridružila u kolima.
Taj društveni običaj je prilično začudio Homera; ljudi, čak
i fini ljudi – jer Voli je zasigurno bio fin – govorili su mnogo
toga lošeg o nekome s kim bi posle bili savršeno prijatni. U Sent
Klaudsu su kritike bile jednostavnije – i bilo ih je teže, ako ne
i nemoguće, prikriti.
Auto-bioskop u Kejp Kenetu bio je gotovo jednaka novost
u Mejnu kao zagrejani bazen u Hejvenskom klubu, ali mnogo
manje praktičan. Auto-bioskopi nikada neće biti sjajna ideja za
 Tuđa pravila 309

Mejn; noćna magla duž obale izazivala je sablasnu atmosferu

horora u mnogim veselim filmovima. Kasnijih godina, ljudi koji
traže toalet i snek bar neće zateći na mestu svoje automobile
kada pođu nazad.
Drugi problem su bili komarci. Godine 194_, kada je Homer
Vels prvi put došao u auto-bioskop, zujanje komaraca u noćnom
vazduhu Kejp Keneta bilo je mnogo glasnije od filmskih zvu-
kova. Voli je bio relativno uspešan u sprečavanju komaraca
da se namnože u kolima zato što je sa sobom uvek nosio sprej
na pumpu koji je često koristio u kolima – i u vazduhu oko
kola. Konzerva pumpe bila je puna insekticida kojim su prskali
jabuke. Tako je vazduh u kolima i oko njih postajao otrovan
i gadan, ali uglavnom bez komaraca. Šištanje i smrad spreja
izazivali su česte pritužbe drugih posetilaca bioskopa u kolima
najbližim kadilaku – sve dok ih komarci ne bi toliko izujedali
da su prestali da se žale; neki su čak učtivo tražili da pozajme
spravu, da zatruju sopstvena kola.
U auto-bioskopu u Kejp Kenetu 194_ nije bilo snek bara,
i nije bilo toaleta. Muškarci i momci su na smenu mokrili na
smrdljivi betonski zid iza bioskopa; na zidu je dreždalo nekoli-
ko sitnih i nevaspitanih dečaka (meštana Kejp Keneta, previše
malih ili previše siromašnih za automobile), koji su zid koristili
da gledaju film iako ništa nisu mogli da čuju. Povremeno, kada
im film nije bio po volji, piškili su sa zida na nesrećne ljude koji
su piškili na njega.
Od devojaka i žena se nije očekivalo da piške u bioskopu pa
su se zato bolje ponašale od muškaraca i momaka – žene su, na
primer, manje pile, mada njihovo ponašanje u automobilima
nije moglo da se prati.
Homeru Velsu je čitavo to iskustvo bilo čudesno. Posebno je
pažljivo posmatrao šta ljudska bića rade zarad zadovoljstva – šta
(tu nije moglo biti greške) biraju da rade – zato što je poticao
iz mesta gde izbor nije toliko očigledan a primeri ljudi koji
310 Džon Irving

nešto rade iz zadovoljstva nisu toliko brojni. Zapanjilo ga je što

ljudi trpe auto-bioskope svojom voljom i zarad zadovoljstva;
ali verovao je da je sam kriv ako ne vidi šta je u tome zabavno.
A najmanje je bio spreman za sam film. Pošto bi ljudi zatru-
bili i ablendovali i iskazali nestrpljenje i na druge, neprijatnije
načine – Homer je sasvim jasno čuo nekoga kako povraća na
branik – nebo je ispunila divovska slika. Nečija usta!, pomislio
je Homer Vels. To je zapravo bila kamila, ali Homer Vels nikada
nije video ni kamilu ni sliku kamile. Pomislio je da je to užasno
deformisan konj – konj mutant! Kamera se dodatno zateturala
unazad. Na kamilinoj grotesknoj grbi nalazio se crnoput čovek
gotovo potpuno umotan u belu traku – u zavoje!, pomislio je
Homer Vels. Žestoki crni arapski nomad mahnuo je zastrašu-
jućim zakrivljenim mačem; pošto je pljoštimice udario kamilu,
poterao ju je u teturav galop preko toliko beskrajnih peščanih
dina da su životinja i njen jahač uskoro postali tek tačkice na
beskrajnom horizontu. Iznenada, muzika! Homer je poskočio.
Reči! Naslovi, imena glumaca koje je nevidljiva ruka ispisala
peskom.
„Šta je to?“, upitao je Homer Volija. Hteo je da kaže: životinja,
jahač, pustinja, špica – sve!
„Neki glupi beduin, mislim“, rekao je Voli.
Beduin?, pomislio je Homer Vels.
„Je li to neka vrsta konja?“, upitao je.
„Kakvog konja?“, upitala je Debra Petigru.
„Ta životinja“, rekao je Homer naslutivši da je pogrešio.
Kendi se okrenula na prednjem sedištu i pogledala Homera
sa naklonošću od koje se lomi srce. „To je kamila, Homere“,
rekla je.
„Nikada nisi video kamilu!“, uzviknuo je Voli.
„Pa gde je mogao da vidi kamilu?“, prasnula je Kendi na
njega.
„Pa čudno je“, rekao je Voli kao da se brani.
 Tuđa pravila 311

„Nikada nisam video ni crnca“, rekao je Homer. „To je bio

crnac, je li? – na kamili.“
„Crni beduin, valjda“, rekao je Voli.
„Čoveče“, rekla je Debra Petigru, koja je posmatrala Homera
pomalo sa strahom, kao da očekuje da on istovremeno postoji i
na nekoj drugoj planeti, u nekom drugom obliku života.
Onda je špica prošla. Crnac na kamili je nestao i više se neće
pojavljivati. Pustinja je takođe nestala; izgleda da je ispunila
svoju svrhu, šta god ona bila – ni ona se više neće pojaviti. To je
bio gusarski film. Veliki brodovi su se gađali topovima; dugokosi
crnomanjasti ljudi u vrećastim pantalonama radili su užasne
stvari ljudima koji su izgledali finije, i koji su bili bolje odeveni.
Niko od ljudi nije bio crn. Možda je jahač na kamili bio neka-
kvo znamenje, pomislio je Homer Vels. Njegovo poznavanje
pripovedačke veštine, stečeno putem Čarlsa Dikensa i Šarlote
Bronte, nije ga pripremilo za likove koji dolaze niotkuda i ne
idu nikuda – niti za priče koje nemaju smisla.
Gusari su ukrali kovčeg sa novčićima i plavokosu ženu sa
broda prijatnijeg izgleda pre nego što su potopili brod i otplo-
vili na svom ogavnom plovilu, na kome su se grubo veselili uz
pijančenje i pesmu. Činilo se da uživaju da se keze ženi i da je
izazivaju, ali ih je neka tajanstvena i potpuno nevidljiva sila
sprečavala da joj zaista i naude – čitav sat, tokom koga su nau-
dili gotovo svakom drugom i mnogim svojim ljudima. Žena je,
međutim, bila rezervisana za još izazivanja, a ipak se ogorčeno
bunila zbog sudbine koja ju je zadesila i Homeru se učinilo da
bi je trebalo sažaljevati.
Čovek koji je očigledno obožavao ženu koja se žali tragao
je za njom po morima, kroz zapaljene lučke gradove i sumorne
krčme koje su nagoveštavale, ali nikada nisu prikazivale blud.
Kako je magla pristizala, dobar deo filma se nije zapravo ni
video, mada je Homer i dalje bio prikovan za sliku na nebu.
Bio je tek delimično svestan da Volija i Kendi ne zanima film;
312 Džon Irving

nestali su sa vidika na prednjem sedištu i Kendina ruka se tek

povremeno pojavljivala da stegne naslon ili da se na njega
osloni. Homer ju je dvaput čuo kako kaže: „Ne, Voli“, jednom
sa odlučnošću kakvu nikada ranije nije čuo u njenom glasu.
Volijev smeh se povremeno nastavljao, kao i šaputanje i grleno
gugutanje.
Homer je povremeno bio svestan da Debru Petigru gusarski
film zanima manje od njega; kada bi je pogledao, začudio bi se
što vidi da ona gleda njega. Ne kritično, ali ne ni sa posebnom
naklonošću. Kako je film odmicao, činilo se da je sve zapanje-
nija što ga vidi. Jednom mu je dodirnula ruku; pomislio je da
nešto želi, pa ju je učtivo osmotrio. Ona je samo zurila u njega;
on je nastavio da gleda film.
Plavokosa žena je večito gurala vrata da otmičari ne uđu, a
oni su večito provaljivali u njenu odaju uprkos njenom naporu;
činilo se da u njenu odaju provaljuju isključivo sa ciljem da joj
pokažu kako ona ne može u tome da ih spreči. Pošto bi ušli,
izazivali su je na uobičajeni način pa bi otišli – na šta bi ona
onda ponovo pokušala da ih spreči da uđu.
„Mislim da sam nešto propustio“, rekao je Homer Vels pošto
je prošlo više od sat vremena. Kendi se pridigla na prednjem
sedištu i pogledala ga, a njena istinska zabrinutost bila je oči-
gledna uprkos raščupanoj kosi.
„Šta si propustio?“, upitao je Voli – Homeru se učinilo
pospano.
Debra Petigru se umiljato naslonila na Homera i šapnula
mu na uho. „Mislim da si propustio mene“, rekla je. „Mislim
da si zaboravio da sam ja ovde.“
Homer je hteo da kaže da je propustio nešto u zapletu; zurio
je u Debru na posebno zbunjen način. Debra ga je poljubila,
vrlo uredno – vrlo suvo – u usta. Onda se naslonila i osmeh-
nula mu se.
„Sada je red na tebe“, rekla je.
 Tuđa pravila 313

Voli je, u tom trenutku, otvorio prednja vrata i isprskao

smrtonosni sprej svuda oko kadilaka – a dobar deo se vratio
unutra kroz otvorena vrata. Kendi i Voli, a i Debra, zakašljali
su se veoma dramatično, ali je Homer zurio u Debru Petigru –
polako je shvatao šta je poenta auto-bioskopa.
Oprezno je poljubio Debru u njena mala suva usta. Ona
mu je uzvratila poljubac. Udobnije se smestio pored nje a ona
mu je stavila glavu na rame, jednu ruku na grudi. On je stavio
jednu ruku na njene grudi, ali ju je ona odgurnula. Znao je
da i dalje nešto propušta, ali je nastavio, oprezno, da otkriva
pravila. Poljubio joj je vrat; to je bilo prihvatljivo – priljubila se
uz njegov vrat i nešto novo i smelo (i vlažno) liznulo ga je po
grlu (njen jezik!); Homer je dozvolio svom jeziku da izađe u
otrovani vazduh. Zastao je načas, razmišljajući o upotrebi jezika;
rešio je da je poljubi u usta i da predloži, nežno, primenu svog
jezika tamo, ali je to prilično napeto odbijeno – njen jezik je
odgurnuo njegov; njeni zubi su sprečili dalji ulazak.
Počinjao je da uviđa da je naišao na niz da-ne pravila; bilo
mu je dozvoljeno da je dodiruje po stomaku, ali ne i po grudima.
Ruka na njenom bedru imala je pravo da tu ostane; ruka na
njenoj butini, u njenom krilu, sklonjena je. Ona ga je obgrlila
i privukla; njeni poljupci su bili srdačni i slatki; počeo je da se
oseća kao kućni ljubimac o kome se neko lepo stara – sigurno
bolje nego što se stara prema većini pasa Petigruovih.
„Ne!“, rekla je Kendi, tako glasno da su se i Homer i Debra
Petigru trgnuli; onda se Debra zakikotala i ušuškala uz njega.
Pošto bi izvio vrat i pogledao uvis, Homer Vels je mogao da
gleda film.
Neumorni ljubavnik je napokon našao plavokosu ženu, na
još jednom mestu gde su je držali u zatočeništvu; glupača je
opet zaključala vrata, ali je ovog puta sprečila svog spasioca da
joj priđe. Bilo je veoma frustrirajuće gledati ga kako udara po
njenim vratima.
314 Džon Irving

Iz jednog automobila u opasnoj magli oko njih neko je

viknuo: „Ostavi je!“ Neko drugi je viknuo: „Ubij je!“ Homer je
jedino bio siguran da je niko neće jebati – činilo se da je i od
seksa i od smrti štiti nešto promenljivo kao magla Kejp Keneta
– niti da će neko od njih u kadilaku doživeti veće pustolovine
sem zadovoljstva koje se pruža dragim kućnim ljubimcima.
To osećanje je nateralo Homera da se priseti naklonosti koju
je doktor Larč iskazivao prema njemu – kao i sestra Edna i sestra
Andžela. Pošto se film završio, shvatio je da plače; shvatio je da
premda voli ovo mesto gde se sad nalazi, on doktora Larča voli
više od bilo koga drugog – u tom trenutku svog života i dalje
je voleo Larča više nego što je voleo Kendi – i shvatio je da mu
Larč nedostaje – dok se istovremeno nadao da više nikada neće
nogom kročiti u Sent Klauds.
Taj njegov plač je bio posledica velike zbunjenosti, ali ga je
Debra Petigru pogrešno protumačila; pomislila je da ga je film
dirnuo do suza.
„Hajde, hajde“, rekla je majčinski, grleći ga. Kendi i Voli su
se nagnuli preko prednjeg sedišta. Kendi mu je dodirnula glavu.
„U redu je. Slobodno plači. Ja često plačem kad gledam neki
film“, rekla je.
Čak je i Voli bio pun poštovanja. „Hej, druže“, rekao je.
„Znamo da je ovo za tebe sigurno veliki šok.“ Njegovo siroto
srce, mislio je dobrodušni Voli. Dragi momče, mislila je Kendi,
molim te pazi na svoje srce. Dodirnula je Homerov obraz svojim
obrazom i poljubila ga blizu uha. To je za nju bilo prilično izne-
nađenje, koliko joj se dopao taj poljubac prijateljstva; začudio
je i Homera Velsa. Uprkos obilju malih suvih poljubaca Debre
Petigru, osećao je kako u njemu navire nešto sasvim druga-
čije u trenutku kada ga je poljubila Kendi. Bilo je to osećanje
koje ga je ophrvalo niotkuda – a on je znao, gledajući Volijevo
dobroćudno i lepo lice, da je to osećanje koje ne vodi nikuda. Je
li to ljubav, i zar se tako javlja – ne ostavlja ti nikakvog izbora?
 Tuđa pravila 315

Kao crnoputi nomad na kamili: kakva je njegova uloga u filmu

o gusarima?
Ja sam taj crnoputi jahač na kamili, pomislio je siroče Homer
Vels. Kako se on zove?
Kasnije, kada je ispratio Debru Petigru i pošto su ga zamalo
pojeli njeni psi, pitao je Volija. Homer je seo na prednje sedište
kadilaka – Kendi je sedela na sedištu između njih.
„Beduin“, rekao je Voli.
Ja sam beduin!, pomislio je Homer Vels.
Kada je Kendi zaspala, naslonila se na Volijevo rame, ali
mu je to smetalo da vozi; on ju je veoma blago odgurnuo u
Homerovom pravcu. Ostatak puta do Harts Hejvena spavala je
sa glavom na Homerovom ramenu, i sa kosom koja mu je blago
dodirivala lice. Kada su stigli do skladišta jastoga Reja Kendala,
Voli je ugasio motor i prošaputao: „Hej, spavalice.“ Poljubio je
Kendi u usta i to ju je probudilo. Naglo se uspravila, na tren
izgubljena, pa je optužujući pogledala i Volija i Homera, kao
da nije bila sigurna koji od njih ju je poljubio. „Samo polako“,
rekao joj je Voli i nasmejao se. „Stigla si kući.“
Kući, pomislio je Homer Vels. Znao je da za beduina – koji
dolazi niotkuda i koji ne zna kuda ide – ne postoji kuća.

U avgustu istog tog leta još jedan beduin je napustio ono što
mu je bio dom; Karli Dej je iz Sent Klaudsa otišao u Butbej, gde
su se nedavno preselili mladi vlasnik prodavnice s apotekom i
njegova supruga i posvetili se društveno korisnom radu. Dok-
tor Larč je bio sumnjičav prema mladom paru, ali je gajio veće
sumnje u sposobnost Karlija Deja da pregura još jednu zimu
u Sent Klaudsu. Kraj leta je bilo poslednje valjano vreme za
posete mogućih usvojitelja; lepo vreme na početku jeseni kratko
je trajalo. A Karlijev optimizam je jenjavao otkako je Homer
Vels otišao; Karlija nikako nisu mogli da ubede da Homer nije
316 Džon Irving

nekako ukrao onaj divni par koga bi dobroćudnija sudbina bila

namenila njemu.
Vlasnici prodavnice-apoteke nisu bili divan par. Bili su
dobrostojeći i dobroćudni; ali nisu rođeni u svili i kadifi i činilo
se kako ima malo izgleda da se jednog dana prilagode nečem
nalik na opušten život. Oni su se izborili za svoj sadašnji položaj
u životu a njihova ideja o pomaganju drugim ljudima svodila
se u suštini na ideju da drugi ljudi moraju naučiti da se bore.
Zahtevali su starije siroče; želeli su nekoga ko će moći da posle
škole nekoliko sati radi u apoteci.
To što nemaju dece doživljavali su isključivo kao božju volju
i slagali su se da je Bog nameravao da im nađe nahoče koje će
oni podići u duhu samodovoljnosti i samousavršavanja, za šta
će nahoče biti bogato nagrađeno tako što će naslediti apoteku
mladog para, a samim tim i sredstvo da se stara o njima u sta-
rosti, izgleda veoma željno očekivanoj.
Oni su bili praktični i verujući ljudi – mada i mračni kada
su Larču opisivali svoje ranije pokušaje da dobiju sopstveno
dete. Pre nego što ih je upoznao – u doba kada se s njima još
samo dopisivao – Larč se nadao da će ih možda ubediti da
dozvole Karliju da zadrži ime. Kada siroče poraste kao Karli,
tvrdio je Larč, ime ne treba olako odbacivati. Larčove nade
su, međutim, zgasle kada je video par; mladić je pre vremena
oćelavio – bio je toliko savršeno ćelav da se Larč pitao da nije
žrtva primene nekog nedovoljno testiranog farmaceutskog
proizvoda – a kosa mlade žene bila je tanka i mlitava. Par je
delovao preneraženo zbog obilja kovrdžave kose Karlija Deja
i Larč je zamišljao da će prvi porodični izlazak verovatno
završiti kod frizera.
Sam Karli nije delovao posebno oduševljeno mladim parom
kao što par nije izgledao oduševljeno njegovim imenom, a ipak
je dečak želeo da ode iz Sent Klaudsa – i to veoma snažno. Larč
je video da se dečak i dalje nada onako blistavim usvojiteljima
 Tuđa pravila 317

kakve je zamišljao, da očekuje neki par koji sija nadom u novi

život kao što su bili Kendi i Voli. O veoma neuglednom mla-
dom paru iz Butbeja Karli Dej je doktoru Larču rekao: „U redu
su. Pa, pristojni su, valjda. A Butbej jeste na obali. Mislim da
će mi se dopasti okean.“
Larč nije dečaku rekao da ti usvojitelji ne izgledaju kao lju-
bitelji moreplovstva, ili plaže ili čak pecanja sa doka; slutio je
da misle kako je lakomisleno provesti život igrajući se na plaži
ili u moru, da je to zanimacija za turiste. (Larč je smatrao isto.)
Larč je očekivao da će prodavnica s apotekom preko leta biti
otvorena dokle god ima dnevnog svetla i da će marljivi mladi
par u njoj provoditi svaki tren – prodajući ulje za sunčanje
letnjim gostima dok sami ostaju bledi kao zima, i da će se time
i ponositi.
„Vilbure, ne možeš biti previše izbirljiv“, rekla je sestra Edna.
„Ako se mali razboli, imaće pri ruci mnogo tableta i lekova za
kašalj.“
„Za mene će on i dalje biti Karli“, rekla je sestra Andžela
prkosno.
Još i gore, pomislio je Larč: On će za Karlija uvek biti Karli.
Međutim, Larč ga je pustio da ode: bilo je krajnje vreme da
ode – to je bio glavni razlog.
Par se prezivao Rinfret; Karlija su nazvali „Roj“. I tako se
Roj „Karli“ Rinfret naselio u Butbeju. Rinfretova prodavnica
nalazila se u samoj luci; porodica je živela nekoliko kilometara
dalje u kopnu, odakle se more nije videlo. „Ali se oseća miris“,
tvrdila je gospođa Rinfret; tvrdila je da se, kada je vetar povo-
ljan, u kući oseća miris okeana.
Ne i sa Karlijevim nosom, zamišljao je doktor Larč: iz Kar-
lijevog nosa je bez prestanka toliko curilo da je doktor Larč
slutio kako Karli uopšte ne poseduje čulo mirisa.
„Budimo srećni zbog Karlija Deja“, objavio je doktor
Larč u odeljenju za dečake jedne večeri u avgustu 194_ – uz
318 Džon Irving

ravnomerno jecanje Davida Koperfilda. „Karli Dej je našao

porodicu“, rekao je doktor Larč. „Laku noć, Karli!“
„Laku noć, Barli!“, plakao je mali Koperfild.
Kada je Homeru Velsu stiglo pismo sa vestima o Karlijevom
usvajanju, pročitao ga je mnogo puta – na mesečini koja je sipala
kroz Volijev prozor, dok je Voli spavao.
Apoteka!, pomislio je Homer Vels. Vest ga je dovoljno
uznemirila da o njoj popriča sa Volijem i Kendi. Sedeli su na
mesečini, ranije te večeri, i bacali morske puževe sa doka Reja
Kendala. Buć! Buć! tonuli su puževi; Homer Vels je pričao i
pričao. Ispričao im je o govoru – „Budimo srećni zbog Karlija
Deja“, i tako dalje; pokušao je da objasni kako je to bilo kada
te zovu princem Mejna, kraljem Nove Engleske.
„Pa, mislim da sam zamišljao nekoga ko izgleda kao ti“, re-
kao je Homer Voliju.
Kendi je pamtila da je doktor Larč i njoj to rekao: da joj je
rekao kako će njene bebe biti ti prinčevi, ti kraljevi. „Ali nisam
znala šta je hteo da kaže“, rekla je. „Mislim, on jeste bio fin – ali
to je bilo nezamislivo.“
„Meni je i dalje nezamislivo“, rekao je Voli. „Hoću da kažem,
to što si video“, rekao je Homeru. „Šta ste svi vi zamišljali –
sigurno je bilo drugačije, za svakog od vas.“ Voli nije bio spre-
man da prihvati ideju kako bi neko ko izgleda kao on bio dora-
stao tom izrazu.
„Zvučalo je pomalo podrugljivo“, rekla je Kendi. „Prosto mi
nije jasno šta je hteo da kaže.
„Da“, složio se Voli. „Zvučalo je pomalo cinično.“
„Možda i jeste bilo“, rekao je Homer Vels. „Možda je to
govorio zbog sebe, a ne zbog nas.“
Ispričao im je i o Meloni, ali ne sve. Duboko je udahnuo
pa im je ispričao o Faziju Stounu; verno je oponašao napravu
za disanje – oboje su se tako grohotno smejali zvucima koje je
stvarao da su nadglasali jedva čujno buć puževa koji su upadali u
 Tuđa pravila 319

more. Voli i Kendi nisu znali da su na kraju priče sve dok Homer
nije prosto stigao do njega. „Fazi Stoun je našao novu porodicu“,
ponovio im je on. „Laku noć, Fazi“, zaključio je prazno.
Onda nije bilo ni zvuka, čak ni puževa; more je zapljuskivalo
stubove doka; čamci vezani oko njih ljuljuškali su se na vodi.
Kada bi se uže zateglo i izdiglo iz vode, čuli ste vodu kako sa
njega kaplje; kada bi se zategla deblja užad, stvarala su zvuk
nalik na škrgutanje zubima.
„Karli Dej je bio prvi dečak koga sam obrezao“, izjavio je
Homer Vels – čisto da skrene temu sa Fazija Stouna. „Doktor
Larč je bio prisutan kada sam to uradio“, rekao je Homer, „a
obrezivanje nije ništa posebno – stvarno je lako.“ Voli je osetio
kako se njegov penis skuplja poput crva. Kendi je osetila grč
u listu pa je prestala da njiše nogama sa ivice doka; privukla
je pete uz butine i obgrlila kolena. „Karli je bio prvi“, rekao je
Homer. „Ispalo mi je malo ukrivo“, priznao je.
„Mogli bismo da se odvezemo u Butbej, da vidimo kako mu
ide“, predložio je Voli.
Šta bismo videli?, pitala se Kendi. Zamislila je Karlija kako
ponovo piški po kadilaku i ponovo im govori da je on najbolji.
„Mislim da to ne bi bila dobra ideja“, rekao je Homer.
Otišao je sa Volijem nazad u Okeanski vidik i napisao dugač-
ko pismo doktoru Larču – najduže pismo do tada. Pokušao je
da mu ispriča o auto-bioskopu, ali se pismo pretvorilo u kritiku
samog filma, pa je zato probao da promeni temu.
Da li da mu kaže kako Herb Fauler nosi sa sobom onolike
kondome? (Premda je doktor Larč odobravao masovno kori-
šćenje kondoma, sigurno ne bi odobravao ponašanje Herba
Faulera.) Da li da kaže Larču da je saznao stvarnu svrhu auto-
-bioskopa? Zar nije to da se čovek i njegova devojka dovedu u
stanje seksualne groznice – ali ne smeju ništa da preduzmu?
(Doktor Larč sigurno o tome ne bi mislio ništa lepo.) Treba li
da kaže doktoru Larču šta je Grejs Linč rekla i učinila ili kako
320 Džon Irving

je sanjao o njoj – ili kako je zamišljao da se zaljubljuje, ili da se

već zaljubio, u Kendi (iako je znao da je to zabranjeno)? I kako
da kažem „Nedostajete mi“?, pitao se, kada ne želim da kažem:
„Hoću da se vratim!“
I tako je pismo završio na svoj način; završio ga je neodređe-
no. „Sećam se kada ste me poljubili“, napisao je doktoru Larču.
„Nisam zaista bio spavao.“
Da, pomislio je doktor Larč, i ja se toga sećam. Odmarao
se u dispanzeru. Zašto ga nisam ljubio češće – zašto ga nisam
stalno ljubio? Drugde u svetu, sanjao je, imaju auto-bioskope!

Pre godišnjeg sastanka upravnog odbora Sent Klaudsa uvek je

koristio više etra nego što bi trebalo. Nikada nije sasvim shva-
tao čemu služi upravni odbor i imao je sve manje strpljenja za
rutinska pitanja. U stara vremena postojao je Mejnski državni
odbor medicinskih istražitelja; oni mu nikada nisu postavljali
nikakva pitanja – nikada nisu želeli da ga čuju. Sada se Vilbu-
ru Larču činilo da za sve postoji nadzorni odbor. Ove godine
je odbor imao dva nova člana koja nikada ranije nisu videli
sirotište, pa je zato sastanak trebalo da se održi u Sent Klaudsu
– odbor je inače obično zasedao u Portlandu. Novi članovi su
želeli da vide sirotište; stari članovi su se slagali da treba da se
iznova upoznaju sa atmosferom koja u njemu vlada.
Bilo je savršeno avgustovsko jutro, u svežem vazduhu se
više osećao septembar od zagušljivih ostataka julske vlage i
maglovite jare; Larč je, međutim, bio razdražljiv.
„Ne znam ’tačno’ šta je auto-bioskop“, rekao je ljutito sestri
Andželi. „Homer ne kaže ’tačno’.“
Sestra Andžela je izgledala ozlojeđeno. „Ne, ne kaže“, složila
se, po ko zna koji put iščitavajući pismo.
„Šta radiš sa automobilom dok gledaš film?“, pitala je sestra
Edna.
 Tuđa pravila 321

„Ne znam“, odgovorio je doktor Larč. „Pretpostavljam da

ako se tamo vozi, onda ostaješ u njemu.“
„Ali u šta to voziš, Vilbure?“, pitala je sestra Edna.
„To i mene zanima!“, viknuo je Larč.
„Uf, baš smo lepo raspoloženi, je li?“, rekla je sestra
Andžela.
„Zašto bi uopšte neko želeo da doveze auto u bioskop?“,
upitala je sestra Edna.
„Ni na to pitanje ne znam odgovor“, rekao je doktor Larč
umorno.
Nažalost, izgledao je umorno i prilikom zasedanja nadzor-
nog odbora. Sestra Andžela je pokušala da umesto njega iznese
neke prioritete sirotišta; nije želela da bude neprijatan prema
članovima odbora. Dva nova člana su izgleda silno žurila da
pokažu kako već sve razumeju – a sestra Andžela je otkrila da
doktor Larč te mlađe članove gleda pogledom koji je nekada
upućivao samo Klari, onih dana kada bi otkrio da Homerov
leš nije propisno sklonjen.
Nova žena u odboru postavljena je zato što je imala dara
za skupljanje dobrotvornih priloga; ona je bila posebno agre-
sivna. Bila je udata za kongregacionalističkog misionara koji
je u Japanu izvršio samoubistvo, pa se vratila u svoj zavičaj u
Mejnu sa žarkom željom da svoju pozamašnu energiju upo-
trebi na postizanju nečeg „ostvarljivog“. Japan uopšte nije bio
„ostvarljiv“, ponavljala je stalno. Problemi Mejna, u poređe-
nju sa njim, bili su potpuno savladivi. Verovala je da je Mejnu
jedino potrebna – ili da mu nedostaje – organizacija i verovala
je da svako rešenje počinje sa „svežom krvlju“ – od te fraze,
primetila je sestra Andžela, doktor Larč bi prebledeo kao da
iz njega lipti krv.
„To je nesrećan izbor reči za nas koji smo upoznati sa bolnič-
kim radom“, prasnuo je doktor Larč jednom, ali žena – gospođa
Gudhol – nije delovala dovoljno uzdrmano.
322 Džon Irving

Gospođa Gudhol je izrazila, mada hladno, svoje divljenje

prema ozbiljnosti i istrajnosti „poduhvata“ doktora Larča i
poštovanje za veliko iskustvo koje Larč i njegove pomoćnice
imaju u rukovođenju Sent Klaudsom; možda bi svima koristio
jedan mlađi pomoćnik. „Mladi stažista – spreman da marljivo
radi, i sa nekim novim idejama iz akušerske oblasti“, predložila
je gospođa Gudhol.
„Ja pratim stručne novosti“, rekao je doktor Larč. „I u stanju
sam da se nosim sa brojem beba koje se ovde rađaju.“
„Pa, onda, šta kažete za novog administrativnog pomoćni-
ka?“, predložila je gospođa Gudhol. „Da prepustimo bavljenje
medicinom vama – govorim o nekome upućenom u novije
postupke usvajanja, ili samo o nekome ko može da vam pomog-
ne oko prepiske i vođenja razgovora.“
„Dobro bi mi došla nova pisaća mašina“, rekao je doktor
Larč. „Samo mi nabavite novu pisaću mašinu a asistenta zadr-
žite – ili dajte asistenta nekome ko stvarno više nije u stanju da
se bavi svojim poslom.“
Novi muškarac u odboru bio je psihijatar; bio je prilično
nov u psihijatriji, koja je bila prilično nova u Mejnu 194_.
Zvao se Gingrič; imao je običaj da pretpostavi kako razume
šta u životu pritiska čak i ljude koje je tek upoznao – bio je
prilično siguran da svako trpi nekakav pritisak. Čak i ako je
bio u pravu (o konkretnom pritisku koji vas muči) i čak i ako
biste se slagali sa njim (da zaista postoji izvestan pritisak i da
vas on zaista muči), imao je običaj da pretpostavi da zna druge
pritiske koji vas muče (koje vi nikada ne biste primetili). Na
primer, da je video film koji počinje sa beduinom na kamili,
doktor Gingrič bi možda pretpostavio da oteta žena trpi snažan
pritisak da se za nekoga uda – mada je očigledno njen stav
bio da samo želi da se oslobodi. Njegove oči i uvodni osmeh
izražavali su sladunjavo razumevanje koje možda niste zaslužili
– kao da usiljenom blagošću svoga glasa i sporošću sa kojom
 Tuđa pravila 323

govori saopštava da je sve mnogo složenije nego što možemo

da pretpostavimo.
Starije članove odbora – sve muškarce, sve Larčove vršnjake
– zastrašivali su taj novi čovek koji je govorio šapatom i ta nova
žena koja je govorila tako glasno. U tandemu su delovali veoma
samouvereno; svoju novu ulogu u odboru nisu doživljavali kao
iskustvo u kome se uči, pa čak ni kao uvod u život sirotišta, već
kao priliku da preuzmu kontrolu.
Teško nama, pomislila je sestra Edna.
Biće nevolja, kao da ih već nemamo dovoljno, pomislila je
sestra Andžela. Ne bi škodilo da ovde imamo mladog stažistu, a
ni administrativnog pomoćnika; ali ona je znala da Vilbur Larč
štiti mogućnost da radi abortuse. Kako bi mogao da prihvati
nove kolege ako ne zna njihova uverenja?
„Dakle, doktore Larče“, rekao je doktor Gingrič tiho, „sigur-
no znate da mi smatramo kako ste vi i dalje sposobni da se
bavite svojim poslom.“
„Ponekad ja o sebi mislim tako“, rekao je Larč kao da se
brani. „Pretpostavljam da i vi možete isto da mislite.“
„Sigurno se nalazite pod velikim pritiskom“, rekao je doktor
Gingrič. „Čovek koji ima toliko odgovornosti trebalo bi da
prihvati svu moguću pomoć.“
„Čovek koji ima toliko odgovornosti treba da ostane odgo-
voran“, rekao je Larč.
„S obzirom na pritisak koji sigurno trpite“, rekao je doktor
Gingrič, „nije čudo što vam je teško da delegirate bar malo te
odgovornosti.“
„Potrebnija mi je pisaća mašina nego pomoćnik“, rekao
je Vilbur Larč, ali kada je trepnuo, video je one sjajne zvezde
koje ispunjavaju i vedro mejnsko nebo i kosmos etra, i nije bio
siguran koje su to zvezde. Protrljao je lice rukom i primetio da
gospođa Gudhol nešto zapisuje u impresivno debelom notesu
pred sobom.
324 Džon Irving

„Da vidimo“, rekla je – oštro, u poređenju sa šaputavim gla-

som doktora Gingriča. „Vi ste navršili sedamdesetu – je li tako?
Zar vam nije sedamdeset i neka?“, upitala je doktora Larča.
„Tako je“, rekao je Vilbur Larč. „Sedamdeset i neka.“
„A koliko je godina gospođi Grogan?“, upitala je iznenada
gospođa Gudhol, kao da gospođa Grogan nije prisutna – ili
kao da je toliko stara da nije u stanju sama da na to odgovori.
„Meni su šezdeset dve“, rekla je gospođa Grogan odsečno,
„i živahna sam kao devojčica!“
„Oh, niko ne sumnja da ste vi živahni!“, rekao je doktor
Gingrič.
„A sestra Andžela?“, upitala je gospođa Gudhol, nikoga
ne gledajući; proučavanje sopstvenog rukopisa u notesu pred
njom zahtevalo je svaki trun njene izuzetno pomne pažnje.
„Meni je pedeset osam“, rekla je sestra Andžela.
„Andžela je jaka kao bik!“, rekla je gospođa Grogan.
„Mi u to uopšte ne sumnjamo!“, rekao je doktor Gingrič
vedro.
„Meni je pedeset pet ili pedeset šest godina“, ubacila je
sestra Edna pre nego što je pitanje uopšte postavljeno.
„Ne znate koliko vam je tačno godina?“, upitao je doktor
Gingrič značajno.
„Zapravo“, rekao je Vilbur Larč, „mi smo svi toliko senilni
da to ne pamtimo – možemo samo da nagađamo. Ali pogle-
dajte vas!“, rekao je iznenada gospođi Gudhol, što ju je nateralo
da odvoji pogled od notesa. „Vi izgleda imate tolike probleme
s pamćenjem“, rekao je Larč, „da morate sve da zapisujete.“
„Samo pokušavam da stvorim sliku šta se ovde tačno deša-
va“, rekla je gospođa Gudhol ravno.
„Pa“, rekao je Larč. „Predlažem da me saslušate. Dovoljno
dugo sam ovde da bih vam veoma jasno preneo tu sliku.“
„Veoma je jasno da vi ovde sjajno radite!“, rekao je doktor
Gingrič doktoru Larču. „Takođe je jasno koliko je vaš posao
 Tuđa pravila 325

težak.“ Reči doktora Gingriča bile su toliko sladunjave da je

Larču pripala muka – i bilo mu je drago što ne sedi dovoljno
blizu doktoru Gingriču da ga ovaj dodiruje; Gingrič je očigle-
dno voleo da dodiruje ljude.
„Ako nije prevelik zahtev“, rekao je doktor Larč, „sem nove
pisaće mašine, želeo bih i dozvolu da zadržim staru.“
„Mislim da to možemo da sredimo“, rekla je gospođa
Gudhol.
Sestra Edna, koja nije bila navikla na iznenadne uvide –
niti, uprkos godinama, na valunge – i koja je bila potpuno
neiskusna u svetu predskazanja, znamenja pa čak i predoseća-
nja, osetila je kako joj u stomaku narasta potpuno tuđa silina
od koje staje dah. Shvatila je da zuri u gospođu Gudhol sa
mržnjom koju nije mogla da zamisli da će osećati prema dru-
gom ljudskom biću. O bože, neprijatelj!, pomislila je; morala
je da se izvini i ode – bila je sigurna da će se ispovraćati. (I
jeste, ali diskretno, gde niko ne vidi, u kupatilu za dečake.)
Primetio ju je samo David Koperfild, koji je i dalje oplakivao
odlazak Karlija Deja, i koji se i dalje mučio s govorom.
„Medna?“, upitao je David Koperfild.
„Dobro sam, Davide“, rekla mu je ona, ali nije bila dobro.
Videla sam kraj, pomislila je sa dotle nepoznatom gorčinom.
Video ga je i Larč. Neko će me zameniti, shvatio je. I to
uskoro. Pogledao je svoj kalendar; sutra su ga čekala dva abor-
tusa i tri „verovatna“ krajem nedelje. Uvek je bilo i žena koje
se nenajavljeno pojave.
A šta ako dođe neko ko neće da ih radi?, pomislio je.
Kada je stigla nova pisaća mašina, uklopila se – taman na
vreme – u njegove planove za Fazija Stouna.
„Hvala vam na novoj pisaćoj mašini“, pisao je Larč nad-
zornom odboru. Stigla je „taman na vreme“ dodao je, zato
što je stara pisaća mašina (koju je, ako se sećaju, želeo da
zadrži) potpuno otkazala. To nije bila istina. On je zamenio
326 Džon Irving

tipke na staroj pisaćoj mašini i sada je kucao priču druga-

čijim slovima.
A kucao je pisma od malog Fazija Stouna. Fazi je počeo
tako što je javio doktoru Larču koliko se raduje što će postati
doktor kada odraste i koliko ga je doktor Larč inspirisao da
donese tu odluku.
„Sumnjam da ću o abortusu ikada razmišljati kao vi“, pisao
je mladi Fazi doktoru Larču. „Naravno, mene interesuje gineko-
logija, i vaš primer je, naravno, zaslužan za moje zanimanje, ali
slutim da se nikada nećemo složiti u vezi sa abortusom. Mada
znam da abortuse radite iz najiskrenijih ubeđenja i sa najboljim
namerama, morate mi dozvoliti da i ja poštujem svoja uverenja.“
I tako dalje i tako dalje. Larč je pokrivao godine; pisao je
u budućnosti, ostavivši nekoliko prikladnih praznina. Larč je
dovršio obuku doktora F. Stouna (dao mu je da završi medicinu,
uputio ga je u akušerske postupke – čak i nekoliko odstupanja
od postupaka doktora Larča koje su doktor Larč i doktor Stoun
opisali). A Fazi Stoun je ostao veran svojim uverenjima.
„Žao mi je, ali ja verujem u postojanje duše i da ona postoji
od trenutka začeća“, pisao je Fazi Stoun. Zvučao je pomalo
pompezno dok je odrastao, zvučao je gotovo ulizički zbog
zahvalnosti prema doktoru Larču, povremeno čak sposoban
i za snishodljivost – pokroviteljski stav kakav će mlad čovek
sebi dozvoliti kada misli da se „razvio“ i nadmašio svog učite-
lja. Larč je Faziju Stounu podario jasno pravedništvo, koje je
zamišljao da će prijati svim pobornicima postojećeg zakona o
zabrani abortusa.
Čak je omogućio mladom doktoru Stounu da on predloži da
zameni doktora Larča – „ali tek kada budete spremni za penzi-
ju, naravno!“ – i da će sa tom zamenom možda doktoru Larču
pokazati da zakon treba poštovati, da abortuse ne treba raditi, i
da će bezbedan i informativan pristup porodičnom planiranju
(kontracepcija i tako dalje) s vremenom postići željeno dejstvo
 Tuđa pravila 327

(„... bez kršenja ljudskih ili božjih zakona“, pisao je uverljivo

jezivi Fazi Stoun).
„Željeno dejstvo“ – slagali su se i doktor Larč i doktor Stoun
– bilo bi rađanje minimalnog broja neželjene dece. „Ja sam prvi
srećan što sam ovde!“, hvalisao se mladi doktor Stoun. Zvuči
kao misionar!, mislio je Vilbur Larč. Ideja da od Fazija napravi
misionara prijala je doktoru Larču iz nekoliko razloga – među
njima: Faziju neće trebati dozvola za bavljenje medicinom ako
svoju magiju odnese na neko daleko i primitivno mesto.
To je Larča iscrpljivalo, ali je ipak sve zapisao – na staroj
pisaćoj mašini za Fazija koja nije korišćena ni za šta drugo i
na novoj za sebe. (Pravio je kopije pisama i nazvao ih svojim
„dijalogom“ sa mladim doktorom Stounom i priložio ga Kratkoj
istoriji Sent Klaudsa.)
Zamišljao je da se njihova prepiska okončala, sasvim naglo,
kada je Larč odbio da prihvati ideju da može da ga zameni svako
ko nije spreman da radi abortuse. „Radiću dok ne crknem“,
pisao je Faziju. „Ovde u Sent Klaudsu, nikada neću dozvoliti
sebi da me zameni neki reakcionarni religiozni moron koga
je više briga za sumnje koje trpi u svojoj krhkoj duši nego za
istinske patnje nebrojene neželjene i maltretirane dece. Žao mi
je što si ti lekar!“, besneo je Larč na sirotog Fazija. „Žao mi je
zbog tolikog obrazovanja protraćenog na čoveka koji odbija da
pomogne živima zbog predrasuda koje gaji prema nerođenima.
Ti nisi pravi doktor za ovo sirotište, i moj ćeš posao dobiti samo
preko mene mrtvog!“
Posle toga je od doktora Stouna usledila prilično štura poru-
ka u kojoj je Fazi pisao kako mora da preispita svoju dušu u
vezi sa ličnim dugom prema doktoru Larču i njegovim „možda
većim dugom prema društvu i svim ubijenim nerođenima u
budućnosti“; teško je, nagoveštavao je Fazi, slušati svoju savest
a „ne prijaviti“ doktora Larča „... organima vlasti“, dodao je
zloslutno.
328 Džon Irving

Kako dobra priča!, mislio je Vilbur Larč. Njom se bavio osta-

tak avgusta 194_. Želeo je da stvar ostavi sređenu – dogovorenu
– kada se Homer Vels vrati u Sent Klauds sa svog letnjeg posla.
Vilbur Larč je stvorio svog zamenika koji će biti prihvatljiv
nadležnima – ko god oni da budu. Stvorio je osobu kvalifi-
kovanu za bavljenje ginekologijom i – zar može biti bolje? –
siroče koje od malih nogu poznaje to mesto. Takođe je stvorio
i savršenu laž, zato što će doktor F. Stoun koga je Larč imao
na umu raditi abortuse, naravno, dok će istovremeno – može
li to biti bolje? – javno tvrditi da je protiv njih. Kada se Larč
povuče (ili, znao je, kada ga jednog dana uhvate), već će imati
na raspolaganju najsavršenijeg zamenika. Naravno, Larč nije
završio sa Fazijem; tako važnoj zameni možda će biti potrebno
još doterivanja.
Vilbur Larč je ležao u ambulanti a oko njega su kružile i
zvezde Mejna i zvezde etra. Dao je Faziju Stounu ulogu u živo-
tu koja je bila mnogo napornija od onoga za šta bi Fazi bio
sposoban. Kako bi siroti Fazi mogao čak da je i zamisli, dok je
podlegao neuspešnosti naprave za disanje?
Postoji samo jedan problem, mislio je Vilbur Larč, sanjajući
sa zvezdama. Kako da nateram Homera da igra tu ulogu?
Homer Vels je zurio u prave zvezde Mejna i u voćnjake
vidljive na sve slabijoj mesečini kroz Volijev prozor i video je
nešto kako iskri – nešto iza voćnjaka iz koga je znao da se vidi
okean. Homer je digao i spustio glavu na Volijevom prozoru i
iskra mu je uzvratila sjajem; slabašni signal ga je podsetio na
noć kada mu duboke mejnske šume nisu vratile glas – kada je
bez odjeka viknuo svoje laku noć Faziju Stounu.
Onda je shvatio odakle potiče sjaj. Sigurno postoji neka mala
uglačana tačka na limenom krovu barake za ceđenje; video je
odblesak mladog meseca sa nekog mesta ne većeg od sečiva
noža na krovu barake. Taj mali sjaj u noći bio je jedna od onih
stvari koje čak i pošto ih prepoznate ne možete da zaboravite.
 Tuđa pravila 329

Nije mu pomoglo što je čuo Volijevo mirno disanje. Problem

je, znao je Homer Vels, što sam ja zaljubljen u Kendi. Baš je
Kendi predložila da se on ne vrati u Sent Klauds.
„Mom ocu si veoma drag“, rekla je Homeru. „Znam da bi
ti on dao posao na brodu, ili u skladištu.“
„Mojoj majci si veoma drag“, dodao je Voli. „Znam da bi te
zadržala u voćnjaku, posebno kad dođe berba. A ona je tako-
đe i usamljena kad se ja vratim na koledž. Kladim se da bi bila
oduševljena da ostaneš tu gde si – u mojoj sobi!“
Napolju u voćnjacima, krov barake mu je blesnuo; odsjaj je
bio mali i brz kao onaj pogled na očnjak Grejs Linč kada ga je
otkrila – usta su joj se tek toliko otvorila kada ga je poslednji
put pogledala.
Kako da ne budem zaljubljen u Kendi?, pitao se on. A ako
ostanem ovde, upitao je samog sebe, šta ću onda?
Krov barake je sevnuo; onda je potamneo i smirio se. On
je video sev kirete pre nego što počne da radi; video ju je kako
počiva u metalnoj posudi, mutna od krvi, čeka na pranje.
A ako se vratim u Sent Klauds, pitao je samog sebe, šta ću
onda?
U kancelariji sestre Andžele, na novoj pisaćoj mašini, dok-
tor Larč je počeo pismo Homeru Velsu. „Ničega se ne sećam
toliko živo kao onoga kada sam te poljubio“, počeo je doktor
Larč, ali se zaustavio; znao je da to ne može da kaže. Izvadio je
list iz pisaće mašine, pa ga sakrio duboko u Kratkoj istoriji Sent
Klaudsa, kao da je još jedna čestica istorije koja nema publiku.
David Koperfild je imao temperaturu kada je legao i Larč
je otišao da proveri kako mu je. Laknulo mu je kada je otkrio
da je groznica prošla; dečakovo čelo bilo je hladno a vrat mu je
bio orošen znojem, koji je Larč pažljivo osušio peškirom. Nije
bilo mesečine; prema tome, Larč se osećao kao da ga niko ne
vidi. Nagnuo se iznad Koperfilda i poljubio ga, slično kao što je
pamtio da je poljubio Homera Velsa. Larč je prešao do sledećeg
330 Džon Irving

kreveta i poljubio je Smokija Fildsa, koji je nekako mirisao na

viršle; ipak, to je na Larča delovalo umirujuće. Kako se kajao
što nije više ljubio Homera, dok je još mogao! Išao je od kreveta
do kreveta i ljubio dečake; pomislio je da ne zna sva njihova
imena, ali ih je svejedno ljubio. Sve ih je poljubio.
Kada je izašao iz sobe, Smoki Filds je upitao u tami: „Šta
je sad pa ovo bilo?“ Niko drugi, međutim, nije bio budan, ili
možda niko nije želeo da mu odgovori.
Ja bih volela da on poljubi mene, mislila je sestra Edna, koja
je imala veoma istančano čulo za neobične događaje.
„Mislim da je to lepo“, rekla je gospođa Grogan sestri Andže-
li kada joj je sestra Andžela to ispričala.
„Ja mislim da je on senilan“, rekla je sestra Andžela.
Homer Vels, međutim, na Volijevom prozoru, nije znao da
su poljupci doktora Larča izašli u svet, u potrazi za njim.
Takođe nije znao – to nikada ne bi mogao ni da zamisli! –
da je Kendi takođe budna i da takođe brine. Ako on stvarno
ostane, ako se stvarno ne vrati u Sent Klauds, mislila je ona, šta
ću ja da radim? More se talasalo svuda oko nje. I tama i mesec
su iščezavali.
Došlo je ono doba kada je Homer Vels mogao da vidi obrise
barake, ali mu krov nije više namignuo, ma koliko naginjao
glavu. Pošto nije bilo signala koji mu seva, Homer je možda
pomislio da se obraća mrtvima kada je prošaputao: „Laku noć,
Fazi.“
Nije znao da ga Fazi Stoun, isto kao Meloni, traži.
 7

Pre rata

Jednog dana tog avgusta maglovito sunce je lebdelo nad obal-

skim putem između Jork Harbora i Ogunkvita; to nije bilo
žestoko sunce Marseja, no sveže, oštro sunce koje trepće nad
dobrim delom mejnske obale u to doba godine. Bila je to sun-
čeva svetlost Sent Klaudsa, teška i ravna, i Meloni je od nje bila
razdražena i oblivena znojem kada je ušla u kamion za prevoz
mleka koji je vozio u unutrašnjost.
Znala je da se nalazi južno od Portlanda i da južno od Por-
tlanda nema mnogo mejnske obale, a ipak je te mesece iskori-
stila da pretraži plantaže jabuka u okolini. Nije se obeshrabrila,
znala je da ju je pratio maler i da će uskoro morati da joj se
posreći. Uspela je da odžepari nekoliko građana Portlanda; to joj
je pomoglo da neko vreme preživi. Imala je problema s nekim
mornarima koje je pokušala da odžepari u Kiteriju. Uspela je
da izbegne seks sa njima, ali su joj slomili nos, koji joj je krivo
srastao, i slomili su joj ivice dva prednja zuba. Ona se ni inače
nije mnogo osmehivala, ali je od tada večito stezala usne.
Iz prva dva voćnjaka koja je posetila video se okean, ali se
nisu zvali Okeanski vidik i u njima niko nije čuo za plantažu
332 Džon Irving

Okeanski vidik. Onda je našla jednu plantažu u unutrašnjosti,

gde joj je neko rekao da je čuo za Okeanski vidik, ali da je sigu-
ran kako je to samo ime: da se to mesto ne nalazi blizu obale.
Našla je posao da pere flaše u mlekari u Bidefordu, ali je otišla
čim je skupila malo novca za put.
Voćnjak između Jork Harbora i Ogunkvita se zvao Farma
Jork i izgledao je neugledno kakvo mu je bilo i ime, ali je Meloni
svejedno rekla vozaču kamiona za mleko da je tu ostavi; tu su
bar gajili jabuke; neko možda zna za Okeanski vidik.
Predradnik na Farmi Jork je pogledao Meloni i pretpostavio
da ona hoće da radi kao berač, da pokušava da nađe posao pre
sezonaca.
„Poranila si jedno tri nedelje“, rekao joj je on. „Ovog meseca
beremo samo gravestajn, a za njih mi ne trebaju novi berači –
nemamo ih mnogo.“
„Jesi čuo za neki voćnjak zvani Okeanski vidik?“, pitala je
Meloni predradnika.
„Tamo si nekad brala?“, upitao je predradnik.
„Ne. Samo ga tražim“, rekla je Meloni.
„Meni to zvuči kao ime za starački dom“, rekao je predra-
dnik, ali pošto se Meloni nije ni osmehnula, prestao je da se
ponaša srdačno. „Imaš li ti pojma koliko u Mejnu mora da ima
mesta koja se zovu Okeanski vidik?“, upitao je.
Meloni je slegnula ramenima. Ako na Farmi Jork primaju
za tri nedelje, pomislila je da može tu i da ostane; neki drugi
berači sigurno su čuli za mesto gde je otišao Homer Vels.
„Imaš neki drugi posao za mene?“, upitala je Meloni pre-
dradnika.
„Za tri nedelje – ako umeš da bereš“, dodao je.
„Branje jabuka sigurno nije neka nauka“, rekla je Meloni.
„Misliš da je prosto?“, upitao je predradnik. „Dođi ovamo“,
rekao je i proveo ju je kroz bednu prodavnicu; dve starije žene
su ispisivale cenovnik na drvenoj ploči. U prvom voćnjaku iza
 Tuđa pravila 333

prodavnice, predradnik je održao Meloni predavanje o veštini

branja jabuka.
„Jabuku uzimaš sa peteljkom“, rekao je predradnik, „ali
odmah iznad peteljke je pupoljak za jabuku koja će izrasti dogo-
dine. To je izdanak“, rekao je. „Ako otkineš izdanak, otkinula si
dve godine odjednom.“ Pokazao je Meloni kako se bere jabuka.
„Moraš da uvrneš, a ne da čupaš“, rekao joj je.
Meloni je pružila ruku i ubrala jabuku. To je uradila isprav-
no; pogledala je predradnika i slegnula ramenima. Zagrizla je
jabuku, koja nije bila zrela; ispljunula je i bacila jabuku.
„To je nortern spaj“, objasnio je predradnik. „Njih beremo
poslednje – one sazru tek u oktobru.“
Meloni je to bilo dosadno. Krenula je nazad ka prodavnici.
„Daću ti deset centi za dvadeset pet kila!“, viknuo je pre-
dradnik za njom. „Ali samo pet centi za ispuštene jabuke, ili
ako ih ugruvaš! Izgledaš mi prilično snažno!“, rekao je idući za
njom. „Ako se izveštiš, mogla bi da ubereš i više od dve hiljade
kila dnevno. Ja ovde imam neke momke koji beru preko dve
hiljade. To je deset dolara na dan“, rekao je. „Vrati se za tri
nedelje“, dodao je i zaustavio se pored žena koje su ispisivale
znak u prodavnici; Meloni se već vratila na put.
„Za tri nedelje ću biti negde drugde“, rekla je ona predradniku.
„Prava šteta“, rekao je predradnik. Gledao ju je kako ide dru-
mom, nazad u pravcu obale. „Izgleda mi snažno“, rekao je jed-
noj ženi u prodavnici. „Kladim se da ima bar osamdeset kila.“
„Ma ona je samo skitnica“, rekla je žena.

Kilometar-dva posle prodavnice Meloni je prošla pored voć-

njaka gde su dva radnika brala jabuke gravenstajn. Jedan joj je
mahnuo; Meloni je pomislila da uzvrati mahanjem, ali se pre-
domislila. Nije odmakla ni sto metara kada je čula kamionet
iza sebe. Kamionet se zaustavio pored nje, pored puta i vozač
334 Džon Irving

joj je rekao: „Izgledaš mi kao da si se izgubila, dušo. Prava sreća

što si mene našla.“ Čovek na mestu suvozača je otvorio vrata i
pre nego što se kamion zaustavio.
„Bolje bi ti bilo da me ostaviš na miru, druškane“, rekla je
Meloni vozaču, ali je drugi čovek već obišao kamion i počeo
da joj prilazi. Meloni je preskočila jarak pored puta i otrčala
u voćnjak. Čovek ju je pojurio, podvriskujući. Vozač je ugasio
motor i pridružio se poteri – ostavio je vrata otvorena, toliko
mu se žurilo.
Nije imala gde da se sakrije, ali je voćnjak delovao beskrajno.
Meloni je trčala jednim redom između drveća, pa onda drugim.
Prvi čovek koji ju je pojurio, pristizao ju je, ali je primetila da
vozač sve više zaostaje; on je bio krupan, spor čovek i pošto je
prošao pet-šest stabala, već se zadihao. Meloni se i sama zadi-
hala, ali je trčala sa sigurnom, ravnomernom snagom i mada
ju je prvi, sitniji čovek pristizao, čula ga je kako sve teže diše.
Prešla je zemljani put i ušla u drugi voćnjak. Daleko iza nje,
možda dvesta ili trista metara, videla je da je teški vozač prešao
u odlučan hod. „Uhvati je, Čarli!“, viknuo je bržem čoveku.
Na Čarlijevo iznenađenje, Meloni je stala i okrenula se ka
njemu. Brzo je došla do daha pa je pojurila na Čarlija – kre-
tala se pognuto, iz grla joj je izbijao nekakav životinjski krik.
Čovek po imenu Čarli nije imao vremena da stane i dođe do
daha pre nego što se bacila na njega. Pali su zajedno – kada je
osetila da joj je koleno na njegovom grlu, pritisla ga je. On je
ispustio krkljav zvuk i okrenuo se na bok. Meloni je skočila
na noge; dvaput mu je nagazila na lice, a kada je Čarli uspeo
da se okrene, četvoronoške, ona je iz sve snage skočila i sa obe
noge doskočila na njegova krsta. Već je bio bez svesti kada mu
je savila ruke iza leđa i ugrizla ga za uvo; osetila je kako joj se
zubi spajaju. Pustila ga je i klekla pored njega; došla je do daha;
onda ga je pljunula. Kada je ustala, videla je da je teški čovek
uspeo tek da pređe zemljani put između voćnjaka.
 Tuđa pravila 335

„Čarli! Ustaj!“, rekao je on šišteći, ali se Čarli nije pome-

rao. Meloni je okrenula Čarlija na leđa i otkopčala mu kaiš.
Snažno ga je povukla kroz gajke i izvukla ga. Krupni čovek,
vozač, sada je bio tek tri ili četiri jabukova drveta daleko od
nje. Ona je obmotala jedan kraj kaiša dvaput oko članka i
pesnice; kada je spustila ruku, kopča kaiša dodirivala joj je
kraj stopala. Krupni čovek je zastao, samo dva drveta daleko
od nje. „Šta si to uradila Čarliju?“, upitao je, ali je Meloni
počela da vrti kaišem; vrtela ga je oko glave, sve brže i brže.
Četvrtasta mesingana kopča počela je da zviždi. Meloni je kre-
nula ka teškom čoveku, čoveku od četrdeset, možda pedeset
godina; kosa mu je bila seda i proređena i imao je popriličnu
trbušinu. Načas je stajao u mestu i gledao Meloni kako mu se
približava. Kaiš je bio široka pruga kože potamnele od znoja
i ulja; mesingana kopča je bila velika kao čovekov dlan; sa
oštrim ivicima, zviždala je u vazduhu poput severca – stvarala
je zvuk nalik na kosu.
„Hej!“, reče debeli.
„Šta hej, druže?“, reče Meloni. Iznenada je spustila kaiš i
ošinula čoveka kopčom po cevanicama, tako da mu je otkinula
komad farmerki i kože koji je izgledao kao poderana novčani-
ca od dolara. Kada se čovek presamitio da se uhvati za noge,
ošinula ga je preko lica; naglo je seo i uhvatio se za obraz,
gde je otkrio brazdu dugačku i debelu otprilike kao cigareta.
Nije imao vremena da razmisli o toj rani pre nego što ga je
kopča pogodila pravo u koren nosa – od siline udarca i bola
privremeno je oslepeo. Pokušao je da glavu pokrije jednom
rukom dok je drugom probao da uhvati Meloni, ali ga je ona sa
lakoćom udarala gde želi i on je brzo privukao kolena uz grudi
i pokrio lice i glavu obema rukama. Kopča mu je neko vreme
šibala po leđima; ona je prestala da koristi kopču – samo ga je
udarala pljosnatim krajem kaiša po nogama i dupetu. Činilo
se da nikada neće stati.
336 Džon Irving

„Jesu li ključevi u kamionu, druškane?“, upitala ga je između

udaraca.
„Jesu!“, kriknuo je, ali ga je ona još udarala pre nego što ga
je pustila. Ponela je kaiš sa sobom, vratila se kroz prvi voćnjak,
povremeno udarivši neko stablo krajem kaiša, u čemu se pri-
lično izveštila.
Čovek po imenu Čarli povratio je svest, ali se nije ni pomerio
ni otvorio oči. „Je li otišla, Čarli?“, upitao je debeli posle nekog
vremena, zato što se ni on nije pomerio niti je otvorio oči.
„Nadam se da je otišla“, rekao je Čarli, ali se nijedan nije
pomerio sve dok nisu čuli kako Meloni pokreće kamion.
Na tren je pomislila kako bi trebalo da je zahvalna doktoru
Larču što joj je jednom našao posao na kome je naučila da vozi,
ali je to brzo zaboravila. Okrenula je kamion i odvezla se nazad
do prodavnice, gde se predradnik začudio što je vidi.
Rekla mu je, pred ženama koje su ispisivale znak, da su
dva njegova čoveka pokušala da je siluju. Jedan od njih, onaj
debeli, bio je muž žene koja je ispisivala znak. Meloni je rekla
predradniku da njih dvojicu treba da otpusti i da njoj da njihov
posao. „Ja mogu da radim sve što mogu ta dvojica, i to bolje od
njih“, rekla je Meloni.
Ili u suprotnom, rekla je predradniku, može da pozove poli-
ciju, pa će ona da ispriča policiji kako su je napali. Žena čiji je
muž napao Meloni bila je bleda i nema, ali je druga žena rekla
predradniku isto što i pre: „Ona je obična skitnica. Što bi ti nju
uopšte slušao?“
„Mogu da radim sve isto što i ti“, rekla je Meloni toj ženi.
„Posebno sve što radiš na leđima. Izgledaš mi kao da si u tome
katastrofa“, rekla je Meloni pa je cimnula krajem kaiša u pravcu
žene, koja je poskočila, kao da je kaiš zmija.
„Hej, to je Čarlijev kaiš“, rekao je predradnik.
„Tako je“, rekla je Meloni; to ponavljanje reči Homera Velsa
izmamilo joj je suze na oči. „Čarli ga je izgubio“, dodala je. Otišla
 Tuđa pravila 337

je u kamion i izvadila svoj zavežljaj – ono nekoliko stvari, umo-

tanih u kaput gospođe Grogan. Kaišem je sigurnije povezala
kaput i stvari u njemu.
„Ne mogu da otpustim te ljude“, rekao joj je predradnik.
„Oni ovde rade čitav život.“
„Onda zovi policiju“, rekla je Meloni.
„Ona to tebi preti“, rekla je žena debelog čoveka predradniku.
„Ma nije valjda“, rekla je Meloni.
Predradnik je našao dobro mesto Meloni u baraci za ceđenje.
„Možeš ovde da budeš, bar dok ne dođe ekipa za branje“,
rekao je. „Ne znam hoćeš li hteti da ostaneš kad oni stignu.
Ponekad sa njima ima žena a ponekad i dece, al’ ako budu samo
muškarci, mislim da bi bilo bolje da ne ostaneš. To su crnci.“
„Za sada će biti dobro“, rekla je Meloni pošto se osvrnula
oko sebe.
Tu je bilo manje kreveta nego u baraci Vortingtonovih, i
bilo je mnogo manje uredno i čisto. Farma Jork je bila mnogo
manja, siromašnija plantaža od Okeanskog vidika i tu nikome
nije bilo mnogo stalo o izgledu prostorije za sezonce; na Farmi
Jork nije bilo Olive Vortington. U baraci za ceđenje na Farmi
Jork miris sirćeta bio je jači, a iza prese su bile suve grudve
komine, zalepljene za zid kao kraste. U kuhinjskom delu nije
bilo peći – već samo rešo, zbog koga su stari osigurači često
pregorevali. Postojao je jedan osigurač za pumpu i drobilicu
i slabe sijalice na plafonu; svetlo u frižideru nije radilo, ali se
zbog toga bar plesan manje videla.
Meloni to ništa nije smetalo, jer je ona trajno doprinela
istoriji mnogih uništenih soba i u napuštenim i u nastanjenim
zgradama Sent Klaudsa.
„Taj Okeanski vidik – taj voćnjak koji tražiš?“, upitao je pre-
dradnik. „Zašto ga tražiš?“
„Tražim svog dečka“, rekla mu je Meloni.
Ona ima dečka?, upitao se predradnik.
338 Džon Irving

Otišao je da vidi kako su mu ljudi. Debeli, koga je žena

otpratila do bolnice (mada nije s njim razgovarala, što će trajati
više od tri meseca), sedeo je prilično mirno dok su ga ušivali, ali
se veoma uzbudio kada mu je predradnik rekao da je smestio
Meloni u baraku i da joj je dao posao – bar do kraja berbe.
„Dao si joj posao!“, uskliknuo je debeli. „Ona je ubica!“
„Onda bolje da joj se sklanjaš s puta“, rekao mu je predra-
dnik. „Ako joj staneš na put, moraću da te šutnem – zamalo
me je već na to naterala.“
Debeli je imao slomljen nos i trebala mu je četrdeset jedna
kopča, trideset sedam na licu i četiri na jeziku, gde se ugrizao.
Čovek po imenu Čarli bolje je prošao u vezi sa šivenjem.
Trebale su mu samo četiri kopče – da mu se zatvori rana na
uhu. Meloni mu je, međutim, slomila dva rebra kada je skočila
na njega; imao je potres mozga od udarca u glavu; a u leđima
će imati tako učestale grčeve da čitavu berbu neće smeti da se
penje na merdevine.
„Majko mila“, rekao je Čarli predradniku. „Ne bih volô da
upoznam tog tipa ko je njoj dečko.“
„Je l’ moj kaiš još kod nje?“, upitao je Čarli predradnika.
„Ako budeš tražio da ti vrati kaiš, moraću da te otpustim.
Kupi sebi novi kaiš“, rekao je predradnik.
„Neću ja od nje ništa da tražim“, rekao je Čarli. „Nije rekla
da joj dečko dolazi ovamo, je li?“, upitao je predradnika, ali je
predradnik rekao da ako Meloni traži dečka, ovaj joj sigurno
nije rekao kako da ga nađe; sigurno ju je ostavio. „A nek mu je
bog u pomoći ako je tako“, rekao je predradnik – i to je stalno
ponavljao.
„Pa“, rekla je žena iz prodavnice koja je nazvala Meloni ski-
tnicom. „Da imaš takvu ženu, da li bi probao da je ostaviš?“
„Pre svega“, rekao je predradnik, „nikad ne bih imao takvu
ženu. A drugo, da je stvarno imam, nikad je ne bih ostavio – ne
bih se usudio.“
 Tuđa pravila 339

U baraci za ceđenje na Farmi Jork – negde u unutrašnjosti od

Jork Harbora, negde zapadno od Ogunkvita, tako da se između
nje i Homera Velsa pružalo nekoliko stotina kilometara obale
– Meloni je ležala i osluškivala miševe. Ponekad su trčkarali a
ponekad glockali. Prvog miša koji se osmelio da potrči preko
njenog dušeka toliko je snažno ošinula krajem Čarlijevog kaiša
da je odleteo preko četiri kreveta i tupo udario u zid. Meloni
ga je odmah uzela – bio je očigledno mrtav, sa slomljenom
kičmom. Uz pomoć olovke bez vrha, Meloni je uspela da mrtvog
miša digne u sedeći položaj na svom noćnom stočiću, okrenu-
toj gajbi za jabuke, koju je onda prebacila u podnožje kreveta.
Verovala je da mrtvi miš može delovati kao nekakav totem, da
upozorava druge miševe da ne prilaze, i – zaista – nekoliko sati
nijedan miš nije uznemiravao Meloni. Ležala je na slabašnom
svetlu i čitala Džejn Ejr – prazni mračni voćnjak dozrevao je
oko nje.
Dvaput je pročitala odlomak pri kraju dvadeset sedmog
poglavlja, koji se ovako završava: „Unapred formirani stavovi,
pređašnje odluke, jedino su uz šta sada mogu da stojim: tu
povlačim crtu.“
Sa tim je zatvorila knjigu i isključila svetlo. Meloni je hrabro
ležala na leđima, njene široke nozdrve bile su pune prodornog
mirisa sirćeta iz vazduha – istog vazduha koji je Homer Vels
mirisao, pomislila je. Tren pre nego što je zaspala prošaputala
je – mada su je čuli samo miševi: „Laku noć, Sunašce.“

Sutradan je padala kiša. Padala je od Kenebankporta do Krismas

Kova. Duvao je tako snažan severoistočni vetar da su zastave
na čamcima vezanim u Hejvenskom klubu, iako natopljene od
kiše, pokazivale ka obali i veoma glasno lepršale, neprekidno,
kao grebanje broda za jastoge Reja Kendala o stare izlizane
gume na njegovom doku.
340 Džon Irving

Rej će dan provesti pod traktorom džon dir u Dvojci; na

smenu je menjao usisnu granu traktora i spavao. Bilo je to mesto
na kome je najbolje spavao: pod velikom, poznatom mašinom.
Nikada ga nisu otkrili; noge su mu se ponekad pružale ispod
vozila toliko raširene i iskrivljene da je izgledao mrtvo – pre-
gaženo ili zgnječeno. Neki poljski radnik, preplašen što ga vidi,
progovorio bi: „Reju, jesi li to ti?“, na šta bi se Rej Kendal, poput
doktora Larča kad dođe sebi posle etarske omamljenosti, pro-
budio i rekao: „Evo odmah. Odmah stižem.“
„Težak posao, je li?“, upitao bi zabrinuti posmatrač.
„O da“, rekao bi Rej. „Težak posao, nego šta.“
Kiša je i dalje pljuštala, vetar je na obali bio toliko snažan da
su se galebovi preselili u unutrašnjost. Na Farmi Jork skutrili
su se uza zid barake i probudili Meloni svojim gurkanjem: na
Okeanskom vidiku su zajedno čučali na limenom krovu barake
gde je ponovo radila ekipa za bojenje i ribanje.
Grejs Linč je, kao i obično, imala najgori posao, da riba
ogromno bure za sok; klečala je u tom buretu i zvuk njenih
pokreta unutra podsećao je ostale na nekakvu pritajenu ener-
giju, kao kad životinja kopa sebi jazbinu ili traži hranu. Zloća
Hajd je otišao iz barake zbog nečega što je njegova žena Florens
nazvala „nekim novim izmišljenim poslom“. Zloća je zaključio
da se remen na pokretnoj traci razlabavio, pa ga je skinuo i nosio
Reju Kendalu, da vidi šta Rej može tu da uradi.
„I šta će Rej da uradi sa labavim remenom?“, upitala je Flo-
rens Zloću. „Da naruči novi ili da izvadi neki deo iz toga, je li?“
„Pa valjda“, rekao je Zloća oprezno.
„A zašto tebi danas treba pokretna traka?“, upitala je Florens.
„Ja ga samo nosim Reju!“, rekao je Zloća durljivo.
„Nećeš da se pretrgneš od posla, je li?“, rekla je Florens a
Zloća je izašao na kišu; osmehnuo se i namignuo Homeru Velsu
dok se penjao u kamionet.
„Imam muža lenštinu“, rekla je Florens srećno.
 Tuđa pravila 341

„Ima i gorih sorti“, rekla je Ajrin Titkomb – i svi su auto-

matski pogledali u pravcu ogromnog bureta u kome je Grejs
Linč grozničavo ribala.
Ajrin i Florens, koja je imala strpljive, mirne ruke, bojile su
prozorske ramove u spavaćem delu barake. Homer Vels, Velika
Dot Taft i mlađa sestra Velike Dot Taft, Debra Petigru, krečili
su kuhinju širim, nehajnijim potezima.
„Nadam se da vam ja ne smetam“, rekla je Velika Dot Debri
i Homeru. „Nisam vam ja neka dadilja. Ako hoćete da se pova-
tate, samo napred.“
Debra Petigru je izgledala posramljeno i ljutito, a Homer se
stidljivo osmehnuo. Bilo je smešno, pomislio je on, kako dvaput ili
triput izađeš sa nekim – i samo ih poljubiš ili dodirneš na nekim
mestima – i svi počnu da vam se obraćaju kao da sve vreme mislite
samo da radite ono. Homer je mnogo više mislio na Grejs Linč u
buretu nego na Debru Petigru, koja je stajala odmah pored njega
i krečila isti zid. Kada je Homer naišao na prekidač pored kuhinj-
skih vrata, pitao je Veliku Dot Taft treba li da kreči okolo, ili da
pusti Florens i Ajrin, sa manjim četkicama, da ga uredno doteraju.
„Samo ga prekreči“, rekla je Velika Dot Taft. „Tako ja radim
svake godine. Treba samo da izgleda novo i čisto. Nije ovo
takmičenje u urednosti.“
Pored prekidača je bila pribadača koja je držala list papira
na zidu – list je bio otkucan, ali su slova veoma izbledela zbog
duge izloženosti suncu koje je dopiralo kroz kuhinjski prozor
bez zavesa. Bio je to nekakav spisak; donja četvrtina stranice bila
je pocepana; kakav god da je to bio spisak, nije bio kompletan.
Homer je izvadio pribadaču iz zida i zgužvao bi papir i bacio
ga u bure za smeće da mu prvi red nije privukao pažnju.

PRAVILA BARAKE ZA CEĐENJE

glasio je prvi red.

342 Džon Irving

Kakva pravila?, upitao se on čitajući dalje. Pravila su bila

označena brojevima.

1. Ako ste pili, ne rukujte drobilicom ili presom.

2. Nemojte da pušite u krevetu niti da koristite sveće.
3. Nemojte da se penjete na krov ako ste pili – posebno ne
noću.
4. Isperite krpe iz prese istog dana ili noći kada se koriste.
5. Izvadite sito odmah pošto ste završili sa ceđenjem i isperite
ga crevom DOK JE KOMINA JOŠ VLAŽNA NA NJEMU!
6. Nemojte da nosite flaše sa sobom na krov.
7. Čak i ako vam je veoma vruće (ili ako ste pili) – nemojte
da spavate u hladnjači.
8. Spisak za nabavku predajte šefu svoje ekipe pre sedam
ujutru.
9. Na krovu ne sme biti više od šest osoba istovremeno.

Ako je bilo još pravila, Homer nije mogao da ih pročita zato

što je donji deo lista bio otrgnut. Homer je pružio pocepani list
Velikoj Dot Taft.
„Zašto toliko spominju krov?“, upitao je Debru Petigru.
„Sa krova se vidi okean“, rekla je Debra.
„Nije to“, rekla je Velika Dot Taft. „Noću se vide svetla pano-
rame i luna-parka u Kejp Kenetu.“
„Pa šta“, rekao je Homer Vels.
„I ja mislim isto“, rekla je Velika Dot Taft, „ali se to crnčadiji
mnogo sviđa.“
„Ponekad na krovu presede čitavu noć“, rekla je Debra
Petigru.
„Ponekad se tamo gore napiju pa padnu“, dojavila je Florens
Hajd iz spavaćeg dela.
„Razbiju gore flaše pa se iseku“, rekla je Ajrin Titkomb.
„Pa, ne baš svake noći, je li“, rekla je Velika Dot Taft.
 Tuđa pravila 343

„A jedne noći se jedan toliko napio i preznojio dok je radio

sa presom da se samo onesvestio u hladnjači pa se probudio sa
upalom pluća“, rekla je Debra Petigru.
„Ne možeš baš da se ’probudiš’ sa upalom pluća“, rekao je
Homer Vels. „To je malo komplikovanije.“
„Jao što smo pametni“, rekla je Debra durljivo.
„Elem, na ta pravila niko ne obraća pažnju“, rekla je Velika
Dot Taft. „Oliva ih svake godine napiše, i svake godine niko ne
obraća pažnju na njih.“
„Svi berači koji nama dolaze prava su deca“, rekla je Florens
Hajd. „Da Oliva ne ide svaki dan u kupovinu za njih, crkli bi
od gladi.“
„Nikada se ne bi sami organizovali“, rekla je Ajrin Titkomb.
„Jednom tipu je čitava ruka upala u drobilicu“, prisećala
se Velika Dot Taft. „Ne samo glupa šaka – nego čitava ruka.“
„Fuj“, rekla je Debra Petigru.
„Stvarno je fuj izgledala, ta ruka“, rekla je Florens Hajd.
„Koliko kopči?“, upitao je Homer Vels.
„Baš si radoznao, je li?“, upitala ga je Debra Petigru.
„Pa, oni ne mogu ništa loše da urade, osim jedni drugima“,
rekla je Ajrin Titkomb filozofski. „Kakve veze ima ako se napiju
pa se otkotrljaju sa krova? Ovde niko nikad nije poginuo, je li
tako?“
„Za sada nije“, rekla je Grejs Linč stegnutim, slabašnim gla-
som, a te njene reči bile su čudno pojačane zato što je govorila
sa dna ogromnog bureta. Zbog čudnog prizvuka njenog glasa
i činjenice da je ona veoma retko učestvovala u njihovim raz-
govorima, svi su ućutali.
Svi su samo radili kada se Voli dovezao u zelenom kamio-
netu sa Luiz Tobi; ona je izašla sa svojom kofom i četkom a on
je pitao ostale da li im nešto treba – još četki, još boje?
„Samo tvoj poljubac, dušo“, rekla je Florens Hajd.
„Samo da nas vodiš u bioskop“, rekla je Velika Dot Taft.
344 Džon Irving

„Samo da me zaprosiš, samo da me zaprosiš!“, viknula je

Ajrin Titkomb. Svi su se smejali kada je Voli otišao. Bilo je goto-
vo vreme ručku i svi su znali da je Šiz Luiz poprilično zakasnila
na posao. Obično je stizala sa Herbom Faulerom, manje-više
na vreme. Luiz je tog jutra izgledala posebno durljivo i neko
vreme niko s njom nije razgovarao.
„Pa, možda si dobila, al’ svejedno možeš da kažeš dobro
jutro“, rekla je Velika Dot Taft posle nekog vremena.
„Dobro jutro“, rekla je Luiz Tobi.
„O-ho!“, rekla je Ajrin Titkomb. Debra Petigru je ćušnula
Homera u rebra; kada ju je pogledao, namignula mu je. Ništa
se drugo nije desilo sve dok Herb Fauler nije stigao i ponudio
da sve poveze u krčmu na Drinkvoter roudu za ručak.
Homer je pogledao u bure, ali Grejs Linč nije provirila iznad
ruba; samo je nastavila da proizvodi zvuke grebanja i šištanja sa
dna bureta. Ona svejedno ne bi prihvatila poziv. Homer je mislio
da bi verovatno trebalo da ga on prihvati, da se udalji od Grejs
Linč, ali je obećao sebi da će istražiti krov barake – želeo je da
nađe mesto koje mu je onako tajanstveno sijalo na mesečini; a
sada kada je čuo za pravila barake za ceđenje i da se sa krova
vidi okean – i panorama u Kejp Kenetu – želeo je da se tamo
popne. Bez obzira na kišu.
Izašao je sa ostalima, misleći kako će Grejs Linč verovatno
pretpostaviti da je otišao s njima pa je na prilazu rekao Herbu
Fauleru da će ipak ostati. Osetio je prst u džepu farmerki, i
kada su Herb i ostali otišli, pogledao je u džep i otkrio kondom.
Prisustvo prezervativa u džepu nagnalo ga je da se brzo popne
na krov barake.
Njegov dolazak je iznenadio galebove, čiji je nagao i bučan
let iznenadio njega; nije ih primetio kako se tiskaju na suprotnoj
kosini krova – zaklonjenoj od vetra. Krov je bio klizav od kiše;
morao je da obema rukama drži valoviti lim i pažljivo spušta
stopala. Iznenadio se kada je otkrio brojne stare daske zakucane
 Tuđa pravila 345

na strani krova koja gleda ka moru. Klupe!, pomislio je. Čak

i tako iskošene, bile su prijatnije za sedenje od lima. Sedeo je
tamo na kiši i pokušavao da zamisli zadovoljstvo pogleda, ali je
vreme bilo previše olujno da bi video najdalje voćnjake; okean
je bio potpuno zaklonjen, i morao je da zamisli gde su, u vedrim
noćima, panorama i svetla luna-parka u Kejp Kenetu.
Počeo je da ozbiljno kisne i spremio se da siđe, kada je video
nož. Bio je to veliki nož na sklapanje, a sečivo je bilo zarive-
no u dasku na vrhu krova pored njega; drška od lažnog roga
bila je ispucala na dva mesta i kada je Homer Vels pokušao da
iščupa sečivo iz drveta, drška mu se u ruci prepolovila. Zato
su ga izgleda tu i ostavili. Pošto je drška pukla, nož nije hteo
da se pravilno zatvori; tako ga nije bilo sigurno nositi – a sem
toga, sečivo je bilo zarđalo. Čitav krov je bio zarđao, primetio
je Homer; nije bilo ni jednog jedinog mesta dovoljno sjajnog
za odraz mesečine koji će dobaciti do Volijevog prozora. Onda
je primetio slomljeno staklo; neki veći komadi su se zadržali u
limenim udolinama. Sigurno je mesec blesnuo na nekom od
njih, pomislio je Homer.
Staklo od pivskih flaša i od flaša ruma, staklo od flaša viskija
i od flaša džina, pretpostavio je. Pokušao je da zamisli crnce koji
noću piju na krovu; međutim, bio je potpuno mokar od kiše i
smrznuo se od vetra. Polako se spuštao niz krov – do ivice gde
je zemlja bila najbezbednija za skok – posekao je ruku, tek mal-
čice, na komadu stakla koji nije video. Kada se vratio u baraku,
iz posekotine je obilno krvarilo – baš mnogo krvi za tako malu
posekotinu, pomislio je, i upitao se je li u posekotini možda
ostao komadić stakla. Grejs Linč ga je sigurno čula kako ispira
ranu u sudoperi (ako ga nije čula na krovu). Na Homerovo
iznenađenje, Grejs je i dalje bila u ogromnom buretu.
„Pomozi mi“, doviknula mu je. „Ne mogu da izađem.“
Lagala je; samo je pokušavala da ga namami na ivicu bureta.
Siročići su, međutim, lakoverni; život u sirotištu je jednostavan;
346 Džon Irving

u poređenju s njim, svaka laž je prefinjena. Homer Vels je opre-

zno prišao ivici bureta za sok, ali je prišao. Brzina njenih tankih
ruku i žilava snaga s kojom ga je ugrabila za članke iznenadila
ga je; zamalo da je izgubio ravnotežu – zamalo da ga je povukla
u bure, na nju. Grejs Linč je skinula svu odeću sa sebe, ali je
ekstremna istaknutost njenih kostiju delovala na Homera sna-
žnije od svega zabranjenog u njenoj golotinji. Izgledala je kao
izgladnela životinja zarobljena u manje ili više humanoj zamci;
humanoj, sem što je bilo očigledno, po modricama, da je čuvar
bije redovno i snažno. Modrice na njenim kukovima i butinama
bile su najveće; otisci palčeva na zadnjem delu njenih ruku bili
su tamnoljubičasti a na jednoj maloj dojci imala je žutozelenu
modricu koja je izgledala posebno jarko.
„Pusti me“, rekao je Homer Vels.
„Znam šta rade tamo odakle si došao!“, viknula je Grejs
Linč, vukući ga za ruke.
„Tako je“, rekao je Homer Vels. Počeo je da odlučno odvaja
njene prste, ali se ona vešto uzverala uz ivicu bureta i snažno
ga ujela za ruku. Morao je da je onda odgurne, i možda bi je i
povredio da oboje nisu čuli kako Voli stiže u zelenom kamio-
netu. Grejs Linč je pustila Homera i brzo počela da se oblači.
Voli je sedeo u kamionetu na pljusku pa je zatrubio; Homer je
istrčao da vidi šta hoće.
„Ulazi!“, viknuo je Voli. „Moramo da spasemo mog glupog
oca – napravio je nekakav cirkus kod Sanborna.“
Homeru Velsu, koji je odrastao u svetu bez očeva, bilo je
šokantno što čuje nekoga ko ima oca da govori kako mu je otac
glup, pa makar to bila i istina. Na suvozačkom mestu kamioneta
bio je džak gravenstajna; Homer je jabuke držao u krilu dok je
Voli vozio niz jezerski put do Sanbornove bakalnice. Vlasnici
Mildred i Bert Sanborn spadali su u Seniorove najstarije prijate-
lje; zajedno su išli u školu a on je nekada izlazio sa Mili (pre nego
što je upoznao Olivu – i pre nego što se Mili udala za Berta).
 Tuđa pravila 347

Pored bakalnice Sanbornovih nalazila se Tajtasova gvožđara

i prodavnica vodoinstalaterske opreme; Kada su Voli i Homer
stigli u Harts Rok, Voren Tajtas, vodoinstalater, stajao je na
tremu bakalnice i nikome nije dozvoljavao da uđe.
„Hvala bogu što si stigao“, rekao je Voren, kada su momci
dotrčali na trem. „Tata ti je skroz pošandrcao.“
U prodavnici su Homer i Voli videli da su Mildred i Bert
Sanborn – bar privremeno – saterali Seniora u nišu sa policama
za pekarske proizvode; Senior kao da je posuo po podu i po
sebi sve brašno i šećer koje je uspeo da dohvati. Delovao je kao
da je uhvaćen u zamku, i podsetio je Homera na Grejs Linč.
„Šta nije u redu, tata?“, upitao je Voli oca. Mildred Sanborn
je uzdahnula od olakšanja kada je ugledala Volija, ali Bert nije
odvajao pogled od Seniora.
„Šta je, tata?“, rekao je Senior.
„Razbesneo se kada nije mogao da nađe hranu za pse“, rekao
je Bert Voliju, ne odvajajući pogled od Seniora; Bert kao da je
očekivao da Senior svakog časa skoči u drugi deo prodavnice
da ga uništi.
„Šta će ti hrana za pse, tata?“, upitao je Voli oca.
„Hrana za pse, tata“, ponovio je Senior.
„Kao da se ne seća, Voli“, rekao je Bert Sanborn.
„Rekli smo mu da vi nemate psa“, rekla je Mildred.
„Sećam se kako sam ti ono radio, Mili!“, viknuo je Senior.
„Evo ga ponovo“, rekao je Bert. „Seniore, Seniore“, rekao je
blago. „Mi smo svi ovde naši.“
„Moram da nahranim Blinkija“, rekao je Senior.
„Blinki je bio njegov pas kad je bio mali“, rekla je Mili Sen-
born Voliju.
„Da je Blinki još živ, Seniore“, rekao je Bert Sanborn, „bio
bi stariji od nas.“
„Stariji od nas“, rekao je Senior.
„Idemo kući, tata“, rekao je Voli.
348 Džon Irving

„Kući, tata“, rekao je Senior, ali je pustio da ga Homer i Voli

odvedu do kamioneta.
„Znaš, Voli, to nije alkohol“, rekao je Voren Tajtas, koji im
je otvorio vrata kamioneta. „Sad se nimalo ne oseća na piće.“
„To je nešto drugo, Voli“, rekao je Bert Sanborn.
„Ko si ti?“, upitao je Senior Homera.
„Ja sam Homer Vels, gospodine Vortingtone“, odgovorio
je Homer.
„Gospodine Vortingtone“, rekao je on.
Pošto su vozili već jedno pet minuta, u tišini, Senior viknu:
„Umuknite svi!“
Kada su stigli na Okeanski vidik, Oliva ih je čekala na prila-
zu; nije pogledala Seniora, nego je samo rekla Voliju: „Ne znam
šta je jutros mogao da popije, sem ako nije votku; ništa nisam
namirisala pre nego što je otišao. Ne bih mu dala kamionet da
sam znala da je pio.“
„Mislim da je ovo nešto drugo, mama“, rekao je Voli. Uz
Homerovu pomoć odveo je Seniora u njegovu spavaću sobu,
izuo mu cipele i naterao ga da legne na krevet.
„Znaš, nekad sam karô Mili“, rekao je Senior sinu.
„Nego šta, tata“, rekao je Voli.
„Karô sam Mili! Karô sam Mili!“, rekao je Senior.
Voli je pokušao da zabavi Seniora jednim limerikom*; Senior
je naučio Volija mnogo limerika, ali je imao problema da ih sada
pamti, iako ih je Voli sa njim ponavljao, stih po stih.
„Sećaš se vojvotkinje od Kenta, tata?“,25 upitao je Voli oca.
„Naravno“, odgovorio je Senior, ali nije rekao ništa više.
„O, jadna vojvotkinja od Kenta!“, počeo je Voli, ali je Senior
samo slušao. „Kaže da joj pička toliko kriva“, rekao je Voli.
„Kriva?“, ponovio je Senior.
Voli je probao ponovo, dva stiha odjednom.

* Limerick – vrsta kratke, skaredne pesme. (Prim. prev.)

 Tuđa pravila 349

O, jadna vojvotkinja od Kenta!

Kaže da joj pička toliko kriva

„Toliko kriva“, povikao je Senior.

O, jadna vojvotkinja od Kenta!

Kaže da joj pička toliko kriva
da kad treba da utera
nekog delinkventa,
preznoji se i polomi živa.

Gospode bože!, pomislio je Homer Vels. Ali Senior je delo-

vao zbunjeno; ništa nije rekao. Voli i Homer su ga ostavili kada
su pomislili da je zaspao.
U prizemlju je Homer Vels rekao Olivi i Voliju da misli kako
je to nešto neurološki.
„Neurološki?“, rekla je Oliva.
„Šta to znači?“, upitao je Voli.
Čuli su Seniora kako viče odozgo. „Polomi živa!“, viknuo je.
Homer Vels, koji je imao naviku da ponavlja kraj rečenice,
znao je da je to što Senior ponavlja reči znak nekakvog pore-
mećaja. Taj običaj je bio prvi simptom koji je opisao u pismu
doktoru Larču. „On sve ponavlja“, pisao je. Homer je takođe
primetio da Senior izgleda zaboravlja imena najobičnijih stvari;
prisećao se kako se zbunio kada je tražio cigaretu od Volija –
samo je pokazivao u Volijev džep na grudima. „Mislim da nije
mogao da se seti kako se kaže cigareta“, pisao je Homer Vels.
Homer je takođe primetio da Senior nije mogao da zatvori
kasetu u automobilu kada ga je Homer poslednji put vozio kod
Sanbornovih u neku jednostavnu kupovinu. A takođe je imao i
krajnje čudnu naviku da neprekidno čupka svoju odeću. „Kao
350 Džon Irving

da mu se čini da na odeći ima prašinu, vlasi ili blato“, pisao je

Homer Vels. „A u stvari nema ničega.“
Oliva Vortington je uverila Homera da je porodični doktor,
starac još stariji od doktora Larča, prilično siguran da su Seni-
orovi problemi u potpunosti „povezani sa alkoholom“.
„Mama, doktor Perkins je previše star da se i dalje bavi
medicinom“, rekao je Voli.
„Doktor Perkins je tebe doneo na svet – on valjda zna šta
radi“, rekla je Oliva.
„Kladim se da je porođaj bio lak“, rekao je Voli veselo.
Kladim se da jeste, pomislio je Homer Vels, koji je mislio da
je Voli sve u životu uzimao zdravo za gotovo – ne na sebičan ili
razmažen način, već kao princ Mejna, kao kralj Nove Engleske;
Voli je prosto rođen da bude glavni.
Pismo doktora Larča Homeru Velsu bilo je toliko impresivno
da ga je Homer odmah pokazao gospođi Vortington.
„To što si mi opisao, Homere, zvuči kao neka vrsta napre-
dujućeg organskog sindroma mozga“, pisao je doktor Larč.
„Kod čoveka njegovih godina, moguć je relativno mali broj
dijagnoza. Rekao bih da je najverovatnije posredi Alchajmerova
presenilna demencija; to je prilično retka pojava; morao sam
da je potražim u svojim ukoričenim primercima Medicinskog
žurnala Nove Engleske.
Čišćenje zamišljene prašine sa odeće neurolozi zovu kar-
fologija. U procesu propadanja poznatom kao Alchajmerova
bolest, pacijent će često ponavljati ono što mu drugi kažu. To
se zove eholalija. Nesposobnost da se izgovori ime čak i obič-
nih predmeta kao što je cigareta javlja se zbog nemogućnosti
prepoznavanja tih predmeta. To se zove anomija. A gubitak
sposobnosti da se izvede bilo koja vrsta veštog ili naučenog
pokreta kao što je otvaranje kasete u automobilu takođe je
tipična. To se zove apraksija.
 Tuđa pravila 351

Trebalo bi da ubediš gospođu Vortington da njenog muža

pregleda neurolog. Znam da u Mejnu postoji bar jedan. Ja samo
nagađam da je reč o Alchajmerovoj bolesti.“
„O Alchajmerovoj bolesti?“, upitala je Oliva Vortington.
„Hoćeš da kažeš da je to bolest – šta nije u redu sa njim?“,
upitao je Voli Homera.
Voli je plakao u automobilu dok su išli kod neurologa. „Žao
mi je, tata“, rekao je. Ali Senior je delovao radosno.
Kada je neurolog potvrdio Larčovu dijagnozu, Senior Vor-
tington se oduševio.
„Bolestan sam!“, viknuo je ponosno – pa čak i srećno. Goto-
vo kao da je neko objavio da je izlečen; to što je imao bilo je
potpuno neizlečivo. „Bolestan sam!“ Zbog toga ga je obuzela
euforija.
Kakvo li je to olakšanje bilo za njega – bar privremeno – što
je saznao da nije prosto pijanac. Za Olivu je to bilo toliko olak-
šanje da je plakala Voliju na ramenu; grlila je i ljubila Homera
sa energijom koju Homer nije doživeo još otkako je otišao
iz naručja sestre Andžele i sestre Edne. Gospođa Vortington
je Homeru zahvaljivala i zahvaljivala. Olivi je mnogo značilo
(mada je odavno prestala da voli Seniora, ako ga je ikada uop-
šte volela) što zbog te nove informacije može da iznova oseća
poštovanje prema njemu. Bila je izuzetno zahvalna Homeru i
doktoru Larču što su povratili Seniorovo samopoštovanje – i
što su povratili deo njihovog poštovanja prema Senioru.
Sve je to doprinelo posebnoj atmosferi koja je okruživala
Seniorovu smrt krajem leta, nedugo pre berbe; osećaj olakšanja
bio je mnogo prisutniji nego osećaj žalosti. Već je neko vreme
bilo izvesno da se Senioru Vortingtonu bliži smrt; to što je, u
poslednjem času, uspeo da umre sa nešto dostojanstva – „od
istinske bolesti“, rekao je Bert Sanborn – bilo je dobrodošlo
iznenađenje.
352 Džon Irving

Naravno, žitelji Harts Roka i Harts Hejvena imali su pote-

škoće sa tim terminom – Alchajmer nije bilo poznato ime na
obali Mejna godine 194_. Radnici u Okeanskom vidiku poseb-
no su se mučili sa njim: Rej Kendal im je jednog dana svima
olakšao da ga shvate. „Seniora je mučio Alov čekić*“, objavio je.
Alov čekić! E to je bila bolest koju je svako mogao da razume.
„Daj bože da se ja ne zarazim“, rekla je Velika Dot Taft.
„Možda to napada samo bogataše?“, pitao se Zloća Hajd.
„Ne, to je neurološka bolest“, tvrdio je Homer Vels, ali to
nije ništa značilo nikome sem njemu.
I tako je među ljudima iz Okeanskog vidika nastala nova
izreka dok su se te godine spremali za berbu. „Bolje se čuvaj“,
govorio bi Herb Fauler, „inače ćeš da stradaš od Alovog čekića.“
A kada bi Luiz Tobi zakasnila na posao, Florens Hajd (ili
Ajrin Titkomb ili Velika Dot Taft) pitala bi je: „Šta je bilo, jesi
dobila ili si se zarazila Alovim čekićem?“ A kada bi se Grejs
Linč pojavila hramljući, ili sa primetnom modricom, svi bi
mislili, ali ne bi naglas rekli: „Sinoć je nastradala od Alovog
čekića, šta drugo.“
„Meni se čini“, rekao je Voli Homeru Velsu, „da bi trebalo
da budeš doktor – očigledno imaš talenta za to.“
„Doktor Larč je doktor“, rekao je Homer Vels. „Ja sam
beduin.“

Nedugo pred berbu – pošto je Oliva Vortington stavila sveže

cveće u spavaće krilo barake za ceđenje, otkucala novi list sa
pravilima (pravila su bila gotovo ista kao prethodnih godina)
i zakačila ga pored prekidača kod kuhinjskih vrata – ponudila
je beduinu dom.

* Alov čekić (Al’s hammer) na engleskom zvuči slično kao Alchajmer.

(Prim. prev.)
 Tuđa pravila 353

„Ne volim kada se Voli vrati na koledž“, rekla je Oliva Home-

ru. „A ove godine, pošto Seniora više nema, biće mi još teže.
Bilo bi mi veoma drago ako bi ti mogao da budeš srećan ovde,
Homere – mogao bi da živiš u Volijevoj sobi. Ja volim da noću u
kući bude nekoga i da s nekim mogu da porazgovaram ujutru.“
Oliva je bila leđima okrenuta Homeru dok je gledala kroz veliki
prozor u kuhinji Vortingtonovih. Gumeni dušek koji je Senior
nekada koristio ljuljuškao se na vodi, ali Homer nije bio siguran
da Oliva gleda taj dušek.
„Nisam siguran kako bi doktor Larč to prihvatio“, rekao je
Homer.
„Doktor Larč bi želeo da ti jednog dana odeš na koledž“,
rekla je Oliva. „Isto kao i ja. Rado ću se raspitati u srednjoj školi
u Kejp Kenetu da li bi radili s tobom – da li bi probali da procene
šta već znaš i šta treba da naučiš. Ti si imao veoma... nesvaki-
dašnje obrazovanje. Znam da doktor Larč želi da izučavaš sve
naučne discipline.“ (Homer je shvatio da se ona to priseća iz
Larčovog pisma.) „I latinski“, rekla je Oliva Vortington.
„Latinski“, rekao je Homer Vels. To je sigurno maslo doktora
Larča. Cutaneus maximus, pomislio je Homer Vels, dura mater,
da ne spominjemo dobri stari umbilicus. „Doktor Larč želi da
ja budem doktor“, rekao je Homer gospođi Vortington. „Ali ja
to ne želim.“
„Mislim da on želi da ti imaš mogućnost da postaneš doktor,
za slučaj da se predomisliš“, rekla je Oliva. „Mislim da je rekao
latinski ili grčki.“
Izgleda da su se baš dopisivali, pomislio je Homer Vels, ali
je rekao samo: „Veoma mi se dopada da radim na farmi.“
„Pa, ja bih svakako želela da ostaneš ovde da radiš“, rekla
mu je Oliva. „Potrebna mi je tvoja pomoć – posebno kad počne
berba. Pretpostavljam da nećeš biti redovan učenik; moram da
razgovaram sa srednjom školom, ali sam sigurna da će te oni
doživeti kao jednu vrstu eksperimenta.“
354 Džon Irving

„Jednu vrstu eksperimenta“, rekao je Homer Vels. Nije li

za jednog beduina sve eksperiment?
Pomislio je na slomljeni nož koji je našao na krovu barake.
Je li tamo bio zato što je trebalo da ga nađe? I slomljeno staklo, čiji
mu je jedan komad signalizirao u nesanici na Volijevom prozoru:
je li staklo bilo na krovu zato da bi mu poslalo neku poruku?
Pisao je doktoru Larču, da zatraži dozvolu da ostane u
Okeanskom vidiku. „Učiću biologiju“, pisao je Homer Vels,
„i druge naučne predmete. Ali moram li da učim latinski?
Latinski više niko ne govori.“
Kada je on postao takav pametnjaković?, pitao se doktor
Larč, koji je svejedno video izvesne prednosti u tome da Homer
Vels ne zna latinski ili grčki, iz kojih potiču toliki medicinski
termini. Poput koarktacije aorte, mislio je doktor Larč. To
može biti relativno blaga vrsta urođene srčane mane koja slabi
kako pacijent stari, kada pacijent dođe u Homerove godine,
možda više uopšte ne bude šuma i samo uvežbano oko može
da detektuje, na rendgenskom snimku, maleno uvećanje aorte.
U blagom slučaju, jedini simptomi mogu biti hipertenzija u
gornjim udovima. Zato ne moraš da učiš latinski ako ne želiš,
mislio je Vilbur Larč.
Što se najbolje urođene srčane mane za Homera Velsa tiče,
doktor Larč je sve više mislio o suženju zaliska plućne arterije.
„Od rođenja i tokom čitavog detinjstva, Homer Vels je imao
glasan šum na srcu“, pisao je doktor Larč – čisto da isproba
kao to zvuči. „U dvadeset prvoj“, beležio je drugde, „Homerov
stari šum na srcu teško je detektovati; međutim, nalazim da je
suženje zaliska plućne arterije i dalje jasno na rendgenskom
snimku.“ Može biti jedva primetno, znao je; Homerovu srčanu
manu nije svako mogao da vidi – u tome i jeste bila stvar. Bilo
je neophodno samo da postoji.
„Ne moraš da učiš latinski ili grčki ako ne želiš“, pisao je
doktor Larč Homeru Velsu. „Ovo je slobodna zemlja, zar ne?“
 Tuđa pravila 355

Homer Vels je počinjao da se pita. U istoj koverti sa pismom

doktora Larča bilo je i pismo koje mu je doktor Larč prosle-
dio od dobrog starog Snouija Medouza. Po mišljenju Vilbura
Larča, Snoui je bio budala, „ali uporna budala“.
„Zdravo, Homere, to sam ja – Snoui“, počeo je Snoui Medo-
uz. Objasnio je da se sada zove Robert Marš – „iz bangorske
porodice Maršovih, mi smo velika porodica u svetu name-
štaja“, pisao je Snoui.
Porodica u svetu nameštaja?, pomislio je Homer Vels.
Snoui je naširoko pisao kako je upoznao devojku iz snova
i oženio se njome, i kako se opredelio da radi s nameštajem
umesto da ide na koledž i koliko je bio srećan što je otišao
iz Sent Klaudsa; Snoui je dodao da se nada da se i Homer
„izbavio“.
„A kakve su vesti od Fazija Stouna?“, zanimalo je Snouija
Medouza. „Stari Larč kaže da je Faziju dobro. Voleo bih da
mu pišem, ako znaš njegovu adresu.“
Adresu Fazija Stouna!, pomislio je Homer Vels. I šta je to
„stari Larč“ hteo da kaže (to „da je Faziju dobro“)? U čemu
to dobro?, pitao se Homer Vels, ali je napisao Snouiju Medo-
uzu da je Faziju zaista dobro; da trenutno ne može da nađe
Fazijevu adresu; i da je otkrio kako je uzgajanje jabuka zdrav
i prijatan posao. Homer je dodao da za sada ne planira da
poseti Bangor; sigurno će potražiti „Maršove koji se bave
nameštajem“ ako nekada svrati u taj grad. I ne, zaključio je,
nije se slagao sa Snouijem da je „nekakav skup ili godišnjica
u Sent Klaudsu“ baš sjajna ideja; rekao je da je siguran da
doktor Larč nikada ne bi odobrio takav plan; priznao je da mu
nedostaju sestra Andžela i sestra Edna, i naravno sam doktor
Larč, ali zar nije bolje ne vraćati se na to mesto? „Zar to nije
njegova svrha?“, pitao je Homer Vels Snouija Medouza. „Zar
sirotište ne treba da ostane u prošlosti?“
Onda je Homer pisao doktoru Larču.
356 Džon Irving

„Kakve su to priče da Faziju Stounu ’dobro ide’ – U ČEMU

MU TO dobro ide? Ja znam da je Snoui Medouz kreten, ali ako
mislite da mu ispričate nešto o Faziju Stounu, zar ne bi trebalo
da to ispričate i meni?“
Polako, jednog dana, mislio je Vilbur Larč umorno; osećao
se kao da ga maltretiraju. Doktor Gingrič i gospođa Gudhol su
ubedili ostale članove nadzornog odbora; odbor je zahtevao da
Larč postupi po preporuci doktora Gingriča o „dodatnom izve-
štaju“ o uspehu (ili neuspehu) svakog siročeta u usvojiteljskim
porodicama. A ako je ta dodatna papirologija zamorna doktoru
Larču, odbor je preporučio da Larč usvoji preporuku gospođe
Gudhol i primi administrativnog pomoćnika. Zar već nemam
dovoljno biografija kojima se bavim?, pitao se Larč. Odmarao
se u ambulanti; udahnuo je malo etra i sabrao se. Gingrič i
Gudhol, rekao je sebi. Ginghol i Gudrič, promrsio je. Ričhol i
Gingud! Gudging i Holrič! Probudio se kikoćući se.
„Zbog čega si tako veseo?“, pitala ga je sestra Andžela grubo
iz hodnika ispred dispanzera.
„Gudbols i Ding Dong!“, rekao joj je Vilbur Larč.
Krajnje odlučno je otišao u kancelariju sestre Andžele.
Imao je planove za Fazija Stouna. Pozvao je koledž Boudin
(gde će Fazi Stoun da uspešno završi osnovne studije) i medi-
cinski fakultet na Harvardu (gde je Larč nameravao da Fazi
bude veoma, veoma uspešan). Administraciji Boudina rekao
je da je sirotište u Sent Klaudsu dobilo izvesnu svotu novca
isključivo u svrhu plaćanja troškova studija medicine jednom
izuzetno talentovanom mladiću ili devojci koji će biti spremni
– i više nego spremni, čak i posvećeni – da služe Sent Klaud-
su. Da li bi doktor Larč mogao da dobije uvid u ocene skora-
šnjih diplomaca sa Boudina koji su otišli na studije medicine?
Harvardu je ispričao malo drugačiju priču; želeo je uvid u
ocene, naravno, ali u ovom slučaju je donacija data za budućeg
ginekologa.
 Tuđa pravila 357

Vilbur Larč je tada prvi put posle potere za Klarom negde

otputovao i prvi put je spavao van dispanzera još od Prvog
svetskog rata; ipak, morao je da se upozna sa formularima za
ocene sa Boudina i medicinskog fakulteta na Harvardu. Samo
će tako moći da napravi ocene za F. Stouna; zamolio je da se
posluži pisaćom mašinom i nešto papira – „jedan vaš prazan
formular za ocene olakšaće mi posao“ – pa se pretvarao da pre-
kucava imena i uspeh nekolicine zanimljivih kandidata. „Našao
sam ih dosta koji bi bili savršeni“, rekao im je u Boudinu i na
Harvardu, „ali nije moguće znati da li bi neko od njih mogao da
podnese život u Sent Klaudsu. Veoma smo zabačeni“, priznao je,
zahvalio im na pomoći i vratio im prepise (Fazijev na pravom
mestu, pod slovom S).
Kada se vratio u Sent Klauds, doktor Larč je pisao u Boudin
i na Harvard, da zahteva kopije nekoliko izuzetnih diplomaca;
suzio je izbor na njih nekolicinu, rekao im je. Kopija Fazijevog
prepisa stigla je poštom sa ostalima.
Kada je Larč posetio medicinski fakultet na Harvardu, otvo-
rio je u Kembridžu poštanski pretinac na Fazijevo ime. Sada je
pisao tamošnjem upravniku pošte i zahtevao da se pošta za F.
Stouna prosledi u Sent Klauds. Adresa na poštanskom pretincu
će takođe biti korisna ako mladi doktor Stoun bude sledio svoju
strastvenu prirodu i otišao da služi negde u inostranstvo. Onda
je poslao praznu kovertu na adresu u Kembridžu pa je čekao
njen povratak.
Nakon što mu se pismo vratilo – pošto je bio siguran da
sistem funkcioniše – sastavio je ostatak istorije u vezi sa F. Sto-
unom i njegovim usvojiteljima (porodicom Ims) pa ga je poslao
nadzornom odboru zajedno sa Fazijevom adresom. Nije morao
da izmisli ništa u vezi sa Karlijem Dejom; grčio se dok je pisao
ime Roj Rinfret; i rekao je istinu u vezi sa Snouijem Medouzom
i većinom drugih, mada je imao poteškoća da otkuca „Maršovi
koji se bave nameštajem“ a da se glasno ne nasmeje, i kada je
358 Džon Irving

došao do slučaja Homera Velsa, veoma je pažljivo razmislio

kako da sroči opis problema sa Homerovim srcem.
Među članovima nadzornog odbora nije bilo kardiologa ni
radiologa, pa čak ni hirurga; bio je tu jedan veoma star lekar
opšte prakse koji, bio je siguran doktor Larč, nikada ništa nije
čitao. Larč doktora Gingriča nije ubrajao među doktore; psihi-
jatre nije ubrajao ni u šta, i smatrao je da će gospođu Gudhol
moći da zastraši i najblažom terminologijom.
Priznao je odboru (zar poverljivost ne laska svima?) da se
uzdržavao da problem sa Homerovim srcem spomene samom
Homeru; priznao je da je oklevao, ali je tvrdio da bi se problem
možda samo pogoršao ako bi momak brinuo a želeo je da on
stekne samopouzdanje u spoljnom svetu pre nego što će ga
opteretiti tim opasnim znanjem – ali jeste nameravao da to
učini, i to veoma skoro. Larč je rekao da jeste obavestio Vor-
tingtonove o srčanoj smetnji; oni će zbog toga možda biti više
zaštitnički nastrojeni prema Homeru nego što bi to inače bili;
nije se potrudio da im objasni postojanje istinskog šuma, ili da
detaljno opiše suženje zaliska plućne arterije. Rado će odboru
pružiti te detalje, ako ih zahtevaju. Zabavljalo ga je da zamišlja
gospođu Gudhol kako proučava rendgenski snimak.
Zaključio je da je zahtev odbora za dodatnim izveštajima
dobra ideja i da je on izuzetno uživao u njihovoj pripremi; ne
samo da mu administrativni pomoćnik nije bio potreban da
to obavi već se osećao „zapravo ispunjen energijom“ zbog tog
„dobrodošlog zadatka“ – pošto ga je, dodao je, uvek zanimalo
da prati dalji život siročića.
Bio je iscrpen i zaboravio je da obreže novorođenče koje je
sestra Andžela pripremila za taj zahvat. Zamenio je ženu koja
je čekala na abortus za ženu koju je juče porodio, pa joj je zato
rekao da je beba veoma zdrava i da lepo napreduje. Prosuo je
malo etra na lice pa je morao da ispere oko.
 Tuđa pravila 359

Naljutio se zato što je naručio previše kondoma – oko sebe

ih je imao i previše. Otkako je Meloni otišla, niko ih više nije
krao. Kada bi pomislio na Meloni, počeo bi da se brine, što ga
je takođe ljutilo.
Vratio se u kancelariju sestre Andžele i napisao izveštaj, koji
je bio stvaran, u vezi sa šuškanjem Davida Koperfilda; propustio
je da spomene kako je Davida Koperfilda porodio Homer Vels i
kako mu je i nadenuo ime. Napisao je pomalo fiktivan izveštaj
o siročetu po imenu Stirfort, s napomenom da je porođaj bio
toliko jednostavan da su sestra Edna i sestra Andžela mogle
da ga u potpunosti izvedu same, bez prisustva doktora. Napi-
sao je istinu o Smokiju Fildsu: dečak je krao i skrivao hranu,
a takvo ponašanje bilo je češće u odeljenju za devojčice nego
u odeljenju za dečake i Smoki je počinjao da pokazuje znake
nesanice sa kakvom se Larč nije susretao u Sent Klaudsu „još
od doba Homera Velsa“.
Od uspomena na te dane oči su mu smesta zasuzile, ali se
dovoljno oporavio da napiše kako su i on i gospođa Grogan
zabrinuti zbog Meri Agnes Kork: otkako je Meloni otišla, ova
je često depresivna. Takođe je napisao istinu o Meloni, mada je
izostavio sav vandalizam. Larč je pisao o Meri Agnes: „Možda
vidi sebe kao naslednicu nekadašnjeg Meloninog položaja, ali
ona nema dominantan karakter koji je obično neophodan za
uloge moći ili mesto vođe.“ To će se dopasti onom idiotu dok-
toru Gingriču, zamišljao je Larč. „Uloge“, rekao je Larč naglas,
sa prezirom. Kao da siročići imaju luksuz da zamišljaju kako
imaju uloge.
Namah je otišao u dispanzer i naduvao dva kondoma.
Moram nekako da ih upotrebim, pomislio je. Uzeo je olovku
za obeležavanje rublja pa je na jednom kondomu napisao GIN-
GRIČ a na drugom GUDHOL. Onda je te vesele balone odneo
u potrazi za sestrom Andželom i sestrom Ednom.
360 Džon Irving

Našao ih je u odeljenju za devojčice, gde su pile čaj sa

gospođom Grogan.
„A-ha!“, rekao je Larč, iznenadivši dame, koje nisu bile navi-
kle da se on pojavljuje u ženskom odeljenju sem za večernju
dozu Džejn Ejr – a još manje navikle da im maše ispred nosa
išaranim kondomima.
„Doktor Gingrič i gospođa Gudhol, drago mi je!“, rekao je
Larč i poklonio im se. Onda je uzeo skalpel i probušio kondome.
Na spratu iznad Meri Agnes Kork je čula buku i pridigla se u
krevetu u kome je ležala u depresiji. Gospođa Grogan je bila
previše ošamućena da progovori.
Kada je doktor Larč napustio dame sa čajem i vratio se u
bolnicu, sestra Edna je prva progovorila. „Vilbur toliko mnogo
radi“, rekla je oprezno. „Zar nije čudo što uopšte nađe vremena
za zabavu?“
Gospođa Grogan je i dalje bila zanemela, ali je sestra Andže-
la rekla: „Mislim da matorom više nisu sve ovce na broju.“
Sestru Ednu kao da je lično povredila ta primedba; veoma
je pažljivo vratila šolju na tanjirić pre nego što je progovorila.
„Mislim da je to zbog etra“, rekla je tiho.
„I da i ne“, rekla je sestra Andžela.
„Misliš i da je zbog Homera Velsa?“, upitala je gospođa
Grogan.
„Da“, rekla je sestra Andžela. „I zbog etra i zbog Homera
Velsa, i zbog starosti i zbog tih novih članova odbora. Zbog
svega. Zbog Sent Klaudsa.“
„I zbog onoga što se desilo sa Meloni“, rekla je gospođa Gro-
gan, ali je briznula u plač kada je izgovorila Melonino ime. Na
spratu je Meri Agnes Klark čula Melonino ime pa se rasplakala.
„Homer Vels će se vratiti, ja to prosto znam“, rekla je sestra
Andžela, ali se zbog toga toliko rasplakala da je sestra Edna
morala da teši i nju i gospođu Grogan. „Hajde, hajde“, rekla im
 Tuđa pravila 361

je sestra Edna, ali se pitala: gde su neki mlad čovek ili mlada
žena koji će da se staraju o svima nama?“
„O, Gospode“, počela je gospođa Grogan. Na spratu je Meri
Agnes Klark pognula glavu i spojila ruke; ako bi pritisnula koren
dlana pod određenim uglom, mogla je da olakša malo bola od
stare povrede ključne kosti. „O, Gospode“, molila se gospođa
Grogan, „budi uz nas čitavog dana, dok se senke ne izduže i
ne dođe veče i dok se užurbani svet ne smiri, groznica života
mine a naši se poslovi završe.“
Te noći, u tami, prateći huk sove, sestra Edna je prošaputala
„Amen“ dok je slušala kako doktor Larč redom ljubi sve deča-
ke – pa čak i Smokija Fildsa, koji je gomilao hranu i krio je u
krevetu tako da se usmrdela i koji se samo pretvarao da spava.

Na panorami, visoko iznad luna-parka na plaži kod Kejp Kene-

ta, Homer Vels je pokušavao da ugleda krov barake, ali je bilo
mračno i u baraci nije gorelo svetlo – a čak i da je baraka bila
osvetljena ili da je dan bio najvedriji, kuća je bila predaleko.
Samo najjača svetla luna-parka, posebno izrazita svetla pano-
rame, mogla su se videti sa krova barake; u drugom pravcu je
vidljivost bila sasvim slaba.
„Želim da budem pilot“, rekao je Voli. „Želim da letim, stvar-
no to želim. Kada bih imao letačku dozvolu i sopstveni avion,
mogao bih sam da prskam voćnjake – kupio bih poljoprivredni
avion, ali bih ga obojio kao lovca. Mnogo je primitivno vući
te prskalice okolo tim glupim traktorima, gore-dole po tim
glupim brdima.“
To je Kendin otac Rej upravo radio; Zloća Hajd se raz-
boleo a predradnik Everet Taft je pitao Reja da li bi on vozio
noćno prskanje – Rej se odlično razumeo u mašine. To je bilo
poslednje prskanje pre berbe i negde u potamnelom zelenilu u
362 Džon Irving

unutrašnjosti koje se pružalo ispod panorame, Rejmond Kendal

i Vernon Linč su prskali kroz Okeanski vidik.
Ponekad je i Voli prskao; Homer je učio kako se to radi.
A ponekad je prskao Herb Fauler, ali se Herb bunio protiv
noćnog prskanja. („Noću imam pametnija posla“, govorio bi.)
Bilo je pametnije prskati noću zato što je vetar predveče slabio,
posebno duž obale.
Voli te noći nije prskao zato što mu je to bila poslednja noć
kod kuće; ujutru se vraćao na koledž.
„Čuvaćeš mi Kendi, je li, Homere?“, pitao je Voli, dok su se
dizali iznad kamenite obale i gužve na plaži kod Kejp Keneta;
retke logorske vatre žurki na kraju leta su namigivale; točak
se spuštao.
Kendi će završiti četvrtu godinu u ženskoj akademiji u
Kemdenu; vraćala se kući gotovo svakog vikenda, ali će Voli
ostati u Oronu i dolaziće samo za Dan zahvalnosti, Božić i
duže raspuste.
„Tako je“, rekao je Homer Vels.
„Kada bih leteo – u ratu“, govorio je Voli. „Kada bih otišao
i kada bih leteo, hoću da kažem, kada bih bio u bombarderu,
više bih voleo B-24 nego B-25. Više bih voleo strateški nego
taktički, da bombardujem stvari, a ne ljude. A ne bih voleo ni
da letim u lovcu. I to je pucanje na ljude.“
Homer Vels nije znao o čemu to Voli priča; Homer nije pra-
tio rat – nije znao kakve su vesti. B-24 je bio teški bombarder
sa četiri motora koji se koristio za strateško bombardovanje –
mostova, rafinerija nafte, rezervoara goriva, železničkih pruga.
Gađao je industriju, nije bacao bombe na vojsku. To je bio posao
za B-25 – srednji, taktički bombarder. Voli je proučavao rat – sa
više zanimanja nego što je proučavao botaniku (ili druge pred-
mete) na Univerzitetu Mejna. Ali rat, koji se zvao – u Mejnu u
to doba – „rat u Evropi“, bio je veoma daleko od Homerovih
misli. O ratovima brinu ljudi koji imaju porodicu.
 Tuđa pravila 363

Da li beduini ratuju?, pitao se Homer Vels. I ako ratuju, da

li mnogo brinu?
Jedva je čekao da počne berba; zanimalo ga je da upozna
sezonce, da vidi crnce. Nije znao zašto. Jesu li oni kao siročići?
Zar i oni ne pripadaju sasvim? Zar oni nisu dovoljno korisni?
Pošto je voleo Volija, rešio je da ne misli na Kendi. Bila je to
jedna od smelih odluka koju je osećaj uzdignutosti na panorami
ojačao. A te večeri je postojao i plan; Homer Vels – siroče koje
privlači rutina – voleo je da svako veče ima plan – bez obzira
na to što mu ovaj nije bio posebno zanimljiv.
Vozio je Volija, u Seniorovom kadilaku, u Kendalovo skla-
dište jastoga, gde ga je Kendi čekala. Tamo je ostavio Kendi i
Volija. Rej će nekoliko sati prskati i Kendi i Voli su želeli da se
nasamo oproste pre nego što se Rej vrati kući. Homer će otići
po Debru Petigru i odvesti je u auto-bioskop u Kejp Kenetu;
to će im biti prvi odlazak u auto-bioskop bez Kendi i Volija, i
Homer se pitao hoće li pravila o tome šta sme a šta ne sme da
se dira biti jednako stroga kada on i Debra budu sami. Dok se
provlačio između nasilnih pasa Petigruovih, razočarao se u
samog sebe što nije umirao od želje da sazna hoće li Debra ili
neće. Jedan posebno atletski pas mu je glasno škljocnuo zubima
blizu lica, ali lanac kojim je bio vezan oko vrata kao da ga je
pridavio usred skoka; snažno je pao na bok, oštro je zakevtao
i onda je sporo ustao. Zašto ljudi drže pse?, pitao se Homer.
Film je bio vestern, i iz njega je Homer mogao da zaključi da
je putovanje po divljini u zaprezi sumanut poduhvat koji pri-
ziva nesreću; ljudi bi, u najmanju ruku, trebalo da se dogovore
sa Indijancima pre nego što krenu. U filmu takvih dogovora
nije bilo, a Homer nije uspeo da dogovori upotrebu kondoma
Herba Faulera, koje je držao u džepu – „za svaki slučaj“. Debra
Petigru je bila mnogo slobodnija nego pre, ali njena konačna
uzdržanost nije bila ništa manje odlučna.
„Ne!“, viknula je jednom.
364 Džon Irving

„Ne moraš da vičeš“, rekao je Homer Vels, skloniviši ruku

sa zabranjenog mesta.
„Dakle, to je drugi put da si to uradio“, primetila je Debra – u
glasu joj se čula matematička sigurnost (a i druge vrste sigurno-
sti). U Mejnu 194_, Homer Vels je bio prisiljen da prihvati da je
ono što su zvali „žvalavljenje“ dozvoljeno; da je ono što su zvali
„vatanje“ u okviru pravila; ali za ono što je nekada radio sa Melo-
ni – ono što mu je Grejs Linč izgleda nudila, i ono što su Kendi
i Voli radili (bar jednom) – za sve to odgovor je glasio: „Ne!“
Ali kako je Kendi uopšte zatrudnela?, pitao se Homer Vels,
sa vlažnim malim licem Debre Petigru pritisnutim na grudi.
Njena kosa mu je golicala nos, ali je uspevao da vidi iznad nje
– posmatrao je indijanski masakr. Pošto je Herb Fauler delio
kondome još brže nego što ih je doktor Larč davao ženama
u Sent Klaudsu, kako je Voli uspeo da joj napravi dete? Voli
je bio toliko obezbeđen; Homer Vels nije shvatao zašto Volija
uopšte zanima rat. Ali da li bi neko siroče nekada brinulo da li
je razmaženo, ili da ne zna šta su iskušenja? Je li nekom siročetu
ikada dosadno i da li oseća nemir – ili su to luksuzna duševna
stanja? Prisetio se da se Karli Dej nekada dosađivao.
„Spavaš, Homere?“, upitala ga je Debra Petigru.
„Ne“, odgovorio je. „Samo razmišljam.“
„O čemu razmišljaš?“, upitala je Debra.
„Kako to da Voli i Kendi rade ono, a mi ne možemo?“, upitao
ju je Homer.
Debra Petigru je zbog tog pitanja delovala oprezno, ili je
bar bila iznenađena zbog toga koliko je neposredno; oprezno
je sastavila odgovor.
„Pa“, počela je filozofski. „Oni su zaljubljeni – Voli i Kendi.
Zar ne?“
„Tako je“, rekao je Homer Vels.
„Pa, ti nikada nisi rekao da si zaljubljen – u mene“, dodala
je Debra. „I ja nikad nisam rekla da sam zaljubljena– u tebe.“
 Tuđa pravila 365

„To je tačno“, rekao je Homer. „Znači, zabranjeno je da se

to radi ako nisi zaljubljen?“
„Posmatraj to ovako“, rekla je Debra Petigru; zagrizla je
donju usnu. Bilo je teško baš kao što je mislila da će biti. „Ako
si zaljubljen pa se nešto desi – ako neko zaglavi, to hoću da
kažem; onda ako si zaljubljen, onda se uzmete. Voli i Kendi se
vole, i ako se njima nešto desi, oni će se uzeti.“
Možda, pomislio je Homer Vels, možda sledeći put. Ali
je zapravo samo rekao: „Shvatam.“ A mislio je: Znači to su
pravila! Stvar je u zaglavljivanju, stvar je u tome da će neko
zatrudneti i da neće želeti bebu. Gospode, je li sve zbog toga?
Pomislio je da izvadi gumicu iz džepa i pokaže je Debri
Petigru. Ako je njen argument da je neželjena trudnoća jedini
razlog što to ne rade, šta ona misli o alternativi koju je Herb
Fauler tako redovno pokazivao? Ali zar ne bi time nagovestio
kako sva intimnost može da se sirovo objasni – ili da je sama
po sebi sirova? Ili je sirova samo za njega?
U filmu je nekoliko ljudskih skalpova visilo sa koplja; iz
razloga koji su Homeru bili nepojmljivi, Indijanci su brbljali
i brbljali o koplju kao da je koplje nekakvo blago. Iznenada
je konjičkom oficiru strela pribila ruku za drvo; ovaj se silno
potrudio (koristeći zube i drugu ruku) da oslobodi strelu iz
drveta, ali je strela svejedno veoma jasno štrčala iz njegove
ruke. Indijanac sa tomahavkom je prišao konjičkom oficiru;
činilo se da mu je tu kraj, posebno pošto je pokušavao da pištolj
zapne palcem ruke koja je bila probijena strelom.
Zašto ne proba zdravom rukom?, pitao se Homer Vels.
Palac je, međutim, funkcionisao; pištolj je – napokon – zapet.
Homer Vels je iz toga zaključio da je strela uspela da prođe
kroz šaku a da ne ošteti ogranak medijanusa koji ide u mišiće
palca. Srećković, pomislio je Homer Vels, kada je konjički
oficir opalio Indijancu u srce – sigurno je srce, pomislio je
Homer Vels, zato što je Indijanac na mestu umro. Bilo je čudno
366 Džon Irving

što je jasnije video slike šake iz Grejove anatomije nego što

je video film.
Odveo je Debru kući, moleći je da mu oprosti što se nije
ponudio da je otprati do vrata; jedan pas je otkinuo lanac i
besno je grebao šapom po prozoru automobila (koji je Homer
taman na vreme digao). Dahtao je i balavio i kucao zubima
po staklu, koje je postalo toliko zamagljeno i zamazano da je
Homer jedva video kada je okrenuo.
„Dosta, Edi!“, vikala je Debra Petigru na psa dok je Homer
odlazio. „Hajde više prekini, Edi, molim te!“ Pas je, međutim,
jurio automobil još čitav kilometar.
Edi?, pomislio je Homer Vels. Zar nije sestra Andžela nekada
nekom dala ime Edi? Mislio je da jeste, ali to je sigurno bio neko
ko je brzo usvojen – kao što i treba da bude.
Kada je stigao do Kendalovog skladišta jastoga, Rej se već
vratio kući. Kuvao je čaj i grejao svoje duboko izbrazdane, ispu-
cale šake na šolji – pod njegovim iskrzanim noktima bilo je
trajno, mehaničarsko crnilo od mašinskog ulja.
„Gle, ko je to preživeo auto-bioskop!“, rekao je Rej. „Bolje
sedi malo da popiješ čaj sa mnom.“ Homer je video da su
Kendi i Voli zagrljeni na doku. „Golupčićima izgleda ne smeta
hladnoća“, rekao je Rej Homeru. „Izgleda da nisu završili sa
opraštanjem.“
Homer je rado prihvatio poziv da pije čaj i sedne sa Rejom;
Rej mu je bio drag i znao je da je i on drag Reju.
„Šta si danas naučio?“, pitao ga je Rej. Homer je hteo da
kaže nešto o pravilima auto-bioskopa, ali je naslutio da Rej ne
misli na to.
„Ništa“, rekao je Homer Vels.
„Ne, kladim se da nešto jesi naučio“, rekao je Rej. „Ti si od
onih što uče. To znam, zato što sam i ja bio takav. Kad vidiš kako
se nešto radi, i ti sam shvatiš kako se to radi; to sam hteo da
kažem.“ Rej je naučio Homera kako se menja ulje i podmazuje,
 Tuđa pravila 367

šta su svećice i kako se šteluje motor, kako se održava nivo

goriva i centrira trap; pokazao mu je kako da pritegne kvačilo
i – na Rejovo iznenađenje – Homer je sve upamtio. Takođe mu
je pokazao kako da uradi generalku motora i kako da zame-
ni univerzalni zglob. Za to jedno leto Homer je naučio više
o mehanici nego što je Voli uopšte znao. Međutim, nisu se
Reju dopadale samo Homerove spretne ruke; Rej je poštovao
samoću, a siroče ju je, zamišljao je, dobro poznavalo.
„Ma“, rekao je Rej, „kladim se da nema ničega što ti ne bi
mogao da naučiš – da nema ničega što tvoje ruke ne bi upamtile,
čak i ako bi ga jednom taknule.“
„Tako je“, rekao je Homer Vels osmehujući se. Prisetio se
savršenog balansa dilatatora sa Daglasovim vrhom; kako je
mogao da ga mirno drži između palca i kažiprsta tako što bi
osovinu stavio na jastučić srednjeg prsta. Pomerao se baš kada
i gde on to želi. A kako je samo divno precizan bio, mislio je
Homer: to što vaginalni spekulum postoji u više veličina; što
uvek postoji veličina koja tačno odgovara. I kako osetljivo pri-
lagođavanje može da se postigne sa samo pola okreta malog
šrafa, kako spekulum patkastog vrha može da razdvoji usmine
tačno koliko treba.
Homer Vels je imao dvadeset jednu godinu, udisao je paru
vrelog čaja i čekao da mu otpočne život.

U kadilaku sa Volijem dok su se vozili nazad u Okeanski vidik –

lepota kamene obale Harts Hejvena ustupila je mesto zapuštenoj
i zarasloj okolini Harts Roka – Homer je rekao: „Nešto sam se
pitao – ali nemoj da mi kažeš ako ne želiš da o tome pričaš –
samo sam se pitao, kako se to desilo da je Kendi zatrudnela.
Hoću da kažem, zar niste ništa koristili?“
„Naravno da jesmo“, rekao je Voli. „Stavio sam kondom
Herba Faulera, ali je bio bušan.“
368 Džon Irving

„Bio je bušan?“, rekao je Homer Vels.

„Ne mnogo“, rekao je Voli, „Ali sam jasno video da je bušan
– znaš, curio je.“
„I najmanja rupa je dovoljna“, rekao je Homer.
„Naravno“, rekao je Voli. „Znaš kako ih stalno drži po dže-
povima, sigurno ga je nešto slučajno probušilo.“
„Pretpostavljam da više ne koristiš kondome koje ti Herb
baca“, rekao je Homer Vels.
„Tako je“, rekao je Voli.
Kada je Voli zaspao – spokojno kao princ, kao kralj koji
nema nijednu brigu na svetu – Homer Vels se iskrao iz kreve-
ta, našao pantalone, našao kondome u džepu i odneo jedan u
kupatilo gde ga je napunio hladnom vodom. Rupa je bila mala
ali dovoljna – tanak ali neprekidan mlaz vode curio je iz kraja
kondoma. Rupa je bila veća od one koju bi načinila igla, ali ni
izbliza velika kao rupa od eksera; možda je Herb Fauler koristio
pribadaču, ili iglu šestara, pomislio je Homer Vels.
Bila je to pažljivo načinjena rupa, savršeno centrirana. Od
pomisli na Herba Faulera kako buši kondome, Homer Vels se
stresao. Prisetio se prvog fetusa koga je video, kada se vraćao
od spaljivača – kako se činilo kao da je pao s neba. Prisetio se
pruženih ruku ubijenog fetusa iz Tri Majl Folsa. I modrice koja
je iz zelenog prelazila u žuto na dojci Grejs Linč. Je li razlog za
Grejsino putovanje u Sent Klauds bio kondom Herba Faulera?
U Sent Klaudsu je video duševnu bol i jednostavnije vidove
nesreće – i depresiju i destruktivnost. Upoznao se i sa zlobom i
sa nepravdom. Ali ovo je zlo, zar ne?, pitao se Homer Vels. Jesam
li ja nekada ranije susreo zlo? Pomislio je na ženu s penisom
ponija u ustima. Šta da radiš kad prepoznaš zlo?, pitao se.
Pogledao je kroz Volijev prozor – ali u tami, u mislima, video
je erodirano, i dalje golo brdo iza bolnice i odeljenja za dečake u
Sent Klaudsu; video je gustu ali oštećenu šumu koja upija zvuke
iza reke koja je odnela njegov bol zbog Fazija Stouna. Da je znao
 Tuđa pravila 369

molitvu gospođe Grogan, isprobao bi je, ali je molitva kojom je

Homer sebe smirivao bila kraj 43. poglavlja Davida Koperfilda.
Pošto je bilo još dvadeset poglavlja, te reči su možda bile previše
nesigurne za molitvu, i Homer ih je sebi izgovorio nesigurno –
ne kao da veruje da su te reči istinite, već kao da pokušava da
ih prisili da budu istinite; time što ih ponavlja možda će te reči
postati istinite za njega, za Homera Velsa:

S tao sam u stranu da bi utvare tih dana prošle kraj mene.

Sada ih više nema i ja nastavljam sa putovanjem kroz svoju
priču.

Ali čitave te noći je ležao budan zato što utvare tih dana nisu
nestale. Poput sićušnih, užasnih rupa u kondomima, utvare tih
dana nije bilo lako otkriti – njihovo značenje nije bilo poznato
– ali su svejedno bile tu.
Ujutru je Voli otišao, preko volje, na univerzitet u Oronu.
Sutradan je Kendi otišla na akademiju Kemden. Dan pre nego
što su berači stigli u Okeanski vidik, Homer Vels – najviši i
najstariji momak u srednjoj školi Kejp Kenet – prisustvovao je
prvom okupljanju učenika koji će slušati naprednu biologiju.
Njegova prijateljica Debra Petigru morala je da ga odvede u
laboratoriju; Homer se usput izgubio i odlutao je na čas obrade
drveta.
Udžbenik više biologije bio je B. A. Benslijeva Praktična
anatomija zeca26; tekst i ilustracije bili su drugim učenicima
zastrašujući, ali je ta knjiga Homera ispunila čežnjom. Zaprepa-
stio se kada je shvatio koliko mu nedostaje raskupusani Larčov
primerak Grejove anatomije. Homer je, već na prvi pogled,
zauzeo kritičan stav prema Bensliju; dok je Grejova počinjala
od skeleta, Bensli je počinjao od tkiva. Ali profesor nije bio
glup; gospodin Hud je bio suv kao kostur, ali je Homeru Velsu
prijalo što je najavio da ne namerava da precizno prati tekst
370 Džon Irving

– odeljenje će, kao u Grejovoj anatomiji, početi od kostiju.

Umiren onim što je, za njega, bila rutina, Homer je uživao u
prvom pogledu na prastari požuteli skelet zeca. U razredu je
vladala tišina; nekim učenicima se zgadilo. Čekaj samo da sti-
gnemo do urogenitalnog sistema, pomislio je Homer Vels, dok
je očima prelazio preko savršenih kostiju; ali i ta ga je misao
zaprepastila. Shvatio je da se raduje izučavanju urogenitalnog
sistema sirotog zeca.
Zečju lobanju je video sa strane; isprobao je samog sebe
nabrajajući delove – njemu je to bilo tako lako: baza lobanje,
očna duplja, nosna kost, čeona kost, donja vilica, gornja vilica.
Kako je dobro upamtio Klaru i ostale od kojih je toliko naučio!

Što se Klare tiče, ona je napokon poslata na večni počinak u

mestu koje možda ne bi izabrala sama – groblje u Sent Kla-
udsu nalazilo se u napuštenom delu grada. Možda je to bilo
primereno, mislio je doktor Larč, koji je nadzirao Klarin ukop,
zato što je i sama Klara bila napuštena – a sigurno je bila više
istraživana i ispitivana nego što je bila voljena.
Sestra Edna se zaprepastila kada je videla kako kovčeg
odlazi, ali ju je sestra Andžela uverila da nijedno siroče nije
preminulo preko noći. Gospođa Grogan je otpratila doktora
Larča do groblja; Larč ju je zamolio da pođe s njim zato što je
znao da gospođa Grogan uživa u svakoj prilici da izgovori svoju
molitvu. (U Sent Klaudsu nije bilo propovednika, sveštenika
ili rabina; ako je trebalo izgovoriti božje reči, došao bi neko
iz Tri Majl Folsa da ih izgovori. To što je Vilbur Larč odbijao
da iz Tri Majl Folsa traži bilo šta i što je radije trpeo društvo
gospođe Grogan – ako je morao da uopšte sluša božje reči – bio
je dokaz njegovog sve većeg izolacionizma.)
To je bila prva sahrana na kojoj je Vilbur Larč plakao;
gospođa Grogan je znala da te suze nisu zbog Klare. Larč ne bi
 Tuđa pravila 371

sahranio Klaru da je mislio da će se Homer Vels jednog dana

vratiti.
„Pa, nije u pravu“, rekla je sestra Andžela. „Čak i svetac može
da pogreši. Homer Vels će se vratiti. Njemu je ovde mesto, hteo
to ili ne.“
Je li to etar?, pitao se doktor Larč. Hteo je da kaže, da li ga
je zbog etra obuzimao sve snažniji osećaj da zna sve što će se
desiti? Na primer, predvideo je pismo koje je stiglo za F. Stouna
– prosleđeno iz Fazijevog poštanskog pretinca. „Je li to nekakva
bolesna šala?“, upitala je sestra Andžela, okrećući kovertu.
„To ću ja da uzmem, hvala lepo“, rekao je doktor Larč. Pismo
je bilo od nadzornog odbora, kao što je i očekivao. Zato su želeli
da im piše dodatne izveštaje i zato su zahtevali adrese siročića.
Proveravali su ga, znao je Larč.
Pismo Faziju počelo je sa lepim željama; pisalo je da odbor
zna mnogo toga o Faziju od doktora Larča, ali da žele da saznaju
više o Fazijevom „iskustvu u Sent Klaudsu“ – bilo šta, prirodno,
što on želi da „podeli“ s njima.
„Iskustvo Sent Klaudsa“ zvučalo je Vilburu Larču kao neka-
kav mistični doživljaj. Zbog priloženog upitnika se razbesneo,
mada se zabavljao pokušavajući da zamisli koja je pitanja osmi-
slio naporni doktor Gingrič a koja su potekla iz jezivog uma
gospođe Gudhol. Doktor Larč se takođe zabavljao zamišljajući
kako bi Homer Vels, Snoui Medouz i Karli Dej – kao i svi ostali
– odgovarali na blesavi upitnik, ali je zadatak koji mu je nepo-
sredno predstojao shvatio veoma ozbiljno. Želeo je da odgovori
Fazija Stouna na upitnik budu savršeni. Želeo je da članovi
nadzornog odbora nikada ne zaborave Fazija Stouna.
Bilo je pet pitanja. Svako od njih bilo je zasnovano na netač-
noj pretpostavci da svako dete mora imati bar pet ili šest godina
pre nego što se da na usvajanje. To i druge gluposti uverili su
Vilbura Larča da će doktor Gingrič i gospođa Gudhol biti laki
protivnici.
372 Džon Irving

1. Da li je vaš život u Sent Klaudsu bio pravilno nadziran?

(Molimo priložite odgovor ako ste nekada osećali da
se prema vama postupalo sa posebnom naklonošću ili
posebno poučno; naravno da nas zanima ako ste nekada
osećali da vas zlostavljaju.)
2. Da li ste u Sent Klaudsu imali adekvatnu medicinsku
negu?
3. Da li ste adekvatno pripremljeni za novi život u usvoji-
teljskoj porodici i da li smatrate da je ta porodica pažljivo
i ispravno odabrana?
4. Da li biste predložili eventualne promene u metodima
i upravi Sent Klaudsa? (Konkretno, da li smatrate da bi
vam sve bilo lakše da je osoblje mlađe, energičnije – ili
možda prosto brojnije?)
5. Je li bilo pokušaja da se svakodnevni život sirotišta inte-
griše sa životom lokalne zajednice?

„Kakve to zajednice?“, zaurlao je Vilbur Larč. Stajao je pored

prozora u kancelariji sestre Andžele i zurio u sumorno brdo gde
je Voli želeo da posadi jabuke. Zašto se nisu vratili i posadili
glupe jabuke, pitao se Larč, iako je znao da su to spomenuli
samo da bi njemu udovoljili.
„Kakve to zajednice?“, zaurlao je.
O, da, pomislio je, mogao sam da tražim od šefa stanice
da im drži veronauku – da im govori o užasavajućem haosu
bezdomnih duša koje lebde u svakom kutku neba. Mogao sam
da zamolim tog vrlog gospodina i da im pokaže svoje kataloge
donjeg rublja.
Mogao sam da zamolim onu porodicu što mlati decu iz Tri
Majl Folsa da dođe jednom nedeljno da im drži časove. Mogao
sam da zadržim neke žene koje su abortirale i da ih zamolim
da nam otkriju, svima, zašto nisu želele da rode decu u tom
 Tuđa pravila 373

trenutku svog života; ili sam mogao da pozovem neke majke

da se vrate – mogle su da objasne deci zašto su ih tu ostavile!
To bi bilo instruktivno! O bože, pomislio je Vilbur Larč, kakva
smo samo zajednica mogli biti – da sam samo bio malo mlađi,
malo energičniji!
O da, ponegde sam i pogrešio, mislio je; a jedan ili dva mrač-
na sata prisećao se nekih grešaka. Da sam samo znao kako da
izradim aparat za disanje, mislio je – da sam samo mogao da
Faziju napravim nova pluća.
A možda će im Homer Vels reći da nije bio „adekvatno
pripremljen“ za prvi pogled na fetus na brdu. A je li bilo načina
da se Homer Vels pripremi za Tri Majl Fols, za Drejperove iz
Votervila, ili za to što je reka odnela Vinklove? Jesam li ja imao
izbora?, pitao se Vilbur Larč. Pretpostavljam da sam mogao da
ga ne uzmem za učenika.
„Na ovu zemlju smo stavljeni da bismo bili korisni“, pisao je
Vilbur Larč (kao Fazi Stoun) nadzornom odboru. „Bolje je raditi
nego kritikovati“, pisao je mladi idealista Fazi Stoun. „Bolje je
uraditi bilo šta nego dokono stajati po strani.“ Reci im, Fazi,
ne štedi ih!, mislio je doktor Larč.
I tako je Fazi Stoun rekao nadzornom odboru da je bolnica
u Sent Klaudsu po svemu uzorna. „Zbog Larča sam poželeo da
budem doktor“, pisao je Fazi. „Taj starac Larč – on je nadahnuće.
Spomenuli ste energiju: on je neumoran kao tinejdžer.
Bolje pazite da ne pošaljete nekog mladog da radi u Sent
Klaudsu – matori Larč će ga toliko terati da radi da će mu
narušiti zdravlje. Toliko će se umoriti da će za mesec dana
hteti u penziju!
A mislite da one stare bolničarke ništa ne rade? Pazite šta
vam kažem, kada vam sestra Andžela baci loptu, pomislićete
da se takmičite na olimpijadi. A ako želite toplinu – to su vam
one, nego šta. Večito vas grle i ljube, ali umeju i da vam uteraju
pamet u glavu, kad zatreba.“
374 Džon Irving

„Spominjete nadzor“, pisao je Fazi Stoun. „Jeste li nekada

pomislili da vas posmatraju sove? To su sestra Edna i sestra
Andžela – one su sove, njima ništa ne promiče. A neke devojčice
su govorile da je gospođa Grogan znala šta su uradile i pre nego
što su to uradile – pre nego što su znale da će to da urade!“
„A spominjete i zajednicu“, pisao je dalje Fazi Stoun. „Sent
Klauds je bio nešto posebno. Ma, sećam se da su ljudi silazili
iz voza i išli uz brdo samo da ga razgledaju – to je sigurno bilo
zato što smo bili tako uzorna zajednica za taj kraj. Sećam se tih
ljudi kako stalno dolaze – samo da bi nas videli, kao da smo
jedno od čuda Mejna.“
Jedno od čuda Mejna?, pomislio Vilbur Larč, pokušavajući
da povrati vlast nad sobom. Zalutali dašak vetra dunuo je kroz
otvoren prozor u kancelariju sestre Andžele, donoseći sa sobom
nešto crnog dima iz spaljivača; dim je prizvao Larča svesti. Bolje
da stanem, pomislio je. Da ne preteram.
Posle tog istorijskog napora odmarao se u dispanzeru. Sestra
Edna ga je jednom pogledala; Vilbur Larč je za nju bio jedno
od čuda Mejna i ona se brinula zbog njega.
Larč se i sam malo zabrinuo kada se probudio. Gde je vreme
nestalo? Problem je što moram da trajem, pomislio je. Mogao
je da iznova napiše istoriju, ali nije mogao da utiče na vreme;
datumi su bili fiksirani; vreme je marširalo u svom ritmu. Čak
i kada bi uspeo da ubedi Homera Velsa da ode na prave studi-
je medicine, to bi potrajalo. Potrajalo bi da Fazi Stoun dovrši
obuku. Moram da trajem dok Fazi ne bude kvalifikovan da me
zameni, mislio je Vilbur Larč.
Osećao se kao da ponovo čuje molitvu gospođe Grogan pa
je malo ranije otišao u odeljenje za devojčice da bi kao i obično
čitao Džejn Ejr. Iz hodnika je prisluškivao molitvu gospođe
Grogan; moram je pitati da li želi da je izgovori i dečacima,
pomislio je, pa se upitao da li bi se dečaci zbog toga zbunili,
pošto bi sledila odmah posle ili pre blagoslova sa prinčevima
 Tuđa pravila 375

Mejna, kraljevima Nove Engleske. I sam se često zbunim, znao

je doktor Larč.
„Daj nam bezbedno prenoćište i sveti počinak“, govorila je
gospođa Grogan, „i spokoj na kraju.“
Amen, pomislio je Vilbur Larč, svetac iz Sent Klaudsa, kome
je bilo sedamdeset i nešto godina, koji je bio zavisnik od etra
i koji je osećao da je mnogo toga uradio i da još mnogo toga
treba da uradi.

Kada je Homer Vels pročitao upitnik koji mu je poslao nad-

zorni odbor Sent Klaudsa, nije tačno znao šta ga je uznemirilo.
Naravno da doktor Larč i ostali stare, ali oni su uvek za njega
bili „stariji“. Jeste ponekad razmišljao o tome šta će biti sa Sent
Klaudsom kada doktor Larč bude prestar, ali ga je ta misao
toliko uznemirila da je pismo i kovertu gurnuo u svoj primerak
Praktične anatomije zeca. Sem toga, to je bio dan kada stižu
sezonci; došlo je doba berbe u Okeanskom vidiku i Homer Vels
je imao mnogo posla.
On i gospođa Vortington su dočekali berače u prodavnici
pa su ih odveli u njihove odaje u baraci – više od pola ekipe je
i ranije bralo u Okeanskom vidiku i znalo je put a njihov šef je
bio, kako se gospođa Vortington izrazila, „stara kuka“. Homeru
je izgledao veoma mladoliko. Te godine je gospođa Vortington
prvi put lično poslovala sa beračima i njihovim šefom; njihovo
angažovanje, putem pošte, bilo je jedna od dužnosti Seniora
Vortingtona, a Senior je uvek tvrdio da ako iz godine u godi-
nu sačuvaš dobrog šefa ekipe, angažovanje novih radnika – i
neophodno rukovođenje ekipom tokom berbe – vodiće sam šef.
On se zvao Artur Rouz i izgledao je kao da je Volijev vršnjak
– da ima tek koju godinu više od Homera – mada je sigurno
bio stariji; bio je šef ekipe već pet ili šest godina. Jedne godine
je Senior Vortington pisao starcu koji je bio šef berača otkako
376 Džon Irving

Oliva pamti i Artur Rouz je u pismu odgovorio da će šef od sada

biti on – „stari šef “, pisao je Artur Rouz, „nasmrt se umorio
od putovanja“. Ispostavilo se da je stari šef stvarno umro, ali
je Artur Rouz dobro obavljao posao. Dovodio je odgovarajući
broj berača i retko koji od njih je odustajao, bežao ili propustio
više od dan ili dva posla zbog preteranog pića. Činilo se da u
njihovim međusobnim tučama postoje jasne granice – čak i
kada ih je pratila poneka žena. A kada bi se među njima našlo
i neko dete, ono se pristojno ponašalo. Uvek je bilo berača
koji bi pali sa merdevina, ali nije bilo ozbiljnih povreda. Uvek
je bilo malih udesa oko prese – ali to je bio brz i često noćni
posao, kada su ljudi umorni ili pripiti. A bilo je i predvidljive
trapavosti ili pijanstva zbog kojih je povremeno bilo nesrećnih
slučajeva u vezi sa gotovo ritualnim korišćenjem krova barake.
Pošto je upravljala farmom, Oliva Vortington je volela dnev-
no doba i bila je krajnje sumnjičava prema noći; po Olivinom
sudu, ljudima se najčešće dese nevolje zato što ostaju budni
dokasno.
Oliva je pisala Arturu Rouzu da je Senior umro i rekla mu je
da je sada ona zadužena za berače u Okeanskom vidiku. Pisala
mu je na uobičajenu adresu – poštanski pretinac u mestu po
imenu Grin u Južnoj Karolini – i Artur Rouz je brzo odgovorio,
i sa izrazima saučešća i sa garancijom da će njegovi ljudi stići
kao i uvek, na vreme i u odgovarajućem broju.
Održao je reč. Osim kada bi na koverti pisala njegovo ime, ili
na redovnoj božićnoj čestitki („Srećni praznici, Arture!“), Oliva
Vortington ga nikada nije zvala Artur; tako ga nije zvao ni bilo
ko drugi. Iz razloga koje Homeru Velsu nikada nisu objasnili,
ali možda zato što dobar šef berača mora da ima autoritet, on
je za sve bio gospodin Rouz.
To poštovanje se jasno videlo kada ga je Oliva predstavila
Homeru Velsu. „Homere“, rekla je Oliva, „ovo je gospodin Rouz.
A ovo je Homer Vels“, dodala je Oliva.
 Tuđa pravila 377

„Drago mi je što smo se upoznali“, rekao je gospodin Rouz.

„Homer je postao moja pouzdana desna ruka“, rekla je Oliva
srdačno.
„Drago mi je što to čujem, Homere!“, rekao je gospodin Rouz.
Snažno je stegnuo Homerovu ruku, mada ju je neuobičajeno
brzo pustio. Nije bio ništa bolje odeven od ostalih berača; a ipak
je u njegovoj odrpanosti bilo izvesnog stila. Ako mu je bluza
bila prljava i poderana, ipak je to bio prugasti sako od odela, na
dvostruko kopčanje, u kome je nekada neko otmeno izgledao,
a gospodin Rouz je umesto kaiša nosio pravu svilenu kravatu.
Cipele su mu takođe bile dobre, a dobre cipele su od presudne
važnosti za rad na farmi; bile su stare, ali dobro namazane, sa
novim đonom, udobne i dobro očuvane. Čarape su bile iste. Na
bluzi je imao džep za sat, a u njemu ispravan zlatni sat; često je
usputno gledao na taj sat, kao da mu je vreme veoma važno. Bio
je toliko glatko izbrijan da je izgledao kao da još nije počeo da
se brije; lice mu je bilo glatki komad najtamnije, nezaslađene,
gorke čokolade a po ustima je vešto prebacivao mali bleštavobeli
pepermint, zbog čega je uvek bio okružen svežim mirisom.
Govorio je i kretao se sporo – skromno a ipak odlučno;
i rečima i gestom je ostavljao utisak da je smeran i uzdržan.
A ipak, kada bi ga čovek posmatrao kako mirno stoji i ćuti,
izgledao je izuzetno okretno i samopouzdano.
Bio je to vreo dan miholjskog leta i prodavnica je bila
dovoljno daleko od obale da do nje ne dopre ni dašak morskog
povetarca. Gospodin Rouz i gospođa Vortington su stajali i
razgovarali među poljoprivrednim vozilima na parkingu pro-
davnice; ostali berači su čekali u svojim kolima – sa spuštenim
prozorima, orkestar crnih prstiju dobovao je po bokovima kola.
Tu je bilo sedamnaest berača i kuvar – ove godine nije bilo žena
i dece, zbog čega je Olivi laknulo.
„Veoma lepo“, rekao je gospodin Rouz, za cveće u baraci za
ceđenje.
378 Džon Irving

Gospođa Vortington je dodirnula pravila koja je zakačila

na zid pored prekidača dok je odlazila. „I molim te pokaži ovo
svima, važi?“, upitala je Oliva.
„O da, ja sam veliki pristalica pravila“, rekao je gospodin
Rouz i osmehnuo se. „Dođi da gledaš prvo ceđenje, Home-
re“, rekao je gospodin Rouz, dok je Homer Olivi otvarao vrata
kamioneta. „Siguran sam da se mogu gledati i zanimljivije stvari
– filmovi i ko zna šta još – ali ako nekad imaš slobodnog vreme-
na, dođi da vidiš kako cedimo malo soka. Jedno četiri hiljade
litara“, dodao je stidljivo; prebacio je težinu s noge na nogu, kao
da se postideo što se možda hvališe. „Treba nam samo osam
sati i jedno šest tona jabuka“, rekao je gospodin Rouz. „Četiri
hiljade“, dodao je ponosno.
Dok su se vraćali u prodavnicu, Oliva Vortington je rekla
Homeru: „Gospodin Rouz je veliki radnik. Da su ostali kao on,
bolje bi živeli.“ Homer nije razumeo njen ton. U njenom glasu
je jasno čuo divljenje, simpatiju – pa čak i naklonost – ali je u
njenom glasu bilo i leda koji je okovao davnašnje i nepromen-
ljive stavove.

Srećom po Meloni, među biračima na Farmi Jork bile su dve

žene i dete; Meloni se osećala bezbedno da ostane u baraci za
ceđenje. Jedna žena je bila supruga a druga žena je bila majka
prve žene i kuvarica; supruga je brala sa ostalim beračima, dok
je starica pazila na hranu i dete – koje je bilo ćutljivo gotovo
kao da ne postoji. Postojao je samo jedan tuš, i to napolju
– namešten iza barake, na platformi od betonskih blokova,
pod nekadašnjom senicom čije su gredice istrulile od kiše i
sunca. Svake večeri su se prvo tuširale žene i virenje je bilo
zabranjeno. Šef berača na Farmi Jork bio je blag čovek – tu
je bio sa ženom – i nije mu smetalo da Meloni deli baraku s
njegovim ljudima.
 Tuđa pravila 379

Zvali su ga Radije; to je bio nadimak, zbog njegove lakonske

navike da tokom svakog posla primeti kako bi radije radio nešto
drugo. Njegov autoritet je delovao manje siguran, ili bar manje
žustar od autoriteta kojim je raspolagao gospodin Rouz; njega
niko nije zvao gospodin Radije. Bio je istrajan mada ne poseb-
no brz berač, ali je uvek na kraju dana imao više od dve tone;
Meloni je trebao samo jedan dan da primeti kako mu drugi
radnici daju procenat. Davali su mu dvadeset kila na svakih
četiristo koje bi ubrali.
„Znaš kako je“, objasnio je Radije Meloni, „ja im nalazim
posao.“ Voleo je da govori kako je taj procenat, s obzirom na
okolnosti, „prilično mali“, ali Radije nikada nije kazao da mu i
Meloni nešto duguje. „Znaš kako je, nisam ti ja našao posao!“,
rekao joj je vedro.
Trećeg dana u voćnjaku prebacivala je tonu i po; takođe je
pomagala oko flaširanja kod prvog ceđenja. Pa ipak je Meloni
bila razočarana; našla je vremena da pita je li neko čuo za Oke-
anski vidik i svi su joj odgovorili odrečno.
Možda zato što je sve posmatrao sa malo manje cinizma
nego što je Meloni unosila u sva svoja iskustva, Homeru Velsu je
trebalo nekoliko dana da primeti procenat koji su berači davali
gospodinu Rouzu. On je bio najbrži berač među njima, mada
nikad nije izgledao kao da žuri – i voće mu nikada nije ispadalo;
nikada ne bi ugruvao jabuke tako što bi platnenom beračkom
korpom udario o prečage merdevina. Gospodin Rouz je sam
mogao da ubere preko dve tone i dvesta, ali – bez obzira na tu
brzinu – Homer je shvatio da su njegove uobičajene tri tone ili
tri tone i dvesta dnevno veoma mnogo. Za procenat je uzimao
samo dvadeset kila na svakih osamsto, ali je imao ekipu od
petnaest ljudi i niko od njih nije brao manje od hiljadu šeststo
kila dnevno. Gospodin Rouz bi veoma brzo ubrao stotinak
kilograma, pa bi se onda odmarao ili bi nadzirao beračku teh-
niku svojih radnika.
380 Džon Irving

„Malo sporije, Džordže“, rekao bi. „Nagnječićeš tu jabuku

i šta ćeš onda s njom?“
„Valjaće samo za sok“, rekao bi Džordž.
„Tako je“, rekao bi gospodin Rouz. „Jabuke za sok su samo
pet centi dvadeset kila.“
„Dobro“, rekao bi Džordž.
„Naravno“, rekao bi gospodin Rouz, „sve će biti dobro.“
Trećeg dana je padala kiša tako da niko nije brao; na kiši
berači mogu da se okliznu a jabuke da im iskliznu i voćke su
osetljivije na udarce.
Homer je otišao da vidi Zloću Hajda i gospodina Rouza
kako cede prve jabuke. Rasporedili su dva čoveka na presu i
dva na flaširanje, pa su ih otprilike na svaki sat zamenjivali
odmornim ljudima. Zloća je pazio samo na jedno: da li daske
slažu krivo ili pravo. Ako se daske slože ukrivo, sve može da
propadne, šezdeset kila jabuka odjednom, a kaša da se razleti
na sve strane. Ljudi za presom su imali gumene kecelje; ovi na
punjenju su obuli gumene čizme. Zujanje drobilice podsećalo
je Homera Velsa na zvuke koje je zamišljao samo u Sent Kla-
udsu – sečiva testera koja su bila glasna u njegovim snovima i
u njegovoj nesanici. Pumpa je usisavala, iz cevi je kuljala kaša
od semenki, kore i zgnječenih jabuka, pa čak i crva (ako je bilo
crva). Ličilo je na ono što je sestra Andžela mirno zvala bljuca.
Iz velikog valova ispod prese sok je brujeći prolazio kroz obrtni
filter, gde se cedio u bure od četiri hiljade litara u kome se ne
tako davno Grejs Linč skinula pred Homerom.
Posle osam sati ozbiljnog rada imali su četiri hiljade litara.
Flaše su zvečeći otišle pokretnom trakom pravo u hladnjaču.
Čovek po imenu Grana dobio je zadatak da šmrkom ispere bure
i opere obrtni filter; nadimak je dobio zato što je bio vešt u veli-
kom drveću – i zato što nije voleo da koristi merdevine. Čovek
po imenu Junak prao je krpe; Zloća Hajd je rekao Homeru da
je čovek nekada bio neka vrsta junaka. „To je sve što sam čuo.
 Tuđa pravila 381

Ovamo dolazi već godinama, ali je bio junak. Samo jednom“,

dodao je Zloća, kao da ima više sramote u tome što se čovek
samo jednom poneo herojski nego što ima slave u tom neza-
boravnom trenutku.
„Kladim se da si se dosađivao“, rekao je gospodin Rouz
Homeru, koji je slagao da mu je bilo zanimljivo; ipak je osam
sati muvanja oko prese malo previše. „Moraš doći noću da
stekneš pravi utisak“, rekao mu je gospodin Rouz. „Ovo je bilo
samo ceđenje na kišan dan. Kada bereš čitav dan i cediš čitavu
noć tek onda vidiš kako je stvarno.“ Namignuo je Homeru,
kao da je uspeo da mu u trenutku predoči nekakav tajni život;
onda mu je dao šolju soka. Homer je čitavog dana pijuckao sok,
ali je ova šolja ponuđena svečano – kao da je reč o nekakvom
zavetu o noćnom ceđenju soka – i zato je Homer uzeo šolju i
otpio. Oči su mu smesta zasuzile; u soku je bilo toliko ruma da
je Homer osetio kako mu se obrazi žare i da ga u želucu greje.
Gospodin Rouz je ćutke uzeo šolju i preostale gutljaje ponudio
čoveku zvanom Grana, koji ju je iskapio i ne pomerivši šmrk
sa kojim je radio.
Dok je Homer Vels tovario flaše soka u kamionet, video je
kako šolja šeta između Zloće Hajda i čoveka zvanog Junak –
sve pod mirnim nadzorom gospodina Rouza, koji nikome nije
otkrio izvor ruma. Homer se zbog gospodina Rouza prisetio
fraze „dar za kamuflažu“; Homer nije imao pojma odakle ta
fraza potiče, sem ako nije bila od Čarlsa Dikensa ili Šarlote
Bronte – sumnjao je da ju je susreo u Grejovoj anatomiji ili u
Benslijevoj Praktičnoj anatomiji zeca.
U ono malo pokreta gospodina Rouza koji su se primeći-
vali, nijedan nije bio suvišan – tu osobinu je Homer nekada
povezivao samo sa doktorom Larčom; doktor Larč je sigurno
imao i druge, sasvim drugačije vrline, isto kao i gospodin Rouz.
Iz prodavnice je berba izgledala privremeno zaustavlje-
na zbog kiše koju su Velika Dot Taft i žene iz prodavnice
382 Džon Irving

mračno posmatrale sa mesta za pokretnom trakom, na liniji

za pakovanje.
Niko nije bio posebno uzbuđen zbog soka koji je Homer
doneo. Bio je veoma bezukusan, kakav prvi sok obično jeste,
a i previše vodnjikav – sačinjen, tipično, od ranih mekintoša i
gravenstajna. Dobar sok ćeš da dobiješ tek u oktobru, rekao je
Zloća Hajd Homeru a gospodin Rouz je to potvrdio ozbiljnim
klimanjem glavom. Za dobar sok su potrebne neke od onih
jabuka što se poslednje beru – zlatni delišes i zimska banana a
i boldvin i raset.
„U soku do oktobra nema vatre“, rekla je Velika Dot Taft,
beživotno povlačeći dim iz cigarete.
Homer Vels se, dok je slušao Veliku Dot Taft, osećao kao
njen glas – tromo. Voli je bio otišao, Kendi je otišla a anatomija
zeca, posle Klare, nije bila nikakav izazov; sezonci, koje je toliko
željno iščekivao, bili su prosto obični vredni radnici; život je bio
samo posao. On je odrastao ne primećujući protok vremena.
Zar u tome nema ničeg izuzetnog?
U Okeanskom vidiku su imali četiri dobra dana za branje
pre nego što je Zloća Hajd rekao da će biti noćnog ceđenja i
gospodin Rouz ponovo pozvao Homera da dođe u baraku i
„oseti kako je to“. Homer je tiho večerao sa gospođom Vorting-
ton i tek pošto joj je pomogao da opere sudove, rekao je kako
misli da ode u baraku, da možda pomogne oko ceđenja; znao
je da će žestoko raditi dva ili tri sata.
„Kakva si ti vrednica, Homere“, rekla mu je Oliva pohvalno.
Homer Vels je slegnuo ramenima. Bila je hladna, vedra noć,
najbolje vreme za jabuke mekintoš27 – topli, sunčani dani i
hladne noći. Nije bilo toliko hladno da Homer nije mogao da
namiriše jabuke dok je hodao ka baraci i nije bilo toliko mračno
da je morao da se drži zemljanog puta; mogao je i prečicom.
Tako je i prišao baraci neprimećen.
 Tuđa pravila 383

Neko vreme je stajao van kruga svetlosti koja se širila iz

zgrade i slušao zvuke ljudi koji rade na presi, pričaju i smeju se
– i žagor ljudi koji su pričali i smejali se na krovu. Homer Vels
je dugo slušao, ali je shvatio da kada se ti ljudi ne trude da ih
razume beli čovek, on uopšte ne uspeva da ih razume – čak ni
gospodina Rouza, čiji se jasni glas probijao kroz druge glasove
sa smirenim ali odlučnim upadicama.
Te noći su i na Farmi Jork cedili sok, ali to Meloni nije
zanimalo; nije se trudila da razume ni postupak ni jezik. Šef
sezonaca Radije jasno joj je stavio do znanja da ljudi ne vole
da ona radi na ceđenju, pa čak ni da flašira; tako su gubili
dodatnu platu. Meloni je svejedno bila umorna od branja.
Ležala je na krevetu u spavaonici i čitala Džejn Ejr; na dru-
gom kraju spavaonice spavao je neki čovek, ali mu Melonino
svetlo za čitanje nije smetalo – popio je previše piva, a to je
bilo jedino piće koje je Radije dozvoljavao svojim ljudima.
Pivo su držali u hladnjači, odmah pored prese, i ljudi su pili
i pričali dok su cedili.
Prijateljski nastrojena žena po imenu Sandra, supruga šefa
Radije, sedela je na krevetu nedaleko od Meloni i pokušavala
da popravi rajsferšlus na pantalonama jednog čoveka. Čovek
se zvao Semi i imao je samo te jedne pantalone; svako malo je
dolazio iz prostorije sa mlinom da vidi kako Sandri ide – pre-
velik, širok šorc visio mu je gotovo do čvornovatih kolena, a
noge ispod kolena bile su mu kao žilave tanke loze.
Sandrina majka, koju su svi zvali Mama i koja je za radnike
kuvala jednostavna ali izdašna jela, ležala je kao velika gomila na
krevetu pored Sandre, pokrivena brdom ćebadi – njoj je večito
bilo hladno, ali se žalila samo na to i ni na šta drugo.
Semi je ušao u spavaonicu, pijuckajući pivo i unevši sa
sobom miris zgnječenih jabuka iz sobe sa mlinom; gole noge
su mu bile isprskane kašom iz prese.
384 Džon Irving

„S takvim nogama, nije ni čudo što ti trebaju pantalone“,

rekla je Sandra.
„Je l’ ima šanse?“, upitao je Semi.
„Prvo, rajsferšlus se zaglavio. Drugo, otkinuo si ga s panta-
lona“, rekla je Sandra.
„Što ti toliko hitno treba rajsferšlus?“, upitala je Mama i ne
mrdnuvši.
„E jebiga“, rekao je Semi. Vratio se za presu. S vremena
na vreme nešto bi upalo u drobilicu – debela peteljka ili sle-
pljene semenke i to je stvaralo buku poput cirkularne testere
koja zapinje na čvoru u drvetu. Kada bi se to desilo, Mama
bi rekla: „Ode nekom ruka“, ili: „Ode nekom glava. Napio se
piva pa upao.“
Meloni je uz sve to uspevala da čita. Smatrala je da to nije
nedruštveno ponašanje. Dve žene su prema njoj bile dobre
kada su jednom shvatile da ona ne cilja na njihove muškarce.
Muškarci su je poštovali zbog posla – i zbog traga koji je na njoj
ostavio nestali dečko. Mada su je zadirkivali, nisu joj želeli zlo.
Uspešno je slagala jednog čoveka i laž se, kao što je znala,
sama proširila. Čovek se zvao Sreda, a Meloni niko nije obja-
snio zašto – a nju nije zanimalo da pita. Sreda joj je postavljao
previše pitanja o tom Okeanskom vidiku i dečku koje pokušava
da nađe.
Ona je zaglavila merdevine na neobranom drvetu i pokušala
je da ih oslobodi a da ne otrese jabuke na zemlju; Sreda joj je
pomagao, kada je Meloni upitala: „Baš nosim tesne pantalone,
je li?“
Sreda ju je pogledao i rekao: „Bogami, da.“
„Vidiš sve što imam u džepovima, je li?“, upitala je Meloni.
Sreda je ponovo pogledao i video samo čudni srpasti oblik
otvorene šnale od roga; čvrsta i pripijena uz izlizano teksas
platno, zarivala se u Meloninu butinu. Bila je to šnala koju je
Meri Agnes Kork ukrala od Kendi a Meloni onda ukrala od
 Tuđa pravila 385

nje. Jednog dana, zamišljala je, kosa će joj možda dovoljno

porasti da upotrebi šnalu. Dotle ju je nosila kao džepni nož u
desnom džepu.
„Šta je to?“, upitao je Sreda.
„To je nož za kitu“, rekla je Meloni.
„Kakav nož?“, rekao je Sreda.
„Čuo si me“, rekla je Meloni. „Mnogo je mali i stvarno oštar
– dobar je samo za jedno.“
„Za šta to?“, upitao je Sreda.
„Da odseče čoveku vrh kite“, rekla je Meloni. „Mnogo brzo
i mnogo lako – samo kraj.“
Da su berači na Farmi Jork i sami nosili noževe, neko bi
možda zatražio od Meloni da pokaže nož za kitu – čisto kao
zanimljiv predmet u društvu drugova koji nose noževe. Niko,
međutim, to nije zatražio; priča je izgleda upalila. Povezala se
sa drugim pričama koje su pratile Meloni i učvrstila sveprisu-
tno, nelagodno osećanje među radnicima na Farmi Jork: da
sa Meloni nema zezanja. U Meloninoj blizini su se i pivopije
pristojno ponašale.
Jedino neželjeno dejstvo ispijanja piva kod radnika na Farmi
Jork dok cede sok bila je učestalost mokrenja, što je Meloni
smetalo samo kada su pišali preblizu barake.
„Ej, neću to ovde da slušam!“, zaurlala bi kroz prozor kada bi
čula nekog da piša. „Neću posle ni da mi smrdi! Beži od zgrade.
Šta je – da se ne bojiš mraka?“
Sandri i Mami se zbog toga Meloni dopadala, i voleli su njen
refren; kada god bi čule nekoga da piša, uvek bi uglas zaurlale:
„Šta je – da se ne bojiš mraka?“
Ali, mada su svi trpeli Meloninu grubost, pa je možda čak
zbog nje i cenili, niko nije voleo što ona noću čita. Bila je jedina
koja je nešto čitala i bilo joj je potrebno neko vreme da shvati
koliko oni čitanje doživljavaju kao nedruželjubiv stav, koliko
se osećaju uvređeno kada ona to radi.
386 Džon Irving

Kada su te noći završili sa ceđenjem i pošto su svi polegali,

Meloni je kao i obično pitala da li njeno svetlo nekom smeta.
„Ne smeta svetlo nikome“, rekao je Sreda.
Začuo se žagor odobravanja i Radije je rekao: „Sećate se
Kamerona?“ Usledio je smeh i Radije je objasnio Meloni da je
Kameron, koji je na Farmi Jork radio godinama, bio takva beba
da mu je sve vreme trebalo svetlo, čitavu noć, samo da zaspi.
„Mislio je da će ga životinje pojesti ako ugasi svetlo!“, rekao
je Semi.
„Kakve životinje?“, upitala je Meloni.
„Nije znao da kaže“, rekao je neko.
Meloni je nastavila da čita Džejn Ejr i posle nekog vremena
Sandra je rekla: „Ne smeta nama svetlo, Meloni.“
„Da“, rekao je neko drugi. Meloni neko vreme nije shvatala,
ali je onda postepeno postala svesna da su se svi u krevetima
okrenuli ka njoj i da su je mračno gledali.
„Dobro“, rekla je. „Šta vam to onda smeta?“
„O čemu ti to uopšte čitaš?“, upitao je Sreda.
„Da“, reče Semi. „Šta je to tol’ko posebno u toj knjizi?“
„Ništa nije posebno“, rekla je Meloni.
„Baš je važno što možeš da je čitaš, je li?“, upitao je Sreda.
„Molim?“, reče Meloni.
„Možda, ako se tebi toliko dopada“, reče Radije, „možda se
dopadne i nama.“
„Hoćete da vam čitam?“, upita Meloni.
„Meni je neko jednom čitao“, reče Sandra.
„Ja nisam!“, reče Mama. „A nije ni tvoj otac!“
„Nisam ni rekla da ste vi!“, reče Sandra.
„Ja nikad nisam čuo da neko nekom čita“, reče Semi.
„Tako je“, reče neko drugi.
Meloni je videla da su se neki ljudi pridigli na lakat u krevetu
i da čekaju. Čak je i Mama okrenula ogromno telo ka Meloni-
nom krevetu.
 Tuđa pravila 387

„Sad svi tišina“, rekao je Radije.

Meloni se prvi put u životu uplašila. Posle sveg truda i napor-
nih putovanja, učinilo joj se da se vratila u odeljenje za devojčice
a da toga nije bila svesna; ali nije bilo samo to. Tada je prvi put
neko očekivao nešto od nje; znala je šta Džejn Ejr znači njoj, ali
šta može da znači njima? Čitala je deci previše maloj da razu-
meju dobar deo reči, previše maloj da paze do kraja rečenice,
ali su to bili siročići – zatočenici rutine čitanja naglas; njima je
jedino rutina bila bitna.
Meloni je čitala Džejn Ejr treći ili četvrti put i prešla je više
od pola. Rekla je: „Sada sam na stranici dvesta osam. Ranije se
već mnogo toga desilo.“
„Samo ti čitaj“, rekao je Semi.
„Možda bi trebalo da počnem od početka“, predložila je
Meloni.
„Samo čitaj šta si čitala za sebe“, rekao je Radije blago.
Sada joj je glas prvi put zadrhtao, ali je Meloni ipak počela.
„’Vetar je urlao visoko u velikom drvetu što je natkrililo
kapiju’“, pročitala je.
„Šta je ’natkrililo’?“, upitao ju je Sreda.
„Pa, kao da je nešto iznad“, reče Meloni. „Kad krilo nešto
zakloni.“
„A“, rekao je neko.
„’Ali put je koliko god sam videla’“, nastavila je Meloni, „’i
desno i levo, bio potpuno pust i samotan.’“
„Šta je to?“, upita Semi.
„Samotan je usamljen“, rekla je Meloni.
„Kao kad si u samici, znaš ti šta je samica“, reče Radije i začu
se žagor slaganja.
„Dosta više s prekidanjem“, rekla je Sandra.
„Pa kad moramo da shvatimo“, reče Sreda.
„Samo umukni“, reče Mama.
„Čitaj“, reče Radije Meloni i ona pokuša da nastavi.
388 Džon Irving

„’... put... potpuno pust i samotan: sem senki oblaka koje

su ga povremeno prelazile kada mesec proviri, beše dugačka
bleda crta nenarušena nijednom pokretnom trunkom’“, čitala
je Meloni.
„Narogušeno?“, upita neko.
„Nenarušeno znači da nešto nije izmenjeno, poremećeno“,
reče Meloni.
„To znam“, reče Sreda. „To mi je jasno.“
„Umukni“, reče Sandra.
„’Infantilna suza’“, započe Meloni, ali onda sama stade. „Ne
znam šta znači ’infantilna’“, reče. „Nije važno da znaš šta znači
baš svaka reč.“
„Dobro“, reče neko.
„’Infantilna suza mi je zamaglila vid dok sam gledala – suza
razočaranja i nestrpljenja: posramljena zbog nje, obrisah je...’“
„Eto, sad znamo šta znači“, reče Sreda.
„’... pa sam oklevala’“, reče Meloni.
„Šta je radila?“, upita Semi.
„Znači da je odugovlačila“, reče Meloni oštro. Počela je izno-
va „’... mesec se potpuno zatvorio u svoje odaje i navukao je
zastore od gustih oblaka; noć se smračila...’“
„Sad postaje strašno“, primetio je Sreda.
„’... a vetar je brzo donosio kišu.’“ Meloni je krišom reč
„vihor“ promenila u „vetar“. „’Kada bi on samo došao! Kada
bi on samo došao! Uskliknula sam, obuzeta hipohondričnom
strepnjom.’“ Meloni je tu stala; suze su joj navrle na oči i nije
više videla reči. Usledila je dugačka tišina pre nego što je neko
progovorio.
„Šta ju je obuzelo?“, upitao je Semi uplašeno.
„Ne znam!“, reče Meloni kroz jecaje. „Nekakav strah, valjda.“
Neko vreme su ćutali iz poštovanja prema Meloninom jeca-
nju a onda je Semi rekao: „Pa to je valjda neka priča strave i
užasa.“
 Tuđa pravila 389

„A što ti to čitaš pred spavanje?“, upitao je Radije Meloni

prijateljski zabrinuto, ali je Meloni legla na krevet i isključila
svetlo za čitanje.
Kada su se sva svetla pogasila, Meloni je osetila da Sandra
seda na krevet pored nje; znala je da bi se krevet mnogo više
ulegnuo da je to bila Mama. „Ako mene pitaš, bolje zaboravi tog
momka“, rekla je Sandra. „Ako ti nije rekao kako da ga nađeš, od
njega svejedno nema ništa.“ Meloni nije osetila da je neko mazi
po glavi još od gospođe Grogan u odeljenju za devojčice u Sent
Klaudsu; shvatila je da joj gospođa Grogan veoma nedostaje i
neko vreme je prestala da misli na Homera Velsa.
Kada su svi drugi zaspali, Meloni je ponovo uključila svetlo
za čitanje; kakav god promašaj da je Džejn Ejr bila za nekog
drugog, ona je uvek delovala na Meloni – pomagala joj je – a
sada je osećala da joj je ta pomoć potrebna. Pročitala je još dva-
desetak strana, ali joj Homer Vels nije izbijao iz glave. „Moram
se zauvek rastaviti s tobom“, čitala je užasnuta. „Moram početi
nov život među nepoznatim licima i nepoznatim prizorima.“
Ta istina joj je zauvek zatvorila knjigu. Zavukla je knjigu ispod
kreveta u spavaonici na Farmi Jork, gde će je i ostaviti. Da je
samo pročitala odlomak iz Davida Koperfilda koji je Homer
Vels onoliko voleo i ponavljao sebi kao da je molitva puna
nade, odbacila bi i Davida Koperfilda. „Stao sam u stranu da
bi utvare tih dana prošle kraj mene.“ Malo sutra!, pomislila
bi Meloni. Znala je da su sve utvare tih dana vezane za nju i
Homera jače nego senke. I tako se Meloni uspavala plačem –
nije imala nade, no ipak je bila odlučna, a u mislima je, u tami,
tražila Homera Velsa.
Te noći nije mogla da ga vidi – bio je toliko dobro skriven
iza niza svetala koja su sijala iz sobe sa mlinom u Okeanskom
vidiku. Čak i da je kinuo ili pao, zvuk drobilice i pumpe prikrio
bi njegovu blizinu. Gledao je crvenooki žar cigareta koje su
kružile i zastajkivale iznad krova barake. Kada mu je postalo
390 Džon Irving

hladno, ušao je da ih posmatra kako cede i da popije malo soka

sa rumom.
Gospodinu Rouzu kao da je bilo drago što ga vidi: dao je
Homeru piće sa veoma malo soka, pa su zajedno posmatrali
orkestar pumpe i drobilice. Čovek po imenu Džek, koji je preko
grla imao užasan ožiljak – ožiljak kakav je teško preživeti – ciljao
je šmrkom. Čovek po imenu Narandža lupao je po daskama da
ih poravna i sa nekim divljim ponosom trpeo prskanje; zvali
su ga Narandža zato što je jednom probao da ofarba kosu, pa
je ispala narandžasta – sada na njemu nije bilo ni traga te boje.
Zbog ruma su i Džek i Narandža žestoko navalili na posao i
prkosno ignorisali kašu i otpatke koji lete na sve strane, a ipak
je Homer osećao da gospodin Rouz, koji je delovao trezno, i
dalje sve kontroliše – da je dirigent i ljudi i mašina i da pod
njegovom palicom svi rade punom parom.
„Hajde da probamo da odemo odavde pre ponoći“, rekao je
gospodin Rouz mirno. Džek je smanjio priliv komine na vrhu;
Narandža je poravnao presu.
U drugom uglu prostorije dva čoveka koja Homer Vels nije
poznavao veoma su brzo sipala sok u flaše. Jedan je počeo da se
smeje i njegov partner je počeo da se smeje s njim toliko glasno
da im je gospodin Rouz doviknuo: „Šta je toliko smešno?“
Prvi čovek je objasnio da mu je cigareta ispala iz usta, u
bure; kad su to čuli, čak su i Džek i Narandža počeli da se smeju
i Homer Vels se osmehnuo, ali je gospodin Rouz tiho rekao:
„Onda je izvadi. Nećemo da cigareta zagadi sok.“
Ljudi su se sada utišali; samo je mašinerija nastavila da srče
i urla. „Hajde“, ponovio je gospodin Rouz. „Izvadi je.“
Čovek koji je izgubio cigaretu zagledao se u bure od četiri
hiljade litara; bilo je puno tek do pola, ali je čovek i dalje mogao
da u njemu zapliva. Izuo je gumene čizme, ali je gospodin Rouz
rekao: „Ne samo čizme. Skidaj se skroz, pa se prvo istuširaj –
trkom. Čeka nas posao.“
 Tuđa pravila 391

„Molim?“, rekao je čovek. „Neću da se skidam i da se perem

samo da bi’ tu plivao!“
„Sav si štrokav“, rekao je gospodin Rouz. „Brzo.“
„Ej, idi ti brzo“, rekao je čovek gospodinu Rouzu. „Ako ti
smeta taj pikavac, sam ga vadi.“
Narandža se obratio tom čoveku.
„Čime se ti baviš?“, upitao ga je Narandža.
„Ej, šta?“, upitao je čovek.
„Čime se ti baviš, brate?“, pitao je Narandža.
„Reci, baviš se jabukama, čoveče“, posavetovao ga je Džek.
„Šta?“, upitao je ovaj.
„Samo reci da se baviš jabukama, čoveče“, rekao je Narandža.
U tom trenutku je gospodin Rouz uhvatio Homera za ruku
i rekao mu: „Idi vidi kakav je pogled sa krova, druže moj.“
Povukao ga je blago ali odlučno. Gospodin Rouz je veoma
vešto izveo Homera iz prostorije za ceđenje, pa onda napolje
na kuhinjska vrata.
„Znaš kojim se poslom bavi gospodin Rouz, brate?“, čuo je
Homer kako pita Narandža.
„On se bavi noževima, brate“, čuo je Džeka kako govori.
„A tebi ne bi valjalo da imaš posla s noževima i gospodinom
Rouzom“, čuo je Homer kako kaže Narandža.
„Ti samo radi s jabukama i sve će biti dobro, brate“, rekao
je Džek.
Homer se za gospodinom Rouzom penjao uz merdevine
na krov kada je začuo zvuk tuša; tuš se nalazio u zgradi – bio
je zaklonjeniji od tuša na Farmi Jork. Da nije cigareta, ljude na
krovu bilo bi teško videti, ali je Homer držao ruku gospodina
Rouza i pratio ga po dasci na krovu sve dok nisu našli dva
dobra mesta.
„Homera znate“, rekao je gospodin Rouz ljudima na krovu.
Začuše se pozdravi. Tu gore su bili čovek koga su zvali Junak i
čovek koga su zvali Grana; bio je i neko po imenu Vili i dvojica
392 Džon Irving

ili trojica koje Homer nije znao, kao i stari kuvar po imenu Crni
Tiganj. Kuvar je stasom ličio na kazan; trebao mu je priličan
trud da se domogne tog mesta na krovu.
Neko je pružio Homeru flašu piva, ali je flaša bila topla i
puna ruma.
„Ponovo je stalo“, reče Grana i svi se zagledaše u pravcu
mora.
Svetla noćnog života u Kejp Kenetu bila su tako nisko na
horizontu da se neka od njih nisu sama videla – već su se videli
samo njihovi odrazi, posebno kada su svetla sijala iznad okeana
– ali je visoka panorama jarko blistala. Sada je mirovala, pošto
su se novi putnici ukrcavali, a stari iskrcavali.
„Možda je stao da dođe do daha“, rekao je Grana pa su se
svi nasmejali.
Neko je rekao da je stao da prdne, pa su se svi nasmejali
glasnije.
Onda je Vili rekao: „Kad dođe preblizu zemlji, mislim da
mora da stane“, i svi su izgleda ozbiljno o tome porazmislili.
Onda se panorama iznova pokrenula i ljudi na krovu barake
pobožno su zaječali.
„Evo ga ponovo!“, rekao je Heroj.
„Kao zvezda“, rekao je stari kuvar Crni Tiganj. „Izgleda
mnogo lepo, al’ ako priđeš preblizu, opečeš se – vrelije od vatre.“
„To je panorama“, rekao je Homer Vels.
„Šta?“, rekao je Vili.
„Kakva marama?“, upitao je Grana.
„Panorama“, rekao je Homer Vels. „Ono je luna-park u Kejp
Kenetu, a to je panorama.“ Gospodin Rouz ga je gurnuo u rebra,
ali Homer nije shvatio. Niko dugo nije progovarao, i kada je
Homer pogledao gospodina Rouza, ovaj je blago odmahnuo
glavom.
„Čuo sam ja za tako nešto“, rekao je Crni Tiganj. „Mislim
da imaju jednu u Čarlstonu.“
 Tuđa pravila 393

„Evo opet je stalo“, primetio je Junak.

„Da izađu ljudi – koji su se vozili“, rekao je Homer Vels.
„Sad prima nove putnike.“
„Ljudi se voze na tom čudu?“, pitao je Grana.
„Homere, ne zajebavaj nas“, rekao je Junak.
Homer je ponovo osetio gurkanje u rebra i gospodin Rouz je
blago rekao: „Mnogo ste neobrazovani – Homer vas malo zeza.“
Kada je flaša ruma krenula ukrug, gospodin Rouz ju je samo
prosledio dalje.
„Vama ime Homer ništa ne znači?“, upitao je gospodin Rouz
ljude.
„Ja mislim da sam ga nekad čuo“, rekao je kuvar Crni Tiganj.
„Homer je bio prvi pripovedač na svetu!“, objavio je gospo-
din Rouz. Homer je ponovo osetio gurkanje a gospodin Rouz
je rekao: „I naš Homer zna neke dobre priče.“
„E jebiga“, rekao je neko posle nekog vremena.
„Kako reče da se to zove, Homere?“, upitao je Grana.
„Panorama“, odgovorio je Homer Vels.
„Da!“, reče neko. Svi se nasmejaše.
„Jebena panorama!“, reče Heroj. „Dobra fora.“
Neki čovek koga Homer nije poznavao otkotrljao se sa krova.
Svi su sačekali da padne pre nego što su mu doviknuli.
„Jesi dobro, glupane?“, upitao je Crni Tiganj.
„Jesam“, rekao je čovek i svi su se nasmejali.
Kada je gospodin Rouz čuo da tuš ponovo radi, znao je da
je onaj čovek našao cigaretu i da sada spira sok sa sebe.
„Vili i Junače, sad je na vas red da flaširate“, rekao je gospo-
din Rouz.
„Ja sam prošli put flaširô“, rekao je Junak.
„Znači da si se izveštio“, rekao je gospodin Rouz.
„Ja ću malo da cedim“, rekao je neko.
„Džeku i Narandži dobro ide“, rekao je gospodin Rouz.
„Pustićemo ih da još malo rade.“
394 Džon Irving

Homer je osetio da bi trebalo da ode sa krova sa gospodi-

nom Rouzom. Pomogli su jedan drugom da siđu s merdevi-
na. Gospodin Rouz se, pošto su sišli, veoma ozbiljno obratio
Homeru.
„Moraš da razumeš“, prošaputao je gospodin Rouz. „Oni ne
žele da znaju šta je to. Kakve bi koristi imali da znaju?“
„U redu“, rekao je Homer Vels, koji je dugo stajao van doma-
šaja svetala koja su bleštala iz prostorije za ceđenje. Sada pošto
je bio naviknutiji na njihovo narečje, povremeno je mogao da
razume govor sa krova.
„Opet je stalo“, čuo je Granu kako govori.
„Aha, sad prima putnike!“, rekao je neko pa su se svi na-
smejali.
„Znate, to je možda neka vojna stvar“, rekao je Crni Tiganj.
„Što bi bilo vojno?“, upitao je neko.
„Mi ćemo uskoro u rat“, rekao je Crni Tiganj. „Tako sam čuo.“
„E jebiga“, rekao je neko.
„To je nešto da avioni vide“, rekao je Crni Tiganj.
„Čiji avioni?“, upitao je Heroj.
„Evo ga opet“, rekao je Grana.
Homer Vels se kroz voćnjake vratio u kuću Vortingtonovih;
dirnulo ga je što je gospođa Vortington zbog njega ostavila
uključeno svetlo iznad vrata, i kada je video svetlo ispod vrata
njene spavaće sobe, tiho je rekao: „Laku noć, gospođo Vorting-
ton. Vratio sam se.“
„Laku noć, Homere“, rekla je ona.
Neko vreme je gledao kroz Volijev prozor. Sa te daljine nika-
ko nije mogao da čuje reakcije na krovu kada je panorama u
Kejp Kenetu prestala da radi – kada su se sva svetla u trenutku
ugasila, šta su ljudi na krovu govorili o tome?, pitao se.
Možda su mislili da je panorama stigla sa druge planete, i
da se na nju vraća kada se svetla ugase.
 Tuđa pravila 395

A zar ne bi Fazi Stoun voleo da je vidi?, mislio je Homer

Vels. I Karli Dej i mali Koperfild! I zar ne bi bilo zabavno voziti
se na toj panorami sa Meloni – samo jednom, da vidi šta bi ona
o tome rekla? Doktor Larč ne bi bio oduševljen. Zar postoji
nešto što je tajna za doktora Larča?
Gospodin Rouz je ujutru rešio da odmori svoje magične
beračke šake; prišao je Homeru, koji je radio kao kontrolor
u voćnjaku zvanom Tiganj, gde je brojao gajbe od dvadeset
kila i upisivao njihov zbir svakom beraču pre nego što su ih
tovarili na prikolicu.
„Hoću da mi pokažeš tu panoramu“, rekao je gospodin
Rouz sa osmehom.
„Panoramu u luna-parku?“, rekao je Homer Vels.
„Voleo bih da mi je pokažeš“, rekao je gospodin Rouz. „Ali
ne bi bilo dobro da se to raščuje.“
„Tako je“, rekao je Homer. „Samo, trebalo bi da uskoro
idemo, pre nego što još zahladni, pa se zatvori sve do proleća.
Kladim se da je gore na vrhu mnogo hladno.“
„Ne znam hoću li hteti da se vozim – prvo moram da je
vidim“, rekao je gospodin Rouz.
„Naravno“, rekao je Homer.
Gospođa Vortington mu je dala kamionet, ali kada je došao
po gospodina Rouza u baraku za ceđenje, svi su bili radoznali.
„Moramo nešto da proverimo u jednom dalekom voćnja-
ku“, rekao je gospodin Rouz ljudima.
„O kom to dalekom voćnjaku priča?“, upitao je Crni Tiganj
Heroja kada su Homer i gospodin Rouz seli u kamionet.
Homer Vels se prisetio kako se vozio na panorami sa Voli-
jem. Sada je bilo mnogo hladnije i gospodin Rouz je bio ćutljiv
sve do Kejp Keneta i neobično povučen dok su zajedno hodali
kroz luna-park. Letnje gužve više nije bilo; neke tezge su već
bile zatvorene.
396 Džon Irving

„Nema razloga za nervozu“, rekao je Homer gospodinu

Rouzu. „Panorama je potpuno bezbedna.“
„Nisam ja nervozan ni zbog kakve panorame“, rekao je
gospodin Rouz. „Je l’ vidiš ti ovde mnogo ljudi moje boje?“
Homer u pogledima ljudi nije primetio ništa neprijateljsko;
kao siroče, uvek je slutio da ljudi zure baš u njega – i zato se
nije osećao posebno izdvojeno u društvu gospodina Rouza. Ali
sada je primetio više pogleda i shvatio je da su pogledi koje
siroče oseća u poređenju sa ovim pogledima zapravo samo
izmišljeni.
Kada su stigli do panorame, nije bilo reda, ali su morali da
sačekaju da se završi vožnja koja je bila u toku. Kada se točak
zaustavio, Homer i gospodin Rouz su seli zajedno na jednu
stolicu.
„Mogli bismo da svaki sedne na svoju stolicu, ako tako više
voliš“, rekao je Homer Vels.
„Neka ovako“, rekao je gospodin Rouz. Kada je točak počeo
da se penje, sedeo je veoma mirno i pravo i zadržavao je dah
sve dok se nisu našli skoro na samom vrhuncu.
„Plantaža je tamo“, pokazao je Homer Vels, ali je gospodin
Rouz gledao pravo pred sebe, kao da stabilnost čitave panorame
zavisi od toga da svaki putnik održava savršenu ravnotežu.
„Šta je to ovde toliko posebno?“, upitao je gospodin Rouz
ukočeno.
„Pa, samo da se provozaš, a valjda i zbog pogleda“, rekao
je Homer Vels.
„Meni se sviđa pogled sa krova“, rekao je gospodin Rouz.
Kada su počeli da se spuštaju, gospodin Rouz je rekao: „Dobro
je što danas nisam mnogo jeo.“
Kada su prošli nivo zemlje i ponovo počeli da se penju,
okupila se prilična gomila – ali nije izgledalo kao da čekaju u
redu za sledeću vožnju. Sa Homerom i gospodinom Rouzom
vozili su se samo dva para i jedan dečak, i pošto su se ponovo
 Tuđa pravila 397

našli na vrhuncu, Homer je shvatio da se gomila dole okupila

da blene u gospodina Rouza.
„Došli su da vide crnju kako leti“, rekao je gospodin Rouz,
„ali ja nikom ne služim za zabavu. Došli su da vide hoće li
sprava da se pokvari jer vozi crnju – ili možda hoće da vide
kako povraćam.“
„Samo nemoj ništa da radiš“, rekao je Homer Vels.
„Taj savet slušam čitavog života, dečko“, rekao je gospodin
Rouz. Kada su počeli da se spuštaju, gospodin Rouz se opasno
nagnuo iz stolice – mnogo dalje nego što je bilo nužno – pa se
u čudesnom luku izbljuvao po gomili dole. Gomila je ustuknula
kao jedan, ali nisu svi stigli da se pomere na vreme.
Kada se njihova stolica opet našla na dnu, panorama se zau-
stavila da bi čovek kome je pozlilo izašao. Gomila se povukla,
sem jednog mladića koji je bio posebno isprskan. Kada su se
Homer Vels i gospodin Rouz udaljili od panorame, mladić je
prišao i rekao gospodinu Rouzu: „Izgledaš kao da si to namerno
uradio.“
„Niko ne povraća namerno“, rekao je gospodin Rouz; nasta-
vio je da hoda a Homer je održavao korak s njim. Mladić je bio
Homerov vršnjak; trebalo bi da radi domaći, pomislio je Homer
Vels – ako je još u školi, ovo je radni dan.
„Mislim da si namerno“, rekao je mladić gospodinu Rouzu,
koji je tada stao.
„Čime se ti baviš?“, upitao je gospodin Rouz momka.
„Molim?“, upitao je mladić, ali je Homer Vels stao između
njih.
„Mom drugu je pozlilo“, rekao je Homer Vels. „Molim te
samo da ga ostaviš na miru.“
„Tvom drugu!“, rekao je momak.
„Pitaj me čime se ja bavim“, rekao je gospodin Rouz momku.
„Čime se koji kurac ti baviš, gospodine?“, viknuo je mladić na
gospodina Rouza. Homer je osetio kako ga je neko vešto sklonio
398 Džon Irving

s puta; video je da gospodin Rouz odjednom stoji dodirujući

grudima mladićeve grudi. U dahu gospodina Rouza nije se
osećala kisela bljuvotina. On je nekako već ubacio pepermint
u usta; živost koja je nestala kada mu je pozlilo vratila mu se u
oči. Momak kao da se iznenadio što stoji toliko blizu gospodi-
na Rouza, i toliko iznenada; bio je malo viši i prilično teži od
gospodina Rouza, ali je ipak izgledao nesigurno u sebe. „Rekoh:
Čime se ti koji kurac baviš, gospodine?“, ponovio je momak i
gospodin Rouz se osmehnuo.
„Ja se bavim povraćanjem!“, rekao je gospodin Rouz skrom-
no. Neko se u gomili nasmejao; Homer Vels je osetio snažan
nalet olakšanja; gospodin Rouz se osmehnuo na način koji je
omogućio i momku da se nasmeje. „Izvini ako sam te slučajno
isprskao“, rekao je gospodin Rouz prijatno.
„Nema problema“, rekao je mladić i okrenuo se da pođe.
Pošto je načinio nekoliko koraka, momak se znatiželjno osvr-
nuo u pravcu gospodina Rouza, ali je gospodin Rouz uhvatio
Homera podruku i već je produžio dalje. Homer je video šok
na momkovom licu. Mladićeva flanelska jakna, koja je i dalje
bila zatvorena rajsferšlusom, sada je landarala širom otvorena
– jedan precizan rez rasekao ju je od okovratnika do pojasa – a
na njegovoj košulji više nije bilo ni jednog jedinog dugmeta.
Momak je zijao u sebe pa onda u gospodina Rouza, koji se
nije osvrnuo, a onda je momak dopustio sebi da se povuče u
sigurnost gomile.
„Kako si to izveo?“, upitao je Homer gospodina Rouza, kada
su se vratili u kamionet.
„Moraš da imaš brze ruke“, rekao je gospodin Rouz. „Moraš
da imaš oštar nož. Ali to izvodiš očima. Tvoje oči paze da njihove
oči ne vide tvoje ruke.“
Momkova rasečena jakna podsetila je Homera na Klaru i
kako skalpel nikada ne greši. Greši samo ruka. Samo ruka greši.
Na grudima mu je bilo hladno i vozio je prebrzo.
 Tuđa pravila 399

Kada je Homer skrenuo sa jezerskog puta i kroz voćnjake

se dovezao do barake, gospodin Rouz je rekao: „Vidiš? Bio sam
u pravu, zar ne? Kakve bi koristi bilo za berače – da znaju za
panoramu?“
Nema nikakve koristi znati šta je to, pomislio je Homer Vels.
A kakve koristi bi imala Meloni da za nju zna, ili Karli Dej, ili
Fazi – ili neki beduin?
„U pravu sam, zar ne?“, pitao je gospodin Rouz.
„Tako je“, rekao je Homer Vels.
 8

Nova prilika

Posle berbe na Farmi Jork, predradnik je pitao Meloni da ostane

i pomogne oko istrebljivanja miševa. „Moramo da ih pohvata-
mo pre nego što se zemlja smrzne, inače će čitave zime vršlja-
ti po voćnjacima“, objasnio je predradnik. Koristili su otrovni
ovas i otrovni kukuruz, razbacivali su otrov oko drveća i sta-
vljali ga u tunele.
Siroti miševi, mislila je Meloni, ali je pokušala nekoliko
dana da to radi. Kada bi videla mišji tunel, pokušala je da ga
prikrije; uopšte nije stavljala otrov u njih. A samo se pretvarala
da razbacuje ovas i kukuruz oko drveća; miris otrova joj se nije
dopadao. Bacila bi ga na zemljani put pa bi napunila torbu
peskom i šljunkom i onda to razbacivala.
„Provedite lepu zimu, miševi“, šaputala im je.
U baraci za ceđenje postalo je veoma hladno; dali su joj peć
na drva, koju je Meloni vetrila kroz prozor u spavaonici; peć
je sprečavala da se ve-ce zaledi. Onog jutra kada se tuš napolju
zaledio, Meloni je rešila da krene dalje. Samo je kratko zažalila
što ne može da ostane i da spase još miševa.
„Ako tražiš drugi voćnjak“, upozorio ju je predradnik,
„nećeš naći nijedan koji prima radnike zimi.“
 Tuđa pravila 401

„Za zimu bih pre neki gradski posao“, rekla mu je Meloni.

„U kom gradu?“, upitao je predradnik. Meloni je slegnula
ramenima. Čarlijevim kaišem je čvrsto stegla svoj mali svežanj
stvari; rukavi kaputa gospođe Grogan pružali su se samo do pola
njenih ruku a kaput joj je bio posebno tesan u ramenima i kuko-
vima – Meloni je svejedno uspela da izgleda kao da joj je u njemu
prijatno. „U Mejnu nema pravih gradova“, rekao joj je predradnik.
„Ne mora to da bude bogzna kakav grad da bi za mene bio
grad“, rekla je Meloni. Gledao ju je kako hoda istim delom puta
kao i kada joj je prošli put rekao zbogom. Bilo je to doba godine
kada je drveće golo, nebo izgleda olovno, a zemlja pod nogama
svakog dana postaje sve nepopustljivija – a ipak je još prerano
za sneg, ili inače dođe neočekivana mećava i sneg ne potraje.
Iz nekog razloga, predradnik je osetio snažnu želju da ode
sa Meloni; iznenadio se što je naglas izgovorio: „Nadam se da
će uskoro sneg.“
„Molim?“, rekla je jedna od žena iz prodavnice.
„Zbogom!“, doviknuo je predradnik Meloni, ali mu ona
nije odgovorila.
„Hvala bogu što ode“, rekla je jedna žena.
„Droca“, rekla je druga.
„Što je sad pa droca?“, upitao je predradnik oštro. „Sa kim
si je to videla da spava?“
„Ona je obična skitnica“, rekla je druga žena.
„Bar je zanimljiva“, prasnuo je predradnik. Žene su ga kratko
osmotrile pre nego što je jedna rekla: „Zatreskao si se u nju,
je li?“
„Kladim se da ti je krivo što ti nisi taj momak koga traži“,
rekla je druga, što je izmamilo podrugljiv smeh svih žena iz
prodavnice.
„Nije to!“, prasnuo je predradnik. „Nadam se da tog momka
nikada neće naći – za njegovo dobro!“, rekao je predradnik. „A
i za njeno“, dodao je.
402 Džon Irving

Žena čiji je debeli muž pokušao da siluje Meloni okrenula

je leđa tom razgovoru. Otvorila je veliki zajednički termos na
stolu pored kase; ali kada je pokušala da sipa sebi, iz termosa
nije potekla kafa. Umesto nje su se prosuli otrovni ovas i otrovni
kukuruz. Da je Meloni zaista nameravala da otruje nekoga od
njih, stavila bi manju meru. Ovo je očigledno bila samo poruka,
i žene iz prodavnice su je posmatrale nemo kao da pokušavaju
da gataju iz kostiju.
„Je l’ vam jasno šta hoću da kažem?“, upitao ih je predradnik.
Uzeo je jabuku iz ukrasne korpe na pultu i snažno je zagrizao;
jabuka je toliko dugo stajala na mrazu da se delimično zaledila
i bila je toliko brašnjava da ju je predradnik smesta ispljunuo.
Na putu za obalu bilo je veoma hladno, ali je hodanje zagre-
jalo Meloni; takođe, pošto nije bilo saobraćaja, nije imala izbora
nego da hoda. Kada je stigla do obalske magistrale, nije morala
dugo da čeka na prevoz. Stao joj je neki bled ali veseo momak
u kombiju.
„Jarmutska boja i lakovi, vama na usluzi“, rekao je momak
Meloni; bio je malo mlađi od Homera Velsa, i – po Meloninom
mišljenju – ni izbliza nije izgledao onako svetski. Kamion je
smrdeo na lak za drvo i kreozot. „Ja sam stručnjak za tretiranje
drveta“, rekao joj je momak ponosno.
U najboljem slučaju prodavac, pomislila je Meloni; najve-
rovatnije dostavljač. Ukočeno se osmehnula, ne pokazujući
okrnjene zube. Momak se vrpoljio, čekajući da ga ona nekako
pozdravi. Meni je dovoljno manje od minuta da unervozim bilo
koga, pomislila je Meloni.
„Hm, kuda putuješ?“, upitao ju je momak, dok je kombi
prskao kroz lokve.
„U grad“, rekla je Meloni.
„U koji grad?“, upitao je momak.
Sada je Meloni dozvolila da joj usne razdvoji osmeh – zabri-
nuti momak je sada zurio u uznemirujuću prošlost njenih usta.
 Tuđa pravila 403

„Ti mi reci“, rekla je Meloni.

„Mora da je Bat“, rekao je momak nervozno. Meloni je zurila
u njega kao da je rekao da treba da se okupa*.
„Bat“, ponovila je.
„Pa, to je kao grad“, rekao joj je stručnjak za tretman drveta.
To je bio Klarin grad! Doktor Larč i Homer Vels su mogli da
kažu Meloni – stara Klara je u Sent Klauds došla iz Bata! Meloni,
međutim, to nije znala i ne bi je bilo briga; u njenom odnosu sa
Klarom bilo je neprijatne zavisti. Homer Vels je Klaru poznavao
intimnije nego što je poznavao Meloni. Meloni bi možda zani-
malo da bi u Batu bila mnogo bliža Okeanskom vidiku nego
što je bila na Farmi Jork – da možda čak ima i nekih stanovnika
Bata koji bi mogli da je upute u Harts Hejven ili Harts Rok.
„Hoćeš da ideš u Bat?“, upitao ju je momak oprezno.
Meloni mu je ponovo pokazala oštećene zube; manje je
prikazivala osmeh a više način na koji pas pokazuje očnjake.
„Tako je“, rekla je.

Voli je došao kući za Dan zahvalnosti; Kendi je početkom

jeseni već provela nekoliko vikenda kod kuće, ali Homer nije
znao kako da se s njom vidi bez Volija. Voli se iznenadio što se
Homer i Kendi nisu viđali; a po Kendinom stidu zbog Volijevog
iznenađenja, Homer je osetio da ona jednako nije znala kako
da dogovori sastanak s njim. Međutim, ćurka je morala da se
preliva svakih petnaest minuta, sto je morao da se postavi, a
Oliva je očigledno previše uživala što joj je kuća opet puna –
nije imao vremena da se oseća neprijatno.
Rejmond Kendal je i ranije dolazio kod Vortingtonovih za
Dan zahvalnosti, ali nikada bez Seniora; Rej se prvih nekoliko

* Igra reči – Bath, ime grada, na engleskom znači i kupanje. (Prim.

prev.)
404 Džon Irving

minuta mučio i trudio da bude preterano učtiv, ali se onda

opustio i počeo da razgovara sa Olivom o poslovima.
„Tata se ponaša kao da je na sudaru“, rekla je Kendi Olivi
u kuhinji.
„To mi laska“, rekla je Oliva, stegnula Kendinu ruku i nasme-
jala se. Ali tu je bio kraj takvim ludostima.
Homer se dobrovoljno javio da iseče ćurku. To je tako vešto
izveo da je Oliva rekla: „Da znaš da bi trebalo da budeš hirurg!“
Voli se nasmejao; Kendi je gledala u tanjir, ili u svoje ruke u
krilu, a Rej Kendal je rekao: „Mali prosto ima vešte ruke. Ako
čovek ima vešte ruke, kad jednom nešto uradi, one to nikad
ne zaboravljaju.“
„Baš kao ti, Reju“, rekla je Oliva, što je skrenulo pažnju sa
Homerovog rukovanja nožem; isekao je sve meso sa kostiju
što je brže mogao.
Voli je pričao o ratu. Rekao je da razmišlja da se ispiše sa
koledža i da upiše pilotsku školu. „Pa ako bude rata – mislim,
ako mi uđemo u rat – onda ću već znati da letim.“
„Ne dolazi u obzir“, rekla mu je Oliva.
„Zašto bi tako nešto želeo?“, upitala ga je Kendi. „Ja mislim
da si sebičan.“
„Kako to misliš, sebičan?“, upitao je Voli. „Rat je za našu
zemlju, u ratu služiš svojoj zemlji!“
„Za tebe je to pustolovina“, rekla je Kendi. „Eto šta je
sebično.“
„A svejedno nećeš to da uradiš“, ponovila je Oliva.
„Ja sam bio premlad za prošli rat“, rekao je Rej, „a ako opet
bude rata, biću prestar.“
„Blago tebi!“, rekla je Oliva.
„Tako je“, rekla je Kendi.
Rej je slegnuo ramenima. „Ne znam“, rekao je. „U onaj prošli
sam hteo da idem. Slagao sam koliko mi je godina, ali me je
neko prijavio.“
 Tuđa pravila 405

„Sada si pametniji“, rekla je Oliva.

„Nisam baš toliko siguran“, rekao je Rej. „Ako opet bude
rata, biće mnogo novog oružja – sad se prave stvari koje ne
možete ni da zamislite.“
„Ja pokušavam da ih zamislim“, rekao je Voli. „Ja stalno
zamišljam rat.“
„Ali ne i smrt, Voli“, rekla je Oliva Vortington, noseći truplo
ćurke nazad u kuhinju. „Meni se čini da ne zamišljaš smrt.“
„Tako je“, rekao je Homer Vels, koji je sve vreme zamišljao
umiranje. Kendi ga je pogledala i osmehnula se.
„Trebalo je da me pozoveš vikendom, Homere“, rekla je.
„Da, što nisi?“, upitao ga je Voli. „Bio si previše zauzet sa
Debrom Petigru, znam te ja.“ Homer je samo odmahnuo glavom.
„Bio je previše zauzet sa praktičnom anatomijom zeca!“,
doviknula je Oliva iz kuhinje.
„Sa čim?“, upitao je Voli.
Oliva, međutim, nije bila u pravu. Homeru su trebale otpri-
like samo tri nedelje biologije da shvati kako zna više o životinji
koju izučavaju i njenom odnosu sa ljudskom anatomijom nego
što je to znao suvi profesor, gospodin Hud.
Kao što bi Vilbur Larč predvideo, urogenitalni sistem je
razotkrio nedostatke gospodina Huda u poređenju sa isku-
stvom mladog doktora Velsa. Gospodin Hud se zbunio dok je
raspravljao o tri faze specijalizacije materice. Unutarmaterični
život embriona zeca traje samo trideset dana; rađa se između pet
i osam mladunaca. U skladu sa primitivnom prirodom te male
životinje, zec ima dve potpune materice28 – struktura organa
se u toj fazi naziva uterus duplex. Struktura organa kod žene,
koju je Homer Vels odlično poznavao – gde se dva jajovoda
otvaraju u jednu materičnu šupljinu – zove se uterus simplex.
Treća faza građe materice nalazi se između te dve – delimično
spojeno stanje koje postoji kod nekih sisara (na primer kod
ovce) i ono se zove uterus bicornis.
406 Džon Irving

Siroti gospodin Hud pokušavao je da otkrije tajne materice

na prašnjavoj tabli, i pomešao je duplex i bicornis; ovcu je nazvao
zecom (i obrnuto). To je bila manja greška nego da je zamislio da
žena ima dve potpune materice i da je te pogrešne informacije
preneo učenicima, ali jeste bila greška; Homer Vels ju je prime-
tio. Tada je prvi put bio u prilici da ispravi nekoga sa autorite-
tom. „Siroče se oseća posebno nelagodno i nesigurno u takvom
položaju“, pisao je doktor Larč.
„Izvinite, gospodine?“, rekao je Homer Vels.
„Da, Homere?“, rekao je gospodin Hud. Zbog svoje suvoće
je, na određenom svetlu, izgledao jednako izloženo kao mnogi
mrtvi zečevi rasporeni na laboratorijskim stolovima učenika.
Izgledao je odrano, gotovo spremno za etiketiranje. U njegovim
očima se videlo dobroćudno ali umorno strpljenje; bile su jedi-
no živo na njemu.
„To je suprotno, gospodine“, rekao je Homer Vels.
„Molim?“, rekao je gospodin Hud.
„Zec ima dve kompletne materice, zec je uterus duplex – a
ne ovca“, rekao je Homer. „Materica ovce je delimično spojena,
gotovo je celovita – ovca je uterus bicornis.“
Ostali učenici su čekali. Gospodin Hud je zatreptao; načas je
izgledao kao gušter koji osmatra muvu, ali se iznenada povukao.
„Zar nisam baš to i rekao?“, upitao je osmehnut.
„Niste“, zažagorili su učenici, „rekli ste suprotno.“
„Pa, pogrešio sam“, rekao je gospodin Hud gotovo vedro. „Hteo
sam da kažem baš tako kao što si ti rekao, Homere“, rekao je.
„Možda vas nisam dobro razumeo, gospodine“, rekao je
Homer, ali su drugi učenici zažagorili: „Ne, bio si u pravu.“
Niski dečak zvani Baki, s kojim je Homer morao da deli tru-
plo zeca, gurnuo je Homera u rebra. „Kako to da znaš sve o pič-
kama?“, pitao je Homera.
„Nemam blage veze“, rekao je Homer Vels. Taj izraz je nau-
čio od Debre Petigru. To je bila igra koju su igrali. On bi je pitao
 Tuđa pravila 407

nešto što ona ne bi mogla da odgovori. Ona bi rekla: „Nemam

blage veze.“ A Homer Vels bi rekao: „Tako je, imaš samo ovo,
i ovo...“, pa bi počeo da je pipka. „Ne tu!“, viknula bi Debra,
odgurujući mu ruku, ali se i smejući. Uvek se smejala, ali mu
je uvek odgurivala ruku. Nije bilo šanse da Homer Vels bude
primljen u uterus simplex Debre Petigru.
„Sem ako je ne zaprosim“, rekao je Voliju, kada su pono-
vo bili zajedno u Volijevoj spavaćoj sobi, noć posle Dana
zahvalnosti.
„Ne bih ja išao toliko daleko, stari moj“, rekao je Voli.
Homer nije ispričao Voliju kako je osramotio gospodina
Huda ili kako je ovoga taj događaj izgleda promenio. Ako je
gospodin Hud oduvek ličio na kostur, sada je delovao i kao da
ga muči nesanica – kao da nije samo mrtav već i da preterano
radi; da ostaje budan dokasno; da buba anatomiju zeca; da
pokušava da se snađe među svim matericama. Zbog umora je
malčice manje ličio na kostur, ali samo zato što je iscrpenost
znak života; ona je bar jedan vid ljudskosti. Gospodin Hud
je počeo da izgleda kao da čeka penziju, da se nada da će do
nje stići.
Gde sam već video takav izgled?, pitao se Homer Vels.
Sestra Andžela ili sestra Edna, pa čak i gospođa Grogan
mogle su da ga podsete; sve su one dobro znale taj izgled – taj
napeti spoj iscrpenosti i iščekivanja, tu žestoku suprotnost
između mračne strepnje i detinje vere. Godinama je taj izgled
probijao i kroz najnevinije izraze Vilbura Larča; u poslednje
vreme su sestra Andžela i sestra Edna, pa čak i gospođa Gro-
gan, prepoznavale taj izraz i na svojim licima.
„Šta čekamo?“, pitala je jednog jutra sestra Edna sestru
Andželu. Osećalo se da se nešto sprema, nekakva neizbežna
promena. Te dobre žene je sada već čuveni upitnik Gudhol–
Gingrič uvredio isto koliko je, verovale su, uvredio i doktora
Larča; Larč jeste delovao neobično veseo zbog primedbi bivšeg
408 Džon Irving

Snouija Medouza; odbor je smatrao da je Snouijev odgovor

toliko hvale vredan da su ga poslali doktoru Larču da ga vidi.
Na pitanje je li bio „pravilno nadziran“, Snoui je odgo-
vorio da ga doktor Larč i bolničarke nikada nisu puštali iz
vida. Na pitanje je li medicinska nega bila „adekvatna“, Snoui
Medouz je savetovao odbor „da samo pitaju Fazija Stouna“.
Po Snouijevom mišljenju, doktor Larč je disao za Fazija.
„Nikada niste čuli gora pluća“, rekao je Snoui Medouz, „ali
je stari Larč prikačio malog na spasonosnu napravu.“ A na
pitanje da li je usvojiteljska porodica „pažljivo i ispravno
izabrana“ ili nije, Snoui Medouz je tvrdio da je doktor Larč
genije za to osetljivo pitanje. „Kako je on mogao znati da ću
se ja savršeno uklopiti u porodicu koja se bavi nameštajem?
E pa, da znate, nekako jeste znao“, pisao je Snoui Medouz
(sada Robert Marš) nadzornom odboru. „Znate, privatno
vlasništvo, svet lične imovine – mnogima oni ne znače puno.
Ali verujte mi“, rekao je Snoui Medouz, „nameštaj jednom
siročetu znači mnogo.“
„Neko od vas je tog malog sigurno ispustio na glavu“, rekao
je Vilbur Larč sestri Edni i sestri Andželi, mada su jasno videle
da mu Snouijeve reči veoma prijaju.
Ipak, čisto da bude fer, nadzorni odbor je poslao Larču i
nešto manje oduševljene odgovore Karlija Deja. Roj Rinfret
iz Butbeja cepteo je od nezadovoljstva. „Nisam bio ništa spre-
mniji da me usvoje vlasnici prodavnice s apotekom nego što
sam bio spreman da mi preseku pupčanu vrpcu“, pisao je Roj
„Karli“ Rinfret. „Najlepši par na svetu otišao je s nekim ko
nije želeo da ga usvoje i koga nije trebalo usvajati, a mene su
odveli u apoteku!“, žalio se Karli. „Vi to zovete nadzor, kada se
mala deca sapliću preko leševa?“, pitao je Karli Dej nadzorni
odbor. „Zamislite ovo: na dan kada sam našao mrtvaca u travi,
par iz mojih snova je usvojio nekoga drugog, doktor Larč
mi je kazao da sirotište nije prodavnica kućnih ljubimaca, a
 Tuđa pravila 409

nedugo zatim, ovi me angažuju da besplatno radim u njihovoj

prodavnici – i vi to zovete usvajanjem!“
„Au, kakva nezahvalna mala slina!“, rekla je sestra Andžela.
„Pobogu, Karli Deju, kako te nije sramota?“, pitala je sestra
Edna ravnodušni vazduh.
„Da je taj mali ovde“, rekla je sestra Andžela, „sad bih ga
išopala po turu, časna reč!“
A zašto naš Homer Vels nije odgovorio na upitnik?, pitale
su se žene.
Kad smo već kod „nezahvalnosti“, mislio je Vilbur Larč,
mada se ugrizao za jezik.
Sestra Andžela nije. Pisala je direktno Homeru Velsu, što
bi doktora Larča naljutilo, da je znao. Sestra Andžela je odmah
prešla na stvar. „Odgovor na upitnik je nešto najmanje što možeš
da učiniš“, pisala je Homeru. „Svima bi nam dobro došlo malo
podrške. Mada se (pretpostavljam) provodiš najlepše u životu,
da se nisi usudio da zaboraviš šta znači biti koristan – ne smeš
zaboraviti gde ti je mesto. A ako naletiš na neke mlade doktore
ili medicinske sestre koji bi imali razumevanja za našu situaciju,
mislim da znaš da bi trebalo da nam ih preporučiš – a i nas
njima. Znaš, mi ovde nismo više u cvetu mladosti.“

Dragi moj Homeru (pisao je doktor Larč sutradan),

Saznao sam da nadzorni odbor pokušava da komu-
nicira sa nekoliko bivših štićenika Sent Klaudsa putem
jednog besmislenog upitnika. Odgovori na njega kako
smatraš za shodno, ali molim te odgovori. A moraš biti
spreman i na njihove druge, neprijatnije poruke. Ja sam
morao da s njima budem iskren u vezi sa zdravljem siro-
čića. Mada nisam video razloga da im kažem da sam
„izgubio“ Fazija Stouna zbog bolesti disajnih organa –
kakvu bi korist Fazi imao od tog priznanja – jesam im
rekao za tvoje srce. Smatrao sam da ako se meni nešto
410 Džon Irving

desi, neko za to treba da zna. Izvini što tebi nisam rekao

za to tvoje stanje. Govorim ti sada zato što, pošto sam
o tome iznova razmislio, nipošto ne želim da ti o svom
srcu prvo saznaš od nekoga drugog. A sada, NEMOJ DA
SE UZNEMIRAVAŠ! Ja ne bih čak ni rekao da je to neko
stanje, pošto je jedva primetno; u ranom detinjstvu si
imao znatan šum na srcu, ali je on gotovo sasvim nestao
kada sam te poslednji put pregledao – to sam uradio dok
si spavao, tako da se sigurno ne sećaš – i odlagao sam da
ti uopšte spomenem srce da se ne bi nepotrebno brinuo.
(Takva briga bi mogla da ti pogorša stanje.) Imaš (ili si
imao) stenozu zaliska plućne arterije, ALI MOLIM TE
NEMOJ DA BRINEŠ! To nije ništa, ili nije gotovo ništa.
Ako te zanima više detalja, mogu da ti ih pružim. Za
sada nisam želeo da se uznemiriš zbog neke gluposti koju
bi čuo od tog glupog nadzornog odbora. Sem što treba
da izbegavaš ekstremno stresne situacije i ekstreman
napor, želim da znaš da gotovo sigurno možeš voditi
normalan život.

Normalan život?, pomislio je Homer Vels. Ja sam beduin

sa srčanom manom, a doktor Larč mi kaže da mogu voditi
normalan život? Zaljubljen sam u devojku svog najboljeg – i
jedinog – druga, ali da li bi to Larč nazvao „ekstremno stre-
snom situacijom“? I šta je Meloni bila za mene nego „ekstreman
napor“?
Kada god bi Homer Vels pomislio na Meloni (što nije bilo
često), nedostajala bi mu; onda bi se naljutio na sebe. Zašto bi
ona meni nedostajala?, pitao se. Pokušao je da ne misli o Sent
Klaudsu; što je duže odande odsustvovao, to mu je tamošnji
život delovao ekstremniji – a ipak, kada bi na njega pomislio,
i on mu je nedostajao. A sestra Andžela, sestra Edna, gospođa
Grogan i doktor Larč, svi su mu oni nedostajali. I zbog toga
 Tuđa pravila 411

je bio besan na sebe; u njegovom srcu nije bilo baš nikakvih

signala da je život u Sent Klaudsu život koji je želeo.
Sviđao mu se život u Okeanskom vidiku. Želeo je Kendi i
nekakav život sa njom. Kada se vratila u Kemden, pokušao je
da ne misli o njoj; a pošto nije mogao da misli o Voliju a da ne
misli o Kendi, laknulo mu je kada se Voli vratio u Orono – mada
mu je Voli nedostajao čitave te jeseni.
„Kada je neko siroče depresivno“, pisao je Vilbur Larč, „ono
oseća potrebu da laže. Laž je bar živahan poduhvat, zbog njega
ste budni i na oprezu pošto ste iznenada odgovorni za ono što
će se zbog nje desiti. Morate biti budni da biste lagali i morate
ostati budni da bi vaša laž ostala tajna. Siročići nisu gospodari
svojih sudbina; oni će vam poslednji poverovati ako im kažete
da drugi ljudi takođe nisu gospodari svojih sudbina.
Kada čovek laže, oseća da upravlja sopstvenim životom.
Laganje je veoma zavodljivo za siročiće. Ja to dobro znam“, pisao
je dalje doktor Larč. „Ja to dobro znam zato što i sam lažem.
Volim da lažem. Kada lažete, osećate se kao da ste prevarili
sudbinu – i sopstvenu i sudbinu svih drugih.“
I tako je Homer Vels odgovorio na upitnik; bili su to hvalo-
spevi Sent Klaudsu. Spomenuo je „obnovu“ napuštenih zgrada
u Sent Klaudsu kao jedan od mnogih pokušaja „da se dnevni
život sirotišta integriše sa životom okolne zajednice“. Takođe je
lagao sestri Andželi, ali je to bila tek mala laž – jedna od onih
laži čiji je cilj da se drugi ljudi osećaju bolje. Pisao joj je da je
izgubio originalni upitnik – i da je samo zbog toga kasnio sa
odgovorom. Možda bi nadzorni odbor bio ljubazan da mu
pošalje novi? (Kada bude primio drugi upitnik od nadzornog
odbora, znaće da je vreme da pošalje onaj koji je tako marljivo
ispunio – tako će izgledati da ga je ispunio spontano, da je
napisao prvo što je pomislio.)
Doktoru Larču je pisao sa glumljenim mirom. Zanimaju ga
dodatni detalji u vezi sa stenozom zaliska plućne arterije. Da li
412 Džon Irving

doktor Larč smatra da je neophodno, na primer, da Homer ide

na redovne mesečne preglede? (Doktor Larč je smatrao da to
nije neophodno, naravno.) A postoje li znaci tegoba koje sam
Homer možda otkrije; postoji li način da on osluškuje taj šum
koji se možda vraća? (Samo se smiri, savetovao bi ga doktor
Larč; to je nešto najbolje – smiriti se.)
U nastojanju da se smiri, Homer je onaj upitnik viška – koji
nije ispunio – zakačio za zid Volijeve sobe, odmah pored preki-
dača za svetlo, tako da su pitanja o životu u Sent Klaudsu zauzi-
mala mesto ignorisanog autoriteta sasvim slično stranici pravi-
la koja se svake godine kačila u baraci. Kako je Homer dolazio
i odlazio, osmatrao je ta pitanja na koja je odgovorio sa tako
veštim lažima – na primer, bilo mu je veoma zabavno da raz-
mišlja o „svakom eventualnom poboljšanju u metodima i upra-
vljanju Sent Klaudsom“ svaki put kada bi ušao u Volijevu sobu.
Sada je, noću, Homerova nesanica igrala uz novu muziku;
zimske grane obranih jabukovih stabala sudarale su se na ranom
decembarskom vetru i stvarale prodorno klik-klak. Dok je ležao u
krevetu – a mesečina boje kosti jasno ocrtavala njegove šake pre-
krštene na grudima – Homer Vels je mislio da stabla možda poku-
šavaju da otresu sneg sa grana, pre nego što je sneg uopšte pao.
Možda je i drveće znalo da dolazi rat, ali Oliva Vortington
nije o tome mislila. Ona je zimsko čegrtanje voćnjaka slušala
mnogo godina; videla je zimske grane gole, potom čipkaste od
snega, pa onda ponovo gole. Obalski vetrovi su tako drmusa-
li krhki voćnjak da su sudari krošnji podsećali na smrznute
vojnike u svim pozama borbe sabljom, ali je Oliva to slušala
tolike godine da uopšte nije znala da se bliži rat. Ako su joj tog
decembra drveta delovala posebno naga, pomislila je da je to
zato što ju je čekala prva zima bez Seniora.
„Odrasli ne traže znamenja u poznatom“, primetio je doktor
Vilbur Larč u Kratkoj istoriji Sent Klaudsa, „ali jedno siroče
večito traži znamenja.“
 Tuđa pravila 413

Homer Vels, na Volijevom prozoru, tražio je u kosturnom

voćnjaku budućnost – uglavnom sopstvenu, ali i Kendinu i
Volijevu. Budućnost doktora Larča takođe je sigurno bila tamo,
u tim zimskim granama – pa čak i Melonina budućnost. A
kakva budućnost postoji za božji posao?, pitao se Homer Vels.

Rat koji će uskoro početi nije se najavio u znamenjima u Sent

Klaudsu; i poznato i nepoznato tu su prigušivali rituali i običa-
ji. Trudnoća se okončavala rođenjem ili abortusom; siroče su
usvajali ili je čekalo na usvajanje. Kada bi bilo hladno ali suvo
i bez snega, stara piljevina je iritirala oči, noseve i grla u Sent
Klaudsu; tek nakratko, nedugo pošto bi pao sneg, piljevina bi
nestala iz vazduha. Kada bi otoplilo, sneg se topio i slepljena
piljevina mirisala je kao mokro krzno; kada bi stegao mraz,
piljevina bi se opet pojavila – ponovo suva, nekim čudom na
vrhu starog snega – i oči su ponovo svrbele, nosevi curili a grla
nikada nisu mogla da je se sasvim oslobode.
„Budimo srećni zbog Smokija Fildsa“, objavio je doktor Larč
u odeljenju za dečake. „Smoki Filds je našao porodicu. Laku
noć, Smoki.“
„Laku noć, Tmoki!“, rekao je David Koperfild.
„Ku noć!“, viknuo je mali Stirfort.
Laku noć, ti mali kradljivče hrane, pomislila je sestra Andže-
la. Ko njega bude uzeo, znala je, brzo će naučiti da zaključava
frižider.
U decembarsko jutro, na prozoru sa koga je Meloni nekada
puštala da svet prođe sa komentarima i bez njih, Meri Agnes
Klark je gledala kako žene dolaze uzbrdo sa železničke stanice.
Ne izgledaju trudno, pomislila je Meri Agnes.
Na sumornom brdu gde je Voli Vortington nekada zamišljao
stabla jabuke, mladi Koperfild je pokušavao da vuče kartonsku
kutiju kroz prvi, bljuzgavi sneg. U kutiji su se nekada nalazile
414 Džon Irving

četiri stotine sterilnih gaza; Koperfild je to znao zato što je

otpakovao kutiju – a malog Stirforta je stavio u kutiju, u pod-
nožju brda. Blizu vrha je počeo da shvata da je to greška. Ne
samo da je vučenje Stirforta uzbrdo bilo greška već se takođe
od dečakove težine – uz vlažnost snega – dno kutije razmekšalo.
Koperfild se pitao da li će njegove improvizovane sanke uopšte
da se spuste – ako jednom uspe da ih odvuče na vrh.
„Laku noć, Smoki!“, pevušio je Stirfort.
„Zafepi, gvupevdo“, rekao je David Koperfild.
Doktor Larč je bio veoma umoran. Odmarao se u dispan-
zeru. Beli zidovi su posiveli od sivog zimskog svetla i Larč se
načas upitao koje je doba dana – i koje doba godine. Od sada,
mislio je, neka sve bude s nekim razlogom. Ne želim više da
traćim pokrete.
U mislima je video tačan ugao pod kojim mu je vaginalni
spekulum omogućio savršen pogled u grlić materice. Čiji grlić
materice?, pitao se. Čak i u etarskom snu kažiprst i palac nje-
gove desne ruke stezali su šraf koji je držao spekulum na mestu
i video je zapanjujuće plavetnilo malog pramena stidnih dlaka
koje su se uhvatile na njegove malje na ruci. Bile su tako plave
da ih zamalo nije primetio na svojoj beloj puti. Kada je otresao
ruku, mali pramen je bio tako lagan da je zaplovio vazduhom.
Onako omamljen od etra, pružio je levu ruku da ga uhvati i
zamalo ga je promašio. O da – njenog grlića materice, pomislio
je Vilbur Larč. Kako se ona zvala?
„Ime za igračku“, rekao je Larč naglas. „Kendi!“, prisetio se.
Onda se nasmejao. Sestra Edna, koja je prolazila pored dispan-
zera, zadržala je dah i slušala smeh. Ali čak i kada nije disala,
stare oči su joj zasuzile od isparenja. I od piljevine. I od siročića
– zasuzile bi i zbog nekih od njih.
Otvorila je vrata bolničkog ulaza da u hodnik uđe svež va-
zduh. Videla je kako se sa brda nesigurno spušta kartonska
kutija; znala je da je u toj kutiji bila sterilna gaza, ali nije bila
 Tuđa pravila 415

sigurna šta je sada u njoj. Nešto teško, zato što se kutija spuštala
tromo i nepravilno. Povremeno bi ubrzala, klizala bi glatko, ali
bi večito zbog nekog kamena ili ogoljenog dela u bljuzgavom
snegu skrenula sa puta i usporila. Prvo malo telo koje se isko-
trljalo iz kutije i stiglo do podnožja brda bio je Stirfort; prepo-
znala je njegove prevelike rukavice i skijašku kapu koja mu je
večito padala na oči. Neko vreme se kotrljao brzo gotovo koliko
i kutija, ali ga je veliki pojas gole, zamrznute zemlje napokon
zaustavio. Sestra Edna ga je gledala kako se penje nazad na brdo
po jednu rukavicu.
Drugo, veće telo koje je izletelo iz kutije očigledno je bio
David Koperfild; on se otkotrljao sa velikim, mokrim komadom
kartona u obe ruke. Karton kao da se u letu raspao.
„Fanje!“, viknuo je Koperfild. Govorna mana malog Koper-
filda bar ublažava njegove prostakluke.
„Zatvori ta vrata“, rekao je doktor Larč, u hodniku iza sestre
Edne.
„Samo sam htela da uđe malo svežeg vazduha“, rekla je sestra
Edna značajno.
„Zamalo da me prevariš“, rekao je Vilbur Larč. „Mislio sam
da pokušavaš da zalediš nerođene.“
Možda će tako raditi u budućnosti, mislila je sestra Edna –
pitajući se šta će se sve raditi u budućnosti.

U decembarskom bazenu je dušek koji je Senior Vortington

nekada koristio i dalje plovio, vetar ga je nosio sa jednog na
drugi kraj bazena i lomio je čipkaste porube leda koji su nastajali
i nestajali oko ivica. Oliva i Homer su ispraznili trećinu vode iz
bazena, da ima mesta za kišnicu i otopljeni sneg.
Seniorov hladni dušek, tek delimično ispumpan zbog pada
temperature, i dalje je jezdio po bazenu kao konj bez jahača;
galopirao je gde god bi ga vetar terao. Oliva je svakog dana
416 Džon Irving

gledala dušek s kuhinjskog prozora i Homer se pitao kada će

predložiti da ga bace.
Jednog vikenda se Kendi vratila kući iz Kemdena i Home-
rova pometnja u vezi s tim šta da radi s njom dodatno je nara-
sla. Petak je bio težak, neodlučan dan. Rano je otišao na višu
biologiju u nadi da će ubediti gospodina Huda ili da mu osta-
vi posebnog zeca za seciranje ili da mu dodeli nekog drugog
laboratorijskog partnera umesto onog dečaka Bakija. Baki je
uspevao da uništi iznutrice zeca čim bi ih pipnuo a Homeru
je stalna fiksacija te budale na sve u vezi sa reproduktivnim
sistemom bila i blesava i užasno naporna. Baki je nedavno
saznao za činjenicu da torbari imaju par vagina.
„Pice bliznakinje! Je l’ možeš ti to da veruješ?“, upitao je
Baki Homera.
„Tako je“, rekao je Homer Vels.
„Ti ne umeš ništa drugo da kažeš?“, upitao je Baki. „Zar
ne kapiraš? Da si hrčak, mogô bi da karaš hrčicu zajedno s
ortakom!“
„A zašto bih ja to hteo da radim?“, upitao je Homer.
„Dve pičke!“, rekao je Baki oduševljeno. „Nemaš ti uopšte
mašte.“
„Sumnjam da čak i hrčke interesuje to što predlažeš“, rekao
je Homer Vels.
„To i hoću da kažem, glupane“, rekao je Baki. „Kakvo je to
rasipništvo – dati dve pice hrčku! Jesi ih nekad vidô kako trče
u onom malom točku? Pa nisu normalni! Zar i ti ne bi poludeo
da znaš da ženska iz tvojih snova ima dve pice i da je svejedno
ne zanimaš?“
„Ženska mojih snova“, rekao je Homer Vels.
Bilo je dovoljno ludo, po Homerovom mišljenju, što ženska
iz njegovih snova ima dva momka koji je vole.
I tako je poranio na višu biologiju da zahteva ili novog zeca
ili zamenu za opterećenog momka po imenu Baki.
 Tuđa pravila 417

Kada je stigao, u toku je bio čas geografije; a kada su se učeni-

ci razišli, Homer je video da su velike zidne mape još razvučene
i da prekrivaju tablu. „Mogu li samo malo da pogledam mape,
pre sledećeg časa?“, upitao je Homer profesorku geografije. „Ja
ću ih posle umotati.“
I tako je ostao sam sa svojim prvim tačnim pogledom na
svet – na čitav svet, mada nerealistično pljosnat naspram table.
Posle nekog vremena našao je Mejn; začudilo ga je koliko je
mali. Posle nekog vremena našao je Južnu Karolinu; dugo je
zurio u Južnu Karolinu, kao da će tako otkriti tačnu lokaciju
gospodina Rouza i drugih sezonaca. Čuo je mnoge priče o
Nemačkoj, a nju je bilo lakše naći nego Mejn. Začudila ga je
veličina Engleske; zbog dela Čarlsa Dikensa stekao je utisak da
je to mnogo veće mesto.
A okean koji je delovao toliko ogromno kada bi ga pogledali
sa doka Reja Kendala – pa, svetski okeani još su prostraniji nego
što je zamišljao. A Sent Klauds, koji je delovao tako veliko u
Homerovom životu, na mapi Mejna nije ni postojao. Koristio
je lupu profesora geografije kada je iznenada shvatio da su svi
đaci za višu biologiju seli na mesta iza njega. Gospodin Hud
ga je čudno posmatrao.
„Tražiš svog zeca, Homere?“, upitao je gospodin Hud. Uče-
nicima se ta šala izuzetno dopala i Homer je shvatio da je – bar
za taj dan – izgubio priliku da se otarasi Bakija.
„Posmatraj to ovako“, šaputao mu je Baki pred kraj časa. „Da
Debra Petigru ima dve pice, možda bi ti jednu dala. Kapiraš
koje su prednosti?“
Nažalost, ideja o paru vagina uznemiravala je Homera čita-
vo veče u petak, na sudaru sa Debrom Petigru. U Batu se davao
film sa Fredom Asterom, ali je do tamo trebalo voziti gotovo
čitav sat u jednom pravcu, a šta je Homer Vels znao o plesu i
je li za ples mario? Odbio je nekoliko poziva da ide sa Debrom
na njene časove plesa; ako ona hoće da gleda film sa Fredom
418 Džon Irving

Asterom, Homer je mislio da treba da ode s nekim ko s njom

ide na časove plesa. A bilo je previše hladno da se odvezu na
plažu i tamo parkiraju. Oliva je velikodušno davala Homeru da
koristi kamionet. Uskoro će biti uvedeno ograničenje potrošnje
benzina, što će po Homerovom mišljenju označiti dobrodošao
kraj za to silno nemirno vozanje.
Odvezao je Debru Petigru u luna-park u Kejp Kenetu. Na
mesečini je napuštena, neosvetljena panorama stajala kao ram-
pa za prvo lansiranje rakete na svetu, ili kao kosti neke vrste iz
doba dinosaurusa. Homer je pokušao da ispriča Debri kako
gospodin Rouz radi s nožem, ali je ona mislila samo na Freda
Astera; on je znao da ne treba da na nju troši dobru priču kada
se duri. Odvezli su se do auto-bioskopa u Kejp Kenetu, koji
je bio „zatvoren u vansezoni“; kao da ponovo igraju scene iz
romanse koja se desila drugim ljudima – i to ne samo prošlog
leta već ljudima iz druge generacije.
„Ne znam šta ti imaš protiv plesa“, rekla je Debra.
„Ne znam ni ja“, rekao je Homer Vels.
Još je bilo rano kada je odvezao Debru u njen zimski dom u
Kenet Kornersu; isti ljuti psi od letos sada su bili tamo, samo im
je krzno bilo gušće a vreli dah im se maglio oko njuški. Ranije
su Debra i Homer pričali da će da koriste letnju kuću na jezeru
Drinkvoter za nekakvu žurku; u kući neće biti grejanja i neće
smeti da uključe svetla, inače će neko da prijavi provalu; ali upr-
kos tim neudobnostima, sigurno će biti uzbudljivo da ostanu
sami, bez pratnje drugih. Zašto?, pitao je Homer Vels. Znao je da
i dalje neće ništa postići sa Debrom Petigru – čak i da ona ima
dve vagine. Posle dosadnog petka uveče koji su proveli zajedno
i s obzirom na to da se dah pasa kristalizovao na prozoru kami-
oneta, te noći više nisu pričali o tako izazovnoj žurci.
„I, šta ćemo sutra uveče?“, upitala je Debra, uzdahnuvši.
Homer je gledao psa kako glođe retrovizor na njegovoj
strani.
 Tuđa pravila 419

„Pa, ja ću da se vidim sa Kendi – vratila se iz Kemdena“,

rekao je Homer. „Nisam je video nijednog vikenda čitave jeseni
a Voli me je zamolio da se brinem o njoj.“
„Videćeš je bez Volija?“, upitala je Debra.
„Tako je“, rekao je Homer. Hauba kamioneta bila je tako
kratka da su psi mogli da se bacaju pravo na vetrobran a da se
prvo ne uspentraju na nju. Šape velikog psa su odvojile jedan
brisač od vetrobrana pa su ga uz prasak pustile; izgledao je
iskrivljeno; više nije prianjao za površinu stakla.
„Videćeš se s njom nasamo“, rekla je Debra.
„Ili s njenim ocem“, rekao je Homer.
„Naravno“, rekla je Debra Petigru dok je izlazila iz kamione-
ta. Ostavila je vrata otvorena malčice predugo. Pas sa četvrta-
stom glavom dobermana jurnuo je kroz otvorena vrata; dopola
je ušao u kamionet, a njegove teške grudi pritisnule su suvo-
začko sedište, njegova ledena njuška zabalavila je menjač, pa
ga je Debra ugrabila za uvo i povukla nazad, van kamiona,
tako da je zakevtao.
„Zbogom“, rekao je Homer Vels tiho – pošto su se vrata
zalupila, pošto je obrisao penušave pseće bale sa kugle me-
njača.
Dvaput se provezao pored Kendalovog stovarišta za jastoge,
ali ni po čemu nije mogao da vidi je li Kendi kod kuće. Onih
vikenda kada se vraćala kući, stizala je vozom; onda bi je Rej u
nedelju odvezao nazad. Pozvaću je sutra – u nedelju, pomislio
je Homer.
Kada je Kendi rekla da želi da pogleda film sa Fredom
Asterom, Homer nije imao primedbi. „Oduvek sam hteo da
ga vidim“, rekao je. Ipak je Bat manje od sat vremena daleko.
Na mostu preko reke Kenebek videli su nekoliko velikih
brodova u vodi i još nekoliko u suvom doku; batska brodo-
gradilišta širila su se duž obale – ritmički udarci čekića i drugi
metalni zvuci čuli su se čak i u nedelju. Mnogo su poranili za
420 Džon Irving

film. Tražili su italijanski restoran o kome im je pričao Rej –

ako je još tamo; Rejmond Kendal u Batu nije bio godinama.
Godine 194_, posebno nekom strancu, delovalo je da je
grad u vlasti brodogradilišta i brodova koji su se dizali više od
zgrada brodogradilišta i mosta preko reke Kenebek. Bat je bio
radnički grad, što je Meloni uskoro otkrila.
Zaposlila se u brodogradilištu i počela je zimski posao
na pokretnoj traci, gde je radila sa drugim ženama – i sa
ponekim hendikepiranim muškarcem – na spratu fabrike
sprecijalizovane za pokretne delove. Pokretni deo kome će
Meloni posvetiti svoj trud u prvom mesecu zaposlenja bio
je šestougaoni zupčanik koji je izgledao kao polovina šunke
presečene po dužini; Meloni nije znala gde se nalazi pokretna
traka koja se bavila drugom polovinom šunke. Zupčanik je na
pokretnoj traci stizao pred nju, zastao bi tačno četrdeset pet
sekundi pre nego što bi krenuo dalje a na njegovo mesto stigao
novi zupčanik. Otvor u zupčaniku bio je pun masti; mogli ste
da prst gurnete dopola u mast. Njen posao je bio da umetne
šest kugličnih ležajeva u otvor pun masti; svaki kuglični ležaj
biste gurali u mast sve dok ne osetite da je dodirnuo dno; svih
šest su se savršeno uklapali. Trik je bio zamastiti samo jednu
ruku; čistom rukom je bilo lakše rukovati čistim kugličnim
ležajevima, koji su bili veličine klikera. Drugi deo posla bila
je provera jesu li šest kugličnih ležajeva savršeni – savršeno
okrugli, savršeno glatki; da nisu ulubljeni, da nema oštrih
ispupčenja. Otprilike je jedan od svakih dvesta kugličnih leža-
jeva imao neku manu; na kraju dana je trebalo da predate
neispravne kuglične ležajeve. Ako biste čitav dan radili i niste
našli nijedan loš kuglični ležaj, predradnik bi vam rekao da
ih niste dovoljno pažljivo pregledali.
Mogli ste da sedite ili da stojite i Meloni je isprobala oba
položaja, na smenu tokom čitavog dana. Pokretna traka je bila
previsoka da bi sedenje bilo udobno i preniska da bi stajanje
 Tuđa pravila 421

bilo bolje. Leđa bi bolela na jednom mestu kad stojite a na

drugom kad sedite. Ne samo da Meloni nije znala ko šta i gde
radi sa drugom polovinom zupčanika; takođe nije znala čemu
zupčanik služi. Štaviše, nije je bilo briga.
Posle dve nedelje je usavršila rutinu: između dvadeset šest
i dvadeset osam sekundi da umetne kuglične ležajeve i nikada
više od deset sekundi da izabere šest savršenih kugličnih leža-
jeva. Naučila je da drži gnezdo kugličnih ležajeva u krilu (kada
je sedela) i u pepeljari (ona nije pušila) kada stoji; tako je uvek
imala kuglični ležaj pri ruci za slučaj da joj neki ispadne. Između
zupčanika je imala odmor od dvanaest do četrnaest sekundi i u
tom vremenu je mogla da pogleda osobu levo od sebe i osobu
desno od sebe i da zažmuri i odbroji do tri ili ponekad pet.
Primetila je da na traci postoje dva načina rada. Neki radnici
su birali svojih šest savršenih kugličnih ležajeva odmah pošto bi
završili zupčanik; drugi su čekali da prvo stigne novi zupčanik.
Meloni je našla mane kod oba načina.
Žena pored Meloni je to ovako izrazila: „Neki su ovde birači,
a neki gurači“, rekla je.
„Ja nisam ni jedno ni drugo, ili sam oboje“, rekla je Meloni.
„Pa, mislim da bi ti bilo lakše, dušo, ako bi se odlučila“,
rekla je žena. Zvala se Doris. Imala je troje dece; jedna strana
njenog lica još je bila lepa, ali su drugu kvarile čekinje. Doris je
dvanaest ili četrnaest sekundi koje je imala između zupčanika
koristila da puši.
Sa druge Melonine strane bio je stariji čovek u invalidskim
kolicima. Njegov problem je bio što nije mogao da dohvati
kuglične ležajeve koje bi ispustio, i neki od njih bi mu upali u
ćebe u krilu ili u mehanizam invalidskih kolica, zbog čega bi
čegrtao kada bi krenuo na pauzu za kafu ili na ručak. Zvao se
Volter.
Volter bi tri ili četiri puta dnevno viknuo: „Jebem ti kuglične
ležajeve!“
422 Džon Irving

Nekih dana, kada bi neko bio bolestan, došlo bi do prera-

spodele na pokretnoj traci i Meloni nije bila udenuta između
Voltera i Doris. Ponekad je morala da bude pored Troja, koji
je bio slep. On je opipavao kuglične ležajeve da otkrije jesu li
savršeni i vešto ih je ubacivao u gustu i nevidljivu mast. Bio je
malo stariji od Meloni, ali je oduvek radio u brodogradilištu;
vid je izgubio u nesrećnom slučaju prilikom varenja i brodo-
gradilište mu je dugovalo doživotno radno mesto.
„Bar imam sigurnost“, rekao bi on, tri ili četiri puta dnevno.
Nekih dana su Meloni stavljali pored jedne njene vršnjakinje,
žustre curice po imenu Lorna.
„Ima i gorih poslova“, rekla je Lorna jednog dana.
„Da čujem jedan“, rekla je Meloni.
„Da pušiš buldogu“, rekla je Lorna.
„Nisam sigurna“, rekla je Meloni. „Kladim se da je svaki
buldog drugačiji.“
„Kako je onda svaki muškarac isti?“, upitala je Lorna. Meloni
je zaključila da joj se Lorna sviđa.
Lorna se udala kada joj je bilo sedamnaest – „za starijeg
čoveka“, rekla je – ali je brak bio loš. On je bio auto-mehaničar,
„imao je dvadeset jednu, tako nešto“, rekla je Lorna. „Uzeo me
za ženu samo zato što sam bila prva s kojom je spavao“, rekla
je Lorna Meloni.
Meloni je rekla Lorni da je između nje i njenog momka „stala
jedna bogata ženska“; Lorna se složila da je to „nešto najgore“.
„Ali računam da se desila jedna od dve stvari“, rekla je Melo-
ni. „Ili je on još nije karao, zato što mu nije dala, pa je provalio
šta propušta. Ili mu je dala da je kara – a u tom slučaju je pro-
valio šta propušta.“
„Ha! Tako je“, rekla je Lorna. Činilo se da joj se Meloni sviđa.
„Znaš, ja imam neko društvo“, rekla joj je. „Idemo na picu,
u bioskop i tako to.“ Meloni je klimnula glavom; ona nije radila
ništa od toga. Lorna je bila tanka koliko je Meloni bila široka,
 Tuđa pravila 423

i njene kosti su se isticale kao što se na Meloni isticalo salo;

Lorna je bila bleda i plava, dok je Meloni bila crnomanjasta i
tamnokosa; Lorna je izgledala krhko i mnogo je kašljala, dok je
Meloni izgledala gotovo jednako snažno koliko je bila snažna,
a pluća su joj bila kao motor. A ipak im se učinilo da su bliske.
Odbili su im zahtev da ih premeste, da na pokretnoj traci
budu jedna pored druge. Smatralo se da prijateljstva, a poseb-
no prijateljstva u kojima se priča, štete produktivnosti. Zato
je Meloni mogla da radi pored Lorne samo kada bi se zbog
nečijeg bolovanja raspored na traci menjao. Meloni je morala
da trpi Dorisine blesave propovedi i izgubljene kuglične ležajeve
Invalida Voltera, kako su ga svi zvali. Međutim, zbog nametnute
odvojenosti od Lorne na radnoj liniji, Meloni je osetila da njiho-
va veza jača; privrženost je bila obostrana. Te subote su zajedno
radile prekovremeno, jedna pored druge čitavo popodne.
Negde u vreme kada su Kendi i Homer Vels prelazili preko
mosta na Kenebeku i ulazili u centar Bata, Lorna je ubacila
kuglični ležaj u nedra Melonine radne košulje. To je bio njihov
način da jedna drugoj skrenu pažnju.
„U gradu se daje neki film sa Fredom Asterom“, rekla je
Lorna i pukla žvakaćom gumom. „Hoćemo?“

Mada je njenom glasu nedostajalo proračunate srdačnosti

doktora Larča, gospođa Grogan se potrudila da u odeljenju za
devojčice izazove pozitivnu reakciju na vesti. „Budimo srećni
zbog Meri Agnes Kork“, rekla je; začulo se opšte šmrkanje, ali
gospođa Grogan nije odustajala. „Meri Agnes Kork je našla
porodicu. Laku noć, Meri Agnes!“
Začulo se prigušeno ječanje, kao da je neko povraćao u
jastuk, i poneki uobičajeni, teški jecaj.
„Budimo srećni zbog Meri Agnes Kork!“, molila je gospođa
Grogan.
424 Džon Irving

„Jebi se“, dobacio je neko u tami.

„Boli me kad čujem da tako govoriš“, rekla je gospođa Gro-
gan. „Kako nas to sve samo boli. Laku noć, Meri Agnes!“, viknu-
la je gospođa Grogan.
„Laku noć, Meri Agnes“, rekla je jedna od mlađih devojčica.
„Čuvaj se, Meri Agnes!“, progrcao je neko.
Pobogu, da!, pomislila je gospođa Grogan a suze su joj lile
niz lice. Da, čuvaj se.
Larč je uveravao gospođu Grogan da su usvojitelji poseb-
no dobri za stariju devojčicu kao što je Meri Agnes. To je bio
mlad par koji se bavio kupovinom, restauracijom i prodajom
antikviteta; bili su previše zauzeti svojim poslom da bi se starali
o malom detetu, ali su imali mnogo energije da je vikendom i
uveče dele sa starijim detetom. Mlada žena je bila veoma bliska
sa svojom mlađom sestrom; bila je „posvećena devojačkim pri-
čama“, rekla je doktoru Larču. (Mlađa sestra se navodno udala
za nekog stranca i sada je živela u inostranstvu.)
A Vilbur Larč je imao dobar predosećaj u vezi sa Batom;
uvek je održavao prijateljsku prepisku sa patologom u Batskoj
bolnici; dobra stara Klara je odatle stigla. I tako mu se činilo da
je savršeno u redu što je Meri Agnes Klark otišla u Bat.
Meri Agnes je bila vezana za svoje ime i zato su joj dozvolili
da ga zadrži, ne samo Meri Agnes već i ono Kork. Oni su bili
Kalahanovi a Kork se lepo slaže sa Kalahan, zar ne? Zvučalo
je malčice previše moderno za ukus gospođe Grogan, mada je
ona dozvolila sebi da bude zadovoljna što je nekome nadenula
trajno ime.
Ted i Pati Kalahan su želeli da ih Meri Agnes Kork doživljava
kao drugare. Prvo što su drugarski učinili bilo je da odvedu Meri
Agnes na njen prvi bioskopski film u životu. Bili su snažan par
i, po njihovom mišljenju, živeli su dovoljno blizu bioskopa u
Batu da idu peške; to je bila dugačka šetnja tokom koje su Ted
i Pati demonstrirali neke od osnovnih razlika između fokstrota
 Tuđa pravila 425

i valcera. Decembarski trotoar prekrivala je bljuzgavica, ali su

Ted i Pati želeli da bar malo pripreme Meri Agnes za očaravajuće
veštine Freda Astera.
Sa Kenebeka je duvao vlažan, leden vetar i Meri Agnes je
osetila probadanje u ključnoj kosti; kada je pokušala da se
pridruži Kalahanovima u plesu, stara povreda se probudila,
pa je zadamarala i onda utrnula. Pločnik je bio toliko klizav
da je zamalo pala – pa je povratila ravnotežu tako što se uhva-
tila za branik prljavog zelenog kamioneta. Pati joj je otresla
kaput. Pred bioskopom su se okupili ljudi, kupovali su karte
na sve slabijem svetlu. Na bočnim vratima kamioneta Meri
Agnes Kork je prepoznala monogram sa jabukom, slova VV
i OKEANSKI VIDIK. Taj znak je prvi put videla na kadilaku
– pred njim su izgladneli stajali u redu; prisetila se one lepe
devojke kako stoji po strani i onog lepog momka kako deli
hranu. Oni su ovde!, pomislila je Meri Agnes, oni prelepi ljudi
koji su odveli Homera Velsa! Možda je Homer i dalje sa njima.
Meri Agnes je počela da se osvrće oko sebe.
Homer i Kendi nisu imali sreće u nalaženju italijanskog
restorana koji je Rej preporučio; našli su dva ili tri italijanska
restorana, u kojima su služeni pica, sendviči i pivo, a svaki je
bio toliko pun radnika iz brodogradilišta da nije bilo mesta
za sedenje. Pojeli su parče pice u kamionetu i rano su stigli
u bioskop.
Kada je Homer Vels pred šalterom otvorio novčanik, shva-
tio je da nikada ranije nije otvorio novčanik napolju – na zim-
skom vetru. Okrenuo je leđa ka vetru, ali su novčanice i dalje
lepršale; Kendi je stavila dlanove s obe strane novčanika, kao
da štiti plamen kome preti opasnost da zgasne, i tako je bila
u prilici da uhvati sopstveni, dragoceni pramen stidnih dlaka
kad ga je vetar digao iz Homerovog novčanika i bacio na njen
rukav. Oboje su pružili ruku da ga uhvate (Homer je ispustio
novčanik), ali je Kendi bila brža. Nekoliko finih, plavih vlasi
426 Džon Irving

možda su odletele na vetru, ali je Kendi pramenove uhvatila

čvrsto – Homerova ruka se smesta sklopila oko njene.
Udaljili su se od šaltera; ljudi su nastavili da ulaze u bio-
skop pored njih. Kendi je i dalje čvrsto držala svoje stidne
dlake a Homer nije hteo da joj pusti ruku – nije joj dozvolja-
vao da otvori ruku i pogleda šta je uhvatila; za tim nije bilo
potrebe. Kendi je znala šta drži u ruci; znala je to jednako
po izrazu Homerovog lica koliko i po samom pramenu sti-
dnih dlaka.
„Trebalo bi da se prošetamo“, prošaputala je.
„Tako je“, rekao je Homer Vels, ne puštajući njenu ruku.
Okrenuli su leđa bioskopu i krenuli nizbrdo ka Kenebeku. Kendi
se okrenula ka reci i naslonila se na Homera Velsa.
„Ti si možda kolekcionar“, rekla je, najtiše što je mogla a da
ipak nadjača žubor reke. „Možda si kolekcionar stidnih dlaka“,
rekla je. „Sigurno si bio u mogućnosti da se time baviš.“
„Nisam“, rekao je on.
„Ovo jesu stidne dlake“, rekla je ona i mrdnula čvrsto ste-
gnutom pesnicom u njegovoj ruci. „I moje su, je li tako?“
„Tako je“, rekao je Homer Vels.
„Samo moje?“, upitala je Kendi. „Sačuvao si samo moje?“
„Tako je“, rekao je Homer.
„Zašto?“, upitala je Kendi. „Nemoj da lažeš.“
Nikada ranije nije izgovorio te reči: zaljubljen sam u tebe.
Nije bio spreman za borbu neophodnu da bi ih izgovorio. Bez
sumnje je pogrešno shvatio nepoznatu težinu koju je osetio na
svom srcu – sigurno je povezao stezanje tog velikog mišića u
grudima sa nedavnim vestima doktora Larča; ono što je ose-
ćao bila je samo ljubav, ali je mislio da oseća stenozu zaliska
plućne arterije. Pustio je Kendinu ruku i stavio obe ruke na
svoje grudi. On je viđao kako rade makaze za grudnu kost –
poznavao je proceduru autopsije – ali mu disanje nikada pre
nije bilo toliko bolno.
 Tuđa pravila 427

Kada se Kendi okrenula prema njemu i videla mu lice, nije

mogla da se uzdrži, već je obema rukama otvorila i uhvatila
njegove šake, a plavi pramen stidnih dlaka je oslobođen odleteo;
snažan nalet vetra odneo ga je preko reke u tamu.
„To je tvoje srce?“, upitala ga je Kendi. „O bože, ne moraš
ništa da kažeš – molim te nemoj o tome čak ni da razmišljaš!“
„Moje srce“, rekao je on. „Ti znaš za moje srce?“
„Ti znaš?“, upitala je ona. „Samo nemoj da brineš!“, dodala
je žustro.
„Volim te“, procedio je Homer Vels, kao da izgovara posled-
nje reči.
„Da, znam – nemoj o tome da misliš“, rekla je Kendi. „Nemoj
ni zbog čega da brineš. Volim i ja tebe.“
„Stvarno?“, upitao je.
„Da, da, a i Volija“, rekla je. „Volim tebe i volim Volija – ali
nemoj zbog toga da brineš, nemoj o tome uopšte ni da misliš.“
„Kako znaš za moje srce?“, upitao je Homer Vels.
„Svi znamo“, rekla je Kendi. „Znaju i Oliva i Voli.“
Pošto je to čuo, Homer Vels je postao još ubeđeniji nego
posle uzgrednih reči u pismu doktora Larča; osetio je kako mu
srce ponovo neobuzdano brza.
„Nemoj da misliš o svom srcu, Homere!“, rekla je Kendi i
čvrsto ga zagrlila. „Nemoj da brineš za mene, ni za Volija, niti
za bilo šta.“
„A o čemu bi trebalo da mislim?“, upitao je Homer Vels.
„Samo o lepim stvarima“, rekla mu je Kendi. Kada ju je
pogledao u oči, ona je iznenada rekla: „Ne mogu da verujem
da si čuvao moje stidne dlake!“ Ali kada je videla koliko se
namrštio, rekla je: „Hoću da kažem, to je u redu – shvatam,
valjda. Nemoj ni zbog toga da brineš. Možda je neobično, ali
je sigurno romantično.“
„Romantično“, rekao je Homer Vels, grleći devojku svojih
snova – ali samo je grleći. Sigurno bi bilo zabranjeno da je
428 Džon Irving

dodirne više od toga – i to zabranjeno po svim pravilima – i

zato je pokušao da prihvati bol u srcu kao ono što bi doktor
Larč nazvao uobičajenim simptomima normalnog života. Ovo
je normalan život, pokušao je da misli, grleći Kendi dok su se
noćna magla sa reke i tama pružale preko njih.
To nije bila noć u kojoj bi bili raspoloženi za mjuzikl.
„Neki drugi put možemo da gledamo Freda Astera kako
igra“, rekla je Kendi filozofski.
Bezbednost poznatog odvela ih je ka doku Rejmonda Ken-
dala – ako im tamo postane hladno, uvek mogu da uđu na čaj
s Rejom. Odvezli su kamionet nazad u Harts Hejven; niko ko
ih poznaje nije ih video ni kako dolaze ni kako odlaze.
Na filmu o Fredu Asteru Meri Agnes Kork je pojela previše
kokica; njeni usvojitelji su mislili da je sirota devojka prosto
bila previše uzbuđena zbog prve bioskopske predstave u ži-
votu; nije mogla mirno da sedi. Gledala je publiku više nego
što je gledala ples; pretraživala je sva lica u treperavoj tami.
Tražila je onu lepu devojku i onog lepog momka – a možda
i Homera Velsa. I zato nije bila spremna da u gomili primeti
lice osobe koja joj je najviše nedostajala u njenom skučenom
svetu; kada je ugledala ono tamno, teško lice probo ju je to-
liki bol na mestu starog loma ključne kosti da joj je kesa sa
kokicama izletela iz ruku.
Meloni se nadvijala nad drskom plavušom po imenu Lorna
– izvalila se u sedištu kao redovan i ciničan posetilac bioskopa,
mada je u bioskopu bila prvi put. Meri Agnes Kork je čak i na
sivom svetlu projektora jasno prepoznala svoju staru muči-
teljku, bivšu kraljicu i nekadašnju egzekutorku iz odeljenja za
devojčice.
„Mislim da ti je dosta tih kokica, dušo“, rekla je Pati Kalahan
Meri Agnes, kojoj kao da se jedno zrno zaglavilo u grlu. A do
kraja lagane zabave te večeri, Meri Agnes nije mogla da odvoji
oči od najdominantnije osobe u publici; po mišljenju Meri
 Tuđa pravila 429

Agnes Kork, Meloni bi mogla da obriše podijum za ples Fredom

Asterom, mogla bi da slomi svaku kost u slabašnom telu Freda
Astera – mogla bi da ga parališe posle samo jednog valcera.
„Videla si nekog poznatog, dušo?“, upitao ju je Ted Kalahan.
Pomislio je da se siroto dete toliko naždralo kokica da ne može
da govori.
U lobiju, na mučnom neonskom svetlu, Meri Agnes je pri-
šla Meloni kao da hoda u snu – kao da je zarobljena u starom,
nasilnom transu Meloninog autoriteta.
„Zdravo“, rekla je.
„Meni nešto kažeš, mala?“, upitala je Lorna, ali se Meri
Agnes osmehivala samo Meloni.
„Zdravo, to sam ja!“, rekla je Meri Agnes.
„Znači, uspela si da se spaseš?“, rekla je Meloni.
„Usvojili su me!“, rekla je Meri Agnes Kork. Ted i Pati su
stajali blizu nje, pomalo nervozno, nisu želeli da smetaju, ali
nisu želeli ni da im nestane iz vidokruga. „Ovo su Ted i Pati“,
rekla je Meri Agnes. „Ovo je moja drugarica Meloni.“
Meloni kao da nije znala šta da uradi sa rukama pruženim
ka sebi. Drska mala ženska po imenu Lorna prevrnula je očima
– od maskare joj se jedan kapak zalepio i ostao otvoren.
„Ovo je moja drugarica Lorna“, rekla je Meloni nelagodno.
Svi su rekli „Zdravo!“ pa onda samo stajali. Šta hoće ta mala
kretenuša?, mislila je Meloni.
A tada je Meri Agnes rekla: „Gde je Homer?“
„Molim?“, rekla je Meloni.
„Homer Vels“, rekla je Meri Agnes. „Zar on nije s tobom?“
„Što?“, upitala je Meloni.
„Oni lepi ljudi s automobilom...“, počela je Meri Agnes.
„Sa kakvim automobilom?“, upita Meloni.
„Pa, to nisu bila ista kola, nisu bila ona lepa kola, ali imala
su jabuku na vratima – tu jabuku nikad neću zaboraviti“, rekla
je Meri Agnes.
430 Džon Irving

Meloni je teško spustila svoje šaketine na ramena Meri Agnes;

Meri Agnes je osetila kako je težina pribija za pod. „O čemu to
pričaš?“, upitala je Meloni.
„Videla sam stara kola, ali su imala na sebi jabuku“, rekla je
Meri Agnes. „Mislila sam da su došli u bioskop, oni lepi ljudi
– a i Homer s njima. A kada sam videla tebe, mislila sam da je
on sigurno ovde.“
„Gde su bila kola?“, upitala je Meloni, a njeni snažni palčevi
su pritiskali obe ključne kosti Meri Agnes. „Pokaži mi auto!“
„Nešto nije u redu?“, upita Ted Kalahan.
„Gledaj svoja posla“, reče Meloni.
Kamioneta, međutim, više nije bilo. Na vlažnoj studeni, na
bljuzgavicom prekrivenom pločniku, dok je zurila u pusto par-
king-mesto, Meloni je rekla: „Sigurna si da je bila ona jabuka?
Da su pisala dva V i Okeanski vidik?“
„Tako je“, rekla je Meri Agnes. „Samo nisu bila ista ona kola,
bio je stari kamionet, ali bih tu jabuku svugde prepoznala. Takve
stvari se ne zaboravljaju.“
„Sad začepi“, rekla je Meloni umorno. Stajala je na ivičnjaku,
sa rukama na bokovima, raširenih nozdrva; pokušavala je da
nanjuši miris, kao što pas u vazduhu oseća tragove uljeza na
svojoj teritoriji.
„Šta je bilo?“, upitala je Lorna Meloni. „Je l’ tvoj tip ovde sa
tom svojom bogatom pičkom?“
Ted i Pati Kalahan su želeli da što pre odvedu Meri Agnes
kući, ali ih je Meloni zaustavila kada su pošli. Iz tesnog džepa
je izvadila šnalu od roga koju je Meri Agnes ukrala od Ken-
di i koju je onda Meloni uzela za sebe. Meloni je dala šnalu
Meri Agnes.
„Evo ti“, rekla je Meloni. „Ti si je uzela, tvoja je.“
Meri Agnes je stegnula šnalu kao da je medalja za hra-
brost, za odvažno postupanje u jedinoj areni koju je Meloni
poštovala.
 Tuđa pravila 431

„Nadam se da ćemo se videti!“, viknula je Meri Agnes za

Meloni, koja je odlazila krupnim koracima – odbegli Homer
Vels može biti već iza prvog ugla.
„Koje je boje bio kamionet?“, doviknula je Meloni.
„Zelene!“, rekla je Meri Agnes. „Nadam se da ćemo se vide-
ti!“, ponovila je.
„Jeste li nekad čuli za Okeanski vidik?“, viknula je Meloni
Kalahanovima; nisu čuli. Šta su jabuke za trgovce antikvitetima?
„Možemo li nekad da se vidimo?“, upitala je Meri Agnes
Meloni.
„Ja sam u brodogradilištu“, rekla je Meloni devojci. „Ako
nekad čuješ za Okeanski vidik, dođi da mi javiš.“
„Ne možeš biti sigurna da je to bio on“, rekla je Lorna Meloni
kasnije. Pile su pivo. Meloni je ćutala. „I ne znaš je li bogata
pička još sa njim.“
Stajale su na obali maglovitog Kenebeka, blizu pansiona
u kome je Lorna živela; kada bi završile pivo, bacile bi flašu u
reku. Meloni je bila vešta u bacanju stvari u reku. Lice joj je bilo
dignuto; i dalje je njušila vazduh – kao da čak ni onaj pramen
Kendinih stidnih dlaka ne može da izbegne njenim čulima.
Homer Vels je takođe bacao nešto u vodu. Buć! – upao je
puž koga je bacio sa doka Reja Kendala; more je stvaralo tek
najtiše zvuke dok je gutalo puževe. Buć! Buć!
Kendi i Homer su sedeli naslonjeni na suprotne stubove na
kraju doka. Da su oboje pružili noge jedno ka drugom, đonovi
bi im se dodirnuli, ali je Kendi sedela sa blago iskrivljenim
nogama – u položaju poznatom Homeru Velsu pošto je mnogo
puta video žene na stolu za pregled.
„Je li u redu?“, upitala je Kendi tiho.
„Šta je li u redu?“, upitao je on.
„Tvoje srce“, prošaputala je.
Kako je to mogao da zna? „Valjda jeste“, rekao je.
„Biće u redu“, rekla je ona.
432 Džon Irving

„Šta će biti u redu?“, upitao je Homer Vels.

„Sve“, rekla je Kendi brže-bolje.
„Sve“, ponovio je Homer Vels. „To što ja tebe volim – to je u
redu. I što ti voliš mene i Volija – i to je u redu? Tako je“, rekao je.
„Moraš da čekaš pa da vidiš“, rekla je Kendi. „To važi za sve
– moraš da čekaš pa da vidiš.“
„Tako je.“
„Ni ja ne znam šta da radim“, rekla je Kendi bespomoćno.
„Moramo da postupimo ispravno“, rekao je Homer Vels.
Voli bi postupio ispravno a doktor Larč je takođe radio ono što
on smatra za ispravno. Ako budeš dovoljno strpljiv da čekaš
pa da vidiš, sigurno će ti na kraju postati jasno šta je ispravan
postupak – zar ne? Uostalom, šta jedno siroče uopšte može da
radi nego da čeka pa da vidi?“
„Ja mogu biti strpljiv“, rekao je Homer Vels.
I Meloni je mogla biti strpljiva. I Rej Kendal, na prozoru
iznad doka – i on je mogao biti strpljiv. Mehaničar je takođe
strpljiv; mehaničar mora da sačeka da se nešto pokvari pre nego
što može da ga popravi. Rej je zurio u razdaljinu između nogu
svoje kćerke i nogu Homera Velsa; to nije bila velika razdalji-
na i gledao je svoju kćerku na doku mnogo puta u Volijevom
zagrljaju, a i pre toga, kada su Kendi i Voli takođe sedeli na tom
doku a noge im se nisu dodirivale.
To su troje dobre dece, mislio je Rej. Ali on je bio mehaničar;
znao je da ne treba da se meša. Kada se nešto pokvari, onda će
on to da popravi; veoma ih je sažaljevao, sve troje.
„Mogu sutra da te odvezem na koledž“, rekao je Homer.
„Može tata da me odveze“, rekla je Kendi. „Mislim da on
to voli.“
Oliva Vortington je pogledala sat na noćnom stočiću pa je
isključila lampu za čitanje; mislila je kako Homer Vels nikada
nije ostajao tako kasno sa Debrom Petigru. Olivi nije bilo teško
da zamisli kako je Kendi privlačna Homeru Velsu; Oliva je
 Tuđa pravila 433

izuzetno poštovala Homerovu marljivost. Videla je da je on

bolji učenik – i to na zecu, pobogu! – nego što je Voli ikada
bio, a znala je i da je pouzdan i veran drug. Oliva je besnela u
sebi. Osećala je onu tipičnu kontradikciju koju roditelj toliko
često oseća; bila je potpuno na strani svog sina – želela je čak
i da ga upozori, da mu pomogne – ali bi istovremeno Voliju
dobro došlo da nešto u životu nauči. Samo možda ne baš ovo,
mislila je Oliva.
„Dakle, hvala bogu, oni su troje finih ljudi!“, rekla je naglas, a
sopstveni glas u praznoj kući iznenadio ju je i potpuno razbudio.
Smiriće me topla čokolada, pomislila je; a kada se Homer vrati
kući, ponudiću i njega.
U kuhinji je, međutim, Oliva primetila kako zbog magle,
prošarane oblačnom mesečinom, dušek u bazenu izgleda veoma
avetinjski. Dušek je bio na ivici bazena, pola u vodi a pola napo-
lju, kao veoma siva i mutna fotografija samog sebe. Prizor ju
je uznemirio i Oliva je zaključila da joj je dosta tog dušeka.
Obula je čizme i obukla dugački zimski kaput preko spavaćice.
Smetalo joj je što napolju dvorišno svetlo ne radi; uključila su
se samo podvodna svetla i iznenadila se kada je videla da se
voda u bazenu napokon zaledila. To je bio razlog nepomičnosti
dušeka. Bio je zarobljen, kao statua, kao brod nasukan na santu
leda. Pazeći da čvrsto drži ogradu, oprezno je petom čizme
probala led, ali kada je cimnula dušek, nije se oslobodio. Ako
odem tamo, propašću kroz led, pomislila je.
Tada se Homer vratio kući. Čula je kamionet na prilazu i
pozvala ga je.
„Šta želite da uradite s njim?“, upitao je Homer Olivu za
dušek.
„Samo ga izvadi“, rekla mu je Oliva.
„A onda?“, upitao je.
„Onda ga baci“, rekla je. „U međuvremenu ću da ti skuvam
toplu čokoladu.“
434 Džon Irving

Homer se mučio sa dušekom. Led, koji nije mogao da izdrži

čitavu njegovu težinu, bio je svejedno dovoljno jak da čvrsto
stegne dušek. Odlično se dosetio pa se spustio na dušek, u nadi
da u ovome ima i dalje dovoljno vazduha da ne potone kada
jednom raskine vezu sa ledom. Zaljuljao se napred-nazad na
kolenima na dušeku i osetio je kako led puca. Onda je ljuljanjem
odlomio još leda pa se popeo na ivicu bazena i izvadio dušek
za sobom. Za dušek se i dalje držao led; bio je toliko težak da
je morao da ga vuče. Kada je stigao do kanti za đubre, morao je
da ispumpa dušek da bi ga nabio u kantu. Ventil je bio zarđao
a čak i kada je skočio obema nogama, nije uspeo da probije
čvrsto gumirano platno.
Otišao je u šupu i našao baštenske makaze; tanjim sečivom
je probušio dušek pa je sekao uvis – ustajao, gumasti vazduh
zapahnuo mu je lice. Bio je vlažan i gadan, i kada je proširio
otvor, miris ga je čitavog obuhvatio – čudno topao na hladnom
noćnom vazduhu i neprijatan. Nije to bio samo smrad nečijih
starih patika ostavljenih na kiši; osećala se i nekakva trulež i
prosto je morao da rasparani predmet vidi kao što bi video
prosuta creva. Nabio je dušek u kantu, ali kada se vratio u kuću
po toplu čokoladu za nagradu, na rukama mu se zadržao miris
čak i pošto ih je oprao. Gurnuo je nos u dlan; miris je još bio
prisutan. Onda je prepoznao kakav je to smrad: uvek ga je
osećao pošto skine gumene rukavice.
„Kako je Kendi?“, upitala je Oliva.
„Dobro“, rekao je Homer Vels.
Pijuckali su njenu toplu čokoladu – kao majka i sin, razmi-
šljali su oboje; a istovremeno ne kao majka i sin, pomislili su
oboje.
„A kako si ti?“, upitala ga je Oliva posle nekog vremena.
„Dobro sam“, rekao je Homer Vels, ali je zapravo mislio:
Čekaću pa ću da vidim.
 Tuđa pravila 435

***

Vilbur Larč je, pošto je udahnuo i video kako se zvezde trkaju

po tavanici dispanzera, znao kakav je to luksuz; ta mogućnost
da se čeka pa da se vidi. Čak i da potrajem, mislio je, mogu da
me uhvate; aborcionista mora da veruje da postoje izgledi za
to. Previše dugo je u tom poslu. Kakvi su izgledi da neko dune
u pištaljku pre nego što završim?, pitao se starac.
Koliko juče je stekao novog neprijatelja – ženu u osmom
mesecu koja je rekla da je u četvrtom. Morao je da je odbije.
Kada bi žene histerisale, on je obično umeo da sačeka da ih to
prođe; one sa kojima je trebalo čvrsto, slao je kod sestre Andže-
le; sestra Edna je bila bolja u pružanju podrške. Na kraju bi se
smirile. Ako je, po njegovom sudu, trudnoća prosto previše
odmakla – ako je osećao da mora da odbije da izvede abor-
tus – obično bi mogao da ubedi ženu da će biti sigurna u Sent
Klaudsu; da će on pomoći da dete dođe na svet, da će mu naći
dom i da je to bolje od rizika koji prati kasni abortus.
Ali ovu ženu nije uspeo. Nije bilo histerije. Zbog mira i
davnašnje mržnje žena je izgledala gotovo blaženo.
„Znači to je to – nećete da mi to uradite“, rekla je.
„Žao mi je“, rekao je doktor Larč.
„Koliko para tražite?“, upitala je žena. „Mogu da ih nabavim.“
„Cenićemo koliko god možete da date sirotištu kao dobro-
tvorni prilog“, rekao je Larč. „Ako ne možete ništa da plati-
te, porođaj je besplatan. Primamo dobrotvorne priloge. Ako
nemate kuda da idete, slobodno ostanite ovde. Ne morate još
dugo da čekate.“
„Samo mi reci šta treba da uradim“, rekla je žena. „Hoćeš
da me pojebeš? U redu, možeš da me pojebeš.“
„Hoću da rodite to dete i da me pustite da mu nađem dom“,
rekao je Vilbur Larč. „To je jedino što od vas želim.“
436 Džon Irving

Međutim, žena je zurila pravo kroz njega. Teško je ustala iz

premekane fotelje u kancelariji sestre Andžele. Osmotrila je pri-
tiskivač za hartiju na Larčovom stolu; bio je to težak vaginalni
spekulum, ali je pritiskao mnogo papira i većina potencijalnih
usvojitelja nije znala šta je. Žena koja je želela kasni abortus
jasno je znala šta je; zurila je kao da je od tog prizora hvataju
grčevi. Onda je pogledala kroz prozor, gde je (zamišljao je
doktor Larč) nameravala da zavitla pritiskivač za hartiju.
Uzela je teški spekulum i uperila njegove čeljusti u Larča,
kao da je pištolj.
„Zažalićeš zbog ovoga“, rekla je žena.
U etarskoj izmaglici Vilbur Larč je video ženu kako je pono-
vo uperila spekulum u njega. Kako ću to da zažalim?, upitao se.
„Žao mi je“, rekao je naglas. Sestra Edna je prolazila hodni-
kom – večito je prolazila – i pomislila je: Sve ti je oprošteno;
ja ti opraštam.

Bila je nedelja i bilo je – kao i obično – tmurno. Isti film Freda

Astera koji je zabavljao žitelje Bata igrao je u Oronu a studenti
Univerziteta Mejna 194_ još nisu bili toliko cinični da im se ne
dopadne. Voli je otišao u bioskop sa drugovima. Popodnevnu
projekciju nisu prekinuli vestima koje su zaustavile ostatak
sveta. Pustili su Freda Astera da igra i igra a gledaoci su vesti
čuli tek posle filma, kada su izašli iz prijatne tame bioskopa na
kasno popodnevno svetlo centra Orona.
Kendi se vraćala u Kemden sa ocem. Rejmond Kendal
se posebno ponosio kako je podesio prijem radio-aparata u
ševroletu; prijem je bio mnogo bolji nego što je u to doba bilo
moguće na običnom auto-radiju a Rej je antenu sam napravio.
Niko nije čuo vesti pre Kendi i njenog oca, a oni su ih čuli
jasno i glasno.
 Tuđa pravila 437

Oliva je uvek držala uključen radio i tako je bila jedna od

onih koji sve čuju nekoliko puta pre nego što to i zaista čuju.
Pekla je pitu sa jabukama i kuvala pire od jabuka i samo ju
je neobično uzbuđenje spikerovog glasa nateralo da obrati
pažnju na radio.
Homer Vels je bio u Volijevoj sobi, čitao je Davida Koperfilda
i mislio o Nebu – „... onom nebu iznad mene gde, u nepojmljivoj
budućnosti, još mogu da je volim s ljubavlju nepoznatom na
zemlji i da joj kažem kakva se borba vodila u meni kada sam je
voleo ovde.“ Mislim da bih ja radije da volim Kendi ovde, „na
zemlji“, razmišljao je Homer Vels kada ga je Oliva prekinula.
„Homere!“, doviknula je Oliva na sprat. „Gde je Perl Harbor?“
On nije bio prava osoba za to pitanje; Homer Vels je čitav
svet video samo jednom i to nakratko – pritom ravan, na tabli.
Jedva je našao Južnu Karolinu; ne samo da nije znao gde je Perl
Harbor već nije znao ni šta je to.
„Ne znam!“, doviknuo je.
„Pa, Japanci su ga upravo bombardovali!“, doviknula mu
je Oliva.
„Hoćete da kažete, avionima?“, upitao je Homer Vels. „Sa
neba?“
„Naravno sa neba!“, viknula je Oliva. „Bolje dođi da ovo
čuješ.“
„Gde je Perl Harbor?“, upitala je Kendi svog oca.
„Psssst!“, rekao je Rejmond Kendal. „Ako samo slušamo,
možda ćemo i čuti.“
„Kako su mogli tek tako da napadnu?“, upitala je Kendi.
„Zato što neko nije radio svoj posao“, rekao je Rej.
Prvi izveštaji bili su konfuzni. Spominjali su se mogući napa-
di na Kanadu, pa čak i invazija. Mnogi slušaoci su od početka
bili zbunjeni; mislili su da je Perl Harbor u Kaliforniji.
„Gde su Havaji?“, upitala je gospođa Grogan. Pili su čaj, jeli
keks i slušali radio, zbog muzike, kada su čuli vesti.
438 Džon Irving

„Havaji su u Tihom okeanu“, rekao je Vilbur Larč.

„O, pa to je veoma daleko“, rekla je sestra Edna.
„Ne i dovoljno daleko“, rekao je doktor Larč.
„Biće novog rata, je li?“, rekla je sestra Andžela.
„Izgleda da je već počeo“, rekao je Vilbur Larč, dok je Voli
– kome će taj rat najviše značiti – gledao Freda Astera; Fred je
samo igrao i igrao, a Voli je mislio kako bi tu demonstraciju
okretnosti mogao da gleda satima.
Meloni i Lorna su slušale radio u salonu pansiona gde je
Lorna živela. Bio je to ženski pansion; žene su bile ili veoma
stare ili su se, kao Lorna, tek nedavno rastavile sa muževima.
Tog nedeljnog popodneva većina žena koje su slušale radio
bile su stare.
„Trebalo bi prosto da bombardujemo Japan“, rekla je Meloni.
„Bez ikakvog zezanja – prosto da im dignemo u vazduh čitavu
zemlju.“
„Je l’ znaš zašto žutaći imaju kose oči?“, upitala je Lorna.
Meloni i starice pažljivo su slušale.
„Zato što se stalno samozadovoljavaju – i muškarci i žene.
Svi to stalno rade.“
Usledila je ili učtiva ili ošamućena tišina ili oboje. U Melo-
ninom slučaju tišina je bila učtiva.
„Je li to vic?“, upitala je s poštovanjem svoju drugaricu.
„Naravno da je vic!“, uzviknula je Lorna.
„Pa, nisam ga shvatila“, priznala je Meloni.
„Kako to da žutaći imaju kose oči?“, upitala je Lorna. „Zato
što se stalno samozadovoljavaju.“ Zastala je.
„To sam mislila i kad si prvi put rekla“, rekla je Meloni.
„Zato što zažmure svaki put kad svrše!“, rekla je Lorna. „Oči
im se umore od tolikog otvaranja i zatvaranja. Zato ne mogu
da ih širom otvore! Kapiraš?“, upitala je Lorna pobedonosno.
I dalje svesna okrnjenih zuba, Meloni je uspela da se osmeh-
ne stegnutih usana. Da je neko video starice u tom salonu, ne
 Tuđa pravila 439

bi znao šta ih je tačno ispunilo strahom i zbog čega drhte; zbog

vesti o napadu na Perl Harbor ili zbog Lorne i Meloni.
A mladi Voli Vortington, koji je toliko čeznuo da bude heroj,
igrao je na ulicama Orona, gde je čuo vesti. Predsednik Ruzvelt
će to nazvati „danom podlosti“, ali je taj dan značio mnogo više
Voliju, čije je plemenito i pustolovno srce čeznulo da pilotira
B-24 liberatorom, teškim bombarderom, sa četiri motora, koji
se koristi za bombardovanje mostova, rafinerija nafte, rezervo-
ara goriva, železničkih pruga i tako dalje. Negde je, tog „dana
podlosti“, jedan B-24 liberator čekao mladog Volija Vortingtona
da nauči da njime upravlja.
Ljudi u Harts Hejvenu i Harts Roku uvek su govorili da Voli
ima sve: novac, izgled, dobrotu, šarm, devojku svojih snova –
ali je imao i hrabrosti, a takođe i one najopasnije mladalačke
osobine: optimizam i nemir. Rizikovaće sve što ima da bi leteo
avionom koji nosi bombe.

Voli se još pre Božića prijavio u Ratno vazduhoplovstvo, ali su

mu dozvolili da praznike provede kod kuće. Ratnom vazduho-
plovstvu će trebati više od godinu dana da nauči Volija mračnim
veštinama vazdušnog ratovanja.
„Tada će se već“, rekao je Olivi i Kendi u kuhinji u Okean-
skom vidiku, „sve borbe sigurno okončati. Mene takvi maleri
večito prate.“
„To bi bila sreća, a ne maler“, rekla je Oliva. Kendi je klimnula
glavom.
„Tako je!“, rekao je Homer Vels iz druge sobe. Još je raz-
mišljao kako je dobio poštedu od pregleda; bio je dovoljan
samo opis Homerovih srčanih problema koji je sastavio doktor
Larč. Na fizički pregled su išli samo ljudi raspoređeni u prvu
klasu. Homer Vels je bio četvrta klasa. Po njihovom porodič-
nom lekaru, Homer je imao urođenu stenozu plućne arterije;
440 Džon Irving

Homerov „porodični lekar“ bio je doktor Larč, čije je pismo

lokalnoj regrutnoj komisiji prihvaćeno kao dovoljan dokaz da
Homer bude oslobođen vojne obaveze – Larč je takođe bio član
lokalne komisije.
„Zaprosio sam je, ali nije pristala“, rekao je Voli Homeru u
njihovoj zajedničkoj sobi. „Rekla je da će me čekati, ali da se
neće sad udati za mene. Rekla je da hoće da mi bude žena, ali
ne i udovica.“
„Sačekaćeš pa ćeš videti?“, upitao je Homer Kendi sutradan.
„Jeste“, odgovorila je Kendi. „Godinama su od mene očeki-
vali da se udam za Volija. Ti si naišao drugi. Moram da čekam
i da vidim u vezi s tobom. A sada je tu i rat. Moram da čekam
i da vidim šta će biti sa ratom.“
„Ali ti si mu obećala“, rekao je Homer Vels.
„Da“, rekla je Kendi. „Zar nije obećanje kao kad čekaš da
vidiš? Jesi li nekada nešto obećao, i to iskreno, pa onda to obeća-
nje prekršio?“ Homer Vels je reagovao tako što se nesvesno
zgrčio, iznenadno i nekontrolisano kao da ga je Kendi oslovila
sa „Sunašce“.
Za vreme božićne večere, Rejmond Kendal, koji je poku-
šavao da olakša tišinu, rekao je: „Ja bih se odlučio za pod-
mornice.“
„Na kraju biste bili hrana za jastoge“, rekao je Voli.
„Ništa strašno“, rekao je Rej. „Oni su hranili mene.“
„U avionu su vam izgledi bolji“, rekao je Voli.
„Da, izgledi“, rekla je Kendi prezrivo. „Zašto bi ti želeo da
budeš negde gde ćeš imati samo izglede?“
„Dobro pitanje“, rekla je Oliva ljutio. Pustila je da joj srebr-
na viljuška za serviranje tako snažno padne na poslužavnik s
mesom da se učinilo kako je guska ustuknula.
„Izgledi su dovoljni“, rekao je Homer Vels, koji nije odmah
prepoznao prizvuk u svom glasu. „Izgledi su sve što imamo, zar
ne? U vazduhu ili pod vodom ili evo ovde, od trenutka kada se
 Tuđa pravila 441

rodimo.“ Ili od trenutka kada se ne rodimo, pomislio je; sada

je prepoznao ton svog glasa – bio je to ton doktora Larča.
„To je prilično mračna filozofija“, rekla je Oliva.
„Mislio sam da ti studiraš anatomiju“, rekao je Voli Homeru,
koji je pogledao Kendi, koja je skrenula pogled.
Volija su poslali da januar provede u Fort Midu u Merilen-
du. On je verno ali užasno pisao pisma; pisao je svojoj majci,
pisao je Homeru i Kendi, pa čak i Reju, ali nikada ništa nije
objašnjavao; ako je postojao plan u onome što su ih učili, Voli
ga ili nije znao ili nije mogao da ga opiše. Pismo je započinjao
zamornim detaljima o poslednjem što mu je bilo na umu; na
primer o kesi koju je smislio da mu visi sa kreveta da odvoji
imalin od četke za zube i o takmičenju u smišljanju najboljeg
imena za avion koje je bilo glavna tema duhovnog života čete
A. Bio je takođe oduševljen što ga je stariji kuvar naučio više
limerika nego što je Senior, u poznim godinama, mogao da
se priseti. Svako pismo koje je Voli pisao, bilo kome, sadržalo
je limerik; Reju su se dopadali i Homeru su se dopadali, ali je
Kendi zbog njih bila ljuta a Oliva se zgražavala. Kendi i Homer
su jedno drugom pokazivali limerike koje im je Voli slao, sve
dok Homer nije shvatio da je zbog toga Kendi još ljuća: limerici
koje je Voli slao Kendi bili su veoma blagi u poređenju sa onima
koje je slao Homeru. Na primer, ovaj je poslao Kendi:

Bila jedna mlada dama iz Egzetera

za kojom je jurio svako
i bilo joj je veoma lako
da nađe ko će da joj ga utera

Homeru Velsu je poslao ovaj:

Beše jednom gospa po imenu Vera

s pičkom divovskih razmera
442 Džon Irving

akustika odlična kad je neko kara

svaki svrš odjeke stvara

Voli je i Reju slao slične limerike.

Bila jedna ženska iz Italije

Pravila se da je niko pipnô nije
al’ ko uspe da joj priđe
i žbun razdvoji bolje
može da je jaše do mile volje

Bog zna kakve je limerike Voli slao Olivi – gde li je Voli

nalazio neke dovoljno pristojne?, pitao se Homer, koji je, u
večerima pošto je Voli otišao a Kendi se vratila na koledž, ležao
i osluškivao svoje srce. Pomoglo bi, pomislio je on, kada bi znao
šta da osluškuje.
Volija su poslali u Sent Luis – kasarna Džeferson, grupa
17, 28. školska eskadrila. Homeru Velsu se učinilo da je Ratno
vazduhoplovstvo možda ustrojeno po meri Grejove anatomije
– što se videlo po čvrstoj veri u kategorije i u potrebu da sve
ima ime. To je umirivalo Homera Velsa; u njegovim mislima
je Voli bio bezbedniji zbog tih beskrajnih klasifikacija, mada
nije uspevao da i Kendi ubedi u to.
„On je jednog časa bezbedan, a drugog časa nije bezbedan“,
rekla je i slegnula ramenima.
„Pazi na Homera, pazi na njegovo srce“, pisao joj je Voli.
„A ko će da pazi na moje srce? Da, još sam besna“, pisala mu
je ona, mada je nije pitao.
Ali ako je bila besna na Volija, takođe je bila i lojalna; držala
je reč, da će čekati pa će videti. Poljubila bi Homera kada bi se
sreli i kad bi se oprostili, ali ga nije ohrabrivala.
„Mi smo samo dobri drugovi“, rekla je ocu; Rej je ništa nije
pitao.
 Tuđa pravila 443

„Vidim“, rekao je Rej.

U voćnjacima te zime nije bilo mnogo posla; glavni posao
je bilo orezivanje. Ljudi su na smenu učili Homera kako se
orezuje. „Velike zaseke praviš kad je ispod nule“, rekao mu je
Zloća Hajd.
„Drvo neće toliko da krvari kada je hladno“, tako se izrazio
Vernon Linč dok je sekao.
„Kad je hladno, ima manje šansi za infekciju“, rekao je Herb
Fauler, koji preko zime nije bio toliko široke ruke sa kondomi-
ma, možda zato što je morao da skine rukavice da ih izvadi;
Homer je, međutim, bio siguran da je Herb oprezan još otkako
ga je Homer pitao za rupe.
„Ima rupa?“, odgovorio je Herb. „To je valjda fabrička greška.“
Ali kasnije je prišao Homeru i prošaputao mu: „Nisu svi
bušni.“
„Imaš neki sistem?“, upitao je Homer. „Koji su bušni, a koji
nisu?“
„To nije moj sistem“, rekao je Herb Fauler. „Neki jesu, a neki
nisu. Fabrička greška.“
„Tako je“, rekao je Homer Vels, ali su sada gumice retko
letele u njegovom pravcu.
Žena Zloće Hajda, Florens, ponovo je bila trudna, i Velika
Dot Taft i Ajrin Tikomb su čitave zime zbijale šale o Zloćinoj
potenciji.
„Zloćo, beži dalje od mene“, govorila bi Velika Dot. „Ne
dam ti čak ni kafu iz moje šolje. Meni se čini da je dovoljno da
ti samo kineš pored žene pa da zatrudni.“
„Pa, meni je samo to i uradio!“, rekla bi Florens i Velika Dot
Taft bi prasnula u smeh.
„Zloćo, nemoj slučajno da si mi se približio“, rekla je Ajrin
Titkomb.
„Zloća može da te napumpa kad ti poljubi uvo“, rekla je
Florens ponosno, uživajući u svojoj trudnoći.
444 Džon Irving

„Daj mi štitnike za uši“, rekla je Šiz Luzi Tobi. „Daj mi neku

onu skijašku kapu.“
„Daj mi deset Herbovih gumica!“, rekla je Ajrin Titkomb.
Ne, nemojte da ih uzimate, pomislio je Homer Vels. Tako je
verovatno i zatrudnela. Homer je zurio u Florens Hajd. Bio je
očaran što vidi nekoga ko toliko uživa u trudnoći.
„Iskreno, Homere“, rekla je Velika Dot Taft, „zar nisi nikad
ranije video nekoga ko čeka bebu?“
„Jesam“, rekao je Homer Vels pa je skrenuo pogled. Grejs
Linč je zurila u njega, pa je i od nje skrenuo pogled.
„Da sam ja tvojih godina“, rekao je Vernon Linč Home-
ru, dok su orezivali voćnjak zvani Petlov breg, „ja bih se javio
dobrovoljno. Kao što je Voli.“
„Ne mogu“, rekao je Homer Vels.
„Ne primaju siročiće?“, upitao je Vernon.
„Ne“, rekao je Homer. „Imam srčanu manu. Urođenu.“
Vernon Linč nije bio brbljivac, ali Homer nije morao da kaže
ništa više – radnici Okeanskog vidika ne samo da su oprostili
Homeru što se nije javio dobrovoljno već su čak počeli i da
brinu o njemu. Ponašali su se prema njemu kao što bi doktor
Larč voleo da se ponašaju.
„Znaš, nisam ništa loše mislio“, rekao je Herb Fauler Home-
ru. „Ono sa fabričkom greškom. Ne bih to rekao da sam znao
za tvoju srčanu manu.“
„U redu je“, rekao je Homer.
A početkom proleća, kada je bilo vreme da se poprave košni-
ce, Ajra Titkomb je dotrčao da pomogne Homeru, koji se mučio
sa posebno teškom gajbom.
„Nemoj da se preopteretiš, pobogu!“, rekao je Ajra.
„Ma mogu ja ovo, Ajra. Jači sam od tebe“, rekao je Homer,
isprva ne shvatajući Ajrinu brigu.
„Čuo sam da ti srce nije toliko jako“, rekao je Ajra.
Na Dan majki Vernon Linč ga je naučio kako da sam prska
hemikalijama. Zahtevao je da Homeru ponovo pokaže kako
 Tuđa pravila 445

se koristi respirator. „Posebno ti“, rekao mu je Vernon, „moraš

ovo stalno da nosiš i da ga čistiš.“
„Posebno ja“, rekao je Homer Vels.
Čak mu je i Debra Petigru oprostila zbog naizgled neodređe-
nog prijateljstva sa Kendi. Kako je postajalo toplije, opet su išli
na parking, a jedne noći im je pošlo za rukom nekoliko dužih
poljubaca u praznoj letnjoj kući Petigrua na jezeru Drinkvoter;
zatvoreni, hladni miris kuće podsetio je Homera na njegove pr-
ve dane u baraci za ceđenje. Kada su njegovi poljupci počeli da
deluju previše smireno, Debra se uzvrpoljila; kada su njegovi
poljupci postali previše strastveni, Debra je rekla: „Oprez! Ne-
moj da se preterano uzbudiš.“ On je bio izuzetno dobroćudan
mladić, inače bi možda rekao Debri da ništa što mu ona dozvo-
ljava neće ugroziti njegovo srce.
Bilo je proleće. Volija su poslali u Keli Fild – u San Antonio
u Teksasu (Eskadra 2, grupa C), a Meloni je pomislila kako je
došlo vreme da ponovo krene na put.
„Luda si“, rekla joj je Lorna. „Što bude veći rat, to će biti više
dobrih poslova za nas. Ova zemlja mora da proizvodi stvari –
ne mora da jede još jabuka.“
„Jebe se meni šta ova zemlja mora“, rekla je Meloni. „Ja tra-
žim Homera Velsa i ima da ga nađem.“
„A hoćemo li se videti sledeće zime?“, upitala je Lorna svo-
ju drugaricu.
„Ako ne nađem Okeanski vidik ili Homera Velsa“, odgovo-
rila je Meloni.
„Znači, vidimo se sledeće zime“, rekla je Lorna. „Puštaš mu-
škarca da pravi budalu od tebe.“
„Baš ga to ne puštam“, rekla je Meloni.
Kaput gospođe Grogan video je i bolje dane, ali je gomila
stvari u njemu vezana Čarlijevim kaišem vidno porasla. Melo-
ni je zaradila novac u brodogradilištu i častila se sa nešto otpor-
ne radničke odeće i dobrim čizmama. Lorna joj je na rastanku
dala poklon.
446 Džon Irving

„Nekada sam štrikala“, objasnila je Lorna. Bila je to dečja

vunena rukavica – samo leva rukavica – i premala za Meloni, ali
su boje bile lepe. „Trebalo je da bude za bebu, samo što nisam
dobila bebu jer je brak propao. Desnu nikad nisam dovršila.“
Meloni je zurila u rukavicu, koja joj je bila na dlanu – rukavi-
ca je bila veoma teška; bila je puna kugličnih ležajeva koje je
Lorna ukrala iz brodogradilišta. „To je super oružje“, objasnila je
Lorna, „za slučaj da sretneš nekog ko je veći ludak čak i od tebe!“
Poklon je izmamio suze na Melonine oči, pa su se zagrlile
za zbogom. Meloni je otišla iz Bata ne rekavši zbogom mladoj
Meri Agnes Kork, koja bi sve uradila da joj udovolji i koja je
pitala sve svoje školske drugarice – i sve ljude koji su dolazili kod
Teda i Pati Kalahana da razgledaju antikvitete – da li su čuli za
farmu jabuka po imenu Okeanski vidik. Ako će joj Meloni biti
drugarica zbog tih informacija, Meri Agnes Kork nikada neće
prestati da se raspituje. Pošto je Meloni otišla iz Bata, Lorna
je shvatila koliko joj ova nedostaje; Lorna je shvatila da se sve
vreme raspituje za Okeanski vidik – kao da je to raspitivanje
jednako nužan i lojalan deo njenog prijateljstva sa Meloni kao
i ono poklonjeno vuneno oružje.
To je značilo da ih je sada bilo troje u potrazi za Homerom
Velsom.

Tog leta su Volija premestili iz San Antonija u Kolman u Teksa-

su. „Kada bi samo neko objavio rat Teksasu“, pisao je on Home-
ru. „Onda bi imalo nekog smisla što sam ovde.“ Tvrdio je da leti
u potkošulji i čarapama – vrućina je bila toliko nemilosrdna da
niko od njih nije mogao da obuče ništa više.
„Kuda on to misli da ide?“, žalila se Kendi Homeru. „Da li
očekuje savršenu klimu? On ide u rat!“ Homer je sedeo preko
puta nje na doku Reja Kendala, a populacija puževa večito je
trpela zbog njihovih razgovora.
 Tuđa pravila 447

U svežoj učionici sa betonskim podom u srednjoj školi u

Kejp Kenetu, Homer bi razmotao mapu sveta; sem domara bi
tu retko bio još neko, a on nije bio upućeniji u geografiju od
Homera Velsa. Homer je koristio letnju samoću da proučava
mesta na svetu gde će verovatno poslati Volija.
Jednom ga je u tome zatekao gospodin Hud. Možda je
gospodin Hud došao u svoju staru učionicu iz nostalgije, ili je
možda bilo vreme da naruči zečeve za sledeću godinu.
„Pretpostavljam da ćeš se prijaviti u vojsku“, rekao je gospo-
din Hud Homeru.
„Neću“, odgovorio je Homer. „Imam srčanu manu – stenozu
plućne arterije.“
Gospodin Hud se zagledao u Homerove grudi; Homer je
znao da taj čovek vidi samo zečeve i da mu pritom vid nije
oštar. „Rođen si sa šumom na srcu?“, upitao je gospodin Hud.
„Tako je, gospodine“, odgovorio je Homer.
„I imaš ga i sada?“, upitao je gospodin Hud.
„Trenutno se više ne čuje toliko“, rekao je Homer.
„Onda to i nije neka srčana mana“, rekao je gospodin Hud
ohrabrujuće.
Ali zašto bi Homer Vels smatrao da je gospodin Hud auto-
ritet za to? On nije umeo da razlikuje uteruse; mešao je zečeve
i ovce.
Čak su i sezonci bili različiti u vreme te berbe – bili su i
stariji i mlađi; ljudi u najboljim godinama su otišli u vojsku,
svi sem gospodina Rouza.
„Slab izbor berača ove godine“, rekao je Olivi. „Previše ljudi
misli da je rat zanimljiviji od branja jabuka.“
„Da, znam“, rekla je Oliva. „Nemoj meni ništa da pričaš.“
Za tu berbu je došla žena koju je gospodin Rouz zvao Mama,
mada nije bila dovoljno stara da bude majka nikome od njih.
Ona je izgleda bila isključivo verna gospodinu Rouzu; Homer je
to znao zato što je radila šta je htela – malo je brala, kada je za to
448 Džon Irving

bila raspoložena ili kada bi joj gospodin Rouz to predložio; malo

je kuvala, ali nije bila kuvarica svake noći i nije kuvala za sve.
Nekih noći je čak sedela i na krovu, ali samo kada je gospodin
Rouz sedeo tamo s njom. Bila je visoka, teška mlada žena čiji
su namerno spori pokreti delovali kao oponašanje gospodina
Rouza a njen gotovo večiti osmeh nije bio ni sasvim opušten ni
sasvim podrugljiv – takođe kopija gospodina Rouza.
Homera je začudilo što zbog te žene nije došlo do nekog
posebnog rasporeda u spavanju; ona je imala sopstveni krevet,
pored gospodina Rouza, ali niko nije ogradio njihove krevete
niti im je obezbedio nekakvu privatnost. Postojalo je samo
jedno: povremeno, kada bi se Homer provezao pored barake,
primetio bi da svi sem gospodina Rouza i njegove žene stoje
ispred kuće ili sede na krovu. To je sigurno bilo njihovo zaje-
dničko vreme i gospodin Rouz je te sastanke sigurno pažljivo
pripremio, kao što je izgleda upravljao i svime ostalim.
Krajem tog leta zabranjena su svetla na obali; noću više nije
bilo panorame za gledanje, nije bilo magičnih svetala koja se
mogu zvati drugim imenima, ali su berači i dalje išli na krov,
bez obzira na zamračenje. Sedeli bi u mraku, gledali bi u mrak
a gospodin Rouz bi rekao: „Eno tamo je bilo – bilo je mnogo
više od ovog krova i svetlije od svih zvezda kad biste ih sve
spojili. Večito se vrtelo“, govorio je gospodin Rouz, visoka,
teška žena naslonila bi se na njega a tamne glave iznad ivice
krova bi klimale. „Sad tamo ima stvari pod morem – stvari
sa bombama, podvodnim topovima. One znaju kad ima sve-
tla, a svetlo privlači bombe – kao metal one magnete. To je
automatski.“
„Nema ljudi, da povuku obarač?“, upitao je neko.
„Nema obarača“, rekao je gospodin Rouz. „Sve je automatski.
Al’ ima ljudi. Oni su tu samo da paze na mašine, da sve radi
kako treba.“
„Tamo ima ljudi, ispod mora?“, upitao je neko.
 Tuđa pravila 449

„Nego šta“, rekao je gospodin Rouz. „Mnogo ljudi. Mnogo

su pametni. Imaju tu spravu da te vide.“
„Na kopnu?“
„Naravno“, rekao je gospodin Rouz. „Svugde mogu da te
vide.“
Zbog nekakvog zajedničkog uzdaha, ljudi na krovu podseća-
li su na hor koji se odmara između tačaka. Homer je u Volijevoj
sobi razmišljao kako ljudi istovremeno stvaraju i uništavaju svet.
Nema tu ničeg čudesnog, rekao bi mu doktor Larč. U Sent
Klaudsu, sem nevolja sa bonovima za šećer i drugim nesta-
šicama, rat je malo šta promenio. (Kao i u slučaju onoga što
su ljudi nekad zvali Velikom ekonomskom krizom, mislio je
Vilbur Larč.)
Mi smo sirotište; mi pružamo te usluge; mi ostajemo isti –
ako nam dozvole da ostanemo isti, pomislio je. Kada bi se našao
na rubu očaja, kada bi etar postao prejak, kada mu je starost
izgledala kao poslednja prepreka a opasnost koja preti njegovom
ilegalnom poduhvatu očigledna kao siluete borova naspram
jesenjeg noćnog neba, Vilbur Larč bi se spasao pomoću jedne
misli: Ja volim Homera Velsa i spasao sam ga od rata.
Homer Vels se nije osećao spaseno. Da li se neko zaljubljen
a nezadovoljan kako mu se uzvraća na ljubav ikada osećao
spaseno? Baš suprotno, Homer Vels je osećao kao da je obeležen
za posebno proganjanje. Koji je to mladić – pa bio on i siroče
– dovoljno strpljiv da čeka i vidi šta će biti sa ljubavlju? A ako
je Vilbur Larč spasao Homera Velsa od rata, čak ni doktor Larč
nije mogao ništa da uradi sa Meloni.
Tokom berbe te godine Volija su ponovo premestili – na
aerodrom Perin u Šermanu u Teksasu (osnovna obuka, četa
D) – ali se Meloni preselila pet puta. Imala je dovoljno novca;
nije morala da radi. Našla je posao u nizu voćnjaka i odlazila bi
čim bi saznala da niko od tamošnjih radnika nikada nije čuo za
Okeanski vidik. Radila je u voćnjaku u Harpsvelu, pa u jednom
450 Džon Irving

u Arousiku; radila je na severu čak u Rokportu i u unutrašnjosti

čak do Epltona i Lizbona. Svratila je u Viskaset zato što joj je
neko rekao da tamo postoji Okeanski vidik; stvarno je postojao,
ali se tako zvao pansion. Prodavac sladoleda joj je rekao da je
video Okeanski vidik u Frendšipu; ispostavilo se da je to ime
jedrenjaka. Meloni se potukla sa glavnim konobarom u resto-
ranu sa morskim plodovima u Južnom Tomastonu zato što je
ispitivala sve goste o Okeanskom vidiku; u tuči je pobedila, ali
joj je policija naplatila kaznu zbog kršenja javnog reda; malo
joj je ponestalo novca kada je početkom novembra prošla kroz
Butbej Harbor. More je bilo sivo kao škriljac, išarano krestama
talasa, lepi letnji brodići bili su u suvom doku, u vetru se jasno
osećalo da se bliži zima; Melonine pore, kao i pore zemlje,
stezale su se čvrsto kao njeno razočarano srce.
Nije prepoznala žućkastog, namrgođenog pubertetliju koji
je služio sladoled u Rinfretovoj prodavnici, ali je mladi Roj
Rinfret – nekadašnji (i duboko razočarani) Karli Dej – smesta
prepoznao Meloni.
„Ja sam nekad bio Karli Dej. Je l’ se sećaš?“, Karli je uzbuđeno
upitao Meloni. Dao joj je gomilu besplatnih bombona i žvaka
i zahtevao da je časti sladoledom. „Dve kugle, ja častim“, rekao
je Karli; njegovi usvojitelji na to ne bi gledali blagonaklono.
„Čoveče, ti baš nisi ispao nešto“, rekla mu je Meloni. Ta
opaska nije trebalo da bude uvredljiva; odnosila se na njego-
vu put, koja je bila nezdravo bela, kao i na njegov stas – nije
mnogo porastao. Nije htela da kaže ništa više, ali je ta opaska
pokrenula svu zlovolju koja je u Karliju Deju čekala da izbije
na površinu.
„Ma nije moguće, da nisam ispao bogzna šta“, rekao je besno.
„Kad su me otkačili. Homer Vels je oteo ljude kojima sam ja
bio namenjen.“
Melonini zubi su bili previše slabi za žvakaću gumu, ali ju
je svejedno stavila u džep; biće lep poklon za Lornu. Melonin
 Tuđa pravila 451

karijes je urlao kada bi sisala bombone, ali je ipak povremeno

volela to da radi, bez obzira na bol – ili možda zbog njega – a
nikada ranije nije pila gazirani sok sa sladoledom.
Da bi pokazao koliko mu se gadi to okruženje, Karli Dej je
ištrcao tečnu kuglu sirupa od jagode na pod – prvo je, naravno,
proverio da ga ne vidi niko sem Meloni. To je uradio kao da
isprobava slavinu pre nego što je sipao sirup na Meloninu sodu.
„To privlači mrave“, objasnio je; Meloni je sumnjala da u novem-
bru ima još mnogo mrava. „To mi večito ponavljaju“, rekao je
Karli. „’Ne prosipaj ništa, to privlači mrave.’“ Još nekoliko puta
je štrcnuo na pod. „Baš bih voleo najezdu mrava.“
„I dalje si besan na Homera Velsa?“, upitala ga je Meloni
lukavo.
Objasnila je da Karli prosto treba da pita – svakog gosta – za
Okeanski vidik. Karli nikad nije razmišljao šta bi konkretno
rekao ili uradio Homeru Velsu da ga ponovo sretne; bio je
ogorčen, ali nije bio osvetoljubiv momak i iznenada se jasno
prisetio Meloninog nasilja. Postao je sumnjičav.
„Zašto ti hoćeš da nađeš Homera?“, upitao je Karli.
„Zašto?“, upitala je Meloni umilno; nije bilo jasno je li o tome
razmišljala. „Pa, zašto ti želiš da ga nađeš, Karli?“, upitala je.
„Pa“, počeo je Karli polako. „Pa, voleo bih valjda samo da
ga vidim i da mu kažem da me je stvarno izjebao kad je otišao
i ostavio me tamo – kada sam mislio da bi trebalo da idem ja,
a ne on.“ Kada je Karli o tome razmislio, shvatio je da bi samo
voleo da vidi Homera Velsa – možda da mu bude drugar, možda
da nešto zajedno rade. On se Homeru oduvek divio. Ako se
zbog njega osećao pomalo napušteno, nije osećao ništa drugo.
Počeo je da plače. Meloni je uzela papirnu salvetu pa je uzela
sok sa sladoledom i prišla da obriše Karliju oči.
„Hej, znam šta hoćeš da kažeš“, rekla je prijatno. „Znam
kako se osećaš. I mene je napustio, znaš. Stvarno, dečko mi baš
nedostaje. Samo hoću da ga vidim.“
452 Džon Irving

Karlijevo plakanje privuklo je pažnju njegovog usvojitelja,

gospodina Rinfreta, vlasnika apoteke, koji je stajao na kraju
prodavnice gde se nalaze ozbiljni lekovi.
„Ja sam iz Sent Klaudsa“, objasnila je Meloni gospodinu
Rinfretu. „Mi smo tamo svi toliko bliski – kada god naletimo
jedno na drugo, treba nam malo vremena da se naviknemo.“
Zagrlila je Karlija majčinski, mada pomalo grubo, i gospodin
Rinfret ih je ostavio na miru.
„Probaj da zapamtiš, Karli“, prošaputala je Meloni, ljuljajući
ga u naručju, kao da mu priča priču za laku noć. „Okeanski
vidik – samo se raspituj za Okeanski vidik.“ Kada ga je smirila,
dala mu je Lorninu adresu u Batu.
Dok se vraćala u Bat, Meloni se nadala da će je brodogradi-
lište ponovo primiti i da će se zbog takozvane ratne proizvodnje
stvari na pokretnoj traci menjati – da će možda naći zadatak koji
se razlikuje od ubacivanja onih kugličnih ležajeva u zupčanik
nalik na šunku. Dok je to mislila, izvadila je rukavicu koju je
dobila na poklon od Lorne iz džepa kaputa gospođe Grogan;
nije joj još zatrebala kao oružje, ali ju je njena blizina utešila
u mnogim noćima. A to nije bila potpuno protraćena godina,
razmišljala je Meloni zadovoljno, udarajući teškom rukavicom
po dlanu krupne šake. Sada te, Sunašce, traži nas četvoro.

Volija su zadržali u Teksasu, a ipak su ga još jednom prekoman-

dovali – u pilotsku školu u Luboku (kasarna 12, D3). Novembar
i veći deo decembra provešće tamo, ali je Ratno vazduhoplov-
stvo obećalo da će ga poslati kući za Božić.
„Uskoro ću biti u zagrljaju najmilijih!“, pisao je Kendi,
Homeru i Olivi – pa čak i Reju, koji je doprineo ratnim napori-
ma tako što je stupio u mornaričke mehaničare u bazi u Kiteriju;
Rej je pravio torpeda. Angažovao je neke lokalne srednjoškol-
ce da paze da mu posao sa jastozima ne propadne sasvim, a
 Tuđa pravila 453

vikendom je radio na vozilima u Okeanskom vidiku. Oduše-

vljeno je demonstrirao žiroskop na Olivinom kuhinjskom stolu
Olivi i Homeru Velsu.
„Pre nego što čovek može da ukapira torpedo“, voleo je Rej
da govori, „mora da shvati žiroskop.“ Homera je to zanimalo a
Oliva je učtivo slušala – ona je potpuno zavisila od Reja; bila je
ubeđena da bi jabuke prestale da rastu da on ne popravlja sve
mašine u Okeanskom vidiku.
Kendi je veći deo vremena bila ljuta – kao da ju je obuzima-
la depresija od svačijeg ratnog napora, mada se prijavila da i
sama pomogne, pa je mnogo sati provela radeći kao pomoćna
bolničarka u bolnici Kejp Kenet. Složila se da bi bilo „neodgo-
vorno“ ići na koledž i lako je ubedila Homera da i on treba da
pomaže – s obzirom na njegovu prošlost, biće korisniji bolničar
od mnogih drugih.
„Tako je“, rekao je Homer.
Međutim, ako se Homer protiv svoje volje vratio nekoj vrsti
bolničkog života, uskoro je otkrio da se u njemu oseća prijatno;
ipak, povremeno mu je bilo teško da zadrži svoje stručno mišlje-
nje o nekim pitanjima i da glumi početnika u ulozi za koju je,
uznemirujuće, bio stvoren. Čak su i bolničarke bile prezrive
prema pomoćnicima, a Homera je ljutilo što su doktori prezrivi
prema svima – a najviše prema pacijentima.
Kendi i Homeru je bilo zabranjeno da daju injekcije ili leko-
ve, ali su imali više posla sem nameštanja kreveta, pražnjenja
nokšira, masiranja leđa i kupanja i obavljanja onih sitnih,
prijateljskih dužnosti zbog kojih se u modernim bolnicama
večito čuje šum koraka. Dobijali su, na primer, dužnost u sali
za porođaje; Homer nije bio impresioniran akušerskom pro-
cedurom koju je video. Nije se mogla ni prineti radu doktora
Larča, a u nekim slučajevima ni njegovom radu. Ako je doktor
Larč često kritikovao Homera zato što nije dovoljno pažljiv sa
etrom, Homer nije mogao da zamisli kako bi stari reagovao
454 Džon Irving

na nepažnju sa etrom koja vlada u bolnici Kejp Kenet. U Sent

Klaudsu je Homer video mnogo pacijenata koji su dobili toliko
malo etra da su mogli da razgovaraju dok im se radi operacija;
u šok-sobama Kejp Keneta pacijenti su s mukom izlazili iz
omamljenosti etra i izgledali su kontuzovano – hrkali su otvo-
renih usta, ruke su im oduzete visile a mišići obraza bi toliko
omlitavili da su im se ponekad donji kapci otvarali.
Homera je posebno ljutilo što vidi kakve su doze davali deci
– kao da su doktori ili anesteziolozi toliko neinformisani da ne
mogu da zastanu i procene telesnu težinu pacijenta.
Jednog dana je sedeo s Kendi pored kreveta petogodišnjeg
dečaka koji se oporavljao od vađenja krajnika. To je bio posao
bolničkih pomoćnika: sedeli bi pored pacijenata koji izlaze iz
etra, posebno pored dece, posebno posle vađenja krajnika –
pošto bi se probudila, često su bila uplašena i osećala su bol
i mučninu. Homer je tvrdio da im ni izbliza ne bi bilo toliko
muka da su im dali malo manje etra.
Jedna bolničarka je bila u šok-sobi sa njima; bila je to jedna
bolničarka koja im se sviđala – mlada, neugledna devojka, otpri-
like njihova vršnjakinja. Zvala se Karolina, i bila je fina prema
pacijentima a čvrsta prema doktorima.
„Ti, Homere, mnogo znaš o etru“, rekla je sestra Karolina.
„Meni se čini da se u pojedinim slučajevima previše upo-
trebljava“, promumlao je Homer.
„Bolnice nisu savršene, od njih se samo očekuje da to budu“,
rekla je sestra Karolina. „A ni doktori nisu savršeni; oni samo
misle da jesu.“
„Tako je“, rekao je Homer Vels.
Malog dečaka je grlo veoma bolelo kada se napokon probu-
dio i dugo je grcao pre nego što je uspeo da proguta malo slado-
leda a da ga ne povrati. Jedna od dužnosti bolničkih pomoćnika
bila je da paze da se deca, u takvom stanju, ne zadave sopstve-
nom bljuvotinom. Homer je objasnio Kendi da je veoma važno
 Tuđa pravila 455

da dete, delimično omamljeno etrom, ne usisa u pluća nikakve

fluide, kao što je na primer bljuvotina.
„Fluide“, rekla je sestra Karolina. „Je li tvoj otac bio doktor,
Homere?“
„Ne baš“, rekao je Homer Vels.
Sestra Karolina je upoznala Homera sa mladim doktorom
Harlouom, koji se bavio intenzivnim gajenjem šiški; zbog cveta
na temenu čelo mu je izgledalo skučeno; zbog malog slapa kose
boje slame oči doktora Harloua večito su izgledale uzrujano,
kao da proviruje ispod oboda šešira.
„O da, Vels – naš stručnjak za etar“, rekao je doktor Harlou
zajedljivo.
„Ja sam odrastao u sirotištu“, rekao je Homer Vels. „Često
sam pomagao u tamošnjoj bolnici.“
„Ali sigurno nikada nisi nekom davao etar?“, rekao je doktor
Harlou.
„Nikako“, slagao je Homer Vels. Kao što je doktor Larč otkrio
sa nadzornim odborom, posebno je prijatno lagati neprijatnim
ljudima.
„Nemoj da se razmećeš“, rekla je Kendi Homeru dok su se
zajedno vozili nazad u Harts Hejven. „To ti ne priliči, a i doktor
Larč bi mogao da ima problema.“
„Kad sam se ja to razmetao?“, upitao je Homer.
„U stvari, još nisi“, rekla je Kendi. „Ali i nemoj, važi?“
Homer se nadurio.
„I nemoj da se duriš“, rekla mu je Kendi. „Ni to ti ne priliči.“
„Samo čekam pa da vidim“, rekao je Homer Vels. „Znaš kako
je to.“ Ona je izašla kod skladišta jastoga; on bi obično ušao s
njom i proćaskao sa Rejom. Homer je, međutim, Kendinu raz-
dražljivost pogrešno protumačio kao hladnoću prema njemu,
a ne kao potpunu zbunjenost.
Ona je zalupila vratima i obišla kamionet do njegove strane
pre nego što je stigao da krene. Pokazala mu je da spusti prozor.
456 Džon Irving

Onda se nagnula unutra i poljubila ga u usta, počupala ga za

kosu, snažno – obema rukama, tako da mu je nagnula glavu
unazad – i onda ga je ugrizla, prilično jako, za grlo. Udarila je
glavom u vrh prozora kada se odvojila od njega; oči su joj bile
suzne, ali joj suze nisu kliznule niz lice.
„Misliš da se ja lepo provodim?“, upitala ga je. „Misliš da te
samo vučem za nos? Misliš da znam da li želim tebe ili Volija?“
Odvezao se nazad u bolnicu Kejp Kenet; morao je da se
bavi nečim važnijim od suzbijanja miševa. Opet je bila prokleta
sezona suzbijanja miševa – kako je mrzeo da rukuje otrovom.
Stigao je istovremeno kad i neki mornar isečen nožem u tuči;
to se desilo tamo gde je Rej radio, u mornaričkoj bazi Kiteri – a
mornara su drugovi vozili sa improvizovanim povezom, pa im
je ponestalo bonova za benzin i izgubili su se na putu za neko-
liko mnogo bližih bolnica od te u Kejp Kenetu. Posekotina, u
mesnatom delu između mornarevog palca i kažiprsta, pružala
se gotovo do korena šake. Homer je pomogao sestri Karolini
da opere ranu običnim belim sapunom i sterilnom vodom.
Homer nije mogao da se obuzda – bio je navikao da sa sestrom
Andželom i sestrom Ednom razgovara stručnim glasom.
„Izmeri mu krvni pritisak, na drugoj ruci“, rekao je sestri
Karolini, „i stavi manžetu preko zavoja – da zaštitiš kožu“, dodao
je, zato što ga je sestra Karolina znatiželjno posmatrala. „Man-
žeta mora da stoji najmanje pola sata“, rekao je Homer Vels.
„Mislim da ću ja davati uputstva sestri Karolini, ako nemaš
ništa protiv“, rekao je doktor Harlou Homeru; i doktor i bolni-
čarka su zurili u Homera Velsa kao da su videli običnu životinju
koja je nekako dobila božanske moći – kao da su delimično
očekivali da Homer pređe rukom preko mornara koji je obilato
krvario i zaustavi krvarenje jednako brzo kao što ga je zaustavio
povez.
„To si veoma dobro uradio, Velse“, rekao je doktor Harlou.
Homer je posmatrao davanje injekcije poluprocentnog prokaina
 Tuđa pravila 457

u ranu i potonje ispitivanje doktora Harloua. Nož je ušao na

strani dlana, primetio je Homer Vels. Prisetio se Grejove ana-
tomije i prisetio se filma koji je gledao sa Debrom Petigru:
konjički oficir sa strelom u šaci, sa strelom koja je srećom pro-
mašila ogranak srednjeg nerva koji ide u mišiće palca. Gledao
je mornara kako pomera palac.
Doktor Harlou je posmatrao. „Tu postoji prilično važan
ogranak medijanusa“, polako je rekao doktor Harlou povređe-
nom mornaru. „Imaš sreće što nije presečen.“
„Nož ga je promašio“, rekao je Homer Vels.
„Da, promašio ga je“, rekao je doktor Harlou i digao pogled
sa rane. „Kako ti to znaš?“, upitao je Homera Velsa, koji je pružio
palac svoje desne ruke i mrdnuo njime.
„Koliko vidim, nisi stručnjak samo za etar“, rekao je doktor
Harlou, i dalje prezrivo. „Znaš sve i o mišićima!“
„Samo o tom“, rekao je Homer Vels. „Nekada sam čitao
Grejovu anatomiju – iz zabave“, dodao je.
„Iz zabave?“, rekao je doktor Harlou. „Pa, onda pretpo-
stavljam da znaš sve i o krvnim sudovima. Što mi ne bi rekao
odakle dolazi ova krv?“
Homer Vels je osetio kako mu je sestra Karolina okrznula
ruku kukom; to je sigurno bio prijateljski dodir – ni sestra Karo-
lina nije volela doktora Harloua. Uprkos Kendinom očiglednom
neodobravanju, Homer nije mogao da se obuzda. „Krvni sud
je ogranak palčane arterije“, rekao je.
„Vrlo dobro“, rekao je doktor Harlou razočarano. „A šta bi
ti predložio da ja uradim u vezi s tim?“
„Podvežite ga“, rekao je Homer Vels. „Hromiranim ketgu-
tom tri nula.“
„Tačno tako“, rekao je doktor Harlou. „To nisi pročitao u
Greju.“ Pokazao je Homeru Velsu da je nož takođe presekao
tetive flexor digitorum profundus i flexor digitorum sublimis. „A
kuda one vode?“, upitao je Homera Velsa.
458 Džon Irving

„Do kažiprsta“, rekao je Homer.

„Je li nužno popraviti obe tetive?“, upitao je doktor Harlou.
„Ne znam“, rekao je Homer Vels. „Ne znam mnogo o teti-
vama“, dodao je.
„Kakvo iznenađenje!“, rekao je doktor Harlou. „Neophodno
je popraviti samo profundus“, objasnio je. „Koristiću svileni dva
nula. Trebaće mi nešto finije da spojim krajeve tetive.“
„Svileni četiri nula“, preporučio je Homer Vels.
„Vrlo dobro“, rekao je doktor Harlou. „A čime ćemo da
zatvorimo palmarnu fasciju?“
„Hromirani tri nula“, odgovorio je Homer Vels.
„Dečko se razume u kopče!“, rekao je doktor Harlou sestri
Karolini, koja je usredsređeno zurila u Homera Velsa.
„Kožu zatvorite svilenim tri nula“, rekao je Homer. „Onda
bih preporučio kompresivni zavoj na dlanu – bilo bi dobro da
prste malo savijete oko zavoja.“
„To se zove ’funkcionalni položaj’“, rekao je doktor Harlou.
„Ne znam kako se zove“, rekao je Homer.
„Jesi li bar nekada studirao medicinu, Velse?“, upitao ga je
doktor Harlou.
„Ne baš“, odgovorio je Homer Vels.
„Nameravaš da studiraš?“, upitao je doktor Harlou.
„To je malo verovatno“, rekao je Homer. Tada je pokušao da
izađe iz operacione sale, ali ga je doktor Harlou pozvao.
„Zašto nisi u vojsci?“, doviknuo je.
„Imam srčanu manu“, rekao je Homer.
„Pretpostavljam da ne znaš kako se zove“, rekao je doktor
Harlou.
„Tako je“, rekao je Homer Vels.
Mogao je da na licu mesta sazna sve o svojoj stenozi zaliska
plućne arterije, da je samo pitao; mogao je da uradi rendgenski
snimak i da dobije stručnu analizu – mogao je da sazna istinu.
Ali ko traži istinu iz neprijatnih izvora?
 Tuđa pravila 459

Otišao je i čitao priče pacijentima za vađenje krajnika. Priče

su sve bile glupe – Homeru Velsu se nisu dopadale dečje knjige.
Ali pacijenti za vađenje krajnika neće se tu zadržati dovoljno
dugo da čuju Davida Koperfilda ili Velika očekivanja.
Sestra Karolina ga je pitala da li bi hteo da ode da okupa
i istrlja leđa jednom krupnom čoveku koji se oporavljao od
operacije prostate.
„Nikada nemoj da potceniš zadovoljstvo pišanja“, rekao je
krupni čovek Homeru Velsu.
„Neću, gospodine“, rekao je Homer pa je trljao to brdo mesa
sve dok krupni čovek nije sijao zdravo i rumeno.
Oliva nije bila kod kuće kada se Homer vratio u Okeanski
vidik; to je bilo njeno doba za traženje aviona. U Hejvenskom
klubu su imali toranj za posmatranje jahti, ali Homer je mislio
da nisu ugledali još nijedan avion. Svi muškarci koji su se time
bavili – uglavnom bivši Seniorovi drugari u piću – imali su
siluete neprijateljskih aviona zalepljene za vrata ormarića; žene
su nosile siluete kući i lepile ih na mesta kao što su vrata friži-
dera. Oliva je svakog dana dva sata pazila na dolazak aviona.
Homer je proučavao siluete koje je Oliva zalepila na frižider.
I ja bih mogao sve da ih naučim, razmišljao je. A mogao
bih da naučim i sve o gajenju jabuka. Ipak, znao je da sada već
gotovo savršeno poznaje akušersku proceduru i onu drugu,
mnogo lakšu – onu koja je bila zabranjena.
Pomislio je na pravila. U tuči u kojoj je učestvovao mornar sa
rasečenom rukom nisu važila nikakva pravila. U tuči sa gospo-
dinom Rouzom važila bi njegova pravila, kakva god da su. Borba
nožem protiv gospodina Rouza bila bi kao da te neka ptičica
nasmrt iskljuca, pomislio je Homer Vels. Gospodin Rouz je bio
umetnik – on bi odsekao samo vrh nosa, samo dugme ili bra-
davicu. Istinska pravila barake bila su pravila gospodina Rouza.
A šta je sa pravilima u Sent Klaudsu? Kakva su bila Larčova
pravila? Koja je pravila doktor Larč poštovao, koja je kršio ili
460 Džon Irving

menjao – i sa kolikim samopouzdanjem? Kendi je očigledno

poštovala neka pravila, ali čija? I je li Voli znao šta su pravila?
I Meloni – je li Meloni poštovala bilo čija pravila?, pitao se
Homer Vels.

„Slušaj“, rekla je Lorna. „Sad je rat, ne znam jesi primetila?“

„Pa šta?“, rekla je Meloni.
„Zato što je on verovatno otišao u rat, eto šta!“, rekla je
Lorna. „Ili se javio dobrovoljno ili će ga mobilisati.“
Meloni je odmahnula glavom. „Ne mogu ja njega da zami-
slim u ratu. Prosto mu tamo nije mesto.“
„Pobogu“, rekla je Lorna. „Misliš da je svakome ko je u ratu
tamo mesto?“
„Ako ode, vratiće se“, rekla je Meloni. Led na Kenebeku u
decembru nije bio bezbedan; to je bila muljevita reka na koju
utiču plima i oseka, a u sredini se pružao nezaleđen deo, siv i
ustalasan. Ali čak ni Meloni nije mogla da dobaci flašom piva
do sredine te reke u Batu. Njena flaša je odskočila od škripavog
leda, tupo je odjeknula i otkotrljala se ka nezaleđenoj vodi do
koje nije mogla da dopre. Uplašila je galeba koji je ustao i prešao
kratak put po ledu, kao starica koja je digla brojne podsuknje
da ih ne pokvasi u bari.
„Iz ovog rata se neće svi vratiti – samo to kažem“, odgovorila
je Lorna.

Voli je imao problema pri povratku iz Teksasa. Zbog nevreme-

na je bilo mnogo kašnjenja; aerodrom je bio zatvoren – kada su
ga Homer i Kendi dočekali u Bostonu, prvo im je rekao da ima
samo četrdeset osam sati. Ipak je i dalje bio srećan – „I dalje je
bio Voli“, reći će Kendi kasnije – a posebno mu je bilo drago
što je dobio oficirski čin.
 Tuđa pravila 461

„Potporučnik Vortington!“, objavio je Voli Olivi. Svi su pla-

kali, pa čak i Rej.
Pošto je bila nestašica benzina, nisu mogli da se kao i obično
samo vozikaju okolo. Homer se pitao da li bi Voli želeo da ostane
nasamo sa Kendi i kako će to da izvedu. On sigurno želi da to
izvede, mislio je Homer. A da li želi i ona?, pitao se.
Za Badnje veče su svi bili zajedno. A na Božić nisu imali
kuda da idu; Oliva je bila kod kuće, a Rej nije pravio torpeda
niti je vadio zamke za jastoge. Dan posle Božića Kendi i Homer
će morati da odvezu Volija nazad u Boston.
O, Kendi i Voli su se često grlili i ljubili – to su svi videli.
Na Badnje veče, u Volijevoj sobi, Homer je shvatio da mu je
bilo toliko drago što vidi Volija da je zaboravio da primeti da
je to već drugi Božić koji provodi van Sent Klaudsa. Takođe je
shvatio da je zaboravio da bilo šta pošalje doktoru Larču – nije
mu poslao čak ni čestitku.
„Moram da imam još časova letenja“, govorio je Voli, „ali
mislim da meni sledi Indija.“
„Indija“, rekao je Homer Vels.
„Let preko Burme“, rekao je Voli. „Da bi iz Indije stigao u
Kinu, moraš preko Burme. A u Burmi su Japanci.“
Homer Vels je proučavao mape u srednjoj školi u Kejp
Kenetu. Znao je da je Burma puna planina, da je Burma puna
džungli. Ako bi ti oborili avion, postoji priličan izbor podloga
na koje možeš da sletiš.
„Kako stoje stvari sa Kendi?“, pitao je Homer.
„Super!“, rekao je Voli. „Pa, videću sutra“, dodao je.
Rej je rano otišao da pravi torpeda i Homer je primetio da
je Voli krenuo iz Okeanskog vidika otprilike u isto vreme kada
Rej kreće za Kiteri. Homer je rano jutro proveo neuspešno tešeći
Olivu. „Četrdeset osam sati nije nikakvo odsustvo“, govorila je.
„Nije ga bilo godinu dana – pa zar je ovo prava poseta? Zar je
to za vojsku prava poseta?“
462 Džon Irving

„Hoćeš ja da vozim?“, upitao je Homer; on je sedeo pored

prozora, a Kendi između njih.
„Što?“, upitao je Voli.
„Možda želite da se držite za ruke“, rekao je Homer; Kendi
ga je pogledala.
„Već smo se držali za ruke“, rekao je Voli i nasmejao se. „Ali
svejedno, hvala ti!“
Kendi to nije bilo zabavno, pomislio je Homer.
„Znači, već ste ono uradili, hoćeš da kažeš?“, upitao ih je
Homer oboje.
Kendi je zurila pravo ispred sebe a Voli se sada nije nasme-
jao.
„Šta to, stari moj?“, upitao je.
„Rekao sam: ’Znači, već ste ono uradili?’ – imali ste seks,
na to mislim“, rekao je Homer Vels.
„Pobogu, Homere“, rekao je Voli. „Baš si delikatan.“
„Da, obavili smo to, imali smo seks“, rekla je Kendi, i dalje
zureći ispred sebe.
„Nadam ste da ste pazili“, rekao im je Homer. „Nadam ste
da ste koristili neku zaštitu.“
„Pobogu, Homere!“, rekao je Voli.
„Da, pazili smo“, rekla je Kendi. Sada je neodređenog izraza
lica zurila u njega.
„Pa, drago mi je što ste pazili“, rekao je Homer, obraćajući
se direktno Kendi. „I treba da paziš – pošto si imala seks s
nekim ko će da leti iznad Burme.“
„Iznad Burme?“ Kendi se okrenula Voliju. „Nisi mi rekao
kuda ideš“, rekla je. „Stvarno ideš u Burmu?“
„Ne znam kuda idem“, rekao je Voli razdražljivo. „Pobogu,
Homere, šta ti je odjednom?“
„Ja vas oboje volim“, rekao je Homer Vels. „Ako vas volim,
imam prava da pitam sve što želim – imam prava da znam sve
što me zanima.“
 Tuđa pravila 463

To je, kao što kažu u Mejnu, zakucalo dalji razgovor. Ćutke

su se vozili gotovo do Bostona, osim što je Voli rekao – u poku-
šaju da bude duhovit: „Nisam to znao u vezi s tobom, Homere.
Postao si pravi filozof.“
Bilo je to kratko opraštanje. „I ja volim vas oboje – znate“,
rekao je Voli na kraju.
„Znam“, rekao je Homer.
Na putu kući Kendi je rekla Homeru Velsu: „Ne bih rekla
filozof. Pre bih rekla ekscentrik. Po mom mišljenju, postaješ pravi
ekscentrik. A nemaš prava da znaš sve o meni, voleo me ili ne.“
„Sve što treba da znaš jeste da li zaista voliš njega“, rekao je
Homer. „Da li voliš Volija?“
„Ja sam odrasla voleći Volija“, rekla je Kendi. „Oduvek sam
volela Volija i uvek ću ga voleti.“
„Dobro“, rekao je Homer. „To je onda kraj priče.“
„Ali ja Volija više i ne poznajem“, rekla je Kendi. „Tebe bolje
poznajem a volim i tebe.“
Homer Vels je uzdahnuo. Znači, moraćemo još da čekamo
pa da vidimo, pomislio je. Osećanja su mu bila povređena: Voli
ga nijednom nije pitao kako mu je srce. A šta bi on uopšte na
to odgovorio?
Vilbur Larč, koji je znao da je sa srcem Homera Velsa sve
u redu, pitao se gde je Homerovo srce. Bojao se da nije u Sent
Klaudsu.
A Voli je otišao u Viktorvil u Kaliforniji – u naprednu pilot-
sku školu. RATNO VAZDUHOPLOVSTVO SAD – tako je pisa-
lo u zaglavlju njegovih pisama. Voli je nekoliko meseci proveo
u Viktorvilu – sve mesece za orezivanje, kako će ih Homer Vels
pamtiti. Nedugo pošto su jabuke procvale, dok su pčele Ajre
Titkomba širile svoju čudesnu životnu energiju kroz voćnjake
Okeanskog vidika, Volija su poslali u Indiju.
Japanci su držali Mandalaj. Voli je prve bombe bacio na
železnički most u Mitingu. Šine i nasip južnog prilaza su bili
464 Džon Irving

ozbiljno razvaljeni, a južni luk mosta uništen. Svi avioni i posade

bezbedno su se vratili. Voli je takođe bombe bacio na indu-
strijsku zonu Mjingjana, ali su gusti oblaci sprečili adekvatno
osmatranje dejstva. Tog leta, dok je Homer Vels ponovo krečio
baraku u belo, Voli je bombardovao luku u Akjabu i most Šveli u
severnoj Burmi; kasnije je pogodio ranžirnu stanicu u Promeu.
Učestvovao je u bacanju desetina bombi na železničku stanicu
u Švebu i u izazivanju požara u kome su izgoreli magacini u
Kavlinu i Tanjuzajatu. Najspektakularniji pogoci koje je pamtio
bili su u naftnim poljima u Jenangjatu – pogled na te bušotine
kako gore pratiće Volija tokom leta nazad, preko džungli, preko
planina. Svi avioni i posade vratili su se bezbedno.
Unapredili su ga u kapetana i dali mu ono što se zvalo „laka
dužnost“.
„Uvek se čuvaj lakih dužnosti“, rekao je jednom doktor Larč
Homeru Velsu.
Voli je pobedio na takmičenju za dodelu najboljeg imena
avionu u Fort Midu; sada je napokon mogao da ga upotrebi; dali
su mu da krsti sopstveni avion. Nazvao ga je Udarac sudbine.
Pesnica naslikana ispod natpisa izgledala je veoma autorita-
tivno. Kasnije će Kendi i Homer Vels biti zbunjeni što je Voli
povezivao sudbinu sa udarcima.
Leteo je između Indije i Kine, preko Himalaja – preko Burme.
Transportovao je u Kinu benzin, bombe, artiljeriju, municiju,
odeću, avionske motore, rezervne delove i hranu; vozio je vojno
osoblje nazad u Indiju. Bio je to let od sedam sati u oba pravca
– oko osamsto kilometara. Šest sati je nosio masku za kiseonik –
morao je da leti toliko visoko. Iznad planina su leteli visoko zato
što su to bile planine; iznad džungle su leteli visoko zbog Japa-
naca. Iznad Himalaja su najopasnije vazdušne struje na svetu.
Kada je otišao iz Asama, temperatura je iznosila 43 stepe-
na. Bilo je kao u Teksasu, mislio je Voli. Na sebi su imali samo
šorceve i čarape.
 Tuđa pravila 465

Pretovareni transporteri morali su da se popnu na pet hiljada

metara za trideset pet minuta; tada bi stigli do prvog planinskog
prevoja.
Na visini od tri hiljade metara Voli je oblačio pantalone. Na
četiri i po hiljade metara oblačio je odelo sa vunenom postavom.
Tamo gore je bilo minus dvadeset osam. U doba monsuna leteli
su uglavnom samo na instrumente.
Tu vazdušnu liniju su zvali „žila kucavica“; zvali su je let
„preko grbe“.
Ovo su bili naslovi za Četvrti jul:

NAŠI UNIŠTILI ŽELEZNIČKI MOST U BURMI

KINEZI RAZBILI JAPANCE U PROVINCIJI HUPEH

Evo šta je Voli pisao Kendi, i Homeru. Voli se ulenjio; oboma

je poslao isti limerik:

Bio jedan mladić iz Karoline

što je napravio pičku od gline,
ali od vreline njegove kare
od gline se ispekla cigla
i od tada mu se kara retko digla.

Tog leta 194_, zbog javnog interesa da se svetla sa obale

svedu na minimum, došlo je do privremenog zatvaranja auto-
-bioskopa u Kejp Kenetu, što Homer Vels nije doživeo kao
tragičan gubitak. Pošto nije imao izbora nego da filmove gleda
u društvu i Kendi i Debre Petigru, bio je zahvalan što ga je ratno
stanje poštedelo te neprijatnosti.
Gospodin Rouz je obavestio Olivu da neće moći da obez-
bedi odgovarajuću ekipu radnika za berbu. „S obzirom na sve
ljude koji su otišli“, pisao je. „I na putovanje. Hoću da kažem,
na bonove za benzin.“
466 Džon Irving

„Onda smo uzalud doterali baraku“, rekao je Homer Olivi.

„Ništa nije uzaludno poboljšati, Homere“, rekla je ona. Jenki-
jevsko pravdanje marljivog rada u letnjim mesecima očajničko
je i kvari ga retko uživanje u tom kratkom godišnjem dobu.
Homer Vels – bolnički pomoćnik i radnik u voćnjaku –
kosio je travu između drvoreda kada je čuo vesti. Jednog vrelog
junskog dana vozio je Internešenelovu žetelicu i pažljivo gledao
ispred sebe; nije želeo da zakači panj ili palu granu; zbog toga
nije primetio zeleni kombi koji je pokušavao da mu preseče put.
Zamalo da je naleteo na njega. Pošto je traktor radio a sečiva se
okretala, nije čuo šta je Kendi vikala kada je iskočila iz kami-
oneta i potrčala ka njemu. Vozila je Oliva, skamenjenog lica.
„Oboren!“, vrištala je Kendi, kada je Homer napokon ugasio
motor. „Oboren je – iznad Burme!“
„Iznad Burme“, rekao je Homer Vels. Sišao je sa traktora i
zagrlio uplakanu devojku. Traktor je bio ugašen, ali je motor i
dalje kuckao, pa se stresao i onda zadamarao; od njegove vreline
treperio je vazduh. Možda, pomislio je Homer Vels, vazduh
iznad Burme večito treperi.
 9

Iznad Burme

Dve nedelje pošto je Volijev avion oboren, kapetan Vortington

i članovi posade Udarca sudbine i dalje su se vodili kao nestali.
Avion koji je leteo istom rutom primetio je da je dva-tri
kvadratna kilometra burmanske džungle, otprilike na pola puta
između Indije i Kine, progutala vatra – verovatno izazvana
eksplozijom aviona; tovar se sastojao od motora za džip, rezerv-
nih delova i benzina. Od posade nije bilo ni traga; u toj oblasti
je džungla bila gusta i, verovalo se, nenastanjena.
Predstavnik Ratnog vazduhoplovstva lično je došao da pose-
ti Olivu i rekao joj je da ima i nekih razloga za optimizam. To
što avion očigledno nije eksplodirao u vazduhu značilo je da
je posada imala vremena da iskoči. Šta se posle desilo, to niko
ne može da zna.
To bi bilo bolje ime za avion, pomislio je Homer Vels: „Niko
ne može da zna“. Ali Homer je podržavao Olivin i Kendin stav
da Voli nije mrtav, da je „samo nestao“. Nasamo su se Homer i
Rej Kendal slagali da za Volija nema mnogo nade.
„Samo zamisli da nije pao zajedno s avionom“, rekao je Rej
Homeru, dok su vadili zamke za jastoge. „Znači, našao se usred
468 Džon Irving

džungle, i šta će tamo da radi? Ne sme dozvoliti da ga Japanci

nađu, a njih sigurno ima u blizini – oni su oborili avion, zar ne?“
„Možda ima urođenika“, rekao je Homer Vels. „Prijateljski
nastrojenih burmanskih plemena“, nagađao je.
„Ili možda nema baš nikoga“, rekao je Rej Kendal. „Poneki
tigar i mnogo zmija“, dodao je. „E, da ga jebeš. Trebalo je da
ode u podmornicu.“
„Ako je tvoj drug nadživeo ostale“, pisao je Vilbur Larč
Homeru Velsu, „mora da brine o svim boleštinama Azije – a
njih je mnogo.“
Bilo je užasno zamišljati Volija kako se muči, a Homeru čak
ni želja za Kendi nije pružala nikakvu utehu pri pomisli da je
Voli već mrtav; u tom slučaju, znao je Homer, Kendi će večito
zamišljati da je Volija više volela. Ideali siročića često prestižu
njihovu stvarnost; ako je Homer želeo Kendi, želeo je da sve
bude idealno. Da bi Kendi izabrala Homera, Voli je morao biti
živ; a pošto je Homer voleo Volija, takođe je želeo i Volijev bla-
goslov. Zar ne bi nešto drugo bilo kompromitujuće za sve njih?
Vilbur Larč je bio polaskan što je Homer zatražio njegov
savet – i to po pitanju romantične ljubavi, verovali ili ne! („Kako
da se ponašam prema Kendi?“, pitao ga je Homer.) Starac je bio
navikao da bude autoritet pa mu je bilo prirodno da odgovori
autoritativno – „Čak i u vezi sa temom o kojoj ne zna ništa!“,
rekla je sestra Andžela sestri Edni prekorno. Larč se toliko
ponosio onim što je napisao Homeru da je pismo pokazao
svojim starim bolničarkama pre nego što ga je poslao.
„Jesi li zaboravio kakav je život u Sent Klaudsu?“, upitao je
doktor Larč Homera. „Jesi li se toliko udaljio od nas da ti je život
kompromisa postao neprihvatljiv? I to baš ti – jedno siroče. Jesi
li zaboravio kako da budeš koristan? Nemoj toliko ružno da
misliš o kompromisima; mi ne možemo uvek da biramo način
na koji ćemo biti korisni. Ti kažeš da je voliš – onda joj budi
koristan. To možda neće biti ono što si imao na umu, ali ako
 Tuđa pravila 469

je voliš, moraš joj dati ono što joj je potrebno – i to kada joj je
potrebno, a ne nužno kada ti misliš da je pravi čas. A šta ona
tebi može da dâ od sebe? Samo ono što joj je ostalo – a ako to
nije sve ono što si ti imao na umu, ko je za to kriv? Zar je nećeš
prihvatiti zato što nema sto posto sebe da dâ? Nešto njeno je
tamo u Burmi – hoćeš li da odbaciš ostalo? Hoćeš li da čekaš
da dobiješ sve ili ništa? I je li to po tebi korisno?“
„Nije baš romantično“, rekla je sestra Andžela sestri Edni.
„A kada je pa Vilbur bio romantičan?“, upitala je sestra Edna.
„Tvoj savet je užasno praktičan“, rekla je sestra Andžela dok-
toru Larču.
„Pa, iskreno se nadam da jeste!“, rekao je doktor Larč i zale-
pio kovertu.
Sada je Homer imao sadruga u nesanici. On i Kendi su
najviše voleli noćnu smenu u bolnici Kejp Kenet. Kada bi došlo
do zatišja u poslu, smeli su da dremaju na krevetima u dečjem
odeljenju izolacije. Homer je otkrio da ga zvuk uznemirene dece
smiruje – njihove nevolje i bolovi bili su poznati, njihovi jecaji,
krici i košmari nosili su ga daleko od sopstvenih strahova. A
Kendi je osećala da su navučene crne zavese u noćnoj bolnici
prikladne za ožalošćenost. Opšte propisano zamračenje – koje
su ona i Homer morali da poštuju dok su dolazili u bolnicu
ili odlazili posle mraka – takođe se dopadalo Kendi. Za to su
koristili Volijev kadilak – bilo je dozvoljeno putovati samo sa
parking-svetlima, a parking-svetla kadilaka bila su najjača. Pa
ipak, mračni obalski put jedva da je bio osvetljen; vozili su sporo
kao pogrebna povorka. Da ih je šef stanice u Sent Klaudsu (bivši
pomoćnik šefa stanice) video kako prolaze, ponovo bi pomislio
da voze bela pogrebna kola.
Zloća Hajd, čija je žena Florens bila trudna, rekao je Homeru
da je siguran kako će nova beba deliti malo Volijeve duše (ako je
Voli zaista mrtav) – a ako je Voli živ, rekao je Zloća, pojava nove
bebe značiće da se Voli spasao iz Burme. Everet Taft je rekao
470 Džon Irving

Homeru da njegovu ženu Veliku Dot muče snovi koji jedino

mogu značiti da Voli pokušava da komunicira sa Okeanskim
vidikom. Čak je i Rej Kendal, koji je delio svoju podvodnu
pažnju između torpeda i jastoga, rekao da „čita“ svoje zamke
za jastoge, što je značilo da smatra kako vredi tumačiti sadržinu
zamki koje je vadio iz dubina. Netaknuti mamci bili su posebno
znamenje; ako jastozi (koji više vole istinski mrtvu hranu) ne
diraju mamac, to je značilo da mamac govori o živoj duši.
„A ti znaš da ja nisam religiozan“, rekao je Rej Homeru.
„Tako je“, rekao je Homer.
Pošto je Homer Vels proveo mnogo godina pitajući se hoće
li se njegova majka jednog dana vratiti po njega, da li ona uop-
šte misli o njemu i je li živa ili mrtva, bolje je prihvatio Volijev
neizvestan status nego ostali. Siroče razume šta znači kad je
neko važan „samo nestao“. Oliva i Kendi, koje su Homerovu
staloženost pogrešno shvatile kao ravnodušnost, povremeno
su se naprasito ophodile prema njemu.
„Ja samo radim ono što bi trebalo svi da radimo“, rekao je on
– posebno to naglašavajući Kendi. „Samo čekam, pa da vidim.“
Za Četvrti jul bilo je malo vatrometa; kao prvo, naruši-
li bi propise o zamračivanju, a kao drugo, svako oponašanje
eksplozija i pucnjave bilo bi izraz nepoštovanja prema „našim
momcima“ koji su suočeni sa pravim eksplozijama i pucnja-
vom. Noću su u bolnici Kejp Kenet bolnički pomoćnici tiho
slavili Dan nezavisnosti, a prekinula ih je histerija žene koja
je zahtevala abortus od mladog i nadmenog doktora Harloua,
koji je verovao u poštovanje zakona. „Ali rat je!“, usprotivila
se žena. Muž joj je mrtav; poginuo je na Pacifiku; stigao joj je
telegram iz Ministarstva rata kojim je to mogla da dokaže. Bilo
joj je devetnaest godina i bila je trudna manje od tri meseca.
„Rado ću razgovarati s njom, kada počne razumno da se
ponaša“, rekao je doktor Harlou sestri Karolini.
 Tuđa pravila 471

„Zašto bi se ona ponašala razumno?“, upitala ga je sestra

Karolina.
Homer Vels je rešio da će verovati svojim instinktima u vezi
sa sestrom Karolinom; sem toga, ona je njemu i Kendi rekla
da je socijalista. „A nisam lepotica“, dodala je iskreno. „Prema
tome, ne zanima me brak. U mom slučaju bi se očekivalo da
izgledam zahvalno – ili bar da smatram da imam sreće.“
Histeričnu ženu nisu uspevali da smire, možda zato što
sestra Karolina to nije ni pokušavala iskreno. „Ne tražim ništa
tajno!“, vikala je žena. „Zašto moram da rodim tu bebu?“
Homer Vels je našao parče papira sa stupcima za laborato-
rijsku analizu. Preko stubaca je napisao sledeće:

IDITE U SENT KLAUDS. TRAŽITE SIROTIŠTE.

Dao je papir Kendi, koja ga je dala sestri Karolini – koja ga

je pogledala pre nego što ga je dala ženi, a ova je na to smesta
prestala da se buni.
Pošto je žena otišla, sestra Karolina je pozvala Homera i
Kendi da dođu kod nje u ambulantu.
„Reći ću vam šta obično radim“, rekla je sestra Karolina,
kao da je ljuta na njih. „Izvedem savršeno bezbednu dilataciju
bez kiretaže. Samo raširim grlić materice. To radim u svojoj
kuhinji i veoma sam pažljiva. Moraju da dođu u bolnicu da se
stvar dovrši, naravno. Neko može pomisliti da su same pokušale
da to izvedu, ali nema infekcije i ništa nije oštećeno; prosto su
pobacile. Dilatacija bez kiretaže. Sada im treba samo dobro
čišćenje. A gadovi moraju da ih prime – krvarenje je obilno
i jasno je da je trudnoća gotova.“ Zastala je pa se zagledala u
Homera Velsa. „Ti si stručnjak i za to, je li?“
„Tako je“, rekao je Homer.
„A znaš neki bolji način od ovog mog načina?“, upitala je.
472 Džon Irving

„Ne baš mnogo bolji“, odgovorio je. „Radi se o kompletnoj

dilataciji i kiretaži a doktor je pravi gospodin.“
„Gospodin“, rekla je sestra Karolina sumnjičavo. „Koliko
gospodin naplaćuje?“
„Ništa“, rekao je Homer.
„Ni ja ne naplaćujem ništa“, rekla je sestra Karolina.
„Jedino zamoli da date dobrotvorni prilog sirotištu, ako ste
u mogućnosti“, rekao je Homer Vels.
„Kako to da ga nisu uhvatili?“, upitala je sestra Karolina.
„Ne znam“, odgovorio je Homer. „Možda su ljudi zahvalni.“
„Ljudi su ljudi“, rekla je sestra Karolina, svojim socijalistič-
kim glasom. „Glupo si rizikovao što si mi rekao. A još gluplje si
rizikovao što si rekao onoj ženi – nju čak i ne poznaješ.“
„Da“, složio se Homer.
„Tvoj doktor neće još dugo raditi ako tako nastaviš“, rekla
je sestra Karolina.
„Tako je“, rekao je Homer.
Doktor Harlou ih je zatekao u ambulanti; samo je Kendi
izgledala kao krivac, pa se zato zagledao u nju.
„Šta ti govore ovo dvoje stručnjaka?“, upitao je doktor Har-
lou. Provodio je mnogo vremena gledajući Kendi kada je mislio
da niko ne gleda njega, ali ga je Homer Vels video, a sestra
Karolina je bila veoma osetljiva na čežnje koje bude druge žene.
Kendi je bila zanemela, zbog čega je delovala kao još veći krivac,
i doktor Harlou se okrenuo ka sestri Karolini. „Otarasili ste se
one histerične?“, upitao ju je.
„Bez problema“, rekla je sestra Karolina.
„Znam da se ti ne slažeš“, rekao joj je doktor Harlou, „ali
pravila postoje s razlogom.“
„Pravila postoje s razlogom“, rekao je Homer Vels pošto nije
mogao da se zaustavi; to je bila tako glupa rečenica da je osetio
neodoljivu potrebu da je ponovi. Doktor Harlou se zagledao
u njega.
 Tuđa pravila 473

„Ti si sigurno stručnjak i za abortuse“, rekao je doktor Harlou.

„Nije mnogo teško biti stručnjak za abortuse“, rekao je
Homer Vels. „Oni se veoma lako izvode.“
„Smatraš ti?“, upitao je doktor Harlou grubo.
„Pa, šta ja znam o tome?“, rekao je Homer Vels i slegnuo
ramenima.
„Da, šta ti znaš?“, rekao je doktor Harlou.
„Ne mnogo“, rekla je sestra Karolina grubo; to se dopalo čak
i doktoru Harlou. Čak se i Kendi osmehnula. I Homer Vels se
posramljeno osmehnuo. Vidite? Opametio sam se! To je osme-
hom poručio sestri Karolini, koja ga je pogledala prezrivo, kako
već bolničarke treba da gledaju bolničke pomoćnike. Doktor
Harlou kao da je osetio da se hijerarhija koju je obožavao poštu-
je na propisan način. Preko lica kao da mu je prešao nekakav
sjaj, tekstura stvorena od pravedništva i adrenalina. Homer Vels
je dozvolio sebi da oseti kratko zadovoljstvo tako što je zamislio
nešto što bi moglo da probudi i ponizi doktora Harloua. Rad
nožem gospodina Rouza možda bi tako delovao na doktora
Harloua – Homer je zamislio gospodina Rouza kako nožem
razodeva doktora Harloua; sva njegova odeća pala bi mu oko
nogu, pretvorena u rite, a ipak na doktorovom golom telu ne
bi bilo ni ogrebotine.

Mesec dana pošto je Volijev avion oboren, javila im se posada

Udarca sudbine.
„Bili smo na pola puta do Kine“, pisao je kopilot, „kada
su žutaći zapucali. Kapetan Vortington je naredio posadi da
iskoči.“
Šef posade i radista su iskočili zajedno; kopilot je iskočio
treći. Krošnje su bile toliko guste da kada je prvi propao kroz
krošnje, nije video druge padobrance. Džungla je bila toliko
neprohodna da je šef posade morao da traži druge – radistu je
474 Džon Irving

tražio sedam sati. Kiša je toliko pljuštala – toliko je glasno tukla

po palmovom lišću – da niko od njih nije čuo eksploziju aviona.
Atmosfera je bila toliko bogata sopstvenim mirisima da smrad
sagorelog benzina i dima požara uopšte nije do njih stigao. Pitali
su se da se nije avion nekim čudom izvukao i nastavio da leti.
Kada bi pogledali uvis, nisu videli kroz krošnje (na kojima su
svugde svetlucali jarkozeleni golubovi).
Na šefa posade se za sedam sati zakačilo trinaest pijavica
različitih veličina, koje je radista pažljivo skinuo; šef posade je
sa radiste skinuo petnaest pijavica. Otkrili su da je najbolji način
za uklanjanje pijavica dodirnuti im zadnji deo upaljenom ciga-
retom; tako bi pustile ljudsko meso. Ako biste ih samo povukli,
pukle bi; njihove snažne sisaljke ne bi se odvojile.
Radista i šef posade pet dana ništa nisu jeli. Kada je padala
kiša – a kiša je padala gotovo uvek – pili su kišnicu skupljenu
u velikom palmovom lišću. Bojali su se da piju drugu vodu na
koju su nalazili. Učinilo im se da u vodi vide krokodile. Pošto
se radista bojao zmija, šef posade nije pokazivao zmije kada ih
ugleda; šef posade se bojao tigrova i učinilo mu se da je jednom
video tigra, ili nekoliko tigrova – ili istog tigra nekoliko puta.
Šef posade je rekao da ih je isti tigar pratio pet dana.
Pijavice su ih iscrple, rekli su. Mada je zbog krošnji dobo-
vanje kiše bilo glasnije, kiša nije padala pravo na njih; a ipak je
džungla bila toliko mokra da je kiša gotovo neprekidno kapala
na njih – a kada bi nakratko stala, sunčevi zraci nisu uspevali
da probiju krošnju i kreštave ptice, tihe dok pada kiša, uspevale
bi da je nadglasaju, pošto im se ukazala prilika da se pobune
protiv monsuna.
Radista i šef posade nisu imali pojma gde su Voli i kopilot.
Petog dana su se našli sa kopilotom, koji je stigao do urođenič-
kog sela samo dan pre njih. Pijavice su ga veoma opasno izuje-
dale – pošto je putovao sam, nije imao nikoga da spali pijavice
koje sam nije mogao da dohvati. Na sredini leđa je imao veliki
 Tuđa pravila 475

skup pijavica, ali su urođenici bili veoma vešti u njihovom

skidanju. Koristili su pripaljeni bambusov štap, kao cigaru.
Urođenici su bili Burmanci, i bili su prijateljski nastrojeni;
mada nisu govorili engleski, jasno su pokazali da nisu srećni
zbog japanske invazije i da znaju put za Kinu.
Ali gde je Voli? Kopilot je pao u gust šumarak; a bambus
kroz koji je morao da se probije bio je debeo kao ljudska noga.
Oštrica njegove mačete bila je tupa i zaobljena kao njena zadnja
strana.
Burmanci su im objasnili da nije bezbedno da tu ostanu
i čekaju da se Voli pojavi; neki meštani će odvesti kopilota,
šefa posade i radistu u Kinu. Za to putovanje su zacrneli lica
zgnječenim bobicama i upleli orhideje u kosu; nisu želeli da
izgledaju kao belci.
Putovali su dvadeset dana, peške. Prešli su četiristo kilo-
metara. Hranu nisu kuvali; na kraju puta pirinač im se ubuđao
– toliko je padala kiša. Šef posade je tvrdio da će umreti od
zatvora; kopilot je bio na samrti od dijareje. Radista je srao
brabonjke i patio od niske temperature još petnaest do dvadeset
dana; glavu su mu prekrile gljivice. Svi su oslabili dvadesetak
kila.
Kada su stigli u bazu u Kini, u bolnici su preležali nedelju
dana. Onda su ih avionom vratili nazad u Indiju, gde su kopi-
lota zadržali u bolnici, zato što su mu našli amebe – niko nije
znao kakve amebe. Šef posade je imao problem sa debelim
crevom; i njega su zadržali. Radista (sa svojim gljivicama)
vratio se na posao. „Kada su nas smestili u bolnicu u Kini,
uzeli su nam sve lične stvari“, pisao je on Olivi. „Kada su nam
ih vratili, sve je bilo na gomili. Bila su četiri kompasa. Nas smo
samo trojica, ali su bila četiri kompasa. Jedan od nas je iskočio
iz aviona sa kompasom kapetana Vortingtona.“ Po radistinom
mišljenju, bilo je bolje pasti sa avionom nego bez kompasa
iskočiti u taj deo Burme.
476 Džon Irving

U avgustu 194_, Burma je zvanično objavila rat Velikoj Bri-

taniji. Kendi je rekla Homeru da joj treba novo mesto gde će
sedeti, da bude sama. Na doku bi poželela da skoči u vodu; na
tom doku je previše puta sedela sa Volijem. Nije pomagalo što
Homer sada sedi s njom.
„Znam jedno mesto“, rekao joj je Homer.
Možda je Oliva u pravu, pomislio je; možda nisu uzalud
očistili baraku. Kada je padala kiša, Kendi je sedela unutra i
slušala kapi na limenom krovu. Pitala se da li i džungla zvuči
toliko glasno ili glasnije i da li slatki natruli miris jabuka za
sok liči na zagušljivo i večito raspadanje džungle. Kada je bilo
vedro, Kendi je sedela na krovu. Nekih noći je puštala Homera
Velsa da joj tu priča priče. Možda je zbog odsustva panorame
i tumačenja tame gospodina Rouza Homer ispričao Kendi sve.

Tog leta Vilbur Larč je ponovo pisao Ruzveltovima. Toliko im

je puta oboma pisao pod sazvežđima etra da nije bio siguran
je li im zaista pisao ili je samo zamišljao da to radi. Nikada nije
pisao jednome od njih a da ne piše i drugome.
Obično bi započinjao sa: „Poštovani gospodine predsedniče“
i: „Poštovana gospođo Ruzvelt“, ali bi se povremeno osećao
manje zvanično, pa bi počeo sa: „Poštovani Frenkline Delano
Ruzvelte“; jednom je počeo čak i sa: „Draga Elenor“.
Tog leta se predsedniku obratio krajnje jednostavno. „Go-
spodine Ruzvelte“, pisao je, skrativši formalnosti, „znam da
ste veoma zaokupljeni ratom a ipak gajim izuzetnu veru u vaš
humanizam – u vašu posvećenost siromašnima, zaboravljeni-
ma a posebno deci...“ Gospođi Ruzvelt je pisao: „Znam da je
vaš muž veoma zauzet, ali možda mu možete skrenuti pažnju
na jedno goruće pitanje – pošto se ono tiče prava žena i teške
sudbine neželjenog deteta...“29
 Tuđa pravila 477

Zbunjujuće konfiguracije svetala koja su blistala na tavanici

dispanzera doprinele su neumerenom i nerazumljivom tonu
pisma.
„Isti ljudi koji nam kažu da moramo štititi život nerođenih –
to su isti oni ljudi koji ne deluju toliko zainteresovano da brane
bilo koga sem sebe samih posle tog nasumičnog čina, rođenja!
Ti isti ljudi koji izjavljuju ljubav prema duši nerođenog – njih
nije briga da pomognu siromasima, nije ih briga da pomognu
neželjenima ili potlačenima! Kako opravdavaju tu brigu za
fetus i takav nedostatak brige za neželjenu i zlostavljanu decu?
Osuđuju druge zbog slučajnog začeća; osuđuju siromašne – kao
da su siromašni krivi zbog svog siromaštva. Jedini način da
siromašni pomognu sebi bio bi da kontrolišu brojnost svojih
porodica. Mislio sam da je sloboda izbora nešto očigledno
demokratski – očigledno američki!
Vi Ruzveltovi ste heroji nacije! Pogotovo moji lični heroji.
Kako možete da tolerišete te antiameričke, antidemokratske
zakone o abortusu?“
Tada je doktor Larč prestao da piše pa je počeo besno da
priča. Sestra Edna je otišla do vrata dispanzera i zakucala po
mutnom staklu.
„Je li demokratsko društvo ono koje osuđuje ljude zbog
slučajnog začeća?“, grmeo je Vilbur Larč. „Šta smo mi – majmu-
ni? Ako očekujete da ljudi budu odgovorni prema svojoj deci,
morate im dati pravo da izaberu hoće li ili neće imati decu. Šta
vi ljudi uopšte mislite? Niste samo ludi! Vi ste čudovišta!“ Vilbur
Larč je toliko glasno vikao da je sestra Edna ušla u dispanzer
i prodrmusala ga.
„Vilbure, čuju te deca“, rekla mu je. „I majke. Svi te čuju.“
„Niko mene ne čuje“, rekao je doktor Larč. Sestra Edna je
prepoznala nesvesne trzaje u obrazu Vilbura Larča i mlitavost
njegove donje usne; doktor je upravo izranjao iz etra. „Predse-
dnik ne odgovara na moja pisma“, požalio se Larč sestri Edni.
478 Džon Irving

„On je veoma zauzet“, rekla je sestra Edna. „Možda ih čak

nije ni pročitao.“
„A šta je sa Elenor?“, upitao je Vilbur Larč.
„Šta sa Elenor?“, upitala je sestra Edna.
„Zar ona ne stiže da pročita moja pisma?“ Glas Vilbura Larča
zvučao je kenjkavo kao dečji i sestra Edna ga je potapšala po
nadlanici, koja je bila istačkana smeđim pegama.
„I gospođa Ruzvelt je veoma zauzeta“, rekla je sestra Edna.
„Ali ja sam sigurna da će ti jednog dana odgovoriti.“
„Prošle su godine“, rekao je doktor Larč tiho i okrenuo lice
ka zidu. Sestra Edna ga je pustila da neko vreme drema u tom
položaju. Uzdržavala se da ga ne dodirne; želela je da mu skloni
kosu sa čela, kao što je često radila mnogoj maloj deci. Jesu li
svi oni ponovo postajali deca? I jesu li, kao što je tvrdila sestra
Andžela, svi postajali isti, počinjali da liče jedno na drugo, čak i
fizički? Svaki novi posetilac Sent Klaudsa mogao bi posumnjati
da su iz iste porodice.
Odjednom ju je sestra Andžela iznenadila u dispanzeru.
„Pa, jesmo li izašli?“, upitala je sestru Ednu. „Šta je sad pro-
blem? Sigurna sam da sam naručila čitavu kutiju.“
„Kutiju čega?“, upitala je sestra Edna.
„Tiomersala – crvenog“, rekla je sestra Andžela ljutito.
„Rekla sam da mi nabaviš crveni tiomersal – u sali za porođaje
više nema ni kapi.“
„Uf, zaboravila sam!“, rekla je sestra Edna i briznula u plač.
Vilbur Larč se probudio.
„Znam koliko ste oboje zauzeti“, rekao je Ruzveltovima,
mada je postepeno prepoznavao sestru Ednu i sestru Andželu –
njihove umorne ruke pružale su se ka njemu. „Verne moje prija-
teljice“, rekao je, kao da se obraća brojnoj, oduševljenoj publici.
„Moje saradnice“, rekao je Vilbur Larč, kao da se ponovo kan-
diduje na izborima – pomalo umorno, ali ništa manje iskre-
no traži podršku tih pratilja koje takođe poštuju božji posao.
 Tuđa pravila 479

***
Oliva Vortington je sedela u Volijevoj sobi sa isključenim sve-
tlima; tako je Homer ne bi video kako tu sedi ako pogleda kuću
spolja. Znala je da su Homer i Kendi u baraci i pokušala je da
kaže sebi da joj nije krivo zbog očigledne utehe koju bi Homer
mogao da pruži Kendi. (On je bio potpuno bespomoćan u pru-
žanju utehe Olivi; zapravo, Homerovo prisustvo – s obzirom na
Volijevo odsustvo – razdraživalo je Olivu, a njena sposobnost
da kritikuje samu sebe zbog tog osećaja razdraženosti svedočila
je o snazi njenog karaktera; veoma je retko dozvoljavala da se
ta razdraženost primeti.) A nikada ne bi pomislila da je Kendi
neverna – čak ni kada bi Kendi svima objavila da odustaje od
Volija i da se udaje za Homera Velsa. Stvar je bila samo u tome
da Oliva poznaje Kendi: Oliva je shvatala da Kendi ne može da
odustane od Volija a da se ne pomiri s tim da je on mrtav, a to
bi Olivi teško palo. Ne osećam da je mrtav!, pomislila je Oliva.
A nije Homer kriv što je on tu, a Voli tamo, podsetila se.
U sobi je bio komarac i njegovo prodorno zujanje toliko je
uznemiravalo Olivu da je zaboravila zašto je zamračila Volijevu
sobu; uključila je svetla da ubije komarca. Tamo gde je Voli sada,
komarci su sigurno užasni. Burmanski komarci su tačkasti i
mnogo krupniji od mejnskih.
Rej Kendal je takođe bio sam, ali njemu komarci nisu mnogo
smetali. Još je bila noć i Rej je gledao kako tihe munje krše
zamračenje duž obale. Brinuo se za Kendi. Rejmond Kendal je
znao kako život čoveku ume da stane zbog nečije smrti, i žalio je
(unapred) što dalji tok Kendinog života može stati zbog gubitka
Volija. „Da sam ja na njenom mestu“, rekao je Rej glasno, „ja
bih uzeo ovog drugog momka.“
„Drugi momak“, znao je Rej, bio je više nalik na Reja; nije
da je Reju Homer Vels bio draži od Volija – stvar je bila u tome
da je Rej bolje razumeo Homera. A ipak Rej nije uznemirio
480 Džon Irving

nijednog puža dok je sedeo na doku; znao je da je pužu potrebno

predugo da stigne tamo gde je krenuo.
„Svaki put kad baciš puža sa doka“, zadirkivao je Rej Homera
Velsa, „teraš nekoga da iznova započne čitav život.“
„Možda mu činim uslugu“, rekao je Homer Vels, siroče. Rej
je morao da prizna da mu se sviđa taj momak.
Munje nisu bile toliko veličanstvene sa krova barake – more
se nije videlo ni u najblistavijim trenucima. A ipak su munje tu
više uznemiravale; i daljina i tišina podsećale su Kendi i Homera
Velsa na rat koji ne mogu ni da osete ni da čuju. Za njih je to
bio rat dalekih odblesaka.
„Mislim da je živ“, rekla je Kendi Homeru. Dok su sedeli
zajedno na krovu, držali su se za ruke.
„Ja mislim da je mrtav“, rekao je Homer Vels. Tada su oboje
videli kako se svetla pale u Volijevoj sobi.
Te avgustovske noći drveće je bilo puno roda, grane povijene
i teške, a jabuke – sve sem jarkog, sjajnozelenog gravenstajna –
bile su zelenkasto-rumene. Trava između stabala bila je visoka
do kolena; pre berbe će morati još jednom da je pokose. Te noći
je sova hukala iz voćnjaka zvanog Petlov breg; Kendi i Homer
su čuli i lisicu kako kevće iz voćnjaka zvanog Tiganj.
„Lisice umeju da se penju na drveće“, rekao je Homer Vels.
„Ne umeju“, rekla je Kendi.
„Bar na jabuke umeju“, rekao je Homer. „Voli mi je rekao.“
„On je živ“, prošaputala je Kendi.
Na sjaju munje koja joj je obasjala lice, Homer je video kako
joj suze iskre; lice joj je bilo vlažno i slano kada ju je poljubio. To
je bio drhtav, nesiguran poduhvat – ljubljenje na krovu barake.
„Volim te“, rekao je Homer Vels.
„I ja tebe volim“, rekla je Kendi. „Ali on je živ.“
„Nije“, rekao je Homer.
„Volim ga“, rekla je Kendi.
„Znam“, rekao je Homer Vels. „I ja ga volim.“
 Tuđa pravila 481

Kendi je spustila rame i stavila glavu na Homerove grudi

tako da ne može da je ljubi; on ju je grlio jednom rukom dok
mu se druga spustila na njene grudi i tu se zadržala.
„Ovo je tako teško“, prošaputala je ona, ali mu nije sklonila
ruku. Na moru se videlo daleko sevanje i osećao se topli pove-
tarac, toliko slabašan da je jedva pomerio lišće ili Kendinu kosu.
Oliva je, u Volijevoj sobi, pratila komarca od abažura (na
kome nije mogla da ga udari) do mesta na belom zidu iznad
Homerovog kreveta. Kada je dlanom spljeskala komarca, izne-
nadio ju je kružić od krvi na zidu – gadno malo stvorenje se
preždralo. Oliva je liznula kažiprst pa je prešla njime preko
mrlje, zbog čega je mrlja samo postala još gora. Besna na sebe,
sišla je sa Homerovog kreveta i nepotrebno popravila netaknuti
jastuk; popravila je i Volijev netaknuti jastuk; onda je isključila
lampu na noćnom stočiću. Na vratima prazne sobe zaustavila
se da još jednom sve pregleda, pa je isključila veliko svetlo.
Homer Vels je držao Kendi oko struka – da joj pomogne
da siđe sa krova. Sigurno su znali koliko je opasno ljubiti se na
krovu; za njih je još opasnije bilo na zemlji. Stajali su zajedno,
ruke su blago stavili jedno drugom oko struka – njegova brada
je dodirivala njeno čelo (ona je odmahivala glavom: ne, ne, ali
samo malo) – kada su oboje postali svesni da se svetlo u Voli-
jevoj sobi ugasilo. Oslanjali su se jedno na drugo dok su ulazili
u baraku, a visoka trava ih je hvatala za noge.
Pazili su da ne lupe vratima. Ko bi to mogao čuti? Više im
se dopadala tama; pošto nisu pritisli prekidač u kuhinji, nisu
dodirnuli pravila zakačena pored njega. Put do spavaonice
pokazali su im slabašni odsjaji munja, a tamo su dva niza gvo-
zdenih kreveta stajala sa ogoljenim grubim oprugama – stari
dušeci su bili smotani po vojnički na kraju svakog kreveta.
Odmotali su jedan.
Bio je to krevet na kome je pre njih spavalo mnogo ljudi.
Na tom krevetu se mogla sresti bogata istorija snova. Slabašno
482 Džon Irving

ječanje duboko u Kendinom grlu bilo je tiho i bilo ga je teško

čuti zbog gvozdene škripe zarđalih opruga kreveta; bio je nežan
u tom fermentisanom vazduhu kao lagani dodir Kendinih ruku,
koje su se poput leptira spuštale na Homerova ramena, pre nego
što je osetio kako ga čvrsto steže – kako joj se prsti zarivaju dok
ga čvrsto drži. Jecaj koji joj se otrgao sa usana bio je prodorniji
od struganja krevetskih opruga i gotovo jednako glasan kao
zvuk koji je stvarao Homer. O, taj momak čiji je plač nekada bio
legenda uzvodno u Tri Majl Folsu – o kako se on ponekad čuo!
Oliva Vortington, ukočena u krevetu, mislila je da sluša sovu
na Petlovom bregu. O čemu to ona huče?, pomislila je. Mislila
je o svemu što bi joj skrenulo pažnju sa zamišljenih komaraca
u džunglama Burme.
Gospođa Grogan je ležala potpuno budna, trenutno u strahu
za svoju dušu; ta dobra žena nije imala baš nikakvih razloga za
strah. Ona je zaista čula sovu – stvarala je tako žalostive zvuke.
Vilbur Larč, koji je uvek izgleda bio sasvim budan, prelazio je
veštim, pažljivim prstima preko dirki pisaće mašine u kancelariji
sestre Andžele. „O, molim vas, gospodine predsedniče“, pisao je.
Malog Stirforta, koji je patio od alergije na prašinu i na
plesan, mučila je noć; činilo mu se da ne može da diše. Mrzelo
ga je da ustane iz kreveta, pa je nos izduvao u jastučnicu. Sestra
Edna je na zvuk tako dubokog i neprijatnog trubljenja dotrčala
do njega. Mada Stirfortove alergije nisu bile teške, poslednje
siroče alergično na prašinu i buđ bio je Fazi Stoun.
„Toliko ste već toga dobrog uradili“, pisao je Vilbur Larč
Frenklinu D. Ruzveltu. „A vaš glas na radiju uliva mi nadu. Kao
pripadnik medicinske profesije, svestan sam koliko je podmu-
kla bolest koju ste pobedili. Svako ko vas nasledi na položaju
osećaće stid ako ne uspe da služi siromašnima i zapostavljenima
– ili bi trebalo da oseti stid...“
Rej Kendal, pružen na svom doku, kao da ga je more tu izba-
cilo, nije mogao da se natera da ustane, uđe i legne u krevet. Bila
 Tuđa pravila 483

je prava retkost što je obalski vetar tako uspavljujući; vazduh je

u Sent Klaudsu bio prosto vazduh kakav je uvek.
„Video sam sliku vas i vaše žene – bili ste u crkvi. Mislim da
je bila episkopalna“, pisao je Vilbur Larč predsedniku. „Ne znam
šta vam u toj crkvi govore o abortusu, ali nešto morate da znate.
Trideset pet do četrdeset pet procenata prirodnog priraštaja
našeg stanovništva može se pripisati neplaniranoj i neželjenoj
trudnoći. Dobrostojeći parovi obično žele svoju decu; neželjeno
je tek sedamnaest procenata dece dobrostojećih roditelja. ALI
ŠTA JE SA SIROTINJOM? Četrdeset dva procenta beba rodite-
lja koji žive u siromaštvu neželjeno je. Gospodine predsedniče,
to je gotovo polovina. A ovo nije doba Bena Franklina, koji je
(kao što verovatno znate) toliko želeo da poveća stanovništvo.
Cilj vaše administracije je da nađete dovoljno stvari kojima će
se sadašnje stanovništvo baviti i da se bolje starate o postojećem
stanovništvu. Oni koji se zalažu za živote nerođenih trebalo bi
da razmisle o životima živih. Gospodine Ruzvelte, trebalo bi
da vi – pre svih! – znate da nerođeni nisu toliko nesrećni i da
im ne treba toliko naše pomoći kao rođenima! Molim vas da
se sažalite na rođene!“
Oliva Vortington se vrtela u krevetu. Smiluj se mom sinu!
Molila se i molila.
Na sredini jabukovog drveta u voćnjaku zvanom Tiganj
– oprezno skupljena u pregibu između najvećih grana drveta
– crvena lisica, budnih ušiju i njuške, sa repom laganim kao
pero, osmatrala je voćnjak pogledom grabljivice. Za lisicu je
tlo ispod vrvelo od glodara, mada se lisica nije popela na drvo
zbog pogleda – popela se na drvo da pojede pticu, čiji je rep i
dalje visio iz krzna oko njuške i u bradici boje rđe na šiljastoj
vilici tog opasnog malog stvorenja.
Kendi Kendal se čvrsto držala za Homera Velsa – o kako
se samo čvrsto držala! – dok je njihov zajednički dah mešao
inače nepokretan vazduh. A uzdrhtali miševi ispod poda barake
484 Džon Irving

zaustavili su se na svom putu između zidova da slušaju ljubav-

nike. Miševi su znali da je tu blizu sova zbog koje treba brinuti
kao i lisica. Ali koja je ovo životinja zbog čijih su se zvukova
ovako okamenili? Sova ne hukće kada lovi i ne reži kad napada.
I kakva je to nova životinja?, pitali su se miševi iz barake – zbog
kakve je to nove zveri u vazduhu zavladala tolika napetost?
I je li bezbedno?

Po mišljenju Vilbura Larča, ljubav zasigurno nije sigurna – nika-

da. Za svoju narastajuću slabost otkako je Homer Vels otišao
iz Sent Klaudsa mogao je da okrivi ljubav; koliko je nesiguran
postao u vezi s nekim stvarima i koliko se naglo uzrujavao zbog
drugih. Sestra Andžela bi mu možda nagovestila da su ti sko-
rašnji periodi potištenosti i besa bili jednako posledica njegove
pedesetogodišnje zavisnosti od etra i njegovih poodmaklih
godina koliko su posledica brižne ljubavi prema Homeru Velsu.
Gospođa Grogan, da su je pitali, rekla bi mu da on trpi više od
onoga što je nazivala sindromom Sent Klaudsa nego od ljubavi;
sestra Edna ljubav nikada i ni za šta ne bi krivila.
Vilbur Larč je, međutim, ljubav video kao bolest još pod-
mukliju od poliomijelitisa s kojim se predsednik Ruzvelt tako
hrabro borio. A ko bi mogao da krivi Larča ako takozvane pro-
izvode začeća ponekad nazove „rezultatima ljubavi“? – mada
su se njegove drage bolničarke ljutile na njega kada bi tako pri-
čao. Zar nema on pravo da bude strog sudija ljubavi? Na kraju
krajeva, ima mnogo dokaza – i u proizvodima začeća i u bolu
koji ih prati, i u oštećenim životima mnogih siročadi doktora
Larča – koji će opravdati njegov stav po kome se u ljubavi ne
može naći više sigurnosti nego u virusu.
Da je osetio silinu sudara između Kendi Kendal i Home-
ra Velsa – da je okusio njihov znoj i dodirnuo napete mišiće
 Tuđa pravila 485

njihovih blistavih leđa; da je čuo agoniju i oslobađanje od ago-

nije u njihovim glasovima – Vilbur Larč se ne bi predomislio.
Usputan pogled na takvu strast potvrdio bi njegovo mišljenje
o opasnosti ljubavi; bio bi skamenjen kao miševi.
Doktor Larč je smatrao, čak i kada bi uspeo da ubedi paci-
jente da upotrebe neku vrstu kontracepcije, da ljubav nikada
nije bezbedna.
„Uzmite recimo takozvani kalendarski metod“, pisao je
doktor Larč. „Ovde u Sent Klaudsu srećemo mnoge rezultate
kalendarskog metoda.“
Odštampao je letak, sa najjednostavnijim velikim slovima:

ČESTO POGREŠNO KORIŠĆENJE PREZERVATIVA

Pisao je kao da piše za decu, a u nekim slučajevima to i jeste

bila istina.

1. NEKI MUŠKARCI STAVLJAJU PREZERVATIV SAMO

NA VRH PENISA: TO JE GREŠKA, ZATO ŠTO ĆE PRE-
ZERVATIV DA SPADNE. MORA DA SE STAVI PREKO
ČITAVOG PENISA I MORA DA SE STAVI KADA JE
PENIS ČVRST.
2. NEKI MUŠKARCI PROBAJU DA KORISTE PRE-
ZERVATIV I DRUGI PUT: TO JE TAKOĐE GREŠKA.
KADA JEDNOM SKINETE PREZERVATIV, BACITE
GA! I TEMELJNO OPERITE GENITALIJE PRE NEGO
ŠTO PONOVO IMATE KONTAKT SA PARTNERKOM
– SPERMATOZOIDI SU ŽIVI (BAR NAKRATKO) I
UMEJU DA PLIVAJU!
3. NEKI MUŠKARCI VADE PREZERVATIVE IZ OMOTA-
ČA: IZLAŽU GUMU SVETLU I VAZDUHU PREDU-
GO PRE NEGO ŠTO GA UPOTREBE; ZBOG TOGA
SE GUMA SUŠI I POJAVLJUJU SE PUKOTINE I RUPE.
486 Džon Irving

TO JE GREŠKA! SPERMATOZOIDI SU SIĆUŠNI – ONI

MOGU DA PLIVAJU KROZ PUKOTINE I RUPE!
4. NEKI MUŠKARCI OSTAJU U PARTNERKI DUGO
POSLE EJAKULACIJE; TO JE OZBILJNA GREŠKA!
PENIS SE SKUPLJA! KADA PENIS VIŠE NIJE ČVRST
I KADA MUŠKARAC NAPOKON IZVADI PENIS IZ
PARTNERKE, PREZERVATIV MOŽE DA SPADNE.
VEĆINA MUŠKARACA UOPŠTE NE OSETI KADA SE
TO DESI, ALI TO MOŽE BITI OZBILJAN PROBLEM!
UPRAVO STE U ŽENI OSTAVILI ČITAV KONDOM I
SVU SPERMU!

A neki muškarci, mogao je da doda Homer Vels – misleći na

Herba Faulera – dele bušne kondome drugim ljudima.
U baraci za ceđenje u Okeanskom vidiku, sklupčani sa sklup-
čanim miševima, Homer Vels i Kendi Kendal nisu mogli da
puste jedno drugo iz zagrljaja. Kao prvo, dušek je bio toliko
uzan – mogli su da ga dele samo ako bi ostali spojeni – a kao
drugo, toliko dugo su čekali; toliko silno su iščekivali. A oboma
je mnogo značilo što su dozvolili sebi da se spoje. Delili su i
ljubav i tugu, jer nijedno ne bi sebi dozvolilo ovaj trenutak
da bar jednim delom nisu prihvatili da je Voli mrtav. A posle
vođenja ljubavi, taj deo njih koji je osećao Volijev gubitak bio
je primoran da prizna trenutak sa strahopoštovanjem i sveča-
no; prema tome, njihova lica nisu bila toliko blažena i toliko
bezbrižna kao izrazi većine ljubavnika posle vođenja ljubavi.
Homer Vels, sa licem pritisnutim u Kendinu kosu, ležao je i
sanjao da tek sada stiže na prvobitno odredište belog kadilaka;
osetio je da Voli još vozi njega i Kendi iz Sent Klaudsa – kao da
Voli i dalje upravlja; sigurno je Voli bio istinski dobročinitelj
koji ga je dovezao na ovo mesto spokoja. Bilo u Kendinoj sle-
poočnici, koja se blago dodirivala sa njegovim bilom, umirivalo
je Homera kao brujanje velikog belog kadilaka koji ga je spasao
 Tuđa pravila 487

iz zatvora u kome je rođen. Na Homerovom licu videla se suza;

zahvalio bi Voliju, da je mogao.
A da je u tami video Kendino lice, znao bi da je deo nje i
dalje iznad Burme.
Toliko su dugo ležali zajedno da ih je iznenadio prvi miš
koji se osmelio da im pređe preko golih nogu. Homer Vels se
naglo pridigao u klečeći stav; prošao je tren pre no što je shva-
tio da je u Kendi ostavio čitav prezervativ i svu spermu. To je
bila četvrta tačka na spisku Vilbura Larča ČESTE GREŠKE U
KORIŠĆENJU PREZERVATIVA.
„Uf “, rekao je Homer Vels, čiji su prsti bili hitri, osetljivi i
uvežbani; dovoljni su mu bili samo kažiprst i srednji prst desne
ruke da dohvati izgubljeni kondom; mada je bio veoma brz,
sumnjao je da je bio dovoljno brz.
Uprkos pažljivim detaljima Homerovih uputstava Kendi,
ona ga je prekinula. „Mislim da znam kako da se isperem“,
rekla je.
I tako se njihova prva noć strasti, koja je tako sporo narastala
između njih, završila u brzini tipičnoj za mere preduzete da se
izbegne neželjena trudnoća – čiji je mogući uzrok takođe bio
prilično tipičan.
„Volim te“, ponovio je Homer, poljubivši je za laku noć.
U Kendinom poljupcu za laku noć bilo je i žara i besa, bilo
je i žustrine i pomirenosti sa sudbinom u načinu na koji mu
je stezala ruke. Homer je neko vreme stajao na parkingu iza
skladišta jastoga; jedini zvuk je stvarala pumpa koja je unosila
svež kiseonik u rezervoare, da jastozi ostanu živi. Vazduh na
parkingu delom je mirisao na morsku so a delom na motorno
ulje. Noćna sparina je iščezla. Sveža, vlažna magla valjala se sa
mora; nije više bilo munja da osvetle, ma koliko slabo, pogled
preko okeana.
Homeru Velsu se činilo da je do sada u životu morao mnogo
da čeka i da vidi šta će biti, i da sada treba čekati još nešto.
488 Džon Irving

***
Vilbur Larč, kome je bila sedamdeset i neka godina i koji je bio
mejnski velemajstor u disciplini „čekati pa videti“, ponovo se
zagledao u zvezdanu tavanicu dispanzera. Jedno od zadovolj-
stava etra bilo je njegovo povremeno prenošenje korisnika u
položaj koji mu omogućava da sebe vidi iz ptičje perspektive;
Vilburu Larču je tako omogućeno da se iz daljine osmehne slici
samog sebe. Bila je to noć kada je blagoslovio usvojenje malog
Koperfilda, onog što vrska dok priča.
„Budimo srećni zbog malog Koperfilda“, rekao je doktor
Larč. „Mali Koperfild je našao porodicu. Laku noć, Koperfilde!“
Samo ovog puta, u pamćenju etra, to je bio radostan događaj.
Čak su i odgovori bili jednoglasni, kao da je Larč dirigovao horu
anđela – svi su se veselom pesmom opraštali od Koperfilda. Nije
tako bilo. Koperfild je bio posebno omiljen među najmanjim
siročićima; takvu decu je sestra Andžela zvala „spajalice“ –
u njegovom dobroćudnom, šuškavom prisustvu duh drugih
siročića bi se uzdizao i povezivao. Te noći niko nije zajedno sa
Larčom poželeo Koperfildu laku noć i zbogom. Ali Koperfil-
dov odlazak posebno je teško pao doktoru Larču, zato što je
sa Koperfildovim odlaskom iz Sent Klaudsa otišao ne samo
poslednji štićenik kome je ime dao Homer Vels već takođe i
poslednji štićenik koji je Homera poznavao. Pošto je Koperfild
otišao, otišao je još jedan mali deo Homera Velsa. Mali Stirfort
– kasnije rođen i kasnije imenovan – usvojen je ranije.
Ali blagodati etra! Kako je on omogućavao doktoru Larču
da menja svoju istoriju. Možda je to sve vreme bio samo etar, to
što je nateralo doktora Larča da izmeni priču o Faziju Stounu. A
Larč je u etarskim snovima mnogo puta spasao Volija Vorting-
tona – avion se posle eksplozije sam sastavio i vratio na nebo;
padobran se otvorio i blage burmanske vazdušne struje odnele
su Volija sve do Kine. Bezbedno iznad Japanaca, iznad tigrova
 Tuđa pravila 489

i zmija i iznad strašnih azijskih boleština – kako je Vilbur Larč

video Volija da mirno leti. I kako su Kinezi bili impresionirani
Volijevim plemenitim izgledom – sa tim patricijskim i naoči-
tim licem. Posle će Kinezi pomoći Voliju da nađe svoju bazu
i on će se vratiti kući svojoj devojci – to je Vilbur Larč najviše
priželjkivao: želeo da se Voli vrati Kendi, jer će samo tada biti
nade da se Homer Vels vrati u Sent Klauds.

Gotovo tri meseca pošto je Volijev avion oboren, u Okeanskom

vidiku je počela berba a Kendi Kendal je shvatila da je trudna.
Simptome je već poznavala; a poznavao ih je i Homer Vels.
Te godine je napabirčena ekipa berača mlatila po voćnjaku;
domaćice i ratne neveste padale su sa drveća, a đaci su dobijali
slobodne dane u lokalnoj školi da bi pomogli u berbi. Čak je
i berba jabuka 194_ smatrana za deo ratnog napora. Oliva je
postavila Homera za šefa berača-srednjoškolaca, a načini na
koji su oni uspevali da izubijaju jabuke bili su toliko raznovrsni
da je Homer imao veoma mnogo posla.
Kendi je radila u prodavnici; Olivi je rekla da joj je toliko
često muka najverovatnije zbog mirisa dizela i izduvnih gasova
kojim su poljoprivredna vozila stalno okružena. Oliva je rekla
kako bi kćerka mehaničara i lovca na jastoge trebalo da je manje
osetljiva na snažne mirise, a kada je rekla da će Kendi možda
više prijati da radi među voćkama, Kendi je priznala da joj je
muka i od penjanja na drveće.
„Nisam znala da si tako osetljiva“, rekla je Oliva. Oliva nikad
nije bila aktivnija u berbi, niti je bila zahvalnija što je berba sti-
gla. Međutim, berba je te godine podsetila Homera Velsa kako
je učio da se održava na površini vode; i Kendi i Oliva su mu
pokazivale kako se to radi. (Oliva je to zvala „plivanje u mestu“.)
„Samo plivam u mestu“, rekao je Homer Kendi. „Ne možemo
da ostavimo Olivu usred berbe.“
490 Džon Irving

„Ako radim iz sve snage“, rekla mu je Kendi, „možda

pobacim.“
To nije bilo posebno verovatno, znao je Homer Vels.
„A šta ako ne želiš da pobaciš?“, upitao ju je Homer.
„Šta ako?“, upitala je Kendi.
„Šta ako želiš da se udaš za mene i da dobijemo bebu?“,
upitao je Homer.
Stajali su pored jednog kraja pokretne trake u baraci za
pakovanje; Kendi je bila na čelu reda žena koje su uzimale i
sortirale jabuke – pa ih onda ili pakovale ili bacale za sok. Kendi
je grcala, iako je odabrala prvo mesto, jer je tu bila najbliža
otvorenim vratima.
„Moraćemo da sačekamo pa da vidimo“, rekla je Kendi izme-
đu grcanja.
„Ne moramo dugo da čekamo“, rekao je Homer Vels. „Ne
moramo dugo da gledamo.“
„Neću se udati za tebe sledećih godinu dana, ili duže“, rekla
je Kendi. „Ja zaista želim da se udam za tebe, ali šta ćemo sa
Olivom? Moramo da sačekamo.“
„Beba neće čekati“, rekao je Homer.
„Oboje znamo kuda da odemo – da ne bismo dobili bebu“,
rekla je Kendi.
„Ili da je dobijemo“, rekao je Homer Vels. „To je i moja beba.“
„Kako da rodim bebu a da za to niko ne sazna?“, upitala je
Kendi; ponovo ju je poteralo na povraćanje i Velika Dot Taft je
došla sa linije za pakovanje da vidi šta joj je.
„Homere, kako su te to vaspitali, da gledaš jednu mladu
damu kako povraća?“, upitala ga je Velika Dot. Prebacila je
svoju ogromnu ruku preko Kendinih ramena. „Skloni se od
tih vrata, dušo“, rekla je velika Dot Taft Kendi. „Dođi da radiš
tamo dalje na liniji – tamo mirišu samo jabuke. Kroz vrata ulaze
gasovi od traktora.“
„Vidimo se uskoro“, promrsio je Homer i Kendi i Velikoj Dot.
 Tuđa pravila 491

„Niko ne voli kad mu pozli u društvu suprotnog pola“, oba-

vestila ga je Velika Dot.
„Tako je“, rekao je Homer Vels, siroče i moguće uskoro otac.
Ljudi u Mejnu smatraju da je mudrije nešto znati nego o
tome pričati; to što niko nije rekao da je Kendi Kendal trudna
nije značilo da niko to ne zna. U Mejnu se podrazumeva da
svaka devojka može da zaglavi sa svakim momkom. Šta će posle
da rade, to je njihova stvar; ako žele savet, sami će ga zatražiti.
„Da ste vi siroče, za šta biste se vi odlučili?“, pisao je jed-
nom Vilbur Larč u Kratkoj istoriji Sent Klaudsa. „Za siroče ili
za abortus?“
„Za abortus, sto posto“, rekla je Meloni jednom, kada ju je
Homer Vels pitao. „A ti?“
„Ja bih siroče“, rekao je Homer.
„Ti si, Sunašce, običan sanjar“, rekla mu je Meloni.
Sada je slutio da je to istina; on jeste običan sanjar. Mešao
je srednjoškolce i nekima upisivao gajbe koje su ubrali drugi.
Sprečio je dva momka da se gađaju jabukama i osetio je da će
morati da posluže za primer – da bi zaštitio voće i uspostavio
autoritet. Ali dok je vozio dečake nazad u prodavnicu, gde im
je naredio da čekaju i da ne naprave nikakvu glupost – i da
propuste jutarnje branje – među drugim srednjoškolcima izbila
je opšta bitka jabukama, i kada se Homer vratio u voćnjak,
morao je da prekine rat. Gajbe već utovarene na kamion bile
su izmazane semenkama jabuke a vreli delovi traktora širili su
miris izgorele jabuke (neko je sigurno pokušao da iskoristi trak-
tor kao „zaklon“). Možda bi Vernon Linč bio bolji predradnik
srednjoškolcima, pomislio je Homer. Homer je samo želeo da
sve sa Kendi bude dobro.
Sada kada bi sedeli na doku Reja Kendala, sedeli su jedno
pored drugog i nisu sedeli dugo – postajalo je hladno. Sedeli
su naslonjeni na jedan stub na kraju doka, gde je Rej nebroje-
no puta gledao kako Kendi sedi sa Volijem – u gotovo istom
492 Džon Irving

položaju (mada je, primetio je Rej, Voli uvek sedeo ispravnije,

kao da je već vezan za pilotsko sedište).
Rej Kendal je razumeo zašto je neophodno da utonu u tako
teške misli o procesu zaljubljivanja, ali ih je i sažaljevao; znao
je da zaljubljivanje ne treba da bude tako sumorno. A ipak je
Rej veoma poštovao Olivu i znao je da su zbog Olive Homer
i Kendi prisiljeni da budu ožalošćeni u sopstvenoj ljubavnoj
priči. „Trebalo bi prosto nekuda da odete“, rekao je Rej kroz
prozor Homeru i Kendi; to je izgovorio veoma tiho a prozor
je bio zatvoren.
Homer se bojao da ako zahteva od Kendi da se uda za
njega – ako zahteva da se rodi beba – da će to nju primorati
da ga u potpunosti odbije. Takođe je znao da se Kendi boji
Olive; Kendi nije umirala od želje za drugim abortusom –
Homer je znao da bi se Kendi udala za njega i da bi istog
dana pristala da rodi, kada bi mislila da će nekako izbeći da
kaže Olivi istinu. Kendi se nije stidela Homera; nije se stidela
ni trudnoće. Kendi se stidela da joj Oliva ne sudi prestrogo
zbog nedovoljnih osećanja prema Voliju – Kendina vera (u
to da je Voli živ) nije bila snažna kao Olivina. Nije neobično
da majka sina jedinca i njegova mlada žena vide jedna drugu
kao suparnice.
Još je veći šok (bar za Homera) bilo ono što je razabirao
u sopstvenim osećanjima. Već je znao da voli Kendi, i da je
želi; sada je otkrio da – više nego što voli nju – želi njeno dete.
Bili su samo još jedan zarobljeni par, prijatnije im je bilo sa
njihovim iluzijama nego sa realnošću situacije.
„Posle berbe“, rekao je Homer Kendi, „idemo u Sent Klauds.
Reći ću da sam im tamo potreban. To je ionako verovatno isti-
na. Zbog rata niko ne obraća pažnju na njih. Mogla bi da kažeš
ocu da je to još jedan način da se pomogne u ratu. Ili bismo
mogli da kažemo da osećamo obavezu – da budemo tamo gde
smo zaista potrebni, da budemo korisniji.“
 Tuđa pravila 493

„Ti hoćeš da rodim bebu?“, upitala ga je Kendi.

„Hoću da rodiš našu bebu“, rekao je Homer Vels. „A pošto se
beba rodi i pošto se oboje oporavite, vratićemo se ovamo. Reći
ćemo tvom tati, i Olivi – ili ćemo im pisati – da smo se zaljubili
i da smo se venčali.“
„I da smo napravili dete pre svega toga?“, upitala je Kendi.
Homer Vels, koji je video istinske zvezde iznad zamračene
obale Mejna – svetle i hladne – veoma je jasno zamislio čitavu
priču. „Reći ćemo da je dete usvojeno“, rekao je. „Reći ćemo da
smo osetili dodatnu obavezu – prema sirotištu. Ja to ionako na
neki način osećam“, dodao je.
„Naša beba će biti usvojena?“, upitala je Kendi. „Znači,
imaćemo bebu koja će misliti da je siroče?“
„Ne“, rekao je Homer. „Imaćemo našu bebu, i ona će znati
da je naša. Samo ćemo reći da je usvojena – čisto zbog Olive,
privremeno.“
„To bi bila laž“, rekla je Kendi.
„Tako je“, rekao je Homer Vels. „Privremena laž.“
„Možda – kada se vratimo, sa bebom – možda nećemo
morati da kažemo da je usvojena. Tada ćemo možda moći da
kažemo istinu“, rekla je Kendi.
„Možda“, rekao je Homer. Možda je sve u čekanju da se vidi,
pomislio je. Usnama je dodirnuo zadnju stranu njenog vrata;
zagnjurio je lice u njenu kosu.
„Da mislimo da bi Oliva to prihvatila, da mislimo da će pri-
hvatiti ono – o Voliju“, dodala je Kendi, „onda ne bismo morali
da lažemo da je beba usvojena, zar ne?“
„Tako je“, rekao je Homer Vels. Otkud tolika briga zbog laži?,
pitao se, čvrsto grleći Kendi dok je ona tiho plakala. Je li istina da
Vilbur Larč ne pamti Homerovu majku? Je li istina da ni sestra
Andžela ni sestra Edna ne pamte njegovu majku? Možda jeste
istina, ali Homer Vels nikada ne bi krivio njih ako su lagali; to
bi učinili samo da ga zaštite. A ako su pamtili njegovu majku,
494 Džon Irving

i ako je njegova majka čudovište, zar nije bolje što su lagali?

Siroče ne želi baš svaku istinu.
A da je Homer otkrio kako je Voli umro u strašnim bolovima
ili na užasnim mukama – ako su ga mučili ili ako je živ izgoreo
ili ako ga je pojela neka životinja – Homer bi o tome sigurno
lagao. Da je Homer Vels bio istoričar amater, bio bi revizionista
isto koliko Vilbur Larč – trudio bi se da na kraju sve ispadne
dobro. Homer Vels, koji je uvek Vilburu Larču govorio da je on
(Larč) doktor, bio je više doktor nego što je znao.

Prve noći ceđenja soka radio je na presi i drobilici sa Zloćom

Hajdom i Everetom Taftom; Velika Dot i njena mlađa sestra
Debra Petigru radile su na flaširanju. Debra se nije radova-
la zbog prljavog posla koji je čeka; žalila se zbog prolivanja i
prskanja, a njenu razdražljivost je dodatno povećalo prisustvo
Homera Velsa, s kojim nije razgovarala – Debrino shvatanje
da su Kendi i Homer postali partneri u jednom bolu jasno je
senčila njena sumnja da su Kendi i Homer postali partneri i
u jednom zadovoljstvu. Debra nije reagovala velikodušno na
Homerov predlog da budu samo drugovi. Homer je bio zbunjen
Debrinim neprijateljstvom i pretpostavio je da zbog godina
provedenih u sirotištu ne može da shvati neko savršeno razu-
mno objašnjenje za njeno ponašanje. Homeru se činilo da mu
je Debra uvek uskraćivala pristup svemu sem drugarstvu. Zašto
je sada pobesnela kada od nje nije tražio ništa više od toga?
Zloća Hajd je Homeru i Everetu Taftu najavio da će ovo biti
njegova prva i poslednja noć na ceđenju za vreme berbe zato
što je želeo da bude kod kuće sa Florens – „Sad pošto joj se
približilo“, rekao je Zloća.
Kada je gospodin Rouz cedio sok, u uskislom vazduhu vla-
dala je sasvim drugačija atmosfera. Kao prvo, sve se odvijalo
mnogo brže; ceđenje je bilo jedna vrsta takmičenja. Kao drugo,
 Tuđa pravila 495

tu je bila napetost koju je stvarao autoritet gospodina Rouza – a

zbog svesti da umorni ljudi spavaju, ili pokušavaju da spavaju
u susednoj sobi, rad za presom i drobilicom morao je da bude
užurban (i savršen), što se često dešava samo na ivici potpune
iscrpenosti.
Debljina Debre Petigru postajala je sve očiglednija što se
više kvasila; ramena su joj bila povijena kao njenoj sestri, a
videla se i mlitavost Debrinih nadlanica, koja će se jednog dana
pretvoriti u uzdrhtala brda kao na rukama Velike Dot. Sestre
su istovetno mišicom brisale znoj sa čela – nisu želele da lice
dodirnu rukama slatkim i lepljivim od soka.
Oliva im je posle ponoći donela hladno pivo i vruću kafu.
Pošto je otišla, Zloća Hajd je rekao: „Ova gospođa Vortington
je baš pažljiva žena – ne samo da nam je nešto donela nego još
možemo i da biramo.“
„A njenog Volija više nema“, rekao je Everet Taft. „Pravo
čudo što uopšte misli o nama.“
Šta god da meni sledi, šta god me čeka, ja se neću sklanjati,
pomislio je Homer, ja mu se neću skloniti s puta. Napokon će
mu se desiti život – putovanje koje je predlagao, nazad u Sent
Klauds, zapravo će mu omogućiti da se oslobodi Sent Klaudsa.
Imaće bebu (ako ne i ženu); trebaće mu posao.
Naravno da ću poneti mlada stabla i da ću ih posaditi, mislio
je – kao da će stabla jabuka zadovoljiti Sent Klauds, kao da će
to što će ih on posaditi zadovoljiti ono što je Vilbur Larč želeo
od njega.
Pred kraj berbe svetlo je postalo sivlje a voćnjaci tamniji
po danu, mada je kroz prazne krošnje prolazilo više svetlosti.
Neiskustvo berača videlo se u smežuranim jabukama koje su
i dalje visile na teško dostupnim granama. U Sent Klaudsu se
zemlja već zaledila. Homer će morati da još jednom putuje,
zbog mladih stabala. Posadiće ih na proleće; to će biti pro-
lećna beba.
496 Džon Irving

Homer i Kendi su sada radili samo u noćnim smenama u

bolnici Kejp Kenet. Dani kada je Rej pravio torpeda bili su dani
koje je Homer proveo sa Kendi, u njenoj sobi iznad skladišta
jastoga.
Sad pošto je Kendi već zatrudnela, slobodnije su vodili
ljubav. Mada to nije mogla da mu kaže – još ne – Kendi je volela
da vodi ljubav sa Homerom Velsom; uživala je mnogo više nego
sa Volijem. Ali nikada nije mogla da se natera da naglas kaže
da je išta bilo bolje nego sa Volijem; mada je vođenje ljubavi bilo
bolje sa Homerom, sumnjala je da je za to Voli kriv. Ona i Voli
nikada nisu imali vremena da dožive toliku slobodu.
„Dolazimo ja i devojka“, pisao je Homer doktoru Larču.
„Ona će roditi moje dete – neće biti ni abortirano ni ostavljeno
kao siroče.“
„Željena beba!“, rekla je sestra Andžela. „Imaćemo željenu
bebu!“
„Mada ne i planiranu“, rekao je Vilbur Larč, koji je zurio
kroz prozor kancelarije sestre Andžele kao da se brdo koje se
diže s druge strane prozora lično diglo protiv njega. „A pretpo-
stavljam da bi trebalo da posadimo prokleto drveće“, rekao je
doktor Larč. „Zbog čega on želi bebu? Kako može da ima bebu
i da studira na koledžu – ili da upiše medicinu?“
„Kada bi on uopšte išao da studira medicinu, Vilbure?“,
pitala je sestra Edna.
„Znala sam da će se vratiti!“, viknula je sestra Andžela.
„Njemu je mesto sa nama!“
„Da, tako je“, rekao je Vilbur Larč. Nesvesno i pomalo uko-
čeno leđa su mu se ispravila, kolena su mu se stegla, ruke su
mu se pružile a prsti delimično raširili – kao da se sprema da
prihvati težak paket. Sestra Edna se stresla što ga vidi u takvom
položaju, koji ju je podsetio na fetus iz Tri Majl Folsa, na onu
mrtvu bebu koju je Homer Vels ostavio u položaju kao da za
nešto moli.
 Tuđa pravila 497

***

Homer je rekao Olivi Vortington: „Stvarno ne želim da odem,

posebno pošto se bliži Božić, i zbog svih tih uspomena – ali
postoji nešto, i neko, što sam zapostavio. Zapravo mislim na sve
njih u Sent Klaudsu – tamo se ništa ne menja. Uvek im trebaju
iste stvari, a sada pošto je rat, i pošto se svi trude da pomognu
ratnom naporu, mislim da su na Sent Klauds zaboravili i više
nego pre. A doktor Larč više nije u cvetu mladosti. Tamo bih bio
korisniji nego ovde. Pošto je berba gotova, čini mi se da nemam
dovoljno posla. U Sent Klaudsu uvek ima i previše posla.“
„Ti si dobar mladić“, rekla je Oliva Vortington, ali je Homer
oborio glavu. Prisetio se šta je gospodin Ročester rekao Džejn Ejr:
„Čuvaj se kajanja kad osetiš iskušenje da zgrešiš, gospođice
Ejr: kajanje je otrov života.“
Bilo je rano novembarsko jutro u kuhinji u Okeanskom
vidiku; Oliva se još nije ni očešljala ni našminkala. Zbog sivila
u svetlu, kao i na njenom licu i u kosi, gospođa Vortington je
Homeru izgledala starije. Pomoću konca vrećice za čaj cedila
je sav čaj iz vrećice i Homer nije mogao da odvoji pogled od
debelih, čvornovatih vena na njenim nadlanicama. Oduvek je
previše pušila i sada je ujutru stalno kašljala.
„Kendi ide sa mnom“, rekao je Homer Vels.
„Kendi je dobra devojka“, rekla je Oliva. „To je veoma nese-
bično od vas oboje – da pružite društvo i utehu neželjenoj deci.“
Uzica je preko debelog dela vrećice bila toliko zategnuta da je
Homer pomislio kako će je preseći. Olivin glas bio je toliko
zvaničan da je mogla da govori na ceremoniji odlikovanja i
opisuje heroizam koji je zaslužio nagrade. Snažno se trudila da
ne kašlje. Kada je uzica prekinula vrećicu, nešto mokrih listova
zalepilo se za žumance nedovršenog rovitog jajeta u stalku za
jaje za koji je Homer Vels nekada mislio da je svećnjak.
498 Džon Irving

„Ne mogu dovoljno da vam zahvalim za sve što ste uradili za

mene“, rekao je Homer. Oliva Vortington je samo odmahnula
glavom; zategla je ramena, digla glavu, leđa su joj bila izuzetno
prava. „Mnogo mi je žao zbog Volija“, rekao je Homer Vels. U
Olivinom grlu video se jedva primetan pokret, ali su mišići
njenog vrata ostali ukočeni.
„On se samo vodi kao nestao“, rekla je Oliva.
„Tako je“, rekao je Homer Vels. Spustio je ruku na Olivino
rame. Ona ničim nije pokazala da je prisustvo njegove ruke
breme ili uteha, ali pošto su neko vreme tako stajali, okrenula
je lice dovoljno da položi obraz na njegovu nadlanicu; tako su
ostali još malo, kao da poziraju nekom slikaru stare škole – ili
fotografu koji je čekao nešto nesvakidašnje: izlazak novem-
barskog sunca.
Oliva je zahtevala da uzmu beli kadilak.
„Pa“, rekao je Rej Kendi i Homeru, „mislim da je za vas oboje
dobro da se držite zajedno.“ Rej je bio razočaran što ni Homer
ni Kendi njegovu opasku nisu primili s nekim oduševljenjem;
dok je kadilak odlazio sa parkinga skladišta za jastoge, Rej im
je doviknuo: „I probajte da se malo zabavite zajedno!“ Sumnjao
je da su ga čuli.
Ko ide u Sent Klauds da bi se zabavio?
Mene nisu zapravo usvojili, pomislio je Homer Vels. Ne
izdajem zapravo gospođu Vortington; ona nikada nije rekla
da je moja majka. Pa ipak, Homer i Kendi usput nisu mnogo
razgovarali.
Što su išli severnije na tom putovanju ka unutrašnjosti, to
je na krošnjama bilo manje lišća; u Skauheganu je bilo malo
snega, i zemlja je podsećala na lice starca koji bi trebalo da se
obrije. U Blanšardu, Istočnom Moksiju i Moksi Goru bilo je
još snega a u Ten Tauzend Ejker Traktu morali su da čekaju
sat vremena, zato što je drvo palo preko puta. Sneg je napadao
preko drveta, koje je oblikom podsećalo na palog dinosaurusa.
 Tuđa pravila 499

U Mus Riveru i u Mizeri Goru, i u Tomheganu, sneg je pao i

neće se skoro otopiti. Smetove pored puta je čistač snega sasvim
poravnao i bili su toliko visoki da su Kendi i Homer mogli da
naslute prisustvo obližnjih kuća samo po dimu iz dimnjaka,
ili po uzanim stazama prosečenim kroz smetove koje su tu ili
tamo bile obeležene mokraćom pasa.
Oliva, Rej i Zloća Hajd su im dali dodatne bonove za benzin.
Rešili su da idu autom zato što su mislili da će biti lepo da mogu
da odu iz Sent Klaudsa – makar samo na kratke izlete – ali kada
su stigli u Blek Repids i kada je Homer stavio lance na zadnje
točkove, shvatili su da će po zimskim putevima (a to je bio tek
početak zime) vožnja biti gotovo nemoguća.
Da su ga pitali, doktor Larč bi ih poštedeo nevolja dolaska
u kolima. Rekao bi da u Sent Klauds niko ne dolazi sa ciljem
da ide na kratke izlete u okolini; on bi predložio da radi zabave
uvek mogu da sednu na voz za Tri Majl Fols.
Zbog loših puteva, sve slabijeg svetla i snega koji je počeo
da pada posle Elenvila, već je bilo mračno kada su stigli u Sent
Klauds. Farovi belog kadilaka, dok su se penjali pored odelje-
nja za devojčice, osvetlili su dve žene koje su silazile nizbrdo
ka železničkoj stanici – lica su okrenule od svetlosti. Koraci su
im delovali nesigurno; jedna nije imala šal; druga nije imala
šešir; sneg je namigivao na svetlosti farova kao da žene bacaju
dijamante u vazduh.
Homer Vels je zaustavio automobil i spustio prozor. „Hoćete
li da vas prevezem?“, upitao je žene.
„Idete u suprotnom pravcu“, rekla je jedna.
„Mogu da se okrenem!“, doviknuo im je on. Kada su prošle
ne odgovorivši mu, odvezao se napred do bolničkog ulaza u
odeljenje za dečake pa je isključio farove. Sneg koji je padao
ispred svetla u dispanzeru bio je isti kao sneg koji je padao
one noći kada su stigli u Sent Klauds posle njegovog bekstva
od Drejperovih u Votervilu.
500 Džon Irving

Između Larča i bolničarki došlo je do izvesnog nesporazuma

o tome gde će Homer i Kendi spavati. Larč je pretpostavio da
će Kendi spavati u odeljenju za devojčice a da će Homer spavati
tamo gde je spavao nekada, sa drugim dečacima, ali su žene na
taj predlog žustro reagovale.
„Oni su ljubavnici!“, primetila je sestra Edna. „Oni sigurno
spavaju zajedno!“
„Pa, sigurno jesu spavali“, rekao je Larč. „To ne znači da
moraju da zajedno spavaju ovde.“
„Homer je rekao da namerava da je uzme za ženu“, primetila
je sestra Edna.
„Namerava“, gunđao je Vilbur Larč.
„Mislim da bi bilo lepo da imamo nekoga ko ovde spava s
nekim“, rekla je sestra Andžela.
„Meni se čini“, rekao je Vilbur Larč, „da mi i postojimo zato
što ljudi previše često spavaju jedni s drugima.“
„Oni su ljubavnici!“, ponovila je sestra Edna ljutito.
I tako su sestre to rešile. Kendi i Homer će deliti sobu sa dva
kreveta u prizemlju odeljenja za devojčice; kako će da rasporede
krevete, to je njihova stvar. Gospođa Grogan je rekla da joj se
dopada ideja da neki muškarac bude u odeljenju za devojčice;
povremeno su se devojčice žalile da se boje provalnika i voajera;
prijaće im da u blizini bude neki muškarac.
„Sem toga“, rekla je gospođa Grogan, „ja sam tamo sasvim
sama – vas troje imate jedno drugo.“
„Ovde svi spavamo sami“, rekao je doktor Larč.
„Pa, Vilbure“, rekla je sestra Edna, „nemoj toliko da se pono-
siš time.“

Oliva Vortington, sama u Volijevoj sobi, posmatrala je dva kre-

veta, Homerov i Volijev – oba kreveta bila su nedavno namešta-
na, ni na jednom jastuku nije bilo nabora. Na noćnom stočiću
 Tuđa pravila 501

između kreveta stajala je fotografija na kojoj Kendi uči Homera

da pliva. Pošto u njihovoj sobi nije bilo pepeljare, Oliva je ispod
dugačkog, naherenog pepela cigarete stavila dlan.
Rejmond Kendal, sam iznad skladišta za jastoge, posmatrao
je triptih fotografija koje su poput oltara stajale na njegovom
noćnom stočiću, pored njegovog kompleta francuskih ključeva.
Na srednjoj fotografiji bio je on kao mladić; sedeo je u naizgled
neudobnoj stolici, a u krilu mu je sedela supruga; bila je trudna
sa Kendi; stolici je izgleda pretila opasnost. Leva fotografija je
bila sa Kendine mature, na desnoj su bili Kendi i Voli, uperili
su rekete za tenis jedno u drugo, kao puške. Rej nije imao sliku
Homera Velsa; trebalo je samo da kroz prozor pogleda svoj dok
pa da jasno zamisli Homera; Rej nije mogao da pogleda svoj
dok i da pomisli na Homera Velsa a da ne čuje puževe kako
pljušte po vodi.
Sestra Edna je pokušala da ugreje skromnu večeru za Home-
ra i Kendi; stavila je razočaravajuću dinstanu govedinu u steri-
lizator za instrumente, koji je s vremena na vreme proveravala.
Gospođa Grogan, koja se molila u odeljenju za devojčice, nije
videla kako kadilak stiže uzbrdo. Sestra Andžela je bila u sali za
porođaje, brijala je ženu kojoj je već pukao vodenjak.
Homer i Kendi su prošli pored praznog i jarko osvetljenog
dispanzera; zavirili su u praznu kancelariju sestre Andžele.
Homer je znao da ne treba da viri u salu za porođaje kada je
svetlo uključeno. Čuli su Larča kako čita u spavaonici. Mada ga
je Kendi čvrsto držala za ruku, Homer Vels je želeo da požure
– da ne propusti priču za laku noć.

Florens, žena Zloće Hajda, rodila je zdravog dečaka – četi-

ri kilograma i sto grama – nedugo posle Dana zahvalnosti,
što su Oliva Vortington i Rejmond Kendal slavili na prilično
formalan i tih način u Okeanskom vidiku. Oliva je pozvala u
502 Džon Irving

goste sve svoje radnike; zamolila je Reja da joj pomogne u ulozi

domaćina. Zloća Hajd je uporno ponavljao Olivi da je njegova
novorođena beba znak da je Voli živ.
„Da, znam da je živ“, rekla mu je Oliva mirno.
To za nju nije bio preterano naporan dan, ali jeste zatekla
Debru Petigru kako sedi na Homerovom krevetu u Volijevoj
sobi i zuri u fotografiju Kendi kako uči Homera da pliva. A
pošto je izvela Debru iz sobe, Oliva je otkrila Grejs Linč kako
sedi na istom ulegnuću koje je Debra ostavila na Homerovom
krevetu. Grejs je, međutim, zurila u upitnik nadzornog odbo-
ra Sent Klaudsa, onaj koji Homer nikada nije ispunio i koji
je ostavio zakačen na zidu Volijeve sobe, kao da su ta pitanja
nepisana pravila.
A Velika Dot Taft se rasplakala u kuhinji dok je pričala Olivi
jedan svoj san. Everet ju je našao, u snu, kako preko poda spa-
vaće sobe puzi ka kupatilu. „Nisam imala noge“, rekla je Velika
Dot Olivi. „Te noći se rodio Florensin sin a ja sam se probudila
bez nogu – samo se nisam zaista probudila, nego sam sanjala
da od mene ispod struka više ništa nije ostalo.“
„Samo što si morala u ve-ce“, primetio je Everet. „Inače,
zašto bi puzala po podu?“
„Važno je to da sam bila povređena“, rekla je Big Dot uvre-
đeno svom mužu.
„Ah“, rekao je Everet Taft.
„Poenta je“, rekao je Zloća Hajd Olivi, „da se moja beba
rodila zdrava i čitava ali je Velika Dot sanjala da ne može da
hoda. Je l’ shvatate, Oliva?“, pitao je Zloća. „Mislim da nam to
Gospod kaže da je Voli dobro – da je živ – ali da je povređen.“
„Povređen je, ili tako nešto“, rekla je Velika Dot i briznula
u plač.
„Naravno“, rekla je Oliva naglo. „To sam oduvek mislila.“
Njene reči su ih sve iznenadile – čak i Reja Kendala. „Da nije
povređen, do sada bi nam se već javio. A da nije živ, ja bih to
 Tuđa pravila 503

znala“, rekla je Oliva. Pružila je svoju maramicu Velikoj Dot

Taft i pripalila novu cigaretu na opušku prethodne.
Dan zahvalnosti u Sent Klaudsu nije bio ni izbliza tako misti-
čan, hrana nije bila ukusna, ali su se svi lepo proveli. Umesto
balona, doktor Larč je sestri Andželi i sestri Edni razdelio pre-
zervative, a one su ih – iako im se taj posao nije sviđao – nadu-
vale i umočile u posude sa zelenom i crvenom prehrambenom
bojom. Kada se boja osušila, gospođa Grogan je na kondomima
četkicom ispisala imena siročića i Homer i Kendi su sakrili te
šarene kondome po čitavom sirotištu.
„To je lov na gumice“, rekao je Vilbur Larč. „Trebalo je da
ovu ideju sačuvamo za Uskrs. Jaja su skupa.“
„Nećemo se odreći jaja za Uskrs, Vilbure“, rekla je sestra
Edna uvređeno.
„Valjda nećemo“, rekao je doktor Larč umorno.
Oliva Vortington je poslala sanduk šampanjca. Vilbur Larč
u životu nikada nije okusio ni kap šampanjca – nikada nije pio
– ali način na koji su mu nepca zabridela od mehurića, kako su
mu se nosni kanali otvorili a oči postale suve ali bistre podsetio
ga je na ono najlakše isparenje, na onu čuvenu inhalaciju od koje
je bio zavisan. Pio je i pio. Čak je i pevao deci – neku pesmu
koju je čuo od francuskih vojnika u Prvom svetskom ratu. Ta
pesma nije bila prikladnija za decu ništa više od kondoma,
ali ona su zbog nepoznavanja francuskog i detinje nevinosti
francusku pesmu (bezobrazniju od svih limerika koje će Voli
Vortington u životu da nauči) doživeli kao veselu pesmicu, a
zelene i crvene kondome kao balone.
Čak se i sestra Edna malo napila; i za nju je šampanjac bio
novost, mada je ponekad sipala šeri u vrelu čorbu. Sestra Andže-
la nije pila, ali se raznežila – toliko da je zagrlila Homera oko
vrata i silno ga poljubila, sve vreme tvrdeći kako je duh u Sent
Klaudsu znatno oslabio otkako je Homer otišao i da je Homera
očigledno poslao dobronamerni Bog da ih ponovo ohrabri.
504 Džon Irving

„Ali Homer neće ostati za stalno“, rekao je Vilbur Larč i

štucnuo.
Kendi je na sve ostavila jak utisak i čak je i doktor Larč o
njoj govorio kao o „našoj anđeoskoj volonterki“, dok se gospođa
Grogan oko nje svakodnevno petljala, kao da joj je ova kćerka.
Sestra Edna se vrtela oko mladog para kao moljac oko svetla.
Na Dan zahvalnosti doktor Larč je čak malčice flertovao sa
Kendi. „Nikad nisam video tako lepu devojku spremnu da daje
klistire“, rekao je Larč i potapšao Kendi po kolenu.
„Ja nisam gadljiva“, rekla mu je Kendi.
„Ovde nema mesta za gadljivost“, rekao je Larč i podrignuo.
„Ali nadam se da ima još malo za pristojnost“, požalila se
sestra Andžela. Larč nikada nije hvalio ni nju ni sestru Ednu
zbog spremnosti da daju klistir.
„Naravno, želeo sam da studira medicinu, da bude doktor,
da se vrati i da me ovde zameni“, rekao je Vilbur Larč Kendi
glasno – kao da Homer ne sedi za istim stolom. Larč je ponovo
potapšao Kendi po kolenu. „Ali nema veze!“, rekao je. „Ko ne bi
radije da mu takva devojka zatrudni – i da gaji jabuke!“ Rekao
je nešto na francuskom i ispio novu čašu šampanjca. „Naravno“,
prošaputao je Kendi, „on ne mora da studira medicinu da bi
ovde bio doktor. Postoji samo još nekoliko procedura sa kojima
mora da se upozna. Majku mu!“, rekao je Larč, pokazavši siro-
čiće koji jedu ćuretinu – svako sa obojenim kondomom, poput
etikete sa imenom, stavljenim ispred tanjira, „ovo nije ni loše
mesto da se zasnuje porodica. A ako Homer jednog dana uspe
da nešto posadi na prokletom brdu, onda biste mogli i ovde da
gajite jabuke.“
Kada je doktor Larč zaspao za stolom, Homer Vels ga je
odneo nazad u dispanzer. Da li je doktor Larč potpuno poludeo
za vreme Homerovog odsustva iz Sent Klaudsa, razmišljao je.
Nije imao koga da pita. Gospođa Grogan, sestra Edna a posebno
sestra Andžela možda bi se složile da Larču u poslednje vreme
 Tuđa pravila 505

nisu sve ovce na broju – da mu jedno veslo viri iz vode, kao što
bi to rekao Rej Kendal; da mu je jedan točak upao u pesak, kao
što je Voli nekada govorio – ali gospođa Grogan i bolničarke bi
izuzetno zdušno branile doktora Larča. Homeru je bilo jasno
da one smatraju da je Homer predugo bio odsutan, da ne ume
dobro da proceni. Srećom, Homerovo ginekološko umeće nije
oslabilo u njegovom odsustvu.
Trudnice ne poštuju praznike. Vozovi idu u različita vreme-
na, ali idu. Te večeri je prošlo šest kada je u Sent Klauds stigla
neka žena; mada mu to nije bila praksa, šef stanice ju je otpratio
do ulaza u bolnicu zato što je kod žene već počela druga faza
porođaja – vodenjak je pukao a trudovi su stizali u pravilnim
razmacima. Homer Vels je opipavao bebinu glavu kroz peri-
neum kada ga je sestra Andžela obavestila da je doktor Larč
previše pijan da se probudi a da je i sestra Edna takođe zaspala.
Homer se brinuo što se na perineumu primećuje ispupčenje i
što je ženina reakcija na prilično jaku dozu etra veoma spora.
Homer je morao da zadrži glavu bebe da bi zaštitio peri-
neum od cepanja30; mediolateralni rez, za šta se Homer odlu-
čio, načinjen je na mestu koje bi odgovaralo sedmom satu na
časovniku. To je bila bezbednija epiziotomija, po Homerovom
stavu, zato što rez, u nuždi, može biti znatno duži od uobičajene
središnje linije.
Odmah pošto se pojavila glava, Homer je zavukao prst ispod
vrata deteta da vidi je li pupčanik tu umotan, ali je porođaj bio
lak, oba ramena su se spontano pojavila. Vezao je dve ligature
na pupčanik i presekao između. I dalje je na sebi imao hirurški
mantil kada je otišao u dispanzer da vidi kako se doktor Larč
oporavlja od prazničnog šampanjca. Ako je Larč bio upoznat
sa prelaznim stanjima u kretanju iz sveta etra u svet bez aneste-
zije, nije bio upoznat sa prelaznim stanjima između pijanstva i
mamurluka. Pošto je video Homera Velsa u krvavom mantilu,
Vilbur Larč je pomislio da je spasen.
506 Džon Irving

„Ah, doktore Stoune“, rekao je i pružio ruku Homeru sa

samozadovoljnom formalnošću čuvenom među kolegama u
medicinskoj profesiji.
„Doktore ko?“, rekao je Homer Vels.
„Doktore Stoune“, rekao je Vilbur Larč, pa je povukao ruku
a mamurluk ga je stegao – usta su mu bila puna toliko guste
prašine da je mogao samo da ponovi. „Fazi Stoun, Fazi Stoun,
Fazi Stoun.“
„Homere?“, upitala je Kendi, kada su ležali zajedno na jed-
nom od dva istovetna kreveta koji su dobili u odeljenju za devoj-
čice. „Zašto je doktor Larč rekao da ti ne moraš da studiraš
medicinu da bi ovde bio doktor?“
„Možda hoće da kaže da je ovde pola posla svejedno pro-
tivzakonito“, rekao je Homer Vels. „Onda nema veze je li neko
diplomirani lekar ili nije.“
„Ali niko te ne bi angažovao ako nisi pravi doktor, zar ne?“,
upitala je Kendi.
„Možda doktor Larč bi“, rekao je Homer Vels. „Ja ponešto
znam.“
„Ali ti uopšte ni ne želiš da ovde budeš doktor, je li tako?“,
upitala je Kendi.
„Tako je, ne želim“, odgovorio je on. Šta mu je ono bilo o
Faziju Stounu?, pitao se dok je tonuo u san.
Homer je i dalje spavao kada se doktor Larč nagnuo nad
ženom od Dana zahvalnosti i pregledao epiziotomiju. Sestra
Andžela mu ju je opisala, kopču po kopču, i mada je Larč cenio
taj opis, on nije bio zaista nužan; izgled i dodir ženinog zdravog
tkiva rekao mu je sve što je želeo da zna. Homer Vels nije izgubio
samopouzdanje; i dalje je znao šta radi.
Takođe je posedovao i pravedništvo mladog i povređenog
čoveka; Homer Vels nije imao sumnje koje će ublažiti prezir
prema ljudima koji toliko upropaste sopstvene živote da ne žele
začetu decu. Vilbur Larč je mogao da mu kaže kako je on prosto
 Tuđa pravila 507

arogantan, mlad doktor koji nikada nije bio bolestan – da je kriv

za bolest mladog doktora, koja se manifestuje u superiornosti
prema svim pacijentima. Ali Homer je baratao idealom braka
i porodice kao motkom; bio je sigurniji u ispravnost svog cilja
nego par koji slavi šezdeset petu godišnjicu braka.
Sigurno je zamišljao da će svetost s kojom vidi svoju vezu
sa Kendi lebdeti iznad mladog para poput oreola i da će sijati
izrazito milostivim svetlom nad njima i njihovim detetom kada
se vrate u Harts Hejven i Harts Rok. Sigurno je mislio da će
dobrota njegovih i Kendinih namera sijati sa tako snažnim sja-
jem da će Oliva, Rej i ostali iz te sveznajuće ali ćutljive zajednice
biti zaslepljeni. Homer i Kendi su sigurno zamišljali kako će
njihovo dete – začeto u trenutku ljubavi koja je zasenila Volijev
nestanak ili smrt – biti pozdravljeno kao anđeo na zemlji.
I tako su te zime u Sent Klaudsu uživali u životu mladog
bračnog para. Nikada pre nije bilo tako zabavno biti koristan.
Nije bilo posla za koji bi ljupka mlada žena u poodmakloj trud-
noći smatrala da je ispod nje; njena lepota i njena fizička energi-
ja nadahnjivale su devojke u odeljenju za devojčice. Doktor Larč
se posvetio podučavanju Homera pedijatriji – pošto nije mogao
da nađe zamerke Homerovoj akušerskoj praksi i pošto je Homer
odlučno odbijao da učestvuje u abortusima. Nepopustljivost
tog stava zbunjivala je čak i Kendi, koja je volela da Homeru
kaže: „Samo mi objasni ponovo – ti ne osuđuješ taj postupak,
ali nećeš sam da učestvuješ u nečemu što smatraš pogrešnim.“
„Tako je“, rekao je Homer Vels; nije imao nikakve sumnje.
„Shvatila si. Nema šta drugo da se objasni. Mislim da abortus
treba da bude dostupan svakome ko ga želi, ali ja nikada ne
želim da ga izvedem. Šta je tu teško shvatiti?“
„Ništa“, rekla je Kendi, ali je nastavila da ga o tome zapitkuje.
„Misliš da je to pogrešno, a ipak misliš da bi trebalo da bude
legalno – je li tako?“
508 Džon Irving

„Tako je“, rekao je Homer Vels. „Mislim da je pogrešno, ali

takođe mislim da treba da bude ličan izbor. Šta je ličnije od
odluke da li želiš dete ili ne?“
„Ne znam“, rekla je Kendi, mada joj je sinulo da je Homer
Vels „izabrao“ da je Voli mrtav – što je njoj delovalo posebno
lično.
U njenom petom mesecu počeli su da spavaju u odvojenim
krevetima, ali su ih spojili i pokušali da ih nameste kao da su
jedan, veliki krevet – što je bio problem, pošto u Sent Klaudsu
nije bilo velikih čaršava.
Gospođa Grogan je želela da Homeru i Kendi pokloni dvo-
struki čaršav, ali ona nije imala svog novca da ga kupi i pitala se
da li će delovati čudno ako ih kupi za sirotište. „Veoma čudno“,
rekao je Larč i stavio veto na tu ideju.
„Drugde u svetu imaju dvostruke čaršave“, pisao je Vilbur
Larč u Kratkoj istoriji Sent Klaudsa. „Ovde u Sent Klaudsu mi
se snalazimo bez njih – prosto se snalazimo.“
A ipak je to bio najbolji Božić u istoriji Sent Klaudsa. Oliva
je poslala mnogo poklona, a Kendin primer – kao prve srećne
trudnice koju pamte – bio je takođe poklon za sve. Imali su
ćurku i šunku a doktor Larč i Homer Vels su se takmičili u
sečenju mesa i svi su se složili da je Homer pobedio. On je
dovršio sečenje ćurke pre nego što je Larč završio sečenje
šunke.
„Pa, lakše je seći ćurku nego svinju“, rekao je Larč. Krišom
je bio veoma zadovoljan kako Homer barata nožem. Homeru
je često prolazilo kroz glavu kako je on usavršio veštinu sečenja
u okolnostima drugačijim od gospodina Rouza. Da je imao
prednosti koje pruža obrazovanje, mislio je Homer, gospodin
Rouz bi možda postao vrhunski hirurg.
„Možda“, promrsio je Homer za sebe. Nikada nije bio srećni-
ji. Bio je koristan, bio je zaljubljen – i voljen – i očekivao je dete.
Šta još čoveku treba?, mislio je dok je obavljao dnevne poslove.
 Tuđa pravila 509

Drugi ljudi možda traže promenu rutine, ali siroče čezne za

svakodnevnim životom.

Usred zime, za vreme mećave, dok su žene pile čaj u odeljenju

za devojčice, a gospođa Grogan i doktor Larč bili na železnič-
koj stanici, lično optužujući šefa stanice što je izgubio očekiva-
nu isporuku sulfonamida, na ulaz bolnice stigla je žena koja je
krvarila, presamićena od grčeva. Imala je dilataciju bez kireta-
že, kao što bi rekla sestra Karolina; osoba koja je uradila dila-
taciju, uradila ju je bezbedno. Sada je bila neophodna kiretaža,
koju je Homer izveo sam. Jedan veoma mali komad proizvo-
da začeća prepoznao je u otpacima, što je u Homeru Velsu iza-
zvalo jednu malu misao. Četvrti mesec, procenio je – brzo ga
je pogledao i jednako brzo bacio.
Noću, kada je dodirivao Kendi ali je nije budio, čudio se
koliko ona mirno spava; i primetio je kako život u Sent Klaudsu
deluje bezvremeno, izmešteno i stalno, kako deluje sumorno
ali brižno, kako se nekako čini bezbedniji od života u Harts
Roku ili Harts Hejvenu – sigurno bezbedniji nego život iznad
Burme. To je bila noć kada je ustao i otišao u odeljenje za deča-
ke; možda je u velikoj prostoriji u kojoj su dečaci spavali tražio
svoju prošlost, ali je umesto toga našao doktora Larča koji ljubi
sve dečake redom za laku noć. Homer je zamislio da ga je dok-
tor Larč tako poljubio, kada je bio mali; Homer nije mogao da
zamisli kako su ti poljupci, čak i sada, bili poljupci namenjeni
njemu. Bili su to poljupci koji traže Homera Velsa.
Te iste noći je na golom brdu video risa – brdo je bilo pre-
vučeno slojem snega koji se otopio pa ponovo zaledio i pre-
tvorio u debelu skramu. Bio je izašao samo na tren; pošto je
video poljupce, poželeo je svež vazduh. Bio je to kanadski ris
– tamno metalnosiv naspram svetlijeg sivila mesečinom obas-
janog snega. Njegov smrad divlje mačke bio je toliko snažan
510 Džon Irving

da se Homer zagrcnuo kada ga je osetio. Njegova čula divlje

mačke bila su dovoljno oštra da se kreće samo skok daleko od
bezbednosti šume. Ris je prelazio greben brda kada je počeo da
se kliza; kandže nisu mogle da uhvate pokoricu snega a brdo
je iznenada postalo strmije. Kretao se sa mutne mesečine na
oštrije svetlo iz prozora kancelarije sestre Andžele; nije uspevao
da zaustavi svoje bočno spuštanje. Približavao se sirotištu više
nego što je hteo, a njegov divlji smrad smrti sudarao se sa lede-
nom hladnoćom. Ris je zbog bespomoćnosti na ledu izgledao
i prestravljeno i pomireno sa sudbinom; i ludilo i fatalizam
bili su uhvaćeni u njegovim žestokim žutim očima i u besnom
kašlju dok je klizio dalje, pa je čak i udario o zid bolnice pre
nego što su mu kandže našle uporište na zamrznutom snegu.
Besno je frknuo ka Homeru Velsu kao da je Homer izazvao taj
neželjeni spust.
Dah mu se zaledio na brkovima a čupave uši bile su mu
istačkane ledom. Uspaničena životinja je pokušala da odjuri
uzbrdo; prešla je manje od pola puta kada je ponovo počela
da klizi naniže, protiv svoje volje privučena ka sirotištu. Kada
je drugi put krenuo iz podnožja brda, ris je dahtao; potrčao je
ukoso uzbrdo, proklizavajući, zaustavljajući se i ponovo kliza-
jući, da bi na kraju pobegao u mekši sneg u šumi – ni izbliza
tamo gde je nameravao da ode; a ipak bi ris pristao na svaki put
kojim će pobeći od mračne bolnice.
Homer Vels je zurio u šumu za nestalim risom i mislio da
ni njemu neće biti ništa lakše da ponovo ode iz Sent Klaudsa.

Varljivo proleće je stiglo veoma rano tog marta; širom Mejna je

rečni led popustio pod vlažnim snegom, led na jezercima glasno
je pucao i plašio ptice a krupnija jezera u unutrašnjosti su ječala i
pevala i praskala kao kada se vagoni sudare na ranžirnoj stanici.
 Tuđa pravila 511

U stanu koji je sa Lornom delila u Batu, Meloni je probudila

reka Kenebek – led na reci se povio pod pola metra vlažnog
snega pa je popustio uz dubok, ječeći znak za uzbunu, zbog
koga se jedna od starijih žena u pansionu pridigla u krevetu i
zaurlala. Meloni se prisetila noći u svom krevetu u odeljenju
za devojčice u Sent Klaudsu, kada je martovski led stružući
stizao nizvodno iz Tri Majl Folsa. Ustala je iz kreveta i otišla u
Lorninu sobu da razgovaraju, ali je Lorna bila toliko pospana
da nije mogla da ustane; Meloni je legla u krevet pored svoje
drugarice. „To je samo led“, prošaputala je Lorna. Tako su ona
i Meloni postale ljubavnice, dok su slušale lažno proleće.
„Ima samo jedno“, rekla je Lorna Meloni. „Ako ćemo da
budemo zajedno, moraš da prestaneš da tražiš tog Homera. Ili
hoćeš mene ili hoćeš njega.“
„Hoću tebe“, rekla je Meloni Lorni. „Samo nemoj nikad da
me ostaviš.“
Stalan par, san svakog siročeta; ipak, Meloni se pitala gde će
se njen bes iskaliti. Ako prestane da traži Homera Velsa, hoće
li prestati i da misli na njega?
Bilo je previše snega; kratko otopljenje nije doprlo do zaleđe-
ne zemlje, a kada se temperatura ponovo spustila i kada je pono-
vo pao sneg, reke su se brzo zaledile. Staro vodenično jezerce, iza
sirotišta u Sent Klaudsu, postalo je zamka za guske. Zbunjene
zbog topljenja, guske su sletele u ledenu kašu od koje su greškom
pomislile da je otvorena voda; kaša se preko noći ponovo stegla
i guskama su noge ostale zaleđene. Kada je Homer Vels našao
guske, bile su zaleđene statue – posute novim snegom, bile su
kameni čuvari jezerceta. Mogli su samo da razbiju led i preliju
ih vrelom vodom; bilo ih je lakše očerupati kada su delimično
zamrznute. Kada ih je gospođa Grogan ispekla – sve vreme ih
bockajući, da mast iscuri – činilo joj se kao da ih samo greje
pre nego što će ih pustiti da nastave svoj opasni put.
512 Džon Irving

Već je bio april kada je led pukao u Tri Majl Folsu i reka se
izlila u Sent Klaudsu; reka je poplavila podrum nekadašnjeg
hotela za kurve i tolikom silinom pritisnula potporne grede
da je bar sa mesinganom šipkom za noge propao kroz pod i
otplutao. Šef stanice ga je video kako odlazi; pošto je bio toliko
opsednut predskazanjima, dve noći uzastopce prespavao je u
svojoj kancelariji zbog straha da opasnost preti i stanici.
Kendi je toliko okrupnjala da je jedva spavala. U jutro kada
je brdo osvanulo golo, Homer Vels je ispitao tlo; mogao je da
zarije lopatu tridesetak centimetara duboko pre nego što je nai-
šao na smrznutu zemlju – trebalo mu je da se otopi još desetak
centimetara pre nego što će moći da posadi jabuke, ali nije više
mogao da čeka da ode u Harts Rok po sadnice. Želeo je da bude
prisutan kada se Kendi porodi.
Oliva se iznenadila što ga vidi, kao i zbog njegovog zahteva
da zameni kadilak za jedan kamionet da njime prenese mlada
stabla.
„Hoću da posadim standardan voćnjak četrdeset sa četr-
deset“, rekao je Homer Olivi. „Pola mekintoš, jedno deset
posto crveni delišes, još deset ili petnaest posto kortlanda i
boldvina.“
Oliva ga je podsetila da ubaci i nekoliko nortern spajsa i
nešto gravenstajna – za pitu od jabuka. Pitala ga je kako je
Kendi i zašto nije došla sa njim; rekao joj je da je Kendi previše
zauzeta. (Svi su je zavoleli a deca se prosto ne odvajaju od nje.)
Biće teško otići, kada za to dođe vreme, poverio se Homer Olivi;
oni su tamo toliko korisni – toliko su potrebni. A zahtevi su
neprekidni. „Pa, teško je naći jedan jedini slobodan dan, makar
i ovakav“, rekao je Homer.
„Nećeš ni da prenoćiš?“, upitala je Oliva.
„Imam previše posla“, rekao je Homer, „ali oboje ćemo se
vratiti na vreme za puštanje pčela.“
„To je negde oko Dana majki“, primetila je Oliva.
 Tuđa pravila 513

„Tako je“, rekao je Homer Vels; poljubio je Olivu, čija je koža

bila sveža i mirisala na pepeo.
Mini Hajd i Herb Fauler su mu pomogli da natovari
kamionet.
„Sam ćeš da posadiš četrdeset sa četrdeset?“, upitao ga je
Mini. „Bolje se nadaj da će se zemlja raskraviti.“
„Bolje se nadaj da će ti grbača izdržati“, rekao je Herb Fauler.
„Bolje se nadaj da ti kita ne otpadne.“
„Kako je Kendi?“, upitala je Homera Velika Dot Taft. Skoro
pa velika kao ti, pomislio je Homer.
„Nije loše“, rekao je. „Ali ima mnogo posla.“
„Mogu da se kladim“, rekla je Debra Petigru.
U kotlarnici, ispod rezervoara s jastozima, Rej Kendal je
pravio sopstveni torpedo.
„Zašto?“, upitao je Homer.
„Čisto da vidim da li mogu da ga napravim“, odgovorio je
Rej.
„Ali na šta ćeš da ga ispališ?“, upitao je Homer. „I čime ćeš
da ga ispališ?“
„Najteži deo je žiroskop“, rekao je Rej. „Nije ga teško ispaliti
– teško ga je voditi.“
„Ne razumem“, rekao je Homer Vels.
„Pa, evo pogledaj sebe“, rekao je Rej. „Ti sadiš voćnjak u siro-
tištu. Tamo si već pet meseci, a moja kćerka je previše zauzeta
da me poseti makar na dan. Ni ja ne razumem sve.“
„Vratićemo se u doba cvetanja“, rekao je Homer kao krivac.
„To je lepo doba godine“, rekao je Rej.
Dok se vozio nazad u Sent Klauds, Homer se pitao jesu li
Rejova hladnoća i okolišanje namerni. Zaključio je da je Rejova
poruka jasna: ako ti od mene nešto skrivaš, ni ja neću tebi ništa
da objašnjavam.
„Torpedo!“, rekla je Kendi Homeru kada je stigao sa mladim
stablima. „Šta će mu?“
514 Džon Irving

„Čekaj pa ćeš videti“, rekao je Homer Vels.

Doktor Larč im je pomogao da istovare sadnice.
„Neće mnogo rađati sledećih osam ili deset godina“, rekao
je Homer.
„Onda sumnjam da ću doživeti da probam te jabuke“, rekao
je Vilbur Larč.
„Pa“, rekao je Homer, „čak i pre nego što jabuke rode, pomi-
slite kako će drveće izgledati na tom brdu.“
„Izgledaće kržljavo“, rekao je Vilbur Larč.
Pri vrhu brda zemlja je i dalje bila zaleđena. Homer nije
mogao dovoljno duboko da zarije lopatu. A pri dnu su se rupe
koje je iskopao punile vodom – doticala je iz šume, gde se sneg i
dalje topio. Pošto će morati da sačeka sa sadnjom drveća, brinuo
se da će se korenje ubuđati, ili da će ga upropastiti miševi – ali
je pre svega bio ozlojeđen što ne može da precizno kontroliše
kalendar svog života. Želeo je da stabla posadi pre nego što se
Kendi porodi. Želeo je da čitavo brdo bude prekriveno stablima
pre nego što se beba rodi.
„Šta sam ti to radio pa si postao tako opsesivno uredan?“,
upitao je Vilbur Larč.
„Hirurgija je uredna“, odgovorio je Homer Vels.
Bila je sredina aprila kada je Homer mogao da iskopa rupe
i posadi voćnjak od četrdeset sa četrdeset – što je uradio za tri
dana, tako da su mu noću leđa bila toliko ukočena da je spavao
nemirno i neudobno kao Kendi, okretao se i vrteo sa njom. Bila
je to prva topla noć proleća; pod zimskim ćebetom bilo im je
prevruće; kada je Kendi pukao vodenjak, oboje su, na tren,
pomislili da je to njihov znoj.
Homer joj je pomogao da ode do bolničkog ulaza u odeljenje
za dečake. Sestra Edna je pripremila Kendi dok je Homer otišao
da razgovara sa doktorom Larčom, koji je čekao u kancelariji
sestre Andžele.
 Tuđa pravila 515

„Nju ću ja da porodim“, rekao je Larč. „Distanca ima neko-

liko prednosti. Očevi su u sali za porođaj samo smetnja. Ako
želiš da budeš prisutan, samo gledaj svoja posla.“
„Tako je“, rekao je Homer Vels. Vrpoljio se, što mu inače nije
bio običaj, i doktor Larč mu se osmehnuo.
Sestra Edna je bila sa Kendi, dok je sestra Andžela pomagala
doktoru Larču da se pripremi. Homer je već stavio masku kada
je čuo komešanje u spavaonici za dečake. Nije skinuo masku
kada je otišao da vidi šta se dešava. Jedan od Džona Larčova ili
Vilbura Volšova ustao je i izašao da piški na bure za đubre – i
to prilično glasno. To je onda uznemirilo krupnog rakuna, koji
je kopao po đubretu, pa je rakun preplašio dečaka tako da se
ispiškio po pižami. Homer je pokušao da to smireno reši; želeo
je da se vrati u salu za porođaje.
„Noću je bolje piškiti unutra“, rekao je čitavoj spavaonici.
„Kendi se sada porađa.“
„Šta će da bude?“, upitao je jedan dečak.
„Ili dečak ili devojčica“, rekao je Homer Vels.
„Kako ćete ga zvati?“, pitao je drugi.
„Meni je ime dala sestra Andžela“, rekao je Homer.
„I meni!“, reklo je nekoliko njih.
„Ako je devojčica, daću joj ime Andžela“, rekao je Homer
Vels.
„A ako je dečak?“
„Ako je dečak, daću mu ime Ejndžel“, rekao je Homer. „To
je isto kao Andžela* samo nema a na kraju.“
„Ejndžel?“, upitao je neko.
„Tako je“, rekao je Homer Vels i sve ih poljubio za laku noć.
Dok je odlazio, neko ga je upitao: „A hoćete li da ga ostavite
ovde?“

* Na engleskom se ta imena pišu Angel i Angela, ali se različito izgo-

varaju pa stoga i različito transkribuju. (Prim. prev.)
516 Džon Irving

„Nećemo“, promumlao je Homer Vels pošto je vratio masku

na lice.
„Molim?“, viknuli su siročići.
„Nećemo“, rekao je Homer razgovetnije, pošto je spustio
masku.
U sali za porođaje bilo je vruće. Toplo vreme je došlo neo-
čekivano; pošto niko nije stavio mreže za komarce, Larč je
odbijao da otvori prozore.
Pošto je saznala da će se dete, ovako ili onako, zvati po njoj,
sestra Andžela se toliko silno rasplakala da je Larč zahtevao da
promeni masku. Sestra Edna je bila preniska da dohvati znoj na
Larčovom čelu; nešto joj je promaklo. Kada se pojavila bebina
glava, kap Larčovog znoja je krstila dete tačno po slepoočnici
– doslovno i pre nego što je rođeno – i Homer Vels je morao
da pomisli da je to slično kao kada se David Koperfild rodio
sa košuljicom31.
Pošto se ramena nisu pojavila dovoljno brzo da Larč bude
zadovoljan, uzeo je bebu za bradu i potiljak obema rukama i
povukao je nadole, sve dok jednim lakim potezom uvis nije
izvadio prvo jedno rame. Homer Vels je, grizući usnu, klimnuo
glavom da odobrava kada se pojavilo drugo rame i ostatak
deteta.
„Ejndžel!“, viknula je sestra Edna Kendi, koja se i dalje osme-
hivala etarskim osmehom. Sestra Andžela, koja je nakvasila
drugu masku, morala je da se okrene.
Tek pošto je izašla posteljica, doktor Larč je rekao, kao što je
imao ponekad običaj da kaže: „Savršeno!“ Onda, kao što nikada
ranije nije učinio, poljubio je Kendi – mada kroz masku – tačno
između njenih širom otvorenih, omamljenih očiju.
Sutradan je sneg padao i padao – besna aprilska meća-
va nipošto nije želela da pusti zimu – a Homer je zabrinuto
posmatrao svoj novoposađeni voćnjak jabuka; krhke, snegom
 Tuđa pravila 517

prekrivene grane podsećale su ga na nesrećne guske koje su u

pogrešnom trenutku sletele u jezerce.
„Prestani da brineš za drveće“, rekao je Vilbur Larč. „Sada
mora samo da se snađe.“
Kao i Ejndžel Vels – tri kilograma i osamsto grama, ni siroče
ni abortus.

Nedelju dana pre početka maja, u Sent Klaudsu je još bilo

dovoljno snega da zavlada sezona blata. Homer Vels je prodr-
mao sve grane svakog svog stabla jabuke; a tragovi miševa oko
jedne zimske banane koja je izgledala posebno ranjivo naterali
su ga da razbaca otrovni ovas i otrovni kukuruz. Svako drvo
je oko vitkog stabla imalo metalnu futrolu. Jeleni su već gric-
kali red mekintoša posađen najbliže šumi. Homer je za jelene
ostavio so, dublje u šumi, u nadi da će zbog nje tamo i ostati.
Kendi je dojila Ejndžela, kome je suvi ostatak pupčanika
lepo otpao i obrezivanje zaraslo. Homer je obrezao svog sina.
„Treba da vežbaš“, rekao mu je doktor Larč.
„Hoćete da vežbam na svom sinu?“, upitao je Homer.
„Neka to bude jedini bol koji ćeš mu u životu naneti“, odgo-
vorio je Vilbur Larč.
Ujutru je na unutrašnjim stranama prozorskih okana još bilo
leda. Homer bi držao prst na staklu sve dok ne pocrveni, mokar
i hladan, a onda bi njime dodirnuo Kendi – što ju je budilo
kada bi sporo reagovala na nežnije dodire njegove neobrijane
brade. Homer i Kendi su voleli što se opet uklapaju u krevetu i
što Ejndžel može da se smesti između njih dok ga Kendi doji, i
što ih je Kendino mleko ponekad oboje budilo pre Ejndželovog
plača. Slagali su se: nikada nisu bili srećniji. Pa šta ako je nebo,
iako je maj na pomolu, i dalje mutno kao u februaru i još ima
susnežice? Pa šta ako se tajna koju su čuvali u Sent Klaudsu ne
518 Džon Irving

može čuvati večno – a već je bila tajna koju je pola Harts Hejve-
na i Harts Roka samo otkrilo? Ljudi iz Mejna vas neće pritiskati;
pustiće vas da se opametite polako, natenane.
Svakog drugog dana odvijao se ritual merenja Ejndžela
Velsa, uvek u dispanzeru – sestra Andžela je sve beležila, dok-
tor Larč i Homer su na smenu bockali Ejndželov trbuh, gledali
mu u oči i probali kako hvata. „Priznajte“, rekla je sestra Edna
Kendi i Homeru na jednoj takvoj ceremoniji merenja. „Dopada
vam se ovde.“
Tog dana je u Sent Klaudsu bilo nula stepeni; vlažni sneg,
sa kojim je počelo jutro, prešao je u ledenu kišu. Tog dana u
Harts Roku Oliva Vortington je imala sopstvenu tajnu. Da su
možda Homer i Kendi bili otvoreniji prema njoj, Oliva bi tu
tajnu podelila s njima; uzela bi telefon i pozvala bi ih. Ali ljudi
iz Mejna ne vole telefon, taj prostački izum; posebno u slučaju
važnih vesti, telefon će vas zateći previše nespremne. Telegram
vam pruža pristojan, dostojanstven period u kome možete da
se priberete i odgovorite. Oliva im je svoju tajnu poslala tele-
gramom; tako su svi imali malo više vremena.
Telegram je prva videla Kendi. Dojila je Ejndžela u odeljenju
za devojčice, uz prilično pažljivu publiku devojčica, kada joj
je gospođa Grogan donela telegram, koji je neki potrčko što
je radio za šefa stanice napokon rešio da isporuči. Telegram
je za Kendi predstavljao očigledan šok, pošto je naglo predala
Ejndžela gospođi Grogan, mada Ejndžel očigledno nije dovršio
sa sisanjem. Gospođa Grogan se prenerazila što Kendi nije čak
stala ni da vrati dojku u grudnjak – samo je zakopčala bluzu i
uprkos vremenskim prilikama istrčala napolje i kroz bolnički
ulaz u odeljenje za dečake.
U tom trenutku Homer je pitao doktora Larča da li on (Larč)
misli da rendgenski snimak njegovog (Homerovog) srca možda
bude poučan za Homera. Vilbur Larč je veoma pažljivo razmi-
šljao kako će odgovoriti kada je Kendi uletela kod njih.
 Tuđa pravila 519

Oliva Vortington je bila Jenki i znala je cenu telegrama i

cenu reči a ipak ju je oduševljenje očigledno ponelo; daleko je
prevazišla svoje uobičajeno, šturo ja.

VOLI NAĐEN ŽIV STOP

OPORAVAK ENCEFALITIS CEJLON STOP
OSLOBOĐEN IZ RANGUNA BURMA STOP
TEMPERATURA 33 STEPENA STOP
TEŽINA 47 KG STOP
PARALIZOVAN STOP
POZDRAV OLIVA

„Četrdeset sedam kila“, rekao je Homer Vels.

„Živ“, prošaputala je Kendi.
„Paralizovan“, rekla je sestra Andžela.
„Encefalitis“, rekao je Vilbur Larč.
„Kako je moguće da mu je temperatura trideset tri stepena,
Vilbure?“, upitala je sestra Edna.
Doktor Larč nije znao; nije hteo da nagađa. Bio je to još
jedan od onih detalja za čije će razjašnjavanje trebati mnogo
vremena. Za kapetana Vortingtona, koji je napustio svoj avion
iznad Burme – pre jedno deset meseci – razjašnjavanje mnogih
takvih detalja potrajaće godinama.
Kada je iskočio, padala je toliko snažna kiša da se Voliju
činilo kako je njegov padobran morao da razgrne kapi da bi se
otvorio. A ipak je grmljavina aviona bila toliko blizu da se Voli
bojao da je prerano povukao gajtan. Bojao se bambusa – čuo
je priče o pilotima koji su se naboli na bambus – međutim,
promašio je bambus i pao na tikovo drvo, čija mu je grana
iščašila rame. Možda je glavom udario o deblo ili je možda
zbog bola u ramenu izgubio svest. Kada se probudio, bilo
je mračno i pošto nije mogao da vidi koliko je visoko iznad
zemlje, do jutra se nije usudio da se oslobodi padobrana. Onda
520 Džon Irving

je sebi dao previše morfijuma – zbog ramena – pa je izgubio

špric u mraku.
U žurbi da iskoči iz aviona nije imao vremena da pro-
nađe mačetu; ujutru je proveo mnogo vremena režući gajtane
padobrana – koristeći samo bajonet iz korica na nozi i to samo
jednom zdravom rukom. Spuštao se kada su mu se identifika-
cione tablice zakačile za bršljan, a zbog povređenog ramena
nije mogao da jednom rukom drži svu svoju težinu niti da
oslobodi tablice, tako da ih je izgubio. Lanac mu je posekao
vrat kada su se tablice otkinule pa je pao na staro deblo koje
se krilo ispod paprati i mrtvog lišća. Deblo se otkotrljalo i on
je iščašio članak. Kada je shvatio da u sezoni monsuna nikada
neće moći da razlikuje istok od zapada, otkrio je da nema ni
kompas. Istrljao je posečeni vrat sulfa prahom.
Voli nije imao pojma gde je Kina; išao je tamo gde je rasti-
nje manje gusto. Tako je posle tri dana stekao utisak da se ili
džungla proredila ili je on postao uspešniji u nalaženju puta
kroz nju. Kina je bila istočno od Volija, a Voli je išao na jug;
Kina je bila gore – preko planina – a Voli je tražio doline. Tu
gde se Voli nalazio, doline su se pružale u pravcu jugozapada.
U jednom je bio u pravu: džungla se zaista proređivala. Takođe
je postajalo toplije. Svake noći se penjao na drvo i spavao među
granama. Velika iskrivljena debla indijskih smokava – izuvijana
kao divovski drveni kablovi – bila su najbolja za spavanje, ali
Voli nije bio prvo stvorenje koje je to otkrilo. Jedne noći, u visi-
ni njegovih očiju, u krošnji susednog drveta, leopard je trebio
krpelje. Voli je sledio leopardov primer pa ih je našao nekoliko.
Odustao je od pokušaja da skine pijavice.
Jednog dana je ugledao pitona – malog, od oko pet metara.
Ležao je na steni i gutao nešto što je veličinom i oblikom pod-
sećalo na bigla. Voli je pretpostavio da je reč o majmunu, mada
nije pamtio da je video nekog majmuna. Viđao je majmune,
naravno, ali ih je zaboravio; mučila ga je groznica. Pokušao je
 Tuđa pravila 521

da izmeri temperaturu, ali se termometar u kompletu za prvu

pomoć slomio.
Onog dana kada je ugledao tigra kako pliva preko reke počeo
je da primećuje komarce; klima se menjala. Reka sa tigrom
vodila je u prostraniju dolinu; i šuma se menjala. Rukama je
uhvatio ribu i pojeo njenu sirovu džigericu; kuvao je žabe velike
kao mačke, ali su im bataci više podsećali na ribu nego što je
pamtio. Možda zbog nedostatka belog luka.
Pojeo je nešto sa teksturom manga i bez ikakvog ukusa; u
ustima mu je posle bio plesniv ukus i čitav dan je povraćao i
imao temperaturu. Onda se reka u kojoj je video tigra pretvorila
u veću reku; monsunska bujica je imala snažnu struju; Voli se
ohrabrio da napravi splav. Prisećao se splavova koje je pravio
za plovidbu po jezeru Drinkvoter i zaplakao je misleći koliko
je teže napraviti splav od bambusa i lijana nego od borovine i
užadi – i od poneke daske i eksera. I koliko je zeleni bambus
teži. Nije bilo bitno što splav propušta vodu; jedva je plovio; a
ako bude morao da pešači, znao je da će moći da ga nosi.
Primetio je više komaraca, posebno kada se reka proširila a
struja usporila, pa je samo plutao. Nije imao predstavu koliko
je dana tako plutao niti kada je prvi put postao siguran da ga
muči groznica; negde u doba kada je video pirinčana polja i
vodene bivole, reći će kasnije. Jednog dana će se prisetiti da je
mahao ženama na pirinčanim poljima; one su izgledale veoma
iznenađeno što ga vide.
Kada je Voli ugledao pirinčana polja, sigurno je znao da je
otišao u pogrešnom pravcu. Stigao je u srce Burme, koja ima
oblik zmaja sa dugačkim repom; bio je mnogo bliži Mandalaju
nego Kini, a Mandalaj su držali Japanci. Voli je, međutim, imao
temperaturu od 40 stepeni; samo je plutao; ponekad nije razli-
kovao reku od pirinčanih polja. Bilo je čudno što su i muškarci
i žene nosili dugačke suknje, ali su samo muškarci pokrivali
kosu; na glavama su imali nešto nalik na korpe, a korpe su
522 Džon Irving

bile obmotane svilenim maramama jarkih boja. Žene su bile

gologlave, ali su mnoge u kosu stavile cveće. I muškarci i žene
su uplitali kosu. Činilo se da sve vreme jedu, ali su zapravo
samo žvakali plod betela. Zubi su im bili obojeni; zbog usana
su izgledali kao da piju krv, ali je to bio samo sok betela.
Kuće u koje su vodili Volija bile su sve iste – jednosobne
sojenice sa slamnim krovom; porodice su jele napolju, na tremu.
Davali su mu pirinač, čaj i mnogo toga sa karijem. Kada ga je
groznica prošla, Voli je jeo pantaj house (rezance sa piletinom)
i nga sak kin (riblje ćufte u kariju): to su bile prve reči kojima su
njegovi burmanski spasioci pokušali da ga nauče, ali ih je Voli
pogrešno shvatio; mislio je da je nga sak kin ime čoveka koji
ga je preneo sa splava i čvrsto mu držao glavu dok ga je njego-
va žena hranila prstima. Bila je divno sitna i na sebi je imala
jednostavnu belu bluzu; njen muž je dodirnuo bluzu i rekao
njeno ime, pokušavajući da nauči Volija još reči svog jezika.
„Ainđis“, rekao je čovek i Voli je pomislio da je to ime nje-
gove žene. Ona je mirisala na unutrašnjost kuće sa slamnim
krovom – mirisala je na cic i limunovu koru.
Oni su bili tako fin par, Nga Sak Kin i Ainđis; Voli je glasno
ponavljao njihova imena i osmehivao se. Oni su mu uzvraćali
osmehom, gospodin Riblje Ćufte u Kariju i njegova žena, gospo-
đa Bluza. Ona je mirisala lepljivo-slatko, kao jasmin; mirisala
je limunasto, kao bergamot.
Sa temperaturom je stigla i ukočenost u vratu i leđima, ali
kada je groznica prošla i kada je prestao da povraća – kada
su prošle glavobolje, drthanje i jeza, i kada više nije osećao ni
mučninu – tada je primetio paralizu. U to doba to je bila samo
ukočenost gornjih i donjih ekstremiteta. („Spastičnost“, reći će
kasnije Vilbur Larč.) Volijeve ruke i noge pružale su se pravo i
nije mogao da ih pomeri; dve ili tri nedelje je proveo u bunilu
i kada je pokušao da govori, glas mu je bio težak i spor. Imao je
problema da jede zbog podrhtavanja usana i jezika. Nije mogao
 Tuđa pravila 523

da prazni bešiku, pa su mu urođenici stavili kateter od sićušnog,

grubog korena bambusa – da bi uopšte mogao da mokri.
I stalno su ga premeštali. Stalo su ga premeštali preko vode.
Jednom je video slonove; vukli su debla iz šume. Površinu vode
su večito prosecale kornjače, crne zmije i rečni hijacint i sok
betela – tamnije crven od krvi koja je obojila Volijevu mokraću.
„Nga Sak Kin?“, pitao je Voli. „Ainđis?“, pitao je. Kuda su
oni otišli? Mada su se lica njegovih spasilaca menjala, činilo
se da ga razumeju. Sigurno su iz neke velike porodice, mislio
je Voli. „Paralizovan sam, je li?“, pitao je sitne, lepe muškarce
i žene, koji su se večito osmehivali. Jedna žena mu je oprala i
iščešljala kosu; čitava njena porodica gledala je Volijevu kosu
kako se suši na suncu – plava svetlost je prolazila kroz nju dok
se sušila: kako ih je to oduševilo!
Dali su mu da obuče dugačku belu bluzu. „Ainđis“, rekli su.
O, to je poklon od nje!, pomislio je. Onda su mu pokrili plavu
kosu tamnom perikom – to je bio navošten konjski rep, pa su
ga skupili na vrhu njegove glave i ukrasili cvećem. Deca su se
kikotala. Obrijali su ga tako pažljivo da ga je koža pekla; obrijali
su mu i noge – ispod kolena, gde su mu noge štrčale ispod duge
suknje koju su mu obukli. Plan je bio da prođe kao žena. Plan
je bio da on bude bezbedan, da se ničim ne ističe. Pošto mu je
lice bilo tako lepo, bilo je lakše da ga prikažu kao ženu nego
kao muškarca; idealna Burmanka nema grudi.
Prava je šteta što nisu više pazili kada su mu stavili kateter
– oko svega drugog su bili toliko pažljivi. Mladica bambusa
nije uvek bila čista; grubost katetera ga je bolela i zbog nje je
krvario, ali će infekciju dobiti zbog prljavštine. Od te infekcije
će postati sterilan. Epididimis, mogao je da ga nauči Vilbur
Larč, jeste spiralna cevčica u kojoj sperma sazreva pošto izađe
iz testisa. Epididimitis (infekcija te cevčice) sprečava spermu da
stigne u semenovode. U Volijevom slučaju infekcija će trajno
zatvoriti tu cevčicu.
524 Džon Irving

Bili su u pravu što su mu stavili kateter – samo su pogrešili

u načinu. Trpeo je zbog zadržavanja mokraće, bešika mu je bila
puna – nisu imali izbora nego da mu to urade. Voli se ponekad
pitao zar ne postoji lakši način – ili da li je bambus čist – ali
šta je mogao da im kaže? „Ainđis“, rekao bi. „Nga Sak Kin?“,
pitao bi ih.
Mesecima kasnije, čuo je bombardovanje. „Iravadi“, objasnili
su. Bombardovali su naftna polja duž Iravadija. Voli je znao gde
je to. I on je nekada bombardovao ta naftna polja. Pre nego što
je čuo bombardovanje, odveli su ga (kao i uvek, prerušenog u
ženu) kod doktora u Mandalaju. Oči su ga pekle pošto su mu
natrljali lice pastom karija da bi izgledao smeđe. Međutim,
izbliza, sa tim plavim očima i patricijskim nosom, nikoga ne
bi prevario. U Mandalaju je video mnoge Japance. Doktor je
imao problema da objasni Voliju šta nije u redu sa njim. Na
engleskom je rekao sledeće: „Japanski B komarac.“
„Ujeo me je japanski komarac?“, rekao je Voli. Ali šta je B
komarac?, pitao se. Nije mu više trebao kateter da piški, ali je
infekcija uradila svoje.
U vreme kada je čuo bombardovanje Iravadija, paraliza mu
je popustila iz gornjih udova – ponovo je mogao da koristi ruke
– a spastičnost se povukla iz nogu; mada su mu noge i dalje
bile oduzete, bila je to mlitava paraliza i ne baš simetrična (leva
noga mu je bila oduzetija od desne). Bešika mu je bila u redu, a
sem dejstva karija, i creva su mu bila u redu; ono što je mogao
da oseti od seksualne funkcije takođe je delovalo normalno.
„Encefalitis nema autonomnih posledica“, objasniće Vilbur
Larč Kendi i Homeru Velsu.
„Šta to znači?“, upitala je Kendi.
„To znači da Voli može da vodi normalan seksualni život“,
rekao je Homer Vels, koji nije znao za Volijev epididimitis. Voli
će voditi normalan seksualni život, ali neće imati adekvatan broj
spermatozoida. Moći će da doživi orgazam i ejakulira – pošto
 Tuđa pravila 525

veliki deo ejakulata nastaje u prostati, koja se nalazi daleko

nizvodno. Samo nikada neće moći da napravi sopstvenu bebu.
Tada niko od njih nije znao da je Voli sterilan; znali su samo
za encefalitis.
Voli ga je dobio od komaraca. Zvao se japanski B encefalitis
i bio je prilično česta pojava u Aziji u ratu. „To je virus koji
prenose zglavkari“, objasnio je Vilbur Larč.
Rezidualna mlitava paraliza donjih ekstremiteta nije česta
posledica te bolesti, ali jeste dovoljno poznata da bude doku-
mentovana. Postoje brojne promene do kojih dolazi u možda-
nom tkivu, ali promene u kičmenom stubu veoma podsećaju
na dečju paralizu. Period inkubacije traje oko nedelju dana a
akutan proces bolesti traje samo između sedam i deset dana;
oporavak je veoma spor, a podrhtavanje mišića ponekad traje
mesecima.
„S obzirom na to da dolazi od ptica, to je velika bolest“,
rekao je Vilbur Larč sestri Edni i sestri Andželi. Komarac pre-
uzima virus od ptica i prenosi ga ljudima i drugim velikim
životinjama.
Volijevo lice je bilo veoma lepo i mnogo je oslabio; zato su ga
prerušili u ženu. Japance su Burmanke i privlačile i zastrašivale
– posebno žene iz Padaunga sa visokim mesinganim spiralnim
ogrlicama, koje su nosile da izduže vrat. Pošto je bio i žensko i
invalid, Voli je bio nedodirljiv.
Kada se sezona monsuna završila, u oktobru, putovali su ili
noću rekom ili su ga štitili od sunca kišobranom – i pomoću
još paste za kari. Riblje ćufte u kariju su mu se smučile – ali ih
je i dalje tražio – ili su bar Burmanci tako mislili; samo su mu
njih davali da jede. A u bunilu je izgovarao Kendino ime. Jedan
čamdžija ga je pitao šta je to.
„Kendi?“, pitao je čamdžija učtivo. Tog dana su bili u sam-
panu; Voli je ležao pod krovom od asura i posmatrao čamdžiju
kako vesla.
526 Džon Irving

„Ainđis“, rekao je Voli. Hteo je da kaže, kao ona – dobra

žena, supruga.
Čamdžija je klimnuo glavom. U sledećoj rečnoj luci – Voli
nije znao gde: to je mogao biti Jandun – dali su mu novu belu
bluzu.
„Kendi!“, rekao je čamdžija. Voli je pomislio da ovaj hoće
da kaže: daj je Kendi. Osmehnuo se; samo je nastavio da plovi.
Oštri pramac sampana kao da je njušio put. To je Voliju bila
zemlja mirisa – bio je to mirisni san.
Vilbur Larč je mogao da zamisli Volijevo putovanje. To je,
naravno, bilo etarsko putovanje. Slonovi i naftna polja, pirinča-
na polja i pad bombi, prerušen u ženu i paralizovan od pojasa
naniže – Larč je tu bio; bio je on svugde. Lako je zamišljao
Rangun i vodene bivole. U svakom etarskom snu postojalo je
nešto jednako tajnim britanskim pomagačima koji krijumčare
američke pilote preko Bengalskog zaliva. Volijevo putovanje
kroz Burmu bilo je putovanje koje je Vilbur Larč često pre-
duzimao. Miris petunija crnih kao kupine čitavim putem se
sukobljavao sa smradom balege.
Volija su preko Bengalskog zaliva prebacili u malom avionu
sa britanskim pilotom i sinhaleškom posadom. Vilbur Larč je
mnogo puta tako leteo.
„Govoriš sinhaleški?“, upitao je Englez Volija, koji je sedeo
na mestu kopilota. Pilot se osećao na beli luk i kurkumu.
„Ne znam čak ni šta je sinhaleški“, odgovorio je Voli. Kada bi
sklopio oči, i dalje bi video bele, sjajne cvetove na žbunu divlje
limete; i dalje bi video džunglu.
„Glavni jezik na Cejlonu, stari moj“, rekao je pilot. Pilot je
takođe mirisao na čaj.
„Idemo na Cejlon?“, upitao je Voli.
„Ne možemo da ostavimo jednog plavušana u Burmi,
momče“, rekao je Englez. „Zar ne znaš da je Burma puna žutih?“
Voli se, međutim, radije prisećao svojih prijatelja urođenika.
 Tuđa pravila 527

Oni su ga naučili svom pozdravu – dubokom klanjanju sa

desnom rukom na čelu (to uvek mora biti desna ruka, objasnili
su); bio je to naklon za pozdrav. A kada je bio bolestan, neko
mu je uvek okretao panku – panka je velika lepeza u obliku
kapka koju pokreće uže (koje vuče sluga).
„Panka“, rekao je Voli engleskom pilotu.
„Šta reče, momče?“, upitao je pilot.
„Mnogo je vruće“, rekao je Voli, kome se prispavalo; leteli
su veoma nisko i u malom avionu je bilo kao u peći. Kroz jak
miris belog luka u pilotovom znoju nakratko se probio miris
sandalovine.
„Devedeset dva stepena, američka, kad smo otišli iz Ran-
guna“, rekao je pilot. Bilo mu je zabavno da kaže „američka“
umesto „Farenhajta“, ali Voli to nije primećivao.
„Devedeset dva!“, rekao je Voli. Činilo mu se da je to prva
činjenica za koju je mogao da se uhvati, kao što to kažu u Mejnu.
„Šta ti se desilo s nogama?“, upitao je Englez uzgred.
„Japanski B komarac“, objasnio je Voli. Britanski pilot je
delovao veoma ozbiljno; mislio je da Voli govori o nekakvom
avionu – da je japanski B komarac ime lovca koji je oborio
Volijev avion.
„Taj ne znam, momče“, priznao je pilot Voliju. „Mislio sam
da sam ih sve video, al’ sa žutima se nikad ne zna.“
Sinhaleška posada se premazala kokosovim uljem, a bili su
odeveni u saronge i dugačke košulje bez okovratnika. Dvojica
su nešto jela, a treći se drao na radio: pilot je nešto oštro rekao
radisti i ovaj je smesta utišao glas.
„Sinhaleški je užasan jezik“, poverio se pilot Voliju. „Zvuči
kao mačke kad se karaju.“
Kad Voli nije odgovorio na tu dosetku, Englez ga je upitao
je li nekada bio na Cejlonu. Voli mu nije odgovorio – činilo
se da je utonuo u sanjarije – i Englez je rekao: „Ne samo da
smo posadili prva stabla kaučukovca i razvili njihove proklete
528 Džon Irving

plantaže – naučili smo ih i da kuvaju čaj. Znaju da ga gaje, u

redu, ali na čitavom prokletom ostrvu nisi mogao da dobiješ
pristojnu šolju čaja. A sada hoće nezavisnost“, rekao je Englez.
„Devedeset dva stepena“, rekao je Voli, osmehnut.
„Da, samo probaj da se opustiš, momče“, rekao je pilot. Kada
je Voli podrignuo, osetio je cimet; kada je sklopio oči, video je
kako afrički neveni niču poput zvezda.
Iznenada su trojica Sinhaleza počeli da pričaju uglas. Prvo
bi radio rekao nešto, pa bi njih trojica progovorila uglas.
„Prokleti budisti, svi redom“, objasnio je pilot. „Čak se i mole
na radiju. To ti je Cejlon“, rekao je Englez. „Dve trećine čaj i
jedna trećina guma i molitva.“ Viknuo je nešto na Sinhaleze,
pa su se utišali.
Negde iznad Indijskog okeana, nedugo pre nego što su ugle-
dali Cejlon, pilot se zabrinuo zbog aviona u blizini. „Sad se
molite, đavo vas odneo“, rekao je Sinhalezima, koji su svi bili
zaspali. „Taj japanski B komarac“, rekao je Englez Voliju. „Kako
izgleda?“, upitao je. „Ili te je zaskočio otpozadi?“
Voli je mogao samo da kaže: „Devedeset dva stepena.“
Posle rata će Cejlon postati nezavisna država; dvadeset četiri
godine kasnije promeniće ime u Šri Lanka. Ali Voli će samo
pamtiti koliko je bilo vruće. Na jedan način, njegov padobran
se nikada nije prizemljio; na jedan način, ostao je iznad Burme
deset meseci – samo je tamo lebdeo. Sve što je Voli pamtio iz
svoje priče nikada neće imati smisla, isto kao etarsko putovanje.
A kako će preživeti rat – sterilan, paralizovan, sa dve mlitave
noge – to je Velika Dot Taft već sanjala.

U Sent Klaudsu je bio jedan stepen iznad nule kada je Homer

otišao na železničku stanicu i izdiktirao šefu stanice telegram za
Olivu. Homer nije mogao da je pozove telefonom i da je toliko
neposredno laže. A zar nije i Oliva njima poslala telegram?
 Tuđa pravila 529

Sigurno je imala razloga što ne želi da razgovara preko telefo-

na. Homer je izdiktirao telegram Olivi gotovo potpuno uveren
da Rej i Oliva znaju sve što Homer i Kendi rade – poštovao je
učtivu formalnost slabašnu kao sumnja. Bila je to sumnja koja
se može dokazati samo neučtivo, a Homer Vels je bio učtiv.

BOG BLAGOSLOVIO I VAS I VOLIJA STOP

KADA ĆEMO GA VIDETI STOP
KENDI I JA SE USKORO VRAĆAMO STOP
USVOJIO SAM DEČAKA STOP
VOLIM VAS HOMER

„Ti meni deluješ malo premlad da nekog usvojiš, je li?“,

upitao je šef stanice.
„Tako je“, rekao je Homer Vels.
Kendi je pozvala oca telefonom.
„Proći će nedelje, ili možda meseci, pre nego što budu mogli
da ga transportuju“, rekao joj je Rej. „Moraće da se malo opo-
ravi pre nego što bude mogao da putuje daleko, a verovatno će
morati da radi i razne pretrage – a ne zaboravi da rat još traje.“
Na svojoj strani veze Kendi je samo plakala i plakala.
„Reci mi kako si ti, dušo“, rekao je Rej Kendal. Tada je mogla
da mu kaže da je rodila Homerovu bebu, ali je rekla samo:
„Homer je usvojio jedno siroče.“
Posle stanke Rejmond Kendal je rekao: „Samo jedno?“
„Usvojio je dečaka“, rekla je Kendi. „Naravno, i ja ću mu
pomagati. Kao da smo ga zajedno usvojili.“
„Stvarno?“, rekao je Rej.
„Zove se Ejndžel“, rekla je Kendi.
„Bog ga blagoslovio“, rekao je Rej. „I vas oboje.“
Kendi je još plakala.
„Usvojio, kažeš?“, upitao je Rej kćerku.
„Da“, odgovorila je Kendi Kendal. „Jedno siroče.“
530 Džon Irving

Prestala je sa dojenjem i sestra Edna joj je pokazala napra-

vu za ispumpavanje grudi. Ejndželu se nije dopao prelazak na
mleko u prahu i nekoliko dana je bio plačljiv. Kada je Homer
primetio da će njene stidne dlake gotovo sasvim izrasti kada se
vrate u Harts Hejven, ona je prasnula na njega.
„Pobogu, ko će da vidi imam li stidne dlake ili ne – sem
tebe?“, upitala je Kendi.
I Homer je pokazivao znake stresa.
Nije mu prijao nagoveštaj doktora Larča da je Homerova
budućnost u medicini. Larč je zahtevao da mu pokloni nov
primerak Grejove anatomije; takođe mu je dao standardnu
Grinhilovu Ginekologiju i britansko remek-delo Ženske bolesti.
„Gospode bože“, rekao je Homer Vels. „Ja sam otac i biću
odgajivač jabuka.“
„Tvoja porođajna procedura je gotovo besprekorna“, rekao
mu je Larč. „Samo ti treba malo više ginekološkog – i pedija-
tarskog iskustva, naravno.“
„Možda ću da se bavim lovom na jastoge“, rekao je Homer.
„I pretplatiću te na Medicinski žurnal Nove Engleske“, rekao
je doktor Larč. „I na JAMA i na H, G i O...“32
„Ti si doktor“, rekao je Homer Vels umorno.
„Kako se osećaš?“, upitala je Kendi Homera.
„Kao siroče“, rekao je Homer. Čvrsto su se grlili, ali nisu
vodili ljubav. „Kako se ti osećaš?“, upitao je Homer.
„Neću znati sve dok ga ne vidim“, rekla je Kendi iskreno.
„Šta ćeš tada znati?“, upitao je Homer.
„Da li volim njega ili tebe, ili obojicu“, rekla je. „Ili možda
neću znati ništa više nego što znam sada.“
„Uvek treba čekati pa videti?“, upitao je Homer.
„Ne očekuješ od mene da mu kažem nešto dok je on još
tamo, je li?“, upitala je Kendi.
„Ne, naravno da to ne očekujem“, rekao je on tiho. Ona ga
je čvršće zagrlila; ponovo se rasplakala.
 Tuđa pravila 531

„O, Homere“, rekla je. „Kako je moguće da je težak samo

četrdeset sedam kila?“
„Ja sam siguran da će se popraviti“, rekao je Homer, ali je
iznenada zadrhtao čitavim telom; Volijevo telo je bilo tako
snažno. Homer se prisetio kada ga je Voli prvi put odveo na
okean; talasi su bili neobično snažni i Voli ga je upozorio na
struje. Voli ga je uhvatio za ruku i pokazao mu kako da se
podvuče pod talase i kako da ih jaše. Hodali su duž plaže čitav
sat, bez Kendinog društva; ona se bila sunčala.
„Uopšte mi nije jasno to glupo izležavanje na suncu“, rekao
je Voli Homeru, koji se složio. „Ili radiš nešto na suncu, pa ćeš
malo da pocrniš, ili radiš nešto drugo – ali nešto radiš. To je
suština.“
Uzimali su školjke i kamenje – kao da traže uzorke. Homer
je odmah primetio kako su glatki kamenčići i komadi školjki
– kako su ih voda i pesak oblikovali.
„Ovo je veoma iskusan komad“, rekao je Voli, pružajući
Homeru posebno uglačan deo školjke; nije imao ivica.
„Iskusan“, rekao je Homer.
A posle toga, Voli je rekao: „A ovo je kamen koji je propu-
tovao svetom“, pokazavši jedan stari i glatki.
Homer je mislio da je njegova želja za Kendi sve promenila,
čak i prirodni proces struganja i glačanja kamenja i školjki.
Ako bi se on i Voli vratili na plažu, da li bi i dalje bili saku-
pljači uzoraka ili će ljubav jedne žene neizbežno izmeniti čak
i njihova najjednostavnija zajednička iskustva? Je li on moj
prijatelj na pet minuta, pitao se Homer Vels, i moj suparnik
do kraja života?
Homer je brigu o voćnjaku na brdu prepustio sestri Edni.
Objasnio je da žičane omotače oko stabla ne treba stegnuti toli-
ko da osujete rast drveta – ali da ih takođe ne treba ni previše
popustiti, da ne prođu miševi. Pokazao joj je kako da primeti
tunele miševa koji napadaju korenje.
532 Džon Irving

Svi su poljubili Kendi za zbogom, čak i Vilbur Larč – koji je,

kada je pružio ruku da se rukuje s Homerom, delovao posra-
mljeno pošto mu je Homer sklonio ruku i zagrlio ga, pa ga
poljubio u sparušeni vrat. Sestra Edna je najobilnije plakala.
Čim je kamionet prošao pored odeljenja za devojčice, Vilbur
Larč se zatvorio u dispanzeru.
Bila je nedelja, tako da je Rejmon Kendal radio na svom
domaćem torpedu kada je Homer doveo Kendi kući. Kendi je
rekla Homeru da neće moći da podnese da vidi Olivu do sutra
ujutru, ali ju je obuzela neočekivana panika kada se Homer
odvezao s Ejndželom. Mada joj je mleko stalo, znala je da će
se i dalje buditi u bebinom ritmu – mada će samo Homer čuti
plač. A koliko noći je prošlo otkako je spavala sama?
Sutradan će reći Homeru: „Moramo da nađemo način da
ga delimo. Hoću da kažem, čak i pre nego što kažemo Olivi –
a kamoli Voliju – oboje moramo da vodimo računa o njemu,
oboje moramo da budemo s njim. Prosto mi previše nedostaje.“
„Meni ti nedostaješ“, rekao joj je Homer Vels.
On je bio siroče koje je imalo porodicu manje od mesec
dana u životu, i nije bio spreman da ostane bez nje.
Kada su on i Ejndžel stigli u Okeanski vidik, Oliva je pozdra-
vila Homera kao da mu je majka; čvrsto ga je zagrlila, poljubila i
zaplakala. „Pokaži mi bebu – jao, što je sladak!“, viknula je. „Šta
te je to bilo spopalo? Ti si tako mlad, a još si i samac.“
„Pa i beba je bila sama“, promrsio je Homer. „A Kendi će
mi pomoći da se staram o njoj.“
„Naravno“, rekla je Oliva. „I ja ću ti pomoći.“ Odnela je
Ejndžela u Volijevu sobu, i Homer se začudio što u njoj vidi
kolevku – i više stvari za bebu, za samo jednu bebu, nego što se
moglo naći u temeljnoj pretrazi odeljenja za dečake i devojčice
u Sent Klaudsu.
Homera je u kuhinji čekala armija flašica za mleko. Oliva je
čak kupila i specijalnu šerpu za sterilisanje cucli. U kredencu za
 Tuđa pravila 533

posteljinu bilo je više pelena nego jastučnica, čaršava i peškira.

Prvi put u životu Homer je osetio da je usvojen. Na svoj užas,
shvatio je da ga Oliva voli.
„Mislim da bi trebalo da ti i Ejndžel preuzmete Volijevu
sobu“, rekla je Oliva; očigledno je sve već isplanirala. „Voli neće
moći da se penje uza stepenice, tako da ću trpezariju preurediti
u spavaću sobu – uvek možemo da jedemo u kuhinji a trpezarija
ima i terasu, da sedimo kad je lepo vreme. Ugradiću rampu od
terase do dvorišta pored bazena, za kolica.“
Dok ju je Homer grlio a ona plakala, okružila ga je nova griža
savesti, poput noći, ono uvek staro i uvek novo kajanje na koje
je gospodin Ročester upozoravao Džejn Ejr, onaj „otrov života“.

U drugoj nedelji maja Ajra Titkomb i Homer su zajedno puštali

pčele u voćnjake. Bila je noć pred Dan majki, cvetanje će uskoro
početi, kada se iznose košnice. Svi su te godine upamtili Dan
majki; niko nije zaboravio Olivu. Kuća je bila puna poklončića
i mnogo jabukovog cveta, a neki radnici su čak i Homeru dali
poklon za Dan majki – mislili su da je mnogo smešno što je
usvojio bebu.
„Samo zamisli, da ti imaš sopstvenu bebu!“, tako je to izrazila
Velika Dot Taft.
U prodavnici, gde su ponovo bojili tezge, bile su izložene dve
bebe – Ejndžel Vels i Pit, sin Florens i Zloće Hajda. Pit Hajd je
u poređenju sa Ejndželom Velsom izgledao kao krompir – što
će reći da mu je narav bila potpuno nezanimljiva i da naizgled
nije imao kostiju u licu.
„Dakle, Homere, tvoj Ejndžel je pravi anđeo“, rekla bi Florens
Hajd, „a moj Pit je Pit.“
Žene iz prodavnice su ga beskrajno zavitlavale; Homer se
samo osmehivao. Debra Petigru je bila posebno zainteresovana
da se bavi Ejndželom Velsom; veoma bi dugo i pomno gledala
534 Džon Irving

bebino lice pre nego što bi objavila da je sigurna da će beba

izgledati isto kao Homer. „Samo nekako više aristokratski“,
nagađala je. Šiz Luiz je rekla da se „ne može rečima opisati
koliko je slatka“. Kada je Homer bio u voćnjaku, Ejndžela su
čuvali ili Oliva ili neka od žena iz prodavnice, ali je najčešće
svoju bebu čuvala Kendi.
„Mi smo ga kao zajedno usvojili“, objasnila bi. To je toliko
puta ponovila da je Oliva rekla kako je Kendi jednako majka
tom detetu koliko i Homer pa je Oliva zato – kao jednu vrstu
šale – dala i Kendi poklon za Dan majki. A pčele su sve vreme
radile svoj posao, nosile su polen iz Tiganja na Petlov breg a
med je curio među daščicama košnica.
Jednog jutra, u uglu novina, Homer Vels je video Olivin
rukopis – olovkom zapisanu primedbu iza naslova, od kojih bi
svaki mogao biti razlog za njenu reakciju. Homer je, međutim,
nekako mislio da je opaska upućena njemu.

NEPODNOŠLJIVA NEISKRENOST

napisala je Oliva.
A jedne noći je Kendi čula Reja. Svetlo u njenoj spavaćoj sobi
bilo je isključeno; u mrklom mraku je čula svog oca kako kaže:
„To nije pogrešno, ali nije ni ispravno.“ Isprva je pomislila da
on to telefonira. Pošto je ponovo utonula u san, zvuk otvaranja
i zatvaranja njenih vrata ponovo ju je probudio i shvatila je da
Rej sedi u sobi s njom – da joj se obraćao dok ona spava, u tami.
A nekih noći u doba cvetanja jabuka, Kendi bi Homeru
rekla: „Ti si otac sa previše obaveza.“
„Stvarno jeste“, rekla bi Oliva s divljenjem.
„Noćas ću da te zamenim kod deteta“, rekla bi Kendi, i
Homer bi se osmehivao kroz napetost tih razgovora. Probudio
bi se sam u Volijevoj sobi, iščekujući da će Ejndželu zatrebati
flašica. Mogao je da zamisli kako Rejmond Kendal ustaje da
 Tuđa pravila 535

zagreje mleko a Kendi leži u krevetu sa flašicom, pokušavajući

da nađe ugao koji najviše podseća na njenu dojku.
Rej je delove za torpedo ukrao iz pomorske baze Kiteri; i
Homer i Kendi su znali da je tako došao do njih, ali ga je samo
Kendi zbog toga kritikovala.
„Otkrio sam mnogo grešaka u načinu na koji ih prave“, rekao
je Rej. „Male su šanse da će me uhvatiti.“
„Ali čemu to, pre svega?“, upitala je Kendi oca. „Ne sviđa
mi se što tu imamo bombu – posebno kada je beba u kući.“
„Pa, kada sam počeo da pravim torpedo“, objasnio je Rej,
„nisam znao za bebu.“
„Pa, sada znaš“, rekla je Kendi. „Zašto ga ne ispališ na nešto
– na nešto daleko?“
„Kada bude gotov, ispaliću ga“, rekao je Rej.
„Na šta ćete da ga ispalite?“, pitao je Homer Rejmonda
Kendala.
„Ne znam“, odgovorio je Rej. „Možda na Hejvenski klub –
sledeći put kad mi kažu da im kvarim vidik.“
„Ne sviđa mi se kad ne znam zašto nešto radiš“, rekla je
Kendi svom ocu kada su ostali nasamo.
„Evo kako je“, rekao je Rej polako. „Ja ću tebi reći kako je
to – s torpedom. To je kao kad Voli dolazi kući. Ti znaš da on
dolazi, ali ne možeš da izračunaš štetu.“
Kendi je pitala Homera za tumačenje Rejovih reči.
„On ti ništa ne govori“, rekao je Homer. „Samo zabacuje
udicu – želi da ti kažeš njemu.“
„Recimo da se ovo samo ovako nastavi, kako sada ide?“,
upitala je Kendi Homera, pošto su vodili ljubav u baraci za
ceđenje – koja još nije bila raščišćena za korišćenje u berbi.
„Kako sada ide“, rekao je Homer Vels.
„Da“, rekla je ona. „Recimo samo da čekamo i čekamo. Koli-
ko dugo možemo da čekamo?“, upitala je. „Hoću da kažem,
posle nekog vremena, valjda je lakše samo čekati nego reći?“
536 Džon Irving

„Moraćemo da kažemo, jednog dana“, rekao je Homer Vels.

„Kada?“, upita Kendi.
„Kad se Voli vrati kući“, reče Homer.
„Kad se vrati kući paralizovan i lakši od mene“, reče Kendi.
„Tada ćemo time da ga zaskočimo?“, upitala je.
Ima li stvari na koje se ne možeš postepeno privići?, pitao se
Homer Vels. Skalpel, prisećao se, ima određenu težinu; čovek
ne mora da njime pritiska – čini se da seče sam od sebe – ali
čovek njime mora da barata na određen način. Kada ga uzme,
mora da ga pomera. Skalpel ne zahteva autoritet sile, ali zahteva
od korisnika autoritet pokreta.
„Moramo da znamo kuda to idemo“, rekao je Homer Vels.
„Ali šta ako ne znamo?“, upitala je Kendi. „Šta ako znamo
da želimo da ostanemo? Šta ako samo čekamo i čekamo?“
„Hoćeš li da kažeš da nikada nećeš znati da li voliš njega ili
mene?“, upitao ju je Homer.
„Možda sve postane zbrkano zbog toga što ću mu biti
potrebna“, rekla je Kendi. Homer je spustio ruku na nju – tamo
gde su joj stidne dlake izrasle, gotovo iste kao što su bile pre.
„Misliš da meni nećeš trebati?“, upitao ju je. Ona se prebacila
na drugi kuk, okrenula mu je leđa – ali je istovremeno sklonila
ruku sa mesta gde ju je dodirivao i privila je sebi na grudi.
„Moraćemo da sačekamo pa da vidimo“, rekla je.
„Posle određene tačke, ja više neću čekati“, rekao je Homer
Vels.
„A koja je to tačka?“, upitala je Kendi. Pošto mu je ruka bila
na njenim grudima, osetio je kako zadržava dah.
„Kada Ejndžel dovoljno poraste da zna ili da je siroče ili ko
su mu roditelji“, rekao je Homer. „To je tačka. Neću da Ejndžel
misli da je usvojen. Neću da ne zna ko su mu majka i otac.“
„Ne brinem ja zbog Ejndžela“, rekla je Kendi. „Ejndžel će
imati mnogo ljubavi. Ja se bojim za tebe i mene.“
„I Volija“, reče Homer.
 Tuđa pravila 537

„Poludećemo“, reče Kendi.

„Nećemo poludeti“, reče Homer. „Moraćemo da se staramo
o Ejndželu, da oseti da je voljen.“
„Ali šta ako se ja ne osećam voljeno, ili ti – šta onda?“, upi-
tala ga je Kendi.
„Čekaćemo dotle“, rekao je Homer Vels. „Samo ćemo da
čekamo pa da vidimo“, rekao je, gotovo osvetoljubivo. Prolećni
povetarac ih je zapahnuo i doneo sa sobom sladunjavi smrad
trulih jabuka. Smrad je bio neprijatan gotovo kao amonijak i
toliko je obuzeo Homera Velsa da je pustio Kendine grudi i
šakom pokrio usta i nos.
Tek se tog leta Voli prvi put javio Kendi. Bilo je to pravo pismo
– prva poruka od njega otkako su ga oborili pre godinu dana.
Voli je proveo šest nedelja u bolnici Maunt Lavinija na Cej-
lonu. Nisu želeli da ga odatle premeštaju dok se ne ugoji sedam
kila, dok mu drhtanje mišića ne prođe a iz govora nestane sanji-
va praznina pothranjenosti. Pismo je pisao iz druge bolnice,
u Nju Delhiju; posle mesec dana u Indiji, popravio se još pet
kila. Rekao je da je naučio da stavlja cimet u čaj i da se u bolnici
gotovo neprekidno čuje pljeskanje sandala.
Obećali su mu da će mu dozvoliti da krene na dugačko puto-
vanje kući kada bude bio težak šezdeset pet kilograma i kada
bude savladao nekoliko osnovnih vežbi, koje su neophodne za
rehabilitaciju. Zbog cenzora nije mogao da opiše kojim će se to
putem tačno vratiti kući. Voli se nadao da će cenzori razumeti
– u svetlu njegove paralize – da je neophodno da kaže nešto
o svojoj „savršeno normalnoj“ seksualnoj funkciji. Cenzori su
dozvolili da to prođe. Voli još nije znao da je sterilan; znao je
da je imao infekciju urinarnog trakta i da je ta infekcija prošla.
„A kako je Homer? Kako mi samo nedostaje!“, pisao je Voli.
Nije to, međutim, bio deo pisma koji je uništio Kendi. Kendi
je uništio početak pisma, toliko da je ostatak za nju prosto bio
nastavak uništenja.
538 Džon Irving

„Toliko se bojim da nećeš želeti da se udaš za bogalja“, počeo

je Voli.
U njenom uzanom krevetu, gde ju je u san i u javu uljulj-
kivala plima, Kendi je zurila u sliku svoje majke na noćnom
stočiću. U tom trenutku je želela da ima majku s kojom bi
razgovarala, i možda zato što nije pamtila majku, prisetila se
prve noći kada je došla u sirotište. Doktor Larč je dečacima
čitao Velika očekivanja. Kendi nikada neće zaboraviti rečenicu
koju su ona i Homer čuli kada su ušli.
„’Probudio sam se a u snu se nisam rastao sa spoznajom o
svojoj nesreći’“, čitao je Vilbur Larč naglas. Ili je doktor Larč
unapred odredio da će čitanje te večeri završiti tom rečenicom,
ili je tek onda primetio Kendi i Homera Velsa na otvorenim
vratima – grubo svetlo hodnika, gola sijalica, stvarali su nekakav
institucioni oreol iznad njihovih glava – pa nije mogao da nađe
mesto gde je stao na stranici, i zbog toga je, u trenutku, rešio
da prestane da čita. Iz nekog razloga, ta percepcija nesreće bila
je za Kendi uvod u Sent Klauds i početak i kraj njene priče za
laku noć.
 10

Petnaest godina

Petnaest godina su bile par: Lorna i Meloni. Stekle su rutinu.

Nekada mlade buntovnice iz ženskog pansiona, sada su zauze-
le najbolje sobe – sa pogledom na reku – i služile su kao nad-
zornice u zgradi, a zauzvrat plaćale manju stanarinu. Meloni
je bila vešta. Naučila je vodoinstalaterski i električarski zanat u
brodogradilištu, gde je bila u timu od troje električara. (Druga
dvojica su bili muškarci, ali se nikada nisu zezali sa Meloni; to
niko nikad nije radio.)
Lorna je postala više domaći tip. Njoj je manjkalo usred-
sređenosti za naprednu obuku u brodogradilištu, ali je i dalje
ostala zaposlena – „Ostani zbog penzije“, savetovala ju je Meloni.
Lorna je zapravo volela monotoniju pokretne trake i bila je vešta
u prijavljivanju za prekovremene smene – bila je spremna da
radi u svako doba ako bi mogla da radi manje. To što se kasno
vraćala kući smetalo je Meloni.
Lorna je postala ženstvenija. Ne samo da je oblačila haljine
(čak i na poslu) i koristila više šminke i parfema (i pazila na
težinu); njen glas, koji je nekada bio grub, zapravo je omekšao
i pojavio se osmeh (posebno kada su je kritikovali). Meloni je
smatrala da je ova sve pasivnija.
540 Džon Irving

Kao par su se retko svađale, zato što Lorna nikad nije

uzvraćala. Za petnaest godina je otkrila da će Meloni popu-
stiti ako nema svađe; ako bi naišla na bilo kakav otpor, Meloni
nikada nije odustajala.
„Ti se ne svađaš pošteno“, povremeno bi se požalila.
„Ti si mnogo krupnija od mene“, rekla bi Lorna prepredeno.
To je bilo blago rečeno. Godine 195_, kada je Meloni imala
četrdeset i neku (niko nije tačno znao koliko), bila je teška
osamdeset kila. Bila je visoka sto sedamdeset dva centimetra;
obim grudi joj je bio sto dvadeset sedam centimetara, što je zna-
čilo da je oblačila muške košulje (velike; sve manje od četrdeset
tri centimetra u okovratniku ne bi joj bilo taman; pošto su joj
ruke bile kratke, večito je morala da zavrće rukave). Imala je
struk od devedeset jedan centimetar, ali unutrašnju dužinu pan-
talona od samo sedamdeset jedan (što je značilo da je morala da
zavrće nogavice na pantalonama ili da ih da Lorni da ih skrati).
Melonine pantalone su večito bile tesne u butinama, tako da se
šav brzo cepao, ali su bile veoma vrećaste pozadi – Meloni nije
bila debelguza i imala je ravne kukove, kao većina muškaraca.
Imala je mala stopala, koja su je večito bolela.
Za petnaest godina hapšena je samo jednom – zbog tuče.
Zapravo, prva optužba je bila za fizički napad, ali su je na kraju
optužili samo za remećenje javnog reda i mira. Bila je u ženskom
ve-ceu picerije u Batu kada je neki student pokušao da ćaska sa
Lornom. Kada je video kako Meloni seda pored Lorne za šan-
kom, prošaputao je Lorni: „Za tvoju drugaricu mislim da nikog
ne bih mogao da nađem.“ Zamišljao je mogući dvostruki sudar.
„Glasnije!“, rekla je Meloni. „Nepristojno je šaputati u
društvu.“
„Rekoh, mislim da tebi ne bih mogao nikoga da nađem.“
Meloni je prebacila ruku preko Lorne i uhvatila je za sisu.
„Naći ću ti ja mamu onu tvoju balavu“, rekla je Meloni
studentu.
 Tuđa pravila 541

„Smrdljiva lezbača“, rekao je on dok je odlazio. Mislio je da

je to rekao dovoljno tiho – i čisto da impresionira radnike iz
brodogradilišta na drugom kraju šanka; nije mogao znati da su
to Melonine kolege. Oni su držali momka kada mu je Meloni
slomila nos metalnim držačem za salvete.
Meloni je volela da zaspi sa svojim debelim licem na Lor-
ninom zategnutom golom stomaku; Lorna je uvek znala da je
Meloni zaspala po promeni u disanju, koje je Lorna osećala na
stidnim dlakama. Za petnaest godina, bila je samo jedna noć
kada je Lorna morala da pita prijateljicu da pomeri tešku glavu
pre nego što je čvrsto zaspala.
„Šta je? Imaš grčeve?“, pitala je Meloni.
„Ne, trudna sam“, rekla je Lorna. Meloni je mislila da je to
neka šala sve dok Lorna nije otišla u kupatilo da se ispovraća.
Kada se Lorna vratila u krevet, Meloni je rekla: „Pokušaću da
ovo shvatim, mirno. Mi smo petnaest godina kao bračni par, a ti
si sada trudna.“ Lorna se sklupčala oko jednog jastuka; drugim
jastukom se prekrila preko glave. Njeno lice, stomak i genitalije
bili su zaštićeni, ali je i dalje drhtala; počela je da plače. „Znači,
hoćeš da mi kažeš“, nastavila je Meloni, „da kada dve žene spa-
vaju, treba mnogo više vremena da jedna zatrudni nego kada
to radi s nekim muškarcem. Je li tako?“ Lorna joj nije odgovo-
rila; samo je nastavila da cmizdri. „Bar jedno petnaest godina
– toliko dugo. Ženi treba petnaest godina da zatrudni kada to
radi sa drugom ženom. Čoveče, koliki trud“, rekla je Meloni.
Otišla je do prozora i osmotrila pogled na Kenebek; leti su
krošnje bile toliko olistale da se reka jedva videla. Pustila je da
joj letnji povetarac osuši znoj na vratu i grudima pre nego što
je počela da pakuje stvari.
„Ne idi, molim te – ne ostavljaj me“, rekla je Lorna; i dalje
je bila sklupčana na krevetu.
„Pakujem tvoje stvari“, rekla je Meloni. „Nisam ja trudna. Ne
moram ja nikuda da idem.“
542 Džon Irving

„Nemoj da me izbaciš“, rekla je Lorna nesrećno. „Prebij me,

ali nemoj da me izbaciš.“
„Sedi na voz sa Sent Klauds. Kad tamo stigneš, traži siroti-
šte“, rekla je Meloni svojoj prijateljici.
„Bio je samo neki bezvezni tip – samo jedan tip, i to samo
jednom!“, zavapila je Lorna.
„Ne, nije“, rekla je Meloni. „Sa tipom brzo zatrudniš. Sa
ženom to traje petnaest godina.“
Pošto je spakovala Lornine stvari, Meloni je stala iznad kre-
veta i prodrmusala svoju prijateljicu, koja je pokušala da se
sakrije ispod pokrivača. „Petnaest godina!“, viknula je Meloni.
Drmusala je Lornu i drmusala, ali joj nije uradila ništa drugo.
Čak ju je i otpratila na stanicu. Lorna je izgledala veoma rašču-
pano, a bilo je tek rano jutro vrelog letnjeg dana.
„Tražim sirotište?“, upitala je Lorna tupo. Sem kofera, Meloni
je dala Lorni kartonsku kutiju.
„A ovo daj jednoj starici po imenu Grogan – ako je još
živa“, rekla je Meloni. „Ništa nemoj da joj kažeš, samo joj daj.
A ako je mrtva ili više nije tamo“, počela je da govori; a onda
je stala. „Mani to“, rekla je. „Ili je tamo ili je mrtva, a ako je
mrtva, vrati kutiju. Možeš da mi je vratiš kada dođeš po ostatak
svojih stvari.“
„Ostatak mojih stvari?“, rekla je Lorna.
„Ja sam ti bila verna. Bila sam verna kao pas“, rekla je Melo-
ni, glasnije nego što je nameravala pa ju je kondukter čudno
pogledao – kao da je pas. „Šta bleneš, majmune?“, upitala je
Meloni konduktera.
„Voz upravo kreće“, promrsio je on.
„Nemoj da me izbaciš, molim te“, prošaputala je Lorna
Meloni.
„Nadam se da u sebi imaš pravo čudovište“, rekla je Meloni
svojoj prijateljici. „Nadam se da će te iskidati na komade kada
ga budu iščupali iz tebe.“
 Tuđa pravila 543

Lorna je pala u prolazu između kupea, kao da ju je neko uda-

rio, i Meloni ju je tako ostavila na podu. Kondukter je pomogao
Lorni da se pridigne i da sedne; kroz prozor voza koji je krenuo
videla je Meloni kako odlazi. Tada je kondukter primetio da se
trese gotovo jednako snažno kao Lorna.
Meloni je pomislila kako Lorna stiže u Sent Klauds – ono
govno od šefa stanice (je li on još tamo?), onaj dugački hod
uzbrdo sa koferom i velikom kutijom za gospođu Grogan (hoće
li Lorna uspeti?) i da li se matori još bavi tim poslom? Petnaest
godina nije bila besna, ali je ovo sada bila nova izdaja i Meloni
je pomislila koliko joj se brzo srdžba vratila; izoštrila joj je sva
čula. Osetila je potrebu da ponovo bere jabuke.
Iznenadila se što na Homera Velsa nije pomislila osvetolju-
bivo. Prisetila se kako je prvo volela Lornu kao drugara – delom
zato što je Lorni mogla da se žali na ono što joj je Homer ura-
dio. Sada je Meloni zamislila kako bi volela da se žali na Lornu
Homeru Velsu.
„Ta mala kučka“, rekla bi Homeru. „Čim je ugledala onu
stvar, nije mogla da odvoji pogled.“
„Tako je“, rekao bi Homer, pa bi zajedno uništili zgradu –
samo bi je gurnuli u vreme. Kada vreme prođe, želite da vidite
ljude koji su vas poznavali; sa njima možete da razgovarate.
Kada prođe dovoljno vremena, kakve ima veze šta su vam
uradili?
Meloni je otkrila da može da na tren tako misli; ali sledećeg
trena, kada bi pomislila na Homera Velsa, pomislila bi da bi ga
najradije ubila.
Kada se Lorna vratila iz Sent Klaudsa i otišla u pansion po
svoje stvari, otkrila je da je sve uredno spakovano u kutije u
jednom uglu sobe; Meloni je bila na poslu, tako da je Lorna
uzela svoje stvari i otišla.
Posle toga su se viđale možda jednom nedeljno u bro-
dogradilištu ili u piceriji u Batu gde su izlazili svi radnici iz
544 Džon Irving

brodogradilišta; u tim prilikama bile su učtive, ali neme. Meloni

joj se samo jednom obratila.
„Ona matora Groganka – je li živa?“, upitala je Meloni.
„Nisam vratila kutiju, zar ne?“, upitala je Lorna.
„Znači, dala si je njoj?“, upitala je Meloni. „I ništa nisi rekla?“
„Samo sam pitala je li ona živa i jedna bolničarka je rekla da
jeste, pa sam joj dala kutiju dok sam odlazila“, rekla je Lorna.
„A doktor?“, upitala je Meloni. „Matori Larč – je li on živ?“
„Jedva“, rekla je Lorna.
„Neverovatno“, rekla je Meloni. „Je li bolelo?“
„Nije mnogo“, rekla je Lorna oprezno.
„Šteta“, rekla je Meloni. „Trebalo je da mnogo boli.“
U pansionu, gde je sada bila jedina nadzornica, iz veoma
starog kataloga opreme za električare uzela je požuteli članak
i fotografiju iz lokalnih novina. Otišla je u antikvarijat u kome
je šefica bila njena stara, priglupa sledbenica Meri Agnes Kork,
prema kojoj su usvojitelji bili dobri; čak su joj dali da upravlja
porodičnom radnjom. Meloni je zatražila od Meri Agnes pri-
kladan ram za novinski članak i fotografiju i Meri Agnes je
bila oduševljena što može da nađe nešto savršeno. Bio je to
originalni viktorijanski ram, uzet sa broda koji je popravljan u
batskom brodogradilištu. Meri Agnes je prodala Meloni ram
mnogo jeftinije nego što je vredeo, iako je Meloni bila bogata.
Električari su dobro plaćeni, a Meloni je radila u brodogradilištu
sa punim radnim vremenom već petnaest godina; pošto je bila
nadzornica u pansionu, za stanarinu nije plaćala gotovo ništa.
Auto nije imala a svu odeću je kupovala u Semovoj prodavnici
vojnih i mornaričkih viškova.
Bilo je prikladno što je ram od tikovine – drveta na kome je
Voli Vortington visio iznad Burme jednu čitavu noć – pošto je
novinski članak bio o kapetanu Vortingtonu, a na slici – gde ga
je Meloni prepoznala, pre petnaest godina – takođe je bio Voli.
Članak se bavio čudesnim spasenjem oborenog (i paralisanog)
 Tuđa pravila 545

pilota, kome je dodeljen orden Purpurno srce. Što se Meloni

tiče, čitava priča je podsećala na zaplet jeftinog i neuverljivog
avanturističkog filma, ali joj se slika dopadala, kao i deo članka
u kome je pisalo da je Voli lokalni heroj, Vortington iz porodice
koja godinama drži voćnjak Okeanski vidik u Harts Roku.
U svojoj spavaćoj sobi, u pansionu u Batu, Meloni je okačila
antikvarni ram sa člankom i fotografijom iznad kreveta. U tami
je volela što zna da je tu – iznad njene glave, kao istorija. To je
volela isto koliko i da gleda fotografiju preko dana. A u tami bi
se zadržala na slogovima prezimena tog junaka.
„Vortington“, volela je da kaže naglas. „Okeanski vidik“, rekla
bi neki drugi put; to joj je bilo prirodnije da izgovori. „Harts
Rok“, rekla bi, brzo ispljunuvši reči.
U tim časovima pred zoru, koji su najteži za ljude koji pate
od nesanice, Meloni bi šaputala: „Petnaest godina.“ A tik pre
nego što bi zaspala, pitala bi prvo, mutno svetlo što se prikradalo
u njenu sobu: „Jesi li još tamo, Sunašce?“ Kod protoka vremena
najteže je prihvatiti to da su ljudi koji su nam nekada najviše
značili sada uokvireni zagradama.

Homer Vels je petnaest godina preuzimao odgovornost za

pisanje i kačenje pravila. Svake godine to je bilo poslednje što
je kačio na zid pošto se sveža boja osuši. Nekih godina bi se
potrudio da pravila zvuče veselo; drugih godina je pokušavao
da zvuče bezbrižno; možda sezonce nisu uvredila sama pravila
već Olivin ton, pa je zbog toga bilo pitanje ponosa da ih krše.
Sama pravila se nisu mnogo menjala. Obrtno sito je moralo
da se očisti. Upozorenje o alkoholu i spavanju u hladnjači bilo
je obavezno. A dugo pošto je panorama u Kejp Kenetu srušena,
obala je bila toliko osvetljena da je pogled sa krova barake pod-
sećao na pogled u neki daleki grad, i sezonci su i dalje sedeli na
krovu, previše pili i često padali, a Homer Vels bi ih molio (ili
546 Džon Irving

im govorio) da to ne rade. Pravila, naslutio je, nikada ne mole;

pravila naređuju.
Ipak je pokušao da pravila zvuče prijateljski. Formulisao je
pravila poverljivim glasom. „Na krovu je proteklih godina došlo
do nekoliko nesrećnih slučajeva – posebno noću i posebno
pošto bi se mnogo popilo dok se sedi na krovu. Preporučujemo
da pijete dok obema nogama čvrsto stojite na zemlji“, pisao bi
Homer.
Ali svake godine bi se list papira pohabao i pokidao i kori-
šćen je za druge stvari – kao očajnički spisak za nabavku, na
primer, i to je uvek radio neko ko ne ume pravilno da piše.

KUKORIZNO BRAŠNO
OBIČNO BRAŠNO

pisalo je jedne godine preko Homerovih pravila.

Ponekad bi taj usamljeni list papira privukao sitne polupi-
smene uvrede i poruge.
„Bez karačine na krovu!“ ili „Drkanje samo u hladnjači!“
Voli je rekao Homeru da je samo gospodin Rouz pismen; da
je šale, uvrede i spiskove za kupovinu sve sastavljao gospodin
Rouz, ali Homer nikada nije bio u to siguran.
Gospodin Rouz bi svakog leta pisao Voliju a Voli bi mu rekao
koliko mu je berača potrebno – i gospodin Rouz bi odgovorio
koliko ih dovodi i naveo dan kada će doći (otprilike). Nikada
nije postojao nikakav ugovor – samo kratka, pouzdana jemstva
gospodina Rouza.
Nekih leta je dolazio sa ženom – krupnom, mekanom i tihom,
koja je nosila devojčicu na kuku. Kada je devojčica porasla toliko
da može da trči okolo i pravi probleme (bila je vršnjakinja Ejn-
džela Velsa), gospodin Rouz je prestao da dovodi i nju i ženu.
Petnaest godina jedini sezonac koji je bio redovan kao
gospodin Rouz bio Crni Tiganj, kuvar.
 Tuđa pravila 547

„Kako je devojčica?“, pitao bi Homer Vels gospodina

Rouza – svake godine kada se žena i kćerka nisu ponovo
pojavljivale.
„Raste, isto kao tvoj sin“, rekao bi gospodin Rouz.
„A kako ti je žena?“, pitao bi Homer.
„Čuva devojčicu“, odgovorio bi gospodin Rouz.
Samo jednom za petnaest godina Homer Vels se obra-
tio gospodinu Rouzu u vezi sa pravilima barake. „Nadam se
da se zbog njih niko nije uvredio“, počeo je Homer. „Ja sam
odgovoran – ja ih pišem, svake godine – i ako se neko uvredi,
nadam se da ćeš mi reći.“
„Nema uvrede“, rekao je gospodin Rouz osmehujući se.
„To su samo neka osnovna pravila“, rekao je Homer.
„Da“, rekao je gospodin Rouz. „Osnovna pravila.“
„Ali me brine što izgleda na njih niko ne obraća pažnju“,
rekao je Homer naposletku.
Gospodin Rouz, čije bezizražajno lice godine nisu pro-
menile i čije je telo ostalo vitko i okretno, blago je pogledao
Homera. „I mi imamo svoja pravila, Homere“, rekao je.
„Vaša pravila“, rekao je Homer Vels.
„O mnogo čemu“, rekao je gospodin Rouz. „O tome koliko
možemo da imamo posla sa vama, kao prvo.“
„Sa mnom?“
„Sa belcima“, rekao je gospodin Rouz. „Imamo svoja pra-
vila o tome.“
„Jasno“, rekao je Homer, ali mu nije bilo baš jasno.
„I za tuču“, rekao je gospodin Rouz.
„Za tuču“, rekao je Homer Vels.
„Međusobnu“, rekao je gospodin Rouz. „Jedno pravilo je da
ne smemo jedni druge preterano da isečemo. Pa da mora da
se ide u bolnicu, ili policiju. Smemo jedni druge da isečemo,
ali ne preterano.“
„Jasno“, rekao je Homer.
548 Džon Irving

„Ne, nije“, rekao je gospodin Rouz. „Vi ne vidite – u tome

je stvar. Mi možemo da jedni druge isečemo tek toliko da vi
to ne primetite – nikad ne znate da je neko isečen. Je li tako?“
„Tako je“, rekao je Homer Vels.
„Kad ćeš ti reći nešto drugo?“, upitao ga je gospodin Rouz,
sa osmehom.
„Samo budite pažljivi na krovu“, posavetovao ga je Homer.
„Tamo gore ne može da se desi ništa previše loše“, rekao mu
je gospodin Rouz. „Gore stvari se dešavaju na zemlji.“
Homer Vels je bio na ivici da ponovo kaže „Tako je“, kada
je otkrio da ne može da govori; gospodin Rouz mu je uhva-
tio jezik svojim zatupastim, četvrtastim kažiprstom i palcem.
Homer je osetio nekakav neodređen ukus, kao prašinu; ruka
gospodina Rouza bila je toliko brza da je Homer nije ni video
– dotle nije ni znao da čovek stvarno može drugom da uhvati
jezik.
„Uhvatio sam te“, rekao je gospodin Rouz osmehujući se;
pustio je Homerov jezik.
Homer je uspeo da izusti: „Mnogo si brz.“
„Tako je“, rekao je gospodin Rouz živo. „Nema nikog bržeg.“
Voli se Homeru žalio na redovno godišnje oštećenje na
krovu barake. Svake dve ili tri godine morali su gore da stavljaju
novi lim, ili da poprave šavove, ili da stave novi oluk.
„Kakve veze ima to što on ima sopstvena pravila s tim što
ne pazi na naša?“, upitao je Voli Homera.
„Ne znam“, rekao je Homer. „Napiši mu pismo pa ga pitaj.“
Niko, međutim, nije želeo da uvredi gospodina Rouza; on
je bio pouzdan šef radnika. Svake godine su zbog njega berba
i ceđenje proticali bez problema.
Kendi, koja je vodila finansije Okeanskog vidika, tvrdila je
da su troškovi za popravku krova na baraci sasvim prihvatljivi
zbog pouzdanosti gospodina Rouza.
 Tuđa pravila 549

„Ima kod njega nečeg pomalo gangsterskog“, rekao je Voli –

ali to nije baš zvučalo kao da se žali. „Hoću da kažem, ne znam
kako tačno tera sve sezonce da se pristojno ponašaju.“
„Ali oni se stvarno pristojno ponašaju“, rekao je Homer.
„On dobro radi svoj posao“, rekla je Kendi. „Neka sam pro-
pisuje svoja pravila.“
Homer Vels je skrenuo pogled; znao je da su pravila, za
Kendi, sve privatni ugovori.
Pre petnaest godina, oni su sastavili sopstvena pravila – ili,
tačnije, sastavila ih je Kendi (pre nego što se Voli vratio kući).
Stajali su u baraci (pošto se Ejndžel rodio, jedne noći kada ga je
Oliva čuvala). Upravo su vodili ljubav, ali pritom nisu bili srećni;
nešto nije bilo kako treba. Neće biti kako treba petnaest godina,
ali te noći je Kendi rekla: „Hajde da se nešto dogovorimo.“
„Važi“, rekao je Homer.
„Šta god da se desi, delićemo Ejndžela.“
„Naravno“, rekao je Homer.
„Hoću da kažem, ti ćeš mu biti otac – ti ćeš dobiti sve očinsko
vreme koje želiš – a ja ću dobiti sve majčinsko vreme koje mi
treba“, rekla je Kendi.
„Uvek“, rekao je Homer Vels, ali nešto nije bilo kako treba.
„Hoću da kažem, bez obzira šta se desi – bez obzira budem
li sa tobom ili sa Volijem“, rekla je Kendi.
Homer je neko vreme ćutao. „Znači, naginješ ka Voliju?“,
upitao je.
„Ne naginjem ja nigde“, rekla je Kendi. „Stojim evo ovde i
mi se dogovaramo oko nekih pravila.“
„Nisam znao da su to pravila“, rekao je Homer Vels.
„Delićemo Ejndžela“, rekla je Kendi. „Oboje ćemo moći da
živimo sa njim. Mi ćemo mu biti porodica. Niko se neće odseliti.“
„Čak i ako ti budeš sa Volijem?“, upitao je Homer posle
nekog vremena.
550 Džon Irving

„Sećaš se šta si mi rekao kada si želeo da rodim Ejndžela?“,

upitala ga je Kendi.
Homer Vels je sada bio na oprezu. „Podseti me“, rekao je.
„Rekao si da je on i tvoja beba – da je naš. Da ne mogu samo
ja da rešim da ga ne rodim – u tome je bila stvar“, rekla je Kendi.
„Da“, rekao je Homer. „Sećam se.“
„Pa, ako je tada bio naš, i sada je naš – šta god da se desi“,
ponovila je Kendi.
„U istoj kući?“, upitao je Homer Vels. „Čak i ako ti odeš sa
Volijem?“
„Kao porodica“, rekla je Kendi.
„Kao porodica“, rekao je Homer Vels. Bila je to reč koja ga
je snažno obuzela. Siroče je zauvek dete; siroče mrzi promenu;
siroče mrzi da se seli; siroče voli rutinu.
Petnaest godina je Homer Vels znao da možda postoji toliko
pravila barake koliko postoji ljudi koji prolaze kroz baraku. Pa
ipak je svake godine kačio novi spisak.

Petnaest godina je nadzorni odbor neuspešno pokušavao da

zameni doktora Larča; nisu mogli da nađu nikoga ko bi želeo
taj posao. Bilo je ljudi koji su goreli od želje da se posvete neza-
hvalnoj službi drugim ljudima, ali postojala su egzotičnija mesta
od Sent Klaudsa gde su njihove usluge bile potrebne – i gde
su takođe mogli da se muče. Nadzorni odbor nije uspeo da u
službu namami ni novu bolničarku; nisu uspeli da angažuju
čak ni sekretaricu.
Kada je doktor Gingrič otišao u penziju, nije se povukao iz
odbora – iz odbora se nikada neće povući i razmišljao je da pri-
hvati mesto u Sent Klaudsu, ali mu je gospođa Gudhol skrenula
pažnju da on nije ginekolog. Njegova psihijatrijska ordinacija
nije u Mejnu bila posebno uspešna, a ipak se doktor Gingrič
 Tuđa pravila 551

iznenadio i pomalo uvredio kada je shvatio da gospođa Gud-

hol uživa da mu to ponavlja. Gospođa Gudhol je i sama stigla
u godine za penziju, ali ništa nije moglo biti dalje od njenih
zadrtih misli. Vilbur Larč je imao devedeset i nešto a gospođa
Gudhol je bila opsednuta idejom da ga pošalje u penziju pre
nego što umre; shvatila je da će ako Larč umre dok je još u
službi, to za nju biti neka vrsta poraza.
Ne tako davno – možda u pokušaju da obodri nadzorni
odbor – doktor Gingrič je predložio da održe sastanak u hotelu
u Ogunkvitu koji je radio i van sezone, čisto da promene rutinu
okupljanja u istim kancelarijama u Portlandu. „Da to bude jedna
vrsta izleta“, predložio je. „Okeanski vazduh i slično.“
Međutim, padala je kiša. Pošto je bilo hladno, drvo se sku-
pljalo; pesak je ulazio kroz prozore i vrata i krckao je pod noga-
ma; zavese, peškiri i čaršavi bili su puni peska. Vetar je duvao
s mora; niko nije sedeo na verandi zato što je vetar nanosio
kišu ispod krova. Hotel im je obezbedio dugačku, mračnu,
praznu trpezariju; sastanak su održali pod lusterom koji niko
nije mogao da uključi – niko nije uspeo da nađe odgovarajući
prekidač.
Bilo je prikladno za njihovu raspravu o Sent Klaudsu što
su pokušali da to rade u bivšoj balskoj dvorani, koja je znala
i za bolje dane, u hotelu toliko van sezone da bi svako ko ih
vidi posumnjao da su smešteni u karantin. Zapravo, kada ih je
ugledao, to je Homer Vels i pomislio; on i Kendi su bili jedini
drugi gosti u hotelu. Uzeli su sobu na pola dana; bili su daleko
od Okeanskog vidika, ali su došli toliko daleko da bi bili sigurni
da ih niko neće prepoznati.
Došlo je vreme da odu. Stajali su ispred verande, Kendi se
leđima oslonila na Homerove grudi, a on ju je obgrlio; oboje
su gledali u more. Njemu kao da se dopadalo kako mu vetar
baca njenu kosu na lice, a kiša izgleda nije smetala ni jednom
ni drugom.
552 Džon Irving

U hotelu je gospođa Gudhol pogledala kroz prozor išaran

kišom, mršteći se zbog vremenskih prilika i mladog para koji
im je prkosio. Po njenom mišljenju, ništa nikada nije dovoljno
normalno. To je bilo pogrešno kod Larča; nije svako sa deve-
deset i nešto godina senilan, to ona može da prizna, ali Larč
nije normalan. A čak i da su ovo dvoje mladi bračni par, javno
iskazivanje nežnosti po gospođi Gudhol nije prihvatljivo – a oni
su prkoseći kiši samo privlačili još više pažnje na sebe.
„Štaviše“, rekla je doktoru Gingriču, koga ništa nije upozo-
rilo i koji nije imao mapu pomoću koje bi mogao da prati njene
misli, „mogu se kladiti da nisu u braku.“
Mladi par je, mislio je on, izgledao pomalo tužno. Možda
im je potreban psihijatar; možda je to bilo zbog vremenskih
prilika – planirali su da jedre.
„Shvatila sam šta je on“, rekla je gospođa Gudhol dokto-
ru Gingriču, koji je mislio da ona govori o mladiću, Homeru
Velsu. „On je neaktivni homoseksualac“, objavila je gospođa
Gudhol. Mislila je na doktora Larča, koji joj je i noću i danju
bio u mislima.
Doktor Gingrič je bio prilično zapanjen time što mu se čini-
lo kao potpuno nasumično nagađanje gospođe Gudhol, ali je
pogledao mladića s novim zanimanjem. Jeste, nije baš milovao
mladu ženu; delovao je pomalo na distanci.
„Ako bismo mogli da ga uhvatimo na delu, očas posla
bismo ga izbacili“, primetila je gospođa Gudhol. „Naravno
da bismo i dalje morali da nađemo nekoga spremnog da ga
zameni.“
Doktor Gingrič se potpuno zbunio. Shvatio je da gospođu
Gudhol ne može da zanima da zameni mladića na verandi, i da
prema tome ona i dalje misli o doktoru Larču. Ali ako je doktor
Larč „neaktivni homoseksualac“, kako bi to onda mogli da ga
uhvate na delu?
 Tuđa pravila 553

„Uhvatićemo ga u tome što jeste homoseksualac, samo što

ništa ne radi povodom toga?“, upitao je doktor Gingrič oprezno;
gospođu Gudhol nije bilo teško razjariti.
„Očigledno je nastran“, prasnula je.
Doktor Gingrič, za sve godine koje je proveo kao psihijatar
u Mejnu, nikada nije imao razloga da primeni definiciju „neak-
tivni homoseksualac“ ni na koga, mada je često čuo za tako
nešto; obično se neko žalio na osobine nekog drugog. U slučaju
gospođe Gudhol, ona je prezirala ljude koji žive sami. To nije
normalno. A prezirala je i mlade ljude koji javno pokazuju ose-
ćanja, ili koji nisu venčani, ili i jedno i drugo; takođe je besnela
kada bi nešto bilo previše normalno. Mada je sa gospođom
Gudhol delio želju da zameni doktora Larča i njegovo osoblje u
Sent Klaudsu, doktoru Gingriču je sinulo da je trebalo da uzme
gospođu Gudhol za pacijentkinju – zbog nje bi možda imao
razloga da ne ode u penziju još nekoliko godina.
Kada se mladi par vratio u hotel, gospođa Gudhol ih je tako
pogledala da je mlada žena okrenula glavu.
„Jeste li videli kako sam je posramila?“, pitaće gospođa Gud-
hol doktora Gingriča kasnije.
Mladić je, međutim, izdržao njen pogled. Pogledao je pravo
kroz nju!, čudio se doktor Gingrič. Bio je to jedan od najboljih
prezrivih pogleda koje je doktor Gingrič video u životu pa je
shvatio da se osmehuje mladom paru.
„Jesi li video ono dvoje?“, upitala ga je Kendi kasnije, tokom
dugačke vožnje nazad u Okeanski vidik.
„Ne bih rekao da su u braku“, rekao je Homer Vels. „Ili ako
jesu, mrze se.“
„Možda sam ja zato mislila da su u braku“, rekla je Kendi.
„On je izgledao pomalo priglupo, a ona je izgledala potpuno
sumanuto“, rekao je Homer.
„Ja znam da su u braku“, rekla je Kendi.
554 Džon Irving

U žalosno zapuštenoj trpezariji u Ogunkvitu, dok je kiša

pljuštala, gospođa Gudhol je rekla: „Prosto nije normalno. Dok-
tor Larč, one stare bolničarke – sve to zajedno. Ako neko nov, u
bilo kojoj funkciji, ne bude uskoro angažovan, ja predlažem da
tamo pošaljemo domara – čisto nekoga ko može da drži stvari
na oku i da nam javlja koliko je zapravo sve loše.“
„Možda nije loše onoliko koliko mi mislimo“, rekao je doktor
Gingrič umorno. Video je mladi par kako odlazi iz hotela, i oni
su ga ispunili setom.
„Neka neko ode tamo da vidi“, rekla je gospođa Gudhol, sa
tamnim lusterom iznad sitne sede glave.
Onda, očas posla – po mišljenju svih – u Sent Klauds je stigla
nova bolničarka. Začudo, činilo se da je potpuno sama otkrila
to mesto. Sestra Karolina, tako su je zvali; neprekidno je bila
korisna i veoma je pomogla kada je stigao Melonin poklon za
gospođu Grogan.
„Šta je to?“, pitala je gospođa Grogan. Kutija je bila gotovo
preteška da je digne; sestra Edna i sestra Andžela su je zajedno
donele u odeljenje za devojčice. Bilo je vrelo letnje popodne;
ipak, pošto vetar gotovo uopšte nije duvao, sestra Edna je ispr-
skala stabla jabuke.
Doktor Larč je došao u odeljenje za devojčice da vidi šta je
u paketu.
„Pa, hajde sad, otvori ga“, rekao je gospođi Grogan. „Nemam
čitav dan.“
Gospođa Grogan nije bila sigurna kako da napadne kutiju,
koja je bila zatvorena žicom, užetom i lepljivom trakom – kao
da je neki divljak pokušao da unutra zatvori divlju životinju.
Pozvali su sestru Karolinu u pomoć.
Šta bi oni bez sestre Karoline?, pitao se Larč. Pre paketa za
gospođu Grogan, sestra Karolina je bila jedini veliki poklon koji
je stigao u Sent Klauds; Homer Vels ju je poslao iz bolnice u Kejp
Kenetu. Homer Vels je znao da sestra Karolina veruje u božji
 Tuđa pravila 555

posao i ubedio ju je da ode tamo gde će njena posvećenost

biti dobrodošla. Međutim, sestra Karolina nije uspevala da
otvori Melonin poklon.
„Ko ga je ostavio?“, upitala je gospođa Grogan.
„Neka Lorna“, rekla je sestra Andžela. „Nikad je ranije
nisam videla.“
„Nisam ni ja“, rekao je Vilbur Larč.
Kada su otvorili paket, i dalje im ništa nije bilo jasno.
Unutra se nalazio ogroman kaput, prevelik za gospođu Gro-
gan. Kaput iz vojnih viškova, za službu na Aljasci, imao je
kapuljaču i krzneni okovratnik i bio je toliko težak da kada
ga je gospođa Grogan probala, gotovo ju je oborio – malo
je izgubila ravnotežu i zaklecala, kao kada se čigra uspori.
Kaput je imao brojne tajne džepove, verovatno za oružje i
opremu – „Ili za odsečene ruke i noge neprijatelja“, rekao
je doktor Larč.
Gospođa Grogan, izgubljena u kaputu i oblivena znojem,
rekla je: „Ništa mi nije jasno.“ Onda je osetila novac u jednom
džepu. Izvadila je nekoliko novčanica i prebrojala ih i tada se
prisetila da je to tačan iznos koji je Meloni ukrala od nje kada
je otišla iz Sent Klaudsa – i ponela njen kaput sa sobom – pre
više od petnaest godina.
„Gospode bože!“, uskliknula je gospođa Grogan i one-
svestila se.
Sestra Karolina je otrčala na železničku stanicu, ali je Lornin
voz već otišao. Kada je gospođa Grogan došla k sebi, plakala
je i plakala.
„O, ta divna devojčica!“, uzvikivala je, dok su je svi tešili a
niko nije progovarao; Larč, sestra Andžela i sestra Edna pam-
tili su da je Meloni bila sve samo ne „divna“. Larč je isprobao
kaput, koji je i njemu bio prevelik i pretežak; neko vreme se
teturao u njemu i uplašio je jednu malu devojčicu koja je došla
u predvorje da vidi zašto to gospođa Grogan plače.
556 Džon Irving

Larč je u drugom džepu našao još nešto: presečene, iskri-

vljene krajeve bakarne žice i izolovana klešta za sečenje žice.
Dok se vraćao u odeljenje za dečake, Larč je šapnuo sestri
Andželi: „Kladim se da je opljačkala nekog električara.“
„Krupnog električara“, rekla je sestra Andžela.
„Kakvi ste vas dvoje“, prekorila ih je sestra Edna. „Bar je
topao kaput – bar će je zagrejati.“
„Dobiće infarkt ako ga stalno nosa“, rekao je doktor Larč.
„Mogu ja da ga obučem“, primetila je sestra Karolina. Tada
su prvi put Larč i njegove sestre shvatili da sestra Karolina
nije samo mlada i energična već je i krupna i snažna – i da, na
mnogo manje sirov i vulgaran način, pomalo podseća na Meloni
(ako bi Meloni bila marksista, pomislio je Vilbur Larč – i anđeo).
Larč je imao problema sa reči „anđeo“ otkako su Homer Vels
i Kendi odveli svog sina iz Sent Klaudsa. Larč je imao problema
sa čitavom idejom o tome kako Homer živi. Petnaest godina je
Vilbur Larč bio zapanjen kako su njih troje – Homer, Kendi i
Voli – to uspevali; uopšte nije bio siguran u čemu su to uspevali
i po kakvu cenu. Znao je, naravno, da je Ejndžel željeno dete, i
voljeno, i da se o njemu dobro staraju – u suprotnom Larč ne bi
ćutao. Bilo mu je teško da ćuti zbog svega onog ostalog. Kako
su to organizovali?
Ali ko sam ja da se zalažem za iskrenost u svim odnosima?,
pitao se. Ja sa svojim fiktivnim prošlostima, ja sa svojim srčanim
manama – ja sa svojim Fazijem Stounom.
I ko je bio on da pita šta je tačno seksualni odnos? Je li morao
da podseti sebe da je spavao s nečijom majkom i da se obukao
na svetlu kćerkine cigare? Da je dozvolio da umre žena koja je
za novac stavila ponijev penis sebi u usta?
Larč je kroz prozor pogledao voćnjak jabuka na brdu. Tog
leta 195_, drveće je lepo napredovalo; jabuke su bile bledozelene
i rumene, lišće bujno tamnozeleno. Drveće je bilo gotovo previ-
soko da ga sestra Edna prska malom ručnom pumpom. Treba
 Tuđa pravila 557

da kažem sestri Karolini da preuzme brigu o njima, pomislio je

doktor Larč. Napisao je podsetnik za sebe i ostavio ga u pisaćoj
mašini. Od vrućine mu se prispavalo. Otišao je u dispanzer i
pružio se na krevetu. Leti, pošto je prozor otvoren, može da
rizikuje malo veću dozu, pomislio je.

Poslednje leto kada je gospodin Rouz predvodio berače u Oke-

anskom vidiku bilo je leto 195_, kada je Ejndželu Velsu bilo
petnaest godina. Čitavog tog leta Ejndžel je iščekivao sledeće
leto – kada će napuniti šesnaest i moći da dobije vozačku dozvo-
lu. Tada će, zamišljao je, uštedeti dovoljno novca – od letnjih
poslova u voćnjaku i od pomoći u berbi – da kupi svoj prvi auto.
Njegov otac Homer Vels nije imao automobil. Kada je Homer
išao u kupovinu u grad ili kada je volontirao u bolnici u Kejp
Kenetu, koristio je neko vozilo sa farme. Stari kadilak, koji je
bio opremljen ručnom kočnicom i gasom da bi Voli mogao da
ga vozi, često je bio slobodan, a Kendi je imala sopstvena kola –
džip boje limuna, u kome je naučila Ejndžela da vozi i koji je bio
pouzdan u voćnjacima kao što je bio jak na javnim putevima.
„Ja sam tvog oca naučila da pliva“, uvek je govorila Kendi
Ejndželu. „Pa sad mogu tebe da naučim da voziš.“
Ejndžel je, naravno, znao da vozi i sva druga vozila na farmi.
Znao je da kosi i da prska i da upravlja viljuškarom. Vozačka
dozvola je bila prosto neophodna, zvanična potvrda nečega što
je Ejndžel već veoma dobro radio na farmi.
A za jednog petnaestogodišnjaka izgledao je mnogo starije.
Mogao je da vozi po čitavom Mejnu i niko ga ništa ne bi pitao.
Biće viši od svog mladolikog, bucmastog oca (početkom leta
bili su potpuno jednake visine), a u kostima njegovog lica bilo je
naglašene oštrine zbog koje je izgledao gotovo odraslo; tu je bio
čak i nagoveštaj brade. Senke ispod njegovih očiju nisu izgledale
nezdravo; služile su samo da naglase živahnu tamu njegovih
558 Džon Irving

očiju. Otac i sin su se često šalili: te senke ispod Ejndželovih

očiju bile su „nasleđene“. „Od mene si dobio nesanicu“, rekao
bi Homer Vels svom sinu, koji je i dalje mislio da je usvojen.
„Nema razloga da se osećaš usvojeno“, rekao mu je otac. „Zapra-
vo, imaš troje roditelja. Većina ljudi dobaci najviše do dvoje.“
Kendi mu je bila kao majka a Voli mu je bio kao drugi otac
– ili omiljeni, ekscentrični stric. Jedini život koji je Ejndžel
poznavao bio je život sa svima njima. U svojoj petnaestoj godini
nikada nije doživeo čak ni promenu sobe; sve je bilo isto otkako
je pamtio.
Njemu je sada pripadala nekadašnja Volijeva soba, koju je
Voli delio sa Homerom. Ejndžel je rođen u pravoj dečačkoj
sobi: odrastao je okružen Volijevim plivačkim i teniskim peha-
rima i slikama Kendi i Volija (dok su Voliju noge još radile),
pa čak i slikom na kojoj Kendi uči Homera da pliva. Volijevo
Purpurno srce (koje je Voli dao Ejndželu) bilo je okačeno na
zidu iznad dečakovog kreveta; prikrivalo je čudno razmazan
otisak prsta – Olivin otisak prsta, iz one noći kada je na tom
zidu ubila komarca, one iste noći kada je Ejndžel Vels začet u
baraci za ceđenje. Posle petnaest godina, zid je trebalo okrečiti.
Homerova soba dalje niz hodnik nekada je bila glavna spavaća
soba; bila je Olivina soba i soba u kojoj je Senior umro. Sama
Oliva je umrla u bolnici Kejp Kenet pre nego što se rat završio,
čak i pre nego što su poslali Volija kući. Bio je to rak koji nije
mogao da se operiše i koji se veoma brzo raširio pošto je otkriven.
Homer, Kendi i Rej su je posećivali na smenu; neko od njih
je uvek bio sa Ejndželom, ali Oliva nikada nije bila sama. Homer
i Kendi su rekli – privatno, samo jedno drugom – da bi sve
možda bilo drugačije da se Voli vratio u Ameriku pre nego što
je Oliva umrla. Zbog Volijevog teškog stanja i dodatne teškoće
njegovog transporta u ratno vreme, mislili su da je najbolje ne
javiti mu za Olivin rak; to je i Oliva želela.
 Tuđa pravila 559

Na kraju je Oliva mislila da se Voli vratio kući. Dali su joj

toliko sredstava protiv bolova da je prilikom nekoliko posle-
dnjih susreta od Homera pomislila da je Voli. Homer je imao
običaj da joj čita – Džejn Ejr, Davida Koperfilda i Velika očeki-
vanja – ali je digao ruke od toga kada je Oliva počela da gubi
pažnju. Prvih nekoliko puta kada je od njega pomislila da je
Voli, Homer nije bio siguran kome ona to misli da se obraća.
„Moraš mu oprostiti“, rekla je Oliva. Zaplitala je jezikom.
Uzela je Homerovu ruku, koju nije toliko stezala već joj je ova
samo bila u krilu.
„Da mu oprostim?“, rekao je Homer Vels.
„Da“, rekla je Oliva. „Nije on kriv što je toliko voli, ili što
mu ona toliko treba.“
Sa Kendi je Oliva bila jasnija. „On će biti bogalj. I ostaće bez
mene. Ako izgubi i tebe, ko će se o njemu starati?“
„Ja ću se uvek starati o njemu“, rekla je Kendi. „Homer i ja
ćemo se starati o njemu.“
Oliva, međutim, nije bila toliko omamljena da sa neodobra-
vanjem ne primeti neodređenost Kendinog odgovora. „Kendi,
nije u redu povrediti i obmanuti nekoga ko je već povređen
i obmanut“, rekla je. Zbog lekova koje je dobijala osećala je
savršenu slobodu. Nije bilo na njoj da im kaže da zna ono što
zna; na njima je bilo da joj kažu šta od nje skrivaju. Dok joj ne
kažu, mogla je da ih drži u nedoumici oko toga šta zna.
Homeru je Oliva rekla: „On je siroče.“
„Ko je siroče?“, upitao je Homer.
„On“, rekla je. „Ne zaboravi koliko je jedno siroče ugroženo.
On će sve prihvatiti. Tamo odakle dolazi nije imao ništa – kada
vidi šta može da ima, uzeće sve što ugleda. Sine moj“, rekla je
Oliva, „ne krivi nikoga. Krivica će te ubiti.“
„Da“, rekao je Homer Vels, koji je držao Olivinu ruku. Kada
se sagnuo, da čuje kako ona diše, poljubila ga je kao da je Voli.
560 Džon Irving

„Krivica će te ubiti“, ponovio je on Kendi, pošto je Oliva

umrla. „’Čuvaj se kajanja’“, rekao je Homer Vels, večito se pri-
sećajući saveta gospodina Ročestera.
„Neću da slušam citate“, rekla mu je Kendi. „On se vraća kući
i to je to. A ne zna da mu je majka umrla. Da ne spominjemo...“,
rekla je Kendi; onda je ućutala.
„Da ne spominjemo“, rekao je Homer Vels.

Kendi i Voli su se venčali manje od mesec dana pošto se Voli

vratio u Okeanski vidik; Voli je bio težak šezdeset šest kila i
Homer Vels je odgurao kolica između klupa u crkvi. Kendi i
Voli su uzeli preuređenu spavaću sobu u prizemlju velike kuće.
Homer Vels je pisao Vilburu Larču, nedugo pošto se Voli
vratio kući. Olivina smrt (pisao je Homer Larču) „fiksirala“
je stvari za Kendi i Volija čvršće nego Volijeva paraliza i čvr-
šće od svakog osećaja izdajništva i griže savesti koji su možda
mučili Kendi.
„Kendi je u pravu: ne brini za Ejndžela“, pisao je Vilbur Larč
Homeru Velsu. „Ejndžel će imati dovoljno ljubavi. Zašto bi se
on osećao kao siroče ako nikada to ne bude? Ako si ti njemu
dobar otac i ako mu je Kendi dobra majka – i ako ima i Volija
da ga voli – misliš da će početi da mu nedostaje neka ideja o
tome ko mu je takozvani stvarni otac? Taj problem neće biti
Ejndželov problem. Biće tvoj. Ti ćeš želeti da on sazna da si
mu ti pravi otac, zbog tebe – a ne zato što on to mora da zna.
Problem je u tome što ćeš ti osećati potrebu da to kažeš. Ti i
Kendi. Vi ćete biti ponosni. Zbog vas, a ne zbog njega ćete želeti
da mu kažete da nije siroče.“
A za sebe, ili kao unos u Kratkoj istorji Sent Klaudsa, Vil-
bur Larč je pisao: „Ovde u Sent Klaudsu imamo samo jedan
problem. On se zove Homer Vels. On je problem, kuda god
da krene.“
 Tuđa pravila 561

Sem tame u očima i sposobnosti da zadrži spokojan, dalek

pogled koji je istovremeno i živ i sanjalački, Ejndžel Vels uop-
šte nije ličio na oca. O sebi nikada nije mislio kao o siročetu;
znao je da je usvojen, i znao je da dolazi iz istog mesta odakle i
njegov otac. I znao je da ga vole; to je uvek osećao. Kakve ima
veze što je Kendi zvao „Kendi“, Homera „tata“ – a Volija „Voli“?
To je bilo drugo leto u kome je Ejndžel Vels dovoljno ojačao
da nosi Volija – uz stepenice ili u talase ili u plitki kraj bazena
pa nazad u invalidska kolica. Homer je naučio Ejndžela kako
da nosi Volija u talase, kada su išli na plažu. Voli je bio bolji
plivač od svih njih, ali je morao da uđe u dovoljno duboku
vodu da bi mogao da ili pluta na talasima ili da prođe ispod
njih.
„Samo ne smeš dozvoliti da ga bacaju po plićaku“, objasnio
je Homer sinu.
Postojala su neka pravila u vezi sa Volijem (uvek postoje
pravila, primetio je Ejndžel). Bez obzira na to što je dobar
plivač, Voli nikada nije smeo da pliva sam i već je mnoga leta
Ejndžel Vels bio Volijev spasilac kad god bi Voli plivao ili samo
plutao u bazenu. Do polovičnih fizičkih kontakta između
Volija i Ejndžela dolazilo je u vodi, gde su podsećali na vidre
ili foke. Rvali su se i potapali jedan drugog toliko žestoko da
se Kendi ponekad brinula za obojicu.
A Voli nije smeo da vozi sam; iako je kadilak imao ručne
komande, neko drugi je morao da mu sklopi invalidska kolica
i stavi ih u auto i da ih izvadi. Prva prenosna invalidska kolica
bila su veoma teška. Mada bi se Voli ponekad vukao po prize-
mlju kuće pomoću metalne hodalice, noge su mu bile potpuno
beskorisne; na nepoznatom tlu trebala su mu kolica – a na
neravnom tlu trebao mu je neko ko će da ga gura.
Ejndžel je mnogo puta bio taj koji gura; a mnogo puta je bio
i saputnik u kadilaku. Mada bi se Homer i Kendi možda žalili
da su znali, Voli je odavno naučio Ejndžela da vozi kadilak.
562 Džon Irving

„Zbog ručnih komandi je prosto, mališa“, rekao bi Voli.

„Noge ne moraju da ti budu dovoljno dugačke za pedale.“ To
nije bilo ono što je Kendi rekla Ejndželu u vezi sa učenjem
vožnje džipa. „Čim ti noge dovoljno narastu da pritisneš peda-
le“, rekla mu je i poljubila ga (što je činila kada god je imala
izgovor), „naučiću te da voziš.“
Kada je došlo to vreme, Kendi nije palo na pamet da Ejndžel
toliko brzo uči zato što je već godinama vozio kadilak.
„Neka pravila su dobra pravila, mališa“, rekao bi Voli dečaku
i poljubio ga (što je Voli često radio, posebno u vodi). „Ali neka
pravila su samo pravila. Prosto moraš oprezno da ih prekršiš.“
„Glupo je što moram da napunim šesnaest godina pre nego
što dobijem vozačku dozvolu“, rekao je Ejndžel svom ocu.
„Tako je“, rekao je Homer Vels. „Trebalo bi da uvedu izuzetak
za decu odraslu na farmi.“
Ejndžel je ponekad igrao tenis sa Kendi, ali je češće naba-
civao loptice Voliju, čiji su udarci i dalje bili dobri, bez obzira
na to što je sedeo. Članovi kluba su se malo žalili zbog tragova
koje invalidska kolica ostavljaju na šljaci – ali šta bi Hejvenski
klub bio da ne toleriše poneku ekscentričnost Vortingtono-
vih? Voli bi ukočio točkove kolica pa bi udarao samo forhend
petnaest ili dvadeset minuta; Ejndželova dužnost bila je da mu
nabaci loptu tačno kako treba. Onda bi Voli pomerio kolica pa
bi udarao samo bekhend.
„Znaš, mališa, ovo je u stvari bolja vežba za tebe nego za
mene“, rekao bi Voli Ejndželu. „Ja u svakom slučaju ne posta-
jem ništa bolji.“ Ejndžel je postao mnogo bolji; postao je toliko
bolji od Kendi da bi se njegova majka ponekad uvredila kada bi
primetila koliko je Ejndželu dosadno da igra s njom.
Homer Vels nije igrao tenis. On nikada nije voleo igre i
sport, opirao se čak i dvoranskom fudbalu u Sent Klaudsu
– mada je povremeno sanjao kako bacaju loptu i udaraju je
štapom, obično sa sestrom Andželom koja baca; njene lopte je
 Tuđa pravila 563

uvek bilo najteže pogoditi. A Homer Vels nije imao ni hobije

– ništa sem praćenja Ejndžela okolo, kao da je Homer kućni
ljubimac svog sina, pas koji čeka da se ovaj s njim poigra.
Nekoliko godina su voleli da se tuku jastucima. Poljupci za
laku noć a onda nalaženje izgovora da se to ponovi – i nala-
ženje originalnih načina da jedan drugog probude ujutru.
Nastavio je da volontira u bolnici Kejp Kenet; na jedan način
nikada nije prestao da pomaže u ratnim naporima, da služi
kao bolnički pomoćnik. A bio je prekaljeni čitalac medicin-
ske literature. Žurnali Američkog medicinskog udruženja i
Medicinski žurnali Nove Engleske bili su veoma prihvatljivo
nagomilani na stolovima i policama za knjige u kući u Oke-
anskom vidiku. Kendi se žalila na ilustracije u Američkom
ginekološko-akušerskom žurnalu.
„Ovde nam treba malo intelektualnog stimulansa“, rekao
bi Homer Vels svaki put kada bi se Kendi žalila na eksplicitnu
prirodu njegovog štiva.
„Samo smatram da Ejndžel ne treba to da vidi“, rekla je
Kendi.
„On zna da sam ja pomalo upućen u te stvari“, rekao je
Homer.
„Ne smeta meni to što on zna, nego mi smetaju slike“, rekla
je Kendi.
„Nema razloga mistifikovati tu temu pred detetom“, rekao
je Voli, pošto je zauzeo Homerovu stranu.
„Nema potrebe ni to groteskno prikazivati“, suprotstavila
se Kendi.
„Ja mislim da to nije ni misterija ni groteskno“, rekao je
Ejndžel, tog leta kada je napunio petnaest godina. „Samo je
zanimljivo.“
„Ti još i ne izlaziš sa devojkama“, rekla je Kendi, nasmejala se
i iskoristila priliku da ga poljubi. Ali kada se sagnula da ga polju-
bi, u sinovljevom krilu je videla ilustraciju članka o vaginalnim
564 Džon Irving

operacijama. Ilustracija je pokazivala liniju reza za uklanjanje

vulve i primarnog tumora u proširenoj radikalnoj vulvektomiji.
„Homere!“, viknula je Kendi. Homer je bio na spratu u svojoj
veoma oskudno nameštenoj spavaćoj sobi. Njegov život je bio
toliko skroman da je na zidove zakačio samo dve stvari – a od
toga jednu u kupatilo. Pored kreveta je imao sliku Volija sa
pilotskim šalom i jaknom. Voli je pozirao sa posadom Udar-
ca sudbine; senka krila tamnog aviona potpuno je zaklonila
lice radiste, a sjaj indijskog sunca potpuno je izbledeo lice šefa
posade (koji je na kraju umro od komplikacija sa debelim cre-
vom); samo su Voli i kopilot bili ispravno osvetljeni, mada je
Homer viđao i bolje slike njih obojice. Kopilot je Voliju svakog
Božića slao slike svoje sve brojnije porodice; imao je petoro ili
šestoro dece i punačku ženu; kopilot je, međutim, svake godine
izgledao sve mršavije (nikada se nije sasvim rešio amebe koju
je zaradio u Burmi).
A u kupatilu je Homer zakačio prazni upitnik, onaj primerak
viška – onaj koji nikada nije poslao nadzornom odboru Sent
Klaudsa. Zbog izloženosti pari iz tuša papir upitnika poprimio
je teksturu pergamenta za abažur, ali je svako pitanje i dalje
ostalo čitljivo i idiotsko.
Glavni krevet je bio viši od ostalih (zato što je, u svoje doba,
Senior Vortington voleo da gleda kroz prozor dok leži); to se
Homeru takođe dopadalo kod kreveta. Odatle je mogao da
nadzire bazen i mogao je da vidi krov barake; voleo je da sati-
ma leži na tom krevetu i samo gleda kroz prozor. „Homere!“,
doviknula mu je Kendi. „Molim te siđi da vidiš šta ti sin čita!“
Tako su svi pričali. Kendi bi Homeru rekla „tvoj sin“, tako
je govorio i Voli, a Ejndžel se ocu uvek obraćao sa „tata“ ili
„ćale“. To je bio neprekinut, petnaestogodišnji odnos – Homer
i Ejndžel na spratu, Voli i Kendi u bivšoj trpezariji u prizemlju.
Sve četvoro su ručali i večerali zajedno.
 Tuđa pravila 565

Nekih noći – posebno zimi, kada su gole krošnje omoguća-

vale bolji pogled na osvetljene trpezarije i kuhinjske prozore
kuća neznanaca – Homer Vels je voleo da se pre večere krat-
ko provoza kolima. Razmišljao je o porodicama koje večeraju
zajedno – kakvi su njihovi stvarni životi? Sent Klauds je bio
predvidljiviji. Šta neko zaista zna o svim tim porodicama koje
sedaju da zajedno obeduju?
„Mi jesmo porodica. Zar to nije najvažnije?“, upitala bi Kendi
Homera Velsa, kada god bi joj se učinilo da se Homer duže
vozi pred večeru.
„Ejndžel ima porodicu, istinski divnu porodicu. Da, to je
najvažnije“, složio se Homer.
A kada bi joj Voli rekao koliko je srećan, kako oseća da je
najsrećniji čovek na svetu – kako bi svako trebalo da se odrekne
nogu da bi bio srećan kao Voli – to su bile noći kada Kendi
nije mogla da zaspi; to su bile noći kada bi bila svesna Homera
Velsa, koji takođe nije mogao oka da sklopi. Nekih noći bi se
našli u kuhinji – pili bi mleko i jeli pitu od jabuka. Nekih noći,
kada je bilo toplo, sedeli bi pored bazena i ne bi se dodirivali;
za svakog posmatrača bi prostor između njih govorio o svađi
(mada su se retko svađali) ili možda o ravnodušnosti (ali oni
nikada nisu bili ravnodušni jedno prema drugome). Način na
koji su sedeli pored bazena podsećao ih je na to kako su sedeli
na doku Reja Kendala, pre nego što su počeli da sede bliže. Ako
su nekada bili previše svesni te uspomene – i da im nedostaje
taj dok, ili da im nedostaje Rej (koji je otišao pre nego što je
Ejndžel dovoljno odrastao da ga upamti) – to bi pokvarilo nji-
hovo veče kraj bazena i bili bi prisiljeni da se vrate u odvojene
spavaće sobe, gde bi još malo ležali budni.
Kako je rastao (a nesanica ga je mučila gotovo jednako kao
njegovog oca), Ejndžel Vels bi često gledao Homera i Kendi kako
sede pored bazena, koji je takođe video kroz prozor svoje sobe.
566 Džon Irving

Ako je Ejndžel nekada mislio o tome što njih dvoje tamo tako
sede, samo se pitao zašto tako stari prijatelji sede toliko daleko.
Rejmond Kendal je poginuo nedugo pre nego što su se Voli
i Kendi venčali, kada mu je eksplodiralo skladište jastoga; čitav
dok je odleteo u vazduh, brod za jastoge je potonuo, a dve
stare krntije na kojima je radio od eksplozije su odletele preko
parkinga dobrih dvadeset pet metara niz magistralu – kao da
su imale sopstveni pogon. Od eksplozije je pukao čak i veliki
prozor u Hejvenskom klubu, ali se to desilo toliko kasno noću
da je bar bio zatvoren i niko od redovnih gostiju kluba nije bio
prisutan da vidi kako njihovo omiljeno ruglo nestaje s njihovog
pogleda na luku Harts Hejvena.
Rej je nešto petljao oko svog torpeda domaće izrade; bez
obzira na svoj legendarni mehaničarski dar, sigurno je otkrio
nešto o torpedu što nije znao. Tragedija osobe koju volite može
kod ljudi da probudi grižu savesti; Kendi se kajala što nije rekla
ocu za Homera i Ejndžela Velsa. Nije joj bila uteha što je zami-
šljala da je Rej već sve znao; mogla je da razume, po njegovim
tišinama, da je on to želeo da čuje od nje. A ipak čak ni smrt oca
nije mogla da natera Kendi Kendal da svoju priču nekome ispriča.
Duž obalske magistrale južno sve do Pauelove palate slado-
leda bilo je mrtvih jastoga i delova jastoga. To je navelo Herba
Faulera (koji je uvek bio spreman da kaže nešto zabavno) da pita
starog gospodina Pauela da li to smišlja novi ukus sladoleda.
Herb je čekao leto kada je Ejndžel Vilbur napunio petnaest
godina da bi ga prvi put gađao kondomom. Ejndžel se malo
uvredio što ga Herb nije ranije uveo u taj krug. Ejndželov dru-
gar i kolega, dežmekasti Pit Hajd, bio je samo nekoliko meseci
stariji od Ejndžela (a ni izbliza toliko odrastao, po mnogo čemu)
i Ejndžel je znao da je Herb Fauler pogodio kondomom Pita
u glavu kada je Pitu bilo samo trinaest. Ejndžel nije shvatao
da je Pit Hajd bio deo radničke porodice Okeanskog vidika, a
Ejndžel – mada je radio sa radnicima – bio je iz gazdine kuće.
 Tuđa pravila 567

Radnici su znali da Homer Vels upravlja Okeanskim vidi-

kom. On je najviše odlučivao. To Olivu ne bi začudilo i bilo je
jasno da su Kendi i Voli zahvalni zbog Homerovog autoriteta.
Možda pošto su radnici znali da je Homer došao iz Sent Klaud-
sa, osećali su da im je on bliži; on je živeo u, kako je to Velika
Dot Taft rekla, „finoj kući“, ali je bio kao jedan od njih. Niko
od radnika nije imao ništa protiv što je Homer šef, možda sa
izuzetkom Vernona Linča, koji je mrzeo baš svaki autoritet – još
i više otkako je Grejs Linč umrla.
Kendi, koja se bavila pitanjima u vezi sa suprugama radnika,
otkrila je da je Grejs bila trudna; umrla je od akutnog perito-
nitisa posle neuspelog pokušaja da sama sebi izvede abortus.
Homer, koji će se često pitati zašto nije odlučila da drugi put
ode u Sent Klauds, voleo je da misli kako nije umrla uzalud.
Njena smrt (a posebno hladna reakcija doktora Harloua na nju)
navela je sestru Karolinu da dâ otkaz u bolnici Kejp Kenet, kao
što ju je Homer Vels i ohrabrivao. Sestra Karolina je napokon
prihvatila Homerov predlog i prijavila se u Sent Klauds.
„Poslao me je Homer Vels“, rekla je sestra Karolina kada se
predstavila Vilburu Larču. Starac nije postao nebrižljiv.
„Po šta te je poslao?“, upitao je Larč.
„Ja sam diplomirana medicinska sestra“, rekla je. „Došla
sam da vam pomognem.“
„U čemu da mi pomogneš?“, upitao je Larč, koji nije posebno
ubedljivo glumio nevinost.
„Ja verujem u božji posao“, rekla je sestra Karolina ozloje-
đeno.
„Pa što odmah nisi rekla?“, upitao ju je Vilbur Larč.
Znači, dao mi je još nešto sem stabala jabuka, razmišljao je
starac. Znači, još ima nade za njega.
Sestri Andželi i sestri Edni toliko je laknulo što je stigla sestra
Karolina da čak nisu bile ni ljubomorne. To je bila sveža krv koja
će možda još neko vreme odagnati pretnju nadzornog odbora.
568 Džon Irving

„Nova sestra predstavlja jasno poboljšanje situacije“, poverio

se doktor Gingrič nadzornom odboru. „Rekao bih da zbog nje
slabi pritisak da smesta donesemo odluku.“ (Kao da sve vreme
nisu pokušavali da zamene starog doktora!)
„Ja bih više volela da su dobili mladog doktora nego mladu
bolničarku“, izjavila je gospođa Gudhol. „Mladog doktora i
mladog upravnika. Znate šta ja mislim o dokumentaciji; tamo
je dokumentacija cirkus. Ali ovo je bar privremeno poboljšanje;
to ću prihvatiti“, rekla je.
Da ju je Vilbur Larč čuo, rekao bi: „Samo mi daj vremena,
gospođo, pa ćeš prihvatiti i više od toga.“
Međutim, godine 195_, Vilburu Larču je bila devedeset i
neka. Ponekad bi mu se lice pod kupom sa etrom toliko umirilo
da bi maska ostala na mestu pošto bi mu ruka pala sa strane;
kupa bi pala samo zbog snage njegovog daha. Mnogo je oslabio.
U ogledalu, ili dok je putovao sa svojim voljenim etrom, imao
je utisak da se pretvara u pticu. Samo je sestra Karolina imala
hrabrosti da kritikuje njegovu zavisnost od droge. „Trebalo bi
da bar vi to znate“, rekla mu je sestra Karolina.
„Bar ja?“, upitao je Larč kao nevinašce. Ponekad ga je zaba-
vljalo da je provocira.
„Nemate visoko mišljenje o religiji“, rekla mu je sestra
Karolina.
„Rekao bih da je tako“, odgovorio je oprezno. Znao je da je
ona pomalo premlada i prebrza za njega.
„Pa, šta mislite da je zavisnost o drogi – ako ne neka vrsta
religije?“, upitala je sestra Karolina.
„Ja nemam problema ni sa kim u molitvi“, rekao je Vilbur
Larč. „Molitva je lična – molitva je ličan izbor. Molite se kome
god želite! Problem je kada počnu da propisuju pravila“, rekao
je Vilbur Larč, ali se osećao izgubljeno. Znao je da u priči ne
može da se nosi s njom. On se divio socijalizmu, ali razgovor
sa prokletom socijalistkinjom bio je kao razgovor sa svakom
 Tuđa pravila 569

istinskom vernicom. On ju je čuo kako govori, toliko puta, da

je društvo koje pristaje na ilegalnost abortusa zapravo društvo
koje pristaje na nasilje protiv žena; da je proglašavanje abortusa
za nešto ilegalno prosto licemeran, samozadovoljan vid nasilja
prema ženama – da je to samo način legalizacije nasilja prema
ženama, rekla bi sestra Karolina. On ju je toliko puta čuo kako
govori da abortus nije samo lična sloboda izbora već i odgo-
vornost države – da ga omogući.
„Kada jednom država počne da nešto daje, ona oseća slobo-
du i da propisuje pravila!“, izletelo je Larču prebrzo. Bila je to
prava jenkijevska misao – veoma mejnska. Ali sestra Karolina
se osmehnula. Tako se upustio u još jednu njenu raspravu; uvek
je uspevala da ga uhvati u zamku. On nije bio čovek sistema,
samo je bio dobar čovek.
„U nekom boljem svetu...“, počela je ona strpljivo. Larča je
izbezumljivalo strpljenje koje ona ima za njega.
„Ne, ne u nekom boljem svetu!“, uzviknuo je. „U ovom – u
ovom svetu. Ja ovaj svet uzimam za datost. Pričaj mi o ovom
svetu!“ Međutim, to ga je sve toliko zamaralo. Zbog toga bi
poželeo malo etra. Što je više pokušavao da održi korak sa
sestrom Karolinom, to mu je trebalo više etra; a što je snažnije
osećao potrebu za njim, to je ona više bila u pravu.
„O, ne mogu ja uvek da budem u pravu“, rekao je Larč
umorno.
„Da, znam“, rekla je sestra Karolina saosećajno. „Društvo
nam je potrebno, neka pravila su nam potrebna – nazovite ih
prioritetima ako želite – baš zato što čak ni dobri ljudi ne mogu
uvek biti u pravu“, rekla je.
„Možeš da ih zoveš kako god hoćeš“, rekao je Vilbur Larč
ozlojeđeno. „Ja nemam vremena za filozofiju, niti za vlast niti
za religiju. Nemam dovoljno vremena“, rekao je Vilbur Larč.
U pozadini njegovih misli uvek je plakala novorođena
beba; čak i kada je sirotište bilo tiho kao ono malo preostalih,
570 Džon Irving

napuštenih zgrada u Sent Klaudsu – čak i kada je bilo avetinjski

tiho – Vilbur Larč je čuo bebe kako plaču. A nisu plakale da bi
se rodile, znao je; plakale su zato što su se rodile.

Tog leta je gospodin Rouz pisao da će on „i kćerka“ možda stići

dan-dva pre ostalih berača; nadao se da će baraka biti spremna.
„Odavno mu nismo videli kćerku“, primetio je Voli, u kan-
celariji prodavnice. Everet Taft je napolju podmazivao Volije-
va invalidska kolica, tako da je Voli sedeo na stolu – njegove
osušene noge mlitavo su se njihale, njegova neupotrebljavana
stopala bila su u savršeno uglačanim mokasinama; mokasine
su bile stare više od petnaest godina.
Kendi se igrala računskom mašinom. „Mislim da je kćerka
negde Ejndželova vršnjakinja“, rekla je.
„Tako je“, rekao je Homer Vels, a Voli je udario Homera pre-
ciznim direktom – to je bila jedina vrsta udarca koji je mogao
da uputi iz sedećeg položaja. Pošto se Homer naslanjao na sto
a Voli sedeo uspravno, udarac je potpuno iznenadio Homera i
pogodio ga pravo u obraz. Udarac je toliko iznenadio Kendi da
je gurnula računsku mašinu sa daljeg ugla stola. Mašina je pala
na pod; kada je Homer pao na pod, nije tresnuo tako snažno i
glasno kao mašina, ali jeste teško pao. Stavio je ruku na obraz,
gde će uskoro imati podliv i modricu.
„Voli!“, rekla je Kendi.
„Muka mi je više od toga!“, reko je Voli. „Vreme je da naučiš
neki novi izraz, Homere“, rekao je Voli.
„Pobogu, Voli“, rekla je Kendi.
„Dobro sam“, rekao je Homer, ali je ostao da sedi na podu.
„Izvini“, rekao je Voli. „Ali stvarno mi ide na živce – to što
stalno govoriš ’tako je’.“ I mada tu grešku nije ponovio godi-
nama, digao se rukama sa stola – sigurno mu se učinilo da bi
bio red da spusti noge na pod i pomogne Homeru da ustane;
 Tuđa pravila 571

zaboravio je da ne može da hoda. Da ga Kendi nije uhvatila

ispod ruku i zagrlila ga – grudi uz grudi – Voli bi pao. Homer
je ustao i pomogao joj da vrati Volija nazad na sto.
„Žao mi je, druže“, rekao je Voli. Spustio je glavu na Home-
rovo rame.
Homer nije rekao: „Tako je.“ Kendi je otišla da umota komad
leda u peškir pa da ga stavi Homeru na lice, a Homer je rekao:
„U redu je, Voli. Sve je u redu.“ Voli se malo pogrbio i Homer
se nagnuo nad njim; čela su im se dodirnula. Ostali su u tom
položaju sve dok se Kendi nije vratila sa ledom.
Većinu vremena tokom tih petnaest godina, Kendi i Homer
su mislili da Voli zna sve, da prihvata sve, ali da mrzi što mu
nisu rekli. Istovremeno, Homer i Kendi su zamišljali da je Voliju
tako lakše – što ne mora da prizna da zna sve. U kakav bi ga
nov, neprijatan položaj stavili tako što bi mu sada rekli? Zar nije
najvažnije da Ejndžel ne zna? – bar dok mu Kendi i Homer ne
kažu; najvažnije je da Ejndžel to ne čuje od nekog drugog. Šta
god Voli da zna, on to nikada neće reći Ejndželu.
Ako je Homer bio iznenađen, bio je iznenađen što ga Voli
nikada ranije nije udario.
„Šta je to bilo?“, upitala je Kendi Homera kada su te noći
ostali sami pored bazena. Nekakav krupan, glasan insekt uhva-
tio se u mrežu za čišćenje bazena; čuli su njegova krila kako
tuku po mokrom lišću. Šta god da je bio, postepeno je slabio.
„Pa, valjda to što stalno govorim ’tako je’ ide ljudima na
živce“, rekao je Homer.
„Voli zna“, rekla je Kendi.
„To ti misliš već petnaest godina“, rekao je Homer Vels.
„Ti misliš da ne zna?“, upitala je Kendi.
„Ja mislim da te voli, i da ti voliš njega“, rekao je Homer.
„Mislim da zna da mi volimo Ejndžela. Mislim da i Voli voli
Ejndžela.“
„Ali misliš li da zna da je Ejndžel naš?“, upitala je Kendi.
572 Džon Irving

„Ne znam“, rekao je Homer. „Znam da Ejndžel jednog dana

mora da sazna da je naš. Mislim da Voli zna da te ja volim“,
rekao je.
„A da ja volim tebe?“, upitala je Kendi. „Da li to zna?“
„Ti me voliš ponekad“, rekao je Homer. „Ne preterano često.“
„Nisam mislila na seks“, prošaputala je Kendi.
„Ja jesam“, rekao je Homer Vels.
Bili su pažljivi – i po sopstvenom mišljenju – gotovo dobri.
Otkako se Voli vratio iz rata, Homer i Kendi su vodili ljubav
samo dvesta sedamdeset puta – u proseku tek osamnaest puta
godišnje, samo jedan i po put mesečno; prosto su bili najo-
prezniji što su mogli biti. To je bilo još nešto na šta je Kendi
naterala Homera da pristane: da zbog Volija i zbog Ejndžela –
zbog onoga što je Kendi zvala njihovom porodicom – nikada
ne smeju da ih uhvate; nikada nikome neće izazvati ni najmanju
sramotu. Ako ih neko slučajno vidi, prestaće, zauvek.
Zato nisu rekli Voliju. Zašto Voli ne bi prihvatio da su mislili
da je mrtav – a ne samo nestao – i da su bili potrebni jedno dru-
gome, i da su želeli i Ejndžela? Znali su da bi Voli to prihvatio.
Ko ne bi prihvatio ono što se desilo? Znali su da Voli želi da zna
ono što se sada dešava, i nisu mogli da mu kažu.
Morali su da paze na još nešto. Pošto je Voli bio sterilan,
nova Kendina trudnoća bila bi preveliko čudo. Pošto Volijeva
sterilnost nije bila posledica encefalitisa, bilo mu je potrebno
nekoliko godina da je otkrije. Prisetiće se nečistih instrumenata
u mokraćnom kanalu, ali će se prisetiti postepeno – kao što će se
prisećati svega ostalog iz Burme. Kada jednom sazna da mu je
epididimis zatvoren, doživotno, vratiće mu se konkretni detalji
bambusovih mladica; ponekad mu se činilo da može tačno da
se priseti svakog katetera koji mu je omogućio da mokri.
Nema razlike u osećaju orgazma; Voli je voleo da to poseb-
no naglašava Homeru. Voli je to zvao „pucanje“; Homer je bio
jedina osoba sa kojom je Voli mogao da se šali na račun svog
 Tuđa pravila 573

stanja. „I dalje mogu da uperim pušku, i puška i dalje opaljuje“,

rekao je Voli, „i dalje pukne glasno – za mene“, rekao je. „Samo
što metak niko ne može da nađe.“
Voli se prisećao, s vremena na vreme, da kada bi mu neki
Burmanac na sampanu stavljao kateter – na čemu je uvek bio
veoma zahvalan – nikada nije bilo mnogo krvarenja, čak ni kada
mladica bambusa nije bila baš prava; njegova krv je delovala
bledo i slabašno u poređenju sa krvavijim mlazevima soka od
betela koji su svi pljuvali na palubu.
Ako Kendi ponovo zatrudni sa Homerom Velsom, naterala
ga je da joj obeća da će – ovog puta – on da joj uradi abortus.
Nije mogla da prevari Volija i ponovo otputuje u Sent Klauds;
neće ga lagati, rekla je. I tako je zbog te dodatne brige – da
Kendi ne sme ponovo da zatrudni – njihovo sparivanje bilo još
ređe i gotovo se uvek dešavalo u tako strogim okolnostima da
bi naišli na odobravanje i osnivača Nove Engleske. Mada ne i
na Vilbura Larča.
Nisu ustanovili obrazac ponašanja zbog koga bi neko mogao
da postane sumnjičav. (Kao da svi već nisu bili dovoljno sumnji-
čavi, bez obzira kako se oni ponašali!) Nije postojalo jedno
mesto gde su se nalazili, nije postojao određeni dan, nije posto-
jalo doba dana. U zimskim mesecima, kada bi Ejndžel – posle
škole – vodio Volija na plivanje u zatvorenom bazenu privatne
škole za dečake, Homer i Kendi bi uspeli da ponekad zajedno
provedu kasno popodne. Međutim, Homerov krevet, koji je bio
Olivin krevet, i koji je takođe patio od svih asocijacija na bračni
krevet, bio je za njih oboje pun suprotstavljenih osećanja – a
krevet koji je Kendi delila s Volijem imao je sopstveni skup
tabua. Retko su negde putovali. Baraku su mogli da koriste samo
krajem leta, pošto bi se pripremila za berače; ali još otkako je
Ejndžel naučio da vozi, slobodno se kretao po svim voćnjaci-
ma – bilo mu je dozvoljeno da vozi sva vozila na imanju, pod
uslovom da ne izlazi na put, a njegov dežmekasti drugar Pit Hajd
574 Džon Irving

često se vozio s njim. Homer je slutio da Pit i Ejndžel koriste

baraku da krišom piju pivo, kada uspeju da ubede Herba Fau-
lera da im ga kupi; ili da su tamo išli na tinejdžersku avanturu
pušenja cigareta. A noću, zarobljeni sopstvenom nesanicom,
kuda bi Kendi i Homer mogli da nestanu – sada kada je i Ejn-
džela mučila nesanica?
Homer Vels je znao da nema nikakvog razloga da se desi
nešto nepredviđeno – da nema nikakvog razloga da Kendi opet
zatrudni (sasvim sigurno ne, s obzirom na ono što je Homer
znao) i da nema razloga ni da ih neko uhvati na delu. Ali pošto
su bili toliko razumni i diskretni, Homer je žalio zbog gubitka
strasti sa kojom su se on i Kendi prvobitno spojili. Mada je ona
insistirala (a on pristao), mislio je da je sasvim nepotrebno da
piše doktoru Larču i zahteva (što je i uradio) pravu opremu sa
kojom će se rešiti ono čega se Kendi bojala.
Petnaest godina joj je Homer govorio: „Nećeš zatrudneti.
Ne možeš.“
„Da li imaš sve što ti treba, ako ti zatreba?“, pitala ga je uvek.
„Imam“, rekao je.
Otkako ga je Voli udario, češće je uspevao da ne kaže: „Tako
je.“ A kada bi mu to izletelo, bilo je praćeno jednako nevoljnim
mrštenjem – kao u iščekivanju novog udarca, kao da svako ko
to čuje može da reaguje kao Voli, i to brzo kao gospodin Rouz.
Vilbur Larč je pogrešno shvatio zašto je Homer zahtevao
instrumente. Petnaest godina je pogrešno shvatao. Larč je sve
brzo poslao. Tu su bili i srednji i veliki vaginalni spekulum i
Auvardov spekulum; dilatatori sa Daglasovim vrhovima – i
jedna materična sonda, jedna kireta za biopsiju materice, dva
forcepsa i komplet Simovih kireta i jedna Rajnstaterova kireta.
Larč je poslao dovoljno Dejkinovog rastvora i crvenog merti-
olata (i dovoljno sterilne vate) da Homer Vels radi abortuse i
u sledećem veku.
 Tuđa pravila 575

„NE NAMERAVAM da se time bavim!“, pisao je Homer

doktoru Larču, ali je Larča i dalje hrabrila jednostavna činjenica
što Homer sada poseduje neophodnu opremu.
Homer je instrumente umotao u gomilu pamuka i gaze;
onda je zavežljaj stavio u vodootpornu torbu u kojoj su nekada
držali Ejndželove pelene. Instrumente je zajedno sa mertio-
latom, Dejkinovim rastvorom i vatom smestio u samo dno
ormara za posteljinu na spratu. Homer je etar držao u šupi sa
baštenskim alatom. Etar je zapaljiv; nije želeo da ga drži u kući.
Međutim, onaj jedan i po put mesečno kada je mogao da
bude sa Kendi, zapanjio se kada je shvatio da je u njihovom
spajanju bilo (čak i posle petnaest godina) strasti koja ne deluje
izbledelo ni u poređenju s njihovim prvim takvim susretom u
baraci. Ali otkako je Meloni upoznala Homera Velsa sa seksom
– a on je samo u onom kratkom periodu koji je on doživljavao
kao svoj „bračni život“ sa Kendi u Sent Klaudsu iskusio bar
nešto od onoga što seks idealno jeste – Homer je smatrao da
seks nema mnogo veze sa ljubavlju; da je ljubav mnogo foku-
siranija i da se više oseća u trenucima nežnosti i brige. Prošle
su godine (na primer) otkako je gledao Kendi kako spava, ili
otkako ju je budio; godine otkako ju je gledao kako tone u san
i ostaje budan da je gleda.
Tu nežnost je čuvao za Ejndžela. Kada je Ejndžel bio manji,
Homer je povremeno sretao Kendi u tami Ejndželove sobe pa
su čak nekoliko večeri delili ono nemo divljenje roditelja dok
gledaju decu kako spavaju. Međutim, Homer je mnogih noći
zaspao u praznom bračnom krevetu pored Ejndželovog kre-
veta, samo slušajući disanje svog sina; Homer je ipak proveo
detinjstvo pokušavajući da zaspi u sobi čiji su svi stanovnici
ležali i disali.
A ima li osećanja ispunjenijeg ljubavlju, pitao se, nego ujutru
probuditi dete? Puno i ljubavi i izvinjavanja, zaključio je Homer.
Sa Ejndželom je osećao takvu ljubav; ako je Kendi imala takve
576 Džon Irving

trenutke, zamišljao je Homer, morala je da ih ima sa Volijem.

Zadovoljstva siročeta raspoređena su u odeljke. U Sent Klaudsu
najbolje je bilo biti gladan ujutru; nikad se nije desilo da nestane
palačinki. Bilo je seksa, koji je zahtevao lepo vreme (i, naravno,
Meloni); bilo je lutanja i uništavanja (ponovo Meloni, u svim
vremenskim prilikama); bilo je usamljeničkih činova i trenutaka
razmišljanja, do kojih je moglo doći samo kada je padala kiša
(i samo bez Meloni). Koliko god želeo porodicu, Homer Vels
nije bio obučen da ceni fleksibilnu prirodu porodice.
Tog jula – bilo je to jedno vrelo i lenjo nedeljno popodne
– Homer je plutao u bazenu pošto je čitavo jutro proveo u
voćnjaku, stavljajući malč oko mladih stabala. Ejndžel je radio
s njim i izašao je iz bazena, ali je i dalje bio potpuno mokar;
dobacivao se sa Volijem bejzbol loptom. Voli je sedeo na trav-
njaku, na brežuljku iznad bazena, a Ejndžel je stajao na terasi.
Dobacivali su se loptom, ćutke, usredsređeni na bacanje; Voli
je umeo da ispali loptu prilično snažno za čoveka koji sedi, ali
je Ejndžel bacao žustrije. Lopta je prijatno pljeskala u velikim
rukavicama.
Kendi je iz kancelarije sišla do bazena. Na sebi je imala radnu
odeću – farmerke; smeđu radnu košulju, sa velikim džepovima
i epoletama; radne čizme; bejzbol kapu sa znakom bostonskih
Red soksa, sa štitnikom okrenutim naopačke. (Više je pazila da
od sunca zaštiti kosu nego lice, pošto bi preko leta njena plava
kosa postala belja, a znala je da se tako više primećuju sede.)
„Znam da su ljudi u voćnjacima nedeljom u podne“, rekla
je sa rukama na bedrima, „ali žene rade u prodavnici do tri.“
Homer je prestao da pluta; pustio je da mu stopala dodir-
nu dno pa je stao do grudi u vodi, gledajući Kendi. Voli ju je
pogledao preko ramena, pa je ispalio loptu Ejndželu a ovaj mu
je uzvratio.
„Stanite s dobacivanjem, hoću nešto da kažem“, rekla je
Kendi.
 Tuđa pravila 577

Voli je zadržao loptu. „Šta hoćeš da kažeš?“, upitao je.

„Mislim da nedeljom, dokle ima ljudi koji rade u prodavnici,
ne bi trebalo da se igrate na bazenu – svi vas čuju i mislim da
osećaju da to nije fer.“
„Šta nije fer?“, upitao je Ejndžel.
„Što vi možete da se igrate i živite u gospodskoj kući, kako
je oni zovu, dok oni rade“, rekla je Kendi.
„Pit ne radi“, rekao je Ejndžel. „Pit se odvezao na plažu.“
„Pit Hajd je dete“, rekla je Kendi. „Njegova majka i dalje
radi.“
„Pa, i ja sam dete, zar ne?“, upitao je Ejndžel vragolasto.
„Pa, nisam mislila konkretno na tebe“, rekla je Kendi. „Šta
je sa vama dvojicom?“, upitala je Homera i Voli.
„Pa, i ja sam dete“, rekao je Voli, i bacio loptu nazad Ejndželu.
„Ja se svejedno čitavog dana igram.“ Ejndžel se nasmejao i bacio
mu loptu, ali je Homer Vels iz vode streljao pogledom Kendi.
„Da li ti shvataš šta hoću da kažem, Homere?“, upitala ga
je Kendi. Homer je dozvolio sebi da potone; neko vreme je
zadržavao vazduh, a kada je izronio, Kendi je ulazila u kuhinju.
Spoljašnja vrata su lupila.
„Ma daj!“, doviknuo je Voli za njom. „Naravno da shvatamo
šta hoćeš da kažeš!“
I tada je Homer to rekao. Homer je ispljunuo vodu i rekao
Ejndželu: „Idi reci majci da se presvuče pa je vodimo na plažu.“
Ejndžel je bio na pola puta do kuće pre nego što je shvatio
šta je Homer izgovorio, a Voli je rekao Ejndželu: „Reci joj i da
se oraspoloži.“
Kada je Ejndžel otišao u kuhinju, Voli je rekao: „Mislim da
nije čak ni primetio šta si rekao, stari moj.“
„Stvar je samo u tome da mu ona jeste kao majka – ne mogu
da ne mislim tako o njoj“, rekao je Homer.
„Siguran sam da je teško“, rekao je Voli, „ne misliti o njoj
na svaki način koji želiš.“
578 Džon Irving

„Molim?“, rekao je Homer.

„Stvarno ume da manipuliše, je li?“, upitao ga je Voli. Homer
je ponovo zagnjurio glavu – pod vodom je bilo hladno mesto
za razmišljanje.
„Manipuliše?“, rekao je kada je izronio.
„Pa, neko mora da zna šta da radi“, rekao je Voli. „Neko mora
da donosi odluke.“
Homer Vels, koji je osetio kako izraz „Tako je!“ narasta u
njemu, kao nezaustavljivi mehur koji izranja iz bazena, stavio
je ruku na usta i pogledao Volija, koji je sedeo na travnjaku,
veoma pravih leđa, sa rukavicom za bejzbol u krilu, sa loptom
u ruci (ruka je bila spremna da baci). Homer Vels je znao da
će ako te reči izbiju iz njega, lopta poleteti ka njemu čim se reč
nađe u vazduhu – i vrlo verovatno pre nego što Homer uspe
ponovo da zaroni.
„Ona ima pravo“, rekao je Homer Vels.
„Uvek ga ima“, rekao je Voli. „A lepo stari, šta misliš?“
„Veoma lepo“, rekao je Homer i izašao iz bazena. Zagnjurio je
lice u peškir; sa zatvorenim očima je video složenu mrežu borica
u uglu Kendinih očiju i pegice na njenim grudima, gde je, tokom
godina, pustila previše sunca. Postojale su takođe veoma retke
ali dublje bore koje su se pružale preko njenog inače zategnutog
trbuha; to su bile strije, znao je Homer; pitao se da li Voli zna
odakle one. A bile su tu i vene koje su postajale sve istaknutije na
Kendinim dugačkim nadlanicama, ali je ona i dalje bila lepotica.
Kada su Ejndžel i Kendi izašli iz kuće – bili su spremni da
krenu na plažu – Homer je pažljivo posmatrao sina, da vidi je
li Ejndžel primetio da je Homer za Kendi rekao „tvoja majka“,
ali je Ejndžel bio isti kao i uvek i Homer nije mogao da proceni
da li ga je ovaj čuo. Homer se pitao treba li da kaže Kendi da
ga je Voli čuo.
Išli su Kendinim džipom boje limuna; Kendi je vozila; Voli
je sedeo napred, u udobnom sedištu, a Homer i Ejndžel su delili
 Tuđa pravila 579

zadnje sedište. Čitavim putem do plaže Voli je usredsređeno

gledao kroz prozor, kao da prvi put vidi put između Harts Roka
i Harts Hejvena. Kao da je, mislio je Homer Vels, Voli upravo
iskočio iz aviona – iznad Burme – i da mu se padobran upravo
otvorio, pa sada traži mesto gde će se dočekati.
Tada je Homer prvi put zasigurno znao da je Kendi u pravu.
On zna, pomislio je Homer. Voli zna.

Prodavnica se nikada nije menjala. Bila je i jedna vrsta porodice.

Samo Debre Petigru više nije bilo; mlađa sestra Velike Dot Taft
udala se za nekog čoveka iz Nju Hempšira pa je u Harts Rok
dolazila samo za Božić. Svakog Božića Homer Vels je vodio
Ejndžela u Sent Klauds. Imali bi rani božićni doručak sa Kendi
i Volijem, pa bi otvarali mnogobrojne poklone; onda bi odneli
mnogo više poklona u Sent Klauds. Stigli bi kasno u toku dana
ili predveče pa bi seli za božićnu večeru sa svima. Kako je samo
sestra Andžela plakala! Sestra Edna je plakala pošto bi otišli.
Doktor Larč je bio prijateljski raspoložen, ali uzdržan.
Prodavnica je bila nepromenljiva gotovo kao Sent Klauds
– a po nečemu je prodavnica bila i nepromenljivija, zato što
su u njoj uvek bili isti ljudi dok su se siročići u Sent Klaudsu
stalno menjali.
Herb Fauler se i dalje zabavljao sa Luiz Tobi, koju su i dalje
zvali Šiz Luiz; sada joj je bilo gotovo pedeset godina; nikada
se nije udala za Herba (on je nikada nije zaprosio), a ipak je s
vremenom počela da se ponaša i priča kao iskusna supruga.
Herb Fauler je i dalje bio veoma prost, veoma dosadan šaljiv-
džija (sa kondomima); bio je jedan od onih suvih, sivih ljudi od
šezdesetak godina, sa skandaloznim trbuhom (za tako mršavog
čoveka); stomak je nosio kao nešto ukradeno i loše skriveno
ispod košulje. A Zloća Hajd je bio jednoobrazno debeo i ćelav i
580 Džon Irving

dobroćudan kao i uvek; njegova žena Florens i Velika Dot Taft i

dalje su držale banku u prodavnici. Tek privremeno otrežnjene
zbog smrti Grejs Linč, te dve žene (sa rukama debelim kao
butine) i dalje su zasmejavale Ajrin Titkomb (a ona je i dalje
skrivala opečenu stranu lica). Everetu Taftu, koji je bio izuzetno
blag predradnik, kao da je laknulo što sada Homer prima nove
ljude i što on više ne nosi breme angažovanja dodatnih radnika
za berbu. A ogorčenost Vernona Linča bila je tolika da se nije
ograničavala na puke konkretne stvari – na to što je Homer
šef, ili na to što je Grejs umrla. Bio je to samo bes koji ga je
obuzimao – vreo, stalan i neobuzdan protokom Vernonovih
šezdesetak godina.
Homer Vels je rekao da Vernon Linč ima stalni tumor na
mozgu; nikada nije rastao, večito je isto pritiskao i isto ometao.
„Samo postoji, kao godišnja doba, je li?“, šalio se pčelar Ajra
Titkomb sa Homerom. Ajri je bilo šezdeset pet godina, ali je na
prikolici u kojoj je prevozio košnice napisao drugi broj: koliko
su ga puta ubole pčele.
„Samo dvesta četrdeset jedan put“, rekao je Ajra. „Pčele
čuvam od svoje devetnaeste“, rekao je, „tako da je to u proseku
pet zapeta dva uboda godišnje. Nije loše, je li?“, upitao je Ajra
Homera.
„Tako je“, promumlao je Homer pa je ustuknuo od očekiva-
nog udarca, zgrčio se u iščekivanju lopte za bejzbol kako zviždi
ka njegovoj glavi brzinom noža gospodina Rouza.
Homer je i sam vodio računa o nekim brojevima. Koliko je
puta vodio ljubav sa Kendi otkako se Voli vratio iz rata zapisao
je olovkom (a onda izbrisao pa ponovo napisao) na poleđini
Volijeve fotografije sa posadom Udarca sudbine. Dvesta sedam-
deset – samo nekoliko puta više nego što su Ajru Titkomba
ubole njegove pčele. Homer nije znao da je Kendi takođe vodila
računa o brojevima – takođe je olovkom napisala „270“ na
poleđini kopije fotografije na kojoj je učila Homera da pliva.
 Tuđa pravila 581

Fotografiju je zadržala, gotovo kao usput, u kupatilu koje je

delila s Volijem, gde je fotografija uvek bila delimično pri-
krivena kutijom papirnih maramica ili flašom šampona. To
je bilo pretrpano kupatilo, koje je Oliva opremila kako treba
pre nego što je umrla i pre nego što se Voli vratio kući; imalo
je praktične drške pomoću kojih je Voli mogao da se spušta
na ve-ce šolju ili u kadu.
„To ti je standardno kupatilo za bogalja“, rekao bi Voli.
„Majmun bi se tu odlično provodio. Imao bi o šta da se kači.“
A jednom, tog leta, dok su se vraćali sa plaže, zaustavili
su automobil na igralištu osnovne škole u Harts Hejvenu.
Voli i Ejndžel su želeli da se igraju na penjalici. Ejndžel je bio
veoma spretan na njoj a Voliju su ruke toliko ojačale da je
mogao da je pređe sa uznemirujuće majmunskom snagom i
veštinom – njih dvojica su huktali kao majmuni na Homera
i Kendi, koji su čekali u autu.
„Naše dvoje dece“, rekao je Homer ljubavi svoga života.
„Da, naša porodica“, rekla je Kendi i osmehnula se – dok
je gledala Volija i Ejndžela kako se penju i njišu, penju i njišu.
„To im je bolje nego da gledaju televiziju“, rekao je Homer
Vels, koji će uvek o Voliju i Ejndželu misliti kao o deci. I
Homer i Kendi su smatrali da Voli previše gleda televiziju,
što loše utiče na Ejndžela, koji voli da je gleda s njim.
Voli je toliko voleo televiziju da je čak poklonio jedan
televizor Homeru da ga odnese u Sent Klauds. Tamo gore je
prijem, naravno, bio veoma loš, zbog čega su možda Makar-
tijeve istrage izgledale bolje, a to je bio prvi duži kontakt
Vilbura Larča s televizijom.
„Hvala bogu da je prijem loš“, pisao je Homeru.
Sestra Karolina je čitave te godine bila loše raspoložena.
Ako američka vojska „podilazi komunistima“, kao što je tvrdio
senator Makarti, sestra Karolina je rekla da će razmisliti da
ode u vojnike.
582 Džon Irving

Vilbur Larč je, dok se napinjao da vidi senatora Makartija

kroz sneg i cikcak linije na televizoru, rekao: „Meni on izgleda
kao pijanac. Kladim se da će umreti mlad.“
„Ne i premlad, ako se ja pitam“, rekla je sestra Karolina.
Na kraju su televizor poklonili. Sestra Edna i gospođa Gro-
gan su polako postajale zavisnice, a Larč je smatrao da je za siro-
čiće gori od organizovane religije. „Za svakoga je bolji od etra,
Vilbure“, žalila se sestra Edna, ali je Larč bio nepopustljiv. Dao
ga je šefu stanice, koji je (po Larčovom mišljenju) bio savršena
vrsta morona za taj izum; to je bila prava stvar koja će zabaviti
um čoveka koji čitav dan čeka vozove. Vilbur Larč je bio prvi
čovek u Mejnu koji je televizor nazvao pravim imenom: „kutija
za idiote“. U Mejnu, naravno – a pogotovo u Sent Klaudsu – sve
sporije shvataju nego u ostatku zemlje.
Voli je, međutim, voleo da ga gleda, a Ejndžel ga je gledao s
njim kad god su mu Kendi i Homer to dozvoljavali. Voli je, na
primer, tvrdio da događaji poput Makartijevih saslušanja, koji
se prenose na televiziji, imaju za Ejndžela obrazovnu svrhu.
„On bi trebalo da zna“, rekao je Voli, „da ovoj zemlji večito preti
opasnost od desničarskih ludaka.“
Mada je senator Makarti zbog saslušanja izgubio podršku
miliona sugrađana – i mada ga je Senat osudio zbog „prezrivog“
ponašanja prema potkomitetu koji je istraživao njegove finansije
i zbog zloupotrebe komiteta čiju je kritiku predložio, na nad-
zorni odbor Sent Klaudsa ostavio je povoljan utisak. Posebno
su se gospođa Gudhol i doktor Gingrič osetili ohrabreno da se
žale na socijalističke stavove i postupke sestre Karoline, za koju
su smatrali da je obojila sirotište u nijansu ružičastog.
Žar nadzornog odbora malo je zgasnuo otkako je sestra
Karolina stigla. Mada je gospođi Gudhol isprva laknulo da sazna
kako je neko „nov“ upao u Sent Klauds, kasnije ju je ljutilo kada
je otkrila da sestra Karolina na Larča gleda s odobravanjem.
Zbog toga je gospođa Gudhol sprovela istragu o sestri Karolini,
 Tuđa pravila 583

čije su kvalifikacije bile savršene, ali čije su političke aktivnosti

dale gospođi Gudhol tračak nade.
Mnogo puta je gospođa Gudhol iznosila pred odbor svoju
tezu da ne samo da je doktoru Larču devedeset i neka godina
već i da je neaktivni homoseksualac. Sada je upozorila odbor
da je doktor Larč angažovao mladu komunistkinju.
„Oni su tamo svi veoma stari, lako će im isprati mozak“,
rekla je gospođa Gudhol.
Doktor Gingrič, koga je sve više opčinjavalo kako gospođa
Gudhol dolazi do svojih zaključaka, još je razmišljao o zbunju-
jućem pojmu neaktivnog homoseksualca; sinulo mu je da je to
sjajna optužba protiv svakoga ko je malo (ili mnogo) drugačiji.
To je najbolja glasina koja protiv nekoga može da se pokrene
zato što nikada ne može biti ni dokazana ni odbačena. Doktor
Gingrič je zažalio što on nije smislio tu optužbu – bar kao način
za provokaciju – kada se još bavio psihijatrijom.
A sada, ne samo da je doktor Larč star i homoseksualac i
neaktivan – takođe mu preti i opasnost da mu ispere mozak
mlada komunistkinja.
Doktor Gingrič je umirao od želje da otkrije kakva bi bila
reakcija doktora Larča na optužbu da je neaktivni homoseksu-
alac, zato što je doktor Larč veoma burno reagovao na temu
političkog opredeljenje sestre Karoline.
„Ona je socijalista, a ne komunista!“, protestovao je doktor
Larč pred odborom.
„Ista stvar“, kako se to kaže u Mejnu – za toliko toga.
„Uskoro će“, žalio se Larč svojim bolničarkama, „tražiti od
nas da postanemo potkazivači.“
„Šta bismo mi mogli da potkazujemo?“, upitala je sestra
Edna zabrinuto.
„Hajde da sastavimo spisak“, rekao je Larč.
„Zakone o abortusu“, rekla je sestra Andžela.
„Na vrhu spiska!“, složio se Larč.
584 Džon Irving

„Oh!“, rekla je sestra Edna.

„Republikance“, rekao je Vilbur Larč. „I nadzorni odbor“,
dodao je.
„Jao“, rekla je sestra Edna.
„Kapitalizam“, rekla je sestra Karolina.
„Ovde nikad nije bilo nikakvog kapitala“, rekao je doktor
Larč.
„Insekte i šugu!“, rekla je sestra Edna. Svi su se zagledali
u nju. „I crve“, dodala je sestra Edna. „Zbog njih moram da
prskam jabuke. Insekte, šugu i crve.“
Zbog toga je Vilbur Larč iz ormara izvukao staru crnu kožnu
torbu koju je imao u Bostonskom porodilištu; torbu je odneo
kod obućara u Tri Majl Folsu koji je takođe popravljao ženske
torbice i stavljao zlatne inicijale na sedla, pa mu je dao da na
njegovoj staroj torbi uradi zlatne inicijale F. S. – za Fazija Stouna.
U avgustu 195_, samo nekoliko dana pre nego što je tre-
balo da berači stignu u Okeanski vidik, Vilbur Larč je poslao
doktorsku torbu Homeru Velsu. Bilo je to doba godine kada je
Meloni svake godine uzimala odmor.
Većina radnika u brodogradilištu, čak i električari, dobijali
su dve nedelje na leto i dve nedelje za Božić, ali je Meloni u
doba berbe uzimala čitav mesec; prijalo joj je – ili se možda
osećala ponovo mlado – kada je brala jabuke. Te godine, rešila
je, probaće da radi u Okeanskom vidiku.
I dalje je svugde putovala auto-stopom, i pošto je oblačila
samo mušku radnu odeću, i dalje je izgledala kao skitnica; niko
ne bi pomislio da je ona kvalifikovani električar u brodogra-
dilištu i da ima ušteđevinu dovoljnu da kupi lepu kuću i dva
automobila.
Kada je Meloni stigla u prodavnicu, prva ju je ugledala Veli-
ka Dot Taft. Velika Dot i Florens Hajd su razmeštale stolove za
izlaganje, mada su jedine nove jabuke bile gravenstajn. Ređale
su uglavnom džem i med. Ajrin Titkomb je radila sa pećnicama
 Tuđa pravila 585

za pite. Voli je bio u kancelariji; telefonirao je i nije video Meloni

– a ni ona nije videla njega.
Kendi je bila u kuhinji gospodske kuće i pričala o nekre-
tninama sa Olivinim vulgarnim bratom Bakijem Binom. Baki
je kupio ono što je ostalo od rta u luci Harts Hejvena koji je
nekada pripadao Reju Kendalu. Baki je tu pokrenuo veoma
jeftin i traljav restoran sa morskim plodovima – jedan od prvih
restorana u Mejnu gde se naručivalo iz automobila, gde mlade
devojke odevene kao navijačice donose uglavnom prženu i
uglavnom bezukusnu hranu, koju jedete u kolima. Poslužavnici
sa hranom se kače za vrata automobila, kada se prozori spuste.
Homer je oduvek želeo da odvede Vilbura Larča na neko takvo
mesto – samo da čuje šta će stari reći. Larčova reakcija, bio je
Homer siguran, bila bi slična reakciji na televiziju i na senatora
Džoa Makartija.
Nova ideja Bakija Bina bila je da kupi deo voćnjaka zvanog
Petlov breg, izdeli ga na parcele od pola hektara i proda ih kao
„letnje placeve“ sa pogledom na okean.
Kendi je upravo odbijala tu ponudu kada je Meloni stigla
u prodavnicu. Kendi je smatrala da su placevi od pola hektara
premali i da naivni novi vlasnici neće biti spremni za hemijski
sprej za jabuke koji bi svakog leta dolebdeo i pao na njihov
posed. Takođe, ljudi koji bi kupili te placeve i izgradili kuće
sigurno bi verovali kako imaju pravo da se popnu preko ograde
i uberu koliko god jabuka žele.
„Ti si ista kao Oliva“, žalio se Baki Bin. „Nemaš maštu da
zamisliš budućnost.“
Tada je Meloni prišla Velikoj Dot Taft, ne samo zato što je
izgledalo da je Velika Dot tu glavna već i zato što se Meloni
osećala prijatnije u društvu krupnih, debelih žena. Velika Dot se
osmehnula kada je videla kolika je Meloni; činilo se da je dvema
ženama suđeno da se jedna drugoj dopadnu kada je Meloni
progovorila – glas joj je odjeknuo između gotovo praznih tezgi
586 Džon Irving

i iznenadio Zloću Hajda i Vernona Linča, koji su sipali vodu

u hladnjak traktora. Kada je Meloni pokušavala da normalno
govori, glas joj je bio posebno dubok; kada je pokušavala da
digne tonalitet glasa, većina ljudi je mislila da viče.
„Da li ovde radi neki Homer Vels?“, upitala je Meloni Veliku
Dot.
„Nego šta“, odgovorila je vedro Velika Dot. „Ti si Homerova
poznanica?“
„Nekad sam bila“, rekla je Meloni. „Neko vreme ga nisam
videla“, dodala je stidljivo – ili bar stidljivo po Meloninim meri-
lima, pošto je zbog ljubavne veze sa Lornom postajala povreme-
no stidljiva sa drugim ženama; njeno samopouzdanje u blizini
muškaraca bilo je nepokolebljivo kao i uvek.
„Gde je Homer?“, upitala je Florens Hajd Zloću. On je ble-
nuo u Meloni.
„Slaže gajbe u Tiganju“, rekao je Zloća Hajd. Zbog nečega
se naježio.
„Došla si samo da se pozdraviš?“, upitala je Velika Dot
Meloni, čiji su se prsti – primetila je Dot – nesvesno pružali i
skupljali, stezali u pesnice i opuštali.
„Zapravo sam došla da radim“, rekla je Meloni. „Imam
mnogo iskustva u branju.“
„Berače angažuje Homer“, rekla je Velika Dot. „Izgleda da
imaš sreće – pošto ste stari drugovi.“
„Prerano je da se angažuju berači“, rekao je Vernon Linč.
Nešto u načinu na koji ga je Meloni pogledala nateralo ga je da
ne insistira na tome.
„Samo idi reci Homeru da je neko došao da ga vidi“, rekla
je Velika Dot Vernonu. „Homer je šef.“
„Šef?“, reče Meloni.
Ajrin Titkomb se zakikota pa okrenu u stranu opekotinu.
„To je zapravo tajna – ko je ovde šef “, rekla je Ajrin.
 Tuđa pravila 587

Vernon Linč je toliko jako stisnuo gas na traktoru da je

mastan, crn dim bučno izbio iz auspuha i preplavio žene u
prodavnici.
„Ako ćeš da radiš ovde“, rekla je Velika Dot Meloni, „bolje
odmah da znaš: ovaj što vozi traktor je prvoklasni kreten.“
Meloni slegnu ramenima. „Ima samo jedan takav?“, upita,
a Velika Dot se nasmeja.
„Jao, moje pite!“, reče Ajrin Titkomb, pa otrča. Florens Hajd
je prijateljski odmerila Meloni a Velika Dot je spustila svoju
mesnatu šapu na Melonino rame kao da su davnašnje drugarice.
Ajrin se trkom vratila i saopštila da je spasla pite.
„Pa reci nam onda, otkud znaš Homera Velsa“, rekla je Flo-
rens Hajd Meloni.
„Od kada i od kuda?“, upitala je Velika Dot Taft.
„Iz Sent Klaudsa, oduvek“, rekla im je Meloni. „On mi je bio
momak“, rekla je ženama, a usne su joj se razdvojile i pokazala
je oštećene zube.
„Nije moguće?“, rekla je Velika Dot Taft.

Homer Vels i njegov sin Ejndžel razgovarali su o masturbaciji –

tačnije, govorio je Homer. Seli su na pauzi za ručak pod jedno
staro drvo u Tiganju; čitavo jutro su stavljali gajbe u voćnjake
– na smenu su vozili traktor i istovarivali gajbe. Kada su pojeli
sendviče, a Ejndžel promućkao gazirani napitak i isprskao oca,
Homer je pokušao da nađe opušten način da pokrene temu
masturbacije. Kendi je spomenula Homeru da su dokazi na
Ejndželovim čaršavima ukazivali kako je možda došlo vreme
da otac i sin porazgovaraju o Ejndželovom očiglednom seksu-
alnom sazrevanju.
„Sine, kad sam ja bio u tvojim godinama – u Sent Klaud-
su – stvarno je bilo teško naći privatnost za drkanje“, počeo je
Homer (opušteno, mislio je).
588 Džon Irving

Ležali su na leđima u visokoj travi, pod najgušćom krošnjom

u Tiganju – sunce nije uspevalo da se probije kroz bujne, povi-
jene grane i teške jabuke.
„Stvarno“, rekao je Ejndžel ravnodušno posle nekog vremena.
„Aha“, rekao je Homer. „Znaš, ja sam bio najstariji – negde
tvojih godina – i trebalo je manje-više da se staram za svu drugu
decu. Znam da još nisu bili dovoljno stari da im niknu stidne
dlake, a nisu ni znali šta da rade kad im se kitica digne.“
Ejndžel se nasmejao. I Homer se nasmejao.
„Pa kako si se snalazio?“, upitao je Ejndžel oca posle nekog
vremena.
„Čekao sam sve dok mi se ne učini da svi spavaju, a onda
sam pazio da krevet ne škripi“, rekao je Homer. „Ali ti nemaš
pojma koliko to traje, da dvanaest ili petnaest dečaka svi zaspe!“
Obojica su se ponovo nasmejali.
„Bio je jedan dečak dovoljno veliki da zna šta je to“, pričao
je Homer. „Mislim da je upravo počeo da eksperimentiše sa
samozadovoljavanjem – mislim da je tada prvi put to stvarno
uradio, nije imao pojma šta će se desiti. A kada je zapravo
štrcnuo – kada je, znaš, ejakulirao – mislio je da se povredio.
U mraku je verovatno pomislio da krvari!“
Ta priča je bila potpuna izmišljotina, ali se Ejndželu Velsu
sviđala, smejao se na veoma iskusan način, što je podstaklo
njegovog oca da nastavi.
„Pa, toliko se zabrinuo – ponavljao mi je da upalim svetlo,
rekao je da je nešto u njemu puklo“, rekao je Homer.
„Puklo?“, rekao je Ejndžel, pa su se obojica grohotom na-
smejala.
„Da!“, rekao je Homer. „A kada sam upalio svetlo i kada
se on pogledao, rekao je: ’O bože, izletelo je’ – kao da priča o
pištolju, i da je sam sebe upucao!“
Otac i sin su se neko vreme tome smejali.
 Tuđa pravila 589

Onda je Homer, ozbiljnije, rekao: „Naravno, pokušao sam

da mu sve objasnim. Bilo mi je teško da ga uverim da nije ura-
dio ništa loše – zato što je to prirodno; to je savršeno zdravo i
normalno, ali te stvari umeju da se iskrive.“
Ejndžel je sada ćutao; možda je uvideo razlog za tu priču.
„Ali samo zamisli mene kako sam pokušavao da objasnim
tom malom – on je bio prilično mlađi od tebe – da je potpuno
normalno da ga zanimaju devojčice i seks, davno pre nego što
je imao priliku da bilo šta ima sa devojčicama. Ili da zapravo
ima seksualni odnos“, dodao je Homer. Stvarno je razradio taj
uvod i zastao je da vidi kako to njegov sin prihvata; Ejndžel,
koji je u ustima imao dugačku vlat trave, ležao je na leđima i
zurio u visoko deblo ogromnog drveta.
Neko vreme su ćutali, a onda je Homer rekao: „Da li želiš
nešto da me pitaš – bilo o čemu?“
Ejndžel se kratko nasmejao; onda je zastao. „Da“, rekao je
Ejndžel ocu. „Pitam se zašto ti nemaš devojku – zašto te to
izgleda uopšte ne zanima?“
To nije bilo pitanje koje je Homer očekivao, posle njego-
vog načinjanja teme o pticama i pčelama, ali posle nekoliko
trenutaka shvatio je da je pitanje trebalo da očekuje i da neki
razuman odgovor sigurno više zanima Ejndžela nego bilo kakvo
objašnjenje masturbacije.
„Imao sam devojku, u Sent Klaudsu“, rekao je Homer. „Bila
je prilično gruba prema meni. Bila je neka vrsta siledžije. Bila je
starija od mene, a u to doba i jača od mene!“, rekao je uz smeh.
„Ne zezaj“, rekao je Ejndžel; on se nije smejao; okrenuo se
na stomak i pažljivo je gledao oca.
„Pa, nismo bili baš slični“, rekao je Homer. „To je bio jedan
od onih slučajeva kada se seks desi pre prijateljstva, ili kad zaista
nema nikakvog prijateljstva – a posle kratkog vremena više nije
bilo ni seksa. Na kraju nisam ni siguran kakva je to veza bila.“
590 Džon Irving

„Hoćeš da kažeš da je to bio loš način da se počne?“, upitao

je Ejndžel.
„Tako je“, rekao je njegov otac.
„I šta se posle desilo?“, upitao je Ejndžel.
„Upoznao sam Volija i Kendi“, rekao je Homer oprezno.
„Pretpostavljam da bih se venčao s Kendi – da se ona nije udala
za Volija. Bila je gotovo moja devojka, jedno pet minuta. To je
bilo kada je Voli bio u ratu, kada smo se pitali je li još živ“, rekao
je Homer hitro. „Oduvek sam bio veoma blizak sa Volijem i
Kendi, a onda – kada sam dobio tebe – počeo sam da osećam
kako već imam sve što želim.“
Ejndžel Vels se ponovo okrenuo na leđa i zagledao u stablo.
„Znači, tebi se i dalje kao sviđa Kendi?“, upitao je. „Ne zanima
te niko drugi?“
„Kao“, rekao je Homer Vels. „Jesi li ti upoznao nekoga ko te
zanima?“, upitao je, u nadi da će promeniti temu.
„Nikoga koga bih ja zanimao“, rekao je njegov sin. „Hoću
da kažem, sve devojke o kojima razmišljam su starije, ne bi me
čak ni pogledale.“
„To će se promeniti“, rekao je Homer, i bocnuo Ejndžela
u rebra; dečak je privukao kolena i okrenuo se na bok, pa je
bocnuo oca. „Vrlo skoro“, rekao je Homer, „devojke će stajati u
redu da te pogledaju.“ Uhvatio je Ejndžela u kragnu pa su počeli
da se rvu. Rvanje sa Ejndželom bio je način na koji je Homer
mogao da ostane u bliskom fizičkom kontaktu sa dečakom –
dugo pošto je Ejndželu postalo neprijatno da ga u javnosti grli i
ljubi. Petnaestogodišnji momak ne želi da se otac lepi za njega,
ali je rvanje sasvim prihvatljivo; ono je i dalje bilo dozvoljeno.
Toliko su se žestoko rvali i smejali, i toliko su se zadihali – da
nisu čuli kada im je Vernon Linč prišao.
„Hej, Homere!“, rekao je Vernon grubo, gurnuvši ih nogom
dok su se valjali na zemlji pod velikim drvetom – kao što bi,
možda, oprezno pokušao da prekine tuču pasa. Kada su ga
 Tuđa pravila 591

videli kako stoji iznad njih, ukipili su se u zagrljaju – kao da ih

je uhvatio da rade nešto što ne bi smeli. „Ako bi prestao da se
zajebavaš“, rekao je Vernon, „imam poruku za tebe.“
„Za mene?“, upitao je Homer Vels.
„Došla je neka debela koja kaže da te zna. Eno je u prodav-
nici“, rekao je Vernon. Homer se osmehnuo. Znao je nekoliko
debelih žena u prodavnici; pretpostavio je da Vernon misli na
Veliku Dot Taft ili na Florens Hajd. Čak se i Šiz Luiz ugojila
poslednjih godina.
„Hoću da kažem, jedna nova debela“, rekao je Vernon. Kre-
nuo je nazad ka traktoru. „Kaže da hoće da radi kao berač i
pitala je za tebe. Kaže da te poznaje.“
Homer je polako ustao; bio se kotrljao preko korena velikog
drveta, i od toga su ga sada bolela rebra. Takođe, Ejndžel mu je
natrpao travu u košulju. Ejndžel je rekao ocu: „O, neka debela,
je li? Nisi mi pričao ni o kakvoj debleoj.“ Dok je Homer otkop-
čavao košulju da istrese travu, Ejndžel ga je bocnuo prstom u
goli stomak. Tada je Ejndžel primetio da mu je otac ostario. I
dalje je bio u kondiciji i snažan od rada u voćnjacima, ali mu
je preko kaiša farmerki sada visio stomačić, a njegova kosa,
raščupana od rvanja, bila je više išarana sedima nego vlatima
trave. Bilo je i nečeg mračnog u uglovima Homerovih očiju što
Ejndžel takođe nikada ranije nije primetio.
„Tata?“, upitao ga je Ejndžel tiho. „Ko je ta žena?“ Njegov
otac ga je, međutim, gledao uspaničeno; počeo je da pogrešno
kopča dugmad na košulji i Ejndžel je morao da mu pomogne.
„Nije valjda ona siledžijka, je li?“, pokušao je Ejndžel da se
našali sa ocem – njih dvojica su često o svemu pričali šaljivo;
Homer, međutim, nije progovarao, nije se čak ni osmehnuo.
Još je trebalo istovariti pola prikolice gajbi za jabuke, ali je
Homer vozio prebrzo, tako da su neke ispale. Prikolica je očas
posla ostala prazna i na putu nazad za prodavnicu, Homer je
išao javnim putem umesto da vijuga kroz voćnjake. Javni put
592 Džon Irving

je bio brži, mada je Homer svim vozačima morao da kaže da

ga izbegavaju kada god mogu – da bi izbegli moguće udese sa
ljudima koji leti tim putem voze na plažu.
Na decu veoma snažan utisak ostavlja važnost trenutka kada
vide kako roditelj krši neko sopstveno pravilo.
„Misliš da je ona?“, viknuo je Ejndžel ocu. Stajao je iznad
očevih leđa, sa rukama na sedištu traktora, sa nogama raši-
renim zbog ljuljanja traktora. „Moraš da priznaš, pomalo je
uzbudljivo“, dodao je dečak, ali je Homer izgledao mračno.
Homer je parkirao traktor i prikolicu uz šupu, pored prodavni-
ce. „Počni da tovariš nove“, rekao je Ejndželu, ali nije mogao tako
lako da ga se otarasi. Dečak je krenuo za njim u prodavnicu, gde su
Velika Dot, Florens i Ajrin okružile neumoljivu i ogromnu Meloni.
„To je ona, je li?“, prošaputao je Ejndžel ocu.
„Zdravo, Meloni“, rekao je Homer Vels. Mirni, letnji vazduh
bio je savršeno tih.
„Kako si, Sunašce?“, upitala ga je Meloni.
„Sunašce!“, reče Velika Dot Taft.
Čak je i Ejndžel to morao naglas da izgovori: Zamislite:
njegov otac – „Sunašce“!
Međutim, mada je godinama čekala da ga vidi, Melonin
pogled nije bio prikovan za Homera Velsa, nego za Ejndžela.
Meloni nije mogla da odvoji pogled od dečaka. Homer Vels,
četrdesetogodišnjak prijatnog izgleda, nije posebno tačno pod-
sećao Meloni na Homera Velsa koga je poznavala; u stvari,
Ejndžel je na Meloni delovao sa silinom kakvu nimalo nije
očekivala. Nije predvidela da će je s nogu oboriti gotovo kopija
momka koga je nekada poznavala. Siroti Ejndžel je osetio kako
se skuplja pod Meloninim zlikovačkim pogledom, ali je on bio
mladi gospodin i prijatno se osmehnuo toj neznanki.
„Nema nikakve sumnje ko si ti“, rekla je Meloni dečaku.
„Izgledaš više kao tvoj otac nego on sam.“ Velika Dot i žene iz
prodavnice su pažljivo slušale svaku njenu reč.
 Tuđa pravila 593

„Lepo što vidiš sličnost“, rekao je Homer Vels, „ali moj sin
je usvojen.“
Zar Homer Vels ništa nije naučio? Kroz sve te godine teških
udaraca, te godine mišića, sala i izdajstva i jasnog starenja, zar i
dalje nije mogao da vidi u Meloninim žestokim, tužnim očima
da nju niko ne može da laže?
„Usvojen?“, rekla je Meloni, a njene žutosive oči nijednom
se nisu odvojile od Ejndžela. Razočarala se u svog najstarijeg
druga: što on, i posle svih tih godina, i dalje pokušava da je
obmane.
Tada je Kendi – koja se napokon ratosiljala Bakija Bina – ušla
u prodavnicu, uzela jedan gravenstajn iz korpe na prvom stolu,
zagrizla, primetila da niko ne radi pa je prišla maloj gomili.
Pošto je najprirodnije mesto da Kendi uđe u taj skup bilo
između Homera i Ejndžela, ona je zakoračila između njih; a
pošto su joj usta bila puna jabuke, bila je pomalo posramljena
što se obraća neznanki.
„Zdravo!“, uspela je da kaže Meloni, koja je smesta prepozna-
la – na Kendinom licu – onih nekoliko Ejndželovih osobina koje
nije uspela da nađe u svojim uspomenama na Homera Velsa.
„Ovo je Meloni“, rekao je Homer Kendi, koja je s mukom
gutala – nekada davno, na krovu barake, čula je sve o Meloni.
„Ovo je gospođa Vortington“, promrsio je Homer Meloni.
„Kako ste?“, uspela je Kendi da izusti.
„Gospođa Vortington?“, rekla je Meloni, a njene oči kao u
risa sada su letele sa Ejndžela na Kendi i sa Ejndžela na Homera
Velsa.
Tada je Voli u kolicima iz kancelarije ušao u prodavnicu.
„Da li danas neko uopšte radi?“, upitao je, na svoj srdačni
način. Kada je video da je tu neka neznanka, učtivo joj se obra-
tio. „O, dobar dan!“, rekao je.
„Dobar dan“, rekla je Meloni.
„Ovo je moj suprug“, rekla je Kendi usta punih jabuke.
594 Džon Irving

„Tvoj suprug?“, rekla je Meloni.

„Ovo je gospodin Vortington“, promrsio je Homer Vels.
„Svi me zovu Voli“, rekao je Voli.
„Meloni i ja smo zajedno bili u sirotištu“, objasnio je Homer.
„Stvarno?“, rekao je Voli zainteresovano. „To je baš zanimlji-
vo“, rekao je. „Neka ti oni pokažu imanje. Pokaži joj i kuću“,
rekao je Voli Homeru. „Možda bi želela da malo plivaš?“, pitao
je Meloni, koja jednom za promenu u svom životu nije znala
šta da kaže. „Dot?“, rekao je Voli Velikoj Dot Taft. „Reci mi
koliko gajbi gravenstajna imamo u zalihama. Čeka me telefon-
ska narudžbina.“ Veoma je vešto okrenuo kolica i odgurnuo se
nazad ka kancelariji.
„Zna Zloća koliko ih imamo“, rekla je Florens Hajd. „Sad
je bio tamo.“
„Onda neka neko kaže Zloći da mi kaže“, rekao je Voli.
„Drago mi je što smo se upoznali!“, doviknuo je Meloni. „Molim
te ostani na večeri.“
Kendi se gotovo zagrcnula, ali je ipak na silu uspela da
proguta.
„Hvala!“, doviknula je Meloni za Volijem.
Njemu nije trebala ničija pomoć da ulazi u kancelariju i iz
nje izlazi zato što je Everet Taft (pre mnogo godina) skinuo prag
i namestio pokretna vrata da se kreću u oba pravca – kao vrata
saluna. Voli je mogao da sam dolazi i odlazi.
On je jedini heroj ovde, pomislila je Meloni, dok je gledala
vrata kako se zatvaraju iza njegovih kolica; nije mogla da obuzda
ruke. Želela je da dodirne Ejndžela, da ga zagrli – godinama
je želela da dohvati Homera Velsa, ali sada nije znala šta želi
da mu uradi. Ako bi se iznenada spustila na sve četiri, ili bi
zauzela stav za tuču, znala bi da bi Homer Vels bio spreman;
primetila je da ni on ne može da kontroliše ruke – prsti su mu
dobovali po butinama. Meloni je bilo najteže da prepozna kako
u njegovim očima nema ljubavi prema njoj; izgledao je kao
 Tuđa pravila 595

životinja uhvaćena u zamku – nigde se na njemu nije videlo

ni oduševljenje ni radoznalost što je vidi. Pomislila je da ako
otvori usta – i za početak kaže koliko je očigledno da dečak nije
siroče! – Homer Vels će skočiti da je uhvati za gušu pre nego
što stigne bilo šta da izgovori.
Kao da se niko nije prisećao da je Meloni došla – između
ostalog – zbog posla. Ejndžel je rekao: „Hoćeš prvo da vidiš
bazen?“
„Pa, ja ne umem da plivam“, rekla je Meloni, „ali bilo bi lepo
da ga vidim.“ Osmehnula se Homeru sa tako nekarakteristič-
nom toplinom – što je otkrilo sve o njenim kvarnim zubima
– da se Homer stresao. Jabuka, koja je samo jednom, neprijatno
zagrizena, visila je kao olovni teg u Kendinoj mlitavoj ruci.
„Ja ću ti pokazati kuću“, rekla je Kendi. „Pošto ti Ejndžel
pokaže bazen.“ Ispustila je nepojedenu jabuku, pa se nasmejala
sama sebi.
„Ja ću ti pokazati voćnjake“, promrsio je Homer.
„Ne moraš ti meni da pokazuješ voćnjake, Sunašce“, rekla
je Meloni. „Videla sam ja mnogo voćnjaka.“
„Ah“, rekao je on.
„Sunašce“, rekla je Kendi prazno.
Ejndžel je bocnuo prstom oca u leđa dok su išli ka kući i
bazenu; Ejndžel je i dalje mislio kako je to iznenađenje velika i
neočekivana zabava. Homer se nakratko okrenuo i namršteno
pogledao sina, što je Ejndželu bilo još zabavnije. Dok je dečak
pokazivao Meloni bazen – sa posebnim osvrtom na rampu za
Volijeva invalidska kolica – Kendi i Homer su njihov dolazak
čekali u kuhinji.
„Ona zna“, rekao je Homer Kendi.
„Šta?“, rekla je Kendi. „Šta to ona zna?“
„Meloni zna sve“, rekao je Homer Vels, u transu gotovo
etarske snage.
„Kako može da zna?“, upitala ga je Kendi. „Ti si joj rekao?“
596 Džon Irving

„Ne budi smešna“, rekao je Homer. „Prosto zna – ona

uvek zna.“
„Nemoj ti da budeš smešan“, rekla je Kendi uvređeno.
„Voli odlično pliva“, objasnio je Ejndžel Meloni. „U oke-
anu, neko samo treba da ga odnese u dubinu. Ja mogu da ga
nosim.“
„Ti si zgodan momak“, rekla je Meloni Ejndželu. „Zgodniji
nego što ti je otac ikad bio.“
Ejndžel se postideo; izmerio je temperaturu u bazenu.
„Topla je“, rekao je. „Šteta što ne umeš da plivaš. Mogla bi
da staneš u plići kraj, ili bih ja mogao da te naučim kako da
plutaš. Kendi je naučila mog tatu da pliva.“
„Neverovatno“, rekla je Meloni. Iskoračila je na dasku za
skakanje i malo poskočila; dovoljno je bilo da tek malčice
poskoči pa da se daska veoma približi vodi. „Ako upadnem,
kladim se da bi ti mogao da me spaseš“, rekla je Ejndželu,
koji nije uspevao da odredi da li to krupna žena flertuje ili
preti – ili se samo dokono zeza. To je ono uzbudljivo kod nje,
pomislio je Ejndžel: na njega je to ostavilo najjači utisak – što
je svakog časa bila spremna da uradi bilo šta.
„Ja bih verovatno mogao da te spasem, da se utapaš“, rekao
je oprezno Ejndžel. Meloni se, međutim, povukla sa ivice
daske, i sada se u njenom koraku videla spremnost na skok
kakva se sreće kod krupnijih životinja iz porodica mačaka.
„Neverovatno“, ponovila je, pokušavajući da sve obuhvati
pogledom.
„Hoćeš sada da vidiš kuću?“, upitao ju je Ejndžel. Od nje
ga je hvatala nervoza.
„Au, stvarno vam je strava kuća“, rekla je Meloni Kendi,
koja joj je pokazala prizemlje; Homer joj je pokazao sprat. U
hodniku između Homerove i Ejndželove sobe, Meloni mu je
šapnula: „Čoveče, ti si se baš snašao u životu. Kako li ti je to
samo uspelo, je li, Sunašce?“ Kako je napajala svoje žućkaste
 Tuđa pravila 597

oči njime! „Imaš čak i sjajan pogled!“, primetila je, pošto je sela
na veliki krevet i pogledala kroz prozor.
Kada je upitala može li da se posluži kupatilom, Homer
je sišao u prizemlje da porazgovara sa Kendi, ali se Ejndžel i
dalje motao u blizini – još je uživao u svemu tome i još je bio
radoznao. Na dečaka je snažan utisak ostavila činjenica da je
prva devojka njegovog oca izgledala toliko siledžijski; ako je
Ejndžel imao problema da zamisli zašto je njegov otac izabrao
tako usamljenički život, nasilna pojava koja im je tog dana
stigla mnogo toga mu je objasnila. Ako je ta preteća žena bila
prvo iskustvo njegovog oca, Ejndželu je bilo razumljivije što je
Homer oklevao da ponovi sličan odnos.
Činilo se da se Meloni dugo zadržala u kupatilu i Homeru
Velsu je bilo drago zbog toga; bilo mu je potrebno vreme – da
ubedi Kendi i Ejndžela da se vrate na posao, da ga ostave nasa-
mo sa Meloni. „Ona traži posao“, rekao im je žustro. „Moram
da malo porazgovaram s njom, nasamo.“
„Posao“, rekla je Kendi – a novi užas se rađao na njenom licu;
od same te pomisli zaškiljila je svojim lepim očima.
Ogledala nikad nisu bila naklonjena Meloni, ali je ogledalo
u Homerovom kupatilu prema njoj bilo posebno surovo. Brzo
je pretražila ormarić sa lekovima; bez nekog posebnog razloga
prosula je neke tablete u ve-ce šolju. Počela je da vadi žilete iz
grube, metalne posude; ispraznila je posudu pre nego što je
uspela da se zaustavi. Posekla je prst dižući jedan žilet sa poda.
Prst joj je bio u ustima kada se prvi put pogledala u ogledalu. U
drugoj ruci je držala žilet i osmotrila je četrdesetak godina koje
je videla na svom licu. O, ona nikad nije bila privlačna, nikad
nije bila fina, ali je nekada bila efikasno oružje, pomislila je; sada
više nije bila toliko sigurna. Prinela je žilet jednom podočnjaku;
zažmurila je na to oko, kao da samo oko ne može da gleda to što
će uraditi. Ali nije uradila ništa. Posle nekog vremena spustila
je žilet na ivicu lavaboa i zaplakala.
598 Džon Irving

Kasnije je našla upaljač; sigurno ga je Kendi ostavila u

kupatilu; Homer nije pušio; Voli nije mogao da se popne uz
stepenice. Upaljačem je otopila dršku Homerove četkice za
zube; utisnula je žilet u najmekši deo pa je sačekala da se drška
stegne. Kada je stegnula kraj sa četkom u ruci, pomislila je da
ima zgodno malo oružje.
Onda je videla petnaest godina star upitnik nadzornog
odbora Sent Klaudsa; papir je bio toliko star da je morala da
pazi da ga ne pokida. Kako su joj se samo misli uzburkale od
tih pitanja! Bacila je četkicu za zube sa žiletom u lavabo, pa ju
je opet uzela, onda ju je stavila u ormarić sa lekovima, pa ju
je izvadila. Jednom se ispovraćala i dvaput je pustila vodu u
ve-ce šolji.
Meloni je dugo ostala u kupatilu na spratu. Kada je sišla,
zatekla je Homera kako je čeka u kuhinji; provela je nasamo
dovoljno vremena da joj se raspoloženje nekoliko puta promeni
– da razabere istinska osećanja zbog toga što je našla Homera
u takvom okruženju, i pretpostavljala je, u gadnoj, nemoralnoj
situaciji. Možda bi uživala u onih nekoliko minuta neprijatno-
sti koje mu je izazvala, ali kada je sišla u prizemlje, više ni u
čemu nije uživala i njeno razočaranje u Homera Velsa bilo je
čak i dublje od njenog istrajnog besa – bilo je gotovo jedna-
ko sa tugom.
„Nekako sam mislila da ćeš u životu postići nešto bolje nego
da karaš ženu nesrećnog invalida i da glumiš kako sin nije
tvoj“, rekla je Meloni Homeru Velsu. „I to baš ti – jedno siroče“,
podsetila ga je.
„Nije baš tako“, počeo je on da joj govori, ali je ona odmah-
nula svojom ogromnom glavom i skrenula pogled.
„Imam ja oči“, rekla je Meloni. „Vidim kakva je situacija
– kakva je usrana situacija. To je obično, buržujsko sranje –
prevara i laganje dece. I to baš ti da uradiš!“, rekla je Meloni.
Gurnula je ruke u džepove; izvadila ih je i stegla iza leđa; onda
 Tuđa pravila 599

ih je ponovo nabila u džepove. Svaki put kad bi pomerila ruke,

Homer bi se trznuo.
Homer Vels je očekivao da ga ona napadne; Meloni jeste po
prirodi bila napadač; ali ovo nije bio napad koji je očekivao.
Zamišljao je da će on, jednog dana – kada je bude ponovo
sreo – moći s njom da se nosi, ali je sada znao da nikada neće
moći da se nosi sa Meloni.
„Misliš da mene pali da te ovde blamiram?“, upitala ga
je Meloni. „Misliš da sam te stalno tražila – samo da bih te
maltretirala?“
„Nisam znao da si me tražila“, rekao je Homer Vels.
„Ja sam tebe potpuno pogrešno procenila“, rekla je Meloni.
Gledajući je, Homer Vels je shvatio da je i on nju pogrešno
procenio. „Oduvek sam mislila da ćeš završiti kao matori.“
„Kao Larč?“, upitao je Homer.
„Naravno, kao Larč!“, prasnula je Meloni na njega. „Mislila
sam da si takav – znaš, misionar. Oholi dobročinitelj.“
„Ja njega baš i ne doživljavam tako“, rekao je Homer.
„Nemoj da mi se tu praviš pametan!“, uzviknula je Meloni, a
njeno bolno lice bilo je išarano suzama. „I ti si se baš uzoholio
– to mi je bar jasno. Ali ti nisi misionar. Ti si gad! Napumpao
si žensku koju pre svega nisi smeo da jebeš pa onda nisi smeo
da to priznaš rođenom detetu. Jak misionar! Zar to nije hrabro?
Po meni, Sunašce, tako se ponašaju gadovi.“
Onda je otišla; uopšte ga nije pitala za posao; on nije stigao
da je pita kakav je njen život.
Otišao je na sprat u kupatilo i povratio; ispunio je lavabo
hladnom vodom i potopio glavu, ali damaranju nije bilo kraja.
Osamdeset kila istine udarilo ga je u lice, vrat i grudi – otežalo
mu je disanje tako da ga je sve zabolelo. U ustima mu je bio
ukus bljuvotine; pokušao je da opere zube, ali je posekao šaku
pre nego što je primetio sečivo. Osetio se oduzeto iznad pojasa
gotovo kao što je Voli bio oduzet ispod. Kada je uzeo peškir
600 Džon Irving

pored vrata tuš-kabine, video je šta još nije kako treba, šta
još nedostaje iz kupatila: prazni upitnik, onaj koji nikada nije
vratio nadzornom odboru Sent Klaudsa. Homeru Velsu nije
trebalo dugo da zamisli kako bi Meloni mogla da odgovori
na neka od tih pitanja.
Nova panika ga je privremeno uzdigla iznad samosaža-
ljenja. Smesta je pozvao sirotište i javila mu se sestra Edna.
„O, Homere!“, uskliknula je, pošto joj je bilo veoma drago
što mu čuje glas.
„Ovo je važno“, rekao joj je. „Video sam Meloni.“
„O, Meloni!“, uskliknula je sestra Edna srećno. „Gospođa
Grogan će se oduševiti!“
„Meloni ima kopiju upitnika“, rekao je Homer. „Molim
vas da javite doktoru Larču – mislim da to nisu dobre vesti.
Govorim o onom starom upitniku nadzornog odbora.“
„Eh“, rekla je sestra Edna.
„Naravno, ona ga možda nikada ne popuni“, rekao je
Homer, „ali sada je kod nje – a na njemu piše gde ga treba
poslati. A ja ne znam kuda je ona krenula; ne znam odakle
je došla.“
„Da li se udala?“, upitala je sestra Edna. „Da li je srećna?“
Gospode bože, pomislio je Homer Vels. Sestra Edna je
uvek vikala u telefon; bila je toliko stara da je pamtila samo
doba loših veza.
„Samo recite doktoru Larču da Meloni ima upitnik. Mislio
sam da treba da zna“, rekao je Homer Vels.
„Da, da!“, viknula je sestra Edna. „Ali je li ona srećna?“
„Ne bih rekao“, odgovorio je Homer.
„Eh.“
„Mislio sam da će se zadržati na večeri“, rekao je Voli dok
je služio sabljarku.
„Ja sam mislio da traži posao“, rekao je Ejndžel.
„Čime se ona bavi u životu?“, upitao je Voli.
 Tuđa pravila 601

„Ako želi da bere jabuke“, rekla je Kendi, „sigurno se ne

bavi ničim posebnim.“
„Mislim da njoj nije trebao posao“, rekao je Homer.
„Samo je želela da te odmeri, ćale“, rekao je Ejndžel i Voli se
nasmejao. Ejndžel je rekao Voliju da je Meloni bila Homerova
devojka i Voli je smatrao da je to veoma smešno.
„Mali, kladim se da ti tata nikada nije pričao za Debru Peti-
gru“, rekao je Voli Ejndželu.
„Ma daj, Voli“, rekla je Kendi. „To nije bilo ozbiljno.“
„Nešto si prećutao“, rekao je Ejndžel ocu; uperio je prst u
Homera.
„Da“, priznao je Homer. „Ali Debra Petigru nije bila važna.“
„Nekada smo izlazili u parovima“, rekao je Voli Ejndželu.
„Tvoj stari je obično zauzimao zadnje sedište.“
„Ma daj, Voli!“, rekla je Kendi. Homeru i Ejndželu je sipala
previše šparoga; morala je da deo vrati, inače neće ostati dovolj-
no za Volija i nju.
„Trebalo je da vidiš svog matorog kad je prvi put došao u
auto-bioskop“, rekao je Voli Ejndželu. „Nije znao zašto postoje
auto-bioskopi!“
„Možda ni Ejndžel to ne zna!“, rekla je Kendi oštro mužu.
„Naravno da znam!“, rekao je Ejndžel kroz smeh.
„Naravno da zna!“, rekao je Voli, takođe se smejući.
„Samo beduini ne znaju“, rekao je Homer Vels, pokušavajući
da učestvuje u šaljivom raspoloženju.
Posle večere je pomogao Kendi sa posuđem dok se Ejndžel
vozao po voćnjacima sa Pitom Hajdom; posle večere, gotovo
svake noći, dečaci su igrali jednu igru – pokušavali su da voze
kroz sve voćnjake pre nego što padne mrak. Homer im nije
dozvoljavao da noću voze po voćnjacima – posebno ne pošto
bi gajbe bile iznete za berače.
Voliju se sviđao suton pored bazena. Sa kuhinjskog prozora
su ga Homer i Kendi videli kako sedi u invalidskim kolicima;
602 Džon Irving

zabacio je glavu unazad, kao da zuri u nebo, ali je zapravo

posmatrao kako soko spiralno jezdi iznad voćnjaka Petlov breg
– neke sitnije ptice su gnjavile sokola, letele su opasno blizu
njega, pokušavale su da ga oteraju.
„Vreme je da kažemo“, rekao je Homer Kendi.
„Ne, molim te“, rekla je Kendi; pružila je ruku oko njega
dok je on radio za sudoperom i ubacila rešetku na kojoj se
pekla sabljarka u sapunjavu vodu. Rešetka je bila masna, sa
zalepljenim komadima ribe, ali ju je Homer smesta izvadio
iz vode – nije prvo pustio da omekša – pa je počeo da je riba.
„Vreme je da svima sve kažemo“, rekao je Homer Vels. „Dosta
je bilo čekanja da vidimo.“
Ona je stajala iza njega pa ga je obgrlila oko struka; pritisnula
je lice među njegove plećke, ali joj on nije uzvratio zagrljaj – nije
se čak ni osvrnuo prema njoj. Samo je nastavio da riba rešetku.
„Prvo ću s tobom sve da razradim, biće kako god ti kažeš“,
rekao je Homer. „Da li hoćeš da budeš sa mnom kada budem
rekao Ejndželu – da li hoćeš da ja budem s tobom kada kažeš
Voliju. Kako god ti odlučiš, ja se slažem“, rekao je.
Ona ga je zagrlila iz sve snage, ali je on nastavio da riba.
Zagnjurila je lice među njegove plećke i ugrizla ga za leđa.
Onda je morao da se okrene ka njoj; morao je da je odgurne.
„Zbog tebe će me Ejndžel zamrzeti!“, zavapila je Kendi.
„Ejndžel tebe nikada neće mrzeti“, rekao joj je Homer. „Za
Ejndžela si uvek bila ono što i jesi – dobra majka.“
Pružila je mašice za šparoge i Homer je pomislio da će ga
možda napasti, ali je ona samo stezala mašice rukom, otvarala
ih i zatvarala.
„Voli će me mrzeti!“, žalosno je uzviknula.
„Ti mi stalno govoriš da Voli zna“, rekao je Homer Vels.
„On te voli.“
„A ti me više ne voliš, je li?“, rekla je Kendi; počela je da
jeca; onda je gađala Homera mašicama, pa je stegnula pesnice
 Tuđa pravila 603

na butinama. Toliko se snažno ugrizla donju usnu da je pro-

krvarila; kada je Homer pokušao da joj čistom krpom obriše
usnu, ona ga je odgurnula.
„Ja te volim, ali mi se pretvaramo u loše ljude“, rekao je. Ona
udari nogom. „Mi nismo loši ljudi!“, uzviknula je. „Trudimo se
da postupamo kako treba, trudimo se da nikoga ne povredimo!“
„Postupamo pogrešno“, rekao je Homer Vels. „Vreme je da
sve uradimo kako treba.“
Kendi je uspaničeno pogledala kroz prozor; Voli se preme-
stio na suprotni, dublji kraj bazena. „Razgovaraćemo kasnije“,
prošaputala je. Uzela je kocku leda iz nečije čaše; stavila ju je
na donju usnu. „Vidimo se kod bazena.“
„Ne možemo o ovome da razgovaramo kod bazena“, rekao
je on.
„Onda se vidimo kod barake“, rekla je; sve vreme je pogle-
dom tražila Volija, pitajući se na koja će vrata on svakog časa ući.
„Nije dobra ideja da se tamo nađemo“, rekao je Homer Vels.
„Samo dođi tamo!“, prasnula je ona na njega. „Ti ćeš doći
svojim putem, ja ću doći svojim – naći ćemo se, majku mu“,
rekla je. Otišla je u kupatilo pre nego što je Homer čuo Volija
na vratima terase.
Kendi je bilo drago zbog posebne opreme u kupatilu – pre
svega zato što je umivaonik bio u visini invalidskih kolica, kao
dečji umivaonik u obdaništu, kao umivaonici u Sent Klaudsu
(prisetila se). Kleknula je na pod kupatila i spustila glavu u
umivaonik; okrenula je lice pod slavinom; hladna voda joj je
tekla na usnu.
„Kako ide posuđe?“, upitao je Voli Homera, koji je i dalje
ribao rešetku.
„Noćas je posebno nezgodno“, rekao je Homer.
„Stvarno mi je krivo“, rekao je Voli iskreno. „Gde je Kendi?“,
upitao je.
„Mislim da je u kupatilu.“
604 Džon Irving

„Oh“, rekao je Voli. Odgurnuo se u ugao kuhinje gde su

na podu bile mašice i nekoliko komada šparoga. Nagnuo se
i uzeo mašice pa ih je doneo Homeru kod sudopere. „Hoćeš
da pogledaš kraj utakmice?“, upitao je Homera. „Pusti Kendi
da pere jebene sudove.“ Voli je izašao iz kuhinje; čekao je na
prilazu da Homer Vels dotera kola.
Uzeli su Kendin džip, sa spuštenim krovom. Nije bilo
neophodno da ponesu i kolica; to je bila dečja utakmica i
Homer je mogao da dotera džip do aut-linije pa da gledaju iz
njega. Grad je bio oduševljen što ima teren sa osvetljenjem,
mada je bilo glupo igrati utakmice dečje lige kad padne mrak
jer su tako deca ostajala budna kasnije nego što je neophodno,
a teren nije bio baš najbolje osvetljen – posle snažnih udaraca
niko ne bi mogao da nađe lopte. Sićušni igrači odbrane kao da
su uvek promašivali lopte u visokom letu. Voli je, međutim,
voleo da gleda klince kako igraju; kada je Ejndžel igrao, Voli
nije propustio nijednu utakmicu. Ejndžel je sada bio preveliki
za dečju ligu, a gledanje bejzbola mu je bilo smrtno dosadno.
Utakmica je bila na samom kraju kada su stigli, zbog čega
je Homeru Velsu laknulo (on je mrzeo bejzbol). Bacao je neki
zabrinuti debeli dečak; između dva pokušaja je veoma dugo
čekao, kao da čeka da se mrak toliko zgusne (ili da svetla
potpuno zakažu) tako da udarač više uopšte ne može da vidi
loptu.
„Znaš šta mi nedostaje?“, upitao je Voli Homera Velsa.
„Šta?“, rekao je Homer, a plašio se odgovora. Možda hodanje,
pomislio je Homer – ili će možda reći: „Da volim svoju ženu;
to mi najviše nedostaje.“
Voli je, međutim, rekao: „Letenje. Stvarno mi nedostaje
letenje. Nedostaje mi da budem tamo gore.“ Voli nije gledao
utakmicu, već je iznad visokih reflektora gledao u neku tačku
u tami. „Iznad svega“, rekao je. „Tako je to bilo.“
„Ja nikad nisam leteo“, rekao je Homer Vels.
 Tuđa pravila 605

„Pobogu, stvarno je tako!“, rekao je Voli, istinski zaprepa-

šćen. „Tako je, ti nikada nisi leteo! Da znaš da bi se oduševio.
Moramo to nekako da sredimo. A i Ejndželu će sigurno biti
uzbudljivo“, dodao je Voli. „To je ono što mi najviše nedostaje.“
Pošto se utakmica završila, dok su se vozili kući, Voli je
pružio ruku i izbacio džip iz brzine. „Ugasi motor samo na
tren“, rekao je Homeru. „Hajde samo da se kotrljamo.“ Homer
je okrenuo ključ i džip je nastavio da se tiho kotrlja. „Ugasi i
farove“, rekao je Voli. „Samo na tren.“ Homer Vels je ugasio
farove. Ispred sebe su videli svetla kuće u Okeanskom vidiku i
obojica su put toliko dobro poznavali da su bili prilično sigur-
ni dok su se tako kotrljali u tami, a onda se pojavilo drveće i
zaklonilo im pogled na osvetljenu kuću i naišli su na nepoznato
ulegnuće na putu. Na samo jedan čas činilo se da su potpuno
izgubljeni, da možda lete sa puta među tamno drveće, i Homer
Vels je ponovo uključio farove.
„To je bilo letenje“, rekao je Voli kada su stigli pred kuću
– pred njima, blistava na svetlosti farova, čekala su invalidska
kolica. Kada je Homer odneo Volija iz džipa u kolica, ovaj se
obema rukama uhvatio oko Homerovog vrata. „Nemoj nika-
da da pomisliš da ti nisam zahvalan, stari moj“, rekao je Voli
Homeru, koji ga je veoma nežno spustio u stolicu.
„Ma daj“, rekao je Homer.
„Ne, ozbiljan sam. Znam koliko si mnogo učinio za mene
i obično nemam priliku da ti kažem koliko sam ti zahvalan“,
rekao je Voli. Onda je poljubio Homera pravo u čelo i Homer
se ispravio, očigledno postiđen.
„Ti si sigurno uradio sve za mene, Voli“, rekao je Homer, ali
je ovaj na to samo odmahnuo rukom; već se odgurivao ka kući.
„Nije to isto, stari moj“, rekao je Voli i Homer je otišao da
parkira džip.
Te noći kada je Homer smestio Ejndžela u krevet, ovaj je
rekao: „Znaš, stvarno više ne moraš da me vodiš u krevet.“
606 Džon Irving

„Ne radim to zato što moram“, rekao je Homer. „Nego zato

što volim.“
„Znaš šta ja mislim?“, upitao je Ejndžel.
„Šta?“, upitao je Homer, koji se užasavao odgovora.
„Mislim da bi trebalo da nađeš devojku“, rekao je Ejndžel
oprezno. Homer se nasmejao.
„Kad ti budeš pokušao da nađeš devojku, možda pokušam
i ja“, rekao je Homer.
„Naravno, možemo da izlazimo u parovima!“, rekao je
Ejndžel.
„Ja ću na zadnje sedište“, rekao je Homer.
„Naravno, ja bih ionako radije da vozim“, rekao je Ejndžel.
„Nećeš još dugo radije hteti da voziš“, rekao mu je otac.
„Naravno!“, rekao je Ejndžel kroz smeh. Onda je upitao oca:
„Je li Debra Petigru bila velika kao Meloni?“
„Nije!“, rekao je Homer. „Pa, videlo se da će jednog dana
biti krupna, ali nije bila tolika – bar dok sam je ja poznavao.“
„Nema šanse da sestra Velike Dot Taft bude sitna“, rekao
je Ejndžel.
„Pa, nikad nisam rekao da je sitna“, rekao je Homer i onda
su se obojica nasmejali. Bio je to dovoljno vedar trenutak da
se Homer nagne iznad Ejndžela i poljubi ga – pravo u čelo,
gde je Voli nedavno poljubio njega. Bilo je to dobro mesto da
poljubi Ejndžela, po Homerovom sudu, zato što je voleo miris
sinovljeve kose.
„Laku noć, volim te“, rekao je Homer.
„Volim i ja tebe. Laku noć, tata“, rekao je Ejndžel, ali kada
je Homer gotovo stigao do vrata, Ejndžel ga je upitao: „Šta
najviše voliš?“
„Tebe“, rekao je Homer svom sinu. „Tebe najviše volim.“
„A posle mene?“, upitao je Ejndžel Homera.
„Kendi i Volija“, rekao je Homer, a to je izgovorio gotovo
kao jednu reč.
 Tuđa pravila 607

„A posle njih?“, rekao je Ejndžel.

„Pa, doktora Larča – i sve njih tamo u Sent Klaudsu, valjda“,
rekao je Homer Vels.
„A šta je najbolje što si u životu uradio?“, upitao je Ejndžel
oca.
„Što sam dobio tebe“, rekao je Homer tiho.
„A sledeće najbolje?“, rekao je Ejndžel.
„Pa, valjda to što sam upoznao Kendi i Volija“, rekao je
Homer.
„Hoćeš da kažeš kada si ih upoznao?“, upitao je Ejndžel.
„Valjda“, rekao je Homer Vels.
„A sledeće?“, nije odustajao Ejndžel.
„Jednom sam spasao život jednoj ženi“, rekao je Homer.
„Doktor Larč nije bio tu. Žena je imala konvulzije.“
„Pričao si mi“, rekao je Ejndžel. Ejndžela nikada nije posebno
zanimalo što je njegov otac postao izuzetno kvalifikovan asistent
doktora Larča; Homer mu nikada nije pričao za abortuse. „Šta
još?“, upitao je Ejndžel oca.
Reci mu sada, pomislio je Homer Vels, reci mu sve. Među-
tim, sinu je rekao samo: „Zapravo ništa više. Ja nisam nikakav
heroj. Nisam uradio nikakve najbolje stvari, pa čak ni samo
jednu.“
„To je u redu, tata“, rekao je Ejndžel vedro. „Laku noć.“
„Laku noć“, rekao je Homer Vels.
U prizemlju mu nije bilo jasno jesu li Voli i Kendi otišli
u krevet ili je Voli u krevetu sam; vrata spavaće sobe bila su
zatvorena a ispod njih se nije videlo svetlo. Neko je, međutim,
ostavio svetlo u kuhinji, a napolju na stubu ispred kolskog pri-
laza je takođe gorelo svetlo. Otišao je u kancelariju prodavnice
da pročita poštu; pošto je svetlo u kancelariji bilo uključeno,
Kendi će znati gde je on. A ako je već otišla u baraku, on će moći
da tamo ode iz kancelarije; u tom bi slučaju bilo pametno da
uključi svetlo u kancelariji i da ga ne isključi sve dok se ne vrati
608 Džon Irving

iz barake. Tako, ako se Voli probudi i vidi svetlo, zaključiće da

Homer ili Kendi i dalje rade u kancelariji.
Paket iz Sent Klaudsa koji je stigao baš istog dana kada i
Meloni, zaprepastio je Homera. Gotovo da nije želeo da ga otvo-
ri. Stari mi verovatno šalje kese za klistir!, pomislio je Homer
Vels. Zapanjio se što je video crnu kožnu doktorsku torbu; koža
je bila izlizana i mekana, a mesingana kopča potamnela i mutna,
kao kopča na starom sedlu, ali su zbog svega što je na torbi
delovalo izlizano i pohabano zlatni inicijali sijali još istaknutije:

F. S.

Homer Vels je otvorio torbu i duboko udahnuo njen miris;

očekivao je zdrav i muževan miris stare kože, ali su sa kožnim
mirisom bili pomešani i ženstveni tragovi oštrog mirisa etra.
Tada je – jednom onjušivši – Homer Vels otkrio nešto od iden-
titeta koji je doktor Larč osmislio za Fazija Stouna.
„Doktor Stoun“, rekao je Homer glasno, prisećajući se kada
ga je Larč tako oslovljavao, kao da je on Fazi.
Nije želeo da se vrati u kuću i skloni doktorsku torbu, ali
nije želeo ni da je ostavi u kancelariji; kada se vratio u kan-
celariju da ugasi svetlo, pomislio je da će možda zaboraviti
torbu. A dobru doktorsku torbu je prijatno nositi. Zato ju je
poneo sa sobom u baraku. Torba je, naravno, bila prazna – što
Homeru nekako nije delovalo u redu – pa je zato na putu za
baraku ubrao nekoliko gravenstajna i dva rana mekintoša i
stavio ih unutra. Naravno, jabuke su se u torbi kotrljale; to i
nije delovalo baš autentično. „Doktor Stoun“, promrmljao je
jednom, a glava mu je klimala dok je krupno koračao kroz
visoku travu.
Kendi ga je čekala već neko vreme, dovoljno dugo da je živci
izdaju. Pomislio je da kada bi uloge bile zamenjene – da ona želi
sve da raskine – on bi bio jednako uzrujan kao ona.
 Tuđa pravila 609

Srce mu se slamalo kada je video da je ona namestila jedan

krevet. U iščekivanju dolaska berača već su bili doneli u bara-
ku čistu posteljinu i ćebad a smotani dušeci čekali su na kraju
kreveta. Kendi je namestila krevet najudaljeniji od kuhinjskog
ulaza. Donela je sveću iz kuće i upalila je – od nje je grubu
spavaonicu ispunilo mekano svetlo, mada su sveće bile zabra-
njene pravilima. Homer je odnedavno morao da doda i sveće
na spisak; jedan berač je pre koju godinu izazvao mali požar.

 MOLIMO DA NE PUŠITE U KREVETU –

I MOLIMO BEZ SVEĆA!

Tako je sastavio to pravilo.

Svetlost sveće bila je slabašna; nije se videla iz glavne kuće.
Kendi se nije bila skinula, ali je sedela na krevetu – i rašče-
šljala je kosu. Četka joj je bila na sanduku za jabuke koji je služio
kao noćni stočić, i taj toliko poznati svakodnevni predmet iza-
zvao je u Homeru Velsu (koji je u ruci držao doktorsku torbu)
drhtaj toliko snažan da je video sebe kao bespomoćnog lekara
koji dolazi u kućnu posetu nekome ko neće još dugo živeti.
„Izvini“, rekao joj je tiho. „Probali smo – stvarno smo probali
– ali prosto ne ide. Istina je jedini lek.“ Glas ga je izdao, koliko
je sam sebi zvučao visokoparno.
Kendi je sedela spojenih kolena i sa rukama u krilu; drhtala
je. „Stvarno misliš da je Ejndžel dovoljno odrastao da sazna
sve to?“, prošaputala je, kao da je treperava soba puna usnulih
berača jabuka.
„Ako je dovoljno odrastao da drka i da zna čemu služe auto-
-bioskopi – mislim da je dovoljno odrastao“, rekao je Homer Vels.
„Ne budi prost“, rekla je Kendi.
„Izvini“, ponovio je.
„U vreme berbe uvek ima mnogo posla“, rekla je Kendi;
čupkala je svoju belu letnju haljinu kao da je na njoj nekakva
610 Džon Irving

trunka (iako je bila besprekorno čista) i Homer Vels se prisetio

da je i Senior Vortington imao tu naviku – da je u Seniorovom
slučaju to bio simptom Alchajmerove bolesti i da je doktor
Larč čak znao i ime tog simptoma. Kako su to zvali neurolozi?
Homer je pokušao da se priseti.
„Onda ćemo sačekati pa ćemo im reći posle berbe“, rekao
je Homer. „Čekali smo petnaest godina. Možemo valjda da
sačekamo još šest nedelja.“
Ona se opružila na leđima na uzanom krevetu, kao da je
devojčica koja čeka da je ušuškaju i poljube za laku noć u nekoj
stranoj zemlji. On je prišao krevetu pa je s nelagodom seo na
ivicu, u visini njenog struka, a ona je spustila ruku na njegovo
koleno. On je svojom rukom poklopio njenu.
„O, Homere“, rekla je, ali on nije hteo da se okrene da je
pogleda. Uzela mu je ruku, zavukla je sebi ispod haljine i nate-
rala ga da je dodirne; ispod haljine nije imala ništa. On nije
povukao ruku, ali nije dozvolio ni da njegova ruka bude nešto
više od mrtvog prisustva na njoj. „Šta zamišljaš da će se desiti?“,
upitala ga je hladno – pošto je shvatila da mu je ruka mrtva.
„Ne mogu ništa da zamislim“, rekao je.
„Voli će me izbaciti“, rekla je Kendi, jednostavno i bez
samosažaljenja.
„Neće“, rekao je Homer. „A i da to uradi, ja te neću izbaciti
– onda bi bila sa mnom. Zato i neće.“
„Šta će Ejndžel da uradi?“, upitala je Kendi.
„Šta god želi“, rekao je Homer. „Pretpostavljam da će kada
poželi biti s tobom – a kad želi sa mnom.“ Taj deo je bilo teško
izgovoriti – a još teže zamisliti.
„On će me mrzeti“, rekla je Kendi.
„Neće“, rekao je Homer Vels.
Odgurnula je njegovu ruku i on je vratio tu mrtvu stvar u
sopstveno krilo; sledećeg časa njena ruka je ponovo našla nje-
govo krilo i on ju je blago tu zadržao – držao ju je za članak,
 Tuđa pravila 611

gotovo kao da meri puls. Kod njegovih nogu, otrcana doktorska

torba, puna jabuka, čučala je poput mačke koja sklupčana čeka
– ta torba je izgledala kao da joj je mesto gde god da je neko
odnese; bila je to torba koja svugde pripada.
„Kuda ćeš ti?“, upitala ga je Kendi posle nekog vremena.
„Hoću li morati da nekuda idem?“, upitao ju je on.
„Pretpostavljam da hoćeš“, rekla je Kendi.
Homer Vels je pokušavao da sve to zamisli kada je čuo auto-
mobil. Kendi ga je sigurno čula istog trenutka zato što se pridi-
gla i utrnula sveću. Sedeli su zagrljeni na krevetu i osluškivali
automobil kako se približava.
Bio je to star ili slabo održavan automobil; ventili su kuckali
a nešto kao auspuh je bilo labavo i čegrtalo je. Automobil je bio
težak i nizak; čuli su ga kako grebe po pregibu zemljanog puta
kroz voćnjak – a vozač je sigurno znao put kroz voćnjak zato
što su farovi bili isključeni – i tako se automobil toliko približio
a da ga oni nisu čuli.
Kendi je požurila da raspremi krevet; u tami verovatno nije
posebno uredno savijala ćebad i čaršave i Homer je morao da
joj pomogne da smota dušek.
„To je Voli!“, prošaputala je Kendi, i stvarno, automobil je
zvučao kao kadilak koji (posle smrti Rejmonda Kendala) više
nisu održavali kao pre. Zapravo, prisetio se Homer, auspuh na
kadilaku je bio labav i već je trebalo zameniti ventile. A to je
bio pretežak i prenizak auto da se ispravno koristi na truckavim
zemljanim putevima koji vijugaju kroz voćnjake.
Ali kako je to Voliju uspelo?, upitao se Homer Vels. Voli
bi morao da dopuzi do kadilaka (Homer ga je parkirao iza
jedne šupe, gde je zemljište bilo previše kamenito i neravno za
invalidska kolica).
„Možda je neki lokalni klinac“, prošaputao je Homer Kendi;
baraka nije bila nepoznata nekim meštanima; mnogi parovi su
se nalazili po voćnjacima.
612 Džon Irving

Teški automobil se zaustavio odmah uza zid. Kendi i Homer

su osetili kako prednji branik dodiruje zgradu.
„To je Voli!“, prošaputala je Kendi; zašto bi se neki lokalni
klinac potrudio da parkira tako blizu? Motor je još neko vreme
kuckao pošto je isključen. A onda se začuo onaj kratak, visok
zvuk vrelog motora kada se teška kola napokon smire.
Homer je pustio Kendi; sapleo se o doktorsku torbu kada je
krenuo ka vratima i Kendi ga je uhvatila i privukla nazad ka sebi.
„Neću dozvoliti da on ovde puzi“, rekao joj je Homer, ali
Kendi nije mogla da se natera da izađe iz najmračnijeg ugla
kuće.
Homer je uzeo doktorsku torbu i pipajući našao put u tamnu
kuhinju; rukom je potražio prekidač za svetlo pa je dodirnuo
svoj novi spisak pravila. Nije čuo otvaranje vrata automobila, ali
je iznenada začuo tihe glasove; zastao je, sa rukom na prekidaču.
O, Voli, ovo nije fer!, pomislio je; glasovi znače da je Voli poveo
Ejndžela sa sobom. Tako će Voli lakše ući u kadilak – Ejndžel
je mogao da mu ga doveze. Međutim, bez obzira na sve što je
mučilo Volija, Homer je bio besan na njega jer je u sve uključio
Ejndžela. Ali zar nije Ejndžel svejedno u to uključen?, pitao se
Homer. (Sada su upalili farove – da osvetle sebi put do vrata?)
Homer nije zamišljao da će im tako reći obojici, ali zbog čega
je uopšte bitan način da se nešto kaže? Homer Vels je uključio
svetlo i ono ga je na tren zaslepilo. Pomislio je da je sigurno
osvetljen kao božićna jelka, tu na vratima barake. I pomislio je
kako ima neke pravde što ga je kadilak izbavio iz Sent Klaudsa,
a sada je kadilak opet tu, da ga ponovo izbavi. Jer evo ga, sa
izlizanom doktorskom torbom u ruci, napokon je spreman da
kaže istinu – spreman, napokon, da proguta tu gorku pilulu.
Na jarkom svetlu, nervozno je sklonio zamišljene trunke sa
odeće. Prisetio se kako to neurolozi zovu: karfologija.
Čvršće je stegao torbu doktora Larča i zagledao se u tamu.
Iznenada mu je postalo jasno – kuda ide. On je bio samo ono
 Tuđa pravila 613

što je oduvek bio: siroče koje nikada nije usvojeno. Uspeo je

da ukrade malo vremena van sirotišta, ali Sent Klauds jedini
ima istinsko pravo na njega. Čovek zagazio u četrdesete treba
da zna gde mu je mesto.

Doktor Larč je započeo novo pismo Hariju Trumanu, pre nego

što se prisetio da je već nekoliko godina predsednik Ajzenhauer.
Napisao je nekoliko pisama Ruzveltu pošto je Ruzvelt umro, a
napisao ih je još mnogo Elenor, ali Ruzveltovi mu nikada nisu
odgovorili. Ni Hari Truman nikada nije odgovorio, a Larč nije
mogao da se seti da li je pisao i gospođi Truman, ili Trumanovoj
kćerki – a kojoj god da je pisao, ni ona nije odgovorila.
Trudio se da ga ne obuzme potištenost zbog pomisli da
će pisati Ajzenhaueru; pokušao je da se priseti kako je počeo
prošlo pismo. Počeo je sa „Dragi generale“, ali dalje nije pamtio;
rekao je nešto o tome kako je bio doktor „vojnicima“ u Prvom
svetskom ratu – pokušao je da se prišunja svojoj istinskoj temi,
izveo je jednu vrstu bočnog manevra. Možda je došlo vreme
da proba da piše gospođi Ajzenhauer. Ali kada je Larč napisao
„Draga Mami“, osetio se blesavo.
O, čemu sve to?, pomislio je Vilbur Larč. Morao bi biti ludak
da Ajzenhaueru pišeš o abortusu. Iščupao je pismo iz pisaće
mašine; iz čistog mira je zaključio da predsednikova glava pod-
seća na glavu bebe.
Onda se prisetio da je upitnik kod Meloni. Nije bilo vremena
za glupiranje. Rekao je sestri Andželi da će posle večere održati
sastanak, pošto smeste decu u krevet.
Sestra Andžela nije pamtila da je nekada u Sent Klaudsu
održan nekakav sastanak, sem onog krajnje neprijatnog sastan-
ka sa nadzornim odborom; pretpostavila je da ako bude novog
sastanka, sigurno će biti u vezi sa odborom.
„Oh, sastanak“, rekla je sestra Edna; čitavog dana se brinula.
614 Džon Irving

Brinula se i gospođa Grogan. Nju je brinulo gde će se sasta-

nak održati – kao da bi nekako mogla da ga propusti ili previdi.
„Mislim da možemo da suzimo mogućnosti“, umirivala ju
je sestra Karolina.
Vilbur Larč je čitavog dana radio u kancelariji sestre Andže-
le. Tog dana nije se rodila nijedna beba; a jedinu ženu koja je
želela abortus prijatno su dočekali i udobno smestili, ali su joj
rekli da abortus mogu da joj urade sutra. Vilbur Larč neće izaći
iz kancelarije sestre Andžele, čak ni za ručak, čak ni za užinu,
pa čak ni za božji posao.
Pregledao je i dovršavao istoriju Fazija Stouna, tog dobrog
lekara; Larč je takođe pisao i osmrtnicu Homera Velsa. Srce
sirotog Homera: naporan život na selu i ishrana puna hole-
sterola – „Siroče je mesožder, siroče je večito gladno“, pisao je
Vilbur Larč.
Doktor Stoun, s druge strane, nije bio tipično siroče. Larč
je Fazija Stouna opisao kao „prekaljenog“. Na kraju krajeva, ko
se među siročićima usudio da se suprotstavi doktoru Larču?
A evo ga Fazi Stoun, preti da prijavi svog starog mentora! Ne
samo što se usudio da napadne uverenja doktora Larča u vezi sa
abortusom nego su njegova uverenja o tome bila toliko snažna
da je više puta pretio da razotkrije doktora Larča upravnom
odboru. A sada je Fazijev žar potpaljen pravedništvom istin-
skog misionara, pošto je Larč znao da je najsigurnije mesto na
kome će se doktor Stoun baviti medicinom ono gde mu nad-
zorni odbor nikada neće ući u trag. Fazi se borio protiv dijareje
među umirućom decom Azije. Larč je upravo pročitao članak
u časopisu Lanset o tome kako je dijareja najveći ubica dece u
tom delu sveta. (Homer Vels, koji nije znao da ga je srce izdalo,
pročitao je isti članak.) Ostali sitni detalji o Burmi i Indiji – koji
su podarili takvu misionarsku verodostojnost Fazijevim besnim
pismima Vilburu Larču – bili su ono što je Larč pamtio iz priča
o Volijevim mučnim tamošnjim putovanjima.
 Tuđa pravila 615

Bio je to naporan dan za Larča, koji je takođe pisao – drugim

glasovima – nadzornom odboru. Više bi voleo etar nego večeru,
mada će zbog večere, znao je, biti stabilniji na sastanku od koga
je njegovo zlostavljano osoblje strepelo. Larč je pročitao toliko
kratak odlomak iz Džejn Ejr da su sve devojčice u krevetima još
bile budne kada je otišao od njih i pročitao je tako kratak deo
Davida Koperfilda da su se dva dečaka pobunila.
„Žao mi je, to je sve što se danas desilo Davidu Koperfil-
du“, rekao im je doktor Larč. „Bio je to običan dan za Davida
Koperfilda.“
Dan Vilbura Larča bio je izuzetno neobičan i gospođa Gro-
gan i njegove bolničarke su to znale. Rekao im je svima da se
okupe u kancelariji sestre Andžele, kao da mu prijaju razbacani
papiri i mračno, preteće prisustvo njegove masivne Kratke isto-
rije Sent Klaudsa, koja je bila prikupljena oko njega. Naslonio
se na vernu pisaću mašinu kao da je govornica.
„Dakle!“, rekao je, zato što su žene ćaskale. „Dakle!“, ponovio
je, koristeći tu reč kao čekić da utiša skup. „Dakle, sada ćemo
da ih namamimo u zasedu.“
Sestra Edna se pitala da li je krišom išao dole na železničku
stanicu da gleda kaubojce na televiziji sa šefom stanice; sestra
Edna je to često radila. Volela je Roja Rodžersa više nego Hopa-
long Kasidija; želela je da Roj ne peva; a Toma Miksa je volela
više od svih. Mada je mrzela Usamljenog Rendžera, bila je
osetljiva na Tonta – zbog svih pratilaca junaka na svetu.
„Koga ćemo to da namamimo?“, pitala je sestra Karolina
izazivački.
„A ti!“, rekao je doktor Larč sestri Karolini, uperivši prst u
nju. „Ti si moj najbrži revolveraš. Ti ćeš da povučeš oroz. Ti ćeš
da ispališ prvi hitac.“
Gospođa Grogan, koja se bojala za svoj zdrav razum, pobo-
jala se da je doktor Larč napokon izgubio svoj. Sestra Andžela
je slutila da ga Larč već odavno gubi. Sestra Edna ga je toliko
616 Džon Irving

volela da nije mogla da mu sudi. Sestra Karolina je samo želela

činjenice.
„U redu“, rekla je sestra Karolina. „Da počnemo od početka.
Koga treba da upucam?“
„Ti ćeš da me prijaviš“, rekao je Larč. „Ti ćeš da me otkucaš
– sve nas ovde.“
„Ne dolazi u obzir!“, rekla je sestra Karolina.
On im je sve veoma strpljivo objasnio. Bilo je tako jedno-
stavno – njemu je bilo jednostavno zato što je o tome mislio
godinama. Njima ostalima nije bilo toliko jednostavno i morao
je veoma polako da im objasni neophodne korake ka spasenju.
Moraju pretpostaviti da će Meloni odgovoriti na upitnik.
Moraju verovati da će njen odgovor biti negativan – ne zato
što je Meloni nužno negativna, kao što je Larč istakao gospođi
Grogan (koja je bila spremna da je brani), već zato što je Meloni
bila besna. „Rođena je besna, uvek će biti besna i čak i ako nam
ne želi zlo, jednog dana će biti dovoljno besna – zbog nečega,
zbog bilo čega – tako da će odgovoriti na upitnik. I reći će šta
zna“, dodao je Larč, „zato što, šta god drugo bila, Meloni nije
lažljivica.“
Prema tome, tvrdio je, želeo je da nadzorni odbor prvo od
nekog drugog čuje da on radi abortuse. To je jedini način da
se spasu. Sestra Karolina je bila logična izdajica; bila je mlada,
bila je relativno nova, borila se sa savešću jedan prihvatljivo
kratak vremenski period i onda je shvatila da više ne može da
ćuti. Gospođa Grogan i starije sestre su zastrašivanjem pri-
siljene da prihvate doktorov autoritet kao apsolutan; sestra
Karolina će tvrditi da njih dve ništa nisu krive. Sestra Karolina
je, međutim, imala potrebu da se suprotstavlja autoritetima u
ovom (ili bilo kom drugom) društvu. Ona će svoj protest pred-
staviti kao borbu za prava žena – da čak ni bolničarke nikada
ne smeju dozvoliti doktorima da ih tiranišu; da kada doktor
krši zakon, iako nije obaveza bolničarke da mu se suprotstavlja,
 Tuđa pravila 617

njeno je pravo i njena je moralna dužnost da ga raskrinka. Larč

je bio siguran da će se gospođi Gudhol dopasti to o „moralnoj
dužnosti“ – gospođa Gudhol je bez sumnje živela u zabludi da
su njene sopstvene moralne dužnosti zvezda vodilja njenog
života, a doktor Larč je osećao da se zbog neodoljivog bremena
tih dužnosti pretvorila u ogorčenu, mračnu ženu.
Sestra Edna i sestra Andžela slušale su Larča kao da su pti-
čice koje čekaju povratak roditelja u gnezdo; glave su im upale
između ramena, lica su im bila dignuta, usta su im nemo obli-
kovala reči koje su čule da Larč izgovara – u iščekivanju guta-
nja crva.
Gospođa Grogan je zažalila što nije ponela pribor za štri-
kanje; ako je ovo sastanak, ona nije želela da prisustvuje više
nijednom. Sestra Karolina je, međutim, počela da shvata; ona
je imala suštinski hrabru i političku savest; a pošto je jednom
shvatila nadzorni odbor kao svoje neprijatelje, veoma pažljivo
je slušala svog zapovednika koji je tako marljivo kovao plan za
poraz odbora. To je bila jedna vrsta ustanka a sestra Karolina
je zdušno bila za revoluciju.
„Takođe“, istakao joj je Larč, „moraš da dobiješ nekoliko
pluseva kod desničara u odboru; da ti ne prikače da si crvena.
Ti sada moraš da se prodaš kao hrišćanka. Ne samo da će ti
na kraju oprostiti već će želeti i da te unaprede. Želeće da ti
preuzmeš vlast.“
„A ti“, rekao je Larč, pokazavši na sestru Andželu.
„Ja?“, rekla je sestra Andžela; izgledala je prestrašeno, ali je
Larč znao da će ona biti savršena da predloži Fazija Stouna. Zar
mu nije ona dala ime? I zar se nije gotovo usudila, toliko puta, da
se pridruži Faziju u njegovoj pravedničkoj raspravi sa doktorom
Larčom? Pošto ih je Fazi sve poznavao, i sve ih voleo; on je znao
šta im je potrebno a njegova uverenja (u vezi sa abortusom) bila
su mnogo više u skladu sa ubeđenjima sestre Andžele.
„Stvarno?“, rekla je sestra Andžela. „Ali ja verujem u abortus!“
618 Džon Irving

„Naravno da veruješ!“, rekao je Larč. „A ako želiš da Sent

Klauds nastavi da radi abortuse, bolje se pretvaraj da si na
suprotnoj strani. Bolje da se svi pretvarate.“
„Šta ću se ja pretvarati, Vilbure?“, upitala je sestra Edna.
„Da će tvojoj savesti silno laknuti što su me uhvatili“, rekao
joj je Larč. Ako se Fazi Stoun vrati, savest sestre Edne možda
će opet biti mirna. A gospođa Grogan će moći da popusti sa
molitvama; možda neće osećati toliki poriv da se moli ako u
blizini bude taj divno pristojni doktor Stoun.
Mada nije da svi ne obožavamo doktora Larča!, reći će sestra
Andžela članovima odbora. I nije da siroti starac nije verovao
u sebe i u ono što je radio – i za koga je to radio. Uvek je bio
posvećen siročićima. Prosto mu je taj društveni problem pomu-
tio moć rasuđivanja. Kako nas je ta tema sve uznemiravala!
Koliki je danak uzimala!
Kako zaista, mislila je sestra Edna, i dalje otvorenih usta, dok
joj je glava visila između ramena – bila je zaljubljenija u njega
više nego ikada. On je zaista bio posvećen svojim siročićima;
stvarno bi za njih sve uradio.
„Ali šta će se desiti s tobom, Vilbure – ako te raskrinkamo?“,
upitala je sestra Edna, a sitna suza je teško nalazila put niz njen
izborani obraz.
„Meni je gotovo stotinu godina, Edna“, rekao je tiho. „Pret-
postavljam da ću u penziju.“
„Nećeš nekud da odeš, je li?“, upitala ga je gospođa Grogan.
„Ne bih otišao mnogo daleko, čak i da probam“, rekao je on.
Bio je toliko ubedljiv u vezi sa Fazijem Stounom – prikazao
im je tako veličanstvene detalje – da je samo sestra Karolina
primetila problem.
„Šta ako Homer Vels neće da dođe ovamo i da se pretvara
da je Fazi Stoun?“, upitala je doktora Larča.
„Homer ovde pripada“, rekla je sestra Andžela, kao napamet
naučeno; to da Homer Vels pripada Sent Klaudsu bilo je (za
 Tuđa pravila 619

sestru Andželu) činjenica očigledna kao vremenske prilike

– čak i ako je ta činjenica (za Homera) bila veliko životno
iskušenje.
„Ali on smatra da ne treba raditi abortuse“, podsetila je
sestra Karolina sve te starce. „Kada ste poslednji put razgo-
varali s njim?“, upitala je Larča. „Ja sam razgovarala s njim
nedavno i on veruje u vaše pravo da ih radite – on me je čak i
poslao ovamo, da vam pomognem. I veruje da bi to trebalo da
je legalno – zahtevati abortus. Ali takođe kaže da on to lično
nikada ne bi mogao da uradi – za njega je to kao ubistvo. Tako
on to vidi. Tako kaže.“
„On je gotovo savršeno ovladao procedurom“, rekao je Vil-
bur Larč umorno. Kada ih je sestra Karolina sve pogledala,
videla ih je kao da su dinosaurusi – ne samo preistorijska stvo-
renja već i gotovo zadrto prevelika za svet. Kako planeta uopšte
može da im pruži dovoljno? To nije bila posebno socijalistička
misao, ali ju je svejedno oneraspoložila dok ih je posmatrala.
„Homer Vels to vidi kao ubistvo“, ponovila je sestra Karo-
lina.
Dok je govorila, osetila je da je lično odgovorna za izgla-
dnjivanje dinosaurusa; starci su joj delovali ispijeno i slabo
– uprkos svojoj veličini.
„Je li alternativa samo da čekamo pa da vidimo?“, upitala
je sestra Andžela.
Niko joj nije odgovorio.
„O, gospode, daj nam podršku za čitav dan, sve dok se senke
ne izduže, dok ne stigne veče, počela je gospođa Grogan tiho,
ali doktor Larč nije hteo da je sasluša do kraja.
„Šta god da je alternativa – ako uopšte postoji – ona nije u
molitvi“, rekao je.
„To je za mene uvek bila alternativa“, rekla je gospođa Gro-
gan prkosno.
„Onda se molite u sebi“, rekao je on.
620 Džon Irving

Doktor Larč se sporo kretao u maloj sobi. Pružio je sestri

Andželi pismo nadzornom odboru koje je napisao u njeno ime.
Pružio je pismo i sestri Karolini.
„Samo ih potpišite“, rekao je. „Ako želite, možete da ih
pročitate.“
„Ti ne znaš da će te Meloni razotkriti“, rekla mu je gospođa
Grogan.
„Je li to uopšte bitno?“, upitao je Larč. „Vidi me samo. Da li
mi je ostalo mnogo vremena?“ Skrenule su pogled. „Ne želim
da to prepustim Meloni. Ili starosti“, dodao je. „Ili etru“, priznao
je, zbog čega je sestra Edna pokrila lice rukama. „Radije ću
rizikovati sa Homerom Velsom.“
Sestra Andžela i sestra Karolina su potpisale pisma. Neko-
liko primeraka prepiske između Vilbura Larča i Fazija Stouna
takođe su podneti nadzornom odboru; sestra Andžela će ih
poslati u koverti sa svojim pismom. Članovi nadzornog odbora
će razumeti da su sve sestre, kao i gospođa Grogan, zajedno
raspravljale o čitavoj stvari. Vilburu Larču bar te noći neće
trebati etar da zaspi.
Gospođa Grogan, koja je obično spavala kao zaklana, prob-
deće čitavu noć u molitvi. Sestra Edna je otišla u dugačku šetnju
kroz voćnjak jabuka na brdu. Čak i kad bi svi pomagali u doba
berbe, bilo je teško starati se o jabukama koje je Homer obez-
bedio. Sestra Karolina koja je (slagali su se svi) bila najživlja,
dobila je zadatak da se upozna sa pojedinostima života i obuke
vatrenog misionara doktora Stouna; ako upravni odbor bude
postavljao pitanja – a sigurno će ih postavljati – neko će morati
da ima spremne tačne odgovore; budu li članovi nadzornog
odbora postavljali pitanja – a to će sigurno činiti – neko će
morati da bude spreman sa pravim odgovorima. Uprkos svojoj
mladosti i energiji, sestra Karolina je morala da Fazijevu priču
ponese sa sobom u krevet, gde ju je san savladao pre nego što
je došla do dela o dečjem prolivu.
 Tuđa pravila 621

Sestra Andžela je bila dežurna. Dala je još jedan sedativ

ženi koja je čekala na abortus; ženi koja je čekala porođaj dala
je čašu vode; ušuškala je jednog malog dečaka – sigurno je
nešto ružno sanjao; ležao je preko pokrivača a noge su mu bile
na jastuku. Doktor Larč je bio toliko umoran da se vratio u
krevet a nije poljubio dečake, tako da je sestra Andžela rešila
da to uradi umesto njega – a možda i za sebe. Kada je polju-
bila poslednjeg dečaka, leđa su je bolela pa je sela na jedan
nezauzet krevet. Slušala je disanje dečaka; pokušala je da se
priseti Homera Velsa kao dečaka, posebnog zvuka njegovog
disanja; pokušala je da se seti u kom je položaju on spavao.
Misli o njemu su je smirivale. S obzirom na starost, s obzirom
na etar, s obzirom na Meloni, i ona bi radije da rizikuju sa
Homerom Velsom.
„Vrati se kući, Homere, molim te“, šaputala je sestra Andže-
la. „Vrati se kući, molim te.“
Bila je to jedna od retkih prilika kada je sestra Andžela
zaspala na dužnosti i prvi put da je zaspala u spavaonici za
dečake. Dečaci su bili zapanjeni što su je ujutru otkrili kod sebe;
probudila se kada su se penjali po njoj i morala je da se baci na
posao da bi uverila one manje kako neće biti nikakvih velikih
promena u ritmu njihovih života zato što je jednom zaspala
među njima. Nadala se da govori istinu. Jedan posebno sitan i
sujeveran dečak nije joj poverovao; on je verovao u stvari koje
je nazivao „šumskim stvorenjima“, koja nije hteo da opiše, i
bio je ubeđen da je jedan od tih zloduha preko noći pretvorio
sestru Andželu u siroče.
„Kada zaspite, kora vam naraste preko očiju“, objasnio joj je.
„Pobogu, ne!“, rekla je ona.
„Da“, rekao je on. „A onda će samo drveće hteti da vas
usvoji.“
„Koještarije“, rekla mu je sestra Andžela. „Drveće je samo
drveće. A kora ne može da ti naudi.“
622 Džon Irving

„Neka stabla su nekada bila ljudi“, rekao joj je dečačić.

„Nekada su bila siročići.“
„Ne, ne, dušo. Ne, nisu“, rekla je sestra Andžela. Digla ga
je i smestila sebi u krilo.
Mada je bilo rano jutro, čula je pisaću mašinu; doktor Larč
je imao još nešto da kaže. Dečačić u njenom krilu je drhtao; i
on je slušao pisaću mašinu.
„Je l’ čuješ?“, prošaputao je sestri Andželi.
„Pisaću mašinu?“, upitala ga je ona.
„Šta?“, rekao je on.
„To je pisaća mašina“, rekla je, ali je odmahnula glavom.
„Ne, to je kora“, rekao je on. „Ulazi preko noći, i ujutru.“
Mada su je leđa još bolela, sestra Andžela je odnela dečaka
sve do svoje kancelarije; pokazala mu je odakle potiču zvuci
koje je čuo – doktora Larča i pisaću mašinu – ali se pitala da li
Larč, u stanju u kome se nalazi kada piše, nije možda za malog
dečaka još strašniji od izmišljenih ljudi-drveća.
„Vidiš?“, upitala je sestra Andžela dečaka. „To je pisaća
mašina, a to je doktor Larč.“ Larč ih je namršteno pogledao;
razdražen zbog prekida, progunđao je nešto što nisu čuli.
„Znaš ko je doktor Larč, je li tako?“, upitala je sestra Andžela
dečačića.
Ali dete nije nimalo sumnjalo. Obgrlilo je sestru Andželu
oko vrata; onda je, oprezno, spustilo jednu ruku, da pokaže
pisaću mašinu i doktora Larča. „Šumsko stvorenje“, prošapu-
talo je.

Ovog puta je pismo bilo napisano u Larčovom najpoučnijem

stilu: pisao je Homeru Velsu; ispričao mu je sve. Nije prekli-
njao. Nije pisao kako je posao Fazija Stouna u svemu važniji
od Homerovog posla; nije primetio da su i Homer Vels i Fazi
Stoun obojica samozvanci. Larč je rekao da je bio siguran da će
 Tuđa pravila 623

Ejndžel prihvatiti žrtvu svog oca – „On će ceniti tvoju potrebu

da budeš od koristi“ – tako je to Vilbur Larč sročio.
„Mladi ljudi se dive rizikovanju. Smatraju da je to herojski“,
tvrdio je Larč. „Da su abortusi legalni, mogao bi da odbiješ –
zapravo, s obzirom na tvoja uverenja, trebalo bi da odbiješ. Ali
dokle god su oni protivzakoniti, kako možeš da odbiješ? Kako
možeš dozvoliti sebi pravo da biraš kada toliko žena nema slo-
bodu da same biraju? Žene nemaju izbora. Znam da znaš da
to nije u redu, ali kako možeš – i to baš ti od svih ljudi, ti koji
znaš to što znaš – KAKO MOŽEŠ DA DAJEŠ SEBI SLOBODU
DA NE POMOGNEŠ LJUDIMA KOJI NISU SLOBODNI DA
DRUGDE POTRAŽE POMOĆ? Moraš da im pomogneš zato
što znaš kako. Pomisli ko će im pomoći ako ti odbiješ.“ Vilbur
Larč je bio toliko umoran da bi mu kora izrasla preko očiju ako
bi dozvolio sebi da zaspi.
„Evo zamke u kojoj se nalaziš“, pisao je doktor Larč Homeru.
„A to nije moja zamka – nisam te ja uhvatio u zamku. Pošto su
abortusi protivzakoniti, žene kojima su potrebni i koje ih žele
nemaju izbora u tome, a ti – pošto znaš kako da ih izvedeš – ni
ti nemaš izbora. Ovde se krši tvoja sloboda izbora, i sloboda
izbora svake žene. Da je abortus legalan, žena bi imala izbor – i
imao bi ga i ti. Mogao bi da odlučiš da ga ne uradiš, zato što bi
ga uradio neko drugi. Ali ovako si uhvaćen u zamku. Žene su
uhvaćene u zamku. Žene su žrtve, a žrtva si i ti.
Ti si moje umetničko delo“, rekao je Vilbur Larč Homeru
Velsu. „Sve ostalo je bio samo posao. Ne znam da li ti u sebi
imaš umetničko delo“, zaključio je Larč u svom pismu Homeru,
„ali znam šta je tvoj posao, a i ti znaš. Ti si doktor.“
Poslao ga je zajedno sa pismima i „dokazima“ za nadzorni
odbor; sestra Karolina ne samo da je odnela pisma na žele-
zničku stanicu već je i gledala kako se pošta utovaruje u voz.
Kada je voz krenuo, primetila je jednu mladu ženu primetno
izgubljenog izgleda koja je sišla iz voza sa pogrešne strane šina;
624 Džon Irving

šef stanice, koji je gledao televiziju, nije mogao da joj kaže kuda
da ide. Sestra Karolina je pitala ošamućenu mladu ženu da li
traži sirotište, i ova je odgovorila potvrdno. Pošto nije mogla
da govori, ili prosto to nije htela, samo je klimnula glavom i
krenula uzbrdo za sestrom Karolinom.
Doktor Larč je upravo završavao sa ženom koja je stigla
juče i prespavala u sirotištu. „Izvinite što ste morali da čekate.
Nadam se da vam je bilo prijatno“, rekao je.
„Da, svi su bili veoma fini“, rekla je ona „Čak i deca deluju
fina – bar ona koju sam videla.“ Doktora Larča je zbunilo ono
„čak“; zašto deca ne bi bila fina? Onda se upitao ima li on neku
predstavu kako Sent Klauds deluje ljudima sa strane.
Krenuo je u dispanzer da se malo odmori kada ga je sestra
Karolina predstavila sledećoj pacijentkinji. Mlada žena i dalje
nije govorila, zbog čega je Larču bilo teško da joj veruje.
„Sigurni ste da ste trudni?“, upitao ju je. Ona je klimnula
glavom. „Drugi mesec?“, nagađao je Larč. Žena je odmahnula
glavom; digla je tri prsta. „Treći mesec“, rekao je Larč, ali je
žena slegnula ramenima; digla je četiri prsta. „Možda četvrti?“,
upitao je Larč. Ona je digla pet prstiju. „U petom ste mesecu
trudnoće?“, upitao je Larč. Sada je digla šest prstiju. „Možda u
šestom?“, upitao je Larč. Žena je slegnula ramenima.
„Sigurni ste da ste trudni?“, počeo je Larč ponovo. Da, kli-
mnula je glavom. „Nemate pojma koliko ste dugo trudni?“,
upitao ju je Larč dok joj je sestra Karolina pomagala da se skine;
bila je toliko pothranjena da su i Larč i sestra Karolina odmah
videli da je trudnoća napredovala više nego što su isprva slutili.
Pošto je Larč pregledao ženu, koja je izuzetno nervozno reago-
vala na njegove dodire, i imala visoku temperaturu, rekao je:
„Možda ste u sedmom mesecu. Možda je prekasno“, rekao joj
je Larč. Žena je odmahnula glavom.
Larč je želeo da bolje pogleda, ali je sestra Karolina imala
problema da namesti ženu u propisan položaj. A dok je sestra
 Tuđa pravila 625

Karolina merila ženi temperaturu, Larč je mogao samo da pri-

tiska šake na ženin abdomen, koji je bio izuzetno napet – zadr-
žavala je dah i kada bi je Larč tek ovlaš dodirnuo.
„Jeste li sami nešto probali da uradite?“, upitao je ženu blago.
„Da niste sami sebe povredili?“ Žena se ukipila. „Što ne pri-
čate?“, upitao je Larč; žena je odmahnula glavom. „Nemi ste?“
Odmahnula je glavom. „Doživeli ste nekakvu povredu?“, upitao
je Larč. Žena je slegnula ramenima.
Sestra Karolina je napokon udobno smestila ženu na sto za
pregled. „Sada ću da pogledam u vas“, objasnio je Larč. „Ovo
je spekulum“, rekao je i digao instrument. „Možda je hladan
na dodir, ali ništa ne boli.“ Žena je odmahnula glavom. „Ne,
stvarno, neću vam nauditi – samo ću da pogledam.“
„Temperatura joj je četrdeset stepeni“, prošaputala je sestra
Karolina doktoru Larču.
„Ovo će vam biti manje neprijatno ako se opustite“, rekao je
Larč; osećao je ženin otpor prema spekulumu. Kada se sagnuo
da pogleda, mlada žena mu se obratila.
„Nisam ja“, rekla je. „Ja nikad ne bih stavila sve to u sebe.“
„Sve to?“, rekao je Larč. „Sve šta?“ Iznenada, nije želeo da
pogleda.
„Nisam ja“, ponovila je. „Ja nikad ne bih uradila tako nešto.“
Doktor Larč se nagnuo toliko blizu spekulumu da je morao
da zadrži dah. Miris sepse i truleži bio je dovoljno snažan da
se zagrcne ako bi ga udahnuo ili progutao, a poznate, vatrene
boje njene infekcije (čak i zamućene od iscetka) bile su dovoljno
jarke da zaslepe nekog neustrašivog ili neobučenog. Ali Vilbur
Larč je ponovo počeo da diše, sporo i pravilno; bio je to jedini
način da mu ruka ostane mirna. Samo je nastavio da gleda i
da se čudi upaljenom tkivu mlade žene; izgledalo je dovoljno
vrelo da spali svet. Vidiš li sada, Homere?, upitao je Larč samog
sebe. Kroz spekulum je osećao jaru na oku.
 11

Kršenje pravila

Meloni, koja je stopirala od Bata do Okeanskog vidika, vratila

se stopom istog dana; izgubila je žar za branjem jabuka. Povu-
kla se, da planira novi odmor ili da moli za povratak na posao.
Meloni je otišla u piceriju gde su svi išli i delovala je toliko jadno
da je Lorna ostavila propalicu s kojom je sedela za šankom i
sela u separe naspram nje.
„Izgleda da si ga našla“, rekla je Lorna.
„Promenio se“, rekla je Meloni; ispričala je Lorni čitavu
priču. „Nisam se zbog sebe toliko loše osećala“, rekla je Meloni.
„Mislim, nisam baš očekivala da će on pobeći sa mnom, ništa
slično. Samo je stvar u njemu – stvarno sam mislila da je on
bolji čovek. Mislila sam da će postati heroj. To je valjda glupo,
ali je tako izgledao – kao da u sebi ima materijala za heroja.
Delovao je toliko bolji od svih ostalih, ali je na kraju ispao samo
folirant.“
„Ti ne znaš šta mu se sve dešavalo“, rekla je Lorna filozofski;
ona nije poznavala Homera Velsa, ali je imala razumevanja za
seksualne zaplete.
 Tuđa pravila 627

Njen sadašnji seksualni zaplet postao je nestrpljiv za šan-

kom, gde ju je čekao; bio je to dripac po imenu Bob i prišao je
Meloninom separeu, gde su se dve žene držale za ruke.
„Izgleda da je problem s Homerom to što je muškarac“,
primetila je Meloni. „U životu sam upoznala samo jednog koji
nije pustio da mu kita upravlja životom“ – mislila je na doktora
Larča – „a on je bio navučen na etar.“
„Jesi li ti sa mnom ili si joj se vratila?“, upitao je Bob Lornu,
ali je zurio u Meloni.
„Samo pričamo, ona mi je samo stara drugarica“, rekla je
Meloni.
„Mislio sam da si na odmoru“, rekao je Bob Meloni. „Što ne
otputuješ negde gde ima ljudoždera?“
„E, idi negde šetaj kožicu, pa kad napuniš kofu, javi“, rekla
mu je Meloni i Bob joj je prejako iskrenuo ruku – slomio ju je.
Onda joj je Bob slomio nos o plastični sto pre nego što su neki
radnici iz brodogradilišta uspeli da ga sklone.
Lorna je odvela svoju drugaricu u bolnicu, i kada su joj
stavili gips na ruku i namestili joj nos – namestili su ga skoro
pravo – Lorna je odvela Meloni nazad u ženski pansion, gde
su se obe složile gde treba da budu: zajedno. Lorna je prenela
svoje stvari nazad dok se Meloni oporavljala. Otoci na licu su
splasli posle nekoliko dana i oči su joj za jedno nedelju dana
od modre prešle u ljubičastozelenu i žutu.
„Stvar je u tome“, rekla je Meloni, sa bolnim licem na Lorni-
nom stomaku, dok joj je Lorna rukom milovala kosu, „da kada
je bio momak, imao je jednu stvarno posebnu vrstu hrabrosti
– niko nije mogao da ga natera da se okreće kako vetar duva.
A vidi ga sada: kara bogaljevu ženu, laže rođenog sina.“
„Odvratno“, složila se Lorna. „Što to ne zaboraviš?“ Kada
joj Meloni nije odgovorila, Lorna je upitala: „Što nisi prijavila
Boba policiji?“
„A šta ako bi nešto uradili?“, upitala je Meloni.
628 Džon Irving

„Ne razumem?“, rekla je Lorna.

„Šta ako bi stvarno smestili Boba u zatvor, ili ga nekuda
poslali?“, upitala je Meloni. „Onda kad se oporavim, možda
neću moći da ga nađem.“
„Oh“, rekla je Lorna.

Homer Vels nije prepoznao glas koji mu se obratio iza bleska

farova.
„Šta to imaš u torbi, Homere?“, upitao je gospodin Rouz.
Stari automobil gospodina Rouza prevalio je dugačak put iz
Južne Karoline i škripao je i pucketao od vreline i činilo se bola.
„Lepo je što radiš čitave noći da mi doteraš smeštaj, Homere“,
rekao je. Kada je izašao ispred farova, i dalje je bilo teško videti
njegovo crno lice, ali je Homer prepoznao način na koji se
ovaj kreće – tako sporo, ali sa jasnim potencijalom da se kreće
veoma brzo.
„Gospodine Rouze!“, reče Homer.
„Gospodine Velse“, reče gospodin Rouz uz osmeh. Rukovali
su se, dok se Homerovo srce smirivalo. Kendi se i dalje krila u
baraci i gospodin Rouz je osetio da Homer nije sam. Virio je
kroz osvetljenu kuhinju, gledao u mračnu spavaonicu, kada je
Kendi kao krivac izašla na svetlo.
„Gospođo Vortington!“, reče gospodin Rouz.
„Gospodine Rouze“, reče Kendi uz osmeh, pa se rukova s
njim. „Stigli smo taman na vreme“, rekla je Homeru i bocnula
ga prstom. „Upravo smo ovog časa sredili svu posteljinu“, rekla
je gospodinu Rouzu, ali je gospodin Rouz primetio da nema
automobila ni kamiona – da su u baraku došli peške. Zar su u
rukama preneli svu ćebad i čaršave?
„Malopre smo ih sve složili, to hoću da kažem“, rekla je
Kendi.
 Tuđa pravila 629

Homer Vels je mislio da je gospodin Rouz možda video

svetlo u kancelariji prodavnice dok je prolazio. „Radili smo
dokasno u kancelariji“, rekao je Homer, „pa smo se setili da je
posteljina ovde – sva na gomili.“
Gospodin Rouz je klimnuo glavom i osmehnuo se. Onda je
beba zaplakala. Kendi je poskočila.
„Pisao sam Voliju da dovodim kćerku“, objasnio je gospodin
Rouz, kada je mlada devojka, negde Ejndželovih godina, izašla
na svetlo sa bebom u naručju.
„Nisam te video još otkako si bila devojčica“, rekao je Homer
Vels mladoj ženi, koja ga je umorno pogledala; to je sigurno
bio naporan put sa malim detetom.
„Moja kćerka“, predstavio ju je gospodin Rouz. „I njena
kćerka“, dodao je. „Gospođa Vortington“, rekao je gospodin
Rouz, „i Homer Vels.“
„Kendi“, rekla je Kendi i rukovala se sa mladom ženom.
„Homer“, rekao je Homer. Nije se sećao kćerkinog imena
i zato ju je pitao. Ona je izgledala pomalo iznenađeno pa je
pogledala oca – kao da traži razjašnjenje, ili savet.
„Rouz“, rekao je gospodin Rouz.
Svi su se nasmejali – kćerka takođe. Beba je prestala da plače
i začuđeno je posmatrala njihov smeh. „Ne, mislim na kršteno
ime!“, rekao je Homer Vels.
„Rouz joj je kršteno ime“, rekao je gospodin Rouz. „Već si
ga čuo.“
„Rouz Rouz?“, upitala je Kendi. Kćerka se osmehnula; nije
izgledala baš sigurno.
„Rouz Rouz“, rekao je gospodin Rouz ponosno.
Svi su se ponovo nasmejali; beba se odobrovoljila i Kendi
se igrala s njenim prstićima. „A kako se ona zove?“, upitala je
Kendi Rouz Rouz. Ovog puta je mlada žena sama odgovorila.
„Još nema ime“, odgovorila je Rouz Rouz.
„Još ga smišljamo“, rekao je gospodin Rouz.
630 Džon Irving

„To je odlična ideja“, rekao je Homer Vels, koji je znao da

se mnoga imena olako daju – ili, u slučajevima Džona Vilbura
i Vilbura Volša, da se nemaštovito ponavljaju.
„Baraka za ceđenje nije baš mesto za bebu“, rekla je Kendi
Rouz Rouz. „Ako hoćeš da dođeš u glavnu kuću, možda imam
nekih bebećih stvari koje će ti biti korisne – mislim da na tavanu
imamo čak i ogradicu, je li tako, Homere?“
„Ne treba nam ništa“, rekao je gospodin Rouz prijatno.
„Možda će da pogleda neki drugi dan.“
„Mislim da ću se srušiti koliko mi se spava“, rekla je Rouz
Rouz ljupko.
„Ako želiš“, rekla joj je Kendi, „mogla bih da ti pričuvam
bebu – dok se naspavaš.“
„Ne treba nama ništa“, ponovio je gospodin Rouz. „Bar ne
danas“, rekao je uz osmeh.
„Hoćeš da ti pomognem da se raspakujete?“, upitao ga je
Homer.
„Danas ne“, rekao je gospodin Rouz. „Šta je to u torbi,
Homere?“, upitao je kada su svi poželeli laku noć jedni drugi-
ma i kada su Homer i Kendi pošli.
„Jabuke“, priznao je Homer.
„To je čudno“, rekao je gospodin Rouz. Homer je otvorio
torbu i pokazao mu jabuke.
„Ti si doktor za jabuke?“, upitao ga je gospodin Rouz.
Homer zamalo da je rekao „tako je“.
„On zna“, rekao je Homer Kendi, dok su se vraćali u kan-
celariju.
„Naravno da zna“, rekla je Kendi. „Ali kakve veze ima ako
ćemo prestati?“
„Pa, valjda nema veze“, rekao je Homer.
„Pošto si bio spreman da kažeš Voliju i Ejndželu“, rekla je,
„valjda neće biti tako teško da to zaista uradiš.“
 Tuđa pravila 631

„Posle berbe“, rekao je on; uzeo ju je za ruku, ali kada su

se približili prodavnici i svetlima kancelarije, pustili su ruke i
ušli odvojeno.
„Za šta će ti torba?“, upitala ga je Kendi, pre nego što ga je
poljubila za laku noć.
„Za mene“, rekao je Homer. „Mislim da je za mene.“
Zaspao je, diveći se onome što mu se činilo kao izuzetna
kontrola kojom gospodin Rouz raspolaže u svom svetu – kon-
trolisao je čak i brzinu kojom će kćerka njegove kćerke dobiti
ime (da ne spominjemo, verovatno, i samo ime)! Homer se
probudio nešto pre zore i uzeo nalivpero sa noćnog stočića pa
je njime, sa teškom konačnošću, počeo da piše preko broja na
poleđini fotografije posade aviona Udarac sudbine.
Tamnim mastilom je prelazio preko poteza olovke; umiri-
valo ga je što je trajno – kao da će mastilo, kao na ugovoru, više
obavezivati nego olovka. Nije mogao znati da je i Kendi budna;
nju je mučio stomak i tražila je neki lek u njenom i Volijevom
kupatilu. I ona je smatrala za neophodno da načne temu dvesta
sedamdeset puta koliko su ona i Homer vodili ljubav otkako se
Voli vratio iz rata, ali je Kendi konačnosti tog broja pridavala
manje pažnje nego Homer. Umesto da napiše broj mastilom,
Kendi je gumicom obrisala dokaze sa poleđine fotografije na
kojoj uči Homera da pliva. Onda joj se stomak smirio i mogla
je da zaspi. To ju je zapanjilo: koliko je opuštena bila bez obzira
na izglede da će se posle berbe njen život (na kakav je navikla)
okončati.
Homer Vels nije pokušavao da ponovo zaspi; znao je svoju
prošlost u vezi sa spavanjem; znao je da se protiv prošlosti ne
vredi boriti. Pročitao je članak u Medicinskom žurnalu Nove
Engleske o antibiotskoj terapiji; već godinama je pratio korišće-
nje penicilina i streptomicina. Slabije je poznavao aureomicin i
teramicin, ali je smatrao da je antibiotike lako shvatiti. Čitao je
632 Džon Irving

o ograničenoj upotrebljivosti neomicina; zabeležio je činjenicu

da su ahromicin i tetraciklin jedno te isto. Zapisao je eritromicin
na margini članka, nekoliko puta, sve dok nije bio siguran kako
se tačno piše; doktor Larč ga je naučio tom metodu upoznavanja
sa nečim novim.
„E-R-I-T-R-O-M-I-C-I-N“, pisao je Homer Vels – doktor
za jabuke, kako ga je nazvao gospodin Rouz. I to je napisao na
margini. „Doktor za jabuke.“ A taman pre nego što je ustao iz
kreveta, napisao je: „Ponovo beduin.“
Kendi je ujutru poslala Ejndžela u baraku da pita treba li Rouz
Rouz nešto za bebu, i tada se Ejndžel zaljubio. On je bio stidljiv sa
svojim vršnjakinjama; njegovi vršnjaci, a i stariji dečaci, večito su
ga zadirkivali zbog imena. Mislio je da je jedini Ejndžel u Mejnu.
Bio je stidljiv čak i pre nego što će upoznati neku devojku, kada
bi pomislio da će morati da im kaže kako se zove. U Harts Roku
i Harts Hejvenu su ga lepše i samopouzdanije devojke iz škole
ignorisale; njih su zanimali stariji momci. Devojke kojima se
izgleda sviđao bile su neugledne, mračne alapače koje su najvi-
še volele da razgovaraju o drugim devojčicama nalik na njih, o
sebi – ili o tome šta je koji dečak rekao o kome. Svaki put kada bi
Ejndžel razgovarao s nekom devojčicom, znao je da će njegove
reči te večeri biti prenete svakoj drugoj zapostavljenoj devojči-
ci u njegovom razredu. Sutradan ujutru, sve bi mu se prezrivo
smeškale – kao da je rekao istu glupu stvar svima njima. I tako je
naučio da ćuti. Gledao je starije devojčice u školi; sviđale su mu
se one koje su najmanje razgovarale sa drugaricama. Delovale su
mu zrelije, a pod tim je mislio da zaista rade stvari koje ne žele
da njihove drugarice znaju. Godine 195_ Ejndželove vršnjakinje
želele su da se zabavljaju; Ejndželovi vršnjaci – kao i u drugim
dobima – želeli su da rade konkretne stvari.
Kćerka gospodina Rouza nije bila samo najegzotičnija mlada
žena koju je Ejndžel video u životu; to što ima kćerku značilo je
i da je radila konkretne stvari.
 Tuđa pravila 633

Ujutru je u baraci bilo hladno i vlažno; kada je Ejndžel tamo

stigao, Rouz Rouz je bila napolju na suncu i kupala je bebu Rouz
u kofi. Beba je prskala a Rouz Rouz je s njom pričala; nije čula
da joj je Ejndžel prišao. Možda je – pošto ga je više vaspitavao
otac nego majka – Ejndžel bio predodređen da ga privlače pri-
zori Bogorodice. Rouz Rouz je bila samo godinu-dve starija
od Ejndžela – bila je toliko mlada da je njeno majčinstvo bilo
zapanjujuće. Kada je bila sa bebom, njeni pokreti i izrazi bili su
ženstveni, i imala je punu, ženstvenu figuru. Bila je malo viša
od Ejndžela. Imala je okruglo, dečačko lice.
„Dobro jutro“, rekao je Ejndžel, prepavši bebu Rouz u kofi.
Rouz Rouz je umotala kćerku u peškir pa je ustala.
„Ti si sigurno Ejndžel“, rekla je stidljivo. Imala je tanak oži-
ljak koji je presecao rub jedne nozdrve i gornju usnu; rasekao
joj je i desni, što je Ejndžel video kada je razdvojila usne. Kasnije
će videti da se nož zaustavio kod očnjaka i isterao ga, zbog čega
se samo delimično osmehivala. Objasniće mu da je nož ubio
koren zuba i da je zub ispao kasnije. Toliko ga je oborila s nogu
kada ju je prvi put video da mu je čak i ožiljak bio divan; bila
je to njena jedina očigledna mana.
„Pitao sam se mogu li nešto da pomognem oko bebe“, rekao
je Ejndžel.
„Izgleda da joj niču zubi“, rekla je Rouz Rouz o svojoj kćerki.
„Danas je malo kenjkava.“
Gospodin Rouz je izašao iz barake; kada je video Ejndžela,
mahnuo je i osmehnuo se a onda je prišao i stavio mu ruku
preko ramena. „Kako ide?“, upitao je. „Čini mi se da još rasteš.
A nekad sam ga nosio na ramenima“, rekao je Rouz Rouz. „On
je hvatao jabuke koje ja nisam mogao da dohvatim“, objasnio
je gospodin Rouz.
„Računam da ću porasti još malo“, rekao je Ejndžel – zarad
Rouz Rouz. Nije želeo da ona pomisli kako je prestao da raste;
želeo je da ona zna kako će, jednog dana, biti viši od nje.
634 Džon Irving

Bilo mu je krivo što nije na sebi imao majicu; jeste on bio

mišićav, ali je nekako odraslima više pristajalo da nose majicu.
Onda je zamislio da će se njoj možda dopasti njegova letnja
preplanulost, pa se opustio što nema majicu; stavio je ruke u
džepove farmerki i poželeo da na glavi ima svoju bejzbol kapu.
Bila je to kapa tima Boston red soks, i morao je odmah ujutru da
je ugrabi ako je nameravao da je nosi – inače bi je uzela Kendi.
Već dva leta su nameravali da kupe drugu bejzbol kapu; Kendi
mu je dugovala kapu zato što je priznala da je pokidala jednu
rupicu sa strane tako što je gurala olovku kroz nju.
Kendi je u vreme berbe radila kao kontrolor i trebala joj je
olovka. Ovo će biti druga berba kada će Ejndžel biti kontrolor
i druga berba kada će smeti da vozi jedan od traktora sa jabu-
kama iz voćnjaka.
Kada je Ejndžel rekao ocu da bebi Rouz Rouz izbijaju zubi,
Homer je znao šta treba činiti. Poslao je Ejndžela (sa Volijem)
u grad da kupi cucle, pa je onda poslao Ejndžela nazad u bara-
ku sa paketom cucli i flašom burbona; Voli je povremeno pio
malčice burbona i flaša je bila tri četvrt puna. Homer je pokazao
Ejndželu kako da namaže desni bebe Rouz viskijem.
„Od toga desni utrnu“, objasnio je Ejndžel Rouz Rouz. Umo-
čio je mali prst u viski, pa ga je gurnuo u ustašca bebe Rouz.
Isprva se bojao da će se mala devojčica zagrcnuti, pošto su joj
se oči iskolačile i zasuzile od isparenja burbona; ali onda je beba
Rouz počela žestoko da sisa, i kada je izvadio prst da ga ponovo
umoči u burbon, beba je zaplakala da joj ga vrati.
„Napiće se“, upozorila ga je Rouz Rouz.
„Neće, neće“, umirivao ju je Ejndžel. „Samo da joj se umire
desni.“
Rouz Rouz je osmotrila cucle. Bile su to gumene bradavice,
poput onih na flašicama za bebe, ali bez rupe, a na kraju su imale
svetloplavi plastični krug, da ih bebe ne progutaju. Problem sa
korišćenjem normalne cucle sa flaše, objasnio je Ejndžel Vels,
 Tuđa pravila 635

bio je to što bi beba usisavala vazduh kroz rupu, a onda bi je

zbog toga posle mučili gasovi.
„Kako ti toliko znaš?“, upitala je Rouz Rouz Ejndžela s osme-
hom. „Koliko ti je godina?“
„Uskoro punim šesnaest“, rekao je Ejndžel. „A tebi koliko
je godina?“
„Tu negde koliko i tebi“, rekla mu je ona.
Po podne, kada se Ejndžel vratio u baraku da vidi šta ima
novo s problemima sa zubima, nije samo beba Rouz imala cuclu
u ustima. Gospodin Rouz je sedeo na krovu barake i Ejndžel
je video – sa prilične udaljenosti, zbog nestvarne, svetloplave
boje plastike – da ovaj u ustima drži cuclu.
„I tebe muče zubi?“, doviknuo mu je Ejndžel. Gospodin Rouz
je cuclu iz usta izvadio polako – kao što je radio i sve drugo.
„Ostavljam duvan“, rekao je gospodin Rouz. „Ako čitav dan
držiš bradavicu u ustima, ne treba ti cigareta.“ Vratio je cuclu
u usta i široko se osmehnuo Ejndželu.
U baraci je beba Rouz zaspala sa cuclom u ustima a Ejndžel
je iznenadio Rouz Rouz dok je prala kosu. Bila je presamiće-
na iznad kuhinjske sudopere, leđima okrenuta ka njemu; nije
mogao da joj vidi grudi, iako je bila gola do pojasa.
„Jesi to ti?“, upitala je neodređeno, još sagnuta – ali se nije
okrenula.
„Izvini“, rekao je Ejndžel i izašao. „Trebalo je da kucam.“
Onda je poskočila i pokrila se, i dalje sapunjave kose; sigurno
je mislila da je to njen otac.
„Samo sam hteo da vidim kako je sa zubićima“, objasnio
je Ejndžel.
„Dobro je“, odgovorila je Rouz Rouz. „Ti si dobar doktor.
Ti si danas moj heroj.“ Osmehivala se svojim delimičnim
osmehom.
Mlaz svetle pene od šampona tekao joj je oko vrata pa niže,
preko ruku, koje je prekrstila preko peškira na grudima. Ejndžel
636 Džon Irving

Vels je tako naglo odskočio da je udario u stari automobil, par-

kiran dovoljno blizu barake da izgleda kao da se ona na njega
oslanja. Čuo je kamičak kako se kotrlja niz krov, ali kada ga je
udario u glavu – bez obzira na to što je imao vremena da ukrade
kapu za bejzbol od Kendi, pa ju je sada nosio opušteno nakri-
vljenu, sa vizirom koji mu senči čelo – kamičak ga je zaboleo.
Digao je pogled i video gospodina Rouza, koji je bio zakotrljao
kamičak u njegovom pravcu – savršen pogodak.
„Pravo u centar!“, rekao je gospodin Rouz i osmehnuo se.
Međutim, njega je zapravo u centar pogodila Rouz Rouz;
Ejndžel se oteturao nazad u prodavnicu i u glavnu kuću kao
da ga je udarila stena.
Ko je otac bebe?, pitao se Ejndžel Vels. I gde je on? I gde je
gospođa Rouz? Jesu li gospodin Rouz i njegova kćerka potpu-
no sami?
Ejndžel je otišao u svoju sobu i počeo da sastavlja spisak žen-
skih imena. Našao je u rečniku neka imena koja mu se sviđaju
pa je onda dodao druga imena koja je rečnik izostavio. Kako
drugačije da impresioniraš devojku koja ne može da smisli ime
za svoju bebu?
Ejndžel bi mnogo pomogao u Sent Klaudsu, gde se praksa
imenovanja beba malo istrošila. Mada je sestra Karolina donekle
pomogla svojom mladalačkom energijom, njeni prilično poli-
tički obojeni izbori naišli su na izvestan otpor. Volela je ime Karl
(zbog Marksa) i Judžin (zbog Debsa), ali su svi odbili Fridrih
(zbog Engelsa), što je zamenjeno sa Fred (što nije volela). Sestra
Andžela se takođe žalila na Normana (zbog Tomasa) – za nju
je to bilo ime kao Vilbur. Međutim, nije bilo sigurno da li bi ta
strast Ejndžela Velsa prema imenima ostala netaknuta kada bi
to postala gotovo svakodnevna obaveza. Pronalaženje imena
za kćerku Rouz Rouz bilo je prilično neočekivana strast – ali
je ipak bilo tipično za dečakovu prvu ljubav.
 Tuđa pravila 637

Abi?, pomislio je Ejndžel Vels. Alberta? Aleksandra? Aman-

da? Amelija? Antoaneta? Odri? Aurora? „Aurora Rouz“, rekao
je Ejndžel glasno. „Pobogu, ne“, rekao je pa se vratio abecedi.
Ožiljak na licu mlade žene koju je voleo bio je toliko izuzetno
tanak, tako fin – Ejndžel je zamišljao da bi taj ožiljak nestao
kada bi on mogao da ga poljubi; i onda je krenuo da pregleda
imena pod slovom B.
Batšiba? Beatris? Bernis? Bjanka? Blanš? Bridžit?

Doktor Larč je bio suočen sa drugačijim problemom. Pokojna

pacijentkinja koja je došla u Sent Klauds bez ikakve identifika-
cije – donela je samo svoju vrelu infekciju, svoj užasni iscedak,
svoj mrtvi ali neizbačeni fetus (i nekoliko instrumenata koje je
ona – ili neko drugi – gurala u sebe da bi izbacila fetus), svoju
poderanu matericu, svoju nezaustavljivu groznicu, svoj akutni
peritonitis. Stigla je kod doktora Larča prekasno da bi je on
spasao, ali je ipak Larč krivio sebe.
„Bila je živa kada je stigla ovamo“, rekao je Larč sestri Karo-
lini. „Trebalo bi da sam neki doktor.“
„Onda budite doktor“, rekla je sestra Karolina, „i prestanite
da budete sentimentalni.“
„Prestar sam“, rekao je Larč. „Neko mlađi, neko hitriji,
možda bi je spasao.“
„Ako tako mislite, možda i jeste prestari“, rekla mu je sestra
Karolina. „Ne vidite stvari kakve jesu.“
„Kakve jesu“, rekao je Vilbur Larč i zatvorio se u dispanzeru.
Nikada nije dobro podnosio gubitak pacijenata, ali za ovu ženu,
znala je sestra Karolina, nije bilo spasa i pre nego što je stigla.
„Ako može sebe da smatra odgovornim i za takav slučaj“,
rekla je sestra Karolina sestri Andželi, „onda mislim da bi ga
trebalo zameniti – stvarno je prestar.“
638 Džon Irving

Sestra Andžela se složila. „On nije nesposoban, ali kad

jednom počne da misli da je nesposoban, gotov je.“
Sestra Edna nije htela da učestvuje u tom razgovoru. Otišla
je i stajala ispred vrata dispanzera, gde je ponavljala i ponavljala:
„Nisi prestar, nisi nesposoban, nisi prestar“, ali Vilbur Larč je
nije čuo; bio je pod dejstvom etra, i putovao je. Bio je daleko, u
Burmi – koju je video gotovo jednako jasno kao što ju je video
Voli, mada Larč (čak ni uz pomoć etra) nikada nije mogao da
zamisli takvu vrućinu. Senka koju je video ispod drveta indijske
smokve zavaravala je; tamo nije zapravo bilo sveže – pogotovo
ne u ono doba dana koje Burmanci zovu „kad stopala ćute“. Larč
je posmatrao misionara doktora Stouna kako ide u obilazak.
Čak ni podnevna jara nije sprečavala Fazija Stouna da spasava
decu koja pate od proliva.
Voli bi mogao da obogati Larčov san nekim živopisnim
detaljima. Koliko su klizavi listovi bambusa kada čovek poku-
šava da brzo hoda, na primer. Koliko su prostirke za spavanje
uvek vlažne od znoja; kako se činilo (Voliju) da je to zemlja
lokalnih upravitelja, magistrata, koje su Britanci iskvarili –
tako što su ili postali kao Britanci ili ih truje mržnja prema
Britancima. Volija su jednom nosili preko visoravni prošarane
tek niklim korovom i ukaljane svinjskim govnima; na njoj je
nekada bio teniski teren, koji je tu napravio neki Britanac.
Mreža je sada bila magistratova ležaljka. Sam teren, zbog viso-
ke ograde koja ga je okruživala, bio je zgodno mesto da se
čuvaju svinje: ograda, koja je nekada sprečavala da teniske
lopte završe u džungli, sada je sprečavala leoparde da pobiju
svinje. Na toj usputnoj stanici, pamtiće Voli, sam magistrat
mu je stavio instrument u urinarni trakt; dobroćudni čovek
okruglog lica i mirnih ruku koristio je dugački, srebrni štapić
za mešanje koktela – još jednu zaostavštinu Britanaca. Mada
je magistrat slabo govorio engleski, Voli mu je objasnio čemu
služi srebrni štapić.
 Tuđa pravila 639

„Britanci jeste ludi“, rekao je burmanski gospodin Voli-

ju. „Da?“
„Da, rekao bih da je tako“, složio se Voli. On nije poznavao
mnogo Britanaca, ali neki od njih su mu delovali ludo, tako da
se činilo kao sitnica da se složi – a Voli je smatrao da je mudro
slagati se sa osobom koja drži kateter.
Srebrni štapić za koktele bio je previše krut za pravi kateter,
a vrh je krasio nekakav heraldički štit, sa strogim licem kraljice
Viktorije (u ovom slučaju, nadzirala je upotrebu predmeta s
njenim likom koja bi je možda šokirala).
„Samo su Britanci ludi da naprave stvar za mešanje pića“,
rekao je magistrat i zakikotao se. Kateter je podmazao sopstve-
nom pljuvačkom.
Voli je kroz suze pokušao da se smeje.
A prilikom obilazaka doktora Stouna, zar neće mnoga deca
koja pate od proliva takođe patiti i od urinarne retencije, zar
neće doktor Stoun morati da olakša njihove male natekle beši-
ke, i zar neće njegov kateter biti pravi a njegov način upotrebe
instrumenata ispravan? U očima Vilbura Larča, koje su bile
iznad Burme, doktor Stoun bi bio savršen – Fazi Stoun ne bi
izgubio ni jednog jedinog pacijenta.
Sestra Karolina je shvatala da se smrt žene bez imena ne bi
uklapala sa nedavnim „dokazima“ podnetim članovima nadzor-
nog odbora, znala je da je došlo vreme da piše Homeru Velsu.
Dok se doktor Larč odmarao u dispanzeru, sestra Karolina je
žustro radila za pisaćom mašinom u kancelariji sestre Andžele.
„Ne budi licemer“, počela je. „Nadam se da se sećaš koliko si
mi strastveno uvek govorio da odem iz Kejp Keneta, da su moje
usluge potrebnije drugde – i bio si u pravu. A misliš li da tvoje
usluge nisu potrebne ovde, ili da nisu potrebne upravo sada?
Misliš da jabuke ne mogu da rastu bez tebe? Šta misliš, kime
će ga nadzorni odbor zameniti ako se ti ne pojaviš? Nekom od
uobičajenih kukavica koja radi kako joj se kaže, nekim tipičnim
640 Džon Irving

obazrivim, strašljivim medicinskim čovekom – malim građa-

ninom koji poštuje zakone i koji neće biti NI OD KAKVE
KORISTI!“
Poslala je to pismo istovremeno kada je javila šefu stanice da
je u sirotištu telo; moraće da pozove razne predstavnike vlasti.
Šef stanice odavno nije video leševe u sirotištu, ali nikada neće
zaboraviti leševe koje jeste video – ni svog prethodnika, pošto
je otvoren makazama za grudnu kost, a pogotovo ne fetalnu
autopsiju iz Tri Majl Folsa.
„Telo?“, upitao je šef stanice. Stegnuo je ivice stočića na kome
mu je večito uključeni televizor prikazivao svoje mutne, ska-
kutave slike – a svaka od njih je šefu stanice bila draža od onih
jasnijih i davnih slika leševa.
„Žena koja nije htela bebu“, rekla mu je sestra Karolina.
„Iskasapila je samu sebe pokušavajući da izbaci bebu iz sebe.
Prekasno nam je došla da bismo joj pomogli.“
Ne odgovarajući i ni na čas ne odvajajući oči od snežnih
cikcak figura na televizijskom ekranu, šef stanice se držao za
sto kao da je to oltar a da mu je televizor bog – na njemu, znao
je, bar nikada neće videti ništa nalik na ono što mu je sestra
Karolina opisala, i tako je šef stanice nastavio da gleda televiziju
umesto da pogleda u oči sestre Karoline.

Karmen? Sesilija? Čeriti? Klodija? Konstansa? Kuki? Kordelija?

Ejndžel Vels je naherio kapu Red soksa pod pravim uglom; mada
je u rano jutro bilo sveže, rešio je da ne obuče majicu. Dagmar?,
pomislio je. Dejzi? Dolores? Doti?
„Kuda si to krenuo s mojom kapom?“, upitala ga je Kendi;
skupljala je posuđe od doručka.
„To je moja kapa“, rekao je Ejndžel dok je izlazio na vrata.
„Ljubav je slepa“, rekao je Voli i odgurnuo invalidska kolica
od stola.
 Tuđa pravila 641

Da li misli na mene ili na Ejndžela?, pitala se Kendi. Homer

i Voli su se brinuli zato što se Ejndžel klinački zatreskao u Rouz
Rouz, ali to je Kendi delovalo samo tako: klinački. Kendi je
znala da Rouz Rouz ima previše iskustva da dozvoli Ejndželu
da se zanese. Nije u tome stvar, bio je rekao Homer. Kendi je
zamišljala da Rouz Rouz u svom malom prstu ima više iskustva
nego... ali nije stvar ni u tome, rekao je Voli.
„Pa, nadam se da stvar nije u tome što je ona obojena“,
rekla je Kendi.
„Stvar je u gospodinu Rouzu“, rekao je Voli. Reči „tako je!“
bile su gotovo vidljive na Homerovim usnama. Muškarci žele
da sve kontrolišu, pomislila je Kendi.
Homer Vels je bio u kancelariji prodavnice. Stiglo mu je
pismo od doktora Larča, ali Homer nije pregledao poštu. To
je bila Volijeva dužnost; sem toga, stigli su i berači. Berba će
početi čim je Homer organizuje. Gledao je kroz prozor kance-
larije i video svog sina kako go do pojasa razgovara sa Velikom
Dot Taft. Otvorio je vrata i zaurlao na Ejndžela. „Ej, hladno je,
obuci nešto!“ Ejndžel je već hodao ka šupama iza prodavnice.
„Moram da zagrejem traktor!“, rekao je ocu.
„Prvo zagrej sebe!“, viknuo mu je Homer, ali je dečak tog
jutra već bio veoma zagrejan.
Edit?, pitao se. Ernestina? Esmeralda? Eva!, pomislio je.
Naleteo je na Vernona Linča, koji se mrštio sa šoljom vrele
kafe.
„Gledaj gde ideš“, rekao je Vernon Ejndželu.
„Fejt!“, rekao mu je Ejndžel. „Felisija! Frančeska! Frederika!“
„Seronjo“, rekao je Vernon Linč.
„Ne, to si ti“, rekla mu je Velika Dot Taft. „Ti si seronja,
Vernone.“
„Bože, što volim berbu!“, rekao je Voli, obilazeći kuhinj-
ski sto, dok je Kendi prala sudove. „To mi je omiljeno doba
godine.“
642 Džon Irving

„I meni“, rekla je Kendi osmehnuta. A mislila je: Ostalo mi

je još šest nedelja života.
Stigao je kuvar Crni Tiganj; Kendi je morala da požuri –
morala je da ga vodi u kupovinu. Čovek po imenu Breskva i
ranije je brao kod njih, ali ga nekoliko godina nije bilo; zvali su
ga Breskva zato što mu brada nikad nije rasla. Takođe se vratio
i čovek zvani Blatnjavi; njega niko nije video godinama. Jedne
noći su ga u baraci gadno izboli nožem i Homer ga je odvezao
u bolnicu u Kejp Kenetu. Blatnjavom su stavili sto dvadeset tri
kopče; Homer Vels je mislio da liči na nekakvu eksperimen-
talnu kobasicu.
Čovek koji ga je izbo odavno je otišao. To je bilo jedno od
pravila gospodina Rouza; Homer je slutio da je to bilo glavno
pravilo barake. Zabranjeno im je da jedan drugome ozbiljno
naude. Možeš čoveka da secneš da ga uplašiš, da pokažeš ko je
glavni, ali ne tako da završi u bolnici. Onda dolazi policija i svi
u baraci osećaju se bedno. Čovek koji je izbo Blatnjavog nije
razmišljao o zajednici.
„Stvarno je hteo da me skrati za glavu, čoveče“, bio je rekao
Blatnjavi, kao da ga je to začudilo.
„Bio je amater“, rekao je gospodin Rouz. „Nema veze, odav-
no je otišao.“
Ostali berači, sem kćerke gospodina Rouza, i ranije su dola-
zili u Okeanski vidik. Gospodin Rouz je sa Ejndželom dogovo-
rio kako će Rouz Rouz i njena kćerka provesti dan.
„Ona će da se voza s tobom i da ti pomaže“, rekao je gospodin
Rouz Ejndželu. „Može da sedi na braniku ili da stoji iza sedišta.
Može da se vozi i u prikolici, pre nego što se napuni.“
„Naravno!“, rekao je Ejndžel.
„A ako mora da vodi bebu nazad u baraku, može peške“,
rekao je gospodin Rouz. „Ne trebaju joj nikakve posebne usluge.“
„Jasno“, rekao je Ejndžel; začudilo ga je što gospodin Rouz
na taj način govori o svojoj kćerki, dok ona stoji pored njega i
 Tuđa pravila 643

izgleda pomalo posramljeno. Beba Rouz, sa cuclom u ustima,

visila joj je o bedru.
„Ponekad Crni Tiganj može da pričuva bebu“, rekao je
gospodin Rouz a Rouz Rouz je klimnula glavom.
„I Kendi je rekla da može da je čuva“, ponudio je Ejndžel.
„Nema potrebe da se uznemirava gospođa Vortington“,
rekao je gospodin Rouz i Rouz Rouz je odmahnula glavom.
Ejndžel je traktor uvek vozio stojeći; ako bi bez jastuka seo na
sedište (a on je mislio da su jastuci za starce koje muče šuljevi),
nije mogao da vidi poklopac hladnjaka. Bojao se, ako sedne, da
će se motor pregrejati i u hladnjaku će proključati a on to neće
videti. Ali najvažnije od svega, izgledalo je mnogo bolje kada
se traktor vozi stojeći.
Bilo mu je drago što vozi Internešenelovu žetelicu; pre mnogo
godina Rejmond Kendal je ugradio osovinu u sedište. Mogao
je da pusti Rouz Rouz da sedne – sa bebom Rouz u krilu ili bez
nje – a on je mogao da stane malo pored pokretnog sedišta i
da lako upravlja traktorom. Tu su bile pedala kvačila, pedala
kočnice i ručka za gas. Ručna kočnica bila je pored bedra Rouz
Rouz; menjač je bio pored njenog kolena.
„Zašto nosiš tu staru kapu za bejzbol?“, upitala ga je. „Imaš
lepe oči, ali ih niko ne vidi. Imaš lepu kosu, ali je niko ne vidi.
A imaš i bledo čelo, zato što ti sunce ne vidi lice. Da ne nosiš
tu glupu kapu, lice bi ti pocrnelo kao telo.“
To je Ejndželu, naravno, nagoveštavalo da se Rouz Rouz
sviđa što mu je telo smeđe i da joj se ne dopada što mu je čelo
belo, i da je uspela – uprkos kapi – da primeti njegovo čelo i
kosu (i da joj se i oni dopadaju).
Pošto je napunio prikolicu prvim teretom jabuka, Ejndžel
se napio iz vrča s vodom u voćnjaku, okrenuvši kapu naopačke
dok je pio. Onda ju je tako nosio, kao što hvatač nosi bejzbol
kapu – ili kao što je Kendi nosila, sa štitom preko kose i potiljka.
Ponekad je tako Kendi bolje stajala. Kada je Rouz Rouz videla
644 Džon Irving

Ejndžela da tako nosi kapu, rekla je: „Sad izgledaš mnogo glupo,
kao da imaš loptu umesto glave.“
Sutradan je Ejndžel pustio Kendi da nosi kapu.
Beba Rouz je sisala cuclu kao pumpa od tri konjske snage a
Rouz Rouz se osmehnula Ejndželu. „Gde ti je ona lepa kapa?“,
upitala ga je.
„Izgubio sam je“, slagao je.
„Šteta“, rekla je. „Baš je bila lepa.“
„Mislio sam da ti se ne sviđa ta kapa“, rekao je on.
„Nije mi se sviđala kako tebi stoji“, rekla je Rouz Rouz.
Sutradan je doneo kapu i stavio je na njenu glavu čim je sela
na sedište traktora. Rouz Rouz je izgledala veoma zadovoljno;
kapu je nosila isto kao što ju je nosio Ejndžel – nisko, natučenu
na oči. Beba Rouz je zrikavo gledala štit.
„Izgubio si je pa si je našao, je li?“, upitala je Rouz Rouz
Ejndžela.
„Tako je“, rekao je Ejndžel.
„Bolje pazi“, rekla mu je ona. „Ne bi ti valjalo da se petljaš
sa mnom.“
Međutim, Ejndželu je laskalo i hrabrilo ga što je ona uopšte
primetila njegovo zanimanje – posebno pošto nije bio siguran
kako da izrazi to zanimanje.
„Stvarno, koliko je tebi godina?“, upitao ju je kao uzgred
kasnije tog dana.
Odgovorila je samo: „Tu negde koliko i tebi.“ Beba Rouz joj
je ležala na grudima; bela mornarska kapa sa obodom štitila
je bebu od sunca, ali ispod tog oboda oči su joj bile staklaste
i izgledala je iscrpeno od žvakanja cucle čitavog dana. „Ne
verujem da te još muče zubi“, rekla je Rouz Rouz kćerki. Uzela
je svetloplavi plastični krug i izvadila cuclu devojčici iz usta;
začuo se zvuk kao kad se vadi čep iz vinske flaše, na šta se beba
Rouz trgla. „Navukla si se“, rekla je Rouz Rouz, ali kada je beba
Rouz počela da plače, vratila joj je cuclu.
 Tuđa pravila 645

„Kako ti se sviđa ime Gabrijela?“, upitao je Ejndžel Rouz

Rouz.
„Prvi put ga čujem u životu“, odgovorila je.
„A Džindžer*?“, upitao je Ejndžel.
„To se jede, je li?“, rekla je Rouz Rouz.
„Glorija?“, upitao je Ejndžel.
„Lepo je“, rekla je Rouz Rouz. „Za koga?“
„Za tvoju bebu!“, rekao je Ejndžel. „Smišljao sam imena za
tvoju bebu.“ Rouz Rouz je digla štit kape i zagledala se Ejndželu
u oči.
„Što ti o tome misliš?“, upitala ga je.
„Samo sam hteo da pomognem“, rekao je on posramljeno.
„Samo da ti pomognem da odlučiš.“
„Da odlučim?“, upitala je Rouz Rouz.
„Da ti pomognem da smisliš“, rekao je Ejndžel Vels.
Berač po imenu Breskva bio je brz gotovo kao gospodin
Rouz. Praznio je svoj džak u gajbu pa je prekinuo Rouz Rouz
i Ejndžela.
„Je l’ mi brojiš, Ejndžele?“, upitao je Breskva.
„Brojim“, rekao je Ejndžel. On je ponekad pregledao voćke
ako nije dobro poznavao berača – da bude siguran da nema
ugruvanih; ako bi ih ugruvali, ili ako je bilo drugih znakova da
prebrzo beru, Ejndžel im ne bi dao punu cenu za gajbu. Među-
tim, Ejndžel je znao da je Breskva dobar berač, tako da je samo
upisao broj na spisak a nije sišao s traktora da pogleda jabuke.
„Zar ti nisi kontrolor?“, upitao je tada Breskva Ejndžela.
„Naravno, sve je u redu!“, rekao mu je Ejndžel.
„Pa zar nećeš onda da me kontrolišeš? Da paziš da ne berem
kruške il’ nešto treće“, rekao je Breskva i nasmejao se. Ejndžel
je otišao da pogleda jabuke i onda mu je Breskva rekao: „Ne
bi valjalo da imaš posla s nožem gospodina Rouza.“ Onda je

* Engl.: Ginger – đumbir. (Prim. prev.)

646 Džon Irving

otišao, sa džakom i merdevinama, pre nego što je Ejndžel mogao

da kaže nešto o njegovim jabukama – koje su, naravno, bile
savršene.
Pošto se vratio na traktor, Ejndžel je skupio petlju. „Jesi li
još udata za njenog oca?“, upitao je Rouz Rouz.
„Nikad nisam bila udata“, odgovorila je.
„Jeste li još zajedno, ti i otac?“, upitao je Ejndžel.
„Beba nema oca“, odgovorila je Rouz Rouz. „Nikad nismo
bili zajedno.“
„Meni se sviđa Hejzel ili Heder“, rekao je Ejndžel posle nekog
vremena. „To su oba imena za biljke, tako da se nekako slažu
sa Rouz.“*
„Nemam ja nikakvu biljku, imam malu devojčicu“, rekla je
Rouz Rouz uz osmeh.
„Takođe mi se sviđa i ime Houp“, rekao je Ejndžel.
„Houp** nije pravo ime“, rekla je Rouz Rouz.
„Ajris je lepo“, rekao je Ejndžel. „Ali je nekako slatko, zato
što je to isto cvet. Onda je tu i Isadora.“
„Uf!“, rekla je Rouz Rouz. „Bolje i nikakvo ime nego takvo.“
„Pa, šta je sa starom dobrom Džejn?“, upitao je Ejndžel Vels,
koji je počinjao da gubi strpljenje. „Dženifer? Džesika? Džul?
Džil? Džojs? Džulija? Džastina?“
Ona ga je dodirnula. Samo je spustila ruku na njegov kuk,
zbog čega je zamalo prevrnuo prikolicu i prosuo tovar. „Nemoj
da staneš“, rekla mu je. „Nikad nisam znala da postoji toliko
imena. Nastavi“, rekla je, a njena ruka ga je terala – bilo je to
tek blago guranje, pre nego što je vratila ruku u svoje krilo, gde
je beba Rouz sedela opčinjena pokretima i zvucima traktora.
„Ketrin? Ketlin? Kirsten? Kiti?“, počeo je Ejndžel Vels.

* Engl.: hazel – lešnik, heather – vres, rose – ruža. (Prim. prev.)

** Engl.: hope – nada. (Prim. prev.)
 Tuđa pravila 647

„Nastavi“, rekla je Rouz Rouz a njena šaka mu je ponovo

okrznula kuk.
„Lora? Lori? Lavern? Lavinija? Lea? To znači ’umorna’“,
rekao joj je. „Lesli? Libi? Loreta? Lusi? Mejbel? To znači ’ljup-
ka’“, rekao joj je. „Malvina? To znači ’sneg celac’“, objasnio je.
„Ja nikad nisam živela gde ima snega“, rekla je Rouz Rouz.
„Marija?“, rekao je Ejndžel. „Marigold? To je još jedan cvet.
Mejvis? To znači ’drozd’, to je jedna vrsta ptice“, rekao je.
„Nemoj da mi govoriš šta znače“, naredila mu je Rouz Rouz.
„Melisa? Mercedes?“, rekao je Ejndžel.
„Zar to nije automobil?“, upitala ga je Rouz Rouz.
„Dobar automobil“, rekao je Ejndžel. „Nemački. Veoma
skup.“
„Mislim da sam jedan videla“, rekla je Rouz Rouz. „Imaju
na haubi čudnu metu.“
„To im je logo“, rekao je Ejndžel Vels.
„Šta im je to?“, upitala je.
„Jeste, kao nekakva meta, u pravu si“, rekao je Ejndžel.
„Reci ponovo“, rekla je Rouz Rouz.
„Mercedes“, rekao je.
„To je za bogataše, je li tako?“, upitala je Rouz Rouz.
„Auto?“, upitao je on.
„Ime ili auto“, rekla je.
„Pa“, rekao je Ejndžel, „to je skup auto, ali ime znači ’Naša
Gospa od Milosti’.“
„E jebiga“, rekla je Rouz Rouz. „Zar ti nisam rekla da mi ne
govoriš šta znače imena?“
„Izvini“, rekao je on.
„Kako to da si uvek go do pojasa?“, upitala ga je. „Zar ti
nikad nije hladno?“
Ejndžel je slegnuo ramenima.
„Možeš da nastaviš sa onim imenima, kad god poželiš“,
rekla mu je.
648 Džon Irving

Posle prvih četiri ili pet dana berbe, vetar se promenio;

dunuo je snažan morski vetar sa Atlantika i rana jutra su bila
posebno hladna. Ejndžel je oblačio majicu i preko nje duks.
Jednog jutra, kada je bilo toliko hladno da je Rouz Rouz ostavila
bebu Rouz sa Kendi, Ejndžel je video da ona drhti i dao joj je
duks. Ona ga je nosila čitav dan. I dalje ga je imala na sebi kada
je otišao da te noći pomaže oko ceđenja pa su neko vreme zaje-
dno sedeli na krovu barake. Crni Tiganj je takođe sedeo tamo s
njima, pa im je pričao kako je nekada na obali bilo neko vojno
postrojenje, koje su mogli noću da vide.
„To je bilo tajno oružje“, rekao im je. „A tvoj otac je“, rekao
je Crni Tiganj Ejndželu, „izmislio ime za njega – mi smo se živi
usrali, kol’ko je bilo strašno. Rekao je da je to nekakav točak –
da s njim ljudi idu na Mesec, nešto tako.“
„To je bila panorama“, rekao je gospodin Rouz u tami. „Samo
panorama.“
„E da, to je!“, rekao je Crni Tiganj. „Jednom sam video
jednu.“
„Ali ovde je bilo nešto drugo“, rekao je gospodin Rouz sanja-
lački. „Koristili su ga u ratu.“
„Da“, rekao je Crni Tiganj. „Ispalili su je na nekoga.“
Dok je gledala svetlo na obali, Rouz Rouz je objavila: „Ja se
selim u grad.“
„Možda, kad budeš imala dovoljno godina“, rekao je gospo-
din Rouz.
„Možda u Atlantu“, rekla je. „Bila sam ja u Atlanti“, rekla je
Ejndželu – „i to noću.“
„To je bio Čarlston“, rekao je gospodin Rouz. „Osim ako neki
drugi put nisi bila u Atlanti.“
„Ti si rekao da je to bila Atlanta“, rekla mu je ona.
„Možda sam rekao da je to bila Atlanta“, rekao je gospodin
Rouz, „ali je bio Čarlston.“ Crni Tiganj se nasmejao.
 Tuđa pravila 649

Rouz Rouz je zaboravila da mu vrati duks, ali je ujutru, kada

je i dalje bilo hladno, na sebi imala jedan stari duks gospodina
Rouza i vratila je Ejndželu njegov.
„Jutros sam kao dobila svoju odeću“, rekla je Ejndželu, sa
kapom za bejbzol više natučenom na oči nego obično. Crni Tiganj
je čuvao bebu Rouz i Ejndželu je trebalo neko vreme da vidi kako
Rouz Rouz ima šljivu na oku – belac neće odmah primetiti šljivu
na oku crnca, ali je ona imala baš pozamašnu.
„On je rekao da je u redu da nosim tvoju kapu, ali da ti moraš
da nosiš svoj duks“, rekla je Rouz Rouz Ejndželu. „Rekla sam ti“,
rekla je. „Ne treba da se petljaš sa mnom.“
Tog dana posle berbe Ejndžel je otišao u baraku da porazgova-
ra s gospodinom Rouzom. Ejndžel je rekao gospodinu Rouzu da
nije imao nikakve nečasne namere kada je pozajmio Rouz Rouz
svoj duks; Ejndžel je dodao da je njemu kćerka gospodina Rouza
veoma draga, i tako dalje. Ejndžel se prilično uneo u priču, mada
je gospodin Rouz ostao smiren, smiren čovek. Naravno, Ejndžel
je (kao i svi ostali) video gospodina Rouza da ljušti i dubi jabuku
za tri ili četiri sekunde – vladalo je opšte uverenje da gospodin
Rouz može da čoveku pusti svu krv za pola minuta. Mogao je da
ga čitavog izbode a da to izgleda kao niz posekotina od brijanja.
„Ko ti je rekao da sam tukao kćerku, Ejndžele?“, upitao je
gospodin Rouz blago. Rouz Rouz mu je rekla, naravno, ali je
Ejndžel sada uvideo zamku; samo joj je pravio nove probleme.
Gospodin Rouz nikada neće sebi dozvoliti da ima problema sa
Ejndželom. Gospodin Rouz je znao pravila: to su bila istinska
pravila barake, to su bila pravila berača.
„Samo sam mislio da si je udario“, rekao je Ejndžel popu­
stljivo.
„Nisam ja“, rekao je gospodin Rouz.
Pre nego što je ostavio traktor, Ejndžel je razgovarao sa Rouz
Rouz. Rekao joj je da ako se ona boji da ostane u baraci, uvek
650 Džon Irving

može da dođe kod njega – da on ima dva kreveta u svojoj sobi,

ili može da njoj i bebi ustupi čitavu sobu.
„Čitavu sobu?“, rekla je Rouz Rouz; nasmejala se. Rekla mu
je da je on najfiniji čovek koga je u životu upoznala. Pokreti su
joj bili tako tromi, kao da je navikla da spava stojeći – njeni teški
udovi bili su opušteni kao da stoji pod vodom. Imala je lenjo
telo, a ipak je u njenom prisustvu Ejndžel osećao istu mogućnost
munjevitih pokreta koja je pratila njenog oca, prisno kao miris.
Ejndžel je zadrhtao od Rouz Rouz.
Za večerom ga je otac upitao: „Kako se slažeš sa gospodinom
Rouzom?“
„Mene više zanima kako se slažeš sa Rouz Rouz“, rekla je
Kendi.
„Kako se slaže sa devojkom, to je njegova stvar“, rekao je Voli.
„Tako je“, rekao je Homer Vels i Voli je prešao preko toga.
„Kako se slažeš sa gospodinom Rouzom, to je naša stvar,
Ejndžele“, rekao je Voli.
„Zato što te mi volimo“, rekao je Homer.
„Neće meni gospodin Rouz ništa“, rekao im je Ejndžel.
„Naravno da neće!“, rekla je Kendi.
„Gospodin Rouz radi šta on želi“, rekao je Voli.
„On ima sopstvena pravila“, rekao je Homer Vels.
„On bije svoju kćerku“, rekao im je Ejndžel. „Ili ju je bar
jednom udario.“
„Nemoj da se u to mešaš, Ejndžele“, rekao je Voli dečaku.
„U pravu si“, rekao je Homer.
„E ja hoću da se mešam!“, rekla im je Kendi. „Ako stvarno
bije tu devojku, ja ću da mu očitam bukvicu.“
„Ne, nećeš“, rekao je Voli.
„Bolje nemoj“, rekao joj je Homer.
„Nećete vi da mi govorite šta da radim“, rekla im je ona,
pa su ućutali; obojica su znali da im nije pametno da govore
Kendi šta da radi.
 Tuđa pravila 651

„Siguran si da je to tačno, Ejndžele?“, upitala je Kendi.

„Skoro siguran“, odgovorio je momak. „Devedeset devet
procenata.“
„Mora da bude sto procenata, Ejndžele, pre nego što kažeš
da je tačno“, rekao mu je otac.
„Tako je“, rekao je Ejndžel dok je ustajao od stola i nosio
svoje posuđe.
„Dobro je što smo to razjasnili“, rekao je Voli dok je Ejndžel
bio u kuhinji. „Dobro je što smo svi toliki stručnjaci za istinu“,
rekao je kada je Kendi ustala od stola da odnese svoje posuđe.
Homer Vels je ostao da sedi.
Sutradan ujutru Ejndžel je saznao da Rouz Rouz nikada nije
bila na moru – da je brala citruse na Floridi i breskve u Džordžiji
i da se vozila istočnom obalom sve do Mejna, ali nikada nije
čak ni umočila prst u Atlantik. Nikada nije čak ni osetila pesak.
„To je nenormalno!“, rekao je Ejndžel Vels. „Idemo jedne
nedelje na plažu.“
„A što?“, upitala je ona. „Misliš da ću bolje izgledati ako se
sunčam? Što bih ja išla na plažu?“
„Da plivaš!“, rekao je Ejndžel. „Zbog okeana! Zbog slane
vode!“
„Ne znam ja da plivam“, obavestila ga je Rouz Rouz.
„Oh“, rekao je on. „Pa, ne moraš da plivaš da bi uživala u
okeanu. Ne moraš da ideš gde ti je voda preko glave.“
„Nemam ni kupaći kostim“, rekla je.
„Oh“, rekao je Ejndžel. „Pa, mogu ja da ti ga nabavim. Kladim
se da bi ti neki Kendin kupaći bio taman.“ Rouz Rouz je izgle-
dala tek blago iznenađena. Svaki Kendin kupaći bio bi tesan.
Na pauzi za ručak, pošto je Rouz Rouz videla kako se beba
Rouz lepo slaže sa Crnim Tiganjem, Ejndžel ju je odvezao do
rasadnika blizu Petlovog brega; mlado drveće se nije bralo, pa
tamo nije bilo nikoga. Okean jedva da se video. Video se nepri-
rodni kraj horizonta, kako se nebo neobjašnjivo ravna – a kada
652 Džon Irving

bi stali na traktor, i nijanse plavog i sivog gde se nebo stapalo

sa morem. Ni to nije ostavilo poseban utisak na Rouz Rouz.
„Ma daj“, rekao joj je Ejndžel. „Moram da te vodim da ga
vidiš!“ Povukao ju je za ruku – ništa ozbiljno, bio je to gest
naklonosti – ali je ona iznenada kriknula; njegova ruka joj je
okrznula krsta kada se okrenula i kada je pogledao ruku video
je krv.
„Dobila sam“, slagala je. Međutim, čak i petnaestogodišnji
momak zna da se menstrualna krv obično ne nalazi na leđima.
Pošto su se neko vreme ljubili, ona mu je pokazala neke rane
– ne one na nogama i ne one na butinama; za njih je morao da
joj veruje na reč. Pokazala mu je samo posekotine na leđima
– bile su fine, tanane kao konac, kao da su od britve; bile su to
veoma pažljivo nanete posekotine koje će potpuno zaceliti za
dan ili dva. Bile su malčice dublje od ogrebotina; namera nije
bila da ostanu ožiljci.
„Rekla sam ti“, kazala je Ejndželu, ali ga je i dalje ljubila,
strastveno. „Ne treba ništa da imaš sa mnom. Nisam slobodna.“
Ejndžel je pristao da ne pita gospodina Rouza za posekotine;
to bi samo sve pogoršalo – Rouz Rouz ga je u to ubedila. A ako
Ejndžel želi da je vodi na plažu – nekako, neke nedelje, oboje
treba da prema gospodinu Rouzu budu što bolji.
Čovek po imenu Blatnjavi, kog su zakrpili sa sto dvadeset tri
kopče, to je najbolje izrazio. Jednom je rekao: „Da me je stari
Rouz ubo, ne bi mi trebala ni jedna jedina kopča. Krvario bih
litru na sat, ili još sporije, i na kraju bi izgledalo kao da me je
neko sredio nečim malim ko čačkalica.“
Kada je Ejndžel parkirao traktor u nedelju, obratio mu se
Blatnjavi umesto Breskve. „Znaš, ne bi ti valjalo da imaš ništa
s Rouz Rouz. Rad s nožem nije za tebe, Ejndžele“, rekao je Bla-
tnjavi, prebacio mu ruku preko ramena i stegnuo. Blatnjavi je
voleo Ejndžela; pamtio je kako ga je Ejndželov otac na vreme
odvezao u bolnicu u Kejp Kenetu.
 Tuđa pravila 653

Za vreme sledećeg noćnog ceđenja Ejndžel je sedeo sa Rouz

Rouz na krovu i ispričao joj je sve o okeanu: čudan umor koji
čovek oseća na obali mora, težinu u vazduhu, izmaglicu usred
letnjeg dana, način na koji talasi omekšavaju sve što je oštro.
Ispričao joj je čitavu poznatu priču. Kako volimo da volimo
stvari za druge ljude; kako volimo da drugi ljudi vole stvari
gledane našim očima.
Ipak Ejndžel nije mogao da krije ono što je doživeo kao
neshvatljiv greh gospodina Rouza. Ispričao je čitavu priču svom
ocu, i Kendi i Voliju.
„On ju je sekao? Namerno ju je sekao?“, upitao je Voli
Ejndžela.
„Nema nikakve sumnje“, rekao je Ejndžel. „Siguran sam
sto posto.“
„Ne mogu da zamislim kako to može da radi rođenoj kćerki“,
rekao je Homer Vels.
„Ne mogu da verujem kako mi uvek govorimo koliko je
on divan: da gospodin Rouz uvek drži sve konce u rukama“,
rekla je Kendi i zadrhtala. „Moramo nešto da preduzmemo
povodom toga.“
„Stvarno?“, upitao je Voli.
„Pa ne možemo samo da ćutimo!“, rekla mu je Kendi.
„Ljudi to često rade“, rekao je Voli.
„Ako razgovarate s njim, samo će biti još gore“, rekao je
Ejndžel. „I on će znati da sam vam ja rekao. Hoću vaš savet,
neću da vi nešto preduzimate.“
„Nisam mislila da razgovaram sa njim“, rekla je Kendi besno.
„Mislila sam da razgovaram s policijom. Niko ne sme da seče
svoju decu!“
„Ali hoće li to pomoći njoj – ako on bude imao problem s
policijom?“, upitao je Homer.
„U pravu si“, rekao je Voli. „Nećemo joj pomoći ako se obra-
timo policiji.“
654 Džon Irving

„Niti ako razgovaramo s njim.“

„Uvek možemo da sačekamo pa da vidimo“, rekao je Homer
Vels. Kendi je za petnaest godina naučila da to ignoriše.
„Mogao bih da je pitam da živi kod nas“, predložio je Ejn-
džel. „Tako bi se udaljila od njega. Hoću da kažem, mogla bi
da ostane ovde, čak i posle berbe.“
„Ali šta bi radila?“, upitala je Kendi.
„Ovde nema posla“, rekao je Homer Vels. „Bar posle berbe.“
„Jedno je kad ih primimo da beru“, rekao je Voli oprezno.
„Hoću da kažem, svi ih primaju, ali oni su samo sezonci – dođu
pa odu. Očekuje se da će otići. Ne bih rekao da će u Mejnu jedna
obojena žena sa vanbračnim detetom biti toplo dočekana. Ako
namerava da ostane za stalno.“
Kendi se naljutila. Rekla je: „Voli, za sve godine koje sam
ovde provela, nikada nisam čula da ih neko zove crnčuge niti
da kaže bilo šta loše o njima. Nije ovo Jug“, dodala je ponosno.
„Ma daj“, rekao je Voli. „Ovo nije Jug samo zato što oni ovde
ne žive. Neka neko od njih proba da živi ovde, pa ćeš videti
kako će je zvati.“
„Ja u to ne verujem“, rekla je Kendi.
„Onda si glupa“, rekao je Voli. „Je li tako, stari moj?“, upitao
je Voli Homera.
Homer Vels je, međutim, gledao Ejndžela. „Jesi li se ti zalju-
bio u Rouz Rouz, Ejndžele?“, upitao je Homer svog sina.
„Jesam“, rekao je Ejndžel. „A mislim da se i ja njoj sviđam
– bar malo.“ Sklonio je svoje posuđe i otišao gore u svoju sobu.
„Zaljubio se u tu devojku“, rekao je Homer Kendi i Voliju.
„To je jasno kao dan, stari moj“, rekao je Voli. „Gde si ti bio?“
Odgurao se na terasu i obišao nekoliko krugova oko bazena.
„Šta ti misliš o tome?“, upitao je Homer Kendi. „Ejndžel se
zaljubio!“
„Nadam se da će zbog toga imati više razumevanja za nas“,
rekla mu je Kendi. „Eto šta mislim o tome.“
 Tuđa pravila 655

Homer Vels je, međutim, razmišljao o gospodinu Rouzu.

Koliko će daleko on da ide? Koja su njegova pravila?
Kada se Voli dogurao nazad u kuću, rekao je Homeru da u
kancelariji čeka neka pošta. „Hteo sam da je donesem u kuću“,
rekao mu je Voli, „ali sam zaboravio.“
„Samo nastavi da zaboravljaš“, posavetovao ga je Homer.
„Berba je. Pošto nemam vremena da odgovaram na poštu,
bolje i da je ne čitam.“
Stiglo je takođe i pismo sestre Karoline; čekalo ga je sa
pismom doktora Larča i sa Meloninim pismom.
Meloni je svoj upitnik vratila Homeru. Nije ga ispunila;
samo je bila radoznala i želela je pažljivije da ga pregleda.
Pošto ga je nekoliko puta pročitala, postalo joj je jasno – po
prirodi pitanja – da su članovi nadzornog odbora, po njenom
mišljenju, skup uobičajenih kretena. „Ti muškarci u odelima“,
zvala ih je. „Zar ne mrziš muškarce u odelima?“, upitala je
Lornu.
„Ma daj“, rekla joj je Lorna. „Ti prosto mrziš muškarce,
sve muškarce.“
„Ali posebno muškarce u odelima“, rekla je Meloni.
Preko upitnika, koji nikada neće biti popunjen, Meloni je
napisala kratku poruku Homeru Velsu.

DRAGO SUNAŠCE,
MISLILA SAM DA ĆEŠ TI BITI HEROJ. POGREŠI-
LA SAM. IZVINI ZBOG NEPRIJATNOSTI.
POZDRAV,
MELONI

Homer Vels će to pročitati, mnogo kasnije te noći, kada ne

bude mogao da zaspi, kao i obično, i kada odluči da ustane i
pročita poštu. Pročitaće pismo doktora Larča a i pismo sestre
Karoline, i sve sumnje koje su ostale u vezi sa doktorskom
656 Džon Irving

torbom sa zlatnim inicijalima F. S. nestaće zajedno s tamom,

nedugo pred zoru.
Homer nije video razloga da dodaje i ironiju svemu što ih je
zadesilo; rešio je da ne pošalje Melonin odgovor na upitnik ni
Larču ni sestri Karolini – kako bi im pomoglo da znaju da su
se sami prijavili kada su mogli da nastave još nekoliko godina?
Poslao je jednu kratku poruku, adresiranu na njih oboje. Poruka
je bila jednostavna i matematička.

1. JA NISAM DOKTOR.
2. VERUJEM DA FETUS IMA DUŠU.
3. ŽAO MI JE.

„Žao?“, rekao je Vilbur Larč kada mu je sestra Karolina pro-

čitala poruku. „Kaže da mu je žao?“
„Naravno, on nije doktor“, priznala je sestra Andžela. „Uvek
će biti nečega što će on misliti da ne zna; uvek će misliti da će
napraviti nekakvu amatersku grešku.“
„Zato bi bio dobar doktor“, rekao je doktor Larč. „Doktori
koji misle da znaju sve upravo su oni koji prave najviše ama-
terskih grešaka. Dobar doktor baš tako treba da razmišlja: da
uvek ima nečega što ne zna, da uvek može nekoga da ubije.“
„Sad smo gotovi“, rekla je sestra Edna.
„On veruje da fetus ima dušu, je li?“, upitao je Larč. „Dobro.
Veruje da stvorenje koje živi kao riba ima dušu – a kakvu vrstu
duše on veruje da imamo mi koji ovde živimo? Trebalo bi da
veruje u ono što može da vidi! Ako će da glumi boga i govori
nam ko ima dušu, trebalo bi da se brine o dušama koje mogu
da mu odgovore!“ Penio je.
Onda je sestra Andžela rekla: „Dakle. Čekaćemo pa ćemo
da vidimo.“
„Ja neću“, rekao je Vilbur Larč. „Homer može da čeka da
vidi“, rekao je, „ali ne i ja.“
 Tuđa pravila 657

Seo je za pisaću mašinu u kancelariji sestre Andžele; napisao

je ovu jednostavnu, matematičku poruku Homeru Velsu.

1. TI ZNAŠ SVE ŠTO I JA, PLUS ONO ŠTO SI SAM

NAUČIO. BOLJI SI DOKTOR OD MENE – I TOGA SI
SVESTAN.
2. MISLIŠ DA SE JA IGRAM BOGA, ALI DAJEŠ SEBI
ZA PRAVO DA ZNAŠ ŠTA BOG ŽELI. ZAR MISLIŠ
DA TO NIJE IGRANJE BOGA?
3. MENI NIJE ŽAO – NI ZBOG ČEGA ŠTO SAM
URADIO (KAJEM SE SAMO ZBOG JEDNOG
ABORTUSA KOJI NISAM URADIO). NIJE MI ČAK
NI ŽAO ŠTO TEBE VOLIM.

Onda je doktor Larč otišao do železničke stanice i sačekao

voz; želeo je da vidi kako poruka odlazi. Kasnije je šef stanice,
čije je prisustvo Larč retko primećivao, priznao da se začudio što
mu se Larč obratio; ali pošto je Larč govorio kada je voz krenuo,
šef stanice je mislio da se Larč možda obraća vozu koji odlazi.
„Zbogom“, rekao je doktor Larč. Otišao je nazad uzbrdo u
sirotište. Gospođa Grogan ga je pitala da li možda želi čaj, ali
joj je doktor Larč rekao da je previše umoran za čaj; želeo je
da prilegne.
Sestra Karolina i sestra Edna su brale jabuke i Larč se malo
popeo uz brdo, da im se obrati. „Ti si prestara da bereš jabuke,
Edna“, rekao joj je Larč. „Neka to rade Karolina i deca.“ Onda
je prešao kratko rastojanje sa sestrom Karolinom, nazad ka
sirotištu. „Da moram nešto da budem“, rekao joj je, „verovatno
bih bio socijalista, ali ja ne želim ništa da budem.“
Onda je otišao u dispanzer i zatvorio vrata. Uprkos tome što
je stigla berba, još je bilo dovoljno toplo da prozor bude otvoren
preko dana; zatvorio je i prozor. Bila je to nova, puna konzerva
etra; možda je pregrubo gurnuo sigurnosnu iglu u konzervu, ili
658 Džon Irving

ju je previše nestrpljivo mućkao. Etar je kanuo na masku više

nego obično; ruka mu je klizila sa kupe pre nego što je dobio
dovoljno da ga zadovolji. Malo se okrenuo ka zidu; tako je ivica
prozorske daske održavala dodir sa maskom na ustima i nosu
pošto bi prsti popustili stisak. Bilo je taman dovoljno pritiska
prozorske daske da kupa ostane na mestu.
Ovog puta je putovao u Pariz; kako je tamo bilo živo, na kraju
Prvog svetskog rata. Parižani su stalno grlili mladog doktora.
Prisetio se kako je sedeo sa nekim američkim vojnikom – koji je
ostao bez noge – u kafeu; svi gosti su ih častili konjakom. Vojnik
je ugasio cigaru u čaši konjaka koji nije mogao da popije – ako
je želeo da stoji na štakama, bez noge – a Vilbur Larč je duboko
udahnuo tu aromu. To je bio miris Pariza – konjak i pepeo.
To, kao i parfem. Larč je otpratio vojnika kući – on je bio
dobar doktor, čak i tamo, čak i tada. Bio je treća štaka za tog
pijanog čoveka, bio je njegova noga koja nedostaje. Tada im je
prišla ona žena. Bila je kurva, sasvim očigledno, i bila je veoma
mlada i veoma trudna; Larč, koji nije dobro razumeo francuski,
pretpostavio je da ona želi abortus. Pokušao je da joj kaže da je
prekasno, da će morati da rodi to dete, kada je iznenada shvatio
da ona traži samo ono što kurve obično traže.
„Plaisir d’amour?“, pitala ih je. Vojnik bez noge je gubio
svest u Larčovom naručju; samo je Larču žena nudila „ljubavno
zadovoljstvo“.
„Non, merci“, promumlao je Vilbur Larč. Vojnik se, među-
tim, srušio; Larču je trebala trudna prostitutka da mu pomogne
da ga odnese. Kada su odneli vojnika u njegovu sobu, žena je
ponovila ponudu Vilburu Larču. On je morao da pruži ruke
da je odbije od sebe – a ona je ipak uspevala da mu priđe i da
pribije svoj čvrsti stomak uz njega.
„Plaisir d’amour!“, govorila je.
„Non, non!“, rekao joj je on; morao je da mahne rukama da je
zadrži dalje od sebe. Jedna ruka, koja je mahala pored kreveta,
 Tuđa pravila 659

preturila je konzervu etra sa klimavom iglom. Na podnom

linoleumu polako je narasla lokva; proširila se ispod kreveta
i svuda oko njega. Snaga isparenja ga je savladala – i žena u
Parizu je veoma snažno mirisala. Njen parfem je bio jak, a još
jači je bio smrad njenog zanata. Kada je Larč odvojio lice od
prozorske daske i kada je kupa pala, već je grcao.
„Prinčevi Mejna!“ Pokušao je da ih pozove, ali nije stvorio
ni zvuka. „Kraljevi Nove Engleske!“ Mislio je da ih priziva, ali
ga niko nije čuo, a Francuskinja je legla pored njega i priljubila
svoj teški stomak uz njega. Toliko ga je čvrsto zagrlila da nije
mogao da diše, a od njene pune, opore arome pošle su mu suze
niz obraze. Mislio je da povraća; stvarno je povraćao.
„Plaisir d’amour“, prošaputala je.
„Oui, merci“, rekao je, popustivši joj. „Oui, merci.“
Uzrok smrti će biti prestanak rada respiratornih organa,
zbog udisanja bljuvotine, što je dovelo do srčanog udara. Čla-
novi nadzornog odbora – u svetlu dokaza podnetih protiv
njega – to će nazvati samoubistvom; uskoro bi bio javno osra-
moćen, govorili su jedni drugima. Međutim, oni koji su ga
poznavali i razumeli njegovu zavisnost od etra govorili bi da je
to nesrećan slučaj kakav se dešava umornom čoveku. Gospođa
Grogan je sasvim sigurno znala – a znale su i sestra Andže-
la, sestra Edna i sestra Karolina – da on nije bio čovek koji će
uskoro biti javno osramoćen; pre je bio čovek koji uskoro više
neće biti koristan. A Vilbur Larč je smatrao da je rođen samo
da bude koristan čovek.
Telo je našla sestra Edna, koja će neko vreme biti gotovo
potpuno nema. Vrata dispanzera nisu potpuno prianjala i ona
je pomislila da je miris posebno snažan i da se doktor Larč
zadržao unutra duže nego obično.
Gospođa Grogan, koja se nadala da je on otišao u bolji svet,
čitala je u odeljenju za devojčice, glasom uzrujanog drozda,
drhtavi odlomak iz Džejn Ejr.
660 Džon Irving

Siroče voli rutinu i ona mu je potrebna, podsećale su žene

jedna drugu.
Sestra Karolina, koja je bila tvrda kao kamen i koja je sma-
trala da je Dikens sentimentalni davež, odlično je vladala jezi-
kom; čitala je naglas jedan gotovo vedar odlomak iz Davida
Koperfilda u odeljenju za dečake. Međutim, slomilo ju je što
su očekivali blagoslov.
Sestra Andžela je izgovorila sve, po pravilima.
„Budimo srećni zbog doktora Larča“, rekla je pažljivoj deci.
„Doktor Larč je našao porodicu. Laku noć, doktore Larče“, rekla
je sestra Andžela.
„Laku noć, doktore Larče!“, viknula su deca.
„Laku noć, Vilbure!“, uspela je da izgovori sestra Edna dok
je sestra Andžela smogla snagu za uobičajeni refren, a sestra
Karolina, koja se nadala da će večernji vetar osušiti njene suze,
otišla je nizbrdo do železničke stanice – da ponovo obavesti
preplašenog šefa stanice da je u Sent Klaudsu telo.

Te nedelje je u Okeanskom vidiku bilo miholjsko leto i Homer

Vels je istraživao. Pokušavao je da sazna više o odnosu između
gospodina Rouza i njegove kćerke. Njih dvojica su sedela na
krovu – uglavnom su ćutali. Čovek može da istražuje nešto u
vezi sa gospodinom Rouzom samo ako ne govori mnogo.
Ispod njih je Ejndžel pokušavao da nauči Rouz Rouz da vozi
bicikl. Homer je ponudio da odveze Rouz Rouz i Ejndžela na
plažu (i da ih doveze nazad u neko unapred dogovoreno doba),
ali je Ejndželu bilo bitno da su on i Rouz Rouz nezavisni – ako
bi ih neko vozio na plažu, samo bi naglasio činjenicu da on još
nije dovoljno odrastao da ima vozačku dozvolu. Plaža je bila
predaleko da idu peške, a Homer nije dozvoljavao Ejndželu da
stopira; međutim, biciklom je bilo samo šest-sedam kilometara,
a put je uglavnom bio ravan.
 Tuđa pravila 661

Gospodin Rouz je smireno posmatrao lekciju, ali je Homer

priželjkivao da Rouz Rouz uspe da savlada bicikl; znao je kolike
su pripreme prethodile predlogu za to putovanje – koliko se
Ejndžel trudio oko svog i Kendinog bicikla i kako je Ejndžel
raspravljao (sa Kendi) koji bi bio najprikladniji kupaći kostim
za Rouz Rouz. Zajedno su izabrali onaj smaragdne boje – bio
je ukrašen jednom ružičastom spiralnom šarom, i Kendi je bila
sigurna da će Rouz Rouz stajati bolje nego što stoji njoj; Kendi
je uvek bio preširok u grudima i na kukovima.
„Takve stvari valjda treba naučiti još kad si dete“, rekao je
Homer Vels gledajući bicikl. Ejndžel bi trčao pored klimavog
bicikla koji je Rouz Rouz s naporom terala. Pošto bi bicikl
dovoljno ubrzao, Ejndžel bi ga pustio. Rouz Rouz bi ili prestala
da vrti pedale – stezala bi bicikl dok prosto ne uspori i izgubi
ravnotežu – ili bi žustro vrtela pedalama, ali nije upravljala.
Činilo se da ne može da istovremeno drži ravnotežu i okreće
pedale. A ruke su joj izgleda bile ukočene na kormanu; sve se
više činilo da bi za nju bilo pravo čudo da istovremeno drži
ravnotežu, vrti pedale i upravlja.
„Umeš li ti da ga voziš?“, upitao je gospodin Rouz Homera.
„Nikad nisam probao“, odgovorio je Homer Vels. „Verovatno
bi bilo malo problema“, priznao je; njemu je to izgledalo sasvim
lako. U sirotištu nije bilo bicikala; deca bi ih možda iskoristila da
pobegnu. Jedini bicikl u Sent Klaudsu pripadao je šefu stanice,
a on ga je retko vozio.
„Ni ja nikad nisam probao“, rekao je gospodin Rouz. Posma-
trao je svoju kćerku kako vrluda preko brežuljka; kriknula je,
bicikl se izvrnuo, pa je pala – a Ejndžel Vels joj je pritrčao da
joj pomogne da ustane.
Niz ljudi sedeo je leđima naslonjen na zid barake; neki su
pili kafu, neki su pili pivo, ali su svi gledali učenje vožnje bicikla.
Neki su ih ohrabrivali – glasni kao domaći navijači na utakmici
– a drugi su sve posmatrali smireno kao gospodin Rouz.
662 Džon Irving

To je trajalo neko vreme, a aplauz – kada bi ga bilo – postajao

je sve slabiji i ređi.
„Nemoj da odustaneš“, rekao je Ejndžel Rouz Rouz.
„Ja ne odustajem“, rekla je Rouz Rouz. „Jesam rekla da
odustajem?“
„Sećaš se šta si mi rekao, jednom, o pravilima?“, upitao je
Homer gospodina Rouza.
„O kakvim pravilima?“, upitao je gospodin Rouz.
„Znaš, o onim pravilima koje svake godine kačim na zid“,
rekao je Homer. „A ti si spomenuo da imaš druga pravila –
sopstvena pravila za život ovde.“
„Da, ta pravila“, rekao je gospodin Rouz.
„Mislio sam da hoćeš da kažeš kako su vaša pravila da ne
naudite jedni drugima – mislio sam da ona znače da treba
da budete pažljivi“, rekao je Homer. „Nešto slično kao i moja
pravila, valjda.“
„Homere, reci šta misliš“, rekao je gospodin Rouz.
„Da li se nekom nešto loše desilo?“, upitao je Homer. „Hoću
da kažem, ove godine – da li ima nekakvih nevolja?“
Rouz Rouz je sedela na biciklu; delovala je odlučno; i ona i
Ejndžel su se znojili. Homeru se činilo da Rouz Rouz prejako
odskače na sedištu, da gotovo namerno samu sebe povređuje;
ili da nastupa prema sebi tako grubo da bi probudila u sebi
žestinu neophodnu da se ovlada napravom. Vrludavo je prešla
brežuljak i nestala iza stabala jabuke a Ejndžel je pojurio za
njom.
„Zašto prosto ne odu peške?“, upitao je berač po imenu
Breskva. „Do sada bi već stigli.“
„Zašto ih neko ne odveze kolima?“, upitao je drugi čovek.
„Oni to hoće kako oni hoće“, rekao je Blatnjavi. Na to se
začulo malo smeha.
„Malo poštovanja“, rekao je gospodin Rouz. Homer je pomi-
slio da se gospodin Rouz to obraća njemu, ali je on zapravo
 Tuđa pravila 663

govorio ljudima i oni su prestali da se smeju. „Taj bicikl će

uskoro da se pokvari“, rekao je gospodin Rouz Homeru.
Rouz Rouz je na sebi imala farmerke, jake radne cipele i
belu majicu sa kratkim rukavima; pošto se preznojila, obrisi i
boja njenog smaragdnozelenog i ružičastog kupaćeg kostima
videli su se kroz majicu.
„Zamisli da ona uči da pliva“, rekao je gospodin Rouz.
Homer Vels se osećao loše zbog Ejndžela, ali mu je misli
više pritiskalo nešto drugo.
„Ono što sam rekao o tome da će neko da nastrada“, rekao
je Homer. „O pravilima.“
Gospodin Rouz je polako stavio ruku u džep i Homer je
delom očekivao da će ugledati nož, ali gospodin Rouz nije iz
džepa izvadio i veoma blago stavio u Homerovu ruku nož –
već dogoreli kraj sveće. To je bio ostatak sveće koju je Kendi
upalila kada je trebalo da vode ljubav u baraci. U panici, kada
je pomislila da ih je to Voli uhvatio na delu, zaboravila ju je.
Homer je sklopio prste oko sveće i gospodin Rouz ga je
potapšao po dlanu.
„To je protiv pravila, je li?“, upitao je gospodin Rouz Homera.
Crni Tiganj je pekao kukuruzni hleb i miris se raširio iz kuće
i primamljivo zalebdeo iznad krova, koji se zagrevao na kasnom
jutarnjem suncu; uskoro će na krovu postati neprijatno vruće.
„Je l’ gotov već taj ’leba?“, zaurlao je Breskva u kuhinju.
„Nije još“, rekao je Crni Tiganj iz barake. „I tiše malo, da
ne probudiš bebu.“
„Kakvo sranje“, rekao je Breskva. Crni Tiganj je izašao i
šutnuo Breskvu – ne mnogo jako – tu gde se ovaj naslanjao
na zid.
„Kad hleb bude gotov, nećeš reći da je sranje, je li?“, upitao
ga je Crni Tiganj.
„Nisam ja ništa rekao da je sranje, čoveče – to sam tek onako
rekao“, kazao je Breskva.
664 Džon Irving

„Samo tiše“, rekao je Crni Tiganj. Osmotrio je vožnju bicikla.

„Kako im ide?“, upitao je.
„Trude se“, rekao je Blatnjavi.
„Izumeli su novi sport“, rekao je Breskva i svi su se nasmejali.
„Malo poštovanja“, rekao je gospodin Rouz i svi su se utišali.
Crni Tiganj se vratio u kuću.
„Hajde da se kladimo da će da mu zagori hleb“, reče Breskva
tiho.
„Ako mu zagori, to je zato što je morao da izađe da te šutne“,
rekao mu je Blatnjavi.
Bicikl se pokvario; ili zadnji točak nije hteo da se okreće, ili
se lanac zaglavio u točku.
„Ima i drugi bicikl“, rekao je Ejndžel Rouz Rouz. „Ti probaj
taj, dok ja sredim ovaj.“ Ali dok je on popravljao Kendin bicikl,
Rouz Rouz je morala da se muči sa biciklom za dečake, tako da
je, uz sve dotadašnje nevolje, skliznula i nabila se između nogu
na šipku. Homer se zaista zabrinuo je li opasno pala, i pitao je
da li je dobro.
„Samo grč“, doviknula mu je ona, ali je ostala presamićena
sve dok Ejndžel nije ponovo osposobio njen bicikl.
„Izgleda beznadežno“, poverio se Homer gospodinu Rouzu.
„Šta je sa tim pravilima?“, upitao ga je gospodin Rouz.
Homer je stavio sveću u džep. On i gospodin Rouz su pogledali
jedan drugog – gotovo kao da se nadmeću.
„Brinem se za tvoju kćerku“, rekao je Homer Vels, posle
nekog vremena. Zajedno su gledali kako Rouz Rouz ponovo
pada s bicikla.
„Ne brini ti ništa za nju“, rekao je gospodin Rouz.
„Ponekad izgleda nesrećno“, rekao je Homer.
„Nije nesrećna“, rekao je gospodin Rouz.
„Ti se brineš za nju?“, upitao ga je Homer.
„Kad jednom počneš da se brineš, možeš da se brineš o
svakom, je l’ tako?“, rekao je gospodin Rouz.
 Tuđa pravila 665

Homeru Velsu se učinilo da Rouz Rouz još boli od pada na

šipku zato što je neko vreme stajala sa rukama na kolenima i
oborenom glavom (kao da je boli stomak) svaki put kada bi
pala s bicikla.
Homer i gospodin Rouz su propustili trenutak kada je odu-
stala. Samo su primetili da ona trči, prema voćnjaku zvanom
Tiganj, i da Ejndžel trči za njom; ostavili su oba bicikla.
„Prava šteta“, rekao je Homer. „Lepo bi se proveli na plaži.
Možda ipak mogu da ih ubedim da ih odvezem.“
„Ostavi ih na miru“, rekao je gospodin Rouz; Homer je to
više čuo kao naređenje nego kao predlog. „Ne moraju oni ni
na kakvu plažu“, rekao je gospodin Rouz, malo blaže. „Oni su
mladi, ne znaju kako da se provedu“, rekao je. „Samo pomisli
šta bi moglo da se desi na plaži. Možda bi se udavili. Ili možda
neki ljudi ne bi voleli da vide belog momka sa obojenom devoj-
kom – a oboje u kupaćim. Bolje da ne idu nikuda“, zaključio je
gospodin Rouz. To je bio kraj razgovora na tu temu, zato što je
onda gospodin Rouz upitao: „Jesi li ti srećan, Homere?“
„Jesam li ja srećan?“, ponovio je Homer Vels.
„Zašto sve živo ponavljaš?“, upitao ga je gospodin Rouz.
„Ne znam“, odgovorio je Homer. „Ponekad sam srećan“,
rekao je oprezno.
„To je dobro“, rekao je gospodin Rouz. „A gospodin i gospo-
đa Vortington – jesu li oni srećni?“
„Mislim da su prilično srećni, najčešće“, rekao mu je Homer.
„To je dobro“, rekao je gospodin Rouz.
Breskva, koji je popio nekoliko piva, prišao je oprezno Ejn-
dželovom biciklu, kao da je ta naprava opasna čak i dok leži
na zemlji.
„Pazi da te ne ujede“, upozorio ga je Blatnjavi. Breskva je
uzjahao bicikl pa se nacerio ostalima.
„Kako se pokreće?“, upitao ih je i svi su se nasmejali.
Blatnjavi je ustao i otišao do Kendinog bicikla.
666 Džon Irving

„Ajde da se trkamo“, rekao je Breskvi.

„Ajde“, rekao je Crni Tiganj na vratima. „Da vidimo ko će
prvi da se razbije.“
„Moj nema sredinu“, rekao je Blatnjavi za Kendin bicikl.
„Zato ide brže“, rekao je Breskva. Pokušao je da potera
Ejndželov bicikl napred, kao da su mu noge vesla.
„Ti to ne voziš, nego ga tucaš“, rekao je jedan čovek i svi su
se nasmejali. Crni Tiganj je pritrčao iza Breskve i počeo brže
da ga gura.
„E, zajebi to!“, viknuo je Breskva, ali je Crni Tiganj toliko
brzo pogurao bicikl da više nije mogao da drži korak sa njim.
„Ne mogu da se trkam ako mene niko ne gura“, rekao je
Blatnjavi, pa su ga dva čoveka pogurala brže od Breskve, koji
je nestao iza brda (odakle su se čuli samo njegovi krici).
„Jebem li ti sunce!“, rekao je Blatnjavi kada je krenuo. Vrteo
je pedale toliko žustro da se prednji točak odvojio od zemlje a
onda je bicikl izleteo ispod njega. Ljudi su se sada grohotom
smejali a Crni Tiganj je uzeo pali bicikl Blatnjavog; on će sle-
deći da pokuša.
„I ti hoćeš da probaš, je li?“, upitao je gospodin Rouz
Homera.
Pošto Ejndžel i Kendi nisu bili u blizini da ga gledaju,
Homer je zaista rešio da proba. „Što da ne“, rekao je Homer.
„Ja sam sledeći!“, viknuo je Crnom Tiganju, koji je hvatao
ravnotežu u mestu dok su mu stopala spadala sa pedala; pao
je na stranu pre nego što je uspeo da se pokrene.
„Ovo se ne važi!“, rekao je Crni Tiganj. „Hoću još jednom.“
„Hoćeš ti da probaš?“, upitao je Homer gospodina Rouza.
„Neću“, odgovorio je gospodin Rouz.
„Beba plače“, rekao je neko.
„Idi je uzmi“, rekao je neko drugi.
„Ja ću to da sredim“, rekao je gospodin Rouz svima. „Ja ću
da čuvam bebu – samo se vi igrajte.“
 Tuđa pravila 667

Breskva se pojavio iza brda; gurao je bicikl pored sebe i

hramao.
„Udario je u drvo“, objasnio je. „Naleteo je pravo na drvo
kao da mu je drvo nešto skrivilo.“
„Moraš da upravljaš“, rekao mu je Blatnjavi.
„I upravljao sam“, rekao je Breskva. „Mene uopšte ne sluša.“
Homer je pridržavao Crnog Tiganja dok se kuvar drugi put
penjao na Kendin bicikl. „Idemo“, rekao je Crni Tiganj odlučno,
ali je jednom rukom i dalje grlio Homera; samo mu je jedna
ruka bila na kormanu i nije vrteo pedale.
„Moraš da vrtiš pedale da bi krenuo“, rekao mu je Homer.
„Moraš prvo da me gurneš“, rekao je Crni Tiganj.
„Nešto gori!“, viknuo je neko.
„O jebote, hleb!“, rekao je Crni Tiganj. Bacio se u stranu,
sa rukom i dalje oko Homerovog vrata, tako da je Homer pao
zajedno s njim – preko bicikla.
„E lepo sam rekao da će da mu zagori hleb“, rekao je Breskva
Blatnjavom.
„Daj mi taj bicikl“, rekao je Blatnjavi i uzeo Ejndželov bicikl
od Breskve.
Njih dvojica su gurala Homera.
„Dobro je, dobro je“, rekao im je Homer, pa su ga pustili.
Ali ipak nije bilo dobro. Naglo je skrenuo u jednom pravcu, pa
je naglo skrenuo ka ljudima, koji su morali da mu pobegnu s
puta; onda mu je bicikl odleteo u jednu stranu – a on u drugu.
Sada su se svi smejali. Breskva je pogledao Homera Velsa
kako leži na zemlji.
„Ponekad nikakve vajde što si beo!“, rekao je Breskva Home-
ru, i svi su se grohotom nasmejali.
„Najčešće je korisno kad si beo“, rekao je gospodin Rouz.
Stajao je na vratima sa unukom u naručju dok se dim zagore-
log hleba širio iza njega – cucla joj je sada gotovo stalno bila u
ustima. Pošto je ućutao, i gospodin Rouz je stavio cuclu u usta.
668 Džon Irving

***

U srcu doline koja se nalazila na kraju Tiganja, gde okean kao

da je stotinu kilometara daleko i gde nikada ne dopire ni dašak
sa mora, Rouz Rouz se pružila u tamnoj travi pored jabuke
nortern spaj koju još niko nije obrao; Vels se pružio pored
nje; veoma je blago prelazio prstom preko njenog lica, prateći
liniju ožiljka od nosa do usne. Kada je stigao do usne, ona bi
mu uhvatila ruku i poljubila prst.
Skinula je radne cipele i farmerke, ali je ostavila na sebi
Kendin kupaći kostim i majicu s kratkim rukavima.
„Na plaži nam ionako ne bi bilo zabavno“, rekla je.
„Ići ćemo nekog drugog dana“, rekao je Ejndžel.
„Nećemo ići nigde“, rekla je. Onda su se neko vreme ljubili.
Onda je Rouz Rouz rekla: „Pričaj mi ponovo o onome.“ Ejndžel
Vels je počeo da opisuje okean, ali ga je ona prekinula. „Ne, ne
taj deo“, rekla je. „Nije me briga za okean. Pričaj mi ono drugo
– da ćemo svi da živimo u istoj kući. Ti i ja i moja beba i tvoj
otac i gospodin i gospođa Vortington“, rekla je Rouz Rouz. „Taj
me deo zanima“, rekla je osmehnuta.
I on je ponovo počeo: o tome kako je to moguće. Bio je
siguran da se njegov otac, Voli i Kendi neće buniti.
„Ti si skroz lud“, rekla je ona Ejndželu. „Ali nastavi“, rekla je.
Ima dovoljno mesta, ubeđivao ju je Ejndžel.
„Zar beba nikom neće smetati?“, upitala ga je ona; sklopila je
oči; sa sklopljenim očima je bolje videla to što Ejndžel opisuje.
I tada je Ejndžel Vels postao pisac, bio toga svestan ili ne.
Tada je naučio kako da mu nešto izmišljeno postane važnije
od stvarnog života; tada je naučio kako da naslika sliku koja
nije stvarna i koja nikada neće biti stvarna, ali da bi se u nju
uopšte verovalo – čak i jednog sunčanog dana u miholjsko
leto – morala je da bude bolje sazdana i da deluje stvarnije od
onih stvarnih; morala je da zvuči bar moguće. Ejndžel je pričao
 Tuđa pravila 669

čitavog dana; pričao je i pričao; pre nego što padne noć, postaće
književnik. U njegovoj priči su se Rouz Rouz i svi ostali divno
slagali. Nikome nije smetalo ništa što drugi čine. Sve se, što bi
rekli u Mejnu, taman uklopilo.
Rouz Rouz bi ponekad malo plakala; češće su se samo ljubi-
li. Prekinula ga je samo nekoliko puta, obično zato što je žele-
la da on ponovi nešto što joj je zvučalo posebno neverovatno.
„Čekaj malo“, rekla bi Ejndželu. „Ponovi, molim te, ne razu-
mem baš najbolje.“
Kasno po podne su počeli da im smetaju komarci i Ejndžel
je pomislio kako će neke večeri Rouz Rouz pitati Volija da joj
ispriča kakvi su komarci sa pirinčanih polja.
„Komarac iz Okeanskog vidika nije ništa u poređenju sa
japanskim B komarcem“, rekao bi joj Voli, ali Ejndžel nije sti-
gao da ispriča Rouz Rouz taj deo fantazije. Ona je počela da
ustaje, ali ju je nekakav grč ili bol od pada na šipku bicikla obo-
rio na kolena kao da ju je neko šutnuo i Ejndžel ju je obgrlio
oko ramena.
„Povredila si se na biciklu, je li?“, upitao ju je.
„Pokušavala sam“, rekla mu je.
„Molim?“, upitao ju je.
„Pokušavala sam da se povredim“, rekla mu je Rouz Rouz,
„ali mislim da se nisam dovoljno povredila.“
„Dovoljno za šta?“, upitao je.
„Da izgubim bebu“, rekla mu je.
„Trudna si?“, upitao ju je Ejndžel.
„Opet“, rekla je. „Izgleda opet“, rekla je. „Neko izgleda hoće
da ja stalno rađam bebe.“
„Ko?“, upitao ju je Ejndžel.
„Nema veze“, odgovorila je.
„Neko ko nije ovde?“, upitao je.
„O, ovde je on“, rekla je Rouz Rouz. „Ali nema veze.“
„Otac je ovde?“
670 Džon Irving

„Otac ovoga – da, on je ovde“, rekla je i potapšala se po

ravnom stomaku.
„Ko je on?“, upitao je Ejndžel.
„Nema veze ko je on“, rekla je ona Ejndželu. „Ispričaj mi
ponovo onaj deo – samo bolje da bude sa dve bebe. Sad smo
tu ti i ja i svi ostali i dve bebe“, rekla je. „Svima će nam biti
zabavno, je li?“
Ejndžel je izgledao kao da ga je ošamarila; Rouz Rouz ga je
poljubila i zagrlila – i promenila boju glasa.
„Vidiš?“, prošaputala mu je, čvrsto ga grleći. „Ne bismo se
proveli na plaži.“
„Da li ti želiš bebu?“, upitao ju je.
„Želim ovu koju imam“, rekla mu je. „Ne želim ovu drugu!“
Kada je rekla „drugu“, udarila je sebe iz sve snage; ponovo se
presamitila, izbila je sebi vazduh. Ležala je u travi, u položaju
koji je Ejndžel prepoznao kao fetalni.
„Hoćeš da me voliš ili da mi pomogneš?“, upitala ga je.
„Oboje“, odgovorio je on nesrećno.
„Nema oboje“, rekla je. „Ako si pametan, samo probaj da mi
pomogneš – to je lakše.“
„Možeš da ostaneš sa mnom“, počeo je Ejndžel – opet.
„Nemoj o tome više da mi pričaš!“, rekla je Rouz Rouz besno.
„Nemoj više ni da mi smišljaš imena za bebu. Samo mi prosto
pomozi“, rekla je.
„Kako?“, upitao je Ejndžel. „Uradiću bilo šta“, rekao joj je.
„Samo mi sredi abortus“, rekla je Rouz Rouz. „Ja nisam
odavde, ne znam koga da pitam, i nemam novca.“

Ejndžel je pomislio da će novac koji je štedeo za svoj prvi auto

verovatno biti dovoljan za abortus – uštedeo je oko petsto dolara
– ali je problem bio što je novac na štednom računu, a njegovi
staratelji su njegov otac i Kendi; Ejndžel nije mogao da diže
 Tuđa pravila 671

novac bez njihovog potpisa. A kada je Ejndžel posetio Herba

Faulera, informacije o ljudima koji rade abortuse bile su kao i
uvek neodređene.
„Ima jedan matorac koji se zove Hud, on ih radi“, rekao je
Herb Ejndželu. „On je penzionisani doktor iz Kejp Keneta. Ali
to radi u svom letnjikovcu na Drinkvoteru. Sreća tvoja što je još
leto. Čujem da ih radi u letnjikovcu čak i usred zime.“
„Znaš li koliko košta?“, upitao je Ejndžel Herba.
„Mnogo“, odgovorio je Herb. „Ali ne košta ni blizu kol’ko
beba.“
„Hvala ti, Herbe“, rekao je Ejndžel.
„Čestitam“, rekao je Herb Fauler momku. „Nisam znao da
ti je piša tol’ko narasla.“
„Narasla je, nego šta“, rekao je Ejndžel hrabro.
Ali kada je Ejndžel potražio u telefonskom imeniku, među
mnogim Hudovima u tom delu Mejna nije bilo nijednog dok-
tora a Herb Fauler nije znao kako se čovek zove. Ejndžel je znao
da ne može da zove svakog ko se preziva Hud pa da pita da li
radi abortuse. Ejndžel je takođe znao da će morati da razgovara
sa Kendi i ocem da bi došao do para, i zato im je bez oklevanja
ispričao čitavu priču.
„Pobogu, kako je Ejndžel dobro dete!“, reći će Voli kasnije.
„Nikad ne proba da nešto prikrije. Nego odmah sve na čistac
– šta god da je posredi.“
„Nije htela da ti kaže ko je otac?“, upitao je Homer Vels
Ejndžela.
„Nije“, rekao je Ejndžel.
„Možda Blatnjavi“, rekao je Voli.
„Verovatno Breskva“, rekla je Kendi.
„Kakve ima veze ako ne želi da kaže ko je otac? Glavno je da
ne želi bebu“, rekao je Homer Vels. „Glavno je da joj sredimo
abortus.“ Voli i Kendi su bili tihi; nisu osporavali Homerov
autoritet u toj oblasti.
672 Džon Irving

„Problem je što ne znamo kog Huda da zovemo, kada u

imeniku ne piše ko je doktor“, rekao je Ejndžel.
„Znam ja koji je“, rekao je Homer, „i nije doktor.“
„Herb je rekao da je penzionisani doktor“, rekao je Ejndžel.
„On je penzionisani profesor biologije“, rekao je Homer
Vels, koji je znao tačno o kom je gospodinu Hudu reč. Homer
je takođe pamtio da je gospodin Hud jednom pomešao mate-
ricu zeca sa matericom ovce. Pitao se koliko li je gospodin Hud
zamišljao da žena ima materica i da li bi bio pažljiviji da zna da
žena ima samo jednu.
„Profesor biologije?“, upitao je Ejndžel.
„I to ne baš dobar“, rekao je Homer.
„Herb Fauler nikad nije imao pojma ni o čemu“, rekao je
Voli.
Homer Vels se naježio od pomisli šta sve još možda gospodin
Hud ne zna.
„Neće ona ni slučajno kod gospodina Huda“, rekao je Homer.
„Moraćete da je vodite u Sent Klauds“, rekao je Ejndželu.
„Ali ja mislim da ona ne želi da rodi bebu“, rekao je Ejndžel.
„A i ako je rodi, mislim da ne želi da je ostavi u sirotištu.“
„Ejndžele“, rekao je Homer, „ona ne mora da rodi bebu u
Sent Klaudsu. Tamo mogu da joj urade abortus.“
Voli je pomerao kolica napred-nazad.
Kendi je rekla: „Ja sam tamo jednom imala abortus, Ejndžele.“
„Stvarno?“, rekao je Ejndžel.
„U to doba“, rekao je Voli dečaku, „mislili smo da ćemo uvek
moći da napravimo novu bebu.“
„To je bilo pre Volijeve povrede – pre rata“, počela je Kendi.
„Doktor Larč radi abortuse?“, upitao je Ejndžel oca.
„Tako je“, rekao je Homer Vels. Mislio je da stavi Ejndžela i
Rouz Rouz na voz za Sent Klauds što je pre moguće; zbog svih
„dokaza“ koje su podneli nadzornom odboru, Homer nije znao
koliko će još dugo doktor Larč moći da radi.
 Tuđa pravila 673

„Smesta ću da pozovem doktora Larča“, rekao je Homer.

„Smestićemo tebe i Rouz Rouz na sledeći voz.“
„Ili mogu ja da ih odvezem kadilakom“, rekao je Voli.
„Predaleko je da ti voziš“, rekao mu je Homer.
„Beba Rouz može da ostane ovde sa mnom“, rekla je Kendi.
Zaključili su da će biti najbolje da Kendi ode u baraku i
dovede Rouz Rouz u kuću. Gospodin Rouz možda spreči Rouz
Rouz ako se Ejndžel pojavi noću i zatraži da Rouz Rouz i beba
pođu s njim.
„Sa mnom se neće raspravljati“, rekla je Kendi. „Samo ću
reći da sam našla mnogo stare odeće za bebu i da ćemo Rouz
Rouz i ja da isprobamo šta bebi odgovara.“
„Usred noći?“, rekao je Voli. „Pobogu, gospodin Rouz nije
glup.“
„Nije me briga hoće li mi poverovati“, rekla je Kendi. „Samo
hoću da mala i beba odu odavde.“
„Zar je stvarno potrebna tolika žurba?“, upitao je Voli.
„Da, bojim se da jeste“, rekao je Homer Vels. Nije rekao
Kendi i Voliju za želju doktora Larča da ga on zameni, niti kakve
su izmišljotine izneli pred nadzorni odbor. Siroče uči da ćuti;
siroče čuva sve u sebi. Ono što izlazi iz siročeta, izlazi postepeno.
Kada je Homer pozvao Sent Klauds, javila se sestra Karolina;
u šoku, u bolu, u žalosti zbog doktora Larča, zaključile su da
sestra Karolina ima najpouzdaniji glas za telefonske razgovore.
A pokušavale su i da se upoznaju sa planovima doktora Larča,
za sve, kao i sa njegovom ogromnom Kratkom istorijom Sent
Klaudsa. Svaki put kada bi telefon zazvonio, pretpostavile su
da zove neko iz nadzornog odbora.
„Karolina?“, rekao je Homer Vels. „Ovde Homer. Daj mi
starog.“
Sestra Andžela i sestra Edna, pa čak i gospođa Grogan,
voleće Homera Vels zauvek – uprkos poruci u kojoj je odbio
Larča – ali sestra Karolina je bila mlađa od njih; ona nije prema
674 Džon Irving

Homeru Velsu imala sentimentalnosti koja nastane kada čovek

nekog poznaje od malih nogu. Smatrala je da je on izdao Larča.
A naravno, to je bio pogrešan trenutak da pita za „starog“.
Kada je Larč umro, sestra Andžela, sestra Edna i gospođa Gro-
gan su rekle da ne mogu da zovu Homera; sestra Karolina
nije želela da ga zove.
„Šta hoćeš?“, upitala ga je sestra Karolina hladno. „Da se
nisi možda predomislio?“
„Jedna prijateljica mog sina“, rekao je Homer Vels. „Došla
je ovde sa sezoncima. Već ima bebu a nema oca, a sad je opet
trudna.“
„Onda će imati dve bebe“, obavestila ga je sestra Karolina.
„Karolina!“, rekao je Homer Vels. „Prestani da me zezaš.
Hoću da razgovaram sa starim.“
„I ja bih da razgovaram s njim“, rekla je sestra Karolina,
glasnije. „Larč je umro, Homere“, rekla je tiše.
„Ne zajebavaj“, rekao je Homer Vels; osetio je kako mu
srce poigrava.
„Preterao je s etrom“, rekla je. „U Sent Klaudsu više nema
božjeg posla. Ako znaš nekoga kome je potreban, moraćeš
sam da ga uradiš.“
Onda mu je spustila slušalicu – baš ju je jako zalupila.
Zazvonilo mu je u uhu; čuo je zvuk debala kako se sudaraju
u vodi koja je odnela Vinklove. Oči ga nisu tako oštro pekle
još od one noći u kotlarnici Drejperovih, u Votervilu, kada
se oblačio za bekstvo. Grlo ga nije tako duboko bolelo – bol
je pritiskao, ka plućima – od one noći kada je vikao preko
reke, pokušavajući da natera mejnske šume da ponove ime
Fazija Stouna.
Snoui Meoduz je našao sreću sa Maršovima od nameštaja;
blago Snouiju, pomislio je Homer Vels. Zamišljao je da bi
drugi siročići imali problema da nađu sreću u poslu s name-
štajem. Ponekad, priznao je, on je bio veoma srećan u poslu
 Tuđa pravila 675

s jabukama. Znao je šta bi mu Larč rekao: da nije poenta u

njegovoj sreći ili da je od nje važnije biti koristan.
Homer je zažmurio i gledao žene kako izlaze iz voza. Uvek
su izgledale pomalo izgubljeno. Prisetio ih se u saonicama sa
gasnim svetlom – njihova lica su mu bila posebno živa kada bi
saonice prosecale sneg i izbijale iskre iz zemlje; kako su žene
krivile lice od tog škripavog zvuka. I, kratko, kada je gradu bilo
dovoljno stalo da uvede autobusku službu, kako su izolovano
delovale žene u zatvorenim autobusima, sa nejasnim licima iza
zamagljenog stakla; kroz prozore su delovale Homeru Velsu isto
kao što je svet delovao njima, nedugo pre nego što ih etar odnese.
A sada su pešačile sa stanice. Homer ih je video kako stupaju
uzbrdo; bilo ih je više nego što je pamtio. Bile su vojska, napre-
dovale su ka bolnici sirotišta, nosile su sa sobom jednu ranu.
Sestra Karolina je bila jaka; ali kuda će otići sestra Edna i
sestra Andžela i šta će biti sa gospođom Grogan?, brinuo se
Homer Vels. Prisetio se mržnje i prezira u Meloninim očima.
Da je Meloni trudna, ja bih joj pomogao, pomislio je. I sa tom
mišlju je shvatio da je spreman da glumi boga, bar malo.
Vilbur Larč bi mu rekao da nije moguće malo glumiti boga;
kada si spreman da glumiš boga – uopšte – glumiš ga mnogo.
Homer Vels je usredsređeno razmišljao kada je gurnuo ruku
u džep i našao dogoreli kraj sveće koji mu je vratio gospodin
Rouz – „To je protiv pravila, zar ne?“, bio ga je upitao gospodin
Rouz.
Na stočiću pored kreveta, između lampe za čitanje i telefona,
bio je njegov raskupusani primerak Davida Koperfilda. Homer
nije morao da otvori knjigu da bi znao gde počinje priča. „Hoću
li postati junak svog života, ili će ta uloga pripasti nekom drugom,
pokazaće stranice što slede“, izgovorio je po sećanju.
Pamćenje mu je bilo izuzetno dobro. Mogao je da se priseti
različitih veličina kupa za etar koje je Larč zahtevao da sam
pravi. Naprava je bila rudimentarna: Larč je oblikovao kupu od
676 Džon Irving

običnog grubog platna za peškire; između slojeva peškira bili su

slojevi krutog papira da se kupa ne zgužva. Na otvorenom kraju
kupe nalazio se komad pamuka – da upije etar. Primitivno, ali
je Larč mogao da je napravi za tri minuta; postojale su različite
veličine za različita lica.
Homer je više voleo gotovu Jankauerovu masku – masku od
žičane mreže, u obliku kutlače, umotanu u deset ili dvanaest slo-
jeva gaze. Baš je u staru Jankauerovu masku na noćnom stočiću
Homer stavio onaj ostatak sveće. U maski je držao sitan novac,
a ponekad i sat. Sada se zagledao u nju; u maski je bila žvakaća
guma u izbledelom zelenom papiriću i dugme od kornjačinog
oklopa sa njegovog sakoa od tvida. Gaza u maski bila je žuta i
prašnjava, ali je za masku bila potrebna samo sveža gaza. Homer
Vels je doneo odluku; biće heroj.
Sišao je u kuhinju gde je Ejndžel gurao Volija u kolicima – to
je bila igra koju su igrali kada su obojica zbog nečeg uznemire-
ni. Ejndžel je stajao iza kolica i gurao ih, kao da gura trotinet;
kolica su išla sve brže – mnogo brže nego što je Voli mogao
sam da ih pokreće. Voli je samo upravljao – neprekidno je
skretao levo i desno. Voli je pokušavao da izbegne nameštaj,
ali uprkos pilotskoj veštini i prostranosti kuhinje, na kraju bi
ga Ejndžel prebrzo gurao pa bi na nešto naleteli. Kendi bi se
zbog toga ljutila na njih, ali su oni to svejedno radili (posebno
kada ona nije bila kod kuće). Voli je to zvao „letenje“; to su pre
svega radili kada im je bilo dosadno. Kendi je otišla u baraku
po Rouz Rouz i njenu bebu. Ejndžel i Voli su se slobodno vozili.
Kada su videli kako Homer izgleda, prestali su.
„Šta se desilo, stari moj?“, upitao je Voli prijatelja.
Homer je kleknuo pored Volijevih kolica i spustio mu glavu
u krilo.
„Umro je doktor Larč“, rekao je Voliju, koji je grlio Homera
dok je ovaj plakao. Plakao je veoma kratko; u Homerovom
sećanju, Karli Dej je bio jedino siroče koje je dugo plakalo.
 Tuđa pravila 677

Kada je Homer prestao da plače, rekao je Ejndželu: „Treba da

ti ispričam jednu kratku priču – a trebaće mi tvoja pomoć.“
Izašli su do šupe gde se čuvao baštenski alat i Homer je
otvorio jednu konzervu etra od sto grama sa bezbednosnom
iglom. Od isparenja su mu blago zasuzile oči; nikada nije shvatio
kako se Larču to dopadalo.
„Postao je zavisnik od ovoga“, rekao je Homer svom sinu.
„Ali bio je izuzetno vešt. Video sam pacijente kako mu odgo-
varaju na pitanja dok su pod dejstvom etra, a svejedno ništa
ne osećaju.“
Odneli su etar na sprat i Homer je rekao Ejndželu da mu
namesti još jedan krevet u svojoj sobi – da prvo prostre gumeni
čaršav koji su koristili kada je Ejndžel još nosio pelene a onda
običan (ali čist čaršav) preko.
„Za bebu Rouz?“, upitao je Ejndžel oca.
„Ne, ne za bebu Rouz“, odgovorio je Homer. Dok je raspaki-
vao instrumente, Ejndžel je seo na drugi krevet i posmatrao ga.
„Voda ključa!“, doviknuo je Voli.
„Sećaš se kako sam ti pričao da sam bio pomoćnik doktora
Larča?“, upitao je Homer Ejndžela.
„Tako je“, rekao je Ejndžel Vels.
„Pa, veoma sam se izveštio – u pomaganju“, rekao je Homer.
„Veoma. Nisam amater“, rekao je sinu. „To ti je u stvari to – to
je ta priča“, rekao je Homer, koji je poređao sve što mu treba
nadohvat ruke; sve je izgledalo bezvremeno, sve je izgledalo
savršeno.
„Hajde“, rekao je Ejndžel Vels ocu. „Nastavi s pričom.“
Dole, u tihoj kući, čuli su Volija u kolicima kako se kotrlja
iz sobe u sobu; i dalje je leteo.
Na spratu je Homer Vels govorio svom sinu dok je menjao
gazu na Jankauerovoj maski. Počeo je sa onom starom pričom
o božjem poslu i đavoljem poslu – i kako je, za Vilbura Larča,
sve to bio božji posao.
678 Džon Irving

***

Kendi je zapanjilo kako su farovi njenog džipa ocrtali jasne

siluete ljudi naspram neba; kako su bili naređani u redu, poput
krupnih ptica, na krovu barake. Pomislila je da su gore sigurno
svi – ali nisu bili svi. Gospodin Rouz i njegova kćerka su bili
unutra, a ljudi su čekali gde im je rečeno da čekaju.
Kada je Kendi izašla iz džipa niko joj se nije obratio. U baraci
nije bilo svetla; da njeni farovi nisu obasjali ljude na krovu,
Kendi bi pomislila da su svi legli da spavaju.
„Ehej!“, doviknula je Kendi na krov. „Jednog dana će čitav taj
krov da propadne.“ To ju je iznenada uplašilo: što nisu hteli da
govore s njom. Ljudi su, međutim, bili uplašeniji od Kendi; ljudi
nisu znali šta da kažu – znali su samo da je ono što gospodin
Rouz radi svojoj kćerki pogrešno, a da se oni boje da to bilo
kako spreče.
„Blatnjavi?“, upitala je Kendi u tami.
„Da, gospođo Vortington!“, doviknuo joj je odozgo Blatnjavi.
Ona je otišla do ugla gde se krov spuštao najbliže zemlji; tu su
se svi penjali; stare beračke merdevine bile su tu naslonjene na
krov, ali niko na krovu nije krenuo da joj ih pridrži.
„Breskvo?“, rekla je Kendi.
„Da, gospođo“, rekao je Breskva.
„Hoće li neko da mi pridrži merdevine?“, upitala je. Blatnjavi
i Breskva su držali merdevine a Crni Tiganj ju je uhvatio za
ruku kada se popela na krov. Ljudi su joj napravili mesta i ona
je sela sa njima.
Nije najjasnije videla, ali bi znala da je tu i Rouz Rouz; a da
je gospodin Rouz bio tu, Kendi je znala da bi joj se on obratio.
Prvi put kada je čula zvuk iz barake – dopirao je tačno ispod
nje – Kendi je pomislila da je to beba, da samo blebeće ili možda
počinje da plače.
 Tuđa pravila 679

„Kada je vaš Voli bio dečak, bilo je drugačije – tamo“, rekao

joj je Crni Tiganj. „Tada to kao da je bila druga zemlja.“ Pogled
mu je bio prikovan na treperavu obalu.
Zvuk ispod krova postao je jasniji i Breskva je rekao: „Zar
nije divna noć, gospođo?“ Noć očigledno nije bila divna; bila je
mračnija nego obično, a zvuk iz barake sada joj je postao jasan.
Načas je pomislila da će joj pozliti.
„Pazite gde gazite, gospođo Vortington“, rekao joj je Blat-
njavi, ali je Kendi udarala nogama po krovu; onda je kleknula
i počela obema rukama da udara po limu.
„To je mnogo star krov, gospođo Vortington“, rekao joj je
Crni Tiganj. „Bolje pazite da ne propadnete.“
„Spuštajte me, hoću da siđem“, rekla im je Kendi. Blatnjavi
i Breskva su je uzeli za ruke a Crni Tiganj je pre njih krenuo
do merdevina. Čak i dok je hodala po krovu, Kendi se trudila
da udara nogama.
Dok se spuštala niz merdevine, dovikivala je: „Rouz!“ Nije
mogla da izgovori blesavo ime „Rouz Rouz“, a nije mogla ni
da se natera da izgovori „gospodine Rouze“. „Rouz!“, vikala je
neodređeno. Nije bila čak ni sigurna koga to zove, ali ju je na
vratima dočekao gospodin Rouz. Još se oblačio – upasivao je
košulju i zakopčavao pantalone. Izgledao joj je mršavije i sta-
rije nego što je izgledao ranije, i mada joj se osmehnuo, nije je
pogledao u oči sa svojim uobičajenim samopouzdanjem – sa
svojom uobičajenom, učtivom ravnodušnošću.
„Nemoj da mi se obraćaš“, rekla mu je Kendi, ali šta bi on
njoj rekao? „Tvoja kćerka i njena beba idu sa mnom.“ Kendi je
pored njega ušla u baraku; prstima je osetila iscepana pravila
dok je tražila svetlo.
Rouz Rouz je sedela na krevetu. Navukla je farmerke, ali ih
nije zakopčala već je obukla majicu, u krilu je držala Kendin
kupaći kostim – nosila ga je tek kratko i nije umela da ga na
brzinu obuče. Našla je samo jednu radnu cipelu, koju je držala
680 Džon Irving

u ruci. Druga je bila ispod kreveta. Kendi ju je našla i obula

je – Rouz Rouz nije imala čarape. Onda joj je Kendi vezala
pertle. Rouz Rouz je sedela na krevetu dok joj je Kendi obuvala
i vezivala drugu cipelu.
„Ti ideš sa mnom. I tvoja beba isto“, rekla je Kendi devojci.
„Da, gospođo“, rekla je Rouz Rouz.
Kendi je uzela od nje kupaći kostim pa je njime obrisala
suze sa lica Rouz Rouz.
„Dobro je, sve će biti dobro“, rekla je Kendi devojci. „I
osećaćeš se bolje. Bićeš na sigurnom.“
Beba Rouz je čvrsto spavala i Kendi je pazila da je ne probudi
kada ju je uzela i predala majci. Rouz Rouz se nesigurno kretala
i Kendi ju je obgrlila dok su zajedno izlazile. „Biće sve dobro“,
rekla je Kendi Rouz Rouz; poljubila je mladu ženu u vrat a Rouz
Rouz, koja se sva preznojila, naslonila se na nju.
Gospodin Rouz je stajao u tami između džipa i kuće, ali su
ostali ljudi i dalje sedeli na krovu.
„Ti se vraćaš“, rekao je gospodin Rouz – rečenica nije zvučala
upitno; to nije bilo pitanje.
„Rekla sam ti da mi se ne obraćaš“, rekla mu je Kendi. Pomo-
gla je Rouz Rouz i bebi da uđu u džip.
„Govorio sam kćerki“, rekao je gospodin Rouz dostojan-
stveno.
Rouz Rouz, međutim, nije htela da odgovori ocu. Sedela
je kao statua žene sa bebom u naručju dok je Kendi okretala
džip i odlazila. Pre nego što su zajedno ušle u veliku kuću, Rouz
Rouz se srušila na Kendi i rekla joj: „Nikad nisam mogla da
se odbranim.“
„Naravno da nisi“, rekla joj je Kendi.
„On je mrzeo oca ove prve bebe“, rekla je Rouz Rouz. „Od
tad me nije puštao.“
„Sada će sve da bude dobro“, rekla je Kendi devojci pre nego
što su ušli; kroz prozore su videli Volija kako leti kroz kuću.
 Tuđa pravila 681

„Ja poznajem svog oca, gospođo Vortington“, prošaputala

je Rouz Rouz. „On će hteti da se vratim.“
„Neće moći“, rekla joj je Kendi. „Neće moći da te natera da
se vratiš.“
„On ima svoja pravila“, rekla je Rouz Rouz.
„A otac tvoje divne kćerke?“, upitala je Kendi, pridržavajući
vrata za Rouz Rouz i njenu kćerku. „Gde je on?“
„Moj otac ga je isekao. Odavno je nestao“, rekla je Rouz
Rouz. „On više neće ništa da ima sa mnom.“
„A majka, gde ti je?“, upitala je Kendi dok su ulazile u kuću.
„Umrla je“, rekla je Rouz Rouz.
Tada je Voli rekao Kendi da je i doktor Larč umro. Ona to
nije mogla da vidi po Homerovom držanju, koje je bilo krajnje
poslovno; siroče nauči kako da krije emocije, kako da ništa ne
otkriva.
„Jesi li dobro?“, upitala je Kendi Homera, dok je Voli vozao
bebu Rouz po prizemlju a Ejndžel vodio Rouz Rouz u svoju
sobu, koju su joj već spremili.
„Malo sam nervozan“, priznao je Homer Kendi. „Tehnika
sigurno nije problem, a imam sve što mi je potrebno – znam da
to mogu da izvedem. Samo, prosto, to je za mene živo ljudsko
biće. Ne mogu da ti opišem kakav je to osećaj – samo držati
kiretu, na primer. Kada dodirne živo tkivo, nekako reaguje“,
rekao je Homer, ali ga je Kendi prekinula.
„Možda će ti pomoći da znaš ko je otac“, rekla je. „Gospodin
Rouz. Otac je njen otac – ako će ti od toga biti lakše.“
Zbog sveže nameštenog kreveta u Ejndželovoj dečjoj sobi i
blistavih instrumenata – koji su tako uredno bili poređani na
susednom krevetu – Rouz Rouz je postala i pričljiva i ukočena.
„Ovo ne deluje nimalo zabavno“, rekla je devojka, stežući
pesnice u krilu. „Ovu prvu su izvadili odgore – ne kako je treba-
lo da izađe“, objasnila je Rouz Rouz. Porodila se carskim rezom,
video je Homer Vels, možda zbog njenog uzrasta i stasa u to
682 Džon Irving

doba. Ali Homer nije mogao sasvim da je ubedi da će sada sve

biti mnogo lakše. Neće morati ništa da vadi „odozgo“.
„Ejndžele, idi kod Volija“, rekla je Kendi momku. „Idi pro-
vozaj bebu Rouz u invalidskim kolicima. Srušite sav nameštaj
ako želite“, rekla mu je i poljubila ga.
„Da, ti idi“, rekla je Rouz Rouz Ejndželu.
„Ne boj se“, rekla je Kendi Rouz Rouz. „Homer zna šta radi.
Nalaziš se u veoma sigurnim rukama.“ Namazala je Rouz Rouz
crvenim meriolatom, dok je Homer počinjao da pokazuje Rouz
Rouz instrumente.
„Ovo je spekulum“, rekao joj je. „Možda će da bude hladno,
ali neće da boli. Nećeš ništa osetiti“, uveravao ju je. „Ovo su
dilatatori“, rekao je Homer, ali je Rouz zažmurila.
„Ovo ste i ranije radili, je li?“, pitala ga je Rouz Rouz. On je
spremio etar.
„Samo diši normalno“, rekao joj je. Kad je osetila miris,
otvorila je oči i okrenula lice od maske, ali joj je Kendi stavila
ruke na slepoočnice i veoma blago joj pomerila glavu u ispravan
položaj. „Prvi udisaj je najoštriji“, rekao je Homer Vels.
„Molim vas, jeste li ovo ranije radili?“, upitala ga je Rouz
Rouz. Glas joj je bio prigušen pod maskom.
„Ja sam dobar doktor – veruj mi“, rekao joj je Homer Vels.
„Samo se opusti i diši normalno.“
„Ne boj se“, čula je Rouz Rouz Kendi kako joj govori taman
pre nego što je etar počeo da je vodi van tela.
„Umem da vozim“, rekla je. Rouz Rouz je mislila na bicikl.
Homer ju je gledao kako mrda prstima. Rouz Rouz je isproba-
vala pesak; plaža je bila topla. Stizala je plima; osećala je vodu
oko članaka. „Ništa posebno“, promumlala je. Rouz Rouz je
mislila na okean.
Homer Vels je podesio spekulum da savršeno vidi grlić
materice, pa je umetnuo prvi dilatator tako da se ušće materi-
ce otvorilo kao oko koje mu uzvraća pogled. Grlić je izgledao
 Tuđa pravila 683

omekšao i blago natečen i bio je obliven zdravom, jasnom sluzi

– bila je to najupečatljivija ružičasta boja koju je Homer u životu
video. U prizemlju je čuo invalidska kolica kako jure po kući
– beba Rouz se ludo smejala.
„Reci im da beba ne treba preterano da se uzbudi“, rekao je
Homer Kendi, kao da je ona njegova davnašnja bolničarka a on
navikao da daje uputstva a ona da ih izvršava i to tačno. Nije
pustio da mu galama (niti Kendini pokušaji da je utiša) skrene
pažnju; gledao je kako se grlić otvara sve dok se nije otvorio
dovoljno. Izabrao je kiretu odgovarajuće veličine. Posle prvog
puta, pomislio je Homer Vels, ovo možda postane lakše. Jer
sada je znao da ne može da glumi boga u najgorem smislu; ako
može da izvrši zahvat na Rouz Rouz, kako će moći da odbije
neku neznanku? Kako će moći da odbije bilo koga? Samo bog
donosi takve odluke. Samo ću im pružiti ono što traže, pomislio
je. Siroče ili abortus.
Homer Vels je disao sporo i pravilno; iznenadila ga je smire-
nost sopstvene ruke. Nije čak ni trepnuo kada je osetio kontakt
kirete; nije odvojio pogled od svedočenja čudu.

Te noći je Kendi prespavala u drugom krevetu u Ejndželovoj

sobi – želela je da bude blizu ako Rouz Rouz nešto zatreba, ali je
Rouz Rouz spavala kao klada. Kada su joj usne bile razdvojene,
čulo se zviždanje zbog ispalog zuba; to nimalo nije smetalo i
Kendi je takođe veoma mirno spavala.
Ejndžel je spavao u prizemlju gde je delio veliki krevet s
Volijem. Ostali su budni dokasno i razgovarali. Voli je ispričao
Ejndželu kako se zaljubio u Kendi; mada je Ejndžel i ranije
čuo tu priču, sada je pažljivije slušao – sada pošto se zaljubio u
Rouz Rouz. Voli je takođe rekao Ejndželu da nikada ne sme da
potceni mračnije potrebe sveta u kome je odrastao njegov otac.
684 Džon Irving

„To je stara priča“, rekao je Voli Ejndželu. „Homer će uvek

nositi Sent Klauds u sebi, kuda god da krene. A to sa zaljublji-
vanjem“, rekao je Voli Ejndželu, „stvar je u tome da nikoga ne
možeš da prisiliš. Prirodno je da želiš da neko koga voliš radi
ono što ti želiš, ili ono što misliš da bi za tu osobu bilo dobro,
ali moraš da pustiš da im se sve samo desi. Ljude koje voliš ne
možeš da pritiskaš ništa više nego ljude koje uopšte ne poznaješ.
A to je teško“, dodao je, „zato što bi se često mešao – želiš da
budeš onaj koji pravi planove.“
„Teško je kad želiš nekoga da zaštitiš, a ne možeš“, rekao je
Ejndžel.
„Ti ne možeš da štitiš ljude, mali“, rekao je Voli. „Možeš
samo da ih voliš.“
Kada je zaspao, Voli je osetio pokrete splava na Iravadiju.
Jedan od njegovih srdačnih burmanskih spasilaca nudio je da
mu stavi kateter. Prvo je umočio izdanak bambusa u smeđu
reku, onda ga je obrisao o komad svile kojim je vezivao korpu
na glavi, pa je pljunuo na njega. „Hoćeš sad da pikiš?“, upitao
je Burmanac Volija.
„Ne, hvala“, rekao je Voli u snu. „Ne piški sada“, rekao je gla-
sno, zbog čega se Ejndžel osmehnuo pre nego što je i on zaspao.
Na spratu, u glavnoj spavaćoj sobi, Homer Vels je bio sasvim
budan. Sam se ponudio da čuva bebu Rouz te noći. „Ionako
neću moći da zaspim čitave noći“, rekao je. Zaboravio je koliko
je uživao da se stara o bebi. Bebe su Homera podsećale na samog
sebe; uvek su želele nešto usred noći. Ali pošto je dao flašicu bebi
Rouz, ona je zaspala i ostavila Homera Velsa ponovo samog;
svejedno je bilo zadovoljstvo što može da posmatra tu malu
devojčicu. Njeno crno lice na krevetu nije bilo veće od njegovog
dlana, a povremeno bi dizala ruke i pružala i stezala prste, kao
da hvata nešto što je videla u snu. Prisustvo još jedne osobe koja
diše podsetilo je Homera Velsa na spavaonicu u Sent Klaudsu,
gde je imao prilične teškoće da zamisli neophodnu objavu.
 Tuđa pravila 685

„Budimo srećni zbog doktora Larča“, rekao je Homer tiho.

„Doktor Larč je našao porodicu. Laku noć, doktore Larče.“
Pokušao je da zamisli ko bi od njih to izgovorio. Zamislio je da
bi to bila sestra Andžela, pa je zato njoj poslao pismo.
Sada pošto je doktor Larč umro, zadovoljstvo gospođe Gud-
hol što će smeniti starog, neaktivnog homoseksualca oslabilo je;
ipak ju je uzbuđivala pomisao kako će ga zameniti onim mladim
misionarom koji mu se toliko suprotstavljao. Doktor Gingrič
je video da se na horizontu pojavljuje nekakva slabašna pravda
zbog pomisli da će zameniti Larča nekim ko je tog starca očigle-
dno izluđivao, ali doktora Gingriča nije toliko zanimalo rešenje
situacije u Sent Klaudsu koliko je bio opčinjen svojim tajnim
izučavanjem uma gospođe Gudhol, u kome je otkrio izuzetno
složenu mešavinu pravedničkih zabluda i nadahnute mržnje.
Naravno, doktor Gingrič i drugi članovi nadzornog odbora
želeli su da upoznaju mladog doktora Stouna, ali je doktor
Gingrič posebno želeo da na tom sastanku posmatra gospođu
Gudhol. Gospođa Gudhol je sada imala tik – kada god bi joj
neko pružio neobično zadovoljstvo ili nezadovoljstvo, desna
strana njenog lica pretrpela bi nesvesnu kontrakciju mišića.
Doktor Gingrič je zamišljao da će, pošto upozna doktora-misi-
onara, gospođa Gudhol ući u fazu gotovo neprekidnog spazma
i jedva je čekao da to posmatra.
„Morate da zavlačite odbor“, pisao je Homer sestri Andželi.
„Recite im kako su vaši napori da stupite u kontakt s doktorom
Stounom osujećeni zbog toga što je doktor na putu između
dve misionarske bolnice u Indiji. Recite da se jedna nalazi u
Asamu a druga u Nju Delhiju. Recite da ne očekujete da ćete
moći da komunicirate s njim nedelju dana ili duže i da – bude
li želeo da razmotri mesto u Sent Klaudsu – neće biti slobodan
pre novembra.“
Homer Vels se nadao da će mu to omogućiti da Ejndželu
ispriča sve i da dovrši berbu.
686 Džon Irving

„Moraćete da ubedite upravu da ste sposobne babice i dobre

bolničarke i da ćete moći da prepoznate pacijentkinje koje treba
proslediti lekaru“, pisao je Homer sestri Andželi. „Morate mi
oprostiti što mi je ovoliko trebalo, ali ću možda delovati uver-
ljivije nadzornom odboru ako svi budu morali da me čekaju.
Za odlazak iz Azije treba vremena.“
Takođe je zahtevao da mu pošalju sve što znaju o prošlosti
Fazija Stouna i da mu kažu sve što je Larč možda izostavio – mada
Homer nije mogao da zamisli da bi Larč bilo šta izostavio. Homer
je u najkraćoj mogućoj rečenici poručio sestri Andželi da je voleo
Larča „kao oca“ i da oni „nemaju čega da se boje od Meloni“.
Siroti Bob, koji joj je slomio nos i ruku, imao je i te kako
razloga da se boji Meloni, ali Bob nije bio dovoljno pametan da
je se boji. Kada su joj skinuli gips sa ruke i kada joj je nos pono-
vo izgledao manje-više normalno, Meloni i Lorna su obilazile
stara, poznata mesta – među njima i piceriju u Batu – a Bob je
imao neprijatnu potrebu da ih ponovo iznervira. Meloni će ga
razoružati stidljivim osmehom – kojim će mu krotko otkriti
svoje kvarne zube – i dok Bob bude posvećivao svoju siledžijsku
pažnju Lorni, Meloni će mu odseći gornji deo uha kleštima za
žicu (čestim i vernim alatom električara). Onda će mu slomiti
nekoliko rebara i nos i stolicom ga udarati sve dok ne izgubi
svest. Imala je ispravne stavove u vezi sa Sent Klaudsom, ali je
svejedno bila pristalica gesla „oko za oko, zub za zub“.
„Ti si moja junakinja“, rekla joj je Lorna. To je bila nezgodna
reč u Meloninoj blizini, pošto je ona odavno mislila da je Homer
Vels rođen za junaka.
Homer je bio junak u očima Rouz Rouz; ona je provela čitav
ponedeljak u krevetu u Ejndželovoj sobi, Kendi joj je povreme-
no donosila bebu a Ejndžel ju je posećivao svaki put kada bi
mu se ukazala prilika.
„Ti ćeš zavoleti ovu sobu“, rekao je Ejndžel.
„Ti si skroz lud“, rekla mu je Rouz Rouz. „Ali ja je već volim.“
 Tuđa pravila 687

Bio je to dan koji je štetio berbi; gospodin Rouz nije brao

a polovinu ljudi su mučili bolovi od pada sa bicikla. Homer
Vels, koji nikada neće ovladati tom strašnom napravom, imao
je natečeno koleno i modricu između plećki veliku kao dinja.
Breskva je odbio da se penje na merdevine; čitavog dana će
tovariti prikolice i sakupljati opale jabuke. Blatnjavi je ječao i
kukao; on je jedini od svih njih zapravo naučio da vozi bicikl.
Crni Tiganj je rekao da je to lep dan za post.
Gospodin Rouz je izgleda postio. Sedeo je ispred barake na
slabom suncu, umotan u ćebe; sedeo je prekrštenih nogu i ni
sa kim nije razgovarao.
„Kaže da je u beračkom štrajku“, prošaputao je Breskva Blat-
njavom, koji je rekao Homeru da misli da gospodin Rouz takođe
štrajkuje glađu, „i u svakom drugom štrajku koji postoji.“
„Pa, moraćemo i bez njega“, rekao je Homer ljudima, ali
su svi oko gospodina Rouza išli na vrhovima prstiju, a on je
delovao kao da je tu ispred kuće zaseo na presto.
„Ili se posadio, kao drvo“, rekao je Breskva.
Crni Tiganj mu je doneo šolju kafe i parče svežeg kukuru-
znog hleba, ali gospodin Rouz nije hteo to ni da pipne. Ponekad
se činilo kao da žvaće cuclu. Bio je to svež dan, a kada bi slaba-
šno sunce provirilo iza oblaka, gospodin Rouz bi navukao ćebe
preko glave; onda je sedeo tako kao sa kukuljicom i plaštom,
potpuno odvojen od svih njih.
„On je kao Indijanac“, rekao je Breskva. „Neće da pregovara.“
„Hoće da vidi svoju kćerku“, obavestio je Blatnjavi Homera
na kraju dana. „To mi je rekao – samo to i ništa drugo. Samo
da je vidi. Kaže da neće da je pipne.“
„Reci mu da može da dođe u kuću i da je tamo vidi“, rekao
je Homer Vels Blatnjavom.
Međutim, u vreme večere, Blatnjavi je došao na kuhinjska
vrata sam. Kendi ga je pozvala da uđe i da jede sa njima – Rouz
Rouz je sedela za stolom – ali je Blatnjavi bio previše nervozan
688 Džon Irving

da bi se zadržao. „On kaže da neće ovamo da dolazi“, rekao je

Blatnjavi Homeru. „Kaže da ona dođe u baraku. Kaže da oni
imaju svoja pravila. Kaže da ti kršiš pravila, Homere.“
Rouz Rouz je sedela za stolom toliko mirno da nije čak ni
žvakala; želela je da bude sigurna da će čuti sve što Blatnjavi
govori. Ejndžel je pokušao da je uhvati za ruku, koja je bila
hladna, ali je ona povukla ruku, pa je držala obe ruke stegnute
na salveti, u krilu.
„Blatnjavi“, rekao je Voli, „idi i poruči mu da Rouz Rouz
ostaje u mojoj kući i da u mojoj kući poštujemo moja pravila.
Reci mu da slobodno dođe ovamo kad god poželi.“
„Neće doći“, rekao je Blatnjavi.
„Moram da ga vidim“, rekla je Rouz Rouz.
„Ne moraš“, rekla joj je Kendi. „Reci mu da može da je vidi
samo ovde i nigde drugde“, rekla je Kendi.
„Razumem, gospođo. Doneo sam bicikle“, rekao je Madi
Ejndželu. „Malo su izlupani.“ Ejndžel je izašao da pogleda bici-
kle i tada mu je Blatnjavi pružio nož.
„Ovo tebi ne treba“, rekao je Blatnjavi momku, „ali daj ga
Rouz Rouz. Reci da sam hteo da ga ima. Čisto da ga ima.“
Ejndžel je pogledao nož Blatnjavog; bio je to nož na skla-
panje sa drškom od kosti, a deo kosti je bio napukao. Bio je to
jedan od onih noževa na sklapanje kod kojih se sečivo zakoči
kada se otvori, da se ne bi zatvorilo na prste. Sečivo je bilo
dugačko gotovo petnaest centimetara, zbog čega bi bio velik
u svačijem džepu, a tokom godina često se sretalo sa brusom;
sečivo je bilo veoma stanjeno i veoma oštro.
„Zar tebi ne treba, Blatnjavi?“, upitao ga je Ejndžel.
„Nikad nisam znao šta bi’ s njim“, priznao je Blatnjavi. „Samo
bi’ se uvalio u nevolje.“
„Daću joj ga“, rekao je Ejndžel.
„Reci joj da joj otac kaže da je voli i da samo hoće da je vidi“,
rekao je Blatnjavi. „Samo da je vidi“, ponovio je.
 Tuđa pravila 689

Ejndžel je razmislio o poruci; onda je rekao: „Znaš, Blatnjavi,

ja volim Rouz Rouz.“
„Naravno da znam“, rekao je Blatnjavi. „I ja je volim. Svi je
mi volimo. Svi vole Rouz Rouz – to je njen problem.“
„Ako gospodin Rouz samo želi da je vidi“, rekao je Ejndžel,
„zašto joj onda daješ svoj nož?“
„Čisto da ga ima“, ponovio je Blatnjavi.
Ejndžel joj je dao nož kada su posle večere sedeli u njego-
voj sobi.
„Šalje ti ga Blatnjavi“, rekao joj je.
„Znam ko ga šalje“, rekla je Rouz Rouz. „Znam kakav je čiji
nož – znam tačno kako čiji izgleda.“ Mada to nije bio skakavac,
Ejndžel je poskočio kada je video koliko je brzo otvorila nož
samo jednom rukom. „Vidi šta je Blatnjavi uradio“, rekla je kroz
smeh. „Naoštrio ga je do smrti – dopola ga je istrošio.“ Zatvorila
je nož o bok; njeni dugački prsti baratali su nožem tako brzo
da Ejndžel nije primetio gde ga je stavila.
„Ti se razumeš u noževe?“, upitao ju je Ejndžel.
„Od oca sam naučila“, odgovorila je. „On mi je sve pokazao.“
Ejndžel je prišao i seo na krevet pored nje, ali ga je Rouz
posmatrala nekako neodređeno. „Rekla sam ti“, počela je strplji-
vo. „Ne valja ti da se petljaš sa mnom – nikad nisam mogla ništa
da ti kažem o sebi. Veruj mi, ne treba ti ništa o meni da saznaš.“
„Ali ja te volim“, molećivo joj je rekao Ejndžel.
Pošto ga je poljubila – i pošto ga je pustila da joj dodirne
grudi – rekla je: „Ejndžele, to što voliš nekog, to nije uvek od
neke koristi.“
Onda se beba Rouz probudila i Rouz Rouz je morala da se
zabavi sa njom. „Znaš kako ću da je nazovem?“, upitala je Ejndže-
la. „Kendi“, rekla je Rouz Rouz. „Eto ko je ona – ona je Kendi.“
Sutradan je berba bila pri kraju i svi su rano ustali, ali niko
nije ustao ranije od Rouz Rouz. Ejndžel, koji je manje-više
zamišljao da čitave noći čuva kuću, primetio je da su Rouz Rouz
690 Džon Irving

i njena kćerka otišle. Ejndžel i Homer su seli u džip i odvezli

se u baraku pre doručka – ali gde god su tog jutra došli, Rouz
Rouz je tu već bila pre njih. Ljudi su bili budni i izgledali su
uznemireno, a gospodin Rouz je već zauzeo svoj stoički sedeći
položaj ispred barake – čitav se umotao u ćebe, tako da mu se
videlo samo lice.
„Zakasnili ste“, rekao im je gospodin Rouz. „Odavno je
otišla.“
Ejndžel je utrčao u baraku, ali tamo nije bilo ni traga od
Rouz Rouz i njene kćerke.
„Otišla je s palcem“, rekao je gospodin Rouz Homeru i Ejn-
dželu. Pokazao je autostoperski znak – gola ruka mu je samo
na tren izvirila ispod ćebeta pre nego što se ponovo sakrila.
„Ja je nisam povredio“, nastavio je gospodin Rouz. „Ja je
nisam ni pipnuo, Homere“, rekao je. „Ja je samo volim i to je
sve. Samo želim da je vidim – još jednom.“
„Žao mi je zbog svega što ti se desilo“, rekao mu je Homer
Vels, ali je Ejndžel otrčao da nađe Blatnjavog.
„Rekla je da ti poručim da si ti bio najfiniji“, rekao je Blatnja-
vi momku. „Da ti poručim da kažeš svom ocu da je on heroj,
a da si ti najfiniji.“
„Nije rekla kuda je krenula?“
„Ne zna ona kuda je krenula, Ejndžele“, rekao mu je Blat-
njavi. „Samo zna da mora da ode.“
„Ali mogla je da ostane sa nama!“, rekao je Ejndžel. „Sa
mnom“, dodao je.
„Znam da je razmišljala o tome“, rekao je Blatnjavi. „Bolje
i ti razmisli o tome.“
„Ja jesam razmislio o tome – stalno mislim o tome“, rekao
je Ejndžel besno.
„Mislim da ti nisi dovoljno star da o tome misliš, Ejndžele“,
rekao je Blatnjavi blago.
„Ja sam je voleo!“, rekao je momak.
 Tuđa pravila 691

„Ona to zna“, rekao je Blatnjavi. „Ona zna i ko je ona, ali

takođe zna i da ti još ne znaš ko si ti.“
Ejndželu će potraga za njom i razmišljanje o njoj pomoći
da to sazna. On i Kendi će se voziti sat vremena na jug duž
obale; onda će se voziti na sever dva sata. Znali su da čak i
Rouz Rouz dovoljno zna o Mejnu da ne ide u unutrašnjost. A
znali su i da će mlada crnkinja sa bebom u naručju biti prilično
egzotična pojava među auto-stoperima u Mejnu; sigurno će
lakše naći prevoz od Meloni – a Meloni je uvek nalazila prevoz.
Gospodin Rouz će nastaviti da sedi u svom gotovo budi-
stičkom položaju; izdržao je do ručka bez pokreta, ali je po
podne rekao Crnom Tiganju da mu donese vodu, a kada su
ljudi završili sa branjem za taj dan, pozvao je Blatnjavog da
mu priđe. Blatnjavi se mnogo bojao, ali je prišao gospodinu
Rouzu i stao jedno dva metra od njega.
„Gde ti je nož, Blatnjavi?“, upitao ga je gospodin Rouz.
„Izgubio si ga?“
„Nisam ga izgubio“, rekao mu je Blatnjavi. „Al’ ne mogu
da ga nađem“, dodao je.
„Tu je negde, hoćeš da kažeš?“, upitao ga je gospodin Rouz.
„Tu je negde, al’ ti ne znaš tačno gde.“
„Ne znam gde je“, priznao je Blatnjavi.
„On ti ionako nikada nije trebao – je l’ tako?“, upitao ga
je gospodin Rouz.
„Nikad nisam mogao da ga upotrebim“, priznao je Bla-
tnjavi. Bilo je hladno i oblačno kasno popodne a Blatnjavi se
preznojavao; držao je ruke kraj bokova kao da su mu ruke
mrtve ribe.
„Odakle njoj nož, Blatnjavi?“, upitao je gospodin Rouz.
„Koji nož?“, upitao ga je Blatnjavi.
„Ličio je na tvoj nož – bar koliko sam video“, rekao je
gospodin Rouz.
„Ja sam joj ga dao“, priznao je Blatnjavi.
692 Džon Irving

„Hvala ti na tome“, rekao je gospodin Rouz. „Ako će da

putuje s palcem, drago mi je što ima nož sa sobom.“
„Breskvo!“, zaurla Blatnjavi. „Idi po Homera!“ Breskva je
izašao iz barake i zagledao se u gospodina Rouza, koji nije
pomerio ni mišić; gospodin Rouz uopšte nije gledao u Breksvu.
„Tiganju!“, zaurlao je Blatnjavi, dok je Breskva jurio da dovede
Homera Velsa. Crni Tiganj je izašao pa su on i Blatnjavi kleknuli
i zajedno se zagledali u gospodina Rouza.
„Vi samo ostanite mirni“, posavetovao ih je gospodin Rouz.
„Zakasnili ste“, rekao im je. „Sad je više niko neće uhvatiti. Imala
je čitav dan da odmakne“, rekao je gospodin Rouz ponosno.
„Pokaži gde“, rekao je Blatnjavi gospodinu Rouzu, ali ni on
ni Crni Tiganj nisu se usudili da zavire ispod ćebeta. Samo su
gledali oči gospodina Rouza i njegove suve usne.
„Vešta je s tim nožem – veštija nego što ćeš ti u životu biti“,
rekao je gospodin Rouz Blatnjavom.
„Znam da je vešta“, rekao je Blatnjavi.
„Skoro pa najbolja“, rekao je gospodin Rouz. „A ko ju je
naučio?“, upitao je.
„Ti“, rekli su mu.
„Tako je“, rekao je gospodin Rouz. „Zato je skoro dobra
kao ja.“ Veoma polako, ne otkrivajući nijedan deo svog tela
– držeći se potpuno ispod ćebeta, sem lica – gospodin Rouz
se okrenuo na bok i privukao kolena na grudi. „Mnogo sam
se umorio od sedenja“, rekao je Blatnjavom i Crnom Tiganju.
„Prispavalo mi se.“
„Pokaži gde“, ponovio je Blatnjavi.
„Mislio sam da neće ovoliko trajati“, rekao je gospodin Rouz.
„Traje već čitav dan, al’ se činilo da će biti brže.“
Svi ljudi su stajali oko njega kada su Homer Vels i Breskva
stigli u džipu. Gospodin Rouz je imao veoma malo toga da kaže
kada mu je Homer prišao.
 Tuđa pravila 693

„I ti kršiš pravila, Homere“, prošaputao mu je gospodin

Rouz. „Reci da znaš kako se osećam.“
„Znam kako se osećaš“, rekao je Homer Vels.
„Tako je“, rekao je gospodin Rouz – kezeći se.
Nož je ušao u gornjem desnom kvadrantu, blizu ivice rebara.
Homer je znao da će nož koji se kreće uvis ozbiljno povrediti
jetru, koja će nastaviti da krvari – ne prebrzo – satima. Gospo-
din Rouz je možda nekoliko puta zaustavio krvarenje, pa je
ono ponovo počelo. U većini slučajeva ubod u jetru veoma
sporo krvari.
Gospodin Rouz je umro u Homerovom naručju pre nego
što su Kendi i Ejndžel stigli, ali dugo pošto je njegova kćerka
pobegla. Gospodin Rouz je uspeo da umoči sečivo svog noža
u ranu, a poslednje što je Homeru rekao bilo je da vlastima
treba da bude jasno da je sam sebe ubo. Da nije nameravao da
se ubije, zašto bi pustio da nasmrt iskrvari od rane koja nije
bila smrtonosna?
„Moja kćerka je pobegla“, rekao im je svima gospodin Rouz.
„A meni je bilo toliko krivo da sam se ubo. Bolje bi vam bilo da
kažete da se to desilo. Da vas čujem!“, digao je glas.
„Tako se desilo“, rekao je Blatnjavi.
„Ubio si se“, rekao mu je Breskva.
„Tako se desilo“, rekao je Crni Tiganj.
„Je l’ si dobro čuo, Homere?“, upitao ga je gospodin Rouz.
Homer je tako prijavio slučaj i tako je smrt gospodina Rouza
ozvaničena – kako je on želeo, u skladu sa pravilima barake.
Rouz Rouz je prekršila pravila, naravno, ali su svi u Okeanskom
vidiku znali da je gospodin Rouz prekršio pravila s njom.
Na kraju berbe, jednog sivog jutra, dok je divalj vetar duvao
sa okeana, sijalica koja je visila u baraci dvaput je zatreperila i
pregorela; mrlje od jabukove kaše na daljem zidu, blizu prese
i drobilice, bile su u tako dubokoj senci da su tamne grudvice
694 Džon Irving

komine izgledale kao crno lišće koje je olujni vetar naneo unu-
tra i zalepio za zid.
Ljudi su sakupljali ono malo svojih stvari. Homer Vels je bio
tu – doneo je čekove sa dodatkom plate – a Ejndžel je došao sa
njim da se oprosti sa Blatnjavim, Breskvom, Crnim Tiganjem i
ostalima. Voli se dogovorio sa Crnim Tiganjem da on dogodine
bude šef berača. Voli je bio u pravu da je samo gospodin Rouz
među njima umeo da dobro čita i da uopšte piše. Blatnjavi
je rekao Ejndželu da je on uvek mislio kako je spisak pravila
zakačen za kuhinjski zid nešto u vezi sa strujom u zgradi.
„Pošto je uvek bio blizu prekidača“, objasnio je Blatnjavi.
„Mislio sam da su to uputstva za svetla.“
Drugi ljudi, pošto uopšte nisu umeli da čitaju, nikad nisu
ni primetili spisak.
„Blatnjavi, ako je slučajno vidiš“, rekao je Ejndžel kada su
se opraštali.
„Neću je videti, Ejndžele“, rekao je Blatnjavi momku.
„Odavno je ona otišla.“
Onda su svi otišli. Ejndžel nikada više neće videti ni Bla-
tnjavog – ni Breskvu, niti bilo koga od ostalih, sem Crnog
Tiganja. Crni Tiganj neće moći da bude šef berača, shvatiće
Voli; on je bio kuvar, a ne berač, a šef mora da bude na tere-
nu sa ljudima. Mada će Crni Tiganj okupiti poveliku ekipu
berača, on nikada neće zaista držati sve konce u rukama – u
godinama što slede, naravno, niko neće držati sve konce kao
što ih je držao gospodin Rouz. Voli je jedno vreme probao
da najmi Francuze iz Kanade; oni su, na kraju krajeva, bliži
Mejnu nego ljudi iz Karoline. Ali Francuzi iz Kanade su često
bili kavgadžije ili pijanci i Voli je večito morao da ih vadi iz
zatvora.
Jedne godine je Voli angažovao komunu, ali su ti berači
došli sa previše sitne dece. Svi su bili nervozni zbog trudnica na
merdevinama. Čitavog dana su nešto kuvali i izazvali su mali
 Tuđa pravila 695

požar u kuhinji. A kada su muškarci radili na presi, puštali su

decu da se prskaju u buretu.
Voli se na kraju odlučio za Jamajkance. Oni su bili srdačni,
miroljubivi i vredni. Sa sobom su doneli zanimljivu muziku i
jednostavnu ali istrajnu ljubav prema pivu (i pomalo marihu-
ane). Znali su kako da barataju voćkama i nikada nisu naudili
jedni drugima.
Međutim, posle poslednjeg leta gospodina Rouza u Okean-
skom vidiku, berači – koji god bili – nikada više nisu sedeli na
krovu barake za ceđenje. To im prosto nije palo na pamet. A
niko više nije ni sastavljao spisak pravila.
U godinama koje slede, na krovu je sedeo samo Ejndžel
Vels, koji je to radio zato što mu se sviđao taj pogled na okean i
zato što je želeo da pamti onaj novembarski dan 195_, pošto su
Blatnjavi i ostali otišli a njegov otac se okrenuo ka njemu (bili
su sami u baraci) i rekao: „Šta kažeš da malo posediš gore na
krovu sa mnom? Vreme je da saznaš čitavu priču.“
„Još neku pričicu?“, upitao je Ejndžel.
„Rekao sam čitavu priču“, kazao je Homer Vels.
I mada je bio hladan dan, tog novembra, a vetar sa mora bio
slan i oštar, otac i sin su dugo sedeli na krovu. Bila je to, na kraju
krajeva, dugačka priča i Ejndžel je postavljao mnogo pitanja.
Kendi, koja je u džipu prošla pored barake i videla ih kako
sede tamo gore, brinula se da li je hladno. Ipak ih nije prekinula;
samo je nastavila da vozi. Nadala se da će ih istina zagrejati.
Odvezla se do najbližeg ambara i pozvala Evereta Tafta da joj
pomogne da digne platneni krov na džipu. Onda je otišla i
pozvala Volija da izađe iz kancelarije.
„Kuda idemo?“, upitao ju je Voli. Ona ga je umotala u ćebe,
kao da ga vodi na Severni pol. „Sigurno idemo na sever“, rekao
je kada mu nije odgovorila.
„Na dok mog oca“, rekla mu je. Voli je znao da je dok Reja
Kendala, i sve drugo što je pripadalo Reju, vetar razneo po
696 Džon Irving

kopnu i moru; ćutao je. Ružni restorančić Bakija Bina bio je

zatvoren u vansezoni; bili su sami. Kendi je odvezla džip kroz
prazni parking na kameni nasip koji je služio da zaštiti luku
Harts Hejvena od talasa. Zaustavila se na samom rubu okeana,
pored starih stubova nekadašnjeg doka svog oca – gde su ona i
Voli proveli toliko večeri, tako davno.
Onda, pošto to nije bio teren za invalidska kolica, odnela ga
je nekih deset metara, preko kamenja i peska, i spustila ga na
koliko-toliko glatku i ravnu površinu na kamenitoj obali. Umo-
tala mu je noge u ćebe i onda je sela iza njega i obgrlila ga noga-
ma – tako da oboma bude toplo. Sedeli su u tom položaju okre-
nuti ka Evropi, kao da su na sankama koje će pojuriti nizbrdo.
„Ovo je zabavno“, rekao je Voli. Ona je spustila bradu na
njegovo rame; obrazi su im se dodirivali; obgrlila ga je oko ruku
i grudi i nogama stegla njegova osušena bedra.
„Volim te, Voli“, rekla je Kendi i počela svoju priču.

Krajem novembra, u doba istrebljivanja miševa, nadzorni odbor

Sent Klaudsa odobrio je postavljenje doktora F. Stouna za stal-
nog ginekologa-akušera i novog direktora sirotišta – pošto je
upoznao vatrenog misionara u prostorijama odbora u Por-
tlandu, rodnom mestu pokojnog Vilbura Larča. Doktor Stoun,
koji je delovao pomalo umorno od putovanja po Aziji i koga je
mučilo nešto što je opisao kao „malčice nalik na dizenteriju“,
ostavio je povoljan utisak na članove odbora. Držanje mu je
bilo trezveno, kosa mu je bila proseda i podšišana gotovo voj-
nički („induski berberi“, izvinio se, pokazujući trunku smisla za
humor; zapravo ga je ošišala Kendi). Homer Vels je bio nehajno
obrijan, čisto ali pomalo aljkavo odeven – sa strancima i opu-
šten i nestrpljiv, na način (mislili su članovi nadzornog odbora)
čoveka koga čekaju hitni poslovi i koji ne pati od taštine u vezi
 Tuđa pravila 697

sa izgledom; za to nema vremena. Nadzorni odbor se takođe

slagao sa medicinskim i religioznim preporukama doktora Sto-
una – ove druge će, po sudu pobožne gospođe Gudhol, pružiti
autoritetu doktora Stouna u Sent Klaudsu „ravnotežu“ koja je,
primetila je, manjkala kod doktora Larča.
Doktor Gingrič je sa oduševljenjem primetio grčeve na licu
gospođe Gudhol tokom čitavog sastanka sa mladim doktorom
Stounom, koji nije prepoznao Gingriča i Gudholovu iako ih
je jednom video u onom pustom hotelu u Ogunkvitu. Doktor
Gingrič je u licu mladog čoveka video nešto poznato i umiru-
juće, mada nikada neće povezati misionarski žar sa žalostivom
čežnjom koju je video na licu ljubavnika. Možda je tik gospođe
Gudhol uticao na njen vid – ni ona nije prepoznala mladića iz
hotela – ili inače njen um nikada ne bi pojmio mogućnost da
je čovek posvećen deci takođe i čovek koji ima funkcionalan
seksualni život.
Homeru Velsu gospođa Gudhol i doktor Gingrič nisu bili
dovoljno posebni da ih upamti; pakosna nesreća nataložena u
izrazima njihovih lica nije bila jedinstvena. A Homer nije inače
izgledao kao što je izgledao u Kendinoj blizini.
Što se abortusa tiče, doktor Stoun je svojim snažnim uve-
renjem iznenadio nadzorni odbor: njih treba legalizovati, i
on namerava da kroz odgovarajuće kanale deluje u tom cilju.
Međutim, uverio ih je doktor Stoun, dokle god su abortusi
protivzakoniti, on će najstrože poštovati zakon. On je verovao
u pravila i u poštovanje pravila, rekao je nadzornom odboru.
Dopali su im se nedaće i samopregor koji su zamišljali da vide
u borama oko njegovih tamnih očiju – i kako mu je žestoko
azijsko sunce ispeklo nos i obraze dok je vredno radio na spasa-
vanju dece koja pate od dijareje. (Zapravo je namerno predugo
sedeo ispred Kendine lampe za kvarcovanje.) Takođe – zbog
religioznih uverenja koja su više bila po volji članovima odbora,
a posebno gospođi Gudhol – doktor Stoun je rekao da on sam
698 Džon Irving

nikada ne bi vršio abortuse, čak i da se legalizuju. „Prosto to

ne bih mogao da radim“, lagao je mirno. Ako to jednog dana
bude legalno, naravno, on će prosto proslediti nesrećne žene
„onim doktorima koji to hoće i mogu“. Bilo je jasno da on
ne odobrava postupke „tih doktora“ – da je uprkos lojalnosti
prema doktoru Larču, doktor Stoun smatrao da je to čin jasno
uperen protiv prirode.
To što je, bez obzira na dugogodišnje neslaganje sa dok-
torom Larčom o toj osetljivoj temi, mladi misionar umeo da
mu oprosti – i to mnogo više nego članovi nadzornog odbora
– govorilo je mnogo o njegovoj hrišćanskoj toleranciji. „Uvek
sam se molio za njega“, rekao je doktor Stoun o doktoru Larču,
blistavih očiju. „I dalje se molim za njega.“ To je bio emotivan
trenutak, možda izazvan ranije spomenutim „nečim malčice
nalik na dizenteriju“ – i članovi odbora bili su predvidljivo
dirnuti. Tik gospođe Gudhol je podivljao.
Što se tiče socijalističkih stavova sestre Karoline, doktor
Stoun je uverio odbor da je tu mladu ženu žarka želja da isprav-
no postupa u mladosti dovela do nekih zabluda. On će joj
ispričati ponešto o aktivnostima komunističke gerile u Burmi
što će joj otvoriti oči. A doktor Stoun je ubedio članove odbo-
ra da starije bolničarke i gospođa Grogan mogu da služe još
nekoliko godina. „Sve je stvar vođstva“, rekao je doktor Stoun
nadzornom odboru. E to je bila reč koja se dopala doktoru
Gingriču!
Doktor Stoun je raširio ruke; bile su prilično žuljevite za
ruke jednog doktora, primetiće gospođa Gudhol – misleći kako
je divno što je taj iscelitelj dece sigurno pomagao u gradnji koli-
ba, sađenju povrća ili u nekom drugom tamošnjem napornom
poslu. Kada je rekao „vođstvo“, Homer Vels je otvorio šake kao
kad se propovednik obraća pastvi, pomislili su članovi nadzor-
nog odbora; ili kao kad dobar doktor prima dragocenu glavu
novorođenčeta, pomislili su.
 Tuđa pravila 699

A bilo je uzbudljivo, pošto su završili razgovor s njim, kako

ih je blagoslovio dok je odlazio. I kakav im je salam uputio!
„Nga sak kin“, rekao je doktor-misionar.
O, šta je to rekao? Zanimalo ih je sve. Voli je, naravno,
naučio Homera tačnom izgovoru – to je bio jedan od retkih
burmanskih izraza koje je Voli tačno čuo, mada nikada nije
naučio šta znači.
Homer Vels im je preveo frazu – Voli je uvek mislio da je
to nečije ime. „To znači“, rekao je Homer očaranim članovima
nadzornog odbora: „Neka bog čuva vašu dušu i nek je nijedan
čovek ne ugrozi.“
Začuo se glasan žagor odobravanja. Gospođa Gudhol je
rekla: „A sve u tako kratkoj frazi!“
„To je izuzetan jezik“, rekao im je doktor Stoun sanjalački.
„Nga sak kin“, ponovio je. Naterao ih je sve da ponove te reči
za njim. Prijalo mu je da ih zamišlja, kasnije, kako jedni druge
blagosiljaju tim besmislenim rečima. Prijalo bi mu i više da je
znao šta te reči tačno znače. Bilo je savršeno što članovi nad-
zornog odbora jedni drugima govore „riblje ćufte u kariju“.
„Mislim da sam uspeo“, rekao je Homer Voliju, Kendi i
Ejndželu dok su kasno večerali u kući u Okeanskom vidiku.
„Mene to ne čudi“, rekao je Voli svom drugu. „Imam odlične
razloge da verujem kako nema toga iz čega se ti nećeš izvući.“
Na spratu, posle večere, Ejndžel je posmatrao oca kako
pakuje stvari u crnu doktorsku torbu – i u još neke torbe.
„Ne brini, tata“, rekao je Ejndžel ocu. „Bićeš ti dobro.“
„I ti ćeš biti dobro“, rekao je Homer sinu. „Ne brinem ja
zbog toga.“ Čuli su kako u prizemlju Kendi gura Volija u koli-
cima. Igrali su igru koju su Voli i Ejndžel često igrali – igru
koju je Voli zvao „letenje“.
„Hajde“, govorio je Voli. „Ejndžel ume brže.“
Kendi se smejala. „Guram najbrže što mogu“, rekla je Kendi.
„Prestani više da brineš o nameštaju“, rekao joj je Voli.
700 Džon Irving

„Molim te da brineš o Voliju“, rekao je Homer Ejndželu. „I

pazi na majku“, rekao je sinu.
„Tako je“, rekao je Ejndžel Vels.

Po večito promenljivom mejnskom vremenu, posebno za oblač-

nih dana, prisustvo Sent Klaudsa moglo se osetiti u Harts Roku;
vazduh Sent Klaudsa se jasno osećao u teskobnom miru koji je
lebdeo iznad jezera Drinkvoter (poput onih vodenih buba, onih
hodača po vodi, kojih je tu gotovo uvek bilo). A čak i u magli
koja se valjala preko tih svetlih, obalskih travnjaka bogataša
iz Harts Hejvena, bilo je ponekad u vazduhu pred oluju onog
olovnog, depresivnog osećanja koje čini suštinu vazduha u
Sent Klaudsu.
Kendi, Voli i Ejndžel će ići u Sent Klauds za Božić, kao i
za duže Ejndželove školske praznike; a pošto Ejndžel dobije
vozačku dozvolu, moći će da ide kod oca kad god poželi, a to
će biti često.
Ali kada je Homer Vels otišao u Sent Klauds – iako mu je
Voli ponudio automobil – otišao je vozom. Homer je znao da
mu tamo neće trebati automobil i želeo je da stigne kao što
stiže većina njegovih pacijentkinja; želeo je da stekne osećaj
kako je to.
Krajem novembra je već bilo snega dok je voz išao na sever
i u unutrašnjost, a kada je voz stigao u Sent Klauds, ledenoplavi
sneg je debelo prekrivao zemlju i povijao grane. Šef stanice, koji
je mrzeo da se odvaja od televizora, čistio je lopatom sneg sa
perona kada je voz ušao u stanicu. Učinilo mu se da je prepo-
znao Homera Velsa, ali su ga stroga crna doktorska torba i nova
brada prevarile. Homer je pustio bradu zato što ga je bolelo da
se brije (pošto mu je lice izgorelo od lampe za kvarcovanje),
a kada mu je brada narasla, pomislio je kako je to primerena
promena. Zar se brada ne slaže s njegovim novim imenom?
 Tuđa pravila 701

„Doktor Stoun“, predstavio se Homer šefu stanice. „Fazi

Stoun“, rekao je. „Nekada sam ovde bio siroče. Sada sam novi
doktor.“
„O, pa delovali ste mi nekako poznato!“, rekao je šef stanice
dok se klanjao i rukovao sa Homerom.
Samo je još jedna putnica sišla sa voza u Sent Klaudsu a
Homer Vels je lako zaključio šta želi. Bila je to mršava mlada
žena u dugačkom kaputu sa šalom i skijaškom kapom natuče-
nom na oči i zadržala se na peronu, čekajući da se Homer udalji
od šefa stanice. Doktorska torba joj je privukla pažnju, i pošto
se Homer dogovorio sa klipanima koji su se tu večito vrzmali
da mu ponesu teži prtljag, krenuo je uzbrdo ka sirotištu noseći
samo doktorsku torbu; mlada žena ga je pratila.
Tako su hodali uzbrdo a žena je namerno zaostajala, sve dok
nisu gotovo stigli do odeljenja za devojčice. Onda je Homer
stao i sačekao je.
„Je li ovo put za sirotište?“, upitala ga je mlada žena.
„Tako je“, rekao je Homer Vels. Otkako je pustio bradu, imao
je običaj da se previše osmehuje ljudima; zamišljao je da je zbog
brade ljudima teže da odrede da li se osmehuje.
„Vi ste doktor?“, upitala ga je mlada žena, zureći u sneg na
njihovim čizmama – i, oprezno, u doktorsku torbu.
„Da, ja sam doktor Stoun“, rekao je on, uzevši ženu za ruku
i povevši je ka bolničkom ulazu u odeljenje za dečake. „Mogu
li da vam pomognem?“, upitao ju je.
I tako je stigao, kako bi sestra Edna rekla, donevši sa sobom
božji posao. Sestra Andžela ga je zagrlila oko vrata i šapnula
mu na uho: „Znala sam da ćeš se vratiti!“
„Zovi me ’Fazi’“, prošaputao joj je on, zato što je znao da je
Homer Vels (isto kao Rouz Rouz) odavno otišao.
Sestra Karolina će nekoliko dana biti uzdržana u njegovom
prisustvu, ali neće mu trebati više od nekoliko operacija i neko-
liko porođaja da je ubedi kako zna šta radi. Doktor Stoun će,
702 Džon Irving

čak i kao ime, biti dostojan naslednik doktora Larča. Jer nije li
Stoun dobro, pouzdano, stabilno i čvrsto ime za jednog lekara?
A gospođa Grogan će primetiti da nije toliko uživala da
čita naglas još od onih jedva upamćenih dana Homera Velsa.
I svima će laknuti što Fazi Stoun ima jednako malo simptoma
nekadašnjih respiratornih problema kao što Homer Vels ima
malo znakova slabog i oštećenog srca.
Kendi i Voli Vortington će se svim silama baciti na gaje-
nje jabuka. Voli će služiti dva mandata kao predsednik Mejn-
skog hortikulturnog društva; Kendi će služiti jedan mandat kao
direktorka Njujorško-novoengleskog instituta za jabuku. A Ejn-
džel Vels, koga je Rouz Rouz upoznala sa ljubavlju i maštom,
jednog dana će postati romanopisac.
„Malom je izmišljanje u krvi“, rekao bi Voli Homeru Velsu.
Za Kendi je i Homer Vels postao romanopisac – jer je roma-
nopisac, po Kendinom stavu, takođe i jedna vrsta doktora-
-samozvanca, ali svejedno dobrog doktora.
Homeru nikad nije smetalo što se odrekao imena – to pre
svega nije bilo njegovo pravo ime – a bilo je jednako lako biti
Fazi kao i Homer – jednako lako (ili jednako teško) biti Stoun
kao i biti bilo šta drugo.
Kada je bio umoran ili ga je mučila nesanica (ili oboje),
nedostajao mu je Ejndžel, ili bi mislio na Kendi. Ponekad je
čeznuo da odnese Volija u talase ili da leti s njim. Nekih noći
je Homer zamišljao da će ga uhvatiti ili bi brinuo šta će da radi
kada sestra Andžela i sestra Edna postanu previše stare za božji
posao i za sav ostali rad u Sent Klaudsu. I kako će uopšte da
zameni gospođu Grogan? Ponekad, kada je bio posebno umo-
ran, sanjao je da je abortus legalan – da je bezbedan i dostupan
i da stoga može da prestane da to radi (pošto će ih raditi neko
drugi) – ali je retko bio toliko umoran.
A posle nekog vremena pisaće Kendi i reći će joj da je postao
socijalista; ili da bar ima naklonosti za socijalističke stavove.
 Tuđa pravila 703

Kendi je iz tog priznanja shvatila da Homer spava sa sestrom

Karolinom i takođe je shvatila da će to biti dobro za njih – to
jest da je taj novi razvoj događaja dobar za Homera i za sestru
Karolinu, a da je dobar i za Kendi.
Homer Vels nije video kraj uvidima koje je doživljavao svake
noći, u trajnom čitanju Džejn Ejr, Davida Koperfilda i Velikih
očekivanja. Osmehnuo bi se kada se priseti kako je nekada mislio
da je Dikens „bolji“ od Bronteove. Kada oboje umeju toliko da
zabave i pouče, zašto je to uopšte bitno?, pomislio je – i odakle
potiče ta detinjasta potreba da se odredi šta je „bolje“? U Grejovoj
anatomiji nije nalazio zabavu, ali jeste stalne pouke.
Neko vreme mu je jedno nedostajalo – i nameravao je da ga
naruči, kada mu je stiglo nenaručeno. „Kao od boga“, rekla bi
gospođa Grogan.
Šef stanice mu je poslao poruku; na železničkoj stanici čeka
telo, adresirano na doktora Stouna. Stiglo je iz bolnice u Batu –
koja je uvek bila izvor tela za doktora Larča, u dane kada ih je
naručivao. To je neka greška, bio je siguran Homer Vels, ali je
svejedno otišao na železničku stanicu da vidi telo – i da poštedi
šefa stanice nepotrebnog uzrujavanja.
Homer je stajao i zurio u leš (koji je pravilno pripremljen)
toliko dugo da je šef stanice na kraju postao još uzrujaniji. „Je
l’ možete ili da je nosite na brdo ili da je vratite?“, rekao je šef
stanice, ali je Homer Vels mahnuo budali da se skloni; želeo je
da u miru gleda Meloni.
Ona je zahtevala da se njeno telo tako upotrebi, rekla je Lorna
patologu u batskoj bolnici. Meloni je videla fotografiju u batskim
novinama, zajedno sa člankom o dolasku doktora Stouna u Sent
Klauds. U slučaju njene smrti (do koje je došlo nesrećnim sluča-
jem na poslu, od strujnog udara), Meloni je naložila Lorni da joj
telo pošalje doktoru Stounu u Sent Klauds. „Možda mu na kraju
budem od koristi“, rekla je svojoj drugarici. Homer je, naravno,
pamtio kako je Meloni bila ljubomorna na Klaru.
704 Džon Irving

On će pisati Lorni; neko vreme će se dopisivati. Lorna će ga

obavestiti da je Meloni „u doba nesrećnog slučaja bila relativno
srećna žena“; po Lorninom mišljenju, to što je Meloni postala
toliko opuštena bilo je delimično razlog što ju je udarila struja.
„Ona je bila sanjalica“, pisaće Lorna. Homer je znao da su svi
siročići sanjalice. „Ti si napokon bio njen heroj“, reći će mu
Lorna.
Kada je video njeno telo, znao je da nikada neće moći da ga
koristi da se podseti naučenog; zatražiće novi leš iz Bata. Meloni
je već dovoljno korišćena.
„Da je pošaljem nazad, doktore?“, upitao je šef stanice.
„Ne, njoj je mesto ovde“, rekao mu je Homer Vels, pa je
odvezao Meloni uzbrdo. Biće izuzetno važno da je gospođa
Grogan ne vidi u sadašnjem stanju. Homer im je svima rekao
da je Meloni zahtevala da bude sahranjena u Sent Klaudsu i
tako je i bilo – na brdu, ispod jabuka, gde je bilo izuzetno teško
iskopati pravilnu raku (isprepleteno korenje široko se pružalo).
Napokon su uspeli da iskopaju dovoljno veliku i duboku raku,
mada je to bio posao od koga pucaju leđa, i sestra Karolina je
rekla: „Ne znam ko je ona, ali je i te kako teška.“
„Uvek je bila takva“, rekao je Homer Vels.
(„Ovde u Sent Klaudsu“, pisao je Vilbur Larč, „mi učimo da
volimo ono što je teško.“)
Gospođa Grogan je iznad Meloninog groba izgovorila moli-
tvu kardinala Njumena, a Homer je (u sebi) izgovorio sopstvenu
molitvu za nju. On je uvek mnogo očekivao od Meloni, ali mu
je ona pružila više nego što je očekivao – zaista ga je podučila,
otvorila mu je oči. Ona je bila više Sunašce nego što je to on
ikada bio, pomislio je. („Budimo srećni zbog Meloni“, rekao je
u sebi. „Meloni je našla porodicu.“)
Ali uglavnom, u svrhu obrazovanja, čitaće (i to pomno,
zadržavajući se na svakoj reči) Kratku istoriju Sent Klaudsa. U
tome će imati neumorno društvo sestre Andžele, sestre Edne,
 Tuđa pravila 705

gospođe Grogan i sestre Karoline, pošto će time održavati Vil-

bura Larča u životu.
Mada, Homeru nije sve bilo jasno: kasniji unosi u Kratku
istoriju Sent Klaudsa često su bili kratki i hiroviti, očigledno
inspirisani etrom. Na primer, šta je Larču značilo „rimuje se
sa skrims!“? A činilo se i nekarakteristično za njega da napiše:
„Ja sam stavio ponijev penis u njena usta! Ja sam tome dopri-
neo!“ Kako je mogao to da pomisli?, pitao se Homer, zato što
Homer nikada nije saznao koliko je dobro Larč poznavao kćer-
ku gospođe Ims.
A kako je stario, Homer Vels (alijas Fazi Stoun) naći će
posebnu utehu u neobjašnjivom otkrovenju na koje će naići u
spisima Vilbura Larča.
„Recite doktoru Stounu“, pisao je doktor Larč – a to je bio
njegov poslednji unos; to su bile poslednje reči Vilbura Larča:
„Nema apsolutno ničeg lošeg sa Homerovim srcem.“ Sem etra,
Homer Vels je znao da je bilo veoma malo toga pogrešnog u
srcu Vilbura Larča.
Za sestru Ednu, koja je bila zaljubljena, i za sestru Andželu,
koja to nije bila (ali je u svojoj mudrosti dala ime i Homeru
Velsu i Faziju Stounu), nije bilo nikakve mane ni u srcu doktora
Stouna ni u srcu doktora Larča, koji su bili – ako je iko to ikada
bio – prinčevi Mejna, kraljevi Nove Engleske.
 Autorove beleške:

1 Entoni Trolop je 1861. posetio Portland u Mejnu i pisao je o

njemu u svom delu Severna Amerika, ali nije bio u pravu –
kao ni otac Vilbura Larča – u vezi sa planovima za budućnost
Grejt isterna.
2 Za ove informacije o doktoru Ernstu, veštom bacaču felšira-
nih lopti – i za medicinski jezik u ovom poglavlju zahvalan
sam svom dedi, doktoru Frederiku S. Irvingu. Među knjige
mog dede spadale su Priručnik za buduće majke, Udžbenik
akušerstva i Bezbedan porođaj. Radovi doktora Ernsta o
bakterijskim infekcijama privukli su pažnju izvesnog dok-
tora Ričardsona iz Bostonskog porodilišta, gde je Vilbur
Larč prvo stažirao a posle i radio. Članak doktora Ričard-
sona „Upotreba antiseptika u akušerskoj praksi“ sigurno
bi privukao pažnju Vilbura Larča, koji je pažljivo izučavao
bakteriologiju pošto je oboleo od gonoreje.
Ginekolozi-akušeri su se zanimali za antiseptike zbog
njihovog dejstva na sprečavanje najsmrtonosnije infekcije
tog doba, puerperalne groznice. Godine 188_ u nekim poro-
dilištima umirala je gotovo svaka osma porodilja. Godine
189_, kada je Vilbur Larč još bio u Bostonskom porodilištu,
majke su imale bolje izglede; doktori i pacijentkinje prali
708 Džon Irving

su se rastvorom živinog hlorida. Pre nego što je Larč otišao

iz Bostonskog porodilišta, videće da antiseptička tehnika
napreduje u aseptičku – što znači „bez bakterija“ – i znači
da je sve sterilisano (čaršavi, peškiri, spavaćice, gaza); instru-
menti su prokuvavani.
3 O upotrebi etra: većina istoričara anestezije slaže se sa dok-
torom Šervinom B. Nulandom da je hirurška anestezija
počela u Masačusetskoj opštoj bolnici 16. oktobra 1846,
kada je Vilijam Morton demonstrirao dejstvo etra. Doktor
Nuland piše: „Sve što je vodilo do toga bilo je prolog, sve
što je s tim imalo dodirne tačke bilo je uzgredno, a sve što
je sledilo bilo je nadgradnja.“
Po doktoru Nulandu, etar je u sigurnim rukama i dalje
je jedno od najbezbednijih poznatih sredstava za udisanje.
U koncentraciji od 1 do 2 procenta to je lagano, ukusno
isparenje; čak i pre trideset godina stotine hirurških zahva-
ta na srcu rađeno je kod pacijenata omamljenih etrom koji
su bili delimično svesni a ponekad čak i govorili.
Neke kolege doktora Larča, u to doba, više su volele
azot-suboksid ili hloroform, ali je Larč razvio sklonost ka
etru koji je sam sebi davao. Samo bi lud čovek sam sebi
davao hloroform. On je dvadeset pet puta toksičniji za
srčane mišiće od etra i u njegovoj primeni postoji izuzetno
mala mogućnost greške; i najmanja prekomerna doza može
dovesti do nepravilnosti u radu srca i smrti.
Azot-suboksid zahteva veoma visoku koncentrisanost
(najmanje 80 procenata) da bi bio delotvoran i uvek ga prati
određeni stepen onoga što se zove hipoksija – nedostatak
kiseonika. Zahteva pažljivo praćenje i nezgrapne aparate
a pacijentu preti opasnost od bizarnih fantazija i napada
smeha. Indukcija je veoma brza.
Etar je savršena droga za jednog konzervativca.
 Tuđa pravila 709

Etar je prvi sintetizovao jedan dvadesetpetogodišnji pru-

ski botaničar godine 1540. Još od tada se ljudi zabavljaju
etrom – a kasnije priređuju zabave sa gasom za smejanje.
Godine 1819. Džon Dalton je objavio svoju studiju fizičkih i
hemijskih osobina tog jedinjenja. Kolridž je bio uživalac gasa
za smejanje – koristio ga je na zabavama i često posećivao
eksperimente sa azot-suboksidom koje je izvodio Hamfri
Dejvi. Pesnik je sasvim sigurno bio upoznat sa etrom; prava
šteta – za njega – što je izgleda više voleo opijum.
4 Izvor za ovu priču opet je moj deda, koji je diplomirao medi-
cinu na Harvardu 1910. On je postao načelnik u Boston-
skom porodilištu i bio je dugogodišnji profesor ginekologi-
je na katedri Vilijama Lamberta Ričardsona na Harvardu.
Pamtim ga kao dobrog pripovedača i povremeno nasilnika
– prema drugim članovima porodice. Kao mladi doktor
imao je mnogo iskustva sa porođajima žena iz siromašnih
bostonskih imigrantskih porodica i u njegovim zapisima
se vidi da je imao jednak broj stavova i predrasuda kao i
iskustava i talenata.
5 Carski rez je danas relativno rutinska operacija: abdominal-
ni rez je mali zato što se materica otvara unutar stomačne
šupljine. Međutim, u doba doktora Larča u Bostonskom
porodilištu, godine 188_ i 189_, rez u trbušnom zidu bio
je dugačak tridesetak centimetara; materica se vadila kroz
rez i stavljala na stomak pacijentkinje. „Zarez u tom veli-
kom organu boje šljive izaziva dramatično izbijanje krvi i
drugih fluida“, pisao je moj deda. Materica se onda zašivala
svilom i vraćala u trbušnu duplju; abdomen se zatvarao na
isti način. Takav zahvat pratilo je znatno više neprijatnosti
nego današnji carski rez. Operacija je u Larčovo doba – ako
ne bi bilo komplikacija – trajala gotovo čitav sat.
6 Smrt od skorbuta zasnovana je na stvarnom slučaju:
„Neobičan slučaj Elen Bin“, kako ga je preneo moj deda.
710 Džon Irving

„Tridesetpetogodišnja usedelica, rođena u Novoj Engleskoj“,

pisao je deda o gospođi Bin, čije je stanje (i uzrok smrti) bilo
sudbina koju sam ja dodelio nesrećnoj gospođi Ims. Kao što
je moj deda pisao: „Blagosloveno stanje ne izaziva u svim
ženama oduševljenu radost koja se uobičajeno s njim pove-
zuje; neke zapravo svoju budućnost vide neveselo i mračno.
To se može zaključiti i u slučaju Elen Bin.“
7 U rodnoj saveznoj državi Vilbura Larča, u dobrom starom
Mejnu, pružanje abortusa se kažnjavalo sa maksimalno
godinu dana zatvora ili globom od hiljadu dolara ili oboje
– a ako ste bili doktor, mogli ste izgubiti dozvolu za bavljenje
medicinom. Zakon Istman–Everet iz 1840. opisao je abortus
svake žene kao krivično delo, „bez obzira da li se dete kreće
ili ne“ – i bez obzira na metod.
8 Umesto crvenog mertiolata doktor Larč je mogao da koristi
Dejkinov rastvor, mada je verovatno da je naučio više o nje-
govom korišćenju tokom svog kratkog boravka u Francuskoj
za vreme Prvog svetskog rata. Tamo je moj deda saznao za
mnoge načine na koje se Dejkinov rastvor može upotrebiti i
tamo je naučio kako da débride – to jest da odseče sve mrtvo
tkivo oko rane; Francuzi su, rekao je, bili dobri učitelji u
toj oblasti.
9 Da bi doktor Larč mogao da pomisli kako je muzika u ilegalnoj
klinici za abortuse 189_ „podsećala na Malerov Kinderto-
tenlieder“, morao bi da bude pomalo vidovit; Maler je to
delo napisao 1902. To se nagoveštava u rečenici: „Naravno
da nisu mogli da pevaju Malerove Pesme o smrti dece, ali to
su bile pesme koje je Vilbur Larč čuo.“
10 Ovako je moj deda opisao stvarnu pacijentkinju, izuzetno
sitnu ženu po imenu Edit Flečer – kojoj je urađen carski
rez (Bostonsko porodilište, 13. jul 1894). Tako mala karlica
je retkost.
 Tuđa pravila 711

11 Delo gospođe V. H. Maksvel Poruka jedne lekarke damama

Sjedinjenih Država: Opšta i praktična rasprava od izuzetne
važnosti za žene („Prilagođena privatnoj upotrebi svake
žene“) objavljeno je u Njujorku 1860. Gospođa Maksvel je
pisala „o svim ženskim bolestima, od kojih možda, nažalost,
pate zbog lakomislene nevere muževa ili drugog“. (Ukrat-
ko, bavila se veneričnim bolestima.) Gospođa Maksvel je
takođe pisala da je pažnju posvetila „i ženama... koje su zbog
neispravnosti svojih reproduktivnih organa ili iz drugih
razloga, primorane da se podvrgnu preranom porođaju“.
(Drugim rečima, ona je radila abortuse.)
12 Dom Nove Engleske za male skitnice prvobitno je bio Bald-
vinov dom za male skitnice; zvaničnu dozvolu za rad save-
zne države Masačusets dobio je 1865. Ime je promenjeno u
sadašnji naziv Dom Nove Engleske za male skitnice godine
1889. – više od deset godina pre nego što je Vilbur Larč
osnovao sirotište u Sent Klaudsu.
13 U udžbeniku ginekologije iz 1928. (Haurda Kelija – u to
doba je to bio standardni tekst) koristi se pojam dilatacija i
kiretaža. Mislim da se može pretpostaviti kako je taj termin
široko korišćen godine 192_.
14 Moj deda je govorio da je morao da koristi Grejovu anatomiju
u Francuskoj za vreme Prvog svetskog rata kao „mapu za
navigaciju“.
15 Ovo je tačan opis dilatacije i kiretaže kako ju je video doktor
Ričard Selzer (medicinski fakultet na Jejlu), hirurg i autor
(Smrtonosne lekcije: beleške o hirurškoj verštini i Hirurški
rituali spadaju među njegova dela). Njemu sam zahvalan
zato što je čitao rukopis ovog romana i na njegovim veliko-
dušnim savetima – posebno što me je upoznao sa doktorom
Nulandom, koji je nadzirao sve što je u vezi s medicinom
u ovom romanu.
712 Džon Irving

16 Izvor mojih informacija u vezi sa fizičkim i mentalnim mani-

festacijama Alchajmerove bolesti jeste The Journal of the
History of Medicine and Allied Sciences, tom XXXIV, br. 3,
iz jula 1979: članak doktora Šervina B. Nulanda „Semelvaj-
sova enigma – jedno tumačenje“. Doktor Nuland je prvi put
predstavio svoj materijal na predavanju na medicinskom
fakultetu u Jejlu (godišnja serija Istorija hirurgije). Njego-
va teza je da je Ignac Semelvajs, nesrećni naučnik koji je
otkrio izvor puerperalne groznice, patio od Alchajmerove
bolesti, a ne od neurosifilisa; štaviše, doktor Nuland veruje
da je Semelvajs umro od povreda zadobijenih u mentalnoj
ustanovi – to jest da su ga čuvari pretukli na smrt. Arhive iz
Bedlama i drugih ustanova za duševno poremećene poka-
zuju da je to još početkom ovog veka bila česta pojava, a i
danas povremeno ima novih slučajeva.
17 Izvor za opis prve pacijentkinje Homera Velsa koja je patila
od eklampsije jeste knjiga mog dede Bezbedan porođaj –
poglavlje o puerperalnim konvulzijama. Deda se bavi sluča-
jem izvesne Lusi Nikerson, koja je umrla 1880. od eklamp-
tičnog stanja koje je dodatno pogoršao prisilan porođaj
– jedini metod poznat lekarima u dobu nesrećne gospođe
Nikerson.
18 Izvor za ovaj tretman ponovo je moj deda, doktor Frederik
S. Irving (zvali su ga Fric). Deda ovo opisuje kao ispravan
i spasonosan tretman pružen izvesnoj gospođi Meri O’Tul
1937.
19 Ovo su nalazi mog dede iz 1942. Sifilis – mada veliki uzrok
uznemirenosti među službenicima zaduženim za javno
zdravlje u to doba – javljao se samo kod 2 procenta trudnica
u Bostonu. Slučajevi eklamptičnih konvulzija bili su mnogo
češći. Mogli su se sresti kod 8 procenata trudnica u zemlji.
20 Proleće bi bilo prerano za mazanje dasaka u presi; prvo
ceđenje će biti tek u septembru, kada se cedi rani mekintoš
 Tuđa pravila 713

i gravenstajn. Preko dasaka za presu obmotava se platno za

ceđenje – naređa ih se sedam i primaju mnogo udaraca, tako
da ih vosak štiti. Kaša, koja se takođe zove i komina, cedi
se između tih dasaka pod pritiskom od petsto kilograma.
Potrebno je osam sati da se iscedi četiri hiljade litara soka.
Daske se mažu voskom pre prvog ceđenja jer ne želite
da na to gubite vreme kada berba jednom počne. A u doba
berbe sok će se cediti možda svake druge večeri, ili svake
večeri ako pada kiša – kada ne mogu da se beru jabuke.
Četrdesetih i pedesetih godina poslednje dobro ceđenje
radilo bi se u januaru.
Za ove i druge podatke u vezi sa gajenjem jabuka zahva-
ljujem svojim starim prijateljima Benu i Piteru Vagneru i
njihovoj majci Džin. Vagnerovi drže plantažu jabuka Epl-
krest u Hempton Folsu u Nju Hempširu, gde sam ja radio
kada sam bio dečak; Džin i njen pokojni muž su mi dali
prvi posao u životu.
21 Svi voćnjaci imaju imena; među farmerima je čest običaj da
daju ime svojim zgradama. To je neophodno zbog skraće-
nog jezika za jednostavna uputstva, kao na primer: „Diru
je pukla guma i mora da se popravi u Tiganju“; ili „Ostavio
sam dodž u Dvojci zato što Voli prska u Sanbornu pa će
morati nečim da se vrati.“ U voćnjaku u kome sam ja radio,
postojala je zgrada zvana Dvojka – mada nije bilo Trojke, a
ne sećam se je li postojala Jedinica. Mnogi voćnjaci dobili su
imena po porodicama koje su nekada imale imanja na tom
zemljištu (Braun, Iton, Kobern i Kertis neka su od imena
koja pamtim). Postojao je jedan voćnjak sa imenom Dvade-
set jutara i drugi zvani Devetnaestica, a bilo je i jednostavni-
jih imena – voćnjak zvani Polje, jedan zvani Fontana, jedan
zvani Proleće i jedan zvani Stari-Novi (zato što je u njemu
jedna polovina stabala bila stara, a druga tek posađena).
714 Džon Irving

22 Svako ko je kao ja odrastao u blizini okeana mogao bi da

oseti morski povetarac i u Ajovi (ako bi dunuo).
23 Molitva koju gospođa Grogan izgovara pripisana je Džonu
Henriju (kardinalu) Njumenu, engleskom teologu i piscu
(1801–1890); ta molitva je navodno prvobitno bila deo jedne
propovedi kardinala Njumena. Takođe je služila mojoj poro-
dici kao porodična molitva i čula se prilikom sahrane moje
bake po majci – njoj je bila omiljena. Ona se zvala Helen
Bejts Vinslou i umrla je tek mesec dana pre stotog rođen-
dana; svečanost koju je porodica pripremala za taj događaj
bez sumnje bi ubila moju baku, da ju je doživela. Molitva
kardinala Njumena sigurno je bila veoma dobra, ili je bar
dobro delovala – i veoma dugo – za moju baku, koja joj je
bila posvećena. Ja sam bio posvećen njoj.
24 Alchajmer je opisao bolest koju je nazvao presenilna demen-
cija godine 1907. „Slabljenje umnih sposobnosti“ dešava
se relativno rano u razvoju bolesti i karakterišu ga pore-
mećaji kratkoročnog pamćenja i gubitak sposobnosti da se
uče nove stvari. Doktor Nuland sa Jejla takođe tvrdi da će
kod nekih pacijenata pre doći do promena ličnosti a kod
drugih do intelektualnih promena. Napredovanje bolesti,
u oba slučaja, prati sve niži prag frustracije. Doktor Nuland
primećuje da niz u kojem neki mali zadaci moraju da se
izvrše postaje teško pratiti i nemoguće objasniti drugima.
Kod žrtava Alchajmerove bolesti propadanje je veoma brzo:
prosečni životni vek, od trenutka dijagnoze, iznosi otprilike
sedam godina; ima pacijenata koji žive mnogo duže, dok
mnogi umiru za nekoliko meseci. U poslednje vreme postoji
shvatanje da Alchajmerova bolest nije samo retka bolest
koja napada ljude u srednjem životnom dobu već takođe
relativno čest uzrok mentalnog i fizičkog propadanja kod
starijih ljudi – kod kojih se pre često sumnjalo na prosto
stvrdnjavanje arterija (arteriosklerozu).
 Tuđa pravila 715

25 Slavno parisko izdanje iz 1957. (koje je privatno štampa-

no) sadržalo je hiljadu sedamsto primeraka limerika. Ovaj
limerik, koji je svrstan u grupu „genitalnih limerika“, prvi
put je štampan 1930; možda se već ranije usmeno prenosio.
Godine 194_, kada su ga Senior i Voli govorili jedan drugo-
me, bio bi star tek nekoliko godina.
26 Knjiga Bendžamina Artura Benslija Praktična anatomija
zeca zaista postoji, izdao ju je Univerzitet u Torontu 1918.
Bensli je bio jasan, jednostavan pisac; njegova knjiga, koju on
zove „osnovnim laboratorijskim udžbenikom za anatomiju
sisara“, koristi anatomiju zeca kao uvod za razumevanje ljud-
ske anatomije. Benslijeva knjiga nije Grejova, ali Praktična
anatomija zeca je dobra knjiga u svojoj oblasti. Kao potpuni
početnik naučio sam mnogo od Benslija – posle njegove
knjige čitanje Greja bilo mi je mnogo lakše.
27 Jabuka mekintoš razvijena je u Ontariju, gde je klima slična
Novoj Engleskoj i dolinama Hadsona i Šamplejna u državi
Njujork (gde ta jabuka izuzetno uspeva).
28 U Praktičnoj anatomiji zeca Bensli opisuje jajnike i jajovo-
de zeca i poredi svoja otkrića sa sličnim organima drugih
životinja.
29 Doktor Larč bi se iznenadio da sazna kako su njegove pora-
zne statistike o neželjenoj deci i dalje važile 1965. Doktor
Čarls F. Vestof iz Prinstonske službe za istraživanje popu-
lacija i jedan od direktora Nacionalne studije plodnosti iz
1965. zaključio je da je 750.000 do milion dece – rođene
u braku između 1960. i 1965. – neželjeno. To je uzdržana
procena. Čak ni u anketi mnogi roditelji nisu bili spremni da
priznaju da je neko njihovo dete neželjeno. Štaviše, neudate i
ostavljene majke nisu bile obuhvaćene istraživanjem; njiho-
vo mišljenje o tome koliko je njihove dece neželjeno nikada
nije uračunato. Za više informacija o toj temi, pogledajte
knjigu Džejmsa Tragera The Bellybook (1972).
716 Džon Irving

Ben Franklin je bio petnaesto od sedamnaestoro dece;

svoju veru u brzi rast stanovništva objavio je u delu Obser-
vations Concerning the Increase of Mankind (1755).
30 Moj izvor za ovaj porođaj je Poglavlje XV, „Tok normalnog
porođaja“, Williams Obstetrics, Henrik Dž. Stander – otpri-
like iz 1936. Opisanu proceduru zasnivam na tako starom
izvoru – u mojoj priči se izvodi 1943. – zato što želim da
naglasim kako je Homerov postupak, koji je naučio od dok-
tora Larča, pomalo staromodan, ali svejedno ispravan.
31 „Rodio sam se s košuljicom, koja je ponuđena na prodaju, u
novinama, po povoljnoj ceni od petnaest gvineja.“ Iz Davi-
da Koperfilda, prvo poglavlje („Rodio sam se“). Košuljica
je membrana koja obično pukne pa se izbaci na početku
trudova, ali u retkim slučajevima ne pukne – dete dođe na
svet okruženo membranom. U Dikensovo doba taj zaštitni
pokrov smatran je znakom da će dete imati sreće u životu
– i, konkretnije, da se nikada neće utopiti. U priči o Davidu
Koperfildu ovo je rana indikacija da će naš junak naći svoj put
i da neće skončati kao siroti Stirfort (Stirfort će se utopiti).
Homer Vels, veoma dobro upoznat sa Davidom Koper-
fildom, tumači kap znoja koja prerano krsti novorođenče
kao znamenje sa istim zaštitnim moćima. Homerovo dete
će imati sreće u životu; Ejndžel se neće utopiti.
32 Prvo izdanje Grinhilove Office Gynecology objavljeno je
1939; osmo izdanje Ženskih bolesti (Rokvist, Klejton i Luis)
objavljeno je 1949.
Medicinski žurnali koje je Larč uvek imao pri ruci – uz
Medicinski žurnal Nove Engleske – jesu Žurnal Američkog
medicinskog udruženja (doktori njegovo ime uvek skračeno
pišu JAMA), Američki akušersko-ginekološki žurnal (imao je
najživopisnije ilustracije). Lanset (britanski žurnal) i Hirurgija,
ginekologija i akušerstvo (doktori ga skraćeno uvek zovu H, G
i O, godine 194_ mnogi hirurzi bavili su se i ginekologijom).
 O autoru

Džon Irving je rođen u Ekseteru u Nju Hempširu 1942. godine i

trenutno živi u Torontu. Za roman Svet po Garpu dobio je Nati-
onal Book Award 1981. godine, i Oskara za najbolje adaptirani
scenario za Tuđa pravila 2000. godine. Njegove knjige prevedene
su na više od trideset pet jezika, a njegov najprodavaniji roman
je Molitva za Ovena Minija.
 Džon Irving
Tuđa pravila
Za izdavača
Dejan Papić
Urednik
Nebojša Barać
Lektura i korektura
Dragana Matić Radosavljević
Živana Rašković
Dragoslav Basta
Slog i prelom
Igor Škrbić
Dizajn korica
Predrag Marković
Tiraž
1500
Beograd, 2019.
Štampa i povez
Službeni glasnik, Beograd
Izdavač
Laguna, Beograd
Resavska 33
Telefon: 011/3341-711
www.laguna.rs
e-mail: info@laguna.rs

CIP – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд
821.111(73)-31
ИРВИНГ, Џон, 1942-
Tuđa pravila / Džon Irving ; preveo Nikola Pajvančić. - Beograd : Laguna,
2019 (Beograd : Službeni glasnik). - 716 str. ; 20 cm
Prevod dela: The Cider House Rules / John Irving. - Tiraž 1.500. - O autoru: str.
[717].
ISBN 978-86-521-3556-1
COBISS.SR-ID 280642316