Социологија:Основне области друштвеног живота

13.6.РАСКОЛ У ХРИШЋАНСТВУ

13.6.а) ПОДЕЛА ЦАРСТВА; ПОЧЕТАК СВИХ ПОДЕЛА

395. године Римско царство се дели на Западно и Источно-Византију. Од

тренутка деобе, разлике између ова два царства се све више продубљују. Све те
разлике, од географских, климатских услова, услова живота, преко обичаја,
навика, менталитета, етно-типова, напослетку ће се манифестовати и као разлике
146 у схватању и доживљању религиозности а кулминираће тек у XI веку. На
територији Византије су постојале 4 патријаршије: цариградска, александријска,
јерусалимска и антиохијска а на територији Западног царства само једна, у Риму.

13.6.б) СПОРНА ПИТАЊА

Два су основна проблема око којих је настао првобитни спор:

1.схватање догме о Светом Тројству

2.питање примата Папе

1.У IX векu, долази до размимоилажења у схватању Светог Тројства. Наиме,

тадашњи епископ Рима је одобрио употребу израза ”ФИЛИОQУЕ” (и сина) што
суштински мења схватање односа између три лица једног Бога.
Источњаци су задржали првобитно схватање по ком је Бог Отац - нерођен, Бог
Син-рођен а Свети Дух - исхођен, тј. повезан је са Оцем посредством Сина. Овим се
наводно потврђује да у њиховом односу, ниједно од три лица није лице мањег
значаја, да су равноправни. Давањем једнаког значаја Светом Духу истиче се
духовност. На ово се надовезује схватање по ком је Христос не само божанство
већ и човек, дакле богочовек. Иначе све ове догме утврђене су на Другом
Васељенском сабору, ком су присуствовали представници целе Цркве.
Западњаци, заступају становиште по ком Свети Дух истовремено произилази и
из Оца и из Сина, чиме постаје секундарно биће у Тројству, биће другог реда, и
чиме се наводно истиче телесност у односу на духовност. Иначе, према
западњацима, Христос је божанство.

аутор:Зорана Матићевић
 Социологија:Основне области друштвеног живота

2.Западњаци су тврдили да је Христос

невидљива глава цркве на небу а Папа,
епископ Римски, видљива глава на
земљи. Као намесник Божији, он
изражава Божију вољу и непогрешив је.
Самим тим, припада му првенство и
водеће место у Цркви.
Источњаци су, међутим, сматрали да
Исус јесте глава Цркве а да су епископи
само наследници апостола и ништа
више од тога. Они јесу признавали папи
почасно првенство али нису прихватали његову политичко - правну превласт
нити су могли да прихвате тезу о његовој непогрешивости.

Ова два суштинска питања остала су предмет спора до данашњих дана. Чак и када
се у међусобним сусретима дође до извесних усаглашавања, управо ова питања,
остају камен спотицања, и чине даљи разговор о приближавању или евентуалном
уједињењу, немогућим.

147
13.6. в) ОСТАЛА РАЗИЛАЖЕЊА

Западна и Источна црква разликују се још по неким важним питањима:

Безгрешно зачеће Пресвете Богородице: Грех који су починили Адам и Ева је

наследан и сви се људи рађају с тим прародитељским грехом. По мишљењу
источњака, само је Исус безгрешно зачет, на надприродан начин. Западњаци,
међутим, заступају учење по ком је Девица Марија, још у утроби очишћена од
овог греха, и то су учење прогласили за догму. Из овог става не сме се извући
закључак да источњаци не поштују Богородицу и женски принцип . Напротив, она
се сматра претечом монашког реда и оснивачем Свете Горе, а празници везани за
Богородицу су по значају одмах иза празника везаних за Исуса Христа.

Свете тајне: И западњаци и источњаци признају 7 светих тајни с тим што

западњаци верују у њихово механичко дејство а источњаци сматрају да
благодет тајни зависи од учешћа, сарадње самих верника. Рецимо, исповедање и
покајање ће бити сврсисходно само уколико се верник заиста, у дубини душе
покаје за грех који је починио.

Чистилиште : Источњачко учење тврди да човек после смрти не може да се покаје

и поправи, нити ишта друго да уради за своју душу, те по заслугама одлази у рај
односно пакао. По западњацима постоји и чистилиште - средње стање за оне
који нису довољно праведни нити довољно грешни. Чистилиште служи као нека
врста друге прилике која човеку омогућава да се поправи или поквари.

аутор:Зорана Матићевић
 Социологија:Основне области друштвеног живота

Иконоборство: Источњаци ће озваничити култ икона речима: онај ко поштује

једну слику, поштује онога кога та слика представља. Иначе представљање Бога,
светитеља се разликује, и канонизовано је. Црквена уметност католичке цркве не
само да постоји већ се може рећи да је изузетно богата и развијена, али однос
према икони, није само однос према уметничком делу.

13.6.г) ЗВАНИЧАН РАСКОЛ

1054. године догодиће се један скандал који ће коначно разгневити Византинце.

Наиме, папин изасланик, кардинал Хумберт, ће, у Светој Софији, у току литургије
патријарху Керуларију предати Папино решење којим га овај (због
непослушности) рашчињава. Патриарх, међутим, уз подршку свештенства и
представника световне власти, узвраћа заједничком одлуком у чијем тексту се
тврди да је ортодоксна, правоверна она црква која је окупљена око
византијског цара и цариградског патријарха. Тиме је раскол на Православну и
Римокатоличку цркву потврђен и озваничен.

13.6.д)ПАД ВИЗАНТИЈЕ, УНИЈА

148

Од момента званичног раскола, цркве воде потпуно одвојене животе и развијају

се кроз историју на потпуно различите начине и у различитим правцима.

Историчари религије тврде да се православна црква развијала верткално. То би

требало да значи да се у православној цркви пажња усмеравала на духовна,
религијска питања као што су усавршавање литургије, црквеног појања,
раскринкавања јереси, развоју монаштва, усавршавању молитве и слично.

аутор:Зорана Матићевић
 Социологија:Основне области друштвеног живота

Православци су успели да осмисле пребогате и динамичне литургије, развију

шаролику црквену уметност и досегну врхунац у православној мистици – познат
као исихазам, који се и дан данас практикује међу монасима. Међутим, овакав,
вертикални правац, удаљиће цркву од свакодневног живота, те се претпоставља
да се управо у томе крије одговор на питања попут; зашто је православна црква
тако малобројна, тако немоћна и сл.
Римокатоличка црква се развијала хоризонтално; ширила се у простору,
нарочито мисионарским радом, развијала своју структуру и организацију
захваљујући чему је прерасла у огромну и веома моћну и утицајну силу, у светским
оквирима. Али и она прибегавајући другој крајности, губи на дубини, духовности
и мистици.

Друштвене околности, које наступају непосредно после раскола, нису ишле

Византији у корист. Из политичких разлога почињу да чине уступке Латинима.
Михајло Палеолог је чак прогласио Унију грчке цркве и Рима али је она остала
мртво слово на папиру. Јован Палеолог, његов унук, ће у страху од надолазеће
Турске силе, молећи Рим за војну подршку, понудити прихватање
католичанства и покрштавање становника. Он сам је то и учинио али га у том
подухвату Византијска црква није подржала. Ту ће политику наставити његови
следбеници поштујући поруку да Унију третирају само као оружје против
Турака, јер се надменост Латина и тврдоглавост Грка не могу помирити.
Првенство Папе је признато, Унија је проглашена 1439.године мада није
прихваћена од целог православног света.
Цариград је пао у Турске руке 29.маја 1453. године, цар Константин Драгаш је
149 погинуо а Света Софија је претворена у џамију.
Од тадашње идеје о проглашењу Уније па до савременог доба, предстaвници
цркава се повремено састају, у покушају да нађу заједнички језик, решавају
проблеме који их једнако муче и разговарају о евентуалном теолошком
приближавању, но ти се скупови ипак на крају заврше без нарочитих и видних
промена. Она питања која су представља камен спотицања пре десетак векова, ту
тежину имају и дан данас. О екуменизму и екуменистистичком покрету се много
говори, а ставови, чак и црквених достојника се о овом питању разликују.

13.6.е) ОСТАЛЕ РАЗЛИКЕ

Данас између павославног и римокатоличког света постоје многе, мање или више
значајне, мање или више упадљиве разлике, ( а које се не могу листом побројати)
као што су нпр:

 Римокатоличка црква је замишљена као наднационална, универзална

црква, док православне цркве постоје само као националне цркве и све се
разликују. Православни полазе од става да се само кроз поштовање
националних разлика може доћи до истинског јединства. Посебне цркве су
целине за себе а не прости делови васељенске цркве. Јединство цркве је
верско а не административно. Свака има морални ауторитет и независност.

аутор:Зорана Матићевић
 Социологија:Основне области друштвеног живота

 Управљање католичком црквом је централизовано, одлуке се доносе у

самом врху црквеног клера па се онда спуштају кроз хијерархију да би на
крају дошле до верника. У православном свету, одлуке се доносе на основу
предлога који долази “одоздо” ослушкујући глас народа, а на Васељенском
нивоу, доносе се усаглашавањем ставова при чему се морају подједнако
поштовати гласови свих цркава.
 Положај васељенског патријарха је, за разлику од Папе, не доноси
никакве привилегије или посебна овлашћења. Патријарх је “први међу
једнакима”
 Црква је по католицима, видљиво друштво које је установио Христ, а по
православним, црква је организам Христовог тела, мистерија над
мистеријама.
 За православне, традиција тј. секундарни списи представљају пут којим
верник прима Св. Писмо те она има већи значај.
 Православни свештеници се жене, док католички живе у целибату.
 Венчање је за католике уговорање а за православне богослужење.
 У православним црквама, углавном, нема клупа и столица.
 Православци су поштовали Јулијански а католици грегоријански
календар. Данас, додуше, ово важи само за српску, руску, александријску и
антиохијску цркву.
 Православни постови су строжији, док католички пост захтева
уздржавање по избору верника и договору са свештеником.
 У католичкој служби, Христ је стално присутан у хлебу и вину, док се у
православним литургијама призива силазак Светог Духа
150
13.6.ђ) САВРЕМЕНИ ОДНОС

Унија двеју цркава, иако суштински, није заживела, зачела је једну идеју, идеју
помирења, која ће се развијати кроз време које следи и коначно се у оквиру
екуменистичког покрета, појављује као једна од централних идеја, сила око које
гравитирају све цркве, некад јединственог хришћанског организма. Додуше, иако
је његова декларативна природа помирујућа, отвара нове дилеме по разним
основама. Прва је дилема око дефинисања екуменизма; шта је то, који цу циљеви
тог покрета, има ли поред манифестних, какве латентне, прикривене, политичке
циљеве, које одређени носиоци моћи настоје, овим путем остварити. Друга дилема
је вредносне природе; како проценити суштину покрета, доноси ли она
хришћанству и црквама истински бољитак, чува ли достојанство, пуноћу
различитости или не.
Отварајући ове нове дилеме, на жалост, једно постаје све извесније, да је
раздвајање увећано новим дилемама док је приближавање измирењу, мање
извесно.

аутор:Зорана Матићевић