ИСХРАНА И

РАЗМЕНА
ГАСОВА КОД
ЖИВОТИЊА
Лана Брдаревић II5
 ИСХРАНА:
• Велика разноврсност извора доступне хране довела је
до адаптивне радијације у погледу начина
прибављања хране.
• Према облику и пореклу доступне хране, тј. начина
на који животиње долазе до ње, разликујемо шест
основних видова исхране:
1. Исхрана филтрацијом
2. Хербиворна исхрана
3. Предаторство
4. Паразитизам
5. Детритиворна исхрана
6. Мутуалистичка исхрана
1. ИСХРАНА ФИЛТРАЦИЈОМ
• То је вид исхране који је веома распрострање међу воденим животињама.
• Свака водена средина садржи већу или мању количину суспендоване хране, било да је реч о
планктонском организму или остацима угинулих животиња.
• Животиња која се храни филтрацијом увек има структуре које су специјализоване за то. Често те
структуре имају двојну функцију- пошто вода струји кроз њих оне обављају и размену гасова.
• Многе животиње које се хране филтрацијом су сесилне.
2. ХЕРБИВОРНА ИСХРАНА
• Хербиворном исхраном у ширем смислу називамо
храњење алгама или биљкама- или организмима који
врше фотосинтезу.
• У ужем смислу она подразумева да биљка као извор
хране буде оштећена, али обично не и убијена.
• Биљке или алге нису храна која може да побегне од
хербивора, али зато имају своје одбрамбене
механизме, пре свега у виду супстанци које су
отровне по животиње.
• Поред тога, у биљним ткивима доминирају полимери
за које већина животиња нема одговарајуће ензиме
којима могу да их разграде или искористе.
• Зато је метаболизам код хербивора еволуирао у
смеру превазилажења ових недостатака, као нпр.
продужавање и усложњавање цревног канала.
3. ПРЕДАТОРСТВО
• Предаторство подразумева исхрану другим животињама, које предатори морају да пронађу,
ухвате и убију.
• Постоје две стратегије лова: неке животиње активно јуре плен док друге вребају, обично
прикривене, чекајући да плен дође до њих.
• Прва стратегија захтева већи утрошак енергије али и повећава шансе за хватање плена.
• Предаторство је такође деловало као селекциони притисак- већи развој у домену чула,
нервног система и покретљивости.
4. ПАРАЗИТИЗАМ

• Паразитизам подразумева исхрану

ткивима или телесним течностима
животиња или биљака, али без убијања
свог домаћина.
• Разликујемо екопаразите и
ендопаразите.
• Екопаразити су обично привремено
закачени за домаћина док у себе не
унесу довољну количину хране,
најчешће телесних течности али и
других ткива.
• Ендопаразити живе унутер тела
домаћина на чијим се ткивима хране.
• Постоје и паразити црева и они просто
усвајају сварену храну коју би иначе
апсорбовао организам домаћина
• За паразита није повољно да убије домаћина јер би онда морао да тражи новог
• Код паразититских врста уочавамо неколико правилности.
• Прво, током еволуције паразита, долази до упрошћавања грађе тј. Редукције многих органа који им
нису кључни за опстанак
• Друго, развијају се особине које повећавају шансе за проналазак адекватног домаћина. Код
ектопаразита су то нпр. Чула, нарочито хеморецептори, док је код ендопаразита то обично
усложњавање животног циклуса.
• Паразити еволуирају тако да смање шансе да их домаћин примети и одбаци. Тако пијавице, крпељи,
комарци у својој плувачки имају анестетик па их домаћин често не осети.
5. ДЕТРИТИВОРНА ИСХРАНА

• То је исхрана детритусом, тј. неживим остацима

живих бића
• Распрострањена је код животиња које живе на
дну водених станишта али и на копну.
• По саставу, детритус је доминантно биљног
порекла. Нарочито у копненим екосистемима.
• Имамо различите стратегије исхране. Једни као
кишна глиста, неселективно једу детритус,
препуштајући свом цреву да свари оно што је
искористиво, други више пребирају по ђубрету и
узимају само честице које су им хранљивије као
што то раде крабе.
• Током еволуције развијају се особине како би се
превазишла два проблема. Први је да детритус
има ниску хранљиву вредност а други је да та
делимично разложена храна у себи садржи
штетне или токсичне материје.
6. МУТУАЛИСТИЧКА ИСХРАНА
• Подразумева да животиње до хране долазе из узајамно корисног односа са другом врстом.
• Најбољи пример су опрашивачи, као и животиње које се хране сочним плодовима па имају
улогу у расејавању семена.
• Они једу семена, тј. Младе биљке, а будући да биљка иначе производи више семена него
што би могло да порасте у нову одраслу јединку, као и да животиња обезбеђује расејавање,
корист за биљку је већа од штете.
Варење и апсорпција хране

• Код сунђера, заступљен је ћелијски

тип варења, што значи да ћелије
унутрашњег слоја тела
фагоцитирају честице хране и
разлагање се одвија у ћелијама.
• Еволутивни тренд је даље ишао ка
ванћелијском типу варења. Ту се
ензимско разлагање врши у цревној
дупљи, ензимима које луче ћелије
епитела и цревних жлезда.
• Након тога се храна апсорбује
активним транспортом кроз
мембране ћелија цревног епитела.
• Код неких животиња, нпр. жарњака
или пљоснатих црва, јавља се
прелазни тип варења, где се храна
делимично разлаже у
гастроваскуларној дупљи, а потом
ћелије зида дупље фагоцитирају
уситњене честице и унутар својих
лизозома довршавају разлагање.
• Ове животиње имају цревну дупљу
само са једним отвором кроз који
хрна улази, али се и избацују
несварени остаци.
• Код неких врста повећава се дужина
црева, што је посебно омогућено код
целомских животиња. Нарочито је
изражено код биљоједа, код којих се
цревни систем додатно усложњава у
виду слепих израштаја црева,
одењака желуца...
 Делови црева:
• Распрепознајемо три региона дуж цревне цеви, а то су
предње, средње и задње црево,
• Предње црево обухвата делове до желуца и ретко је укључено
у ензимско разлагање, тј. Варење хране.
• У задњем делу се сакупљају несварени остаци хране, пред
избацивање. У њега се код неких животиња, уливају и одводи
екскреторних органа, а код неких и полних жлезда. Код
кичмењака се такво проширење задњег црева назива клоака.
Код ових животиња задње црево има кључну улогу у упијању
воде, како би се губитак воде свео на минимум.
• Код сложенијих животиња јављају се различите модификације цревног зида (жлебови, набори,
ресице) којима се вишеструко повећава површина за апсорпцију.
• Јављају се и различите жлезде које луче сокове са ензимима варења, слуз и друге материје. Има их
од почетка до краја цревног канала, а најразвијеније су уз средње црево (јетра, панкреас...)
• Код сувоземних животиња, заједно са системом за излучивање и спољашњим омотачем тела, и
црево стиче адаптације којима се смањује губитак воде.
 Цревни паразити

• Гутањем ларви или јаја паразита који се могу

наћи на рукама, предметима, води или храни,
долази до контаминације.
• Неки паразити се хране нашом храном, дајући
нам непрекидни осећај глади и учинивши
немогућим да одржимо телесну тежину, док се
други хране нашим цревним крвним зрнцима,
изазивајући анемију. Изазивају низ
дигестивних поремећаја који могу бити и
веома озбиљни.
• Код неких цревних паразита долази и до
потпуног губитка органа за варење, јер се
сварена храна домаћина апсорбује спољашњом
површином тела паразита.
 ДИСАЊЕ:
• Животиње добијају енергију превасходно
аеробним дисањем.
• Размена гасова се дешава на два нивоа-
између ћелије и њене околине и између
целог организма и воде или ваздуха око
њега.
• У оба случаја, она се обавља простом
дифузијом и последица је њеног
прекидног одржавања градијента
концентрације услед трошења кисеоника и
настајања угљен-диоксида.
• Да би дифузија гасова била ефикасна,
респираторни епител мора бити танак,
влажан и што веће површине.
• Код многих животиња дисање се одвија
преко целе површине тела
• Ово може бити довољно ефикасно само под одређеним условима: ако је животиња довољно
мала и ако јој је тело издужено, пљоснато и танко. Док код копнених животиња ово успева
само ако животиње живе у земљишту или другој врло влажној средини.
• Животиње које су потпуно прилагођене сувоземној животној средини, попут копнених
зглавкара или копнених кичмењака, имају на површини тела слој који спречава пролазак
молекула воде па самим тим није могућа ни размена гасова.
• Већина врста има специјализоване органе за размену гасова.
• Код водених животиња су то шкрге, а код
копнених плућа или трахеје.
• Шкрге су органи код којих је респираторни
епител вишеструко увећан. Са његове спољашње
стране је вода, док је са унутрашње стране
циркулаторна течност (нпр. крв или целомска
течност). Она односи кисеоник до свих делова
тела и доноси угљен-диоксид до респираторне
површине.
• Шкрге могу бити спољашње, уколико слободно
штрче ван тела, или унутрашње, уколико су
заштићени просторима који преко посебних
отвора, размењују воду са спољашњом
средином.
• Код многих животиња шкрге имају и додатне
улоге, као нпр. Филтрациону исхрану,
излучивање или осморегулацију.
• Плућа су органи који су по функцији и пореклу слични шкргама. Имају увећану
респираторну површину и са њене унутрашње стране циркулише течност која транспортује
кисеоник ка другим деловима тела, а од њих угљен-диоксид до респираторног епитела. Са
спољашње стране респираторног епитела је ваздух.
• У већини копнених станишта ваздух има малу влажност, тако да поспешује испаравање воде
са респираторног епитела.
• Стога селективни притисак делује у смеру увлачења епитела у дупљи која се налази у
унутрашњости тела и само преко посебног отвора увлачи и избацује ваздух. Тако се знатно
смањује градијент влажности па самим тим и брзина губитка воде преко епитела.
• Трахеје су респираторни органи копнених
зглавкара у виду танких разгранатих
цевчица.
• Оне почињу малим отворима на површини
тела и гранају се до најситнијих цевчица-
трахеола, које допиру у близину свих
органа и ткива. Гасови се кроз трахеје
крећу углавном дифузијом.
• Због претежне улоге дифузије, размена
гасова путем трахеја је веома ефикасна код
малих зглавкара, али зато постоји горње
ограничење у велилини животиња које
могу на овај начин да дишу.
• Код многих група животиња, ефикасан пренос кисеоника од респираторног епитела до ткива
омогућавају посебни протеини, тзв. респираторни пигменти, као што су хемоглобин код кичмењака и
чланковитих црва или хемоцијанин код зглавкара и мекушаца.
• Хемоглобин је присутан и код кишне глисте, иако она размену гасова врши преко коже и нема велику
потрошњу енергије.
• Код ове врсте је хемоглобин важнији као складиште резервног кисеоника, јер његова концентрација у
земљишту варира.