МИЛОВАН

ВИТЕЗОВИЋ

СВЕТА ЉУБАВ

BOOKLAND • БЕОГРАД 2006.

By

 САДРЖАЈ:

1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
17.
18.
19.
20.
21.
22.
23.
24.
25.
26.
27.
28.
29.
30.
31.
32.
33.
34.
35.
36.
37.
38.
39.
40.
41.
42.
43.
44.
45.
46.
47.
48.
49.
50.
51.
52.
53.
54.
55.
56.
57.
58.
59.
60.
61.
62.
63.
РОМАН О ВЛАДИМИРУ И КОСАРИ — ПОЕМА О ЉУБАВИ
 1.

Јован Владимир, српски краљ Зете, био је у свему оличење младости
свога народа, младости његове слободе која је све опчињавала и примисли
о њој и њеним благодетима првим.
Он је своје краљевање и почео одбраном слободе, па се учио да са
другима ужива у њеним заносима и врлостима.
Обдарен је био краљ Јован Владимир бројним врлинама, које
оплемењују оне од природе изабране и у којима се и вечност показује. А,
богме, и заслужује. Његове весноће биле су свуда знане, не само у Зети,
првом краљевству српском, већ и у другим српским земљама, које још не
беху краљевства.
Био је одважан и храбар краљ Јован Владимир, али се својом
храброшћу није разметао над другима у своме краљевству, нити се њоме
охолио спрам храбрих и одважних и у другим земљама српским. Само се
његово краљевско првомоћје међу свима знало и сви су делили његово
веровање да се сила без благородности руши сама, од своје силине.
Учен књигама, како им је дорастао, њиховој правди и праведности,
краљ Јован Владимир се ни сам није сећао када је и како запамтио мисао:
„Буди налик на морски гребен у који непрекидно силни таласи ударају,
а он и даље остаје чврст, док се око њега диже и стишава разјарена вода."
Чинило му се да је ту мисао одувек знао, да му је она прирођена
судбином, јер је на његово краљевство наликовала. Та мисао му се стално
враћала у свести, да је то мисао опстанка и народа и краљевства. А кад му
је било најтеже, та мисао је постајала и чујна само за њега. Понављао му је
неки далеки тајанствени глас.

 2.

За младог српског краља Јована Владимира није важило оно уврежено
уверење да је снага и њена плаховитост главна одлика младости и да се
чудесни цвет разума отвара у старости. Његову младост је не само красио
цвет разума, него се његов чудесни пелуд посвуда осећао.

Ван простора сваког крећем се и трчим,
а док трчим место не напуштам своје,
ограничен строго на простору малом.
Како се то крећем и не крећем, реци!

Са умом је почео да се загонеће. А на мудрост се одрана одважио!
Тако је Јован Владимир брзо изашао на глас умног и мудрог краља, чак
и превише за своју младост, што на много доброга и не мора изаћи.
Увек је и свуда мудрост величанствена и проклета. Код Срба тешко да
има већег проклетства:
„Да Бог да се некоме дивио са разлогом." благосиљају и куну.
Неко је у краљевству Зете био сам краљ Јован Владимир, а разлога за
дивљење било је на претек: ученост му је била Богом дана, а мудрости се
стално учио. Скоро да је њим владала загонетка о уму:

Живо биће нисам, а стално се крећем,
Немам очи, а кроз мене сви гледају,
без даха сам, али скачем неуморно.
Жарко желим да се вежем у небеса,
Но сам чврсто везан оковима тајним,
па и против воље остајем и служим,
и овенчан венцем сјајним златопластим,
на трон сам посађен, као владар какав.

 Није краљ Јован Владимир својом умношћу друге понижавао, већ је
радо слушао и примао савете најумнијих људи у својој земљи, поштујући
њихово искуство, које он још није стекао, и њихове спознаје, до којих он
сам није дошао.
И кад је знао шта ће му у савету рећи, што се често дешавало, није
показивао да то унапред зна. Никога није унапред пресекао. А свакоме је на
крају благодарио, ако не увек лепом речју — оно ведрим погледом. Тиме је
показивао да мудра на народној љубави.
„Кад је овакав у младости, како ли ће тек под старост бити мудар?"
У младости се и старости учи.
„Говор се увек мора слагати са животом."
Био је благоговоран и добромислен.
Речи су му се као златници могле пребројати.
Када је говорио, знао је рећи све што треба рећи, да ни најлукавији
нису могли открити шта је прећутао.
Учио се да друге опомиње тачно измереним речима.
Није народ гурао у невоље, да би показивао мудрост вадећи га из њих.
Збуњивао је тиме мудре људе свога краљевства Јован Владимир, који
су се, гледајући га, радо сећали своје младости, са жалом што они такви
никад нису били.
Они најмудрији, а тиме и најопрезнији, у себи су се, да не чују охоле
велможе и доушници, често питали: Је ли за народ добро да и њих краљ
толико слуша и није ли он баш такав оличење оне величанствене патње
српског народа, ускомешаног и вичног свим деобама, вечно намереног само
својој слободи?

 3.

Молио се српски краљ Богу по целој земљи својој. И где се молио,
било му је олтара.
До дна душе своје веровао је у Бога краљ српске земље Зете Јован
Владимир. Уздао се у Божије добро и надао се да ће Бог и боље дати.
Колико се Бог слави, толико ће и помоћи. Била је то нада свих, целог
краљевства његовог. Он је мислио да се Бог највише налази у људској
доброти, чијој је целовитости он и сам тежио да му је душу до дна
обузимала.
И то је могло код њега. Млад и здрав. А бојао се Бога и марио је за
душу, да је у свему било добросклон.
Они стари мудри људи његове краљевине, када год су могли до њега,
мада су по његовим заповестима могли увек, говорили су му да се чува
превелике доброте.
Он се на то само смејао:
„Тешко народу са злим владаром. Кад је народу било тешко са добрим
владаром?" питао је предусретљиво.
Одговарали су му обазриво, али из срца:
„Тешко народу са злим владаром. Са предобрим владаром, тешко
владару."
Краљ Јован Владимир се смејао топлим смехом, ведрим као сунчани
изгрев:
„Ако пострадам од доброте, молићу се Богу. А молићу се и где би
други клели!"
Старци не би били најмудрији да му нису знали одговорити:
„Доброта јесте од Бога, али и Бог се стара да јој има сигурне мере у
свету. А свет није створен за превише доброте. Ако буде њоме препуњен,
свако мора бити спреман за велика искушења."
Краљ Јован Владимир се на то само смејао. Од срца. Звонко. Надалеко
је смех стизао, у срца свих. И разведравао је високо небо над Зетом.
Зета је српска земља сунца. И у њој се може владати само добротом и
љубављу — држао је Јован Владимир, а то је произилазило из његовог
изгледа и његове богољубиве нарави. Надао се да ће, какав он буде краљ,
такви му бити и поданици. Зато је и на прекоре да сви подједнако не
заслужују његову доброту, одговарао:
„Ако ја свима добар будем, подобриће се уз мене цео наш народ."

 4.

Био је висок краљ Јован Владимир, као да је из плодне земље
Црмнице израстао.
„Кад би се скупили сви краљеви овог времена, видело би се да је, од
тога целога сабора, краљ Јован Владимир за главу виши." — И сви би у
Зети били уверени да их је све надрастао, да се у молитвама Божијим није
смерно клањао много ниже од оних на које је стално гледао са своје висине,
да се некоме и обзорјем чинио.
И једино се у искреној богобојажљивости пред Богом клањао. Зато је
умео да понесе висину и лепоту какве му их је Бог дао.
Ако Господ Бог све одозго види, мора да се сваким погледом на Јована
Владимира силно радовао. Био је леп и прелеп у Божијој лепоти и
светлости лица свога.
Та светлост га је пратила од рођења, од ноћи у којој се првим плачем
огласио, усрећивши цело краљевство Зете.
Пробудивши се у порођајној ноћи, тек што је после првог детињег
плача тренула, краљица мајка је видела да сија одаја необичном светлошћу,
која се диже из колевке. Када је, уплашена, пришла колевци, видела је дете
како блажено спава и смешка јој се у сну. Светлост се дизала са детињег
лица, са смешка поготову. Светлост јој те ноћи није допустила да узме дете
у наручје. После је више није било, свела се на ведрину принчевог лица.
Причу о чудесној светлости у колевци краљица никоме није поверила,
чувала ју је као највећу тајну, са којом је копнела, ако се и није разболела од
страха да принц Јован Владимир и није од овога света. Тек ју је у
последњој исповести са душом изустила. Тада је краљичин страх постао и
народни.
Када је српски народ Зете преметнуо страх да тако леп краљ Јован
Владимир и није од овога света, за шта су године требале, уверавајући се у
његову телесну срчаност и душевну благородност, онда се цело његово
краљевство упитало:
Где му је таквом пронаћи принцезу господством и лепотом по мери?
 „Да Бог да га несрећа не женила." — молили су се за његову срећу, јер
то ће бити срећа свих у свим црквама Зете, а понајвише у престоној цркви
Пречисте Богородице Крајинске.
Иако је, можда, за неке и премлад за краља био у народу чија се
судбина у сваком боговетном часу ломи и одлучује, стамени Јован
Владимир није био младица која се може лако савијати куда ко хоће. Био је
баш онакав краљ каквог један народ, који држи до себе у Божијој милости,
пожелети може.
Није било грехота волети таквог краља, кога многе врлине оплемењују.
И Срби су хвалили Бога што га таквог имају у Зети.
И пристајући за његовом младошћу, благосиљали су свога краља:
„Младости се наносио."

 5.

Они најстарији поданици Српске краљевине Зете, који дуго памте и
радо се сећају, јер се сећањем памћење чува и показује, говорили су како је
краљ Јован Владимир сав на прилику свога моћног деде краља Хвалимира,
господара, самодршца и сакупитеља српских земаља, који је своје
краљевство почео као господар Захумља и Провалиса.
Краљ Владимир је и ход имао исти као деда му, краљ Хвалимир, јер је
проходао за дедом, кад је као принц у колевци остао без мајке.
Краљ Хвалимир није имао превише доброте којом је судбина одредила
Владимирову нарав. Био је бојевима понет и са околним владарима српских
земаља није правио трајније уговоре.
Краљ Хвалимир је именом својим хвалио мир, док је пламеним мачем,
који му је био више у руци него за пасом, у многим освајањима и бојевима
увећавао српску земљу под његовим господством. Освајао је српске земље
да увећа своју славу, али и са рачуном, како би му тројица синова имала
шта и наследити и братски поделити.
Да му се синови не би делили око свежег гроба, и да им заиста буде
слатка и дуготрајна братска слога, краљ Хвалимир их је поделио у јесен
свога живота, док је још био при својој снази и док се његова реч, као прва
и последња свуда у Зети, а и код синова, слушала. Делио их је по својој
правди, на коју приговора није могло бити. Прворођеном сину Петриславу,
оцу принца Владимира, дао је Зету и краљевско право над свом земљом и
над браћом. Другом сину, Драгомиру, дао је Травунију и Захумље. А трећег,
најратоборнијег сина, Мирослава, сам је увео у власт у Подгорју, да се због
најмањег поседа не би дигао на браћу.
Заклео је синове краљ Хвалимир да се међусобно чувају и братски
пазе, мимо сваке пизме.
Али њихову судбину није могао заклети да у власти и животу буду
дуговечни, па их заклетвом од судбине није могао ни сачувати.
Зато је његова воља остала насупрот неумољиве воље судбине, те се
његови синови нису науживали ни у власти у својим земљама, ни у братској
љубави, коју су у својим срцима брижно чували.
Дајући краљевска права најстаријем сину Петриславу, краљ Хвалимир
је истом заклетвом давао и право краљевског наслеђа принцу Јовану
Владимиру, своме прворођеном унуку, али и једином који је проходао
његовим ходом, кога је волео оном тајном љубављу којом деде воле унуке
више и од синова, што је исконска српска љубав.
Њега, краља Хвалимира, Зета је славила, јер јој је донео премоћ над
другим српским земљама, Петрислава ће славити из наслеђа и дужности, то
је његов аманет, а Владимира ће волети из љубави, јер је њен прворођени
принц и јер је чињено све да он ту љубав и заслужи. Да се Владимировим
ходом настави Хвалимиров пут.

 6.

Тешко је било Јовану Владимиру у ненадном часу када је постао
краљ.
И њему и краљевству његовом, Зети.
Чекао га је тако велики рат, са таквом силом, који до тада, у целом
десетом веку, нико у Српству није водио.
За разлику од свога деде, краља Хвалимира, принц Владимир се није
показивао одвећ ратоборним, а још мање да је бојевима вичан и да ће у
њима славу стицати.
Мада, ратовао је принц Јован Владимир кад се ратовати морало.
Ратовао је заједно са оцем и стричевима, који су га са великом љубављу и
ратним вештинама учили, али и у бојевима заклањали. Ратовао је и
храбрим се показао против Сарацена, и афричких и сицилијанских,
подједнако свирепих и жестоко распаљених када су се с мора у налетима
појавили и код Улциња и код Будве. А кад је и рањен био, то су стричеви
једва себи опростили.
„Млад сам — зарашће брзо." — тешио их је принц Владимир.
Отац његов, благородни краљ Петрислав, умро је напречац, на здраво,
у најбољим годинама својим и при пуној снази, у време великог ромејског
похода на све српске земље, који је водио, да их царству у покорност врати,
сам константинопољски василеус над василеусима Василије Други. Други
и најмоћнији у целом свету свога времена.
Ступивши у Свети двор у Константинопољу, василеус Василије се
заклео да ће Ромеја вратити све земље које је од времена Јустинијана
погубила. Тако је стигао до Зете.
Идући брату на сахрану, и на поклоњење новом краљу, из војног
бивака, где је чекао Ромејце, у изненадној олуји на Скадарском језеру,
утопи се, са пратњом челника, господар Подгорја кнез Мирослав, стриц
Владимиров, који своје деце још није имао.
Тако је Јован Владимир истога дана наследио две српске земље, Зету
од оца краља Петрислава, и Подгорје од стрица Мирослава, али не да у
њима мирно краљује и кнезује, да се господи и да га славе, већ да их брани
и одбрани, уз једину помоћ стрица, кнеза Драгомира, који му је из Требиња
у Зету пристизао.
„Краљ је мртав! Живео краљ!"
Није било времена ни за дужну жалост, нити за крунидбене
свечаности.
На Владимирово краљевство су ишли силни, ратовању вични и свим
ратним лукавствима вешти Ромејци, које Латини у немоћи зову подругљиво
„Византинцима", као да није већ вековима царски град Константинопољ на
Босфору, у ком су две трећине светског богатства, чију су величину и сјај
увећавале десетине најмоћнијих царских генерација, него и даље рибарско
село Визант.
Како је управљати копљима које је сила завитлала? — није било тежег
питања на које је тек крунисани краљ Јован Владимир морао да тражи
одговор.

 7.

Пукла би глава краљу Јовану Владимиру од бриге како Зету да
одбрани, да му је није круна стезала.
Од толике невоље и пространа круна постала је тесна.
Невоља је добар саветник, ако се сва њена тежина појми, па се из ње
тражи излаз.
Појмио је краљ Јован Владимир да пред толику силу не може стати, јер
у њега силе нема за упремас. Бистрио је да ли је спас у лукавству, а то је
оно што и Ромејце краси. Ваља од лукавијих бити лукавији. Не каже се
залуд да Ромејци имају очи на потиљку. Колико је пребирао своје мисли,
више је расуђивао шта ли мисли Василије, владар над владарима, са својим
војсковођама.
Кад је тешко, и најтеже треба покушати.
„Они мисле оно што и виде!" — казао је кнез Драгомир: „А виде да
смо у великој невољи..."
„Јесмо у невољи, али смо и у нашој земљи." процедио је у очајању
краљ Јован Владимир, и синуло му је: „Зато ћемо бирати где ћемо се
срести."
Тако је одлучио да Ромејцима спреме заседу у кланцу код града Бара.
„Али их морамо тамо довести. И да не примете да их тамо водимо, већ
да мисле да иду својом вољом." — објаснио је краљ Јован Владимир својим
челницима.
Три дана су Срби примали мале борбе са Ромејцима, па се извлачили
са што мање погинулих, водећи их, срећне и у мањим победама, тамо куда
је хтео краљ Владимир и где их је са главнином војске и чекао.
И урадили су Ромејци оно што није њима својствено, верујући у лаке
победе, несмотрено су ушли у до неба врлетан кланац, дуг и дубок као
небеска пукотина.
Тек су схватили где су се затворили, кад се на њих стала рушити, са
страшном тутњавом, сама планина, сва у стенама. Свака стена, покренута
са врха просека, изваљивала је друге стене, које су опет, одбијајући се од
страна, покретале стотине каменова који ће сви на дну, на Ромејцима
завршити.
Да се иоле заштите од провале камења, Ромејци су покушали правити
заклоне, који су многима гробнице постали.
Како се одоздо, из пакленог кланца, и нису видели војници краља
Јована Владимира, то се василеусу Василију причињавало да му, или сама
земља, или нека виша сила, војску каменује и побеђује.
И планина се рушила непрестано два дана и једну ноћ.
Па, као што су Ромејци били царска сила, и пораз им је био царски.
У предвечерје другог дана, моћни василеус Василије, и сам тешко
изранављен, затражио је частан мир, нудећи да Зета остане слободно
краљевство у великом царству Ромеји.
Пошто ће бити све како је било, краљ Зете Јован Владимир није
тражио никаква друга јемства мира, показавши се владарем од велике
части.
Бојиште су Ромејци напустили ноћу, да њихов пораз не буде превише
видан.
Краљ Јован Владимир се захвалио Богу, који га је спасоносном мишљу
обдарио, и на раду своме, који је Божију мисао испунио. Победом се самом
није узнео и није се на нова ратовања полакомио, него је пожелео да
српском земљом у његовом краљевству влада мир у његово име. Јер двапут
побеђује ко себе у победи победи...
Није се у ласки и хвали својих војвода понео, међу којима је и
најгласнији био Павлимир, жупан тврдог града Облика.

 8.

И би мир мироносног краља Јована Владимира у народној слободи,
достојан свих поднетих жртава.
И поста српска земља Зета поново краљевством сунца, разума и
маслина, онаквом каквом ју је и Бог дао када је по свету делио лепоте у
природи, па му се овде просула торба.
У њој се највише гајила нада да ће мир потрајати.
Ако је ишта од Бога, он мора да је. Мир је постао мера свега, а народне
среће нарочито.
Када је пребринуо све бриге око очувања и одбране своје слободе,
народ Зете је почео да брине и свадбене бриге свога краља.
„Ова доброта мора имати наследника."
„И овај мир, ако буде вечан, тражи наследника који ће га уређивати и
одржавати."
Није народ био толико докон, и није то учинио из доконости.
То је брига за краљеве младости. А младост је као магла, брзо мине
низ зетске кланце. Не враћа се она са пролећем и није као река, па да довек
тече. Народ то зна и не заборавља се, јер о томе стално мисли и пева.
Највиђенији људи краљевства старали су се да краљ Јован Владимир
види најлепше девојке из најчувенијих породица краљевства. Али је то
бивало узалудно, јер краљ Јован Владимир није ни на једној поглед дуже
задржао.
Владари из других српских земаља, кнезови и жупани, дојављивали су
да имају дичне кћери за удаје. Из Зете им на дојаве није одговарано. Многи
су ненајављени и изненада у посету Зети са кћерима долазили. Али су се са
њима из ње и враћали, са дужним почастима срдачног краља Јована
Владимира.
Српски народ Зете је почео да верује како је краља Јована Владимира,
у младости, као краљевића, кад је једном уснуо у планини, вила пољубила,
чиме га је зачарала да се другом не ожени, а виле се не удају и не краљују.
По том веровању, зачараног краља Владимира може отчарати само пољубац
девојке лепше од виле.

 9.

Ако је мир краља Владимира био благодатан у српској краљевини
Зети, и ако је у њему народ био срећан, народ у другим српским земљама
није био те среће, јер у њима није било никаквог, ни варљивог, а камоли
благодатног мира. Ни у њима, ни у васцелом јужном Словенству.
Колико се краљ Владимир није узнео у својој победи, толико се својом
побуном и првим победама узносио кнез Самуило, најмлађи, четврти син
брсјачког кнеза Николе.
Брсјаци су, не својом вољом, били покрајина у Бугарском царству. Ово
царство Бугара и Грка, које је самозвано, у Великом Преславу, огласио кан
Симеон, син кана Бориса, трајало је више од педесет година, заузимајући
ромејске и српске земље, па, што се Балкана тиче, спорило
константинопољским василеусима и право на четири вите око крста —
владар владара влада владарима.
Моћни Константинопољ је све учинио да оно што је самозвано буде и
пропадно. Василеуси Цимискије и Василије Други, у савезу са великим
кијевским кнезом Свјатославом, учинили су крај бугарској држави и
патријаршији.
Брсјаци су, кад над њима више није било бугарске моћи, пожелели да
се својом моћи тако, толико, а и више уздигну.
Четири брата, Давид, Мојсије, Арон и Самуило — на четири стране —
дигли су брсјачки устанак против Ромеје у словенској Македонији. Устанак
су дигли у часу кад се василеус Василије вратио у Константинопољ из Зете,
решен да ратну славу обнови на истоку, узећем Сирије и Палестине.
Када је у Преспи успео да направи своју државу, кнез Самуило је био
сам, самодржац. Браћа су му изгинула, или у необјашњеним околностима,
или самољубни и славохрани Самуило није ни хтео ни са ким да ратну
славу дели, па ни са мртвом браћом, бар двојицом. Уосталом, са мртвом
браћом се ни очевина не дели.
Свог брата, са библијским именом Арон, Самуило је убио својом
руком и својим мачем, кад му је затражио да му се, по праву старијег брата,
покори.
Даље Самуило није хтео да сам родбином крвави руке, па је наредио
да се побије сва Аронова породица.
Та наредба би била у потпуности и извршена да Ароновог сина
Владислава није узео у заштиту од очевог гнева Самуилов син Гаврило
Радомир, претећи оцу својом смрћу.
„Буди срећан. Поново си се родио. Одсад си мој син, кад ти је
проклети отац мртав."— казао је Самуило Владиславу.
И од тад је тако било.
Пошто је направио државу, и пошто се у њој самозвано зацарио,
Самуило се није могао зауставити на границама. Стално их је померао.
Распалила се у њему страст за освајањима и почеле су пред њим да
горе земље и градови. Ако је већ имао туђу круну на глави, што под њом не
би имао и туђе земље.
Више није ратовао само са Ромејом, већ и са бугарским и српским
кнезовима, жупанима и краљевима.
После бугарских земаља узео је Самуило српску Рашку, српску Босну
и српску Травунију.
У Требињу је заробио кнеза Драгомира.
Рушећи све, правио је пустош, не размишљајући како је срушено било
тешко подићи.
Када је једне ноћи Самуило спалио град Дубровник, ватра се и преко
мора видела, да се зна ко је господар на три мора. Дубровчане, који су
изашли пред њега са причом о сталној самосталности Дубровника, натерао
је да згрћу ватру рукама.

 10.

Пред Зетом и Подгорјем, земљама краља Јована Владимира, створио
се тако силан Самуило, самопроглашени цар, са увећаном силом и са
гласовима да је непобедив.
„Прођи се Зете, Самуило! Зашто да ратујемо? Зар нисмо истог језика?"
— поручио је Самуилу краљ Јован Владимир.
„Ратујемо да видимо да ли ће Зета остати Твоје краљевство или ће
потонути у моје царство." одговарао је Самуило: „А што се језика тиче, и
на разбојишту се треба разумети."
„Зар нисмо на истом светском бусену?"
„Тај бусен биће моје царство." — одговорио је Самуило.
Ступивши с војском на тле Владимировог краљевства, сурови Самуило
је прво спалио сјајни град Котор.
„Ужарио се његов сјај." — казао је, док је са уживањем спремао
гласнике краљу Владимиру: „Нека Те судбина спаљеног Котора уразуми,
краљу Зете. Зато ми градове читаве предај. Изашао сам на три мора, и не
помишљај да ћеш ме Ти надмудрити. Кад ме нико довде није зауставио, ни
даље неће моћи."
„Ваљда се негде мораш зауставити." — одговорио је смерно краљ
Јован Владимир: „Ако све срушимо, зашто смо живели?"
„Везао сам Ти стрица, кнеза Драгомира." поручивао је Самуило.
„Ја Ти се сам везати нећу." — одвраћао је краљ Зете.
„Откад је власти на свету, краљеви се покоравају царевима, па ће тако
бити и сад." — Самуило се позивао и на самозванство: „Дођи да ми се
поклониш, да Твоја предаја буде у мојој царској милости."
„Какав си Ти цар, тако ћу Ти се и поклонити. Ни Василију се нисам
поклањао."
„И Василије је из Македоније. И ја сам из Македоније! Василије је
Грк. Ја сам наш! Василије је грчки цар. Ја сам наш. Мене нећеш заварати
као Василија!"
„Нисам се ја са Василијем надмудривао, ја сам само с Божијом помоћи
одбранио Зету. И сад се Богу молим, а и ти се на њега обазири..." —
одговарао је краљ Јован Владимир, примајући бојеве, које је губио,
повлачећи се.
„Сила Бога не моли, каже наш народ, а ја нећу мимо народа." — силио
се Самуило, а и могло му се.
Знао је краљ Јован Владимир не само да сила Бога не моли, него да
силници траже да се и пред њима као пред Богом клечи.
Све довитљивости краља Јована Владимира и све зетске замке
Самуило је избегао. Две се победе не добијају на исти начин. Узалуд је
краљ Зете покушавао да га одвуче у зетске кланце. Самуило је имао
сигурне путовође и вешто их заобилазио, док и Улцињ није опколио.
Узмичући од великог пораза, краљ Јован Владимир се затворио у тврди
град Облик на Косорогу, колико сили недоступан, толико оскудан и храном
и водом за толико војске.

 11.

Самуило је покушао прво да Облик заузме одједном, у првом нападу,
силом. Али је сама његова сила сметала његовој сили. Облик толикој сили
није био доступан.
Тако је Самуило морао да појми да се тврди град на планинској стени
не заузима сјајем силних мачева војника у подножју планине, мада је и тај
сјај у летњој јари, у једно доба дана потпуно заслепљивао војнике краља
Владимира.
Опколио је Облик Самуило и стао да смишља злочине којима ће га
узимати. Нико му се није толико супротставио, па и пораз краља
Владимира мора свима бити наук.
Ко зло смишља, зло му се само нуди за саветника.
Ко о злу ради, и зло му само помаже да што злије испадне.
Зло нема срца, па се у срце злог и тиранина увуче и склупча. И
његовим рукама поништава живот. И његовим ногама гази сваку људскост.
Смишљао је Самуило такво зло да краљу Владимиру и његовим
војницима и војсковођама буде зло и наопако.
Паклени Самуило је видео како у Зети, богатој у свему, па и у оном
што зло носи, а нарочито на Косорогу, има много жестоко отровних змија,
поскока по странама и на грању и шарки у сплетовима под камењем. Кад
зао човек види зло, очас смисли како да му оно служи.
И смислио је Самуило да, против краља Владимира, учини више са
змијама него што овде може учинити са својим војницима. Док је то
смишљао, осетио је како му се у змијски ујед претвара сопствена пљувачка,
коју је гутао сладећи се: кад победи краља Јована Владимира, а до тад је
побеђивао кнезове, жупане и бана, више му нико не може спорити да је цар.
Зато је Самуило наредио својим војницима да скупљају змије
отровнице, да их у крчазима изгладне и ижедне, да им се отров згусне и да
се у само зло претворе.
Змије су скупљане и чуване до ноћи помраченог месеца.
А у ноћи помраченог месеца почео је ужас. Крчази су принети уз
тврђаву Облик и ту остављени отворени.
Почела је страшна слобода заробљених змија.
По летњој јари, која и ноћу из камена исијава, размилела се тма змија
по тврђави Облик, увлачећи се свуда, да су се многи војници краља Јована
Владимира будили са змијама у недрима.
Страшном смрћу, која је шиштала и палацала, морени су дични синови
српске краљевине Зете. Док су војници брзо умирали после змијског уједа,
коњи су угињавали и по пола дана, уз до неба парајућу њиску, од које се
лудило.
И трајало је то три дуга дана. Змије се нису могле отерати ни
убијањима, ни димом и мирисом паљевине, јер су обноћ пристизале нове,
отрова пуне.
Какав ли је глас Самуилу? Има ли змијски псик? — помислио је краљ
Јован Владимир и зачудио се својој примисли.
Три се ноћи очајни краљ Јован Владимир нетремице молио Богу, да он
сам, ако једини и може, спасе његов народ од змијског пострадавања.
Молио је да се деси чудо. И чудо се десило. И треће јутро, Бог је услишио
његову молитву.
Краљ Јован Владимир зором је изашао из цркве, ходајући по некој
подастртој светлости, од које су се змије с писком измицале.
Кад је, по светлости која се подастирала, обишао цео град Облик —
змије ни једне више у граду није било.
Од тога дана у Облику, нико, ни човек ни коњ, није био од змије
уједен.

 12.

Слога грађана — бедем градова — у Облику поче да крпа.
Онако како је богоугодном молитвом спасио своје људе од змијских
уједа, краљ Јован Владимир није могао да их спасе од зла у њима самима.
То зло у њима било је савезник Самуилов. А највише се оличавало у
Павлимиру, жупану Облика.
„Господару, ако Твоје величанство жели, ја ћу Ти предати краља
Владимира." — слао је Павлимир тајне поруке Самуилу, признајући га за
цара, који га може и окраљити.
„Ако то будеш могао урадити, знај да ћу те богатим и моћним
учинити." — одговарао је Самуило обећањима, не казујући шта тачно нуди.
„Плодно је тле српске земље, а најплодније је, макар и сам камен било,
за семе раздора." — уздахнуо је краљ Јован Владимир, увидевши да му се
војска дели и осетивши да се у њему нешто ломи, као да му се душа цепа.
Дошло је време да искуси мудрост поражених.
У страху од жеђи и глади, од змија и Самуила, изделила се војска
краља Зете.
Видео је часни краљ Јован Владимир да ће га и најближи издати кад се
војска сва подели. Осетио је да их у свему мора предухитрити, да је време
за друго јунаштво којим ће спречити велике погибије. Од жртвовања нема
веће храбрости.
О својој глави ће се сам са Самуилом погађати. Бар ће јој знати цену.
Зато је одлучио да се Самуилу преда сам, па да се његовом предајом нико
не окористи, мимо народног спаса.
У својој одлуци, после које је осетио душевно олакшање, препознао је
Божију вољу, а до ње је молитвом дошао, па ју је челницима у цркви
саопштио. У цркви се не расправља.
„Како видим, треба да ја, веома драга браћо краљевства ми, испуним,
еванђеоску посланицу о жртвовању..." — изрекао је краљ Владимир своју
одлуку својим челницима у светој цркви пресветле Богородице, са жељом
да му Бог буде сведок: „Боље је, браћо, да ја дам своју душу за вас и да
својевољно дам своје тело да га исеку и убију, него да се сви ви изложите
опасности од глади, од жеђи и од мача."
„Зашто нам то радиш, о господару?" — јавио се Чедомил, одани жупан
Подгоре: „Ако нам то радиш због смутљивих међу нама, лако ћемо их
између себе иставити, јер се међу собом добро знамо."
„Нисам ја смутљив." — обрецнуо се и издао Павлимир који тешки
Чедомилов поглед на себи није могао да издржи: „Нисам ни кукавица.
Само видим да се наш краљ Владимир једино узда у Божију помоћ ..."
„Молитвом нас је змија решио ..."
„Он, или се и змије саме склањају од страдања које придолази?" —
казао је Павлимир злобно.
Настало је комешање међу челницима, које се и у цркви могло у сукоб
крвав преобратити, да све краљ Јован Владимир није пресекао:
„Веома драга браћо, Самуила ни сложни из Зете не можемо истерати.
Свемогући Бог нам је сведок да смо све учинили да га у Зету не упустимо.
Ја се сада, по дужности, жртвујем. Око мене се нећете делити. Нећу и тај
грех на своју душу, јер ће на моју душу грех свих наших досадашњих
жртви. Праштам вам деобе досадашње, ако ћете стално мислити о народној
слободи и за њу се изборити кад изгледна буде, тако да моја жртва залудна
не буде. Чувајте се у времену безбратности. Можда смо слогом и мало
досегли. Неслогом ће се изгубити све. Заветујем вас на слогу, јер само она
може вратити Божији благослов."
Ту се пожртвовани краљ српске земље Зете, Јован Владимир, окренуо
од својих челника и пошао ка преком, бесомучном и за Бога мало знајућем
Самуилу, да му наочиглед Свевидећег понуди свој живот за њихове животе,
да својом главом откупи њихове главе и да својим страдањем умањи
народно страдање.
Сви су га пратили сузним погледима, који су се маглили, па и
Павлимиров.
Гледали су га погледима којима се између себе не смеју погледати.
Он је одлазио у јари која је око њега титрала, да ни за гледање није
била, па се чинило како се у саму светлост претвара.
И њима се причини да то и није њихов краљ Јован Владимир, већ краљ
светлости.

 13.

Када је Самуило, цар самозванац, до тада најмоћнији словенски
владар на Балкану, у сили и на мачу, пристао да узме њиховог Јована
Владимира, краља српске земље Зете, у замену за покорне му животе
властеле његове и поданика његових, он га није погубио, већ га је тешко
оковао, онако како је по узећу Требиња оковао пре и његовог стрица, кнеза
Драгомира.
„Што ме не убијеш, Самуило?" — питао је дрзновато оковани краљ
Јован Владимир.
„Зар Ти се толико, српски краљу, у смрт жури?" — питао је и Самуило:
„Зар се код вас не каже: Робом икад — гробом никад... Али се у то не
уздај!"
„Понудио сам Ти живот за животе других и Ти си погодбу узео. Сад ми
узми живот." — тражио је смрт краљ Јован Владимир.
„Узећу Ти живот кад будем хтео" — загонетао је Самуило са поругом
победника: „Сад хоћу да ми будеш украс."
„Какав украс?"
„Крунидбени. Да ми будеш велики украс победе кроз све земље
царства ми, којима до престоне ми Преспе будемо пролазили." — засмејао
се Самуило, цар сваке злурадости: „Хоћу да се над краљем царим... То ће
ми бити ново крунисање. После ме нико више не сме самозванцем звати."
Па, он хоће свуда да ме приказује окованог! схватио је горко краљ
Јован Владимир: Хоће да се звекет мојих ланаца свуда чује у славу његове
силе, у свим земљама које је освојио и да свуда утера поданички страх...
Који страх осећа онај који ужива у туђем страху! Ако је на часну смрт
пристао, на ово није пристао.
„Бојиш ли се Бога, Самуило?" — питао је краљ Јован Владимир.
„О томе ћемо само нас двојица кад се сретнемо!" — Самуило је
подругљиво погледао у небо и одбрусио: „Ја се никога не бојим."
Има у Самуилу нешто што није словенско, неке туђе и опаке
срачунатости, која је можда настала из мешавине словенске и јерменске
крви. Кнез Никола је био ожењен и Јерменком. Да не грешим душу, спаси
ме, Господе. — Мислио је краљ Јован Владимир, тешко жалећи што је ове
бруке допануо и што није часно у борби погинуо: како само увреде на
рачун побеђеног и његово омаловажавање показују праву слабост
победника.
„Буди налик на морски гребен у који непрекидно морски таласи
ударају, а он и даље остаје чврст, док се око њега диже и стишава разјарена
вода." — чуо је тајанствени глас заробљени краљ, који га је вратио својој
мисли водиљи, која ће га повести и осужњеног.
Од Облика до Преспе, краљ Јован Владимир је пролазио кроз свој
пораз.
До Преспе је било баш онако како је Самуило осмислио и хтео,
правећи свој пут славе.
Поред силних и моћних, победама самим овенчаних Самуилових
ратника у дугим, скоро непрегледним, задивљујућим и у исти мах
застрашујућим врстама, кроз мук српских земаља, које је Самуило освојио,
најјаче се чуо звекет окова на ногама и рукама доскорашњих господара тих
земаља.
А опет, у свем звекету најгласније се чуо звекет окова на краљу Јовану
Владимиру, јер је на краљу и јер су сви морали да га чују.
Јака власт има и звекет ланаца.
Самуило је овај свој пут славе, јер победе нису велике ако се свима не
покажу, водио кроз све земље под његовом влашћу.
Тај пут, којим се власт утврђује, јер тешко земљи којом војска прође,
трајао је више од два месеца.
Понижени краљ Јован Владимир, мада је с краљевским поносом и
окове носио, проклињао је и годишње доба и самог себе и час у који се
родио. Могао је, можда, у Облику да издржи до јесени, па би онда према
Преспи ишли најкраћим путевима, јер је Самуило ишао да зимује у својој
престоници.
Овако, смрт ће му измицати док за њом вуче окове.
А иза окованог краља Јована Владимира остајао је траг и сета на
Лицима људи: Ако је овакав окован, има ли ико од њих права на слободу?
Из те сете народне и људске упитаности кренула је прича да је траг
краља Јована Владимира лековит. Па су на његовим бивацима ноћивали
болесни, а по његовом трагу проходавала деца.

 14.

С
„ рпски краљу, што се мучиш?" — питао је Самуилов одани
војсковођа Ивац српског краља Јована Владимира.
„Мучим се зато што сам сам себе оковао" одговорио је краљ Јован
Владимир.
„Колико си се сам оковао, више сам можеш окове расковати." —
настављао је Ивац да говори намерено: „Назови Самуила царем."
„Он само то чека?" — питао је краљ Јован Владимир.
„Чека." — казао је Ивац: „И највише би се томе обрадовао."
„Онда га ја нећу назвати. Узео ми је земљу, али га ја нећу оцарити." —
одбијао је краљ Јован Владимир: „Никад брсјачки кнез за мене не може
бити цар."
„Војсковође га зову царем. Војска га зове царем. Народ га зове царем.
И јесте цар..." — да Самуило није цар, Ивац не би био царски војсковођа.
„Самозванац!"
„Узео је бугарску круну."
„Кад су Брсјаци били Бугари?"
„То круна не пита."
„И бугарска круна је била самозвана."
„Али се царевало у три колена ... Да цар Самуило није узео бугарску
царску, могао је узети твоју краљевску ..." — Ивац се старао да цео
разговор буде тајан.
„Од мене јесте, а од Бога ..."
„Док до Бога дође, он и његови ће царевати..."
„Бог не плаћа сваке године, али плаћа."
„Створили смо највеће словенско царство..."
„Робећи браћу!"
„... Бугарско, српско, свеједно."
„Питај Србе и Бугаре!"
„Тамо где смо сад ми Брсјаци, некад се родио Александар Македонски.
Цар Самуило ће га у моћи достићи и наследити ..."
 „Најлакше је наследити оне који вековима немају потомака."
„Назови га царем, јер га још ниједан краљ није царем назвао." — Ивац
је говорио оно што је Самуило желео: „Скини, краљу, окове с ногу."
„А да окујем душу." — рекао је краљ Јован Владимир: „Нећу."

 15.

Највеће злочашће чекало је српског краља Јована Владимира у белој
Преспи, Самуиловој престоници.
Силан народ се слегао у Преспу, да дочека Самуила, да кличе своме
цару, јер за другог ни знао није, да накити његове војнике и да испљује
његове заробљенике.
У Преспи је било такво славље као да је Самуило само за то ратовао.
Колико су људи били у слави, толико су били у вину. Такво славље краљ
Јован Владимир није допуштао у Зети. Од такве славе цео народ је
мамуран.
„Да живи цар Самуило!" клицали су од обзора.
Чим се претходница улила у народ, као нека река у језеро, сви су пали
ничице.
„Милост! Милост, царе!" — мрмљали су у трансу.
Испред Самуила, као први његов заробљеник, ишао је окован краљ
Јован Владимир, са тешким мислима, у великом понижењу. Колико је
злочина почињено за ову славу? Колико ли је требало унесрећити људи и
земаља да би се овде донела толика радост? Каква ли је то величина оног
испред кога сви морају да клече?
„Милост, милост, царе!"
Кад је у народ добро зашао, Самуило се смиловао. Поделио је милост.
„Дигните се, поданици царства ми. Наша слава и наше јунаштво
пронети су кроз нове земље наше. Сад је и тамо стигла наша правда, која се
ни силом не може узети нам, јер веће силе од нас нема... Дигните се!"
„Да живи цар Самуило!" — клицао је народ дижући се, у таласима, да
се и језеро узбуркало.
Сви су били један глас и једна уста, кад је требало пљувати краља
Јована Владимира.
Пљувани краљ Јован Владимир пролазио је кроз масу народа и не
примећујући је, загледан у ниско јесење небо, које је своју ведрину
преливало у језеро.
 Можда би у овој занетости и уживао погледом на језеро, да му није
дошла мисао: како се, од оволиког пљувања на њега, и језеро мора дићи.
Онда је почео да се моли, гледајући пред ноге:
„О, Господе, зар си ме и Ти оставио? Зар Ти ни смрт своју, о Господе,
не могу измолити? Зар за мене више нема нимало Твоје милости?"
Није било никакве болећивости спрам побеђених, ни труна.
Једино није пљунула спрам окованог краља једна прелепа девојка,
очију крупних као кестенови, да јој је крупноћа очију давала изглед дубоке
сете. И та племенита сета издвајала ју је као најлепшу међу раздраганим
брсјачким девојкама. А лепотом је била без премца.
А краљ Јован Владимир њу, од сужањског стида и у молитви својој,
није ни видео.
Она, гледајући само у усне које моле, није видела како краљ Јован
Владимир пролази кроз радошћу избезумљену масу која га пљује. Он је у
њеним очима чист, поносито мужеван, пролазио кроз њену душу,
проносећи своју узвишену несрећу, остављајући у њој велику топлину туге.
Била је то племенита Теодора Косара, кћи Самуилова, којој он једино
до тада ништа одрећи није могао.
Гледајући краља Јована Владимира, патног, а достојанственог,
принцезу Теодору Косару обузео је велики немир, да се сва у њега
претворила.

 16.

Б
„ ио си ми украс победа, српски краљу." — казао је Самуило краљу
Јовану Владимиру и искрено и са изругивањем у исти мах: „Опет Ти се у
смрт жури!"
„Одржи реч, Самуило." — тражио је српски краљ у оковима, који је
смрт толико желео да му се чинила као врхунац среће: „Тражим часну
смрт!"
„Смрт би Ти била лакша?" — окретао је Самуило на неку опачину.
„Била би".
„Биће смрти, али нећу да Ти буде лакше." смешкао се Самуило
злокобно: „Сад хоћу да ми прво будеш мера."
„Каква мера?" — није могао да се уздржи да не упита краљ Владимир,
иако је знао да Самуило са пакосном слашћу чека то питање и да ће се
наслађивати у своме пакосном одговору.
„Хоћу да ми будеш мера царске моћи. Нема веће мере од тога колико
један цар других владара, и којих све, има у својој тамници. И стриц Твој
Драгомир биће ми мера. Само он ће ми бити мера колико и рашки жупан и
босански бан. Ти ћеш ми од њих бити дражи, јер си окован, краљу
Владимире." — церио се прозукло Самуило: „Велика је то почаст. Бићеш
краљ моје тамнице."
„Зар Ти се сва слава на то свела?"
„Није, док не освојим све што ми освојити треба... а онда. када се у
Преспи царски смирим у покорном ми царству, увек, кад будем хтео да
проверим своју царску моћ и величину царства ми, силазићу у тамницу, да
видим кога сам победио, чије су земље постале моје... Тада ћемо и причати,
да досаду мира прекратимо... Тада ћу да видим јеси ли мудар колико Ти је
мудрост изашла на глас... Смишљај савете за цара — шта да ради пошто је
свет освојио... Главу горе, српски краљу, и кад ми будеш у тамницу
силазио... Чуј, Ти си ми највећи заробљеник, док не заробим цара
Василија."
Може ли овако зао човек икоме донети добра? — краљ Јован
Владимир је из дна душе пожалио Самуила.

 17.

Како је, непрекидно молећи Господа Бога за своју смрт у
достојанству, страдални српски краљ Јован Владимир достојанствено
прошао кроз Преспу, он је са том молитвом, тим миром и тим
достојанством и сишао у Самуилову тамницу, уз двор на језерском острву.
И двор у Зети је имао своју тамницу. Тамница је кућа чудновата. Она
се увек диже уз државу. Ако не да је утемељи, оно да је подупире. Дигао ју
је краљ Хвалимир. Кад је дизана — мислило се: тамница је за људе
начињена.
Самуилова тамница у коју је силазио краљ Јован Владимир, као да није
дизана за људе, а камоли за заточене владаре. Као да је дизана, по народном
певању, да се у њој легу гује и акрепи. Језерска влага се у њој непрекидно
цедила из зидова, нарочито с јесени и у зиму, па је изгледало да и камен
плаче над судбином окованих.
„Влага руши зид, а туга човека." — казао је кнез Драгомир: „Овде
ћемо од туге скончати."
„Ваљда ће ми молитве пре помоћи." — понадао се краљ Владимир.
Те молитве своје наставио је краљ Јован Владимир и у тамници, да му
се живот претварао у молитву, док се знојио и каменио, док је на њега
капала камена влага и док је његов зној, из непрестаних врућица, капао на
подни камен.
У молитвама се онесвешћивао, али у њима и свести долазио.
Његове молитве су трајале, можда недељама, можда месецима. У
гробној мрклини и са честим мрачењима свести, оковани краљ то више
није разазнавао.
Бринући се за живот свога синовца, краља Јована Владимира, који је
све више слабио, оковани кнез Драгомир је предано пратио његове
молитве. Док су молитве на уснама, краљев живот није у опасности. Оне су
доказ снаге да ће да преживи врућице.
„Само се ти моли." — говорио је кнез Драгомир: „Макар ти се од
толике молитве душа претворила у храм."

 18.

Прва светлост коју је у Самуиловој сужњари смотрио краљ Јован
Владимир, за коју му се учинило да се може и опипати, била је светлост из
очију над њим.
Била је то топла и тужна светлост.
У зеницама је титрао пламен воштанице.
У светлости је разазнао прелепо лице над собом.
У лепоти лица било је неке небеске светлости, као да се небо спустило
у тамницу.
Анђеоско ли је или девојачко лице? Је ли се то Господ, најзад,
смиловао дугим молитвама његовим? Можда му се само привиђа и
светлост и лице? — питао се у свему несигурни краљ Јован Владимир,
покушавајући да се присети шта је лицу претходило: Није ли пре ове
светлости осетио благе и пријатне додире по убојима од окова, који су му
постајали пространији како је мршавио?
„Јеси ли привиђење?" — питао је краљ Јован Владимир лице над
собом, од чије је светлости трептао, страхујући да опет не изгуби свест и да
се анђеоско лице више неће појавити над њим.
„Зар не осећаш додир мој, српски краљу Владимире?"
Анђеоско лице је имало женски брокатни глас, топао као и очи.
Ипак је девојка, ако анђели нису девојке? краљ Јован Владимир је
осетио женску руку, која му је благо умивала лице водом, у којој је био
потопљен босиок.
„Ко си?" — прошапутао је, пре него што му се смрачило.
,Ја сам Косара, краљу Владимире... Принцеза Теодора Косара, царска
кћи..."
Принцеза Теодора Косара није знала да ли се српски краљ Владимир
онесвестио пре него што је чуо њено име, или се на само њено име
онесвестио.
То јој је донело много стрепње: Да ли га је примио у души, или га је
целим својим бићем одбијао?

 19.

Стрепела је она, принцеза Теодора Косара, и бојала се над животом
заточеног краља Владимира, откад је свест изгубио и откад је она на дан
Ваведења Пресвете Богородице први пут сишла у тамницу.
Са нестрпљењем је чекала тај свети дан девојаштва, кад девице
показују милост према онима којима је милосрђе потребно, кад се показује
како се девојаштво Богу мили.
За ово Ваведење живела је принцеза Теодора Косара десет последњих
недеља, откад јој се отац вратио из ратног похода и откад је видела
окованог српског краља Јована Владимира, откад су јој очи остале на њему.
Исте оне вечери одлучила је да девичанско милосрђе на Ваведење
покаже према царским заточеницима.
Морала се уверити да ли је краљ Јован Владимир онако племенит
каквим је изгледао.
Измолила је од оца излазак у тамницу принцеза Теодора Косара, који
јој до тада ништа одбио није, а камоли да јој то први пут учини за празник
девојаштва.
На тај дан, када је Богу заветована света Девица Марија доведена у
Јерусалим у храм, у светињу над светињама, причестила се принцеза
Теодора Косара у царској цркви Светог Ахилеја, чије је мошти донео
Самуило из Тракије као доказ победе и освајања.
С уверењем Божијег благослова пошла је из храма принцеза Косара, са
другим девицама дворским, низ петнаест степеника у тамницу, да се
посвете милосрђу у светом дану.
Остале царске заточенике препустила је принцеза Теодора Косара
другим девицама, својим дружбеницама, а она пошла да буде прва светлост
краљу Јовану Владимиру, који је у молитвама, у бунцајућим несвестима и у
врућици, скоро био и стекао Божију милост за тражену смрт.
„Мораш да живиш, краљу Владимире, мораш да живиш, јер би смрт
била Божија грехота." — понављала је принцеза Теодора Косара, али га
тога светог дана није вратила свести.
 Она топлина, због које је у тамницу сишла, у њој се одједном
разгорела.
Из тамнице је изашла са молитвом на уснама.
„Господе, Сведржитељу, подржи нас. Одсад ћемо разговарати преко
Тебе, Свеприсутног."
Те ноћи, у молитвама, и у бесаници, одлучила је принцеза Теодора
Косара, да јој сваки дан буде дан Светог милосрђа, док год краљ Јован
Владимир буде тамновао.

 20.

Није принцеза Теодора Косара од свога оца Самуила тражила нове
дозволе за силазак у тамницу мимо дана девојачког милосрђа. Знала је да
ће је одбити и да ће тиме повећати пажњу свих према њој, које је и превише
било.
Поступала је тајно, по вези свога срца, решена да краља Јована
Владимира отме од најстрашније супарнице — од смрти. За његов живот
бориће се љубављу. Живеће ако је заволи, јер ће живот заволети.
Сваког дана, из царског двора, из превелике дворске пажње и
присмотре, излазила је лепа принцеза Теодора Косара, чији је сваки корак
помно праћен, у своме сјају и лепоти. И одлазила где је једино неће пратити
и где је нико неће следити.
Одлазила је у храм Светог Ахилеја. Ту се, над светим моштима, дуго
молила за живот и здравље српског краља Јована Владимира и за оно што
је у души осећала и што јој се наговештавало да осећа.
Потом је принцеза Теодора Косара из храма излазила у одежди
монахиње, и као монахиња силазила у тамницу. И није била праћена, јер се
Божије угоднице не прате. Свака сумња у њих грех је над греховима. А она
је то била и по срцу и по смерности својој.
Од тада је она својом појавом, за племените сужње, тамницу чинила
раскошнијом од палате.
Уносила је у тамницу мирис тамјана и босиока, и била добростива
свима, какве монахиње и јесу. Доносила је наду и враћала вољу за живот
тамо где је и наде и воље најмање било.
Уносила је вољу за живот свима у тамници, сем краљу Јовану
Владимиру, код кога се и највише задржавала. Шкропила га је струком
босиока и светом водицом — да га ослободи несвестица. Купила му је зној
и квасила лице. Појила га је меденом водом. Привијала му је на чело
широке облоге и своје мале, а дугопрсте дланове.
На тим длановима односила је његову врућицу, враћајући се како је и
дошла, уз петнаест степеника, смерним ходом, принцеза монахиња.

 21.

Т
„ еодора Косара..." — биле су речи којима се краљ Јован Владимир
из великих врућица призивао себи: „Принцеза Теодора Косара..."
„Јесам, српски краљу Владимире. Ја сам Теодора Косара." —
одговарала је, док јој се милина лицем разливала и потврђивала да и себе
саму чује, да јој се језик није завезао: „Ја сам принцеза Теодора Косара,
царска кћи."
„Самуилова кћи..." — јекнуо је краљ Јован Владимир...
Боли ли га то што га боли, или га боли што је она царска кћи?... —
питала се принцеза Теодора Косара, док јој је отмено бледило прелазило у
румен, а румен у бледило зебње: Тога се и бојала. Он је царски заточеник
краљевског поноса. Само да је у том часу не замрзи. Види ли јој тај страх у
погледу?
Гледала га је. Гледао ју је. Гледали су се у очи, равно. Гледали су се
оним погледом којим се и дно душе сагледава. Гледали су се нетремице.
Гледали су се дуго или можда само трен, али трен који припада вечности.
Осетила је како је греје његов поглед, скоро прљи.
Хтео је да јој каже: Престани, принцезо, да се тражиш у мојим очима.
Али га је нешто у томе задржало.
„Зар Самуило и такво благо има?" — преломио је краљ Јован
Владимир, и није остао затворена срца.
„Неће заувек бити његово." — одговорила је са блеском смешка
принцеза Теодора Косара.
„Од кога Ти је та лепота? Од сунца? Од месеца? Од звезда?"
„Од језера. У њему се огледам. И са сунцем. И са месецом. И са
звездама ..."
„Како да поверујем да толика лепота постоји? Зар не сањам?"
„Нећеш сазнати ако ме не додирнеш..."
„Руке су ми слабе. И бојим се, принцезо, да те оковима не повредим."
„Пољуби ме, краљу Владимире, да се и ја уверим да не сањам." — није
веровала принцеза Теодора да је чула себе, ни да је то рекла.
 Кад ју је краљ Јован Владимир пољубио, овлашно и бојажљиво, као да
љуби своју варку, учинило се Теодори Косари да је ушла у неку светлост, са
којом је, бежећи, напустила тамницу, да би се исповедила Светом Ахилеју,
Божијем сведоку своје тајне, у којој више није мислила на себе, већ само на
заточеника свог оца и свог срца, српског краља Јована Владимира.

 22.

О
„ , прелепа кћери мога мучитеља, што си тако милосрдна?" — питао
је принцезу Теодору Косару заточеник, краљ Јован Владимир, док му је
мелемила ране и испирала наталожену горчину из душе.
„О, српски краљу Јоване Владимире, зар не знаш?" — питала га је
принцеза Теодора Косара: „Зар је и Твоје срце камено као Твоја земља?"
„Није моје срце камено, прелепа кћери мога мучитеља, али сам ја роб
Твога оца и моја је камена земља у његовом ропству." — покушавао је краљ
Јован Владимир, поштујући своју савест, да милосрдну принцезу Теодору
Косару упути у то да је он роб њеног оца и да за њихову љубав има
премало наде, јер би је љубио у издаји: „Једну земљу могу издати сви сем
њеног краља, макар да је и у ропству, и окован."
„И ја сам роб, српски краљу Владимире." — говорила је у очају
принцеза Теодора Косара: Ти си роб мога оца, а ја роб наше љубави. Роб
сам непрестане мисли о Теби. Не издај своје краљевство, јер га нипошто не
смеш издати, јер ћеш издати себе, али не издаји ни нашу љубав, јер ћеш
издати и себе и мене."
„Онда је свака љубав рајска, макар била и у тамници." — у том часу
појмио је српски краљ Јован Владимир, који у оковима није могао да загрли
принцезу Теодору Косару, да је љубав бесмртна, а мржња смртна: „Ко је
задовољан ничим, има све што му треба."

 23.

Када је принцеза Теодора Косара одлазила из тамнице, остајале су
краљу Јовану Владимиру очи пуне ње.
По њеним корацима мерио је време.
Ноћу се, у леденој тамници царској, краљ Јован Владимир сећао само
очију и уста принцезе Теодоре Косаре.
Углавном је била над њим. Сва од погледа и од даха. И од мириса
девојачког. По мирису њене косе одређивао је годишња доба.
У њеним очима, пуним благости и ведрине која никад није хладна,
видео је њену тајну и покушавао да је докучи и разуме.
Уста су јој била пуна топлих речи. Памтио је њене речи. И бринуо
њене мисли. Наводила га је на лепе мисли о њој, док му сама није постала
једина мисао.
Сећање на топле речи принцезе Теодоре Косаре, грејало је краља
Јована Владимира, да је и на леденом камену почео мирно да спава.
Очи пуне ње и у сну је држао отворене, да му она под капцима очним
нестала не би.
Над њим је, у свој несрећи, бдело њено лице као устрептало лице
среће.
Је ли то нада? — питао се. И знао. У њеном гласу чуо је пој првих
птица у расвит.
Прво је осетио да му јача душа, а после да му се и снага враћа.

 24.

„Ш то ме мучиш, лепа кћери мога мучитеља?" — понављао је краљ
Јован Владимир, испијајући ипак лековите чајеве, које му је на топлини
девојачких груди, под ризом монахиње, доносила у тамницу принцеза
Теодора Косара.
„Спасавам Ти живот, лепи српски краљу Владимире." — одговарала
му је принцеза Теодора Косара.
„Изгубио сам краљевство, шта ће ми живот." — јекнуо је краљ Јован
Владимир. То му је била жива рана.
„Док си жив, жива је и нада да ћеш се једном у своје краљевство
вратити." — принцеза Теодора Косара хтела је да она буде та краљева нада.
„Све наде су од мене побегле." — рекао је са уздахом.
„Не бежи од самог себе, краљу Владимире." хтела је да му каже: Има
наде док верујемо у љубав, јер љубав нади даје вечни сјај! — а није рекла.
„Мир у мојој души може донети само смрт, за коју се Господу Богу
стално молим, или слобода Зете, на коју стално мислим, да ме и мисли
боле, да се од њих и онесвешћујем ..."
„Не буди саможив, српски краљу Владимире." — принцеза Теодора
Косара је знала да јој краљевина Зета не сме бити супарница, јер је смрт
супарница и њој и краљевини Зети. „Мисли мало и на мене, кад владаш
мојим срцем, кад сам Ти га дала за краљевину..."
Веровала је принцеза Теодора Косара у своју љубав, и да само њом
може потпуно вратити краљу Јовану Владимиру веру у живот.

 25.

Мера за срећу принцезе Теодоре Косаре била је велика несрећа
краља Јована Владимира, у којој је саучествовала, у којој га је тешила и кад
са њим није била.
На лицу му је титрала бледа светлост бола која ју је чинила блаженом.
Знала је да се разумеју и у свему што једно другом нису рекли.
Знала је да за њих нема другог света осим света њихове љубави.
И кад је сама шетала, принцеза Теодора Косара била је нераздвојна,
корак по корак, са заточеним краљем Јованом Владимиром.
Њене непрестане мисли су га непрестано ослобађале, увек изнова и на
нове начине. А свака стрепња повећавала јој је насладу.
Уз преспанске изворе осећала је жубор његове душе. Застајала је уз
њих са питањем: „Шта ми то шапћеш, мој краљу?"
Пунила јој се душа.
Плавила ју је љубав у којој се са језером изравњавала. Са језером се
узбуркавала од мисли о њему.

 26.

Свети Ахилеј је остао Божији сведок тајне принцезе Теодоре Косаре,
али није остао једини.
Тајну прво не сачува онај чија је, после је и други докучују. Прво
докуче да постоји тајна, а онда трагају у чему је.
Тако је принцеза Теодора Косара сама своју тајну поверила својој
снахи, принцези Ирини, Гркињи, жени свога брата, принца Гаврила
Радомира.
Тајне се одају жељом да се са неким поделе, па тако и сачувају.
Принцеза Ирина је знала да је љубав вечна тајна, она је из народа у
коме се то и учи и поштује. Теодорину тајну је, ипак, поверила своме мужу,
принцу Гаврилу Радомиру, са жељом да је с њим подели, а да он у њој
сачува и тајну и сестру. Слутила је који гнев може бити цара Самуила, који
се може и на принца Радомира срушити, дојаве ли му тајну љубав.
Принц Гаврило Радомир, чија је братска љубав била неизмерна,
учинио је све да своју сестру, принцезу Теодору Косару, којој је брат од
заклетве, у њеној тајни заштити, а да она то и не зна, па и не примети.
Учинио је то онако, и још преданије, како је од Самуиловог гнева после
Аронове, стричеве смрти, спасао живот принца Владислава.
Постављао је принц Гаврило Радомир одане стражаре. Пратио је
силаске принцезе Теодоре Косаре у царску тамницу, па и знао њене
разговоре са српским краљем Јованом Владимиром.

 27.

Принцеза Теодора Косара лепила је, вином омекшалу, глину краљу
Јовану Владимиру на убоје, нежно је обликујући и развлачећи по телу
његовом.
„Лепа кћери мога мучитеља, шта ми то радиш?" — питао је краљ Јован
Владимир: „Којом ме то муком мучиш?"
„Откад је Бог од блата створио човека, отад се људи и блатом лече."—
одговарала је принцеза Теодора Косара, уверена да је Бог створио човека
сигурно од глине којом је она лечила љубав своју: „Божијом Те муком
мучим. Зар сумњаш, краљу мој Владимире?"
„Зар у Бога могу посумњати?"
„Земља смо и земља ће Те излечити."— говорила је, чарајући.
„Претворићу се у амфору." — казао је краљ Јован Владимир и то му се
допало.
„Претворићу Те у врч." — казала је принцеза Теодора.
„Ако се претворим у амфору, нека се у њој чува маслиново уље." —
говорио је краљ Јован Владимир и додавао: „Али само уље од маслинки са
барских и улцињских маслињака, да ме тако жеља за Зетом умине."
„Ако Те не претворим у амфору, претворићу Те у врч." — говорила је
принцеза Теодора и додавала: „Ако Те претворим у врч, пићу из њега
нектар и амброзију, да ме жеља за Тобом никад не мине."

 28.

Заклела се земља рају да се све тајне на њој знају.
За тајну љубав принцезе Теодоре Косаре и заточеног краља Јована
Владимира изгледа да се земља заклела и паклу, јер је за њу сазнала и
принцеза Марија, жена принца Владислава.
Њеној жудњи да постане прва принцеза двора у Преспи, а потом и
царица, у шта је веровала да има право првенства, ништа, ни јавно ни тајно,
у двору и око двора, није могло да промакне. Или њој или њеним
дворкињама, дакле, опет њој, јер их је скупљала по својој ћуди и држала их
по мери оданости.
По нарави својој била је од оних жена које су хтеле све да знају, и
морале све да знају.
Тако принцези Марији, а ни њеним дворкињама, нису промакли
свакодневни одласци принцезе Теодоре Косаре у храм Светог Ахилеја, дуге
молитве над свечевим моштима, и смерни силасци милосрдне монахиње у
царску тамницу.
Једнога дана је принцеза Марија сачекала принцезу Теодору Косару,
кад се, као смерна монахиња, враћала из тамнице, пошто јој је већ склонила
сјајну одежду принцезе, да се не би испрљала у келији монахиње,
изговарајући се жељом — да се и она са њом помоли чувару свете тајне.
И принцезу Марију заклела је принцеза Теодора Косара у своју тајну.
И она се, са руком на кивоту Светог Ахилеја, заклела да ће је чувати и да је
ником неће одати.
Заклињући се, пожелела је принцеза Марија да проба девичанску
царску круну, од најлепших језерских бисера, коју је принцеза Теодора
Косара носила пратећи оца, који је већ удовац био, у крунидбеним царским
свечаностима.
Принцеза Теодора Косара није дала принцези Марији да само проба
круну, већ ју је њој и поклонила, из дна срца захвална за заклетву на чување
тајне.

 29.

К
„ аква је земља Зета?" — питала је принцеза Теодора Косара.
„Усправна." — одговорио је краљ Јован Владимир.
„Како усправна?" — била је знатижељна принцеза Теодора Косара.
„То је српска земља што према сунцу расте." — краљ Јован Владимир
је причао са заносом: „Она је висина над непрегледним морем."
„Мора да је сва у светлости?" — мислила је принцеза Теодора Косара.
„Тамо се светлост може носити у прегрштима." — казивао је краљ
Јован Владимир.
„Мора да је лепа." — настављала је мисао принцеза Теодора Косара.
„То је земља чуда од лепоте."
„Каквих чуда?" — испитивала је даље.
„Свакојаких. У њеним горама месец се обдан крије. На њеним
врховима мешају се ветрови." — говорио је одушевљено краљ Јован
Владимир, срећан што га принцеза пита о Зети: „То је земља која се, кад је
израњаве, лечи сама, обрастајући лековитим травама."
„Има ли сиромаштва у Зети?"
„Где га има, оно је прикривено."
„Какав је то свет у Зети?"
„Људи су од крви, од меса и од поноса." — краљ Владимир се смешкао
сетно: „Боље је тешко наћи."
„Где је Зета?" — очекивала је принцеза Теодора Косара да ће краљ
Владимир у неком правцу показати, али он је гледао у вис.
„Испод најзвезданијег неба у Словенству."
„Како се може доћи у Зету?" — пожелела је принцеза Теодора Косара.
„Најбрже?" — следио је њену жељу краљ Јован Владимир.
„Најбрже."
„Следом мојих мисли." — казао је краљ Јован Владимир и упитао:
„Коју ли то муку спремаш, кћери мога мучитеља?"
„Свеједно ко ме је родио, мој краљу," — одговарала је принцеза
Теодора Косара: „Ја сам рођена за Тебе... Ја сам несрећна што сам
Самуилова кћерка, али сам срећна што Те волим. Хтела бих да будем Твоја
мисао о слободи Зете."

 30.

Своју тајну нико није сачувао куповином онога ко је зна, па ни
принцеза Теодора, макар да је куповала принцезу Марију девичанском
царском круном.
Принцеза Марија била је, по својој нарави, од оних жена, која ће тајну
сигурно сачувати само ако је не зна.
А имала је принцеза Марија и тајних намера са тајном принцезе
Теодоре Косаре. Стало јој је до царске круне, али, док до ње не дође, до
женског првенства на царском двору у Преспи. И није смела стати на
принцезиној круни. Има још круна.
Тајну, која јој је у изнуди поверена, принцеза Марија је чувала само до
сусрета са мужем, принцем Владиславом, коме је пошла одмах из храма
Светог Ахилеја.
Као што је принцеза Ирина тајну принцезе Теодоре Косаре поверила
своме мужу, принцу Гаврилу Радомиру, тако је и принцеза Марија исту
тајну поверила своме мужу, принцу Владиславу. Али не да и он принцезу
Теодору Косару у тајни сачува и заштити, већ да њом почну освету цару
Самуилу и целом породу његовом. За ту освету се принц Владислав
спремао од свог другог рођења, од кад му је отац убијен и откад му је стриц
Самуило постао други отац. Можда би и време учинило своје, да принца
Владислава није на њу, свакодневно, припремала принцеза Марија од
њиховог венчања, стално му обнављајући страшну смрт оца и свест о праву
старијег, братског првенства.
Показала је принцеза Марија принцу Владиславу девичанску круну
принцезе Теодоре Косаре, са сјајем већим од сјаја круне у очима.
„Шта је то?" — питао је принц Владислав, наслућујући.
„Видиш и знаш. Морамо узимати оно што нам припада." — рекла је
принцеза Марија и испричала тајну принцезе Теодоре Косаре: „Стиже оно
што чекамо, па да ускоро и ти узмеш овако Самуилову царску круну."
„Прек је. Убиће ме, ако му тајну ја откријем." — страховао је
Владислав, чезнући за осветом кукавички.
 „Што тебе? Нека убије заповедника царске тамнице, Радагора. Он
ионако није теби одан, већ је одан принцу Радомиру. Штете нема!"
„Како њега?"
„Кажи му да се сам ода, да га ти не одаш Самуилу, мој принче, који
цар мораш бити." — казала је, љубећи га, принцеза Марија: „Кад прво
урадиш, све остало ћеш лакше моћи!"

 31.

И када нису краљ Јован Владимир и принцеза Теодора Косара били
једно уз друго, нису се растајали.
Следећи своје мисли, принцеза Теодора Косара била је уз краља
Владимира.
Они су се и у мислима разговарали.
„Мислиш ли на мене, краљу Владимире?" чули су једно другом мисли
кроз камене зидове и царске тамнице и царске палате.
„Колико и Ти на мене, принцезо!" — ни једног часа, ни у једну мисао
његову није посумњала.
Толико јој је био у мислима, да је, кад год стави руку на чело, осећала
дамарање његовог срца.
„Зашто си дах притајила?" — питала ју је његова мисао.
Показали су једно другом снове, па су се и у сну састајали.
Будила се принцеза Теодора Косара са боловима краља Јована
Владимира.
И у души их је преузимала.

 32.

Користећи прилику да своме стрицу нанесе бол који ће резнути до
дна срца, јер је добро знао колико му је Косара миљеница, принц
Владислав је, преко Радагора, заповедника царске тамнице, дојавио цару
Самуилу тајну љубав принцезе Теодоре Косаре са заточеним српским
краљем Јованом Владимиром.
Цар Самуило је доживео толики бол, који га је толико сломио, да чак
Радагора у својој прекости није убио.
Из страха од царске стричеве прекости, која се на њему могла сломити,
тајну му је дојавио и преко других, па и преко Кирила, игумана храма
Светог Ахилеја. Учинио је то принц Владислав изокола, преко других, а
сам се пред царем Самуилом појавио као брижни заштитник принцезе
Косаре, пун братске љубави, јер га принцеза и није од брата одвајала.
Беснео је цар Самуило и на своју одлуку да не погуби краља
Владимира под Обликом у Зети, и што га није погубио у Преспи, и на своју
прву дозволу кћерки, принцези Теодори Косари, да на Ваведење, дан
девичанског милосрђа, сиђе у проклету тамницу.
„Више нећеш сићи у тамницу." — наредио је принцези Теодори цар
Самуило.
„Колико ја знам, царска милости, она је само једном сишла у тамницу
и тад по Твојем одобрењу за Ваведење, дан девичанског милосрђа." —
јавио се потуљени принц Владислав.
Принцеза Теодора Косара је гледала принца Владислава са
захвалношћу, уверена да је искрено штити.
„Ништа ти не знаш!" — беснео је цар Самуило и на синовца, принца
Владислава, кад већ мора и на кћерку миљеницу: Откуд му се овај створио
ту? Увек кад не треба.
„Ја све знам. Сваки дан си ишла у тамницу!"
„Ишла сам!" — принцеза Теодора Косара је гледала оца равно у очи,
што ни он није очекивао: „Тамо ме је одвела Божија воља."
„Откад је Божија воља српски краљ Јован Владимир?"
 „И краљ Владимир је Божији створ, оче."
Први пут је цар Самуило задржао руку којом је кренуо неког да удари.
Што му је баш она морала ово да уради? Што ли ћути принц Радомир?
Мора да је знао. Радомир зна све што и он не зна.
„Доведи принца Радомира." — наредио је Самуило принцу
Владиславу.
Принц Владислав је невољно и споро излазио.
Цар Самуило је сачекао да принц Владислав изађе. Бар ће сад сам
разговарати са кћерком.
„Заклео сам се твојој мајци да ћу те највише чувати." — ширио је, у
бесу пред кћерком, цар Самуило руке: „Зар те нисам пазио као своје највеће
благо?"
„Нисам ти у ризници, оче." — одвратила је принцеза Теодора Косара,
онако како никад до тада није оцу одговарала.
У одбрани своје љубави, на очеву се љубав више није обазирала.
„Ја све знам." — поновио је у помами цар Самуило.
„Ја га волим, оче."
„Љубав је крхка. Разбићу је. Ја све знам."
„Оче, ако знаш све, онда знаш да ти живети нећу без њега."
„Живећеш, а њега неће бити.”
„Ни мене!”
„Убићу га!"
„Оче, ти си га већ био убио. Ја сам му живот вратила. Сад можеш
убити мене."
„Живећеш!" — пресецао је Самуило: „Већ смо те морали удати.
Морамо ти наћи мужа..."
„Касно је да тражите..."
„Према достојанству, које нам припада..." — следио је цар Самуило
своју мисао, у нади да ће то почети и кћерка му.
„Нема већег достојанства од оног које има краљ Владимир. Или краљ
Владимир, или нико." принцеза Теодора је остајала при себи и при својој
љубави.
„Нека буде нико, док ти га не нађемо." — пристајао је на своју вољу
цар Самуило.
„Или краљ Владимир или језеро. Утопићу се оног дана кад ме не
пустиш к њему у тамницу." као што је цар Самуило бивао незадржив у
мржњи и сили, исто толико је принцеза Теодора Косара била истрајна и
незаустављива у својој љубави спрам окованог краља Јована Владимира.
„Утопићеш и мене." — и цар Самуило је постављао услов — он или
Владимир, отац који ју је највише волео, или онај у кога је заљубљена.
„Мислила сам, оче, да ми ништа не можеш одбити." — кад потеку
девојачке сузе, то је већ кладенац туге: Хоће ли се расплакати?
„Ишти шта год хоћеш, сем краља Јована Владимира." — нудио је цар
Самуило.
„Хоћу само краља Јована Владимира." — пресахнуо је кладенац:
„Дала сам му се, оче, за цео живот!"
„Ја ти нудим све, сем краља Владимира." пресекао је даљи разговор
цар Самуило: Је ли ово његова миљеница кћи? Као да му је неко кћер
заменио. Ни принети. Ни да се исплаче. А добро зна да је и једна њена суза
за њега потоп.
„Са краљем Владимиром ћу имати све." — и принцеза Теодора Косара
је пресецала, показујући се правом кћерком свога оца: „Оче, краља ми
нигде нећеш наћи, сем у својој тамници. Откуј га, да ме загрлити може. Ако
ме српски краљ Јован Владимир не загрли, загрлиће ме таласи језера нашег.
А ти одлучи!"
Изговоривши ово, принцеза Теодора Косара је, као смерна царска кћи,
изашла из дворане да сачека очеву одлуку.

 33.

Д
„ а ли да још данас, оче, откујем српског краља Јована Владимира?"
— принц Гаврило Радомир запрепастио је својом мишљу и оца, цара
Самуила, и братанца, принца Владислава.
„Да ли сам добро чуо?" — питао је Самуило.
„Није људски погубити окованог краља." — јавио се заједљиво принц
Владислав, да објасни шта је тачно желео да каже принц Радомир.
„Да ли сам добро чуо?" — поновио је цар Самуило.
„Добро си чуо, оче, оно што је глас разума." принц Гаврило Радомир је
говорио споро, да би га отац, цар Самуило, потпуно разумео.
„Треба га погубити!" — одсекао је Самуило.
„Кад га до сада нисмо — сад не треба!" — истрајавао је на разуму
принц Гаврило Радомир.
„Уротио си се са принцезом Косаром." — казао је принц Владислав.
„Не волиш је ти више од свих нас."
„Оче, на нас, сада, са силном војском, иде ромејски цар Василије.
Константинопољ се тресе од војске која из њега полази. Мислиш ли да се
српске земље, Зета понајпре, неће користити Василијевим походом на нас?"
— питао је принц Гаврило Радомир.
Цар Самуило је само у бесу хукнуо.
„Оне су под нама, а не под царем Василијем." — охрабрио се принц
Владислав: „Василије је и њима непријатељ."
„Оче, добро знамо, користиће се царем Василијем само да се измакну
нашој власти, а онда ће и са њим ратовати." — разлагао је принц Радомир:
„Исто како си се ти, оче, заједно са браћом користио ромејским ратом са
бугарским царем Петром, да би се измакао бугарској власти ..."
„То није исто." — Самуило није признавао оно што је и сам мислио:
шта му помиње браћу и бугарског цара, кад је бугарска круна сада у
Преспи.
„Ми смо српске земље стекли мачем. Мачем ћемо их и одбранити." —
принц Владислав није толико чувао српске земље у царству, већ је желео да
му се не изјалови смишљено зло, па је између оца и сина стајао на страни
стрица.
„Мачем их не можемо одбранити, јер нам мачеви требају против
Ромејаца и Василија." — настављао је принц Гаврило Радомир.
„Реци већ једном шта мислиш." — цар Самуило је схватао шта му син
говори, али би овај разговор радо прихватио да није било разговора са
принцезом Косаром.
„Мислим да ослободимо српског краља Јована Владимира и да га
оженимо принцезом Косаром." — стрпљиво је казивао своје принц Гаврило
Радомир.
„Да од роба стекнемо пријатеља?" — згрануо се принц Владислав:
„Где то може бити?"
„Шта све није било и шта све неће бити." осмехнуо се принц Гаврило
Радомир, свестан да га већ отац разуме.
„Најрађе бих га погубио." — процедио је цар Самуило, и сам
примећујући да стари, јер говори шта би, а не шта ће, и да допушта принцу
Радомиру оно што му доскора није допуштао: препушта ли то или губи
власт?
„Покажи се великодушним, оче. Вратимо му Зету и дајмо му Драч, да у
њему влада у твоје име."
„Драч уз Косару?" — горко се насмејао принц Владислав: „Драч би
требало да буде мој град, а Дукља моја земља!"
„Има још градова. А Драч се мора бранити. Ромејци ће на њега с мора,
а Зета ће с копна. Боље да му га дамо, а не да га осваја, па нека га он брани
од Ромеје и цара Василија."
„Царство није тако стицано да се тако дели." — жестио се принц
Владислав, уверен да се троши нешто што њему једином, по свим правима,
мора припасти. Сад је то бранио.
„Да Србин не превари?" — цару Самуилу, док се мирио, постајало је
јасно да ће царство препуштати принцу Гаврилу Радомиру, а да ће га
губити од принца Владислава.
„Краљ Јован Владимир је частан човек, и ако нам да реч мира, он ће је
по сваку цену и одржати."
— принц Гаврило Радомир је имао сличну нарав краљу Јовану
Владимиру, па га је таквим и знао и осећао.
„Зар се Србима може само на реч веровати?"
— бунио се принц Владислав, узбуњен насталим приликама, у којима
је остајао сам.
„Срби се за реч вежу. Бојим се да би нам краљ Јован Владимир на реч
и главу своју донео, само да је не погази."
„Запамтићу то." — рекао је подругљиво принц Владислав зачуђеном
принцу Гаврилу Радомиру: „Ако једном и за то буде прилике."

 34.

„М ожеш ли опростити моме оцу?" — питала је принцеза Теодора
Косара краља Јована Владимира, док су му скидали окове.
Краљ Јован Владимир је ћутао.
„Можеш ли опростити моме оцу?" — чуо је одјек њеног питања, који
се стопио са звекетом одбачених окова.
Пита ли то она њега, или његову савест? — и краљ Јован Владимир
сам се преиспитивао.
„Бог је љубав. И колико више волимо — више смо у стању да
праштамо." — казао је најзад краљ Јован Владимир, гледајући како су
његове речи осветлиле лице принцезе Теодоре Косаре: „Нема праштања без
љубави према Богу. Они који не могу да опросте, не воле ни себе, ни друге,
и не љубе Бога."

 35.

Х
„ оћу да српска краљевина Зета буде потпуно слободна." — казао је
Самуилу краљ Јован Владимир, кад га је принцеза Теодора Косара извела
пред њега.
„Биће! Биће! А ја ћу имати право првенства царства." — казао је цар
Самуило: „Како и Зета има краљевско право првенства над Травунијом."
„Ни под Твојим правом првенства." — условио је краљ Јован
Владимир: „Зета је прво српско краљевство."
„Свеједно" — казао је цар Самуило.
„Свеједно, онда идем натраг у тамницу!"
„Ја Ти нудим Зету, а Ти хоћеш у тамницу. Иди!" — плануо је Самуило.
„Идем, јер ће ми Зета под нечијим правом првенства бити тамница!"
— жестио се и Владимир.
„Оче, ја те морам љубити из дужности, али ћу те љубити из срца, ако
ослободиш краља Јована Владимира, и ако ослободиш краљевство Зете." —
казала је принцеза Теодора Косара: „Ослободићеш моју љубав."
И цар Самуило је знао да је ово последње што не може одбити својој
кћерки миљеници.

 36.

Када је краљ Јован Владимир сео за царску трпезу, имао је и цар
Самуило са киме разговарати као владар са владаром.
„Помињеш ли, краљу Владимире, још увек Бога?" — питао је цар
Самуило.
„Кога другог да помињем стално, сем Бога?" — питао је краљ Јован
Владимир.
„Мислиш ли да је једино он изнад Тебе?" смејао се цар Самуило.
„Мислим да је изнад свих Божија правда." одговорио је краљ Јован
Владимир.
„На чијој си правди био у мојој тамници, на Божијој или мојој?"
„Ако је Господ хтео да ме кроз страдање доведе до ње..." — краљ Јован
Владимир је гледао у принцезу Теодору Косару: „Онда то може бити само
Божија правда... А ми, владари, ми можемо имати праведност..."
„Много праведности пропасти државу... " приметио је цар Самуило.
„Моје право је право мог мача!"
„Држава без праведности само је разбојиште..." — настављао је краљ
Јован Владимир, и одједном неочекивано упитао: „Јеси ли се, царе, икада
упитао колико несреће доносе Твоји походи?"
„Добро је да ме и таквим питањем признајеш за цара, најзад." — рекао
је цар Самуило: „Остваривао сам све што сам сазнао. А на остало се нисам
обазирао."
„Ко стално ратове сања, мора да су му и снови крвави." — није се
могао уздржати краљ Јован Владимир, да је и себе изненадио.
„Ти баш, краљу Владимире, умеш са царем разговарати. Ништа да ми
прећутиш?" смејао се цар Самуило: „Можда и такви владари постоје, који
рат и освајања не сањају... Ово ваше нисам сањао. Хоће ли то бити добар
знак или неће? Видећемо. Мој благослов имате."

 37.

Цар Самуило се тешка срца, које разум и прилике надвладавају,
показао великодушним према својој миљеници, кћерки принцези Теодори
Косари. Показао се нежним, онако како то тирани чине, кад им друго не
преостаје, неумерено и сасвим. Испунио је оно што је хтео, могао и желео
да једино одбије. Ослободио је окова и тамнице Јована Владимира, краља
српске земље Зете.
Како краљ Јован Владимир није хтео да изађе из тамнице без свога
стрица Драгомира, кнеза Травуније, цар Самуило је ослободио и њега,
вративши им њихове земље да у његово име њима владају, без његовог
права првенства царства му и над њом.
И преко тога обећао је цар Самуило да ће краљу Владимиру дати своје
највеће благо, принцезу Теодору Косару, светлост двора у Преспи, и уз њу
Драчку земљу, како би са Зетом овладао целом Доклеом, по латинском
звању, а по народном — Дукљом земљом.
Знао је добро цар Самуило да се великодушје моћног цара, који из
тамнице вади своје најзнатније заточенике, па им враћа увећане њихове
земље и стари сјај њихових круна, може назвати једино слабошћу царства.
Знао је и да се свака слабост царства прикрива показивањем свега у
њему најсјајнијег, што се само у великом слављу показује. Кад се слави на
велико, не пита се за пропаст, која може бити и већа.
Зато је цар Самуило наредио да се, у славу удаје вољене кћери,
принцезе Теодоре Косаре, у Преспи и у целом царству његовом, у свим
земљама царства му, па и у Зети и Травунији, приреди славље које до тада
царство није имало.
Уосталом, мислио је цар Самуило, овако ће најбоље, преко свих јавки
и дојава, показати цару Ромеје, Василију, колико га се не боји.
Док василеус Василије купи војску, он, Самуило, купи сватове. Не зна
Ромејац цар да је исто купити војску и купити сватове, да ће са истим
сватовима изаћи пред њега.

 38.

Није се у царској Преспи десило светлије венчање него кад су пред
олтар храма Светог Ахилеја и уз свечев кивот стали краљ Владимир и
принцеза Теодора Косара.
Краљ Јован Владимир, сушто достојанство, био је измршавио и
убледео, али му се на лицу видело да је ведре душе и чистог срца.
У часу венчања, заклецала су колена у тамници ослабелог, оковима
изранављеног и многим несвестицама и врућицама изнуреног краља Јована
Владимира, да му је, са његове висине, полетела венчана круна с главе. Уз
нечујан крик у души принцезе Теодоре Косаре.
Да је круна пала, био би то лош знак. И пала би, да је није спретни и
видно нижи девер, принц Владислав, вешто у магновењу ухватио,
изазвавши једнодушан уздах олакшања препуног храма, као да је и сам
Господ одахнуо.
„Чувај круну, зете." — рекао је с чудним смешком принц Владислав,
пропињући се на прсте и враћајући је на главу краља Владимира.
„Док је главе, биће за њу круне." — прошапутао је краљ Јован
Владимир.
Имаћу то у виду — помислио је принц Владислав, увек при задњим
мислима и у неком ишчекивању.

 39.

Незапамћено венчано славље у Преспи није било само жеља и царски
инат Самуилов и вечна спремност народа да слави, већ је било и жеља
принцезе Теодоре Косаре.
У тој жељи није била себична, мада јој је пријао такав одлазак из
царске Преспе у Краљевство Зете. Она је то желела за краља Владимира.
Желела је да му из срца радосно кличу сви они који су га мржњом и
ружњом дочекали. Желела је да исти они, оне јесење трагове заробљеног
краља Јована Владимира спрам кога су пљували, сада сасвим заспу
пролећним цвећем.
Једино су се мешала осећања код принца Владислава и код принцезе
Марије.
Принц Владислав је био задовољан што се крпа власт стрица му цара
Самуила, и незадовољан што се расипа оно што мисли да је већ требало да
му припадне и што му мора припасти.
Принцеза Марија је била несрећна што она ово славље при удаји није
имала, мада се у царство није удавала, већ у брсјачку кнежевину. Била је и
срећна, јер ће на царском двору у Преспи остати прва принцеза, којој више
неће моћи да промакне ни мало онога што јој је до тада промицало.

 40.

У великом слављу у Преспи, краљ Јован Владимир је био толико
узвишен да му је било лако да остане скроман и суздржан. Од силног јела,
јео је само рибу. Од силног пића, пио је само изворску воду. Постио је
васкршњи пост. И скоро да је одахнуо кад су се после венчања измакли из у
слављу узавреле Преспе.
Краљица Теодора Косара се препуштала својој срећи с непрекидном
мишљу на њу: хоће ли у Зети бити срећна? Је ли то стрепња, можда слутња,
или, не дај Боже, проклетство?
Када су кренули у Зету, краљици Теодори Косари се учинило да се
удала за горски ветар.
Толико је краља Јована Владимира вукла слобода. Пред Зетом се
помешао са другим пролетњим ветровима. Све је мирисало на њега.
Када су били пред Зетом, краља Јована Владимира сачекали су и у
сусрет изашли гласници.
Изашли су да краљу и краљици јаве велико славље које ће им бити
приређено у целом краљевству Зете и у престоном граду Крајини.
„Нећу славље у Зети." — рекао је краљ Јован Владимир.
Гласници га нису разумели. Одвикли су се да је свака краљева реч
заповест. Хвалили су припремљено славље.
„Нећу никакво славље у Зети." — наредио је краљ Јован Владимир.
„Разумемо. Биће га само у Крајини." — опсетили су се гласници да
краљ стално наређује, и кад саветује.
„Нећу славље ни у Крајини."
Гласници га нису разумели, али су схватили да је то краљева наредба.
А краљеве наредбе се не морају схватити, али се морају извршити.
И гласници су одјурили испред њих да откажу заказано славље.
Ово је на час онерасположило краљицу Теодору Косару.
„Народ је хтео да буде срећан у нашу част." рекла је.
„Нека народ, у нашу част, заврши пролетње послове своје."
„Радујеш ли се Зети?" — питала га је краљица Теодора Косара.
 „Чему бих се радовао, ако се не бих радовао што самсТобом у Зети."
„Али повратак свој у краљевство своје нећеш прославити." —
краљици Теодори Косари то и није било право.
„Као што памтим како су ме у Преспи дочекали Самуилови поданици."
— краљ Јован Владимир ни у највишој срећи својој није могао без горчине:
„Нисам тако заборавио како су ме из Облика испратили моји челници."
„Можеш ли им опростити?"
„Могу. Али опраштање се не даје слављем." Био је разложан краљ
Јован Владимир.
„Ипак су нас из Преспе испратили слављем и почастима." — додала је
краљица Теодора Косара: „И ја сам зато срећна била."
„То је тамо био начин да дођу до мог опроштаја."
„У чему је разлика, краљу мој, нема две среће, ако је има, једна је."
„Само што сам у Зети ја краљ, краљице моја." — поћутао је краљ
Јован Владимир и додао: „Срећу не треба славити, да се не узохоли. И само
Ти, краљице моја, имаш право на моју радост, јер само Теби дугујем живот
свој."
У престоној Крајини краљ Јован Владимир и краљица Теодора Косара
нису прво ушли у краљевски двор, већ у престону цркву свете Богородице
Крајинске, да се молитвом захвале за слободу, љубав и сигуран пут и да
свету причест приме.
У часу причешћа заиграла је светлост око краља Јована Владимира.
Дуге нити зрака сезале су у куполу цркве.
Те нити заличиле су краљици Теодори Косари на основу за ткиво. И
она помисли како се на њима може изаткати златно платно љубави.

 41.

Пред црквом су краља Јована Владимира и краљицу Теодору Косару
сачекале зетске велможе и краљеви челници, да им се поклоне, да
заблагодаре за слободу Зете и да им честитају супружанску љубав, са
жељом да буде дуговечна у срећи.
Међу њима била је и већина оних који су га осионо испратили из
Облика Самуилу у ропство. Они су уз поклоњење дошли и по опроштење.
Да није било љубави, која га је свега била обузела, која му је вратила
Зету и са којом се у њу вратио, краљ Јован Владимир би их тужно погледао.
Овако, у његовим очима није било оваквог погледа, нити је у његовој души
било ичега сем љубави. Ни трага од мржње и жеље за осветом. Да би се
живело мора се опраштати.
„Опрости нам, краљу Владимире." — говорили су у глас исто.
„Нека Бог опрости и твој образ." — давао је појединачне опроштаје:
„Праштај и ти ономе испод себе."
Најдубље се и најдуже клањао Павлимир, жупан Облика. Само да
опрости опроштење.
„Има ли, краљу Владимире, за мене опроштаја?"
„Опроштај је Божија благост." — казао је краљ Владимир: „Већ ти је
опроштено. Ја само себи своје грехе не могу опростити."
Слаткоречиви и додворљиви Павлимир почео је да хвали велико
разумевање краља Владимира, који је, ето, и заборавио њихове грехе спрам
њега, који је зато и испаштао.
„Бог нас учи да праштамо, али не и да заборављамо." — казао је, краљ
Владимир, а онда је то рекао и народним устима: „Опростити је по суду, а
заборавити по луду."
Павлимиру то и није било право, али је право било српском народу
Зете, што краљ прашта и суди народним мислима.

 42.

Прве вечери у краљевском двору у Крајини, први пут су у заједничку
постељу пошли краљ Јован Владимир и краљица Теодора Косара.
Била је ноћ пуног месеца. Били су у плими осећања.
И пре поласка у постељу помолили су се Богу, али су молитве биле и
њихове речи о љубави. које су се претварале у страсне пољупце.
И кад су се сјединили у постељи, сјединили су се у молитвама и
пољупцима.
Давали су се једно другом са божанском чистотом.
У њима је буктало оно што се тако дуго разгоревало.
За њега је душу отворила. Његова јека у њој је одјекивала.
Кад су им се тела сјединила, осетили су да су им се потпуно помешале
душе.
Хвалили су Бога у највеличанственијим тренуцима. Јер љубав је Бог.
И кад су им се тела раздвајала, душе су остајале сједињене. И нису се
могле раздвојити ни поновним спајањима и раздвајањима тела, да ће заувек
остати сједињене.
„Плаха си ми као срна, краљице моја." — говорио јој краљ Јован
Владимир.
„Видим да поново осећаш ловачку страст, краљу мој." — одговарала
му је краљица Теодора Косара, љубећи га у само срце.
Те ноћи пуног месеца и пуне љубави, српску краљевину Зету
запљускивали су велики таласи и с мора и са језера.


 43.

Краљица Теодора Косара заволела је Зету, земљу у коју је дошла,
оном љубављу која ју је у њу довела. И њена љубав је примила облик ове
српске земље, висину њених гора, ширину мора њених обала, сјај њеног
сунца и сласт њених плодова.
Чинило се да Зета није топла од поднебља, већ од љубави краља Јована
Владимира и краљице Теодоре Косаре.
А они су се љубили, с погледом на целу Зету.
Ма куда да су погледали, ширили су им се видици...
За њеним погледима и са мора и са језера узлетели су галебови
кликујући.
Куд год да су пошли, отварале су им се цветне стазе.
Путеви којима су стално пролазили бивали су им непоновљиви.
Видео је народ краљевства Зете да је моћ љубави већа од сваке власти,
поготову љубав краља Јована Владимира и краљице Теодоре Косаре.
Осетио је народ код њих ово свето тројство: доброте, лепоте и љубави.
Љубав краља Јована Владимира и краљице Теодоре Косаре давала је
смисао сваком животу у Зети.
Прими се поштовање љубави у краљевству њиховом, онако — како се
закон прима.
И прочу се љубав краља Јована Владимира и краљице Теодоре Косаре,
чудесна као и сам живот њихов, не само по њиховој земљи, него и у
многим земљама ондашњег света. Глас о њој разносили су ветрови и
враћала јека мора.
Све што је у Зети процветало, мирисало је на љубав краља Јована
Владимира и краљице Теодоре Косаре.

 44.

Ниједно вече није пало на Зету, а да се краљица Теодора Косара није
у звезде извечери загледала, док се јављају, док се пале.
Био је у праву краљ Јован Владимир, у небу над Зетом највише је
звезда.
Још као дете, као брсјачка кнегињица, волела је да се загледа у далеке,
и над Преспом ређе звезде, и да одређује која је чија звезда. По њиховом
скупу одређивала је прво очев, а потом и братовљев повратак са бојишта.
Покушавала је, и сада у Зети, краљица Теодора Косара да препозна
своје звезде из Преспе и да поново одреди која је чија, издвајајући увек ону
коју је краљу Јовану Владимиру наменила, коме је са очима пуним звезда
одлазила у постељу, носећи му их као сјај њихове љубави.
Слагале су се звезде сваке вечери у њеним очима.
Кад год се краљица Теодора Косара у небо загледала, била је уверена
да их, у својој великој срећи, очима по небу помера и да их, у својој зебњи
да и срећи има краја, по небу растура.
Једне вечери пролетела је звезданим шаром једна звезда падалица.
Није била сигурна краљица Теодора Косара да ли је то једна од звезда
намењених оцу Самуилу. А онда је још једна заиграла. Учинило јој се да се
звездано небо ускомешало и да ће за оном поћи и остале звезде.
И она више није смела да у небо гледа!

 45.

Пролазило је време, са војскама које су се о земље отимале.
Потврдило се да све, силом створено, није поуздано.
Силом створено Самуилово царство ломило се под још већом силом.
Ромејски василеус, Василије Македонац, водећи лично силну војску,
поразио је на Беласици Самуила, цара свих самозванаца и његову војску.
Победа је била таква да је, после ње, за василеуса Василија и његову
војску подигнут у Константинопољу златни славолук.
У страшној победи, Ромејци су заробили петнаест хиљада Самуилових
војника. Василеус Василије је наредио да се сви они ослепе, а да се сваком
стотом остави по једно око, како би ћорави могли водити слепце Самуилу у
Преспу.
Ко све може, треба да буде и на свашта спреман. Самуила је чекало да
дочека војнике.
Они који су у Преспу пре, у дугим колонама, стизали у слави и сили,
стигли су у њу у очају и јаду, опет у дугим колонама. Један по један држали
су се за конопце.
Они који су пролазили кроз клицања неумерена, пролазили су кроз
лелеке до неба.
То ни тврдо срце цара Самуила није издржало. Препукло му је у
грудима, док је био на ногама, али је на њима и остао, наслоњен на
довратак царског трема.
Колоне слепих очајника дуго су пролазиле поред мртвог цара, који је
почео од ничега и постао ништа!
„Божја правда је спора и страшна." — шаптало се на Самуиловој
сахрани у цркви Светог Ахилеја.

 46.

Погибељно, пропасно и у свакојаком расулу царство Самуилово,
наследио је у царској Преспи Самуилов син, принц Гаврило Радомир.
Наследио га је колико по праву сина умрлог владаоца, колико својом
жељом, толико и вољом Самуилових војсковођа и велможа, вољних да
спашавају шта се од царства спасити може и колико највише може у
великом посрнућу и распаду.
Новим царем Гаврилом Радомиром једини у царској Преспи нису били
задовољни принц Владислав и принцеза Марија. Они се нису задовољили
страшном Божијом правдом коју је Самуило искусио. Принц Владислав је
горео од скривене мржње изнутра, да је био сав спечен споља. Мржња му је
била гнев који не може да застари. Ако је тачно да се слични налазе, и да
животом постају исти, онда је принц Владислав према себи нашао
принцезу Марију. Обоје су били обузети завишћу. А завист је имала сјај
царске круне, коју су обоје желели и последњим трептајем својим.
Нови цар Преспе, Гаврило Радомир, јавио је, по брзим гласницима,
које је несрећа носила да буду још бржи, својој сестри Теодори Косари,
краљици српске земље Зете, злу коб оца њиховога, цара Самуила, и голем
сатир војске његове, који му нису дали ни да се царској круни порадује.
„О, Господе, да ли ме то кажњаваш за незајажну срећу моју?" —
молила се, кајала и клела у исти мах, племенита краљица Теодора Косара,
тражећи у очају и своју кривицу: „Толико сам се у својој срећи била понела,
да сам се и несрећи својој морала узнадати."
„Како расуло да уставим и народно истребљење, а да се и сам сваке
мржње спасем?" — по истим гласницима тражио је цар Гаврило Радомир
савете од краља Јована Владимира: „Како да овај погром, који се издржати
мора, не оде на моју душу?"
„Трпи и истрај, много теже ствари си већ поднео. Нека Ти и моје
искуство послужи као искуство. Ређе ћеш грешити, ако будеш сазнавао оно
што већ не знаш. Остало препусти Богу." — саветовао је краљ Јован
Владимир: „Непрестано побеђује ко се служи благошћу."

 47.

Несрећа је увек таква да се и изненада увек појављује. Воли да је
неочекивана. У Зети кажу да је дугорепа.
И ниједна не долази сама. Увек их се по више спарује. Често узимају
обличје лешинара и шестаре над горама, ван домашаја људских руку.
Зли гласи имају далеку јеку. — Зато је од свега наредног стрепела
краљица Теодора Косара, коју је обузео неизмеран страх за брата од
крунидбеног проклетства: Хоће ли се нацаревати у миру?
И није се цар Гаврило Радомир царске круне наносио. И није стигао да
покаже благост која све побеђује. Само до првог царског лова у Охридској
гори који се зове и крунидбеним, јер је нови цар на њега обавезан, па се у
њему показују и стичу прва достојанства.
У првом царском лову страдао је цар Гаврило Радомир. Устрељен је,
погрешно или намерно, у њега одапетом стрелом, или намерном стрелом
која је народу погрешном приказана, мада, кад владар од њих страда — све
стреле су погрешне и намерне!
Кад цар пада — прво се круна закотрља.
Круна цара Гаврила Радомира докотрљала се пред принца Владислава,
који је за њу имао приправну главу, као да ју је само за њу и носио.
Гласине о царској смрти и о новом цару, укрштале су се од Преспе до
Крајине у Зети. Носили су их толико брзи гласници — да се једни с
другима не сретну.
Једни гласови су говорили како је принц Владислав, већ цар, у
магновењу очајања, из несносног бола за царем и страсне освете, пресудио
сам још у Охридској гори, несрећнику који је на цара Гаврила стрелу
одапео.
Друге гласине су сумњале да је цар Владислав то урадио смишљено и
лукаво, како цареубица, ако је баш он то био, не би у суђењу открио ко га је
на убиство наговорио, и за чију је вољу одапео ту стрелу.
Прве гласнике у Зету послао је цар Владислав, одмах по крунисању у
цркви Светог Ахилеја. Јављао је о несрећи из које је изашао са царским
достојанством. И он је од краља Јована Владимира тражио савете о мудром
и добром владању, али не да му их шаље по гласницима, већ да му их сам у
Преспу донесе.
„Упути ме у оно што ти знаш, а ја не знам." звао је цар Владислав:
„Буди ми добро дошао гост у царском двору, за царском трпезом и у
царском лову."
Други гласници су били тајни, од Самуилу оданог војсковође Ивца.
Ивац је јављао краљици Теодори о Владислављевој освети Самуиловој
породици и да у овог цара, под круном њеног оца и њеног брата, нема вере
без великог јемства.

 48.

„М ој краљу, немој ићи у Преспу, да Ти се, Боже сачувај, не деси
нешто као моме брату." — молила је краљица Теодора Косара, док је
неизмерна несрећа, која се стекла над њеном породицом, повећавала и
немерљиву њену љубав према краљу Јовану Владимиру.
Њено лице, у коме се огледала срећа и краљ Јован Владимир, постајало
је огледало туге, а краљ се огледао у бризи о њему.
„Ако су ти гласи тачни." — краљ Јован Владимир је тражио свуда
доброту и, између добрих гласова и гласова сумњи у њих, увек се
приклањао добрим. Није се кајао ни кад је веру у доброту испаштао и није
се кајао ни кад су гласови сумњи били истинити. Такав је био од Бога
створен: „Цар Владислав од мене тражи савета, а савет је грех не дати. Ако
би се цар Владислав прозлио, не дај Боже, доста би ишло на моју душу,
што га доброти не упутих!"
„Не изазивај судбине, краљу мој." — настављала је краљица Теодора
Косара.
„Судбина сваког чека. Ако ме тамо чека, морам јој поћи." — краљ
Јован Владимир је одавно био са својом судбином измирен: „Све нас чека
једна ноћ."
„Краљу мој, пусти мене да одем у Преспу!" преклињала је краљица
Теодора Косара, а у души је већ била одлучила да, ако судбина управља
људима, у Преспу крене прво она и да краља заштити својом љубави и
жртвовањем: „Пусти ме, да се прва исплачем на царским гробовима оца ми
и брата ми... Пусти ме, да искушам цара Владислава, да чујем да ли
искрено говори и да видим како се држи... Кад само видим и чујем цара
Владислава, знаћу сама који су гласови прави. Кад га погледам у очи, знаћу
му и задњу мисао... заједно смо расли."
„Хоћеш да мене буде страх за Тебе, краљице моја?" — смешио се
брижно краљ Јован Владимир, а у глави му се вртела мисао: Увек се мораш
плашити, да би био сигуран.
„Какав страх? Владислав и ја смо заједно одрасли." — и краљица
Теодора Косара је по смутним гласинама ишла за својим мислима: Заједно
су расли и принц Радомир и принц Владислав, па... Ако хоће мене да
погуби, нека то и уради, само да ми Ти, краљу Владимире, не погинеш:
„Али ћу за Тебе тражити заклето јемство, краљу мој."
Краљ Јован Владимир није могао одбити ни једну жељу краљице
Теодоре Косаре, камоли у овим тешким часовима, кад је најбоље ништа не
покренути, па и у саветима бити умерен:
„Сети се да у несрећи сачуваш прибраност."

 49.

У великој жалости за оцем и братом, која се ни сузама залечити не да,
стигла је српска краљица Теодора Косара у царску Преспу. Цар Владислав
ју је дочекао са почастима које јој приличе, и са таквом тронутошћу, да се
она у први мах застидела својих сумњи у њега. Чинило се да је потпуно
разуме. Оно што је она хтела да каже — говорио је пре ње.
„Ништа страшније није нам се могло догодити после смрти цара
Самуила, неголи смрт нашег брата цара Радомира. Зави нас крвник у црно,
а да и не сазнасмо зашто и по чијој вољи."
Хтела је краљица Теодора Косара да пита: Што се не суди убици, да би
се знало ко га је послао.
„Морао сам га убити у истом часу, јер би и мене убио, пошто сам јахао
уз цара Радомира..." претекао ју је цар Владислав: „Камо среће да је мене
убио, да сам Радомиру живот одужио."
Правдала је краљица Теодора Косара недолазак краља Јована
Владимира и тражила начина како да од цара Владислава затражи јемства.
Јемство је опет поменуо сам Владислав: „Звао сам га од срца, да ми
саветима помогне. А опет знам да није лако краљу поћи овамо, где је у
тамници окован био, без већег јемства. Зато ћу му послати крст као залог
вере, да дође и да подели са нама нашу тугу, да нам је олакша, да ме упути
у владарске послове, и поручићу му да у крунидбени лов без њега, краља,
ићи нећу."

 50.

З
„ ашто се устручаваш, о краљу Владимире, да ми дођеш? Не зовем Те
као цар краља, већ као себи равног и у владању народом вичнијег. Ко ће ме
посаветовати, ако нећеш Ти? Ко ће ми се у невољама наћи, ако нећеш Ти,
сад кад смо само један другоме преостали? С ким да се царски порадујем
кад ова жалост прође? Ево Твоје краљице, а сестре ми, Теодоре Косаре, код
мене је и никакво зло није претрпела, већ се и моји сви и ја сам с
поштовањем и дивљењем с њом опходимо. Јер ово је и њен двор. Прими
веру златног крста и дођи ми, да се разговарамо и да се договарамо, да ме
посаветујеш и да Те дарујем добро за то. Који сам ја цар, ако ми Ти, о
краљу, доћи нећеш?"

 51.

Тек је златни крст цара Владислава пробудио сумњу код краља Јована
Владимира. Сјај злата је сјај похлепе и неискрености. Златом се узима све
што није из срца. Не каже залуд народ да се при злату губи доброта. Кад га
цар Владислав на златни крст зове, ако га и не моли на њега, не зове га
чисте душе и искреног срца.
„Знамо добро, царе Владиславе, да Господ наш Исус Христос, Божији
син, који је за нас и наше спасење страдао, није разапет ни на златном ни на
сребрном, већ на дрвеном крсту који је сам понео пред свима нама и за
нас." — краљ Јован Владимир је вратио златни крст цару Владиславу, али
му позив за долазак у Преспу није одбио: „Зато, ако је Твоја вера чврста и
ако су Твоје речи искрене и истините, пошаљи ми по свештеним лицима, по
епископима својим и по једном калуђеру, испоснику, дрвени крст са Твојом,
у цркви датој, заклетвом на њему: да ми се у царској Преспи ништа десити
неће, па ћу Ти доћи одан, са крстом у који се поуздавам."

 52.

Обрадовао се цар Владислав поруци краља Јована Владимира.
И краљевска круна Српског краљевства Зете биће му на дохват руке.
Сам краљ Јован Владимир донеће је. Донеће је на својој глави. А глава је
најнесигурнија и до ње је најлакше доћи.
Позвао је цар Владислав два епископа и једног калуђера, па је праћен
њима, и царицом Маријом и краљицом Теодором Косаром, пошао у цркву
Светог Ахилеја, у којој су царски гробови Самуила и Гаврила Радослава. Ту
се трипут заклео на дрвеном крсту, над царским гробовима и над ћивотом
Светог Ахилеја, да се краљу Јовану Владимиру ништа зло у Преспи десити
неће.
Кад су изасланици са крстом дрвеним пошли у Зету краљу Јовану
Владимиру у столну му Крајину, онда је цар Владислав у Охридски двор
послао царицу Марију и краљицу Теодору Косару, јер краљици треба
одмора у патњи, а он ће тамо доћи са краљем Јованом Владимиром, кад он
дође и кад се о државним пословима договоре.
Краљ Јован Владимир, по замисли цара Владислава, а и по царској
заклетви, да му се у Преспи ништа десити неће, и није требало жив да
стигне у Преспу, јер ће га од Крајине до Преспе сачекати, ради сваке
сигурности, три „разбојничке" заседе.
Цар Владислав је имао да сачека само краљевску круну и да погуби
„разбојнике", како се не би знало ко је заседе наредио.

 53.

Идући ка царској Преспи, ка својој отањеној тазбини, краљ Јован
Владимир није ишао царским и краљевским путевима, јер га је на том путу
водио крст јемства цара Владислава. Можда сви путеви крста воде ка
Голготи, али о њима Свевишњи одлучује. Зато је краљ Јован Владимир
ишао сигурним путем и поред постављених заседа. Ако је његово јемство
могло да буде и Јудино, крст је увек Христов. Како га је крст водио, он је са
изасланицима, епископима, са калуђером испосником и са малом стражом,
јер не чува се много онај који се поштењем брани, ишао духовним
путевима од манастира до манастира, поштујући недеље поста и све свете
службе Васкрсења Господњег.
Успут је краљ Јован Владимир мимоишао две „разбојничке" заседе, а
кад су га оне сустигле, пострадавале су од његове пратње, а да се он сам ни
мача није машио, достојан поста и свете причести у свему.
У манастиру Нагоричино, на Велику недељу, причестио се краљ Јован
Владимир и чисте душе, чист од свих грешних мисли, пошао ка царској
Преспи.
Ако до причешћа није журио, од причешћа јесте. Свеједно му је било
да ли је дан или ноћ. На Господњем је путу.
Пред Преспом га је сачекала последња „разбојничка" заседа, која га,
као трећа, и није баш очекивала у ноћи потпуног месечевог помрачења. Ту
заседу је поништио тако, јуришем низ планину, да се нападнутим у заседи
чинило да топот коња краљевих долази из самих небеса. И разбојници су се
из заседа разбежали, као да из самог пакла беже.

 54.

Само су „разбојници", бежећи од страха избезумљени, могли стићи у
Преспу пре краља Јована Владимира, који, причешћен, није за умор више
знао. Они су цару Владиславу, пре погубљења, за које баш нису знали да их
чека, без обзира које ће вести донети, испричали како их је краљ Јован
Владимир напао или са анђелима или са витезовима који су имали крила са
трофејима. Опет, значи, са анђелима, ратницима светим. Оно што долази са
неба, тешко се и са већом силом на земљи може зауставити. Зато су и
побегли под царску правду, ако она ту ишта може.
„Ту ни сатана не би опстао." — говорили су цару Владиславу, молећи
за царску милост која увек мора бити неизмерна.
Цар Владислав их је удостојио великом царском милошћу како је он
разуме, а и према заслугама, како су урадили оно што им је поверио. А и у
царску правду, никакве сумње не сме бити, поготову код оних који о њој
могу и другачије говорити.
Цар Владислав је „разбојнике" царства му удостојио својим
присуством њиховом брзом смакнућу, осетивши притом силну глад.
Потом је цар Владислав наредио заповеднику дворске страже да краља
Јована Владимира погуби у цркви Светог Ахилеја, и пошао на обилан
царски ручак који се и вечером завршава.
„Можда неће прво у цркву?" — пристајао је за царем Владиславом
заповедник дворске страже.
„Хоће, хоће! Колико га знам, он свуда иде као да ће се посветити." —
одбрусио је цар Владислав.
„Зар да га погубимо пред самим светим Ахилејем?" — снебивао се
заповедник царске страже.
„И свети Ахилеј одавно није видео погубљење." — одрезао је цар
Владислав.
„Грех је у цркви." — пренемагао се заповедник царске страже.
„Грех је, можда, и пред црквом исти. Једино је црква Светог Ахилеја
наша заседа у коју неће посумњати и у коју неће под оружјем ући!" —
рекао је цар Владислав, наизглед миран, али са мишљу како овог
заповедника одмах после мора погубити, јер кад њега не буде, неће ни бити
приче о греху.
„Кад га погубите, донесите ми главу. Разговарати се мора. Зато сам га
из Зете и звао."

 55.

Краљ Јован Владимир је приспео у Преспу, уз мали дочек пре двора,
из почасти, пошао у цркву Светог Ахилеја, да се поклони сенима царева
Самуила и Радомира и да се за добар пут захвали Господу и Светом
Ахилеју.
„Ни краљ Владимир, ни његова пратња нису могли у цркву са
мачевима." — казао је заповедник дворске страже: „Посеците га тамо!"
„Не можемо ни ми!" — одговарали су стражари, не одбијајући
заповест, већ место: „Бог ће спржити оног ко окрвави олтар."
„Онда га убијте у вратима цркве, док се мача не домогне." — наредио
је заповедник.
„Он у рукама има крст. Зар ћемо мачем о крст?" — питали су стражари
у страху, а послушни.
„Хоћете. И мач је неки крст!" — наређивао је старешина страже.
„Шта је ово, Божији угодници?" — питао је краљ Јован Владимир
епископе и калуђера испосника, смотривши да је царска стража цркву
опколила: „Ја сам вашим речима веровао. Ако се цар Владислав не држи
речи на крсту дате, ја ћу се држати, јер сам је на крсту примио. Краљици
ми, Теодори Косари, поручите да и кад ме погубе и кад истекне сва крв
моја на Божијој правди, да моја љубав спрам ње истећи неће, волећу је
снагом горског ветра, силином морских таласа обале Зете и љубити је
сваким зраком сунца, свом његовом топлином."
Краљ Јован Владимир је пољубио крст. И мирно пошао ка излазу из
цркве, сигуран да је ту пролаз у блаженство.
Није се закотрљала посечена глава краља Јована Владимира, јер ју је
он сам примио на своје руке, тако сигурно, да се заповедник страже са њим,
око ње, морао отимати.

 56.

Царица Марија и краљица Теодора Косара шетале су обалом
Охридског језера када је краљ Јован Владимир приспео у царску Преспу.
А у трену када је у вратима храма Светог Ахилеја убијен краљ Јован
Владимир, на глави царице Марије поцрвенела је круна, као да су се бели
бисери одједном усијали.
Видевши то, краљица Теодора Косара, која је том круном куповала
тајну своје љубави, одмах је знала да се краљу Јовану Владимиру нешто
најстрашније десило.
Крикнула је. И њен крик је дигао јата галебова над језером.
Крикнула је опет. И од њеног крика задувао је ветар који је језеро
усталасао.
Тако је учинила да се и језеро њеним сузама прелије.

 57.

Цар Владислав је завршавао царски обед кад му је донета одсечена
глава краља Јована Владимира и већ је био при вину, које му је у лице
излазило, а језик развезивало. „Стиже и Ти, краљу Јоване Владимире, и
време је било, са толиким јемствима која Ти неће више требати. Хтео си
крст добио си га. Хтео сам Твоје краљевство — имам га. Драчка земља ми
је била и пре обећана, а обећаног се не одричем. Стигао си да ме саветујеш.
Да Те чујем како рибе учиш да пливају у језеру?... Где Ти је круна, главо?"
— питао је цар Владислав, преливајући главу краља Јована Владимира
вином унакрст: „Ево Ти и овог крста и царског причешћа. Принц Радомир
је био у праву, кад је рекао да си частан човек, краљу Владимире, и да ћеш
на реч и главу донети своју. И Ти си био у праву кад си ми на венчању
рекао: Док је главе, круна ће се наћи. Ја ништа не заборављам. Штета је,
што се две круне одједном не могу носити стално... Ту смо да се
договоримо о државним стварима. Твоју земљу узеће опет моја војска. Да
си Ти мене прво звао да Те саветујем, у Зету бих Ти дошао с војском. Сад се
у гробу одмори, краљу Владимире, од своје доброте и своје части. И ја сам
частан човек, краљу Владимире, када сам звао у Преспу, обећао сам Ти
царске почасти. И биће. Сахранићемо Те крај царева Самуила и Радомира.
У Преспу си и први пут дошао да у њој умреш. Па, ево! Косару нећу
погубити, већ ћу је уз Твој гроб оставити да испашта своје силаске у Твоју
тамницу. И нека неко Самуилов дуго осећа мој бол за најближима. Знам,
она је најплеменитија, зато ће и њен бол бити највећи."
Падало је већ вече у царској Преспи, а није било скорог краја
разговору цара Владислава са посеченом главом краља Јована Владимира.
Одједном је почела да светли глава краља Јована Владимира, благом и
топлом светлошћу, а од на њу проливеног вина стварала се око ње црвена
измаглица.
„Стража!" — викао је цар Владислав, узалуд покушавајући да руком
растера ову, за њега сабласну светлост, од које су му само руке постајале
црвене: „Умотајте главу и сахраните га сместа..."
 Док је стражар умотавао главу краља Јована Владимира, цар
Владислав је гледао час у своје црвене руке, час у стражареве које нису
примале никакво црвенило, док је кроз бело платно исијавала бела
светлост.
„Нека краљев гроб буде двапут дубљи од царских гробова!" — наредио
је цар Владислав и пошао да пере руке.
У том послу остао је до јутра, а са јутарњом светлошћу нестало је
црвенила са руку цара Владислава.

 58.

Како је сахрањен краљ Јован Владимир у цркви Светог Ахилеја,
његов гроб је обноћ почео да светли светлошћу којом је засветлела његова
колевка.
Сви су у Преспи говорили како се српски краљ Јован Владимир већ
посветио, а многи су веровали да је његов гроб лековит и да лечи
непокретне, кљасте и болесне од свакојаких, па и најтежих болести.
Само је краљица Теодора Косара знала да то, одоздо, из његовог гроба
сијају њене очи оном неумрлом љубављу.
Те очи се, ни у њиховој највећој срећи, нису могле од њега одвојити.
Тако су њени погледи и сахрањени у његов гроб.
Тим погледима је краљица Теодора Косара остала везана за гроб краља
Јована Владимира, па и слепа за све около.
Лице краља Јована Владимира чинило јој се на свакој икони пред
којом се молила.
Остајала је слепа и за стално препуну цркву Светог Ахилеја, у коју су
хрлили сви жељни здравља и Божије милости.

 59.

Путевима којима је, са дрвеним крстом, на веру цару Владиславу,
вођен самим крстом, ишао краљ Јован Владимир од Зете до Преспе, људи
су обноћ виђали, увек на другом делу пута, пламеног коњаника, који је у
једној руци носио дрвени крст, а у другој своју главу. Топот коњаниковог
коња није се чуо, али му се око копита све искрило. Силне искре избијале
су у ројевима.
Сви они који су видели пламеног коњаника, затечени, остајали су
задивљени и у страху да се летина не упали.
Они су сутрадан у чуду гледали да њиве, жита и ливаде нису ни
изгажене, ни полегле.
Мртви краљ српске земље Зете, Јован Владимир, тога лета није
смиривао своју душу, тражећи Божију правду.

 60.

Цар Владислав је скинуо крунисану главу краља Јована Владимира,
али је Зету и Драчку земљу Дукљу морао с војском освајати. Бранио је
краљевство српско нови краљ Зете Драгомир, стриц краља Јована
Владимира, дотадашњи господар Требиња и Травуније.
Дижући војску на Драч, а видевши да мртви краљ Јован Владимир
почиње уместо њега увелико владати Преспом, цар Владислав се плашио
да га и мртвог остави гробом у царској цркви Светог Ахилеја. Зато је
допустио краљици Теодори Косари да гроб краља Јована Владимира
пренесе у његово краљевство Зету, у Крајину, у цркву Богородице
Пречисте.
Пут мртвог краља Владимира у своје краљевство Зету, претворио се у
пут Светог Јована Владимира, јер је и био пут његовог посвећења. Како су
се успут дешавала многа животородна чуда, то се његов спровод од Преспе
до Крајине претварао у велико народно ходочашће.
А свуда, где је обноћ био ћивот Светог Јована Владимира, јутром су
избијали лековити извори.

 61.

У војном биваку под опседнутим Драчом, док је мртви краљ Јован
Владимир био на путу између два гроба, вечеравао је сам цар Владислав.
Вечеравао је напољу, под блеском далеких муња, које су скору олују
најављивале.
Послугу и стражу држао је цар Владислав удаљене од себе, још од
дана погубљења краља Јована Владимира, јер му се од тада, увек, при
обеду, јављало црвенило на рукама.
Тако је било и те пред олујне вечери.
Кад је устима приносио пехар вина црног као стара крв, цар Владислав
је угледао у блеску муње крилатог коњаника са крстом у једној и главом у
другој руци.
„Стража!" — крикнуо је цар Владислав: „Уби ме краљ Јован
Владимир!"
И стража и послуга су биле брзе, као светлице, али цар Владислав је
већ био мртав. Уста су му била пуна крви или вина, или вина и крви.
„Царски сам ранар и видар био под три цара, али ово до сада нисам
видео." — рекао је ранар Димитрије новом заповеднику царске страже:
„Цар Владислав се задавио својим срцем — изнутра."
Са причом да је цару Владиславу искочило срце, дигла се и царска
војска из земље краља Јована Владимира.

 62.

Када су у Српско краљевство Зету, у престоницу Крајину, у цркву
Пресвете Богородице Пречисте, донете мошти краља Јована Владимира, са
причама о чудима којима се већ посветио, онда се десило највеће чудо.
Једна звезда, необичног сјаја, дигла се у небо из Скадарског језера, да с
краја на крај неба обноћ блиста над краљевством његовим.
Под светлом те звезде, те јесени 1016. године у Христа, све нероткиње
српског краљевства Зете осташе у благословеном стању.

 63.

Краљица Теодора Косара сахранила је мошти Светог краља Јована
Владимира у цркви манастира Пресвете Богородице Пречисте, са
почастима свим какве само такав краљ заслужује и са светим службама
ономе који се међу Србима први посветио.
Потом се ту краљица Теодора Косара заветовала у монаштву, љубећи
непрестано краљев дрвен крст и мрамор краљевог гроба како је негда самог
краља Јована Владимира љубила.
У своме болу била је страсна и узвишена. Њен бол је био страстан и
дубок да је и камен пуцао.
Љубав која је почела под ризом монахиње, под ризом монахиње се и
настављала.
Ту је њена пречиста љубав смрт победила.
Били су једно у друго смртно заљубљени. И њина љубав бесмртна
поста за живота њена.
Када је умрла монахиња Теодора, у цркви је сахрањена, смерна подно
ногу Светог краља Јована Владимира.
И њена љубав поста света.

КРАЈ


 Obrada: Disco Ninja

 РОМАН О ВЛАДИМИРУ И
КОСАРИ — ПОЕМА О ЉУБАВИ

Зашто су се српски писци, на крају века и већ другог миленијума,
вратили својој старини, националној историји? У годинама када се своде
рачуни постојања српског имена, на српском језику, са српском судбином?
Зашто су српски писци пожелели да оживе, реконструишу, артикулишу
епохе својих краљева ако не да у њима потраже обрасце уређења државе,
народа, човекове душе?
Најдубље, у хиљадугодишњу националну старину залази, ево,
Милован Витезовић — романом Света љубав — о краљу Јовану
Владимиру и принцези Теодори Косари.
У средишту Летописа попа Дукљанина, једном од најузбудљивијих и
првих дела старе српске књижевности — налази се повест о Владимиру и
Косари.
Света љубав била је и у доба Дукљанинова омиљена тема. У то доба, у
стари српски језик, до ондашњег српског писменог човека долази
интернационална повест о љубави Тристана и Изолде (Триштана и Ижоте),
која ће претходити Ромеу и Јулији.
Света љубав, за којом је у дубину српске душе и историје посегао
Витезовић — није само то: љубав од Бога — између човека и жене —
узвишена у оданости, свестраности, врлини.
Витезовићева Света љубав јесте и потрага за изгубљеном лепотом и
врлином човека чија љубав није за себе, него за друге. Отуд је главни јунак
ове књиге — владар, чије име одређује његову судбину.
Владимир није описан споља: по лепоти, снази, цртама лица. Његов
ореол чини његова унутарња врлина : „али се са својом храброшћу — вели
наратор — није разметао над другима у своме краљевству, нити се њоме
охолио спрам храбрих и одважних" ... Спрам оваквих духовних и моралних
особина, све друге су у сенци.
 Најпре је насликан као владар, да би му после тога било омогућено да
буде човек — да воли. Као краљ, показао је најбоље особине. Као да је,
ређајући те особине као атрибуте и императиве, Витезовић побројио услове
за управљање и собом и другима, поготово народом. Афоризми или мисли
о владару и народу — сенче лик Јована Владимира, а резултат су зрелости
писца који сигурно залази у емпиријско доба када све поузданије може рећи
да је „овај грдни свијет испитао".
Народна легенда, дух Јеванђеља и хагиографија — јесу елементи
Витезовићеве повести о Јовану Владимиру.
Понето, реторски, као да пише песму, слаже Витезовић поему о
некадашњим Србима и негдашњим српским земљама, врлинама и
обичајима. Покреће и нас — да се осетимо делом, остатком, наследницима
или баштиницима те дивне повеснице слободе и части, вере, доброте и
љубави. Да се питамо: куд смо се дели? Шта се то с нама, Србима,
догодило? Зашто смо посрнули посвуда, у свим српским земљама, па и овој
последњој?
Мајстор позорнице и телевизије, Витезовић је и на историјској сцени
— суверен, жив, колоритан, пластичан. Његови ликови — живи. Слике —
покретне, видљиве, динамичне.
Те слике и сцене, с Јованом Владимиром у средишту — исто су на
оштрици и на раскршћу, између миленијума, цивилизација, вера, војски и
царстава, које „међу се се хоће да поморе". И онда су Срби били између
свих.
Певајући о Владимиру, Витезовић расправља — полемише с историјом
и етиком, осврће се на утврђена мишљења и неправедна решења, а да
притом његови суптилни есејистички пасажи не нарушавају ритам поеме о
Владимиру и Косари.
Готово неприметно, из историјског есеја Витезовић прелази у
психологију ратника, а онда одмах почиње акција: пустоловина, заседа, бој,
као у филму, или у народној јуначкој песми.
У свему томе — мисао на мисао, искуство до искуства, мудрост за
мудрошћу. Збирка луцидних закључака. Наука о историји уступа место
књижевној филозофији наше националне судбине, а и то лако, свеже,
аутентично. Узбудљиво. Једанаесто поглавље (о Самуилу и злу) цело је од
мисли о злу и о човеку: „Кад зао човек види зло, очас смисли како да му
оно служи".
Прича о Самуилу и змијама — јесте мит, Витезовићев, уграђен у текст
савременог романа као у фреску онога доба. Другу митску слику чини
призор Самуилових ослепљених војника.
 Косара се појављује на половини романа, али одмах постаје „велики
немир". Као и Владимир, после смрти, она ће наставити да живи, као
легенда и као књижевни јунак, налик Еуридики, Изолди, Јулији.
Још једна тамница српске књижевности — од Попа Дукљанина, до
Малог Радојице, од Змајева Три хајдука, до Проклете авлије и Голог отока.
Зашто српски и руски писци своје јунаке најбоље обликују у затвору?
Кад у Самуиловој тамници Владимиру у ум стави мисао да „влага
руши зид, а туга човека" Витезовић ту мисли пре на наш потоњи и
садашњи народ, него на свог јунака, светитеља Владимира.
Од Косарине појаве, расправа о судбини и српској историји — постаје
расправа о феномену и чуду и Божјем дару — Љубави. И овде песник
надограђује историју, а средњевековном духовном смислу љубави
прикључује и световну, опет исконску српску љубав. Студија о љубави —
свестрана, и Божја и људска, и женска и мушка, смерна и узвишена,
свепрожимајућа са свим вредностима света — чини ову књигу дубоком,
лепом, узбудљивом.
Љубав ослобађа тамнице, враћа човеку царство, а царству владара. Као
да парафразира Слово љубве деспота Стефана Лазаревића, Витезовић
сугерише како војске и епохе пролазе, а Љубав остаје.
Уз фину романескну интригу и фабулу — тече поема о усправној
некадашњој српској земљи Зети — пределу светлости и огледања — у небу,
у мору и у човеку.
Витезовићева књига је симетрична: од хагиографије и Дукљанинове
хронике, према народној песми и легенди, а затим натраг — ка житију
светитеља, писац саздава трагичну и узвишену поему о љубави и части, о
вредностима за којима ће људи увек чезнути, а Срби увек жалити.
Витезовићева књига узбуђује, потреса, плени, покреће.
Витезовићева књига Света љубав — јесте његов витешки књижевни
подвиг.

Драган Лакићевић