Fizika W bozona i kalibracija luminoznosti

na eksperimentu ATLAS
W -boson physics and luminosity calibration on ATLAS experiment

- PREDLOG TEME DOKTORSKE DISERTACIJE -

seminarski rad za obrazloee teme

doktorske disertacije

kandidat: Ve ko Maksimovi mentor: dr Nenad Vraex

1 Pregled staa i postojeih saznaa u
predloenoj problematici
Predloena tema doktorske disertacije bazirana je na radu u okviru eksperimenta ATLAS
(A Toroidal LHC ApparatuS ) [1] na Velikom sudaraqu hadrona (Large Hadron Collider, LHC )
u CERN-u. Prvi deo teme obuhvata apsolutnu kalibraciju luminoznosti za poseban reim
rada akceleratora za proton-proton sudare na energiji u sistemu centra-mase √s = 900 GeV.
Drugi deo teme se odnosi na rad kandidata na mereu preseka za produkciju W bozona u
proton-proton sudarima na energiji u sistemu centra-mase √s = 13.6 TeV tokom predstojeeg
perioda prikup aa podataka (tzv. RUN - 3).
Luminoznost1 opisuje potencijal sudaraqa da vrxi sudare u jedinici vremena:
L =
dR 1  −2 −1 
dt σ
cm s , (1)
gde je dR/dt broj interakcija u jedinici vremena (brzina interakcije, rate ), a σ efikasni
presek interakcije. LHC je hadronski sudaraq na kojem je postignuta najvea energija sudara
do sada, ali i zabeleena rekordna luminoznost L =2.22×1034 cm−2 s−1 . Na LHC -u se svakih
25 ns sudaraju velike grupe protona (banqevi, bunches). Iz jednaqina (1) sledi da se broj
produkovanih qestica moe poveati veom energijom na sudaraqu (presek raste sa energijiom)
ili, xto je qexi sluqaj, poveaem luminoznosti. Vea luminoznost se postie poveaem
broja banqeva, poveaem broja protona u banqu, ili smaeem transverzalne2 dimenzije
snopova u taqki interakcije pomou fokusirajuih magneta.
Totalna luminoznost se moe izraziti jednaqinom:
nb
⟨µ⟩ fr
(2)
X
L = Lb = nb .
σinel
b=1

gde se sumirae vrxi po svim banqevima koji se ukrxtaju u taqki interakcije (nb je ukupan
broj popuenih banqeva). Lb je trenutna luminoznost po banqu, ⟨µ⟩ je sreda stopa inter-
akcija (pile-up parametar), fr frekvencija revolucije snopova protona (11246 Hz na LHC -u),
a σinel je efikasni presek neelastiqnih sudara. Integralna luminoznost je integral lumi-
noznosti po vremenu Lint = L (t)dt, a jedinica je b−1 (1/barn, inverzna jedinica preseka).
R

Trenutna luminoznost po jednom ukrxtau banqeva Lb iz (2) meri se u eksperimentu

pomou posebnih detektora (koji se uobiqajeno nazivaju luminometri) koristei izraz:
Lb =
µvis fr
σvis
. (3)
Vid iva stopa interakcije po jednom ukrxtau banqeva µvis = ϵµ uraqunava i efikasnost
detektora ϵ,a σvis = ϵσinel je vid ivi efikasni presek i uma ulogu kalibracione konstante.
Pod pretpostavkom da je σvis stabilan tokom vremena i ne zavisi od uslova rada akceleratora,
kao xto su broj banqeva ili ⟨µ⟩, mereem µvis u svakom trenutku vremena moemo odrediti
trenutnu luminoznost za banqeve koji se ukrxtaju.
1 Req "luminoznost" potiqe od latinske reqi ”luminous” a znaqi "osvet enost" i prvenstveno se koris-
tila samo u astronomiji da oznaqi koliqinu EM energije koju odreeni objekat zraqi u jedinici vremena.
"Luminoznost" je prisvojena fizici qestica kasnih 1950ih da bi se oznaqio odnos efikasnog preseka e− e+
anhilacije i broja anhilacija u jedinici vremena.
2 Transverzalna ravan je normalna na z osu du koje se sudaraju protoni, x osa pripada horizontalnoj, a y
vertikalnoj ravni.

1
Tabela 1: Vrednosti integralne luminoznosti postignute preciznosti za pp sudare tokom
RUN 1 i RUN 2 na eksperimentu ATLAS. U posledoj koloni dati su podaci za ceo RUN 2.

√
2010 2011 2012 2015 2016 2017 2018 2015−2018
s [TeV] 7 7 8 13, 5 13 13 13 13
Lint [fb−1 ] , 0.025
δL /L [%] , 2.1%

Apsolutna kalibracija luminoznosti se zasniva na odreivau kalibracione konstante

σvis iz parametara snopa. Na hadronskim sudaraqima se u ovu svrhu koriste podaci dobi-
jeni iz luminometara tokom ukrxtaa snopova razdvojenih u vertikalnoj ili horizontalnoj
ravni. Ovi sudari se u argonu nazivaju van der Meer (vdM) skenovi, a ceo postupak je zas-
novan na istoimenom formalizmu[2]. Skenirae se vrxe tipiqno jednom godixe u posebnim
reimima rada akceleratora: nia luminoznost, mai broj popuenih banqeva, smaena
populisanost banqeva protonima. Otuda u postupku kalibracije neophodno proceniti jox i
takozvani kalibracioni transfer kao i stabilnost luminometara tokom cele godine. Ova dva
posleda efekta su izvan domena doktorske disertacije iz razloga koji e biti objaxeni u
narednim ode cima.
Kalibracija luminoznosti vdM metodom se koristila do sada kod sledeih sudaraqa hadrona:
Intersecting Storage Rings, (ISR) Spp̄S u CERN-u, Tevatron u Fermilab -u, Relativistic Heavy Ion
Collider, (RHIC) u BNL-u, videti [3] (kao i reference date u tom radu). Konaqno na LHC -u
tokom RUN 1 (2009-2012) [4, 5, 6] i RUN 2 (2015-2018) [7, 8] a postignuta preciznost prikazana
je u tabeli 1. Ista metodologija se primeuje i za kalibraciju luminoznosti u sudarima
texkih jona na LHC-u.
Gradijentni (kalibracioni ili gej
bozoni, u upotrebi je jox i izraz vektorski) bozoni
W ± , Z 0 , γ su fundamentalne qestice Standardnog modela (SM) [9] koje su prenosioci elektro-
labe interakcije [10, 11, 12]. Izuqavae W bozona, pre svega merea mase, xirine i faktora
granaa REF na PDG predstav a vaan test SM. Meree preseka (totalnih, fiducijalnih
i diferencijalnih) na hadronskim sudaraqima omoguava testirae kvantne hromodinamike
(Quantum chromodynamics, QCD ) sa velikom preciznoxu. Proton je kompozitna qestica
koja se sastoji od tri valentna kvarka uud koji meusobno interaguju jakom nuklearnom silom
razmeujui gluone. Gluoni u protonu mogu kreirati virtuelni par kvarka i egovog antik-
varka (morski kvarkovi i gluoni). Valentni i morski kvarkovi i gluoni unutar protona se
objedieno nazivaju partonima [13]. U sudarima protona na velikim energijama svi partoni
se ponaxaju kao nezavisne qestice xto omoguava korixee perturbativnog raquna QCD
za teorijske predikcije. Verovatnoa pronalaska partona odreenog aromata i sa impulsnim
udelom u protonu od xi i na energetskoj skali Q2 , opisana je partonskim distributivnim
funkcijama (parton distribution functions, PDF ) f (xi , Q2 ). PDF -ovi su rexea Dokshitzer-
Gribov- Lipatov- Altarelli- Parisi (DGLAP) jednaqina [14, 15, 16]. PDF -ovi, se meutim, ne
mogu izraqunati iz prvih principa, ve se odreuju iz eksperimentalnih podataka za ra-
zliqite efikasne preseke iz lepton-proton i proton-proton sudara [17]. Danas postoji vixe
skupova PDF -ovi dobijenih iz razliqitih podataka korixeem razliqitih metodologija
REF 2 PDF.
U osnovnom redu teorije perturbacije u proton-proton sudarima W bozon nastaje anhi-
lacijom kvark-antikvark parova: uv d¯s → W + i dv ūs → W − (gde se indeksi v i s odnose
na valentne i morske kvarkove redom). Zbog strukture protona presek za produkciju W +

2
bozona je vei. W bozoni nastali u proton-proton sudarima na LHC -u pp → W + X mogu
se da e raspasti na leptone i odgovarajua neutrina W → lν (lν = eνe , µνµ , τ ντ , leptonski
kanali raspada) ili kvark-antikvark parove W → qq (hadronski kanali raspada). Usled
ogromnog hadronskog fona na LHC -u hadronski kanali raspada se ne izuqavaju, ve se W bo-
zoni rekonstruixu kroz ihove raspade na elektrone i mione. τ leptonski kanal raspada se
ne koristi u identifikaciji W bozona zbog mae preciznosti. Eksperimentalnu signaturu
W bozona qine taqno jedan rekonstruisan lepton (elektron ili mion) i velika nedostajua
transverzalna energija usled nedetektovanog neutrina. Efikasni presek produkcije W bo-
zona izmeren je u RUN -u 2 na LHC -u [18]. Energija u sistemu centra-mase je iznosila √s
= 13 TeV a rezultati su dobijeni sa malom integralnom lumiznoxu od 81pb−1 . Izmereni
totalni efikasni presek za produkciju W bozona pomnoen za faktorom granaa leptona
je σWtot =11.83 ± 0.02 (stat) ± 0.32 (syst) ± 0.25 (lumi) nb i σWtot =8.79 ± 0.02 (stat) ± 0.24
(syst) ± 0.18 (lumi) nb. Moe se primetiti da je neodreenost za luminoznost upodrediva sa
+ −

eksperimentalnom neodreenoxu. Ve pri analiziranoj koliqini podataka statistiqka neo-

dreenost je zanemariva. Trenutne teorijske predikcije poznate su sa NNLO preciznoxu3 u
razvoju po konstanti jake interakcije, i NLO u razvoju po kosntanti elektrsolabe interakcije
[19]. Dobijeni rezultati se dobro slau sa teorijskim predikcijima.

2 Ci i metode istraivaa
2.1 Luminoznost

Primarni luminometri na detektoru ATLAS-u su LU-

CID (LUminosity Čerenkov Integrating Detector) REF
na LUCID i BCM (Beam Condition Monitor) REF na
BCM detektori. LUCID i BCM mogu meriti lumi-
noznost za pojedinaqne banqeve, dok se u praksi ko-
riste i drugi detektori koji mere luminoznost sumi-
ranu po svim banqevima (kalorimetri: LAr, EMEC,
FCal, TileCal ) (slika 1). Luminoznosti se u prin-
cipu moe odrediti i monitorisaem broja rekon-
struisanih tragova ili delova tragova (piksela na
silicijusmkim detektorima tragova). LUCID detek-
tori zauzimaju oblasti pseudorapiditeta4 5.6 < |η| <
6.0 na obe strane interakcione taqke (A i C strane)
i na radijusu od 17m od ose sudarajuih snopova.
Slika 1: Detektori za meree lumi- Obe stanice LUCID detektora se sastoje od alumini-
noznosti na ATLAS-u. juskih cevi koje su napuene gasom na konstantnom
pritisku tako da naelektrisane qestice, produkti su-
dara, uzrokuju pojavu Qerenkov evih fotona prolaskom kroz cevi. Fotoni da e bivaju re-
flektovani vixe puta nakon qega pristiu na neki od 16 fotomultiplikatora (photomulti-
plier, PMT ) gde se detektovana qestica konvertuje u elektriqni signal. PMTs sadre ra-
dioaktivni element 207 Bi koji se koristi u kalibraciji signala. BCM detektori se sastoje
3 NNLO - next-to-next-to-leading-order : konvencija je najnii ili osnovni red teorije perturbacije obelea-
vati sa leading-order ili skraeno LO , prvi red teorije perturbacije sa next-to-leading-order ili skraeno
NLO i td.
4 Pseudorapiditet η je Lorenc invariantna veliqina definisana sa η = − ln tan (θ/2), gde je θ polarni ugao.

3
od dijamantskih senzora kruno araniranih oko cevi sudarajuih snopova u obliku krsta
i nalaze se na |η| = 4.2 i z = ±1.84m uda enosti.
Vid iva stopa interakcija µvis se raquna pomou `sirovog` odbroja sa LUCID i BCM
detektora koristei se razliqitim algoritmima. EventOR algoritmi su jedni od osnovnih
a koriste logiku da postoji bar jedan zabeleen signal u nekom od modula detektora bilo na
A-strani ili C -strani interakcione taqke. Polazei od pretpostavke da raspodela proton-
proton interakcija za svako ukrxtae banqeva moe biti opisana Poasonovom raspodelom kao
i da efikasnost detektora da zabelei pojedinaqnu proton-proton interakciju ne zavisi od
broja ukupnih interakcija u jednom ukrxtau banqeva, verovatnoa za opservaciju bilo koje
interakcije pri ukrxtau snopova je jednaka PEventOR (µOR vis ) = 1 − e
OR
−µ
. Eksperimentalno
vis

je PEventOR (µvis ) izraqunata kao koliqnik NOR dogaaja i ukupnog broja ukrxtaa snopova
OR

NBC , pa je konaqno:
(4)
 
NOR
µOR
vis = − ln 1 − .
NBC
HitOR algoritmi raqunaju sumu zabeleenih signala NHIT tokom NBC broja ukrxtaa ban-
qeva. Formula za stopu interakcija je sliqna formuli (4) ako se pretpostavi da efikasnost
da se zabelei signal u jednom modulu ne zavisi od broja signala u drugim modulima:
(5)
 
NHIT
µHIT
vis = − ln 1 − ,
NBC NM odules
gde je NM odules ukupan broj modula korixen da se zabelee signali od proton-proton sudara,
tj. broj operativnih od maksimalno 16 dostupnih fototuba na LUCID detektoru. Ovaj algo-
ritam se najqexe koristi kao referentni zbog velikog broja fototuba tako u sluqaju kvara
nekih od ih presotaju ostale dok je nedostatak vea statistiqka neodreenost u poreeu
sa EventOR algoritma. EventAND algoritmi zahtevaju zabeleeni signal na obe strane
interakcione taqke. Moe se pokazati da je [4]:
NAN D
NBC
OR AN D AN D OR AN D AN D
= 1 − 2e−(1+σvis /σvis )µvis /2 + e−(σvis /σvis )µvis , (6)
ovde se µAN D
raquna numeriqkom inverzijom. Ovaj algoritam je pogodan u sluqaju postojaa
velikog fona na jednoj strani interakcione taqke.
vis

Trenutna luminoznost po sudarajuem banqu protona Lb moe se izraziti preko LHC

parametara snopova i moe se pokazati da je ona jednaka:
Lb =
fr n 1 n 2
2πΣx Σy
, (7)
gde su n1 i n2 broj protona u banqu za snopove 1 i 2 respektivno. Veliqine Σx i Σy su
redom horizontalni i vertikalni integrali prepoklapaa i mogu se odrediti pomou stope
proton-proton interakcija R(∆x) i R(∆y) u funkciji od separacije snopova ∆x odnosno ∆y
u horizontalnoj odnosno vertikalnoj ravni:
R
Σx = √
1 R(∆x)d(∆x)
R(∆xmax )
, (8)
2π
i ekvivalentno za Σy . Za Gausovu funkciju, Σx,y su jednostavno jednake standardnim devi-
jacijama σx,y . Na osnovu jednakosti (3) i (2) moe se izraziti kalibraciona konstanta σvis :
σvis = µmax
vis
2πΣx Σy
n1 n2
, (9)

4
gde je µmax
vis maksimalna stopa interakcija po banqu koja odgovara qeonom sudaru sa 'nultom'
separacijom snopova a dobija se iz parametara fita. Taqnije, fituje se specifiqna stopa
vis = µvis /(n1 n2 ) u funkciji od separacije snopova, slika 2(levo). Integrali
interakcija µspec
prepoklapaa Σx se odreuju analitiqki iz parametara fita ili numeriqkom integracijom
fitovane funkcije u ±∆Xmax granicama, gde je ∆Xmax maksimalna separacija u horizontal-
noj ravni (sliqno i za Σy ).
Za fitovae taqaka sa slike 2 koriste se razliqite empirijske funkcije. Najjednostavniji
fit model je Gausova funkcija, meutim, zbog ene nedovo ne taqnosti se koriste druge
fukncije poput ‘GPn‘ koje su proizvod Gausijana i polinoma n−tog stepena, zatim funkcije
koje su linearna kombinacija dva ili vixe Gausijana, funkcije proizvodi gama funkcije i
Gausijana i td. Predmet disertacije kandidata izmeu ostalog je i ispitivae razliqitih
fit modela i proceivae neodreenosti u skladu sa tim izborom.

Slika 2: LEVO: Specifiqna stopa interakcija µ spec

u funkciji od horizontalne separacije ∆X za navedeni
sken i dati banq. Prikazani su i svi fonski procesi. Preliminarni rezultat za √
s =13 TeV preuzet iz
vis
vdM
[20]. DESNO: Odnos izmerenih efikasnih preseka za W + i W − u fiducijalnoj regiji definisanoj u tekstu.
Rezultat uporeen sa razliqitim teorijskim predikcijama baziranim na 6 razliqitih PDF skupova REF na
RAN2 RAD.
Fonski procesi koji se proceuju su: instrumentalni xum (noise), "postsjaj" (”afterglow”)
i rasejae snop-gas (beamgas). Dominantni efekat je instrumentalni xum koji potiqe od
kalibracionog radioaktivnog izvora 207 Bi i proceuje se na LUCID -u za svaki sudarajui
banq oduzimaem izmerene stope interakcija u banqu koji mu prethodi. Na ovaj naqin se
oduzima i mai fon koji potiqe od ”afterglow” efekta. ”afterglow” su fotoni koji potiqu od
raspada rasejanih hadrona. Posledi fonski proces je rasejae snop-gas koji je takoe mai
u odnosu na instrumentalni xum a potiqe od interakcije protona sa preostalim molekulima
gasa u cevi du koje se sudaraju snopovi protona. Rasejae snop-gas se proceuje pomou
"nesparenih" banqeva, a to su banqevi jednog snopa koji prolaze kroz interakcionu taqku i
ne susreu se (ne ukrxtaju se) sa banqevima drugog snopa.
Za meree populisanosti banqeva protonima n1 i n2 koriste se sledei ureaji DC Current
Transformers (DCCT), Fast Beam-Current Transformers (FBCT), Beam-Pickup Timing system
(BPTX) . Posleda dva mogu meriti populisanost po svakom banqu, dok DCCT meri inte-
gralnu populisanost po svim nominalno popuenim banqevima ali sa najveom preciznoxu
i zato se koristi za normalizaciju struja snopova izmerenih pomou FBCT i BPTX . FBCT i
BPTX merea pokazuju nelinearni karakter za raliqite banqeve koji se moe parametrizo-
vati konstantnim ofsetom izmeu izmerene i prave vrednosti struje snopova (ofset korekcija

5
za struje snopova [21]). Populisanosti banqeva protonima n1 i n2 izmerenih pomou FBCT i
BPTX moraju biti korigovane i za `duhove` qestice i za satelitske banqeve. `Duhovi` qestice
su protoni koji se nalaze u nominalno nepopuenim banqevima a uraqunati su u integralnu
populisanost izmerenu pomou DCCT -a [22]. Satelitski banqevi su protoni prisutni u nom-
inalno popuenim banqevima, pokup eni su RF bucket -om5 ali su najmae jedan RF period
izvan nominalno popuenog bucket -a. FBCT prepoznaje ove protone i meri ih pa mora biti
korigovan za frakciju satelitskih banqeva za svaki korak vdM skeniraa [23].
Primeeno je da postoji nezanemar ivo odstupae (driftovi) orbita snopova tokom vdM
skeniraa. Posledica je da se prava separacija snopova ne moe pretpostaviti samo na
osnovu separacije indukovane LHC -ovim magnetima za uprav ee vdM skeniraima. Pozi-
cije snopova se zato mere pomou BPM (Beam Position Monitors) sistema. BPM sistemima
se mere pozicije snopova sa nultom nominalnom separacijom pre i posle vdM skeniraa
i tako proceuju i parametrizuju driftovi. Horizontalni (vertikalni) driftovi tokom
horizontalnog (vertikalnog) skeniraa (in-plane drifts ) dominantno doprinose korekciji jer
meaju pravu separaciju snopova (∆X sa slike 2(levo)) izobliqavajui fit krivu (samim tim
meajui i Σx,y iz (9)). Mai efekat imaju out-of-plane driftovi izmeu pikova x-skeniraa
i y-skeniraa. Out-of-plane driftovi utiqu na precizno meree µmax vis iz (9).
Snopovi protona interaguju meusobno elektromagnetno uzrokujui promenu integrala
prepoklapaa. Dva efekta moe uzrokovati snop-snop interakcija: 1) Skretae (defleksija)
snopa u transverzalnoj ravni koje se moe modelirati postav aem zamix enog dipolnog
magneta [24] i raquna analitiqki primenom Bassetti-Erskine formule za eliptiqke snopove
[25] koristei izmerene parametre snopova (Σx/y ,n1/2 ). 2) Defokusirae snopova anologno
postojau kvadrupola u taqki interakcije i modelira se Monte Karlo simulacijama. Kali-
braciona konstanta σvis se odreuje pod pretpostavkom da su vrednosti Σx,y konstantne sa
vremenom. Σx,y se generalno uveava od skena-do-skena ili smauje usled sinhrotronog radi-
jativnog priguxea [26], pa je neophodno izvrxiti korekciju koristei linearnu evoluciju
Σx,y sa vremenom.
Pored navedenih korekcija potrebno je izvrxiti i korekciju usled histerezis efekta na
magnete koji uprav aju snopovima kao i kalibraciju separacije meu snopova. Kako je for-
mula (9) izvedena pod pretpostavkom da nema sprezaa meu horizntalnim Σx i vertikalnim
Σy integralima prepoklapaa, neophodno je proceniti efekat ukoliko faktorizacija na neza-
visne horizontalne i vertikalne komponente nije potpuna [27]. Pored pomenutih korekcija
sistematske neodreenosti generixu i sledei efekti: Konzistentnost σvis meu banqevima,
konzistentnost odgovora razliqitih algoritama, reproducibilnost rezultata od skena-do-
skena, korekcija za oscilacije pozicije snopova (Beam Position Jitter ).
2.2 Fizika W bozona

Totalni efikasni presek produkcije W bozona pomnoen faktorom granaa raspada na kanale
raspada leptona l = e, µ se moe izmeriti korixeem jednaqine:
N − N bg
σ tot × BR(W → lν) =
Lint · A · C
, (10)
5 RF : Radio-frekventni izvor generixe oscilujuu voltau tako da protoni bivaju ubrzani prolaskom
kroz komore pod egovim uticajem, a zatim nastav aju kretae kroz ostatak akceleratorske cevi bez uticaja
oscilujue voltae. Protoni koji su potpuno sinhronizovani sa radio-frekventnim izvorom pripadaju jednom
banqu. Ostali protoni osciluju longitudinalno po uticajem RF -a i pripadaju bucket -u.

6
gde je N ukupan broj selektovanih dogaaja, N bg broj dogaaja iz fonskih procesa, Lint inte-
gralna luminoznost, A akseptansa i C korekcioni faktor. Akseptansa predstav a procenat
raspada koji zadovo avaju fiducijalne uslove koji proizilaze iz geometrije detektora i
kinematiqkih ograniqea trigera. Korekcioni faktor C je koliqnik ukupnog broja gener-
isanih dogaaja koji prolaze selekcione uslove nakon rekonstrukcije dogaaja i ukupnog broja
generisanih dogaaja koji zadovo avaju fiducijalne uslove. Korekcioni faktor C uraqunava
efikasnost rekonstrukcije dogaaja, indentifikacije qestica i efikasnost izolacionih kri-
terijuma i trigera. Akseptansa se proceuje korixeem Monte Carlo simulacija. Korek-
cioni faktor dobija se iz in situ merea i dobijeni rezultati se uporeuju sa predviaima
Monte Carlo simulacija. Proizvod totalnog efikasnog preseka i akseptanse (σ tot · BR · A) se
naziva fiducijalnim efikasnim presekom σWf id . Fiducijalni fazni prostor W ± bozona je
definisan sledeim uslovima: transverzalni impuls leptona plT > 25 GeV, pseudorapiditet
±

leptona |η| < 2.5, transverzalni impuls neutrina pνT > 25 GeV. Poxto se z komponenta im-
pulsa neutrina ne moe rekonstruisati, nemogue je rekonstruisati invarijantnu masu W
bozona pa se u praksi koristi transverzalna masa:
(11)
q
mW
T = 2plT pνT [1 − cos(ϕl − ϕν )],

gde su ϕl i ϕν azimutalni ugao leptona i neutrina. To definixe i posledi fiducijalni

uslov mWT > 50 GeV.
Fonski procesi potiqu od produkata raspada Z bozona (Z → ll, gde l = e, µ, τ ), zatim od
produkcije top kvarkova (t → W b, W → lν ), W → τ ν (τ → eνν, µνν ), kao i produkcije parova
i trostruke produkcije gradijentnih bozona (pp → V V, V V V, V = W ± , Z ). Doprinos svih
navedenih fonskih procesa se moe proceniti na osnovu Monte Carlo simulacija. Dogaaji
koji uk uquju semileptonske raspade texkih kvarkova, identifikovane hadrone kao leptone
objedieno nazivamo multi-
et procesima. Multi-
et procesi nisu dobro modelirani teori-
jski pa se proceuju iz podataka korixeen tzv. (data-driven techniques). Tipiqan pristup
procene ovog fona iz podataka bazira se na invertovau jednog ili vixe selekcionih uslova
koji vodi skupu podataka u kojem ovaj fonski proces dominira. Ekstrapolacijom za varijacije
datih slekecionih uslova dobija se broj dogaaja kao i obliici karakteristiqnih zavisnosti
za odreene signalne regione. U doktorskoj disertaciji kandidat e se baviti razvijaem
sistema za eliminaciju pomenutih fonskih procesa i evaluacijom prateih sistematskih
neodreenosti.
Na slici 2 prikazani
√ su odnosi fiducijalnih efikasnih preseka W /W izmerenih
+ −

RUN -u 2 na energiji s =13 TeV. Rezultati su uporeeni sa teorijskim predviaima 6

razliqitih skupova partonskih distributivnih funkcija.

3 Pregled dosadaxih rezultata kandidata

Dosadaxi rad kandidata je bio √fokusiran na kalibraciju luminoznosti vdM metodom za
proton-proton sudare na energiji s =900 GeV energiji. Ovi podaci su prikup eni za pose-
ban reim rada LHC -a tokom 2018. i sa β ∗ =11m, i β ∗ =100mkonfiguracijom6 . Primarni
6 Betatron funkcija, ili β -funkcija, figurixe u amplitudi analitiqkog rexea diferencijalne jed-
naqine kretaa individulane qestice u transportnom sistemu snopa. β -funkcija reflektuje spo axe sile
fokusiraa a konkretno zavisi od strukture kvadrupolnih magneta. Sa β ∗ se obeleava vrednost β -funkcije
u taqki interakcije i kvantifikuje fokusiranost ili transverzalnu dimenziju sudarajuih snopova. Tipiqna
vrednost β ∗ je maa od 1 m.

7
interes a prikup ae podataka u ovom reimu rada LHC -a je meree totalnog proton-
proton preseka, xto bi bilo prvo meree ove veliqine na navedenoj energiji. Dominantna
neodreenost u pristupu koji koristi na eksperimentu ATLAS potiqe od integralne lumi-
noznosti.

Slika 3: Frakcija `duhova` qestica i satelitskih banqeva za oktobarsku (levo) i novembarsku sesiju (desno)
vdM skena 2018 na enegiji 900 GeV.
U svrhu kalibracije luminoznosti datih podataka tokom oktobra i novembra 2018. obav eni
su vdM skenovi na √datoj energiji i β ∗ =11m, . Kako je ile up parametar blizak onom u standard-
nim podacima na s =900 GeV , i skenovi su obav eni vremenski blizu uzimaa navednoih
podataka, ukupna neodreenost kalibracije e dominirati neodreenoxu iz vdM metoda.
Transverzalne veliqine snopova a samim tim i opseg vdM skeniraa su u proseku bili
tri puta vei nego za √s =13 TeV iz iste godine. Karakteristika oktobarske sesije je bila
enormna kontaminacija `duhovima` qesticama i satelitskim banqevima. Sredi stepen kon-
taminacije `duhovima` qesticama po snopu i do ∼13% (slika 3(levo)) uticao na preciznost
odreivaa vid ivog efikasnog preseka i do ∼34%. Kako se udeo `duhova` qestica tipiqno
proceuje na mae od ∼1% (slika 3(desno)) razvijene su alternativne metode za procenu ove
korekcije za skup podataka iz oktobra 2018. Direktna posledica velikog broja `duhova` qes-
tica je nemogunost da se na standardni naqin proceni fon za oktobarsku sesiju. Naime,
proceeno rasejae snop-gas u funkciji od separacije je delom luminoznost koja potiqe od
sudara `duhova` qestica i glavnih banqeva (slika 4). Fon je u ovom sluqaju proceen kao
slobodan qlan polinoma iz fit funkcije. Neodreenost za oduzimae fona je izraqunata kao
koliqnik vid ivih efikasnih preseka koristei standardnu proceduru oduzimaa fona i
proceduru u kojoj se slobodan qlan iz fita tretira kao fon.
Kako µmax
vis figurixe direktno u (9) neophodno je
bilo razviti model koji xto je preciznije mogue
obuhvata vrednost stope interakcije pri `nultoj` sep-
araciji. U tu svrhu je korixena ‘GP4+G‘ funkcija
kao referenta funkcija, koja pored standardnog
proizvoda Gausijana i polinoma qetvrtog stepena
’GP4’ sadri i jedan dodatni Gausijan ‘G‘ koji je
zaduen za fitovae centralnih pet taqaka kako bi
se eliminisalo pogrexno odreivae (µmax vis .
Za raqunae reproducibilnosti σvis meu sken-
ovima korixena je samo novembarska sesija zbog
ve pomenutih razloga. Neodreenost za odabir al-

8
Slika 4: Proceeno rasejae gas-snop za
tri skena iz oktobarske sesije.
 goritma je proceena koristei specifiqnu lumi-
noznost definisanu za svaki banq sa:
Lspec =
fr
2πΣ Σ
, (12)
x y

tako xto je uraqunata najvea devijacija Lspec

a
za algo-
ritam a od srede specifiqne luminoznosti. Velike defleksije meu snopovima koje meaju
integrale prepoklapaa (samim tim i σvis ) kompenzovane su defokusirajuim snop-snop efek-
tima tako da je objediena korekcija usled interakcije meu protonima maa od pojedinaqnih
korekcija (deflekcije i defokusiraa). Uraqunati su efekti driftova orbita snopova koji
su bili u domenu KOLIKO.
Dominantne sistematske neodreenosti potiqu od reproducibilnosti rezultata od skena-
do-skena, zatim konzistentnost specifiqnih luminoznosti meu razliqitim algoritama, procene
fona i snop-snop efekata. Postignuta je preciznost u opsegu 1-2%. Reultati su sumirani u
jednoj internoj noti ATLAS kolaboracije [28]. Alatke razvijene tokom naveene studije e se
koristiti za analizirae podataka iz vdM skenova tokom predstojeeg perioda rada LHC-a.

4 Procena mogueg nauqnog doprinosa disertacije

Totalni efikasni presek za proton-proton interakcije se ne moe direktno izraqunati ali se
moe proceniti u odreenim granicama koristei se relacijama iz teorije rasejaa. Teori-
jska predviaa pokazuju da totalni efikasni presek σtot raste proporcionalno sa ln2 (s) .
Optiqka teorema iz teorije rasejaa povezuje imaginarni deo amplitude elastiqnog rasejaa
fel i totalni pp efikasni presek σtot na sledei naqin:
σtot = 4π [fel (t → 0)] , (13)
gde je fel (t → 0) amplituda elastiqnog rasejaa u predoj oblasti (forward ) pravcu t → 0 (t je
Mandelxtamova varijabla, kvadrat qetvoroimpulsa transfera). Totalni efikasni presek iz
(13) se moe ekstrahovati na razliqite naqine koristei se optiqkom teoremom. Na ATLAS-
u se koristi metoda koja zahteva meree luminoznosti kako bi se normalizovao elastiqni
efikasni presek. Disperziona relacija povezuje totalni σtot sa elastiqnim σel efikasnim
presekom:
16π(ℏc)2 dσel
2
σtot =
1 + ρ2 dt
|t=0 , (14)
gde je ρ mala korekcija i jednaka je:
ρ=
Re[fel (t)]
Im[fel (t)]
|t→0 . (15)
Iz (14) se vidi da je uslov za meree σtot potrebno izmeriri elastiqni presek pri malim
uglovima rasejaa (tzv. Coulomb- Nuclear- Interference (CNI) region), videti sliku 5).
Da bi se pristupilo regijama sa malim t korixeni su
specijalni reimi rada akceleratora
√ sa visokom β ∗
konfiguracijama: β =2.5
∗
km na s=13 TeV energiji
[29] kao i β ∗ =1 km na √s=8 TeV[30]. Izmerena vred-
nost ρ-parametra je bila maa od one predviene dis-
perzionom relacijom (14). To da e implicira naz-
nake postojaa tri-gluonskog staa koje se moe raz-
meniti u elastiqnim sudarima a dozvo eni su QCD
9

Slika 5: Model predvienog diferen-

cijalnog elastiqnog efikasnog preseka u
funkciji od t na osnovu podataka sa ra-
zliqitih merea.
 teorijom. Alternativna mogunost zbog qega se do-
bija maa vrednost ρ-parametra nego xto je oqekivano
moe biti i to da σtot ne raste proporcionalno sa
ln2 (s) . Odreivae totalnog efikasnog preseka za-
hteva i meree parametra nuklearnog nagiba B , koji
u aproksimaciji malih t-vrednosti figurixe u ekspo-
nentu nuklearne amplitude rasejaa.
Za odreivae σtot , ρ, B parametara i oblika t-
spektra koristie se i dostupni podaci za √s =900
GeV specijalni rad detektora iz 2018. godine sa
β ∗ =100 m i β ∗ =11 m konfiguracijama. Prvi skup
podataka za β ∗ =100 m je oset iv na CNI regije, dok je β ∗ =11 m oset iv u high-t slope regi-
jama (slika 5). Ultimativni ci je kombinacija ova dva skupa podataka. Zato je kalibracija
luminoznosti za β ∗ =11 m izvrxena u radu [28] prvi neophodni korak.
Efikasni preseci za produkciju gradijentnih boona na LHC-u zavise od partonskih dis-
tributivnih funkcija koje doprinose sa najveem neodreenoxu pa meree σW u RUN -u
±

3 omoguiti testirae QCD teorije i poznatih PDF -ova. Takoe, meree preseka na samom
poqetku rada ekseprimenta obezbeuje testirae kalibracije detektora (efikasnosti i re-
zolucije) kao i pouzdanost Monte Carlo simulacija. Kandidat e raditi na optimizaciji
selekcije dogaaja i metodama za propcenuz fona iz podataka (pre svega multixet fona), xto
e biti osnova za sve da e studije sa W bozonom u RUN - 3.

10
Reference
[1] The ATLAS Collaboration et al. “The ATLAS Experiment at the CERN Large Hadron Col-
lider”. In: Journal of Instrumentation 3.08 (Aug. 2008), S08003–S08003. doi: 10.1088/1748-
0221/3/08/s08003. url: https://doi.org/10.1088/1748-0221/3/08/s08003.
[2] S. van der Meer. “Calibration of the Effective Beam Height in the ISR”. In: (June 1968).
[3] P. Grafström and W. Kozanecki. “Luminosity determination at proton colliders”. In: Progress
in Particle and Nuclear Physics 81 (2015), pp. 97–148. issn: 0146-6410. doi: https://doi.
org/10.1016/j.ppnp.2014.11.002. url: https://www.sciencedirect.com/science/
article/pii/S0146641014000878.
√
[4] Georges Aad et al. “Luminosity Determination in pp Collisions at s = 7 TeV Using the
ATLAS Detector at the LHC”. In: Eur. Phys. J. C 71 (2011), p. 1630. doi: 10.1140/epjc/
s10052-011-1630-5. arXiv: 1101.2185 [hep-ex].
[5] Georges Aad et al. “Improved luminosity determination in pp collisions at sqrt(s) = 7 TeV
using the ATLAS detector at the LHC”. In: Eur. Phys. J. C 73.8 (2013), p. 2518. doi: 10.
1140/epjc/s10052-013-2518-3. arXiv: 1302.4393 [hep-ex].
√
[6] Morad Aaboud et al. “Luminosity determination in pp collisions at s = 8 TeV using the
ATLAS detector at the LHC”. In: Eur. Phys. J. C 76.12 (2016), p. 653. doi: 10.1140/epjc/
s10052-016-4466-1. arXiv: 1608.03953 [hep-ex].
√
[7] “Luminosity determination in pp collisions at s = 13 TeV using the ATLAS detector at the
LHC”. In: (June 2019).
√
[8] “Luminosity determination for low-pileup datasets at s = 5 and 13 TeV using the ATLAS
detector at the LHC”. In: (July 2020).
[9] Mark Thomson. Modern particle physics. New York: Cambridge University Press, 2013. isbn:
978-1-107-03426-6.
[10] G. Arnison et al. “Experimental observation of lepton pairs of invariant mass around 95 GeV/c2
at the CERN SPS collider”. In: Physics Letters B 126.5 (1983), pp. 398–410. issn: 0370-
2693. doi: https : / / doi . org / 10 . 1016 / 0370 - 2693(83 ) 90188 - 0. url: https : / / www .
sciencedirect.com/science/article/pii/0370269383901880.
[11] M. Banner et al. “Observation of single isolated electrons of high transverse momentum in
events with missing transverse energy at the CERN pp collider”. In: Physics Letters B 122.5
(1983), pp. 476–485. issn: 0370-2693. doi: https://doi.org/10.1016/0370-2693(83)91605-
2. url: https://www.sciencedirect.com/science/article/pii/0370269383916052.
[12] P. Bagnaia et al. “Evidence for Z0 → e+ e− at the CERN pp collider”. In: Physics Letters
B 129.1 (1983), pp. 130–140. issn: 0370-2693. doi: https : / / doi . org / 10 . 1016 / 0370 -
2693(83 ) 90744 - X. url: https : / / www . sciencedirect . com / science / article / pii /
037026938390744X.
[13] R. P. Feynman. “The behavior of hadron collisions at extreme energies”. In: Conf. Proc. C
690905 (1969), pp. 237–258.
[14] G. Altarelli and G. Parisi. “Asymptotic freedom in parton language”. In: Nuclear Physics
B 126.2 (1977), pp. 298–318. issn: 0550-3213. doi: https : / / doi . org / 10 . 1016 / 0550 -
3213(77 ) 90384 - 4. url: https : / / www . sciencedirect . com / science / article / pii /
0550321377903844.

11
[15] Yuri L. Dokshitzer. “Calculation of the Structure Functions for Deep Inelastic Scattering and
e+ e- Annihilation by Perturbation Theory in Quantum Chromodynamics.” In: Sov. Phys.
JETP 46 (1977), pp. 641–653.
[16] V. N. Gribov and L. N. Lipatov. “Deep inelastic e p scattering in perturbation theory”. In:
Sov. J. Nucl. Phys. 15 (1972), pp. 438–450.
[17] Jun Gao, Lucian Harland-Lang, and Juan Rojo. “The Structure of the Proton in the LHC
Precision Era”. In: Phys. Rept. 742 (2018), pp. 1–121. doi: 10.1016/j.physrep.2018.03.002.
arXiv: 1709.04922 [hep-ph].
[18] Georges
√ Aad et al. “Measurement of W ± and Z-boson production cross sections in pp collisions
at s = 13 TeV with the ATLAS detector”. In: Phys. Lett. B 759 (2016), pp. 601–621. doi:
10.1016/j.physletb.2016.06.023. arXiv: 1603.09222 [hep-ex].
[19] Charalampos Anastasiou, Lance J. Dixon, Kirill Melnikov, and Frank Petriello. “High precision
QCD at hadron colliders: Electroweak gauge boson rapidity distributions at NNLO”. In: Phys.
Rev. D 69 (2004), p. 094008. doi: 10.1103/PhysRevD.69.094008. arXiv: hep-ph/0312266.
√
[20] Luminosity determination in pp collisions at s = 13 TeV using the ATLAS detector at the
LHC. Tech. rep. Geneva: CERN, June 2019. url: https://cds.cern.ch/record/2677054.
[21] G Anders et al. “STUDY OF THE RELATIVE LHC BUNCH POPULATIONS FOR LUMI-
NOSITY CALIBRATION”. In: (Feb. 2012). url: https://cds.cern.ch/record/1427726.
[22] Roel Aaij et al. “Precision luminosity measurements at LHCb”. In: JINST 9.12 (2014), P12005.
doi: 10.1088/1748-0221/9/12/P12005. arXiv: 1410.0149 [hep-ex].
[23] A Boccardi, E Bravin, M Ferro-Luzzi, S Mazzoni, and M Palm. “LHC Luminosity calibration
using the Longitudinal Density Monitor”. In: (June 2013). url: https : / / cds . cern . ch /
record/1556087.
[24] P. Bambade, R. Erickson, Wayne A. Koska, W. Kozanecki, N. Phinney, and S. R. Wagner.
“Observation of Beam-beam Deflections at the Interaction Point of the SLAC Linear Collider”.
In: Phys. Rev. Lett. 62 (1989), p. 2949. doi: 10.1103/PhysRevLett.62.2949.
[25] M. Bassetti and G. A. Erskine. “Closed Expression for the Electrical Field of a Two-dimensional
Gaussian Charge”. In: (Mar. 1980).
[26] H. Wiedemann. “Particle Accelerator Physics, Graduate Texts in Physics”. In: Springer (2015).
url: https://www.springer.com/us/book/9783319183169?wt_mc=ThirdParty.SpringerLink.
3.EPR653.About_eBook..
[27] Morad Aaboud et al. “Reconstruction of primary vertices at the ATLAS experiment in Run 1
proton–proton collisions at the LHC”. In: Eur. Phys. J. C 77.5 (2017), p. 332. doi: 10.1140/
epjc/s10052-017-4887-5. arXiv: 1611.10235 [physics.ins-det].
[28] R. Hawkings, W. Kozanecki, J. Kuechler, V. Maksimović, and N. Vranješ. “Absolute luminosity
calibration for the 900 GeV 2018 pp dataset”. In: In Preparation (2022), pp. 31–40.
√
[29] G. Antchev et al. “First determination of the ρ parameter at s = 13 TeV: probing the
existence of a colourless C-odd three-gluon compound state”. In: Eur. Phys. J. C 79.9 (2019),
p. 785. doi: 10.1140/epjc/s10052-019-7223-4. arXiv: 1812.04732 [hep-ex].
[30] Simon Mortensen et al. Measurement
√ of the ρ-parameter and the total cross section from elastic
scattering in pp collisions at s = 8 TeV with the ATLAS detector. Tech. rep. Geneva: CERN,
Aug. 2017. url: https://cds.cern.ch/record/2280918.

12