Здоровье личности и народа

Попечение о человеческом здоровье – душевном и телесном – искони является

заботой Церкви. Однако поддержание физического здоровья в отрыве от здоровья
духовного с православной точки зрения не является безусловной ценностью. Господь
Иисус Христос, проповедуя словом и делом, врачевал людей, заботясь не только об их
теле, но наипаче о душе, а в итоге – о целостном составе личности. По слову Самого
Спасителя, он врачевал «всего человека» (Ин.7:23). Исцеления сопровождали
проповедь Евангелия как знак власти Господа прощать грехи. Были они неотделимы и
от апостольского благовестия. Церковь Христова, наделенная своим Божественным
Основателем всей полнотой даров Духа Святого, изначально была общиной исцеления
и сегодня в чине исповеди напоминает своим чадам о том, что они приходят во
врачебницу, дабы отойти исцеленными.

Библейское отношение к медицине наиболее полно выражено в книге Иисуса

сына Сирахова: «Почитай врача честью по надобности в нем; ибо Господь создал
его, и от Вышняго врачевание… Господь создал из земли врачевства, и
благоразумный человек не будет пренебрегать ими. Для того Он и дал людям
знание, чтобы прославляли Его в чудных делах Его: ими Он врачует человека и
уничтожает болезнь его. Приготовляющий лекарства делает из них смесь, и
занятия его не оканчиваются, и чрез него бывает благо на лице земли. Сын мой! В
болезни твоей не будь небрежен, но молись Господу и Он исцелит тебя. Оставь
греховную жизнь, и исправь руки твои, и от всякого греха очисти сердце… И дай
место врачу, ибо и его создал Господь, и да не удаляется он от тебя, ибо он нужен.
В иное время и в их руках бывает успех. Ибо и они молятся Господу, чтобы Он помог
им подать больному облегчение и исцеление к продолжению жизни» (Сир.38:1–2, 
4:6–10, 12–14). Лучшие представители древней медицины, причисленные к лику
святых, явили особый образ святости – бессребреников и чудотворцев. Они были
прославлены не только потому, что очень часто завершали свою жизнь мученической
кончиной, но за принятие врачебного призвания как христианского долга милосердия.

Православная Церковь с неизменно высоким уважением относится к врачебной

деятельности, в основе которой лежит служение любви, направленное на
предотвращение и облегчение человеческих страданий. Исцеление поврежденного
болезнью человеческого естества предстает как исполнение замысла Божия о
человеке: «Сам же Бог мира да освятит вас во всей полноте, и ваш дух и душа и
тело во всей целости да сохранится без порока в пришествие Господа нашего
Иисуса Христа» (1Сол.5:23). Тело, свободное от порабощения греховным страстям и
их следствию – болезням, должно служить душе, а душевные силы и способности,
преображаясь благодатью Святого Духа, устремляться к конечной цели и
предназначению человека – обожению. Всякое истинное врачевание призвано стать
причастным этому чуду исцеления, совершаемому в Церкви Христовой. Вместе с тем,
необходимо отличать исцеляющую силу благодати Святого Духа, подаваемой по вере
в Единого Господа Иисуса Христа через участие в церковных Таинствах и молитвах, от
заклинаний, заговоров, иных магических действий и суеверий.

Многие болезни остаются неизлечимыми, становятся причиной страданий и

смерти. Сталкиваясь с такими недугами, православный христианин призван
положиться на всеблагую волю Божию, помня, что смысл бытия не ограничивается
земной жизнью, которая является приготовлением к вечности. Страдания есть
следствие не только личных грехов, но также общей поврежденности и
ограниченности человеческой природы, а потому должны переноситься с терпением и
надеждой. Господь добровольно принимает страдания для спасения человеческого
рода: «Ранами Его мы исцелились»(Ис.53:5). Это означает, что Богу было угодно
страдание соделать средством спасения и очищения, которое может быть
действенным для каждого, кто переживает его со смирением и доверием к всеблагой
воле Божией. По слову святого Иоанна Златоуста, «кто научился благодарить Бога за
свои болезни, тот недалек от святости». Сказанное не означает, что врач или больной
не должны прилагать сил для борьбы с недугом. Однако, когда человеческие средства
исчерпаны, христианину надлежит вспомнить, что сила Божия совершается в
человеческой немощи и что в самых глубинах страданий он способен встретиться со
Христом, взявшим на Себя наши немощи и болезни (Ис.53:4).

Церковь призывает как пастырей, так и своих чад к христианскому

свидетельству среди работников здравоохранения. Весьма важно ознакомление
преподавателей и учащихся медицинских учебных заведений с основами
православного вероучения и православно ориентированной биомедицинской этики
(см. XII). Деятельность Церкви, направленная на провозглашение слова Божия и
преподание благодати Святого Духа страждущим и тем, кто о них заботится, составляет
суть душепопечения в сфере здравоохранения. Главное место в нем занимает участие
в спасительных Таинствах, создание в лечебных учреждениях молитвенной
атмосферы, оказание их пациентам многоразличной благотворительной помощи.
Церковная миссия в медицинской сфере является обязанностью не только
священнослужителей, но и православных мирян – работников здравоохранения,
призванных создавать все условия для религиозного утешения болящих, которые
просят об этом прямо или косвенно. Верующий медик должен понимать, что человек,
нуждающийся в помощи, ждет от него не только соответствующего лечения, но и
духовной поддержки, особенно когда врач обладает мировоззрением, в котором
раскрывается тайна страдания и смерти. Быть для пациента милосердным
самарянином из евангельской притчи – долг каждого православного медицинского
работника.
 Церковь благословляет православным братствам и сестричествам милосердия
нести послушание в клиниках и других учреждениях здравоохранения, а также
способствует созданию больничных храмов, церковных и монастырских больниц,
дабы медицинская помощь на всех этапах лечения и реабилитации сочеталась с
пастырским попечением. Церковь призывает мирян оказывать посильную помощь
болящим, которая покрывает человеческие страдания милующей любовью и заботой.

Проблема здоровья личности и народа не является для Церкви внешней, чисто

социальной, ибо напрямую соотносится с ее посланничеством в мире, поврежденном
грехом и недугами. Церковь призвана в соработничестве с государственными
структурами и заинтересованными общественными кругами участвовать в выработке
такого понимания охраны здоровья нации, при котором каждый человек мог бы
осуществить свое право на духовное, физическое, психическое здоровье и социальное
благополучие при максимальной продолжительности жизни.

Взаимоотношения врача и пациента должны строиться на уважении

целостности, свободного выбора и достоинства личности. Недопустима манипуляция
человеком даже ради самых благих целей. Нельзя не приветствовать развитие диалога
между врачом и больным, происходящее в современной медицине. Такой подход,
несомненно, укоренен в христианской традиции, хотя существует соблазн низвести его
на уровень чисто договорных отношений. Вместе с тем следует признать, что более
традиционная «патерналистская» модель отношений медика и пациента, справедливо
критикуемая за многочисленные попытки оправдания врачебного произвола, может
являть и подлинно отеческий подход к больному, что определяется нравственным
обликом врача.

Не отдавая предпочтения какой-либо модели организации медицинской

помощи, Церковь считает, что эта помощь должна быть максимально эффективной и
доступной всем членам общества, независимо от их материального достатка и
социального положения, в том числе при распределении ограниченных медицинских
ресурсов. Дабы такое распределение было подлинно справедливым, критерий
«жизненных потребностей» должен превалировать над критерием «рыночных
отношений». Врач не должен связывать степень своей ответственности за оказание
медицинской помощи исключительно с материальным вознаграждением и его
величиной, превращая свою профессию в источник обогащения. В то же время
достойная оплата труда медицинских работников представляется важной задачей
общества и государства.

Признавая возможные благие последствия того факта, что медицина все более
становится прогностической и профилактической, а также приветствуя целостное
восприятие здоровья и болезни, Церковь предостерегает от попыток абсолютизации
любых медицинских теорий, напоминая о важности сохранения духовных приоритетов
в человеческой жизни. Исходя из своего многовекового опыта Церковь предупреждает
и об опасности внедрения под прикрытием «альтернативной медицины» оккультно-
магической практики, подвергающей волю и сознание людей воздействию
демонических сил. Каждый человек должен иметь право и реальную возможность не
принимать тех методов воздействия на свой организм, которые противоречат его
религиозным убеждениям.

Церковь напоминает, что телесное здоровье не самодостаточно, поскольку

является лишь одной из сторон целокупного человеческого бытия. Однако нельзя не
признать, что для поддержания здоровья личности и народа весьма важны
профилактические мероприятия, создание реальных условий для занятия физической
культурой и спортом. В спорте естественна соревновательность. Однако не могут быть
одобрены крайние степени его коммерциализации, возникновение связанного с ним
культа гордыни, разрушительные для здоровья допинговые манипуляции, а тем более
такие состязания, во время которых происходит намеренное нанесение тяжких увечий.

Русская Православная Церковь с глубокой тревогой констатирует, что народы,

традиционно окормляемые ею, ныне находятся в состоянии демографического
кризиса. Резко сократились рождаемость и средняя продолжительность жизни,
постоянно уменьшается численность населения. Опасность представляют эпидемии,
рост сердечно-сосудистых, психических, венерических и других заболеваний,
наркомании и алкоголизма. Возросла детская заболеваемость, включая слабоумие.
Демографические проблемы ведут к деформации структуры общества и к снижению
творческого потенциала народов, становятся одной из причин ослабления семьи.
Главными причинами, приведшими к депопуляции и критическому состоянию
здоровья упомянутых народов, в ХХ веке стали войны, революция, голод и массовые
репрессии, последствия которых усугубил глубокий общественный кризис конца
столетия.

Демографические проблемы находятся в сфере постоянного внимания Церкви.

Она призвана следить за законодательным и административным процессами, дабы
воспрепятствовать принятию решений, усугубляющих тяжесть ситуации. Необходим
постоянный диалог с государственной властью, а также со средствами массовой
информации для прояснения позиции Церкви по вопросам демографической
политики и охраны здоровья. Борьба с депопуляцией должна включать активную
поддержку научно-медицинских и социальных программ по защите материнства и
детства, плода и новорожденного. Государство призывается всеми имеющимися у
него средствами поддерживать рождение и достойное воспитание детей.
 Церковь рассматривает психические заболевания как одно из проявлений
общей греховной поврежденности человеческой природы. Выделяя в личностной
структуре духовный, душевный и телесный уровни ее организации, святые отцы
различали болезни, развившиеся «от естества», и недуги, вызванные бесовским
воздействием либо ставшие следствиями поработивших человека страстей. В
соответствии с этим различением представляется одинаково неоправданным как
сведение всех психических заболеваний к проявлениям одержимости, что влечет за
собой необоснованное совершение чина изгнания злых духов, так и попытка лечения
любых духовных расстройств исключительно клиническими методами. В области
психотерапии оказывается наиболее плодотворным сочетание пастырской и
врачебной помощи душевнобольным при надлежащем разграничении сфер
компетенции врача и священника.

Психическое заболевание не умаляет достоинства человека. Церковь

свидетельствует, что и душевнобольной является носителем образа Божия, оставаясь
нашим собратом, нуждающимся в сострадании и помощи. Нравственно недопустимы
психотерапевтические подходы, основанные на подавлении личности больного и
унижении его достоинства. Оккультные методики воздействия на психику, иногда
маскирующиеся под научную психотерапию, категорически неприемлемы для
Православия. В особых случаях лечение душевнобольных по необходимости требует
применения как изоляции, так и иных форм принуждения. Однако при выборе форм
медицинского вмешательства следует исходить из принципа наименьшего
ограничения свободы пациента.

В Библии говорится, что «вино веселит сердце человека» (Пс.103:15)

и «полезно… если будешь пить его умеренно» (Сир.31:31). Однако и в Священном
Писании, и в творениях святых отцов мы многократно находим строгое осуждение
порока пьянства, который, начинаясь незаметно, влечет за собою множество других
погибельных грехов. Очень часто пьянство становится причиной распада семьи,
принося неисчислимые страдания как жертве этого греховного недуга, так и близким
людям, особенно детям.

«Пьянство – вражда на Бога… Пьянство – это добровольно накликаемый бес…

Пьянство отгоняет Святого Духа», – писал святитель Василий Великий. «Пьянство –
корень всех зол… Пьяница – живой мертвец… Пьянство и само по себе может служить
вместо всякого наказания, наполняя души смятением, исполняя ум мраком, делая
пьяного пленником, подвергая бесчисленным болезням, внутренним и внешним…
Пьянство… – это многообразный и многоглавый зверь… Здесь вырастает у него блуд,
там – гнев; здесь – тупость ума и сердца, а там – постыдная любовь… Никто так не
исполняет злой воли диавола, как пьяница», – наставлял святой Иоанн Златоуст.
«Пьяный человек способен на всякое зло, идет на всякие соблазны… Пьянство делает
своего приверженца неспособным ни к какому делу», – свидетельствует
святительТихон Задонский.

Еще более пагубной является широко распространяющаяся наркомания –

страсть, которая делает порабощенного ею человека крайне уязвимым для действия
темных сил. С каждым годом этот страшный недуг охватывает все больше людей,
унося множество жизней. Наиболее подвержена наркомании молодежь, что
представляет особую угрозу для общества. Корыстные интересы наркобизнеса также
оказывают влияние на формирование – особенно в молодежных кругах – особой
«наркотической» псевдокультуры. Незрелым людям навязываются стереотипы
поведения, предлагающие употребление наркотиков в качестве «нормального» и
даже непременного атрибута общения.

Основная причина бегства многих наших современников в царство алкогольных

или наркотических иллюзий – это духовная опустошенность, потеря смысла жизни,
размытость нравственных ориентиров. Наркомания и алкоголизм становятся
проявлениями духовной болезни не только отдельного человека, но всего общества.
Это расплата за идеологию потребительства, за культ материального преуспевания, за
бездуховность и утрату подлинных идеалов. С пастырским состраданием относясь к
жертвам пьянства и наркомании, Церковь предлагает им духовную поддержку в
преодолении порока. Не отрицая необходимости медицинской помощи на острых
стадиях наркомании, Церковь уделяет особое внимание профилактике и
реабилитации, наиболее эффективных при сознательном вовлечении страждущих в
евхаристическую и общинную жизнь.

azbyka.ru

Основы социальной концепции Русской Православной Церкви

 Здравље појединца и народа

Старање о људском здрављу – душевном и телесном – одувек је

представљало бригу Цркве. Са православног гледишта, међутим, одржавање физичког
здравља одвојено од духовног здравља не представља безусловну вредност. Господ
Исус Христос је, проповедајући и речју и делом, исцељивао људе, бринући не само о
телу него, пре свега, о души, што значи о целовитом склопу личности. По Његовој
сопственој речи, Он је исцељивао „целога човека“ (Јов.7,23). Исцељења је пратила
проповед Јеванђеља као знак власти Господа да опрашта грехе. Она су усто била
неодвојива од апостолске благовести. Христова Црква, коју је њен Божански
Утемељитељ обдарио свеукупном пуноћом дарова Духа Светога, од почетка је била
заједница исцељења, а и данас, у чину исповести, она подсећа своје вернике на то да
долазе у лечилиште да би отишли исцељени.

Библијски однос према медицини најпотпунје је изражен у књизи Исуса сина

Сирахова: „ Поштуј лекара са почастима какве му доликују због служења његовог,
пошто га је Господ створио, и излечење је од Вишњега... Господ је од земље створио
лекове и благоразумни човек неће их одбацити. Ради тога је он дао и људима знање
да би га прослављали у чудесима његовим: њима он исцељује човека и уништава
болест његову. Онај ко припрема лекове, прави од њих мешавине, и нема краја
делима његовим, и преко њега бива добро на земљи. Сине мој! У болести својој не
очајавај него се моли Господу и он ће те исцелити. Напусти грехован живот, и исправи
руке своје, и од свакога греха очисти срце... И дај место лекару, јер је и њега створио
Господ, и нека он не одлази о тебе, пошто ти је потребан. Понекад је спас и у рукама
лекара. Јер, и они се моле Богу, да би им он помогао да дају болеснику олакшање и
исцељење за продужетак живота“ (Сирах 38,1 – 2; 4, 5 – 10; 12 – 14). Најбољи
представници древне медицине који су прибројани збору светих испољили су особени
вид светости – бесребреништво и чудотворство. Они нису били слављени као свети
угодници Божји само зато што су веома често свој живот завршавали мученичком
смрћу него и зато што су лекарски позив прихватили као хршћанску дужност милосрђа.

Православна Црква се са изузетним поштовањем односила према лекарској

делатности, у чијој је основи служење љубави усмерено ка спречавању и олакшавању
људских патњи. Исцељење болешћу оштећене људске природе показује се као
испуњење замисли Божје о човеку. „А сам Бог мира да вас посвети потпуно, и васцели
дух ваш и душа и тело да се сачува без порока за долазак Господа нашега Исуса
Христа“ (I Сол. 5, 23). Тело – слободно од робовања греховним страстима и њиховој
последици, болестима – треба да служи души, а душевне снаге и способности,
преображавајући се благодаћу Духа Светога, треба да стреме према коначном циљу и
назначењу човековом, обожењу. Свако истинско лечење позвано је да учествује у чуду
исцељења које се остварује у Цркви Христовој. Истовремено, неопходно је правити
разлику између исцелитељске силе благодати Духа Светога, која се даје по вери у
Једнога Господа Исуса Христа кроз учешће у црквеним Тајнама и молитвама, и бајања,
враџбина и осталих магијских радњи и сујеверја.

Многе болести остају неизлечиве и постају разлог страдања и смрти. Када се

суочи са таквим болестима, праволсавни хришћанин треба да се препусти свеблагој
вољи Божјој, не заборављајући да се смисао постојања не ограничава на земаљски
живот, који је само припрема за вечност. Страдања нису последица само личних
грехова него и опште повређености и ограничености људске природе, па их због тога
ваља подносити са стрпљивошћу и надом. Господ је добровољно примио страдања
ради спасења људскога рода: „Раном његовом ми се исцелисмо“ (Ис. 53, 5). То значи
да је Богу било угодно да страдање, које може да буде делотворно за свакога ко га
подноси са смирењем и поверењем у свеблагу вољу Божју, учини средством спасења
и очишћења. По речима светог Јована Златоуста, „ко је научио да благодари Богу за
своје болести, тај није далеко од светости.“ Ово не значи да лекар или болесник не
треба да се боре са болешћу. Али када су сва људска средства исцрпљена, хришћанин
треба да се сети да се сила Божја показује у немоћи човековој и да је у највећој дубини
својих патњи он у стању да се сретне са Христом, Који је узео на Себе наше немоћи и
болести (Ис. 53, 4).

Црква позива како пастире тако и све вернике на хришћанско сведочење међу
здравственим радницима. Веома је важно да се професори и ученици медицинских
школа упознају са основама православне веронауке и православно оријентисане
биомедицинске етике. Проповедање речи Божје и давање благодати Светога Духа
онима који пате и онима који брину о њима представља суштину старања Цркве о
душама људским у области здравствене заштите. Главно је притом учешће у
спасоносним Тајнама, стварање молитвене атмосфере у здравственим установама и
пружање пацијентима различитих видова благотворне помоћи. Црквена мисија у
медицинској сфери не представља само обавезу свештенослужитеља него и
здравствених радника православне вере: они су позвани да стварају све услове за
духовну утеху болесницима који то траже, било непосредно било посредно. Верујући
медицински радник дужан је да схвати да човек коме је потребна помоћ не очекује од
њега само одговарајуће лечење него и духовну подршку, нарочито када лекар има
такав поглед на свет у којем се открива тајна страдања и смрти. Дужност је сваког
православног медицинског радника да за пацијента буде милосрдни Самарјанин из
јеванђелске приче.

Црква даје благослов православним братствима и сестринствима милосрђа да

делују у клиникама и осталим здравственим установама. Такође, Црква помаже
подизање храмова у болницама, као и црквених и манастирских болница, како би
медицинска помоћ у свим фазама лечења и рехабилитације била повезана са
пастирским старањем. Црква позива вернике да, према могућностима, пруже
болесницима помоћ која милујућом љубављу и бригом ублажава људске патње.

Будући да се проблем здравља сваког појединца и народа у целини директно

односи на мисију Цркве у свету рањеном грехом и немоћима, здравље за њу није само
спољни, чисто социјални чинилац. Црква је позвана да у сарадњи са државним
структурама и заинтересованим друштвеним круговима учествује у изградњи таквог
схватања заштите здравља нације које би сваком човеку омогућило да оствари своје
право на духовно, физичко и психичко здравље и на сцоијално благостање уз
максимални продужетак живота.

Узајамни односи лекара и пацијената морају да се темеље на поштовању

интегритета, слободног избора и достојанства личности. Недопустива је манипукација
човеком, па макар била правдана најбољим циљевима. Није могуће не поздравити
развој дијалога између лекара и болесника, присутан у савременој медицини. Такав
приступ је, ван сваке сумње, утемељен у хришћанској традицији. Ипак, постоји и
саблазан да сетај дијалог сведе на ниво чисто уговорних односа. Треба истовремено
признати да традиционални – „патерналистички“ – модел односа између медицинског
радника и пацијента, који се са разлогом критикује због честих покушаја оправдања
лекарске самовоље, може да представља и истински очионски прилаз болеснику. Све
зависи од моралног лика лекара.

Не дајући предност било ком моделу организације медицинске помоћи, Црква

сматра да, независно од нечијег материјалног стања и социјалног положаја, ова помоћ
мора да буде максимално ефикасна и доступна свим члановима друштва. Ово важи и
за расподелу ограничених медицинских ресурса. Да би та расподела била заиста
правична, критеријум животних потреба мора да буде изнад критеријума „тржишних
односа“. Лекар не треба да везује степен своје одговорности у пружању медицинске
помоћи искључиво за материјалну награду и њену висину, претварајући своју струку у
извор богаћења. Истовремено, обезбеђивање заслужене плате за рад медицинских
радника представља важан задатак друштва и државе.

Црква признаје потенцијалне позитивне последице чињенице да медицина све

више постаје прогностичка и превентивна и истовремено поздравља холистички
приступ здрављу и болести, али и упозорава на покушаје апсолутизације неких
медицинских теорија. Исто тако, она подсећа на важност очувања духовних
приоритета у људском животу. Полазећи од свог вековног искуства, Црква упозорава
на опасност од инфилтрирања окултно-магијске праксе скривене иза „алтернативне
медицине“, која подвргава вољу и свест људи деловању демонских сила. Сваки човек
мора да има право и реалну могућност да не прихвати оне методе деловања на његов
организам које су у супротности са његовим верским убеђењима.

Црква указује на то да телесно здравље није, само по себи, довољно, будући да

оно представља само једну страну целокупног човековог бића. Па ипак, треба
признати да су за очување здравља сваког појединца и народа у целини веома
значајне превентивне мере. Особито је важно стварање реалних услова за бављење
физичком културом и спортом. У спорту је природно присуство такмичарског духа. Не
може се, међутим, одобрити његова крајња комерцијализација, појава култа гордости
који је повезан са спортом, манипулације допингом разорне по здравље, а нарочито
не таква такмичења током којих су могућа намерна наношења телесних повреда.

Руска Православна Црква са дубоком забринутошћу констатује да су народи

које се традиционално налазе под њеним духовним окриљем у стању демографске
кризе. Нагло су опали наталитет и просечна дужина живота, перманентно се смањује
бројност становништва. Опасност представљају епидемије, пораст кардио-
васкуларних, психичких, венеричних и других обољења, наркоманије и алкохолизма. У
порасту су обољења деце, укључујући и слабоумност. Демографски проблеми воде ка
деформисању структуре друштва и опадању стваралачког потенцијала народа, те тако
постају један од узрока слабљења породице. Основни разлози који су довели до
депопулације и критичног стања здравља поменутх народа у 20. Веку јесу ратови,
револуција, глад и масовне репресалије, чије је последице додатно продубила
друштвена криза на крају столећа.

Демографски проблеми предмет су трајне бриге Цркве. Она је дужна да

посмтра законодавне и административне процесе, како би се супротставила
доношењу одлука које додатно отежавају ситуацију. Неопходан је стални дијалог са
државном влашћу и са средствима извештавања како би се објаснио став Цркве у вези
са демографском политиком и заштитом здравља. Борба са депопулацијом мора да
укључује активну подршку научно-медицинских и социјалних програма за заштиту
мајке и детета, плода и новорођенчета. Држава се позива да свим средствима која јој
стоје на располагању стимулише рађање и достојно васпитавање деце.

Душевна обољења Црква сматра за један од облика испољавања опште

огреховљености људске природе. Свети Оци су у структури личности издвајали
духовни, душевни и телесни ниво њене организације и разликовали болести које су се
појавиле „од природе“ и немоћи, а затим оне изазване ђаволским деловањем или
настале као последица страсти које су поробиле човека. У складу са овим
разликовањем, сасвим су неоправдани како свођење свих психичких обољења на
појаве опседнутости (ђавоиманости), што има за последицу неоправдано савршавање
чина изгоњења злих духова, тако и покушаји да се свако духовно растројство лечи
искључиво духовним методима. У психотерапији се најплодотворнијим показало
обједињавање пастирске и лекарсе помочи душевно оболелима, уз одговарајућу
поделу сфера компетенције лекара и свештеника.

Психичко обољење не умањује човеково достојанство. Црква сведочи да је и

душевно болестан човек носилац лика Божјег и да он остаје наш брат коме су потребни
саосећање и помоћ. Морално су недопустиви психотерапеутски приступи који се
заснивају на гушењу личности болесника и понижавању његовог достојанства. Окултни
методи деловања на психу, који се понекад маскирају као „научна психотерапија“,
апсолутно су неприхватљиви за Православље. Лечење душевних болесника изискује, у
посебним случајевима, примену како изолације трако и других облика принуде. Ипак,
при избору облика медицинске интервенције треба полазити од начела најмањег
ограничавања слободе пацијента.

У Библији се каже да „вино весели срце човеку“ (Пс. 104, 15) и да је „корисно...
ако га пијеш умерено“ (Сирах 31, 31). Ипак, и у Светом Писму и у деловима светих
Отаца често налазимо строгу осуду порока пијанства, који се развија неприметно и за
собом повлачи мноштво других погибељних грехова. Пијанство веома често постаје
узрок распада породице, доносећи безбројне патње како жртви ове греховне слабости
тако и њој блиским људима, нарочито деци.

„Пијанство је завада са Богом... Пијанство је добровољно призивање ђавола...

Пијанство протерује Духа Светога“, писао је свети Василије Велики. „ Пијанство је
корен свих зала... Пијанац је живи мртвац... Пијанство и само по себи може да послужи
као казна уместо било које друге казне и да испуни душу немиром, а ум мраком,
стварајући од пијанца – заробљеника, подвргавајући га многобројним болестима,
унутарњим и спољним. Пинаство... је многолика и многоглава звер... Овде из њега
израста блуд, онде – гнев; овде – тупост ума и срца, онде – срамотна љубав... Нико
тако не испуњавазлу вољу ђавола као пијанац“, поучавао је свети Јован Златоуст.
„Пијан човек спреман је на свако зло, он пристаје на сваку саблазан. Пијанство чини
свога приврженика неспособним за било које дело“, сведочи светитељ Тихон
Задонски.

Још је погубнија широко распрострањена наркоманија – страст која човека чини

крајње незаштићеним од деловања мрачних сила. Сваке године ова болест захвата све
више људи, односећи мноштво живота. Омладина је најподложнија наркоманији, што
представља посебну претњу по друштво. Користољубиви интереси наркобизниса
такође утичу на формирање посебне „наркотичке“ псеудокултуре, нарочито међу
омладином. Незрелим људима намећу се стереотипи понашања који препоручују
употребу наркотика као „нормалан“, чак и неизоставан атрибут општења.
 Основни разлог бежања многих наших савременика у царство алкохолних или
наркотичких илузија јесте духовна празнина, губљење смисла живота, непостојање
јасних моралних оријентира. Наркоманија и алкохолизам постају појаве духовне
болести не само појединца него и целокупнога друштва. То је цена потрошачке
идеологије, култа материјалног просперитета, недуховности и губитка истинских
идеала. Црква се са пастирским саосећањем односи према жртвама пијанства и
наркоманије и нуди им духовну подршку у превазилажењу порока. Не негирајући
неопходност медицинске помоћи у акутним фазама наркоманије, Црква посебну
пажњу посвећује превентиви и рехабилитацији, које су најуспешније када дође до
свесног укључивања оболелих у евхаристијски и црквени живот.