Константин Велики

Константин, чије је пуно име било Флавије Валерије Константин

(лат.Flavius Valerius Constantinus), родио се 27. фебруара 271. или 273.
године, у римском граду Наису (лат.Naissus) који се налазио на месту
данашњег Ниша, у провинцији Горња Мезија (лат. Moesia Superior) која је
отприлике обухватала територију данашње централне Србије.

Константинов отац, Констанције Хлор, тада римски официр високог ранга,

био је пореклом највероватније са територије данашње југоисточне Србије
где се у 4. веку налазила провинција Прибрежна Дакија (лат. Dacia
Ripensis),а мајка Хелена (Јелена), била је жена скромног порекла, према
неким изворима, гостионичарева кћи и највероватније пореклом из
Дрепанума у Битинији.

Године 293. Диоклецијан и Максимијан одлучили су да прошире царски

колегијум придруживањем двојице савладара нижег ранга које су назвали
цезарима, тако да је 1. марта 293. Галерије Максимин постао
Диоклецијанов, а Констанције Хлор Максимијанов цезар.

Констанције се побринуо да Константин научи основе латинског језика и да

стекне прва војничка искуства. Кад је постао део царског колегијума, његов
син је имао око двадесетак година. Писани извори и новчићи из тог периода
сведоче да је Константин веома личио на свог оца, и да је имао јако
изражене физичке црте својих илирских предака.

Уживајући верску толеранцију коју је 260. прогласио Гален, хришћанство

се брзо проширило у све делове царства и стекло велики број следбедника.
Низ инцидената с хришћанима у главној улози утицао је на Диоклецијана
да донесе одлуку о спровођењу најсуровијег прогона хришћана у Римском
царству, познатог као Велики прогон. Први царски едикт против хришћана
донет је 23. фебруара, а обнародован је 24. фебруара 303. године. Следиле
су две године нечувеног крвопролића и насиља.

У западном делу царства, едикт је био примењиван у знатно блажем

облику. Иако су у Максимијановом делу царства били забележени
хришћански мученици у Африци и Нумидији, Констанције је примењивао
едикт само делимично — ограничио се на рушење цркава, али је забранио
мучење и погубљење хришћана. Сви извори наводе да је он био најблажи и
да је имао најлибералније погледе на верско питање од сва четири цара.

-Август Британије, Галије и Хиспаније

Констанције Хлор је умро у Ебуракуму (данашњем Јорку) 25. јула 306.

године. Истог дана, окупљени војници (наводно под вођством краља
Алемана, Крока) извикали за новог августа Хиспанијр,Британије и Гаије
сина покојног цара.

Такође се показао и као заштитник хришћана, и то не само на својој

територији, већ највероватније и оних хришћана који су живели на
територијама царства под управом његових савладара.

Побуна у Риму

Битка код Милвијског моста је била кратка. Одиграла  се 28. октобра 312.
године, на реци Тибар  северно од Рима, између римских царева Константина
Великог  и Максенција. Победу је однео Константин Велики, чиме је постао
неприкосновени владар западног дела Римског царства. Максенције је нашао смрт
у Тибру, у коме се удавио приликом повлачења . На путу ка Риму пре битке код
Милвијског моста, доживео је мистично искуство након кога се
дефинитивно определио за хришћанску веру.

По Евсевијевој причи у Вита Цонстантини, цар се молио богу кога је

поштовао и његов отац, и наредног дана на небу, изнад сунца, Константин
и његова војска су угледали светлосни крст са натписом ОВИМ ПОБЕЂУЈ
(грч. τουτο νικα). Цар није био сигуран у значење визије док га у сну није
посетио Христ и препоручио му да направи војни стег у облику знака
виђеног на небу и искористи га у бици. Константин је наредио да се искује
војни стег са венцем на врху у коме су се налазила спојена грчка слова Η и
Ρ у виду Христовог монограма којим је заменио римске стегове .

Милански едикт
Стога је Константин извршио притисак на Лицинија те су заједно
потписали споразум којим су потврдили Галеријев едикт о верској
толеранцији из 311. године и обавезали се не само да врате хришћанима све
што им је било конфисковано током прогона, него и да обештете оне који
су у међувремену постали власници конфисковане имовине хришћана.

Овај састанак у Милану послужио је као основа предања о Миланском

едикту којим је Константин наводно хришћанима дао слободу
вероисповести, а хришћанство учинио равноправним са осталим религијама
Царства.Милански едиктом проглашена је верска равноправност и
престанак прогона хришћана који је трајао 300 година. Проглашен је
у Медиолану (данашњи Милано) 313. године. Њиме хришћанство није постало
државна религија, нити је било привилеговано, али им је дозвољено да могу јавно
да исповедају своју веру а да за то не сносе никакве последице.

Као и у Африци, тако је и црква на Истоку била подељена око бројних

питања из области теологије, дисциплине и организације. Константин је
сазвао Први васељенски сабор у Никеји 325.године. прихватио симбол вере
који је наглашавао једносушност Оца и Сина. Сабор је закључен 25. јула
325.године.

На темељима ранијег града Византион, настала је византијска престоница

Нови Рим, убрзо назван Константинов град (Константинопољ), који је
инаугурисан 11. маја 330. године.Осим овог назива, у Византији се често
град ословљавао као „Краљица градова“ (Βασιλίς τ ῶν πόλεων).У источним и
јужним словенским језицима, па тако и у српском пре се користио и још се
користи назив Цариград .Константинопољ је остао престоница Источног
римског царства или Византијског царства, све до његовог пада 1453.
године. Град је и данас седиште Васељенске патријаршије, која је духовни
центар Православне Цркве.Такође, да би се привукла аристоркратија,
поклањане су им нове виле и палате; да би се привукао обичан народ, по
угледу на Рим, уведено је јавно снабдевање бесплатним житом.

Након Ускрса, априла 337. Константин се изненада разболео. Константин

је пред крај живота разделио територије озмеђу својих синова, али је
задржао врховни ауторитет. Константин је преминуо у близини Никомедије
22. маја 337. године на самом почетку планираног похода на Сасанидску
Персију. Констанције је пренео очево тело у Константинопољ где је
свечано сахрањено у унапред припремљену гробницу у цркви Св. Апостола.
Српска православна црква слави га 21. маја по црквеном, а 3. јуна по
грегоријанском .
,