www.dereta.

rs
 Biblioteka
POSEBNA IZDANJA

Urednik
Aleksandar Šurbatović

© ovog izdanja Dereta

 S lavica I vaniš

Koraci ka
radosti
Priča o životu sa suvišnim kilogramima

Beograd
2014
D E R E TA
PRED­GO­VOR
P red va­ma je je­din­stve­ni tekst ko­ji su lju­di sa viš­kom
ki­lo­gra­ma du­go če­ka­li. To je is­po­vest ne­ko­ga ko je
go­ja­zan, a ko se usu­dio da opi­še svo­ja ose­ća­nja, svo­ju
per­cep­ci­ju re­al­no­sti i da nam pri­tom po­nu­di mo­gu­će
iz­la­ze iz za­ča­ra­nog kru­ga go­je­nja i mr­ša­vlje­nja. Sla­vi­
ca Iva­niš, u pro­ce­su sa­mo­spo­zna­je i u pro­ce­su ra­da na
se­bi, sa­vla­da­la je pr­ve ste­pe­ni­ce me­nja­nja iden­ti­te­ta,
a to je pri­hva­ta­nje svo­je go­ja­zno­sti. Ne če­ka­ju­ći da
do­stig­ne fi­na­le pro­ce­sa, sa va­ma de­li sa­zna­nja o se­bi
do ko­jih je do sa­da doš­la.
Knji­ga otva­ra ta­bu te­mu – ka­ko se ose­ća go­ja­zna
oso­ba, šta mi­sli i ka­ko se no­si sa agre­si­jom i ne­ra­zu­
me­va­njem oko­li­ne. Do sa­da smo i na na­šem i na stra­
nom tr­žiš­tu bi­li za­tr­pa­ni knji­ga­ma iz pe­ra struč­nja­ka,
psi­ho­lo­ga, sta­ti­sti­ča­ra, nu­tri­ci­o­ni­sta, le­ka­ra, ko­ji su
go­vo­ri­li o oso­ba­ma sa viš­kom ki­lo­gra­ma. Ve­o­ma ret­
ko se ču­je glas onih ko­ji ži­ve pod te­re­tom te pri­si­le i
ko­ji se sva­ko­dnev­no bo­re sa dis­kri­mi­na­ci­jom i oma­
lo­va­ža­va­njem oko­li­ne. Struč­nja­ci i lju­di ko­ji ne­ma­ju
ovaj pro­blem slo­bod­no go­vo­re u ime onih ko­ji pa­te,
da­ju­ći im sa­ve­te i ob­jaš­nja­va­ju­ći im ka­ko bi tre­ba­lo da
se ose­ća­ju, ka­ko bi tre­ba­lo da ži­ve i ra­de da bi po­sta­li
„nor­mal­ni“. Sla­vi­ca Iva­niš je hra­bro ot­kri­la svoj svet
7
S lavica I vaniš

i po­mo­gla nam da ga vi­di­mo nje­nim oči­ma. Za sva­

ko­ga ko ima pro­ble­ma sa hra­nom ovo je dra­go­ce­no
sve­do­čan­stvo sa ko­jim se mo­že de­li­mič­no ili pot­pu­no
iden­ti­fi­ko­va­ti, i mno­go na­u­či­ti o se­bi i sve­tu oko se­be.
Pro­blem s hra­nom i po­re­me­ćaj is­hra­ne je naj­ra­
ši­re­ni­ji pro­blem sa­vre­me­nog sve­ta. Ve­ći­na sve­ta gla­
du­je i sa­nja o hra­ni, a ma­nji­na sve­ta se na ne­ki na­čin
ose­ća kri­vom, zbog viš­ka hra­ne u ko­me uži­va, i raz­li­
či­tim psi­ho­loš­kim me­ha­ni­zmi­ma iz­vr­će svoj pri­rod­ni
na­gon u prav­cu au­to­de­struk­ci­je (sta­nov­ni­ci ze­ma­lja
u ko­ji­ma se ne gla­du­je sa­mi se­be iz­glad­nju­ju pri­ti­
snu­ti su­ro­vim dik­ta­tom in­du­stri­je mo­de i in­du­stri­je
mr­ša­vlje­nja, stva­ra­ju­ći ar­mi­je že­na, a u po­sled­nje vre­
me i muš­ka­ra­ca, ko­ji su ne­za­do­volj­ni svo­jim te­li­ma).
Epi­de­mi­je ano­rek­si­je, bu­li­mi­je i za­vi­sno­sti od hra­ne
pre­pla­vlju­ju mo­der­ne bol­ni­ce Za­pa­da. Žr­tve ovih po­
re­me­ća­ja isto su ta­ko oš­te­će­ne kao i žr­tve pod­sa­
har­skih obla­sti. Ia­ko ži­ve u ze­mlji u ko­joj ima hra­ne,
oso­be sa po­re­me­ća­jem is­hra­ne pa­te na raz­ne na­či­ne.
Ano­rek­si­ja i bu­li­mi­ja, kao i kom­pul­ziv­no uzi­ma­nje hra­
ne, je­su dve stra­ne istog pro­ble­ma. Taj pro­blem se ne
mo­že sve­sti na me­di­cin­ski ili di­je­tet­ski, jer je nje­gov
uzrok druš­tve­ni i psi­ho­loš­ki. Sva­ka pro­me­na druš­tve­
ne stvar­no­sti od­ra­ža­va se na na­čin ka­ko kon­zu­mi­ra­mo
hra­nu i ka­ko gle­da­mo na hra­nu, a to stva­ra du­bo­ke
psi­ho­loš­ke pro­me­ne i raz­li­či­te psi­ho­loš­ke obra­sce ko­ji
upra­vlja­ju po­na­ša­njem sva­kog po­je­din­ca.
Ka­ko nam ru­ko­pis Sla­vi­ce Iva­niš po­ka­zu­je, ose­ća­
nje kri­vi­ce je jed­na od naj­te­žih psi­ho­loš­kih po­sle­di­
ca po­re­me­ća­ja is­hra­ne. Bi­ti vi­dlji­vo dru­ga­či­ji je teš­ko,
8
 Koraci ka radostI

zah­te­va hra­brost, a pre­va­zi­la­že­nje tog pro­ble­ma zah­

te­va sa­mo­spo­zna­ju. Bi­ti dru­ga­či­ji od de­tinj­stva, bi­ti
iz­lo­žen pod­sme­hu, izo­la­ci­ji i na­si­lju, ve­o­ma je teš­ko
za mla­do bi­će i di­rekt­na psi­ho­loš­ka po­sle­di­ca ta­kvog
tret­ma­na je „gu­ta­nje“ tog na­si­lja i pre­o­bra­ća­nje isto­ga
u svest da smo ma­nje vred­ni i da smo za tu raz­li­či­tost
sa­mi kri­vi. Kri­vi­ca ko­ja je in­kor­po­ri­ra­na u psi­hu dej­
stvu­je kao ra­zor­ni otrov. Ona me­nja de­te­to­vu vi­zu­ru
sve­ta i per­cep­ci­ju nje­ga sa­mo­ga. De­te upi­ja ne­ga­tiv­
ne sta­vo­ve oko­li­ne i okre­će ih pro­tiv se­be, po­či­nje da
mr­zi se­be i da se ose­ća kri­vim, ne sa­mo zbog svo­jih
po­stu­pa­ka u ve­zi sa je­lom ne­go i zbog dru­gih svo­jih
oso­bi­na. Mr­žnja pre­ma se­bi uniš­ta­va de­te­to­vo sa­mo­
po­u­zda­nje, či­ni da do­ži­vlja­va svet kao ne­pri­ja­telj­ski,
kao me­sto gde lju­bav, zaš­ti­ta i si­gur­nost ni­su za­ga­
ran­to­va­ni. De­te po­či­nje da mr­zi svo­je te­lo i da ga do­ži­
vlja­va kao ne­pri­ja­te­lja ko­ji sto­ji na pu­tu nje­go­voj sre­ći
i nje­go­vom pri­hva­ta­nju od stra­ne dru­gih, te­lo po­sta­je
naj­ve­ća pre­pre­ka iz­me­đu de­te­ta i lju­ba­vi dru­gih.
Što su ova ose­ća­nja ja­ča, de­te sve vi­še po­se­že za
hra­nom i na­sta­vlja da se go­ji, jer sa­lo po­sta­je nje­gov
oklop ko­jim se šti­ti od po­vre­da oko­li­ne, ali isto­vre­
me­no sa­lo po­sta­je i nje­gov naj­ve­ći ne­pri­ja­telj, ko­ga
stal­no no­si sa so­bom. Ta po­dvo­je­nost ose­ća­nja, upra­
vlje­na pre­ma viš­ku ki­lo­gra­ma, do­vo­di do strep­nje od
oko­li­ne, sti­da, po­vla­če­nja, gu­bit­ka sa­mo­poš­to­va­nja i
„olak­ša­va“ de­te­tu, ka­sni­je od­ra­sloj oso­bi, da pri­hva­
ti bez ot­po­ra dis­kri­mi­na­tor­sko i agre­siv­no po­na­ša­nje
kao neš­to što je ono za­slu­ži­lo.
9
S lavica I vaniš

To­kom ova­kvog od­ra­sta­nja, hra­na po­pri­ma am­bi­

va­lent­na zna­če­nja i isto­vre­me­no po­sta­je otrov i lek.
Hra­na je lek ko­jim mla­do bi­će le­či svo­ju usa­mlje­nost,
agre­si­ju oko­li­ne, svo­ju ne­si­gur­nost, a isto­vre­me­no hra­
na mu je za­bra­nje­na, ona je neš­to če­ga mo­ra da se
od­rek­ne da bi ga oko­li­na pri­hva­ti­la. To kon­tra­dik­tor­no
zna­če­nje hra­ne je osno­va svih po­re­me­ća­ja is­hra­ne i
za­to su ti po­re­me­ća­ji iz­u­zet­no ot­por­ni na le­če­nje ra­ci­
o­nal­nim me­to­da­ma, u okvi­ru me­di­cin­ske dok­tri­ne. U
le­če­nje ovih po­re­me­ća­ja neo­p­hod­no je uklju­či­ti psi­ho­
loš­ke kom­po­nen­te i psi­ho­te­ra­pi­ju ka­ko bi se sa pro­
me­nom na­vi­ka u is­hra­ni me­nja­la sa­mo­svest i iden­ti­tet
oso­be ko­ja ima pro­ble­ma sa po­re­me­ća­jem is­hra­ne.
Ovaj pro­ces mo­že­mo da pra­ti­mo kroz ru­ko­pis Sla­
vi­ce Iva­niš, kroz in­di­vi­du­al­nu pri­ču ko­ja pot­pu­no osli­
ka­va od­nos druš­tva pre­ma gru­pi lju­di ko­ji ima­ju pro­
ble­ma sa te­ži­nom. To je dis­kri­mi­na­tor­ski, agre­siv­ni od­
nos pro­tiv ko­ga se u na­šem druš­tvu ni­je di­zao glas, ni­ti
po­sto­je za­kon­ske re­gu­la­ti­ve ko­je bi ta­kvo psi­ho­loš­ko i
ver­bal­no na­si­lje za­bra­ni­le, ta­ko da lju­di sa viš­kom ki­
lo­gra­ma ne zna­ju ka­ko da se zaš­ti­te od na­pa­da. Na
Za­pa­du, gde je za­ko­nom sank­ci­o­ni­sa­na dis­kri­mi­na­ci­ja
lju­di sa viš­kom ki­lo­gra­ma, agre­siv­ne i oma­lo­va­ža­va­ju­
će re­če­ni­ce sma­tra­ju se go­vo­rom mr­žnje, is­klju­ču­ju se
sa te­le­vi­zij­skih ekra­na i de­ca se od ra­ne mla­do­sti uče
da sva­ko ima pra­va da bu­de i iz­gle­da ka­kav je­ste, i da
raz­li­či­tost ni­je raz­log za od­ba­ci­va­nje. Sank­ci­o­ni­šu se
po­stup­ci, a ne lič­nost. Kod nas sva­ka oso­ba sa pro­ble­
mom te­ži­ne, ko­ja je iz­vrg­nu­ta po­ni­že­nju, sma­tra da je
10
 Koraci ka radostI

to njen lič­ni pro­blem, da je u to­me usa­mlje­na i da sem

po­vla­če­nja u se­be ne­ma dru­gog iz­la­za. Lju­di sa pro­
ble­mom te­ži­ne su, kod nas, ne­vi­dlji­vi, bez jav­nog gla­sa
i ne šti­te svo­je do­sto­jan­stvo, jer sma­tra­ju da za­slu­žu­ju
sva­ku agre­si­ju, sa­mim tim što ima­ju vi­šak ki­lo­gra­ma.
Na­dam se da će hra­bra is­po­vest Sla­vi­ce Iva­niš bi­ti pr­vi
ko­rak ka otva­ra­nju pi­ta­nja dis­kri­mi­na­ci­je lju­di sa viš­
kom ki­lo­gra­ma, da će či­ta­nje ove knji­ge olak­ša­ti da se
ču­ju gla­so­vi dru­gih lju­di sa istim pro­ble­mom, kao i da
se po­kre­ne jav­na di­sku­si­ja na tu te­mu.
Či­ta­ju­ći ovaj ru­ko­pis, mo­že­mo ja­sno da uđe­mo u
svest oso­be ko­ja pa­ti od ose­ća­nja kri­vi­ce zbog svo­je
te­ži­ne, da pra­ti­mo ka­ko se ona bo­ri­la sa tim ose­ća­
njem i ka­ko ga je pre­va­ziš­la. Ose­ća­nje kri­vi­ce je jed­no
od naj­te­žih oko­va ko­ji­ma je psi­ha op­te­re­će­na. Pro­
ces oslo­ba­đa­nja od ovog ose­ća­nja i pro­na­la­že­nje no­
vih na­či­na do­ži­vlja­va­nja se­be je ono što pra­ti­mo kroz
ru­ko­pis ko­ji je pred na­ma. Ru­ko­pis u se­bi sa­dr­ži sve
ni­jan­se psi­ho­loš­kih te­o­ri­ja i prak­se psi­ho­te­ra­pi­je, is­
pri­ča­ne iz ugla oso­be ko­ja kroz to pro­la­zi, ta­ko da će
ova knji­ga bi­ti in­te­re­sant­na i po­uč­na ne sa­mo lju­di­ma
sa pro­ble­mom go­ja­zno­sti ne­go i struč­nja­ci­ma ka­ko bi
bo­lje raz­u­me­li svo­je pa­ci­jen­te.
Gu­ta­ju­ći po­ro­dič­no i druš­tve­no od­ba­ci­va­nje, iden­
ti­fi­ku­ju­ći se sa agre­so­rom, oso­ba sa pro­ble­mom po­re­
me­ća­ja is­hra­ne na­pa­da se­be mno­go go­re ne­go što je
na­pa­da­ju dru­gi i zbog to­ga ne uz­vra­ća uda­rac. Ia­ko je
ta oso­ba usvo­ji­la go­vor mr­žnje pre­ma se­bi i ne opi­re
mu se, ona jed­nim de­lom svo­je lič­no­sti ose­ća da joj
11
S lavica I vaniš

se či­ni ne­prav­da i u njoj se ra­đa ot­por ko­ji ve­o­ma če­

sto, ka­da se otvo­ri, po­pri­ma for­mu be­sa. Ose­ća­ju­ći se
i da­lje kri­vom, oso­ba po­či­nje da se ose­ća lo­še i zbog
be­sa i da bi za­gu­ši­la taj di­so­nant­ni glas svo­je psi­he,
vra­ća se pro­ve­re­nom na­či­nu smi­re­nja svo­jih ose­ća­
nja, tj. pre­je­da­nju, iz­glad­nji­va­nju ili po­vra­ća­nju. Na taj
na­čin okre­će bes pro­tiv se­be i svo­jih in­te­re­sa. Uzi­ma­
ju­ći ogrom­ne ko­li­či­ne hra­ne, oso­ba za­tr­pa­va bes, ali
isto­vre­me­no ka­žnja­va se­be zbog svo­jih ose­ća­nja. Ovaj
Gor­di­jev čvor psi­ho­loš­ke pod­lo­ge po­re­me­ća­ja is­hra­ne
je iz­van­red­no ja­sno opi­sa­la Sla­vi­ca Iva­niš. Ve­ru­jem da
će lju­di sa ovim pro­ble­mom do­ži­ve­ti pre­po­zna­va­nje,
olak­ša­nje i ob­jaš­nje­nje svo­jih za­ple­te­nih ose­ća­nja.
Ra­de­ći kao kli­nič­ki psi­ho­log u Lon­do­nu (En­gle­
ska) i Bo­sto­nu (USA), ima­la sam pri­li­ke da ra­dim u ti­
mu struč­nja­ka ko­ji su pra­ti­li lju­de sa ovim pro­ble­mi­ma.
U ti­mu je bio naj­va­žni­ji psi­ho­loš­ki pri­stup pro­ble­mu,
ra­di­lo se kom­bi­no­va­no sa gru­pom le­ka­ra i nu­tri­ci­o­
ni­sta. Raz­vi­je­na prak­sa ra­da sa ovim pro­ble­mom po­
ka­zu­je ko­li­ko je teš­ko iza­ći iz za­ča­ra­nog kru­ga kri­vi­
ce, sa­mo­ka­žnja­va­nja, ko­li­ko je teš­ko pro­me­ni­ti od­nos
pre­ma sop­stve­nom te­lu, jer je druš­tve­ni pri­ti­sak da se
iz­gle­da na iz­ve­stan na­čin ve­o­ma jak i po­dr­žan od moć­
nih in­du­stri­ja ko­zme­ti­ke, mo­de i far­ma­ce­ut­skih pro­iz­
vo­da ko­ji re­kla­mi­ra­ju br­zo mr­ša­vlje­nje. Bor­ba sa svim
ovim fak­to­ri­ma, uz kom­plet­nu po­moć ti­ma, po­ste­pe­no
po­ma­že lju­di­ma da pro­me­ne sop­stve­ni iden­ti­tet i da
iz­me­ne svoj od­nos pre­ma hra­ni i svom te­lu. Go­ja­zni
lju­di se iden­ti­fi­ku­ju sa svo­jim iz­gle­dom, što či­ne i dru­
gi, za­ne­ma­ru­ju­ći kom­plek­snost nji­ho­ve lič­no­sti.
12
 Koraci ka radostI

Du­go­traj­ni rad sa lju­di­ma ko­ji ima­ju ovaj pro­blem

do­veo je do me­nja­nja druš­tve­ne sve­sti u tim ze­mlja­
ma (USA, EU) i do po­ja­va po­kre­ta ko­ji šti­te pra­va lju­di
sa viš­kom te­ži­ne. Mi smo ve­o­ma da­le­ko od tog ste­
pe­na sve­sti, ali sa eks­plo­zi­jom go­ja­zno­sti kod de­ce i
od­ra­slih mo­ra­će­mo ozbilj­no da se po­za­ba­vi­mo ovom
pro­ble­ma­ti­kom.
De­fi­ni­tiv­no je po­tvr­đe­no da pri­stup mr­ša­vlje­nju
pu­tem di­je­te i fi­zič­kog is­cr­plji­va­nja, kao i bro­ja­nja ka­
lo­ri­ja, ne­ma du­go­traj­ni efe­kat i da ne do­vo­di do traj­
nog re­še­nja ovog pro­ble­ma, jer sa­mim mr­ša­vlje­njem
se ne me­nja svest oso­be, njen od­nos pre­ma sop­stve­
nom te­lu, ne me­nja se njen iden­ti­tet, ni­ti se tre­ti­ra­ju
uzro­ci ko­ji do­vo­de do ini­ci­jal­nog po­re­me­ća­ja is­hra­ne.
Jed­na ova­kva knji­ga bi­će dra­go­ce­na za rad u gru­
pa­ma za sa­mo­o­sveš­ći­va­nje, za pro­me­nu sve­sti i od­no­
sa ko­ji go­ja­zni lju­di ima­ju pre­ma sa­mi­ma se­bi. Ovom
knji­gom, ko­ju će či­ta­ti ne sa­mo lju­di ko­ji ima­ju ovaj
pro­blem ne­go i ro­di­te­lji de­ce s ovim pro­ble­mom, pe­
da­go­zi, me­di­cin­sko oso­blje, ži­vot­ni part­ne­ri, po­mo­ći
će­mo svi­ma nji­ma da uđu u do sa­da za­tvo­ren svet.
Ve­o­ma je ma­lo lju­di ko­ji pa­te od ova­kvog po­re­me­ća­
ja, a ko­ji ume­ju ta­ko do­bro da opi­šu svo­ja psi­ho­loš­
ka sta­nja, sa­žmu te­o­rij­ske kon­cep­te, ura­de ve­žbe ko­je
pre­po­ru­ču­ju raz­li­či­ti au­to­ri. Po­red to­ga, du­ho­vi­tost i
kre­a­tiv­ni pri­stup ma­te­ri­ja­lu je je­din­stven, zbog če­ga
naj­to­pli­je pre­po­ru­ču­jem ovu knji­gu.
Ph.D. So­fi­ja Tri­vu­nac, kli­nič­ki psi­ho­log

13
U­VOD
 „Ja sam de­be­la. Pret­po­sta­vljam da ću uvek bi­ti ta­
kva. Pro­ve­la sam pre­vi­še vre­me­na u če­ka­nju da
po­sta­nem vit­ka ka­ko bi moj ži­vot mo­gao da se po­
kre­ne. Sa­da sam shva­ti­la da ne mo­gu da če­kam da
osla­bim ka­ko bih po­če­la da ži­vim.“

O vo je ci­tat iz knji­ge „Fat Girl's Gu­i­de to Li­fe“

(„De­be­le de­voj­ke: vo­dič kroz ži­vot“), ko­ju je na­
pi­sa­la Ven­di Šan­ker (Wendy Shan­ker), ko­lum­nist­
ki­nja vo­de­ćih ma­ga­zi­na kao što su Gra­ce Wo­man,
Gla­mo­ur, Co­smo­po­li­tan, Ma­rie-Cla­i­re. U svo­joj hra­
broj, du­ho­vi­toj i za­bav­noj knji­zi, Ven­di go­vo­ri o to­me
ka­ko joj se smu­či­lo da po­ro­di­ca, pri­ja­te­lji, ne­po­zna­ti
na uli­ci i žen­ski ma­ga­zi­ni po­ku­ša­va­ju (i ne uspe­va­ju)
da je na­pra­ve vit­kom. Ona ne že­li vi­še da se iz­vi­nja­va
zbog to­ga ko je i zbog to­ga ka­ko iz­gle­da. Knji­ga nas
po­zi­va da sa­gle­da­mo fe­no­men go­ja­zno­sti iz no­vog
ugla, ali ni slu­čaj­no ne sa­ve­tu­je da od­u­sta­ne­mo od
se­be, da za­po­sta­vlja­mo te­lo i zdra­vlje. Na­pro­tiv.
Ven­di Šan­ker, još, bra­ni pra­vo go­ja­znih da bu­du
ono što je­su, skre­će pa­žnju na to da su go­ja­zni lju­
di mno­go vi­še od svo­jih krup­nih te­la i nu­di mo­del
ži­vlje­nja ko­ji is­klju­ču­je hi­ste­ri­ju ve­za­nu za mr­ša­
vlje­nje.
Knji­gu mi je do­ne­la pri­ja­te­lji­ca iz Ame­ri­ke, ni­
sam je, da­kle, ku­pi­la na ovim pro­sto­ri­ma. Već me
je na­slov šo­ki­rao, na­veo me je da is­tra­žim ono što
se nu­di na na­slov­nim stra­na­ma ov­daš­njih iz­da­nja.
17
S lavica I vaniš

Evo na ko­je sam te­me na­iš­la to­kom raz­gle­da­nja:

„Ka­ko da osla­bi­te za de­set da­na de­set ki­lo­gra­ma“
„Ka­ko da se pod­mla­di­te za pet da­na“
„Ka­ko da osla­bi­te tri ki­lo­gra­ma za tri da­na“
„Ka­ko da po­no­vo, uz po­moć vit­ke fi­gu­re, osvo­ji­te
svog muš­kar­ca“
„Ka­ko da osla­bi­te pet ki­lo­gra­ma za pet da­na“
„Ka­ko da se re­ši­te ce­lu­li­ta“
„Ka­ko da do­ve­de­te svo­ju li­ni­ju do sa­vr­šen­stva“
„Ka­ko je po­zna­ta pe­va­či­ca iz­gu­bi­la su­viš­ne ki­lo­
gra­me“
„Ka­ko da osla­bi­te!“
„Ka­ko da osla­bi­te!!“
„Ka­ko da osla­bi­te!!!“

Nig­de ni­sam us­pe­la da pro­na­đem tekst o to­me

ka­ko da ži­vim sa su­viš­nim ki­lo­gra­mi­ma. A to ni­je za­
ne­mar­lji­va te­ma. Ve­ći­na go­ja­znih lju­di ko­je po­zna­jem
se ne me­nja­ju. Od­no­sno, ne mr­ša­ve.
Knji­ga Ven­di Šan­ker me je na­ve­la da is­pri­čam
svo­ju pri­ču, ne o mr­ša­vlje­nju, već upra­vo o ži­vlje­nju
sa su­viš­nim ki­lo­gra­mi­ma. O go­ja­zno­sti NA DRU­GI
PO­GLED. O mom is­ku­stvu ko­je ima dve stra­ne, jed­nu
muč­nu i jed­nu sve­tlu, do ko­je sam doš­la uz po­moć
hra­bro­sti da stva­ri sa­gle­da­vam na nov na­čin. Taj pro­
ces još uvek tra­je, ali sam se, evo, usu­di­la da sta­vim
na pa­pir do­sa­daš­nje re­zul­ta­te.
U no­vin­skim član­ci­ma se uglav­nom pi­še o is­ku­
stvi­ma lju­di ko­ji ima­ju de­se­tak ili naj­vi­še dva­de­set su­
18
 Koraci ka radostI

viš­nih ki­lo­gra­ma. Opi­su­ju se nji­ho­va ose­ća­nja, me­đu

ko­ji­ma se naj­češ­će is­ti­če pat­nja zbog ne­mo­guć­no­sti
da i u sred­njem ži­vot­nom do­bu no­se ode­la ili ha­lji­ne
sa ma­tu­re. Svi oni su funk­ci­o­nal­ni, ali se ose­ća­ju ne­
pri­vlač­ni­ma, ima­ju, da­kle, pro­ble­me estet­ske pri­ro­de.
Te pri­če mo­gu da zvu­če čak i uvre­dlji­vo za oso­be
ko­je, zbog go­ja­zno­sti, ima­ju ve­će pro­ble­me od ne­mo­
guć­no­sti no­še­nja ode­će iz ra­ne mla­do­sti.
Po­zna­to mi je da su do­ma­ći či­ta­o­ci, iz re­do­va onih
ko­ji ne pre­ska­ču tek­sto­ve o bor­bi sa go­ja­znoš­ću, na­
vik­nu­ti na pri­če o po­stig­nu­tim re­zul­ta­ti­ma, od­no­sno,
o pro­ce­su mr­ša­vlje­nja, o bro­ju iz­gu­blje­nih ki­lo­gra­ma.
I sa­ma sam pro­či­ta­la bez­broj ta­kvih pri­ča ko­je su se
ba­zi­ra­le na ci­fra­ma, od­no­sno na pri­ka­zi­ma ko­li­ko su
po­je­di­ni lju­di ima­li ki­lo­gra­ma pre ot­po­či­nja­nja, a ko­
li­ko po okon­ča­nju di­je­te. Me­ni te ci­fre ni­su niš­ta zna­
či­le, to su bi­le sa­mo in­for­ma­ci­je o tu­đim us­pe­si­ma,
in­for­ma­ci­je ko­je su me po­ma­lo i fru­stri­ra­le.
Ovo, de­fi­ni­tiv­no, ni­je knji­ga o gu­blje­nju ki­lo­gra­ma,
već o gu­blje­nju pred­ra­su­da, o sti­ca­nju zdra­vih sta­vo­va,
o pro­me­ni na­či­na raz­miš­lja­nja. O do­la­že­nju do se­be.
Sma­tram da su de­ta­lji mog men­tal­nog, du­hov­nog
i in­te­lek­tu­al­nog pre­o­bra­ža­ja do­vo­ljan raz­log da se na­
pi­še pri­ča o to­me. I to ona pri­ča ko­ja ne bi tre­ba­lo da
fru­stri­ra, već da de­lu­je pod­sti­caj­no i op­ti­mi­stič­no.
Na kra­ju, opšte je po­zna­to da bi je­dan pi­sac tre­
ba­lo da pi­še o ono­me što bi sam vo­leo da či­ta. Ja sam
odav­no že­le­la da pro­či­tam knji­gu ko­ja se ba­vi go­ja­znim
lju­di­ma, ali ne na pred­vi­div na­čin, sa pri­čom o go­je­nju
19
S lavica I vaniš

i mr­ša­vlje­nju, već sa pri­ka­zom jed­ne in­tim­ne dra­me sa

ko­jom bi mno­gi mo­gli da se iden­ti­fi­ku­ju i sa­ži­ve, ko­ja
bi mo­gla da bu­de in­spi­ra­tiv­na i da de­lu­je mo­ti­va­ci­o­no.
Eto, da­kle, ja sam na­pi­sa­la ono što, svih pro­te­
klih go­di­na, ni­sam uspe­va­la da pro­na­đem me­đu ne­
kim dru­gim ko­ri­ca­ma. Usu­đu­jem se da ve­ru­jem da će
mno­gi go­ja­zni lju­di, po či­ta­nju ove knji­ge, pro­ce­ni­ti da
je bi­lo kraj­nje vre­me da se ne­ko ogla­si o ovim te­ma­
ma, na ova­kav na­čin.
Ne­dav­no mi se do­go­di­lo neš­to što sam do­ži­ve­la
kao svo­je­vr­sni znak da je nu­žno da što hit­ni­je pri­stu­
pim pi­sa­nju ovog tek­sta. Do­bi­la sam pre­po­ru­ku da se
ja­vim jed­noj oso­bi, me­ni ne­po­zna­toj, ko­ja je ras­po­lo­
že­na da me po­sa­ve­tu­je u ve­zi sa tim što imam vi­šak
ki­lo­gra­ma. Mo­žda je ta oso­ba i ima­la „naj­bo­lje na­me­
re“, mo­žda za­i­sta ne bi pri­be­gla pa­me­to­va­nju, če­mu su
lju­di, po mom miš­lje­nju, sklo­ni, ipak, ja sam po­be­sne­la!
Osvr­nu­la sam se oko se­be i vi­de­la lju­de sa go­mi­
lom pro­ble­ma, brač­nih, na pri­mer, po­tom pro­ble­ma sa
de­com, sa po­slom, pro­ble­ma sa al­ko­ho­lom, sa kon­tro­
lom be­sa, sa pro­sto­tom, sa pri­mi­ti­vi­zmom, sa po­ri­vi­
ma da se­bi i dru­gi­ma či­ne zlo, sa ne­za­si­tom su­je­tom,
sa sa­mo­ob­ma­nji­va­njem. Jed­ni za­po­ve­da­ju, dru­gi slu­
že, tre­ći is­ko­riš­ća­va­ju, če­tvr­ti za­tva­ra­ju oči pred evi­
dent­nim pro­ble­mi­ma, pe­ti tu­ku, še­sti se opi­ja­ju, sed­mi
re­gre­si­ra­ju na svim ni­vo­i­ma, osmi ma­ni­pu­li­šu, de­ve­ti,
oni naj­go­ri, mi­sle da su sa­vr­še­ni. I ta­ko da­lje...
Sve to pri­me­ću­jem, ali ret­ko ču­jem da bi­lo ko od
njih do­bi­ja pre­po­ru­ke da se ja­vi po­ten­ci­jal­nim sa­ve­
20
 Koraci ka radostI

to­dav­ci­ma. To naj­češ­će ja do­ži­vlja­vam! Go­ja­zni lju­di

su oni ko­ji­ma svi mo­gu da da­ju le­gi­tim­ne sa­ve­te. Kao,
mi go­ja­zni za­i­sta ne zna­mo ka­ko da po­mog­ne­mo se­bi.
Jer, ne mr­ša­vi­mo. Ne­ma ve­ze što ni­ko ne re­ša­va svo­je
pro­ble­me, pod­jed­na­ko ugr­o­ža­va­ju­će po zdra­vlje, je­
di­no su go­ja­zni lju­di oni ko­ji­ma sva­ko, ko ne­ma vi­šak
ki­lo­gra­ma, mo­že neš­to da sa­ve­tu­je.
Do pre ne­ko­li­ko go­di­na bih po­sluš­no po­zva­la tu
oso­bu, volj­nu da me sa­ve­tu­je, a on­da bih po­sti­đe­no
od­slu­ša­la ono što bi ima­la da mi ka­že. Oh, i ka­ko bih
se sa­mo jad­no ose­ća­la! Neo­pi­si­vo sam sreć­na što ko­
nač­no mo­gu da ka­žem da mi ni­je po­tre­ban ni­či­ji sa­
vet. Ja, ko­nač­no, ras­po­la­žem zna­njem ko­je mi je neo­
p­hod­no da bih se no­si­la sa svo­jim pro­ble­mom. Znam
i na­či­ne na ko­je bih mo­gla da ga re­šim, ali, dok to­me
ne pri­beg­nem, mi­slim da je zna­čaj­no i to što umem da
ži­vim sa njim, i to ta­ko da me ne de­gra­di­ra i ne svr­sta­
va u red onih ko­ji su tu da slu­ša­ju tu­đe sa­ve­te. Imam
i ja sa­ve­te za te dru­ge! Oh, sa­mo ka­da mi sop­stve­na
pri­stoj­nost ne bi bra­ni­la da raz­ve­zem je­zik! Mno­gi bi
ima­li šta da ču­ju! A naj­vi­še oni sa­ve­to­dav­ci.
Jed­na po­zna­ni­ca mi je, pre sve­ga ne­ko­li­ko me­se­ci,
re­kla da bi za me­ne bi­lo bo­lje da je­dem po­sni, ume­sto
ma­snog si­ra. Za­ne­me­la sam. Imam če­tr­de­set go­di­na,
bo­ri­la sam se sa svo­jom go­ja­znoš­ću na isto to­li­ko na­
či­na, a ona mi­sli da mi je ot­kri­la če­tr­de­set i pr­vi. Mo­
ra­la sam da se ugri­zem za je­zik da ne bih drek­nu­la iz
sveg gla­sa: da li ti za­i­sta mi­sliš da ja ne znam da je to
za me­ne bo­lje?! Da li ti to za­i­sta mi­sliš?!
21
S lavica I vaniš

Ni­sam joj niš­ta re­kla, jer bi se ona stra­ho­vi­to

uvre­di­la. Re­kla bi da ni­je niš­ta lo­še mi­sli­la i da sam
teš­ka oso­ba.
I, to bi bi­lo isti­na. Na stra­nu mo­ja po­zna­ni­ca i nje­
ne na­me­re, ja za­i­sta je­sam teš­ka oso­ba. Imam jed­nu
gad­nu oso­bi­nu, vo­lim da na­zi­vam stva­ri pra­vim ime­
ni­ma. Sa­da, ka­da mi svest vi­še ni­je za­ma­glje­na ubi­
tač­no bol­nim uve­re­njem da sam naj­go­ra na sve­tu za­to
što sam go­ja­zna, sve vi­dim kri­stal­no ja­sno. Vi­dim da i
dru­gi ima­ju sla­bo­sti, i ma­ne, i pro­ble­me ko­je ne re­ša­
va­ju. Vi­dim da se i dru­gi vr­te u svo­jim za­ča­ra­nim kru­
go­vi­ma, ne­ki sa ma­nje, a ne­ki sa vi­še uvi­da o to. Vi­dim
da fal­si­fi­ku­ju stvar­nost, da je ob­li­ku­ju pre­ma sop­stve­
nim uve­re­nji­ma, sa­mo da ne bi mo­ra­li da se me­nja­ju.
Ni­ko ne mo­ra da se me­nja, je­di­no go­ja­zni lju­di mo­
ra­ju da osla­be! Da, vi mu­dri, mi to zna­mo! Zna­mo da
bi tre­ba­lo da osla­bi­mo! Zna­mo šta bi­ste nam vi re­kli o
to­me i zna­mo šta bi nam re­kli oni mno­go me­ro­dav­ni­ji
od vas. Le­ka­ri, pr­ven­stve­no, po­tom nu­tri­ci­o­ni­sti, psi­
ho­lo­zi, hu­ma­ni­sti, ver­ni­ci. Go­ja­zni lju­di zna­ju da je nji­
ho­vo sta­nje opa­sno po ži­vot, da mo­že da ih do­ve­de do
de­pre­si­je, zna­ju da je pre­žde­ra­va­nje smrt­ni greh i da
bi, pri­li­kom istog, tre­ba­lo da mi­sle na glad­ne u sve­tu.
I sva­ka­ko zna­mo da je za nas bo­lje da je­de­mo po­
sni, ume­sto ma­snog si­ra. A ja, pri­tom, znam da sa­mo
ne­si­gur­ne oso­be ima­ju po­tre­bu da po­en­ti­ra­ju da­va­
njem ta­kvog sa­ve­ta.
I sa­mo kom­plet­no in­fe­ri­or­ne oso­be ima­ju po­tre­
bu da vre­đa­ju go­ja­zne lju­de, što se sva­ko­dnev­no či­ni.
22
 Koraci ka radostI

Zbog to­ga va­žim za teš­ku oso­bu. Jer mi ma­lo to­ga

pro­mi­če, jer do­sta to­ga pro­zi­rem. Jer vi­še ne do­zvo­lja­
vam da mi se da­ju jef­ti­ni sa­ve­ti iz ni­skih po­bu­da. Sa­da,
ka­da sam pro­gle­da­la. Ka­da mi­slim da ni­sam lo­ši­ja od
dru­gih za­to što sam go­ja­zna. Sa­da mo­gu da za­stu­pam
se­be i da se us­pro­ti­vim sa­ve­to­dav­ci­ma. Sa­da mo­gu da
ka­žem i da imam oso­bi­ne ko­je me iz­dva­ja­ju iz ma­se,
eto to, na pri­mer, da stva­ri na­zi­vam pra­vim ime­ni­ma.
Sa­da mo­gu da bu­dem ono što je­sam.

23
 Koraci ka radostI

KOME JE NAMENJENA OVA KNJIGA?

25
A ko ste mno­go pu­ta pri­be­gli ne­delj­nom pre­je­da­
nju po „po­sled­nji put“, jer od po­ne­delj­ka po­či­nje­te
di­je­tu, ovo je knji­ga za vas. Ako ste oda­bra­li da poč­
ne­te di­je­tu is­klju­či­vo zbog ka­len­dar­ske, astro­loš­ke ili
me­te­o­ro­loš­ke do­pa­dlji­vo­sti ta­mo ne­kog po­ne­delj­ka,
ovo je knji­ga za vas. Ako ste tog po­ne­delj­ka do­ruč­
ko­va­li, po pro­pi­su, ov­se­ne pa­hu­lji­ce i ne­ma­sni jo­gurt,
a uve­če se pre­je­li, ovo je knji­ga za vas. Ako vam je taj
pro­koc­ka­ni po­ne­de­ljak do­neo go­rak ukus od­u­sta­ja­nja
i po­ra­za, i od­u­zeo vam i ono ma­lo od­luč­no­sti ko­jom
ras­po­la­že­te, ovo je knji­ga za vas. Ako ose­ća­nja ne­mo­
ći i be­sa zbog ži­vot­nih okol­no­sti okre­će­te pro­tiv se­be,
ta­ko što pri­be­ga­va­te pre­je­da­nju, ovo je knji­ga za vas.
Ako se vr­ti­te u za­ča­ra­nom kru­gu go­je­nja i mr­ša­vlje­nja,
ovo je knji­ga za vas. Ako ste go­ja­zni i bol­no sve­sni či­
nje­ni­ce da je nu­žno da osla­bi­te, a to ipak ne uspe­va­te
da uči­ni­te, ovo je knji­ga za vas.
Na­pi­sa­la sam je, jer nig­de ni­sam us­pe­la da pro­
či­tam šta bih mo­gla da uči­nim za se­be ako pri­pa­dam
svim go­re na­ve­de­nim ka­te­go­ri­ja­ma lju­di. A pri­pa­dam.
Za­hva­lju­ju­ći uvi­di­ma, ste­če­nim u bor­bi sa su­viš­
nim ki­lo­gra­mi­ma, na­u­či­la sam ka­ko da naj­be­zbol­ni­je i
27
S lavica I vaniš

naj­ma­nje štet­no po se­be funk­ci­o­ni­šem u od­no­su na to

što pri­pa­dam ka­te­go­ri­ji go­ja­znih lju­di ko­ji ne uspe­va­ju
da osla­be. Mo­ja bor­ba sa su­viš­nim ki­lo­gra­mi­ma pod­
ra­zu­me­va­la je sve­o­bu­hvat­no is­tra­ži­va­nje, či­ta­nje knji­ga
sa an­glo­sak­son­skog go­vor­nog pod­ruč­ja ko­je mi je na
uvid da­la dr So­fi­ja Tri­vu­nac, moj rad sa njom u smi­slu
odra­đi­va­nja za­da­tih ve­žbi, in­ter­vju­i­sa­nje psi­ho­lo­ga, le­
ka­ra, ali i go­ja­znih oso­ba, osluš­ki­va­nje su­ge­sti­ja mu­drih
oso­ba, sa­bi­ra­nje is­ku­sta­va i, kao naj­va­žni­je, men­tal­ni
na­por i in­si­sti­ra­nje na to­me da do­đem do od­go­vo­ra na
ne­bro­je­na pi­ta­nja, ve­za­na za go­ja­znost.
Sa­da že­lim da po­mog­nem go­ja­znim oso­ba­ma ti­me
što ću im ot­kri­ti na­či­ne ko­ji­ma sam po­mo­gla se­bi. A ni­
je­dan od tih na­či­na ne ti­če se „so­lje­nja pa­me­ti“ o to­me
da bi tre­ba­lo ma­nje je­sti i vi­še ve­žba­ti. Ko to ne zna?
Svu­da se mo­gu pro­na­ći upo­zo­re­nja o to­me ko­li­ko je
go­ja­znost opa­sna po zdra­vlje, svu­da se nu­de no­ve di­je­te,
no­vi fit­nes re­ži­mi, a ni­ko ne go­vo­ri o to­me šta bi go­ja­zni
lju­di mo­gli da uči­ne za se­be, ako dr­ža­nje stro­ge di­je­te i
gla­di­ja­tor­sko ve­žba­nje pre­va­zi­la­zi nji­ho­ve sna­ge.
Du­go go­di­na ni sa­ma ni­sam zna­la da bih, ako
već ne uspe­vam da osla­bim, mno­go to­ga mo­gla da
uči­nim za se­be. Mno­go to­ga ko­ri­snog po te­le­sno i
men­tal­no zdra­vlje. Ve­ro­va­la sam da su stro­ge di­je­te i
spar­tan­sko ve­žba­nje je­di­ni na­či­ni bor­be ko­ji sto­je na
ras­po­la­ga­nju go­ja­znim lju­di­ma. Ili ra­di­kal­no li­ša­va­nje
hra­ne i pro­li­va­nje zno­ja, ili pre­žde­ra­va­nje i uča­u­re­no
ži­vo­ta­re­nje. Kao da ni­je po­sto­ja­lo niš­ta iz­me­đu. Ni­ka­
kva pri­hva­tlji­va va­ri­jan­ta za one ko­ji, upr­kos broj­nim
28
 Koraci ka radostI

po­ku­ša­ji­ma, ne uspe­va­ju da osla­be, a ko­ji pri­tom ne

že­le da zbog to­ga bu­du fru­stri­ra­ni, ili kri­vi, ili svr­sta­ni
u ka­te­go­ri­ju lju­di sla­be vo­lje.
Pre­žde­ra­va­nje je­ste po­gub­no, kao i fru­stri­ra­nost.
Ose­ća­nje kri­vi­ce ta­ko­đe. To do­bro znam iz sop­stve­
nog is­ku­stva.
Go­ja­zni lju­di su hro­nič­no ne­za­do­volj­ni, oni naj­
češ­će per­ci­pi­ra­ju se­be kroz pri­zmu svo­jih pro­ble­ma sa
viš­kom ki­lo­gra­ma, pro­ble­ma ko­je ne uspe­va­ju da re­še
ili u to­me uspe­va­ju tek pri­vre­me­no. Ve­ći­na go­ja­znih
lju­di ne uče­stvu­je u ži­vo­tu u pu­nom in­ten­zi­te­tu, sa
svim ras­po­lo­ži­vim sna­ga­ma. Sa pra­vom. Sa du­žnoš­ću
pre­ma se­bi.
Zar ni­je i to opa­sno po zdra­vlje? U naj­bo­ljem slu­
ča­ju je opa­sno po kva­li­tet ži­vlje­nja.
Mi­slim da mo­gu da ka­žem mno­go to­ga o pat­nja­
ma go­ja­znih lju­di, i to onim pat­nja­ma ko­je ne­po­treb­no
na­me­će­mo se­bi i ko­je u na­ma pro­u­zro­ku­je druš­tvo.
Jer, ja sam oso­ba ko­ja je go­ja­zna od ro­đe­nja, da­kle, ne
pu­nač­ka, ni de­be­ljuš­ka­sta, ni ele­gant­no po­pu­nje­na,
ni zdra­vo de­be­la, već istin­ski, ozbilj­no go­ja­zna. Kao
ta­kva sam is­ku­si­la sve vi­do­ve bor­be pro­tiv te bo­le­
sti, obra­ća­la sam se le­ka­ri­ma, nu­tri­ci­o­ni­sti­ma, iš­la na
aku­punk­tu­ru, u cen­tar za mr­ša­vlje­nje, pi­la sam ta­
ble­te i ča­je­ve, is­pro­ba­la na de­se­ti­ne di­je­ta. Mno­go
pu­ta sam uspe­va­la da osla­bim, pri­vre­me­no, na­rav­no,
ali sam tek ne­dav­no pre­sta­la da bu­dem ne­sreć­na, da
osu­đu­jem se­be, pre­sta­la sam da go­ja­znost po­ve­zu­
jem sa straš­nim, naj­straš­ni­jim usu­dom, sa pat­njom,
29
S lavica I vaniš

ne­mi­nov­nom i ne­pro­la­znom. Tek od­ne­dav­no do­zvo­

lja­vam se­bi da ži­vim u sa­daš­njo­sti, da uži­vam u njoj,
da ne žu­dim za bu­duć­noš­ću u ko­joj ću bi­ti vit­ka, a
sa­mim tim i, na­vod­no, sreć­na.
Po­treb­no je mno­go zna­nja, slu­ha, hra­bro­sti i is­
ku­stva da bi se po­mo­glo go­ja­znoj oso­bi da osla­bi, a
još vi­še sve­ga to­ga da bi joj se po­mo­glo da se us­peš­
no no­si sa svo­jom te­ži­nom i da bu­de funk­ci­o­nal­na,
zdra­va, oslo­bo­đe­na ose­ća­nja kri­vi­ce, kao i na­vi­ke da
emo­tiv­nu ra­nji­vost le­či hra­nom.
Ja sam u pro­ce­su u ko­me učim da sve to bu­dem.
Za po­če­tak, znam ka­ko to da po­stig­nem. I, sa­da imam
po­tre­bu da to zna­nje pre­ne­sem svi­ma oni­ma u či­jim
gla­va­ma se ne­pre­kid­no ro­je pi­ta­nja i go­mi­la sa­mo­op­
tu­ži­va­nja, či­ji su ži­vo­ti ne­po­treb­no za­blo­ki­ra­ni.
Re­cept za mr­ša­vlje­nje je jed­no­sta­van: ma­nje je­la,
vi­še kre­ta­nja. Ali, hej, taj jed­no­sta­van re­cept ni­je jed­
no­stav­no spro­ve­sti. Na­pro­tiv, teš­ko je! Pa­kle­no, vraš­ki
teš­ko! Ni­je ne­mo­gu­će, na­rav­no, ali ni­je ni jed­no­stav­
no! To je jed­na od te­ma, o ko­joj će bi­ti re­či u ovoj knji­
zi, a ko­ja je me­ni po­mo­gla da pre­sta­nem da tre­ti­ram
se­be kao oso­bu sla­be vo­lje. Vit­ki lju­di ni­su iz­u­ze­ti od
ne­do­stat­ka vo­lje i pro­ble­ma ko­je ne mo­gu da re­še jer
su za njih pre­teš­ki.
Mi­slim da je doš­lo vre­me da to ne­gde bu­de na­pi­
sa­no. Me­ni je ko­ri­sti­lo ot­kri­će da ni­sam lo­ša za­to što
sam go­ja­zna, u šta sam go­di­na­ma ve­ro­va­la. Još vi­še mi
je ko­ri­sti­lo ot­kri­će da ni­sam, tek, go­ja­zna oso­ba, već
da sam mno­go, mno­go vi­še od to­ga.
30
 Koraci ka radostI

Ja sam, tre­nut­no, u ne­kom pre­la­znom pe­ri­o­du,

iz­me­đu sta­rog i no­vog na­či­na raz­miš­lja­nja, iz­me­đu
sta­rog i no­vog na­či­na po­na­ša­nja, iz­me­đu za­vi­sno­sti
i že­lje da se iste oslo­bo­dim. „Sta­ra ja“ još uvek je pri­
sut­na, ia­ko nje­na do­mi­na­ci­ja sla­bi, a „no­va ja“ na­me­će
se sve­že ste­če­nim zna­njem i že­ljom da ono što pre
poč­ne da se pri­me­nju­je.
Na­dam se i oče­ku­jem da će mo­ja sa­zna­nja i opi­si
mo­jih pro­me­na ko­ri­sti­ti mno­gim go­ja­znim oso­ba­ma
ko­je se bu­du pre­po­zna­le u pri­či ko­ja sle­di.
Ve­o­ma mi je ko­ri­sti­lo da se su­o­čim sa so­bom kroz
od­go­vo­re na pi­ta­nja ko­ja je svo­jim či­ta­o­ci­ma po­sta­vi­
la Džu­di Ho­lis (Ju­di Hol­lis), Ph.D., u knji­zi „Fat and Fu­
ri­o­us“, Bal­lan­ti­ne Bo­oks, a di­vi­sion of Ran­dom Ho­u­se
(u da­ljem tek­stu će ova pi­ta­nja bi­ti ozna­če­na sa *), ali
i na ona ko­ja mi je po­sta­vi­la dr So­fi­ja Tri­vu­nac (u da­
ljem tek­stu će nje­na au­ten­tič­na pi­ta­nja, za­da­ci i ve­žbe
bi­ti ozna­če­ni sa **).
Po­zi­vam vas da sle­di­te moj pri­mer, da se uhva­
ti­te u koš­tac sa svo­jim pro­ble­mom, uve­de­te ga u
ring i za­poč­ne­te sa njim boks-meč. Otvo­ri­te oči i
od­rek­ni­te se sa­mo­za­va­ra­va­nja, iz­vu­ci­te na či­stac
sve ono što ste gu­ra­li is­pod te­pi­ha. Od­go­vo­ri­te
hra­bro na pi­ta­nja ko­ja su struč­na i ve­o­ma di­rekt­na.
Is­pi­taj­te svo­je še­me ve­za­ne za unos hra­ne, stek­ni­te
uvid u na­vi­ke, ras­krin­kaj­te za­blu­de, is­pi­taj­te te­re­ne
po ko­ji­ma, mo­žda, po­ne­kad ho­da­te sti­hij­ski, ve­za­
nih oči­ju. Us­po­sta­vi­te kon­takt sa onim de­lom se­be
ko­ji naj­češ­će za­ne­ma­ru­je­te, sa­gle­daj­te gde gre­ši­te,
31
S lavica I vaniš

raz­mi­sli­te šta bi­ste mo­gli da pro­me­ni­te, pre­u­zmi­te

od­go­vor­nost.
Igraj­te se, na kra­ju! Pri­beg­ni­te ovim pi­ta­nji­ma kao
sva­kom dru­gom te­stu, ko­je ne­u­mor­no ob­ja­vlju­ju žen­
ski ma­ga­zi­ni. Na ne­ka od­go­vo­ri­te, ne­ka pre­sko­či­te,
o ne­ki­ma sa­mo raz­mi­sli­te, ne­ki­ma se vra­ti­te ka­sni­je.
Ni­je oba­ve­zno da se dr­ži­te re­da. Na ne­ka pi­ta­nja od­
go­vo­ri­te krat­ko, za ne­ka is­ko­ri­sti­te do­dat­ni pa­pir.
Ili sa­mo pro­či­taj­te mo­je od­go­vo­re.
Uvek imaj­te na umu da vas, ma ko­li­ko vam se ne­ki
od­go­vo­ri bu­du či­ni­li sra­mot­nim, oni ne­će de­val­vi­ra­ti
kao ljud­sko bi­će, ni­ti će uma­nji­ti vred­nost sve­ga ono­
ga što je do­bro i le­po u va­ma.

32
KRI­VA ŠTO SAM ŽI­VA
 Oslo­bo­di se kri­vi­ce

O vo je ve­o­ma muč­na te­ma, što će se po­ka­za­ti da­lje

u tek­stu, i za­to sam od­lu­či­la da je za­poč­nem ša­
lom. Isti­na, gor­kom.
Dok o mo­joj lič­noj re­ha­bi­li­ta­ci­ji još ni­je bi­lo ni
go­vo­ra, pro­či­ta­la sam ro­man bri­tan­skog pi­sca mla­đe
ge­ne­ra­ci­je, Maj­ka Gej­la, „Mo­ja le­gen­dar­na de­voj­ka“.
U tom ro­ma­nu se glav­ni ju­nak, jed­nim de­lom, ba­vi
sop­stve­nim ose­ća­njem kri­vi­ce. I, opi­su­je ga sle­de­ćim
re­či­ma: „...Zbog to­ga me je sa­da pro­ždi­rao ose­ćaj kri­
vi­ce, ko­ji mi i ina­če ni­je bio stran. I ka­da je sve bi­lo ka­
ko tre­ba, ose­ćao bih se kri­vim zbog stva­ri ko­je dru­gi
lju­di teš­ko i da pri­me­ću­ju... Ka­ja­nje je od­u­vek do­mi­ni­
ra­lo mo­jim ži­vo­tom. Ali sa­da, za­hva­lju­ju­ći Mar­ti­ni (lik
iz ro­ma­na), ose­ćao sam se ap­so­lut­no kri­vim i za ono
što sa mnom ni­ka­kve ve­ze ni­je ima­lo. Hi­ro­ši­ma. To je
si­gur­no bi­la mo­ja greš­ka. Ti­ta­nik. Opet ja.“
Pam­tim da me je taj opis za­ba­vio, ali sam isto­vre­
me­no mo­gla i da za­mi­slim i da pri­hva­tim da se ne­ko
ose­ćao kri­vim u to­li­koj me­ri, ta­ko ap­surd­no i be­smi­
sle­no kri­vim.
Ne­za­vi­sno od to­ga što je ro­man Maj­ka Gej­la
stvar fik­ci­je, da­nas mu po­ma­lo za­vi­dim na to­me što
37
S lavica I vaniš

se do­se­tio ta­ko upe­ča­tlji­vog i sli­ko­vi­tog opi­sa ose­

ća­nja kri­vi­ce.
Mo­gla sam da ga upo­tre­bim, evo, sa­da. Jer, po­put
ju­na­ka Gej­lo­vog ro­ma­na, i ja sam ne­ka­da ve­ro­va­la da
sam kri­va za sve! Za sve ru­žno što mi se de­ša­va­lo, za
sve le­po što mi se ni­je de­ša­va­lo. Ve­ro­va­la sam da sam
bi­la kri­va i za sve ru­žno što se de­ša­va­lo mo­joj po­ro­di­ci
i za sve le­po što im se ni­je de­ša­va­lo. I to is­klju­či­vo i
je­di­no za­to što sam go­ja­zna! Ne za­to što sam bez­o­
bra­zna, oho­la, se­bič­na, ne­ra­zum­na ili pro­ble­ma­tič­na!
Ne, već za­to što sam go­ja­zna!
Majk Gejl je imao svo­ju Mar­ti­nu, a ja svo­ju de­
blji­nu.
Je­la sam za­to što sam ose­ća­la kri­vi­cu, ose­ća­la
sam kri­vi­cu za­to što sam je­la. U tom za­ča­ra­nom kru­
gu vr­te­la sam se vi­še od tri i po de­ce­ni­je. Pre­je­da­nje,
pra­će­no ose­ća­njem kri­vi­ce, pra­vi­lo je ha­os od mog ži­
vo­ta. Bi­la sam uvu­če­na u taj ha­os sva­kim de­li­ćem svog
po­sto­ja­nja. Ni­je­dan od tih de­li­ća ni­je bio poš­te­đen, ni
u jed­nom tre­nut­ku. Ha­os je bio pri­su­tan kao akut­no,
ne­iz­le­či­vo sta­nje.
To sta­nje me je na­vo­di­lo da do­ži­vlja­vam se­be kao
ne­ko­ga ko je be­zna­ča­jan, ma­li, pra­vi mar­gi­na­lac. Kao
ne­ko­ga ko je usme­ren is­klju­či­vo na sop­stve­ne sla­bo­
sti, greš­ke, pro­puš­te­ne pri­li­ke, pro­tra­će­ne da­ne. Ko je
slep za sve do­bro što je uči­nio, is­ku­sio, spo­znao.
Sve bi bi­lo dru­ga­či­je da ja ni­sam go­ja­zna, ta mi­
sao mi se na­me­ta­la pri­li­kom is­kr­sa­va­nja sva­kog pro­
ble­ma. Čak i onog, ko­ji ne bi bio ni u ka­kvoj ve­zi sa
38
 Koraci ka radostI

mnom. Ako bi mo­joj po­ro­di­ci bi­la uči­nje­na ne­ka po­

dlost, a to se de­ša­va­lo, ja sam od­mah po­miš­lja­la ka­ko
se to po­u­zda­no ne bi do­go­di­lo da ja ni­sam go­ja­zna.
Kri­vi­cu za tu­đu ba­ha­tost i bez­ob­zir­nost pre­u­zi­ma­la
sam na se­be. Ni­je, da­kle, po­či­ni­lac ne­de­la bio kriv, već
ja, go­ja­zna oso­ba, zbog ko­je se sro­za­vao ugled mo­je
po­ro­di­ce i zbog ko­je je ista bi­la ugro­že­na. Ha, kao da
su se pod­li lju­di ru­ko­vo­di­li tim kri­te­ri­ju­mom!
Sa­da mi to zvu­či pro­sto ne­ve­ro­vat­no, a do­ne­kle i
šo­kant­no, ali, ja sam tim na­pa­da­či­ma da­va­la za pra­
vo! Svi­ma ko­ji su me ugro­ža­va­li da­va­la sam za pra­vo.
Iz­la­ga­nje sva­koj ne­prav­di po­ve­zi­va­la sam sa svo­jom
de­blji­nom, ni­poš­to sa tu­đim ma­na­ma, sa tu­đom oho­
loš­ću. To­li­ko sam se ose­ća­la kri­vom zbog svo­je go­ja­
zno­sti da sam ve­ro­va­la da je svi­ma do­puš­te­no da me
ugro­ža­va­ju, a da je me­ni do­zvo­lje­no is­klju­či­vo i je­di­no
da tr­pim i da se sa tim mi­rim.
Sma­tra­la sam da mo­ram da pa­tim. Ni­je do­la­zi­lo
u ob­zir da se po­bu­nim! Tre­ti­ra­la bih tu po­bu­nu kao
dr­skost kri­ve oso­be ko­ja bez ika­kvog pra­va tra­ži ono
što joj ne pri­pa­da.
Sa ove vre­men­ske dis­tan­ce sve mi to de­lu­je ne­
stva­r­no. Jer, na ovom sve­tu po­sto­je lju­di ko­ji mi­sle da
im je do­zvo­lje­no da ubi­ja­ju, a ja sam ve­ro­va­la da mi
ni­je do­zvo­lje­no da se po­bu­nim, da se bo­rim za se­be.
Ali, sve je isti­na, od re­či do re­či.
Go­ja­znost mi je do­no­si­la či­tav spek­tar muč­nih
emo­ci­ja, ali ose­ća­nje kri­vi­ce de­fi­ni­tiv­no je bi­lo naj­te­že
i naj­o­zbilj­ni­je. Ono me je pot­pu­no pa­ra­li­sa­lo, na­vo­di­lo
39
S lavica I vaniš

me je da bu­dem kiv­na na se­be ne­u­mor­no, ne­po­pu­

stlji­vo. Gu­bi­la sam sil­no vre­me i ener­gi­ju pre­ko­re­va­
ju­ći se­be. A zna­la sam, još i ta­da, pro­či­ta­la sam to u
mno­gim knji­ga­ma, da ose­ća­nje kri­vi­ce mo­že da do­
ve­de is­klju­či­vo do au­to­de­struk­tiv­nog, ni­ka­ko do kon­
struk­tiv­nog po­na­ša­nja. Uza­lud­no sam sve to či­ta­la,
uza­lud­no je bi­lo i mo­je zna­nje o to­me da me hro­nič­no
sa­mo­op­tu­ži­va­nje dr­ži u sta­nju sta­tič­no­sti, da me spre­
ča­va da bi­lo šta pro­me­nim.
Ko­li­ko sam svo­ju go­ja­znost sma­tra­la za neš­to ne­
do­pu­sti­vo i sram­no, naj­bo­lje opi­su­je mo­je uve­re­nje da
ni­sam za­slu­ži­va­la da ži­vim, da mi se ti­me što sam ži­
ve­la či­nio ne­ki ve­li­ki ustu­pak. Uvek sam sa­mo „iz­i­gra­
va­la“ ži­vot, pre­tva­ra­la se da uče­stvu­jem u nje­mu. Sve
vre­me sam pri­si­lja­va­la se­be na bi­ti­sa­nje i op­sta­ja­nje u
ilu­zi­ji da ži­vim. Ne­ka­ko sam uspe­va­la da bu­dem funk­
ci­o­nal­na, ali sam zna­la da se po­na­šam kao da sam
mr­tva. Ja, ko­ja sam ima­la pu­nu svest o to­me ka­ko bi
„pra­vi“ ži­vot mo­gao da iz­gle­da.
Upr­kos toj sve­sti, sve do­ne­dav­no ni­sam bi­la istin­
ski ra­do­sna, istin­ski opuš­te­na, istin­ski po­ve­za­na sa
so­bom. Ni­sam is­ku­si­la dah le­žer­no­sti, dah za­no­sa,
dah po­le­ta. Dah po­no­sa. Ni­sam se ose­ća­la bez­bed­
nom, ni­sam bi­la op­ti­mi­stič­na. Ni­sam se na­la­zi­la u
si­tu­a­ci­ji da neš­to oče­ku­jem, da neš­to pri­želj­ku­jem.
Uvek sam bi­la naj­pre de­be­la, pa tek on­da ži­va. Kao
da je mo­ja de­blji­na bi­la ja­ča od ži­vo­ta. Kao da ga je
nat­kri­lja­va­la, kao da ga je usi­sa­va­la u se­be. Mo­ja de­
blji­na, i ose­ća­nje kri­vi­ce zbog iste, ru­ši­la je sve u me­ni.
40
 Koraci ka radostI

Sa ove dis­tan­ce, iz ove ko­že, to mi li­či na uve­re­nje

ne­ke dru­ge oso­be, ne­ke ko­ja je bi­la u vla­sti teš­ke za­
blu­de, ko­ja je per­ci­pi­ra­la se­be na pot­pu­no is­kri­vljen
na­čin. Ipak, ma ko­li­ko bol­no bi­lo, ra­di­lo se o me­ni, o
mom, sre­ćom pre­va­zi­đe­nom, uve­re­nju.
Pu­ne tri i po de­ce­ni­je do­zvo­lja­va­la sam da to
uve­re­nje, o sop­stve­noj niš­tav­no­sti, o uza­lud­no­sti ži­
vlje­nja, bu­de do­mi­nant­no u me­ni. Sma­tra­la sam da
sam bez­na­de­žan, iz­gu­bljen slu­čaj, da sam do gu­še
ugli­blje­na u svo­ju sla­bost, da me je ona de­fi­ni­sa­la,
baš ko­li­ko i ne­do­sta­tak spo­sob­no­sti i hra­bro­sti da
neš­to pro­me­nim. Mo­je ose­ća­nje kri­vi­ce zbog to­ga
je bi­lo to­li­ko ja­ko da je go­to­vo sva­ka mi­sao pred­sta­
vlja­la sa­mo­po­niš­te­nje. Ne, ni­sam mi­sli­la da je po­
treb­no da bu­dem pod­vrg­nu­ta eg­zor­ci­zmu, već mr­
ša­vlje­nju. Gu­blje­nju su­viš­nih ki­lo­gra­ma, da­kle, a ne
is­te­ri­va­nju de­mo­na.
Ni­sam se ra­do­va­la no­vim ju­tri­ma, ni­ti ih do­če­
ki­va­la sa po­le­tom, ra­doš­ću i op­ti­mi­zmom. Naj­češ­će
sam se pi­ta­la zbog če­ga bih, uopšte, usta­ja­la. Da bih
pro­ve­la još je­dan te­žak dan, to­kom ko­ga će me is­pu­
nja­va­ti is­klju­či­vo ose­ća­nja ne­mo­ći, kri­vi­ce i sti­da? Da
bih se iz­no­va uve­ri­la u to ko­li­ko ni­sam u sta­nju da se
iz­bo­rim sa svo­jim sla­bo­sti­ma? Da bih se još vi­še ugo­ji­
la? Da bih iz­ne­ve­ri­la i raz­o­ča­ra­la se­be i uči­ni­la mno­go
stva­ri ko­je će me na­ve­sti na ka­ja­nje?
Ta pi­ta­nja su mi do­no­si­la ju­tra. Je­dva da je pre­
o­sta­ja­lo ne­ko je­zi­vo ose­ća­nje ko­je me ni­je sna­la­zi­lo
ne­po­sred­no po bu­đe­nju, po ula­sku u no­vi dan.
41
S lavica I vaniš

A po ula­sku u ku­pa­ti­lo... E, tu bih po­sta­ja­la uža­

snu­ta! Po­gle­da­la bih se u ogle­da­lu i vi­de­la se­be ve­li­ku
kao po­la pla­ne­te. Ni pe­dalj ma­nju. Ni­je­dan ži­vi stvor
ne bi mo­gao da me ube­di da ni­sam naj­de­blja oso­ba
na ovo­me sve­tu. I da, sa­mim tim, ni­sam i naj­go­ra. Jer,
ja sam iz­me­đu de­blji­ne i lo­šeg miš­lje­nja o se­bi sta­
vlja­la znak jed­na­ko­sti. Ako sam de­be­la, zna­či­lo je da
sam lo­ša, da sam gro­zna, ru­žna, gro­tesk­na, niš­tav­na,
jad­na. Ma­nje vred­na od onih ko­ji su mr­ša­vi­ji od me­ne.
Zna­či od svih.
Oba­ra­la sam po­gled, u uve­re­nju da ne­mam pra­va
da gla­vu dr­žim us­prav­no. Oba­ra­la sam po­gled i pred
go­ri­ma od se­be. Pred zlim i za­vid­nim lju­di­ma, pred
gre­ba­to­ri­ma, pred ni­ko­go­vi­ći­ma, la­žo­vi­ma, se­bič­nja­
ci­ma. Ume­la sam da ih pre­po­znam kao ta­kve, a ipak
sam bi­la uve­re­na da sam go­ra od njih, da je mo­ja de­
blji­na neo­pro­sti­va u od­no­su na nji­ho­ve ma­ne.
Bu­kval­no me je pro­ga­nja­la mi­sao da bi tre­ba­lo
neš­to da uči­nim sa so­bom, sa svo­jom te­ži­nom, sa svo­
jim ži­vo­tom. Ne­pre­kid­no sam ži­ve­la sa tim za­mor­nim
mi­sli­ma o mo­ra­nju, o spro­vo­đe­nju pro­me­na za ko­je
ni­sam ima­la ni sna­ge, ni zna­nja, ni mo­ći, ni mo­ti­va.
Od tih mi­sli ni­sam ima­la ni tre­nut­ka pre­da­ha. Hro­nič­
no sam bi­la pod pri­ti­skom, hro­nič­no kri­va, ne­moć­na,
sta­tič­na.
I to je bi­lo za­stra­šu­ju­će, to zna­nje o nu­žno­sti pro­
me­na, ko­je je bi­lo pra­će­no stra­hom da se iste ni­ka­da
ne­će do­go­di­ti. Stra­hom, kao i uspa­va­noš­ću že­lje za
bo­ljit­kom, iz­o­stan­kom na­de i oče­ki­va­nja.
42
 Koraci ka radostI

Sil­no sam pa­ti­la zbog to­ga što se moj ži­vot tro­šio

na fru­stra­ci­je, na op­tu­ži­va­nje se­be zbog okol­no­sti da
je dr­ža­nje di­je­te pre­va­zi­la­zi­lo mo­je mo­guć­no­sti. Mno­
go pu­ta sam po­ku­ša­la da te­sti­ram se­be i mno­go pu­
ta sam se uve­ri­la u sop­stve­nu ne­moć, u ne­sma­nje­nu
pri­si­lu da uvek bu­dem pu­nog sto­ma­ka. Ti po­ra­zi su
me de­mo­ra­li­sa­li i uma­nji­va­li sna­gu za da­lju bor­bu sa
pro­ble­mom.
Ustru­ča­va­la sam se da lju­di­ma, zbog sve­ga to­ga,
gle­dam u oči. Pla­ši­la sam se da bih u nji­ma pro­či­ta­la
ne­iz­go­vo­re­no pi­ta­nje, ko­je sam i se­bi ne­bro­je­no pu­ta
po­sta­vi­la: do ka­da mi­sliš da se go­jiš? Ka­da pla­ni­raš da
is­tra­ješ u dr­ža­nju di­je­te?
Iz­be­ga­va­nje ne­pri­jat­nih ko­men­ta­ra, sa ko­ji­ma
sam se če­sto su­o­ča­va­la, na­vo­di­lo me je da osta­jem
kod ku­će, da se li­ša­vam iz­la­ska na uli­cu, kao i od­la­
ska na jav­ne ma­ni­fe­sta­ci­je. A vo­le­la sam, i još uvek
vo­lim, po­zo­riš­ne pred­sta­ve, film­ske pro­jek­ci­je, kon­
cer­te, knji­žev­ne ve­če­ri, iz­le­te, pu­to­va­nja. Sve sam to
pro­puš­ta­la, naj­pre zbog po­tre­be da zaš­ti­tim se­be od
na­po­ra, od po­ten­ci­jal­nog isme­ja­va­nja, a po­tom i zbog
to­ga što sam us­kra­ći­va­la se­bi sve ono le­po što bi ži­
vot mo­gao da mi do­ne­se. Jer, kao go­ja­zna oso­ba, niš­ta
le­po ni­sam za­slu­ži­va­la. Me­ni, ru­žnoj, niš­ta le­po ni­je
pri­pa­da­lo.
To sam ne­ka­da mi­sli­la, is­pu­nje­na teš­kom kri­vi­
com, ose­ća­njem ko­je je ne­u­mo­lji­vo pod­ri­va­lo mo­je
sa­mo­po­u­zda­nje, ko­je mi ni­je do­zvo­lja­va­lo da se po­
bu­nim, da zah­te­vam, da že­lim, ose­ća­njem ko­je me je
43
S lavica I vaniš

ra­za­ra­lo iz­nu­tra, ko­je je uvek ne­ka­ko uspe­va­lo da me

za­tru­je, da me uma­nji, da mi po­niš­ti vred­nost.
I ni­ko ga, vi­še od tri i po de­ce­ni­je, ni­je ospo­rio!
Ni­ko mi ni­je skre­nuo pa­žnju na to da ne bi tre­ba­lo da
se ose­ćam kri­vom, da ne bi tre­ba­lo da tu ne­po­sto­je­ću
kri­vi­cu gu­šim no­vim ko­li­či­na­ma hra­ne!
Iz­gle­da­lo je kao da su se svi ose­ća­li po­zva­ni­ma da
mi su­de, da mi da­ju sa­ve­te. Do­bro­na­mer­ne. Ni­ko­me
ni­ka­da ni­sam ni po­ku­ša­la da za­pu­šim usta. Jer, ve­ro­
va­la sam da ni­sam ima­la da ka­žem ap­so­lut­no niš­ta u
svo­ju „od­bra­nu“.
Po­red pra­va na sre­ću, us­kra­ći­va­la sam se­bi pra­vo
da bu­dem bez­o­bra­zna, da se po­bu­nim, da se bo­rim
za se­be, da ne­ko­ga ućut­kam, da mu uz­vra­tim istom
me­rom.
Čak sam svim sa­ve­to­dav­ci­ma do­dat­no „po­ma­
ga­la“ da se dr­že svo­jih ulo­ga, upra­vo zbog to­ga što
sam gle­da­la na se­be kao na ne­ko­ga ko je loš, ko se
po­na­ša sram­no lo­še i ko za­slu­žu­je da do­bi­ja sa­ve­te
i pre­ko­re.
Bi­lo je, na­rav­no, onih ko­ji su ima­li is­kre­nu že­lju da
mi po­mog­nu, bez oče­ki­va­nja da ti­me de­mon­stri­ra­ju
svo­ju nad­moć. Me­đu­tim, bi­lo je teš­ko po­mo­ći ono­me
ko tu po­moć ni­je tra­žio, ko je mi­slio da je ne za­slu­žu­je
i ko se na­dao je­di­no to­me da ni­ko ni­ka­da ne­će po­kre­
nu­ti po nje­ga naj­o­se­tlji­vi­ju te­mu.

44
 Koraci ka radostI

Ko­je sna­žne emo­ci­je i ose­ća­je ste po­ku­ša­li da iz­le­

či­te hra­nom?*
Bes, pr­ven­stve­no. Za­tim ose­ća­nje ne­shva­će­no­sti i ne­
us­kla­đe­no­sti sa oko­li­nom. Tu­gu, pat­nju, ne­moć, sre­ću,
ne­u­me­re­nu ra­dost, sve sam to lak­še pod­no­si­la uz po­
moć hra­ne. Ja, oči­gled­no, ni­sam ima­la do­volj­no sna­ge
da se no­sim sa svo­jim ose­ća­nji­ma, pa čak ni sa oni­ma
ko­ja se sma­tra­ju po­želj­nim. Za me­ne je sve bi­lo pre­
vi­še, tu mi­slim i na ra­dost, na sre­ću. Sve me je pre­vi­
še do­ti­ca­lo, sve je iza­zi­va­lo pre­ja­ku re­ak­ci­ju. I sve je
to po­sta­ja­lo pri­hva­tlji­vi­je uz po­moć hra­ne, uz po­moć
pre­pu­nog že­lu­ca, što me je do­vo­di­lo do oma­mlju­ju­će
otu­plje­no­sti ču­la.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Ko­ji do­ga­đa­ji su vas, u po­sled­nja 24 sa­ta, pod­sta­kli

da se na­gra­di­te ili ka­zni­te hra­nom?*
Pra­vu po­bu­nu svih mo­jih će­li­ja, a sa­mim tim i raz­go­
ro­pa­đe­nost po­tre­be za je­lom, re­dov­no su iza­zi­va­le
si­tu­a­ci­je ko­je su se, po me­ni, ko­si­le sa lo­gi­kom, sa
zdra­vim ra­zu­mom, sa mo­jim prin­ci­pi­ma i stan­dar­di­
ma, si­tu­a­ci­je u ko­ji­ma sam do­zvo­lja­va­la da is­pad­
nem žr­tva. Ver­bal­na agre­si­ja je pred­sta­vlja­la neš­to
45
S lavica I vaniš

sa čim ap­so­lut­no ni­sam mo­gla da se iz­bo­rim, bi­lo ka­

kav atak na se­be do­ži­vlja­va­la sam kao neš­to kraj­nje
uz­ne­mi­ru­ju­će, neš­to što je zah­te­va­lo da se pre­je­dem
ka­ko bih se umi­ri­la. Na­ža­lost, po­ne­kad bi me po­lju­
lja­li i do­ga­đa­ji ko­ji ni­su ima­li ni­ka­kve ve­ze sa mnom.
Na pri­mer, ka­da bih pri­me­ti­la da je ne­ko pao pod
tu­đi uti­caj, i to pod uti­caj ne­ko­ga ko je in­te­lek­tu­al­
no da­le­ko in­fe­ri­or­ni­ji od nje­ga. (Da li se sa­mo me­
ni či­ni da oni ko­ji su in­te­lek­tu­al­no in­fe­ri­or­ni­ji uvek
ima­ju ve­će pra­vo gla­sa, da se pa­met­ni­ji po­vla­če, jer
im je ne­za­mi­sli­vo da ula­ze u kon­flik­te sa ta­kvim lju­
di­ma, ko­ji su obič­no i bez­o­bra­zni, pri­de?) Jed­nom
reč­ju, ner­vi­ra­le su me oso­be ko­je su tu­đe glu­po­sti
pro­gla­ša­va­le za „ve­li­ke mu­dro­sti“. Ve­o­ma teš­ko sam
pod­no­si­la ne­prav­du ko­ri­sto­lju­bi­vih i pro­ra­ču­na­tih
lju­di, ma­ni­pu­la­to­ra ko­je ni­ko ni­je pre­po­zna­vao kao
ta­kve. Po­tom, na ka­žnja­va­nje hra­nom me je mno­go
pu­ta na­vo­di­lo raz­miš­lja­nje sop­stve­nom gla­vom (što
je pra­va je­res), bra­nje­nje svo­je ne­za­vi­sno­sti, od­bi­ja­
nje da uče­stvu­jem u igri ku­po­vi­ne i pro­da­je mo­ći, da
se po­vi­nu­jem sla­bi­ji­ma od se­be.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
_____________________________________________________
46
 Koraci ka radostI

Ko­ji deo se­be ste po­ku­ša­li da ubi­je­te hra­nom?*

Hra­nom sam po­ku­ša­va­la da ubi­jem:
– onaj deo se­be ko­ji je bio slab, ne­do­volj­no jak da
se od­u­pre na­go­ni­ma;
– onaj deo se­be ko­ji se čvr­sto dr­žao proš­lo­sti, ko­ji
je se­be tre­ti­rao kao žr­tvu te proš­lo­sti;
– onaj deo se­be ko­ji ni­je bio pri­su­tan ni u sa­daš­
njo­sti, ni u bu­duć­no­sti, ko­ji ni­je imao vi­zi­ju;
– pe­si­mi­sti­čan deo se­be;
– onaj deo se­be ko­ji ni­je bio to­le­ran­tan;
– onaj deo se­be ko­ji je či­nio greš­ke, ko­ji je do­no­
sio po­greš­ne od­lu­ke;
– onaj deo se­be ko­ji je bio ne­pro­men­ljiv, tvr­do­
glav, ko­ji je ra­dio sve ono što mi je šte­ti­lo.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Od ko­jih ose­ća­nja be­ži­te?*

Be­ža­la sam od ose­ća­nja da sam:
– ne­vo­lje­na;
– ne­že­lje­na;
– ne­shva­će­na;
– ne­pri­la­go­đe­na;
– po­god­na me­ta za osu­đi­va­nje;
47
S lavica I vaniš

– ri­gid­na;
– ne­to­le­rant­na;
– pre­o­se­tlji­va;
– mi­zan­trop;
– bol­no sve­sna re­al­no­sti;

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Ko­ja ose­ća­nja ste sprem­ni da to­le­ri­še­te da­nas, ume­

sto da se pri­hva­ti­te hra­ne ka­ko bi­ste ih iz­dr­ža­li?*
Dok sam bi­la uro­nje­na u svoj me­ha­ni­zam sa­mo­od­bra­
ne, ni­sam se ose­ća­la sprem­nom da to­le­ri­šem ni­jed­no
od svo­jih ose­ća­nja. Na­pro­tiv, ne­sve­sno sam ih in­ten­
zi­vi­ra­la, po­ten­ci­ra­la, ne šte­de­ći se­be naj­pre men­tal­no,
a po­tom ni fi­zič­ki, jer sam ta ose­ća­nja „le­či­la“ hra­nom.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
_____________________________________________________
48
 Koraci ka radostI

Šta vam tre­nut­no iza­zi­va pat­nju i bol?*

Mo­ja naj­ve­ća pat­nja se, to­kom naj­ve­ćeg de­la mog ži­
vo­ta, od­no­si­la is­klju­či­vo na okol­nost da sam go­ja­zna.
Ta pat­nja je bi­la to­li­ko ja­ka da je anu­li­ra­la sva­ku dru­gu.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da li ste po­vlaš­će­ni ili ka­žnje­ni ti­me što ste pre­o­

se­tlji­vi?*
Pre sam, sva­ka­ko, ve­ro­va­la da sam ka­žnje­na, jer sam
se teš­ko no­si­la sa ose­ća­nji­ma, jer sam mo­ra­la da ih
za­tr­pa­vam hra­nom. Mno­go pu­ta sam uhva­ti­la se­be
op­hr­va­nu za­viš­ću pre­ma neo­se­tlji­vim lju­di­ma ko­je ni
za šta ni­je bri­ga, ko­ji do­bro pa­ze da ih niš­ta ne uz­dr­ma
i ne uz­ne­mi­ri, ko­ji su „zaš­ti­će­ni“ se­bič­noš­ću.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
49
S lavica I vaniš

***
„Sta­nje ka­da se ne­ko pre­je­da i ima op­se­si­ju u ve­
zi sa hra­nom ima svo­ju psi­ho­loš­ku funk­ci­ju. Pre­je­da­nje
od­la­že ili ot­kla­nja po­tre­bu za kon­fron­ta­ci­jom sa pro­ble­
mom ko­ji ga je iza­zvao. Po­me­ra se fo­kus sa iza­zi­va­ča
emo­ci­je na sa­mo­de­struk­ci­ju. Op­se­si­ja ne mo­že da re­ši
pro­blem, ne­go tre­nut­no od­la­že pot­pun uvid u si­tu­a­ci­
ju. Ose­ćaj pre­je­de­no­sti omo­gu­ća­va krat­ko­traj­ni od­mor
od bo­la. Sva­ki čo­vek mo­že da utvr­di svo­ju še­mu pre­je­
da­nja. Pre­je­da­nje vo­di kroz še­mu emo­tiv­nih od­go­vo­ra
ko­je je oso­ba već upo­zna­la i ko­ji po­ma­žu da se oso­ba
tre­nut­no iz­dvo­ji iz ono­ga što se de­ša­va u nje­noj oko­li­ni
i što joj iza­zi­va stres. Teš­ke emo­ci­je mo­gu bi­ti od­lo­že­ne
i pre­tvo­re­ne u neš­to što je po­zna­to, a to je pre­je­da­nje.“
Ovo su re­če­ni­ce iz knji­ge „Fat is a fa­mi­nist is­sue“,
psi­ho­te­ra­pe­ut­ki­nje iz Ve­li­ke Bri­ta­ni­je, Su­zi Or­bah (Su­
sie Or­bach). Ka­da sam to pro­či­ta­la, pr­vo što sam po­
mi­sli­la bi­lo je: ja ni­sam žde­ra­či­ca, ni­sam ne­ko ko je
kriv i ko za­slu­žu­je osu­du, ja sam oso­ba ko­ja ima svo­je
raz­lo­ge zbog ko­jih se pre­je­da.
Ko­je raz­lo­ge, to je tre­ba­lo da utvr­dim. I to na­do­
mak če­tr­de­se­te go­di­ne. Jer, sve do ta­da ni­ko ni­je uzi­
mao u ob­zir raz­lo­ge zbog ko­jih je­dem vi­še ne­go što
mi je po­treb­no.
Svi struč­nja­ci ko­ji­ma sam se obra­ća­la za po­moć
ba­vi­li su se tret­ma­nom po­sle­di­ca mo­je go­ja­zno­sti i
pa­zi­li su da se stro­go dr­že svo­jih „te­ri­to­ri­ja“. Le­ka­ri
su se ba­vi­li mo­jim te­lom, od­no­sno zdrav­stve­nim sta­
njem, nu­tri­ci­o­ni­sti po­greš­nim na­vi­ka­ma u is­hra­ni, tre­
50
 Koraci ka radostI

ne­ri mo­jom inert­noš­ću, aku­punk­tu­ro­lo­zi po­ja­ča­nim

ape­ti­tom. Uglav­nom su me op­tu­ži­va­li za to što sam
do­zvo­li­la da se ugo­jim do ste­pe­na pa­to­loš­ke go­ja­zno­
sti, ne­ko je to či­nio gla­sno, a ne­ko pre­ćut­no. I svi su
bi­li uve­re­ni da bi moj pro­blem mo­gao da se re­ši sa­
mo ako bih se ja MA­LO po­tru­di­la. Moj ve­li­ki, ogrom­ni
pro­blem ne­sa­gle­di­vih raz­me­ra, ko­me ni­ko ni­je znao
uzrok, ni­ti je sma­trao za shod­no da ga ot­kri­je, po ve­
ći­ni je zah­te­vao ma­lo tru­da ka­ko bi se re­šio!
Lju­di iz mog okru­že­nja su me, u to sam bi­la ube­
đe­na, sma­tra­li le­njom, mi­sli­li su da ne­ću da se po­tru­
dim. Ma­lo.
Po­red to­ga što su svi dru­gi uzi­ma­li mo­ju go­ja­
znost „zdra­vo za go­to­vo“, ni ja sa­ma ni­sam vi­de­la dru­
gi raz­log is­toj sem u to­me da sam sla­ba, da ne­mam
„ka­rak­ter“, da je­dem bez pre­ke po­tre­be.
A po­tre­ba je bi­lo na pre­tek!
To sam shva­ti­la na­kon odra­đe­ne ve­žbe**, ko­ja je
pod­ra­zu­me­va­la re­tro­spek­ti­vu se­ća­nja iz de­tinj­stva,
su­mi­ra­nje naj­češ­ćih re­ak­ci­ja na od­re­đe­ne si­tu­a­ci­je,
kao i od­nos pre­ma osnov­nim ži­vot­nim vred­no­sti­ma.

Evo ka­ko iz­gle­da spi­sak:

– Pre­o­se­tlji­vost!
– Ge­net­ska pre­di­spo­zi­ci­ja, strah od gla­di, gla­di
od ko­je su, to­kom svog od­ra­sta­nja, pa­ti­li mo­ji
ro­di­te­lji, kao i ge­ne­ra­ci­je pre njih.
– Zbog sti­ca­ja po­ro­dič­nih okol­no­sti ni­sam do­bi­
ja­la oče­ki­va­nu ko­li­či­nu lju­ba­vi, pa­žnje, igra­ča­
51
S lavica I vaniš

ka, ode­će, u me­ri u ko­joj mi je to bi­lo po­treb­no,

pa sam uze­la ono što sam mo­gla, što mi je bi­lo
na­do­hvat ru­ke. Jed­nu vr­stu po­tre­be sam za­me­
ni­la dru­gom, onom ko­ju sam mo­gla da za­do­
vo­ljim.
(Pre­te­ri­va­nje je uvek znak da nam neš­to ne­do­
sta­je.)
– Kao de­te sam se pla­ši­la da će se neš­to straš­no
do­go­di­ti, pa sam po­če­la da se žr­tvu­jem, da pa­
tim, ka­ko se to ne bi do­go­di­lo. De­ca su uve­re­na
u ma­gij­sku moć mi­sli, pa ne­ka od njih pre­uz­ i­
ma­ju na se­be te­ret od­re­đe­ne žr­tve, u za­me­nu za
to da se niš­ta lo­še ne do­go­di.
– Pla­ši­la sam se da će mi, kao go­ja­znom de­te­tu,
us­kra­ći­va­ti hra­nu, pa mi se us­po­rio me­ta­bo­li­
zam.
– U ra­nom de­tinj­stvu sam hva­lje­na zbog to­ga što
mno­go je­dem, pa sam to po­greš­no pro­tu­ma­či­la
kao neš­to do­bro.
– Sa­lo je ma­ska za mo­je ne­za­do­volj­stvo, nji­me za­
tr­pa­vam emo­ci­je, hra­na me umrt­vlju­je i skre­će
mi pa­žnju sa ose­ća­nja.
– „Iz­vi­nja­vam se“ svo­jim iz­gle­dom za to što sam
dru­ga­či­ja.
– De­blji­na je „raz­log“ zbog ko­ga ne mo­gu da pro­
me­nim svo­je ži­vot­ne okol­no­sti, u njoj se kri­ju
od­go­vori na pi­ta­nja ko­ja bih se­bi ne­pre­kid­no
po­sta­vlja­la da sam vit­ka.

52
 Koraci ka radostI

I, za­i­sta, od­u­vek mi se či­ni­lo da su me ne­ke stva­ri

bo­le­le vi­še ne­go dru­ge lju­de, ne­prav­da, na pri­mer, da
sam lak­še pod­le­ga­la raz­o­ča­re­nju, da me je uče­sta­li­je
ne­go dru­ge ob­u­zi­ma­la tu­ga. Ja sam „do­zvo­lja­va­la“ da
me sve po­ga­đa, da me sve po­vre­đu­je, ni­sam do­puš­
ta­la se­bi da la­ko pre­la­zim pre­ko uvre­da, pre­ko ono­ga
što sam sma­tra­la za lo­še op­ho­đe­nje, ni­sam se bra­ni­la,
ni­sam uz­vra­ća­la.
I ni­sam, na kra­ju, pro­na­la­zi­la za­klon od sve­ga to­
ga, sem u pre­je­da­nju, u uve­ća­va­nju sa­la.
S ob­zi­rom na to da sam bi­la iz­u­zet­no ose­tlji­vo de­
te, po­sta­lo je oči­gled­no da je sa­lo amor­ti­zo­va­lo mo­
je bo­lo­ve, stra­ho­ve i „udar­ce“. Mo­je pre­ja­ke emo­ci­je
ugro­ža­va­le su moj or­ga­ni­zam. Go­je­nje je pred­sta­vlja­lo
moj na­čin bor­be pro­tiv svih vr­sta us­kra­će­no­sti, ne­pri­
jat­no­sti i fru­stri­ra­no­sti.
Sa­lo mi je, da­kle, bi­lo ana­tom­ski bal­da­hin.
Ot­kri­će da po­sto­je uzro­ci na­stan­ka mo­je go­ja­zno­
sti po­ka­za­lo se kao ključ­no za oslo­ba­đa­nje od ose­
ća­nja kri­vi­ce. Po­sta­lo mi je ja­sno da ni­sam kri­va za­to
što sam go­ja­zna, da ni­ko ni­je kriv, već da je mo­ja go­
ja­znost po­sle­di­ca broj­nih okol­no­sti, sa ko­ji­ma ni­sam
mo­gla da se bo­rim na dru­ge na­či­ne, sem pre­je­da­njem.
De­blji­na ni­je zlo­čin, ni­ti je raz­log za stid, pre­ko­mer­no
je­de­nje je, u mom slu­ča­ju, neš­to če­mu sam pri­be­ga­
va­la ka­ko bih se su­o­či­la sa ne­pri­jat­nim i bol­nim is­ku­
stvi­ma.
Sve je to de­lo­va­lo ne­ve­ro­vat­no ozdra­vlju­ju­će po
me­ne! Pre­sta­la sam da se sma­tram go­rom od dru­gih i
53
S lavica I vaniš

po­če­la sam da za­stu­pam se­be, što do ta­da ni­ka­da pre

ni­sam či­ni­la.
Ta­ko­đe, mo­gla sam da sa­gle­da­vam še­me po ko­ji­
ma su lju­di raz­vi­ja­li svo­je za­vi­sno­sti, za­hva­lju­ju­ći to­me
što sam uvi­de­la ka­ko se raz­vi­la mo­ja za­vi­snost od hra­
ne. I bi­la sam u sta­nju da ih raz­u­mem. Is­pu­ni­la sam se
ljud­skim sa­o­se­ća­njem pre­ma svi­ma ko­ji svo­je in­tim­ne
dra­me po­ku­ša­va­ju da pre­va­zi­đu uz po­moć ne­ke za­vi­
sno­sti. Svi­ma na­ma je to, jed­no­stav­no, po­treb­no. To
je naš, ljud­ski, na­čin no­še­nja sa pro­ble­mi­ma. Ne po­
dr­ža­vam sve te na­či­ne, ja­sno, po­seb­no ako dru­gi tr­pe
zbog istih, ali sam u sta­nju da ih raz­um ­ em.
A raz­u­me­ću i sve one ko­ji bu­du od­bi­li da pri­hva­te
da je mo­je go­je­nje ima­lo svo­ju svr­hu, da ni­je na­sta­lo
kao iz­raz sla­bo­sti, da pred­sta­vlja lo­gič­nu po­sle­di­cu
broj­nih uzro­ka za ko­je ni­sam kri­va ni ja, ni­ti bi­lo ko
dru­gi. Jer, ve­ći­na lju­di, po mom miš­lje­nju, ni­je sprem­na
da pri­zna da su se o ne­ko­ga ogre­ši­li, ma­kar i ne­ho­ti­ce.
Dr Skot Pek, ču­ve­ni psi­hi­ja­tar, re­kao je, uo­sta­lom, da
se kod po­je­di­nih lju­di „strah od sa­mo­kri­ti­ke iz­jed­na­
ča­va sa stra­hom od smr­ti. Sa­mo­kri­ti­ka je po­ziv na me­
nja­nje lič­no­sti. Čim se­bi pri­znam da je ne­ki deo mo­je
lič­no­sti za kri­ti­ku, od­go­vo­ran sam da ga me­njam. Ali,
pro­ces me­nja­nja lič­no­sti je bo­lan. To je kao smrt.“
To što sam se oslo­bo­di­la ose­ća­nja kri­vi­ce na me­ne
je de­lo­va­lo oži­vlju­ju­će i po­ka­za­će se da je bi­lo ključ­no
za niz pro­me­na ko­je su usle­di­le, kao i za ono što sam do
ta­da pro­puš­ta­la da uči­nim, a to je da pre­sta­nem da sa­
gle­da­vam se­be na po­gre­šan i au­to­de­struk­ti­van na­čin.
54
 Koraci ka radostI

Isti­na, emo­ci­je još uvek mo­gu da me svu pre­pla­

ve, da me sa­vla­da­ju, da me na­ve­du na pre­je­da­nje. Još
uvek moj od­nos sa hra­nom na­li­ku­je sim­bi­o­tič­kom
part­ner­skom od­no­su. Jer, ma šta mi­sli­la ili ose­ća­la
pre­ma njoj, ne mo­gu bez nje. Ona mi pru­ža ono što mi
je po­treb­no, ia­ko to ni­je naj­bo­lje po me­ne. Po­zna­jem
mno­go oso­ba ko­je ži­ve u, po njih, štet­nim part­ner­skim
od­no­si­ma, ali ih hva­ta pa­ni­ka od mo­guć­no­sti ras­ki­
da tih ve­za. Oni od tih ve­za ima­ju ne­ku se­kun­dar­nu
ko­rist. Bar su u pa­ru, je li. A ka­da su u pa­ru, on­da su
i u pra­vu! Eto, ta­kva je mo­ja ve­za, moj od­nos sa hra­
nom. Ja je se dr­žim, jer mi do­no­si se­kun­dar­nu ko­rist. I
kao što sim­bi­o­tič­ki po­ve­za­nim part­ne­ri­ma ni­je do­bro
u ve­zi, ta­ko ni me­ni ne pri­ja u pot­pu­no­sti od­nos ko­
ji imam sa svo­jim „part­ne­rom“, od­no­sno sa hra­nom.
Ona mi, za sa­da, po­ma­že da pri­vre­me­no za­va­ram ne­ka
ose­ća­nja, da lak­še pre­ži­vim ne­ke si­tu­a­ci­je, po­ma­že mi
da op­sta­nem u tre­nut­nom po­ret­ku stva­ri.
Oči­gled­no mi je po­treb­no još vre­me­na da bih
shva­ti­la na­vo­de, već ci­ti­ra­ne, Su­zi Or­bah: „Hra­na ne­
ma moć da uklo­ni ose­ća­nja, ona ne mo­že da po­bolj­ša
stvar i ne mo­že da is­pu­ni ni­jed­nu pra­zni­nu ko­ja je u
na­ma. Sve što op­se­si­ja hra­nom mo­že da ura­di je­ste da
ma­ski­ra na­še unu­traš­nje pro­ce­se. Na kra­ju sva­kog is­
ku­stva sa kom­pul­ziv­nim pre­je­da­njem opet ste su­o­če­ni
sa bi­lo ko­jom od tih emo­tiv­nih bu­ra ko­ja je po­sto­ja­la
pre ne­go što ste kre­nu­li da je­de­te. Ose­ća­nja ne ži­ve
u hra­ni. Hra­na mo­že da obez­be­di pri­vre­me­no olak­
ša­nje, to je sve. Lju­di ko­ji kom­plul­ziv­no je­du ume­sto
55
S lavica I vaniš

da pro­ve­re emo­tiv­no is­ku­stvo i ta­ko ga in­te­gri­šu, oni

pre­ki­da­ju to emo­tiv­no is­ku­stvo hra­nom i ta­ko bi­va­ju
osta­vlje­ni sa ne­sva­re­nim ose­ća­nji­ma.“
Evo šta Su­zi Or­bah da­lje pred­la­že: „Raz­u­me­ti šta
za sva­ku oso­bu zna­či bi­ti de­beo, da li je to ljut­nja,
usa­mlje­nost, emo­tiv­na glad ili po­tre­ba da bu­de­mo
zaš­ti­će­ni, to je je­dan ko­rak. Po­ku­šaj­te da raz­dvo­ji­te
sta­nje te­la od emo­tiv­nih pro­ble­ma, to je dru­gi ko­rak.
Is­tra­ži­te svo­je emo­tiv­ne pro­ble­me, to je tre­ći ko­rak.“
Na ovom me­stu, kao i na kra­ju sva­kog po­gla­vlja,
po­no­vi­ću ista ona pi­ta­nja na ko­ja sam već od­go­vo­ri­la
kao „sta­ra ja“, od­no­sno ja ka­kva sam bi­la ne­ka­da, pre
ne­go što sam se pro­me­ni­la i po­sta­la dru­ga­či­ja, „no­va
ja“, ona ko­ja je ak­tu­el­na sa­da. Va­ma pre­po­ru­ču­jem da,
na ova po­no­vlje­na pi­ta­nja, od­go­va­ra­te sa dis­tan­com
od svo­je go­ja­zno­sti. Na­pra­vi­te po­mak, sa­gle­daj­te ne­
ke dru­ge mo­guć­no­sti, raz­miš­ljaj­te kao da vas go­ja­
znost ne de­fi­ni­še u pot­pu­no­sti.

Ko­je sna­žne emo­ci­je i ose­ća­je ste po­ku­ša­li da iz­le­

či­te hra­nom?*
Za raz­li­ku od proš­lih vre­me­na, ka­da su mo­je emo­ci­je
bi­le hro­nič­no ja­ke, sa­da su sa­mo po­vre­me­no ta­kve.
I, da, po­vre­me­no ih le­čim hra­nom. Po­vre­me­no mi ta
hra­na od­vra­ti fo­kus sa ne­kog pro­ble­ma, ali vi­še ne
pred­sta­vlja je­di­no sred­stvo za ko­jim po­se­žem ka­ko
bih se iz­le­či­la od ja­kih ose­ća­nja. Sa­da se tru­dim da ih
ra­ci­o­na­li­zu­jem i da se sto­ič­ki no­sim sa nji­ma.
56
 Koraci ka radostI

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Ko­ji do­ga­đa­ji su vas, u po­sled­nja 24 sa­ta, pod­sta­kli

da se na­gra­di­te ili ka­zni­te hra­nom?*
Od ka­da sam pri­hva­ti­la se­be kao go­ja­znu oso­bu, u sta­
nju sam da pri­hva­tim i to da se lju­di od­li­ku­ju ra­znim
sla­bo­sti­ma. Ni­ko ni­je sa­vr­šen, svi smo ra­nji­vi, ne­moć­ni,
ne­do­volj­no mu­dri, sva­ko na svoj na­čin. Mo­ja ose­ća­nja
vi­še ni­su eks­plo­ziv­na kao ne­ka­da, što ne zna­či da me
ona, po­ne­kad, ne na­vo­de na pre­je­da­nje. I da­lje mi bes
pa­da naj­te­že od sve­ga, ta­da se do­dat­no ka­žnja­vam hra­
nom, a na­gra­đu­jem se­be ka­da mi po­đe za ru­kom da u
du­žem vre­men­skom in­ter­va­lu bu­dem di­sci­pli­no­va­na u
ve­zi sa pro­gra­mom is­hra­ne. Ta­da bez gri­že sa­ve­sti po­
je­dem do­bar ko­lač ili po­pi­jem omi­lje­no ga­zi­ra­no pi­će.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
57
S lavica I vaniš

Ko­ji deo se­be ste po­ku­ša­li da ubi­je­te hra­nom?*

Sve što sam, kao od­go­vor na ovo pi­ta­nje, na­ve­la u
pret­hod­nom de­lu tek­sta ni­je za­bra­nje­no za­ko­nom, ni­
ti je pro­gla­še­no za kri­mi­nal­nu rad­nju, a ja sam to ta­ko
dra­ma­tič­no do­ži­vlja­va­la. Da­nas na to gle­dam dru­ga­
či­je. Ja­sno mi je da hra­nom niš­ta ne mo­že da se ubi­
je, na­pro­tiv, ne­po­treb­ne ko­li­či­ne hra­ne da­ju do­dat­nu
ener­gi­ju i vi­tal­nost sve­mu ono­me što ne vo­li­mo kod
se­be, što nam sme­ta i što bi­smo vo­le­li da pro­me­ni­mo.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Od ko­jih ose­ća­nja be­ži­te?*

Vi­še ne be­žim od ose­ća­nja, u sta­nju sam da ih osve­
stim, sa­gle­dam, pri­hva­tim. Uo­sta­lom, vi­še ni ne mi­
slim da sam, na pri­mer, ne­shva­će­na, sa­da mi je ja­sno
da se ma­nje-vi­še svi pro­na­la­ze u tom opi­su. Ni­sam
je­di­na me­ta na sve­tu za osu­đi­va­nje, sva­ko je na svoj
na­čin me­ta. Vit­ki, pod­jed­na­ko ko­li­ko i go­ja­zni.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
58
 Koraci ka radostI

______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Ko­ja ose­ća­nja ste sprem­ni da to­le­ri­še­te da­nas, ume­

sto da se pri­hva­ti­te hra­ne ka­ko bi­ste ih iz­dr­ža­li?*
Ank­si­o­znost. To je ose­ća­nje ko­me ve­o­ma ret­ko pod­
le­žem, pa mi sa­mim tim ni­je po­treb­na hra­na da bih ga
lak­še pod­ne­la. Od­bi­jam da stre­pim, da se pi­tam „šta
bi bi­lo, kad bi bi­lo“, da se pla­šim una­pred. Sa­da ču­vam
i svo­ju sre­ću, ne že­lim da je po­mu­tim pre­je­da­njem,
kao ni bi­lo ko­je dru­go po­zi­tiv­no sta­nje.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Šta vam tre­nut­no iza­zi­va pat­nju i bol?*

Ve­o­ma tr­pim zbog to­ga što in­si­sti­ram na svo­joj in­di­vi­
du­al­no­sti. Ka­da je čo­vek u ma­si, on je zaš­ti­ćen, pri­pa­
da ne­gde i ne­ko­me, igra po pra­vi­li­ma gru­pe. Od­lu­čiv­
ši se da uvek bu­dem au­ten­tič­na, ni­ka­ko ste­re­o­tip­na,
na­pra­vi­la sam od se­be druš­tve­nog mar­gi­nal­ca. To me
59
S lavica I vaniš

bo­li. Bo­li me što ni­sam ve­ći op­ti­mi­sta, što mi je teš­

ko da pro­na­đem kom­pa­ti­bil­nog muš­kog part­ne­ra, što
pre­vi­še ener­gi­je tro­šim na ba­vlje­nje svo­jom go­ja­znoš­
ću, što ni­sam fi­nan­sij­ski ja­ča, što me iskre­nost uvek
koš­ta, što u od­no­si­ma sa lju­di­ma ne umem da „pri­
ko­čim“ za svo­je do­bro, što po­ne­kad is­pa­dam na­iv­na.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Ko­je mi­sli vam do­la­ze sa­da ka­da raz­miš­lja­te o to­

me da po­sta­ne­te pot­pu­no poš­te­ni u ve­zi sa hra­nom
i pri­tom ve­o­ma ra­nji­vi?*
Ni­je mi sve­jed­no što se i da­lje bo­rim sa svo­jom ose­
tlji­voš­ću uz po­moć hra­ne, ta­ko da se pla­šim da bi me
ne­ka ve­ća re­strik­ci­ja uči­ni­la po­vre­dlji­vi­jom. Ipak, za
raz­li­ku od ne­kih proš­lih vre­me­na, ka­da ni­sam po­ve­
zi­va­la pre­je­da­nje sa pre­o­se­tlji­voš­ću, sa­da se ose­ćam
da­le­ko spo­sob­ni­jom da pro­ble­me re­ša­vam na dru­ge
na­či­ne, ume­sto hra­nom.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
60
 Koraci ka radostI

______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da li ste po­vlaš­će­ni ili ka­žnje­ni ti­me što ste pre­o­

se­tlji­vi?*
Ni­sam sreć­na zbog svo­je pre­o­se­tlji­vo­sti, ali je­sam
zbog to­ga što su mo­ji opa­ža­ji ve­o­ma in­ten­ziv­ni, što
me či­ne is­pu­nje­nom i što mi je per­cep­ci­ja usme­re­na
ka suš­ti­ni, a ne ka for­mi.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

61
TI­GAR U RU­PI
 Iz­ba­ci bes

D o­kaz da je mo­je sa­lo ima­lo svo­ju svr­hu, da me je

šti­ti­lo od dru­gih, ali i dru­ge od me­ne, da je amor­
ti­zo­va­lo mo­je bo­lo­ve, stra­ho­ve i bes, na­ro­či­to bes, do­
bi­la sam po nje­go­vom dra­stič­nom sma­nje­nju, od­no­
sno, po dra­stič­nom mr­ša­vlje­nju.
U 36-oj go­di­ni ži­vo­ta ot­po­če­la sam sve­o­bu­hvat­nu
bor­bu pro­tiv go­ja­zno­sti, bor­bu ko­ja je uklju­či­va­la di­
je­tu, fi­zič­ke ak­tiv­no­sti, le­kar­ski nad­zor, psi­ho­te­ra­pi­ju,
kao i če­ste od­la­ske na pro­gram in­ten­ziv­nog mr­ša­vlje­
nja. Sve je to da­lo od­lič­ne re­zul­ta­te i ja sam ra­di­kal­no
osla­bi­la. Na­mer­no ne­ću da ka­žem ko­li­ko, jer ovo ni­je
knji­ga o mr­ša­vlje­nju, ovo ni­je knji­ga o ci­fra­ma.
Uglav­nom, mr­ša­vlje­nje me je do­vo­di­lo do sve
bo­ljeg fi­zič­kog, a sve lo­ši­jeg psi­hič­kog sta­nja. Ka­ko
se sloj sa­la oko mog te­la sma­nji­vao, ta­ko se uve­ća­
vao moj bes, mo­ja agre­siv­nost, ne­tr­pe­lji­vost i ne­to­
le­rant­nost. Do­ži­ve­la sam pro­me­nu po­na­ša­nja ko­ja je
iz­ne­na­di­la i za­te­kla sve u mom okru­že­nju, me­ne sa­
mu naj­vi­še. Ia­ko sam, do ta­da, uspe­va­la da ana­li­zi­ram
svo­je po­na­ša­nje, bi­la sam pot­pu­no ne­moć­na da od­re­
dim šta je jed­nu mi­ro­lju­bi­vu i po­mir­lji­vu oso­bu, ka­kva
sam do ta­da bi­la, uči­ni­lo sva­dlji­vom i za­je­dlji­vom. Šta
65
S lavica I vaniš

me je uči­ni­lo ci­nič­nom, ne­po­ver­lji­vom, ma­li­ci­o­znom,

ni­hi­li­stom?
Zar ni­je sve, po mom mr­ša­vlje­nju, tre­ba­lo da bu­
de pe­sma, med i mle­ko? Ume­sto pe­va­nju, pri­be­ga­va­la
sam re­ža­nju. Jer, sve je po­če­lo ne­sno­sno da mi sme­ta,
da me ugro­ža­va. Ljud­ska glu­post, pro­sto­ta, bu­ka, ne­
prav­da, kao i po­na­ša­nje ko­je ni­je bi­lo u skla­du sa mo­
jim stan­dar­di­ma. Ni­sam pro­puš­ta­la pri­li­ke da ula­zim u
ver­bal­ne spo­ro­ve, da gla­sno ko­men­ta­ri­šem, da tra­žim
od lju­di da se ko­ri­gu­ju. Je­di­no če­ga sam, u tom sta­nju
kon­stant­ne mah­ni­to­sti, bi­la sve­sna ti­ca­lo se okol­no­sti
da sam, na­kon mno­go go­di­na, ko­nač­no doš­la u si­tu­a­ci­ju
da po­dig­nem gla­vu i da se po­ža­lim na neš­to. I, to mi se
osla­di­lo. Ta­ko­đe, osla­di­la mi se i mo­guć­nost da dru­ge
upo­zo­ra­vam na neš­to, bez stra­ha od to­ga da bi mo­gli da
me po­vre­de, uka­zu­ju­ći mi na mo­ju go­ja­znost. Jer, mno­go
pu­ta sam se naš­la u si­tu­ac­ i­ji u ko­joj su mi bi­la za­pu­še­
na usta, ne­za­vi­sno od to­ga što sam bi­la u pra­vu. Ću­ti ti,
de­be­la! To su bi­le re­či ko­je su ospo­ra­va­le sve mo­je ar­gu­
men­te. Iz­go­va­ra­li su ih vit­ki lju­di ko­ji­ma ni­sam mo­gla da
do­sko­čim, ne­za­vi­sno od to­ga što su i oni, mo­žda, tr­pe­li
ne­ki dru­gi ob­lik za­vi­sno­sti, na pr­vi po­gled ne­pri­me­tan.
Za­i­sta ni­sam ume­la da ob­ja­snim šta mi se de­
ša­va­lo. Zna­la sam sa­mo da sam ima­la sve vi­še i vi­
še pro­ble­ma zbog svog ne­sna­la­že­nja sa pro­me­nom
po­na­ša­nja, zbog ose­ća­nja ne­pri­la­go­đe­no­sti. Ume­sto
olak­ša­nja, mr­ša­vlje­nje mi je do­ne­lo te­sko­bu. Ko­nač­no
sam, bar mi se ta­ko či­ni­lo, doš­la u si­tu­a­ci­ju da lju­de
oko se­be sa­gle­da­vam objek­tiv­no, ko­nač­no sam im us­
66
 Koraci ka radostI

kra­ti­la po­čet­nu pred­nost ko­ju su uvek ima­li u od­no­su

na me­ne, sa­mo za­hva­lju­ju­ći okol­no­sti da ni­su de­be­li.
Ko­nač­no sam mo­gla da ih vi­dim ona­kve ka­kvi su za­i­
sta, sa svim nji­ho­vim vr­li­na­ma i ma­na­ma, sa sla­bo­sti­
ma i pred­no­sti­ma, sa do­brim i lo­šim oso­bi­na­ma.
Sve me je to do­če­ka­lo ne­sprem­nu. Ka­ko čo­vek
uopšte mo­že da se pri­vik­ne na ta­kvo per­ci­pi­ra­nje
stvar­no­sti?
Ja sam pri­be­gla naj­go­rem re­še­nju. Po­če­la sam da
pre­zi­rem lju­de, da od­bi­jam da ih pri­hva­tim i raz­u­mem.
Po­sta­la sam mi­zan­trop, ne­ko ko ni­ko­me vi­še ni­je mo­
gao da bu­de pri­jat­no druš­tvo.
Lju­di oko me­ne su tr­pe­li. Jer, me­ni je uvek sve
sme­ta­lo, mo­ji ko­men­ta­ri su uvek bi­li ne­ga­tiv­ni, ja sam
bi­la ona ko­ja je uvek skre­ta­la pa­žnju na ru­žne ili lo­še
po­ja­ve. Sla­la sam pre­te­će i osu­đu­ju­će po­gle­de svi­ma
ko­ji bi uči­ni­li neš­to što sam sma­tra­la za ne­pri­hva­tlji­
vo po­na­ša­nje. Uvek sam bi­la na­mr­go­đe­na, usme­re­na
na to da će ne­ko da me iz­ner­vi­ra, da ću se su­o­či­ti sa
ra­znim stre­snim si­tu­a­ci­ja­ma.
Bu­ka mi je na­ro­či­to sme­ta­la, ta­ko da sam po­če­la
da no­sim tam­po­ne za uši. Svu­da! U grad­skom pre­vo­
zu, na uli­ci, u ho­tel­skim so­ba­ma. Čak sam ih no­si­la i
u sop­stve­noj so­bi! Pu­ca­nje ba­lo­na od žva­ka­će gu­me
je, na pri­mer, u mo­joj gla­vi od­je­ki­va­lo kao eks­plo­zi­ja,
pra­će­na ehom ko­ji ni­ko ni­je mo­gao da ču­je sem me­ne.
Bi­lo je da­na ka­da, zbog pre­o­se­tlji­vo­sti na raz­ne
zvu­ke, ni­sam iz­la­zi­la iz so­be u svom sta­nu, so­be u ko­
joj sam mo­gla da ra­ču­nam na ti­ši­nu. Se­de­la bih ta­mo,
67
S lavica I vaniš

na­pe­ta po­put stru­ne, i oče­ki­va­la da za­ču­jem ne­ki zvuk

ko­ji bi me iz­ner­vi­rao. Pri­met­no vit­ki­ja i pri­met­no tem­
pi­ra­na na to da bu­dem ne­ga­tiv­na.
Ne­pre­kid­no sam bi­la u sta­nju pri­prav­no­sti, od­no­
sno, če­ka­la sam po­vod da pre­ki­nem sa uz­dr­ža­va­njem
od hra­ne i poč­nem sa pre­te­ra­nim je­de­njem. Ume­sto
da, ko­nač­no, od ži­vo­ta oče­ku­jem po­zi­tiv­ne pro­me­ne, ja
sam ne­pre­kid­no bi­la usred­sre­đe­na na ono što bi mo­glo
da me raz­oč­ a­ra, iz­ner­vi­ra ili ugro­zi. I, to mi se re­dov­no i
de­ša­va­lo! Jer, ono što nam se de­ša­va uvek je u skla­du sa
na­šim oče­ki­va­nji­ma, sa na­šim unu­traš­njim sa­dr­ža­jem.
Jed­na ve­žba**, ko­ja je ima­la za cilj odre­đi­va­nje
mog ar­he­ti­pa, od­no­sno mog unu­traš­njeg ja, ti­ca­la
se iden­ti­fi­ka­ci­je sa ne­kom ži­vo­ti­njom. Za­ču­do, ni­sam
se­be vi­de­la ni kao slo­na, ni kao bi­ka, ni kao ki­ta, ni
kao go­ri­lu. Pa ni kao pra­si­cu, ia­ko sam do­ži­ve­la da me
lju­di gru­bo i gla­sno iden­ti­fi­ku­ju sa njom. Ja sam se­be
vi­de­la kao ti­gra. Kao vit­ku, gra­ci­o­znu, ret­ku, dra­go­
ce­nu, ali pri­tom i ve­o­ma opa­snu ži­vo­ti­nju. Ta­ko sam
za­mi­sli­la svo­je unu­traš­nje ja. Unu­tar me­ne, iz­gle­da,
ču­či jed­no vit­ko, gra­ci­o­zno i dra­go­ce­no stvo­re­nje. Ali
ču­či, spu­ta­no. Za­to sam i re­kla da sam ti­gar u ru­pi.

Ve­žba:
Ja sam ti­gar u ru­pi. Za­ro­blje­na zver, na je­dan na­
čin le­pa, a na dru­gi smr­to­no­sna. Ulo­vlje­na, ali i da­lje
opa­sna. Ko­li­ko po se­be, to­li­ko i po dru­ge. Ja sam zver
ko­ja vre­ba da se osve­ti oni­ma ko­ji su je za­ro­bi­li, ko­ji
joj ne do­zvo­lja­va­ju da bu­de ono što je­ste: gra­ci­o­zno
68
 Koraci ka radostI

bi­će ko­je je­de sa­mo ka­da je glad­no i na­pa­da sa­mo

ka­da se bra­ni.
Pri­mo­ra­na sam da re­žim iz ru­pe, ne­pre­kid­no. Gri­
zem sva­kog ko mi se neo­pre­zno pri­bli­ži. Osta­vljam ožilj­
ke na tu­đoj i na svo­joj ko­ži. Po­ne­kad gri­zem se­be, kao
iz­raz stre­sa zbog te­sko­be ru­pe u ko­joj se na­la­zim. Maš­
tam o slo­bo­di, ali se pla­šim da bih kre­nu­la da se sve­tim!
Pre­du­go sam za­tvo­re­na! Pre­du­go su mi da­va­li raz­lo­ga
da mr­zim i gri­zem, ko­li­ko i da se ose­ćam ne­moć­no.
Uvek sam pro­teg­nu­ta, uvek gle­dam ka otvo­ru, ka
iz­la­sku iz ru­pe. Sa­vr­še­no do­bro znam šta se de­ša­va na­
po­lju, na slo­bo­di. Ose­ćam tu slo­bo­du u se­bi, kao po­
ten­ci­jal. Umem da je pre­po­znam u dru­gi­ma. Di­vim joj
se, iz sve sna­ge. Za­to se ne mi­rim sa tim što sam za­ro­
blje­na. Tre­ba mi sa­mo je­dan skok. Sa­mo je­dan na­por.
Ne­pre­kid­no re­žim ka­ko bih ogla­si­la svo­je po­sto­
ja­nje. Ni­jed­nom mi ni­je pa­lo na pa­met da poč­nem da
pre­dem kao umi­lja­ta ma­ca i da se sklup­čam na dnu
ru­pe, če­ka­ju­ći da se ne­ko sa­ža­li na­da mnom. Mo­žda
bi se neš­to pro­me­ni­lo ako bih se pre­da­la i od­stu­pi­la
od se­be, ali ne­ću to da uči­nim. Ho­ću da re­žim i da pa­
tim! Ne­ću, bre, da pre­dem i po­red to­li­ke mu­ke! Ho­ću
da svi vi­de da sam be­sna i da me svi ču­ju ka­ko re­žim!
Ako vam se do­pa­la ova ve­žba, ura­di­te je! Raz­mi­
sli­te o to­me sa ko­jom bi­ste ži­vo­ti­njom se­be upo­re­di­li
i pu­sti­te maš­ti na vo­lju!

______________________________________________________
______________________________________________________
69
S lavica I vaniš

______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da li vas vit­kost pla­ši?**

Ka­da mi je da­to da od­go­vo­rim na ovo pi­ta­nje, po­
mi­sli­la sam da zvu­či pa­ra­dok­sal­no. Ko­ga bi, još, vit­
kost mo­gla da pla­ši ka­da joj svi te­ži­mo? On­da sam
od­ra­di­la ve­žbu i ot­kri­la da pi­ta­nje ni­ma­lo ni­je li­še­no
emo­tiv­ne lo­gi­ke.

Do­bro se se­ćam ka­ko sam, ne­ka­da, ve­ro­va­la da

su svi vit­ki lju­di ne­iz­be­žno sreć­ni. Sma­tra­la sam da
ne­ma­ju ap­so­lut­no ni­je­dan pro­blem u ži­vo­tu. A ako su
ga i ima­li, bi­la sam uve­re­na da su lak­še iz­la­zi­li na kraj
sa njim od me­ne, ko­ja je sva­ki pro­blem, zbog de­blji­ne,
pod­no­si­la dvo­stru­ko te­že. Mo­ja de­blji­na pred­sta­vlja­la
je kon­stant­nu te­sko­bu. Ne­ki dru­gi, objek­tiv­ni pro­ble­
mi tu te­sko­bu su sa­mo uve­ća­va­li.
Se­ćam se da sam če­sto svo­jim pri­ja­te­lji­ca­ma, ka­
da bi mi se na neš­to po­ža­li­le, go­vo­ri­la: „Ma, šta te
bri­ga, po­gle­daj ko­li­ko si vit­ka i le­pa.“ One su me uve­
ra­va­le da njih, upr­kos vit­ko­sti, po­ga­đa­ju iste stva­ri
kao i me­ne, ali im ni­sam ve­ro­va­la. Mi­sli­la sam da me
sa­mo te­še. Ne­ka­da sam, eto, ve­ro­va­la da je do­volj­no
bi­ti vi­tak i da čo­ve­ku, sem vit­ko­sti, niš­ta dru­go ni­je
po­treb­no.
70
 Koraci ka radostI

Na­kon što sam dra­stič­no osla­bi­la, ni­sam po­sta­

la vit­ka, ali sam iz­gle­da­la pri­stoj­no. Ima­la sam, u to
vre­me, 38 go­di­na. Bi­la sam re­la­tiv­no mla­da. Ko­nač­no
sam mo­gla da ra­dim sve ono što i mo­je pri­ja­te­lji­ce
ra­de. Da sve pro­ble­me pod­no­sim la­ko, da se ni na šta
lo­še ne oba­zi­rem, da za­snu­jem ozbilj­nu lju­bav­nu ve­zu,
da ro­dim de­te, da bu­dem sreć­na! Do­ve­la sam se­be u
sta­nje da mo­gu da sed­nem u ko­la, a da mi sto­mak ne
do­di­ru­je vo­lan. Tre­ba­lo je, da­kle, da po­lo­žim vo­zač­ki
is­pit. Ta­ko­đe sam mo­gla da sed­nem u zu­bar­sku sto­
li­cu i da, ko­nač­no, po­pra­vim sve zu­be. Oče­ki­va­la sam
da poč­nem da pu­tu­jem po be­lom sve­tu, jer sam ta­da
mo­gla da sed­nem u avi­on­sko se­diš­te. Itd.!
Niš­ta, od sve­ga na­ve­de­nog ni­sam ura­di­la to­kom
pe­ri­o­da u ko­me sam iz­gle­da­la pri­stoj­no. Ni­jed­na zve­
zda sa ne­ba ni­je mi pa­la u kri­lo. Ni­sam bi­la ni bez­
bri­žna, ni sreć­na. Na vi­še na­či­na sam bi­la upla­še­na.
Ozbilj­na lju­bav­na ve­za? Ali, to mo­že da bu­de ta­ko
kom­pli­ko­va­no! Ta­ko teš­ko, ta­ko bol­no, ta­ko ne­iz­ve­
sno! Ozbilj­ne lju­bav­ne ve­ze pod­ra­zu­me­va­le su ozbilj­no
od­ri­ca­nje, ozbilj­nu flek­si­bil­nost, ozbilj­nu spo­sob­nost
za pra­vlje­nje kom­pro­mi­sa! Mo­gle su da bu­du iz­u­zet­no
zah­tev­ne. A de­te! De­te! Ko­li­ko oba­ve­za, ko­li­ko tru­da,
ko­li­ko bri­ge, ko­li­ko an­ga­žo­va­nja, ko­li­ko pre­i­spi­ti­va­
nja! Vo­žnja ko­la! Zar to ni­je opa­sno? Ja bih ve­ro­vat­no
vo­zi­la to­li­ko ob­zir­no da bi mi svi tru­bi­li i pso­va­li me.
Ka­ko bih to mo­gla da pod­ne­sem? I ka­da bih, uopšte,
mo­gla da ku­pim do­bra ko­la? Oda­kle mi no­vac za to?
Od­la­zak kod zu­ba­ra! Jao! Da li je po­treb­no da bi­lo šta
71
S lavica I vaniš

ka­žem o to­me? Ka­da su pu­to­va­nja u pi­ta­nju, to­ga se

ni­sam pla­ši­la. To sam pri­želj­ki­va­la. Ali, kao ni ve­ći­na
vit­kih lju­di, ni ja ni­sam mo­gla da pu­tu­jem zbog ne­do­
stat­ka nov­ca. Ne­do­sta­tak nov­ca sam iz­jed­na­ča­va­la sa
ne­do­stat­kom spo­sob­no­sti da ga za­ra­dim.
Da su­mi­ram: ma ko­li­ko pa­ra­dok­sal­no zvu­ča­lo,
za me­ne je, u to vre­me, bi­lo jed­no­stav­ni­je i lak­še da
bu­dem de­be­la, ne­go da več­no iš­če­ku­jem sre­ću ko­ja
ni­ka­ko da do­đe, da ži­vim ne­iz­ve­stan i kom­pli­ko­van
po­ro­dič­ni ži­vot pra­ćen ne­iz­be­žnim bri­ga­ma, da bu­
dem is­pso­va­na kao ne­si­gu­ran vo­zač, da tr­pim bo­lo­ve
u zu­bar­skoj or­di­na­ci­ji, da stal­no raz­miš­ljam o to­me
ko­li­ko sam ne­spo­sob­na da za­ra­dim no­vac, itd.!
Zvu­či po­ra­ža­va­ju­će, ali oči­gled­no je da me je vit­
kost pla­ši­la jer me je pla­šio ži­vot. Re­a­lan, nor­ma­lan,
sva­ko­dnev­ni ži­vot, ži­vot ka­kav vo­de mi­li­o­ni lju­di na
ovom sve­tu. Moj bal­da­hin od sa­la, moj ana­tom­ski po­
kri­vač, uslov­no re­če­no, šti­tio me je od mo­gu­ćih bo­lo­
va ko­je bi mi do­neo ak­ti­van ži­vot.
Sa bo­lo­vi­ma, ko­je mi je do­no­si­la go­ja­znost, na­
u­či­la sam da se no­sim. Za­to sam se po­no­vo ugo­ji­la.

Tre­ba­lo je mno­go da ra­dim na se­bi, da do­bi­jem

kva­li­tet­nu struč­nu po­moć, da pro­či­tam mno­go knji­ga,
da do­ži­vim svo­je­vr­sni unu­traš­nji pre­o­bra­žaj ka­ko bih
uvi­de­la da sam, sve vre­me, iš­la li­ni­jom ma­njeg ot­po­ra,
da sam bi­la uža­sno ne­si­gur­na, da sam, po ne­kim sta­
rim še­ma­ma, ra­di­la pro­tiv se­be. Po­red to­ga što sam se
pla­ši­la ži­vo­ta, na­rav­no. Vi­še se tog ži­vo­ta ne pla­šim,
72
 Koraci ka radostI

od­no­sno, pla­šim ga se ko­li­ko i svi dru­gi lju­di. Ni ma­nje,

ni vi­še. Sa­da, i ova­ko go­ja­zna, uče­stvu­jem u ak­tiv­nom
ži­vo­tu. Eto, pu­to­va­la sam avi­o­nom u Pa­riz. Mo­ra­la sam
da po­dig­nem ru­ko­dr­žač, iz­me­đu dva se­diš­ta, ka­ko bih
se pro­ši­ri­la na to dru­go se­diš­te, ali sam to ura­di­la. U
po­vrat­ku sam, na ae­ro­dro­mu Šarl de Gol, bez par­do­na,
vi­ka­la na ae­ro­drom­skog slu­žbe­ni­ka ka­da je re­kao da
mo­ra da raz­dvo­ji mo­ju sa­put­ni­cu i me­ne. Ja sam ve­li­ka
že­na, ni­je mi do­volj­no jed­no se­diš­te, mo­ram da se­dim
po­red ne­ko­ga ko je spre­man da se sti­sne zbog me­ne,
ube­đi­va­la sam ga bez ima­lo sti­da. Ni­je mi iza­šao u su­
sret, ali su to uči­ni­li lju­di iz na­še tu­ri­stič­ke gru­pe, ko­ji
su mi ustu­pi­li dva ve­za­na me­sta. Ka­da po­no­vo bu­dem
sku­pi­la no­vac, po­no­vo ću se bo­ri­ti za svo­ju udob­nost.
Go­ja­znost me ne­će spre­či­ti da pu­tu­jem!
Otvo­re­na sam za lju­bav, dok ovo pi­šem, raz­miš­
ljam o jed­nom muš­kar­cu ko­ji mi se do­pa­da. Ni­sam
pra­zna, is­pu­nje­na sam ro­man­tič­nim ose­ća­nji­ma. Maš­
tam o nje­mu. Ka­da ga se uže­lim, po­zo­vem ga, po­ša­
ljem mu po­ru­ku ili or­ga­ni­zu­jem su­sret. Ne spu­ta­vam
se­be kao že­nu, kao što sam to ne­ka­da či­ni­la.
Vi­še ne ko­ri­stim iz­raz sreć­na, već za­do­volj­na. Ne
us­kra­ću­jem se­bi pra­vo da to bu­dem. Naj­češ­će je­sam
za­do­volj­na, po­ne­kad ni­sam. Kao i svi dru­gi.
Ne če­kam da mi zve­zde pad­nu sa ne­ba. Ko­me pa­
da­ju? Ako mi je neš­to po­treb­no, po­tru­dim se da to
do­bi­jem ili ostva­rim. Itd.
Na­dam se da ću, još jed­nom, sku­pi­ti do­volj­no mu­
dro­sti, sna­ge, ener­gi­je i vo­lje da po­no­vo iz­gu­bim zna­
73
S lavica I vaniš

ča­jan broj ki­lo­gra­ma. Ta­da ću, sa­svim si­gur­no, zna­ti

šta mo­gu da oče­ku­jem, jer sam već proš­la kroz tu fa­zu.
Svo­je ne­sna­la­že­nje sam pla­ti­la po­nov­nim go­je­njem. Je­
dan od raz­lo­ga, zbog ko­ga pi­šem ovaj tekst, je­ste mo­ja
že­lja da po­mog­nem go­ja­znim lju­di­ma u fa­zi mr­ša­vlje­
nja. Mr­ša­vi­te i ne pla­ši­te se! Ak­ti­van ži­vot je zdra­vi­ji,
kva­li­tet­ni­ji, sa­dr­žaj­ni­ji i lep­ši, ako ga ži­vi­te bez su­viš­nih
ki­lo­gra­ma. Vit­kost će pred vas sta­vi­ti broj­na is­ku­še­nja,
ali ve­ći­na lju­di ži­vi sa nji­ma, zaš­to ne bi­ste i vi?

Da li se pla­ši­te vit­ko­sti?**

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da li ste hr­o­nič­no lju­ti ili de­pre­siv­ni?*

Da, ta­kva sam, uglav­nom, bi­la, a da to ni­sam ni zna­
la. Jer, ni­sam se to­li­ko ba­vi­la so­bom, kao što to či­nim
od­ne­dav­no. Bi­la sam, da­kle, i lju­ta i de­pre­siv­na, tu­žna,
raz­o­ča­ra­na, po­vre­đe­na, iz­ne­ve­re­na, ank­si­o­zna, pe­si­
mi­stič­na. Itd... Ta­kva sam bi­la naj­vi­še zbog to­ga što
sam se gr­če­vi­to dr­ža­la pr­oš­lo­sti, što sam ima­la ne­
pre­kid­nu po­tre­bu da na­pla­tim sta­re ra­ču­ne od sta­rih
74
 Koraci ka radostI

du­žni­ka, što ni­sam mo­gla da pri­hva­tim lju­de ona­kve

ka­kvi je­su. Ljut­nju je u me­ni iza­zi­va­lo to što sam zna­la
da mi se ve­ći­na lju­di sme­ja­la iza le­đa (a ma­nji­na i u
li­ce), i to lju­di ko­ji su ima­li ve­će ma­ne i sla­bo­sti od me­
ne. Zbog fa­tal­ne usred­sre­đe­no­sti na de­blji­nu bi­la sam
hr­o­nič­no de­pre­siv­na, ne­za­do­volj­na, op­hr­va­na teš­kim
sa­mo­op­tu­ži­va­njem.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da li ste su­per­o­se­tlji­vi?*
Da, bi­la sam. Ne­ka­da sam go­vo­ri­la ka­ko bih pla­ti­la da
to vi­še ne bu­dem, ka­ko bih se od­re­kla i le­pih emo­ci­ja
ako bi mo­ra­le da idu u pa­ke­tu sa oni­ma ko­je to ni­su.
Ima­la sam de­ti­nja­sto uve­re­nje da tvr­do­koš­ci i bru­tal­
no gru­bi lju­di mno­go bo­lje pli­va­ju kroz ži­vot. Zbog
mo­je (pre)ose­tlji­vo­sti bi­lo mi je pa­kle­no teš­ko. No­si­la
sam je na le­đi­ma kao teš­ko bre­me, kao teš­ki usud ko­ji
sam mo­ra­la da pri­hva­tam bez po­bu­ne.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
75
S lavica I vaniš

______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da li vi vi­di­te, ču­je­te i ose­ća­te stva­ri u po­na­ša­nju dru­

gih lju­di u va­šoj oko­li­ni, ko­je osta­li ne pri­me­ću­ju?*
Da!!! Jao, da!!! Oh, da!!! Uh, da!!! Avaj, da!!!
To što mo­gu da vi­dim, ču­jem i ose­ćam ele­men­te u
po­na­ša­nju dru­gih lju­di u svo­joj oko­li­ni, ko­je osta­li ne
pri­me­ću­ju, to što ja­sno pr­o­zi­rem šta se kri­je iza nji­
ho­vog po­na­ša­nja, u svo­joj sta­roj fa­zi sma­tra­la sam
svo­jim pr­o­klet­stvom. Da­lje, sma­tra­la sam ka­ko ni­sam
na­gra­đe­na ti­me što uvek pre­po­znam „šta se va­lja iza
bre­ga“, već sam ve­ro­va­la da sam ti­me ukle­ta. Bi­lo je
da­na ka­da sam go­vo­ri­la da bih te „spo­sob­no­sti“ vo­
le­la da se re­šim vi­še ne­go su­viš­nih ki­lo­gra­ma. Da mi
je ne­ko, u tim da­ni­ma, po­nu­dio da bi­ram iz­me­đu vit­ke
fi­gu­re i na­iv­no­sti, iza­bra­la bih na­iv­nost. Iza­bra­la bih
da na­se­dam na sve tri­ko­ve, da „ku­pu­jem“ sve fa­zo­ne,
da uče­stvu­jem u opštoj, ko­lek­tiv­noj la­ži, ko­lek­tiv­nom
za­va­ra­va­nju.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
76
 Koraci ka radostI

______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da li se va­še opa­ža­nje ka­sni­je po­ka­za­lo kao tač­no?*

Ka­sni­je? Uvek se po­ka­za­lo kao tač­no. I ne­ka ni­ko ne
po­mi­sli ka­ko ni­sam sve­sna to­ga ko­li­ko ova iz­ja­va zvu­
či aro­gant­no. Mo­žda bih bi­la ma­nje sa­mo­u­ve­re­na, po
pi­ta­nju is­prav­no­sti svo­jih opa­ža­nja, da se ni­sam to­li­ko
ba­vi­la svo­jom du­hov­noš­ću. To sam či­ni­la jer sam za­
ne­ma­ri­va­la te­lo. A što te­lo gu­bi, duh do­bi­ja.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da li ste ika­da pre­te­ri­va­li sa hra­nom da bi­ste po­ti­

snu­li svo­je opa­ža­nje?*
Ja sam uvek pre­te­ri­va­la sa hra­nom, ima­la za tim po­
tre­bu uslo­vlje­nu ne­kim stre­som ili ne. Ose­ća­nje ne­
us­kla­đe­no­sti sa oko­li­nom me je po­seb­no na­vo­di­lo na
pre­žde­ra­va­nje. Na ne­sve­snom ni­vou sam, oči­gled­no,
sma­tra­la da je je­dan od na­či­na da se uhva­tim u ko­lo
77
S lavica I vaniš

sa „lu­da­ci­ma“ taj da im se pri­dru­žim ne­kom svo­jom

lu­doš­ću. I, ja se sam se lu­do pre­žde­ra­va­la.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Na­ve­di­te jed­nu stvar ko­ju ste sprem­ni da opro­sti­te

oso­bi na ko­ju ste be­sni.*
Od­lič­no se se­ćam da, ne­ka­da, ni­sam bi­la sprem­na da
bi­lo ko­me opro­stim bi­lo šta. Ne­go­va­la sam svo­ju ogor­
če­nost i sve ono što me je či­ni­lo žr­tvom od­re­đe­nih lju­di,
a što je, ujed­no, pred­sta­vlja­lo mo­tiv za da­lje pre­je­da­nje.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
78
 Koraci ka radostI

Ko­ju po­ru­ku svog de­be­log ja ste sprem­ni da za­me­

ni­te po­ru­kom svog unu­traš­njeg ja?*
Pre sam bi­la de­be­la spo­lja i iz­nu­tra, na emo­tiv­nom i
men­tal­nom pla­nu, ta­ko­đe. Sve u ve­zi sa mnom bi­lo je
de­be­lo. Ni­sam zna­la da mi je i glas bio de­beo, sve dok
mi je­dan ro­đak, sa ko­jim sam pri­ča­la te­le­fo­nom na­kon
pe­ri­o­da dra­stič­nog mr­ša­vlje­nja, ni­je re­kao: „I glas ti
zvu­či mr­ša­vi­je.“

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Ka­da vas lju­di raz­o­ča­ra­ju, da li im da­je­te dru­gu pri­

li­ku?*
Ni­ko­me niš­ta ni­sam opraš­ta­la jer sam bi­la pre­vi­še po­
no­sna. Ve­ro­vat­no se ta mo­ja prin­ci­pi­jel­nost ukla­pa­la
u mo­ju au­to­de­struk­tiv­nost, do­ne­dav­no for­mu­lu mog
po­sto­ja­nja. Ka­žnja­va­la sam se­be ti­me što lju­di­ma ni­
sam da­va­la dru­gu šan­su, što sam se tvr­do­gla­vo dr­ža­la
pat­nje zbog ono­ga što su mi uči­ni­li.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
79
S lavica I vaniš

______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da li da­je­te dru­gu pri­li­ku hra­ni ko­ja je lo­šeg uku­sa?*

Pa, da sam je da­va­la, ve­ro­vat­no bih je­la bro­ko­li sva­
ko­ga da­na, ili ku­va­no ži­to, ili neš­to iz ar­se­na­la hra­ne
ko­ju ne vo­lim. Uvek sam se dr­ža­la uku­sne hra­ne, što
ne zna­či da, u ne­do­stat­ku iste, ni­sam u ve­li­kim ko­li­či­
na­ma je­la i ne­u­ku­snu hra­nu.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Ka­ko se ose­ća­te ka­da vas lju­di iz­ne­ve­re? Šta ra­di­te

u tom slu­ča­ju?*
Je­dva mo­gu da po­ve­ru­jem da sam ra­ni­je, ka­da bi me
lju­di iz­ne­ve­ri­li, to do­ži­vlja­va­la kao da je do­šao kraj
sve­ta. Bi­la sam, oči­gled­no, sa­či­nje­na od lom­nog ma­
te­ri­ja­la, mo­je ra­ne uvek su bi­le otvo­re­ne, kao da im ni­
sam do­zvo­lja­va­la da za­ce­le. U po­za­di­ni to­ga što ni­sam
80
 Koraci ka radostI

uspe­va­la da pre­bo­lim ni­jed­no raz­o­ča­re­nje, sta­ja­la je,

šta bi dru­go, mo­ja go­ja­znost, ko­ja me je či­ni­la emo­tiv­
no is­cr­plje­nom. Za­to ni­sam ume­la da pri­hva­tam lo­še
stva­ri ko­ji su mi lju­di či­ni­li i za­to sam im, uglav­nom,
okre­ta­la le­đa i od­la­zi­la od njih.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Ka­da vas lju­di iz­ne­ve­re, da li okri­vlju­je­te se­be za­to

što ni­ste do­volj­no (...), ili što ste pre­vi­še (...)?*
Što sam pre­vi­še! Pre­vi­še isti­no­lju­bi­va, pre­vi­še re­al­
na, pre­vi­še ne­sklo­na to­me da se fo­li­ram, da la­žem, da
po­di­la­zim. Pre­vi­še želj­na pri­ja­telj­skog raz­u­me­va­nja,
po­drš­ke, ko­mu­ni­ka­ci­je. Pre­vi­še sprem­na da po­dr­ža­
vam i ohra­bru­jem lju­de, što su oni re­dov­no po­greš­no
tu­ma­či­li kao svo­ju nad­moć na­da mnom i ka­sni­je po­
ku­ša­va­li da je po­tvr­de u ra­znim si­tu­a­ci­ja­ma.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
81
S lavica I vaniš

______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

***
O sve­mu ovo­me o če­mu pi­šem za­po­če­la sam in­
ten­ziv­ni­je da raz­miš­ljam u fa­zi u ko­joj sam kre­nu­la da
vra­ćam iz­gu­blje­ne ki­lo­gra­me, u ko­joj sam po­če­la da
se pro­gre­siv­no go­jim, istom br­zi­nom ko­jom sam i mr­
ša­vi­la. Ta okol­nost me je na­ve­la da se ozbilj­ni­je za­pi­
tam zbog če­ga sam se vra­ti­la pre­je­da­nju i uve­ća­va­nju
oklo­pa od sa­la. Šta me je na­vo­di­lo na to?
Je­dan od že­lje­nih od­go­vo­ra pro­naš­la sam upra­vo
u knji­zi Su­zi Or­bah, u pa­su­su u ko­me ka­že: „Na­čin na
ko­ji se oso­ba od­no­si pre­ma hra­ni je, u stva­ri, na­čin
ko­mu­ni­ka­ci­je sa onim što ose­ća i po­ti­sku­je. Od­re­đe­
no po­na­ša­nje, ve­za­no za hra­nu, sim­bo­li­še na­čin na
ko­ji se od­no­si pre­ma se­bi, npr. de­pri­mi­ra­ju­će, lju­ti­to,
s po­bu­nom, gru­bo, ka­žnja­va­ju­ći. Je­lo, u stva­ri, po­sta­je
me­ha­ni­zam za va­re­nje ne­pri­jat­nih emo­ci­ja.“
I do ta­da sam zna­la da je mo­je pre­je­da­nje au­to­
de­struk­tiv­no, ali ni­ka­da se ni­sam za­mi­sli­la zbog to­ga.
Pa, bi­lo je vre­me da po­drob­ni­je o to­me raz­mi­slim.
Po­če­la sam da pra­tim, kao vid ve­žbe**, ko­ja sta­
nja, si­tu­a­ci­je ili ras­po­lo­že­nja mi bu­de na­gon za pre­
te­ra­nim kon­zu­mi­ra­njem hra­ne. Ot­kri­la sam da se naj­
češ­će ra­di­lo o be­su, ose­ća­nju iz­ne­ve­re­no­sti, za­pi­ta­no­
sti nad lo­šim po­stup­ci­ma lju­di ili ne­mo­ći da se iz­bo­rim
sa onim što sam per­ci­pi­ra­la kao ne­pra­ved­no po­stu­
82
 Koraci ka radostI

pa­nje. S ob­zi­rom na svo­ju pre­o­se­tlji­vost, po­treb­no mi

je da se ane­ste­zi­ram hra­nom. Da se naj­ed ­ em u to­li­koj
me­ri da ne mo­gu da ose­ćam niš­ta sem kom­plet­ne za­
si­će­no­sti, sem mak­si­mal­ne po­pu­nje­no­sti že­lu­ca. Bes,
ko­ji iza­zi­va­ju dru­gi lju­di ili okol­no­sti, ti­me okre­ćem
pro­tiv se­be. Jer, sva­ko pre­je­da­nje ne­mi­nov­no do­vo­di
do no­vih na­le­ta sa­mo­o­su­đi­va­nja, do be­sa pre­ma se­bi.
A to je ose­ća­nje sa ko­jim, oči­gled­no, mo­gu lak­še da
se no­sim. To je, na ne­ki na­čin, pod mo­jom kon­tro­lom.
Imam mo­guć­nost iz­bo­ra. Ka­da su dru­gi lju­di u pi­ta­nju,
pot­pu­no sam ne­moć­na, ve­za­ne su mi ru­ke.
Lak­še mi je da bu­dem pre­na­tr­pa­na hra­nom i de­
be­la, ne­go be­sna i ne­pri­la­go­đe­na. Znam to jer sam,
iz­ner­vi­ra­na re­ak­ci­jom lju­di u si­tu­a­ci­ji u ko­joj sam se
ose­ti­la po­vre­đe­nom, spon­ta­no uz­vik­nu­la: „Jed­ni pre­
te­ru­ju u pa­me­to­va­nju, dru­gi u sa­mo­za­va­ra­va­nju, a ja u
pre­žde­ra­va­nju! I ta­ko je me­ni lak­še da pri­hva­tim njih,
a i nji­ma je lak­še da pri­hva­te me­ne!“
Pre­je­da­nje je moj na­čin no­še­nja sa ži­vo­tom. De­
blji­na mi je ali­bi, ko­ga se dr­žim ka­da okol­no­sti po­sta­
nu teš­ke.
U to sam se de­fi­ni­tiv­no uve­ri­la na­kon do­ži­vlje­nog
raz­o­ča­re­nja ko­je će, sa­svim si­gur­no, obe­le­ži­ti dru­
gu po­lo­vi­nu mog ži­vo­ta. Mo­je ra­ne su već go­di­na­ma
otvo­re­ne, ne mo­gu da za­ce­le. U po­čet­ku je bol bio
to­li­ko jak da sam me­se­ci­ma ne­pre­kid­no pla­ka­la. Od
pot­pu­nog po­to­nu­ća spa­sa­va­la me je jed­na re­če­ni­ca,
ko­ju sam ne­pre­kid­no po­na­vlja­la se­bi: „Ovo što se do­
go­di­lo ni­je moj naj­ve­ći pro­blem, mo­ram da se usred­
83
S lavica I vaniš

sre­dim na re­ša­va­nje svog naj­ve­ćeg pro­ble­ma.“ Od­

no­sno, na mr­ša­vlje­nje. Vol­šeb­no, de­blji­na mi je, u tim
teš­kim me­se­ci­ma, po­slu­ži­la kao po­jas za spa­sa­va­nje.
A svo­je go­je­nje, na­kon što sam ra­di­kal­no osla­bi­la,
ob­ja­sni­la sam ti­me što sam, iz­me­đu osta­log, že­le­la da
dru­ge zaš­ti­tim od be­sa, ko­ji je kre­nuo da iz­la­zi na po­
vr­ši­nu. Vra­ti­la sam se pre­je­da­nju i da bih se­be zaš­ti­ti­la
od tog be­sa, od ne­is­pla­ka­nih su­za i za­tro­va­nih emo­ci­ja.
Ot­kud sve to u me­ni? Ve­ro­vat­no od ospo­ra­va­nja,
osu­đi­va­nja, isme­ja­va­nja i ne­ra­zu­me­va­nja, od­no­sno po­
stu­pa­ka ko­je sam ta­da ta­ko tu­ma­či­la, zbog če­ga sam
pa­ti­la od ra­nog de­tinj­stva. Sa­da znam da sam sve­mu
to­me bi­la ne­pra­ved­no iz­lo­že­na, ali kao de­te ni­sam bi­la
u sta­nju da se bo­rim sa tim na zdrav na­čin. Pret­po­sta­
vljam da sam i ta­da, ne­sve­sno, uvi­đa­la da ni­sam za­slu­
ži­va­la da imam loš tret­man, da sam i ta­da bi­la be­sna. Taj
bes sam okre­ta­la pro­tiv se­be, jer ni­sam bi­la u sta­nju da
ga is­po­ljim na dru­ga­či­je na­či­ne. Pa i ka­sni­je, ka­da sam
od­ra­sla, ni­je mi bi­lo pri­hva­tlji­vo da svo­je po­ti­snu­te be­
so­ve usme­ra­vam pre­ma dru­gi­ma. Uvek sam pri­be­ga­va­la
au­to­de­struk­ci­ji. A po mr­ša­vlje­nju sam, oči­gled­no, te­ži­la
to­me da pri­beg­nem osve­ti. Da uz­vra­tim lju­di­ma onom
me­rom ko­jom su oni, ka­ko sam mi­sli­la, ugro­ža­va­li me­ne.
Bez sum­nje, po­tre­ban mi je nov me­ha­ni­zam sa­
mo­zaš­ti­te, nov na­čin no­še­nja sa ne­la­god­no­sti­ma. I to
onaj na­čin ko­ji ne­će pod­ra­zu­me­va­ti osla­nja­nje na hra­
nu i na slo­je­ve sa­la.
„Ako sve ovo znam, zaš­to se ne me­njam?“, po­sta­
vi­la sam se­bi pi­ta­nje. Od­go­vor se kri­je u to­me da ni­je
84
 Koraci ka radostI

la­ko pro­me­ni­ti du­go­go­diš­nji obra­zac po­na­ša­nja. Za

sa­da sam na­pra­vi­la ko­rak na­pred, u vi­du osveš­ći­va­nja
me­ha­ni­zma po ko­me funk­ci­o­ni­šem.
Us­put, ja ni­sam eks­klu­ziv­ni vla­snik me­ha­ni­zma
ko­ji mi po­ma­že da se lak­še iz­bo­rim sa stvar­noš­ću. Ve­
ći­na lju­di, po mom miš­lje­nju, pri­be­ga­va ne­kom me­to­
du po­na­ša­nja, uz po­moć ko­ga se bo­ri sa pro­ble­mi­ma,
sa emo­ci­ja­ma, sa sla­bo­sti­ma.

Pod­se­ti­ću vas na za­da­tak o odre­đi­va­nju svog

ar­he­ti­pa, svog unu­traš­njeg ja i upo­re­đi­va­nje istog
sa od­re­đe­nom ži­vo­ti­njom. Ne­ka­da sam bi­la ti­gar, i
to onaj ko­ji je za­ro­bljen u ru­pi. Sa­da sam mač­ka, ali
ne umi­lja­ta. Bar ni­sam ta­kva kon­stant­no. Kao i sve
mač­ke, ja sam ne­pot­ku­plji­va ku­ler­ka ko­ja po­beg­ne
ka­da na­nju­ši opa­snost i gre­be sa­mo ka­da joj se ne­
ko opa­sno pri­bli­ži. Uži­vam u to­me što sam pret­nja
za mi­še­ve, pa­co­ve i osta­le šte­to­či­ne, od­no­sno za sve
lju­de či­ji ar­he­tip od­go­va­ra ovim ži­vo­ti­nja­ma. Ni­ka­da
se pr­va ne umi­lja­vam, ali pri­hva­tam da me ma­ze oni
ko­ji me vo­le. Ka­da mi je sta­lo, umem da za­si­jam, ali
se ne kri­jem is­pod ste­pe­niš­ta ka­da sam pre­kri­ve­na
pra­ši­nom. Obo­ža­vam sla­ni­nu, si­re­ve i sve dru­go što
je na ma­či­jem me­ni­ju. Če­sto se pra­vim da spa­vam i da
niš­ta ne vi­dim, pre­puš­tam lju­di­ma da se sa­mi bo­re sa
svo­jim pro­ble­mi­ma. Ne znam da li imam de­vet ži­vo­ta,
ali znam da vo­lim ovaj je­dan ko­ji tra­je. Ja sam, da­kle,
mač­ka, ni­sam „ma­či­ji ka­šalj“. Ia­ko sam de­be­la.
85
S lavica I vaniš

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da li ste hro­nič­no lju­ti ili de­pre­siv­ni?*

Hro­nič­no, ne. Po­vre­me­no sam i lju­ta, i de­pre­siv­na, i
ner­vo­zna, i be­sna, i tu­žna, i po­vre­đe­na. Niš­ta vi­še i
niš­ta ma­nje od ve­ći­ne lju­di. Ka­da je go­ja­znost pre­
sta­la da mi bu­de ta­bu te­ma, i ose­ća­nja su, pri­rod­no,
po­sta­la ma­nje in­ten­ziv­na i ma­nje dra­ma­tič­na.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da li ste su­per­o­se­tlji­vi?*
I da­lje sam su­per­o­se­tlji­va, ali sa­da umem da pre­po­
znam to sta­nje. Ne pre­puš­tam mu se sle­po i sti­hij­ski,
kao što sam to ne­ka­da či­ni­la, već sa­gle­da­vam pro­
blem ši­re i po­ku­ša­vam da po­mog­nem se­bi na sve mo­
gu­će na­či­ne. Ka­da su lju­di u pi­ta­nju, uzi­mam u ob­zir
86
 Koraci ka radostI

da se sva­ko po­na­ša naj­bo­lje što ume. Sta­vim se u nji­

hov po­lo­žaj i po­sma­tram ono što se de­ša­va iz nji­ho­ve
per­spek­ti­ve. Uvek imam u vi­du da ni­ko ni­je sa­vr­šen.
Do­ga­đa­je po­ku­ša­vam da pri­hva­tim, da im ne da­jem
ne­ku ne­re­al­nu di­men­zi­ju.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da li vi vi­di­te, ču­je­te i ose­ća­te stva­ri u po­na­ša­nju dru­

gih lju­di u va­šoj oko­li­ni, ko­je osta­li ne pri­me­ću­ju?*
Ia­ko se po­ne­kad ose­ćam kao da sam „mi­mo sve­ta“,
svo­ju pr­o­nic­lji­vost sve češ­će do­ži­vlja­vam kao pred­nost.
Isti­na, ona me i da­lje mno­go koš­ta, ali sam sa­da na­u­či­la
da se po­ne­kad „na­pra­vim ble­sa­va“, da za­ću­tim i za­žmu­
rim ka­da tre­ba. Ne bih se od­re­kla ja­sno­će svo­jih uvi­da
ni po ko­ju ce­nu, jer mi ona ga­ran­tu­je men­tal­no zdra­
vlje. Vo­lim to što imam spo­sob­nost da sva­ki do­ga­đaj
sa­gle­da­vam sa pu­nom bud­noš­ću, što mo­je po­i­ma­nje
stvar­no­sti ni­je po­mu­će­no i ne do­vo­di me u za­blu­de.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
87
S lavica I vaniš

______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da li se va­še opa­ža­nje ka­sni­je po­ka­za­lo kao tač­no?*

Lju­di či­je po­na­ša­nje pr­o­zi­rem ver­no pra­te pra­vi­la ko­
lek­tiv­ne „igre“ i do­bro pa­ze da ne na­pra­ve faul. Oni se
od­lič­no pri­la­go­đa­va­ju, pra­ve raz­ne ustup­ke, ta­ko da
ret­ko gre­še. A ka­da to i uči­ne, ne­će da pri­zna­ju. Ali, to
je nji­hov pro­blem. Ne­ki put se na­sme­jem na igre ko­je
lju­di igra­ju, jer ih pre­po­zna­jem, ali se po­tom oba­ve­zno
okre­nem se­bi.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da li ste ika­da pre­te­ri­va­li sa hra­nom da bi­ste po­ti­

snu­li svo­je opa­ža­nje?*
Vi­še, sve i da ho­ću, ne mo­gu da po­beg­nem od svo­jih
opa­ža­nja. Mo­gu da ih „po­ti­snem“ sa­mo pri­vre­me­no,
što se još uvek de­ša­va, ali sve re­đe.
88
 Koraci ka radostI

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Na­ve­di­te jed­nu stvar ko­ju ste sprem­ni da opro­sti­te

oso­bi na ko­ju ste be­sni.*
Oso­bi na ko­ju sam be­sna mo­gu da opro­stim to što ni­je
ima­la raz­u­me­va­nja za mo­ju go­ja­znost, jer NI­JE IMA­LA
do­volj­no mu­dro­sti za ta­ko neš­to. Ta oso­ba ni­je osve­
sti­la ni­jed­nu svo­ju sla­bost, pa ni­je u sta­nju da raz­u­me
ni onu ko­jom se ja od­li­ku­jem. Ona od­bi­ja da me upo­
zna i sa­gle­da na ne­ki dru­gi na­čin, jer bi je to do­ve­lo
do za­ključ­ka da je go­di­na­ma gre­ši­la u ve­zi sa mnom. A
ni­ko ne vo­li da pri­zna da je po­gre­šio, svi se dr­že sta­rih
uve­re­nja, ma ko­li­ko pat­nje i ne­spo­ra­zu­ma to iza­zi­va­lo.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

89
S lavica I vaniš

Ko­ju po­ru­ku svog de­be­log ja ste sprem­ni da za­me­

ni­te po­ru­kom svog unu­traš­njeg ja?*
Ja sam od­ra­sla, zre­la, osveš­će­na. Na­u­či­la sam ka­ko da
pre­po­zna­jem i ar­ti­ku­li­šem svo­ja ose­ća­nja. Vi­še mi ni­je
po­treb­no da bu­dem ve­li­ka, da se šti­tim sa­lom. To su
po­ru­ke mog de­be­log ja, ko­je bih že­le­la da za­me­nim
po­ru­ka­ma svog unu­traš­njeg ja, onog, do ko­ga ove či­
nje­ni­ce oči­gled­no još uvek ni­su do­pr­le.
Evo ka­ko Luj­za Hej, uči­telj me­ta­fi­zi­ke i au­tor­ka broj­
nih best­se­le­ra o sa­mo­po­mo­ći, po­ve­zu­je go­ja­znost sa
ose­ća­njem ne­si­gur­no­sti: „Vi­šak te­ži­ne uvek se od­
no­si na ne­ku vr­stu zaš­ti­te. Ka­da se ose­ća­mo ne­si­
gur­nim ili upla­še­nim, ob­la­že­mo se zaš­tit­nim omo­ta­
čem. Ve­ći­na lju­di tra­ći vre­me lju­te­ći se na se­be zbog
pre­te­ra­ne te­le­sne te­ži­ne i ose­ća­ju­ći kri­vi­cu u ve­zi sa
hra­nom. U tvom ži­vo­tu se do­ga­đa neš­to što te či­
ni ne­si­gur­nom. Mo­žeš se sa ki­lo­gra­mi­ma bo­ri­ti i 20
go­di­na, a i da­lje bi­ti ‘de­be­la’, jer se ni­si ba­vi­la uzro­
kom. Osta­vi te­ži­nu po stra­ni i pr­vo po­ra­di na dru­gim
ele­men­ti­ma, kao što su men­tal­ne še­me ti­pa: ‘Tre­ba
mi zaš­ti­ta’, ‘Ne­si­gur­na sam’. Ne lju­ti se ka­da se te­ži­
na po­ve­ća­va, jer će­li­je na­šeg te­la sa­mo slu­ša­ju na­še
men­tal­ne po­ru­ke. Ka­da ne­sta­ne po­tre­ba za zaš­ti­tom,
tj. ka­da se poč­ne­mo ose­ća­ti si­gur­nim, vi­šak ki­lo­gra­
ma će ne­sta­ti sam po se­bi. Na­sta­je za­ok ­ ret u tvom
men­tal­nom sklo­pu. Što od­lu­čiš da­nas, to će tvo­ju fi­
gu­ru ob­li­ko­va­ti su­tra.“
90
 Koraci ka radostI

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Ka­da vas lju­di raz­o­ča­ra­ju, da li im da­je­te dru­gu pri­

li­ku?*
Da je pat­nja neš­to što mi je (bi­lo) po­treb­no, ma ko­
li­ko to bi­zar­no i pa­ra­dok­sal­no zvu­ča­lo, ot­kri­la sam u
knji­zi Ekar­ta To­la „No­va ze­mlja“. On je opi­sao ka­ko u
svi­ma na­ma po­sto­je te­la bo­li, ener­get­ski en­ti­te­ti sa­
či­nje­ni od na­ku­plje­nih emo­ci­ja, ko­ji zah­te­va­ju da do­
bi­ja­ju hra­nu pot­pu­no istog sa­dr­ža­ja. Ako su na­ša te­la
bo­li is­pu­nje­na pat­njom, mi će­mo ne­sve­sno pro­na­la­zi­ti
raz­lo­ge da pa­ti­mo. Ovo ve­li­ko ot­kri­će me je na­ve­lo da
pra­tim svo­je emo­ci­je, da im ne do­zvo­lim da se pre­tvo­
re u ono od če­ga je, bo­jim se, sa­či­nje­no mo­je te­lo bo­li.
U tom smi­slu se tru­dim da se­bi ne kom­pli­ku­jem ži­vot,
da po­sta­nem to­le­rant­ni­ja, da za­tva­ram oči pred onim
što mi sme­ta i pri­tom fa­vo­ri­zu­jem ono što mi od­go­
va­ra. U skla­du sa tim, da­jem dru­gu pri­li­ku lju­di­ma ko­ji
me raz­o­ča­ra­ju.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
91
S lavica I vaniš

______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da li da­je­te dru­gu pri­li­ku hra­ni ko­ja je lo­šeg uku­sa?*

Još uvek in­si­sti­ram na uku­snoj hra­ni, s tim što sa­da
ot­kri­vam da i ku­va­ni kar­fiol mo­že bi­ti uku­san ako se
pri­pre­mi na ade­kva­tan na­čin. U sva­kom slu­ča­ju, mi­
slim da je bo­lje po­je­sti ma­nju ko­li­či­nu uku­sne hra­ne,
ne­go ve­li­ku ko­li­či­nu ne­u­ku­sne.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Ka­ko se ose­ća­te ka­da vas lju­di iz­ne­ve­re? Šta ra­di­te

u tom slu­ča­ju?*
Me­ne, i da­lje, ve­o­ma bo­li i po­ga­đa ka­da me lju­di iz­ne­
ve­re. Ipak, sa­da te si­tu­a­ci­je pod­no­sim sa da­le­ko vi­še
hra­bro­sti i sa da­le­ko vi­še že­lje da sa­ču­vam se­be od
pat­nje. Do­ga­đa mi se da se, kao i svi osta­li, za­pi­tam
šta se de­ša­va sa ovim lju­di­ma, sa ovim sve­tom, ali ne
do­zvo­lja­vam da me to obes­hra­bri i de­mo­ra­li­še.
92
 Koraci ka radostI

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Ka­da vas lju­di iz­ne­ve­re, da li okri­vlju­je­te se­be za­to

što ni­ste do­volj­no (...), ili što ste pre­vi­še (...)?*
Umor­na sam od to­ga da okri­vlju­jem se­be za sve, već
uzi­mam u ob­zir kri­vi­cu dru­gih. Ako sam bi­la pre­vi­še
su­sre­tlji­va, ili na­iv­na, ili ne­do­volj­no mu­dra, i ako je to
do­ve­lo do to­ga da me ne­ko iz­ne­ve­ri, kri­vi­ca se de­li
bar na po­la.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

93
NA DRU­GI PO­GLED
 Oslo­bo­di se stra­ha od raz­li­ke

U vre­me­ni­ma u ko­ji­ma sam od­ra­sta­la, a to su bi­

le se­dam­de­se­te go­di­ne, ni­je bi­lo pre­vi­še go­ja­zne
de­ce. U osnov­noj ško­li sam, od đa­ka iz svih ge­ne­ra­ci­
ja, bi­la ube­dlji­vo naj­de­blja. U sred­njoj ško­li sam de­li­la
to ne­slav­no zva­nje sa još par uče­ni­ka, tač­ni­je, ma­nje
od pet. Na fa­kul­te­tu, me­đu stu­den­ti­ma, po­no­vo ni­sam
ima­la kon­ku­ren­ci­ju. U fir­mi u ko­joj sam ra­di­la ni­ko ni­je
bio ni pri­bli­žno te­žak kao ja, čak ni muš­kar­ci.
Uvek i svu­da sam bi­la naj­de­blja. Uvek sam se,
zbog to­ga, raz­li­ko­va­la od svih. I uvek sam že­le­la da se
sto­pim sa ma­som, da ne bu­dem to­li­ko dru­ga­či­ja, to­li­
ko upa­dlji­vo iz­lo­že­na. Bi­ti deo ma­se je naj­be­zbed­ni­ja
po­zi­ci­ja, ži­vo­ti­nje nas to­me uče. One se zbi­ja­ju u ja­ta
i u kr­da da bi iz­be­gle gra­blji­vi­ca­ma.
To što sam vi­zu­el­no štr­ča­la, što ni­sam mo­gla da
se „ka­mu­fli­ram“ vit­koš­ću i da ti­me li­čim na dru­ge lju­
de, ni­je zna­či­lo da sam bi­la ži­vot­no ugro­že­na. Ipak, ja
sam se upra­vo ta­ko ose­ća­la. Kao da sam ne­pre­kid­no
bi­la me­ta uze­ta na ni­šan.
Ni­ko ni­je pla­ni­rao da me ubi­je, ni­ti da me od­vu­če
u svo­ju ja­zbi­nu, ali ose­ća­la sam se ne­be­zbed­no i ne­
zaš­ti­će­no.
97
S lavica I vaniš

I su­viš­no! To je bi­lo po­seb­no bol­no ose­ća­nje. Sma­

tra­la sam da mi ta­ko dru­ga­či­joj ni­je bi­lo me­sta me­đu
oni­ma ko­ji su spa­da­li pod od­re­đe­ni ste­re­o­tip. Na ret­
kim druš­tve­nim de­ša­va­nji­ma, na ko­ja sam pri­sta­ja­la
da od­la­zim, naj­vi­še od sve­ga sam bi­la sve­sna upra­vo
svo­je de­blji­ne, iz­lo­že­ne po­gle­di­ma dru­gih, dru­gih ko­ji
su bi­li vit­ki­ji, lep­ši, opuš­te­ni­ji, za­do­volj­ni­ji od me­ne,
dru­gih ko­ji su ume­li da uži­va­ju.
Sta­ja­la bih me­đu nji­ma i raz­miš­lja­la o to­me ka­ko
su mi svi oni stra­ni, ka­ko pri­pa­da­mo raz­li­či­tim sve­to­
vi­ma i go­vo­ri­mo raz­li­či­tim je­zi­ci­ma. Jer, oni su vit­ki, ja
sam de­be­la. Kao da sam bi­la sa ne­ke dru­ge pla­ne­te,
ta­ko sam se­be do­ži­vlja­va­la.
U sva­kom slu­ča­ju, i ja sam, gde god bih se naš­
la, naj­vi­še žu­de­la za ne­pro­zir­nim zi­do­vi­ma svo­je so­
be, me­đu ko­ji­ma ni­sam bi­la na uda­ru ni­či­jih po­gle­da.
Ni­sam žu­de­la za tim da se za­ba­vim, žu­de­la sam za tim
da po­sta­nem ne­vi­dlji­va. Ili, bar, sto­plje­na sa ma­som,
ne­pri­met­na u ma­si.
Ne­ka­da sam, za­i­sta, sma­tra­la da je­di­no vit­ki lju­di
ima­ju pra­vo da se pro­vo­de.
Da to ni­je tač­no, da su mo­ja uve­re­nja po­greš­na,
po­mo­glo mi je da uvi­dim to što sam od­ra­di­la ve­žbu**
o fik­tiv­nom od­la­sku na za­ba­vu. Naj­pre kao go­ja­zna
oso­ba, po­tom kao vit­ka, i na kra­ju kao ona ko­ja uvi­đa
da je, za za­ba­vlja­nje, ne­va­žno ka­ko iz­gle­da­mo.

– Do­la­zim na za­ba­vu sa uve­re­njem da je

pre­da mnom još jed­no ve­če u ko­me ću, naj­vi­še
98
 Koraci ka radostI

od sve­ga, raz­miš­lja­ti o to­me ko­li­ko sam de­be­la

i ko­li­ko svi dru­gi to ni­su. Znam da ću od sve­ga,
u ap­so­lut­no sva­kom de­li­ću se­kun­de, bi­ti naj­vi­
še sve­sna upra­vo to­ga, svo­je de­blji­ne, iz­lo­že­ne
po­gle­di­ma osta­lih go­sti­ju. Mo­ja de­blji­na sto­ji
u po­za­di­ni sve­ga što vi­dim, sve­ga što ču­jem.
Ona me spre­ča­va da in­ten­ziv­ni­je vi­dim, ču­jem
i ose­tim bi­lo šta dru­go.
Greš­kom sam na za­ba­vi, ne­mam tu šta da
tra­žim. Ja ne uče­stvu­jem u igri, ja sam vi­šak,
ja sam smet­nja. Ne uži­vam ni u če­mu, ni­je mi
le­po, ni­je mi pri­jat­no, ja sam ona ko­ja će se na
za­ba­vi sa­mo mu­či­ti i bi­ti sve­sna sve­ga ono­ga
što ni­je i što ne­ma u ži­vo­tu. Ne iz­gle­dam do­
bro, ne­mam do­bru ode­ću, ni­sam pri­vlač­na, ni­je
mi do­zvo­lje­no da je­dem, da uži­vam u mu­zi­ci i
ne smem da bu­dem glu­pa. Ta­ko je op­te­re­ću­ju­
će to da svo­jom pa­me­ću mo­ram da za­ba­šu­ru­
jem svo­ju de­blji­nu. Ho­ću, bre, da bu­dem vit­ka
i glu­pa! Ja sam de­be­la oso­ba ko­ja na za­ba­vi,
pu­noj le­pih že­na i le­pih muš­ka­ra­ca, pri­želj­ku­je
da bu­de glu­pa, ali vit­ka. To, što ni­sam glu­pa i
što sam de­be­la, niš­ta mi do­bro ne do­no­si, po­
go­to­vo ne na za­ba­va­ma. Kao da će ne­ko pri­
me­ti­ti da ni­sam glu­pa i po­mi­sli­ti ka­ko je do­bro
što sam ja tu, oso­ba ko­ja ni­je glu­pa!
Ne­mam sna­ge ni da po­že­lim da bu­dem
vit­ka i da, sa­mim tim, uzmem učeš­ća u ži­vo­
tu. To­li­ko du­go sam de­be­la da sam se pot­pu­no
99
S lavica I vaniš

sro­di­la sa tim. Ne mo­gu da za­mi­slim ka­ko je to

ne bi­ti de­beo, ne mo­gu da za­mi­slim se­be kao
vit­ku. Kao da to ne bi bi­lo pri­rod­no, kao da
bi po­re­me­ti­lo ustroj­stvo či­ta­vog sve­ta. Ja sam
de­be­la oso­ba. Tač­ka. To je ne­pro­men­lji­vo, kao
da­tum ro­đe­nja. De­be­la, de­be­la, de­be­la. To mi
pri­pa­da, to sam ja. Sve dru­go do­ve­lo bi u pi­ta­
nje moj iden­ti­tet, po­niš­ti­lo bi me sa­svim.
Am­bi­jent na za­ba­vi je pri­ja­tan, ali šta to
vre­di ka­da sam ja de­be­la. Mu­zi­ka mi se do­
pa­da, ali znam da ne mo­gu da uži­vam u njoj
za­to što sam de­be­la. Iz­lo­že­na hra­na de­lu­je pri­
ma­mlji­vo, ali ona je za­bra­nje­na za me­ne. Ni ne
že­lim da je je­dem tu, pred svi­ma. Uve­re­na sam
da iz­gle­dam gr­o­tesk­no ka­da je­dem u jav­no­sti.
Si­gur­na sam da svi ko­ji me gle­da­ju ka­ko se po­
slu­žu­jem mi­sle ka­ko ja po či­ta­ve da­ne sa­mo je­
dem, pa, eto, i tu. Ipak, znam da ću je­sti, upr­kos
svoj ne­pri­jat­no­sti. I znam da ću po­no­vo sa­mo
gu­ta­ti tu hra­nu, da ne­ću uži­va­ti u njoj. Ne­ću je
vi­zu­el­no osmo­tri­ti, ni omi­ri­sa­ti, ni­ti ću njo­me
na­gra­di­ti svo­ja uvek glad­na nep­ca.
Mr­zim sva­ki ko­mad ode­će na se­bi. Sve mi
je te­sno, sve me ste­že, ia­ko sam se, po pra­vi­lu,
obu­kla le­žer­no. Mo­ja ode­ća, po­red to­ga što mi
lo­še sto­ji, oda­je i moj jad­ni so­ci­jal­ni sta­tus. Ja
sam si­ro­maš­na, de­be­la že­na, ona ko­ja ni­ka­da
ni­je obu­kla niš­ta fir­mi­ra­no, niš­ta sku­po, niš­ta
kva­li­tet­no. No­sim mar­ku za ko­ju ni­ko od pri­
100
 Koraci ka radostI

sut­nih ni­je čuo, a ko­ja gla­si ex­tra lar­ge. Ose­

ćam se fru­stri­ra­no zbog to­ga što sam obu­kla
ono što mo­ram, a ne ono što že­lim. Jer, da sam
obu­kla ono što že­lim, iz­gle­da­la bih od­vrat­no i
smeš­no. Tek ta­da bi me lju­di čud­no za­gle­da­li.
De­be­la že­na u krat­koj suk­nji ili u uza­nim pan­
ta­lo­na­ma! Ha! Jad­ni, lu­di klovn.
To­li­ko od­ska­čem od svih le­pih i vit­kih lju­
di da se ču­dim ka­ko me uopšte pri­hva­ta­ju da
bu­dem s nji­ma, ja, de­be­la že­na. Ka­da me po­
gle­da­ju, imam uti­sak da za­klju­ču­ju ka­ko de­be­
la oso­ba de­gra­di­ra va­žnost te za­ba­ve, mu­čim
se­be tim na­ga­đa­nji­ma, i sa­ma ža­le­ći što ni­sam
kod ku­će, zaš­ti­će­na ne­pro­zir­nim zi­do­vi­ma svo­
je so­be. Ali, ne mo­gu da do­zvo­lim da baš u to­
li­koj me­ri ne uče­stvu­jem u ži­vo­tu, zbog to­ga
sam doš­la: da bih obez­be­di­la se­bi bar ne­ko
de­ša­va­nje, da ne bih ne­pre­kid­no ima­la muč­ni
uti­sak da je ži­vot ne­gde dru­gde i da se de­ša­va
sa­mo ne­kom dru­gom. Evo, sa­da sam i ja ov­de,
gde su mno­ge vit­ke oso­be od­lu­či­le da pro­ve­
du ve­če.
Čak me i naj­sla­bi­je sve­tlo ner­vi­ra, ho­ću
da bu­de mrak, da me ni­ko ne vi­di. Ho­ću da i
ja ne vi­dim dru­ge, vit­ke, le­po ob­u­če­ne, ve­dre,
na­sme­ja­ne, uve­re­ne da će se od­lič­no pro­ve­sti.
Raz­miš­ljam o to­me ka­ko su se svi una­pred ra­
do­va­li toj za­ba­vi, je­di­no je me­ne mu­či­la, je­di­no
ja ni­sam u sta­nju da se opu­stim. Svi oče­ku­ju
101
S lavica I vaniš

da im se do­go­di neš­to le­po, da se za­ba­ve, da

pro­du­ci­ra­ju se­be, da ne­ko­ga upo­zna­ju, dok ja
oče­ku­jem da bu­dem što ma­nje upa­dlji­va i da u
što ma­njoj me­ri bu­dem sve­sna svog iz­ob­li­če­
nog te­la.
Upr­kos to­me što sam de­be­la, de­be­la, de­be­
la, što sam op­sed­nu­ta ti­me ka­ko iz­gle­dam me­
đu svim tim vit­kim lju­di­ma, po­la­zi mi za ru­kom
da se po­na­šam nor­mal­no. De­lu­jem sta­lo­že­no,
pri­bra­no i nor­mal­no go­vo­rim. Po­kre­ti su mi
ne­si­gur­ni, ali, mi­slim da se to mo­žda i ne pri­
me­ću­je u to­li­koj me­ri. Ka­da mi se ne­ko obra­ti,
fo­ku­si­ra­na sam na nje­ga. U sta­nju sam da ču­
jem pi­ta­nje i da od­go­vo­rim na nje­ga, ia­ko mi
u po­za­di­ni sva­ke re­či od­zva­nja da sam de­be­la.
De­blja od svih. Umem i da se na­sme­jem, da na­
pra­vim fa­zon, da zvu­čim in­te­li­gent­no. Šta bih,
uo­sta­lom, mo­gla da po­nu­dim lju­di­ma, sem to­ga
da go­vo­rim nor­mal­no i da ka­žem po­neš­to du­
ho­vi­to i za­ni­mlji­vo. Ni­ko, gle­da­ju­ći me, ne mo­že
da stek­ne uti­sak pri­jat­no­sti. Ni­ko ne mo­že da
se za­in­te­re­su­je za mo­ju ode­ću, fri­zu­ru, šmin­ku,
na­kit. Ja sam bez­ve­ze ob­u­če­na de­be­la oso­ba, sa
jed­no­stav­nim i ne­maš­to­vi­tim staj­lin­gom.
Pri­me­ću­jem zgod­ne muš­kar­ce ali, avaj, oni
ne pri­me­ću­ju me­ne. Tek me oni ne pri­me­ću­ju!
Že­ne se ve­ro­vat­no ose­te do­bro ka­da me od­
me­re, sreć­ne što ne iz­gle­da­ju ta­ko, dok sam za
muš­kar­ce pot­pu­no ne­za­ni­mlji­va. Osim kao pre­
102
 Koraci ka radostI

di­men­zi­o­ni­ra­na že­na ko­ja im za­kla­nja vi­dik na

ne­ku ko­ja je zgod­na i ko­ja im je pri­vu­kla pa­žnju.
To­li­ko sam na­vi­kla da me muš­kar­ci ne pri­me­
ću­ju, da mi ne pri­la­ze, da ni­sam zbog to­ga ni
tu­žna, ni fru­stri­ra­na. Ipak, du­bo­ko sam sve­sna
to­ga ko­li­ko bi bi­lo le­po da se to do­go­di, da mi
ne­ko pri­đe, sa že­ljom da me upo­zna. Ot­pad­
nik od ži­vo­ta, ta­ko se ose­ćam, dok po­sma­tram
ka­ko muš­kar­ci i že­ne od­me­ra­va­ju jed­ni dru­ge,
ka­ko raz­me­nju­ju za­vo­dlji­ve po­gle­de i fler­tu­ju
dok raz­go­va­ra­ju. Mno­gi će, te ve­če­ri, za­jed­no
oti­ći sa za­ba­ve. Ja ću po­no­vo oti­ći sa­ma, sa uve­
re­njem da ću se, bi­la glad­na ili ne, na­je­sti kad
stig­nem ku­ći. To mi je, bar, za­ga­ran­to­va­no, to mi
je do­stup­no, na taj na­čin mo­gu da ugo­dim se­bi.
To mi ni­ko ne mo­že od­u­ze­ti.

Pre pri­stu­pa­nja dru­gom de­lu ve­žbe, pre­po­ru­ka je

da se, uz ne­ko­li­ko du­bo­kih uda­ha, na­pra­vi pa­u­za od
naj­ma­nje tri­de­set mi­nu­ta.

– Ja sam oso­ba ide­al­nog iz­gle­da. Ose­ćam

se fan­ta­stič­no u svo­joj ko­ži, ži­vot je za me­ne
za­ba­va, po­zor­ni­ca na ko­joj mo­gu da de­mon­
stri­ram ko­li­ko le­po i po­želj­no iz­gle­dam, ko­li­
ko sam za­do­volj­na so­bom. Od­la­zak na za­ba­vu
do­ži­vlja­vam kao još jed­nu pri­li­ku da se le­po
pro­ve­dem, da bu­dem pri­me­će­na, da iza­zi­vam
ose­ća­nje pri­jat­no­sti u lju­di­ma.
103
S lavica I vaniš

Obu­kla sam atrak­tiv­nu ha­lji­nu, uza­nu,

krat­ku i dis­kret­no de­kol­to­va­nu, u ko­joj se ose­
ćam kao bo­gi­nja. Obo­ža­vam svo­je ide­al­no te­lo
i vo­lim da ga pri­ka­zu­jem u jav­no­sti. Vo­lim da
ga uvi­jam u sa­ten, čip­ku, svi­lu, kr­zno. Do­pa­
da mi se ka­ko mi se ko­ža ma­zi sa tim pre­fi­
nje­nim ma­te­ri­ja­li­ma. Sve­sna sam sva­ke svo­je
pri­vlač­ne obli­ne, zbog če­ga imam uti­sak kao
da ne­pre­kid­no leb­dim. Dr­žim zbog to­ga vi­so­
ko po­dig­nu­tu gla­vu, zna­ju­ći ka­ko ne­mam če­ga
da se sti­dim, ka­ko ne­mam šta da pri­kri­vam. Ne
sa­mo da sam zgod­na već sam i sa­vr­še­no ode­
ve­na, u kva­li­tet­ne i sku­pe stva­ri. Imam du­gu
ko­su i mo­der­nu fri­zu­ru, ci­pe­le sa vr­to­gla­vo vi­
so­kim pot­pe­ti­ca­ma i pre­sku­pu taš­nu. Hod mi
je urav­no­te­žen, ma­ne­ken­ski. Po­ne­kad se ma­lo
iz­mo­ta­vam pa bla­go nji­šem bo­ko­vi­ma, po­ne­
kad ho­dam kao atle­ti­čar­ka. Mo­že mi se, sve
mi le­po pri­sta­je.
Dok ula­zim u pro­sto­ri­ju u ko­joj se odr­ža­va
za­ba­va, sve­sna sam da sam pri­vu­kla po­gle­de
ap­so­lut­no svih pri­sut­nih. Že­ne mi za­vi­de, sva­ka
bi vo­le­la da iz­gle­da kao ja. Muš­kar­ci pro­ce­nju­ju
da li sam slo­bod­na, da li bi mo­gli da me osvo­
je. Znam da će se mno­gi od­va­ži­ti da mi pri­đu.
Ka­da to uči­ne, ka­da mi pri­đu, uži­vam u či­nje­ni­
ci da im se do­pa­dam. Lju­ba­zna sam i ko­ket­na,
ak­tiv­no uče­stvu­jem u raz­go­vo­ri­ma sa muš­kar­
ci­ma, sme­lo im go­vo­rim sve što mi­slim, igram
104
 Koraci ka radostI

se re­či­ma, po­gle­di­ma, ge­sto­vi­ma. U za­vi­sno­sti

od to­ga ko­li­ko mi se udva­ra­či do­pa­da­ju, pra­vim
po­kre­te ko­ji mo­gu da ih iz­lu­de. Pre­vla­čim je­zi­
kom pre­ko usa­na, dr­žim po­lu­spuš­te­ne tre­pa­vi­
ce, na­glo is­pra­vljam gru­di, go­vo­rim hra­pa­vo i
ma­zno. Uži­vam u to­me, po­seb­no ako mi se ne­ki
muš­ka­rac za­i­sta do­pa­da. Ne raz­miš­ljam o to­me
ko­li­ko zvu­čim pa­met­no, pot­pu­no sam ras­te­re­
će­na, sme­jem se i go­vo­rim pr­vo što mi pad­ne
na pa­met, ne bi­ra­ju­ći re­či i ne te­že­ći to­me da
zvu­čim smi­sle­no. Ja sam že­na ide­al­nog iz­gle­da,
mo­že mi se da bu­dem i glu­pa.
Ra­do ula­zim i u kon­ver­za­ci­ju sa že­na­ma,
od­go­va­ram na pi­ta­nja o svo­joj gar­de­ro­bi i in­
te­re­su­jem se za nji­ho­vu. Osmeh­nu­ta sam, ve­
dra i sa­mo­u­ve­re­na. Uži­vam u mu­zi­ci, a ka­da
po­že­lim da se po­kre­nem u nje­nom rit­mu, ne
spu­ta­vam svo­je te­lo. Na­pro­tiv, uvi­jam se i pe­
vam, de­lu­ju­ći slo­bod­no i na­dah­nu­to.
Od­la­zim da se po­slu­žim iz­lo­že­nim đa­ko­
ni­ja­ma, uve­re­na da će se tu, kraj sto­la, od­mah
pro­na­ći ne­ki muš­ka­rac, ko­ji će me nut­ka­ti da
uzmem je­la ko­ja je on već pro­bao. Pu­nim ta­njir
i je­dem, neo­p­te­re­će­na onim što bi ne­ko mo­
gao da po­mi­sli o tom pri­zo­ru. Uži­vam u sva­
kom za­lo­ga­ju, jer je hra­na le­po aran­ži­ra­na, jer
je ve­o­ma uku­sna. Usne su mi uma­za­ne i ma­
sne, ali upra­vo to de­lu­je ero­tič­no. Ja sam že­
na ko­joj sve pri­sta­je, ko­joj se sve mo­že. Ko­ja
105
S lavica I vaniš

svim sr­cem uče­stvu­je u sve­mu, ko­ja ži­vi pu­nim

plu­ći­ma, ko­joj se ni­ka­da ne obra­ća­ju spu­ta­va­
ju­ći unu­traš­nji gla­so­vi i ome­ta­ju je da se sve­mu
pre­da pu­nim sr­cem.
Na kra­ju za­ba­ve, oku­pa­na žud­nim muš­kim
po­gle­di­ma, od­la­zim ku­ći pu­na ener­gi­je, ose­ća­
ju­ći se pri­vlač­no i sek­se­pil­no.

Po­no­vo se od­mo­ri­te, naj­ma­nje tri­de­set mi­nu­ta,

udah­ni­te ne­ko­li­ko pu­ta i ose­ti­te u svom te­lu sva­ki
do­ži­vljaj. Ovu ve­žbu mo­že­te po­no­vi­ti ne­ko­li­ko pu­ta, u
raz­li­či­tim vre­men­skim in­ter­va­li­ma.

– Ja sam le­pa, pu­nač­ka že­na, ko­ja ra­do od­

la­zi na za­ba­ve. Kao i svi dru­gi, tru­dim se da
iz­gle­dam naj­bo­lje što mo­gu. Sva mo­ja ode­ća
je ši­ve­na i ni­je mar­ki­ra­na, ali za­to imam tor­
bu po­zna­tog di­zaj­ne­ra i kva­li­tet­ne ci­pe­le. Ko­sa
mi je sve­že is­fe­ni­ra­na, zdra­va, pri­rod­na, le­pr­
ša­va, sjaj­na. Dis­kret­no sam naš­min­ka­na i no­
sim dis­kre­tan na­kit. Fan­ta­stič­no mi­ri­šem! Oči
mi ži­vah­no si­ja­ju, ra­do­zna­lo gle­dam svu­da oko
se­be, uži­va­ju­ći u sva­kom pri­zo­ru. Osme­hu­jem
se i lju­di mi uz­vra­ća­ju osme­he. Kao i obič­no,
naj­de­blja sam od svih pri­sut­nih na za­ba­vi, ali
to je neš­to što je­di­no ja kon­sta­tu­jem. Osta­li
gle­da­ju svo­ja po­sla, svo­je pri­ja­te­lje, po­ten­ci­
jal­ne lju­bav­ne part­ne­re.
106
 Koraci ka radostI

Po­pi­la sam je­dan mar­ti­ni i ne­znat­no se opu­

sti­la. Pe­vam omi­lje­ne pe­sme i bla­go se nji­šem
u rit­mu mu­zi­ke. Svo­jim po­na­ša­njem se sa­svim
ukla­pam u am­bi­jent, ne pra­vim glu­po­sti, ni­sam
gla­sna, ni­ti uro­nje­na u ne­ki svoj mrač­ni svet.
Naj­vi­še od sve­ga vo­lim da upo­zna­jem no­ve
lju­de. Ap­so­lut­no svi pri­hva­ta­ju da raz­go­va­ra­ju
sa mnom, za­to što uvi­đa­ju da ni­sam ego­cen­
trič­na, da umem da se fo­ku­si­ram na sa­go­vor­ni­
ka. Ni­ko me ne od­ba­cu­je, za­to što ose­ća­ju da i
ja sa­mu se­be pri­hva­tam. Uo­sta­lom, po­se­du­jem
ono što je naj­va­žni­je u sva­kom druš­tvu, na sva­
koj za­ba­vi, a to je osmeh i do­bro ras­po­lo­že­nje!

„Uspeh, le­po­ta, bo­gat­stvo, sek­su­al­nost i sre­ća se

re­kla­mi­ra­ju kao fe­no­me­ni ko­ji su uslo­vlje­ni mr­ša­voš­
ću“, na­pi­sa­la je u svo­joj knji­zi Su­zi Or­bah. Pa, ja sam
de­fi­ni­tiv­no, do­ne­dav­no, na­se­da­la na to.
Naj­ve­ća iro­ni­ja, ko­ja ot­kri­va pa­ra­doks u mo­jim
uve­re­nji­ma da je bi­ti raz­li­čit neš­to po­gub­no, kri­la se
u okol­no­sti da mi se, svo­je­vre­me­no, stra­ho­vi­to do­pao
muš­ka­rac sa upa­dlji­vom estet­skom ma­nom. Dok sam,
eto, bi­la is­klju­či­va pre­ma se­bi, sma­tra­ju­ći svo­ju raz­li­či­
tost ne­pri­hva­tlji­vom, za­in­te­re­so­va­la sam se za muš­kar­
ca ko­ji je bio raz­li­čit od dru­gih na svoj na­čin. To što ni­je
bio sa­vr­šen ne sa­mo da mi ni­je sme­ta­lo već me je još
vi­še pri­vla­či­lo nje­mu. Pret­po­sta­vlja­la sam da je pa­tio
zbog to­ga što ni­je bio bez ma­ne, da je upra­vo zbog te
pat­nje ra­no sa­zreo, po­stao du­hov­ni­ji. Da je po­se­do­vao
ra­nji­vost ko­ja ga je či­ni­la čo­več­ni­jim od dru­gih.
107
S lavica I vaniš

Go­to­vo sve pri­ja­te­lji­ce su mi pri­zna­le da one ne bi

mo­gle da se za­in­te­re­su­ju za muš­kar­ca sa estet­skom
ma­nom ko­ju je on po­se­do­vao. Ne­za­vi­sno od to­ga što
je ste­kao naj­vi­še obra­zo­va­nje, što je us­pe­šan, mu­dar,
za­ni­mljiv, in­tri­gan­tan, ha­ri­zma­ti­čan i ve­o­ma mu­že­van.
Dok sam raz­go­va­ra­la sa njim, ni­jed­nog tre­nut­ka
ni­sam uzi­ma­la u ob­zir ono što mo­je pri­ja­te­lji­ce, po
sop­stve­nim pri­zna­nji­ma, ne bi mo­gle da pre­vi­de. Me­
ni se do­pa­la nje­go­va lič­nost, ko­li­ko i ono što je isi­ja­
va­lo iz nje­ga, ono što me je do­ti­ca­lo kao že­nu, ali i to
što je imao „ma­nu“, kao i ja.

Da li ste ika­da re­kli da ni­ste pre­vi­še de­be­li?*

Ne, ni­ka­da. Ja sam objek­tiv­no uvek bi­la pre­de­be­la. A
to mi­slim i na­kon od­gle­da­nog do­ku­men­tar­nog fil­ma
o lju­di­ma ko­ji su tri pu­ta de­blji od me­ne. Na­ža­lost,
ni­sam bi­la do­volj­no mu­dra da, na­kon dra­stič­nog mr­
ša­vlje­nja i do­vo­đe­nja svo­je te­ži­ne na ko­rak od op­ti­
mal­ne, uvi­dim da vi­še ni­sam pre­vi­še de­be­la. Ni ta­da
ni­sam bi­la za­do­volj­na so­bom, ni­ti sam se sma­tra­la
pri­vlač­nom.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
108
 Koraci ka radostI

Da li ste sprem­ni da ži­vi­te i vo­li­te te­lo ko­je ima­te

da­nas?*
U tek­stu sam već opi­sa­la ge­ne­zu ose­ća­nja pre­ma
svom te­lu. Du­go, pre­du­go sam ga mr­ze­la i od­bi­ja­la
da ga pri­hva­tim. Sti­de­la sam ga se i na sva­ki mo­gu­ći
na­čin za­ne­ma­ri­va­la i za­puš­ta­la.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da li ste sprem­ni da raz­mi­sli­te da ste vi­še ne­go va­še

te­lo? Šta bi to zna­či­lo?*
Mo­je te­lo je, ne­ka­da, bi­lo mo­je ime, pre­zi­me, na­
di­mak, pse­u­do­nim, adre­sa, poš­tan­ski fah, ma­tič­ni
broj, ap­so­lut­no sve! Ja sam bi­la sa­mo mo­je te­lo. Mo­je
de­be­lo te­lo.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
109
S lavica I vaniš

***
Sve ono što sam do sa­da po­sti­gla to­kom pro­ce­sa
unu­traš­njeg pre­o­bra­ža­ja, a što me je, pr­ven­stve­no,
oslo­bo­di­lo naj­te­žeg od svih ose­ća­nja, ose­ća­nja kri­
vi­ce, do­ve­lo me je i do to­ga da se oslo­bo­dim stra­ha
od raz­li­ke. Klju­čan je bio uvid u to da ne­mam šta da
kri­jem, da ne­mam raz­lo­ga da se „uta­pam“ u ma­su ka­
ko bih bi­la što ma­nje pri­met­na. Zaš­to bih to či­ni­la?
Ja ni­sam na In­ter­po­lo­voj po­ter­ni­ci. Ne­mam raz­lo­ga
da se „šu­njam“ po ćoš­ko­vi­ma, pod zaš­ti­tom mra­ka.
Ni­sam ni bo­lja ni go­ra od dru­gih lju­di iz ma­se, već
sam sa­mo dru­ga­či­ja. I to na svoj na­čin, jer je sva­ko
dru­ga­či­ji od dru­gih na se­bi svoj­stven na­čin. Jed­ni su
de­blji, a dru­gi vit­ki­ji, jed­ni su vi­ši ra­stom, dru­gi ni­ži,
jed­ni ima­ju vi­še, a dru­gi ma­nje ko­se, jed­ni ima­ju ve­
će, a dru­gi ma­nje no­se­ve itd. Ever­body is so­met­hing
(sva­ko je neš­to) gla­si re­če­ni­ca iz jed­ne se­ri­je, ko­ju
če­sto vo­lim da ci­ti­ram.
U svo­joj knji­zi Su­zi Or­bah na­vo­di da su, ia­ko se
ra­đa­mo u svim ob­li­ci­ma i ve­li­či­na­ma, svi žen­ski ob­li­ci
sve­de­ni na sli­ku iz­u­zet­no mr­ša­vog te­la. Po njoj, ve­ći­na
že­na se ose­ća pre­ve­li­ki­ma. Mr­ša­vost se nu­di kao re­
še­nje, kao od­go­vor na to što nas si­stem ur­ba­nih vred­
no­sti na­vo­di da se kao krup­ni ose­ća­mo ne­a­de­kvat­no.
„Mr­ša­vost ni­je lek za sve, ia­ko nam se ta­ko pro­da­je“,
pi­še Su­zi Or­bah. „Glav­ni cilj je pri­hva­ta­nje se­be.“
I na­sta­vlja: „Mr­žnja pre­ma sop­stve­nom te­lu je
bol­na i na kra­ju stva­ra dis­funk­ci­o­nal­nost. Ve­o­ma ret­
110
 Koraci ka radostI

ko mr­žnja mo­ti­vi­še bi­lo ko­ga da se suš­tin­ski pro­me­ni,

da iz­gu­bi te­ži­nu i da se ose­ća do­bro.“
O, da, i ja, iz­nad sve­ga, pre­du­go ni­sam pri­hva­ta­la
svo­je te­lo. Pre­zi­ra­la sam ga, bes­kraj­no ža­le­ći zbog to­
ga što ni­je lep­še, vit­ki­je, pri­vlač­ni­je. Sve što sam ose­
ća­la, u ve­zi sa njim, bi­lo je zgra­ža­va­nje. I stid. Ni­sam
ga ne­go­va­la, ni­ti ulep­ša­va­la, ne­gi­ra­la sam ga, tre­ti­ra­
ju­ći ga na po­vr­šan na­čin. Svo­jim umom sam se ba­vi­la
do ste­pe­na is­cr­plji­va­nja, dok sam svo­je te­lo jed­no­
stav­no pre­vi­đa­la. Kao da je ono, na taj na­čin, mo­glo
da se sma­nji.
Sve se to pro­me­ni­lo ka­da sam od­ra­di­la ve­žbu**,
ko­ja je pod­ra­zu­me­va­la us­po­sta­vlja­nje di­ja­lo­ga sa
svo­jim te­lom. Po­če­lo je kao igra. Ja sam se­la na jed­nu
sto­li­cu, a svo­je te­lo sam, fik­tiv­no, po­sta­vi­la na sto­li­cu
na­su­prot se­be. Naj­pre sam se svoj­ski ob­ru­ši­la o nje­ga,
iz­vre­đa­la ga i po­ru­či­la mu da ga se sti­dim. Po­tom mi
je pred­lo­že­no da po­ku­šam da sa­gle­dam nje­go­ve le­pe
i do­bre stra­ne. Uvi­de­la sam, ta­da, da me mo­je te­lo ni­
ka­da ni­je iz­da­lo, ia­ko sam ga ja si­ste­mat­ski uniš­ta­va­
la. Ni­ka­da se ni­je raz­bo­le­lo, na pri­mer, upr­kos sve­mu
če­mu je bi­lo iz­lo­že­no. Da­lje, mo­je te­lo je bi­lo str­plji­vo,
sve pro­te­kle go­di­ne je če­ka­lo na to da do­bi­je šan­su da
bu­de uva­že­no, da bu­de oslo­bo­đe­no sa­la. Bez po­bu­ne
je pod­no­si­lo sve ono što sam mu ra­di­la. Ne­ki nje­go­vi
de­lo­vi su bi­li i le­pi, i to sam uvi­de­la.
I ni­je ono tre­ba­lo da osla­bi, si­nu­lo mi je. Taj za­da­
tak je mo­rao da od­ra­di onaj aspekt me­ne ko­ji je pod­
le­gao pri­sil­noj po­tre­bi da ne­u­me­re­no je­de.
111
S lavica I vaniš

Na­kon odra­đe­ne ve­žbe ne sa­mo da svo­je te­lo vi­

še ni­sam pre­zi­ra­la već sam mu bi­la za­hval­na, ose­ća­la
sam da mu mno­go du­gu­jem.

Da li ste, ne­ka­da, osmo­tri­li svo­je te­lo „na dru­gi po­

gled“? Ako ni­ste, uči­ni­te to sa­da! Opi­ši­te šta vi­di­te!

______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Me­ni vi­še ne pred­sta­vlja pro­blem da pri­hva­tim da

sam, eto, de­blja od pro­seč­nih lju­di.
A sve i da sam vit­ki­ja, ne bih pri­sta­la da se „uni­for­
mi­šem“, ne bih pri­hva­ti­la da li­čim na dru­ge. Ja, u sva­
kom slu­ča­ju, te­žim au­ten­tič­no­sti, a pri­tom ose­ćam ot­
por pre­ma pri­ti­sci­ma druš­tva ko­je fa­vo­ri­zu­je mla­dost,
vit­kost i le­po­tu. Kao da mi, osta­li, ko­ji iz­mi­če­mo tom
te­ro­ru, ne­ma­mo pra­vo na svo­je me­sto u tom druš­tvu?
Pri­ro­da, ona ko­ja po­se­du­je vr­hun­sku mu­drost,
po­dr­ža­va raz­li­či­tost. Ona nam da­je pra­ve od­go­vo­re
na sve, pa i na te­o­ri­ju da su raz­li­ke i nu­žne i do­bre.
112
 Koraci ka radostI

U pri­ro­di ima i ve­li­kih i ma­lih ži­vo­ti­nja, ima i ki­to­va i

bu­bi­ca, ima po­lar­nih i žar­kih pre­de­la, rav­ni­ca i pla­ni­
na, ima raz­li­či­tih ra­sa lju­di, na kra­ju. I sve ima svo­je
me­sto, ni­ko i niš­ta ni­je su­viš­no. Šta vi­še, sve je i sva­ko
po­tre­ban za odr­ža­nje pro­ce­sa ži­vo­ta.
Erih From je one ko­ji ce­ne i po­dr­ža­va­ju raz­li­či­te
for­me ži­vo­ta u svoj nji­ho­voj in­di­vi­du­al­no­sti i je­din­
stve­no­sti na­zvao bi­o­fi­li­ma, lju­di­ma sa bi­o­fil­nim ka­
rak­te­ri­ma. Su­prot­ni nji­ma su, po Fro­mu, lju­di sa ne­
kro­fil­nim ka­rak­te­ri­ma. Zvu­či za­stra­šu­ju­će, zar ne?
Da je strah od raz­li­ko­va­nja ira­ci­o­na­lan, naj­bo­lje
po­tvr­đu­je mo­je is­ku­stvo na­kon mr­ša­vlje­nja. U tom
pe­ri­o­du se de­fi­ni­tiv­no ni­sam raz­li­ko­va­la od dru­gih,
što je pred­sta­vlja­lo efe­kat ko­me sam te­ži­la. Ni­ko­me
ni­sam „upa­da­la“ u oči, ni­ko me ni­je pri­me­ći­vao, ni­ko
ni­je imao po­tre­bu da ko­men­ta­ri­še moj iz­gled, ni­ti da
dru­gi­ma skre­će pa­žnju na me­ne. I sve to me ni­je usre­
ći­lo, sve to ni­je oprav­da­lo či­nje­ni­cu da mi je te­žnja
ka iz­jed­na­ča­va­nju sa dru­gi­ma pred­sta­vlja­la je­dan od
mo­ti­va za mr­ša­vlje­nje.

Da li ste ika­da re­kli da ni­ste pre­vi­še de­be­li?*

Još uvek sam pre­vi­še de­be­la, ali mi ne pro­mi­če da pri­
me­tim ka­ko, na pri­mer, imam le­pe ru­ke, le­pe nok­te,
le­pu ko­su. Le­pa sam, na svoj na­čin, kao i sva­ko od nas.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________

113
S lavica I vaniš

______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da li ste sprem­ni da ži­vi­te i vo­li­te te­lo ko­je ima­te

da­nas?*
Da­nas sam ap­so­lut­no sprem­na da vo­lim svo­je te­lo.
Ono je bo­lje pre­ma me­ni, ne­go što sam ja pre­ma nje­
mu. Vo­lim ga jer je zdra­vo, jer me ne spu­ta­va, upr­kos
ve­li­koj te­ži­ni.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da li ste sprem­ni da raz­mi­sli­te da ste vi­še ne­go va­še

te­lo? Šta bi to zna­či­lo?*
Pot­pu­no mi je ne­shva­tlji­vo da sam ne­ka­da za­
ne­ma­ri­va­la svo­ju lič­nost ko­ja se od­li­ko­va­la sa to­li­ko
oso­bi­na. Da­nas ve­o­ma uva­ža­vam svo­ju du­hov­nost, to
što sam kre­a­tiv­na, maš­to­vi­ta, du­ho­vi­ta, što sam au­
ten­tič­na. Mo­žda mo­ji or­ga­ni za va­re­nje ra­de „pre­ko­
114
 Koraci ka radostI

vre­me­no“, ali to ra­di i moj uvek ak­tiv­ni i ra­do­zna­li um.

Svoj iden­ti­tet ne ve­zu­jem vi­še sa­mo za te­lo, ono je
sa­mo jed­na od broj­nih di­men­zi­ja mog po­sto­ja­nja.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

115
PRA­VA JA
 Na­u­či ko si

D e­be­la, de­be­la, naj­e­la se pe­pe­la! To sam, eto, bi­la

ja. To je bi­la mo­ja him­na, him­na mog de­tinj­stva. To
su de­ca vi­ka­la za mnom, dok sam po­sti­đe­na pr­o­la­zi­la
po­red njih, mo­le­ći se u se­bi da me ne di­ra­ju. A di­ra­li
su me. Sa­pli­ta­li su me, gu­ra­li me i ga­đa­li me lop­ta­ma.
Isme­ja­va­li su me i ru­ga­li su mi se re­dov­no. To su mi
či­ni­li i od­ra­sli, pra­ve­ći se da se ša­le sa mnom. Bi­lo je
i od­ra­slih ko­ji su mi otvo­re­no upu­ći­va­li uvre­de na ra­
čun de­blji­ne. Se­ćam se da me je ro­đak, sa ko­jim mo­ja
po­ro­di­ca ni­je bi­la u do­brim od­no­si­ma, u ne­koj si­tu­a­ci­ji
na­zvao „sto­ki­lo“. Ima­la sam, ta­da, oko de­set go­di­na, i
sva­ka­ko ni­sam ima­la sto ki­lo­gra­ma. Je­dan kom­ši­ja me
je, pun iro­ni­je, na­zvao „škem­be“, dok još ni­sam zna­la
ni šta to zna­či. To­li­ko sam bi­la ma­la da sam mo­ra­la da
pi­tam maj­ku da mi ob­ja­sni zna­če­nje te re­či.
Opšte je po­zna­to da de­ca mi­sle o se­bi ono što im
se go­vo­ri. Ja sam, kao de­te, vi­še pu­ta oslo­vlje­na i do­
zva­na uvre­dom „de­be­la“, ne­go svo­jim pra­vim ime­nom.
Na kra­ju sam upra­vo to po­če­la da mi­slim o se­bi.
Da sam de­be­la i da ni­sam niš­ta vi­še od to­ga. Ja sam
bi­la sa­mo i is­klju­či­vo de­be­la. Ne­ko, či­je je po­sto­ja­nje
mar­ki­ra­no de­blji­nom, ne­ko ko­me je či­ta­va kon­struk­
ci­ja lič­no­sti po­či­va­la na sa­lu.
119
S lavica I vaniš

Naj­go­re od sve­ga je bi­lo to što sam ve­ro­va­la da

mi je pri­pa­da­lo da bu­dem de­be­la. De­be­la, po­no­vo, to
sam bi­la ja. Pra­va ja, kom­plet­na ja, ja u svom pu­nom
in­ten­zi­te­tu, ja u svom pra­vom iz­da­nju, ne­ma la­ži, ne­
ma pre­va­re, to sam ja, ja sto po­sto, ma hi­lja­du, bre, ja
ogo­lje­na, bez ma­ske, bez šmin­ke, bez mo­guć­no­sti da
sa­kri­jem svo­ju sla­bost, bez šan­se da bu­dem jed­na­ka
sa oni­ma či­je sla­bo­sti ni­su to­li­ko oči­gled­ne.
Sve mo­je vred­no­sti su osta­ja­le u sen­ci mog uve­
re­nja da sam ne­za­o­bi­la­zno de­be­la, a to je zna­či­lo i
ne­bit­na, ne­va­žna i niš­tav­na oso­ba, da sve ono do­bro
što me je ka­rak­te­ri­sa­lo ni­je sme­lo da do­đe do iz­ra­ža­ja.
Da ni­je tre­ba­lo da slo­vi kao ono što ja je­sam, iz­nad to­
ga što sam de­be­la, ne­za­vi­sno od to­ga što sam de­be­la.
Za ve­ći­nu lju­di sam, pre­po­zna­va­la sam to u nji­ma,
bi­la pr­ven­stve­no de­be­la, pa tek on­da sve osta­lo. Za
se­be sam bi­la is­klju­či­vo de­be­la.
I kao da mi niš­ta ni­je zna­či­lo to što sam bi­la skrom­
no i pi­to­mo de­te, što sam bi­la po­sluš­na i vred­na, što
sam ra­no po­ka­za­la da imam ta­len­ta za pi­sa­nje, što me
je ne­ko bi­rao za naj­bo­lju dru­ga­ri­cu, u od­no­su na to ko­
li­ko mi je sme­ta­lo to što sam bi­la de­be­la. Ja se­bi jed­
no­stav­no ni­sam do­zvo­lja­va­la da bu­dem neš­to vi­še od
de­be­log de­te­ta, a ka­sni­je i de­be­le od­ra­sle oso­be.
Mo­gla sam da bu­dem i naj­bo­lja i naj­pa­met­ni­ja na
sve­tu, kao de­be­la bih i da­lje se­be tre­ti­ra­la kao lič­nost
dru­gog re­da, kao oso­bu se­kun­dar­ne va­žno­sti. Ta­ko
me je, to sam sna­žno ose­ća­la, tre­ti­ra­la ve­ći­na lju­di sa
ko­ji­ma sam do­la­zi­la u kon­takt. Ona je pa­met­na, ču­la
120
 Koraci ka radostI

bih ka­ko mi go­vo­re iza le­đa, šte­ta što ne osla­bi. Dok

ne osla­bi, sle­dio je pre­ćut­ni na­sta­vak re­če­ni­ce, ne­će­
mo nje­nu pa­met da uzi­ma­mo za vred­nost.
Ta­ko je mo­ja go­ja­znost pra­vi­la pa­ra­van, ne­pro­la­zan
po­put Ki­ne­skog zi­da, za vred­no­sti ko­ji­ma bi dru­gi, da
su ih po­se­do­va­li, ma­ha­li na sve stra­ne kao za­sta­va­ma.
Mo­ja go­ja­znost je uvek dr­ža­la no­gu pri­ti­snu­tu na
pa­pu­či­cu za gas, uvek je ima­la otvo­ren pro­laz, dok su
mo­je dru­ge oso­bi­ne če­ka­le da se na se­ma­fo­ru pro­me­
ni ve­či­to cr­ve­no sve­tlo. I ni­jed­nom se ni­su po­bu­ni­le i
za­tra­ži­le da se raz­mah­nu, kao što je to mo­ja go­ja­znost
či­ni­la. Da­va­le su joj pred­nost i puš­ta­le je da su­ve­re­no
vla­da mo­jim ži­vot­nim pu­te­vi­ma.
A ona, mo­ja go­ja­znost, ni­ku­da me ni­je vo­di­la, na­
pro­tiv, dr­ža­la me je pri­ko­va­nom za me­sto i pri­tom je
spu­ta­va­la mo­ju du­hov­nost ko­ja je že­le­la i mo­gla da le­ti.
Ret­ki su bi­li da­ni u ko­ji­ma bih za­sta­la da se za­pi­
tam ka­kva bih bi­la da ni­sam de­be­la. Šta bi bi­lo dru­
ga­či­je? Ka­kva bih po­sta­la ako bih se oslo­bo­di­la iden­
ti­fi­ka­ci­je sa de­blji­nom?
Ka­da sam po­če­la in­ten­ziv­no da mr­ša­vim, naj­ma­
nje sam o to­me raz­miš­lja­la. Bro­ja­la sam ka­lo­ri­je, pre­
đe­ne ki­lo­me­tre, iz­gu­blje­ne ki­lo­gra­me. Ni­sam se ba­vi­la
so­bom kao oso­bom ko­ja se oslo­ba­đa­la ne sa­mo su­viš­
nog sa­la već i po­greš­ne sli­ke o se­bi.
Dve go­di­ne ka­sni­je, na­kon za­vid­nog bro­ja iz­gu­
blje­nih ki­lo­gra­ma, mo­gla sam da pre­sta­nem da gle­
dam na se­be sta­rim oči­ma. Vi­še ni­sam bi­la de­be­la ili,
bar, to ni­sam bi­la u dra­ma­tič­noj me­ri. Ali, ta­da ni­sam
zna­la ko sam po­sta­la!
121
S lavica I vaniš

Iz­gu­bi­la sam sta­ru se­be, a ni­sam po­sta­vi­la te­me­lje

ne­koj no­voj, onoj ko­ja je po­sto­ja­la ne­za­vi­sno od de­
blji­ne. Ni­sam zna­la ka­ko da se no­sim sa pro­me­na­ma.
Bi­la sam kao iz­gu­blje­na, kao obez­gla­vlje­na.
Od­jed­nom je ne­sta­lo sve ono u šta sam ve­ro­va­la,
za šta sam se čvr­sto dr­ža­la. I ma ko­li­ko da je taj moj
oslo­nac bio tru­san, osta­la sam i bez nje­ga.
U tom tre­nut­ku sam već ima­la za­vi­dan pro­fe­si­
o­nal­ni opus. Kre­a­tiv­nost i maš­to­vi­tost, po­treb­ni za
oba­vlja­nje po­sla re­cen­zen­ta i adap­te­ra tek­sto­va, ni­su
me na­puš­ta­li. Ima­la sam sjaj­ne pri­ja­te­lje, sa ko­ji­ma
sam vo­di­la ozbilj­ne i kon­struk­tiv­ne raz­go­vo­re. Či­ta­la
sam knji­ge, od­la­zi­la na kul­tur­ne ma­ni­fe­sta­ci­je, ima­la
sam stav o sve­mu, vo­le­la sam da imam stav o sve­mu.
Te­ži­la sam to­me da bu­dem in­te­lek­tu­al­no an­ga­žo­va­na.
Ali, sve to kao da ni­sam ume­la da iz­ne­drim iz sen­
ke, one ko­ju je ne­ka­da pra­vi­la mo­ja de­blji­na, sen­ke
ko­ja ni­je ne­sta­la po mom mr­ša­vlje­nju, kao što je to bio
slu­čaj sa de­blji­nom.

Raz­miš­ljaj­te o naj­ve­ćim us­pe­si­ma u svom ži­vo­tu.*

Svi mo­ji us­pe­si su, ne­ka­da, bi­li u sen­ci mo­je go­ja­zno­
sti. Ja im ni­sam do­zvo­lja­va­la da me pro­mo­vi­šu, po­ne­
kad ni dru­gi­ma ni­sam do­puš­ta­la da ih is­ti­ču. Ve­ro­va­la
sam da mi ti us­pe­si niš­ta ne vre­de ako sam go­ja­zna,
ako sam u tom smi­slu to­tal­no ne­us­peš­na.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
122
 Koraci ka radostI

______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da li je sva­ki uspeh bio pra­ćen kom­pul­ziv­nim je­lom

ili iz­glad­nji­va­nji­ma?*
Da, je­ste. Kao što sam već na­ve­la u tek­stu, me­ne su i
le­pi do­ga­đa­ji, pod­jed­na­ko ko­li­ko i ru­žni, na­vo­di­li da
kom­pul­ziv­no je­dem. Sva­ka vr­sta uz­bu­đe­nja je za me­
ne bi­la teš­ko pod­noš­lji­va. Pa­da mi na pa­met da sam,
po­red ta­ko ra­nji­ve unu­traš­njo­sti, jed­no­stav­no mo­ra­la
da de­lu­jem fi­zič­ki glo­ma­zno i sna­žno.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da li vas vaš uspeh uči da se od­rek­ne­te se­be ili da

sla­vi­te se­be?*
Dok sam za­ne­ma­ri­va­la rad na se­bi i na svo­joj go­ja­
zno­sti, ni­ka­da ni­sam sla­vi­la se­be, ma šta po­sti­gla ili
ostva­ri­la. Uvek je mo­ja sla­bost bi­la na pr­vom me­stu,
a sla­va na po­sled­njem.
123
S lavica I vaniš

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

***
„The idea is to be who you are, not who you're not.
I've spent my li­fe in­si­de this body trying to be so­me­on ­e
I'm not.“ (Ven­di Šan­ker, „Fat girl's: gu­i­de to li­fe“).
„Ide­ja je da bu­de­te ono što je­ste, ne ono što ni­ste.
Pro­ve­la sam ži­vot unu­tar ovog te­la, po­ku­ša­va­ju­ći da
bu­dem ono što ni­sam.“
OK! Ja ni­sam vit­ka. Ali ni­sam ni sa­mo, je­di­no i is­
klju­či­vo de­be­la! Ko sam ja? Do tog od­go­vo­ra sam doš­
la za­hva­lju­ju­ći odra­đe­noj ve­žbi**, ko­ja je ima­la za cilj
su­mi­ra­nje svih mo­jih oso­bi­na.
Kao i svi osta­li lju­di, i ja se od­li­ku­jem je­din­stve­nim
spo­jem ose­ća­nja, že­lja, opa­ža­nja i miš­lje­nja. A pri­tom
imam i broj­ne fi­zič­ke ka­rak­te­ri­sti­ke, po­red to­ga što
sam go­ja­zna. Ja sam vi­so­ka. Imam sme­đu ko­su i braon
oči. No­sim na­o­ča­re. Obla­čim se sport­ski. Itd.
Ana­li­tič­na sam i ra­do­zna­la. Ve­ru­jem da pro­zi­rem
ono što ve­ći­ni lju­di pro­mi­če, što ve­ći­na ne uspe­va da
vi­di. Ni­sam si­gur­na da li vo­lim ili mr­zim tu svo­ju oso­
bi­nu. Ni­je mi jed­no­stav­no da ži­vim sa njom. To što
124
 Koraci ka radostI

sa­gle­da­vam stvar­nost bez po­tre­be da je ulep­ša­vam

ka­ko bih je pri­la­go­di­la la­žnim pred­sta­va­ma do­no­si mi
mnoš­tvo ot­kri­ća ko­ja me sta­vlja­ju na is­ku­še­nja.
Ipak, pa­zim da ne do­ti­čem ni­či­je „sla­be tač­ke“.
Dr­žim se ono­ga što sam pr­o­či­ta­la u jed­noj od svo­
jih omi­lje­nih knji­ga: „Zaš­to na­či­nja­ti čo­ve­ku krov nad
gla­vom sa­mo za­to što ni­je ne­ka na­ro­či­to so­lid­na ar­
hi­tek­tu­ra i iz­go­ni­ti ga na ne­vre­me?“
Pri­vla­če me ra­zum­ni, mi­sle­ći lju­di, od ko­jih mo­
gu da do­bi­jem du­hov­nu nad­grad­nju. Te­žim to­me da
po­sta­nem to­le­rant­ni­ja, spo­koj­ni­ja, mi­ro­lju­bi­vi­ja, da se
još vi­še na­u­čim ume­ću opraš­ta­nja. Vo­le­la bih da vi­še
pu­tu­jem, kao i da upo­zna­jem vi­še lju­di.
Uži­vam u to­me da uga­đam oni­ma ko­je vo­lim, po­
seb­no svo­jim bra­tan­ci­ma, Jo­va­ni i Ma­te­ji. Us­put, oni
moj ve­li­ki sto­mak sma­tra­ju za me­ko ja­stu­če, na ko­je
osla­nja­ju gla­ve ka­da se ma­zi­mo.
U slo­bod­no vre­me či­tam, gle­dam fil­mo­ve i se­ri­je,
slu­šam mu­zi­ku, pra­tim sport­ska de­ša­va­nja. Vo­lim da
odem u po­zo­riš­te, na knji­žev­ne ve­če­ri, na edu­ka­tiv­na
pre­da­va­nja.
Sma­tram da je sklo­nost ka pre­i­spi­ti­va­nju mo­ja
osnov­na ka­rak­te­ri­sti­ka. U od­no­su na ve­ći­nu lju­di ko­
je po­zna­jem i ko­ji­ma sam okru­že­na, ja sam pre­stro­ga
pre­ma se­bi. Ka­da joj je do­sa­di­lo da me, uvek iz­no­va,
po­zi­va da ne su­dim se­bi to­li­ko stro­go, da ne bu­dem
to­li­ko sa­mo­kri­tič­na, jed­na pri­ja­te­lji­ca mi je re­kla: „Ne­
maš raz­lo­ga da to­li­ko op­tu­žu­ješ se­be! Ti si ne­nor­mal­
no nor­mal­na oso­ba!“
125
S lavica I vaniš

To, da­kle, mi­sli o me­ni mo­ja pri­ja­te­lji­ca. Na ovom

me­stu sam mo­gla da na­ve­dem ko­men­ta­re o se­bi ko­je
do­bi­jam od sva­ko­dnev­nih ili po­vre­me­nih sa­go­vor­ni­
ka, ali sam od­lu­či­la da ih za­ne­ma­rim, u ko­rist opi­sa
ko­ji mi je upu­ti­la mo­ja pri­ja­te­lji­ca.
Isti sma­tram za kom­pli­ment. A pri­tom se na­dam i
da me ver­no opi­su­je.
Sla­žem se sa onim ko je re­kao da je ključ­na bor­
ba za čo­ve­ka da raz­um ­ e sa­mog se­be. Ne znam da li je
do­bi­jam, ali znam da je vo­dim.

Vaš iden­titet:_________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
_____________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
126
 Koraci ka radostI

Raz­miš­ljaj­te o naj­ve­ćim us­pe­si­ma u svom ži­vo­tu.*

Naj­ve­ćim uspe­hom u svom ži­vo­tu sma­tram to što sam
ne­mi­lo­srd­no i bes­poš­ted­no iskre­na pre­ma se­bi, što
ni­sam sklo­na sa­mo­za­va­ra­va­nju, što raz­u­mem i vo­lim
se­be. Uspe­hom sma­tram i to što ni­sam pr­o­ra­ču­na­ta
kal­ku­lant­ki­nja, što go­vo­rim i po­na­šam se spon­ta­no.
Ne pla­šim se ob­ra­ču­na­va­nja sa sa­mom so­bom, imam
„pe­tlju“ da bu­dem ono što je­sam. Pot­pu­no sam ne­za­
vi­sna, ni­ko­me „ne po­la­žem ra­ču­ne“. Mi­slim is­klju­či­vo
svo­jom gla­vom. Ko­nač­no ve­ru­jem da za­slu­žu­jem sve
naj­bo­lje, otvo­re­na sam za sva­ku vr­stu bo­ljit­ka ko­ju bi
ži­vot mo­gao da mi do­ne­se. Ka­da je mo­ja ka­ri­je­ra u
pi­ta­nju, re­a­li­zo­va­la sam svo­je po­ten­ci­ja­le, zbog če­ga
sam za­do­volj­na i za­hval­na.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da li ose­ća­te da to za­slu­žu­je­te?*
Ap­so­lut­no, ne­po­re­ci­vo, of co­ur­se! Kao i svi dru­gi, i ja
za­slu­žu­jem sve naj­bo­lje sa­mim tim što po­sto­jim. Lju­
bav, ra­dost, bez­bri­žnost, ži­vot­no iz­o­bi­lje, na sve to imam
pra­vo, kao i svi osta­li. Za­slu­ži­la sam da bu­dem vo­lje­na,
127
S lavica I vaniš

spo­koj­na, ras­te­re­će­na, da uži­vam u sva­kom tre­nut­ku, da

se ne op­te­re­ću­jem glu­po­sti­ma i tri­vi­jal­nim pro­ble­mi­ma.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
_____________________________________________________

Da li je sva­ki uspeh bio pra­ćen kom­pul­ziv­nim je­lom

ili iz­glad­nji­va­nji­ma?*
Još uvek, po­ne­kad, ne mo­gu da ar­ti­ku­li­šem po­zi­tiv­no
uz­bu­đe­nje, pa ga uma­nju­jem kom­pul­ziv­nim pre­je­da­
njem. Me­đu­tim, s ob­zi­rom na to da „znam za fo­ru“, sa­
da sve češ­će na­te­ram se­be da iza­đem iz ku­će i do­bro
se umo­rim, da okre­ćem te­le­fo­ne i pri­čam do be­sve­sti
ili se iz­lu­dim uz gla­snu mu­zi­ku, za­miš­lja­ju­ći svoj us­
peh još ve­ćim i još kom­plet­ni­jim.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
128
 Koraci ka radostI

Da li vas vaš uspeh uči da se od­rek­ne­te se­be ili da

sla­vi­te se­be?*
Na­rav­no da sla­vim se­be! Uspeh mi ap­so­lut­no pri­pa­da,
uvek mi je do­la­zio za­slu­že­no. Me­ne dru­gi sla­ve, zaš­to
ne bih sla­vi­la sa­mu se­be? Ja sam Sla­vi­ca, zar ne?

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

129
PA­ZI: KA­LO­RIČ­NO!
 Hra­na kao za­bra­na

D a sam ima­la ozbilj­nih pro­ble­ma sa go­ja­znoš­ću, po­

sta­lo je ja­sno još to­kom mog de­tinj­stva. U že­lji da
mi po­mog­nu, ro­di­te­lji su me vo­di­li kod le­ka­ra, naj­pre
ka­ko bi utvr­di­li da li sam zdra­va, a po­tom i da bih osla­
bi­la. Ni­ko od tih le­ka­ra me ni­je tre­ti­rao kao de­te sa
ne­za­do­vo­lje­nim emo­tiv­nim po­tre­ba­ma, kao de­te ko­je
je na svoj na­čin po­ru­či­va­lo ka­ko mu je po­treb­no da se
pre­ma nje­mu od­no­se sa vi­še pa­žnje. Ne, svi su u me­ni
vi­de­li ma­lu žde­ra­či­cu ko­joj je tre­ba­lo us­kra­ti­ti hra­nu.
Ve­ru­ju­ći da je to na­čin da mi po­mog­nu, ro­di­te­
lji su mi us­kra­ći­va­li hra­nu. A me­ni je ona bi­la uža­sno
po­treb­na! Od­no­sno, bi­lo mi je po­treb­no ono što sam
do­bi­ja­la pre­ko te hra­ne.
Za­to sam po­če­la da „kra­dem“ hra­nu, da je­dem ka­da
me ni­ko ne bi vi­deo. Jer, bi­lo mi je za­bra­nje­no da je­dem.
Naj­te­že mi je bi­lo to što su svi oko me­ne zna­li
za tu za­bra­nu. Ako bi­smo, kao po­ro­di­ca, obe­do­va­li u
ne­kom druš­tvu, mo­ji ro­di­te­lji su, ne­sve­sni mo­jih ose­
ća­nja, svi­ma go­vo­ri­li da mi da­ju sa­mo po­la por­ci­je.
Ako bi me po­ve­li ne­gde sa dru­gom de­com, sva de­ca
su do­bi­ja­la uži­nu, sem me­ne. Niš­ta mi ne bi ob­ja­sni­li,
u uve­re­nju da ra­de ono što je naj­bo­lje za me­ne.
133
S lavica I vaniš

Da su zna­li ka­ko sam se za­is­ ta ose­ća­la u tim tre­

nu­ci­ma, vriš­ta­li bi za­jed­no sa mnom. Jer ja sam vriš­
ta­la u se­bi, ta­ko us­kra­će­na, po­sti­đe­na, osta­vlje­na da
se no­sim sa ne­pri­jat­noš­ću na svoj na­čin, bez ute­he,
bez ob­jaš­nje­nja.
Ne sum­njam da su mo­ji ro­di­te­lji ve­ro­va­li da či­
ne po me­ne naj­bo­lju mo­gu­ću stvar. Odre­đi­va­li su mi
obro­ke za ko­je su ve­ro­va­li da su u skla­du sa či­nje­ni­
com da je tre­ba­lo da osla­bim.
Ja se, isti­na, ni­sam ni ža­li­la. Ni­sam go­vo­ri­la ro­di­te­
lji­ma da se ose­ćam po­vre­đe­no ka­da bi sva de­ca do­bi­
ja­la uži­nu sem me­ne i ka­da bi me svi gle­da­li sa­ža­lji­vo.
Te si­tu­a­ci­je, ko­je sam sma­tra­la ka­znom, a ne že­
ljom da mi se po­mog­ne, na­vo­di­le su me da je­dem kri­
šom ka­ko se ne bih ose­ća­la us­kra­će­nom, ni­ti po­sti­đe­
nom. I ka­ko me ni­ko ne bi sa­ža­lje­vao.
Do­bro se se­ćam da sam, ka­da bi me ro­di­te­lji osta­
vi­li me­đu dru­gom de­com na ne­kom ro­đen­da­nu, ko­ri­
sti­la te si­tu­a­ci­je da bih je­la, od­no­sno da bih se pre­
je­da­la. Dok bi svi oko me­ne igra­li i za­ba­vlja­li se, ja
bih sta­ja­la po­red sto­la sa po­slu­že­njem i gu­ta­la je­dan
sen­dvič za dru­gim. Već bi me pr­vi za­si­tio, ja­sno, ali
na­sta­vlja­la sam da je­dem ne­za­vi­sno od to­ga.
Od­ra­sta­nje mi, u po­gle­du sve­ga to­ga, ni­je do­ne­lo
ni­ka­kvu pro­me­nu. Le­ka­ri su me i da­lje uglav­nom gr­di­li
i pla­ši­li me na­ja­va­ma mo­gu­ćih po­sle­di­ca, a mo­ji ro­di­
te­lji su či­ni­li to isto. Sve dok, raz­o­ča­ra­ni ne­u­spe­si­ma
ve­za­nim za mo­ju go­ja­znost, ni­su di­gli ru­ke i od­u­sta­li
od po­ku­ša­ja da me na­ve­du da osla­bim.
134
 Koraci ka radostI

Kao od­ra­sla sam ima­la neo­gra­ni­čen broj pri­li­ka da

je­dem van bi­lo či­je kon­tro­le, van bi­lo či­jih po­gle­da. Me­
đu­tim, upr­kos to­me, ni­sam uspe­va­la da se oslo­bo­dim
na­vi­ka ste­če­nih u de­tinj­stvu, a po­seb­no uve­re­nja da je
hra­na neš­to što mi je za­bra­nje­no. Za­to sam se pre­ma
hra­ni od­no­si­la kao kra­dlji­vac. Je­la sam kri­šom, na br­zi­
nu, kao što kri­mi­nal­ci pljač­ka­ju ban­ke. Oni si­gur­no ne
bi­ra­ju ka­kve nov­ča­ni­ce kra­du, ni­ti u ka­kvu ke­su tr­pa­ju
svoj plen. I baš kao što za kri­mi­nal­ca pred­sta­vlja uspeh
da ne bu­de uhva­ćen, ta­ko je i za me­ne pred­sta­vlja­lo
uspeh da neš­to po­je­dem, a da ne bu­dem vi­đe­na. Kao
da se na me­ni ni­je vi­de­lo ko­li­ko sam je­la!
Ne­ko­li­ko pu­ta se do­go­di­lo da sam, pra­vo iz ku­
hi­nje u ko­joj bih uze­la hra­nu, od­la­zi­la u ku­pa­ti­lo da
bih je kri­šom po­je­la. Sta­ja­la bih po­red to­a­let­ne šo­lje
i žva­ka­la, gu­ta­la, ni­ma­lo ne uži­va­ju­ći u hra­ni, ni­ma­lo
sve­sna nje­nog uku­sa, ali kom­plet­no sve­sna te bi­zar­
ne okol­no­sti, to­ga da sam je­la na tom me­stu, na taj
na­čin. Ose­ća­la sam se gro­zno, me­đu­tim, na kra­ju je
va­žni­je od sve­ga bi­lo to što me ni­ko ni­je vi­deo, što
sam us­pe­la da po­je­dem ono što sam na­u­mi­la. Si­tost
je bri­sa­la moj stid.
Ta­ko­đe, do­ga­đa­lo se da, ako bi me ne­ko za­te­kao
u ku­hi­nji, str­pam hra­nu u džep (ta­ko se po­na­ša­ju i
nar­ko­ma­ni, zar ne?). Po­ne­kad bi to bi­la ko­ra hle­ba
pre­ma­za­na ma­jo­ne­zom. Po­ne­kad bi mi se taj ma­jo­
nez raz­ma­zao po dže­pu. Me­ni to ni­je sme­ta­lo. Uvek
bih, ostav­ši sa­ma, po­je­la taj hleb sa raz­ma­za­nim ma­
jo­ne­zom, ne gu­be­ći iz vi­da da su se na nje­mu na­la­zi­le
135
S lavica I vaniš

mr­vi­ce po­ku­plje­ne iz dže­pa, ve­ro­vat­no one ko­je ne bi

proš­le sa­ni­tar­ni pre­gled.
Ni­sam ha­ja­la za is­fle­ka­nim dže­pom, ni za ba­ja­tim
mr­vi­ca­ma, ko­li­ko sam bi­la za­do­volj­na „ukra­de­nim“ za­
lo­ga­jem.
Mno­go pu­ta sam po­je­la ne­ku­va­ne ko­ba­si­ce, za­to
što ku­va­ne ot­puš­ta­ju mi­ris, mi­ris ko­ji bi pred­sta­vljao
do­kaz da sam ih po­je­la. Eto, kao i kri­mi­nal­ci, i ja sam
mo­ra­la da se bri­nem oko ukla­nja­nja do­ka­za o po­či­
nje­nom „ne­de­lu“.
Ukus hra­ne mi ni­ka­da ni­je bio pre­vi­še va­žan. Jer,
pre­te­ri­va­la sam sa kon­zu­mi­ra­njem čak i one hra­ne ko­
ju ni­sam vo­le­la. Je­la sam ta­ko što ni­sam žva­ka­la, što
sam gu­ta­la, što ni­sam bi­ra­la za­lo­ga­je, već sam je­la
sve od­re­da. Gra­bi­la sam hra­nu kao da sam se pla­ši­la
da bi mo­gla da mi po­beg­ne. „Lo­vi­la“ sam je po po­li­
ca­ma fri­ži­de­ra, oslo­nje­na na nje­go­va vra­ta, mah­ni­to,
ne­u­to­lji­vo.
Ni­sam ha­ja­la ni za jed­nim ci­vi­li­zo­va­nim ob­li­kom
po­na­ša­nja pri­li­kom je­la. Ret­ko sam se­da­la za sto, na
pri­mer. Po­ne­kad ne bih ko­ri­sti­la ni escajg, ni ta­njir. Je­
la sam sto­je­ći, s no­gu, po­red otvo­re­nog lon­ca iz ko­ga
sam pr­sti­ma hva­ta­la krup­ni­je ko­ma­de hra­ne, a par­či­
ći­ma hle­ba one sit­ni­je. Ni­sam bri­sa­la usta, do­zvo­lja­
va­la sam da mi se mast sli­va niz bra­du. Žu­ri­la sam, kao
pr­o­go­nje­na, da što vi­še pr­o­gu­tam u što kra­ćem ro­ku.
U re­sto­ra­ni­ma sam se, pak, po­na­ša­la kraj­nje pri­
stoj­no. Je­la sam na­ru­če­ne por­ci­je fi­no, po­la­ko, oda­
ju­ći sli­ku pra­ve da­me. Na­ru­či­va­la sam di­je­tal­nu hra­
136
 Koraci ka radostI

nu, pre­ćut­ku­ju­ći da bih naj­ra­di­je uze­la ko­ba­si­ce, što

soč­ni­je to bo­lje. Pa­zi­la sam da ne de­lu­jem gr­o­tesk­no.
De­be­la že­na je­de soč­ne ko­ba­si­ce. Gr­o­te­ska!
Zna­la bih za red, sve dok se ne bih naš­la u sop­
stve­noj ku­hi­nji, uro­nje­na u sop­stve­ni lo­nac. Ta­mo ni
naj­ma­nje ne bih ha­ja­la za tim re­dom, ta­mo bih se pre­
da­va­la ne­sa­vla­di­voj unu­traš­njoj pri­si­li da se ne­za­si­to
pre­je­dam. Ta­mo bih po­sta­ja­la zgr­o­že­na nad sa­mom
so­bom, nad onom ko­ja ne­ma kon­tro­lu nad po­tre­bom
da, naj­češ­će si­ta, je­de kao da je po­be­gla iz naj­ve­će
gla­di. A pri­tom ni­sam ni slu­ti­la da tu ni­je bi­lo ni go­vo­
ra o gla­di. Bar ne o onoj or­gan­skoj, fi­zi­o­loš­koj.
Dok sam je­la, ni­ma­lo ni­sam uži­va­la, jer sam ve­
ro­va­la da ra­dim ono što ne smem. Pri­tom sam uvek
za­miš­lja­la ka­ko se uze­ti za­lo­ga­ji bu­kval­no le­pe na
me­ne, ka­ko, ne­do­volj­no sva­re­ni, uve­ća­va­ju mo­je sa­
lo. Sva­ko­ga da­na sam go­vo­ri­la se­bi da ću se ugo­ji­ti i
sva­ko­ga da­na sam se go­ji­la. Ja sam bi­la pr­o­gra­mi­ra­na
na go­je­nje. Mo­je te­lo se po­na­ša­lo u skla­du sa mo­jim
mi­sli­ma, one su se ne­po­gre­ši­vo re­flek­to­va­le na mo­je
sa­lo ko­je se ne­za­dr­ži­vo uve­ća­va­lo.

Ka­ko ste da­nas je­li?*

U pe­ri­o­du u ko­me se ni­sam po­sve­će­no ba­vi­la svo­jom
go­ja­znoš­ću, naj­češ­će sam je­la pre­vi­še. Bez kon­tro­le,
bez ima­lo raz­miš­lja­nja o ko­li­či­ni, o na­či­nu pri­pre­me
hra­ne, o po­sle­di­ca­ma pre­ko­mer­nog uno­sa ka­lo­ri­ja.
Sve to pre­je­da­nje je pra­ti­la je­zi­va gri­ža sa­ve­sti, ali
137
S lavica I vaniš

u po­je­di­nim da­ni­ma niš­ta ne bih ose­ća­la. Li­či­la bih,

ta­da, na zom­bi­ja ko­me je ne­ko, pri­ti­skom na dug­me,
is­klju­čio ra­zum, mi­sli i ose­ća­nja. Jed­no­stav­no sam od­
bi­ja­la da sa­gle­da­vam štet­nost svog pre­je­da­nja, pro­sto
sam be­ža­la od to­ga da za­vi­rim u tu cr­nu ru­pu, pla­še­ći
se da me ne usi­sa u pot­pu­no­sti. Zbog hro­nič­nog pre­
je­da­nja fi­zič­ki sam se ose­ća­la lo­še, bi­la sam na­du­ta,
tro­ma, le­tar­gič­na i uvek sam bi­la ne­str­plji­va da mi se
hra­na u sto­ma­ku sva­ri, ka­ko ne bi bio vi­še ta­ko pre­
pun. Ve­ro­vat­no bi če­tvr­ti­na hra­ne ko­ju sam uno­si­la
bi­la do­volj­na za mo­je po­tre­be, za po­tre­be že­ne ko­ja
ne ra­di teš­ke fi­zič­ke po­slo­ve, ni­ti je pre­te­ra­no ak­tiv­na.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da li ste ne­ka­da pre­glad­ne­li?*

Ve­o­ma ret­ko mi se do­ga­đa­lo da pre­glad­nim. Uvek bih
pred­u­hi­tri­la glad, kao da je glad sta­nje ko­je ne bih
mo­gla da pod­ne­sem, ko­je bi me pot­pu­no po­re­me­ti­lo,
ko­je bi ugro­zi­lo mo­je funk­ci­o­ni­sa­nje. I ne sa­mo da ni­
sam mo­gla da do­če­kam da oglad­nim već je­dva da sam
mo­gla da do­zvo­lim da pro­đu dva sa­ta od po­je­de­nog
138
 Koraci ka radostI

obro­ka. Čim bih ose­ti­la da mi se de­li­mič­no sva­rio ob­

rok u sto­ma­ku, ja bih raz­miš­lja­la o to­me da do­pu­nim
že­lu­dac. Uvek sam mo­ra­la da bu­dem pu­na, pre­pu­na,
ni­sam sme­la ni­jed­nog tre­nut­ka da pod­ne­sem pra­zni­
nu, kao ni naj­ma­nji na­go­veš­taj gla­di.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da li ni­ste mo­gli da pre­sta­ne­te da je­de­te upr­kos si­

to­sti?*
Ja ni­ka­da ni­sam je­la do si­to­sti i zbog si­to­sti. Uvek bih
je­la ko­li­ko sam na­u­mi­la, ko­li­ko je hra­ne bi­lo na ras­po­
la­ga­nju, ma­kar to pre­va­zi­la­zi­lo mo­je po­tre­be. Je­la sam
za­to što je to bi­la mo­ja kom­pul­ziv­na po­tre­ba, mo­ja
na­vi­ka, ni­ka­da ni­sam hra­nu tre­ti­ra­la kao bi­o­loš­ko go­
ri­vo. Je­de­nje go­to­vo ni­ka­da ni­sam po­ve­zi­va­la sa gla­
đu, bar ne onom ogran­skom, pa ni pre­sta­nak je­de­nja
ni­sam po­ve­zi­va­la sa si­toš­ću. Si­tost me ni­je spre­ča­va­la
da na­sta­vljam da je­dem, či­ni­la sam to sve dok ne bih
za­do­vo­lji­la unu­traš­nju, au­to­de­struk­tiv­nu pri­si­lu. Pa­
ra­dok­sal­no, ako ne bih za­do­vo­lji­la tu pri­si­lu, ako se
ne bih pre­je­da­la, ima­la bih ima­la uti­sak da sam iz­gu­
139
S lavica I vaniš

bi­la dan, da sam neš­to vi­tal­no pro­pu­sti­la, da sam se­bi

neš­to us­kra­ti­la.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Gde ste da­nas je­li?*

U kre­ve­tu, za po­moć­nim sto­lom, po­red špo­re­ta ili
otvo­re­nog fri­ži­de­ra, u ho­du, is­pred te­le­vi­zo­ra, u fo­
te­lji sa po­slu­žav­ni­kom u kri­lu itd. Mo­je je­de­nje je i po
ko­li­či­ni i po na­či­nu kon­zu­mi­ra­nja hra­ne naj­češ­će bi­lo
ha­o­tič­no i li­še­no sva­ke este­ti­ke. Dr­ža­la bih či­ni­je i ta­
nji­re po­red dnev­nih no­vi­na, rad­nih pa­pi­ra, pri­bo­ra za
pi­sa­nje, tur­pi­ja za nok­te. Niš­ta od sve­ga to­ga ni­sam
pri­me­ći­va­la, ali isto ta­ko ni­sam obra­ća­la pa­žnju ni na
iz­gled hra­ne, njen mi­ris, bo­je, na sve ono u če­mu istin­
ski gur­ma­ni uži­va­ju. Naj­češ­će sam je­la pr­sti­ma, br­zo
i bez žva­ka­nja, kao da je pre­ti­la opa­snost da mi ne­ko
tu hra­nu ot­me.
A ni­je.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
140
 Koraci ka radostI

______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da li ste za­vr­ši­li obrok ose­ća­ju­ći se sna­žno i ži­vo ili

ste se ose­ća­li umrt­vlje­no i teš­ko?*
Go­to­vo ni­ka­da se, zbog ve­li­ke te­le­sne ma­se, ni­sam
ose­ća­la sna­žno i ži­vo, dok bih se na­kon obro­ka ose­ća­
la umrt­vlje­no, teš­ko, tro­mo, ne­po­kret­no, inert­no, sta­
tič­no. Ane­ste­zi­ra­no. Pre­je­da­nje me ni­je či­ni­lo sa­mo
fi­zič­ki ne­po­kret­nom već i men­tal­no. Mi­sli bi mi ta­da
po­sta­ja­le smi­re­ni­je, ose­ća­nja bi se za­tu­pe­la, sa­vla­da­
va­la bi me bez­volj­nost, gu­bi­la sam en­tu­zi­ja­zam. Ali,
vol­šeb­no, ta­da bih uspe­va­la da is­pli­vam iz vi­ra u ko­me
sam se ne­pre­kid­no vr­te­la, ta­da bi se sve oko me­ne us­
po­ri­lo i po­sta­lo ma­nje in­ten­ziv­no. A to je, oči­gled­no,
sta­nje ko­me sam te­ži­la, sta­nje u ko­je je je­di­no pre­je­
da­nje mo­glo da me uve­de.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
141
S lavica I vaniš

Da li ste je­li da se pro­bu­di­te ili da se za­tvo­ri­te?*

Uvek sam je­la da bih se za­tvo­ri­la, da bih se umr­tvi­la,
da bih fo­kus pro­ble­ma pre­ba­ci­la na sto­mak, a ne na
re­a­lan ži­vot. Uvek sam je­la da bih iz­be­ga­va­la su­o­ča­
va­nje sa tim ži­vo­tom, da bih sve svo­je pro­ble­me sta­
vi­la u sen­ku jed­nog. Pro­bu­đe­nost ni­sam do­ži­vlja­va­la
kao šan­su da neš­to uči­nim za se­be, neš­to le­po i ko­ri­
sno, već sam to sta­nje iz­jed­na­ča­va­la sa zbu­nje­noš­ću,
stra­ho­vi­ma, pe­si­mi­zmom, ne­pe­toš­ću. Kao za­tvo­re­na
sam se ose­ća­la spo­koj­nom i mir­nom, ma­kar i tre­nut­
no, ma­kar i krat­ko­roč­no.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da li je za vas je­lo na­gra­da ili ka­zna?*

U ne­do­stat­ku dru­gih (ili u ne­mo­guć­no­sti da pre­po­
znam te dru­ge) je­lo je za me­ne pred­sta­vlja­lo na­gra­du.
Kad god sam je­la, ose­ća­la sam da do­bi­jam neš­to ume­
sto ono­ga što mi je, po mom miš­lje­nju, bi­lo us­kra­će­no
ili za­ki­nu­to. Kad god sam je­la, sa­ma bih se „po­bri­nu­
la“ za ono što mi je bi­lo po­treb­no. Ni­sam za­vi­si­la od
dru­gih, ni­sam če­ka­la da me se ne­ko se­ti, da me ne­ko
142
 Koraci ka radostI

uva­ži, da me ne­ko za­vo­li. Je­de­nje i ja smo bi­li u ko­a­li­

ci­ji, u čvr­stoj part­ner­skoj ve­zi.
I, kao i sva­ka dru­ga ve­za, ni ta na­ša ni­je bi­la sa­
vr­še­na. Je­de­nje me je uvo­di­lo u bez­dan, u ko­ji sam se
su­no­vra­ći­va­la sa sva­kim uze­tim za­lo­ga­jem. Je­de­nje me
je do­vo­di­lo do pre­go­je­no­sti i u tom smi­slu ono je za
me­ne ka­zna. Ka­zna je i za­to što je do­kaz mo­jih sla­bo­
sti, mo­je ne­mo­guć­no­sti da se po­na­šam u skla­du sa
onim što je do­bro za me­ne.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da li ima­te am­bi­va­len­tan od­nos prema hra­ni?*

Ap­so­lut­no! Pre sam vo­le­la hra­nu jer mi je do­no­si­la tzv.
se­kun­dar­nu ko­rist, jer sam uz nju lak­še iz­la­zi­la na kraj
sa svo­jim pre­ja­kim ose­ća­nji­ma, lak­še sam pre­ži­vlja­va­
la ne­ke si­tu­a­ci­je i pod­no­si­la po­re­dak stva­ri ko­ji sam
oka­rak­te­ri­sa­la kao ne­pra­ve­dan. Za­to sam je „vo­le­la“.
Ali, kad god bih is­ko­ra­či­la iz tog sla­bog de­la se­be,
ka­da bih hra­bro sa­gle­da­la po­sle­di­ce (ili ka­da bih se,
jed­no­stav­no, po­gle­da­la u ogle­da­lo), uvi­đa­la sam i da
143
S lavica I vaniš

je mr­zim, da je hra­na moj „part­ner“ ko­ga bih naj­ra­di­je

šut­nu­la u zad­nji­cu i po­ru­či­la mu da že­lim ras­kid.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Ka­da vam te­lo ka­že da je sprem­no za hra­nu, šta ura­

di­te?*
Šta sam ra­di­la? Od­mah sam je­la, na­rav­no! Od­mah, od­
mah! Udo­vo­lja­va­nje te­lu, ka­da je nje­go­va sprem­nost za
hra­nu u pi­ta­nju, je­ste ono u če­mu sam bi­la ne­ve­ro­vat­no
rev­no­sna i do­sled­na. To je je­di­no sta­nje mog te­la ko­je
sam pra­ti­la, ka ko­me su bi­li okre­nu­ti svi mo­ji sen­zo­
ri. Ne ra­ču­na­ju­ći re­dov­no odr­ža­va­nje lič­ne hi­gi­je­ne, ja
svom te­lu go­to­vo da ni­sam udo­vo­lja­va­la ni na je­dan
dru­gi na­čin. Ve­o­ma ret­ko sam ga ulep­ša­va­la, ni­ka­da
ni­sam no­si­la na­kit, ni­ka­da ga ni­sam ma­si­ra­la, iz­la­ga­la
sun­cu i slič­no. Ni­ka­da mu ni­sam po­nu­di­la neš­to što bi
mo­glo da „za­va­ra trag“ nje­go­voj sprem­no­sti za hra­nu.
Uvek sam joj udo­vo­lja­va­la. Što br­že, to bo­lje.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
144
 Koraci ka radostI

______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Ka­da vam te­lo ka­že da pre­sta­ne­te da je­de­te, šta ura­

di­te?*
U tim si­tu­a­ci­ja­ma, ne­ka­da, ni­sam slu­ša­la svo­je te­lo. Na­
sta­vlja­la sam da je­dem, ia­ko mi ose­ćaj pre­pu­nje­no­sti
sto­ma­ka ni­ma­lo ni­je pri­jao, ia­ko mi je te­lo po­ru­či­va­lo
da ga ugro­ža­va sva­ki su­viš­ni za­lo­gaj, ia­ko bi po­či­nja­lo
da mi bi­va mu­ka na sva­ki mo­gu­ći na­čin. Ja se, ka­da je
je­lo u pi­ta­nju, ni­sam ru­ko­vo­di­la po­tre­ba­ma svo­ga te­la,
već te­žnjom da se dr­žim obra­sca za ko­ji sam ve­ro­va­la
da mi omo­gu­ća­va da lak­še pod­no­sim stvar­nost. Mo­je
te­lo bi bi­lo za­do­volj­no i sa če­tvr­ti­nom one ko­li­či­ne hra­
ne ko­ju sam obič­no kon­zu­mi­ra­la. Nje­mu ni­je pri­ja­lo to
što sam se pre­je­da­la, što ni­sam slu­ša­la nje­go­ve po­tre­
be. Ali, ja sam ga ig­no­ri­sa­la upor­no, po­vla­đu­ju­ći svo­joj
pre­o­se­tlji­vo­sti, svo­joj ne­mo­guć­no­sti da se na dru­ga­či­je
na­či­ne no­sim sa pr­o­ble­mi­ma.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
145
S lavica I vaniš

______________________________________________________
______________________________________________________

Da li ste ika­da ču­li po­ru­ku sop­stve­nog te­la, šta vam

je ono re­klo, ka­ko ste od­go­vo­ri­li?*
To­kom pe­ri­o­da u ko­me sam se hra­ni­la sti­hij­ski, od­bi­
ja­la sam da obra­ćam pa­žnju na svo­je te­lo. Što je ono
po­sta­ja­lo ve­će, glo­ma­zni­je i ma­siv­ni­je, to sam ja obra­
ća­la ma­nje pa­žnje na nje­ga. Do­bro sam pa­zi­la da mo­je
te­lo uvek bu­de ućut­ka­no (hra­nom) ka­ko ne bih ču­la
nje­go­ve va­pa­je, ka­ko mu ne bih do­zvo­li­la da mi bi­lo
šta po­ru­či. Us­peš­no sam ga ig­no­ri­sa­la, a ono me, upr­
kos to­me, ni­jed­nom ni­je iz­da­lo.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da li ima­te plan is­hra­ne?*

Ako ne ra­ču­na­mo onih par hi­lja­da pu­ta ka­da bih se
za­re­kla da po­či­njem di­je­tu, i ka­da bih istu, is­pi­sa­nu na
pa­pi­ru, dr­ža­la pred so­bom, obič­no ni­sam ima­la plan
is­hra­ne. I ka­da bih ga na­pra­vi­la, ret­ko bih ga se pri­dr­
ža­va­la. Mno­go pu­ta se po­ka­za­lo ka­ko ni­sam u sta­nju
146
 Koraci ka radostI

da se dr­žim ne­kog pla­na is­hra­ne du­že od dva da­na. Ili,

re­al­ni­je, du­že od ne­ko­li­ko sa­ti. Do­bro sam zna­la šta je
mom te­lu od­go­va­ra­lo, ka­kav bi me plan is­hra­ne do­veo
do mr­ša­vlje­nja i do to­ga da do­bro funk­ci­o­ni­šem, me­
đu­tim, upor­nost da bi­lo ka­kav plan spro­ve­dem u de­lo
br­zo bi me na­puš­ta­la.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Ka­ko se ose­ća­te ka­da ogra­ni­ča­va­te unos ma­sti, še­

će­ra i so­li?*
Sva­ka vr­sta ogra­ni­če­nja, u po­gle­du hra­ne, na­vo­di­la me
je da se ose­ćam ve­o­ma us­kra­će­no. U tim da­ni­ma bih se
ose­ća­la kao da ne ži­vim pot­pu­no, kao da mi je neš­to vi­
tal­no ne­do­sta­ja­lo, kao da sam bi­la ne­pra­ved­no ka­žnje­
na ili da mi je neš­to dra­go­ce­no od­u­ze­to. Li­še­nost me je
do­vo­di­la do to­ga da bu­dem ner­vo­zna i ne­za­do­volj­na,
upr­kos sve­sti o to­me da je ona do­bra za me­ne, za mo­je
te­lo, za mo­je zdra­vlje. Kad god bih us­kra­ti­la se­bi mast,
še­ćer ili so, ne­pre­kid­no bih maš­ta­la o na­mir­ni­ca­ma ko­
je ima­ju te sa­stoj­ke. I, na­rav­no, ka­da bih ih se do­če­pa­la,
on­da bih po­če­la da ih ne­u­mor­no kon­zu­mi­ram u neo­
147
S lavica I vaniš

gra­ni­če­nim ko­li­či­na­ma. On­da bih „na­gra­di­la“ se­be za

pe­riod to­kom ko­jeg sam bi­la „ka­žnje­na“.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Ka­ko se ose­ća­te u ve­zi sa gla­đu?*

Ve­ru­ju­ći u to da je glad sta­nje ko­je ne bih mo­gla da
pod­ne­sem, uvek bih je pred­u­hi­tri­la ti­me što bih je­la
si­ta. Ako bih, sti­ca­jem okol­no­sti, ose­ti­la glad, ne bih se
ose­ća­la spo­sob­nom da mi­slim ni o če­mu dru­gom, sem
o to­me da je­dem, da se naj­ed ­ em, da pot­pu­no po­ti­snem
tu za­stra­šu­ju­ću pra­zni­nu u že­lu­cu. Glad me je de­kon­
cen­tri­sa­la, glad me je uda­lja­va­la od ži­vo­ta, glad je po­
ja­ča­va­la sve ono što me je bo­le­lo, zbog če­ga sam pa­ti­la.
Ako bi mi ne­ko one­mo­gu­ćio da je­dem ka­da sam glad­
na, taj bi se pre­tvo­rio u mog naj­mr­ski­jeg ne­pri­ja­te­lja.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
148
 Koraci ka radostI

______________________________________________________
______________________________________________________

Ka­ko se ose­ća­te ka­da po­mi­sli­te na pra­zan sto­mak?*

Ja, ne­ka­da, sa pra­znim sto­ma­kom...? To ne bih bi­la ja.
Pra­va ja je uvek ima­la pun sto­mak, uvek je bi­la si­ta i
pre­la je kao ma­ca. Ja sa pra­znim sto­ma­kom sam ogor­
če­na na se­be, na či­tav svet, na lju­de ko­ji­ma su sto­ma­ci
pu­ni, na one ko­ji mo­gu da je­du, ko­ji ni­su za­vi­sni od
hra­ne. Po­mi­sao na pra­zan sto­mak iza­zi­va u me­ni ner­
vo­zu i strah od ne­mo­guć­no­sti da to pod­ne­sem.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Ka­kva vam ose­ća­nja iza­zi­va po­mi­sao da ne­ma­te

hra­nu?*
Ne­ka­da: Pa­ni­ku, strah, ne­mir, raz­dra­žlji­vost, hi­ste­
rič­nost.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
149
S lavica I vaniš

______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Ko­ja ose­ća­nja iza­zi­va u va­ma či­nje­ni­ca da hra­ne ima

pre­vi­še?*
Na je­dan na­čin me je ta či­nje­ni­ca umi­ri­va­la, a na dru­
gi uža­sa­va­la. Iz­o­bi­lje hra­ne ga­ran­tu­je od­su­stvo gla­di,
ali isto­vre­me­no i uža­sno pro­vo­ci­ra, iza­zi­va i sta­vlja na
pre­ve­li­ka is­ku­še­nja.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

***
Za­hva­lju­ju­ći to­me što sam po­če­la da se me­njam,
svo­ju go­ja­znost sam pre­sta­la da tre­ti­ram kao ta­bu,
kao te­mu či­je bi po­kre­ta­nje iza­zva­lo tek­ton­ske po­re­
me­ća­je. Po­če­la sam gla­sno i ja­sno da go­vo­rim o njoj,
bez ustru­ča­va­nja i bez sne­bi­va­nja.
To me je oslo­ba­đa­lo, a ujed­no me je do­vo­di­lo do
za­ni­mlji­vih ot­kri­ća, naj­vi­še onih ko­ja su se ti­ca­la na­
150
 Koraci ka radostI

vi­ka u is­hra­ni lju­di sa ko­ji­ma sam raz­go­va­ra­la na tu

te­mu. Ta­ko sam sa­zna­la da je jed­na mo­ja pri­ja­te­lji­ca
po­ne­kad ume­la da, usled na­pa­da gla­di, je­de pr­lja­vih
ru­ku. Pra­vo iz au­to­bu­sa bi ule­ta­la u ku­hi­nju i po­či­nja­la
da ko­pa po fri­ži­de­ru. Dru­ga pri­ja­te­lji­ca mi je pri­zna­
la da po­ne­kad ne bi uspe­va­la da do­če­ka da se hra­na
ohla­di, već bi je ne­str­plji­vo je­la vre­lu, ne­za­vi­sno od
to­ga što bi opr­lji­la je­zik. Tre­ća me je šo­ki­ra­la pri­čom
o to­me ko­li­ko slat­ki­ša je u sta­nju da po­je­de i ko­li­ko
ha­la­plji­vo to či­ni.
Ni­jed­na od njih tri ni­je go­ja­zna, ni­ti ima pro­ble­
ma sa su­viš­nim ki­lo­gra­mi­ma. Sve tri ima­ju tre­nut­ke u
ko­ji­ma ne uspe­va­ju da kon­tro­li­šu svo­ju glad. Sve tri, u
po­je­di­nim da­ni­ma, je­du vi­še ne­go što im je po­treb­no.
I sve tri obo­ža­va­ju da je­du ko­ba­si­ce.
Nji­ma je do­zvo­lje­no da ra­de to po­vre­me­no. Zaš­to
ne bi bi­lo i me­ni?
Za raz­li­ku od mo­jih pri­ja­te­lji­ca ko­je su sa­mo po­
vre­me­no je­le s no­gu, ha­la­plji­vo i ne­str­plji­vo, ja sam to
re­dov­no či­ni­la. A to mi je sme­ta­lo, zbog to­ga sam bi­la
od­vrat­na sa­moj se­bi.
Za­to sam po­če­la da me­njam na­vi­ke ko­je se ti­ču
na­či­na kon­zu­mi­ra­nja hra­ne. Ume­sto ha­o­tič­nog ri­tu­a­la
pre­je­da­nja bez kra­ja i po­čet­ka, bez ika­kvog re­da, bez
sve­sti o je­lu, sve češ­će se­dam za sto i po­na­šam se kao
da sam u re­sto­ra­nu i da je­dem pred sve­do­ci­ma.
Da bih ot­kri­la pred­no­sti re­gu­lar­nog obe­do­va­nja,
po­mo­gla mi je odra­đe­na ve­žba**. Pre ne­go što sam
joj pri­stu­pi­la, ku­pi­la sam se­bi di­van pod­me­tač za sto,
151
S lavica I vaniš

ša­re­ni ta­njir, šo­lju sa cvet­nim de­ze­nom, kao i kva­li­tet­

ne sal­ve­te. Sve sam ser­vi­ra­la na sto, čak i escajg, ia­ko
naj­vi­še vo­lim da je­dem pr­sti­ma.
Hra­nu sam se­kla, po­la­ko pri­no­si­la usti­ma i po­
tom je du­go žva­ka­la, mak­si­mal­no uži­va­ju­ći u nje­nom
uku­su. Iz­me­đu uze­tih za­lo­ga­ja od­la­ga­la sam escajg iz
ru­ku, a ta­ko­đe sam pra­vi­la pa­u­ze, pra­će­ne du­bo­kim
udi­sa­ji­ma.
Ka­da sam ta­ko je­la, ose­ća­la sam se kao da je taj
obrok neš­to na šta sam ima­la pra­vo, kao neš­to če­ga
ne bi tre­ba­lo da se sti­dim. Ta­ko po­je­den obrok imao je
po­če­tak i kraj, po če­mu se raz­li­ko­vao od onih ko­ji­ma
sam, ne­ka­da, naj­češ­će pri­be­ga­va­la.

Sle­di­te moj pri­mer! Od­ra­di­te ve­žbu i za­pi­ši­te svo­

je uti­ske!

______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da­nas se, uglav­nom, po­na­šam kao mo­je pri­ja­te­

lji­ce. Te­žim to­me da je­dem za sto­lom, po­la­ko, uz žva­
ka­nje hra­ne i pra­vlje­nje pa­u­za iz­me­đu uze­tih za­lo­ga­ja.
Ali, do­go­di se da sta­vim tac­nu u kri­lo i sme­stim se
152
 Koraci ka radostI

is­pred te­le­vi­zo­ra, da ko­ma­dam hra­nu pr­sti­ma ume­sto

vi­ljuš­kom i no­žem, da je­dem na uli­ci, ho­da­ju­ći. Kao što
svi to po­ne­kad či­ne.
Do­go­di se i da mo­ji me­ha­ni­zmi sa­mo­zaš­ti­te pro­
ra­de i da bes, ner­vo­zu ili ne­za­do­volj­stvo mah­ni­to gu­
šim ve­li­kim, ne­do­volj­no sa­žva­ka­nim, za­lo­ga­ji­ma. Ali,
da­nas, bar, znam o če­mu se ra­di, umem da pre­po­znam
šta me na­vo­di na ta­kvo po­na­ša­nje.
Od ka­da se tru­dim da sve re­đe je­dem ha­o­tič­no, a
da sve češ­će na­vo­dim se­be da žva­ćem, ot­kri­vam pra­vi
ukus hra­ne. Jed­no vre­me sam, u for­mi ve­žbi**, is­tra­
ži­va­la te uku­se, ka­ko hra­ne, ta­ko i pi­ća. Po­sve­će­no
bih neš­to pro­ba­la, mi­ri­sa­la, gri­zla i žva­ka­la ka­ko bih
po­sta­la sve­sna kom­plet­nog uku­sa, ali i da bih ot­kri­la
zna­či li mi ta hra­na i neš­to vi­še, kao sim­bol ne­če­ga,
na pri­mer. Doš­la sam do kraj­nje za­ni­mlji­vih ot­kri­ća.
Kre­nu­la sam od čo­ko­la­de...
Još dok otva­ram koc­ki­cu čo­ko­la­de, pri­me­ću­jem,
po pr­vi put, da je de­li­kat­no upa­ko­va­na. Ima dva pa­pi­
ra, spolj­ni, ko­ji je kva­li­te­tan i ži­vo­pi­san, i unu­traš­nju
fo­li­ju, ko­ja fi­no šuš­ti. Po pr­vi put za­pa­žam i ka­ko je
čo­ko­la­da le­po iz­li­ve­na, ka­ko ima pra­vil­ne i za­ni­mlji­ve
ša­re po se­bi. Ve­o­ma je pre­ci­zno ise­če­na, sa oš­trim,
rav­no­mer­nim ivi­ca­ma. Pri­no­sim je no­su. Mo­žda ni­je
pra­vi iz­raz, ali uvi­đam da mi je mi­ris čo­ko­la­de ele­gan­
tan. To je hra­na za kre­vet, bu­di mi se ta aso­ci­ja­ci­ja,
tre­ba je je­sti po­sle sek­sa, ka­da je po­treb­no po­vra­ti­ti
ener­gi­ju. Ia­ko evi­dent­no ka­lo­rič­na, čo­ko­la­da mi je da­
le­ko pri­hva­tlji­vi­ja hra­na od bu­re­ka, re­ci­mo. Go­to­vo da
153
S lavica I vaniš

mi­slim ka­ko mi je do­zvo­lje­no da uži­vam u njoj, ali ne

u pre­te­ra­noj ko­li­či­ni. Po­roč­no pre­la­zim vr­hom je­zi­ka
po po­vr­ši­ni čo­ko­lad­ne koc­ki­ce, is­pi­tu­ju­ći nje­nu glat­
ko­ću. Ot­kri­vam da ni­sam od­vrat­na se­bi zbog to­ga, već
sim­pa­tič­no smeš­na. Tr­ljam čo­ko­la­du o usne i ob­li­zu­
jem se... Ži­vot... To je ukus ži­vo­ta. Po­no­vo udi­šem njen
mi­ris, a on­da kre­ćem ha­la­plji­vo da je gri­zem. Se­tiv­ši
se ve­žbe, tr­gla sam se i na­te­ra­la se­be da po­sve­će­no
pra­tim ka­ko mi se zu­bi za­ri­va­ju u slat­ku ma­te­ri­ju. Po­
či­njem da je žva­ćem, po­la­ko. Za­tva­ram oči uži­va­ju­ći.
Da, čo­ko­la­da mi je do­zvo­lje­na hra­na... Ima kom­ple­tan,
za­o­kru­žen ukus. Po­sle nje čo­vek mo­že sa­mo da po­
pi­je vo­du. Ne­ma po­tre­bu za no­vim pre­je­da­njem. Na­
sta­vljam da mr­vim i dru­gi za­lo­gaj, sa že­ljom da mi se
po ma­lo čo­ko­la­de za­le­pi na sva­ki zub. Tr­ljam ma­su o
nep­ca, kao da im po­ru­ču­jem: evo, uži­vaj­te! Ko­nač­no
i vi ose­ti­te ukus ne­čeg le­pog! Gu­tam ma­lu ko­li­či­nu,
ne­mam uti­sak da mi ras­to­plje­na čo­ko­la­da „pa­da“ na
že­lu­dac, kao što je to slu­čaj sa dru­gom hra­nom. Ne­
mam ose­ćaj kom­plet­nog za­si­će­nja i za­gu­še­nja, ali to
je do­bro, zar ne? Go­to­vo po pr­vi put mi je jed­na koc­
ki­ca čo­ko­la­de, kon­zu­mi­ra­na na ta­ko po­sve­ćen na­čin,
bi­la do­volj­na da do­bi­jem por­ci­ju slat­kog za­do­volj­stva.
Mi­sli­la sam da sam za­vr­ši­la ve­žbu. Me­đu­tim, ka­da
sam po­seg­nu­la za pa­pi­ri­ćem od čo­ko­la­de da ga pre­
sa­vi­jem ka­ko bih ga ba­ci­la, po­mi­ri­sa­la sam ga. Ži­vot...
„Ni­je re­a­li­stič­no kon­cen­tri­sa­ti se na ka­lo­ri­je,
već na zna­če­nje hra­ne u čo­ve­ko­vom ži­vo­tu, da bi se
osnov­na psi­ho­loš­ka zna­če­nja hra­ne mo­gla raz­u­me­ti i
154
 Koraci ka radostI

po­pra­vi­ti“, ka­že Su­zi Or­bah. A ja ka­žem da me je iz­

ne­na­di­lo ono što sam ot­kri­la o zna­če­nju čo­ko­la­de u
mom ži­vo­tu. Zar bi tre­ba­lo da je se od­rek­nem? Ne, već
sa­mo da je kon­zu­mi­ram u od­go­va­ra­ju­ćim ko­li­či­na­ma i
na od­go­va­ra­ju­ći na­čin.
Evo do če­ga me je do­ve­lo is­tra­ži­va­nje uku­sa:

Li­mun
Uzi­mam po­lo­vi­nu li­mu­na u ru­ke. Ima jar­ko­žu­tu,
zdra­vu bo­ju. Opi­pa­vam hra­pa­vu ko­ru. Raz­miš­ljam o
to­me gde je taj li­mun ra­stao, oda­kle je do­šao. Pa­da
mi na pa­met ka­ko je zdra­vo kon­zu­mi­ra­ti ga i ka­ko su
lju­di sprem­ni da ga pla­te, ma ko­li­ko koš­tao. Pri­no­sim
ga no­su i udi­šem nje­gov mi­ris. Bu­de mi se aso­ci­ja­ci­je
na uda­lje­ne, trop­ske pre­de­le. Le­po mi je dok ga mi­ri­
šem. Ču­dim se što to ni­ka­da do sa­da ni­sam ura­di­la.
Tač­ni­je, osu­đu­jem se­be zbog to­ga! Imam uti­sak da
sam mno­go to­ga pro­pu­sti­la. Sva­ki dan pre­se­lje­nja
u trop­ske pre­de­le, hej, i to sa­mo za­hva­lju­ju­ći mi­ri­su
li­mu­na! Pre­la­zim je­zi­kom pre­ko li­mu­no­vog me­sa. U
po­čet­ku ne ose­ćam niš­ta, a po­tom, ka­da is­ce­dim ma­
lo so­ka u usta, ose­ćam ki­se­lost. Pri­ja mi taj ukus, za
tre­nu­tak in­ten­zi­van, a on­da sa­svim blag. Gri­zem li­
mu­no­vo me­so. Ia­ko znam da će bi­ti ki­se­lo, gri­zem ga
ha­la­plji­vo, kao i sva­ku dru­gu hra­nu. Či­ta­vu po­lo­vi­nu
sta­vljam u usta i žva­ćem. Ne bih ga is­plju­nu­la, čak i
da ni­je ve­žba u pi­ta­nju. Hra­na je, de­fi­ni­tiv­no, sim­bol
ne­čeg sa­svim dru­gog za me­ne, na­me­će mi se ta mi­
sao. Du­go sam ga žva­ka­la, a ka­da je po­stao bez­u­ku­
155
S lavica I vaniš

san i blju­tav, is­plju­nu­la sam ga. U usti­ma mi je ostao

osve­ža­va­ju­ći ose­ćaj. Li­žem usne, želj­na pr­vo­bit­nog,
ki­se­log uku­sa.

Ka­fa
Ka­fa je mo­je naj­o­mi­lje­ni­je pi­će. Vo­lim da po­mi­
slim na nju od­mah na­kon bu­đe­nja, da je ku­vam, vo­
lim da mi­slim o to­me ka­ko će me raz­bu­di­ti, ka­ko će
mi raz­bi­stri­ti mi­sli. Vo­lim da pi­jem ka­fu iz le­pih šo­lja.
Iz onih ko­je su ve­li­ke, ali oba­ve­zno oble. I ko­je ima­ju
tac­nu. To vo­lim za­to što me ra­du­je zvuk uda­ra­nja šo­
lje o tac­nu. Ta­ko je zvo­nak. Vo­lim da imam le­pe šo­lje
za ka­fu. I da ih me­njam, s vre­me­na na vre­me. Sve me
odu­še­vlja­va kod ka­fe, mi­ris, bo­ja, pe­nu­ša­nje, gor­či­
na. I to što je vru­ća, što mi bla­go opr­lji je­zik i usne,
i to mi se do­pa­da. Tač­ni­je, in­si­sti­ram na to­me! Evo,
po­miš­ljam na Bra­zil, tač­ni­je, na me­sna­te, pu­nač­ke
Bra­zil­ke ko­je se za­mam­no lju­lja­ju dok be­ru zr­na ka­
fe. Ima­ju ogrom­na te­la, ali ne­ka­ko su sek­si. De­lu­ju
plod­no. Ve­se­le su i pot­pu­no rav­no­duš­ne pre­ma to­me
što su de­be­le, pri­hva­ta­ju se­be i svo­je sud­bi­ne. Pu­no
pe­va­ju i igra­ju, gip­ko po­kre­ću­ći svo­ja ogrom­na te­la.
Pra­tim ka­ko mi or­ga­ni­zam do­bi­ja sve vi­še ener­gi­je,
sa sva­kim gu­tlja­jem ka­fe. Po­red to­ga što me bu­di,
ka­fa mi ubi­ja ape­tit, po­sle nje mi hra­na ne de­lu­je
pri­vlač­no. Od pr­ve ju­tar­nje ka­fe bro­jim sa­te do one
po­po­dnev­ne. Naj­vi­še vo­lim ka­da ose­tim po­tre­bu za
njom, ka­da za­pad­nem u tzv. „ko­fe­in­sku kri­zu“. O, ko­
li­ko mi sa­mo on­da pri­ja!
156
 Koraci ka radostI

Lu­be­ni­ca
Obo­ža­vam lu­be­ni­ce, to je mo­je omi­lje­no vo­će. Vo­
lim ih što su ve­li­ke, od­no­sno, što su ve­će to su bo­lje.
Nji­ma ne sme­ta što su ve­li­ke i oble, to im je pred­nost.
Za­miš­ljam nji­ho­vu ko­ru kao oklop, ko­ji šti­ti unu­traš­
njost od su­še, pra­ši­ne, in­se­ka­ta. Vo­lim ka­ko ko­ra pu­ca
ka­da se za­se­če. To je zvuk zre­lo­sti. Unu­traš­njost lu­be­
ni­ce je div­ne bo­je, div­ne struk­tu­re. I ta­ko je vo­de­na­sta
i soč­na. Uvek se­čem ve­li­ke par­či­će, sa sveš­ću da lu­be­
ni­ca ne go­ji. Ne­ma ne­ki po­se­ban, ka­rak­te­ri­sti­čan mi­ris,
ali, mo­že joj se! Ukus joj je ne­nad­ma­šan! Vo­lim na­čin na
ko­ji mi pr­ska među zu­bi­ma. Ma­le eks­plo­zi­je osve­že­
nja! To­li­ko je vo­de­na­sta da se to­pi u usti­ma. Za­gri­zem
ogrom­no, ve­li­ko par­če, a ono se od­mah is­to­pi. Bez mog
pre­te­ra­nog an­ga­žo­va­nja, od­no­sno, bez žva­ka­nja. Vi­še
je dro­bim nep­ci­ma, ne­go zu­bi­ma. Do­zvo­lja­vam da mi
sok obil­no cu­ri iz usta, niz bra­du. To je ta­ko sek­si. Ne
bih se kri­la ni da me ne­ko vi­di ta­ko uma­za­nu. Obič­no
me za­si­ti jed­no par­če, ali, bez ika­kve gri­že sa­ve­sti uzi­
mam i dru­go. Ne za­me­ram se­bi ka­da se naj­e­dem lu­be­
ni­ce, to je neš­to što za­is­ ta vo­lim da je­dem, neš­to što
me za­si­ti, što mi za­me­ni slat­ki­še i dru­ge vr­ste teč­no­sti.
Je­di­no mi na­kon lu­be­ni­ce ne sme­ta ose­ćaj pre­tr­pa­nog
sto­ma­ka. Za­hval­na sam joj na to­me što mi, bar za iz­ve­
sno vre­me, od­vra­ća mi­sli od dru­ge hra­ne. Jer to­li­ko sam
za­si­će­na da mi se niš­ta dru­go ne je­de.

157
S lavica I vaniš

Hleb
Naj­o­mi­lje­ni­ja hra­na, naj­o­mra­že­ni­ja hra­na. Si­no­
nim za si­tost, za kom­ple­tan obrok, ali i za go­je­nje. Ne
mo­gu da za­mi­slim da ije­dan obrok mo­že da bu­de za­
o­kru­žen bez hle­ba, pa i onaj ko­ji već obi­lu­je uglje­nim
hi­dra­ti­ma, kao što su je­la sa te­ste­ni­nom, krom­pi­rom
ili pi­rin­čem. Uži­vam u mi­ri­su hle­ba, po­ma­lo ki­sel­ka­
stom, u me­ko­ći, sve­ži­ni, to­pli­ni, na­či­nu na ko­ji me­nja
ob­lik dok se gnje­či pr­sti­ma. Mo­gla bih da je­dem sa­mo
hleb, da­ni­ma! Ka­da dr­žim di­je­tu, hleb je ono što mi
naj­vi­še ne­do­sta­je. To je ele­men­tar­na hra­na, ona ko­ja
spa­sa­va od gla­di. Po pi­ta­nju hle­ba, za me­ne je naj­va­
žni­je da ni­ka­da ne za­bo­ra­vim sle­de­ću či­nje­ni­cu: bo­lje
je da ga sva­ko­ga da­na je­dem u ma­lim ko­li­či­na­ma, ne­
go da ga se li­ša­vam u pot­pu­no­sti i da po­tom, u ne­kom
tre­nut­ku gu­bit­ka kon­tro­le, po­je­dem či­ta­vu vek­nu.

Is­tra­ži­te ukus va­še omi­lje­ne na­mir­ni­ce i za­pi­ši­te

uti­ske:

______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
158
 Koraci ka radostI

Ka­ko ste da­nas je­li?*

Da­nas, kao i to­kom pro­te­klih ne­ko­li­ko me­se­ci, po­ku­ša­
vam da se pri­dr­ža­vam pra­vi­la ko­ja pod­ra­zu­me­va­ju: iz­bor
zdra­vih na­mir­ni­ca i nji­ho­vo do­bro kom­bi­no­va­nje, za­o­
kru­že­ne obro­ke od ko­jih je do­ru­čak naj­o­bim­ni­ji i naj­ka­
lo­rič­ni­ji, iz­be­ga­va­nje sla­nih i slat­kih gric­ka­li­ca, br­ze hra­
ne, kao i ga­zi­ra­nih so­ko­va. Hra­nim se is­klju­či­vo kod ku­
će, iz­be­ga­vam ki­o­ske, pe­ka­re i po­sla­sti­čar­ni­ce. Al­ko­hol
kon­zu­mi­ram u iz­u­zet­nim pri­li­ka­ma i u ma­lim ko­li­či­na­ma.
Na ovom me­stu bih, naj­vi­še od sve­ga, vo­le­la da ka­žem
da se ver­no pri­dr­ža­vam ovih pra­vi­la, ali još uvek se ni­
sam di­sci­pli­no­va­la u po­želj­noj me­ri. Je­dem mno­go ma­
nje ne­go pre, me­đu­tim, sa­da mi ne idu u pri­log go­di­ne,
stil ži­vo­ta, kao ni či­nje­ni­ca da mo­je ma­sne će­li­je, či­ji je
broj ne­po­vrat­no uve­ćan u de­tinj­stvu, ra­de „pro­tiv me­ne“.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da li ste ne­ka­da pre­glad­ne­li?*

Glad za me­ne vi­še ni­je ba­uk. Mo­gu da je pod­ne­sem,
pret­po­sta­vljam da me či­ni ner­vo­znom ko­li­ko i sve dru­ge
lju­de. Ni­je pri­jat­na, ali je pod­noš­lji­va. Glad vi­še ne po­ve­
159
S lavica I vaniš

zu­jem sa us­kra­će­noš­ću, ne da­jem joj ne­ka dru­ga zna­če­

nja, ni­ti ne­ku dru­gu di­men­zi­ju. Ona je, čak, do­bro­doš­
la, jer se sva­ka­ko pri­jat­ni­je ose­ćam ka­da mi je že­lu­dac
pra­zan, ne­go pre­pun. De­ša­va mi se da pre­glad­nim, da
pot­pu­no za­bo­ra­vim na hra­nu, obič­no ka­da sam van ku­će.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da li ni­ste mo­gli da pre­sta­ne­te da je­de­te upr­kos

si­to­sti?*
Još uvek imam ve­li­ki pro­blem sa tim što je me­ni po­
treb­no vi­še hra­ne ne­go dru­gim lju­di­ma da bih ose­ti­la
si­tost. Ipak, sve češ­će je­dem do ste­pe­na si­to­sti, jer
mi sve vi­še sme­ta na­du­tost sto­ma­ka, kao i tro­most
ko­ju pre­je­da­nje sa so­bom do­no­si. Ta­ko­đe, sve ma­nje
imam po­tre­bu da se „ane­ste­zi­ram“ hra­nom, sa­da se
na dru­ga­či­ji na­čin no­sim sa emo­ci­ja­ma i pro­ble­mi­ma.
Umem da sta­nem, da osta­vim neš­to za ka­sni­je, da dr­
žim za­li­he u ku­ći, da sa­če­kam da se neš­to ohla­di i, što
je naj­va­žni­je, da pra­tim šta je ono što me na­vo­di na
pre­je­da­nje. Po­ne­kad, valj­da kao i svi, ne znam „ka­da
je do­sta“, pa na­sta­vljam da je­dem upr­kos si­to­sti.
160
 Koraci ka radostI

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Gde ste da­nas je­li?*

Kao što sam već opi­sa­la u tek­stu, sve češ­će in­si­sti­
ram na to­me da je­dem za sto­lom, us­prav­nih le­đa, uz
oba­ve­zno ko­riš­će­nje escaj­ga. Ne od­ri­čem se je­de­nja
pr­sti­ma, po­ne­kad do­zvo­lim se­bi da par­če pi­ce gri­zem,
ume­sto da ga se­čem. Pod­se­ćam se­be da žva­ćem, da
uži­vam u hra­ni, da u pot­pu­no­sti ose­ćam nje­ne uku­
se. Ne do­zvo­lja­vam da mi te­le­vi­zij­ski pro­gram od­vu­
če pa­žnju od ta­nji­ra, od­no­sno od ko­li­či­ne hra­ne ko­ju
uno­sim. Vo­lim da ku­pu­jem no­vo po­su­đe, kva­li­tet­ne
sal­ve­te, stol­nja­ke i pod­me­ta­če.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
161
S lavica I vaniš

Da li ste za­vr­ši­li obrok ose­ća­ju­ći se sna­žno i ži­vo ili

ste se ose­ća­li umrt­vlje­no i teš­ko?*
Sa­vre­me­ni ri­tam ži­vlje­nja zah­te­va od svih nas, pa
i od me­ne, da uvek ras­po­la­že­mo sa naj­vi­šim mo­gu­
ćim ni­vo­om ener­gi­je i sna­ge. Svi ima­mo pre­vi­še po­sla,
pre­vi­še oba­ve­za, pred nas, kao gra­đa­ne, is­kr­sa­va­ju
sve ve­ća is­ku­še­nja. Od­u­vek je pred­sta­vlja­lo luk­suz bi­ti
pre­ždran, umrt­vljen i trom, da­nas po­seb­no. Za­to se
tru­dim da ne za­pa­dam u ta­kvo sta­nje. Vi­še mi ni­je, u
to­li­koj me­ri, po­treb­no da hra­nu ko­ri­stim kao se­da­tiv.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da li ste je­li da se pro­bu­di­te ili da se za­tvo­ri­te?*

Bud­nost mi vi­še ne de­lu­je za­stra­šu­ju­će, upr­kos okol­
no­sti da sam i da­lje go­ja­zna. Vi­še ne­mam ni­ka­kvih
za­blu­da u ve­zi sa svo­jom go­ja­znoš­ću, ot­kri­la sam da
je i naj­bol­ni­ja isti­na pod­noš­lji­vi­ja od naj­sla­đe za­blu­de.
Sa­da sam bud­na i ka­da je­dem pre­vi­še, pot­pu­no sam
ras­krin­ka­la me­ha­ni­zme ko­ji­ma sam se ra­ni­je ru­ko­vo­
di­la, vi­še ne tap­kam u mra­ku, ni­ti se pla­šim to­ga da
po­gle­dam isti­ni u oči.
162
 Koraci ka radostI

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da li je za vas je­lo na­gra­da ili ka­zna?*

Je­lo za me­ne vi­še ni­je ka­zna, jer ne sma­tram da istu
za­slu­žu­jem. Ob­ra­ču­na­vam se sa so­bom na dru­ge na­
či­ne, ne ka­žnja­vam se no­vim slo­je­vi­ma sa­la. Umem da
na­gra­dim svo­ja nep­ca uku­snom hra­nom, ali tu hra­nu
vi­še ne do­ži­vlja­vam kao iz­raz tri­jum­fa nad ne­kom svo­
jom us­kra­će­noš­ću.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da li ima­te am­bi­va­len­tan od­nos pre­ma hra­ni?*

Me­ni je hra­na i da­lje po­treb­na, vi­še ne­go dru­gim lju­
di­ma, ali je zbog to­ga ne mr­zim. Pri­hva­tam ulo­gu ko­ju
ona, još uvek, ima u mom ži­vo­tu. Vo­lim je jer mi do­no­si
163
S lavica I vaniš

čul­na za­do­volj­stva, što je jed­na od nje­nih le­gi­tim­nih

pred­no­sti.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Ka­da vam te­lo ka­že da je sprem­no za hra­nu, šta ura­

di­te?*
Još uvek sam pri­lič­no rev­no­sna ka­da su zah­te­vi mog
te­la za hra­nom u pi­ta­nju, me­đu­tim, sve češ­će po­ku­
ša­vam da mu „pod­met­nem“ neš­to dru­go, osim hra­ne.
Ose­ćaj la­ko­će, ko­ji do­no­si pra­zan sto­mak, na pri­mer.
Du­bo­ko di­sa­nje, me­di­ti­ra­nje ili is­pu­nje­nost ener­gi­jom
na­kon fi­zič­kih ak­tiv­no­sti. Iz­la­ga­nje sun­cu, ple­sa­nje uz
mu­zi­ku, lim­fnu dre­na­žu, tu­ši­ra­nje i do­te­ri­va­nje, teč­
nost, smeh, seks.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
164
 Koraci ka radostI

Ka­da vam te­lo ka­že da pre­sta­ne­te da je­de­te, šta ura­

di­te?*
Na­ža­lost, mo­je koč­ni­ce, ka­da je je­de­nje u pi­ta­nju, još
uvek ne funk­ci­o­ni­šu bes­pre­kor­no, ta­ko da mi se če­sto
de­ša­va da je­dem pre­vi­še. U sva­kom slu­ča­ju, mno­go
češ­će ne­go pre udo­vo­lja­vam svom te­lu ka­da mi ka­že
da je za­si­će­no. Sve češ­će uvi­đam pred­no­sti slu­ša­nja
svog te­la, ono uvek zna šta je naj­bo­lje za nas.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da li ste ika­da ču­li po­ru­ku sop­stve­nog te­la, šta vam

je ono re­klo, ka­ko ste od­go­vo­ri­li?*
Jed­nom pri­li­kom sam is­pro­ba­va­la teh­ni­ku du­bo­kog
di­sa­nja i opuš­ta­nja, to­kom ko­je sam us­po­sta­vi­la ko­
mu­ni­ka­ci­ju sa svo­jim te­lom. Ot­kri­la sam da je ono mu­
dro, da ima svo­ju lo­gi­ku, da je zdra­vo i str­plji­vo, da je
sprem­no da če­ka na to da do­bi­je šan­su da ži­vi, da se
oslo­bo­di sa­la. Mo­je te­lo ima po­ten­ci­jal da bu­de vit­ko,
sa­da je po­treb­no da ka tom is­ho­du usme­rim svoj um.
Ve­o­ma sam za­hval­na svom te­lu na to­me što upor­no i
165
S lavica I vaniš

bez pre­vi­še po­bu­ne pod­no­si to što mo­ja te­le­sna te­ži­

na ne­pre­kid­no va­ri­ra.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da li ima­te plan is­hra­ne?*

Imam plan ko­ji pod­ra­zu­me­va tri de­fi­ni­sa­na obro­ka, od
ko­jih je do­ru­čak naj­o­bil­ni­ji, ka­ko bi se une­te ka­lo­ri­je
po­tro­ši­le do kra­ja da­na. Ru­čak pod­ra­zu­me­va pra­vil­nu
kom­bi­na­ci­ju na­mir­ni­ca, dok se ve­če­ra za­sni­va is­klju­
či­vo na pro­te­i­ni­ma. Plan is­klju­ču­je gric­ka­nje iz­me­dju
obro­ka, i sve­ga jed­nu po­po­dnev­nu uži­nu, u vi­du voć­
ke, ko­la­ča ili ča­še so­ka. Pla­ni­ram da ne šo­ki­ram svoj
or­ga­ni­zam sit­nim za­lo­ga­ji­ma iz­me­đu obro­ka, već da
mu do­zvo­lim da oba­vlja me­ta­bo­lič­ke pro­ce­se neo­me­
tan stal­nim uno­še­njem hra­ne.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
166
 Koraci ka radostI

Ka­ko se ose­ća­te ka­da ogra­ni­ča­va­te unos ma­sti, še­

će­ra i so­li?*
Za me­ne je naj­bo­lje ka­da se na­ve­de­nih na­mir­ni­ca ne
li­ša­vam, već ka­da ih kon­zu­mi­ram u ma­lim ko­li­či­na­ma.
Še­ćer ve­o­ma ret­ko ko­ri­stim, prak­tič­no ga ni ne dr­žim
u ku­ći. Pi­jem gor­ku ka­fu i čaj sa me­dom, a slat­ki­še je­
dem sa­mo u iz­u­zet­nim pri­li­ka­ma.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Ka­ko se ose­ća­te u ve­zi sa gla­đu?*

Fi­zi­o­loš­ka glad je, to­kom ve­ćeg de­la mog ži­vo­ta, bi­
la pro­u­zro­ko­va­na i emo­tiv­nom gla­đu, pra­zan sto­mak
sam iz­jed­na­ča­va­la sa svim onim što mi je ne­do­sta­
ja­lo, če­ga sam bi­la želj­na, a što sam na­dok­na­đi­va­la
hra­nom. Za­hva­lju­ju­ći sve­mu ono­me što sam spo­zna­la
to­kom pro­ce­sa ra­da na se­bi i ba­vlje­nja svo­jom go­
ja­znoš­ću, pre­sta­la sam da ge­ne­ra­li­zu­jem glad, da joj
da­jem ne­ko vi­še zna­če­nje, ne­ku dru­gu di­men­zi­ju.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
167
S lavica I vaniš

______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Ka­ko se ose­ća­te ka­da po­mi­sli­te na pra­zan sto­mak?*

S ob­zi­rom na to da se­be vi­še ne iden­ti­fi­ku­jem sa svo­
jom de­blji­nom, mo­gu da po­mi­slim na pra­zan sto­mak,
a da me ne uhva­ti pa­ni­ka, da me ne sa­vla­da ner­vo­za.
U mom slu­ča­ju se ta pro­me­na, kao i sve na­pred opi­
sa­ne, do­go­di­la za­hva­lju­ju­ći to­me što sam kroz pro­ces
sa­mo­i­spi­ti­va­nja i uče­nja očvr­sla, sa­zre­la i iz­mi­ri­la se
sa de­mo­ni­ma iz proš­lo­sti.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Ka­kva vam ose­ća­nja iza­zi­va po­mi­sao da ne­ma­te

hra­nu?*
Gle­da­ju­ći „Sur­vi­vor“, po­že­le­la sam da se na­đem u ta­
kvoj si­tu­a­ci­ji. Na pu­stom ostr­vu, sa ša­kom pi­rin­ča kao
je­di­nim obro­kom na dan i neš­to vo­ća. Na­rav­no, ov­de
ne mi­slim ka­ko bih vo­le­la da uče­stvu­jem u igra­ma i
168
 Koraci ka radostI

no­sim bi­ki­ni, već da pre­ži­vlja­vam sa ma­lo hra­ne me­

sec i po da­na. Ne sum­njam da bi mi bi­lo teš­ko, ipak,
ta ide­ja mi, da­nas, zvu­či ve­o­ma pri­ma­mlji­vo.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Ko­ja ose­ća­nja u va­ma iza­zi­va či­nje­ni­ca da hra­ne ima

pre­vi­še?*
Sve vi­še po­ku­ša­vam da se usred­sre­dim na iz­o­bi­lje
sve­ga ono­ga što ži­vot mo­že da pru­ži, a ni­je ve­za­no za
hra­nu. Fo­kus sa ču­la uku­sa pre­ba­cu­jem na sva osta­la,
zbog če­ga se ose­ćam za­si­će­no i za­hval­no.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

169
GO­JA­ZNOST = APO­KA­LIP­SA
 Pred­ra­su­de o go­ja­znim lju­di­ma

D a li ne­ko mo­že da za­mi­sli go­ja­znu že­nu kao li­nij­

skog te­ni­skog su­di­ju na me­đu­na­rod­nom tur­ni­ru u
Be­o­gra­du? Či­sto sum­njam. Ja ih pri­me­ću­jem na Vim­
bldo­nu, na naj­u­ti­caj­ni­jem te­ni­skom tur­ni­ru na sve­tu.
Go­vo­rim o upa­dlji­vo go­ja­znim že­na­ma, i to oni­ma iz
sred­nje ge­ne­ra­ci­je. Ove go­di­ne, na Ma­sters tur­ni­ru
u Ma­ja­mi­ju, pu­nač­ke da­me, li­nij­ske su­di­je, no­si­le su
šort­se­ve sa ka­i­še­vi­ma, pre­ko ko­jih su im se pre­li­va­li
po­za­maš­ni sto­ma­ci. Du­ži­na šort­se­va je ot­kri­va­la pu­
nač­ke bu­ti­ne pre­pu­ne ta­la­sa­stih na­sla­ga sa­la, kao i
ce­lu­li­ta. Slič­ne sli­ke sam vi­đa­la i na dru­gim tur­ni­ri­ma,
ali si­gur­na sam da ih ne­ću, u bli­skoj bu­duć­no­sti, vi­
de­ti u Sr­bi­ji.
Ov­de je go­ja­znim lju­di­ma me­sto, iz­gle­da, je­di­no
kod nji­ho­vih ku­ća. Ma ko­li­ko vred­ni, us­peš­ni ili kva­
li­fi­ko­va­ni bi­li.
Go­ja­zni lju­di se go­to­vo uopšte ne po­ja­vlju­ju na
te­le­vi­zi­ji, na ma­ni­fe­sta­ci­ja­ma jav­nog ka­rak­te­ra, svu­da
se is­tu­ra­ju vit­ki, le­pi, mla­di lju­di, kao da go­ja­zni svo­jim
po­ja­va­ma iza­zi­va­ju tre­nut­no sle­pi­lo.
To ni­je slu­čaj na dru­gim pro­sto­ri­ma. Od­lič­no pam­
tim ko­men­tar mo­je, ta­da še­sto­go­diš­nje bra­ta­ni­ce ko­ja
173
S lavica I vaniš

je, ugle­dav­ši vo­di­telj­ski par na ne­mač­koj te­le­vi­zi­ji RTL,

za­ču­đe­no upi­ta­la: „Šta ovi de­be­li lju­di ra­de na te­le­vi­
zi­ji?“ De­te ta­kve vo­di­te­lje ni­je vi­de­lo ni na jed­noj do­
ma­ćoj te­le­vi­zi­ji, pa ju je šo­ki­ra­lo ot­kri­će da su ne­gde
do­zvo­li­li ne jed­noj, već dve­ma go­ja­znim oso­ba­ma da
vo­de emi­si­ju. Po­me­nu­ti vo­di­te­lji bi­li su ve­o­ma šar­
mant­ni, spon­ta­ni, od­lič­no ui­gra­ni. Kod nas ne bi do­bi­li
ter­min za po­ja­vlji­va­nje ni ka­da bi ga pla­ti­li i ka­da bi
obe­ća­li da će vo­di­ti emi­si­ju na de­set raz­li­či­tih je­zi­ka.
Na jed­noj do­ma­ćoj, pak, te­le­vi­zij­skoj sta­ni­ci, isti­
na sa ne­ve­li­kim do­me­tom, pra­ti­la sam pri­ču go­ja­zne
de­voj­ke ko­ja je do­bi­la pri­li­ku da u ne­koj emi­si­ji po­
ka­že ka­ko pe­va. De­voj­ka je ima­la tre­mu, ali je hra­bro
izaš­la pred ka­me­re. Ta­mo ju je sa­če­kao po­pu­la­r­ni pe­
vač, ina­če osve­do­če­ni hva­li­sa­vac, sa re­či­ma: „Mo­gla
si još ma­lo da se ugo­jiš!“ Ume­sto da je po­zdra­vi, da je
ohra­bri, da joj če­sti­ta na do­bi­je­noj pri­li­ci, da joj ude­li
sa­vet, on ju je po­ni­zio. I ko­ju joj je po­ru­ku po­slao? Da
joj je bi­lo pa­met­ni­je i bez­bol­ni­je da osta­ne kod ku­će?
Pam­tim i de­talj iz ame­rič­ke se­ri­je „Advo­ka­tu­ra“,
ve­o­ma po­pu­lar­ne i kod nas. U jed­noj epi­zo­di se za­plet
vr­teo oko go­ja­zne že­ne ko­ja je bi­la sek­su­al­no uce­nje­
na. Njen po­zna­nik je tra­žio od nje da vo­de lju­bav, u
za­me­nu za pr­o­fe­si­o­nal­nu uslu­gu.
Evo, tre­nut­no se od­lič­no za­ba­vljam raz­miš­lja­ju­ći o
re­ak­ci­ji do­ma­ćih pr­o­du­ce­na­ta ka­da bi pr­o­či­ta­li sce­na­
rio sa ta­kvim za­ple­tom. Pi­ta­li bi se da li je pi­sac lud ili
sa­mo vo­li da ri­zi­ku­je pre­vi­še. A mo­žda bi po­mi­sli­li i da
se ra­di o tek­stu sa na­uč­no­fan­ta­stič­nim mo­men­ti­ma.
174
 Koraci ka radostI

Ja sam, lič­no, u pr­o­fe­si­o­nal­nom smi­slu do­ži­ve­la

da bu­dem fa­vo­ri­zo­va­na, a ne dis­kri­mi­ni­sa­na, po vi­si­
ni pri­ma­nja i na­či­nu pla­sma­na mo­jih tek­sto­va. Ima­la
sam, i još uvek imam, sre­ću da ra­dim sa pr­o­sve­će­nim
lju­di­ma svet­skog ka­li­bra. Oni me ne gle­da­ju kao go­
ja­znu oso­bu, već kao sa­rad­ni­ka či­jim su rad­nim do­pri­
no­si­ma ve­o­ma za­do­volj­ni.
Pri­vat­no, mno­go pu­ta sam do­ži­ve­la da me lju­di
sma­tra­ju go­rom od se­be sa­mih. Pam­tim dve si­tu­a­ci­je,
in­di­ka­tiv­ne za ovu te­mu. Pr­va se do­go­di­la pre pet­
na­e­stak go­di­na, ka­da sam još bi­la u vla­sti uve­re­nja
da sam lo­ša, za­to što sam go­ja­zna. U po­se­tu mo­jim
ro­di­te­lji­ma je do­šao čo­vek ko­ji je bio te­žak al­ko­ho­li­
čar, i to onaj ko­ji je us­kra­ći­vao svo­joj po­ro­di­ci no­vac
za ele­men­tar­ni ži­vot, jer ga je tro­šio na pi­će. Ja sam
mu otvo­ri­la vra­ta, a on me je od­me­rio i iro­nič­no me
je upi­tao: „Da li si do­gu­ra­la do stot­ke?“ Od­no­sno, do
sto ki­lo­gra­ma.
Ja sam ga steg­nu­tog gr­la pu­sti­la da uđe unu­tra,
a on­da sam otiš­la u svo­ju so­bu da pla­čem. Mo­ji ro­di­
te­lji, ko­ji su ta­ko­đe ču­li nje­go­vo pi­ta­nje, ni­su uopšte
re­a­go­va­li. Ako ne ra­ču­na­mo to da su bi­li po­sti­đe­ni.
Taj al­ko­ho­li­čar je, da­kle, mi­slio da je kao za­vi­snik
od pi­ća bio u po­zi­ci­ji da se ru­ga me­ni, za­vi­sni­ku od
hra­ne. To su, oči­gled­no, mi­sli­li i mo­ji ro­di­te­lji. A to
sam, de­fi­ni­tiv­no, mi­sli­la i ja.
Da­nas ne mi­slim ta­ko. Da­nas bih tog čo­ve­ka iz­
ba­ci­la iz ku­će, ne za­to što je al­ko­ho­li­čar, već za­to što
je pri­mi­ti­van i bez­o­bra­zan. Si­ro­ti čo­vek, on se sa­mo
175
S lavica I vaniš

po­na­šao kao i ve­ći­na dru­gih ko­ji se sme­ju go­ja­zni­ma,

jer oni ne mo­gu da sa­kri­ju po­sle­di­ce svo­je za­vi­sno­sti
ka­da su glad­ni, za raz­li­ku od al­ko­ho­li­ča­ra, na pri­mer,
ko­ji to mo­gu da uči­ne ka­da su tre­zni.
Dru­ga si­tu­a­ci­ja, po de­ta­lji­ma slič­na pr­voj, do­go­di­la
se ne­dav­no. U po­se­tu nam je do­šao da­lji ro­đak, ko­ga
sam od­u­vek sma­tra­la za čo­ve­ka skrom­nih in­te­lek­tu­al­nih
ka­pa­ci­te­ta. „Ka­ko si?“, upi­tao me je, na­kon što me je i on
upa­dlji­vo od­me­rio. „Do­bro sam“, iskre­no sam od­go­vo­ri­
la. Na to je on do­dao, pun sa­ža­lje­nja: „Eh, šta ćeš?“
U na­stav­ku bi, ve­ro­vat­no, tre­ba­lo da sle­di: šta ćeš
ka­da si ta­ko de­be­la, a još i ne­u­da­ta? Ne mo­žeš da se
ubi­ješ. Mo­raš da ži­viš sa svo­jim mu­ka­ma. A ja ću, mr­
šav, da te sa­ža­lje­vam.
S ob­zi­rom na to da sam sa­da dru­ga­či­ja, da sam se
pro­me­ni­la, slat­ko sam se na­sme­ja­la u se­bi. Ni­sam bi­la
ni lju­ta, ni tu­žna. Na­pro­tiv, otiš­la sam u svo­ju so­bu i
po­ku­ša­la tog ro­đa­ka da za­mi­slim ka­ko lo­mi je­zik da bi
pro­či­tao sa­mo je­dan od na­slo­va knji­ga sa mo­jih po­li­
ca. „Di­o­ni­so­vi di­ti­ram­bi“, na pri­mer, od Ni­čea. Mu­cao
bi sve u še­sna­est! Eh, šta će?
Po mom uve­re­nju, ko­je mno­gi sma­tra­ju u naj­bo­
ljem slu­ča­ju di­sku­ta­bil­nim, a u naj­go­rem po­greš­nim,
mno­gi­ma od­go­va­ra da su de­be­li lju­di de­be­li. Mno­gi­
ma od­go­va­ra da ima­ju po­red se­be ne­ko­ga ko je u star­
tu „go­ri“ od njih. Ili, bar, ru­žni­ji. Mno­gi­ma od­go­va­ra da
je tu de­žur­ni kri­vac, ne­ko ko je uvek kriv, bo­ga pi­taj
za šta, eto, vo­li da je­de, ili to, iz ne­kih svo­jih raz­lo­ga,
mo­ra da či­ni.
176
 Koraci ka radostI

O ovim na­vo­di­ma pri­hva­tam da po­le­mi­šem sa­mo

sa lju­di­ma ko­ji pa­te od go­ja­zno­sti mog ste­pe­na. Osta­
li­ma pre­puš­tam da mi­sle da gre­šim, da su lju­di oko
nas ši­ro­kih umo­va, da ne­ma­ju pred­ra­su­de.
Baš me za­ni­ma ka­ko bi oni pro­tu­ma­či­li ko­men­
tar mo­je kom­ši­ni­ce ko­ja mi je, u pe­ri­o­du u kom sam
ra­pid­no gu­bi­la ki­lo­gra­me, pre­po­ru­či­la da pre­sta­nem
da mr­ša­vim. I to u tre­nut­ku u kom sam ima­la bar dva­
de­set su­viš­nih ki­lo­gra­ma. Ta­da sam se na­iv­no ču­di­la
tom ko­men­ta­ru. Da­nas mi­slim da mi je to re­kla jer
se upla­ši­la da ću joj, kao že­na, po­sta­ti kon­ku­rent­na.
Pre­go­je­na sam van igre, se­dim na klu­pi za re­zer­vne
igra­či­ce, a to je upra­vo po­zi­ci­ja ko­ja ni­ko­me ne bo­de
oči, ko­ja ni­ko­ga ne ugro­ža­va.
Jed­na od naj­ve­ćih pred­ra­su­da, ve­za­nih za go­ja­zne
lju­de, je­ste da ne ume­mo da bu­de­mo di­sci­pli­no­va­ni,
da ne ume­mo da se po­tru­di­mo. Da je to ge­ne­ra­li­zo­
va­nje, ot­kri­la sam uz po­moć ve­žbe**, ko­ja je pod­ra­
zu­me­va­la na­bra­ja­nje sfe­ra ži­vo­ta u ko­ji­ma sam di­
sci­pli­no­va­na. Od­mah sam se do­se­ti­la da sam ve­o­ma
di­sci­pli­no­va­na ka­da je moj po­sao u pi­ta­nju. Ra­dim ga
i on­da ka­da mi se ne ra­di, ne po­vla­đu­ju­ći se­bi. Sva­
ko­ga da­na mi po­la­zi za ru­kom da od­ra­dim ono što
sam is­pla­ni­ra­la. Go­to­vo ni­ka­da ne od­u­sta­jem od tih
pla­no­va, ma ko­li­ko mi to teš­ko pa­da­lo. Od­ri­čem se
mno­go če­ga da bih za­vr­ši­la po­sao na vre­me. Ne­u­mo­
lji­va sam ka­da ne­ko po­ku­ša da me od­vu­če od po­sla.
Uvek imam u vi­du da mo­ram da ga za­vr­šim, i uvek ga
bla­go­vre­me­no i za­vr­šim.
177
S lavica I vaniš

Ka­da od­re­dim dan za ge­ne­ral­no sre­đi­va­nje sta­

na, i to do­sled­no od­ra­dim. Di­sci­pli­no­va­no, tri pu­ta na
dan, iz­vo­dim svog psa u šet­nju, po svim vre­men­skim
uslo­vi­ma. S ob­zi­rom na ma­njak slo­bod­nog vre­me­na,
či­tam knji­ge ta­ko što od­re­dim ko­li­ko ću, dnev­no, pro­
či­ta­ti stra­ni­ca. I to uvek is­poš­tu­jem. Is­pi­su­jem li­stu
za­hval­no­sti, iz­go­va­ram afir­ma­tiv­ne re­če­ni­ce, vo­dim
dnev­nik is­hra­ne. Re­dov­no.

U če­mu se ogle­da va­ša di­sci­pli­no­va­nost?

______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da za­klju­čim, go­ja­zni lju­di mi­sle o se­bi ono što

dru­gi mi­sle o nji­ma. Ni­je ni­ka­kva no­vost da se sa­gle­
da­va­mo u dru­gi­ma, da se po­na­ša­mo pre­ma nji­ho­vim
oče­ki­va­nji­ma.
Druš­tvo, glo­bal­no gle­da­ju­ći, od nas že­na oče­ku­je
da bu­de­mo od­re­đe­nog ob­li­ka ili ve­li­či­ne. Stal­no nas
opo­mi­nje da ne­če­ga ima­mo pre­vi­še (ki­lo­gra­ma, ce­lu­
li­ta, bo­ra, go­di­na), po­ne­kad i pre­ma­lo (ve­li­či­na gru­di,
usta itd.), da sa na­šim te­li­ma neš­to ni­je u re­du. Ve­ći­na
nas je u re­du! Sa­mo se raz­li­ku­je­mo od stan­dar­da ko­ji
na­me­ću moć­ne mod­ne i ko­zme­tič­ke in­du­stri­je.
178
 Koraci ka radostI

Ti stan­dar­di nas na­vo­de da se kao go­ja­zni ose­ća­

mo ne­a­de­kvat­no.
Ka­da su go­ja­zni muš­kar­ci u pi­ta­nju, oni se ret­ko
tre­ti­ra­ju kao de­be­li. Za njih se ka­že da su krup­ni, ili
ma­siv­ni, ili im­po­zant­ni, ili im­pre­siv­nih di­men­zi­ja, ili
oni ko­ji se do­bro hra­ne.
Upam­ti­la sam iz­ja­vu jed­ne do­ma­će pe­va­či­ce ko­ja
se, na­kon du­žeg od­su­stvo­va­nja, po­ja­vi­la u jav­no­sti sa
su­viš­nim ki­lo­gra­mi­ma. Re­kla je ka­ko se na­da da će
us­pe­ti da do­ka­že da i da­lje vre­di (!) upr­kos to­me što
se ugo­ji­la. U toj iz­ja­vi sam do­bi­la do­kaz da ne pre­te­ru­
jem ka­da mi­slim da je, na ovim pro­sto­ri­ma, mr­ša­vost
me­ra vred­no­sti.
Mo­ja go­ja­zna po­zna­ni­ca mi se ne­dav­no po­ža­li­la da
je pro­pu­sti­la da ode na ro­đen­dan­sku pro­sla­vu, jer se
ose­ti­la ne­si­gur­nom zbog svog iz­gle­da. Ta po­zna­ni­ca je,
do svo­je če­tr­de­se­te go­di­ne, ste­kla vi­so­ko obra­zo­va­nje,
uda­la se, ro­di­la dvo­je de­ce, ku­pi­la ku­ću i po­kre­nu­la bi­
znis, ali se kao ta­kva ni­je ose­ti­la do­volj­no si­gur­nom da,
za­jed­no sa svo­jom po­ro­di­com, ode na za­ba­vu.
Dru­ga po­zna­ni­ca sa viš­kom ki­lo­gra­ma ni­ka­da ne
ru­ča za tr­pe­za­rij­skim sto­lom sa svo­jom po­ro­di­com,
mu­žem i če­tvo­ro de­ce, za­to što joj oni ne­pre­kid­no su­
ge­ri­šu da bi tre­ba­lo ma­nje da je­de. Ta­ko se ona po­vla­
či u ku­hi­nju, gde je­de sa­ma, u mi­ru.
Dok sam se­be gle­da­la oči­ma dru­gih, i ja sam bi­la
ne­si­gur­na, po­sti­đe­na, ne­za­do­volj­na i op­hr­va­na ose­
ća­njem kri­vi­ce. Ta­ko­đe sam do­zvo­lja­va­la da mi dru­gi
go­vo­re da bi tre­ba­lo ma­nje da je­dem. Ha, kao da to
179
S lavica I vaniš

već sa­ma ni­sam zna­la! Da­nas mi ni­ko ni­je po­tre­ban da

bi mi re­kao ko sam i šta bi tre­ba­lo da mi­slim o se­bi.
Ste­kla sam pot­pu­nu au­to­no­mi­ju, u tom smi­slu.
Da­nas mo­gu slat­ko da se na­ru­gam iz­ja­vi jed­ne
te­le­vi­zij­ske lič­no­sti ko­ja je u svo­joj emi­si­ji po­ka­za­la
fo­to­gra­fi­ju iz mla­đih da­na, ka­da je ima­la dva­de­se­tak
ki­lo­gra­ma viš­ka. Po­gle­daj­te ka­ko sam iz­gle­da­la, uz­
vik­nu­la je stra­stve­no. Ka­ta­stro­fa!
Ka­ta­stro­fa?!
Ako je ona sa dva­de­se­tak ki­lo­gra­ma viš­ka ka­ta­
stro­fa, šta li sam ja? Apo­ka­lip­sa?
Ne­dav­no sam jav­no iz­gr­di­la ne­ka­daš­nju ko­le­gi­
ni­cu ko­ju sam, na­kon pu­nih 11 go­di­na, slu­čaj­no sre­la
na otva­ra­nju jed­ne iz­lo­žbe. Pr­vo što mi je re­kla bi­lo
je: „Po­gle­daj ko­li­ko sam de­be­la!“ „Zar je to za­i­sta naj­
va­žni­je od sve­ga što imaš da mi ka­žeš, na­kon što se
ni­smo vi­de­le 11 go­di­na?“, vik­nu­la sam na nju, sil­no
is­pro­vo­ci­ra­na. „Da li si uopšte sve­sna ko­li­ko je na­
ših ko­le­ga pre­mi­nu­lo za pro­te­klih 11 go­di­na? Nas dve
smo ži­ve i zdra­ve, na­la­zi­mo se na otva­ra­nju iz­lo­žbe
sli­ka, a ti si me po­zdra­vi­la kuk­nja­vom na te­mu to­ga
što si se ugo­ji­la!“
Ka­sni­je mi je re­kla da, upra­vo to­ga da­na, sla­vi
dva­de­se­to­go­diš­nji­cu bra­ka sa svo­jim su­pru­gom, či­ja
sli­ka je bi­la iz­lo­že­na.
Dva­de­set go­di­na bra­ka, iz­lo­že­na sli­ka, ži­vot, zdra­
vlje, su­sret dve oso­be ko­je se ni­su du­go vi­de­le... Sve je
to, oči­gled­no, ma­nje va­žno od to­ga što se ona ugo­ji­la.
Od­no­sno, što smo se obe ugo­ji­le.
180
 Koraci ka radostI

Ve­om
­ a mi se do­pao pred­log Ven­di Šan­ker, ko­ja u
svo­joj knji­zi ka­že: „If we can't ta­ke it off, then we might
as well just ta­ke it on.“ Ili, u slo­bod­nom pre­vo­du, ako
ne­če­ga ne mo­že­mo da se oslo­bo­di­mo, on­da bismo
mo­gli da na­u­či­mo da ga no­si­mo.

Ko bi bio upla­šen mo­jim uspe­hom?*

Ja, ne­ka­da: Da sam do­bi­la nov­čić sva­ki put ka­da bih
ču­la ’ona je pa­met­na, ta­len­to­va­na, do­bra, sim­pa­tič­na,
šte­ta što je de­be­la’, sa­da bih bi­la bo­ga­ta­ši­ca. Da­kle,
ne­ka­da baš ni­ko ni­je bio upla­šen mo­jim us­pe­si­ma, jer
ih kao ta­kve ni­su ni do­ži­vlja­va­li. Mo­ji us­pe­si se ni­su
ozbilj­no uzi­ma­li u ob­zir, za­to što sam se, ukup­no, sma­
tra­la ne­us­peš­nom.
Ja, sa­da: Mno­gi lju­di bi bi­li upla­še­ni mo­jim uspe­hom,
kao što bi bi­li upla­še­ni bi­lo či­jim uspe­hom. Us­peš­ni iza­
zi­va­ju za­vist, ne­us­peš­ni ni­ko­ga ne ugro­ža­va­ju. Mno­go
pu­ta sam do­ži­ve­la da lju­di ig­no­ri­šu mo­je uspe­he, pra­ve
se da oni ne po­sto­je. To me, sa­da, po­ne­kad za­ba­vi, a
po­ne­kad ras­tu­ži. Ali va­žno je da se us­pe­si ni­žu.

Vi,sa­da: ______________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
181
S lavica I vaniš

Da li sam ja pret­nja oni­ma ko­ji že­le da za­dr­že moć?*

Ne­ka­da: Od­lič­no pam­tim da sam, još kao de­te, bi­la
ve­o­ma po­no­sna. Svi u raz­re­du tr­ča­li su za iz­ve­snom
Bran­kom, je­di­no sam ja od­bi­ja­la da bu­dem nje­na sled­
be­ni­ca. Sta­ja­la sam po stra­ni, mi­mo te po­da­nič­ke gru­
pe, ni ne slu­te­ći da sam već ta­da gra­di­la se­be kao
in­di­vi­du­al­ca ko­ji se usu­đu­je da ži­vi mi­mo ma­se. Ka­da
sam se za­po­sli­la, ima­la sam sve­ga dva­de­set go­di­na,
ali ni kao ta­ko mla­da ni­sam se pla­ši­la au­to­ri­te­ta, od­
no­sno ru­ko­vo­di­la­ca. Ri­zi­ku­ju­ći da u ovo ni­ko ne po­
ve­ru­je, ja se ni­ka­da ni­sam po­na­ša­la po­da­nič­ki, ni­ka­da
se ni­ko­me ni­sam do­dvo­ra­va­la, ni­ti sam se po­na­ša­la
snis­ho­dlji­vo. Bes­kraj­no poš­tu­jem istin­ski vred­ne lju­
de, ali oni ne in­si­sti­ra­ju na to­me da su moć­ni­ci. Oni
se po­na­ša­ju jed­no­stav­no. Kva­zi­moć­ni­ci su, u stva­ri,
naj­ve­ći sla­bi­ći i naj­ve­ći ma­ni­pu­la­to­ri. Nji­ho­va moć po­
sto­ji sa­mo za­hva­lju­ju­ći oni­ma ko­ji ih se pla­še i ko­ji ne
sme­ju da im se su­prot­sta­ve. Pre­zi­rem i jed­ne i dru­ge,
ali plaš­ljiv­ce vi­še. To je re­kao i već ci­ti­ra­ni Mi­lo­van
Da­noj­lić, da se gnu­ša slu­gu vi­še ne­go onih ko­ji­ma slu­
že. „Moć­ni­ci“ iz mog okru­že­nja ose­ća­ju da ih pro­zi­
rem, da ih se ne pla­šim, da mi ne pa­da na pa­met da im
po­vla­đu­jem. Za­to me do­ži­vlja­va­ju kao pret­nju.

Sa­da: I da­lje sam po­no­sna i imu­na na la­žnu moć la­žnih

moć­ni­ka, kod ko­jih sam ve­o­ma neo­mi­lje­na. Raz­li­ka je
sa­mo u to­me što sa­da vi­še obra­ćam pa­žnju na se­be,
ne­go na njih, ali se pla­šim da nji­ma ni to ne od­go­va­ra.
182
 Koraci ka radostI

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Ka­ko se ose­ća­te oko tak­mi­če­nja i po­be­đi­va­nja?*

Ne­ka­da: Bo­jim se da ni­sam us­pe­la da raz­vi­jem bi­lo
ka­kav ose­ćaj u ve­zi sa ovim ka­te­go­ri­ja­ma, jer sam
uvek, ma o ko­joj ži­vot­noj sfe­ri se ra­di­lo, sta­vlja­la se­be
van kon­ku­ren­ci­je. De­be­li i vit­ki? Pa mi ni­smo u istom
ti­mu, ne mo­že­mo, zna­či, ni da se tak­mi­či­mo u is­toj li­gi.
Sa­da: Ni­sam tak­mi­čar­ski ras­po­lo­že­ni tip, do­volj­no
sam in­te­li­gent­na da umem da se ra­du­jem tu­đim us­
pe­si­ma. Ka­da dru­gi po­be­đu­ju, i me­ni je do­bro. Vi­še
vo­lim da imam oko se­be po­bed­ni­ke, ne­go gu­bit­ni­ke.
Za­do­volj­ne lju­de sa do­brom ener­gi­jom, ne­go po­ra­že­
ne i obes­hra­bre­ne sa lo­šom ener­gi­jom. Pot­pu­no sam
imu­na na za­vist, ni­či­ji uspeh me ne ugro­ža­va, ni­ti iza­
zi­va fru­stra­ci­ju u me­ni.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
183
S lavica I vaniš

Šta je to što ste sprem­ni da ura­di­te da­nas da bi­ste

po­mo­gli se­bi, ume­sto što po­ma­že­te dru­gi­ma?*
Sa­da: Naj­vi­še po­mog­nem se­bi ka­da se hra­nim urav­no­
te­že­no. Ta­da sam u mi­ru sa so­bom i sa dru­gi­ma. Uvek ću
pam­ti­ti ci­tat iz knji­ge Mi­lo­va­na Da­noj­li­ća ko­ji gla­si: „U
jed­noj ru­ci hleb, u dru­goj ma­sli­ne. Po­sto­jim ka­ko tre­ba.“

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Zaš­to uvek da­jem se­be po­ku­ša­va­ju­ći da po­mog­nem

dru­gi­ma?*
Ne­ka­da: Ka­da se pri­se­ćam se­be iz pe­ri­o­da u ko­me mi
je svest bi­la go­to­vo za­mra­če­na za­blu­da­ma ve­za­nim za
či­nje­ni­cu da sam go­ja­zna, je­dva mo­gu da po­ve­ru­jem
ka­ko sam raz­miš­lja­la. Ovo pi­ta­nje me je, na pri­mer,
na­ve­lo da se pri­se­tim ka­ko sam po­ma­ga­la dru­gi­ma
da bi me pri­hva­ti­li, da me ne bi od­ba­ci­li. Po­tom, uvek
sam se ose­ća­la kao da dru­gi­ma neš­to du­gu­jem, kao
da bi i zbog tih dru­gih mo­ra­la da osla­bim. Ne pre­te­
ru­jem ka­da tvr­dim da me mno­gi ni­su u pot­pu­no­sti
pri­hva­ta­li za­to što sam go­ja­zna. Da sam bi­la se­bič­na
ili lo­ša, ve­ru­jem da bi me tek ta­da ospo­ra­va­li.
184
 Koraci ka radostI

Sa­da: Da­nas po­ma­žem lju­di­ma iz al­tru­i­strič­kih po­bu­da,

iza ko­jih ne sto­ji ni­ka­kva po­za­di­na, ni­ka­kva kal­ku­la­ci­ja.
Uvi­de­la sam da lju­di re­a­gu­ju ona­ko ka­ko nji­ma od­go­
va­ra, ne­za­vi­sno od to­ga ka­ko ne­ko iz­gle­da i u ko­li­koj
me­ri ih je ne­ko za­du­žio ti­me što im je po­mo­gao.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da li vam sme­ta ako vas tre­ti­ra­ju kao be­bu? Zaš­to?*

Ne­ka­da: Na­rav­no da mi je to sme­ta­lo. Od­u­vek sam
ima­la uti­sak da su se svi mr­ša­vi­ji od me­ne sma­tra­li me­
ro­dav­ni­ma da mi de­le pac­ke, da mi na­me­ću svo­je miš­
lje­nje. Na­pu­ni­la sam 40 go­di­na ka­da mi je otac za­me­rio
ka­ko ne vo­dim ra­ču­na o to­me gde osta­vljam kuć­ne pa­
pu­če. On me, pr­vi od svih, ni­je tre­ti­rao sa neo­p­hod­nom
ozbilj­noš­ću, a to ni­su či­ni­li ni mno­gi dru­gi.
Sa­da: Ka­da sam po­če­la da tre­ti­ram se­be kao oso­bu
do­stoj­nu poš­to­va­nja, ka­da sam pre­sta­la da tr­pim ćuš­
ke i po­če­la da uz­vra­ćam udar­ce, ni­ko me vi­še ne tre­ti­
ra kao be­bu. Po­red to­ga, od ka­da sam se „iz­ma­kla“ od
svo­je go­ja­zno­sti i pre­sta­la da je pro­gla­ša­vam uzro­kom
svih de­ša­va­nja u mom ži­vo­tu, uvi­de­la sam da se lju­di
uglav­nom po­na­ša­ju ona­ko ka­ko nji­ma od­go­va­ra. Ako
185
S lavica I vaniš

je dru­gi­ma po­treb­no da vas vi­de kao „ma­le“, ta­ko će

vas i tre­ti­ra­ti, bi­li zre­li ili ne, bi­li go­ja­zni ili vit­ki.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Raz­miš­ljaj­te o pe­ri­o­du svog ži­vo­ta ka­da vam je po­

moć is­ku­snog uči­te­lja bi­la po­treb­na i ka­da ste mo­ra­li
da je tra­ži­te. Da li vam je to bi­lo da­to bez uslo­va ili
ste po­sle to­ga mo­ra­li da is­paš­ta­te?*
Ne­ka­da: Svi lju­di ko­ji su, svo­je­vre­me­no, mo­gli da mi
po­mog­nu ni­su bi­li mo­ji uči­te­lji, već mo­ji kri­ti­ča­ri. Tu
mi­slim i na le­ka­re. Ni­ka­da ne­ću za­bo­ra­vi­ti jed­nog ko­ji
mi je, pred mo­jim ocem, ot­kop­čao pan­ta­lo­ne i za­vi­rio
u ga­ći­ce ka­ko bi vi­deo da li sam uš­la u pu­ber­tet. Če­mu
je taj čo­vek, kod ko­ga su me ro­di­te­lji do­ve­li ka­ko bi mi
po­mo­gao da osla­bim, mo­gao da me na­uč­ i? Bi­la sam
to­li­ko po­sti­đe­na da sam sva­ki sle­de­ći od­la­zak kod le­
ka­ra do­ži­vlja­va­la kao naj­ve­ću mo­gu­ću tra­u­mu. Le­ka­ri
su uglav­nom bi­li lju­ti na me­ne, kao i svi osta­li. Pri
sva­kom me­re­nju na si­ste­mat­skim pre­gle­di­ma u ško­li
do­ži­vlja­va­la sam stre­so­ve. Me­di­cin­ska se­stra bi me
iz­me­ri­la, a on­da bi me ona, le­kar­ka i raz­red­na gle­da­le
pre­kor­no, is­pod oka, kao da sam naj­pro­ble­ma­tič­ni­
186
 Koraci ka radostI

je de­te na sve­tu. Na­ša ugled­na nu­tri­ci­o­nist­ki­nja, kod

ko­je sam se le­či­la kao od­ra­sla, bu­kval­no je vi­ka­la na
me­ne sva­ki put ka­da ne bih ostva­ri­la re­zul­tat ko­ji je
ona oče­ki­va­la. Se­ćam se da sam se sva­ki put za­pi­ta­la
da li su go­ja­zni lju­di u ino­stran­stvu tre­ti­ra­ni kao kri­
mi­nal­ci ili je to ma­nir sa­mo u na­šoj ze­mlji.
Sa­da: Tek ka­da sam po­če­la ja­sno i gla­sno da go­vo­rim
o svo­joj go­ja­zno­sti, po­če­li su da se po­ja­vlju­ju uči­te­lji.
Ima­la sam, i još uvek imam, lu­du sre­ću da ni od jed­nog
ni­sam mo­ra­la da za­tra­žim po­moć. Oni su mi je sa­mi nu­
di­li. Ka­da bih mo­ra­la da je za­tra­žim, uči­ni­la bih to ne­tre­
mi­ce, sa uve­re­njem da mi pri­pa­da, da sam je za­slu­ži­la.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Ka­ko se ose­ća­te ka­da tra­ži­te po­moć?*

Ne­ka­da: U ovom pe­ri­o­du, u ko­me je bi­la ak­tu­el­na „sta­
ra ja“, tra­ži­la sam po­moć sa ve­li­kim ustru­ča­va­njem, sa
uvek pri­sut­nim pi­ta­njem da li istu za­slu­žu­jem.
Sa­da: Ose­ćam se isto kao i ka­da nu­dim po­moć. Pri­
rod­no. Uzi­mam u ob­zir da, tra­že­ći po­moć, otva­ram
dru­gi­ma mo­guć­nost da uči­ne do­bro de­lo.
187
S lavica I vaniš

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Ka­ko se ose­ća­te ka­da pri­ma­te po­moć?*

Ne­ka­da sam se ose­ća­la kao da mi je uči­nje­na ve­li­ka
uslu­ga, ve­li­ka mi­lost.
Sa­da se ose­ćam za­hval­no i is­pu­nje­na sam uve­re­njem
da mi do­bi­je­na po­moć pri­pa­da.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da li zna­te ka­ko da pri­mi­te?*

Ne­ka­da: Ni­ka­da mi ni­je bi­lo la­ko da pri­mam, uvek sam
mi­sli­la da to do­bi­je­no ne za­slu­žu­jem. Svi­ma, ko­ji bi mi
neš­to da­li, bi­la sam snis­ho­dlji­vo za­hval­na do ne­ba.
Sa­da: Znam ka­ko da pri­mam, ka­ko da tra­žim, ka­ko da
zah­te­vam, ka­ko da pred­la­žem i ka­ko da uz­vra­tim.
188
 Koraci ka radostI

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da li se se­ća­te pri­li­ke u ko­joj ste bi­li sreć­ni ka­da

pri­ma­te?*
Ne­ka­da: Ne, ne se­ćam se. Sva­ko „pri­ma­nje“ pra­ti­lo je
uve­re­nje da niš­ta ne za­slu­žu­jem.
Sa­da: Od ka­da sam na­u­či­la da pri­mam sve do­bro i
le­po što mi se pru­ži, sve­ga do­bi­jam u ve­ćoj me­ri i u
ve­ćim ko­li­či­na­ma.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Šta mi­sli­te ka­ko se ta dru­ga oso­ba ose­ća­la?*

Ne­ka­da: Ni­ka­da ni­sam po­miš­lja­la da je oso­bu, ko­ja mi
je neš­to da­va­la, taj gest uči­nio sreć­nom.
Sa­da: Mi­slim da je pri­vi­le­gi­ja da­va­ti, pa u skla­du sa
tim ve­ru­jem da se oso­be, ko­je pru­ža­ju, ose­ća­ju ve­o­ma
189
S lavica I vaniš

do­bro. Ja se ose­ćam ve­om ­ a do­bro ka­da pru­žam, to me

usre­ću­je i is­pu­nja­va za­do­volj­stvom.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Če­ga se pla­ši­te kod lju­di ko­ji­ma niš­ta ne tre­ba od

vas?*
Ne­ka­da: Pla­ši­la sam se od­ba­ci­va­nja i za­ne­ma­ri­va­nja.
Sa­da: Ra­dim na to­me da se ne pla­šim re­ak­ci­ja lju­di, da
ne za­vi­sim od ono­ga što oni oče­ku­ju ili ne oče­ku­ju od
me­ne. Ako im niš­ta od me­ne ni­je po­treb­no, to zna­či da
ono što bih ja mo­gla da im pru­žim pr­o­na­la­ze na ne­koj
dru­goj stra­ni. I to je do­bro.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

190
DR­ŽA­NJE ŽI­VO­TA
 Pred­ra­su­de o di­je­ta­ma

M i­slim da sam po­či­nja­la da dr­žim di­je­tu bar ne­ko­

li­ko hi­lja­da pu­ta. Na­iv­no bih pri­pre­mi­la se­bi ov­
se­ne pa­hu­lji­ce, ko­je ne vo­lim, sa ne­ma­snim jo­gur­tom,
ko­ji ta­ko­đe ne vo­lim. Po­je­la bih to, a on­da po­či­nja­la
ner­vo­zno da se vr­po­ljim. Ne bih ose­ća­la glad, već po­
tre­bu da po­je­dem neš­to uku­sno, neš­to što vo­lim. I,
ubr­zo bih svoj di­je­tal­ni do­ru­čak, ko­ji ni­je bez ka­lo­ri­ja,
do­pu­ni­la onim ko­ji je pre­pun ka­lo­ri­ja. Ta­ko bih u da­
nu, u ko­me bih za­po­če­la di­je­tu, do­ruč­ko­va­la dva pu­ta.
Ta­ko bih se go­ji­la, dr­že­ći „di­je­te“. Po­je­la bih ono što
mi je pro­pi­sa­no i ono što mi je „za­bra­nje­no“.
Isto se de­ša­va­lo i sa fi­zič­kim ak­tiv­no­sti­ma. Uvek
bih am­bi­ci­o­zno od­re­di­la da pre­pe­ša­čim sta­zu od pet
ki­lo­me­ta­ra, sa sve uz­br­di­ca­ma. Već me je sa­ma po­mi­
sao na pen­tra­nje i mu­če­nje na­vo­di­la na od­u­sta­ja­nje.
Ta­ko su se mo­je di­je­te za­vr­ša­va­le pre ne­go što bi
i po­če­le. A sa ta­kvim ne­slav­nim, pre­ra­nim za­vr­še­ci­ma
bi se sma­nji­va­la mo­ja na­da da bih neš­to, jed­nom, mo­
gla da spro­ve­dem do kra­ja. Sve ili niš­ta je de­fi­ni­tiv­no
for­mu­la za br­zo od­u­sta­ja­nje.
Ne­ko­li­ko pu­ta mi je poš­lo za ru­kom da osla­bim uz
po­moć ra­znih di­je­ta. Ko­jih? Sva­ka di­je­ta je do­bra, ako
195
S lavica I vaniš

je se čo­vek pri­dr­ža­va. Ne ka­žem da je sva­ka zdra­va,

ali sva­ka, po­u­zda­no, do­no­si re­zul­ta­te. Ja sam pro­ba­la
sve, ap­so­lut­no sve di­je­te, one ko­je su mi pre­pi­si­va­li
le­ka­ri i one za ko­je sam sa­zna­la iz ča­so­pi­sa. Pro­ba­la
sam aku­punk­tu­ru, ve­žbe pod nad­zo­rom le­ka­ra, ra­zna
sred­stva za mr­ša­vlje­nje, hra­ni­la se ma­kro­bi­o­tič­ki, jed­
nom reč­ju, po­i­gra­va­la sam se sa svo­jim me­ta­bo­li­zmom
na raz­ne na­či­ne. Uglav­nom bih osla­bi­la po ne­ko­li­ko
ki­lo­gra­ma, a on­da bih, po vra­ća­nju sta­rim na­vi­ka­ma,
do­bi­ja­la dvo­stru­ko vi­še.
To­kom dr­ža­nja ri­go­ro­znih di­je­ta ose­ća­la bih se
ve­o­ma us­kra­će­no. Kao da mi je neš­to vi­tal­no ne­do­sta­
ja­lo. Ose­ća­la sam se kao da sam ne­pra­ved­no ka­žnje­
na, kao da mi je neš­to ne­pra­ved­no od­u­ze­to. Li­še­nost
me je do­vo­di­la do be­sa, do ne­za­do­volj­stva, ia­ko sam
zna­la da je ona do­bra za me­ne, za mo­je te­lo, za mo­je
zdra­vlje. Ka­da bih us­kra­ti­la se­bi na­mir­ni­ce ko­je vo­lim,
ne­pre­kid­no bih raz­miš­lja­la o nji­ma. I na­rav­no, ka­da
bih ih se do­če­pa­la, on­da bih ih ne­u­mor­no kon­zu­mi­ra­
la u neo­gra­ni­če­nim ko­li­či­na­ma. On­da bih „na­gra­di­la“
se­be za pe­riod to­kom ko­jeg sam bi­la „ka­žnje­na“.
Svi le­ka­ri ko­ji­ma sam se obra­ća­la za po­moć da­
va­li su mi di­je­tu pro­pi­sa­nu Svet­skom zdrav­stve­nom
or­ga­ni­za­ci­jom ili ne­ku va­ri­jan­tu iste. Ta di­je­ta je ne­
po­re­ci­vo i neo­bo­ri­vo naj­zdra­vi­ja, naj­bo­lje iz­ba­lan­si­ra­
na, naj­e­fi­ka­sni­ja i pri­tom ona ko­ja ga­ran­tu­je gu­bi­tak
su­viš­nih ki­lo­gra­ma. Ni­je po­treb­no bi­ti le­kar pa zna­ti
da do­ru­čak u vi­du 30 gra­ma ov­se­nih pa­hu­lji­ca i 250
ml jo­gur­ta, ru­čak u vi­du 120 gra­ma me­sa i 300 gra­ma
196
 Koraci ka radostI

po­vr­ća, kao i ve­če­ra u vi­du sen­dvi­ča sa si­rom, plus

dve voć­ne uži­ne, obez­be­đu­ju or­ga­ni­zmu po­tre­ban ni­
vo ener­gi­je i na­vo­de te­lo da tro­ši re­zer­ve ma­sti.
Ali, ka­ko da dr­žim tu di­je­tu, ja­u­ka­la bih u se­bi pro­
u­ča­va­ju­ći na­ve­de­ne ci­fre, ka­ko ka­da sam na­vi­kla da
je­dem ma­san bu­rek i ra­zna pe­ci­va, za­či­nje­no roš­tilj­
sko me­so, mno­go hle­ba, gric­ka­li­ce i slat­ki­še, i da sve
to za­li­vam ga­zi­ra­nim pi­ći­ma?! Ka­ko da odo­lim sve­mu
to­me ka­da sam na to na­vi­kla, ka­da je sva ta hra­na
svu­da oko me­ne, ka­da je ne­mo­gu­će ig­no­ri­sa­ti je?!
Nu­tri­ci­o­ni­stič­ke di­je­te je­su do­bre i zdra­ve, ali ni­
su re­al­ne, u to­me se kri­je mi­ste­ri­ja mo­jih ne­slav­nih
za­vr­še­ta­ka. U re­al­no­sti go­ja­zni lju­di ne­će ni po­če­ti
da dr­že nu­tri­ci­o­ni­stič­ku di­je­tu, za­to što je eks­trem­
no ri­go­ro­zna. Ili će to po­če­ti da či­ne, pa će od­us­ ta­ti
i ta­da na­ne­ti još ve­ću šte­tu svom or­ga­ni­zmu i svom
sa­mo­po­u­zda­nju. Po od­u­sta­ja­nju će na­va­li­ti da u još
ve­ćim ko­li­či­na­ma je­du hra­nu ko­je su bi­li li­še­ni i to će
sa­mo uve­ća­ti nji­ho­vo ose­ća­nje kri­vi­ce. Tek je to ne­
zdra­vo, a upra­vo je to ono što se de­ša­va! Ri­go­ro­zne
di­je­te či­ne go­ja­zne lju­de ner­vo­zni­ma i pri­mo­ra­va­ju ih
da ne­pre­kid­no raz­miš­lja­ju o ono­me što bi je­li da ni­su
na re­ži­mu. Zar ni­je on­da re­še­nje u to­me da se je­de
upra­vo ono što se vo­li, ali u ma­njim ko­li­či­na­ma i na
od­go­va­ra­ju­ći na­čin?! Jer, u pri­ro­di nas lju­di je da ose­
ća­mo ot­por pre­ma na­po­ri­ma, pre­ma ne­pri­jat­no­sti­ma,
pre­ma teš­kim is­ku­še­nji­ma. Što su is­ku­še­nja te­ža, to ih
vi­še od­la­že­mo. Po­tre­ban nam je, da­kle, ma­nje te­žak
na­čin da pri­stu­pi­mo re­še­nju pro­ble­ma, ma­nja me­ra
197
S lavica I vaniš

sa­mo­di­sci­pli­ne. Pre­ko­mer­na sa­mo­di­sci­pli­na je ono

što u star­tu osu­je­ću­je ve­ći­nu lju­di. Sa­mo­di­sci­pli­na se
raz­vi­ja i po­či­nje da odr­ža­va sa­mu se­be ako je ume­re­
na, ako je u skla­du sa na­šim re­al­nim mo­guć­no­sti­ma.
Od ne­ko­ga ko, po­put me­ne, je­de po­la vek­ne hle­
ba za do­ru­čak, na­ma­ze i su­ho­me­sna­te pro­iz­vo­de, ni­je
re­al­no oče­ki­va­ti da se za­do­vo­lji ov­se­nim pa­hu­lji­ca­ma
i ne­ma­snim jo­gur­tom. To je zdra­vo, bez sva­ke sum­nje.
Ali je zdra­vo i pre­po­lo­vi­ti por­ci­ju omi­lje­ne hra­ne. To
je re­al­na re­strik­ci­ja. Ko­ja je, uo­sta­lom, dru­ga mo­guć­
nost? Kon­zu­mi­ra­nje uvek iste ko­li­či­ne hra­ne?
Ni­sam struč­njak, ali mo­ja is­ku­stva po­dr­ža­va­ju ovu
te­o­ri­ju. Ka­da vo­dim ra­ču­na, pa­zim da moj dnev­ni unos
ne pre­la­zi 2000 ka­lo­ri­ja. Ta­da se ne gu­bi ve­li­ki broj ki­
lo­gra­ma, već ma­li, ali se osta­je na re­ži­mu. To je bo­lje ne­
go uvek iz­no­va po­ku­ša­va­ti sa ve­li­kim od­ri­ca­nji­ma, ko­ja
se po pra­vi­lu ne­slav­no za­vr­ša­va­ju. To je ma­nje ugro­ža­
va­ju­će od kon­zu­mi­ra­nja uo­bi­ča­je­nih ko­li­či­na hra­ne od
ko­jih osta­je­mo go­ja­zni ili se pro­gre­siv­no go­ji­mo.
Do­bro sam upam­ti­la iz­ja­vu jed­ne po­zna­ni­ce ko­ja
je re­kla da se go­ji od hra­ne ko­ju ne vo­li. Od­mah sam
se slo­ži­la sa njom. Jer, ni ona ni ja ne uspe­va­mo da se
hra­ni­mo is­klju­či­vo na­mir­ni­ca­ma ko­je ne vo­li­mo da je­
de­mo. Po­red njih, zbog na­vi­ke i ve­li­ke po­nu­de, je­de­mo
i ono što vo­li­mo, i ti­me sa­mo do­da­je­mo no­vu ko­li­či­nu
ka­lo­ri­ja na onu već uze­tu. Za­to je, po me­ni, bo­lje dr­
ža­ti se omi­lje­ne hra­ne, ali u ma­lim ko­li­či­na­ma. Ta­ko­đe
je va­žno da ta hra­na bu­de pra­vil­no pri­pre­mlje­na, le­po
ser­vi­ra­na, sve­ža. Ba­re­na ili gri­lo­va­na, ume­sto pr­že­
198
 Koraci ka radostI

na. Ali, to svi već zna­ju. Vre­me­nom, ka­da ta­kav re­žim

poč­ne da po­ka­zu­je re­zul­ta­te, ka­da se te­lo na­vik­ne na
ma­nje ko­li­či­ne hra­ne, ka­da se na­kon po­kre­nu­te ak­ci­je
pro­bu­di mo­ti­va­ci­ja, na red bi mo­gle da do­đu i ov­se­ne
pa­hu­lji­ce, pre­li­ve­ne ne­ma­snim jo­gur­tom.
Još jed­no od po­greš­nih uve­re­nja, ko­jih sam se go­
di­na­ma dr­ža­la, ti­če se bro­ja ki­lo­gra­ma ko­je bi tre­ba­lo
da iz­gu­bim. U pi­ta­nju je za­i­sta ve­li­ki broj, od ko­ga mi
se uvek za­vr­ti u gla­vi. Sve do­ne­dav­no ni­sam zna­la da bi
za cilj tre­ba­lo da po­sta­vim, za po­če­tak, gu­bi­tak u vi­du
pet­sto gra­ma. Ka­da se to ostva­ri, na red bi mo­glo da
do­đe po­sta­vlja­nje no­vog ci­lja: iz­gu­bi­ti još pet­sto gra­ma.
Ovo su mo­ji za­ključ­ci, mo­ja is­ku­stva, moj na­čin
is­hra­ne. Sva­ki po­je­di­nac bi tre­ba­lo da od­re­di taj na­
čin, spe­ci­fi­čan za nje­ga sa­mog, za nje­go­vo zdrav­stve­
no sta­nje. Na sre­ću, mo­je zdrav­stve­no sta­nje mi, za
sa­da, do­zvo­lja­va da je­dem tzv. ne­zdra­vu hra­nu, ali to
ret­ko či­nim. Go­to­vo ni­ka­da ne kon­zu­mi­ram gric­ka­li­ce,
iz­be­ga­vam slat­ki­še i ga­zi­ra­ne so­ko­ve. Bar jed­nom go­
diš­nje pro­ve­ra­vam svo­je zdrav­stve­no sta­nje. Sva­ko­ga
da­na je­dem vo­će i sve­že po­vr­će. Ta­ko­đe, sva­ko­ga da­
na še­tam, bar 45 mi­nu­ta dnev­no. Ve­o­ma sam po­kret­
na, za svo­ju te­ži­nu.
Ni­je va­žno ko­li­ko ona iz­no­si. Već je ja­sno da ci­
fre i ja ni­smo u do­brim od­no­si­ma. Kao što sam re­kla,
ovo ni­je knji­ga o mr­ša­vlje­nju. Ovo je knji­ga o ži­vlje­nju
sa su­viš­nim ki­lo­gra­mi­ma. Ve­ru­jem da je po­bolj­ša­nje
kva­li­te­ta tog ži­vlje­nja pod­jed­na­ko va­žno ko­li­ko i mr­
ša­vlje­nje.
199
S lavica I vaniš

***
Pri­li­kom sva­kog bo­rav­ka u cen­tru za mr­ša­vlje­nje,
do­bi­ja­la sam psi­ho­loš­ku po­drš­ku od te­ra­pe­ut­ki­nje,
ko­ja se u ra­du ru­ko­vo­di­la prin­ci­pi­ma ra­ci­o­nal­no-
emo­ci­o­nal­ne te­ra­pi­je.
Pre­no­sim vam pra­vi­la za us­po­sta­vlja­nje sa­mo­di­
sci­pli­ne, za­sno­va­na na prin­ci­pi­ma RET-a.
– Po pi­ta­nju us­po­sta­vlja­nja sa­mo­di­sci­pli­ne, naj­
va­žni­je je da ube­di­te se­be da mo­že­te da se kon­
tro­li­še­te ka­da ose­ti­te po­tre­bu za je­lom (a da ni­
je reč o fi­zi­o­loš­koj gla­di);
– Upr­kos to­me što ni­je la­ko odo­le­ti po­ri­vu za je­
lom, sva­ko od nas po­se­du­je spo­sob­nost sa­mo­
di­sci­pli­no­va­nja;
– Po­treb­no je da ener­gič­no opo­vrg­ne­te one ar­
gu­men­te u ko­ji­ma ste go­di­na­ma is­tra­ja­va­li, a to
je ne­ve­ri­ca u se­be, u sop­stve­ne mo­guć­no­sti;
– Vi ste spo­sob­ni za us­po­sta­vlja­nje sa­mo­di­sci­pli­
ne! Ni­ka­kve objek­tiv­ne okol­no­sti vas ne spre­
ča­va­ju da us­po­sta­vi­te kon­tro­lu nad uče­sta­lim
na­go­ni­ma za je­lom;
– Ka­da ose­ti­mo na­pe­tost zbog po­tre­be za je­lom,
sklo­ni smo da pre­u­ve­li­ča­va­mo mu­ku i ne­pri­
jat­nost, i ima­mo uve­re­nje da ne mo­že­mo da se
iz­bo­ri­mo sa tim. U slu­ča­ju da pod­leg­ne­mo is­ku­
še­nju i uzme­mo hra­nu, ose­ti­mo sa­mo tre­nut­no
olak­ša­nje, ali to iz­be­ga­va­nje su­o­če­nja sa ne­pri­
jat­noš­ću iza­zi­va ja­če ne­za­do­volj­stvo so­bom na
du­ži rok;
200
 Koraci ka radostI

– Ne­ma dru­gog na­či­na da po­stig­ne­te ono što že­

li­te sem su­o­če­nja sa ne­pri­jat­noš­ću;
– Iz­be­ga­va­nje su­o­če­nja sa ne­pri­jat­noš­ću iza­zva­
nom po­ri­vom za je­lom vo­di ka sma­nje­nju sa­
mo­po­u­zda­nja, od­no­sno ve­re u se­be i sop­stve­ne
mo­guć­no­sti;
– Ume­sto krat­kog (i var­lji­vog) za­do­volj­stva, ko­
je ose­ti­te ka­da mi­mo obro­ka neš­to po­je­de­te,
opre­de­li­te se za du­go­roč­no za­do­volj­stvo, ko­je
će­te po­u­zda­no ostva­ri­ti uz­dr­ža­va­njem od ne­
kon­tro­li­sa­nog je­la;
– Su­ge­ri­ši­te se­bi da je po­riv za je­lom sa­mo tre­
nut­na ne­pri­jat­nost ko­ju mo­že­te da pod­ne­se­te
u ime du­go­roč­nog za­do­volj­stva so­bom. Uo­sta­
lom, ne­pri­jat­nost se od­la­že tek na iz­ve­sno vre­
me, jer vam re­do­van obrok sva­ka­ko pred­sto­ji;
– Ne­u­mor­no uve­ra­vaj­te se­be da za po­sti­za­nje
od­re­đe­nih re­zul­ta­ta ne­ma dru­gog na­či­na sem
us­po­sta­vlja­nja sa­mo­di­sci­pli­ne. Bor­ba za us­po­
sta­vlja­nje sa­mo­di­sci­pli­ne će po­zda­no bi­ti du­
go­roč­na, ali ni na­ši pro­ble­mi ni­su na­sta­li za pet
da­na;
– Ka­da pri­hva­ti­te da je to je­di­ni na­čin da po­stig­
ne­te že­lje­ni cilj, bi­će vam mno­go lak­še;
– Kao što vas je ne­pre­kid­no pod­le­ga­nje na­go­ni­
ma vo­di­lo iz ne­u­spe­ha u ne­u­speh, ta­ko će vas i
ulo­že­ni na­por, u ve­zi sa uz­dr­ža­va­njem od hra­ne
vo­di­ti iz uspe­ha u uspeh;
– Do­dat­ni trud i ener­gi­ja će se is­pla­ti­ti!
201
S lavica I vaniš

– Ak­ci­ja je ključ­na stvar! A po­sle ak­ci­je sle­di mo­

ti­va­ci­ja;
– Si­gur­no ste us­peš­ni u ne­kim dru­gim aspek­ti­ma
ži­vo­ta, u ko­ji­ma uspe­va­te da vla­da­te so­bom i da
ne uga­đa­te se­bi. To je do­kaz da ste spo­sob­ni i
za sa­mo­di­sci­pli­nu, u od­no­su na uče­sta­le po­ri­ve
za je­lom.

Na­ve­di­te ži­vot­ne sfe­re u ko­ji­ma ste us­peš­ni:

______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
___________________________________________________

Za us­peš­no dr­ža­nje di­je­te pre­po­ru­ču­je se uvo­

đe­nje si­ste­ma na­gra­de i ka­zne. Dru­gim re­či­ma, ako
u od­re­đe­nom vre­men­skom pe­ri­o­du us­pe­te da se
pri­dr­ža­va­te za­cr­ta­nih pla­no­va, ve­za­nih za na­čin is­
hra­ne, na­gra­di­te se­be (ali ne hra­nom). U su­prot­nom,
ka­zni­te se­be.
Ka­da sam is­pro­ba­la ovaj si­stem, bilo je ve­o­ma
de­lo­tvor­no to što sam, za slu­čaj od­stu­pa­nja od di­
je­te, za­cr­ta­la da ću po­ce­pa­ti omi­lje­nu fo­to­gra­fi­ju
svo­je bra­ta­ni­ce. Uža­sa­va­la me je i sa­ma po­mi­sao da
202
 Koraci ka radostI

to uči­nim. TA­DA je to na me­ne de­lo­va­lo ve­o­ma pod­

sti­caj­no.

Ka­kva even­tu­al­na ka­zna bi vas na­ve­la da se pri­dr­

ža­va­te di­je­te?

______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Šta bi za vas pred­sta­vlja­lo ade­kvat­nu na­gra­du?

______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

203
S lavica I vaniš

***
Ka­da ne­ko poč­ne da dr­ži di­je­tu, ja­sno je da to či­ni
da bi osla­bio. Ali, zaš­to že­li­mo da osla­bi­mo? Za me­ne
je bi­lo ve­o­ma ko­ri­sno da, u for­mi ve­žbe**, od­re­dim
šta oče­ku­jem da ostva­rim mr­ša­vlje­njem.

Oče­ku­jem da ak­tiv­no uče­stvu­jem u ži­vo­tu. U pe­

ri­o­du ka­da sam naj­te­že pod­no­si­la svo­ju go­ja­znost sa­
mo sam pri­si­lja­va­la se­be na bi­ti­sa­nje i op­sta­ja­nje u
ilu­zi­ji da ži­vim. Men­tal­no sam bi­la ve­o­ma an­ga­žo­va­na,
a te­le­sno spu­ta­na.
Ho­ću da poč­nem da ži­vim bez su­viš­nog te­re­ta na
le­đi­ma, bu­kval­nog i fi­gu­ra­tiv­nog! Ho­ću da mi sva­ki
dan do­ne­se niz mo­guć­no­sti, a ne niz pro­ble­ma, ve­
za­nih za pre­ko­mer­nu te­ži­nu. Ho­ću da mi mi­sli bu­du
či­ste, da upo­znam se­be, bez pri­sil­nih mi­sli ko­je su ob­
li­ko­va­le mo­ju lič­nost. Ho­ću da pro­ži­vlja­vam stvar­nost
pu­nim in­ten­zi­te­tom! Ne že­lim vi­še da bu­dem men­tal­
no pri­sut­na sa naj­vi­še dva pro­cen­ta sve­sti, jer osta­
tak mo­je sve­sno­sti uvek vo­di be­so­muč­ne pre­go­vo­re
sa mo­jom de­blji­nom. Ona još uvek do­mi­ni­ra u mom
ži­vo­tu, ia­ko sam po­sti­gla to da on po­sta­ne sa­dr­žaj­ni­ji i
is­pu­nje­ni­ji. Mo­ja de­blji­na je i da­lje za me­ne ba­last, ko­
ga že­lim da se oslo­bo­dim. Na te­le­snom i men­tal­nom
ni­vou. Po­treb­no mi je da pre­sta­nem da se pi­tam ka­da
ću re­ši­ti svoj pro­blem. Do­bro ju­tro, go­vo­rim ne­ko­me
po bu­đe­nju, a moj unu­traš­nji glas me pi­ta ka­da ću
re­ši­ti svoj pro­blem. Na­sta­vljam da pri­čam o obič­nim
ili neo­bič­nim te­ma­ma, sve­jed­no, a moj glas po­na­vlja,
204
 Koraci ka radostI

kao po­kva­re­na plo­ča, isto pi­ta­nje: ka­da ću re­ši­ti svoj

pro­blem, ka­da ću re­ši­ti svoj pro­blem, ka­da ću re­ši­ti
svoj pro­blem. Ne že­lim vi­še da slu­šam taj glas! Mu­ka
mi je od nje­ga! Ho­ću da ču­jem šta bi mo­ja pod­svest
ima­la da mi po­ru­či ka­da bih re­ši­la svoj pro­blem!
Ho­ću da se oslo­bo­dim de­blji­ne kao ve­či­te, ne­iz­
be­žne i kob­ne ote­ža­va­ju­će okol­no­sti za sve što ni­sam
uči­ni­la i za sve što ne či­nim! Ho­ću da osla­bim da bih
is­ku­ša­la svo­je pra­ve sna­ge, da bih ot­kri­la šta sve mo­
gu, da sa slat­kim iš­če­ki­va­njem na­vi­jam za to da mi se
otvo­re do sa­da uvek za­tvo­re­ni pu­te­vi! Umor­na sam i
od uve­re­nja da ne mo­gu da osla­bim. Ho­ću da do­ka­
žem se­bi da to mo­gu da uči­nim, po­no­vo! I ne sa­mo
da mo­gu da osla­bim već mo­gu i da za­dr­žim ostva­re­ni
re­zul­tat. Ho­ću da raz­bi­jem fa­mu o mr­ša­vlje­nju kao o
pro­ce­su ko­me ni­sam do­ra­sla.
De­fi­ni­ši­te šta je ono što vi oče­ku­je­te da ostva­ri­te
mr­ša­vlje­njem:
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
205
S lavica I vaniš

______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

U for­mi ve­žbe** sam za­mi­sli­la se­be sa, za me­ne, ide­

al­nom te­ži­nom, u na­di da će me ta sli­ka do­ve­sti do
že­lje­nog ci­lja:
Ja imam 85 ki­lo­gra­ma, to je te­ži­na ko­ja je u skla­du sa
mo­jim go­di­na­ma i mo­jom kon­sti­tu­ci­jom. Sa tim bro­
jem ki­lo­gra­ma se ose­ćam go­to­vo mr­ša­vo, do­pa­da mi se
sva­ki deo mog te­la. Li­ce i vrat su mi kao u vit­ke oso­be,
ru­ke su bez su­viš­nih na­sla­ga sa­la, sto­mak mi je ra­van,
na bo­ko­vi­ma ne­mam iz­ra­že­nih obli­na. Zad­nji­ca mi ni­je
upa­dlji­va. No­ge su mi ta­kve da mo­gu da no­sim far­mer­
ke. Ve­o­ma sam po­kret­na, vi­tal­na i ela­stič­na. Pu­na sam
ener­gi­je, do­pa­da mi se ka­da mi je te­lo u po­kre­tu. Niš­ta
mi ne pred­sta­vlja na­por. Vo­lim da se gle­dam u ogle­da­lu
i da uži­vam u to­me što iz­gle­dam le­po.
Obla­čim se ona­ko ka­ko že­lim, a ne ona­ko ka­ko mo­
ram. No­sim far­mer­ke, ali i čip­ku, til, svi­lu i sa­ten. Ki­tim
se štra­som, ko­nač­no obra­ćam pa­žnju na de­ta­lje na se­
206
 Koraci ka radostI

bi. Ko­sa mi je po­lu­du­ga, ma­ha­go­ni ni­jan­se. Uglav­nom

no­sim rav­nu obu­ću, ali se po­ne­kad pop­nem na vi­so­ke
pot­pe­ti­ce. Ose­ćam se ve­o­ma do­bro, vo­lim svo­je te­lo,
zra­čim za­do­volj­stvom i si­gur­noš­ću u se­be.
Ko­ja je va­ša ide­al­na te­ži­na? Ka­ko bi va­še te­lo iz­gle­da­
lo ako bi­ste tu te­ži­nu ostva­ri­li?
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da li ste ika­da ima­li na­pad pre­je­da­nja po­sle ko­ga

ste se klac­ka­li iz­me­đu je­la bez re­da, do gla­do­va­nja?*
Ne­ka­da: Za me­ne je pre­je­da­nje neš­to što se do­ga­đa­lo
go­to­vo sva­ko­dnev­no i, da, po­ne­kad me je na­vo­di­lo na
to da se li­ša­vam hra­ne, a po­ne­kad me je ba­ca­lo u još
du­blje oča­ja­nje, usled ko­ga bih još vi­še je­la.
Sa­da se ret­ko pre­je­dam i na­kon to­ga oba­ve­zno re­du­
ku­jem unos hra­ne. Pre­je­da­nje, usled ko­ga mi po­sta­ju
za­tro­va­ne mi­sli i ose­ća­nja, a ne sa­mo te­lo, sve mi vi­še
sme­ta, ta­ko da je­dva če­kam da se od istog pr­o­či­stim,
da se što br­že oslo­bo­dim lo­ših po­sle­di­ca.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
207
S lavica I vaniš

______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da li ste ika­da kri­ti­ko­va­li lju­de ko­ji kon­tro­li­šu uzi­

manje hra­ne na dru­ga­či­ji na­čin od onog na ko­ji vi to
ra­di­te?*
Ne­ka­da: Ah, ne, ne, ne, i sto pu­ta ne! Jer, ja sam bi­la naj­
sla­bi­ja me­đu sla­bi­ma. Ko­ga bih ja mo­gla da kri­ti­ku­jem
ka­da je kon­tro­la hra­ne u pi­ta­nju? Ne bih kri­ti­ko­va­la ni
one ko­ji su dva, pa i tri pu­ta te­ži od me­ne. A ta­kvi lju­di
po­sto­je, ko bi re­kao? Ja imam raz­u­me­va­nja za ski­nu­tu
no­gu sa koč­ni­ce je­de­nja, ma ka­ko to je­de­nje iz­gle­da­lo.
Sa­da: Ni da­nas ni­ko­ga ne kri­ti­ku­jem, ali pri­me­ću­jem
da pre­je­da­nje ni­je je­di­ni po­re­me­ćaj, ka­da je is­hra­na u
pi­ta­nju. Po­zna­jem ne­ko­li­ko že­na ko­je svo­ju mr­ša­vost,
na pri­mer, ko­ri­ste kao sred­stvo ma­ni­pu­la­ci­je. One od
svo­je mr­ša­vo­sti do­bi­ja­ju ne­ku se­kun­dar­nu ko­rist (kao
i ja od svo­je go­ja­zno­sti), na pri­mer tu da bu­du poš­
te­đe­ne ve­ćih na­po­ra, da iza­zi­va­ju sa­o­se­ća­nje i slič­no.
Sve da­me, na ko­je mi­slim, či­ne to na ne­sve­snom ni­vou
i sve, vr­lo sve­sno, sma­tra­ju da su kao mr­ša­ve u ve­li­koj
pred­no­sti u od­no­su na me­ne.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
208
 Koraci ka radostI

______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Da li pri­me­ću­je­te ka­ko dru­gi lju­di kon­tro­li­šu svo­je

uzi­ma­nje hra­ne?*
Ne­ka­da: Da, uvek sam to pri­me­ći­va­la, po­seb­no lju­de
ko­ji su se uz­dr­ža­va­li od uzi­ma­nja hra­ne, a da su pri­tom
ima­li po­tre­bu za njom u vi­du po­ja­ča­nog ape­ti­ta. Ako
bi us­pe­li da ukro­te taj ape­tit, pot­pu­no bi me fa­sci­ni­
ra­li! Za me­ne je to pred­sta­vlja­lo naj­ve­ću veš­ti­nu na
sve­tu, naj­ve­ću ljud­sku spo­sob­nost! Mi­sli­la sam da bi
svi, ko­ji ima­ju spo­sob­nost da kon­tro­li­šu svo­je uzi­ma­
nje hra­ne, tre­ba­lo da do­bi­ju No­be­lo­vu na­gra­du.
Sa­da: I da­lje se di­vim lju­di­ma ko­ji uspe­va­ju da kon­tro­
li­šu po­ja­ča­ni ape­tit, ko­ji ume­ju da se za­u­sta­ve „ka­da je
naj­sla­đe“, ali sa­da uvi­đam ka­ko je to sa­mo je­dan as­
pekt ne­či­jeg po­na­ša­nja. Oni to mo­gu, kao što ja mo­gu
neš­to što je nji­ma ne­za­mi­sli­vo.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
209
S lavica I vaniš

Ko­je eti­ke­te ste da­va­li svom dez­or­ga­ni­zo­va­nom uzi­

ma­nju hra­ne?*
Ne­ka­da: Pre­žde­ra­va­nje, usvi­nja­va­nje, one­sveš­ći­va­nje,
raz­va­lji­va­nje, obez­na­nji­va­nje, od­va­lji­va­nje, raz­u­la­re­
nost itd...
Sa­da: Pre­te­ri­va­nje. To je ter­min ko­jim sa­da opi­su­jem
svo­je dez­or­ga­ni­zo­va­no je­de­nje.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Šta je bi­la svr­ha va­šeg eti­ke­ti­ra­nja?*

Ne­ka­da: Re­ci­mo da sam že­le­la da na­hra­nim svoj sa­
mo­pre­zir, u na­di da bi on mo­gao da me na­ve­de da
pre­sta­nem da se po­na­šam na opi­sa­ne na­či­ne.
Sa­da: Ve­o­ma sam za­hval­na na to­me što sam pre­sta­la
da ose­ćam pre­zir pre­ma sa­moj se­bi, jer do­bro pam­tim
ko­li­ko me je on bo­leo. Sa­da sam ne­žni­ja i re­al­ni­ja pre­
ma se­bi, pa se ti­me pro­me­ni­la i re­to­ri­ka ko­ju pri­me­
nju­jem ka­da go­vo­rim o bi­lo kom vi­du svog po­na­ša­nja.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
210
 Koraci ka radostI

______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Ka­ko je to po­mo­glo?*
Ne­ka­da: „Po­ma­ga­lo“ mi je da na­sta­vim da je­dem, da
hra­nim onaj sta­tič­ni deo u se­bi, ko­ji je tre­ba­lo da se
pro­me­ni. „Po­ma­ga­lo“ mi je da po­ja­ča­vam svo­je uve­
re­nje da ni­sam do­volj­no vred­na.
Sa­da: Ja sam i da­lje ve­om ­ a stro­ga pre­ma se­bi, naj­vi­
še za­to što ne pro­na­la­zim do­volj­no od­luč­no­sti i vo­lje
da se de­fi­ni­tiv­no iz­bo­rim sa svo­jom go­ja­znoš­ću. Moj
pro­blem je od­u­vek bio ogro­man, pa bi i na­por za nje­
go­vo re­ša­va­nje tre­ba­lo da bu­de sra­zme­ran to­me. Žao
mi je što još uvek ne­mam do­volj­no sna­ge da uči­nim
taj na­por, ali ve­ru­jem da ću br­že sti­ći do to­ga ima­ju­ći
raz­u­me­va­nja za se­be, ne­go pri­be­ga­va­ju­ći sa­mo­kri­ti­ci.
Sa­mo­kri­ti­ka to­tal­no pro­ma­šu­je cilj. Sva­ka reč i sva­ka
rad­nja tre­ba­lo bi da vo­de ka ono­me što je kon­struk­
tiv­no, ni­ka­ko ka sa­mo­op­tu­ži­va­nju.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
211
S lavica I vaniš

Da li je vaš od­nos pre­ma hra­ni pri­ro­dan ili ne­pri­ro­dan?*

Ne­ka­da: Do­ne­dav­no je bio ap­so­lut­no ne­pri­ro­dan. Pri­
rod­no je ka­da čo­vek je­de za­to što je gla­dan, za­to što je
nje­go­vom te­lu po­treb­na hra­na da bi funk­ci­o­ni­sa­lo. Pri­
rod­no je ka­da čo­vek raz­miš­lja o hra­ni u pro­la­zu, ka­da
mu to ni­je op­se­si­ja, od ju­tra do su­tra. Pri­rod­no je ka­da
čo­vek uži­va u hra­ni, u nje­nom iz­gle­du, uku­su, mi­ri­su, u
či­nu obe­do­va­nja. Me­ni je hra­na bi­la za­me­na za sve, ona
je bi­la mo­je po­moć­no sred­stvo za lak­še pod­no­še­nje ži­
vo­ta. Ja sam ne­pre­kid­no raz­miš­lja­la o hra­ni, a ka­da sam
je kon­zu­mi­ra­la, ve­o­ma ret­ko sam uži­va­la u njoj. Je­de­nje
je, po­ne­kad, za me­ne pred­sta­vlja­lo vi­še mu­če­nje ne­go
uži­va­nje. A to, sva­ka­ko, ni­je bi­lo pri­rod­no.
Sa­da: Ve­ru­jem da sam već ti­me što sam ras­krin­ka­la
ulo­gu ko­ju je hra­na ima­la u mom ži­vo­tu svoj od­nos pre­
ma njoj uči­ni­la pri­rod­ni­jim. Ve­li­kim pro­gre­som sma­
tram i to što se vi­še ne pla­šim hra­ne, što ona za me­ne
ni­je ba­uk i neš­to što mo­že sa­mo da mi ško­di. Ia­ko sam
go­ja­zna, do­zvo­lje­no mi je da uži­vam u hra­ni, i što vi­še
uži­vam, to moj od­nos pre­ma njoj po­sta­je pri­rod­ni­ji.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
212
 Koraci ka radostI

Ka­ko bi iz­gle­dao zdrav od­nos prema hra­ni?*

Ne­ka­da: Zdra­vo bi bi­lo da se hra­na kon­zu­mi­ra is­klju­
či­vo zbog gla­di i zbog po­tre­ba bi­o­loš­kog odr­ža­nja.
Zdra­vo bi bi­lo da se u hra­ni uži­va, da ona do­no­si ume­
re­no za­do­volj­stvo. Zdra­vo bi bi­lo ne pre­tva­ra­ti hra­nu
u op­se­si­ju, već je tre­ti­ra­ti kao fi­zi­o­loš­ku po­tre­bu i iz­
vor čul­nog za­do­volj­stva.
Sa­da, ka­da sam de­fi­ni­sa­la od­go­vor i na ovo pi­ta­nje,
sle­di mi na­por da sve to pri­me­nim.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Ko­li­ko vre­me­na tro­ši­te da kon­tro­li­še­te hra­nu i nje­ne

efek­te?*
Ne­ka­da: Ne ra­ču­na­ju­ći pe­ri­o­de u ko­ji­ma sam ak­tiv­no i
po­sve­će­no dr­ža­la di­je­te, naj­češ­će ni­sam tro­ši­la ni­ma­
lo vre­me­na na kon­tro­li­sa­nje hra­ne i nje­nih efe­ka­ta. I
ako bi mi se, po­ne­kad, ja­vi­la po­ne­ka mi­sao o even­tu­
al­nim po­sle­di­ca­ma ne­kon­tro­li­sa­nog hra­nje­nja, ja bih
je br­zo po­ti­snu­la. Be­ža­la sam u ne­zna­nje, po­ne­kad
sve­sna (a po­ne­kad ne) da ne mo­gu za­u­vek da be­žim.
Sa­da: Bo­jim se da još uvek ne ula­žem do­volj­no vre­
me­na na kon­tro­li­sa­nje hra­ne i nje­nih efe­ka­ta, jer mi
ne­do­sta­je ono što je ključ­no, a to je od­luč­nost.
213
S lavica I vaniš

Vi ___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Ako bi tre­ba­lo da pro­me­ni­te jed­nu stvar da­nas u ve­zi

sa is­hra­nom, šta bi to bi­lo?*
Sa­da: Je­la bih 1200 ka­lo­ri­ja, ume­sto „bo­ga pi­taj ko­li­ko“.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Ka­ko se ose­ća­te ka­da pre­pu­sti­te kon­tro­lu?*

Ne­ka­da: Usled gu­bit­ka kon­tro­le pri­li­kom je­la, ose­ća­
la sam se ne­ka­ko di­vlje i pot­pu­no sro­đe­na sa onim
sla­bim de­lom se­be ko­ga bih se ra­do od­re­kla. U tom
de­lu se na­la­zi­la ar­hi­va mo­jih pre­žde­ra­va­nja. Ka­da sam
gu­bi­la kon­tro­lu pri­li­kom je­la, gu­bi­la sam i ono što je u
me­ni slo­vi­lo kao ja­ko i mu­dro. Go­to­vo uvek sam bi­la u
sta­nju da ose­tim ko­ji je to tre­nu­tak u ko­me je do­la­zi­lo
214
 Koraci ka radostI

do gu­bit­ka kon­tro­le. Ali ret­ko ka­da sam uspe­va­la da

za­u­zdam tu si­lu ko­ja me je na­go­ni­la da ne­kon­tro­li­sa­
no je­dem.
Sa­da: I da­nas mi se de­ša­va da iz­gu­bim kon­tro­lu pri­
li­kom je­la i ta­da se ose­ćam ve­o­ma lo­še, ve­o­ma po­ra­
že­no. Tru­dim se da pred­u­hi­trim to sta­nje ti­me što se
uo­bro­ča­vam, što se ne okru­žu­jem ve­li­kim ko­li­či­na­ma
hra­ne. Su­ge­ri­šem se­bi da mi je do­volj­no ono što sam
sta­vi­la u ta­njir i da ono, što bih još po­je­la, mo­gu da
osta­vim za ka­sni­je.

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Ka­ko bi­ste se ose­ća­li ka­da bi­ste pre­pri­ča­li sva­ki svoj

obrok va­šem spon­zo­ru?*
Ne­ka­da: Ni­ka­da ni­sam ima­la spon­zo­ra, ali pret­po­sta­
vljam da bih ose­ća­la stid i ga­đe­nje pre­ma sa­moj se­bi.
A ve­ro­vat­no bih i pre­ži­vlja­va­la sav onaj spek­tar lo­ših
emo­ci­ja, ko­je pra­te ve­ći­nu mo­jih obro­ka.
Sa­da: Da imam spon­zo­ra, pri­ča­la bih mu o svo­jim ob­
ro­ci­ma bez sti­da, ali i bez skri­va­nja či­nje­ni­ce da imam
ve­li­ki pro­blem, ko­ji bih vo­le­la da re­šim.
215
S lavica I vaniš

Vi:___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

216
KO­RA­CI KA RA­DO­STI
 Gaji sa­mo­po­u­zda­nje,
na­u­či da uži­vaš, bu­di ra­do­stan

S e­ćam se svog raz­go­vo­ra za po­sao, pre pu­nih 12

go­di­na, na ko­ji sam po­zva­na na­kon što su mo­ji po­
slo­dav­ci po­zi­tiv­no oce­ni­li pret­hod­no po­sla­ti rad. Do­
če­ka­li su me sa spre­mlje­nim ugo­vo­rom i sa za­do­volj­
stvom zbog za­po­či­nja­nja sa­rad­nje. Dok su oni hva­li­li
moj ta­le­nat, ja sam je­dva di­sa­la. Go­to­vo da ni­sam ni
slu­ša­la šta su mi go­vo­ri­li, mi­sli­la sam vi­še o to­me ka­
ko mi je sa­ko ko­ji sam obu­kla pre­te­san i ka­ko ni­sam
ima­la da ob­u­čem niš­ta lep­še od to­ga. Že­le­la sam da
odem, što pre, da se sa­kri­jem u svo­ju so­bu, gde ne
bih bi­la iz­lo­že­na ni­či­jim po­gle­di­ma. Na­la­zi­la sam se
na po­čet­ku ka­ri­je­re, za ko­ju se po­ka­za­lo da je us­peš­
na i plod­na, a ni­sam ose­ća­la ni us­hi­će­nje, ni ra­dost,
ni za­do­volj­stvo. Sve o če­mu sam mo­gla da raz­miš­ljam
ti­ca­lo se mo­je pre­di­men­zi­o­ni­ra­no­sti.
Eto, usred si­tu­a­ci­je u ko­joj mi se ostva­rio je­dan od
sno­va, a to je da ra­dim ono što vo­lim i ono što naj­bo­lje
umem, ono što je atrak­tiv­no, ono za šta je bi­lo re­al­no da
oče­ku­jem po­hva­le, ja sam bi­la usred­sre­đe­na is­klju­či­vo
na svo­ju de­blji­nu. Sve dru­go sta­ja­lo je u nje­noj sen­ci.
Mo­jim po­slo­dav­ci­ma ni­je pro­ma­klo to da sam se
po­na­ša­la kao ne­ko ko je bio ku­đen a ne hva­ljen, pa su
221
S lavica I vaniš

me su­tra­dan po­zva­li da me ohra­bre. Na fin na­čin su

iz­ra­zi­li ču­đe­nje zbog mo­je sti­dlji­vo­sti. Ve­ru­jem da, pro­
sve­će­ni ka­kvi je­su, ni­su mo­gli ni da na­slu­te zbog če­ga
sam bi­la ne­si­gur­na, ume­sto pu­na sa­mo­po­u­zda­nja.
Re­al­no, ima­la sam raz­lo­ga da bu­dem si­gur­na, ali
sam se­bi us­kra­ti­la pra­vo na to. Ogre­zla u ose­ća­nju kri­
vi­ce, u ne­do­stat­ku že­lja, u uve­re­nju da su svi bo­lji od
me­ne, bi­la sam glu­va i sle­pa za sop­stve­ne vred­no­sti.
Ho­da­la sam uli­com po­gnu­te gla­ve. Kad god bih
je po­di­gla, vi­de­la bih da me ne­ko gle­da za­ču­đe­no ili
po­dru­glji­vo, i ču­la bih ka­ko mi se sme­ju, ka­ko ko­men­
ta­ri­šu moj iz­gled, po­ne­kad ti­ho, a po­ne­kad gla­sno. U
de­tinj­stvu mi se ne­ko­li­ko pu­ta do­go­di­lo da ro­di­te­lji,
slu­čaj­ni pro­la­zni­ci, po­ka­zu­ju svo­jim ćer­ka­ma na me­ne
i go­vo­re im: „Ako bu­deš pu­no je­la, bi­ćeš de­be­la kao
ova de­voj­či­ca.“ Na­rav­no, naj­va­žni­je je da ćer­ke ne bu­
du de­be­le. A ro­di­te­lji mo­gu da bu­du okrut­ni. To se ne
vi­di na pr­vi po­gled.
Na pr­vi po­gled se ne vi­di ni ka­da ne­ko ima „du­ga­
čak je­zik“. Upra­vo se ti­me od­li­ko­va­la jed­na go­spo­đa
ko­ja se dr­znu­la da mi pri­đe i ka­že: „Ni­je mi ja­sno ka­ko
ne­ko mo­že se­bi da do­zvo­li da bu­de to­li­ko de­beo.“
Da sam se ta­da snaš­la, ume­sto što sam osta­la za­
be­zek­nu­ta, re­kla bih joj da bi me za­ču­di­lo ako bi njoj
ta­kve stva­ri bi­le ja­sne. Ne ume sva­ko da raz­u­me da
ne­ko „do­zvo­lja­va“ se­bi jed­no, a dru­gi dru­go. Eto, ona
je se­bi do­zvo­li­la da mi se obra­ti, da me uvre­di, da me
po­vre­di. Ja to ni­ka­da ne ra­dim. Ja to se­bi ne „do­zvo­
lja­vam“.
222
 Koraci ka radostI

Ta­ko­đe, jed­nom pri­li­kom sam še­ta­la uli­com, iza

brač­nog pa­ra. Od­mah poš­to sam ih za­ob ­ iš­la, oni su
kre­nu­li gla­sno da ko­men­ta­ri­šu moj iz­gled. Po­ve­li su
ras­pra­vu o to­me ko je de­blji: ja ili ne­ka nji­ho­va po­
zna­ni­ca.
Ko­li­ko se se­ćam, za­klju­čak je bio da sam ja uža
u ra­me­ni­ma i bo­ko­vi­ma od nji­ho­ve po­zna­ni­ce, ali da
imam pu­ni­je bu­ti­ne od nje. Vo­le­la bih da sam ta­da
ima­la sme­lo­sti da se okre­nem i da im ka­žem da ne­
mam ni­ka­kvu di­le­mu oko to­ga da su bez­ob­zir­ni i ne­
u­vi­đav­ni.
Da, me­ne su vre­đa­li bez­ob­zir­ni i ne­do­volj­no pro­
sve­će­ni lju­di, ali su to, za­ču­do, či­ni­li i oni obra­zo­va­ni i
oni ko­ji su me do­bro po­zna­va­li.
Ima­la sam tek neš­to vi­še od dva­de­set go­di­na,
ka­da sam po­če­la da ra­dim u jed­noj fir­mi. Ta­mo sam
upo­zna­la div­nu že­nu, de­se­tak go­di­na sta­ri­ju od me­
ne, ma­šin­skog in­že­nje­ra na post­di­plom­skim stu­di­ja­
ma. Zbli­ži­le smo se i po­če­le da se dru­ži­mo. Se­ćam se
da sam bi­la fa­sci­ni­ra­na nje­nom mu­droš­ću, knji­ga­ma
ko­je je či­ta­la, pe­sma­ma ko­je je pi­sa­la, sli­ka­ma ko­je je
sli­ka­la. Ta­ko­đe, di­vi­la sam se i nje­noj bes­pre­kor­noj
vit­ko­sti i to­me što je uspe­va­la da vo­di ra­ču­na o sva­
kom za­lo­ga­ju.
„Mo­žda bi mo­gla da poč­neš da se hra­niš kao ja“,
pred­lo­ži­la mi je jed­no­ga da­na. Na­pra­vi­la mi je spi­sak
na­mir­ni­ca ko­je je naj­češ­će ko­ri­sti­la i da­la mi re­cep­te
za pri­pre­ma­nje je­la. Kao i mno­go pu­ta do ta­da, po­če­
la sam am­bi­ci­o­zno da sle­dim nje­na uput­stva. Na­kon
223
S lavica I vaniš

ne­kog vre­me­na, kao i mno­go pu­ta do ta­da, od­u­sta­la

sam od je­de­nja so­je, in­te­gral­nog pi­rin­ča i slat­ki­ša od
ječ­me­nog sla­da. Ka­da je pri­me­ti­la da sam se vra­ti­
la sta­rim na­vi­ka­ma, ko­le­gi­ni­ca se na­lju­ti­la na me­ne!
Ka­ko je vre­me pro­la­zi­lo, po­sta­ja­la je sve vi­še i vi­še
lju­ta, po­na­ša­la se pre­ma me­ni na ve­o­ma grub i oš­tar
na­čin. Na kra­ju je pre­sta­la da se dru­ži sa mnom! Je­dva
uspe­vam da po­ve­ru­jem u to da sam joj ta­da da­va­la za
pra­vo, da sam mi­sli­la ka­ko je pot­pu­no ra­zu­mlji­vo to
što se od­re­kla na­šeg pri­ja­telj­stva zbog mo­je ne­mo­ći
da osla­bim.
„Po­gle­daj se u ogle­da­lo pa vi­di mo­žeš li se­be da
poš­tu­ješ“, pre­zri­vo mi je re­kla oso­ba od ko­je sam to
naj­ma­nje oče­ki­va­la da ču­jem i od ko­je me je to naj­vi­še
za­bo­le­lo.
In­te­re­sant­no je da sam pu­no kri­ti­ka do­bi­ja­la od
oso­ba ko­je su i sa­me ima­le pro­ble­ma sa su­viš­nim ki­lo­
gra­mi­ma. Jed­na po­zna­ni­ca, go­ja­zna, dva­de­se­tak ki­lo­
gra­ma lak­ša od me­ne, po­če­la je naš su­sret, ko­ji se od­
i­grao na­kon du­žeg vre­me­na, re­či­ma osu­đu­ju­ćeg to­na:
„Šta si to ura­di­la od se­be?!“ Hte­la je da ka­že da sam se
ugo­ji­la i da me is­kri­ti­ku­je, us­put. I ona je fa­kul­tet­ski
obra­zo­va­na, kre­a­tiv­na i ta­len­to­va­na.
Dru­ga po­zna­ni­ca, ko­ja je pa­ti­la od bu­li­mi­je i ima­la
pa­ni­čan strah od go­je­nja, ko­ri­sti­la je sva­ku pri­li­ku da
mi opo­ni­ra, da me ospo­ri, da mi neš­to pre­ba­ci. Ne po
pi­ta­nju iz­gle­da, već uopšte­no. Ja sam u ko­mu­ni­ka­ci­ji
sa njom ne­pre­kid­no ose­ća­la tu kri­ti­zer­sku ten­den­ci­ju.
Ka­da sam joj se po­ža­li­la da po­lo­vi­nu sva­kog raz­go­vo­
224
 Koraci ka radostI

ra sa njom pro­vo­dim u prav­da­nju se­be ili svo­jih po­stu­

pa­ka, ona je uz­vra­ti­la da sma­tra svo­jom pri­ja­telj­skom
du­žnoš­ću da mi sa­opšta­va svo­je miš­lje­nje.
Je­di­no u si­tu­a­ci­ja­ma ka­da bi nje­na kon­tro­la po­
pu­sti­la, ka­da bi se pre­je­la, mo­ja po­zna­ni­ca bi po­sta­
ja­la ne­žna pre­ma me­ni i ne bi me pro­vo­ci­ra­la svo­jim
opo­ni­ra­njem.
Na­še dru­že­nje se pre­ki­nu­lo. Tu­žna zbog to­ga, po­
tra­ži­la sam struč­no miš­lje­nje o raz­lo­zi­ma zbog ko­jih
sam bi­la na me­ti nje­nih kri­ti­ka. Re­če­no mi je da mo­ja
po­zna­ni­ca ima ne­sve­snu po­tre­bu da me vi­di kao ne­
ko­ga ko je loš, tj, da je de­blji­nu iz­jed­na­ča­va­la s ne­čim
što je lo­še, da bi ti­me oprav­da­la i da­la smi­sao svo­joj
op­se­siv­noj bor­bi da se ne ugo­ji ni­je­dan gram. Jer, ako
bi se ugo­ji­la, i ona bi po­sta­la lo­ša.
A ja bih, u nje­nim oči­ma, po­sta­la naj­go­ra na sve­tu
da sam joj ovo pre­ne­la, zbog nje­nog otvo­re­nog ni­po­
daš­ta­va­nja lju­di ko­ji­ma sam se obra­ća­la za sa­ve­te. Ne
bih ovo spo­mi­nja­la da se ra­di o ne­koj pri­mi­tiv­noj, a ne
o iz­u­zet­no in­te­li­gent­noj oso­bi.
Evo šta Džu­di Ho­lis, psi­ho­log, u svo­joj knji­zi „Fat
and Fu­ri­ou ­ s“, ka­že na ovu te­mu: „Lju­di ko­ji ima­ju pro­
ble­ma sa hra­nom su naj­vi­še osu­đi­va­ni, naj­vi­še im se
či­ta­ju lek­ci­je, a pri­tom se naj­te­že le­če.“
Ja do­da­jem da je­di­no go­ja­zni lju­di, od svih osta­lih
ko­ji ko­ri­ste raz­ne me­to­de za bor­bu sa svo­jim sla­bo­
sti­ma, ne mo­gu da se sa­kri­ju. Za­to smo ta­ko ma­sov­no
iz­lo­že­ni kri­ti­ko­va­nju.

225
S lavica I vaniš

***
Ja sam vred­na kao i svi dru­gi – to je mo­to mog
unu­traš­njeg pre­o­bra­ža­ja, za­hva­lju­ju­ći ko­me sam po­
če­la da vred­nu­jem se­be ne­za­vi­sno od to­ga ka­ko iz­gle­
dam i ko­ji broj ki­lo­gra­ma mi va­ga po­ka­zu­je.
Zar, uo­sta­lom, sa­mo le­pim lju­di­ma pri­pa­da da se
ose­ća­ju vred­ni­ma, da po­se­du­ju sa­mo­po­u­zda­nje? To­li­
ko je onih ko­ji ni­su sa­vr­še­ni, ko­ji ne­ma­ju pra­vil­ne cr­te
li­ca, na pri­mer, ko­ji su oso­be­ni po ne­koj fi­zič­koj ka­rak­
te­ri­sti­ci. Pa šta? Ži­vot ni­je tak­mi­če­nje le­po­te.
Go­ja­znost ne­ka­ko uvek naj­vi­še upa­da u oči, ali ja
to vi­še ne po­sma­tram na taj na­čin. Vi­še je ne sma­tram
za ta­bu, za te­mu ko­ju je naj­be­zbol­ni­je iz­be­ći. Go­vo­rim
o njoj jav­no, a sa­da, evo, i pi­šem o njoj.
Ilu­stra­tiv­na je jed­na si­tu­a­ci­ja u ko­joj mi je po­sta­lo
ja­sno da sam pre­sta­la da se prav­dam zbog to­ga što
sam go­ja­zna. Ku­po­va­la sam ma­te­ri­jal ka­ko bih sa­ši­la
suk­nju i tra­ži­la sam od pro­da­va­či­ce da mi ise­če dve
du­ži­ne, od­no­sno du­plu me­ru. Ona me je po­gle­da­la i
sa­o­se­ćaj­no me je upi­ta­la: „Da li ima­te pro­ble­ma sa
hor­mo­ni­ma?“ „Ne“, hlad­no­krv­no sam od­vra­ti­la, „mno­
go je­dem. Za­to sam de­be­la.“
Još uvek pam­tim iz­raz li­ca te pro­da­va­či­ce. „Ne
mo­gu da ve­ru­jem“, uz­vik­nu­la je. „Vi ste pr­va že­na ko­
ja je ta­ko neš­to iz­ja­vi­la! Dru­ge se prav­da­ju ge­ne­ti­kom,
krup­nim ko­sti­ma, lo­šim va­re­njem ili uspo­re­nim me­ta­
bo­li­zmom, a vi ste iskre­no pri­zna­li zbog če­ga se go­ji­te!“
Zaš­to bih to kri­la? Ja ni od ko­ga ni­sam ukra­la svo­
je ki­lo­gra­me.
226
 Koraci ka radostI

„Mo­gla bi da osla­biš“, taj epo­hal­ni pred­log sru­

či­la mi je u li­ce jed­na ro­đa­ka. „Baš bi bi­la le­pa ka­da
bi osla­bi­la.“ „A ti bi mo­gla da pro­me­niš bo­ju ko­se“,
uz­vra­ti­la sam, ni­ma­lo uz­dr­ma­na. „Da li si raz­miš­lja­la o
to­me? Mi­slim da bi bi­la le­pa ka­da bi po­sve­tli­la ko­su.“
Ta ro­đa­ka se iz­ne­na­di­la mo­jim od­go­vo­rom. Iz­ne­
na­di­lo ju je to što sam za­stu­pa­la se­be, jer ve­li­ki deo
svog ži­vo­ta ni­sam to či­ni­la.
Da­nas pru­žam ot­por ka­da ne­ko po­ku­ša da me
uvre­di ili da mi da­je su­vi­sle sa­ve­te. Lju­di, ja imam
ogle­da­lo kod ku­će, znam da bi tre­ba­lo da osla­bim!
Da sam ste­kla sa­mo­po­u­zda­nje, vi­di se i po to­me
što se vi­še ne kri­jem od lju­di. Ne­ka­da sam iz­be­ga­va­la
da pri­mam po­se­te i da od­la­zim u iste, a sa­da po­zi­vam
go­ste, pr­o­sla­vljam ro­đen­da­ne i pra­vim se­delj­ke. Za­
ba­vljam se!
I uži­vam!
A ne­ka­da...
Ži­ve­ću ka­da osla­bim! Uži­va­ću ka­da osla­bim!
To su bi­le pa­ro­le ko­jih sam se dr­ža­la sve do pre
ne­ko­li­ko go­di­na. A sa­da sam već u sred­njim go­di­na­
ma. Da­kle, pro­ve­la sam vi­še od po­la ži­vo­ta če­ka­ju­ći
da se ostva­ri ne­ka­kav uslov, da bih ži­ve­la i uži­va­la.
Pa, ni­je ni ču­do što Be­ke­to­vu dra­mu „Če­ka­ju­ći Go­doa“
sma­tram za naj­bo­lju ika­da na­pi­sa­nu. Vit­kost je za me­
ne Go­do. I da­lje ga če­kam, ali, bar, za to vre­me ne se­
dim skrš­te­nih ru­ku.
Do­ne­dav­no sam upra­vo to či­ni­la, se­de­la sam skrš­
te­nih ru­ku, za­tvo­re­nih oči­ju, su­že­nih no­zdr­va. Umr­tvi­
227
S lavica I vaniš

la bih sva ču­la, u iš­če­ki­va­nju da po­sta­nem vit­ka, u iš­

če­ki­va­nju tre­nut­ka u kom ću se tri­jum­fal­no pro­bu­di­ti,
uz zvuk fan­fa­ra ko­ji bi se čuo do va­si­o­ne.
Če­ka­ju­ći da ču­jem ne­be­ske fan­fa­re, pr­o­puš­ta­la
sam da osluš­ku­jem ono što mi se nu­di­lo bez uslo­vlja­
va­nja. Cvr­kut pti­ca, na pri­mer. Šum re­ke. Ob­ru­ša­va­nje
kiš­nih ka­pi. Ve­tar u kr­oš­nja­ma.
Sve su to zvu­ci ži­vo­ta ko­je sam od­bi­ja­la da ču­jem,
ve­ru­ju­ći da mi je kao go­ja­znoj oso­bi pri­pa­da­lo sa­mo
da slu­šam cvr­ča­nje sla­ni­ne u vre­lom ti­ga­nju.
Ne­ka­da sam us­kra­ći­va­la se­bi pra­vo i na uži­va­nje u
sun­ča­nom da­nu, na pri­mer. Na­vla­či­la bih ša­lo­ne i ži­ve­
la u ta­mi. Kroz za­tvo­re­ne ša­lo­ne bi se pr­o­vla­čio mi­ris
baš­ten­skog cve­ća, a ja ga ne bih ni po­gle­da­la. Če­ka­la
sam da osla­bim da bih se na­pa­ja­la nje­go­vom le­po­tom.
Kao, tek bi ta­da za­i­sta ume­la da uži­vam u njoj. I sme­la.
Te­ži­la sam bu­duć­no­sti u ko­joj bih bi­la vit­ka, jer
sam ve­ro­va­la da bih je­di­no u tom slu­ča­ju ima­la pra­vo
da ži­vim i da eg­zi­sti­ram u sa­daš­njo­sti. Uvek, u sva­kom
tre­nut­ku, že­le­la sam da bu­dem na ne­kom dru­gom me­
stu, u ne­kom dru­gom, bu­du­ćem vre­me­nu.
Dok sam se pre­ma svo­joj go­ja­zno­sti od­no­si­la kao
pre­ma ne­če­mu što je ka­žnji­vo za­ko­nom, osu­di­la sam
se­be na cr­no-be­li svet, na od­su­stvo bo­ja, sve­tlo­sti,
ra­do­sti. Obla­či­la sam kr­pe, ko­ji­ma su, po di­zaj­nu, je­
di­no mo­gle da pa­ri­ra­ju za­tvor­ske uni­for­me. To­li­ko su
bi­le si­ve i su­mor­ne.
Od­la­ga­nje za­do­volj­stva po­sta­lo je prin­cip mog
po­sto­ja­nja, ko­je sam sa­ma se­bi na­met­nu­la i sa ko­jim
sam se mi­ri­la.
228
 Koraci ka radostI

Je­dva se usu­đu­jem da iz­ra­ču­nam ko­li­ko sam da­na

pro­puš­ta­la da ob­ra­du­jem se­be jed­no­stav­nim sit­ni­ca­
ma, sve mi­sle­ći ka­ko ću to či­ni­ti ka­da osla­bim. Pro­pu­
sti­la sam, ne­po­vrat­no, bez­broj­ne od­la­ske na za­ba­ve,
na le­to­va­nja, na iz­le­te. Pro­pu­sti­la sam, ne­po­vrat­no,
le­po­te go­diš­njih do­ba, no­še­nje le­pe ode­će, pra­vlje­nje
mo­der­nih fri­zu­ra, pro­pu­sti­la sam da svet sa­gle­da­vam
ona­kvim ka­kav je­ste, jer sam ga sa­gle­da­va­la kroz pri­
zmu svo­jih muč­nih ose­ća­nja.
Dru­gim re­či­ma, pro­puš­ta­la sam da ži­vim. Kao da
niš­ta u tom ži­vo­tu ni­je po­sto­ja­lo sem mo­je go­ja­zno­sti
i mog če­ka­nja na to da osla­bim.
Ne­ka­da sam zna­la sa­mo za spo­ra­dič­ne ra­do­sne
tre­nut­ke. Uglav­nom sam bi­la tu­žna, pra­zna, apa­tič­na,
bez ika­kve unu­traš­nje di­na­mi­ke. U mom te­lu kao da
je sve sta­ja­lo, sve sem ma­snih će­li­ja, ko­je su se ne­
pre­kid­no ko­pr­ca­le, uvek iz­no­va tra­že­ći da se na­pu­ne.
Ener­gi­ja mi je bi­la na nu­li. Hro­nič­no bez­volj­noj i
ne­mo­ti­vi­sa­noj, pred­sta­vlja­lo mi je na­por da usta­nem
iz kre­ve­ta.
Ula­ga­la sam si­lan na­por da bih funk­ci­o­ni­sa­la, da
bih pri­kri­va­la to da sam u vla­sti svo­je de­blji­ne, da ma­
lo šta po­sto­ji sem nje. Pra­vi­la bih se da je sve u re­du, a
niš­ta, ni u jed­nom tre­nut­ku, ni­je bi­lo u re­du. Ni u onim
istin­ski le­pim tre­nu­ci­ma niš­ta ni­je bi­lo u re­du.
I u tim le­pim tre­nu­ci­ma bi­la sam men­tal­no pri­
sut­na sa naj­vi­še dva pro­cen­ta sve­sti. Osta­tak mo­je
sve­sno­sti je ne­pre­kid­no vo­dio pre­go­vo­re sa mo­jom
de­blji­nom. Mo­li­la ju je da me pu­sti da se sme­jem ka­da
229
S lavica I vaniš

je neš­to bi­lo smeš­no i da uži­vam u ne­če­mu što je bi­lo

le­po. Ali, mo­ja de­blji­na bi uvek sve na­ru­ži­la, uvek bi
sve ras­tu­ži­la. Ni­ka­da me ne bi na­puš­ta­la, uvek bi me
pod­se­ća­la na se­be i tra­ži­la svoj da­nak. I ja sam ga pla­
ća­la, tu­gom, ja­dom, mr­tvi­lom.
I ka­da sam ima­la raz­lo­ga da mi bu­de do­bro, ose­
ća­la sam se lo­še. Sa­lo mi se uvla­či­lo u sva­ki aspekt
ži­vo­ta, pa i u onaj ko­ji ni­je imao di­rekt­ne ve­ze sa
njim. Gle­da­nje fil­mo­va sa pri­ja­te­lji­ca­ma, uz is­pi­ja­nje
šam­panj­ca, sva­ka­ko je si­tu­a­ci­ja za uži­va­nje i opuš­ta­
nje. Ali, iz­nad sve­ga je sta­ja­lo to da sam de­be­la, zbog
če­ga ni­sam mo­gla da se ne­koj si­tu­a­ci­ji, ma ko­li­ko
pri­jat­na bi­la, po­sve­tim svim sr­cem, sva­kom miš­lju.
Naj­ve­ći deo mo­jih mi­sli bio je re­zer­vi­san za bor­bu sa
okol­noš­ću da sam de­be­la. Naj­ve­ći deo mo­jih ose­ća­
nja od­la­zio je na ža­lje­nje što ni­sam mo­gla da uži­vam
ni u če­mu.
Ako bi mi se do­go­di­lo neš­to van­red­no le­po, neš­to
što bi me uz­dr­ma­lo na pri­ja­tan na­čin, ja bih po­sta­ja­
la kon­fu­zna. Po­či­nja­la bih da se ose­ćam ne­pri­rod­no,
kao da to ne bih bi­la ja. Dva mi­nu­ta pro­me­ne na­bo­lje
i ja bih se već gu­bi­la, ne ume­ju­ći da se pri­la­go­dim, ne
ume­ju­ći da pri­hva­tim ni zrn­ce pri­jat­no­sti. Ni­sam mo­
gla da pod­ne­sem da mi bu­de do­bro. Ja na do­bro, jed­
no­stav­no, ni­sam bi­la na­vi­kla. Me­ne je sre­ća uz­ne­mi­
ra­va­la. Zbu­nji­va­la me je. Ni­sam zna­la šta bih sa njom.
Ni­sam je ose­ća­la kao svo­ju, kao deo se­be, svog ži­vo­ta.
Ni­sam se ose­ća­la us­kla­đe­no sa njom. Ona je me­ni bi­la
ne­po­zna­ta, ko­li­ko sam i ja njoj bi­la.
230
 Koraci ka radostI

Znam to jer sam se pre­je­da­la i ka­da bih, na­kon

ne­kog re­še­nog pro­ble­ma, ose­ti­la olak­ša­nje. Ne bih
se pre­pu­sti­la tom pri­jat­nom ose­ća­nju, već bih i nje­ga
po­ti­ski­va­la, kao da mi ni­je pri­pa­da­lo. Ako bih do­bi­la
ne­ki no­vac, ne igrom slu­ča­ja, već onaj za­ra­đen, ja bih
se pre­je­la. Ako bih ču­la le­pu vest, ja bih se pre­je­la.
Ako bih do­bi­la za­slu­že­no uva­že­nje, ja bih se pre­je­la.
Sve le­po me je uz­ne­mi­ra­va­lo, go­to­vo u is­toj me­ri
ko­li­ko i ono ru­žno, ali na dru­ga­či­je na­či­ne. Pre­je­da­nje
je bi­lo ono što je ta dva raz­li­či­ta sta­nja po­ve­zi­va­lo.
Da­nas pri­hva­tam sa ra­doš­ću i za­do­volj­stvom, i
bez ika­kve sum­nje u to da ih za­slu­žu­jem, tre­nut­ke u
ko­ji­ma sam opuš­te­na, spo­koj­na i ra­do­sna, u ko­ji­ma
imam le­po miš­lje­nje o se­bi, u ko­ji­ma sam op­ti­mi­stič­na
i u ko­ji­ma mi­slim da za­slu­žu­jem sve naj­bo­lje.
Da se ni­sam, ova­ko stu­di­o­zno, po­sve­ti­la is­tra­ži­
va­nju fe­no­me­na go­ja­zno­sti, i da­lje bih udi­sa­la ži­vot
kroz slam­či­cu, ume­sto pu­nim plu­ći­ma. Do­bro po­zna­
jem se­be, do­bro se se­ćam svo­je umrt­vlje­no­sti, bez­
broj­nih na­či­na na ko­je sam se ka­žnja­va­la. Upra­vo to
bi se do­go­di­lo.
Da­nas uži­vam u sve­mu što me okru­žu­je, ne skre­
ćem po­gled sa le­pih pri­zo­ra če­ka­ju­ći bo­lje da­ne, one u
ko­ji­ma ću bi­ti vit­ka. No­sim le­pu ode­ću, vo­dim ra­ču­na o
fri­zu­ri, šmin­kam se i no­sim na­kit. Re­no­vi­ra­la sam svo­ju
so­bu, po­ba­ca­la sta­re stva­ri i une­la no­ve. Ku­pi­la sam
nov mu­zič­ki ure­đaj, nov kom­pju­ter, nov mo­bil­ni te­le­fon.
Ku­pam se na pla­ži i u jav­nom ba­ze­nu, što ra­ni­je ni­sam
či­ni­la. Uži­vam u vo­di i do­bro se ose­ćam u njoj.
231
S lavica I vaniš

Umem da se opu­stim. Jed­ne ve­če­ri sam do­ži­ve­la

iz­u­zet­no is­pu­nje­ne i sa­dr­žaj­ne tre­nut­ke. Ni­je se niš­ta
po­seb­no do­go­di­lo, sa­mo sam sta­ja­la na obo­du jed­ne
zla­ti­bor­ske pa­di­ne i gle­da­la u ne­bo, ne­po­sred­no po
za­la­sku sun­ca. Bi­lo je mi­stič­no, zve­zda­no, sa ra­zu­đe­
nim obla­ci­ma neo­bič­nih ob­li­ka. Obri­si uda­lje­nih br­da
ma­mi­li su moj po­gled. Te­ra­li su me da se pi­tam šta se
skri­va u ta­mi, ko­jom su bi­li oba­vi­je­ni. Cvrč­ci su bi­li
ne­u­mor­ni i gla­sni. Raz­bi­ja­li su ti­ši­nu, ne­na­ru­ša­va­nu
gla­so­vi­ma lju­di ili sa­o­bra­ćaj­nim zvu­ci­ma.
Se­ti­la sam se No­va­li­sa i de­la nje­go­vog frag­men­ta.
„Je­dan tre­nu­tak je ra­van več­no­sti.“ Pro­ži­ve­la sam taj
tre­nu­tak. Tre­nu­tak u ko­me sam bi­la kom­plet­no sve­sna
svog po­sto­ja­nja, na tom me­stu, u to vre­me. Sve­sna
svih lju­di ko­ji su ži­ve­li pre me­ne i onih ko­ji će ži­ve­ti
po­sle me­ne. Sve­sna pla­ne­te Ze­mlje, Uni­ver­zu­ma, nje­
go­vih za­ko­na. Sve­sna se­be, svo­je smi­re­ne sre­će zbog
to­ga što sam ži­va.
I, uopšte ni­sam raz­miš­lja­la o to­me da sto­jim pod
ka­pom ne­be­skom kao de­be­la že­na. Ne, bi­la sam tek
bi­će, ko­je je do­zvo­li­lo se­bi da pre­dah­ne. Od sve­ga.
Do­bro pam­tim i tre­nut­ke ja­kog, sve­o­bu­hvat­nog
us­hi­će­nja, ko­ji su, ta­ko­đe, nad­vla­da­li i nad­ja­ča­li mo­
ju go­ja­znost. Vra­ća­la sam se iz Is­tan­bu­la, sa tu­ri­stič­
kog pu­to­va­nja. Avion je kre­nuo da uz­le­će ka­da sam,
sa­svim slu­čaj­no, po­gle­da­la kroz pro­zor. Osta­la sam
pot­pu­no fa­sci­ni­ra­na pri­zo­rom ko­ji sam ugle­da­la. Za­
o­gr­nut su­mra­kom, Bos­for je sav sve­tlu­cao od sve­tla
na ukot­vlje­nim bro­do­vi­ma, ko­ji su če­ka­li na do­zvo­lu
232
 Koraci ka radostI

da iz Mra­mor­nog pre­đu u Cr­no mo­re. Či­ni­lo se kao

da se sa­mo ne­bo, is­pu­nje­no zve­zda­ma, spu­sti­lo na taj
pre­le­pi mo­re­uz, u an­tič­ko do­ba sma­tran osmim svet­
skim ču­dom.
Ve­li­čan­stve­ni pri­zor u ko­ji sam bez da­ha gle­da­la
sve dok avion ni­je pro­me­nio pu­ta­nju, na­veo me je da
se ose­tim in­ten­ziv­no ži­vom, za­lju­blje­nom, ra­do­snom,
za­hval­nom i vo­lje­nom. Sve sam to bi­la. I sve to je­sam.

233
ŽI­VOT JE ZA ŽI­VLJE­NJE
 Sa­že­ti osvrt na ge­ne­zu
mo­je pri­če o go­ja­zno­sti

D e­blji­na ne sme da vam sme­ta da vo­li­te, je­de­te,

igra­te, pli­va­te, tr­či­te ili uče­stvu­je­te u bi­lo ko­joj
ak­tiv­no­sti na ko­ju če­ka­te dok ne po­sta­ne­te mr­ša­vi“,
ka­že Su­zi Or­bah. „Ži­vot ne po­či­nje sa mr­ša­voš­ću, ni­ti
pre­sta­je ka­da se ugo­ji­te. Ži­vot je za ži­vlje­nje.“
Ži­vot je i za uče­nje i za me­nja­nje, do­da­jem. Ja sam
za­hval­na na to­me što sam do­ži­ve­la pro­me­ne na lič­
nom pla­nu, pro­me­ne za­hva­lju­ju­ći ko­ji­ma sam:
– ras­krin­ka­la uzro­ke svo­je go­ja­zno­sti;
– iz­gu­bi­la ose­ća­nje kri­vi­ce;
– po­če­la da za­stu­pam se­be pred dru­gi­ma;
– ste­kla uve­re­nje da za­slu­žu­jem sve naj­bo­lje, u
is­toj me­ri ko­li­ko to za­slu­žu­ju i dru­gi lju­di;
– osve­sti­la pra­vo na pu­no uče­stvo­va­nje u ži­vo­tu,
ne­za­vi­sno od go­ja­zno­sti;
– ot­kri­la raz­ne mo­de­le raz­miš­lja­nja i po­na­ša­nja, ko­ji
ima­ju za svr­hu pod­sti­ca­nje onog naj­bo­ljeg u me­ni;
– od­re­kla se ulo­ge do­ži­vot­ne žr­tve;
– po­vra­ti­la psi­hič­ku i emo­tiv­nu sta­bil­nost;
– po­sta­la sprem­na da go­vo­rim o svom pro­ble­mu;
– do­bi­la že­lju da po­ma­žem dru­gi­ma, što me je i
mo­ti­vi­sa­lo da na­pi­šem ovu knji­gu.
237
S lavica I vaniš

Ži­vot ni­je tak­mi­če­nje le­po­te. Ali šta je­ste? Za­hva­

lju­ju­ći još jed­noj ve­žbi**, ot­kri­la sam če­mu te­žim, po­
red to­ga što že­lim da osla­bim i bu­dem le­pa i zdra­va.
Ja te­žim to­me da:
– uvek ra­dim po­sao ko­ji vo­lim i da mi on do­no­si
pri­stoj­nu za­ra­du;
– pro­fe­si­o­nal­no na­pre­du­jem i ostva­ru­jem po­slov­
ne uspe­he;
– za­ra­đu­jem vi­še nov­ca;
– ži­vim u udob­nom i kom­for­nom sta­nu;
– pu­tu­jem po sve­tu;
– vo­dim ra­ču­na o se­bi i dru­gi­ma;
– bu­dem u kon­tak­tu sa svo­jim ose­ća­nji­ma;
– upor­no ra­dim na ostva­re­nju svo­jih že­lja;
– bu­dem u har­mo­ni­ji sa so­bom, pri­ro­dom i dru­
gim lju­di­ma;
– po­sta­nem to­le­rant­ni­ja i ple­me­ni­ti­ja;
– uvek bu­dem poš­te­na pre­ma se­bi i dru­gi­ma;
– upo­zna­jem no­ve i za­ni­mlji­ve lju­de;
– ostva­rim zdrav part­ner­ski od­nos.
Šta je ono če­mu vi te­ži­te?
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
238
 Koraci ka radostI

U mom ži­vo­tu, kao i u ži­vo­ti­ma svih dru­gih lju­di,

po­sto­ji mno­go to­ga do­brog, na če­mu bi tre­ba­lo da
bu­de­mo za­hval­ni. Ra­de­ći ve­žbu**, iz­ne­na­di­la sam
se spi­skom ono­ga što ne bi tre­ba­lo da „pod­ra­zu­me­
vam“, ni­ti za­ne­ma­ru­jem, već da ne­gu­jem i uva­ža­vam.

Za­hval­na sam (uopšte­no) na to­me što:

– s vi čla­no­vi mo­je po­ro­di­ce su na oku­pu, svi smo
ži­vi i zdra­vi;
– ima­mo krov nad gla­vom i do­volj­no pri­ho­da za
po­kri­va­nje me­seč­nih troš­ko­va;
– imam bra­tan­ce ko­je obo­ža­vam;
– imam pri­ja­te­lje ko­ji­ma se di­vim i ko­ji­ma ve­ru­jem;
– ta­len­to­va­na sam za pi­sa­nje i iz­dr­ža­vam se od
pi­sa­nja;
– sa­ra­đu­jem sa iz­da­va­či­ma ko­ji ume­ju da ce­ne
moj rad;
– ne ne­do­sta­je mi in­spi­ra­ci­je;
– objek­tiv­na sam i ana­li­tič­na;
– ra­dim na se­bi i evo­lu­i­ram u du­hov­nom smi­slu;
– umem i vo­lim da bu­dem sa­ma;
– ve­ru­jem se­bi, u smi­slu do­no­še­nja is­prav­nih za­
klju­ča­ka;
– ni­sam ima­la ve­će tra­u­me u ži­vo­tu;
– ni­sam za­vid­na;
– uspe­va mi da usme­ra­vam per­cep­ci­ju ka ono­me
što je le­po;
– upor­no ra­dim na se­bi, na to­me da ma­nje bri­
nem, a imam vi­še op­ti­mi­zma i ve­re.
239
S lavica I vaniš

Na če­mu ste vi (uopšte­no) za­hval­ni?

______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

Ako sva­ko­ga da­na bu­de­te vo­di­li dnev­nik o to­me

na če­mu ste za­hval­ni, vi­de­će­te da vam ži­vot do­no­si vi­
še do­bra ne­go što mi­sli­te. Usme­ri­te fo­kus na ta do­bra
i ona će se uve­ća­va­ti.

U da­nu, u ko­me ovo pi­šem, ose­ćam za­hval­nost

zbog to­ga što mi je tram­vaj do­šao na vre­me, ta­ko da
ni­sam za­ka­sni­la. Jed­na pri­ja­te­lji­ca mi je po­zaj­mi­la
knji­gu ko­ju sam odav­no že­le­la da pro­či­tam. Od­gle­
da­la sam od­lič­nu po­zo­riš­nu pred­sta­vu. Us­pe­la sam da
od­ra­dim sve oba­ve­ze, pla­ni­ra­ne za taj dan.
Da li vam se, upra­vo ovo­ga da­na, do­go­di­lo neš­to
na če­mu ste za­hval­ni?
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
240
 Koraci ka radostI

Po­red to­ga što sam is­pu­nje­na za­hval­noš­ću, sa

ra­doš­ću i za­do­volj­stvom pri­hva­tam tre­nut­ke u ko­
ji­ma sam:**
– ra­do­sna;
– bez­bed­na;
– bez­bri­žna;
– za­do­volj­na;
– opuš­te­na;
– u skla­du sa sa­mom so­bom;
– is­pu­nje­na lju­ba­vlju i poš­to­va­njem;
– vo­lje­na i pri­hva­će­na;
– ra­do­zna­la;
– in­spi­ri­sa­na;
– kre­a­tiv­na.

Vi: ___________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________
______________________________________________________

241
ZA­KLJU­ČAK
D r­ža­nje di­je­te ne­ma al­ter­na­ti­ve, le­kar­ski nad­zor,
kao ni fi­zič­ka ak­tiv­nost ta­ko­đe, i to spe­ci­fič­no za
sva­kog čo­ve­ka, ali ako se bo­ri­te sa go­ja­znoš­ću, po­
želj­no je i da:

–P  ro­me­ni­te na­vi­ke. Je­di­te uvek za sto­lom, uo­

bro­či­te se, vo­di­te dnev­nik is­hra­ne. Ka­da za­pi­
su­je­mo ono što smo po­je­li u to­ku da­na, ne mo­
že­mo to da sa­kri­je­mo od se­be. Ta­da do­bi­ja­mo
uvid u onaj ne­kon­tro­li­sa­ni deo nas i po­ve­zu­je­
mo se sa njim;
– Osluš­kuj­te po­tre­be svog te­la. Ka­da po­že­li­te
da je­de­te, za­pi­taj­te se da li ste glad­ni ili žed­ni,
umor­ni ili ner­vo­zni, ili vam je, mo­žda, do­sad­
no. Po­nu­di­te svom te­lu neš­to dru­go sem hra­ne,
ku­pa­nje, ma­sa­žu, ve­žbe di­sa­nja, šet­nju i slič­no;
–S  u­o­či­te se sa ose­ća­nji­ma, ne za­tr­pa­vaj­te ih hra­
nom;
– Dru­ga­či­je per­ci­pi­raj­te pro­ble­me, ne pro­gla­ša­
vaj­te sve za „smak sve­ta“;
– Pro­me­ni­te od­nos pre­ma lju­di­ma iz okru­že­nja,
na­u­či­te se to­le­ran­ci­ji i opraš­ta­nju;
245
S lavica I vaniš

– Pro­me­ni­te po­gled na se­be, is­pu­ni­te se sa­mo­

po­u­zda­njem;
–P ro­me­ni­te ži­vot­ne pri­o­ri­te­te. Mr­ša­vlje­nje bi
tre­ba­lo da bu­de sa­mo je­dan od tih pri­o­ri­te­ta.
Tre­ba mr­ša­vi­ti, ali tre­ba i ži­ve­ti;
– Bu­di­te is­kre­ni pre­ma se­bi. Za­blu­de su iz­raz ne­
mo­ći da se pri­hva­ti isti­na;
– Pro­me­ni­te au­to­de­struk­tiv­no u afir­ma­tiv­no po­
na­ša­nje. Ako vas ne­ko iz­ner­vi­ra, uzmi­te pra­her i
is­tre­si­te pra­ši­nu iz te­pi­ha. Ako vas neš­to po­vre­
di, ku­pi­te se­bi lep po­klon. Po­mi­sli­te ko­li­ko bi­
ste nov­ca da­li za hra­nu ko­jom bi­ste se „iz­le­či­li“
i ume­sto to­ga ku­pi­te se­bi ode­ću, na­kit, knji­gu,
ula­zni­cu za po­zo­riš­te ili do­bar ma­ga­zin;
– Bu­di­te za­hval­ni za sve ono do­bro što po­sto­ji u
va­šim ži­vo­ti­ma;
– Vo­li­te se­be!
Evo šta Džu­di Ho­lis pre­po­ru­ču­je oni­ma ko­ji že­le
da se od­vik­nu od kom­pul­ziv­nog je­de­nja:
„Ni­je u pi­ta­nju pro­me­na na­či­na is­hra­ne, ni­ti ve­žba­
nje, jer to va­ri­ra u to­ku ži­vo­ta, po­treb­no je us­po­sta­vi­ti
nor­ma­lan od­nos pre­ma is­hra­ni i pro­me­nu lič­no­sti.
Ta pro­me­na pod­ra­zu­me­va:

– pro­me­nu fo­ku­sa od­go­vor­no­sti;

– slu­ša­nje svog unu­traš­njeg gla­sa;
– spo­sob­nost da se to­le­ri­še pra­zni­na u sop­stve­
nom te­lu i sop­stve­nom ži­vo­tu;
– pro­me­nu opa­ža­nja stvar­no­sti;
246
 Koraci ka radostI

–p  ro­me­nu di­na­mi­ke od­no­sa unu­tar po­ro­di­ce,

po­seb­no od­no­sa sa maj­kom;
– pro­me­nu od­no­sa pre­ma mo­ći unu­tar po­ro­di­ce;
– pro­me­nu ži­vot­nih pri­o­ri­te­ta;
– pro­me­nu me­di­cin­skog pri­stu­pa pro­ble­mu is­
hra­ne, jer ono tre­ti­ra sa­mo uki­da­nje simp­to­ma
pre­ko­mer­ne is­hra­ne ko­ji da­ju krat­ko­traj­ne re­
zul­ta­te;
– pro­me­nu au­to­de­struk­tiv­nog u afir­ma­tiv­no po­
na­ša­nje;
– sma­nje­nje stra­ha od sop­stve­ne agre­si­je i zdrav
od­nos pre­ma njoj.“

I za­klju­ču­je: „Go­ja­zni lju­di se ne pre­je­da­ju za­to što

im je hra­na po­treb­na, kao i ose­ćaj si­to­sti, već hra­nu
ko­ri­ste kao lek, ko­ji ih šti­ti od oko­li­ne.“

247
 NA­PO­ME­NA

Go­ja­znost je kom­plek­san pro­blem ko­ji ugro­ža­

va sve ka­te­go­ri­je ži­vo­ta, ko­ji pre­va­zi­la­zi ne­za­do­volj­
stvo usled pro­me­ne kon­fek­cij­skog bro­ja. Pr­ven­stve­no
je zdrav­stve­ni pro­blem, po­tom psi­ho­loš­ki, so­ci­jal­ni i
na kra­ju estet­ski. Upra­vo zbog to­ga što je go­ja­znost,
iz­nad sve­ga, zdrav­stve­ni pro­blem, au­tor ovog tek­
sta, kao i iz­da­va­či, sa­ve­tu­ju sle­de­će: idi­te kod le­ka­ra!
Pro­ve­ri­te svo­je zdrav­stve­no sta­nje, raz­go­va­raj­te sa
nu­tri­ci­o­ni­stom, obra­ti­te se za po­moć psi­ho­lo­gu. Tra­
di­ci­o­nal­na me­di­ci­na je po­mo­gla mno­gim go­ja­znim
oso­ba­ma da osla­be i da osta­nu zdra­vi. Zar bi bi­lo šta
ima­lo da se do­da tra­di­ci­o­nal­nom re­cep­tu za pra­vil­nu
is­hra­nu, ko­ji gla­si da bi tre­ba­lo da se hra­ni­mo ume­re­
no, ra­zno­vr­sno i do­volj­no?
U pri­ruč­ni­ku je is­pri­ča­na pri­ča sa mnoš­tvom op­
štih me­sta, ali je ona pr­ven­stve­no pri­kaz jed­nog iz­
dvo­je­nog slu­ča­ja, jed­nog au­ten­tič­nog is­ku­stva. Uzro­ci
go­ja­zno­sti se raz­li­ku­ju, od čo­ve­ka do čo­ve­ka, kao i
po­sle­di­ce iste, i u skla­du sa nji­ma bi tre­ba­lo da se od­
re­di te­ra­pi­ja iz­le­če­nja.
HVA­LA:

• Mo­joj maj­ci, ko­ja me je po­dr­ža­la sva­ki put

ka­da bih ob­ja­vi­la da po­či­njem di­je­tu, a to se
do­go­di­lo ne­ko­li­ko hi­lja­da pu­ta;
• Sve­tla­ni Bo­go­je­vić, ko­ja je bi­la ini­ci­ja­tor i
mo­ti­va­tor mog mr­ša­vlje­nja, za sve ki­lo­me­tre
ko­je smo za­jed­no preš­le;
• dr So­fi­ji Tri­vu­nac, za struč­nu po­moć, iz­bor
li­te­ra­tu­re, sa­ve­te, in­spi­ra­ci­ju, uput­stva, ute­hu,
ohra­bre­nje, pri­ja­telj­stvo i lju­bav;
• Fa­ni, mo­joj mal­te­zer­ki, ko­ja ME iz­vo­di u šet­nju
sva­ko­ga da­na i ko­ja je pr­o­me­ni­la moj sta­tus
na uli­ci, od oso­be ko­joj se sme­ju, do one ko­joj
upu­ću­ju po­gle­de pre­pu­ne sim­pa­ti­ja.
Ko­riš­će­na li­te­ra­tu­ra:

•  endy Shan­ker, „Fat Girl's Gu­i­de to Li­fe“,

W
Blo­om­sbuty, 2004.
• Ju­di Hol­lis, Ph.D., „Fat and Fu­ri­o­us“, Bal­lan­ti­ne
Bo­oks, a di­vi­sion of Ran­dom Ho­u­se, 1995.
• Su­sie Or­bach, „Fat is a fa­mi­nist is­sue“,
Hamlyn Pa­per­backs, 1984.
 Sa­dr­žaj:

PRED­GO­VOR................................................................................ 5
U­VOD............................................................................................. 15
KOME JE NAMENJENA OVA KNJIGA?..................................... 25
KRI­VA ŠTO SAM ŽI­VA................................................................ 35
Oslo­bo­di se kri­vi­ce................................................................ 37
TI­GAR U RU­PI.............................................................................. 63
Iz­ba­ci bes.............................................................................. 65
NA DRU­GI PO­GLED.................................................................... 95
Oslo­bo­di se stra­ha od raz­li­ke................................................ 97
PRA­VA JA...................................................................................... 117
Na­u­či ko si............................................................................. 119
PA­ZI: KA­LO­RIČ­NO!..................................................................... 131
Hra­na kao za­bra­na................................................................ 133
GO­JA­ZNOST = APO­KA­LIP­SA.................................................... 171
Pred­ra­su­de o go­ja­znim lju­di­ma............................................. 173
DR­ŽA­NJE ŽI­VO­TA.......................................................................193
Pred­ra­su­de o di­je­ta­ma......................................................... 195
KO­RA­CI KA RA­DO­STI................................................................219
Ga­ji sa­mo­po­u­zda­nje, na­u­či da uži­vaš, bu­di ra­do­stan............221
ŽI­VOT JE ZA ŽI­VLJE­NJE............................................................. 235
Sa­že­ti osvrt na ge­ne­zu mo­je pri­če o go­ja­zno­sti................... 237
ZA­KLJU­ČAK...................................................................... 243
 S lavica I vaniš
KORACI KA RADOSTI
Priča o životu sa suvišnim kilogramima:
I n t e ra k t i v n i p r i r u č n i k

Za izdavača
Dijana Dereta

Glavni i odgovorni urednik

Aleksandar Šurbatović
Likovno-grafička oprema
Milan Bogdanović

Lektura i korektura
Snežana Palačković

Prvo DERETINO izdanje

ISBN 978-86-7346-944-7

Tiraž
1000 primeraka
Beograd 2014.
Izdavač / Štampa / Plasman
DERETA doo
Vladimira Rolovića 94a, 11030 Beograd
tel./faks: 011/ 23 99 077; 23 99 078
www.dereta.rs
Knjižare DERETA
Knez Mihailova 46, tel.: 011/ 30 33 503, 26 27 934
Banovo brdo, Dostojevskog 7, tel.: 011/ 30 58 707, 35 56 445
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
613.24/.25:159.9
ИВАНИШ, Славица, 1966-
Koraci ka radosti: priča o životu sa suvišnim
kilogramima: interaktivni priručnik/Slavica Ivaniš.
– 1. Deretino izd. – Beograd: Dereta, 2014 (Beograd:
Dereta). – 256 str.; 17 cm. – (Biblioteka Posebna
izdanja/Dereta)
Tiraž 1.000. – Str. 7–13: Predgovor / Sofija Trivunac.
– Bibliografija: str. 253.
ISBN 978-86-7346-944-7
a) Гојазност – Психолошки аспект b) Дијета -
Психолошки аспект
COBISS.SR-ID 206330124