Академический Документы
Профессиональный Документы
Культура Документы
СТАРЕЧНИК
(изреке светогорских стараца)
САДРЖАЈ:
ПОЗДРАВНО СЛОВО
ПРЕДГОВОР
УВОД
Доба сјајне Ромеје и Србије Немањића је било кратко, али довољно да се утврди
темељ нашем народу, његовој Цркви и култури, да он узрасте до свог места у заједници
народа. У оно време су Хиландар и светогорска пожртвованост хиландараца били
непосредни источник и учесник те повести и узрастања.
Данас је на истом путу завештања светих Саве и Симеона изникла једна
савремена и будућности посвећена хиландарска установа у отаџбини, „Задужбина
Светог манастира Хиландара". Њен задатак је да настоји да у нашем времену и пред
очима света оваплоти две највеће заповести: Љуби Господа Бога својега свим срцем
својим... и Љуби ближњега свога као самога себе (Мт 22, 37-39).
Књиге које се појављују пред нашим читаоцима један су од плодова делатности
хиландарске Задужбине. Упознавајући савременог човека са богатим и спасоносним
духовним наслеђем Цркве, Задужбина кроз своје библиотеке објављује дела
православних аутора, од Светих Отаца до савремених богослова, духовника и писаца.
Тако Хиландар, кроз своју отаџбинску Задужбину наставља своје присуство у
духовном и културном простору матице, непрекинутим писаним трагом, започетим
делом и словом Светог Саве Српског.
Архимандрит Георгије
Игуман Светог манастира Григоријата
на Светој Гори
1
Сведока (прим. изд.)
Увод
Онај ко буде изучавао узвишено монашко живљење на Светој Гори, достигнућа тих
истинских бораца Цркве који су опстали као стражари и граничари истинске Вере,
увериће се да су они по духу слични древним подвижницима Египта, Синајске Горе,
Палестине и Сирије, који су жудели и чезнули за спасењем, светошћу и најсавршенијим
подвижничким животом.
Узевши у обзир климатске услове на Атосу, који подразумевају оштре зиме и
окруженост морем, светогорски монаси и подвижници су по свом уздржању једнаки
оним древним оцима Истока. Јер за разлику од Свете Горе, земље Истока имају топлу и
суву климу, због чега погодују строжијем и дужем посту. Причало се да су монаси из
Тебе у Египту дошли у Катунакију на Светој Гори, али да нису били у стању да поднесу
климу и да су напустили своју „катунију", по којој је читава ова област и названа
Катунакија.
Дух православног источног монаштва, дух еванђелски, апостолски,
исихастички (молчанички, безмолвнички) и подвижнички, какав је описан у Новом
Завету, преносио се из Египта, Палестине и Сирије преко Константинопоља (Цариграда)
и Витиније до Свете Горе. Православно монашко предање је подвижничко, као што је
подвижничко и Свето Еванђеље, будући да су библијске врлине и подвижништво
истоветни, о чему сведочи и подвижнички живот нашег Господа и Његових Светих
Апостола. Међутим, православно монашко предање је истовремено и исихастичко,
философско и добротољубиво. Оно трага за Царством Божијим у нама и тежи да путем
човековог благодатног очишћења, просветљења и обожења васпостави његову
првоначалну лепоту. Најзад, Православно монашко предање је евхаристијско, молитвено
и есхатолошко. На Светој Гори живи Бог и Он је свакодневно присутан у Светој Тајни
Евхаристије и у осталим Тајинствима, у умној молитви у виду нетварних, обожујућих и
обоготворујућих енергија, а на божанственој Литургији онтолошки.
Зачетак дела које држите у рукама била је жеља и чежња мог многопоштованог и
незаборавног духовника и старца, који ми је често говорио: „Сакупи материјал, посети
пустиножитеље, киновите (монахе у општежићу), исихасте, келиоте, послушнике2 и
игумане, и прикупи белешке за Светогорски Старечник." Истовремено смо он и ја за
извор податка имали његов сопствени опит и сећања. И он сам био је светогорски монах,
из скита Свете Ане. Иако је из неизбежних разлога морао да борави на разним местима,
његови ум и срце су свакодневно били на Атосу, јер је увек говорио о његовим
тајинствима, историји и византијској велелепности. Док је мој духовни отац приповедао,
ја сам заједно с мојим љубљеним и једнодушним братом и саслужитељем,
најпоштованијим архимандритом Данилом Гувалисом, правио белешке, тако да су
припремљена два наслова: Савремени атонски подвижници и Радосне и сетне
успомене из Градине Пресвете Богородице.
Остале уважене и поштоване личности с којима смо били у вези и које су нам
помогле поводом овог дела су игуман Гаврило Дионисијатски („Деда"), игуман Весарије
2
Реч „послушник" у савременом српском језику има пежоративно значење, док овде означава монаха
који је под духовним руковођењем свог старца (прим. изд.).
Григоријатски, архимандрит Андрија из манастира Светог Павла, старац Герондије из
заједнице Данијелита, старац Михаило Кавсокаливијски, старац Теодосије из Светог
Павла, отац Атанасије Ивиронски, старац Лазар Дионисијатски, старац Дамаскин из
Светог Василија, старац Теофилакт Кавсокаливијски, старац Христодул Катунакијски,
старац Модест Констамонитански, старац Дионисије Карцонит, старци Арсеније, Јоаким и
Вартоломеј из скита Свете Ане, као и старац Хризант из истог скита, старац Павле,
лекар из Велике Лавре.
Значајне податке добили смо и од следећих савремених отаца: Теоклита
Дионисијатског, од Данијелита, Томазита, Герасимоваца и Карцонијанаца, од оца Јефрема
из Катунакије, оца Пајсија из Панагуде, старца Герасима Химнографа, оца Порфирија
Кавсокаливијског, оца Евдокима Ватопедског, оца Симеона из Симонопетре, старца
Ахилија из скита Свете Ане, оца Максима Ивиронског, оца Антима из скита Свете Ане и
стараца Мелетија и Макарија из Новог Скита.
У овом тешком подухвату, чија је намера да опише веродостојне и изворне
догађаје, покушали смо да, с једне стране, податке које смо добили од живих
савременика упоредимо са писаним сведочанствима а да, са друге, упоредимо један
писани документ са другим. Кад год бисмо наишли на нешто неразјашњено или нејасно,
обележили бисмо то речима „кажу" или „прича се".
Животна догађања и сведочења отаца представљена су на најједноставнији,
најверодостојнији, најсажетији и најпоузданији могући начин. Желели смо да следимо стил
подвижничких слова из старог Старечника (Герондикона) и Лавсаика, стил који је, било
у речи било у слици, својствен нашем Православљу. И заиста, било да читате изреке
неког подвижника („један старац је рекао..."), било да стојите пред византијском иконом,
доживљавате исту дубину и исто осећање, које вам преноси дух и живот, благодат и
унутрашњу снагу, без улепшавања и без световних боја и обриса, без украшавања и
измишљених додатака. У изрекама стараца, као и на византијским иконама, нема ничег
претераног. Оне су неизвештачене, непосредне, директне, дубоке и стварне. Оне су сама
истина.
Да бисмо сабрали материјал који ћемо унети и представити у Светогорском
Старечнику, узели смо у обзир све књиге и периодику посвећене подвижничкој борби, а
до којих смо могли доћи на Светој Гори. То је употпунило недостатке у нашим
сопственим белешкама, чему су допринела и усмена казивања упокојених и живих отаца
и наше сабраће монаха.
Уношење сећања и одломака из житија светитеља који су се борили, подвизавали
и заблистали на Светој Гори, сматрали смо сврсисходним ради указивања на непрекидност
предања на Атосу, том подвижничком Акропољу (Тврђави) Православља.
Требало би да додамо да се Атос често назива и „Градином Пресвете Богородице".
Као и све градине, и ова је преиспуње на разноликим цветовима различитих боја,
облика и мириса. Нешто слично дешава се и овде. У тој великој шароликости постоји
мноштво дарова, али сви потичу од једног Духа и од исте Благодати, са истог извора
благодатних дарова. Што се тиче трња, нико не може сумњати у његово постојање. Оно
је увек тамо, представљајући људске слабости. Међутим, ко ће обратити пажњу на трње а
занемарити цвеће? Пчеле радилице увек дају предност цвећу.
Постоји нада да би, благодаћу Божијом и молитвама упокојених и живих
преподобних атонских Отаца, ово дело могло бити кочница нарастајућој опасности
посветовљавања, промена и искривљавања Православног монашког предања.
Увек постоји опасност од „углачавања" монашког пута, који би по својој природи и
положају требало да буде „узан и обремењен тешкоћама". Другим речима, постоји опасност
од затамњења блиставости и лепоте монашког живљења у тешкоћама, уз напоран рад и
оскудицу. Његова лепота и достојанство могли би да буду поништени додавањем
животних удобности, уместо њиховим одузимањем.
Напротив, истински монаси остају верни философији лишавања вештаствених
(материјалних, пролазних) ствари. Свет пати од маније сабирања вештаствених добара.
Нагомилава се ствар на ствар. То је лозинка савременог човека и он због тога
нагомилава несрећу на несрећу. Намеравајући да приграби што више вештаствених
ствари, ослепљени човек бива заплетен у зачарани круг брига, потиштености и очајања.
Сматрали смо да ће најбољи епилог Старечника бити похвала атонским оцима,
сладак завршетак који ће наше невешто писање претворити у насладу за читаоца.
Верујемо да ће овај Светогорски Старечник бити подједнако прихватљив и за
савремене монахе и за савремене хришћане који живе у свету, за оне који живе у
двадесетом и за оне који ће живети у двадесет првом веку. Светогорски Старечник би
могао да буде чврста, челична карика у ланцу нашег Предања, оног Предања и оног света
чији би зраци могли да обасјају помрчину наше епохе. Хиљаду и више година постојања тог
особитог света збијено је на 400 страна.
Тако је нама, недостојнима и недоличнима, пало у удео да извршимо овај озбиљан
подухват који превазилази наше способности. У будућности би нас неко, надаренији и
опитнији, како у писању тако и у врлини, могао представити бољим делом, са мање
недостатака, а у славу Божију и за душевну корист. За то се молимо из дубине душе.
1. СЛОВО О ХРИСТОЛИКОЈ ЉУБАВИ
***
***
***
„Ми патимо јер немамо љубави. Онај ко не љуби нема ни мир, чак и кад би га
у Рај поставили”, рекао је један старац.
***
***
***
***
***
***
3
Испосница у којој нема извора или текуће воде, безводна каливија; обично се налази на
најузвишенијој тачки скита (прим. изд.).
Незаборавни Игњатије са Хиоса, монах из скита Свете Ане, није се истакао
само у нашим отаџбинским ратовима, посебно балканским, него и у својим
подвизима љубави и човекољубља. Када је дошао у скит, на морској обали
саградио је каливију4 у част Рождества (Рођења) Христовог. Овде је свакоме нудио
гостопримство, а посебно бродоломницима. Ризиковао је свој сопствени живот док
је многобројним новозеландским и британским војницима помагао да побегну. Сву
рибу коју би упецао давао би убогима и прогоњенима. Упокојио се када је 1947.
године пао са стене. Пронашли су га са крстом у устима и са руком на челу.
***
Други милосрдни рибар био је отац Софроније из скита Свете Ане, који се
подвизавао на месту испод вулетириона, 5 у каливији „Ловиарика”. Најпре је
отишао у манастир Велика Лавра, са жељом да тамо буде пострижен за монаха, али
се одатле безуспешно вратио. Демони су му се иронично изругивали: „Као Спирос
отишао, као Спирос се и вратио” (то је било његово световно име). Он, међутим,
није очајавао. Вратио се у манастир, био пострижен и започео да живи ангелским
животом. Живео је у потпуној нестјажатељности (добровољном сиромаштву), али
је поседовао огромну љубав. Сву рибу коју би уловио давао би сиромашним оцима.
Упокојио се кад му је било деведесет година.
***
***
4
Тј. колибу. Пошто наша реч „колиба“ не одговара најбоље подвижничкој кућици, остављамо реч
„каливија“ непреведену.
5
Манастирска зграда у којој се одржавају сабори (прим.прев.)
постане Јеховин сведок или римокатолик, колико ћу плакати за њим? Сада постоје
милиони оних који су слични њима. Да ли сам довољно плакао? Нисам. Према
томе, далеко сам од истинске љубави.”
***
***
***
***
Један старац је говорио: „Јецаћемо над рушевинама нашег скита, јер овде
нема љубави. Толико новца... Дајте нешто убогоме, да бисте саградили колибицу
на небесима!”
***
Старац Авакум био је ученик љубави.
Једном је уз много самоодрицања и пожртвовања у својој келији задржао
младића зараженог туберкулозом и бринуо се о њему више месеци. Радосно га је
служио, старајући се за њега као брижна мајка. Иако је он сам постио, свог
болесника хранио је месом и сличном јаком храном. Напорно се борио са болешћу,
док младић најзад није преминуо на његовим рукама, након што се покајао и
исповедио своје грехе. Пре него што се овај младић упокојио, старац га је
постригао за монаха и дао му име Фанурије.
Другом приликом су неки поклоници затекли оца Авакума како сам јеца у
својој келији. Кад су га упитали о чему се ради, испричао им је да су му непосредно
пре њиховог доласка неки посетиоци говорили о слепој деци која пате у свету и да
не може да задржи сузе. Био је пример истинске, несебичне и делатне љубави.
***
***
Старац Н. је давао све што је имао. „Бог љуби ведрог даваоца”, често би
говорио овај незаборавни монах.
***
***
Исто тако, неки други оци сакупљали су поврће из својих вртова и остављали
га недалеко од скитске стазе, коју су најчешће користили монаси и мирјани,
поклоници и радници, тако да су сви слободно могли да учествују у милосрђу
отаца, узимајући све што им је било потребно. Све до дана данашњег, на неким
удаљеним стазама, непосредно уз неколицину капелица, може се наћи мало хлеба и
маслина, намењених неком уморном путнику. То је знак постојаности
братољубивог атонског гостољубља, јер у Градини Пресвете Богородице монаси у
сваком посетиоцу виде Самог Христа. То је сагласно са Његовим речима:
Огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и
примисте ме и Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте
(Мт 25,35 и 40).
***
У околини манастира Ватопеда, у скиту Колица, подвизавао се блажени
Агапије, посленик који је био достојан двоструке љубави. Пао је у турско ропство
и, након дванаест година проведених у заробљеништву, Пресвета Богородица га је
чудесно спасла и вратила његовом старцу, на Свету Гору. Међутим, старац га је
прекорео јер је потајно напустио свог господара. Свети Агапије му је био послушан
и, благодарећи својој врлини и послушности, убедио је Турчина и двојицу његових
синова да дођу на Свету Гору, где су крштени и замонашени.
***
***
***
***
***
***
***
***
***
Један сиромашни старац - подвижник рекао је свом суседу: „Дођи, брате мој,
и види какву љубав Оци поседују! Нашао сам хлеб, воће, сир и рибу коју су ми
оставили. Управо оно што ми је требало! Слава Богу! Пресвета Богородица је све
устројила!”
***
***
***
***
Један старац је рекао: „Онај ко уистину љуби Бога, не љуби само ближњег
него и васцелу творевину: дрвеће, траву, цвеће. Он све љуби истом љубављу.”
***
***
***
***
***
***
Наш савременик, старац Јосиф Исихаста, водио је сурову телесну битку. Она
је потрајала осам година, што представља дуг период за некога ко је још од свог
детињства остао чист од телесног греха. Говорио је да би, кад год се потпуно
исцрпљивао у борби, био укрепљен благодаћу Божијом и тада би све почињало
испочетка. Како је време протицало, битка се све више појачавала. „Истовремено,
нисам прекидао своју одбрамбену тактику, која се састојала у свеноћном бдењу и
шибању самога себе. Јецао сам, уздисао и преклињао Пресвету Богородицу. Борба
би за неко време утихнула како бих могао да повратим дах, а затим се опет
настављала, још жешће него претходног пута. Моје тело се исцрпљивало и губио
сам снагу. Починак сам налазио једино у молитви, која је представљала знак
утехе.”
Да би победнички окончао битку, употребио је све практичне методе као што
су свеноћно бдење, строго испосништво, гладовање, жеђ, шибање и сузе. Напустио
је кревет и спавао је на великој дрвеној клупи, сличној наслоњачи, како би могао да
наслони руке. Тако је поступао све дотле док је битка трајала.
3. СЛОВО О НЕПОЗНАТИМ СВЕТИТЕЉИМА И
ПУСТИНОЖИТЕЉИМА
***
***
***
***
***
***
***
***
Чак је и Свети Григорије Палама водио велику битку против тела и сна. У
својој испосници изнад Велике Лавре провео је читава три месеца у бдењу и
молитви. Међутим, након тога прекинуо је овај подвиг како услед непрестаног
неспавања не би дошло до оштећења ума.
***
***
***
***
Једнога дана неки млади монах упитао је оца Н., којем је тада било 86 година:
„Оче, колико је сати сна потребно монаху?”
„Послушај, брате мој. Свети Теодор Студит и Свети Симеон Нови Богослов
кажу да је довољно 4-5 сати сна. Међутим, авва Арсеније у Старечнику
(Герондикону) каже да је за монаха који се подвизава довољан један сат сна. Свети
Акакије Кавсокаливијски обично је говорио: „Сматрам да пола сата сна није
довољно, али ако светитељ тако каже, требало би да покушамо!”
„Колико се Ви одмарате?”
„Брате мој, каква је потреба за таквим питањем?” „Ради моје користи и
љубави Христове ради, реците ми!”
„Рећи ћу ти. У току двадесет четири часа, довољан је један сат сна.”
„Да ли спавате један сат непрекидно или с прекидима?”
„С прекидима, наравно! Четврт сата, ту и тамо.”
„Како проводите то време?”
„На жалост, сад кад имам двоструку хернију, више не стојим док читам
Псалтир или Еванђеља или пак док изговарам Молитву Исусову.”
„Целокупан Псалтир и целокупна Еванђеља?”
„Целокупне, наравно.”
„Свакога дана?”
„Свакога дана. Једино што више не могу да стојим док их читам. Тако је кад
се остари!”
***
У прво време свог боравка на Атосу отац Јосиф Спилеот није нашао
духовника. Током једног краћег периода живео је поред пећине Светог Атанасија
Атонског, која се налази недалеко од Велике Лавре. Тамо је водио строг живот,
због чега му је успело да осам дана издржи без хране и сна. Он је стога рекао:
„Ниједан подвиг не доноси више благослова него лишавање сна. Уистину,
бдење раствара тело.”
Старац Јосиф рекао је и следеће:
„Најстрашнији облик страсти спавања наступа када нас напусти благодат, јер
нас тада обузимају немар и помрачење и не можемо да нађемо ни најмању утеху.
Једног дана био сам снажно искушаван у том погледу. Борио сам се да наставим,
али снага ме већ сасвим беше напустила. Прекинуо сам своју борбу да бих се са
сузама помолио Господу: Господе, дошли су да би ослабили моју добру намеру!'
Истог тренутка, у себи сам зачуо сладак глас: 'Зар не би све то препатио љубави
Моје ради?'
Мој умор је одмах ишчезао, као облак који заклања сунце. Са сузама у очима,
од радости сам поскочио као дете: 'Да, Господе, Тебе ради! Помози ми у мојој
слабости!'”
***
***
***
***
Наш преподобни отац Никифор, који је најпре био паписта, пригрлио је догму
(учење) наше Источне Православне Цркве и отишао да буде исихаста у
светогорској пустињи. Тамо је написао мудри метод за упражњавање умне
молитве, који је укључен у Филокалију (Добротољубље).
***
***
Монаси су војници Христови, херојски борци Цркве. Они увек бране истину
Вере и до смрти се боре против јереси и прелести. Светогорски монаси, следећи
вековно предање, могу да нам укажу на мученике за веру и Православље. Тај
календар изгледа овако:
4. јануар - 12 Светих мученика ватопедских
14. фебруар - Свети мученик Дамјан
22. март - Свети мученик Јефтимије из ивиронског скита
22. март - Свети мученик Лука Ставроникитски
10. април - Свети мученик Хризант Ксенофонтски
16. април - Свети мученик Христофор Дионисијатски
19. април - Свети мученик Агатангел Есфигменски
1. мај - Свети мученици Јефтимије и Игњатије Ивиронски
7. мај - Свети мученик Пахомије из манастира Св. Павла
22. мај - Свети мученик Павле из скита Свете Ане
26. јун - Свети мученик Давид из скита Свете Ане
3. јул - Свети мученик Герасим Кутлумушки
6. јул - Свети мученик Кирил Хиландарски
10. јул - Свети мученик Никодим из скита Свете Ане
11. јул - Свети мученици Никодим Ватопедски и Нектарије из скита Свете
Ане
24. август - Свети равноапостолни свештеномученик Козма Етолски
14. септембар - Свети мученик Макарије Дионисијатски
20. септембар - Свети мученик Иларије из скита Свете Ане
22. септембар - Свети мученик Козма, један од 26 светих мученика
зографских
6. октобар - Свети мученик Макарије из скита Свете Ане
8. октобар - Свети мученик Игњатије из ивиронског скита
13. новембар - Свети мученик Дамаскин из Велике Лавре („Лавриот”)
3. децембар - Свети мученик Козма из скита Свете Ане
5. децембар - Свети мученици Нектарије филотејски и Козма, први монах
ватопедски, заједно са Светим мученицима карејским
26. децембар - Свети мученик Константин Руски из Велике Лавре
30. децембар - Свети мученик Гедеон Каракалски
***
***
Догодило се да је отац В. ишао у неко село ради посла који се тицао његовог
манастира. Чим је стигао, мештани су му пришли и упорно захтевали да им
помогне у одбрани Истине пред евангелистичким (протестантским) проповедником
који их је, користећи библијске цитате, збуњивао клеветањем поштовања
светитеља и Пресвете Богородице. Овај монах је био прост и готово неписмен, због
чега је био уплашен. Међутим, након што је мало размислио и подсетио се свега
што је често читао у житијима светих, позвао је протестантског проповедника да се
састану, предложивши му следеће:
„Запалимо ватру на сеоском тргу”, рекао је он. „Сваки од нас ће проћи кроз
њу и Бог ће на тај начин показати који од нас двојице говори истину.”
Сутрадан, у рано јутро, сељаци су сакупили дрва и сложили их на велику
гомилу насред трга. Отац В. је стигао, али се онај проповедник није појавио. Он
беше побегао првом јутарњом лађом. Читаво село ускликнуло је од радости због
блиставе победе над заблудним људским учењем. Када се отац В. вратио у
манастир, остали монаси су га питали:
„Да ли си заиста био спреман да уђеш у ватру?”
„Био сам преплашен, али нисам сумњао у нашу веру, па сам помислио: на
овом свету ниси заслужио ништа друго него да одеш у пакао. Биће боље ако
изгориш овде, на земљи, него да гориш у векове векова. Према томе, хајдемо у
ватру!”
Тако је овај дубоко смирен, прост монах одбранио нашу веру, као што су то
чинили и првомученици и духовни оци пре њега.
***
***
***
***
***
6
Хоће да каже да је, после Бога, наша прва Заступница, Помоћница и Спаситељка Пресвета
Богородица, а тек онда и остали светитељи (прим. изд.).
6. СЛОВО О НЕСТЈАЖАНИЈУ И ДОБРОВОЉНОМ СИРОМАШТВУ
***
***
***
***
***
***
У пећини Светог Петра Атонског, где чак и сама појава човека изазива
неспокојство, живео је један пустиножитељ који се одликовао неисказаном
нестјажатељношоћу. Током читаве године био је бос. Водио је сасвим безбрижан
живот. Није поседовао ни секиру ни маказе. Био је послушник оца Данила,
исихасте и созерцатеља. Имали су нешто за јело тек онда кад би им неко донео
мало сочива, двопека, боба или комадић рибе.
***
Током извесног периода, у Керасији је живео један број врлинских отаца као
што су: Отац Козма „Бели лук”, који је имао исихастичку келију у шуми; Румунски
отац Неофит и старац Натанаило, као и отац Јован, који је био старац оца Данила.
Читав живот посветили су непрестаној молитви и осталим духовним
дужностима. Када су преношене њихове мошти, видело се да су жућкасте и да
подсећају на восак, што је знак врлинског живота и светости. Њихова борба се у
целости састојала од молитве која је трајала читавог живота!
***
***
***
Нико осим Бога не зна како је подвижник Дионисије, Христа ради јуродиви,
живео, како се хранио и где је налазио уље да запали (прислужи) кандила у својој
каливији. Главни разлог за то је чињеница да је одбијао да прими милостињу. Тек
је пред крај живота почео понешто да прихвата. На Атос је стигао 1842. а упокојио
се 1880. године.
Имао је толику чежњу за нестјажанијем, безбрижним животом и
сиромаштвом да су га готово избацили из Лавре због његове небриге о келији
Светих Апостола у Керасији. Његов виноград, плодоносна стабла и повртњак беху
зарасли у коров. Целокупна усрдност и делање овог човека били су управљени
према обрађивању друге врсте поља, оног на којем се узгаја и негује трезвеноумље.
***
Звао се Јаков и стигао је из Химаре у северном Епиру. Током рата 1912.
године служио је отаџбини. Уз неизмерне напоре и самопожртвовање подигао је
цркву у част Света Три Јерарха.
Био је потпуно сиромашан. Његова каливија имала је само једну келију. Бала
сена служила му је као постеља. Постојала је још једна, за случај да у келији
преноћи неки од ретких посетилаца. Покривао се једним огртачем, а ујутро би свој
сламнати кревет сложио у угао. Обично је јео само двопек и сочиво.
***
***
***
7
Кућица која се налази у близини неког већег манастира (прим. изд.).
Неки монах из једног киновијског (општежитељног) манастира је шездесет
година носио исту ону расу коју је носио и на дан свог пострига.
***
***
***
***
***
***
Од дана свог пострига па до дана свог упокојења, старац Авакум је ишао бос.
Никада није обувао ципеле, осим на дан празника манастира Велика Лавра (тј. на
помен Светог Атанасија Атонског, 5. јула).
***
***
Сакати Михаило Лавриот у својој келији није имао ништа. Био је потпуно
сиромашан, али је зато, кад се упокојио, био почаствован таквом службом као да је
епископ. Његово лице је блистало и имало је жућкасту боју као ћилибар.
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
Један прост монах, који је био као дете, говорио ми је следеће: „Древни
монаси су били прости људи. Чисти, безазлени, незлобиви. Они су били овчице
Божије.”
***
Иако је сада прикован за постељу, прости старац Методије још увек живи у
келији Светог Нила. Овако гласи његова молитва:
„Господе, на дан када узмеш овог сиромаха, придружи га слугама Својим. Не
очекујем да будем међу епископима и свештеницима, него да се сместим у неки
ћошак.”
***
***
8
Он, дакле, није знао да је Вазнесење празник Господњи, него је мислио да је то неки светитељ.
Ипак, иако није имао рационалног знања имао је љубав према Богу, па је удостојен овог чуда
(прим. изд.).
***
***
***
***
Током две године живео сам у древној, светој келији преподобног Нила
Мироточивог. У овом исихастичком дому живео је и још увек живи и старац
Методије, брат оца Фотија из манастира Симонопетра. Споља посматрано, отац
Методије је имао тако суров и груб изглед да су му старији, како ми је сам причао,
дали надимак „Разбојник”. Он није намерно био Христа ради јуродив, али је
целокупно његово стање и опхођење, као и код већине сличних монаха, показивало
елементе јуродивости. Простодушан и непосредан, осуђивао је самога себе, био
смирен до самопонижења и веома искрен...
Обично је говорио:
„Још од детињства био сам као ураган. У сваком случају, бринуо сам се о
мојим времешним старцима. Називали су ме безумником, али ја нисам разочарао
своју манастирску породицу. Нисам се бринуо о рођеном оцу и мајци, али сам се
бринуо о мојим старцима, Нилу, Методију, Харитону и Антонију. Зар ме Пресвета
Богородица неће спасти? Онај ко љуби Пресвету Богородицу остаје овде.”
Био је потпуно неписмен. Сваког поподнева, током вечерње службе, кад се
чита Богородичан (Теотокарион), желео је да чита „Пресвета Богородице, спаси
нас”. Изговарао је то неусиљено, громогласно, као да узвикује и са умилењем, као
да се потреса читаво његово биће. Често је говорио:
„Лако је сагрешити, али је лако и спасти се - као што се можете спасти и
једним замахом весла.”
У прошлости је био рибар. Рибарење је било његово рукоделање, као и
рукоделање његовог старца. Старца Методија су познавали сви, и на копну и на
мору, на васцелом Атосу, јер је, поред тога, био и страствен ловац.
Био је то човек дивљег изгледа и скрушених намера. Није био јуродиви него
монах - гранит, сличан стенама које се уздижу изнад његове каливије, трпељив,
склон усамљеништву, добре и прекрасне душе, гостољубив, простодушан као дете
које се понекад јогуни а понекад смеши, са срцем које је било меко као памук.
Једног дана ми је рекао: „Требало би да уклоним грање са пута како се људи
који туда пролазе не би поквасили. Можда ће неко од њих рећи: 'Нека му Бог
опрости!' Чак и ако то нико не каже, опет ће бити благословен онај који је то
учинио.”
***
Упознао сам двојицу монаха на чијим је лицима била изображена жива икона
простоте и трпељивости. Имали су блажене, једноставне душе у којима није било
ни зла ни лицемерја. Била су то два јагњета Христова, која су у себи носила Његову
кротост и смирење. Били су то старац А. из скита Свете Ане и старац П. из Новог
Скита, који се сада налазе у Рају.
***
***
***
Свети Сава Српски био је краљевски син. Пре него што се замонашио звао се
Растко, а његов отац, Стефан Немања, био је велики жупан Србије. Читава његова
породица била је веома побожна.
Светитељ је још од детињства заволео ангелско, монашко живљење. Када су у
његову отаџбину дошли неки од атонских отаца, међу њима се нашао и један
врлински руски старац. Након што је од њега чуо о побожном монашком живљењу
на Светој Гори, срце младог принца било је погођено божанском љубављу. Плакао
је од умилења и затражио од старца да га поведе са њима кад се буду враћали на
Свету Гору.
„Видим, оче, да те Бог, Који познаје дубину мога срца и мој циљ, послао мени
грешнику да ме руководиш на божанском путу. Преклињем те да ми покажеш како
да избегнем испразност овога света и да се удостојим светог живота каквим живи
твоја светост. Моји родитељи намеравају да ме ускоро ожене. Због тога сам
одлучио да одем одавде што је могуће пре.”
Старац је прихватио да му принц буде сапутник и да руководи младог Растка.
Док се принц спремао за бекство, старац је видео да његова душа пламти од
богочежњивости и разумео да је то била воља Божија.
Као добар војник и борац, Растко се у руском манастиру подвизавао у сваком
монашком труду. Међутим, његови родитељи су били неутешни. Његов отац је на
све стране послао људе да га траже, јер Растко није био само његов префињени,
најразборитији син, већ и наследник његовог престола.
Најзад су три српска племића чула да је Растко остао у руском манастиру и
упутили су се тамо да би га вратили назад. Искушеник Растко је од свог старца
затражио да одмах буде пострижен у монашку ангелску схиму, због чега се те ноћи
попео и сакрио у манастирски пирг.
Родитељима је написао писмо у којем је говорио о Страшном Суду (свршетку
света) и вечним мукама. Ово писмо их је толико потресло и изазвало у њима такво
умилење да су одлучили да се и сами замонаше. Његова мајка отишла је у женски
манастир где је примила ангелску схиму и где се подвизавала да би угодила Богу, а
затим се упокојила. Његов отац је краљевство и престо предао свом другом сину,
Стефану. Затим је отишао на Свету Гору где се сусрео са сином Савом. Радост и
умилење које су осетили приликом сусрета не могу се описати. Некадашњи владар
затражио је да буде пострижен и том приликом је добио име Симеон. Тако је
природни отац постао духовни син свог природног сина, а духовног оца Саве! Отац
и син су 1198. године подигли чувени српски манастир Хиландар, на земљишту
које им је даровао свети манастир Ватопед, што је потврђено хрисовуљом Цара
Алексија Трећег. И отац и син су касније проглашени за светитеље.
***
***
***
У келији Пресвете Тројице у Кареји живео је отац Кирило, човек благог,
пријатељског и племенитог лика. Био је веома стар и имао је седу браду и блистав
лик. Због његове појаве неко је могао помислити да је декан универзитета. У
ствари, током читавог живота ниједном није отишао са Атоса.
***
***
***
***
***
Пре стотинак година, у једној безводној каливији у скиту Свете Ане живео је
и упокојио се један српски принц из породице Бранковића, по имену монах
Теоклит. Подвизавао се мноштвом подвига, странствовањем и борбом. Због тога је
од Дарежљивог и Свемилостивог био обдарен великом благодаћу.
***
Један старац је рекао: „Када монах напусти свет, он своју сопствену породицу
предаје Богу. Он заборавља на њих. Од тада Бог брине о њима и помаже им. Монах
напушта своју малобројну породицу и постаје члан много веће, Адамове породице.
Он се не сећа посебно своје породице и не моли се посебно за њу, јер зна да је Бог
обавезан да се брине о њима.”
„Своје родитеље, браћу, сестре и рођаке видим у сваком човеку. Престао сам
и да општим са њима. Ако ја не будем бринуо о својима, побринуће се Господ.”
***
***
***
Отац Неофит из скита Свете Ане, времешни старац који је само једном
накратко напустио Свету Гору због неког неодложног посла, често ми је понављао:
„Молио сам се Пресветој Богородици да ми више никада не допусти да поново
одем у свет.”
11. СЛОВО О ПОДВИЖНИШТВУ
***
***
***
Током једне веома хладне зиме, када је падао густ снег, наш преподобни и
богоносни отац Акакије Кавсокаливит запалио је ватру да би се загрејао. Међутим,
како се приближавао ватри, осећао је све већу студен. Тада је схватио да превелика
хладноћа коју осећа поред ватре није природна и да потиче од демонског утицаја.
Одмах је угасио ватру, изашао из пећине у којој је обитавао и наг се бацио у снег.
Истог часа осетио је задивљујућу силу, као да се налази под млазом топле воде а не
у снегу!
Били смо задивљени и зачуђени сваки пут кад бисмо посетили пећину овог
преподобног оца и угледали његову постељу која се сачувала све до данас.
Начињена је од дебелих, необрађених грана прикованих тако да су између њих
остали широки размаци. Било је немогуће да на њима неко отпочине.
***
***
***
Мој незаборавни старац често ми је приповедао да су древни оци, како из
пустиња тако и из манастира, обично путовали морем веслајући читавим путем до
Дафнија и назад. Будући да је ово одузимало много времена, са собом су носили
књиге и тамјан како би могли да служе вечерњу. Тако би, док су веслали, појали
или се молили на бројаницама.
***
***
***
Чудесни исихаста Варнава није имао чак ни собу нити било какву личну
имовину. Користио је један угао архондарика 9 да би се одморио. О њему ми је
казивао незаборавни пустињак, старац Дамаскин.
***
***
***
***
Још увек је жив старац А. Кавсокаливијски, којег смо сусрели више пута. У
прошлим временима, оци нису користили животиње да би преносили товаре. Све
су носили на својим леђима, чак и ако су се успињали најстрмијим стазама које
воде до скитова. Једне ноћи је старац А., уз помоћ Пресвете Богородице, од
пристаништа до њихових станова на својим леђима пренео тону грожђа. Преносио
га је све до јутра. Други пут је пренео пет стотина врећа песка за грађевинске
радове.
Четрдесет два пута успео се на сам врх Атоса, било да би помогао у изградњи
Преображењске цркве, било да би учествовао у свеноћном бдењу које се овде
служи сваког 6. августа.
На његове руке често су долазиле птице које је хранио у свом врту, препуном
цвећа и кринова.
***
***
***
***
***
***
***
***
Било је много подвижника на Светој Гори којима су, као мирјанима,
припадала истакнута места у друштву и у научном свету. Такав је био и руски кнез,
јеромонах Партеније Каруљски, који је у почетку живео у келији „Свети Николај
Буразери”. Био је келијни секретар. У време изградње цркве добио је писмо од
једне руске сељанке које га је приморало да се још ревносније подвизава у
застрашујућој Каруљи.
Ево шта је речено у том писму: „Молим вас, Свети Оци, да примите овај мали
новчани прилог. Чула сам да градите цркву и да вам је потребна помоћ. Била сам
несрећна што немам новаца да вам пошаљем, због чега сам одсекла своју бујну
косу и продала је неким отменим госпођама чија је коса кратка, али које на
пријемима носе туђу косу. Молим вас да примите ову моју скромну лепту.”
Овај догађај снажно је погодио кнеза, оца Партенија. Донео је херојску одлуку
да на гребенима Каруље живи као да је бестелесан. Док је приповедао о овој
одлуци, рекао је: „Кад сам прочитао ово писмо, дошле су ми следеће помисли:
Неки одсецају косу а неки дају мало од онога што имају, док ја овде удобно седим
у фотељи и пијем чај. Љубави Христове ради и ради спасења моје душе морам
отићи у Каруљу.”
Прича се да је лице оца Партенија блистало и да је поседовао дар
прозорљивости. Спавао је на тлу пећине у којој је живео. Од његове похабане одеће
ширио се миомирис. Много је дао Господу - велику жртву, много љубави, много
сиромаштва и нестјажанија. Међутим, овај руски кнез добио је и много награда,
како у овом животу, тако и у оном вечном и бесконачном.
***
***
***
***
Какву је трпељивост показивао чудесни Свети Симеон, који је ишао босоног и
у једној мантији! Најпре се подвизавао у близини манастира Филотеја, а затим је
отишао у Пилион, где је подигао манастир Фламуриу. Да ли је слуга Божији
Симеон, сиромашан али пребогат благодаћу, био начињен од камена или од
челика? Није. Био је начињен од подвижничког дијаманта трпљења и подвига. Због
тога је и успевао да иде босоног и да и зими и лети носи исту мантију, све док се
није мирно упокојио у Господу.
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
10
Једна ока тежи 708,5 грама (прим. изд.).
***
Шта да кажемо о Филарету, који је био суров према самоме себи? Чак ни на
празнични дан Васкрса (Пасхе) није пропуштао читање Деветог часа.11
***
***
11
То је молитва која се чита пре Вечерње, што одговара трећем часу поподне према световном
рачуњању времена (прим. изд.).
узвикују: „Ви нас спаљујете, ви нас спаљујете, одлазите одавде” и да проклињу
ружним речима. Овог пута чуо их је и отац Арсеније:
„Шта то они вичу? Ко су они?”, упитао је на свој карактеристичан,
простодушан начин, по којем се увек разликовао од других.
„То су искушења”, одговорио је старац Јосиф. „Ја их и видим и чујем. Смири
се, побећи ће. Не допада им се оно што чинимо.”
***
***
Многи из овог скита гајили су велико поштовање према блаженом оцу Мини
и долазили су код њега да се исповеде. Међу њима је био и монах Антимос, који је
носио ангелску схиму.12 Док је био у свету, често је путовао по оним областима
које су биле под турском окупацијом и где су га тројица хоџа три пута обрезала.
Отац Мина је био у недоумици какво правило да му наложи, и само је рекао: „Сад
кад си овде, буди стрпљив. Света Ана ће ти помоћи да се спасеш.” Био је послушан
старцу, али је ђаво услед зависти започео сурову телесну битку против њега,
искушавајући га сећањима на световне насладе. Са сузама је преклињао оца Мину
да се помоли Светој Ани да га избави од овог напада. Отац Мина му је тада дао
правило да од пристаништа до скита на леђима носи бурад, од којих је свако било
тешко стотину ока. Успут није могао да се зауставља да би предахнуо и накратко се
одмарао само поред Крста преподобног Атанасија. Овде се са сузама и јецајући
молио светитељу да га избави од пламених стрела лукавога, а затим настављао
путем према скиту. Кад год би га видео, блажени старац је хитао да му својим
очинским саветом помогне у овој духовној борби. Видевши његов труд, искрено
обраћање Православљу и чисто исповедање, свемилостиви Бог га је удостојио да
достигне истинско покајање тако да се ускоро, будући препорођен, удостојио
Царства Небеског. Сваки пут кад би га се сетио, отац Мина је рекао: „Слава Теби,
Боже, што је свој пут окончао у покајању и што се исповедио.”
***
12
Ангелска или велика схима јесте највиши чин у православном монаштву (прим. изд.).
Имали смо благослов да у Керасији упознамо најпоштованијег духовника
Јеротеја, наследника Хаџи-Георгија Посника. Он нам је приповедао о Хаџи-
Георгијевом писму епископу Хиоса, у којем се говори о уздржању и
подвижништву његовог монашког братства. Осим тога, велики подвижник у овом
писму непопустљиво објашњава епископу да не нарушава свете каноне тиме што
пости суботом, недељом и на празник Васкрсења (Пасхе).
Из свог дневника преузео сам следеће:
5. октобар 1968.
Јутрос сам из скита Свете Ане пошао у посету каруљском пустињаку, старцу
Гаврилу, који је већ два месеца прикован за постељу. Његова каливија лебди у
Каруљи као вечно кандило у олтару светогорске пустиње.
Опрезно сам прошао кроз прва врата. Испод малог одморишта налази се
понор, провалија. Отворио сам друга врата, говорећи: „Молитвама Светих Отаца
наших” и ушао. Овога пута нисам угледао оног оца Гаврила којег сам познавао,
који је увек био у покрету, делатан и као од челика да је начињен, који је током
читаве ноћи носио шљунак да би прекрио пустињску стазу. Непрестано је стењао.
Од струка надоле био је потпуно парализован.
Покушавао је да нешто каже, али је тешко успевао да изговори реч. Трпео је
јаке и неподношљиве болове.
„Имам болове. Шта сад да ти кажем, оче мој”, био је одговор на мој захтев да
ми каже нешто душекорисно.
„Немојте се напрезати, старче. Разумем. Дошао сам због Вашег благослова и
једног обећања. Ако се нађете у присуству Божијем, немојте ме заборавити.”
„Ја да се нађем у присуству Божијем? Недостојни Гаврило? Такво нешто није
могуће”, рекао је и наставио да стење од болова.
Подсећао је на костур. Одбијао је да једе храну припремљену на уљу која га је
могла мало укрепити. Видео сам да је тањир са бареним кромпирима који су му
донели оци - Данијелити стављен на посуду испуњену... нечистоћом!
Покушао сам да га склоним одатле.
„Остави га тамо”, строго је наредио.
Чинило се да је овај философ пустиње увек тако поступао да би се
супротставио страсти стомакоугађања.
Он једноставно није јео да не би прекидао пост. Његова храна је годинама
припремана без уља, како би три или четири пута седмично могао да се причести.
Усудио сам се да му кажем:
„Старче, ако бисте примили инјекцију, то би Вам ублажило болове.”
„Инјекцију”, рекао је и широко отворио очи, строго ме погледавши. Никада
није узимао никакве лекове. У потпуности се предао у руке возљубеног Бога и у
великим мукама очекивао је да се сусретне с Њим.
„Ја из часа у час очекујем смрт.”
„Нека Пресвета Богородица награди Ваше трпљење, старче”, одговорио сам.
Био сам дубоко дирнут његовим благословом и у повратку сам се читавим
путем молио за јуначког старца Гаврила.
***
Врлински монах, старац Никандрос из манастира Констамонита одбио је да
постане надзорник (проистаменос), будући да је био веома смирен и да се клонио
власти. Кад је дошао на Свету Гору, са собом је донео много новца, што је за њега
представљало истинско искушење. Смирио се чим га је разделио. Ослободио се.
Био је суров према себи. Служио је као болничар и као помоћник у кухињи, чему
су се сви чудили.: иако је био стар и болестан, све је извршавао ревносно и
марљиво.
У катизми Светог Атанасија, будући већ времешан и болестан, вечерњу је
читао испод „черге” (тј. дебелог покривача). Током ноћи могао је да осети да је
његов ангео чувар поред њега, да га крепи и подстиче: „Изврши своје правило!”
***
***
***
„Као што постоје искушења и недаће, тако постоје и круне (венци)”, говорио
би врлински старац Григорије незаборавном јеромонаху Јоакиму Специерису, а
затим додао: „Уколико би се могао наћи манастир испуњен ангелима и ако би те
они довели у њега као једног од сабраће, то те ипак не би могло спасти, јер те у том
случају нико не би узнемиравао и живео би лаким животом, тако да би се на тебе
могла применити следећа изрека: Примио си добра своја у животу своме (Лк
16,25).”
„Оче мој, губим битку у страшном телесном рату”, рекао је једном јеромонах
Јоаким Специерис старцу Григорију. „Ни дању ни ноћу не могу да се смирим.”
„Не очајавај”, одговорио је старац. „То је знак да је награда близу. Не плаши
се. Наш Христос неће допустити да будемо искушавани више него што можемо да
издржимо.”
Чим га је благословио, искушење је истог часа ишчезло.
***
***
Један пустињак је говорио: „Кад платиш све дугове у овом животу, можеш да
се спасеш. Међутим, уколико си више ударан, добијаш и већу награду. За човека
који је неправедно изударан постоји чиста плата. Често се догађа да човек који
води врло добар живот буде тешко погођен. Ако Бог то допушта, зашто то
допушта?
Дозволите ми да то објасним једним примером.
Постоји једна добра породица. Добар муж, добра жена, добра деца. Сви иду у
цркву, причешћују се, итд. Изненада, пијанац или безумник без икаквог разлога
убија главу породице. Због тога многи, који су далеко од Бога, кажу: 'Погледајте га!
Видите ли? Ишао је у цркву, а ево шта му се догодило!'
То је дрскост. Бог допушта да страдају и они који уопште нису криви како би
непокајанима дао и другу прилику да се покају када виде страдање недужних, чиме
би се уподобили покајаном разбојнику који је на крсту био поред Господа.
Шта примећујемо код ова два разбојника између којих је био распет Господ?
Један хули на Христа и каже: Ако си Ти Христос спаси Себе и нас! Међутим, онај
други га прекорева и каже: Ми смо праведно осуђени. Јер примамо по својим
дјелима као што смо заслужили; а Он никаква зла не учини... Зар се ти не бојиш
Бога? (Лк 23,39-41).
Управо због тога Бог допушта да недужни људи пате - да би и они дрски
имали користи, иако су они који страдају уистину љубљена чеда Божија. Верујем
да ће им Бог у Рају рећи следеће: 'Дођите, ово место је за вас, или изаберите оно
које се вама допада!'
Да ли разумете? То се дешава управо због тога. Тражећи да будемо
оправдани, можемо све да изгубимо. Губимо и свој мир и своју награду.”
***
***
***
***
***
Пре извесног времена срео сам једног киновијског монаха који је говорио на
задивљујуће изражајан начин. Говорио је о страху Божијем, о побожности и о
људској логици. Први пут у животу видео сам тако живу беседу, која је извирала
као источник, снажну, течну, целомудрену, ватрену, сједињену са грациозним
покретима руку и спонтаним гестовима. Говорио је о следећем:
„Онај ко има поштовања, има и страха Божијег. Онај ко има страха Божијег,
поседује и смиреноумље. Бог гледа на смиреноумне.”
„Само је смиреноуман човек разуман. Горд и саможив човек није разуман.”
„Онај ко не мари за своју душу или се претвара у животињу, у звер, или бива
прелешћен.”
***
***
Сваки пут кад би примио неког госта, којем се обраћао љубазно и са много
љубави, велики подвижник Харитон Духовник би рекао:
„У то време Христос је почео да дела и да проповеда.” Избегавао је
празнословље и ћаскање као узрочнике великог зла.
***
Један поштовани монах из Новог Скита ми је рекао: „На сваку Пасху, када
кажемо Христос Васкрсе, опомињемо се онога што је ангео објавио испред празног
Гроба Христовог. Они који напусте цркву непосредно након што се отпева
Христос Васкрсе нису хришћани. Хришћани су они који остану на Божанственој
Литургији.”
***
Старац Григорије из ксенофонтског скита, стар преко сто година, рекао нам је
следеће: „Када смо ми били монаси - почетници, тражили смо од нашег духовника
да нам у цркви прочита молитву против страсти празнословља.”
Он је рекао и следеће: „Монах без молитвеног правила није монах.”
„Монаси који живе као идиоритмици не могу се поправити”, обично је
говорио врлински монах Теофило из Велике Лавре. Желео је да нам на овај начин
предочи све рђаве стране оваквих манастира.13
***
***
13
У идиоритмијским манастирима, сваки монах самоме себи одређује правила рада, поста и
молитве и не мора нужно бити послушник неког старца. У киновијским манастирима, напротив,
монаси следе заједничко правило и руководи их исти старац (прим. изд.).
***
Другог старца смо упитали колико година живи на Светој Гори, а он нам је
одговорио: „Имам много година, али нимало нисам напредовао. И шакали живе у
пустињи, али ипак остају шакали!”
***
Један стари подвижник је рекао: „Када неко има страха Божијег, онда поштује
сваког човека. Мој старац се с поштовањем клањао чак и најнезнатнијим и
најништавнијим особама.”
***
***
***
***
***
Један старац је казивао: „Да би неко добио помоћ, пријемник његовог срца
мора бити окренут тако да ухвати нечији сигнал. Ако нечије срце није пријемчиво,
он се најпре мора молити Богу да пријемник његовог срца окрене тако да буде у
стању да прими божанску реч.”
„Онима који су далеко од Бога приступите простодушно, смирено и с
истинском љубављу. Претварајте се да не видите већину њихових грешака и
исправљајте их само онда када је то уистину неопходно, јер људи су заморени и
обремењени животом и не допада им се кад их неко исправља, ма колико да је
добронамеран.”
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
14
Што значи да се душа у свету запрља као угљенар који копа угаљ (прим. изд.).
***
***
***
***
15
Правило обично подразумева да монах дневно начини 100-300 колено-приклоњења (метанија) и
да се 6-12 пута моли на бројаници (прим. изд.).
због тога нас Бог, Који је сав Љубав, не испуњава толиком љубављу и божанским
блаженством.”
***
Један старац је рекао: „Људи данас живе под оптерећењем. Гозбе и забаве не
доносе истинску радост.”
На то је додао: „Данас се удаљујемо од Предања. Не би требало да се
поредимо са последњима него са светитељима...”
***
Други старац је рекао: „Ако твој духовни отац даје доказ о самоодрицању,
послушај све његове савете. Ако му не будеш о свему говорио, неће моћи...16
***
Један старац је говорио: „Не могу, чедо моје, да ти опишем радост коју осећа
моје срце кад су људи неправедни према мени. Осећам да и ја трпим ону неправду
која је причињена Христу.”
У једној киновији живео је старац којег су сматрали немарним. И поред тога,
игуман га је трпео желећи његово спасење и говорећи да ће га Пресвета
Богородица спасти јер никад није напустио Њену Градину (тј. Свету Гору). Чини се
да је игуманова нада била заснована на првобитној ревности и побожности овог
монаха.
***
***
***
16
овде недостаје део текста
У манастиру Светог Павла видели смо и изабраног румунског јеромонаха и
духовника Макарија: „Предуслове за чисту молитву има онај ко се бори
(подвизава) и ко се причешћује Пречистим Тајнама!”
***
***
Познавао сам једног монаха који никада није испуштао своју бројаницу.
Молио се непрестано, ма где да је ишао и ма где да се налазио. Бог му је дао
неугасиву чежњу за молитвом.
***
***
***
***
17
Тј. више не постоје они велики подвизи древних светитеља и подвижника (прим. изд.)
У скиту Свете Ане, отац Данило и ја имали смо истог духовног оца. Звао се
Аверкије и био други Павле Прости. Дошао је из каливије Светог Јована Претече.
Свету Гору није напустио још од времена кад је био сасвим мало дете и кад су га
овамо донели у једној великој корпи покривеној луком, будући да је Грчка у то
време још увек била под турском окупацијом.
Са наивношћу која је била карактеристична за њега, затражио је од нас
двојице да будемо његови послушници.
„Ускоро ћу умрети”, рекао нам је. „Ко ће онда палити кандило Часном
Претечи?”
„Пресвета Богородица ће ти послати некога”, рекао сам и затим шаљиво
додао: „Ми смо тврдоглави, а ти си веома строг” (у суштини, био је кротак као
незлобиво јагњешце).
Он је на то одговорио: „На једном листу папира написаћу вам шта су врлине,
а на другом шта су греси и затим ћу вам то предати, а да вам при том ништа нећу
говорити!”
Био је двоструко благословен, најпре својом простотом, а затим и
поштовањем према слободној вољи...
***
Пре неколико година, старац Герасим Химнограф, којег сам много поштовао,
рекао ми је следеће: „Свети Григорије Палама је говорио да једино што Свемогући
Бог не може да учини јесте да се сједини с нечистим човеком. Ту је немоћан.”
***
Рукоделије једног грчког подвижника била је израда метли које је затим носио
у руски манастир Пантелејмон и давао их у замену за двопек. Хтео је да трудом
својих руку и у зноју лица свог заради насушни хлеб.
***
***
***
Сваки пут кад бисмо га посетили у његовој гостољубивој каливији, старац
Христодулос, пустињак и некадашњи послушник великог трезвеноумног старца
Калиника, говорио нам је следеће:
„У наше време, потребно је да се што више подвизавамо у подвигу трпљења.
Древни светитељи су извршавали велике подвиге које ми више нисмо у стању да
прихватимо. Међутим, дужни смо да задобијемо трпљење и смирење у
послушању.”
***
„Кад сам дошао на Свету Гору, мислио сам да сам се приближио Богу.
Међутим, када сам упознао старца Данила, схватио сам колико сам заправо далеко
од Бога”, говорио је писац А. Мораитидис који је касније постао монах Андроник и
послушник овог великог старца, обдареног даром расуђивања.
***
Године 1968. мој сабрат отац Данило и ја посетили смо Каруљу, најудаљенију
светогорску пустињу. Ту је тада живео чудесни руски пустињак, старац Зосима,
који се бавио израдом корпи. Уз њега је био и његов послушник, отац Серафим,
који је помало знао грчки. Одвели су нас у пустињску капелу, посвећену Светом
Георгију. Понудили су нам три духовна, пустињска дара, односно три одломка из
Еванђеља:
Објавих име Твоје људима које си ми дао од свијета; Твоји бијаху па си их
Мени дао, и Твоју су ријеч одржали (Јн 17,6).
Онима који Га примише даде власт да буду чеда Божија (Јн 1,12).
Држите све што сам вам заповиједио; и, ево, Ја сам са вама у све дане до
свршетка вијека (Мт 28,20).
Отац Серафим је рекао и следеће: „Пролазимо кроз критична времена. Ускоро
ће доћи Антихрист, и биће јеврејског порекла...”
***
***
***
***
Један стари монах по имену Лазар, чије је послушање било да се стара о свим
товарним животињама у манастиру, рекао је следеће: „Мазге без роптања
извршавају све своје дужности. По снегу, киши и хладноћи, тешко обремењене,
преносе дрво из планина. Ако им дате храну једу, ако им не дате не негодују, не
жале се”, наставио је он. „Мене су много научила ова племенита створења. Док сам
их хранио, често сам јецао јер сам поредио њихову благородност (племенитост) и
своју неблагородност (не-племенитост), њихову послушност и своју
непослушност...”
***
***
***
Један савремени подвижник је рекао: „Данас постоји много брашна, али нема
довољно квасца...”
***
***
***
***
***
***
„Док је говорио, његове речи биле су сличне огњу, а његово лице било је
воштано-бледо и озарено.” Тако је један савременик говорио о слепом оцу
Никифору који је током много година живео у киновијском манастиру
Симонопетра. Старац Никифор се подвизавао непрестаном, умном молитвом.
Прихватио је рукоположење, али само зато да би био послушан и увек се са сузама
молио да буде ослобођен одговорности због страшне свештеничке дужности.
Његова молитва била је услишена, тако да је ове дужности био разрешен чим је
ослепео.
***
Отац Г., духовник из Скита Свете Ане, био је оштар као секира у погледу
оних који су избегавали рад и, уопште, били лењи. Саветовао је оцима да раде и да
у томе подражавају древне светитеље, који су се бавили напорним пословима. Неки
од њих су плели корпе, неки су сакупљали плодове на пољима, а неки цедили уље
из семена. Било је и оних који су се успињали на врх Свете Горе и тамо сакупљали
планинске чајеве да би их продали и тако зарадили за живот.
***
18
Позива се на еванђелске стихове, омиљене међу монасима: Од времена Јована Крститеља до
сада Царство небеско с напором се освца, и подвижници га задобијају (Мт 11,12) (прим. изд.).
14. СЛОВО О ХРИСТОЛИКОМ И САВЕТОВАНОМ ОД БОГА
МИЛОСРЂУ
***
Један старац је рекао: „Када умре немилосрдна особа, тада треба посебно
чинити помене и давати милостињу. Сиромаха је много. Њима дајте милостињу...”
„На поменима користите кољиво, али га немојте сладити како то често чине у
последње време.”
***
***
Незаборавни старац X. је казивао: „Прослављени отац Мина из Мавровуније
био је веома милосрдан. Сви монаси из његове заједнице јели су из једне велике
зделе (чанка). На почетку оброка он се претварао да једе, а затим би, видевши да су
остали јели довољно, појео оно што је преостало.
'Да ли сте довољно јели', питали су га.
'Да', био је његов одговор. Нису ни примећивали да је он појео само једну
кашику хране!”
***
***
***
***
Следећи догађај показује ову његову велику врлину: На дан његовог погреба,
дошао је један просјак с торбом на плећима.
„Желим да видим оца Христодула и да узмем његов благослов”, рекао је он.
„Зар у овим убогим каливијама тражите милосрђе”, одговорили су му.
„Не! Отац Христодул ми је увек давао новац, конзерве, па чак и одећу.
Годинама сам долазио овамо и он ме познаје.”
„Тај старац је сада мртав”, рекли су му.
„Шта кажете?! Нека му се Бог смилује због свих добара која ми је учинио.”
Отишао је веома растужен.
***
***
Румунски подвижник Е., сиромашан и у ритама, није имао где да склони главу
своју. Помагао је у трпезарији руског манастира и шта год би му дали да једе давао
је као милостињу подвижницима који су настањивали удаљене области.
„То ми је једина прилика да се спасем”, говорио је он. „Да просим да бих се
смирио, да радим и да дајем.”
***
***
***
***
Отац Андонакис, јеромонах који је служио као свештеник у метоху Свете Ане
у Атини (Таксиархос, Неа Елветиа), био је низак растом али узвишен врлином. Кад
год би му говорили о неком сиромаху у његовој парохији, он би отишао да у
тајности остави милостињу пред вратима те особе. Чинио је исто што и његов
савременик, старац Јероним из манастира Симонопетра или Свети Николај,
епископ мирликијски.
15. СЛОВО О РАЗНИМ ВРЛИНСКИМ МОНАСИМА
***
***
У скиту манастира Ксенофонта живели су врлински оци, као што је отац
Акакије, који је такав био „и именом и делом.”19 Био је врло скромног световног
образовања. Како би избегли ћаска-ње и празнословље, својим посетиоцима је
читао душекорисна поглавља из Добротољубља. Упокојио се 1927. године.
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
Један старац је рекао: „Много пута наше молитве не бивају услишене због
нас. Понекад се то дешава због других, а понекад из различитих разлога. На
пример, неко ми каже: 'Помоли се за болесника!'
Дакле, ја се молим, имам довољно вере и нисам егоистичан. Међутим, Бог не
одговара на моју молитву, јер друга особа није довољно смирена. Она можда и
верује да ће Бог помоћи, али њен 'его' ствара препреке. Морамо имати поверења у
Бога. Морамо Му допустити да учини шта год Он жели. Уколико се правилно
молим, могу да осетим како се искушење удаљује и све ће поћи на добро. Међутим,
сваки пут кад Бог допусти да прођемо кроз искушење, Он то чини ради наше
користи и ми вероватно нећемо молити Бога да нас избави из те тешкоће. Уколико
је то тешкоћа коју је изазвао лукави, Бог ће нам одмах помоћи.” „Често се догађа да
нам је воља Божија непозната.”
***
***
***
Две недеље након што се Свети Петар Атонски настанио у својој пећини,
нечисти духови започели су са страшним и неподношљивим искушењима. Ђаво је
узбунио и покренуо све демоне да би започели рат са овим херојским зачетником
подвижништва.
Постојала су три главна напада из којих је светитељ изашао као победник и
због тога био крунисан.
Током првог напада, отац зависти и лажи узбунио је читаву своју војску.
Једни су почели да нападају пећину копљима и стрелама, док су други одваљивали
камене громаде и бацали их доле вичући:
„Изађи из нашег дома или ћемо те убити!” Будући да је своје срце укрепио
молитвом, светитељу нису нашкодила њихова злодела и напади. Изашавши
накратко из пећине, угледао је небројено мноштво демона. Подигао је поглед према
небу и завапио из дубине срца:
„Свесвета Богородице, помози слуги Своме!” Тек што су зачули име Мајке
Божије, плашљиви демони су ишчезли. Прошло је педесет дана пре него што су се
опет појавили преображени у обличја звери, змија и гмизаваца, и нападали су
светитеља исто онако као што су некада нападали пустињског учитеља, Светог
Антонија Великог. Уз помоћ знамења Часног Крста и спасоносног призивања
Имена Христа Спаситеља, светитељ је из те битке поново изашао као победник.
За наредни напад, домишљати и сналажљиви непријатељ изумео је следеће:
узео је обличје младог рођака преподобног Петра Атонског и претварао се да је
радостан и ганут што га поново види након толико времена. Причао му је о
туговању и забринутости рођака због његовог бродолома, говорећи чак да им је то
открио Свети Николај и да им је, осим тога, рекао да се њихово изгубљено, жељено
и скривено благо налази у светогорским шумама.
„Хајдемо, дакле”, рекао је, „пођимо заједно и вратимо се твојим рођацима и
пријатељима који те очекују. Безмолвије ћеш наћи и тамо. Постоје многе
испоснице (молчанице) и манастири. Реци ми, како ћеш боље служити Богу? Да ли
удаљавањем од света или тако што ћеш бити од користи многим људским душама?
Да ли тако што ћеш остати овде, на овим безводним стенама, или тако што ћеш
поучавати многе који те очекују? Зар се не сећаш шта каже пророк: Онај ко
достојно узме од недостојног тај је као уста моја?”*20
Преподобни је био пометен. Та пометња била је знак да речи које младић
изговара не потичу од Бога. Преподобни је погнуо главу, заплакао, и храбро и
одважно одговорио: „Знај добро да ме на ово место нико није довео, ни ангео ни
човек, него Сам Бог и Пресвета Богородица, и све док то не буде Њихова воља не
могу да напустим ово место.”
Чим је зачуо име Пресвете Богородице, демон у обличју младића одмах је
ишчезао.
Седам година касније, догодио се и трећи демонски напад на храброг
војсковођу атонских подвижника. Овога пута, демон се појавио пред њим у обличју
ангела. Дакле, пред преподобним Петром Атонским појавио се један тобожњи
ангео Господњи са мачем, стао пред улаз у његову пећину и узвикнуо:
„Изађи, истински слуго Христов, дођи да чујеш о тајинствима Божијим и да
ти кажем душекорисне речи!”
„Ко си ти, који желиш да ми кажеш лепе и душекорисне речи”, упитао је
светитељ.
„Ја сам архистратиг (арханђео) Божији и Он ме шаље да ти пренесем добре
вести. Буди храбар, укрепи се и радуј, јер ти је припремљен престо и непропадљиви
венац. Време је да напустиш ово место и да одеш у свет, где ћеш бити од користи
многим људским душама. Господ је због тога и допустио да пресуши извор воде са
којег си пио, јер жели да одеш одавде.”
„Ко сам ја, најпонизнији и најнедостојнији од свих људи, да би ми дошао
ангео Господњи”, рекао је светитељ.
„Немој се чудити”, уверавао га је лажни ангео. „Ти си у овом времену
превазишао све древне светитеље и пророке: Мојсија, Илију, Данила, Јова, и тако
даље, и зато пођи. Бог ти заповеда да проповедаш у свету, на душевну корист
многих људи.”
„Све док то жели Пресвета Богородица, моја Помоћница која ме је и довела
овде, и све док то жели Св. Николај, нећу напустити ово место.”
Чим је зачуо име Пресвете Богородице, демон је и овога пута одмах ишчезао.
Те ноћи, након снажног искушења, преподобни је био удостојен два
божанствена посетиоца. Пред њим се појавила Пресвета Богородица, Владичица,
Заштитница и Настојатељица Свете Горе, а са Њом је био и Свети Николај.
„Петре, не плаши се непријатељског лукавства. Знај да је Господ с тобом. Од
сутра ујутро, један ангео ће ти доносити храну небеску”, рекла му је Она.
***
20
Код Ћ. Даничића стоји: Ако одвојиш што је драгоцјено од рђавог, бићеш као уста моја (Јер
15,19).
„Кад се човеку приближи лукави дух обмане, он изазива пометњу у његовом
уму и чини га неукротивим. Чини да срце отврдне и да се помрачи. Он узрокује
тромост, страх, очајање и гордост. Осим тога, узрокује да човекове очи буду
необуздане, уноси пометњу у његов ум и чини да читаво тело подрхтава. Његовим
очима привиђа се светлост, али не блистава него црвенкаста, и васцели ум постаје
демонски. Он га подстиче да говори недоличне речи и да хули”, рекао је Свети
Максим Кавсокаливит Светом Григорију Синајском.
***
***
***
***
***
***
Један старац је рекао: „Чак и на Светој Гори ђаво налази начин да нас зграби...
Он такође успева да преотме младе људе. Чак и хришћанске породице могу
заборавити значење породице. Постоји свеопште зло. Манастири покушавају да
ствари доведу у ред, али...”
***
***
***
***
Један старац је обично говорио: „Монах подсећа на малу, лукаву рибу. Он зна
како да избегне свет, као што рибица избегава мамац у коме је сакривена
смртоносна удица.”
***
***
Отац Симеон је живео у оној истој пећини у којој су некада живели старац
Јосиф Исихаста и његови послушници, а која се налази у близини Малог скита
Свете Ане. Једнога дана, у посету му је дошао неки млади монах који је тек
недавно стигао на Свету Гору. Старац је изразио своју радост што у последње
време многи млади монаси следе начин живота древних Отаца и рекао:
„Брате мој, ма о чему да се ради, немој скривати своје помисли од свог
духовног оца. Имај потпуно поверење у њега, иначе ћеш доћи у опасност, као што
се и мени самом догодило.”
„O чему се ради”, упитао је млади монах.
„Кад сам напустио свет и постао расофор 21, одмах сам хтео да постанем
исихаста, да живим у потпуном безмолвију и да се непрестано молим, као што су
чинили и велики Оци. Тако сам, упркос саветима многих стараца, а посебно мог
духовног оца М., дошао на ово безводно и тескобно место. Видевши моју упорност,
духовник ми је напослетку рекао:
„Иди, будући да си тако упоран. Међутим, мораш редовно долазити овамо да
ме видиш и да ми исприповедаш о својим помислима.”
Растојање међу нашим келијама било је само двадесетак минута хода. Једног
дана завршио сам своје молитвено правило и сео на дрвени кревет. Тада сам зачуо
женске гласове и смех. Убрзо потом, у свом прозору спазио сам четири младе жене
које су ме посматрале. Мој ум се обеспокојио.
„Где се налазим? У Пиреју или на Светој Гори?” Оне су почеле још изазовније
да се смеју.
Прва од њих је рекла: „Он је веома леп.”
„Он је безумник. Дошао је овде да буде монах. Хоћу да се удам за њега”,
надовезала се друга.
Трећа ју је прекинула: „Не, ти си ружна. Ја ћу се удати за њега.”
„Узалуд губите време”, рекла је четврта. „Он ће умрети четрдесет дана пре
него што добије велику схиму!”
Након што је то рекла, све четири су ишчезле. Због ових привидно пророчких
речи почео сам да јадикујем и да плачем над својом блиском смрћу. Међутим, још
нисам помишљао да о овом догађају испричам свом духовнику. Дошао је
четрдесети дан. Потиштено сам чекао поноћ и с болом почео да јадикујем:
„Господе Исусе Христе, помилуј ме! Опрости ми, Господе! Немам времена да
постанем великосхимник!” Откуцала је поноћ, и ја сам мислио да ми се
приближава смртни час. Међутим, ништа се није догодило. Уштинуо сам се, да бих
се уверио да сам жив. Схватио сам да сам пао у прелест. Брзо сам устао и отрчао
код мог духовника.”
21
Дословно, онај ко има право ношења монашке расе, другим речима, монах почетник, (прим.
изд.).
***
***
***
***
22
Оци кажу да ђаво не може да узме на себе Христов лик. Он на себе узима лик који на Христа само
подсећа, и тако вара подвижнике (прим. изд.).
која недокучиво промишља и управља свим постојећим и, као треће, кроз
несхватљивост Пресвете Тројице и надсуштаственог преобиља божанствене жртве,
у уму се појављују узвишена и истинита созерцања.
Када, дакле, ум човеков бива однесен и кад се нађе високо изнад
вештаственог, он се просветљује и, унутар те божанске и надблиставе светлости,
испуњава божанственим знањем. Његово срце постаје спокојно и кротко, тако да
доноси плодове Духа Светога: радост, мир, дуготрпљење, доброту, састрадање,
љубав, смирење и све остале. Тада душа тог човека задобија неизмерну радост.”
***
***
Током читаве ноћи, мошти Св. Арсенија биле су на мом кревету, а ја сам бдео
и молио се. Изненада се појавио ђаво. Зграбио ме и бацио на земљу узвикујући:
'Чија је ово лобања?' С великом снагом бацио ме је на под. Тада сам завапио:
'Светитељу Божији, помози ми!' Истог тренутка ђаво је ишчезао, а моја душа се
испунила неисказаним блаженством.
Ујутру је један мој познаник дошао да ме посети. Био је запрепашћен
променом коју је присуство благодати изазвало на мом лицу...”
18. СЛОВО О ЕСХАТОНУ (О СТРАШНОМ СУДУ И ПОСЛЕДЊИМ
ДАНИМА)
***
***
***
***
23
Мисли се на прецизност и правилност у извршавању монашког правила (прим. прев.).
Сећамо се ових киновијских отаца: ћутљиви, повучени, дубоко погружени у
молитву и созерцање. Њихове главе су најчешће биле погнуте, не само у цркви
него и за трпезом (у време обеда), док су ходали или док су се бавили својим
рукоделијем.”
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
Отац Дионисије из скита Свете Ане никада није пропуштао да служи Свету
Литургију. Чак и кад је био болестан, позивао би некога да заузме његово место.
Када би сазнао да је неки од свештеника болестан, није се ни распитивао о природи
болести, него је одмах журио у гробљанску капелу и тамо са великом
богочежњивошћу и умилењем служио Свету Литургију.
Отац Дионисије се никада није гневио, нити је запостављао Молитву Исусову
(умно-срдачну молитву). Његово рукоделије био је иконопис. Док је живописао,
његов ум је непрестано био погружен у размишљање о житију светитеља чији је
лик изображавао. Уколико је светитељ био мученик, његове мисли биле су
усредсређене на светитељеву смрт, а уколико је био преподобни, усредсређивао се
на његове подвиге.
Кад год је требало извршити неки тежак задатак, отац Дионисије је хитао као
„жедни јелен” и на тај начин био добар пример осталима у скиту.
***
Иза келије Светог Нила пролази се кроз такозвани „Саран” а затим, идући
даље од Хаирија стазом која води у правцу југоистока, стижемо до испоснице
„Јанакопула”. Овде је живео један чудесни духовник по имену Гаврило. Све док
није зашао у дубоку старост, Литургију је служио готово свакодневно. Пре и после
Свете Литургије није одлазио у постељу, него би се одмарао седећи.
Обично је говорио: „Непријатељ стално бди да би нас искушавао. Зато не би
требало да спавамо после Литургије, како се не бисмо оскрнавили и на тај начин
били лишени благодати коју смо добили Светим Причешћем.”
Током читаве Четрдесетнице није јео кувану храну. Његови подвижнички
оброци састојали су се од двопека, маслина, лука и салате.
***
***
***
***
***
***
***
Након што је преминуо Св. Симеон, отац Св. Саве Српског, у знак помена
његовог упокојења у српском манастиру Хиландару служено је бдење. Током
славословља (доксологије), из светитељевог гроба почео се ширити неизрецив
миомирис, који је испунио читаву околину манастира. На основу овог миомириса,
Св. Сава се уверио у светост свог родитеља и прославио Свемилосрдног Бога Који
прославља оне који Њега прослављају.
***
***
***
***
24
Под тим изразом подразумева се манастир у којем је монах примио постриг (прим. прев.).
још увек ширио миомирис. Тада се и онај искушеник уверио да је монах Сава
уистину био свети човек.
***
Један старац ми је казивао: „Кад сам дошао на Свету Гору, сећам се да сам
пролазио поред скитског гробља и костурнице у којој су се чувале кости почивших
монаха. Безброј пута сам осетио миомирис који је одатле допирао. Застајао сам да
бих се наслађивао тим неописивим благоухањем”, говорио је овај поштовани
старац од осамдесет и девет лета, а његова осећања видела су се и на лицу.
„Прошле су две године и ја сам изгубио овај дар Божији. Не осећа много младих
монаха тај небески мирис. Господ ме лишио тог осећања. Шта је томе био разлог?
Можда су то били моји греси, а можда ми је Господ овај дар дао на почетку
мог монашког живота да би ме укрепио.”
***
***
***
Не сећам се тачно године (могло је то бити пре неких двадесетак година). Био
је празник Светог Јована, Крститеља и Претече. Налазио сам се у манастиру
Дионисијату и требало је да почне вечерња служба. Прошао сам кроз мале олтарске
двери и осетио неописив миомирис, познат као Претечин, који је допирао из
олтара.
Други пут, док сам корачао стазицом која од келије Светог Нила Мироточивог
води ка Великој Лаври, на месту названом Хаири осетио сам таласе миомирисног
поветарца. На том истом месту, многи оци, путници и поклоници су осетили тај
исти, неописиви миомирис. Предање каже да су се у тој области подвизавали многи
пустињаци, којима се не зна тачно место где су сахрањени. Живели су у највећем
подвигу и у најузвишенијем духовном стању светости и благодати.
***
Године 1927., на празник Рождества Светог Јована Претече (24. јуна), служен
је молебан на којем је целивана света десница Часног Претече. У тим тренуцима,
монах који је био манастирски кувар осетио је неисказан миомирис.
Он је о том догађају посведочио незаборавном оцу Лазару.
Поред многих и разноликих казивања о оцима и браћи манастира
Дионисијата, незаборавни отац Лазар говорио нам је и о блаженом упокојењу
јеромонаха Марка, који је у периоду од 1926. до 1931. године био игуман овог
манастира. Током читавог живота он је, радосно и смирено, извршавао три или
четири послушања. Јео је само једанпут дневно.
У време упокојења оца Марка, отац Лазар је извршавао послушање
манастирског болничара. У самом тренутку упокојења оца Марка, читава болничка
одаја испунила се миомирисом, који се задржао пуних двадесет минута. Тај
миомирис осетио је и блажени игуман, старац Гаврило, који је дошао да чита
молитву за самртника.
***
***
25
Црквица која се налази испод атонског врха (прим. изд.).
Након свакодневног служења божанствене Литургије, велики исихаста
Данило Осиопетријски повлачио се у своју келију, где је један сат проводио у
безмолвију. Био је то сат посвећен сузама и умилењу. Он је обично говорио:
„Светиљка обасјава свет око себе, али спаљује сопствена уста.”
***
***
***
***
***
***
***
***
***
26
Виматарис је монах који је задужен да се брине о светом олтару (прим. изд.).
27
Монах који је задужен за снабдевање манастира и за складишта (прим. изд.).
око двадесет и пет руских и грчких подвижника. За тај празник нису припремили
рибу.
Старац Зосима, прост и облагодаћен монах, братољубив и најмилосрднији од
свих руских подвижника, захтевао је да пецају са узвишења на којем су се
налазили. Каливија се налази на рубу стена, које се надвијају над бесконачном
провалијом морске дубине.
„Да, али како да пецамо? Немамо ни удицу ни мамац”, говорили су остали.
„Ево ексера, мало жице и комадића хлеба или двопека”, рекао је старац
Зосима.
Осенили су се крсним знаком, бацили ове примитивне штапове и - гле чуда! -
уловили велику рибу од које су скували супу. Био је то светитељев дар овој
каливији.
***
***
***
***
***
***
***
28
ово ми није јасно која је капела
Преподобни Григорије подвизавао се средином 13. века у околини Велике
Лавре. Био је духовник великог оца и учитеља православне вере, Светог Григорија
Паламе. Благословени старац Св. Григорија Паламе био је у тој мери обдарен
врлинама нестјажатељства, безбрижности и непрестане молитве да се удостојио да
га храни ангео Господњи.
***
***
***
Старац Јосиф имао је преко сто година. Двадесетак година живео је у малој
каливији Светог Јоаникија Великог, која је личила на гнездо. Каливија се иначе
налази при скиту Светог Пантелејмона који, опет, припада манастиру Кутлумушу.
Једном се догодило да је ветар у потпуности скинуо кров ове каливије. Старац је
због тога много туговао. Толико је туговао да се разболео. Патио је од неке болести
нервног система. Тада је затражио да га одведу у скитски кириакон, посвећен
Светом Пантелејмону, чудотворном исцелитељу. Старац је тамо провео три дана у
потпуном посту и био исцељен.
Када је требало да се причести Божанственим и Пречистим Тајнама, бдео је у
самоћи и, као додатак молитвама пред Св. Причешће, током ноћи до јутра прочитао
је целокупан Псалтир.
***
***
***
***
Иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све
додати (Мт 6,33). Ова заповест Господња изражава целовито и апсолутно
поверење у Божански Промисао. Она је лозинка и опит монаха.
Старац Херувим из Светог Василија био је безбрижан подвижник,
преиспуњен вером и надом. Био је наглув и једном се догодило да је због дубоког
снега био затворен у својој убогој испосници, тако да је читавих недељу дана био
без хране. Једнога дана, на његова врата закуцао је странац који је водио
натоварену мазгу. Већ се смркавало и он је питао да ли има времена да пре мрака
стигне у келију Светог Петра и да се затим врати у манастир Светог Павла.
Подвижник Херувим му је рекао:
„Брате мој, има толико снега да до испоснице Светог Петра не би могао да
стигнеш чак ни кад би читав дан имао пред собом. Остани ноћас овде, а сутра
можеш да пођеш рано ујутро.”
Непознати странац је тада рекао: „Старче, ја носим нешто хране коју желим
да распродам и да се вратим свом послу. Ако желиш, задржи је и дај ми неки
благослов.”29
„Пошто журиш, остави је у овом ћошку, а ја ћу ти заузврат дати новац
('благослов') који ми је овде оставио један поклоник.”
Док је странац распакивао товар са храном, старац је отишао у своју келију.
Међутим, кад се вратио, странца више није било. Постао је невидљив. Отац
Херувим га је звао и изашао напоље, али тамо није било нити трагова нити
животињских отисака у снегу. Тада је схватио да су то биле видљиве енергије
(дејства) невидљивог Промисла Божијег који о свему провиђа. Ушао је у своју
капелицу и заблагодарио Господу. Успремио је храну у оставу и потрајала му је
током читаве зиме.
***
29
„Благослов" је дар, новац или награда.
„Како си доспео овамо, брате? Као што видиш, нема пута. Уђи унутра, да се
загрејеш поред ватре. Остави свој товар и дођи по њега кад год желиш.”
И поред тога, странац се изговарао да је у журби и да би требало да се врати у
манастир Светог Павла. Ишчезао је пред пустињаковим очима и чим је овај дошао
к себи није видео ништа осим оне вреће. Изашао је из пећине и осврнуо се лево-
десно, али у снегу није видео никакве трагове. Отворио је врећу која је била
препуна двопека и осталих намирница, које су му потрајале док није прошло тешко
зимско доба. Очи пустињака Јефрема испуниле су се сузама радости и
благодарности пред овим живим делом Промисла Божијег, и прославио је „Бога,
чудесног у делима Својим.”
***
***
***
Иако је имао тридесет година, старац Евстратије није имао браду. Након што
се његов старац упокојио у катизми Пресвете Тројице, у манастиру Светог Павла,
тј. у месту где се налазе многе пећине, он је прешао у Кавсокаливију. Овдашњи
старац је одбио да га задржи, јер оци нису желели да међу њима буде неко ко је без
браде. Евстратије је упорно преклињао. Те ноћи служили су бдење у част Пресвете
Богородице. Ујутро се - гле чуда! - на Евстратијевом лицу појавила брада, јер је
благодарио и прослављао Пресвету Богородицу. Међутим, оно што највише чуди
јесте чињеница да је, како је време пролазило, његова брада све више расла и на
крају досегла до земље!
***
***
***
30
Монах који помаже дикеосу у старању око главне цркве и прихватања гостију. И дикеос и
парадикеос бирају се на годину дана (прим. изд.).
31
Кириакон је средишња скитска црква, у којој се оци окупљају недељом и у дане великих празника.
Уз кириакон се налази одаја за дикеоса и конак за госте (прим. изд.).
Већ три године узастопно, у каливији у којој је живео отац Сава Духовник
(каливија Васкрсења Христовог у Малом скиту Свете Ане) свакога петка појављује
се светлост. Духовник је овамо пренео лобању свог старца, Илариона Ивиронског.
Оци ову појаву објашњавају чињеницом да је незаборавни старац Иларион
поштовао петак и да на тај дан ништа није јео.
***
***
У Новом Скиту живео је један сиромашан монах, старац Доротеј, који још од
детињства није напуштао Свету Гору. Није се бавио никаквим рукоделијем и пецао
је у једном чамчићу. Једном приликом, кад је уље које је имао било потрошено,
свемилосрдни Бог је учинио да из мора, између Новог Скита и пристаништа Светог
Павла, до њега доплови посуда са уљем.
***
***
Као авва по имену и као истински авва по свом монашком живљењу показао
се старац Исаак Дионисијатски, који је постио и молио се, био смирен и
трудољубив, који је свакога волео и од свих био вољен, послушан у свему и
свакоме.
Једном, кад је незаборавни старац служио у карејском метоху, његов
старешина, отац Геласије, који је у то време био представник њиховог манастира у
Кареји, упозорио га је да је већ подне и да би, будући да очекују снежну олују,
могао да залута уколико се у то доба дана буде враћао у манастир. Међутим, он је
одговорио да је неопходно да се врати у Дионисијат, који је од Кареје удаљен пет
сати хода. Након што је начинио метанију, блажени се удаљио. Кад је стигао до
врха горе манастира Ивирона, почео је да пада густ снег. Било му је тешко да хода.
Када је дошао до горе манастира Симонопетра, која се зове „Босдум” и налази се
насупрот Атосу, снег му је већ допирао до колена. Почело је све више да се
смркава. Страховао је од мрака, снега и шумских дивљих звери.
Блажени је тада све своје наде управио ка нашем Господу и Спаситељу и из
дубине срца рекао: „Господе Исусе Христе, Боже мој, молитвама мог светог старца
спаси ме у овом часу!” У том тренутку га је - каквог ли чуда! - зграбила
божанствена и невидљива сила и он се обрео у манастирској порти, испред самог
улаза.
Било је време за вечерњу и вратар се спремао да затвори манастирске двери.
Кад је спазио авву Исаака, с поштовањем га је поздравио и упитао како је дошао по
таквој олуји. Будући у иступљењу, авва Исаак му је одговорио да су га послали из
Кареје.
„Како сте уопште дошли овамо по оваквом снегу”, питао је вратар.
Авва Исаак је ћутао, и само је подигао поглед према икони Часног Претече.
Осим тога, вратар је приметио да из правца Кареје нема трагова у снегу. На
вратарева упорна испитивања о времену кад је напустио атонску престоницу и о
томе како је стигао у Дионисијат, авва Исаак је најзад био приморан да њему и
осталим оцима исприча шта се догодило. Казао им је да се сећа свега што се тиче
првог дела путовања, али да се након тога сећа само тога да се молио за помоћ
Божију и за молитве свог старца, те да се након тога нашао испред манастирске
порте.
***
***
***
***
***
***
***
Богоносни духовник, отац Сава, никада није осуђивао друге људе. Кад би га
неко упитао: „Оче, какав је то човек”, он би одговарао: „Тај човек је свети човек!”
Један старац је говорио: „Кад год сте у искушењу да осуђујете, ставите знак
питања. Ми не знамо шта би заправо могло да се дешава!”
***
Прослављени отац Дионисије Катунакијски једном приликом саветовао је
монаха Данила говорећи:
„Чедо моје, ако чујеш да о другоме говоре нешто лоше, немој у то поверовати,
а ономе што видиш поверуј само упола, па чак ни упола јер се многи претварају да
су јуродиви. Никога не осуђуј.”
26. СЛОВО О УМИЛЕЊУ И СУЗАМА
***
***
32
Монах који надзире редослед и правилност богослужења (прим. изд.).
33
Тропар посвећен Богородици (прим. изд.).
„Изливањем својих суза наводнио си бесплодну пустињу (Светог Василија и
Кармилски врх) и постао луча... оче наш Герасиме...” И заиста, исихаста Герасим
истакао се као луча умне молитве и као опитан подвижник суза. Пуних седамнаест
година подвизавао се на Кармилском врху Светог Илије, западно од Керасије,
испод Атонског врха. Био је то херојски живот, проведен у непрекидној бици са
природним стихијама, са ветровима и са муњама, са кишом и снегом, са хладноћом
и са лукавим демонима. Упокојио се кад му је било деведесет година.
***
***
Очи руског пустињака, оца Тихона, биле су увек препуне суза. Брисао их је
једном марамицом, која је стално била мокра и коју је увек држао у руци. Његов
епитрахиљ био је готово увек натопљен сузама, а мокар је био и дрвени крст којим
је благосиљао. Говорио је да би требало да свакога дана у свом животу перемо
Христове ноге својим сузама и да их бришемо својом косом док пред Њим правимо
метаније. У својој келији, изливао је потоке суза пред крстом, који је због тога увек
био влажан.
Подвизавајући се у пећини Светог Петра, отац Данило Исихаста је током
читавих шездесет година свакодневно служио Литургију. Да би што дубље
доживео Св. Литургију, обично је служио Литургију Светог Василија Великог.
Осећао је такво умилење да није успевао да изговори ни „Молитвама...”, а земља би
постала влажна од суза. Непосредно након тога повлачио се у самоћу да не би
изгубио осећање умилења.
***
Подвижник Андреј Посник из скита Свете Ане био је веома снажне грађе.
Пореклом је био из Епира. Био је чврст и стамен. Преиспуњен љубављу и
ревношћу, хитао је да помогне путницима који су се, ознојени и обремењени
тешким товаром, успињали од морске обале ка кириакону (манастирској цркви). У
световном погледу био је неписмен, али је поседовао мудрост по Богу, јер је имао
божански дар чисте и непрестане молитве. Будући призван од Пресвете
Богородице, изливао је непрекидне потоке суза умилења и небеске љубави.
***
***
***
„Чедо моје”, саветовао је руски подвижник Тихон, „опери својим сузама ноге
Христове, а Христос ће заузврат опрати твоје грехе.”
***
***
***
„Зашто плачете док ми певамо, оче Филарете? Посматрали смо вас већ неко
време. Реците нам шта је томе узрок” упитали су каруљског пустињака отац
Данило из братства Данијелита и отац Тома из братства Томита.
„Оче Данило, кад чујем да певате, моја душа се понекад радује. Тада се
осећам као да слушам ангеле и мој ум се узноси на небо а моје очи пуне се сузама.
Понекад пак плачем јер не могу да певам са вама, јер нисам у стању да и ја
прослављам Име Господње. Тад размишљам о својој грешности и кажем: 'Питам се
хоћу ли бити међу овим ангелима на Небесима или ћу бити вечно разлучен од
њих?' Такве помисли не удаљују се од мог срца и ја прослављам нашег Господа,
благодарим Му и преклињем Га.”
***
***
***
***
***
***
***
***
***
Пре неколико година упознао сам простодушног монаха Козму из манастира
Григоријата. Шездесет година живео је као киновит, преиспуњен вером, подвигом
и умилењем. Он нам је говорио:
„Еванђеље је Сам Христос... Сила. Ђаво га се много плаши. (Овај старац је
непрестано изучавао Еванђеље и стално га је носио са собом, у једној врећици која
му је висила око врата). У последње време ђаво ме много обеспокојава. Говори ми
да скочим са стене, да одбацим Еванђеље, прави буку, итд. Зар сатана није
безуман? Према Апокалипси, наш Христос ће нам показати још више мученика
докле се напуни и број сатрудника њихових и браће њихове, који има да буду
побијени као и они (Отк 6, и). У Новом Завету највише сам изучавао Еванђеље
Светог Јована Богослова. Једном сам током вечерње службе накратко заспао.
Нашао сам се на неком пространству које је подсећало на море. Жбунови препуни
цвећа прекрасног мириса. Тај мирис ме оборио! Притрчала су нека дечица (ангели
Божији) да би ме усправила. 'Пођимо сад да прославимо Бога!' Повели су ме у
велелепан храм, преиспуњен страшном славом и заслепљујућом светлошћу коју
нисам могао да поднесем, и пао сам доле...”
Како је ово приповедање одмицало, често је бивало прекидано радосним
јецајима и умилењем...
***
***
Један старац је рекао: „Прве сузе покајања замарају. Друге сузе су сузе
созерцања. Богочежњиве сузе (сузе љубави Божије) ни најмање не замарају него,
напротив, радују срце.”
27. СЛОВО О ИЗУЧАВАЊУ РЕЧИ БОЖИЈЕ
***
Један подвижник је рекао: „У циљу самосабрања ума, што је веома тешко због
његовог лутања, много ће помоћи изучавање светоотачких списа, посебно ако оно
претходи молитви. Нарочито ће помоћи изучавање Герондикона (Старечника).
Читање само пар редова из Герондикона пренеће вас у свету земљу Тебе и Нитрије,
и уз помоћ Светих Отаца узнеће се ум оног који се моли и удвостручиће се његово
разумевање.”
***
***
***
Један старац је рекао: „Бог хоће да нам помогне, јер је епоха у којој живимо
веома тешка. На неки начин Бог је, да тако кажемо, обавезан да нам помогне.
Уколико је човек духовно узвишенији, утолико ће Бог пре чути његову молитву.
Изучавање потпомаже молитву. Кад прочиташ нешто из Еванђеља, макар то био и
један једини ред, то ће ти загрејати душу и пренеће те у духовну сферу. Кад постоји
молитва, изучавање није потребно. Ја, на пример, ништа не читам. Књигу прочитам
онда кад треба некоме да помогнем.”
***
У каливији Пресвете Тројице у скиту Свете Ане, током много година живела
су петорица браће по телу. Услед ђаволске зависти, они су почели да се свађају,
тако да су постали познати као кавгаџије. Међутим, сваке вечери би се због тога
покајали и било им је опроштено.
Такво стање трајало је годинама. Једног дана, из каливије ових кавгаџија није
више допирао „никакав глас и никакав шум”. Те ноћи пробудили су скитског
дикеоса и обавестили га да су сва петорица браће уснула у Господу. Уз помоћ
осталих отаца отишао је у њихову каливију и уверио се у то.
Сва петорица браће беху се упокојила. Након вечерње су се покајали и
затражили један од другога опроштај. У том стању милостиви и милосрдни Бог
узео их је Себи.
Бог је на тај начин дао знак оправдања и спасења, доказ њиховог поправљања
и незлобивости, знак да никад не би требало да судимо ближњем.
Говоре да се нешто слично догодило и у пећини - келији Пресвете Тројице
која припада манастиру Ивирону и смештена је између Ивирона и Милопотамоса,
где су живела деветорица браће и њихов старац. Ови људи беху толико смирени и
украшени врлинама да су преклињали Господа да их удостоји да се сви заједно
упокоје и да њихов крај буде „хришћански, без бола, непостидан, миран и да добар
одговор дају на Страшном Суду Христовом”.
И заиста, једног дана, након вечерње службе, у часу док су се кајали и један
од другог тражили опроштај, сва десеторица блажених упокојили су се у Господу и
преселили из овог привременог живота. Сви су носили своје расе, камилавке,
монашке схиме и бројанице, дакле, васцело монашко оружје. Монаси из суседних
келија пронашли су их након десет дана. Њихова тела била су као жива и без
трагова распадања. Ни најмање нису заударала него се, напротив, од њих ширио
неизрецив миомирис.
***
***
***
***
Лично сам био сведок недавног великог пожара који је уништио једну
трећину пошумљене територије на Атонском полуострву. Пожар тих размера није
избио у читавој историји Свете Горе. Прича се, иако никад није потврђено, да је
овај пожар предсказао Свети Нил Мироточиви који је, како кажу, рекао и да ће
потрајати четрнаест дана.
Због јачине овог пожара, широке области коју је захватио и његове упорности
упркос свим напорима монаха, ватрогасаца, војске и механичких справа, старији
оци сматрају овај пожар „знаком”. И поред многих молитава и литија, киша је
падала свуда унаоколо а да ниједна кап није пала на област захваћену пожаром!
Старији оци кажу и да се пожар, који се појавио у некој ограниченој области,
гасио чим би биле изговорене молитве на литији и донете свете мошти. То се
обично дешавало тако што би, благодарећи покровитељству и заштити Пресвете
Богородице, пала киша или што би ветар дунуо у супротном правцу. Међутим,
овако велики пожар подстакао је питање због чега је Пресвета Богородица,
Старатељка Свете Горе, напустила Своју Градину, препустивши је упорној
махнитости пожара.
То питање би за нас остало без одговора да нисмо посетили времешне,
седобраде старце који су, без обзира на своје оскудно световно образовање, имали
умове просветљене дугогодишњим подвижништвом. Они су нам рекли:
„Неки кажу да је то искушење, а ми кажемо да је то лекција коју треба
научити. Сагрешили смо, прекршили смо закон и учинили неправду монаштву.
Због тога су нам потребни покајање, сузе и скрушеност.”
Неки су рекли и да је овај пожар „предсказање страшних ствари које ће доћи”.
У време велике суше један монах је рекао: „Док на Велики Петак са сузама не
паднемо на колена и не покајемо се, неће се зауставити гнев Божији.”
29. СЛОВО О СЕЋАЊУ НА СМРТ
***
Пред крај свог живота, каруљски подвижник старац Филарет позвао је свог
суседа и саподвижника Гаврила да дође и да донесе пијук и лопату.
„Брате, мој крај се приближио. Требало би да се припремим за путовање.
Љубави твоје ради, пођимо мало даље од моје каливије.”
Придигао се с великим напором. Кад су стигли до једног места међу стенама
на којем се налазило мапо земље, старац Филарет је легао: „Овде ће бити мој гроб.
Измери га и ископај да би био спреман.
Отац Гаврило је простодушно одмерио земљу и почео да копа. Након
отприлике једне седмице, пустињак и ревнитељ врлине, Филарет, утекао је из овог
привременог света.
***
***
***
***
***
***
***
***
Пре много година, у једној келијици у близини костурнице скита Свете Ане,
подвизавао се јеромонах Матеј, који је поседовао дар непрестане молитве. Једног
дана, отац Матеј зачуо је неки шум у костурници. Отворио је врата и угледао
мноштво прекрасних младића, од којих су неки узимали кости и односили их док
су неки уносили кости у костурницу.
Старац је био запрепашћен. Његово чуђење разрешио је један од тих
блиставих младића: „Зашто се чудиш, оче Матеју”, рекао је он. „Ми смо ангели
Божији и Пресвета Богородица заповедила нам је да урадимо ово што видиш. Ми
овамо преносимо кости оних људи чији је ум непрестано био привезан за Атос и
који су желели да овде окончају свој пут, али нису у томе успели. Зато овамо
преносимо њихове кости, да би ту почивале до Другог Доласка. Остале кости, које
видиш да одавде односимо у свет, припадају оним монасима чије је тело било овде
али им је ум обитавао у свету, јер су желели да остану у вези с рођацима и
мирјанима. Због тога у Дан Суда неће васкрснути на Светој Гори него у свету.”
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
Један пустињак причао је свом брату: „Оче мој и брате, не знам како, али ја,
недостојни, удостојио сам се да ме причести ангео Господњи. Најпре сам видео
неку светлост, а затим се појавио ангео носећи Пречисте Дарове. Не могу да
схватим како се то догодило...”
***
***
***
***
***
Животописац Светог Никодима Агиоритског, монах Јефтимије, о блаженом
упокојењу овог светитеља пише следеће:
„Тих дана извршио је све припреме за одлазак, односно, искрено се
исповедио, био миропомазан и свакодневно се причешћивао Пречистим Тајнама.
Тринаестог дана, његово стање се погоршало. Било му је веома лоше и више није
био у стању да, према свом обичају, умно изговара молитву, због чега ју је
изговарао наглас. 'Опростите ми, оци моји', рекао је браћи. 'Мој ум је уморан и не
може више да се задржи на молитви, па је зато изговарам наглас. Мој живот се
приближио крају, али ће вам Свети Бог платити за труд ваше љубави око мене,
грешника. Сад вас молим да ми донесете мошти мојих Светих Отаца, Светог
Макарија Коринтског и Партенија, нашег светог духовног оца.' Обгрливши и
целивајући свете мошти, плачући је говорио: 'Зашто сте ме, Свети Оци, оставили да
будем сироче? Ви сте мирно отпочинули због врлина које сте задобили овде на
земљи и сад се наслађујете славом Господњом, док ја страдам због својих грехова.
Преклињем вас, Свети Оци, да умолите Господа да ме помилује и да ме удостоји да
будем тамо где сте и ви.' Јадиковао је читавог дана, а током вечери му је позлило.
Очекујући његово упокојење, браћа су читаву ту ноћ провела у бдењу. Често су му
прилазили и питали: 'Како ти је, учитељу', а затим мало разговарали с њим. У
осмом часу ноћи, кад су га поново то упитали, он им је одговорио: 'Умирем,
умирем, умирем. Молим вас да ме причестите.' Пошто се припремио, примио је
Пречисте Тајне. Убрзо потом затекли су га скрштених руку и испружених ногу.
Кад су га упитали: 'Учитељу, како ти је', он им је одговорио: 'Примио сам Христа у
себе и како да не будем спокојан? Након што су мало пробеседили, он је заћутао.”
Нешто мало пре свог упокојења, велики пустињак, затворник, учитељ умне
молитве и саветодавац многих душа, Калиник Исихаста из Катунакије имао је
виђење у којем су му се јавили атонски светитељи носећи свеће у рукама. Његово
лице заблистало је од радости. Позвао је своје послушнике и рекао:
„Молим вас да одете и да припремите цркву, јер ће атонски светитељи доћи да
ме одведу. Читавог живота сам их преклињао за такав дар и ишчекивао га.”
О блаженом упокојењу овог блаженог човека казивао нам је, поред многих
других, и његов послушник, простодушни Христодул. Овај монах је и животом и
речима био незлобив као јагње Божије. Сада се и он преселио из овог живота.
***
***
***
***
Кад је врлински подвижник Петар, који је готово читав живот провео под
ведрим небом, предосетио да му се ближи крај, отишао је да се опрости с оцима и
браћом у пустињи. „Више се нећемо видети”, рекао је старцу Герасиму
Химнографу.
Уочи празника преподобног Петра Атонског вратио се у пећину у којој се
налази и храм подигнут у част овог светитеља. Овде се због прославе беху окупили
и остали пустињаци. Причестио се Пречистим Тајнама. Оци и браћа благословили
су га уобичајеним пустињачким поздравом: „Добар Рај, старче Петре”, он је рекао
„амин” и у миру се упокојио.
Неколико дана пре тога отишао је у Кареју где се са свима поздравио и
поделио своја рукоделија да би осигурао новац за трошкове свог погреба и
служење четрдесет Литургија.
***
***
Приликом једне Пасхе у кириакону скита Свете Ане десио се чудесан догађај.
У часу док се појао „Дан Васкрсења”, један послушник из каливије Светих
Бесребреника стајао је усред храма и правио метаније до земље, као кад хоћемо да
се причестимо. Нико га није питао зашто то чини. Био је са осталима у заједничкој
трпезарији, а затим је отишао у своју каливију.
Пре него што су зазвонила звона за вечерњу у недељу Васкрсења, раширио се
глас да се онај монах, који је правио метаније, преселио из овог живота!
Светогорски оци верују да они који из овог живота оду на дан Васкрсења не
пролазе митарства лукавих демона. Услед тога, оци су благосиљали оног блаженог
послушника који је предвидео свој крај или је бар дубоко чезнуо да се упокоји на
блистави дан Васкрсења, због чега је правио метаније и тражио опроштај од браће.
***
И други пут се на дан Васкрсења један брат упокојио док су оци појали „Дан
Васкрсења”. Овај троструко блажени монах стајао је у својој стасидији и држао
пасхалну свећицу, а његова душа се, радосно и ликујући због Васкрсења, вазнела
на небо! Кад су се оци приближили, видели су да се упокојио. Сахранили су га на
скитском гробљу. Његово тело је и даље било савитљиво. Не „скамени” се тело
сваког монаха!
Ревносне душе, које сте се удостојиле радости и благослова блаженог и
васкрсног упокојења, заступајте и нас, грешнике!
***
***
***
Неки монах је упитао једног старца, којем је било више од сто година: „Шта
осећаш сад, кад треба да одеш из овог привременог света?”
„Осећам толику радост и спокојство као да одлазим на венчање”, одговорио је
старац.
***
***
Један старац - подвижник по имену Хризостом, који је још увек жив и који се
преко четрдесет година подвизавао у катунакијској пустињи, казивао ми је следеће:
„Имао сам духовног брата по имену В. У свему се подвизавао, а посебно у
блаженом подвигу послушања. У часу кад је издахнуо, његово лице је заблистало.
Касније су ме обавестили да је, тачно у часу кад се овај монах упокојио, ђавоимана
жена у једном манастиру изван Атине рекла: 'У овом тренутку видим једног
послушника из Катунакије који пролази митарства. Крунисан је црвеном траком на
којој пише: 'Ангео осмог еона.'”
***
На дан 13. новембра 1985. године, посетио сам каливију Светог Јована
Хризостома у скиту манастира Кутлумуша, где се подвизавао мој љубљени брат,
старац Мојсије. Посетио сам га да бисмо заједно прославили празник.
Догодило се да је на тај свети дан благословеног помена златословесног
светитеља вршен и помен незаборавном старцу Јовану о којем се, кад је остарио,
бринуло братство манастира Кутлумуша. Блажени старац, који се упокојио кад му
је било деведесет и пет година, данима пре своје смрти предсказивао је следеће:
„Желим да умрем на празник Св. Јована Хризостома (Златоустог), као што је умро
и мој старац.” Тако се уистину и догодило.
***
***
Постоје многи и бројни примери горких плодова које су пожњели они што су
прекршили заповести својих духовних руководитеља и били им непослушни. То се
види и из светогорске изреке која каже да је „послушање - живот, а непослушање -
смрт.”
Један такав пример је и казивање које управо следи:
Отац Мелетије Духовник, наследник Хаџи-Георгија Посника, живео је у
келији Светог Николаја, која припада манастиру Пантократору. Поседовао је
велику библиотеку и био веома образован. Својим калуђерима никад није
допуштао да раде недељом и осталим празничним данима. Тако се догодило да су
једног празничног дана послушници дошли с питањем хоће ли отићи да погледају
пчеле које су се налазиле у Капсали. Они се нису запутили тамо него су, напротив,
продужили до скита манастира Кутлумуша, да би пецали у тамошњем рибњаку. На
том месту вода се повлачи и због тога је оно названо „убица”, будући да су се у
старини људи овде често утапали.
Тога дана, дакле, овде је због непослушања пао један од браће из ове
заједнице и утопио се! Остали се нису усуђивали да се врате у келију и да обавесте
старца о овом тужном догађају. Отишли су код других отаца и преклињали их да
му то опрезно саопште. Сви су жалили утопљеника и непослушног монаха. Сам
старац Мелетије умро је услед неподношљивог бола.
***
Један монах је снажно чезнуо да оде са Свете Горе да би видео своју мајку.
Иза његове привидно безазлене жеље крило се велико искушење. Будући обдарен
расуђивањем, његов старац га је упозорио на то и није му дао свој благослов.
Остали монаси из ове заједнице упорно су захтевали да му допусти да оде. Потајно
су уредили с његовом мајком да из Кесарије допутује у Константинопољ, где ће
доћи и њен син у пратњи једног од сабраће. Постојао је један бродић који је два
пута недељно из Русије пловио за Свету Гору и пристајао у Константинопољу.
Намеравали су да путују тим бродићем. Пре поласка, отишли су по старчев
благослов за путовање. Старац је био прикован за постељу. Чим је чуо о чему је
реч, почео је да плаче као да више никад неће видети овог монаха. Остали су
покушавали да га утеше говорећи да ће се кроз неколико дана вратити. Међутим,
вратио се само његов сапутник, док је онај монах заувек остао у свету.
***
***
***
***
***
***
***
***
Један мудри духовник је рекао: „Даћемо епитимију, али ћемо исто тако и
утешити душу.”
***
***
***
Оци односе преминулог брата на скитско гробље, где овај, посредством свог
духовника, тражи опроштај од браће уколико је некога од њих ражалостио. Кад је
отац Мина отишао из овог привременог живота, није се нашао ниједан брат који би
рекао да га је (отац Мина) некад ражалостио. Напротив, сви су потврдили да отац
Мина, иако често веома исцрпљен, никада није одбио да, материјално или духовно,
помогне ономе коме је то било потребно!
Живела су овде и два брата међу којима је често долазило до свађе, јер је
један од њих, по имену Зосима, често тражио нешто новца од оног другог говорећи
да му овај то дугује. Други брат је говорио да му ништа не дугује, тако да су се
стално препирали. Кад је отац Мина чуо за то, рекао је свом послушнику:
„О, блажени Онуфрије, они се свађају! Морам наћи нешто новца и дати га
ономе што га тражи како би та препирка већ једном престала!”
Старац је, дакле, узео нешто новца који је имао и отишао код о. Зосиме
говорећи: „Оче Зосима, ево ти новца који ми је дао отац..., јер га дугује теби.
Међутим, то мора остати тајна, јер знаш да сам ја духовник.”
Тако се окончала препирка између ова два брата!
Кад се отац Мина преселио из овог света, остали су хвалили његове врлине а
отац Зосима је рекао да му је старац потајно вратио дуг у име брата с којим се
свађао. Кад је то чуо онај брат, узвикнуо је:
„Не, оче Зосима, ја му никад нисам дао тај новац!” Сви оци који су то чули, и
млађи и старији, једнодушно су се сложили да се отац Мина, будући уистину
украшен великим врлинама, из привременог преселио у вечно, и прославили су
Бога.
***
***
***
Ово нам је приповедао незаборавни старац X. из скита Свете Ане:
„Огласила су се црквена звона. Изашао сам напоље и видео старца Онуфрија
како плаче:
'Шта се десило, старче? Зашто звоне звона', са зебњом сам упитао.
'Наш духовник, отац Игњатије, окончао је свој пут', био је његов одговор. Кад
сам то чуо, готово да сам се онесвестио од превеликог бола.
Старац Онуфрије је одмах пошао у каливију Пресвете Тројице и казао ми
следеће:
'Од сада ће нам, блажени, бити изузетно тешко да нађемо духовника који
истовремено познаје и делање и созерцање. Како ми је рекао блажени старац, отац
Мина, доћи ће време кад ће монаси говорити: Исповедајте се Господу, јер је добар,
јер је до века милост Његова (Пс 117,1). А шта да кажемо за оно, о чему говори
Свето Писмо: Питај оца својега и он ће ти јавити, старије своје и казаће ти (Понз
32,7).
'Шта да чинимо сад, кад се упокојио наш духовник', поново сам га упитао.
'Зашто мене питаш, блажени? Да ли још увек постоје духовници који би, као
отац Игњатије, следили предање овог светог места? Отац Игњатије је у
младалачком узрасту дошао из Сереса. Све што је имао у својој отаџбини оставио
је сиромашнима и овамо дошао босоног, носећи само штап у руци. Отишао је у
Катунакију, код старца Неофита, и није подизао очи чак ни зато да би видео где је
хлеб, со или нешто слично. Видео је само стару бројаницу од три стотине чворова,
Подвижничка слова авве Исаака Сиријског, плесниви двопек, Четворојеванђеље,
Псалтир и Помјаник.
Кад би видео ове ствари, узимао их је и целивао. Без оклевања се потчинио
старцу Неофиту. Није размишљао има ли хлеба или воде. Био је благодаран једино
Пресветој Богородици што га је предала у руке тако великог подвижника. У
потпуном ћутању, непрестаној молитви и сузама које су непрекидно текле. У
Катунакији није постојала црква. Кад је требало да се причесте, одлазили су или у
Мали скит Свете Ане или у Велики скит. За монаха је пострижен уз манастирско
допуштење. Кад су остали оци видели његове врлине, позвали су га у Велику Лавру
да га рукоположе за свештеника, и то не само да служи него да буде и духовник. У
то време имао је само двадесет и шест година. Сви катунакијски оци - исихасти
могли су да виде да он није обичан човек него натчовек! Био је толико послушан да
је пред својим старцем чинио метаније чак и кад су у питању биле телесне потребе.
Старац га је, са своје стране, често босоногог и по снегу слао у Кареју а он то никад
није одбио. Код њега су долазили и исповедали се и Срби, и Руси, и Бугари, и
Румуни, јер је живео уистину преподобним животом.”'
***
***
***
***
***
***
Један подвижник је казивао следеће: „Овамо долазе многи студенти. Једном
их је овде било десеторица и затражили су од мене да учиним неко чудо. Били су
веома упорни. Размишљао сам на који начин да уразумим ову децу. Тада сам им
рекао: 'Ево, станите у ред да вам одсечем главе. После тога ћу да учиним чудо и да
вам их поново прилепим! Само, удаљите се један од другога, јер постоји опасност
да помешам главе и тела! Јесте ли спремни? Хоћете ли да видите чудо?'
Младићи су се одмах успротивили: 'Не, не, оче, није потребно', једногласно су
повикали.”
***
***
***
***
***
Пре отприлике стотину година, у скиту Свете Ане живео је један искушеник
који је на дан пострига добио име Сава. Међутим, лукави човекоубица ђаво
прелестио га је услед непослушања и претераног поверења у сопствене помисли.
Сава је од многих слушао о врху Свете Горе, о прекрасним утисцима везаним
за успоне на то место и поклоњење на дан Преображења Господњег. У њему се
родила чежња да и сам оде тамо и да се поклони „старцу Атосу”, мислећи да се тај
назив заиста односи на неког уваженог старца који тамо живи.
Упркос забрани свог старца, Сава се запутио ка врху Свете Горе. Кад је стигао
до места које зову „Хаири” уистину је срео неког уваженог, седобрадог и
исцрпљеног старца који се сажалио на њега и рекао:
„Куда си пошао, чедо моје? Изгледаш тужно и уморно. О чему се ради?”
„Желим да се поклоним старцу Атосу”, успео је да прозбори преморени Сава.
„Ја сам старац Атос, чедо моје. Где живиш? Одакле долазиш?”
„Из Керасије. Из скита Свете Ане.”
„Из скита Свете Ане? Познајем све који тамо живе. Како то да тебе не
познајем? Чудим се, али ти немој да бринеш”, рекао је тобожњи стари монах. „Ја
сам духовник и сви послушници који су одважни и желе да изврше своју вољу
долазе овамо да ми се поклоне. Сад више нема потребе да се и даље замараш. Ја
сам сам дошао и нашао те. Видим твоју намеру. Није потребно да се пењеш на врх.
Поклони ми се и врати се кући. Извршавај своју вољу и ја ћу се бринути о теби.”
Монах Сава је био заслепљен својим непослушањем и речима сатане, који је
изгледао онако како је он замишљао да би требало да изгледа старац Атос.
Поклонио му се, али је ужаснуто приметио да рука коју је целивао има
застрашујуће дуге нокте. Схватио је своју заблуду.
„Сад си мој”, рекао му је ђаво у лику старца Атоса. „Доћи ћу једног дана да те
поведем са собом.”
У истом тренутку, Сава је пао у несвест. Након више часова, нашли су га неки
путници и вратили на „место покајања”, односно у скит Свете Ане. После три дана
прибрао се и са сузама испричао шта се догодило, тражећи опроштај од старца и
скитске сабраће.
Осам година провео је у скиту, а нигде није могао да се смири. Петнаест
година је у светом манастиру Ивирону преклињао за помоћ чудотворну икону
Богородице Портаитисе.
Када се једном приликом са двојицом браће нашао на мору и пецао, у истом
оном часу у којем се некад поклонио сатани, налет олујног ветра га је наочиглед
осталих уграбио из барке. Сажаљења достојни монах Сава заувек је ишчезао.
***
Пре много година, на јужном врху Катунакије, живео је један побожни старац
који је имао послушника по имену Спиридон. У почетку, Спиридон је у свему био
послушан и тачан. Међутим, како је време пролазило, црв славољубља (таштине)
неприметно је почео да нагриза његову монашку душу. Постао је неумерен у
својим подвизима: увећао је коленоприклоњења и молитве на бројаници, док су
његова бдења постала много дужа, али без знања и благослова његовог духовног
оца. Себе је сматрао узвишенијим од осталих монаха и, мало по мало,
извршавајући сопствену вољу, стигао је дотле да је њиме овладао дух гордости.
Једне ноћи зачуо је како неко куца на врата његове келије и рекао:
„Молитвама...”. Отворио је врата и шта је угледао? Пред њим је стајао један ангео.
Ангео који је тако само изгледао, а који то уистину није био.
„Послао ме Сам Бог Сведржитељ да те известим да је задовољан твојим
подвизима и врлинама”, рекао је. „Господ жели да те награди и стога те позива да
заједно са мном пођеш на врх Атоса, где ће се и Он појавити са војскама ангела и
зборовима светитеља, тако да ћеш моћи да Му се поклониш.”
То је изговорио привидни ангео, а Спиридон, помрачен тамом гордости, није
се ни помолио. Напуштен од божанствене благодати, кренуо је за њим. Било је
зимско доба. Време је било лоше и све је било прекривено снегом. Након
вишечасовног путовања стигли су на сам врх Атоса. Привидни ангео је задовољно
рекао Спиридону:
„Погледај тамо! Видиш ли да долази Христос?” Спиридон је видео неки
црвени диск и учинило му се да у његовој средини седи Христос, одевен у
архијерејску одежду. Истовремено су се појавили редови ангела, светих апостола,
преподобних, јереја, праведних људи и жена. Збор јереја предводио је Свети
Спиридон, а поглед несрећног монаха Спиридона особито се зауставио на његовом
лику.
У међувремену га је привидни ангео пожуривао:
„Шта гледаш, будало? Зар не видиш да долази Христос? Пођи одмах да му се
поклониш!”
Спиридон је оклевајући кренуо напред. Мора бити да се у том тренутку неко
молио за њега, јер је са чуђењем запазио да тобожњи Свети Спиридон носи веома
велику скуфију, метар високу. Наиме, монах Спиридон је знао да се овај светитељ
на иконама увек изображава са малом скуфијом. Прекрстио се и рекао: „Господе,
помилуј... никад у свом животу нисам видео тако велику скуфију.”
У истом тренутку сва ова илузија је ишчезла и Спиридон је остао сам, на
самом рубу дубоке, стрме провалије. Једна нога била му је у снегу, а другом се
спремао да закорачи напред, у бездан провалије.
Требало му је дванаест часова да се врати у своју келију, где је затекао свог
старца како плаче и моли се. Исповедио се и покајао, испричавши о свему што се
догодило.
Старац му је дао правило према којем три године није смео да се причести.
Осим тога, упутио га је у најстрожу, дионисијатску киновију, да тамо током те три
године пере судове. На тај начин се уистину смирио и свим оцима, а посебно
почетницима, приповедао о великој опасности и страшној смрти која му је претила,
а од које га је спасла молитва његовог старца.
***
***
***
***
***
***
***
***
Старац С. из Новог Скита био је незлобиво јагње Божије. Посетио сам га пред
сам крај његовог живота, кад је био прикован за кревет. Једном приликом украдено
му је сто педесет литара уља. Његов послушник је гунђао, а старац је био веома
тужан због таквог његовог става.
„Зашто не прославиш Бога, благословени? Сад си слободнији и бестраснији.
Имамо само једно буре уља уместо да имамо три.”
Међутим, послушник је наставио да гунђа, осуђује и сумњичи.
„Види, чедо моје”, рекао је старац С. „Посматрај само добру страну свих
ствари. Не веруј свему што чујеш својим ушима и веруј само половично ономе што
видиш својим очима.”
***
Један добар и безазлен старац је рекао: „Сви оци су добри. Сви се подвизавају
сагласно својим снагама и само због тога што остају овде, у Градини Пресвете
Богородице, имају наду у спасење.”
***
***
***
Током читавог свог живота, монах Јоасаф из скита Свете Ане никад није
изазвао саблазан. Био је образац покорности, кротости и дуготрпељивости.
Упокојио се 1947. године.
***
***
***
***
***
***
***
***
Игуман манастира Светог Павла, Софроније, био је такође један веома кротак
Светогорац. Упокојио се 1881. године, кад му је било осамдесет лета. Често су га
осуђивали због његове велике снисходљивости и незлопамћења. Нико га никад није
видео љутитог.
Прича се да су његове мошти мирисале. O врлинама овог човека казивао је
отац Јоаким Специерис.
***
У умове и срца младих монаха које је сусрео на заласку свог живота,
стогодишњи Варлаам из манастира Ксенофонта утиснуо је трагове доброте,
кротости и незлобивости.
Он није био само трудољубив (и као стогодишњак подрезивао је дрвеће) и
трпељив у болести (имао је хернију и није носио појас). Био је то незлобив и
дуготрпељив старац, што се показало у многим случајевима.
Једном се догодило да је са старијим оцима отишао у манастирски метох
Светог Николаја на Халкидику. Међу људима који су живели у околини беху
избиле неке несугласице. Отац Варлаам им се обратио са својом уобичајеном
благошћу. Међутим, будући дивљи по природи, ови људи су га вређали, да би га на
крају гађали конзервом уљане боје! Старац се без роптања вратио осталим оцима,
уверавајући их кротко и незлобиво да је већ опростио својим непријатељима.
***
***
***
***
***
***
***
***
„Многи оци су 'трезвеноумни', а да то и не знају”, рекао је један стари
пустињак.
***
Знаменити Сава Духовник није спавао у кревету. У келији је имао два ужета
која су била прикачена за таван. Ужад су му придржавала руке, тако да је читаве
ноћи стајао усправно и молио се.
***
Један стари монах је говорио: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј
ме.” То је темељ.
Осим тога, рекао је и следеће: „Једно 'Господе помилуј' потреса небо и
земљу.”
***
Често чујемо да светогорски оци кажу: „Ни због чега другог не постајемо
монаси него да бисмо се молили.”
***
***
***
Поред свог великог подвижништва, сједињеног с најдубљим смирењем,
подвижник Тихон поседовао је и дар непрестане молитве, која се настављала чак и
кад спава.
„Кад се молиш”, говорио је он, „молитва треба да се сједини са срцем, као
када лепком залепиш две ствари.”
Он је рекао и следеће: „Пре него што започнеш неко дело, треба да се
помолиш Богу говорећи: 'Боже мој, дај ми снагу и просветли ме.' Кад завршиш,
треба да кажеш: 'Слава Богу!'”
***
***
***
***
***
Један подвижник је казивао: „Док сам се молио, сусрео сам мог покојног
старца. Та молитва се уздизала до неба као пламени стуб. Да ли схватате какво се
дубоко тајинство овде скрива?”
***
***
***
***
***
***
Катунакијски исихаста Е. каже: „Сад кад сте дошли овде, на Свету Гору,
узмите сви по једну бројаницу. Бројаница ће вас руководити ка стварима које до
сада нисте знали. Одвешће вас на виши степен. 'Господе Исусе Христе, помилуј
ме.' Имаш неки проблем? 'Господе Исусе Христе, помилуј ме.' Имаш неко
искушење везано за друге, за твог рођака, пријатеља или послодавца? 'Господе
Исусе Христе, помилуј ме.' То ће решити твој проблем и извешће те из безизлаза у
којем се налазиш.
Пре годину дана имао сам једно искушење. Шта да радим? Шта да радим?
Пресвета Богородице, помози ми. Укрепи ме, Брзопомоћнице, да Ти служим
молебан. Пресвета Богородице, помози ми. Нисам дуго чекао да моја молитва буде
услишена. Након три дана, искушење је нестало. Радост је заменила искушење.
Тако брзо је дошла помоћ од Богородице, тако брзо!
Према томе, узмите бројанице. 'Господе Исусе Христе, помилуј ме.' Ако се
сједините с бројаницом, знајте да ћете наћи просветљење и да ћете се узнети до
вишег степена за који сад и не знате. Бројанице носе сви калуђери, сви пустињаци,
сви подвижници, сви монаси у манастирима. Сви имају бројанице у рукама.”
***
Један подвижник је говорио: „Нема веће радости од оне која постоји кад
молитва сама дејствује. Тада човек заборавља и на храну и на сан и само се
наслађује молитвом, док га његов старац не прекине у томе да би испробао његово
смирење. Једна монахиња беше достигла ову меру. Након што би током дана
напорно радила, ноћу је изговарала Молитву Исусову. То је потрајало пет дана. Кад
ју је старица прекинула у томе, рекла је: 'Мора да сам учинила нешто лоше.'
Покајала се због тога, иако заправо ништа није учинила.”
***
Један од древних отаца говорио је следеће: „Кад сам био млад, своје
рукоделије износио сам ван Свете Горе, да бих га продао побожним хришћанима.
Ма где да сам се нашао, на чамцу или на друму, око мене су се окупљали
безбожници и говорили недоличне речи против постојања Божијег. Плакао сам и
преклињао Свеблагог Бога да не напушта наш народ и да га не потчињава
варварским народима, јер су ти људи безбожници.
Запитао сам мог блаженог старца шта да чиним када ме они, желећи да отрују
моју душу, окруже као змије. Он ми је на то рекао: 'Кад ти се приближе, остани
усправан, прекрсти руке и моли се. Напади ће престати, а ти ћеш бити миран.' Тако
сам учинио и био сам миран. Као што сунце растерује облаке, тако и молитва
прогони оне који желе да оскрнаве душу богохулним речима и да је баце у срамне
страсти.”
***
Једног дана Свети Никодим пошао је на прославу празника у Великој Лаври.
На путу је наишао на једну келију (исихастичку пећину), у којој је преноћио. У
поноћ је приметио да старац из те келије и његова заједница одлазе у храм. И он је
потајно пошао за њима. Тамо је видео да старац и његови послушници, понекад
клечећи а понекад стојећи, призивају најслађе Име Исуса Христа. Кад је дошло
време за божанствено Причешће, запазио је да светлост на њиховим лицима тек
нешто мало заостаје за светлошћу сунца.
***
Током читавог дана, о. Јоаким из скита Свете Ане непрестано се молио. Било
да ради, седи или разговара, успевао је да стално беседи са Богом. Он је са
умилењем рекао: „Уколико монаха лишите молитве, одузећете му његово право да
се осећа као истинско чедо Божије.”
Често је долазио док смо извршавали своја послушања и очински нас питао да
ли изговарамо Молитву Исусову или молитве Пресветој Богородици.
Мало је говорио, и то само онда кад је било неопходно. Међутим, увек су га
могли видети како се моли. Ради потпуног безмолвија повлачио се у малу шуму иза
каливије. Овде је подизао руке према небу и сатима се наслађивао тајинственим
општењем са Исусом Христом. Кад би га упитали где је био тако дуго, он би
одговорио: „У Гетсиманском врту, тамо сам био.”
Био је толико обузет молитвом да је изгледало да су му и храна и починак
сувишни. Током читаве једне године имао је старчев благослов да ноћу уопште не
улази у своју келију. Остајао је у стасидији, у каливијској капели. Сви оци кажу да
је током те године отац Јоаким у свом срцу осетио многе Божије благослове и
небеске дарове. Више пута се дешавало да зачују или његове вапаје или, пак,
торжествено псалмопојање. Кад би га видели на јутарњем богослужењу, отац
Јоаким је изгледао тако свеже и радосно као да је читаве ноћи спокојно спавао.
Његова душа је желела много тога... међутим, његово тело није било у стању
да је прати. Стално је слабио. Током године свеноћног бдења и стајања, на његовим
ногама појавиле су се ране изазване слабом циркулацијом. Његов старац био је
принуђен да му забрани свеноћно бдење у храму.
Одважни ратник је тада „подигао нову тврђаву”. У један угао своје келије
поставио је покривач од грубе длаке. Тако би читаву ноћ преседео умотан у груби
покривач. Његова глава није почивала на јастуку и једино су му ноге биле
испружене да би ублажио болове изазване ранама. И у овој новој арени проводио је
читаве ноћи у молитви. Кад би понекад склопио очи ради починка, његове усне су
и даље шапутале молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме.”
Кад би изговарао „Пресвета Тројице” или „Пресвета Тројице, Боже, помилуј
нас и спаси”, био је потпуно потресен. Могло се помислити да за њега не постоји
моћнија молитва. Његово страхопоштовање пред Пресветом Тројицом не може се
описати. Кад би на богослужењу зачуо Тројични тропар, одмах би заузео став
изоштрене пажње. За њега је Име Господње било најслађа реч.
***
Подвижник отац Тихон је говорио да монах треба један сат да извршава своје
послушање, а један сат да се моли. Он је казивао о догађају који се десио у руском
манастиру у време док су читали Ангелски поздрав Пресветој Богородици, који је
он особито волео.
„Живео је овде један монах који је Ангелски поздрав свакодневно изговарао
двадесет четири пута и то на следећи начин: сваки пут кад би часовник откуцао
колико је сати, он би почињао да се моли. Сати су били његова мера. Осим тога,
сваки пут је ову молитву изговарао са истом побожношћу с каквом ју је изговарао
и први пут.
Једног дана зачуо је глас који је долазио од иконе: 'Радуј се и ти, слуго, радуј
се.'”
Отац Тихон је и сам више пута у току дана са сузама читао Ангелски поздрав.
Свакога дана читао је и Еванђеље по Матеју.
Особито је волео одломак који говори о Страшном Суду. Желео је да му овај
Суд стално буде на уму. Стално се сећајући смрти, сам је ископао свој гроб како би
непрестано могао да га гледа и да плаче, с радошћу очекујући да легне у њега.
Говорио је да не би требало да радимо недељом. У древна времена, кад се
Израиљ хранио маном, Бог им ју је свакодневно слао, изузев седмог дана. Бог није
благословио похлепне, тако да се онима, који су тога дана сакупљали ману, она
кварила и пунила црвима. Израиљци услед тога на тај дан нису чинили ништа,
осим што су остајали у својим скинијама (шаторима) и славословили Бога.
И сам старац Тикон је седми дан (недељу) посвећивао Богу. Кад је служио,
није желео да брзо оконча Литургију. Често се догађало да Литургију служи до
почетка вечерње. Уколико за време Херувимске песме не би заплакао, остајао би на
коленима до краја Литургије.
***
Старац Данило из Новог Скита живео је сто петнаест година. Имао је јасна
виђења. Док се молио на бројаници, долазио је ђаво у обличју шакала и покушавао
да му истргне бројаницу, али је он настављао да се моли.
***
Један старац је рекао: „Као што лађа којој прети опасност шаље сигнал за
спасавање, тако би требало да човек непрестано изговара молитву: Господе Исусе
Христе, помилуј ме.'”
***
***
Старац Дионисије из скита Свете Ане ни са ким није разговарао. Његово лице
нико није видео: стално је било покривено да не би прекидао умну молитву!
Сакупљао је оригано у Криа Нера и правио мешавину од оригана, уља и трава. То
је продавао да би издржавао себе и своје послушнике, поштујући правило да нико
не треба да живи од туђег рада.
***
***
***
***
***
***
***
***
Следећи догађај веома је познат: кад је једном приликом на Свету Гору дошао
новојављени светитељ, Нектарије Пентапољски, у скиту Свете Ане посетио је
једног прослављеног духовника, који га је созерцатељно и делатно поучавао умној
молитви. Сусрели су се у старчевој каливији, где су три дана и три ноћи провели у
непрекидној молитви и беседи.
39. СЛОВО О БЛАЖЕНОМ ЈУРОДСТВУ ХРИСТА РАДИ И О
НАЈВЕЋЕМ СМИРЕЊУ КОЈЕ СЕ ИЗ ЊЕГА РАЂА, И КОЈЕ СА СОБОМ
ДОНОСИ ДУХ БОЖИЈИ И НЕБЕСКУ БЛАГОДАТ
***
***
34
„Паликућа", дословно: „онај који спаљује каливије, тј. колибе" (прим. прев.).
Преподобни Сава, Христа ради јуродиви, поистовећује се с подвижником,
Светим Евдокимом, из манастира Ватопеда. Живео је равноангелским и
бестелесним животом.
У пустињи се хранио травама, а у градовима и селима оним што би му дали
као милостињу. Није имао чак ни каливију, ни постељу, ни одећу, ни пријатеље, ни
познанике... Ишао је потпуно наг, изузев што је једном крпом покривао срамне
делове тела. Живео је сагласно апостолским речима: Ми луди Христа ради... до
овога часа подносимо и глад и жеђ и голотињу и ударце, и потуцамо се...
постасмо као сметлиште свијета, свима смеће до данас (1 Кор 4,10, 11, 13).
Једном приликом отишао је у неки град на Кипру. Наг, безуман, залутао.
Једна жена је узвикнула: „Како лепо тело има овај човек!” Да би, с једне стране,
уклонио жељу за насладом, а са друге, уразумио жену да се не диви испразним и
телесним стварима, светитељ је скочио у резервоар препун нечистоће, црва и блата.
Кад је изашао одатле, био је сасвим црн и прекривен прљавштином.
Овај догађај је потресао многе, а највише ону жену која се искрено и са сузама
покајала.
***
***
***
***
***
***
***
Свети Јован Кукузељ био је хоровођа ангелског гласа, учитељ музике и први
појац на двору византијског самодршца Комнина (12. век). У тајности је напустио
овај привремени свет с његовом испразном славом и уживањима, и стигао у
манастир Велику Лавру. Скривао је свој идентитет и говорио да је у свету чувао
овце. Игуман му је одредио да у шуми чува манастирске козе. У међувремену, цар
Комнин га је свуда тражио.
Јован је радосно извршавао своје послушање, освештавајући се у великом
смирењу и безмолвију, док једног дана није пожелео да отпоје прекрасне црквене
химне које је појао и у Константинопољу (Византиону). Његов глас је био толико
сладак и мелодичан да су и бесловесне животиње (козе) које је напасао изненада
престале да једу, умириле се, усправиле и с пажњом и благодарношћу, као да су
словесна бића, почеле да слушају ово ангелско појање.
Тај призор и ти звуци били су уистину задивљујући. Пустињаци из околних
каливија који су то видели, нису препознали Кукузеља, али су већ сутрадан
пожурили да обавесте игумана о оном што се догодило.
На тај начин Кукузељ је био откривен. Био је пострижен у монашки чин и
почео је да поје у десној манастирској певници. На једном бдењу, док су читали
Акатист, накратко је заспао у својој стасидији. Пред њим се појавила Пресвета
Богородица као Царица славе и рекла:
„Радуј се, Јоване, чедо моје, певај ми и Ја те никад нећу напустити.” Затим је у
његову десну руку положила златан новчић! Тај новчић је касније прикачен на
Њену свету икону.
Другом приликом му је исцелила ногу и рекла: „Од сада ћеш бити здрав.”
Светитељ је саградио једну катизму у част Светих Архангела. У њој је
боравио током шест дана у седмици, а недељом и празником одлазио је да поје у
манастиру.
***
***
***
***
Један подвижник је говорио: „Најпре човек све даје Богу, а затим Бог
очишћује човека и даје га људима. Кад човек поверује да је гори од свих осталих,
тада једно 'Господе, помилуј' које он изговори за свет вреди више него хиљаду
'Господе, помилуј' које изговарају други људи.”
***
***
***
***
***
***
***
Други старац каже: „Човек може да се подвизава с великом усрдношћу а да
опет не напредује, јер нема смирења. Други пак могу мање да се подвизавају а да
ипак више узнапредују јер имају више смирења, које надокнађује све остало.
Будност је једнака светости. Ђаво не прогони изгубљене. Он прогони будне;
оне који би уз Бога могли да чине чуда. Мучи их њиховом самоувереношћу,
разумом и расуђивањем. Према томе, занемаримо своја размишљања док нам се не
врате освештана.”
***
У каливији Света Три Јерарха, у скиту Свете Ане, живео је један млади
послушник по имену Нектарије. Његов старац био је румунског порекла. Он је
готово увек ћутао.
Неки скитски оци, обдарени расуђивањем, говорили су међу собом: „Требало
би да кушамо вино из ове бачве - да видимо да ли је слатко, горко или кисело.”
Једног дана, старац Теодосије је, са још неким оцима, сишао на пристаниште.
С њима је био и Нектарије. Чим су га други угледали, одлучили су да га искушају.
„Оче Нектарије, ти си млад, можеш да носиш своју врећу и да пешице одеш у
Кареју. Ми смо већ стари и има нас много, а барка је мала и нећемо моћи сви да се
сместимо (у то време оци су путовали морем у малим баркама на весла).”
Кад је то чуо, до тада ћутљиви Нектарије почео је да негодује. Отворио је уста
и почео непрестано да прича, приговарајући и протестујући. Оци су тада погнули
главе и гласно рекли: „Вино у овој бачви је веома горко” (односно, његово ћутање
није било од Бога).
Кад је схватио, отац Нектарије је начинио метанију до земље, преклињући оце
да му опросте. „Мислили смо да се присиљаваш да ћутиш. Сад си и сам схватио да
је твој језик отрован и да би требало да га засладиш”, рекли су му оци.
Отац Нектарије се захвалио овим оцима. Од тада се присиљавао да се очисти
и од најмање страсти. Читао је „Спасење грешника” и дела Светог Дамаскина.
Спавао је на једној дасци, а током бдења преклињао је Пресвету Богородицу да га
из овог привременог живота узнесе на Небеса на празник Светогорских Отаца. И
заиста, тако се и догодило. На тај дан отишао је на Небеса, украшен даром ћутања
који га је сачувао чистим од саблазни.
***
***
Мој незаборавни духовни отац и старац казивао нам је следеће о старцу X. из
скита Свете Ане. Тај старац је био обдарен расуђивањем и обучавао је послушнике.
„Једном приликом посетио сам старца X. у његовој молчаници (испосници,
исихастириону). Био је дан и он је служио божанствену Литургију. Босоног, у
старој, изношеној одежди и са ручно израђеним, зарђалим крстом. Прост, али
веома благог понашања, што је било у супротности са дивљим изгледом и
разбарушеном косом јуродивог Христа ради, каквим се представљао.
Тог дана је пуно људи дошло да присуствује Литургији у капелици његове
молчанице. Затражио је од једног јеромонаха да поје на Литургији.
Овај јеромонах је имао тако умилан глас да човек, који би га чуо, није више
знао да ли то пева ангео или човек.
Услед величанствене Литургије, сви су тога дана осећали духовну радост.
Међутим, један догађај учинио је тај дан још изузетнијим. Непосредно пред крај
божанствене Литургије, старац X. се појавио пред царским дверима. Желео је да
смири свог послушника - јеромонаха, али и да буде од користи посетиоцима. Као
што је често чинио, почео је да грди свог послушника оваквим и сличним речима:
'Хеј, ти, гнусни човече, ти, бестидниче, ти, што се не плашиш Бога и што се не
стидиш пред људима! Ти си лицемер. Мислиш да си светац и желиш да ти укажу
почасти, да те људи похвале. Напоље! Напоље из цркве...'.
'Благослови, старче, сасвим си у праву', рекао је јеромонах, оставши
непомућен и миран. Пао је на колена и поклонио се, а затим мирно изашао из
цркве.
Ми смо занемели. Нико се није ни померио и стајали смо као кипови. Након
пар тренутака тишине, старац који се претварао да је љутит стао је испред царских
двери и са сузама у очима радосно нам објаснио:
'Браћо моја, хтео сам да вам кажем нешто душекорисно. Међутим, како сам
неписмен и неук, желео сам да вас помоћу овог светог послушника делатно поучим
смирењу. Знајте да је он истински и савршени монах из скита Свете Ане.'”
***
***
Отац Вартоломеј имао је сто шест година. Кад смо га посетили, носио је капут
на којем је било хиљаду закрпа. Он нам је рекао следеће: „У великом знању крије
се самоувереност. Где год се приближи самоувереност, Бог се удаљи и човек остаје
сам са самоувереношћу.”
***
***
Упитали смо једног старог монаха шта чини и како проводи време, а он нам је
одговорио: „Уништавам ово место!”
***
Након што је посетио три стотине манастира у Русији, руски подвижник, отац
Тихон, живео је шездесет година на Светој Гори. Он је рекао следеће:
„Бог ујутро једном руком благосиља читав свет, док смиреног човека
благосиља обема рукама, јер је смирен човек узвишенији од целог света.”
Он се молио овако: „Господе Исусе Христе, подари ми смирење.”
***
***
***
„Ми немамо смирења и зато се мучимо, а зато мучимо и друге. Патићемо све
дотле док се не смиримо”, рекао је један старац.
***
***
***
***
***
***
Шта бисмо могли да кажемо и исприповедамо о катунакијском духовнику,
оцу Игњатију?
Сваки пут кад би се завршила божанствена Литургија, његов старац би га
прекоревао, али он на то ништа није одговарао. Напротив, изрекао би следеће
похвалне речи: „Послушајте, оци и браћо, кад нас млађе прекоревају и ударају
наши старци. Ми не смемо да тугујемо, него би требало да се радујемо и да им
помогнемо, јер они брину о томе како да се наша срца избаве од ђавољег трозупца,
односно од гордости, егоизма и самоуверености. Ако би неки дан прошао а да ме
мој старац Неофит не укори или не удари, ја бих се много ражалостио и у души
рекао: 'Ништавни оче Игњатије, данас ниси био прекорен и требало би да обратиш
пажњу на ђавољи трозубац, јер ће се још дубље зарити у твоје срце!'”
***
Један прост старац је рекао: „Ти учени људи много страдају покушавајући да
испитају божанствено. Ако је конопац исувише кратак, ко ће се усудити да сиђе на
дно кланца?”
***
***
***
***
Познавао сам једног младог послушника који је „имао уста али није испуштао
глас”, сагласно мишљењу његовог духовног руководитеља.
***
***
***
Кад би оци и браћа пожелели „Добар Рај” старцу Теофилакту из Новог Скита,
он би одговорио: „Рај није штала да би примио животињу каква сам ја!” Толико је
било велико самопрекоревање Светих Отаца!
41. СЛОВО О МИТАРСТВИМА И ПОСМРТНОМ СУДУ
***
***
***
***
***
***
***
***
***
Отац Ахилије из скита Свете Ане, једна блага и проста душа, казивао нам је,
између осталог, и о следећем што се њему лично догодило.
Кад је отац старца Ахилија зашао у дубоку старост, дошао је код сина да га
негује док не умре. Старац Ахилије је замонашио свог оца, односно, син је
замонашио оца. Кад се приближило време да се његов отац растави с душом,
старац Ахилије је ушао у његову собу и видео да је веома узнемирен.
„Оче, зашто си толико узнемирен”, упитао га је.
„Зато што су долазили ђаволи и претили да ће ми узети душу.”
„Ако поново дођу, ти им реци: 'Шта желите од мене? Ја имам старца. Ја сам
послушник и имам старца”, саветовао је Ахилије свог оца.
Демони су сутрадан поново дошли.
Он им је тада рекао: „Шта хоћете од мене? Ја сам послушник и имам старца.”
Демони су истог тренутка постали невидљиви.
***
***
***
***
***
Казивао нам је старац X. из скита Свете Ане: „Управо се беху огласила звона.
Ушао сам унутра и видео старца Онуфрија како плаче.
'Шта се догодило, старче? Зашто звоне звона?'
'Наш духовник, отац Игњатије, окончао је свој пут', одговорио је он. Кад сам
то чуо, готово да сам се онесвестио због велике жалости.
Старац Онуфрије се у међувремену попео до каливије Пресвете Тројице и
упутио ми следеће речи:
'Сад ће нам, блажени, бити веома тешко да нађемо духовника који би
истовремено био опитан и у делању и у созерцању. '35
Будући да сам горд и егоистичан, нисам тражио тумачење јер сам знао да ће
ми разјаснити шта је тиме мислио. И заиста, ускоро је наставио:
'Пази, блажени, шта ћу ти рећи. Кад духовни отац види да је његов послушник
потиштен, разјарен или гневан, неће му ништа рећи док не види да се његово
разјарено лице поново умирило. Пошто би се смирио, слао би га код неког
духовника изван манастира и тај духовник би му наводио сведочења из Светог
Писма или из дела отаца подвижника, који би га умирили посредством
духовникових уста.'
'Шта ће бити с нама сад, кад се упокојио наш духовник', поново сам га
запитао. Он ми је одговорио:
'Што мене питаш, блажени? Да ли постоје духовници какав је био отац
Игњатије, верни предању овог светог места? Отац Игњатије је био врло млад када
је овамо дошао из Сера. Сву своју имовину оставио је у постојбини, где ју је
разделио сиромасима, тако да је овамо дошао босоног и носећи штап у рукама.
Настанио се у Катунакији, код старца Неофита, и није подизао очи чак ни да види
где се налази хлеб, со или нешто друго. Подизао је поглед само зато да би видео
где је стара бројаница од три стотине чворова, књига авве Исаака Сиријског,
плесниви двопек, Четворојеванђеље, Псалтир и Помјаник.
Кад би видео те ствари, пригрлио би их и целивао. Одмах се потчинио старцу
Неофиту. Није размишљао има ли хлеба или воде. Био је благодаран само
Пресветој Богородици, јер га је удостојила да га преда у руке тако великог
подвижника. Потпуно ћутање, бесконачна молитва и изливање суза. У Катунакији
није било цркве. Кад би хтели да се причесте, одлазили су у Мали скит Свете Ане
35
Дословно: „и у пракси и у теорији" (прим. прев.).
или у Велики скит. По одобрењу манастира пострижен је за монаха. Његову врлину
видели су сви монаси и позвали га у манастир Велика Лавра да га рукоположе за
свештеника, и не само за свештеника него и за духовника, иако му је било само
двадесет и шест година!
Сви оци који су безмолвствовали у Катунакији видели су да он није човек
него натчовек! Толико је био послушан старцу Неофиту да је правио метаније пред
њим чак и кад су у питању телесне потребе. Старац Неофит га је, са своје стране,
слао да по снегу босоног оде у Кареју, а он то никад није одбио. Видевши његов
преподобни живот, код њега су долазили и исповедали се и Срби, и Руси, и Бугари,
и Румуни.'”
***
Један старац је рекао: „Нама недостаје смирење. Због тога се мучимо и због
тога мучимо друге. Патићемо све дотле док се не смиримо.”
***
***
Пођимо сада у другу каливију освећеног скита Свете Ане, у каливију Часног
Претече. Овде је живео отац Григорије, који никада није одбио послушност. Да би
достигао савршено бестрашће, његов старац га је у кириакону прекоревао пред
другима и говорио: „Бежи одавде.”
Он би радосно пао на земљу, испред остале браће, посетилаца и отаца целивао
ноге свог старца и рекао: „Ово су ноге које ће ме одвести у Рај!”
Кад је његов старац напустио овај испразни свет, отац Григорије се удаљио у
каливију Успења Пресвете Богородице у Малом скиту Св. Ане, где га је одвела
дубока чежња за безмолвијем.
***
***
***
***
„Кад си постао монах и шта те је навело на такву одлуку?” Ја сам, чедо моје,
још од детињства желео да постанем монах, али ми родитељи нису то допустили.
Оженили су ме и добио сам двоје деце. Затим сам 1955. године, кад ми је било
шездесет и шест лета, одлучио да се замонашим и најпре сам дошао у манастир
Григоријат”, причао је један дионисијатски монах. „Како си имао срца да напустиш
своју породицу?” „О, чедо моје, био сам обузет богочежњивошћу! Чежњом за
Христом и за монашким животом. Тако сам напустио жену, децу, имовину, снахе и
унуке, и дошао да Господу принесем своју старост, кад већ нисам могао да му
принесем младост.” „Да ли си дуго боравио у Григоријату?” „Остао сам тамо осам
месеци, а затим сам из неких разлога отишао и дошао у Дионисијат. Међутим,
григоријатски игуман је био добар. Звао се Висарион. Он ме је научио како да
извршавам своје правило. Три бројанице за Христа, једна за Пресвету Богородицу,
а затим опет то исто: три за Христа, једна за Богородицу, док то не учиним
дванаест пута. Затим следи једна за Часног Претечу, једна за Светог Нифона, а
онда онолико бројаница колико желим. Он ми је дао и задужење да служим као
зидар, и био сам добар у том послу. Прихватио сам послушање. Кад год би ме
негде послао, ја бих рекао: 'Нека је благословено.' Кад сам дошао, научили су ме да
треба да изговарам само две реченице: 'Благословите' и 'Нека је благословено'.
Радовао сам се и благодарио кад сам другима могао да учиним неко добро дело.”
***
***
***
***
„Никад нисам давао рецепт из даљине. Издалека нико не може да буде добар
лекар.”
***
***
„Кад хоће да буде послушан, монах мора да умре више пута у току дана”,
рекао је један подвижник духа и врлине.
***
***
***
***
***
***
***
Била је прошла приближно половина месеца од оног времена кад се Бог јавио
Светом Силуану Атонском. Од тог дана, свакодневно је морао да се бори с
махнитим нападима нечистих духова. Били су то исцрпљујући дани и мученичке
ноћи.
Једне ноћи светитељ је устао са клупице да би начинио неколико
коленоприклоњења. У том тренутку угледао је једну џиновску демонску фигуру.
Стао је испред иконе нашег Господа и наставио да се клања. Његова келија била је
препуна демона. Тад је поново сео на клупицу, погнуо главу и скрушеног срца
почео да се моли:
„Господе, видиш да желим да се молим чистог ума, али ми демони то не
допуштају. Научи ме шта треба да чиним да ме не би узнемиравали.”
Тада је у својој души зачуо одговор: „Демони увек на тај начин нападају
горде.” „Господе”, рекао је светитељ, „научи ме шта треба да учиним да бих
задобио смирење.”
„Држи свој ум у аду, али немој очајавати”, рекао је Бог његовој души.
***
***
Један пустињак је казивао:
„Што се тиче помисли да се сви баве тобом, то је искушење и буди
равнодушан према њој. Наш непријатељ ђаво покушава да у теби створи манију
славољубља. Видиш да је ђаво зао и да користи све начине да се домогне
почетника. Стога ни најмање немој веровати тој помисли, чак и ако имаш одређене
разлоге за то: знај да их припрема тај исти непријатељ да би тебе убедио.”
***
Мој љубљени брат, јеромонах Никодим, пре много година посетио је једног
исихасту у пустињи Вигла:
„Старче, благословите.”
„Бог благословио!”
„Желео бих да ми кажете неко душекорисно слово.”
„Не бих ти рекао”, казао је он, „али како видим да си духовник ипак ћу ти
рећи. Дакле, слушај! Годинама сам се мучио поред страшне жене коју сам узео и
која ми није давала ни тренутка мира. То је тиранија, чедо моје, велика тиранија.”
„Ко је та жена, старче?”
„Која би друга била ако не гордост?! Нисам знао како да се спасем и како да
се разведем од ње”, рекао је с уздахом и наставио рукоделије у својој пустињској
каливији.
***
***
36
О овом старцу написано је посебно житије (прим. изд.).
учинио! Одбаци те идеје', додао сам. Он ми је на то одговорио: 'Кад би постојао још
само један као што сам ја, васцела Црква би се поправила!'
Размислите о томе и изведите закључак. Да је био луд, могао бих да га
оправдам. Међутим, он није био луд. Молитву Исусову изговарао је само по
навици. То је веома погибељно. Молитва не замара. Међутим, у овом случају, она
је њега замарала.”
44. СЛОВО О ТРПЉЕЊУ У ПРОБАМА,
О ИСКУШЕЊИМА И БОРБИ ПРОТИВ ЊИХ
***
***
***
***
***
„Трпљење се задобија, оно се не купује”, рекао је један подвижник.
***
***
***
***
***
Један старац је рекао: „Кад год пловиш, мораш бити спреман. Чак и ако око
себе видиш спокој, мораш бити спреман да се суочиш с буром проба и искушења.
Искушења често имају за циљ да нас доведу до бољег (духовног) стања. Поред
тога, тајинствени су путеви Божији.”
***
***
***
Један стари монах је рекао: „Болест је посета Божија. Болест је највећи дар
Божији. Једино што човек може да понуди Богу јесте бол.”
***
***
***
***
„Како је могуће да онај праведни Јов, који није сагрешио онолико колико сам
ја, буде трпељив толико година”, упитао је монах Николај из Новог Скита који је
боловао од неизлечиве болести. Његова утроба, абдомен и бедра били су препуни
црва. Никоме није говорио о томе. Патио је у самоћи, желећи да види колико ће
издржати. Тек кад је болест постала неподношљива и кад су покушали да га очисте,
црве су видели и остали. Пуне три године мучио се и молио и, пре него што ће
окончати овај привремени живот, позвао је све скитске оце и рекао им: „Оци и
браћо, опростите ми да би нам и Бог опростио и да би помиловао цео свет.”
***
Артемије Григоријатски био је велики подвижник трпљења. Никада није
седео у својој стасидији. Кад је зашао у дубоку старост, његове ноге почеле су да
отичу. На њима су се појављивале ране из којих је истицао гној, али он није тражио
исцелење. Само је трпео, опомињући на апостолске речи: Јер нам је трпљење
потребно... (в. Јев 10,36).
***
***
***
Један старац је рекао: „Сви ми, и велики и мали, морамо поседовати трпљење.
Сви морамо бити трпељиви јер су свима нама нерви помало напети. Сви смо ми
мање-више егоисти. У том случају, кад нама овлада егоизам, мала ствар прераста у
велику свађу. Тада искушење почиње да залази у породицу. Ма шта да је у питању,
не обраћајте пажњу на то. А ви, чак и ако сте уочили тај тренутак, не обраћате
пажњу. Ништа не помаже. Будите макар мало трпељиви и мало се помолите. Након
тога, кад се други умири, може доћи до међусобног разумевања. Погледајте рибаре.
Шта би они могли да улове кад не би било затишја (бонанце)? Имајте трпљење и
имаћете велико поверење у Бога. Ми још нисмо свесни колико Бог мотри на нас и
колико нам помаже. Ми то још нисмо схватили. Ако то људи схвате, биће сигурни
и предаће своје душе и васцеле себе Богу.”
***
***
Никад нисмо упознали овог дива трпељивости, оца Јеронима из Симонопетре.
О томе су нам казивали многопоштовани оци на Светој Гори и у Атини, међу
којима је и мој уважени, незаборавни сабрат, архимандрит Игњатије Пулупатис.
***
Неки младић упитао је једног старца зашто Бог не устроји тако да брачни
парови буду једномислени, како би могли да воде духовни живот.
„Било би много боље кад ђаво не би постојао. Тад бисмо лако живели
духовним животом. Међутим, ђаво постоји, а љубав Божија уистину све устројава.
Да би се спасао рђав човек, Бог му даје добру жену и супротно. Трпљењем се,
браћо моја, све превазилази.”
***
***
***
Старац X. описао нам је шта му је првог дана кад је дошао на Свету Гору
рекао вратар у манастиру његовог покајања:
„Добро дошао. Јеси ли дошао да се замонашиш? Онда ме саслушај. Манастир
је усијана пећ. Не од ватре, него од људи. Да ли разумеш? Од људи чија је душа
блиставија од дијаманта. Дошли су овде и очишћују се... Како? Одсецањем
сопствене воље. Киновија (општежиће) прихвата различите људе са различитим
мишљењима. Сва та мишљења постају једно благодарећи одсецању воље. А ти,
чедо моје, ако хоћеш да останеш у киновији (општежићу), мораш подсећати на
змију. Као што она пузи кроз тесне пролазе и у мукама збацује своју кошуљицу,
тако се и твоје мишљење, кроз тескобу и искушења, мора уподобити мишљењу
других.”
***
***
***
***
***
У Кареји је живео један стари радник, иначе мирјанин, који је појао с великом
ревношћу и дубоким смирењем. Био је сасвим сиромашан и живео је у једној
кућици испод зграде Светогорске управе. Звали су га деда-Мина и доживео је сто
другу годину. Био је дрвосеча. Никада није тражио новац за свој рад. Своје
муштерије сусретао је с устручавањем и скрушеношћу. Кад би га упитали: „Желиш
ли да ти дамо новаца”, он би одговорио: „Ако вам одговара. Ја сам дошао да вас
видим и да вас поздравим!”
Док је скрушено радио свој посао дрвосече, на његовом рамену је често
лежала мачка и одмарала се!
46. СЛОВО О ГОСТОЉУБЉУ КАО СВЕДОЧЕЊУ У ЧОВЕКОВУ
КОРИСТ У ДАН СТРАШНОГ СУДА
***
***
Мој незаборавни старац казивао ми је следеће: „Кад сам први пут ишао на
исповест у Каруљу, у испосницу Светог Георгија, сусрео сам пустињака Никона.
Некада је имао висок чин у руској војсци. Овај преподобни, седокоси човек примио
ме је с небеским осмехом, с добротом која није од овог света.
***
У другој каливији открили смо још једно скривено благо, подвижника који се
усрдно бавио својим послом и ћутао. Отворио нам је врата а да ништа није рекао.
Начинио је један дубок поклон као знак поздрава и благодарности за мало хране
коју смо му донели. Нисмо разменили ни једну једину реч. Био је дубоко погружен
у молитву, у безмолвије (исихију), у „ћутање у знању”, у тајинства Божија. Колико
Пресвети Дух почива у таквом тајинству тишине!”
***
***
Приповедао ми је старац С:
„Једном приликом водио сам двојицу поклоника из Немачке у пустињу
Светог Василија. Дошли смо до једне убоге каливије. Старац који је ту живео
срдачно нас је поздравио. Убрзо је пришао с једним дрвеним послужавником на
којем је била конзерва са кишницом и три смокве. Послужили смо се. Након тога
понудио нам је да обедујемо. Гостољубивог срца пожурио је да нам донесе оно што
је имао. Мало подвижничког двопека и маслине.
Немци су појели пустињску храну и као у заносу посматрали клисуре и ово
пусто место између неба и земље. Гледали су крајње сиромаштво, нестјажатељност
и оскудицу. Немо су посматрали радосни лик овог подвижника и слушали његову
поруку наде:
'Наша Пресвета Богородица све устројава, благословени...'”
***
***
„Древни монаси били су другачији људи”, рекао ми је један мирјанин, који је
тридесет година радио на Светој Гори. „Од свег срца су отварали врата, љубазно
прихватали намернике и беседили с њима.” Другим речима, хтео је да каже да су
поседовали простодушност и према свима били гостољубиви, пријатни и
приступачни, да су свакога посматрали као непоновљиву личност, уважавали и
поштовали. Прекидали су свој починак али и своју молитву да би услужили
ближњег.
47. СЛОВО О БЛАГОДАТНИМ ДАРОВИМА ДУХА СВЕТОГА
***
***
***
Имао је један сасвим особит дар који се даје само изузетнима. Преподобни
Максим Кавсокаливит летео је ваздухом и тако прелазио с једног места на друго.
Он је и символично и дословно био птица Небеска. Очевидац његовог благодатног
летења био је и сам његов животописац, Теофан Перитеориу. Ево како он описује
тај догађај:
„Не желим да сакријем оно што о њему знам. Познавали смо се и често смо се
сусретали. Догодило се да сам са једним братом пошао из манастира Ватопеда и
запутио се у његову каливију у Кавсокаливији. На жалост, он није био тамо. Био
сам тужан и лутао сам унаоколо жудећи да га негде сретнем. Попео сам се иза
каливије и погледао према путу кир-Исаије. Спазио сам га код увале Архелаон, на
даљини од око две миље. Ту раздаљину је чинио тешко проходан и каменит пут.
Проходан пролаз уопште није постојао. Тада сам - о, чуда! - угледао светитеља
уздигнутог високо изнад земље, у ваздуху! Идући према мени, летео је (!) изнад
шума и гребена као крилати орао.
У том тренутку сам се престрашио. Почео сам да вичем: 'Велики си Господе и
чудесна су дела Твоја, и нема речи која би могла опевати чуда Твоја!' Будући да
сам био преплашен повукао сам се уназад, а он се у трен ока створио испред мене и
појао...
Пао сам пред његове ноге да бих му се поклонио. Он ме је непрестано
запиткивао: 'Колико сте већ овде?' Тада ме је присно и очински ухватио за руку и
увео у каливију. Након што ме је извесно време поучавао, рекао је следеће: 'Пази да
никоме не говориш о ономе што си видео, све док сам ја жив. Знај да ћеш једног
дана бити игуман, а затим и митрополит Ахриде. Чекају те многа искушења. Буди
трпељив и подражавај Христа, Који је био распет на Крсном дрвету. Он ће ти
помоћи у искушењима, патњама и у твојој мученичкој борби.'
И заиста, у мом животу се остварило све оно што је предсказао и изобразио
својим пророчким речима.”
***
***
***
***
***
***
***
***
***
„Немој мислити да сам ја овде сам, јер имам ову животињицу”, рекао је отац
П. неком поклонику и показао му једну жабицу. „Сипам мало воде у корење
парадајза испод овог дрвета, тако да жаба ни у чему не оскудева. Она ће такође
постати монахиња...
Видиш, брате, у пустињи се све припитомљава. Чак се и звери потчињавају
човеку Божијем. Једном сам у каливији имао мноштво мишева. Чим бих узео
тестеру да пресечем неко дрво, око мене би се окупило петнаестак мишева који су
се играли у пиљевини. То је дуго потрајало. Јадници су били гладни, али ја нисам
имао чиме да их нахраним. Због тога су једног дана побегли и више се нису
појављивали.”
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
Поштовани старац Герасим из Малог скита Свете Ане казивао нам је о једној
простој и облагодаћеној души, о подвижнику Петру или Петракију („Малом
Петру”), једном од најстаријих и најмудријих отаца нашег доба, који је био члан
заједница Данијелита и Томита. Подвижник отац П. донео је одлуку да се потчини
пустињаку Петру. Међутим, у време кад се припремао да крене, из Каруље је
дошао сам пустињак. Он је више часова пешачио од Каруље до манастира
Филотеја, где је нашао оца П. Ту му је рекао да га не може прихватити као
послушника, јер је обавештен да ће умрети.
И заиста, на дан Светог Петра Атонског, 11. јуна, у његову келију дошло је
мноштво отаца, јер је он прослављао тај дан. Након што их је послужио ратлуком и
водом, сео је на једну клупицу и мирно предао душу, какав је био и читав његов
мирни и свети живот, док су за то време његови саподвижници још увек јели
ратлук и пили воду којима их је он послужио.
***
***
Монаха X. узнемиравала је дивља битка коју је ђаво водио против њега, због
чега је једном приликом посетио добро познатог и облагодаћеног духовника, оца
Игњатија Катунакијског.
„Благословите, свети духовниче.”
Старац му је детаљно исприповедао о његовој борби, као да говори о неком
трећем лицу. Уместо сваког другог одговора, он му је с очинском нежношћу рекао:
„Драги мој Хрисантићу (како га је звао због обиља љубави), немој страховати
и немој се плашити оних који убијају тело, али душу не могу убити.”
Слепи духовник, који више није видео привремену светлост, посматрао је
унутрашњим очима. Пријемници његове душе могли су да приме многе ствари.
Свети Дух га је о свему обавештавао.
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
***
Када желе да окарактеришу успех неког монаха и његов исправан ход по путу
спасења и савршенства, Светогорци често кажу: „Овај човек је видео зеца!”
***
37
У питању је игра речи: јеврејска именица „пасха" означава прелазак или промену места (празник
Пасхе је помен јеврејског изласка из Египта и ослобађања из ропства), тако да је овде употребљена
као синоним грчкој именици ,,διαβασιν” (прелазак) (прим. прев.).
непоколебиви стуб. Стајао је у својој стасидији, први улазио у цркву, а последњи
излазио из ње. Да ли се уопште могу описати умилење, радосна жалост и
непоновљива изражајност с којима је читао Шестопсалмије или уводне химне?
Његово читање било је живи израз радосне жалости 38 наше Православне Цркве,
којом је наше богослужење прожето до саме сржи. Још увек осећам како у мени
одјекује његов глас, потресајући дубину мога бића.
Једном ме је узео за руку и повео у манастирску трпезарију, где се налазе
чудесне фреске, а затим указао на Светог Јована Синајског (Лествичника). Тада ми
је рекао: „Њега се мораш опомињати, чедо моје, и следити његов свети пример.”
***
38
Овај израз означава плач који доноси радост, тј. плач по Бoгу (прим. прев.).
48. ПОХВАЛНО СЛОВО