2

Sadržaj
Uvodna razmatranja�������������������������������������������������������������������������������������������������������8
Nastanak i razvoj finansijskog menadžmenta ������������������������������������������������8
Pojam i predmet finansijskog menadžmenta�������������������������������������������������9
Uloga i značaj finansijskog menadžmenta���������������������������������������������������� 10
Uloga finansija u procesu reprodukcije����������������������������������������������������������� 12
Finansijska politika�������������������������������������������������������������������������������������������������� 12
Principi finansijske politike���������������������������������������������������������������������������������� 13
Osnovni finansijski ciljevi preduzeća���������������������������������������������������������������� 15
Ko vrši finansijsku funkciju?��������������������������������������������������������������������������������� 17
Faze finansijskog menadžmenta���������������������������������������������������������������������������� 21
Finansijsko planiranje�������������������������������������������������������������������������������������������� 21
Vrste finansijskih planova������������������������������������������������������������������������������������� 22
Tehnike finansijskog planiranja�������������������������������������������������������������������������� 23
Instrumenti finansijskog planiranja������������������������������������������������������������������ 23
Način izvođenja finansijskog planiranja��������������������������������������������������������� 24
Finansijsko predviđanje ��������������������������������������������������������������������������������������� 25
Organizovanje finansijske funkcije������������������������������������������������������������������� 27
Oblici organizovanja finansijske funkcije�������������������������������������������������������� 28
Finansijska kontrola������������������������������������������������������������������������������������������������ 31
Zasnovanost finansijske kontrole���������������������������������������������������������������������� 32
Kontrola zasnovana na finansijskom planu��������������������������������������������������� 32
Kontrola zasnovana na planiranom bilansu uspeha i bilansu stanja���� 33
Kontrola zasnovana na planiranim instrumentima
finansijske analize���������������������������������������������������������������������������������������������������� 33
Izveštavanje o odstupanjima od plana i korektivne akcije����������������������� 34
Javne finansije��������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 37
Pojam javnih finansija�������������������������������������������������������������������������������������������� 37
Karakteristike javnih prihoda������������������������������������������������������������������������������ 37
Vrste javnh prihoda������������������������������������������������������������������������������������������������� 37
Poreski sistem����������������������������������������������������������������������������������������������������������� 39
Pojam i ciljevi poreske politike��������������������������������������������������������������������������� 39
Klasifikacija poreza�������������������������������������������������������������������������������������������������� 40
Poreski obveznik������������������������������������������������������������������������������������������������������ 41
Predmet oporezivanja������������������������������������������������������������������������������������������� 41
Poreska osnovica����������������������������������������������������������������������������������������������������� 42
Poreske stope������������������������������������������������������������������������������������������������������������ 43
Poreske olakšice������������������������������������������������������������������������������������������������������� 44
Poreski principi��������������������������������������������������������������������������������������������������������� 44
Porez na dobit preduzeća������������������������������������������������������������������������������������� 48
Porez na promet������������������������������������������������������������������������������������������������������� 48
Porez na dodatu vrednost (PDV)����������������������������������������������������������������������� 49
Akcize��������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 51
 3

Porez na imovinu����������������������������������������������������������������������������������������������������� 51
Doprinosi�������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 52
Evazija poreza����������������������������������������������������������������������������������������������������������� 52
Računovodstvo i revizija�������������������������������������������������������������������������������������������� 55
Računovodstvo�������������������������������������������������������������������������������������������������������� 55
Klasifikacija računovodstva���������������������������������������������������������������������������������� 56
Razlike računovodstvo - knjigovodstvo���������������������������������������������������������� 57
Finansijsko računovodstvo���������������������������������������������������������������������������������� 58
Knjigovodstvo����������������������������������������������������������������������������������������������������������� 59
Vrste knjigovodstvenih sistema������������������������������������������������������������������������� 59
Knjigovodstveni bilans������������������������������������������������������������������������������������������ 60
Vrste poslovnih knjiga u knjigovodstvu ��������������������������������������������������������� 60
Računi (konta) ���������������������������������������������������������������������������������������������������������� 61
Kontni plan (plan računa) ������������������������������������������������������������������������������������ 62
Osnovni finansijski izveštaji��������������������������������������������������������������������������������� 62
Bilans stanja��������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 65
Revizija ����������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 71
Uloga revizora����������������������������������������������������������������������������������������������������������� 72
Vrste revizije�������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 73
Odnos revizije i kontrole��������������������������������������������������������������������������������������� 74
Faze procesa revizije����������������������������������������������������������������������������������������������� 74
Načela revizije����������������������������������������������������������������������������������������������������������� 75
Radne beleške revizora������������������������������������������������������������������������������������������ 76
Revizorski rizik���������������������������������������������������������������������������������������������������������� 77
Finansiranje preduzeća���������������������������������������������������������������������������������������������� 80
Pojam finansiranja��������������������������������������������������������������������������������������������������� 80
Vrste finansiranja����������������������������������������������������������������������������������������������������� 80
Odnos kratkoročnog i dugoročnog finansiranja preduzeća������������������� 81
Osnovna načela finansiranja������������������������������������������������������������������������������� 81
Pravila finansiranja�������������������������������������������������������������������������������������������������� 83
Finansiranje preduzeća����������������������������������������������������������������������������������������� 85
Finasiranje ulaganja u kratkoročnu imovinu������������������������������������������������� 85
Finansiranje dobavljačkim kreditom���������������������������������������������������������������� 85
Finansiranje sopstvenom menicom���������������������������������������������������������������� 86
Finansiranje vremenskim razgraničenjima ��������������������������������������������������� 86
Finansiranje emisijom komercijalnih zapisa�������������������������������������������������� 87
Finansiranje emisijom redovnih akcija������������������������������������������������������������ 87
Finansiranje emisijom obveznica���������������������������������������������������������������������� 88
Finansiranje opcijama�������������������������������������������������������������������������������������������� 89
Finansiranje emisijom varanta���������������������������������������������������������������������������� 89
Finansiranje dugoročnim kreditima����������������������������������������������������������������� 89
Finansiranje iz zadržanog dobitka�������������������������������������������������������������������� 90
Finansiranje iz otvorenih rezervi������������������������������������������������������������������������ 90
Finansiranje iz skrivenih rezervi������������������������������������������������������������������������� 91
Finansiranje amortizacijom��������������������������������������������������������������������������������� 91
 4

Krediti�������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 92
Vrste kredita�������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 92
Kratkoročno finansiranje�������������������������������������������������������������������������������������� 92
Dugoročno finansiranje���������������������������������������������������������������������������������������� 93
Vrste kredita prema domicilu kreditora���������������������������������������������������������� 94
Vrste kredita prema predmetu kreditiranja��������������������������������������������������� 95
Vrste kredita prema nameni korišćenja����������������������������������������������������������� 95
Vrste kredita prema svrsi korišćenja����������������������������������������������������������������� 95
Vrste kredita prema načinu obezbeđenja������������������������������������������������������ 95
Vrste kredita prema otplati���������������������������������������������������������������������������������� 96
Vrste kredita sa aspekta statističke službe������������������������������������������������������ 96
Vrste kredita prema obliku����������������������������������������������������������������������������������� 96
Odobravanje kredita���������������������������������������������������������������������������������������������� 97
Bitne karakteristike zahteva za odobrenje kredita�������������������������������������� 97
Dokumentacija uz zahtev za kredit������������������������������������������������������������������� 99
Obrada zahteva za kredit������������������������������������������������������������������������������������100
Sadržaj kreditnog predloga�������������������������������������������������������������������������������100
Termini koje je dobro znati pri razmatranju kredita���������������������������������103
Lizing��������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������104
Razlozi za lizing������������������������������������������������������������������������������������������������������105
Vrste lizinga�������������������������������������������������������������������������������������������������������������106
Prednosti lizinga����������������������������������������������������������������������������������������������������106
Neki važni pojmovi u lizingu�����������������������������������������������������������������������������107
Venture capital�������������������������������������������������������������������������������������������������������108
Poslovni anđeli�������������������������������������������������������������������������������������������������������110
Franšizing�����������������������������������������������������������������������������������������������������������������115
Faktoring ������������������������������������������������������������������������������������������������������������������116
Vrste faktoringa������������������������������������������������������������������������������������������������������118
Forfeting ������������������������������������������������������������������������������������������������������������������118
Karakteristike forfetinga�������������������������������������������������������������������������������������119
Prednosti forfetinga����������������������������������������������������������������������������������������������120
Učesnici forfetinga������������������������������������������������������������������������������������������������120
Pravila forfetiranja�������������������������������������������������������������������������������������������������121
Finansijska analiza������������������������������������������������������������������������������������������������������123
Pojam finansijske analize ���������������������������������������������������������������������������������123
Etape finansijske analize�������������������������������������������������������������������������������������124
Zadaci finansijske analize su:�����������������������������������������������������������������������������125
Cilj finansijske analize������������������������������������������������������������������������������������������125
Finansijski pokazatelji poslovanja preduzeća���������������������������������������������125
Ključni finansijski pokazatelji ���������������������������������������������������������������������������131
Upravljanje troškovima��������������������������������������������������������������������������������������������134
Upravljanje troškovima���������������������������������������������������������������������������������������134
Pojam i vrste troškova������������������������������������������������������������������������������������������136
Metode upravljanja troškovima�����������������������������������������������������������������������137
Prelomna tačka rentabilnosti����������������������������������������������������������������������������140
 5

Osobine prelomne tačke �����������������������������������������������������������������������������������143

Čemu služi prelomna tačka?������������������������������������������������������������������������������143
Značaj prelomne tačke u poslovanju�������������������������������������������������������������143
Međunarodni finansijski menadžment��������������������������������������������������������������146
Uvod���������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������146
Devizni kurs�������������������������������������������������������������������������������������������������������������146
Vrste deviznoga kursa������������������������������������������������������������������������������������������147
Nominalni i realni devizni kurs�������������������������������������������������������������������������147
Paritetni i disparitetni devizni kurs������������������������������������������������������������������148
Bilateralni i multilateralni devizni kurs�����������������������������������������������������������148
Spot i forward devizni kurs��������������������������������������������������������������������������������149
Sistemi deviznih kurseva������������������������������������������������������������������������������������149
Promene deviznog kursa������������������������������������������������������������������������������������150
Platni bilans�������������������������������������������������������������������������������������������������������������150
Multinacionalne kompanije ������������������������������������������������������������������������������151
Strane direktne investicije (SDI) ����������������������������������������������������������������������155
Međunarodne finansijske institucije ������������������������������������������������������������������161
Međunarodni monetarni fond (MMF)������������������������������������������������������������161
Svetska banka (IBRD)��������������������������������������������������������������������������������������������162
Međunarodno udruženje za razvoj (IDA) �����������������������������������������������������163
Međunarodna finansijska korporacija (IFC)�������������������������������������������������164
Multilateralna agencija za garantovanje investicija (MIGA)�������������������164
Budžetiranje�����������������������������������������������������������������������������������������������������������������166
Pojam budžetiranja�����������������������������������������������������������������������������������������������166
Karakteristike budžeta�����������������������������������������������������������������������������������������167
Uloga budžetiranja�����������������������������������������������������������������������������������������������168
Pretpostavke budžetiranja���������������������������������������������������������������������������������169
Pristupi izgradnji glavnog budžeta�����������������������������������������������������������������170
Najvažnije vrste budžeta�������������������������������������������������������������������������������������171
Prodajni budžet������������������������������������������������������������������������������������������������������171
Proizvodni budžet�������������������������������������������������������������������������������������������������172
Budžet troškova proizvodnje����������������������������������������������������������������������������172
Budžet nabavke������������������������������������������������������������������������������������������������������173
Budžet troškova prodatih proizvoda��������������������������������������������������������������174
Budžet troškova marketinga�����������������������������������������������������������������������������174
Budžet troškova opšteg upravljanja i administracije�������������������������������175
Plan kapitalnih ulaganja (kapitalno budžetiranje)������������������������������������175
Budžet tokova gotovine��������������������������������������������������������������������������������������176
Investiranje�������������������������������������������������������������������������������������������������������������������179
Investiranje��������������������������������������������������������������������������������������������������������������179
Investicije������������������������������������������������������������������������������������������������������������������180
Vrste investicija�������������������������������������������������������������������������������������������������������181
Donošenje investicione odluke������������������������������������������������������������������������182
Najznačajniji pojmovi u investiranju��������������������������������������������������������������182
Predinvesticiona studija��������������������������������������������������������������������������������������182
 6

Idejni projekat���������������������������������������������������������������������������������������������������������183
Investicioni program - studija���������������������������������������������������������������������������183
Prethodna studija opravdanosti����������������������������������������������������������������������184
Studija opravdanosti��������������������������������������������������������������������������������������������184
Glavni projekat�������������������������������������������������������������������������������������������������������185
Metode za ocenu investicionih projekata����������������������������������������������������185
Informacioni sistem finansija i računovodstva������������������������������������������������188
Izgradnja informacionog sistema (IS)�������������������������������������������������������������188
Ciljevi izgradnje IS finansija i računovodstva (FIR)�������������������������������������188
Postupci izgradnje IS��������������������������������������������������������������������������������������������188
Nacrt za uvođenje IS���������������������������������������������������������������������������������������������189
Načini održavanja IS �������������������������������������������������������������������������������������������189
Nabavka��������������������������������������������������������������������������������������������������������������������190
IS u proizvodnji�������������������������������������������������������������������������������������������������������192
Proizvodni proces��������������������������������������������������������������������������������������������������192
Organizacija finansija u informacionom sistemu preduzeća����������������192
Evidencija pomoćnih knjiga������������������������������������������������������������������������������193
Modul za obračun plata��������������������������������������������������������������������������������������193
Praćenje troškova i OS�����������������������������������������������������������������������������������������193
Analitički pregledi�������������������������������������������������������������������������������������������������194
Podmodul za izradu različitih knjiženja i izveštaja�����������������������������������194
Materijalni obračun����������������������������������������������������������������������������������������������194
Literatura:����������������������������������������������������������������������������������������������������������������������196
 Uvodna
razmatranja
 8

Uvodna razmatranja
Nastanak i razvoj finansijskog menadžmenta

Nastanak i buran razvoj finansijskog menadžmenta vezani su za dvade-

seti vek, u kojem su se desile radikalne promene u poslovanju i načinu
izučavanja nauke o finansijama.

U periodu pre 1930. godine menadžment finansija su karakterisale disku-

sije o različitim finansijskim tržištima i sigurnosti trgovine na njima.
Finansije su razmatrane na tradicionalan način, sa naglaskom na odgo-
vornosti akcionara. Na još uvek primitivnim tržištima kapitala osnovni
problem bio je kako obezbediti dovoljnu količinu kapitala za razvoj.
Računovodstvene tehnike bile su nepouzdane, a trgovina akcijama
sumnjiva zbog manipulacija na tržištu, koje su čak i dnevne cene akcija
činile nepredvidivim.

Velika svetska ekonomska kriza uslovila je promene na planu finansija

aktualizujući probleme bankarstva, reorganizacije i vladinih regulativa,
kojima je posvećen najveći broj radova tokom tridesetih godina.

Tokom četrdesetih i pedesetih godina menadžment finansija izučava se

na kvalitetniji način, ali sa još uvek naglašenim deskriptivnim pristupom,
koji je dominirao u odnosu na menadžment pristup. Međutim, sve više
kao osnovni ciljevi ka kojima treba težiti preovlađuju maksimiranje profita
i cena akcija.

Krajem pedesetih godina došlo je do značajnih promena na području

finansija. Menadžment finansija postao je sveobuhvatniji i uključio je u
svoj fokus razmatranja imovinu i upotrebu fondova preduzeća. Naglasak
se pomera sa analize izvora sredstava na analizu sredstava firme. Istraži-
vanja u domenu finansija napravila su značajan proboj u pravcu razvoja
tehnika za izračunavanje cene kapitala i utvrđivanje vrednosti imovine i
dovela do progresa u oblasti budžetiranja kapitala.

Pojava kompjutera omogućila je iznalaženje modela za uspešniji

menadžment zaliha, gotovine, potraživanja i fiksne imovine. To je
bila tačka u kojoj fokus finansijskih razmatranja prelazi sa spoljne
na unutrašnju - menadžment ravan. Od tada finansijske aktivnosti
menadžmenta unutar firme predstavljaju osnovno pitanje korporativnih
finansija, a u tom kontekstu se posmatraju tržište kapitala i finansijski
instrumenti.
 9

Šezdesetih i sedamdesetih godina u domenu menadžmenta finansija sve

više se primenjuju matematički i statistički modeli i tehnike naročito kada
je u pitanju alokacija kapitala. Obnovljen je interes za pozicije izvora sred-
stava u bilansu stanja sa akcentom na optimalni miks hartija od vrednosti
i način donošenja odluka individualnih investitora, sa svim implikacijama
na korportivno finansijsko stanje. Ovaj period karakterišu i problemi
vezani za rizik, a zadatak finansijskog menadžmenta preduzeća je maksi-
malna podrška top menadžmentu u preduzimanju aktivnosti sa ciljem
maksimiranja vrednosti firme i bogatstva njenih akcionara.

Tokom osamdesetih godina došlo je do deregulacije u sferi finansijskih

institucija i masovnog uvođenje kompjutera i drugih tehnologija u
finansijske organizacije, što je uticalo je na brzinu, efikasnost i način dono-
šenja finansijskih odluka. To je uslovilo pojavu znatno veće agresivnosti
u upravljanju imovinom preduzeća od strane finansijskih menadžera u
okviru sve složenijeg finansijskog okruženja. Rizik moguće inflacije uslovio
je pojavu novih finansijskih institucija (novčani tržišni fondovi i sl.) i finan-
sijskih instrumenata (finansijski derivati).

U celom posmatranom periodu menadžment finansija imao je buran

razvoj, pri čemu je kompleksnost finansijskog okruženja nametnula
potrebu da se u finansijskom sektoru angažuju sposobni finansijski
menadžeri koji poseduju znanja i koji su u potpunosti ovladali finansij-
skim tehnikama.

Pojam i predmet finansijskog menadžmenta

Finansijski menadžment se može posmatrati:

1)kao naučna disciplina – proučava upravljanje finansijama u preduzeću,

tesno je povezan sa računovodstvom i ekonomijom. Razvio se iz nauke o
finansijama tokom prošlog veka, naročito 20-ih godina. Tada se, sa
razvojem akcionarskih društava i ekspanzijom finansijskih tržišta, pojavio
veliki broj naučnih radova iz ove oblasti.

2)kao funkcija preduzeća – obuhvata aktivnosti preduzeća koje se odnose

na sticanje, finansiranje i upravljanje imovinom, pri čemu je glavni zadatak
obezbeđenje stalnih izvora finansiranja. Upravljanje finansijama se vrši
preko upravljanja novčanim tokovima; finansijskom delatnošću se
upravlja na osnovu poznavanja ekonomije, finansijskog prava i sl;
finansijski menadžment obuhvata planiranje, organizaciju, motivaciju,
kontrolu i sl.
 10

Finansijski menadžment ima posebno mesto u sistemu menadžmenta,

zato što su finansije tesno povezane sa upravljanjem, tehnologijom,
resursima, kadrovima itd. Greške u finansijskom menadžmentu mogu da
dovedu do negativnih posledica u ovim oblastima; s druge strane, često
se izvori finansijskih problema nalaze upravo u ovim oblastima.
U našoj zemlji, kao i u drugim zemljama u tranziciji, finansijski menadž-
ment tek dobija pravi značaj, dok je u zemljama tržišne privrede odavno
postao značajna naučna disciplina i praktična delatnost.

Predmet finansijskog menadžmenta po tradicionalnom principu bio je

problem pribavljanja kapitala, odnosno pasiva bilansa stanja, što nije
davalo odgovor na pitanje da li preduzeće ulaže kapital u sigurnu alterna-
tive. Finansijska funkcija je samo sprovodila odluke, koje su donosili
drugi. Ovaj pristup nije dovoljno obuhvatan.

Krajem 50-ih godina, usled naglog ekonomskog rasta i brzih tehnoloških

promena, veliki uspon doživljavaju finansijske institucije kao što su
penzioni fondovi i osiguravajuće organizacije. Zato je porasla i odgovor-
nost menadžera: prema akcionarima i kreditorima (ulozi), zaposlenima
(plate), državi (porezi), dobavljačima (naplata). Menadžeri su zaintereso-
vani za uspeh preduzeća jer im to obezbeđuje veće plate, a i zato što su
često akcionari. Nastala je potreba za korišćenjem naučnih metoda u
donošenju finansijskih odluka i razvijen je savremeni pristup finansijskom
menadžmentu.

Za razliku od tradicionalnog pristupa, savremeni pristup finansijskom

menadžmentu polazi od naglog ekonomskog rasta i tehnoloških
promena, što je uslovilo da izuzetno poraste značaj ogovornosti
menadžera za uspeh preduzeća. On se pored problema nabavke kapitala
bavi i aktivom i pasivom bilansa stanja.
Finansijski menadžment treba da obezbedi odgovore na tri važna pitanja:

• Koju vrstu sredstava preduzeće treba da pribavi?

• Koliki ukupan obim sredstava preduzeće treba da ima?
• Kako potrebna sredstva treba da budu finansirana?

Uloga i značaj finansijskog menadžmenta

Velike promene i neizvesnost u okruženju potencirali su značaj finansij-
skog menadžmenta, čija je uloga ključna u donošenju i realizaciji kapi-
talnih poslovnih odluka korporacija, koje uvek imaju i određene finansi-
jske implikacije.

O značaju finansijskog menadžmenta govore i podaci prema kojima

najveći broj top executive menadžera u SAD poseduje fakultetsko
 11

obrazovanje iz biznis administracije. U okviru ove kategorije u stalnom

porastu je udeo menadžera sa pravnim i finansijskim obrazovanjem.

Finansijski menadžer u uslovima neizvesnog i promenjivog okruženja nije

više kao u ranijem periodu u poziciji da na bazi predloga menadžera iz
drugih sektora (prodaje, nabavke, proizvodnje) samo prikuplja i obezbe-
đuje novčana sredstva. On mora biti koordinator i kontrolor prilikom
donošenja ovih odluka, uz punu saradnju sa menadžerima ostalih sektora.

Samo tako, finansijski menadžer može odigrati ključnu ulogu u defini-

sanju i ostvarivanju finansijskih ciljeva firme. Odgovornosti finansijskog
menadžera vezane su pre svega za ostvarivanje sledećih finansijskih
funkcija:

• finansijska analiza i planiranje,

• investicione odluke,
• odluke o načinu finansiranja i strukturi kapitala,
• upravljenje obrtnim kapitalom i
• upravljenje rizikom u cilju zaštite aktive.

Sve do pedesetih godina osnovna preokupacija vezana za finansijsku

funkciju bila je - kako pribaviti kapital. Kasnije, sve više se insistira na
alokativnoj funkciji, odnosno na efikasnoj upotrebi kapitala, kao ograni-
čenog finansijskog resursa.

Da bi se izvršila nabavka kapitala potrebno je utvrditi obim nedostajućih

sredstava i sagledati mogućnosti i uslove nabavke.

Planirani bilans stanja, obim nameravanih investicija i plan priliva i odliva

gotovine, pokazuju koliko sredstava nedostaje u određenom periodu.

Potencijalne mogućnosti obezbeđenja i nabavke ovih sredstava su:

interne (prodaja dela preduzeća, pojedinih osnovnih sredstava i sl.) i
eksterne (emisija hartija od vrednosti, krediti i sl.).

Prilikom nabavke nedostajućih sredstava mora se voditi računa o blago-

vremenosti i uslovima nabavke (rok, cena itd.).

Upotreba kapitala odnosi se pre svega na investicije, zbog čega se mora

voditi računa o rentabilnosti ulaganja i mogućim rizicima.

Nabavka i upotreba kapitala ne smeju biti stihijski proces, već rezultat

aktivnog pristupa, u kojem ključnu ulogu imaju finansijski menadžeri.
 12

Uloga finansija u procesu reprodukcije

Finansije predstavljaju sveukupnost odnosa nastalih u procesu stvaranja

novčanih fondova privrednih subjekata i države, i njihovog korišćenja u
cilju reprodukcije, podsticanja i zadovoljenja socijalnih potreba. Proces
reprodukcije se sastoji iz četiri faze: proizvodnje, razmene, raspodele i
potrošnje. Finansijski resursi se stvaraju u stadijumu proizvodnje, kada
nastaje nova vrednost, međutim realno gledano finansijski resurs nastaje
samo u stadijumu razmene, kada se novostvorena vrednost realizuje.

Finansije se dele na tri oblasti: finansije privrednih subjekata, osiguranje

i državne fi-nansije. Unutar svake je moguće izdvajati posebne grupe.
Svaka oblast je specifična, ali one zajedno obrazuju finansijski sistem
jedne države. Njihova povezanost se ostvaruje posredstvom institucija
bankarskog sistema.

Prema izvorima stvaranja finansijski resursi dele se na:

• one koje se obrazuju na osnovu sopstvenih sredstava, deoničarski

kapital, akcionarski kapital i sl.
• one koji su na finansijskom tržištu rezultat operacija hartijama od
vrednosti
• one koje se ponovo raspodeljuju, budžetske subvencije, naknade
osiguranja..

Mogu se izdvojiti tri osnovna ciklusa delatnosti preduzeća:

• Investicioni ciklus – sadrži povratnu povezanost investicionih (ulaganje

finansijskih resursa) i deinvesticionih (izvlačenje dobiti) operacija
predu-zeća;
• Ciklus tekućih operacija – sadrži povratnu povezanost operacija za
snabdevanje, proizvodnju i plasman (u nekim preduzećima teško je
odvojiti investicione od tekućih operacija);
• Novčani ciklus – operacije koje su povezane sa upravljanjem slobodnim
novčanim sredstvima preduzeća: pokrivanje kratkoročnih finansijskih
potreba preduzeća korišćenjem kredita.

Finansijska politika
Finansijska politika, kao sastavni deo ukupne poslovne politike preduzeća,
predstavlja osnovu upravljanja finansijama preduzeća. Sadržina finansij-
ske politike u literaturi se različito tretira. U širem smislu finansijska poli-
tika obuhvata sve mere koje utiču na promenu aktive i pasive u bilansu
 13

stanja preduzeća. U užem smislu finansijska politika odnosi se na nabavku

i alokaciju kapitala.

Osnovni problemi u formulisanju finansijske politike odnose se na utvrđi-

vanje ciljeva i uvažavanje odgovarajućih načela i pravila finansiranja.

Osnovni cilj finansijske politike je povećavanje finansijske sposobnosti

preduzeća. Finansijska sposobnost preduzeća ima kratkoročnu i dugo-
ročnu komponentu.

Kratkoročna komponenta odnosi se na sposobnost plaćanja dospelih

obaveza, odnosno likvidnost preduzeća. Sposobnost izmirivanja dospelih
obaveza nije samo cilj ka kojem treba težiti, već imperativ. U stabilnim
privredama i pravnim sistemima neizmirivanje dospelih obaveza se strogo
sankcioniše, sve do konačne likvidacije preduzeća.

Zbog toga, adekvatnom politikom finansiranja obrtnih sredstava treba

sprečiti probleme koji se mogu pojaviti na području likvidnosti.

Dugoročna komponenta finansijske sposobnosti preduzeća odnosi se na

finansijsku strukturu i sposobnost investiranja i uvećanja imovine, što se
odražava na rentabilnost poslovanja preduzeća.

Valjana politika finansiranja fiksnih sredstava, odnosno investiciona

politika najbolji je garant razvoja, kao osnovne pretpostavke za izvesnu i
sigurnu budućnost preduzeća.

Ostvarivanje ovog cilja finansijske politike podrazumeva obezbeđenje

dovoljnog kvantuma finansijskih sredstava i njihovu alokaciju, u funkciji
ostvarivanja osnovnog cilja poslovne politike preduzeća - maksimiranja
profita u dugom roku. Interesi vlasnika, menadžera i radnika, kada je u
pitanju ostvarivanje ovog cilja, su različiti, što finansijsku politiku čini
složenom i u fazi definisanja i realizacije.

Principi finansijske politike

Pridržavanje osnovnih principa finansijske politike u funkciji je ostvarenja
osnovnog cilja finansijske politike - maksimiranja ukupne finansijske
sposobnosti preduzeća.

Osnovni principi finansijske politike su:

• princip rentabilnosti,
• princip likvidnosti,
• princip sigurnosti i nezavisnosti,
 14

• princip zaštite od prezaduženosti,

• princip fleksibilnosti
• princip optimalnog akvizicionog dejstva slike finansiranja.

Princip rentabilnosti ogleda se u težnji za maksimiranjem rezultata

poslovanja, posmatrano na duži rok. Svaki oblik finansiranja koji doprinosi
maksimiranju rezultata poslovanja, zadovoljava ovaj princip. Povećanje
učešća sopstvenog kapitala u ukupnom kapitalu povećava sigurnost
preduzeća. Međutim, maksimiranje stope prinosa sopstvenog kapitala
zahteva aktiviranje dugoročnih pozajmljenih izvora sredstava, pod
pretpostavkom da je prosečna kamatna stopa manja od stope prinosa na
ukupan kapital. Angažovanje pozajmljenih sredstava je opravdano sve
dok se iz ostvarenih rezultata mogu pokriti troškovi zajma i dok povećanje
učešća pozajmljenih u ukupnim izvorima sredstava uslovljava povećanje
rezultata poslovanja.

Princip likvidnosti izražava sposobnost plaćanja dospelih obaveza. Za

ostvarivanje ovog principa izuzetan značaj ima odnos obrtnih sredstava i
kratkoročnih obaveza preduzeća. Iznos gotovinskih sredstava i vremenska
usklađenost realizacije zaliha i naplate potraživanja sa dospelošću kratko-
ročnih obaveza, dominantno opredeljuje mogućnost uvažavanja ovog
principa finansijske politike.

Princip sigurnosti opredeljuje stepen učešća sopstvenog kapitala u

ukupnom kapitalu. Povećavanjem ovog učešća, povećava se sigurnost i
nezavisnost preduzeća. Ovaj princip sve više se tretira na fleksibilan način.

Naime, sigurnost preduzeća ne opredeljuje dominantno veličina

sopstvenog kapitala i njegovo učešće u ukupnom kapitalu, već ukupna
rentabilnost i prinosna snaga preduzeća.

Princip zaštite od prezaduženosti u neposrednoj vezi je sa principom

sigurnosti. Pritom, stepen sigurnosti preduzeća je u obrnuto proporci-
onalnom odnosu sa stepenom prezaduženosti. Ukoliko je preduzeće
prezaduženo, ono nije u stanju da svojom imovinom pokrije dugove.

Princip fleksibilnosti predstavlja sposobnost predzeća da se prilagodi

izmenjenim uslovima poslovanja na tržištu. Ovaj princip utiče na predu-
zeća da u okviru poslovne politike poseban naglasak stave na samofi-
nansiranju. Povećavanjem obrtnih sredstava u odnosu na fiksna sredstva,
povećava se fleksibilnost.

Princip optimalnog akvizicionog dejstva slike finansiranja vezan je za

opšti ugled preduzeća u javnosti. Ukoliko je ugled preduzeća u javnosti
veći, javnost će u poslovnom smislu biti više naklonjena preduzeću.
 15

Finansijski ciljevi preduzeća

Osnovni finansijski ciljevi preduzeća

Menadžment finansija preduzeća predstavlja proces najefikasnijeg i

najdelotvornijeg korišćenja finansijskih sredstava i upravljanja ovim
sredstvima, sa ciljem maksimiranja profita i bogatstva vlasnika.

Moderna menadžment finansijska teorija zasniva se na pretpostavci da

je primarni cilj preduzeća akcionarskog tipa, maksimiranje bogatstva
akcionara, odnosno maksimiranje vrednosti firminih običnih akcija. Svi
ostali ciljevi, koji takođe utiču na politiku preduzeća, manje su značajni.
Ovo proizilazi iz činjenice da su akcionari vlasnici korporacija, koji biraju
menadžerski tim sa zadatkom da radi u njihovom interesu.

Maksimiranje bogatstva akcionara je dugoročan cilj, koji mora korespon-

dirati sa maksimiranjem profita, koji predstavlja kratkoročan cilj. Pritom,
bogatstvo akcionara se povećava u meri u kojoj se ostvareni profit reinve-
stira.

Veliki broja akcionara i disperzija vlasništva, koji su karakteristični za SAD,

daju menadžerima velikih kompanija značajnu autonomiju da za akciona-
re ostvaruju pristojne prinose, ali da istovremeno vode računa i o svojim
interesima i interesima zaposlenih. U takvom ambijentu menadžment teži
da izbegne rizične poslove, čak i onda kada postoji odobrenje vlasnika i
kada su rezultati veoma izvesni. To je i logično, s obzirom da bi eventualni
neuspeh više pogodio menadžere i njihovu karijeru, nego vlasnike, koji u
svom portfoliju drže i akcije drugih korporacija. Zato menadžeri, za razliku
od akcionara nisu skloni riziku i agresivnom nastojanju da reinvestiranjem
ostvarenog profita maksimiraju cenu akcija firmi.

Da li je menadžment dugoročno posvećen maksimiranju vrednosti akcija,

pokazuje najbolje njegova spremnost da maksimirani profit reinvestira,
odnosno “prenese” na maksimiranje cene akcija, što se manifestuje kroz
iznos zarada po akciji (earnings per share - EPS), koji posebno interesuje
akcionare.

Finansijski menadžeri prilikom opredeljivanja koliki deo ostvarenog

profita će reinvestirati (zadržani deo profita), a koliki raspodeliti kroz
dividende, moraju voditi računa o tome da akcionarima odgovara porast
EPS-a tokom vremena, koji je uslovljen reinvestiranjem.
 16

Akcionari su zainteresovani za budućnost i vrednost svojih akcija u

budućnosti isto koliko i za sadašnji ostvareni profit. Maksimiranju bogat-
stva akcionara, odnosno vrednosti akcija, kao dugoročnom cilju daje se
prednost nad ostalim ciljevima zato što ovaj cilj podrazumeva: dugoročno
zdrave osnove firme, prepoznavanje rizika, vremensku dimenziju
novčanih tokova i isplate dividendi.

Društveni efekti maksimiranja profita odnose se na spremnost mena-

džmenta da uvaži interese zaposlenih, potrošača i društva u celini, što
povećava troškove korporacija. Takve odluke menadžment kod akcionara
opravdava njihovim pozitivnim efektima na maksimiranje profita u dužem
roku. Potreba maksimiranja profita zahteva razvoj novih proizvoda i
tehnologija i otvaranje novih radnih mesta, što je sa društvenog aspekta
veoma značajno.

Postoje tri glavne odluke od kojih zavisi da li će se povećati ili smanjiti

vrednost akcija, a time i preduzeća:

1. Odluka o investiranju (ulaganju) u materijalnu/finansijsku imovinu

utiče na strukturu imovine u aktivi. Ako su ulaganja sigurna i rentabilna,
dovešće do povećanja tržišne vrednosti akcija.
2. Odlukom o finansiranju se definiše struktura finansiranja preduzeća,
tj. način pribavljanja sredstava za pokriće svih obaveza: iz sopstvenih ili
tuđih, dugoročnih ili kratkoročnih izvora.
3. Odluka o dividendi i zadržanom dobitku – ako su veće dividende,
veća je i tražnja za akcijama; zadržani dobitak povećava trajni kapital
preduzeća, koji se može koristiti za investiranje.

Ove tri odluke su međuzavisne. Treba težiti njihovoj optimalnoj kombi-

naciji u odnosu na glavni cilj – maksimalizaciju profita, a da se pri tom ne
ugrozi opstanak preduzeća.

Sporedni finansijski ciljevi preduzeća

Sporedni ciljevi su: maksimalizacija neto dobitka u dugom roku i jačanje

finansijske snage.

Neto dobitak je deo bruto dobitka (umanjen za kamate i poreze) koji

ostaje preduzeću na raspolaganju. Neto dobitak se u akcionarskim
društvima deli na:

• dividendni dobitak – iz koga se isplaćuju dividende,

• zadržani dobitak – povećava trajni kapital, koristi se za finansiranje raz-
voja, pokrivanje gubitaka
• rezerve – za pokriće poslovnog i finansijskog rizika.
 17

Maksimalizacija ukupnog dobitka nije najbolje rešenje, jer ako se taj

dobitak npr. investira, akcionari od njega neće imati koristi. Cilj je maksi-
malizacija neto dobitka što se postiže maksimalizacijom prihoda, minima-
lizacijom troškova i minimalizacijom poreza.

Finansijsku snagu čine kvantitativna i kvalitativna komponenta:

Kvantitativna finansijska snaga – obim i vrednost imovine. Ona zahteva:

usklađenost osnovnih sredstava sa poslovnim zadatkom (da ne bi bilo
neiskorišćenih kapaciteta), usklađenost osnovnih i obrtnih sredstava (da
ne bi došlo do zastoja); usklađenost kratkoročnog i dugoročnog finansi-
ranja, usklađenost sopstvenog i tuđeg kapitala, očuvanje finansijske
ravnoteže.

Kvalitet finansijske snage čini trajna sposobnost: plaćanja obaveza u roku

(solventnost), kratkoročnog i dugoročnog finansiranja (tekućeg poslovan-
ja i razvoja), ulaganja u materijalnu i finansijsku imovinu, zadovoljenja
finansijskih potreba radnika, menadžera i države; očuvanje i povećanje
imovine vlasnika.

Kvalitet finansijske snage je primaran, jer uslovljava mogućnost poslovan-

ja, dok kvantitet uslovljava obim poslovanja.

Ko vrši finansijsku funkciju?

U većim korporacijama odgovornost za ostvarivanje finansijske funkcije
snose blagajnik, kontrolor i podpredsednik (šef finansijskog sektora).

Odgovornosti blagajnika usmerene su bazično na eksternu problema-

tiku: upravljanje aktivom i pasivom, finansijsko planiranje, budžetiranje
kapitala, finansiranje biznisa, formulisanje kreditne politike i upravljanje
investicionim portfoliom.

Kontrolor je usmeren na unutrašnju problematiku: finansijsko i troškovno

računovodstvo, poreze, planiranje i kontrolnu funkciju.

Podpredsednik za finansije, odnosno šef finansijskog sektora je supervizor

svih faza finansijskih aktivnosti i predlagač bordu direktora.

Unajmljivanje agenta ili menadžera za obavljanje usluga za akcionare,

odnosno za rukovođenje firmom, u praksi SAD u biznis žargonu pred-
stavlja tzv. agencijske poslove.
 18

Pritom se na agenta delegiraju ovlašćenja za donošenje odluka. U praksi

finansijskog menadžmenta ovaj problem uslovljava sučeljavanje akcio-
nara i menadžera i akcionara i poverilaca.

Problem akcionari protiv menadžera javlja se zbog toga što menadžer

kada nije značajan vlasnik, može doneti odluke koje nisu u funkciji ostva-
rivanja osnovnog cilja - maksimiranja bogatstva akcionara. U takvoj situ-
aciji akcionari imaju odgovarajuće troškove angažovanja (agency cost)
koji su vezani za nadgledanje menadžerskih aktivnosti, obezbeđenje
lojalnosti menadžera, podešavanje korporativne strukture na način koji
ograničava neželjene akcije menadžera i sl.

Problem angažovanja (agency problem) može se rešiti na način da se

menadžer motiviše uključivanjem u vlasništvo firme, što je za akcionare
preskupo.

Drugi način je da se menadžer podvrgne konstantnoj kontroli. Pritom, on

se može vezati posebnim ugovorom, a njegova aktivnost usmeravati us-
vajanjem osnovnog plana akcija. Ukoliko se ne pridržava ugovora i plana,
najnepopularnija mera je oduzimanje posla.

Prema Eugene Brighamu postoje sledeći mehanizmi osiguranja rada

menadžera u interesu akcionara:

• tržište rada menadžera, koje agency cost problem čini nevažnim, s

obzirom da cena menadžera na tržištu raste sa porastom vrednost firme,
odnosno vrednosti njenih akcija, zbog čega je menadžer motivisan da
radi u interesu akcionara;
• strah od otpuštanja, koji je sve prisutniji kod velikih korporacija kod
kojih, ukoliko rezultati nisu zadovoljavajući, vlasnici brzo gube strpljenje i
skloni su otpuštanju menadžera;
• pretnja preuzimanjem firme, koja je najizglednija u trenutku kada je
vrednost akcija mnogo niža od potencijalne zbog lošeg menadžmenta;
nakon preuzimanja firme novi vlasnici otpuštaju stari zbog čega se
menadžment brani uništavanjem firme kako bi ona bila neatraktivna za
preuzimanje, ili otkupom dela akcija firme;
• sistem menadžerske motivacije, koja se ogleda kroz pravo da menadžeri
kupe akcije po fiksnoj ceni, čime postaju suvlasnici. Menadžeri akcije
mogu dobiti i besplatno, ukoliko ostvaruju uspešno poslovanje koje se
sagledava kroz odgovarajuće indikatore kao što su: EPS, povraćaj uloženih
sredstava i prinos akcionarskog kapitala.

Problem akcionari protiv kreditora javlja se kada menadžeri delujući u

interesu akcionara preuzimaju veći rizik u realizaciji projekata od onog na
 19

koji su kreditori računali prilikom odobravanja kredita. Ukoliko projekat

bude uspešan, ekstra dobit prisvajaju akcionari, a kreditori imaju fiksan
prihod u obliku kamate.

Poverioci se od prethodnih problema mogu zaštititi ugovorom koji

predviđa za njih veće kamate u ovakvim situacijama.
 Faze
finansijskog
menadžmenta
 21

Faze finansijskog menadžmenta

Finansijsko planiranje

Postoje nekoliko definicija finansijskog planiranja u zavisnosti od eleme-

nata koji su naglašeni:

• svesna delatnost rukovodstva preduzeća usmerena na stvaranje reda u

finansijskom području, koji odgovara ciljevima preduzeća,
• finansijska prognoza tj. utvrđivanje očekivanih primanja izdavanja koji
proizilaze iz poslovnih tokova preduzeća,
• dispozicije odnosno odluke u vezi sa optimalnom nabavkom i upo-
trebom sredstava plaćanja”

Finansijsko planiranje pretvara dugoročne ciljeve koji su formulisani u

poslovnom planu u brojke i prognozira prihode, rashode i dobit. Takođe
se bavi budućim imovinskim stanjem i likvidnošću.

Finansijsko planiranje obavezuje poslovno rukovodstvo da se aktivno bavi

budućnošću firme.

Ono nudi sledeće prednosti:

1. Samo sa prethodno urađenim finansijskim planiranjem mogu kontinu-

irano da se porede planirani zadaci sa poslovnom realnošću (poređenje
realno – planirano).

2. Problemi se na vreme prepoznaju i mogu odmah da se preduzmu

protiv-mere.

3. Za vreme planskog perioda pruža se mogućnost da se aktuelna situ-

acija u preduzeću dobro proveri u smislu „samokontrole“.

Suštinu finasijskog planiranja čine određeni elementi:

• svesna – planska delatnost u domenu finansija u skladu sa ciljevima

preduzeća;
• prognoza primanja i izdavanja koja proističu iz poslovne aktivnosti
preduzeća;
• sagledavanje različitih alternativa u vezi sa optimalnom upotrebom i
nabavkom sredstava plaćanja.
 22

Zadaci finansijskog planiranja su:

1) anticipiranje potrebe za finansijskim sredstvima za budući period

2) utvrdjivanje izvora gotovine i njena upotrebu u smislu ulaganja u
poslovna sredstva
3) procenjivanje poslovnih rezultata koje treba ostvariti korišćenjem
poslovnih sredstava

Osnovni principi finansijskog planiranja su: princip sistematičnosti,

jasnosti, potpunosti, elastičnosti, vremenske tačnosti i tačnosti iznosa.

Da bi se mogli planirati tokovi gotovine, (primanja i izdavanja) odnosno

da bi smo mogli napraviti finansijski plan, značajni su:• plan prodaje;

• plan proizvodnje i zaliha;

• plan troškova i nabavke;
• plan kapitalnih ulaganja.

Na bazi ovih planova pravi se plan novčanih tokova odnosno plan pri-
manja i izdavanja.

Vrste finansijskih planova

Zavisno od kriterijuma od kojih se polazi u podeli, postoje različite vrste

finansijskih planova.

Prema načinu izrade, postoje: pojedinačni finansijski planovi, koji identi-

fikuju primanja i izdavanja novčanih sredstava na određenim područjima
aktivnosti i kombinovani finansijski planovi, koji obuhvataju primanja i
izdavanja novčanih sredstava u celini.

Prema redovnosti izrade postoje tekući finansijski planovi, koji se odnose

na tekuću poslovnu aktivnost preduzeća i obuhvataju likvidnosni i inves-
ticioni aspekt i jednokratni finansijski planovi koji se prave za posebne
svrhe (osnivanje, promena pravnog statusa preduzeća i sl.).

Prema svrsi sastavljanja postoje: planovi priliva i odliva; planovi pojedinih

vrsta i planovi prihoda i rashoda.

Sa stanovišta vremenskog perioda na koji se odnosi plan, postoje: kratko-

ročni, srednjoročni i dugoročni finansijski planovi.

Proces finansijskog planiranja počinje sa dugoročnim ili strategijskim

finansijskim planovima, na bazi kojih se formulišu kratkoročni ili
operativni planovi. Dugoročni finansijski planovi pokrivaju period od dve
 23

do pet godina, a najčešći su petogodišnji planovi. Dugoročni finansijski

plan, zajedno sa planom proizvodnje, marketinga i drugim planovima,
predstavlja deo strategijskog plana, koji ima za zadatak ostvarenje
strateških ciljeva firme.

Kratkoročnim finansijskim planovima obuhvaćene su kratkoročne finan-

sijske aktivnosti kompanija i ovi planovi se najčešće odnose na period od
jedne godine.

Tehnike finansijskog planiranja

U procesu finansijskog planiranja mogu se koristiti različite tehnike:

1. Planiranje procenta prodaje je značajna tehnika, jer porast prodaje

uslovljava povećanje svih varijabli odnosno izmene pozicija u bilansima
preduzeća.

2. Trend analiza je isto tako važna u procesu finansijskog planiranja. Ona

predstavlja prognozu budućih vrednosti nekih finansijskih promenljivih
na bazi ranijih poznatih vrednosti.

3. Ukoliko je odnos pojedinih varijabli i prodaje linearan za izračunavanje

promena bilansnih pozicija na osnovu porasta prodaje, koristi se linearna
regresija. Ukoliko ovaj odnos nije linearan, koristi se kriva linija regresije.

4. Ekonomske tehnike primenjuju se sa ciljem da se sagleda kretanje

prodaje na bazi jedne ili više promenjivih varijabli, kao što je rast bruto
nacionalnog proizvoda ili rast proizvodnje u grani.

5. Budžet se koristi da bi se isplanirale i kontrolisale operacije firme. U

budžetu su prikazani ciljevi firme u brojčanim vrednostima (prodaja u
novčanim jedinicama, proizvodnja u jedinicama, sirovine u kilogramima,
kapital u novčanim jedinicama).

Instrumenti finansijskog planiranja

Dobro finansijsko planiranje obuhvata najmanje sledeća tri instrumenta:

• Plan priliva sredstava (budžet),
• Bilansni plan,
• Plan likvidnosti.

Između ova tri instrumenta planiranja postoje uzajamni odnosi. Tako

na primer, „dobit“ određena u planu priliva sredstava utiče na dužnike u
bilansnom planu i na prispeće plaćanja u planu likvidnosti.
 24

1. Plan priliva sredstava

Preduzeće može da zapostavi niz drugih instrumenata planiranja, ali

ako nema plan priliva sredstava, onda nedostaje važan instrument za
utvrđivanje „planiranih zadataka“ za promet i troškove. Najvažnija brojka
u ovom planu je iznos očekivanog prometa. On olakšava planiranje likvid-
nosti i pomaže pri kontroli budžeta.

2. Bilansni plan

Bilansni plan pokazuje situaciju u pogledu imovine i finansiranja predu-

zeća na kraju planirane poslovne godine (planske godine). „Aktiva“ uka-
zuje na buduće vrednosti imovine i njihov sastav. Kod „pasive“ se iskazuju
predviđene obaveze (dugovi) i sopstveni kapital. Bilansni plan na taj način
daje informacije o strukturi imovine i kapitala u jednom preduzeću.

Bilansni plan daje pregled finansijskog položaja jednog preduzeća. On

dobija dodatnu izražajnu moć ako se analizira pomoću pokazatelja.

3. Plan likvidnosti

Za mala i srednja preduzeća plan likvidnosti je najvažniji instrument

planiranja. Likvidnost znači da je neko preduzeće platežno sposobno, da
može da izmiri potraživanja, kao što su zakupnina, plate, kamate i računi
isporučilaca. Ako neko preduzeće, dugoročno gledano, stiče dobit, a samo
je u kratkom roku platežno sposobno, dospeće u teškoće.

Dok plan priliva sredstava poredi predviđeni rashod i prihod, plan likvid-
nosti razmatra priliv novca: naspram očekivanog prispeća novca (uplate)
stavljaju se dospele obaveze plaćanja (isplate).

Način izvođenja finansijskog planiranja

Finansijsko planiranje može da se uradi na dva načina:

1. Od vrha ka dole, što znači da poslovno rukovodstvo unapred daje plani-

rane brojke i radnici se za to izjašnjavaju. i

2. Od dna ka gore, pri čemu radnici daju planirane zadatke, a poslovno

rukovodstvo ih prihvata ili revidira.
Finansijsko planiranje se radi krajem poslovne godine. Završetak protekle
godine, kao i situacija tekuće godine su poznati i već može dobro da se
planira za narednu godinu.
 25

Dobro finansijsko planiranje se u prvom redu zasniva na razmišljanjima o

budućnosti, pri čemu popunjavanje polja brojkama nije odlučujuće. Uko-
liko postoji poslovni plan, treba ga uzeti u obzir u finansijskom planiranju.

Finansijsko predviđanje
Pojam predviđanja odnosi se na prognoziranje budućih događaja (uslova
privređivanja, tržišta, konkurencije, tehnološkog razvoja i dr.).

Finansijsko predviđanje sastavni je deo procesa finansijskog planiranja.

Ono predstavlja ispitivanje mogućeg finansijskog stanja preduzeća,
mogućih načina da se dostigne određeno stanje finansija u budućnosti, i
procenu verovatnoće ostvarenja tog stanja.

Usmereno je na to da se odrede: mogući obim finansijskih resursa u

periodu za koji se vrši predviđanje, izvori finansiranja, i načini njihovog
korišćenja.

Osnovni ciljevi finansijskog predviđanja su: preciziranje načina postizanja

ciljeva, preciziranje izvora, tokova i rokova pristizanja finansijskih resursa,
preciziranje potrošnje resursa, povećanje efikasnosti potrošnje resursa i
obezbeđenje kontrole izvršavanja programa.

Finansijsko predviđanje je vrlo važna faza procesa finansijskog

menadžmenta. Izostanak dobrog finansijskog predviđanja “odvlači”
ključne ljude u krizno vreme na sporedne poslove. Finansijsko
predviđanje je naročito važno kod novoosnovanih preduzeća. Novo
preduzeće je po pravilu pod pritiskom potrebe za gotovim novcem, pa
proces finansijskog predviđanja dobija na značaju.

Proces finansijskog predviđanja ne zahteva mnogo vremena, već mnogo

znanja, razmišljanja i ideja.

Obično se projektuje na period od godinu dana.

Finansijsko predviđanje, tj. planiranje potrebnih novčanih sredstava obu-

hvata:

• finansijsku analizu potreba i mogućnosti

• predviđanje potreba za kratkoročnim sredstvima
• predviđanje potreba za dugoročnim sredstvima

U finansijskom predviđanju se primenjuje metod postavljanja progno-

stičkog scenarija – utvrđuje se logični redosled događaja, sa ciljem da se
 26

pokaže kako može korak po korak da se razvija buduće stanje preduzeća,

polazeći od postojeće situacije. Važno je da se odrede faktori koji omogu-
ćavaju dostizanje postavljenih ciljeva, kao i da se odrede vremenske
koordinate.

Vremenski horizont procesa finansijskog predviđanja zavisi od namene

zbog koje se radi. Ako se radi zbog finansiranja poslovanja, tada se koristi
periodi u kome će preduzeće postati atraktivno za finansijere ili ulagače.
Ako se finansijsko predviđanje radi zbog procene vrednosti preduzeća,
tada se obično procenjuje koliko vremena preduzeću treba da počne
vraćati svoja ulaganja.

Koristi od finansijskog predviđanja

Osnovne koristi dobrog finansijskog predviđanja su:

• finansijsko predviđanje je disciplinaran način vrednovanja koliko novca

preduzeće treba i koliko će mu trebati ukoliko se poslovni poduhvat raz-
vija brže od očekivanja.

• finansijsko predviđanje daje osnovicu za vrednovanje poslovnog podu-

hvata i omogućava poređenje sa drugim poslovnim prilikama

• finansijsko predviđanje omogućava poređenje između očekivanih i

stvarnih performansi preduzeća.

Proces finansijskog predviđanja

Finansijsko predviđanje se sastoji iz:

• definisanja gotovinskog ciklusa poslovnog poduhvata i

• pretpostavki na kojima se bazira finansijski model preduzeća

Gotovinski ciklus poslovnog poduhvata povezuje četiri ključna elementa

finansijskih potreba jednog poslovnog poduhvata:
• minimalni nivo efikasnosti poslovanja,
• profitabilnost,
• tok novca i
• rast prodaje.

Najvažnije je osigurati da novac koji se ima na kraju poslovnog ciklusa ne

bude manji od onoga koje je preduzeće imalo na početku, tj. da bude
toliko veći koliko je potrebno da se zadovolje potrebe vraćanja dugova,
da se nastavi poslovanje po očekivanoj stopi rasta i da se obezbedi
pristojan kvalitet života.
 27

Minimalni nivo efikasnosti poslovanja zavisi od delatnosti preduzeća, tj.

od vrste proizvoda ili usluge. Ako proizvodnja proizvoda ili usluge zahteva
velika ulaganja, tada je i nivo efikasnosti poslovanja viši. To znači da će i
potrebe za finansijskim sredstvima biti veće, da će preduzeće morati imati
veći obim proizvodnje kako bi obezbedilo potrebni nivo prodaje koji će
vratiti uloženi kapital.

Nivo profitabilnosti takođe utiče na potrebna finansijska sredstva: veća

profitabilnost smanjuje finansijske potrebe. Osim toga, poslovanje koje
brže postane profitabilno, doprinosi da se budući razvoj interno finansira.

Tok novca, isto tako, značajno utiče na potrebna finansijska sredstva.

Profitabilno preduzeće koje prodaje svoje proizvode ili usluge na kredit,
možda neće uspeti naplatiti svoja potraživanja mesecima, dok će možda
manje profitabilno preduzeće koje prodaje za gotovinu biti u boljoj
situaciji da interno finansira svoje poslovanje. Tok novca zavisi od uslova
plaćanja koja se daje prilikom prodaje proizvoda ili usluga, od uslova
plaćanja koje preduzeću daju dobavljači, od vremenskog rasporeda
drugih obaveza, kao što su obaveze otplate kredita, kamata, plaćanja
zaposlenih i sl.

Rast prodaje je ono što jedno preduzeće čini sretnim, jer se povećavaju
finansijska sredstva preduzeća. Međutim, to ne mora značiti da će
preduzeće smanjiti obim potrebnih finasijskih sredstava. Rast prodaje
može da nametne dodatne zahteve za finansijskim sredstvima potrebnim
za finansiranje nabavke potrebnih materijala, zaliha,
novih zaposlenih...

Organizovanje finansijske funkcije

Način organizovanja finansijske funkcije, u okviru ukupne organizacije

preduzeća, jedan je od bitnih elemenata od kojih zavisi ostvarivanje
ciljeva finansijskog menadžmenta preduzeća.

Organizaciona šema finansijske funkcije nije jedinstvena, već zavisi od

uticaja velikog broja faktora kao što su:

• veličina preduzeća,
• vrste preduzeća,
• opšta organizaciona šema preduzeća i
• obim zadataka na području finansijske funkcije.

U vezi sa organizacijom finansijske funkcije u svetu egzistiraju dve os-

novne koncepcije. “Prva, razvijena na klasičnim principima organizacije,
 28

čija struktura jako podseća na “autoritet vlasti”, tipičnoevropska; druga,

sa karakteristikama podele kompetencija i odgovornosti i kolektivnog
odlučivanja, razvijena pod uticajem američkog menadžmenta. Ova druga
je već dosta davno prešla okean i uspešno se učvrstila na evropskom tlu.
Čak i Nemci, inače tradicionalno odbojni na strane uticaje, prihvataju sve
češće, pogotovo u praksi, američki sistem organizacije i to ne samo finan-
sijske funkcije, već i preduzeća u celini.

Osnovna karakteristika organizacije finansijske funkcije autoritativnog

tipa je da su svi organizacioni delovi direktno vezani za finansijskog dire-
ktora. Ovaj koncept je primenjiv kod malih i srednjih preduzeća, ali ne i
kod velikih gde je prisutna podela kompetencija i odgovornosti.

Oblici organizovanja finansijske funkcije

Polazeći od činjenice da suštinu finansijske funkcije čini: nabavka kapitala,
upotreba kapitala (investicije) i upravljanje kapitalom, jako je značajno
mesto ove funkcije u okviru ukupne poslovne funkcije preduzeća.
Jedna od tipičnih šema organizacije preduzeća je na slici ispod:

Slika 1. Osnovne funkcije u preduzeću

Kao što se vidi, finansijska funkcija ima jako veliki značaj u okviru ukupne
poslovne funkcije preduzeća. U cilju uspešnog poslovanja preduzeća,
nužna je usklađenost svih funkcija, s obzirom da između njih postoji
čvrsta međuzavisnost.

Kada je u pitanju funkcionisanje i strukturiranje odnosno organizacija

finansijske funkcije, jedan od modela koji je i karakterističan za velike
organizacije je:

Slika 2. Organizacija finasijske funkcije

 29

Finansijsko računovodstvo, prema ovoj šemi obuhvata sledeće:

• beleženje poslovnih transakcija,

• naplatu potraživanja i
• pripremu propisanih finansijskih izveštaja.

Blagajna obuhvata:

• najpovoljniji plasman slobodnih gotovinskih sredstava,

• obezbeđenje dovoljnog kvantuma gotovine za isplatu obaveza,
• transakcije sa stranom valutom i
• pribavljanje podataka o protoku gotovine za izveštaje i budžetiranje.

Računvodstvo menadžmenta je odeljenje sa kojim menadžer najviše

dolazi u dodir, jer se tu analiziraju finansijski podaci odnosno informacije
koje su osnov odlučivanja. Ovo odeljenje značajno je i za upozoravanje
kod planiranja i kontrole.

Uloga računovodstva menadžmenta sastoji se u sledećem:

• planiranje i kontrola bitnih funkcija: pribavljanje gotovine, isplata

dobavljača, isplata nadnica, zalihe, troškovi, koordiniranje i praćenje
budžeta,
• beleženje rezultata: beleženje rezultata poslovnih transakcija, merenje
finansijskih i privrednih rezultata, projektovanje finansijskih efekata
budućih transakcija, pripremanje redovnih internih izveštaja i
• odlučivanje: omogućavanje dotoka menadžerima dovoljne količine
informacija, kako bi oni mogli utvrđivati buduće aktivnosti i donosit
kvalitetne odluke.

Odeljenje sistema obuhvata:

• planiranje kompjuterske strategije,

• omogućavanje pristupa i protoka informacija,
• obezbeđenje banke podataka i
• izbor kompjuterske opreme i primenu kompjuterskih sistema.

Interna kontrola:

• razmatra izveštaje o efikasnosti politike i programa,

• daje savete u vezi sa novim kontrolnim postupcima i sl.

Postoje i drugi oblici organizovanja finansijske funkcije. Jedan od modela

koji je veoma značajan, polazi od činjenice da veći deo, naročito velikih
 30

korporacija, dele odgovornost pri donošenju odluka između nekoliko

menadžera. To su najčešće generalni menadžeri: proizvodnje, marketinga,
finansija, kadrova i inženjeringa, što se može videti iz sledeće šeme:

Slika 3. Organizacija finansijske funkcije - model II

Prethodna šema pokazuje da finansijskom funkcijom upravlja generalni

menadžer finansija koji je direktno odgovoran predsedniku. Šef fina-
nsijske operative može podeliti odgovornost između kontrolora i bla-
gajnika.

Kontrolor je odgovoran za sledeće funkcije:

• finansijsko knjigovodstvo, koje uključuje pripremu finansijskih izveštaja,
kao što su bilans stanja, bilans uspeha i sl.,
• knjigovodstvo troškova, koje priprema operativni budžet i nadgleda rad
odeljenja u firmi,
• odelenje poreza koje priprema izveštaje na zahtev vlade i
• odeljenje obrade podataka.

Blagajnik ima sledeće obaveze, koje se odnose pre svega na nadgledanje i

trošenje fondova:

• novac i osiguranje odnosi se na upravljanje kratkoročnim investicijama i

obezbeđenje novca za izmirivanje kratkoročnih obaveza,
• analiza kapitala i budžeta odnosi se na prikupljanje i trošenje kapitala,
• finansijsko planiranje podrazumeva iznalaženje i obezbeđenje sredstava
za dugoročne investicije,
• kreditna analiza je odelenje odgovorno za određivanje visine kredita koji
firma može ponuditi potrošačima,
• odeljenje za investicione relacije odgovorno je za rad sa investitorima i
• menadžment penzionog fonda ima odgovornost za investiranje prihoda
penzionog fonda zaposlenih.
 31

S obzirom na činjenicu da se organizacija finansijske funkcije opredeljuje

saglasno karakteristikama pojedinih firmi, biće prikazan još jedan model
organizovanja finansijske funkcije:

Slika 4. organizacija finansijske funkcije - model III

Za izvršenje finansijske funkcije, čija je organizaciona šema data, potrebni

su ljudi, koji će izvršavati pojedine konkretne zadatke. Zbog toga struktu-
riranje finansijske funkcije podrazumeva i konkretno definisanje radnih
mesta i potrebnu kvalifikaciju, što zahteva adekvatnu sistematizaciju
radnih mesta i zadataka. Sistematizacija mora da proizađe iz organiza-
cione šeme finansijske funkcije i u njenom definisanju glavnu ulogu treba
da ima finansijski menadžer, koji je i član užeg rukovodstva firme.

Upravljanje finansijama sa sobom nosi visok stepen neizvesnosti zbog

čega rukovođenje ovom funkcijom osim potrebnog obrazovanja zahteva
i određena lična svojstva, koja su poznata u teoriji menadžmenta.Od nosi-
laca pojedinih poslova u finansijskom sektoru, a naročito od rukovodećeg
kadra, zahteva se potpuno poznavanje poslova i stručna kvalifikovanost,
kako bi se oni blagovremeno i efikasno obavili. Poslovi i zadaci rukovo-
dećeg osoblja su najsloženiji zbog obima i potrebe koordinacije.

Finansijska kontrola
Finansijska kontrola je značajan instrumenat upravljanja finansijama, koji
je u čvrstoj vezi sa finansijskim planiranjem. Zasniva se na utvrđivanju
stepena odstupanja ostvarenih u odnosu na planirane veličine i identi-
fikovanju uzroka odstupanja, što se može izraziti apsolutnim i relativnim
odnosima.
 32

Ciljevi koji su opredeljeni u procesu planiranja ostvariće se ukoliko svi

akteri u procesu realizacije ispunjavaju zadatke koji su im dodeljeni.

Da bi se blagovremeno sagledalo da li se ostvaruju ciljevi koji su opre-

deljeni planom, nužna je kontrola. Ukoliko ostvarena kretanja odstupaju
od planiranih, to je rukovodiocima signal za preduzimanje korektivnih
akcija.

Ako su odstupanja posledica promene predpostavki i premisa na kojima

je zasnovan plan, potrebno je menjati plan.

Ukoliko dođe do iznenadnih, neočekivanih i nepovoljnih događaja,

neophodno je kompenzirati njihove efekte. Npr. pojava nepovoljnih
kretanja na tržištu ili povećanje plata zbog aktivnosti sindikata u odnosu
na planirane, signalizira poslovnom rukovodstvu da, umesto otklanjanja
odstupanja, kompenzira odgovarajuće efekte na profitnu stopu.

Zasnovanost finansijske kontrole

Finansijska kontrola zasnovana je “na utvrđivanju odstupanja između
stvarnih i planiranih veličina i utvrđivanju uzroka njihovog odstupanja.”

Osnov za finansijsku kontrolu su:

• finansijski plan,
• bilans stanja i bilans uspeha i
• instrumenti finansijske analize.

Kontrola zasnovana na finansijskom planu

Finansijski plan može da bude efikasan instrument finansijskog
upravljanja ako postoji finansijska kontrola. Kod ovog oblika kontrole
značajno je opredeliti:

• vremenski period u kome se vrši finansijska kontrola,

• postupak odnosno tehniku finansijske kontrole i
• uzroke odstupanja stvarnih od planiranih veličina što podrazumeva
preduzimanje adekvatnih mera, ukoliko su ova odstupanja negativna.

Vremenski period u kojem se vrši finansijska kotrola opredeljen je

planskim periodom. Ukoliko je godišnji finansijski plan dat po mesecima
onda kontrolu treba vršiti mesečno. Učestalost finansijske kontrole jako je
značajna, jer ukoliko dođe do negativnih kretanja, može blagovremeno
da se reaguje i poslovna aktivnost a samim tim i finansije, kroz preduzi-
manje dodatnih mera, okrenu u pozitivnom smeru.
 33

Postupak odnosno tehnika finansijske kontrole opredeljena je samim

finansijskim planom, s tim što se on dopunjava kolonama u koje se unose
ostvarene vrednosti i iznosi pozitivnih i negativnih odstupanja. Ostvarenje
pojedinih planskih veličina može se izraziti i u relativnoj vrednosti
odnosno u procentima. Ukoliko dolazi do značajnih (negativnih) odstu-
panja ostvarenih u odnosu na planirane veličine, potrebno je identifiko-
vati uzroke i blagovremeno preduzeti mere kako ne bi došlo do neželjenih
posledica.

Kontrola zasnovana na planiranom bilansu uspeha i

bilansu stanja
Novčani tokovi utiču na uspeh preduzeća i njegovu finansijsku strukturu.
Ukoliko dođe do poremećaja u novčanim tokovima i ostvarena kretanja
odstupe u negativnom smeru u odnosu na planirana, doći će do deficita
novčanih sredstava i potrebe za zaduživanjem što prouzrokuje dodatne
troškove i smanjuje rentabilnost. To dalje utiče i na odstupanje finansijske
strukture u odnosu na planiranu. Zbog toga je kontrola zasnovana na
bilansu uspeha i bilansu stanja važna i treba je posmatrati komplemen-
tarno sa kontrolom zasnovanom na finansijskom planu.

Naravno, bilans uspeha i bilans stanja moraju biti pripremljeni na validan

način, a slično kao i kod plana novčanih tokova, mora postojati u odnosu
na planirane veličine. Na bazi ovako pripremljenih bilansa, utvrđuju se
u apsolutnim iznosima ili u procentima odstupanja, a potom analiziraju
uzroci i preduzimaju neophodne mere kako bi se postigli ciljni rezultati i
ciljna finansijska struktura preduzeća.

Kontrola zasnovana na planiranim instrumentima

finansijske analize
Na bazi planiranih veličina koje su sadržane u planiranom bilansu uspeha
i bilansu stanja, mogu se izračunati planirani (željeni) pokazatelji likvid-
nosti, finansijske strukture, aktivnosti i rentabilnosti. Na osnovu ostva-
renih kretanja datih u bilansu stanja i uspeha, mogu se izračunati isti ovi
pokazatelji i uporediti sa planiranim. To će nam ukazati da li smo postigli
željeni (ciljni) stepen likvidnosti, aktivnosti, rentabilnosti i da li nam je
finansijska struktura na planiranom (optimalnom) nivou. Ove informacije
su značajne jer upućuju na otkrivanje uzroka nastalih poremećaja i dono-
šenje dodatnih odluka, kako bi se finansijska funkcija učinila što efi-
kasnijom.
 34

Izveštavanje o odstupanjima od plana i korektivne

akcije
U procesu finansijske kontrole nije značajno samo sagledavanje odstu-
panja ostvarenih u odnosu na planirane veličine, već i izveštavanje odgo-
vornih lica o odstupanjima. Da bi informacije o odstupanjima od plana
bile vredne, neophodno je da dođu do lica koje je odgovorno za tu oblast.
Kompletnost ove informacije, koja se dostavlja i licu iz poslovodnog ruko-
vodstva, podrazumeva da u njoj budu sadržani i veličina odstupanja i
uzroci.

Po pravilu, svaki profitni centar podnosi odgovornom licu izveštaj o ostva-

renim rezultatima, sa stepenom odstupanja u odnosu na plan. Najzna-
čajniji deo ovog izveštaja su podaci koji govore o uspešnosti i isplativosti
pojedinih programa, uzrocima odstupanja ostvarenih u odnosu na plani-
rane veličine i potrebnim korektivnim akcijama.

Bez obzira na uzroke odstupanja, kada se ona identifikuju, neophodno je

preduzeti odgovarajuću korektivnu akciju. Kakva će akcija biti preduzeta
zavisi od vrste i prirode odstupanja. Odstupanje koje zahteva akciju nepo-
sredno odgovornog lica ne predstavlja poseban problem. Ukoliko je
odstupanje rezultat složenijih okolnosti, potrebno je preispitati situaciju i
utvrditi kakvu korektivnu akciju treba preduzeti.

Po svojoj suštini, odstupanje predstavlja izmenu tokova finansijskih

sredstava u odnosu na planirane tokove. Npr. ukoliko se povećaju troškovi
iznad planiranih, dolazi do odliva finansijskih sredstava, a ukoliko se
povećaju prihodi do priliva.

Promene u tokovima finansijskih sredstava u odnosu na plan ponekad se

međusobno kompenziraju. Slaba prodaja jednog proizvoda i po tom
osnovu odliv finansijskih sredstava može se kompenzirati povećanjem
prodaje drugog proizvoda i po tom osnovu prilivom finansijskih
sredstava. U praksi se često dešava da se manjak prihoda jedne profitne
jedinice ne kompenzira viškom prihoda druge.

Reakcija preduzeća na odstupanja od plana zavisi od toga: da li su odstu-

panja pozitivna ili negativna, da li su kompenzirana unutar preduzeća,
grane ili privrede i kako se odstupanja odražavaju na odnose između
preduzeća. Kada su odstupanja ostvarenih veličina u odnosu na planirane
pozitivna, preduzeće neće preduzimati posebne akcije, već će se novo
iskustvo ugraditi u plan za narednu godinu.
 35

U slučaju nepovoljnih odstupanja potrebno je blagovremeno preduzeti

odgovarajuće korektivne akcije. Pritisak na rukovodstvo da preduzme
korektivne akcije je manji, ukoliko su odstupanja interno kompenzirana, a
ukupna meta približno realizovana. Ako nepovoljna odstupanja nisu
kompenzirana unutar kompanije a ukupna profitna meta promašena i
to van granica tolerancije, to je znak za adekvatnu akciju najvišeg ruko-
vodstva, kako bi se ostvarena kretanja okrenula u smeru koji je opredeljen
finansijskim planom.
 Javne
finansije
 37

Javne finansije
Pojam javnih finansija

Javne finansije su naučna disciplina koja izučava prikupljanje, raspodelu i

trošenje finansijskih sredstava sa ciljem zadovoljavanja javnih potreba.

Javne finansije predstavljaju nauku o subjektivnim i objektivnim elemen-

tima finansijskih transakcija koja se obavljaju radi zadovoljenja niza razno-
vrsnih potreba javnog sektora.

Predmet izučavanja javnih finansija je finansiranje države i drugih državno

- pravnih tela. Objekat izučavanja javnih finansija je nacionalni dohodak ili
domaći bruto proizvod. Država u nacionalnom dohodku pronalazi izvore
finansiranja koje prinudno zahvata radi zadovoljenja opštih, javnih
potreba.

Javna potreba je određeni odraz stepena društveno ekonomskog razvoja

zemlje.

Prema subjektu koji obavlja zadatke njihovog zadovoljenja javne potrebe

mogu biti:
• javne potrebe o čijem zadovoljenju brinu državni organi (najveći deo
obavlja država, vojska i policija).
• Javne potrebe o čijem zadovoljenju brinu fizičke osobe, pojedinci ..

Karakteristike javnih prihoda

• javni prihodi se ubiraju u novcu

• javni prihodi se ubiru periodično (kontinuirano, zakonom propisanim
intervalima)
• ubiraju se iz prihoda, dohodaka i profita, a ređe iz imovine
• prikupljeni javni prihodi služe za podmirenje javnih rashoda

Vrste javnh prihoda

Osnovna podela javni prihoda je na fiskalne i nefiskalne. Fiskalni prihodi
su: porezi, doprinosi, takse, carine. Nefiskalni prihodi su: prihodi od javne
imovine, deficitarno finansiranje, vlastiti prihodi, darovi.

Fiskalni prihodi su osnovni izvori prikupljanja javnih prihoda za finansir-

anje državnih potreba.
 38

Fiskalni prihodi su oni koje država ostvaruje na osnovu svog finansijskog

i fiskalnog suvereniteta prisilno i to prisvajanjem dela kupovne snage
fizičkih i pravnih lica.

Porezi su osnovni finansijski instrumenti prikupljanja prihoda kojima

savremena država podmiruje rashode iz svoje nadležnosti.

Porezi su davanja realnih dobara, novca i naturalnih dobara državi i

drugim državno pravnim telima radi zadovoljenja potreba od strane javne
vlasti koji se ubiraju na osnovi jednostrano utvrđenog načina i jedno-
strano utvrđenim iznosima prema nekom opštem merilu.

Prema vremenu priticanja javnih prihoda, javni prihodi se dele na:

1. redovne – u toku dužeg perioda se stalno ubiraju u redovnim vremen-

skim razmacima iz izvora koji se permanentno ekonomski obnavljaju.

2. vanredne – ubiraju se u slučajevima kada se pojavi potreba za pokri-

vanjem vanrednih rashoda (tzv. ratni porezi).

Prema načinu sticanja prava na javne prihode, javni prihodi se dele na:

1. originalne/izvorne javni prihode – oni koje država na osnovi vlasništva

ostvaruje svojom ekonomskom delatnošću, tj. prihodi koje država, kao
i svaki drugi ekonomski subjekt ostvaruje od javne imovine i javnih
preduzeća.

2. derivativni/izvedeni javni prihodi – prihodi koji se ubiraju kao prinudni

ili prisilni (prema zakonu) na temelju finansijskog suvereniteta države.

Prema subjektu od kojeg se prihodi ubiru, javni prihodi mogu biti:

1. prihodi od fizičkih lica – to su prihodi od pojedinaca koji imaju svoj

jedinstveni matični broj. Izvori iz kojih se ovi prihodi ubiraju su najčešće
dohodak, imovina i promet imovinom.

2. prihodi od pravnih lica – njih država ubire od svih privrednih društava

koja se bave primarnom, sekundarnom i tercijarnom delatnošću. Izvori iz
kojih se ovi prihodi ubiraju su najčešće dobit, tj. profit i promet.

Prema suverenitetu, javni prihodi se dele na:

1. prihodi republike
2. prihodi pokrajina
3. prihodi gradova i opština
 39

Poreski sistem
Poreski sistem jedne zemlje čini ukupnost svih oblika poreza, odnosno
javnih proihoda. Oni se javljaju u raznim oblicima. Porezi, doprinosi, takse,
naknade i sl. Opšte kakrakteristike poreza su da u njegovoj osnovi leži
prinuda, da porez predstavlja davanje bez direktne protivnadoknade,
to je takav prihod kod kojeg nije unapred utvrđena svrha za koju će se
upotrebiti i naplaćuje se isključivo u novcu (samo izuzetno u naturi).

Pojam i ciljevi poreske politike

Poreska politika je deo ekonomske i socijalne politike. Subjekt poreske

politike je država, odnosno njeni organi. Subjekt poreske politike raspo-
laže pravom uvođenja poreza i drugih javnih prihoda i određivanja nji-
hovih parametara. U našoj zemlji subjekt poreske politike javlja se od
nivoa Republike do nivoa opština.

Širok spektar instrumenata poreske politike doprinosi da se njihovom

primenom realizuju tri bitna cilja:

• stabilizacioni
• alokativni
• redistributivni

Stabilizacioni cilj poreske politike ogleda se u njegovom dejstvu na posti-

zanje i očuvanje pune zaposlenosti, stabilnost cena i uravnoteženost
platnog bilansa zemlje. Ako je privreda u stanju deflatorne neravnoteže
tada je uloga stabilizacione poreske politike da potstiče tražnju u privredi.
To će se ostvarivati kroz brojna smanjenja u poreskoj raspodeli lične i
investicione tražnje i potrošnje. Ako je na delu inflatorna neravnoteža,
što znači da su likvidna novčana sredstva veća od realne ponude dobara
i usluga, stabilizaciona poreska politika sastojaće se u naporima da se
preko odgovarajućih poreza zahvati jedan deo viška tražnje.

Alokativan cilj fiskalne politike-stimulisanje investicione aktivnosti država

može postići smanjenjem poreskih stopa na dobit ostavljajući tako
preduzeću veći deo za ulaganje. To se čini uvođenjem raznih poreskih
olakšica ili poreskih oslobađanja. Redistributivni cilj vrši preraspodelu
nacionalnog dohotka između različitih društvenih slojeva.

Ako je poreska politika zasnovana na socijalnim principima onda će se

njene akcije usmeriti u dva pravca:

• da se oštrim progresivnim poreskim stopama zahvati dohodak imućnih

građana
• da se poreskim olakšicama pomogne siromašnim društvenim slojevima
 40

Klasifikacija poreza

U teoriji postoje dve strukture poreskog sistema: poreski monizam i

poreski pluralizam.

Zagovornici poreskog monizma smatrali su da treba da postoji samo

jedan porez.

Međutim jedan porez mora biti vrlo visok, što bi u tom slučaju davalo
otpor prema njegovom plaćanju.

Poreski pluralizam se sastoji iz više poreskih oblika:

• neposredni i posredni porezi

• subjektivni i objektivni porezi
• analitički i sintetički porezi
• ad valorem i specifični porezi
• redovni i vanredni porezi
• porezi u novcu i naturi

Neposredni i posredni porezi dele se shodno kako se manifestuje

poreska snaga. Ukoliko se poreska snaga manifestuje posedovanjem
imovine ili dohotka reč je o neposrednom porezu, a ako se poreska snaga
manifestuje u vidu potrošnje radi se o posrednim porezima. Pored ovih
može se primeniti i fenomen prevaljivanja poreza, a do njega odlazi tako
što lice koje je zakonom određeno da plati porez uspeva da teret poreza
prenese na druga lica, što je slučaj sa posrednim porezima.

Subjektivni i objektivni porezi. Objektivni su oni porezi koji se utvrđuju

prema objektivnim elementima i njime se oporezuje svaki izvor prihoda
odvojeno, bez povezivanja sa drugim. U njih spadaju npr. zarada, prihodi
od poljoprivrede, nepokretnosti i sl. Subjektivni porezi su vezani za odre-
đenu ličnost koja ostvaruje dohodak, tj. poseduje imovinu, i u ove poreze
spadaju porez na dohodak građanja i porez na ukupnu neto imovinu.

Analitički i sintetički porezi. Analitički porezi su oni koji pogađaju samo

jedan objekat obveznikove imovine, npr. zaradu ili jednu vrstu obvezni-
kovog prihoda kao što je prihod od samostalne delatnosti. Sintetički
porezi su oni koji obuhvataju ukupnu obveznikovu imovinu, dohodak ili
promet svih proizvoda ili usluga.

Ad valorem i specifični porezi. Ad valorem su porezi kod kojih se pores-

ka osnovica iskazuje u novčanim jedinicama i najviše se upotrebljava kod
carina i taksa, tj. kada je carina određena shodno vrednosti uvezene ili
 41

izvezene robe. Specifični porezi su oni kod kojih se poreska osnovica iska-
zuje u nekim mernim jedinicama i to je najčešće kod akciznih roba kao što
su alkoholna pića ili cigarete (po paklici ili po litru).

Redovni i vanredni porezi. Redovni porezi predstavljaju poreske oblike

koji se redovno naplaćuju za jedan period vremena i njime se finansiraju
redovni i vanredni javni rashodi. Vanredni porezi se naplaćuju u vanred-
nim situacijama i služe za pokriće vanrednih javnih rashoda (to su kod
sanacija šteta od nepogoda, rata i sl.).

Porezi u novcu i naturi. Porezi u novcu su potpuno potisli poreze u

naturi, ali u izuzetnim situacijama se pojavljuju i porezi u naturi.

Poreski obveznik

Poreski obveznik je ono fizičko ili pravno lice koje je zakonom u obavezi
da plati porez. Ne mora svako lice biti poreski obveznik već samo ono za
koje to zakon utvrdi.

Poreski obveznik je uži pojam od poreskog dužnika, a poreski dužnik ne

mora biti poreski obveznik. Razlikujemo više vrsta poreskih obveznika:

Poreski platilac je ono fizičko ili pravno lice koje zakon obavezuje da obra-
čuna i plati porez (poslodavac koji isplaćuje zaradu, banka koja isplaćuje
kamatu i sl.). Poreski posrednik je dužan da sa računa poreskog dužnika na
osnovu njihovog naloga za prenos obustavi i po odbitku uplati utvrđeni
porez u svoje ime, a za račun poreskog obveznika.

Poreski destinatar je ono lice koje je po intenciji zakonodavca pozvano

da snosi poreski teret. Namera zakonodavca je kod ove vrste poreza da
poreski teret plati krajnji potrošač, kupac, a ne prodavac.

Poreski jemac je ono lice koje na osnovu zakona odgovara za poresku

obavezu drugog lica.

Predmet oporezivanja
Sa stanovišta nauke o finansijama poreski objekat predstavlja materijalni
osnov za utvrđivanje poreza, i to mogu biti prihodi, imovina, potrošnja i sl.

Sa stanovišta poreskog prava poreski objekat predstavlja određene činje-

nice koje su preduslov za nastanak poreza. To znači da bi nastala poreska
obaveza neophodno je da se ostvari neki prihod ili stekne imovina ili da
se obavi neka transakcija.
 42

Porez najčešće nosi naziv poreskog objekta, dakle porez na dohodak,

porez na promet, porez na imovinu i dr.

Od poreskog objekta traba razlikovati poreski izvor. Poreski izvor čine sva
dobra iz kojih poreski obveznik može platiti porez. To može biti prihod ili
dohodak obveznika, a u izuzetnim slučajevima može biti imovina ob-
veznika.

Poreska osnovica
Poreska osnovica se određuje za svaki poreski oblik. Ona može biti:

• stvarna
• pretpostavljena

Stvarna poreska osnovica utvrđuje se na osnovu podataka koji odražavaju

ekonomsku snagu poreskog obveznika. Pretpostavljena poreska osnovica
se utvrđuje na osnovu pretpostavke da je poreski obveznik ostvario
prihod ili dohodak. Ona se utvrđuje od strane poreskog organa u slučaju
kada poreski obveznik nije podneo poresku prijavu ili u slučaju paušalnog
oporezivanja.

Visina poreske osnovice može se utvrditi uz pomoć metoda:

• direktan metod
• indirektan metod
• službeni metod
• parifikacija

Kod direktne metode poreska osnovica se utvrđuje na bazi podataka koje

je poreski obveznik dostavio poreskom organu, a koja je produkt knjigo-
vodstvene evidencije. Ovom metodom se utvrđuje porez na dobit predu-
zeća i porez na dohodak građana na prihode od samostalne delatnosti.

Indirektna metoda se primenjuje prilikom utvrđivanja poreske osnovice u

slučaju kada nadležnom organu podatke od značaja dostavlja treće lice, a
ne sam obveznik.

Službena metoda se primenjuje:

• kada poreski obveznik nije podneo poresku prijavu

• kada je poreski obveznik podneo poresku prijavu ali nadležni organ
smatra da podaci nisu verodostojni
• kada ni poreski obveznik ni treće lice nisu bili u obavezi da dostave po-
datke nadležnom organu
 43

Službena metoda se koristi pri utvrđivanju pretpostavljene poreske

osnovice.

Metoda parifikacije se primenjuje u istim slučajevima kada i službena

metoda. Razlika je u tome što poreski organ ne utvrđuje poresku osnovicu
na osnovu podataka koje je sam prikupio već na osnovu poređenja sa
drugim obveznicima iste delatnosti.

Poreske stope
Poreska stopa se prikazuje kao procentualni iznos poreza u odnosu na
fiksnu poresku osnovicu.

Razlikujemo više poreskih stopa:

• zakonska poreska stopa

• prosečna poreska stopa
• efektivna poreska stopa
• granična poreska stopa

Zakonska poreska stopa je ona stopa koja je utvrđena u zakonu o

oporezivanju i ukazuje na izvesnu ograničenost zakona u utvrđivanju
stope.

Prosečna poreska stopa predstavlja udeo poreza na dohodak u dohotku

koji je predmet oporezivanja. Visinu ove poreske stope određuju i ostale
osobine poreskog sistema koji utiču na određivanje visine iznosa obra-
čunatog poreza.

Efektivna ili stvarna poreska stopa meri stvarnu poresku obavezu

poreskog obveznika. Osnovica kod ove poreske stope je celokupan
ostvareni dohodak. Razlika između stvarne i zakonske poreske stope
nastaje zbog primene zakonom propisanih poreskih olakšica i osloba-
đanja kojima se umanjuje poreska osnovica, ali i zbog izbegavanja
plaćanja poreske obaveze.

Granična poreska stopa jeste stopa koja se primenjuje za oporezi-

vanje dohotka u najvišoj poreskoj jedinici kada se porez na dohodak
obračunava progresivnim stopama.

Progresivnim poreskim stopama se oporezuju viši dohodci pojedinaca.

 44

Ukoliko se kao kriterijum uzme odnos kretanja poreske stope i poreske

osnovice, poreske stope mogu biti:

1. proporcionalne
2. progresivne
3. regresivne

Proporcijalne poreske stope ostaju iste i kada se menja poreska osno-

vica.

Progresivne poreske stope se uvećavaju kada se uvećava poreska os-

novica.

Porast ovih stopa može biti:

• ravnomeran porast, postoji kada se u istom procentu uvećavaju i

poreska osnovica i poreska stopa.
• ubrzan porast, postoji kada se stope uvećavaju u većem procentu nego
poreska osnovica.
• usporen porast, postoji kada se poreske stope uvećavaju u manjem pro-
centu nego poreska osnovica.

Regresivne poreske stope se smanjuju kada se uvećava poreska osno-

vica, i u praksi se retko upotrebljava.

Poreske olakšice
Poreske olakšice čine sastavni deo poreskog sistema i predstavljaju
jedan od instrumenata poreske politike. Poreske olakšice predstavlaju
ustupak koji država čini obveznicima kroz umanjenje poreske osnovice,
umanjenje obračunatog poreza i kroz odlaganje poreskih obaveza. Cilj je
stimulisanje privrednog rasta, ulaganje stranog kapitala, poboljšanje eko-
nomske situacije i dr. Pored poreskih olakšica država podstiče investira-nje
i kroz davanje subvencija iz budžeta, ali i kroz olakšice socijalno-političkog
karaktera, odnosno zahvatanjem obveznika čija je ekonomska snaga veća.

Poreski principi
Princip izdašnosti treba da osigura dovoljno sredstava za podmirenje
javnih potreba. Državi je potreban takav poreski sistem kojim će uredno i
neinflatorno obezbediti dovoljno finansijskih sredstava za pokriće
redovnih i vanrednih rashoda.
 45

Princip elastičnosti predstavlja princip da se porezi što brže i potpunije

prilagođavaju promenama u visini javnih rashoda. Kada postoji tendencija
da državni rashodi rastu brže od nacionalnog dohotka poreski sistem
treba da obezbedi da poreski prihodi rastu brže od nacionalnog dohotka.
Da bi se ovo ostvarilo potrebno je da se oporezuju sektori koji imaju vi-
soku stabilnost potražnje i sl. Možemo razlikovati finansijsku i ekonomsku
elastičnost poreza. Finansijska elastičnost podrazumeva svojstvo poreza
da se prilagođava promenama u javnim rashodima. Ako dohodak
obveznika opadne, njegova potrošnja proizvoda kao što su npr. alkohol,
cigarete i sl. neće opasti. Ukoliko prihodi poreskog obveznika rastu i prate
rast javnih rashoda reč je o ekonomskoj elastičnosti i država ne mora da
menja poreske stope, jer kako se povećava obveznikova potrošnja tako
rastu i poreski prihodi.

Princip efikasnosti označava zahtev da porezi budu tako postavljeni da

što manje utiču na ekonomske odluke privrednih subjekata na tržištu.
Međutim, svaki porez nužno ostavlja efekte na njihovo ponašanje, jer im
umanjuje raspoloživi dohodak. Poreski obveznici preduzimaju mere da
umanje svoju poresku obavezu ili da se te obaveze potpuno oslobode.
To je kupovina npr. manjeg automobila zbog manjeg poreza, ali se time
stvara nezadovoljstvo, jer poreski obveznik kupuje proizvod koji zapravo
ne želi. Nezadovoljstvo tako stvara višak poreskog tereta, pa se tako
ukupan poreski teret deli na ubrani porez i višak poreskog tereta. Cilj
poreskog sistema je da što je moguće više smanji poreski teret.

Princip umerenosti poreskog opterećenja nalaže da porezi ne budu pre-

visoki. Kao jedna od ekonomskih teorija koja ovo objašnjava je Laferova
kriva. Ona pokazuje odnos između poreskih stopa i poreskog prihoda.
Laferova kriva nudi praktičan zaključak da država može ostvariti isti
poreski prihod putem dve poreske stope, jedne više, jedne niže. Visoke
poreske stope destimulišu obveznike da rade i štede. Oni svoju privrednu
aktivnost onda teže da presele u oblast tzv. sive ekonomije ili se odlučuju
za manje rada. Tačka M Laferove krive predstavlja optimalnu poresku
stopu uz koju se ostvarujem maksimalan poreski prihod. Međutim, praksa
je demantovala ovu teoriju i pokazala da su se stope štednje posle sma-
njenja poreza smanjile. Poreski prihodi se nisu povećavali već su se sman-
jili što je doprinelo povećanju budžetskog deficita.

Princip fleksibilnosti zahteva da se poreski prihodi automatski uskla-

đuju sa cikličnim kretanjima nacionalnog dohotka. Međutim ova podela
poreza može biti i na fleksibilne i na nefleksibilne, a zavise od mera koje se
preduzimaju u okviru sporovođenja stabilizacione ekonomske politike,
koje mogu biti automatske i diskrecione. Automatske mere izazivaju
efekte, a da nosioci ekonomske politike ne moraju da preduzimaju
nikakve akcije. Diskrecione mere podrazumevaju promenu instrumenata
 46

ekonomske politike, smanjenje ili povećanje poreske stope. Nefleksibilni

porezi podležu samo diskrecionim merama. U fleksibilne spada dohodak
građana, dok u nefleksibilne spada porez na imovinu.

Princip stabilnosti poreskog sistema nalaže da se bez velike potrebe ne

sprovode poreske reforme. U zavisnosti od stepena promena razlikuju se
radikalne i parcijalne poreske reforme. Radikalne reforme iz korena
menjaju poreski sistem, uvode se novi oblici poreza, a neki ukidaju.
Parcijalna poreska reforma podrazumeva manje izmene kao što su
poreske stope ili poreske olakšice. Međutim jasna crta između radikalnih
i parcijalnih poreskih reformi nije uvek jasna.

Princip identiteta poreskog destinara i nosioca poreskog tereta. Poreski

obveznik kao lice koje ima obavezu da plati porez može delimično ili u
celosti da prevali poreski teret na druga lica, poreske destinare, usled
čega se ne smanjuje njegov dohodak ili imovina. Kod poreza na promet
dolazi do prevaljivanja poreza sa prodavca na kupca, čime je postignut
identitet poreskog destinara i nosioca poreskog tereta. U praksi se može
desiti i nenamerno prevaljivanje ili da uopšte porez ne bude prevaljen. U
prvom slučaju prodavac preko povećanja cena neoporezivanih proizvoda
preva-ljuje porez na treća lica, a ne na poreskog destinara. U drugom
slučaju prodavac može doneti odluku da ne poveća cene proizvodima,
čime poreski teret pada na njega. U oba slučaja se ne ostvaruje identitet
poreskog destinara i nosioca poreskog tereta.

Princip opštosti poreza podrazumeva da sva lica moraju da učestvuju

u njegovom plaćanju, jer se predpostavlja da sva lica koriste zajedničke
usluge države.

Međutim, u savremenim poreskim sistemima postoje određene poreske

olakšice koje se svrstavaju u nekoliko grupa:
• politička (npr. poreza se oslobađaju diplomatska i konzularna
predstavništva)
• ekonomsko–politička (poreza se oslobađaju novoosnovana preduzeća)
• poresko–tehnička (oslobađaju se javne ustanove koje svoje prihode
ostvaruju iz budžeta)
• finasijska (oslobođenje poreza po osnovu kamate od javnog zajma)
• socijalno–politička (oslobođenje egzistencijalnog minimuma)

Princip ravnomernosti u oporezivanju predstavlja materijalnu pred-

postavku oporezivanja, odnosno prema ekonomskoj snazi obveznika.
Prednost pri oporezivanju predviđa da bi porezi trebalo da se plaćaju
prema koristi koju poreski obveznici imaju od poreza. Tako bi poreski
obveznici trebalo da plaćaju porez u zavisnosti od svoje potražnje, veća
 47

potražnja-veći porez i obrnuto. Ovo je shvatanje u praksi vrlo teško spro-

vesti jer je nemoguća meriti individualnu potražnju, a na kraju u supro-
tnosti je sa definicijom poreza prema kojoj porezima nije cilj da budu
jednaki koristima koje pojedinac za uzvrat dobija od države. Mnogo je pri-
hvatljivije drugo shvatanje prema kome porezi treba da se plaćaju prema
mogućnostima plaćanja koje ima poreski obveznik. To znači da isti porez
treba da plaćaju poreski obveznici sa istom platežnom moći, to je vodo-
ravna pravednost, kao i da se poreski različito terete obveznici koji imaju
različitu platežnu moć, to je vertikalna pravednost.

Princip zakonitosti poreza je načelo po kojem se oporezivanje može

vršiti samo po osnovu zakona. Uvođenje novih poreza i menjanje posto-
jećih može se vršiti isključivo zakonom. Svaka promena poreza može se
izvršiti i putem zakonskih akata kao što su odluke, uredbe ili pravilnici.
Princip je da porezi ne mogu imati retroaktivno dejstvo. To je pravilo po
kojem se početak važenja poreza računa danom njegovog stupanja na
snagu. Međutim odstupanja od pravila postoje u nekim vanrednim uslo-
vima, kao što je oporezivanje ratne dobiti, ili kao što je to bilo kod nas
porez na ekstra profit i ekstra imovinu, koji ni izbliza nije doneo očekivane
rezultate.

Princip minimalizacije administrativnih troškova i princip minimal-

izacije troškova plaćanja poreza. Administrativni troškovi su oni koje
ima poreska uprava, a troškovi ispunjenja poreskih obaveza jesu troškovi
koje imaju poreski obveznici. Ukupni administrativni troškovi ubiranja
poreza lakše se određuju nego deo koji otpada na pojedinu vrstu poreza.
Troškove imaju i preduzeća i fizička lica. Preduzeća imaju troškove zapo-
slenih na vođenju poslovnih knjiga, ispunjenju poreskih obrazaca, izuča-
vanju poreskih propisa i sl. Svi ovi troškovi postaju deo cene, pa se preba-
cuju na potrošača. Fizička lica imaju troškove npr. angažovanja stručnih
lica koja će se baviti njihovim poreskim obavezama i sl.

Osnovno je da:

• prvo, veliki troškovi opterećuju cenu proizvoda

• drugo, troškovi ubiranja poreza su manji što je poreski sistem jedno-
stavniji
• treće, obim oba troška i administrativnog i troškova ubiranja poreza
može ukazati na to koji je od ova dva preveliki i kako se mogu izvršiti
uštede
• četvrto, što su troškovi veći, to je veća poreska evazija i obrnuto
 48

Porez na dobit preduzeća

Porez na dobit preduzeća je poreski oblik kojima se oporezuje konačan
finansijski rezultat. Obveznici poreza na dobit preduzeća su: akcionarsko
društvo, društvo sa ograničenom odgovornošću, društveno preduzeće,
javno preduzeće, ortačko društvo, komanditno društvo, obveznici i i
zadruge i nedobitne organizacije koje se bave prodajom proizvoda ili
vršenjem usluga uz nadoknadu. Nedobitne organizacije inače nisu osno-
vane radi sticanja dobiti i mogu biti ustanove, humanitarne organizacije,
lekarska udruženja, sportska društva.

Nadležnost poreske uprave određuje se po osnovu dva principa:

• princip rezidenstva (mesto registracije preduzeća i prihvaćeno je u

našem zakonu). Postoji i nerezident koji je takođe obveznik ovog poreza,
a koji poslovanje obavlja preko stalnih poslovnica kao što su: predstav-
ništvo, radionica, fabrika, uslužni servis, gradilište.
• izvor dohodaka (teritorija na kojoj je dobit ostvarena)

Poreska onovica poreza na dobit preduzeća je oporeziva dobit koja se

utvrđuje kroz računovodstvene izveštaje bilansa stanja i bilansa uspeha.
Poreski bilans ima za cilj utvrđivanje osnovice za obračun poreza na dobit
preduzeća. Poreski bilans nije samostalan izveštaj već predstavlja izvedeni
bilans uspeha. Oporeziva dobit se dobija usklađivanjem dobiti iskazane
u bilansu uspeha, tj. usklađivanjem prihoda i rashoda. Poreska stopa je
poroporcionalna i iznosi 10%.

Porez na promet
U savremenoj finansijskoj teoriji razlikuju se dve osnovne varijante poreza:
a) jednofazni porez na promet
b) višefazni porez na promet
Jednofazni porez na promet predstavlja takvu variijantu poreza od koga
se zahvatanje vrši samo u jednoj, tačno određenoj fazi pri kretanju robe
od proizvođača do potrošača.

Višefazni porez na promet predstavlja takvu varijantu kojom se vrši

oporezivanje prometa dobara i usluga u svakoj fazi prometa.

Javlja se u dve varijante:

1. Višefazni bruto porez na promet, obračunava se na osnovicu u koju

ulaze poreski iznosi iz ranijih oporezovanih faza.
2. Višefazni neto porez na promet, plaćeni porez u prehodnoj fazi oduzima
se iz poreske osnovice u narednoj fazi.
 49

Porezom na promet oporezuju se promet proizvoda i usluga.

Porezom na promet proizvoda oporezuje se promet proizvoda koji služe

za krajnju potrošnju. Oporezuje se i uvoz proizvoda, ali i davanje proiz-
voda bez naknade, pokloni, razmena proizvoda, iskazivanje manjka i
rashoda.

Porez na promet usluga plaća se na promet usluga koje se obavljaju uz

nadoknadu, spoljnotrgovinske usluge, usluge prometa na veliko i malo,
prevoz robe i putnika, zanatske usluge, turističke i ugostiteljske usluge.

Osnovica poreza na promet proizvoda je cena po kojoj se vrši prodaja

proizvoda. Prodajnom cenom se smatara ukupna cena uključujući i maržu
i sve troškove koje je prodavac zaračunao kupcu, osim transportnih
troškova.

Osnovica poreza na promet usluga je iznos naknade za izvršenu uslugu.

Prilikom popravke proizvoda umanjuje se vrednost rezervnih delova i
materijala koji se posebno iskazuju na fakturi.

Osnovica poreza na promet usluga zavisi od usluge:

• za promet proizvoda na veliko i malo – razlika između nabavne i pro-

dajne cene
• za zastupanje – provizija ili neka druga vrsta naknade
• kod osiguranja – bruto premija osiguranja

Porez na dodatu vrednost (PDV)

PDV je savremeni oblik oporezivanja. To je višefazni porez koji se obra-
čunava u svakoj fazi prometa proizvoda ili usluga. Ovim porezom opore-
zuje se samo ona vrednost koja je u određenoj fazi dodata od strane
obveznika, a ne celokupna vrednost proizvoda ili usluga. Konačna
cena u maloprodaji zapravo predstavlja zbir svih dodatih vrednosti po
fazama proizvodnje i prodaje, npr. za odelo to je vrednost proizvođača
pamuka, pa tkača, pa krojača i svih ostalih koji su učestvovali u njegovoj
proizvodnji. Razlika u odnosu na porez na promet proizvoda je ta što se
PDV naplaćuje u svakoj fazi prodaje, dok se porez na promet proizvoda
naplaćuje jednokratno, u fazi maloprodaje.
 50

Utvrđivanje dodatne vrednosti može se odrediti pomoću dve metode:

1. direktnom metodom, koju delimo na:

• metod sabiranja,
• metod oduzimanja, gde se dodatna vrednost uzima kao razlika između
ukupne vrednosti proizvoda i ukupne vrednosti njegove nabavke u odre-
đenom periodu

2. indirektnom metodom, kojom se odmah utvrđuje poreska obaveza.

Ovo znači da je obveznik dužan da obračuna porez na isporučenu robu
pri čemu ima pravo da obračunati iznos poreza umanji za iznos poreza
koje je dobavljač iskazao u fakturi. Interes je obveznika da prethodni
učesnik u lancu obračuna PDV jer se tako međusobno kontrolišu.

Polazeći od nabavke stalnih sredstava postoji:

• potrošni tip
• dohodni tip
• bruto tip

Kod potrošnog tipa poreska osnovica obuhvata samo ukupnu potrošnju

za privatne svrhe, dok se iz nje isključuju predmeti rada i sredstva za rad.
Kod dohodnog tipa PDV iz osnovice poreza oduzima godišni iznos
amortizacije koja je obračunata na nabavljeno osnovno sredstvo. Razlika
između dohodnog tipa i potrošnog tipa je u tome što se kod potrošnog
tipa u momentu nabavke ceo iznos investicije u osnovno sredstvo odu-
zima od oporezivanja. Kod bruto tipa se ne vrši odbijanje poreza plaćenog
prilikom nabavke opreme, pa se investicije u osnovna sredstva dva puta
oporezuju, kod nabavke i kod prodaje proizvoda potrošačima.

Kao glavni nedostaci ovog poreskog sistema su:

• ovaj porez ne pravi razliku među kupcima, između bogatih i siromašnih

• administartivni troškovi i troškovi plaćanja daleko su veći nego kog po-
reza na promet proizvoda (preduzeće je u obavezi da obezbedi podatke
o prodajama i nabavkama, dok kod poreza na promet proizvoda samo
podatke o prodajama)
• uvođenje poreza može delovati inflatorno

PDV u našoj zemlji prihvatio je:

• potrošni tip PDV-a kojim se ne oporezuje nabavka kapitalnog dobra

• primenjuje se indirektna metoda pri utvrđivanju poreske obaveze kao
razlika između poreske obaveze na prodaju i poreske obaveze na nabavku
 51

• prihvaćen je princip odredišta, koji podrazumeva oporezivanje prema

mestu potrošnje, što znači da je izvoz oslobođen plaćanja poreza, a uvoz
ne.

Poreska obaveza nastaje kada se izvrši:

• promet dobara i usluga

• naplata ako je naknada naplaćena pre prometa dobara i usluga
• uvoz proizvoda

Kod nas postoje dve poreske stope: opšta od 18% i posebna od 8%.

Akcize
Akcize su specijalni porezi kojima se oporezuje potrošnja uglavnom
monopolskih proizvoda, tj. proizvoda masovne potrošnje. Akcizama se
oporezuju proizvodi koji štete ljudskom zdravlju i životnoj okolini. To su
cigarete, alkoholna pića, kafa (u svim oblicima), derivati nafte, etil alkohol.

Proizvođač je obveznik akcize i ako svoje proizvode ustupi:

• na poklon, bez nadoknade

• davanjem proizvoda u razmenu
• iskazivanjem manjka i rashoda
• korišćenje proizvoda za potrebe zaposlenih

Osnovicu za obračun akcize čini jedinična mera (paklica cigareta, litar

vina, kilogram kafe i sl.). Obveznik je dužan da proizvod obeleži akciznom
markicom, osim medicinskih vina, piva i medovine.

Porez na imovinu
Porez na imovinu se plaća na:

• prava na nepokretnosti (pravo svojine, pravo upotrebe i pravo stano-

vanja i dr.)
• akcije izdate na ime i udele u društvima sa ograničenom odgovornošću

Obveznik poreza na imovinu je pravno i fizičko lice koje je imalac odgo-

varajućih prava na nepokretnostima. Osnovica poreza na imovinu je
vrednost nepokretnosti utvrđena u njegovim poslovnim knjigama.
 52

Doprinosi
Doprinosi su važan finansijski instrument kojim se prikupljaju sredstva za
finansiranje javnih rashoda.

Njihova obeležja su:

• namena trošenja doprinosa je unapred ograničena

• doprinosi nisu prihod budžeta
• obaveza plaćanja doprinosa odnosi se na korisnike koji su povezani s
ekonomskim, socijalnim ili nekim drugim razlozima
• po pravilu obaveza plaćanja doprinosa nije utvrđena propisima državnih
organa

Doprinosi su vrlo brojni, ali kao najznačajniji izdvajaju se doprinosi za soci-

jalno osiguranje i oni su u našoj zemlji obavezni.

Postoje tri vrste obaveznih doprinosa za socijalno osiguranje:

• doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje

• doprinosi za zdravstveno osiguranje
• doprinosi za slučaj nezaposlenosti

Osiguranici mogu biti:

• zaposleni i
• preduzetnici

Svi poslodavci koji imaju zaposlene dužni su da plaćaju doprinose za soci-

jalno osiguranje na svoj teret.

Osnovica doprinosa za socijalno osiguranje je zarada

Evazija poreza
Evazija poreza predstavlja različite načine za izbegavanje plaćanja poreza.
Prirodna je težnja poreskih obveznika da plate obaveze poreza i dopri-
nosa u manjem iznosu koristeći nedorečenost ili nedovoljnu preciznost
propisa.

Poreska evazija deli se na:

• zakonitu, dozvoljenu evaziju

• nezakonitu, nedozvoljenu evaziju
 53

Zakonita poreska evazija postoji kada postoji nedorečenost ili nedovoljna

preciznost propisa.

Nezakonita poreska evazija obuhvata postupke poreskog dužnika

usmerene na izbegavanje plaćanja poreza kojima se krši zakon. Nezako-
nita poreska evazija može se klasifikovati na potpunu i delimičnu.

Potpuna postoji kada obveznik ne prijavi celokupan iznos ostvarenog

prihoda ili svu imovinu koja podleže oporezivanju.

Delimična evazija postoji kada se poreskim vlastima prijave prihodi,

imo-vina ili transakcije, ali se o njima daju nepotpuni ili netačni podaci.

Nezakonita poreska evazija može se podeliti i na:

• poresku utaju
• krijumčarenje

Poreska utaja se sreće kod neposrednih poreza (porez na dohodak, dopri-

nosi i porez na imovinu), a krijumčarenje kod posrednih poreza (akcize,
carina, PDV). Evazija poreza u znatnoj meri utiče na slabljenje ekonomske
snage društva, što uslovljava socijalne razlike. Osnova evazije poreza je
težnja za sticanjem profita i bogaćenjem.
Računovodstvo
i revizija
 55

Računovodstvo i revizija
Računovodstvo

Računovodstvo predstavlja skup sinhronizovanih i međusobno uskla-

đenih naučnih metoda putem kojih se obezbeđuje evidentiranje odre-
đenih poslovnih događaja, analiza i kontrola tih događaja, planiranje
ekonomskih događaja kao i informisanje.

Računovodstvo je informacioni sistem koji vrednuje, obrađuje i prenosi

podatke o nekom preduzeću. Ovi podaci su finansijske prirode.

Osnovni zadatak računovodstvene funkcije je da prikuplja obrađuje i

distribuira računovodstvene informacije u okviru preduzeća, ali i van
preduzeća u skladu sa zakonima.

Ova funkcija se razlikuje od finansijske fukcije po tome što ima različite

zadatke, organizaciju, i stručne kadrove.

Računovodstvo predstavlja istraživanja u cilju iznalaženja novih naučnih

otkrića u oblasti računovodstva.

Računovodstvo kao aplikativna disciplina upućuje na to da se računo-

vodstvo primjenjuje u praksi, te da se bez njegove primene ne može ni
zamisliti uspešno funkcionisanje privrede i društva jedne zemlje u celini.

Računovodstvo kao edukativna disciplina obuhvata proces obrazovanja

računovodstvenih stručnjaka i naučno istraživačkih radnika.

Računovodstvo se kao sistem sastoji iz:

• Knjigovodstva
• Računovodstvenog planiranja
• Računovodstvene analize
• Računovodstvene kontrole
• Računovodstvenog informisanja

Knjigovodstvo predstavlja metod evidentiranja poslovnih ili ekonomskih

događaja u okviru jedinice računovodstvenog obuhvatanja kao sto je
npr, preduzeće ili ustanova.

Računovodstveno planiranje je planiranje ekonomskih događaja i nji-

hovog dejstva na sredstva i na izvore sredstava, kao i poslovni rezultat u
nastupajućem vremenskom periodu. Osnovne karakteristike planiranja su
 56

u tome da se to planiranje razlikuje od drugih vrsta planiranja i planova,

kao sto su strateško planiranje, planiranje zemljišnih površina.

Računovodstvena analiza je usmerena na uočavanje određenih pojava i

utvrđivanje uzroka takvih pojava koje bilo negativno bilo pozitivno deluje
na uspešnost poslovanja poslovnog subjekta. Računovodstvena analiza
se prvenstveno zasniva na podacima koji su sadržani u knjigovdstvu i
računovodstvenom planiranju.

Računovodstvena kontrola predstavlja ispitivanje i utvrđivanje ispravnosti

primene računovodstva u praksi. Računovodstvena kontrola moze biti
interna (ako je vrše odgovarajuca stručna lica koja su zaposlena u predu-
zeću) i eksterna (ako je vrše eksterna lica organizovana u okviru privatnih
firmi koji su specijalizovani za računovodstvenu reviziju.) Računovdstvena
kontrola se bazira na zakonu, profesionalnim normama, internim opštim
aktima.

Računovodstveno informisanje predstavlja deo računovodstvene delat-

nosti koja se odnosi na pripremanje i distribuiranje računovodstvenih
informacija. Ono mora definisati korisnika informacija,vrstu i oblik infor-
macija, vreme informisanja.

Klasifikacija računovodstva
Sa stanovišta specijalne namene računovodstvo se deli na:

• finansijsko
• troškovno
• inflatorno
• računovodstvo odgovornosti
• upravljačko

Finansijsko računovodstvo obezbeđuje globalne vrednosne informacije

o celokupnom reprodukcionom procesu pojedinog preduzeća. Predmet
finansijskog računovodstva su sredstva, izvori, prihodi, rashodi, finansijski
rezultat i njegova raspodela.

Troškovno računovodstvo je usmereno na evidentiranje, planiranje, ana-

lizu, kontrolu i informisanje o troškovima.

Računovodstvo odgovornsti treba da vrednosno iskaže nastalu štetu i da

utvrdi lice (ili manji broj lica) koje je odgovorno za tu štetu

Računovodstvo u inflatornim uslovima se primjenjuje u uslovima kada

 57

inflacija značajnije deformiše računovodstvene informacije koje u tim

uslovima pružaju pogrešnu sliku realnog stanja preduzeća. Prilagođavanje
računovodstvenih informacija u uslovima inflacije može biti:

• za potrebe tekućeg poslovanja i

• za potrebe povremenih komparativnih analiza.

Upravljačko računovodstvo treba da obezbedi adekvatne računovod-

stvene informacije organima rukovođenja i upravljanja. Ono se bavi kom-
pilacijom svih ranije nabrojanih računovodstava sa ciljem da upravnim
strukturama obezbedi kvalitetne informacije za uspešno poslovno odlu-
čivanje.

Računovodstvo se deli i na:

• makroračunovodstvo (društveno računovodstvo, tj. računovodstvo cele

privrede)
• mikroračunovodstvo (računovodstvo preduzeća, tj. poslovno računo-
vodstvo)

Drustveno računovodstvo se razvilo iz potrebe uvida u ekonomsku

aktivnost zemlje, tj. rezultate nacionalne privrede. Predmet ovog računo-
vodstva su agregati proizvodnje koji najpotpunije odražavaju rezultate
nacionalne privrede – drustveni proizvod i nacionalni dohodak. Možemo
ga podeliti na 5 sektora:

• sistem društvenog proizvoda i nacionalnog dohotka,

• “input-output” tabele
• sistem finansijskih tokova,
• bilans plaćanja i bilans društvenog bogatstva.

Poslovno računovodstvo se vodi u preduzećima i odnosi se na ekonomske

transakcije u preduzeću i obuhvata ekonomske procese koji se izražavaju
u novcu i to kao eksterni i interni.

Razlike računovodstvo - knjigovodstvo

U praksi se često poistovjećuju pojmovi knijgovodstvo i računovodstvo
mada oni nisu sinonimi.

Knjigovodstvo je deo računovodstva za koji se u računovodstvenoj teoriji

kaže da se bavi evidentiranjem tj. knjiženjem poslovnih promena, da je to
posebna naučna metoda registrovanja poslovnih promena ili specijalna
nauka koja ima za predmet registrovanje i ocenjivanje vrednosti u
kretanju.
 58

Računovodstvo je širi pojam koji u sebi pored knjigovodstva kao nje-

govog osnovnog dela sadrži i računovodstveno planiranje, računo-
vodstveni nadzor i računovodstvenu analizu.

Finansijsko računovodstvo
Finansijsko računovodstvo obezbeđuje informacije o preduzeću, spoljnim
pojedincima i grupama, koji su posebno zainteresovani za njegov rad i
finansijsku aktivnost. Ovi spoljni subjekti su banke i akcionari. Spoljne
grupe, koje opslužuje finansijsko računovodstvo, su korisnici finansij-
skih informacija, ali ne pripremaju iste. Finansijsko računovodstvo se
koncentriše na trenutne ili neposredno prošle aktivnosti preduzeća i
nastoji da zabeleži i upozna okruženje sa onim što se dogodilo u predu-
zeću od momenta poslednje finansijske informacije koje je dobilo.
Finansijsko računovodstvo izveštava o informacijama iz prošlosti,
ostavljajući pri tome svako predviđanje budućnosti korisnicima tih infor-
macija.

Osnovne ekonomske kategorije finasijskog računovodstva su:

• sredstva i obaveze prema izvorima sredstava

• prihodi i rashodi.

Pod sredstvima se podrazumevaju stvari, prava i novac kojim se raspolaže

u jedinici računovodstvenog obuhvatanja, kao i razgraničeni troškovi.
Grupišu se u: osnovna sredstva, obrtna sredstva, sredstva rezervi i
sredstva zajedničke potrošnje.

Pod osnovnim sredstvima se podrazumevaju stvari, prava i novac kao

sredstva koja učestvujući u poslovnim procesima postepeno prenose
svoju vrednost na poslovne učinke i vraćaju se u prvobitno pojavni
oblik, po pravilu, u razdoblju dužem od jedne godine, a i dugoročno
razgraničeni troškovi. Izuzetak od toga čini zemljište čija se vrednost ne
prenosi.

Pod obrtnim sredstvima se podrazumevaju stvari, prava i novac kao

sredstva koja se jednokratnom upotrebom troše u poslovnim procesima,
odnosno prelaze iz jednog pojavnog oblika u drugi, prenoseći odje-
danput svoju celokupnu vrednost, a i kratkoročno razgraničeni troškovi.
Vraćaju se u prvobitni oblik, po pravilu, u razdoblju kraćim od jedne
godine.

Pod izvorima sredstava se podrazumevaju pravna i fizička lica od kojih

jedinica računovodstvenog obuhvatanja pribavlja sredstva.
 59

Pod prihodima se podrazumevaju prodajne vrednosti onih poslovnih

učinaka (proizvoda i izvršenih usluga), uključujući iznose svih oblika dobi-
jenih naknada, a i iznose povećanja sredstava i smanjenja obaveza, kojima
se povećava poslovni rezultat u određenom razdoblju.

Pod rashodima se podrazumevaju troškovi prodatih poslovnih učinaka

(proizvoda i izvršenih usluga) uključujući iznose svih oblika datih nekalku-
lativnih naknada, a i iznose svakog smanjenja sredstava i povećanja
obaveza prema izvorima sredstava kojima se terete prihodi u određenom
razdoblju.

Knjigovodstvo
Knjigovodstvo je evidentiranje svih poslovnih promena koje se dogode u
poslovnom subjektu.

Može biti:
• sintetičko (finansijsko) knjigovodstvo – sinhronizuje rad celog knjigo-
vodstva i pruža sve važnije podatke o poslovanju preduzeća, zato se zove
još i glavno ili centralno knjigovodstvo.
• analitičko knjigovodstvo – vodi evidenciju o pojedinim delovima sred-
stava i izvora sredstava, prihoda i rashoda u naturalnim i vrednosnim
pokazateljima.

Vrste knjigovodstvenih sistema

1. Jednostavni sistem (prosto knjigovodstvo)
Prosto knjigovodstvo obezbeđuje samo praćenje promena na nekim, a
ne na svim, aktivnim i pasivnim delovima, što ne omogućuje iznalaženje
pravog poslovnog uspeha.

2. Dvojni knjigovodstveni sistem (dvojno knjigovodstvo)

Dvojno knjigovodstvo obezbeđuje dobijanje pokazatelja o promenama
nastalim kod svih aktivnih i pasivnih imovinskih delova (ne samo kod
dužnika i poverilaca) i pruža pored toga neophodnu sliku svih ostvarenih
prihoda i rashoda na posebnim računima.

3. Kameralistički knjigovodstveni sistem (kameralno knjigovodstvo)

Kameralno knjigovodstvo zadovoljava specijalnu potrebu za tačnim i
iscrpnim evidentiranjem mnogobrojnih vrsta prihoda i rashoda koji se
ostvaruju i izvršavaju u organizaciono složenim javno-pravnim ustano-
vama sa jako naznačenom administrativnom birokratijom.
 60

4. Konstantni knjigovodstveni sistem

Konstantni sistem je jedna vrsta kombinacije dvojnog i kameralističkog
sistema , kojim se na jedan specifičan način postiže registrovanje svih
vrsta promena (aktiva, pasiva, prihodi, rashodi).

Knjigovodstveni bilans
Pod bilansom u knjigovodstvu se podrazumeva sumaran prikaz celo-
kupnog imovinskog stanja jednog preduzeća u određenom trenutku.

Ima dva dela: aktivu i pasivu. Dok aktiva obuhvata osnovna i obrtna
sredstva koja preduzeće poseduje u jednom određenom trenutku, pasiva
iskazuje visinu tih sredstava obzirom na njihov način pribavljanja, tj. ona
označava izvore tih sredstava.

Osnovno obeležje bilansa je u tome što on mora da ima bilansnu ravno-

težu, tj. vrednost aktive mora uvek biti u cifarskoj ravnoteži sa vrednošću
pasive, iz prostog razloga što preduzeće ne može posedovati nijedno
konkretno osnovno ili obrtno sredstvo a da ga nije dobilo bilo od svog
osnivača, bilo od trećih lica-poverilaca.

Bilans se tabelarno prikazuje u obliku tzv. dvostranog računa, tj. računa sa

dve strane (aktivnom i pasivnom).

U pogledu sadržaja bilansa, vidi se da leva-aktivna strana prikazuje struk-

turu sredstava, dok desna-pasivna strana predstavlja strukturu izvora
sredstava. Svaka kategorija sredstava, tj. svaka kategorija izvora sredstava
se prikazuje odvojeno u vidu tzv. pozicije bilansa.

U pogledu vrsta bilansa postoje:

• osnivački ili početni (sastavlja se pri osnivanju preduzeća)

• završni ili zaključni (pravi se pri redovnom godišnjem zaključku knjiga)
• likvidacioni (prilikom dobrovoljne ili prinudne likvidacije preduzeća)
• fuzioni (prilikom spajanja jednog preduzeća sa drugim)
• poreski (prilikom utvrđivanja osnovice za oporezivanje)

Vrste poslovnih knjiga u knjigovodstvu

Postoje osnovne knjigovodstvene evidencije i pomoćne knjigovodstvene
evidencije.

Osnovne knjigovodstvene evidencije su:

• Dnevnik (u njega se unose sve dnevne poslovne promene, da bi se zatim
sistematski razvrstale na odgovarajuće račune Glavne knjige)
 61

• Glavna knjiga (mora imati posebne račune za izdvojeno evidentiranje

stanja i promena koje nastaju kod svakog aktivnog i pasivnog imovinskog
dela, kao i posebne račune za registrovanje svakog nastalog rashoda,
odnosno prihoda).

U pomoćnim knjigovodstvenim evidencijama se vrši dalje analitičko izlu-

čivanje i uže grupisanje promena u cilju dobijanja detaljnijih pokazatelja.
Obuhvataju one evidencione detalje koji nisu iskazani u osnovnim knjigo-
vodstvenim evidencijama.

Ovde spadaju pomoćne knjige evidencije o:

• imovinsko-pravnim odnosima
• gotovini
• materijalu
• sitnom inventaru
• ostalim imovinskim delovima
• uspehu
• ukupnom stanju.

Računi (konta)
Evidentiranje svih promena na svim pojedinim imovinskim delovima
sprovodi se pomoću sistematske evidencije koja se zove račun ili konto.
Računi u knjigovodstvu služe da se na njima evidentiraju promene koje
nastaju poslovanjem preduzeća i koje utiču na veličinu i strukturu njegove
imovine. Knjigovodstveni račun je grafički instrument tačno određenog
kvaliteta imovine, na kome se sistematski i hronološki registruju homo-
gene knjigovodstvene promene u merljivim jedinicama: vrednosnim ili
naturalnim i to tako, da se pomoću njega u svako vreme može saznati
početno stanje, promene u određenom vremenskom razdoblju i konačno
stanje određenog kvaliteta imovine, radi praćenja, analize i planiranja
ekonomske aktivnosti preduzeća.

Računi se dele na:

• račune stanja, račune uspeha i mešovite račune

• sintetičke i analitičke račune
• bilansne i vanbilansne račune

Prema prvoj podeli računi stanja se dele na:

• aktivne račune (pokazuju stanje i kretanje sredstava)
• pasivne račune (pokazuju stanje i kretanje izvora sredstava)
• aktivno-pasivne račune (na njima se odražavaju imovinsko-pravni odnosi
preduzeća sa poslovnim partnerima ili nekim trećim licima)
 62

Prema drugoj podeli računi stanja se dele na:

• račune za ispravku vrednosti (tj. korektivni računi, oni su dopunska

funkcija u odnosu na druge račune jer samo pomoću njih postaje jasna i
precizna ekonomska sadržina izvesnih drugih računa stanja)
• evidencione račune.

Računi uspeha (računi finansijskog rezultata) izražavaju obračun i ostva-

renje finansijskog rezultata, odnosno ukupnog prihoda proisteklog iz
redovnog poslovanja preduzeća.

Mešoviti računi iskazuju kako stanje izvesnog aktivnog ili pasivnog imo-
vinskog dela, tako isto i ostvaren uspeh na njima.

Onaj račun koji u svom saldu i kao takav predstavlja bilansnu poziciju,
naziva se sintetičkim računom, a njegove sastavne delove do kojih se
dolazi raščlanjavanjem zovemo analitičkim računima.

Kontni plan (plan računa)

Kontni plan predstavlja metod i instrument racionalne i svrsishodne
sistematizacije računa koja treba da omogući registrovanje promena na
računima svih relevantnih punktova i delovanja procesa individualne
reprodukcije u preduzeću, kako bi se stekao realan uvid u njena peri-
odična stanja, njenu dimaniku i njene krajnje efekte. Može biti:

• opšti (odnosi se na čitavu zemlju i prema njemu sva preduzeća vode

svoju knjigovodstvenu politiku)
• posebni (odnosi se na pojedine grane privrede, pa se još zove i granski
kontni plan)

Osnovni finansijski izveštaji

Razumevanje finansijskih izveštaja je vrlo važno za uspeh jednog predu-
zeća. Finansijski izveštaji mogu se koristiti kao auto- karta na predu-
zetničkom putovanju prema uspehu. Brojevi kao alat za navigaciju mogu
uputiti preduzeće u pravom smeru i pomoći mu da izbegne skupe greške.

Puno vlasnika preduzeća ne gleda finansijske izveštaje kao korisne infor-

macije u planiranju poslovanja i određivanju ciljeva već samo kao nužno
zlo zbog toga što to od njih traži poreska uprava.

Zbog toga, od 10 novoosnovanih preduzeća 8 ih propadne prvenstveno

zbog nedostatka dobrog finansijskog planiranja.
 63

U finansijskim izveštajima se vidi kako je preduzeće dobilo sredstva za

finansiranje osnivanja, poslovanja i razvoja poduzeća. Koje je sirovine
sebi moglo priuštiti, koje proizvode proizvodi, da li ih efikasno prodaje.
Iz finansijskih izveštaja se vidi i raspoloživost ljudskih i prirodnih resursa
potrebnih za poslovanje. Oni su značajan indikator uspeha i profitabil-
nosti.

Sastavljanje, čitanje i tumačenje finansijskih izveštaja je jedan od glavnih

zadataka finansijskih menadžera jednog preduzeća. Često se i za finan-
sijski menadžment kaže da je to korišćenje finansijskih izveštaja koji
odražavaju finansijsko stanje preduzeća i identifikuju njegove snage i
slabosti.

Preduzeća su u obavezi da na kraju svake poslovne godine, nakon knji-

ženja svih poslovnih promena, svoje poslovne knjige zaključaju, u cilju
utvrđivanja tačnog i konačnog stanja a koje za svrhu ima sastavljanje
finansijskog izveštaja. Ovaj izveštaj sadrži podatke o finansijskom polo-
žaju, uspešnosti i svim promenama koje se tiču finansijskog položaja
preduzeća.

Finansijski izveštaji pružaju informacije o finansijskom položaju,

uspešnosti i promenama u finansijskom položaju preduzeća.

Finansijski izveštaji moraju da sadrže sledeće podatke:

• podatke o sredstvima preduzeća

• podatke o obavezama preduzeća
• podatke o kapitalu preduzeća
• podatke o prihodima i rashodima
• podatke o gotovinskim tokovima

Finansijski izveštaji su namenjeni kako internim, tako i eksternim korisni-

cima.

Interni korisnik je sam menadžment preduzeća čiji je zadatak da predu-

zeće bude likvidno i da posluje rentabilno. Proučavanjem bilansa stanja,
uprava preduzeća donosi odluke o angažovanju sredstava, mogućnosti
zaduživanja itd.

Eksterni korisnici su:

• potencijalni investitori i investitori koji na ovaj način mogu da npr. pro-

cene da li investirani kapital donosi dovoljno profita i da li kapital povući
ili dodatno ulagati.
 64

• kreditori na ovaj način dobijaju podatak da li je preduzeće već zaduženo,

visini kamate, likvidnosti preduzeća, izvorima gotovine i da li preduzeće
svoje obaveze izmiruje na vreme.
• država i državne institucijama su finansijski izveštaji važni zbog poreza,
jer na osnovu ovih informacija procenjuju ekonomsku snagu poreskih
obveznika. Finansijski izveštaji su takođe važni i zbog usklađivanja eko-
nomske politike sa stanjem u privredi, da bi ekonomska politika delovala
stimulativno na preduzeća.
• zaposlenima u preduzeću, su finansijski izveštaji važni jer ih zanima
rentabilnost preduzeća, odnosno sigurnost njihovih radnjih mesta.
• javnost jer uspešnost gradova i opština zavisi od uspešnosti preduzeća
na teritoriji grada ili opštine.

Kompletan finansijski izveštaj sadrži:

• bilans stanja
• bilans uspeha
• izveštaj o tokovima gotovine
• izveštaj o promenama na kapitalu
• napomene uz finansijske izveštaje

Bilansi se međusobno razlikuju po formi i sadržini, odnosno dele se u

zavisnosti od vremena kada se sastavljaju, cilja kada se sastavljaju i
zakonske osnove na bazi koje se sastavljaju.

Bilans može biti sastavljen u odnsu na sledeće kriterijume:

• prema vezi sa knjigovodstvenim računima – bilans stanja i bilans uspeha

• prema svrsi iskazivanja bilansa – imovinski bilans, bilans utvrđivanja
uspeha i bilans kretanja
• prema merodavnosti primene pravnih normi pri bilansiranju – poslovni
bilans, poreski bilans
• prema području informisanja uz pomoć bilansa – interni bilans, eksterni
bilans
• prema podacima na osnovu kojih je određen – knjigovodstveni bilans,
inventarni bilans, planski bilans
• prema dužini bilansnog perioda – početni bilans, međubilans, krajnji
bilans
• prema tehnici sastavljanja bilansa – bruto bilans, neto bilans
• prema broju uključenih bilansa – individualni bilans, zbirni bilans,
konsolidovani bilans
• prema odnosu sredstava i obaveza – aktivni i pasivni bilans
• prema odnosu prihoda i rashoda – uspešan i neuspešan bilans
• prema redovnosti sastavljanja bilansa – redovni, specijalni
 65

Bilans stanja
Bilans stanja je finansijski izveštaj o stanju imovine, kapitala i obaveza
na dan sastavljanja obračuna, odnosno na dan bilansiranja. Bilans stanja
predstavlja dvostrani pregled koji prikazuje bilansnu imovinu i kapital
(pasiva) i način investiranja (ulaganja) kapitala (aktiva).

Aktiva se iskazuje na levoj, a pasiva na desnoj strani, ili u vidu liste u kojoj
aktiva prethodi pasivi. Aktiva predstavlja konkretne oblike sredstava
sa kojima raspolaže preduzeće, a pasiva predstavlja izvore sredstava
preduzeća.

Ovaj prikaz je klasičan računovodstveni prikaz »leve i desne strane«.

Na levoj strani se obično prikazuju sredstva, a na desnoj obaveze. Leva
i desna strana kao krajnji rezultat, tj. zbir svih tačaka, moraju da imju isti
iznos. Ukoliko nemaju, to je znak da nismo obračunali ili neki trošak ili
neku zaradu. U sredstva spadaju gotovina i potraživanja, ali i nekretnine
i osnovna sredstva, kao i zalihe i eventualni gubici. Obaveze obuhvataju
sva tekuća i buduća plaćanja, zajmove, osnovni kapital i zadržane zarade.

U formalnom pogledu, bilans stanja može da bude u formi dvostanog

pregleda u kome se na levoj strani iskazuje imovina, a na desnoj strani
kapital i obaveze, a takođe i u formi jednostranog pregleda u kome se
najpre iskazuje imovina, a zatim kapital i obaveze.

Bilansom se polaže račun o pozitivnim i negativnim rezultatima, uspe-

sima i neuspesima koji prate poslovanje preduzeća. Bilans stanja je složen
i sastoji se iz računa odnosno salda računa aktive i pasive. Ukoliko bilans
stanja nije u ravnoteži, to znači da bilans i ne postoji. Ukoliko finansijski
rezultat nije raspodeljen, on se iskazuje u bilansu stanja, čime se uspo-
stavlja ravnoteža između aktive i pasive. Pozitivan finansijski rezultat, koji
predstavlja višak aktive nad pasivom, iskazuje se u pasivi, dok se nega-
tivan finansijski rezultat iskazuje u aktivi, jer predstavlja manjak aktive
prema pasivi.

Bilans može biti prikazan u vidu jednostranog računa, pri čemu se prvo
prikazuje aktiva a ispod nje pasiva, ili dvostranog računa, pri čemu se
levo prikazuje aktiva a desno pasiva. Bilansne pozicije u aktivi bilansa
stanja za preduzeća raščlanjene su prema principu rastuće likvidnosti, a
sve pozicije pasive prema principu rastuće dospelosti. To znači da manji
stepen likvidnosti imaju pozicije koje čine stalnu imovinu od stavki koje
čine obrtnu imovinu, a u okviru toga gotovina i gotovinski ekvivalenti
imaju najveći stepen likvidnosti. U pasivi, pak, osnovni kapital ima najduži
rok dospelosti, odnosno najkraće su one obaveze koje su dospele, a nisu
 66

izmirene prema poveriocima. Postoji ustaljena ili propisana forma, sadržaj

i raspored pozicija bilansa, koja se naziva bilansna shema. Formom bilansa
određuje se broj kolona, njihov naziv, smeštaj aktive i pasive, kao i
razmeštaj i naziv pojedinih delova i pozicija aktive i pasive.

BILANS STANJA
R. GODINE
ELEMENTI
br. -3 -2 -1
I STALNA IMOVINA
1. Osnovna sredstva i nematerijalna
ulaganja
2. Dugoročni finansijski plasmani
II OBRTNA IMOVINA
1. Zalihe
2. Kratkoročna potraživanja
3. Kratkoročni finans. plasmani
4. Gotovina i gotov. ekvivalenti
III AVR
IV GUBITAK
V VANPOSLOVNA AKTIVA
UKUPNA AKTIVA
I OSNOVNI KAPITAL
II REZERVE
1. Zakonske rezerve
2. Statutarne rezerve
III NERASPOREĐENI DOBITAK
IV REVALORIZACIONE REZERVE
V DUGOROČNA REZERVISANJA
VI DUGOROČNE OBAVEZE
VII KRATKOROČNE OBAVEZE
1. Kratkoročni krediti
2. Ostale kratkoročne finansijske
obaveze
3. Primljeni avansi
4. Dobavljači
 67

5.Ostale obaveze iz poslovanja

6.Obaveze za zarade
7.Obaveze za poreze i doprinose
VIII
PVR
IXVANPOSLOVNA PASIVA
UKUPNA PASIVA

Bilans uspeha

Za razliku od bilansa stanja, bilans uspeha se sastavlja za određeni

izveštajni period u kome su iskazani svi prihodi i rashodi i na osnovu njih
utvrđen dobitak ili gubitak.

Karakteristika bilansa uspeha je da se u njemu prihodi, rashodi i rezultat

iskazuju u vidu više podbilansa i to:

1) poslovni prihodi, rashodi i rezultat;

2) finansijski prihodi, rashodi i rezultati;
3) neposlovni i vanredni prihodi, rashodi i rezultat.

Ono što je karakteristika bilansa uspeha je da se u njemu prihodi, rashodi

i rezultat iskazuju u vidu više podbilansa. Na ovaj način izdvaja se redovni
poslovni rezultat, koji je bitan za ocenu uspešnosti poslovne delatnosti.

Sumiranjem rezultata podbilansa dobija se ukupni bruto–rezultat predu-

zeća kao bruto-dobitak ili kao bruto-gubitak u obračunskom periodu. To
znači da preduzeće u bilansu uspeha može iskazati bruto-dobitak i bruto-
gubitak. Tako pozitivan finansijski rezultat se iskazuje na strani rashoda, a
negativan finansijski rezultat iskazuje na strani prihoda, čime se ostvaruje
bilansna ravnoteža.

Bilans uspeha, kao krajnji rezultat, daje razliku između potrošenog i zara-
đenog novca, dakle profit ili gubitak. Tu se u opštim crtama daju troškovi
proizvodnje (direktan rad, materijal itd.), oprativni troškovi (troškovi pro-
daje, marketinga, administracije itd.), kao i prihodi. Bilans uspeha ili račun
dobitka – gubitka, kako se često naziva, suštinski predstavlja pregled pri-
hoda, rashoda i finansijskog rezultata, kao među njima ostvarene razlike u
određenom vremenskom periodu.

Bilans uspeha pokazuje finansijski rezultat poslovanja posmatran iz dve

perspektive. Pozitivan finansijski rezultat, gde su prihodi veći od rashoda,
označava povećanje sopstvenih izvora sredstava dok negativan finansijski
 68

rezultat gde su rashodi veći od prihoda, znači smanjenje izvora sredstava.

Bilans uspeha može biti godišnji ili periodičan i može se sastavljati po
bruto ili neto principu, mada je bruto princip danas opšte prihvaćen.

Bilans uspeha može biti u formi dvostranog pregleda ili u formi jedno-
stranog pregleda (forma liste).

U formi liste, prvo se prikazuju prihodi, ispod njih rashodi i kao treći deo
prikaza razliku, odnosno finansijski rezultat. Bilans uspeha u formi liste
gubi na jasnosti ali dobija na jasnosti vertikalnog raščlanjavanja rezultata.

U dvostranom pregledu, na levoj strani su prikazani rashodi i pozitivan

finansijski rezultat, dok su na desnoj prikazani prihodi i negativan finan-
sijski rezultat. Ovaj način je pregledniji i jasniji i u neposrednoj je vezi sa
knjigovodstvom. Forma konta više odgovara logici zaključivanja knjiga
i uspostavljanju veze između knjigovodstva sa jedne i bilansa uspeha s
druge strane.Primarni cilj poslovanja svakog preduzeća jeste pozitivan
finasijski rezultat, tj. profit.

Raspodela finansijskog rezultata se vrši u dve faze: u prvoj fazi se utvrđuje

deo rezultata koji uzima država u obliku raznih dažbina, i deo koji ostaje
preduzeću gde su rezultati ostvareni. To je neto dobit. Preostali deo neto
dobiti raspoređuje se kako odluči menadžment preduzeća, npr, na ime
dividendi, stimulaciju zaposlenih, različite fondove i druge namene.

Obračun rezultata se vrši po metodi ukupnih troškova (rezultat poslovanja

se utvrđuje poređenjem svih prihoda i rashoda ) koja je pogodna za
sagledavanje ukupnih ulaganja i njihovih rezultata i po metodi pro-
datih učinaka (rezultat predstavlja razliku između prihoda od prodaje i
propadajućih rashoda, dok se ne prikazuju prihodi i rashodi koji se odnose
na neprodate učinke) a koja je pogodna za analizu rezultata poslovanja.

BILANS USPEHA

R. br. ELEMENTI GODINE

-3 -2 -1
I UKUPNI PRIHODI
1. Poslovni prihodi
- prihodi od prodaje proizvoda i usluga
- prihodi od aktiviranja učinaka

2. Finansijski prihodi
 69

3. Vanredni i neposlovni prihodi

2. Poslovni rashodi
- Nabavna vrerdnost prodate robe
- troškovi materijala za izradu
- Troškovi ostalog materijala
- Troškovi goriva i enerfije
- LD
- Porezi i doprinosi na zarade
- Troškovi proizvodnih usluga
- Troškovi amortizacije
- Nematerijalni troškovi
3. Finansijski rashodi
- rashodi kamata
- ostali finansijski rashodi
4. Vanredni i neposlovni rashodi
II UKUPNI RASHODI (2+3+4)
III BRUTO DOBITAK (I-II)
IV GUBITAK (II-I)
V POREZI IZ DOBITI
VII NETO DOBIT

Bilans tokova gotovine - Cash flow

Izveštaj o gotovinskom toku, kako se »keš flou« zove u našem

računovodstvu, zbirno pokazuje sve ulaze i izlaze gotovine u toku po-
slovanja.

Tu su prikazani svi troškovi i svi prihodi, razvrstani u nekoliko kategorija.

Na osnovu njega se može steći uvid u perspektive likvidnosti preduzeća.

Plan novčanih tokova najčešće se sastavlja za kraće vremenske periode
(mesečno ili nedeljno), kako bi se obezbedilo upravljanje likvidnošću
preduzeća.
Planovima novčanih tokova moraju se predvideti fluktuacije na nivou pri-
liva i odliva sredstava u pojedinim periodima poslovnog poduhvata. Da bi
se projekcije novčanih tokova mogle kvalitetno i valjano uraditi potrebno
je poznavati, vremenski pratiti i analizirati sve prihode i troškove koji nas-
taju ili mogu nastati u biznisu. Na osnovu kvalitetnih analiza i projekcija
 70

priliva i odliva novčanih sredstava, moguće je napraviti kvalitetne planove

kratkoročnog zaduživanja i investiranja, koje strategijsko i tekuće vođenje
biznisa uslovljava.

Finansijski je zdrav samo onaj biznis u kojem su raspoloživi prilivi

novčanih sredstava uvek u zbiru veći od dospelih izdataka, odnosno od-
liva sredstava.

Mesečni i godišnji plan priliva novčanih sredstav treba da sadrži očekivane

prihode, prilive gotovine, materijalne troškove, troškove radne snage,
režijske troškove i druge gotovinske isplate za dati nastupajući period.

Glavni izvor prihoda formiraće se od proizvoda kupcima. Ako je reč o

prihodima koji se ostvaruju od prodaje, onda je jasno da će oni znatno
oscilirati od jednog meseca do drugog, zavisno od sezonskih, modnih ili
nekih drugih kretanja na tržištu, ili drugih činilaca vezanih za biznis.

Međutim, ono što je ovde posebno bitno, to je da se obavezno utvrdi da li

će mesečna prodaja donositi dovoljno prihoda da se mogu uredno plaćati
mesečni računi koje će ispostavljati razni poverioci. Ako je stanje procen-
jenih novčanih tokova na kraju svakog meseca pozitivno, onda se može
smatrati, sa aspekta novčane likvidnosti, da biznis ima ekonomskog smisla
i da ga treba dalje održavati i unapređivati.

Primer jednog bilansa tokova gotovine dat je na slici ispod.

PROJEKCIJA TOKA GOTOVINE

1 2 3
POČETNO STANJE GOTOVINE XXXX XXXX XXXX
ULAZ GOTOVINE
Prodaja za gotovinu xxx xxx xxx
Priliv od kreditne prodaje xxx xxx xxx
Priliv od zajma xxx xxx xxx
Ostali ulaz gotovine xxx xxx xxx
UKUPNI ULAZ GOTOVINE XXXX XXXX XXXX
ODLIV GOTOVINE
Opsluživanje duga xxx xxx xxx
 71

Kapitalne nabavke xxx xxx xxx

Nabavke xxx xxx xxx
Reklamiranje xxx xxx xxx
Prevoz robe i poštarina xxx xxx xxx
Osiguranje xxx xxx xxx
Obroci i zabava xxx xxx xxx
Materijal za kancelariju xxx xxx xxx
Porezi na plate xxx xxx xxx
Plate xxx xxx xxx
Kirija xxx xxx xxx
Popravke i održavanje xxx xxx xxx
Promocije prodaje xxx xxx xxx
Telefon xxx xxx xxx
Usluge xxx xxx xxx
Vozilo xxx xxx xxx
UKUPNI ODLIV GOTOVINE XXXX XXXX XXXX
NETO POVRAĆAJ TOKA
KRAJNJE STANJE GOTOVINE XXXX XXXX XXXX

Revizija

Reč revizija potiče od latinske reci “revidere” i znači ponovo videti tj. još
jednom se videti, ili “revisum” sto znači unazad i naknadno pregledan, radi
ispitivanja i ocenjivanja.

Leitner definiše reviziju kao sredstvo naknade, računske ili ekonomske

kontrole.

Prema Gerstneru, revizija predstavlja plansku kritiku izvršenih delatnosti

bilo koje vrste u smislu kritičke, duhovne radne obnove, i to potpune ili
delimične.

Obst ističe, da s vremena na vreme mora da se ispita da li kontrole koje je

obradila uprava dobro funkcionišu. I najidealnije kontrole su bezvredne
ako se te kontrole ne kontrolišu. Ovoj svrsi služi revizija.

Prema Grasgrunu, revizija predstavlja naknadno ispitivanje knjiga nekog

privrednog preduzeća preko naročito ovlašćenih osoba izvan njega.
Prilikom definisanja revizija polazi od pojma knjigovodstvene revizije.
 72

Prema Ziegleru revizija bi trebalo da se bavi ne samo kritičkim ispiti-

vanjem pravnih i ekonomskih poslova nego i ispitivanjem ispravnosti i
vrednosti pa se iz toga izvodi zaključak o prosuđivanju poslovnog procesa
kako na pojednim tako i na svim radnim područjima, rukovodstva i na
kraju same ekonomičnosti.

Prema Međunarodnom udruženju računovođa i revizora, revizija pred-

stavlja nezavisno ispitivanje finansijskih izveštaja ili finansijskih informa-
cija koje se odnose na subjekat, onaj profitno usmeren ili onaj koji to nije,
bez obzira na njegovu veličinu ili zakonski oblik.

U Međunarodnim standardima ne postoji zasebna definicija revizije. Defi-

nicija revizije data u ISA 200, teži cilju da se revizoru omogući da izrazi
mišljenje da li su finansijski izveštaji pripremljeni u svim bitnim aspektima
u skladu sa utvrdjenim propisima i pravilima finansijskog izveštaja. Fraze
kojima se revizor koristi: “daju istinit i fer prikaz” ili “da na fer način prika-
zuju sve bitne elemente”.

Prema Američkom savezu računovodja (AAA) revizija predstavlja siste-

matičan proces objektivnog dobijanja i procene dokaza vezanih za izjave
uprave preduzeća o ekonomskim aktivnostima i događajima, kako bi se
odredio stepen saglasnosti između tih tvrdnji i ustanovljenih kriterijuma,
a dobijeni rezultati preneli zainteresovanim korisnicima.
Ukratko rečeno, revizija poslovanja je planirano i naknadno preispitivanje
finansijskog stanja i celokupnog materijalno-finansijskog poslovanja
preduzeća ili ustanove.

Zadatak revizije prema Ziegler-u je da se ispita i proceni:

• ispravnost i vrednost privrednih delatnosti i pravednog poslovnog

procesa u pojedinostima i u celini.
• primerenost postojeće organizacije.
• značenje poslovnog rezultata.

Revizijom se vrši kontrola, ali ne i preduzimanje mera ili sankcija za

uočene nepravilnosti. Revizijom se vrši pregled celokupne knjigovod-
stvene i druge dokumentacije. Ona se po pravilu sprovodi u velikim
preduzećima za potrebe vlasnika i obaveštavanje javnosti o poslovanju
ili onda kada se sumnja u ispravnost iskazanog stanja ili kada se sumnja
da postoje veće nepravilnosti u poslovanju.

Za sve aktivnosti pa i za reviziju neophodne su informacije. Najveći deo

potrebnih informacija nalazi se u knjigovodstvenim evidencijama. Važne
informacije na primer čine podaci o stanju na deviznim računima, stanje
 73

hartija od vrednosti, evidencije o odobrenim a neiskorišćenim kreditima,

evidencije o dugovanjima i potraživanjima i sl.

Uloga revizora
Revizija se obavlja u cilju izražavanja stručnog ili verodostojnog mišljena,
u vidu pisanog izveštaja. Kod revizije finansijskih izveštaja revizori moraju
navesti da po njihovom mišljenu, izveštaju “daju isti i tačan prikaz” ili
“prezentuju tačno i istinito u svim bitnim aspektima” finansijski položaj
kompanije.

Revizor proučava, analizira i procenjuje računovodstvene sisteme i

sisteme interne kontrole na osnovu kojih treba da odredi prirodu, obim
i terminski raspored ostalih postupaka revizije.

Primarni zadatak revizora je da prosudi da li su objavljene informacije

prezentirane na korektan način, tj. da li njihov korisnik može bez straha
da donosi sopstvene ekonomske odluke. Revizor takođe treba da prosudi
da li su takve informacije pripremljene na obmanjiv način ili su «frizirane»,
tako da ekonomske entitete prikazuju u vedrijem svetlu nego što je
stvarnost. Od revizora se prema aktuelnoj situaciji zahteva jedan novi
trend, odnosno da svoje obaveze po osnovu izveštavanja treba da prošire
i na računovodstvene principe. Specifičan zahtev u reviziji javnog sektora,
jeste razmatranje zakonitosti i ispravnosti budžetskih transakcija (ispituje
se ne samo visina već i priroda izdataka, kao i da se ispita da li su izdaci
učinjeni u zakonskim i drugim okvirima).

Revizor mora postupati u skladu sa unapred pripremljenim, dokumen-

tovanim planom. Lica koja obavljaju reviziju moraju da budu poštena i da
ne dozvole da predrasude nadvladaju njihovu objektivnost.

Vrste revizije
Revizija može biti sa stanovišta obuhvata delimična i opšta, može se tre-
tirati prema dubini i svrsi kao formalna i suštinska, ali može biti vanredna
i redovna i na kraju prema tome da li se vrši od strane unutrašnje organi-
zacije ili vanjskih subjekata deli se na internu i eksternu.

Prema oblicima imamo reviziju prema subjektu koji revidira i reviziju

prema objektu koji se revidira. Prema subjektu revizija je pojedinačna
(revizija pojedinog područja) ili kompleksna (revidira više područja poslo-
vanja). Prema objektu ima više različitih a najstarija je knjigovodstvena
revizija, iz koje se razvila revizija celokupnog poslovanja.
 74

Polazeći od intenziteta revizije, revizija se deli na formalnu i materijalnu.

Formalnom revizijom se ispituje: da li postoji zakonska saglasnost, da
li se poslovanje preduzeća odvija po postojećim pravilima, da li postoji
računska saglasnost imovinskog stanja i uspeha preduzeća s jedne strane
i računovodstva sa druge strane, kao i u samom računovodstvu. Mate-
rijalna revizija je intenzivnije ispitivanje od formalne, ona dublje i svestra-
nije ulazi u ispitivanje konkretne materije. U tom smislu, revizor će prove-
ravati da li stanje sredstava i njihovih izvora kao i promene nad tim sred-
stvima i sa njima postignuti rezultati odgovaraju stanju koje iskazuje
računovodstvo i ostala evidencija.

U zavisnosti od toga da li se sprovodi unutar preduzeća ili za spoljnjeg

korisnika revizija se deli na internu i eksternu reviziju. Interna revizija bi
se mogla definisati kao kontrola koja ispituje i ocenjuje delovanje ostalih
kontrola, ili: kao samostalna procenjivačka funkcija ustanovljena u orga-
nizaciji da ispituje i ocenjuje njene aktivnosti u službi organizacije.
Eksternu reviziju vrše nezavisni ovlašćeni revizori, koji su imenovani
od strane odgovarajućih organa preduzeća koje je objekat revizije ili
ovlašćene državne agencije. Suštinska razlika između interne i eksterne
rezvizije jeste u organima koji je vrše. Organe interne revizije preduzeća
ovlašćuje vrhovna uprava preduzeća (vrše je zaposleni u organizaciji )
za razliku od eksterne revizije čije organe ovlašćuju na reviziju nalogom
izvan preduzeća (nezavisni revizori).

Odnos revizije i kontrole

Revizija ima sličnosti ali i razlika sa kontrolom. Revizija i kontrola predsta-
vljaju dve metode ispitivanja ekonomike preduzeća. Zajedničko i kontroli
i reviziji jeste objekat ispitivanja (preduzeće) i cilj ispitivanja . A ono po
čemu se razlikuju jeste prema: organima koji obavljaju ispitivanje, vre-
menu kada se ispitivanje vrši i intenzitetu kojim se ispitivanje vrši.

Interna kontrola se može definisati kao ona kontrola koju trajno i na

tekući način obavljaju organi onog preduzeća, koje predstavlja objekat
kontrole, ispitujući sadašnje stanje i poslovanje preduzeća. Između ove
dve metode ispitivanja najčešće se indicira na razlike koje se svode na:
frekventnost ispitivanja, vreme ispitivanja i organe ispitivanja. Različitost
u frekventnosti ispitivanja čini internu kontrolu stalnim i tekućim nadzi-
ranjem poslovanja prema toku kako se odvija. Interna revizija je povre-
meno ili periodično ispitivanje po isteku izvesnog vremenskog perioda ili
sporadično, tj.prema potrebi. Ove dve metode se mogu odvijati i simul-
tano i istovremeno, s tim što interna kontrola nadzire samo rad izvršnih
organa, dok interna revizija nadzire i rad kontrolnih i rad izvršnih organa.
Vreme ispitivanja internu kontrolu čini preventivnom a internu reviziju
korektivnim ispitivanjem.
 75

Faze procesa revizije

Prva faza modela procesa revizije je faza prihvatanja klijenta. Podrazu-
meva odlučivanje o tome da li prihvatiti novog klijenta ili nastaviti posao
sa postojećim klijentom. Postupci, kao sastavni deo procesa, obuhvataju
procenu biografije klijenta i razloge za datu reviziju, kao i uspostavljanje
kontakta sa prethodnim revizorom, kako bi se utvrdilo da li postoje bilo
kakvi razlozi zbog čega ne bi trebalo prihvatati imenovanje. Da bi revizor
mogao da kvalitetno obavlja delatnost revizije mora da raspolaže odre-
đenim nivoom poznavanja poslovne delatnosti klijenta i privredne grane
delatnosti, pa čak i samo uključivanje drugih profesionalaca. Određivanje
radnog osoblja koje će obaviti reviziju takođe obuhvata proces prihva-
tanja klijenta. Posle određivanja osoblja i skupljanja informacija, šalje se
pismo o angažovanju, koji predstavlja sporazum između revizorske firme
i klijenta o obavljanju revizije. Proces prihvatanja nekog novog klijenta
često uključuje i davanje predloga revizije ili ponude.

Druga faza modela procesa revizije je faza planiranje revizije. Ona ima za
cilj utvrđivanje obima i vrste dokaza potrebnih da revizor stekne uverenje
da ne postoje značajno pogrešni iskazi u finansijskim izveštajima. Da bi
revizor stekao potpune informacije mora da dobije više podataka o poslo-
vanju kompanije, kao i dobijanje informacija o zakonskom okviru i
ispitivanje finansijskih izveštaja iz prethodne godine. Važno je i da revizor
razume internu kontrolu klijenta, koja su dovoljna da bi planirao reviziju
i razvijao efikasan pristup reviziji. Pored toga, revizor će izvesti analitičke
postupke kako bi utvrdio dešavanja koja proizilaze iz mesečnih i kvartal-
nih podataka. Kada se prikupe i procene sve informacije u pripremnoj
fazi planiranja, revizor određuje koja su ograničenja značajnosti, utvrđuje
inherentni rizik, kontrolni rizik i rizik neotkrivanja greške za svaku tvrdnju
u finansijskim izveštajima. Na kraju procesa planiranja, revizor formuliše
konkretne ciljeve revizije.

Treća faza modela procesa revizije je faza testiranje i sprovođenje

dokaznih postupaka. Cilj faze ispitivanja i prikupljanja dokaza je da se
pronađu dokazi koji potvrđuju istinitost i pouzdanost finansijskih izve-
štaja. Testove i analize revizor izvodi u skladu sa stepenom pouzdanosti
koji zahteva memorandum plana revizije: testove kontrola; dokazne
testove transakcija; analitičke postupke i testove detalja salda. Prikuplja-
njem pravne dokumentacije i dobijanjem pisanih izjava uprave u kojima
se ona izjašnjava o finansijskim izveštajima, takođe predstavljaju principe
na osnovu kojih revizor može da utvrdi istinitost izveštaja. Krajnja opcija je
konačno prikupljanje dokaza i traženje neevidentirane obaveze.

Četvrta faza modela procesa revizije je faza procena i izveštavanje. Ova

faza je poslednja faza modela procesa revizije i zahteva opšte ispitivanje
potencijalnih obaveza, naknadnih događaja i drugih konačnih dokaza.
Obavljaju se i drugi postupci, i to: postupci zaključivanja, podnošenje
 76

izveštaja upravnom odboru, pripremu bitnih pitanja za partnere. Dobijeni

rezultati se procenjuju i priprema se izveštaj o reviziji i ukoliko su ispiti-
vanja i rezultati zadovoljavajući izdaje se standardni pozitivni izveštaj.

Načela revizije
Osnovni princip od kojeg revizija polazi u procenjivanju pravilnosti ili
nepravilnosti, tj. ispravnosti ili neispravnosti je princip zakonitosti.
Polaznu tačku za revizore pri ocenjivanju rada i poslovanja preduzeća
predstavljaju zakonski i drugi propisi i na njima zasnovane upute, direk-
tive, smernice, pravilnici i statuti. Ukoliko za ocenu rada i poslovanja
preduzeća ne postoje nikakvi specijalni propisi, uputstva, smernice ili
direktive, primenjuju se Principi uobičajene dobre prakse ili princip vred-
nog i dobrog ekonomisanja. Neophodno je ispitati da li je primenjen
osnovni princip poslovanja, a to je princip racionalnosti i princip ekono-
mičnosti.

S obzirom da je revizija naknadno ispitivanje, potrebno je proveriti doku-

mentaciju o pojedinom poslovnom događaju, tj. važno je uvažiti princip
dokumentovanog poverenja. Da bi se izbegla subjektivnost revizora,
potrebno je proveriti osnovanost i tačnost raznih dostavljanja.

Radne beleške revizora

Instrumente od vitalnog značaja u procesu revizije predstavljaju radne
beleške revizora kao sredstvo, povezivanja knjigovodstva klijenta sa revi-
zorskim izveštajem. Rad revizora se u velikoj meri sastoji od sistematskog
pripremanja serija radnih beležaka u takvoj formi i sa takvim sadržajem
da revizor može na osnovu njih da sastavi izveštaj o finansijskoj situaciji i
poslovanju preduzeća klijenta.

Pojam radne beleške obuhvata sve dokaze koje je revizor sakupio da

pokaže kako je obavio posao, metode i postupke koje je primenio i
zaključke do kojih je došao.

Radne beleške revizora (osim što predstavljaju osnove za izveštavanje

klijenta), služe i kao dokaz o obimu ispitivanja i profesionalnoj savesnosti
sa kojom je revizor izvršio odnosna ispitivanja.

Najvažnije svrhe kojima služe radne beleške su:

• da koordiniraju i organizuju sve faze revizije;

• da olakšaju pripremanje revizorskog izveštaja;
• da detaljno potkrepe i objasne mišljenja i nalaze koji su sumarno
iznešeni u revizorskom izveštaju.
 77

Radne beleške treba da odaju utisak sistematičnosti i reda kao i savesnog

odnosa revizora prema detaljima združenog sa jasnim razgraničenjem
između važnog i nevažnog.

Revizor treba da pokuša da zamisli tip radne beleške pomoću koje će na

najefikasniji način prezentirati dokaze. Željenoj nameni obično ne mogu
da posluže neplanirani radni papiri sačinjeni na brzinu, bez sagledavanja
unapred, tako da je često potrebno daponovnim ispitivanjem otklone nji-
hovi nedostaci. U pojednim slučajevima može da se ukaže potreba za nje-
govim poboljšanjem ili pak da se stara forma odbaci kao neodgovarajuća.
Obično se praktikuje da se koristi poseban radni papir za svaku poziciju,
odnosno račun koji se ispituje. Međutim, ima i situacija kada se radni papir
koristi za različite račune ali koji su međusobno povezani.

Prilikom sačinjavanja radnih beleški treba imati u vidu sledeća pravila koja
odražavaju tekuću profesionalnu praksu:

1. svaki radni papir mora biti identifikovan na odgovarajući način.To znači

da u zaglavlju treba da sadrži naziv preduzeća, opis informacija koje se
prezentiraju i period na koji se odnosi.
2. za svaki objekat ispitivanja treba da se koristi poseban radni papir,
koristi se samo jedna strana obrasca.
3. svaki radni papir treba da sadrži ime ili inicijale revizora koji ga je
sastavio, datum sastavljanja i ime ili inicijale rukovodioca tima koji ga je
pregledao (unosi se u gornji ili donji desni ugao svakog papira)
4. potrebna je potpuna i posebna identifikacija analiziranih računa,
intervjuisanog osoblja pregledanih dokumenata.
5. izvor podataka koji su prezentirani na svakom radnom papiru treba da
bude jasno naznačen.
6. na svakom radnom papiru treba da bude označen karakter provere koju
je obavio revizor.
7. u svakoj fazi revizije u kojoj je provera vršena na osnovu testova,
potrebno je jasno istaći obim i područje testiranja.
8. svrha svakog radnog papira i njegova veza sa ciljevima revizije treba da
bude jasna
9. u radne papire treba uključiti komentare revizora tj. zaključke o svim
aspektima rada.
10. radne beleške treba odložiti u dosije čim se završi.
11. prepisivanje tj. ponovno sastavljanje radnih beleški, predstavlja dokaz
neefikasnog i neadekvatnog planiranja

Revizorski rizik
Revizorski rizik je rizik da će revizor dati neodgovarajuće revizorsko
mišljenje kada je finansijski izveštaj značajno pogrešno iskazan.
 78

Postoje dve vrste rizika u obavljanju revizije. Jedna vrsta je rizik da će

revizor ili revizorska fima biti oštećeni zbog odnosa sa klijentom iako je
izveštaj o reviziji urađen za tog klijenta bio korektan. Taj se rizik naziva
rizik firme. Drugi tip rizika je rizik da revizor može dati netačan izveštaj
odnosno mišljenje o reviziji finansijskih izveštaja, na primer pozitivno
revizorsko mišljenje o finansijskim izveštajima, a koji su značajno
pogrešno iskazani.

Revizorski rizik ima tri komponente: inherentni rizik, kontrolni rizik i rizik
detekcije.

Inherentni rizik je podložnost nekog salda računa ili vrste transakcija, na

pogrešne iskaze-greške koje bi mogle biti značajne, pojedinačno ili kada
se saberu sa greškama u drugim saldima ili vrstama transakcije, pod
pretpostavkom da nije bilo potrebne interne kontrole.

Kontrolni rizik je rizik da pogrešan iskaz - greška, koja bi se mogla pojaviti

u nekom saldu računa ili vrsti transakcija, i koja bi mogla biti pojedinačno
značajna, ili kada se sabere sa pogrešnim iskazima - greškama u drugim
saldima računama ili vrstama transakcija neće biti blagovremeno spre-
čena ili otkrivena i ispravljena primenom računovodstvenog metoda i
sistema interne kontrole.

Detakcioni rizik je rizik da dokazni postupci revizora neće otkriti grešku

koja postoji u saldu računa ili vrsti transakcije, a koja bi mogla biti
značajna, pojedinačno ili kada se sabere sa greškama u ostalim saldima ili
vrstama transakcija.
Finansiranje
preduzeća
 80

Finansiranje preduzeća
Pojam finansiranja

Pojam finansiranja je proces koji obuhvata:

• Pribavljanje novca kao osnovne komponente finansiranja, ali ne i

najvažnije jer je to početak procesa koji ima još svojih važnih faza.
• Ulaganje je druga faza u kojoj se nabavljena sredstva ulažu u imovinu i
vezuju za različite oblike osnovnih i obrtnih sredstava
• Vraćanje novca je treća faza gde se uložena sredstva oslobađaju iz
kružnog toka poslovanja i ponovo ulažu u skladu sa potrebama predu-
zeća.
• Usklađivanje izvora finansiranja sa ulaganjima je važna faza jer se u
poslovanju preduzeća stalno događaju promene u imovini i izvorima.
Ove promene se u ovoj fazi usklađuju sa izvorima finansiranja u pasivi sa
ulaganjima u aktivi.

Da bi preduzeće moglo da započene proces reprodukcije mora se
obezbediti određena količina novca. Tim novcem nabavni menadžment
obezbeđuje potrebna sredstva za rad, proizvodni menadžment zatim
započinje proizvodnju i na kraju prodajni menadžent vrši naplatu gotovih
proizvoda.

Vrste finansiranja
Vrste finansiranja mogu biti:

a) prema roku raspoloživosti izvora

b) prema poreklu izvora finansiranja
c) prema vlasništvu izvora finansiranja

Prema roku raspoloživosti izvora finasiranje se može podeliti na:

• kratkoročno finasiranje, raspoloživi su u vremenu do 1 god.

• srednjoročno finansiranje, raspoloživi su u vremenu od 1 do 5 god.
• dugoročno finasiranje, raspoloživi su više od 5 god. i mogu biti:
- ročni izvori, imaju rok dospeća duži od 5 godina
- neročni izvori, nemaju rok dospeća i trajno su raspoloživi

Prema poreklu izvori finasiranja mogu biti:

• unutrašnji, koje je stvorilo samo preduzeće

• spoljni, koji se pribavlaju van preduzeća
 81

Prema vlasništvu mogu biti:

• sopstveni izvori, i kod njih ne postoji obaveza vraćanja

• tuđi, gde se izvori moraju vratiti u nekom određenom roku

Odnos kratkoročnog i dugoročnog finansiranja

preduzeća

Finansijski menadžment treba da vodi računa o racionalnom učešću

kratkoročnog i dugoročnog finansiranja, tako da taj odnos bude opti-
malan. Taj odnos treba posmatrati sa aspekta troškova finansiranja.
Odnos kratkoročnog i dugoročnog finansiranja je optimalan kada daje
minimalan ukupan trošak finansiranja preduzeća. Ovaj odnos nije statičan
nego dinamičan, jer se menja sa promenama potreba preduzeća za imo-
vinom.
Osnovna načela finansiranja
Osnovna načela finansiranja

1. Načelo sigurnosti zahteva da se finansiraju oni poslovni poduhvati

iz kojih će se uloženi novac sigurno vratiti, odnosno onih poslova čiji je
stepen rizika najmanji. Ovo načelo obuhvata i zaštitu poverilaca predu-
zeća od rizika nemogućnosti naplate potraživanja. Poverioci su zaštićeni
sve dok gubitak preduzeća ne pređe visinu sopstvenog kapitala. I kada
preduzeće izgubi sopstveni kapital poverioci mogu naplatiti svoja potra-
živanja ukoliko gubitak nije prešao visinu sopstvenog kapitala.

2. Načelo stabilnosti predstavlja sposobnost preduzeća da iz sopstvenih

izvora finansira prostu reprodukciju, a da iz sopstvenih pozajmljenih
izvora finansira proširenu reprodukciju, odnosno razvoj, a da pritom rizik
poverilaca svede na minimum.

3. Načelo likvidnosti se može posmatrati iz užeg i iz šireg ugla. U širem

smislu likvidnost predstavlja sposobnost pretvaranja delova imovine iz
jednog u drugi oblik, iz novčanog u nenovčani i obrnuto. A u užem smislu
označava sposobnost nenovčane imovine da se pretvori u novac.

Imovina preduzeća se prema stepenu likvidnosti može podeliti na:

• Imovinu prvog stepena likviidnosti, gotov novac na blagajni, potraži-

vanja po viđenju i hartije od vrednosti koje su odmah unovčive
• Imovina drugog stepena likvidnosti, hartije od vrednosti koje su
unovčive do 30 dana i potraživanja od kupaca naplativa do 30 dana
• Imovina trećeg stepena likvidnosti, gde spadaju kratkoročna
 82

potraživanja naplativa preko 30 dana i zalihe. Zalihe gotovih proizvoda

likvidnije su od zaliha sirovina i materijala.

4. Načelo solventnosti predstavlja sposobnost preduzeća da svoje

obaveze plaća u roku. Ukoliko preduzeće nije sposobno ono je onda
insolventno. Koeficijent solventnosti se izračunava kada raspoloživi novac
podelimo sa dospelim obavezama. Kada je koeficijent veći od 1 onda
je preduzeće tog dana solventno, a ukoliko je manje od 1 insolventno.
Insolventnost se lančano širi i prenosi na druga preduzeća kada dužnici
ne plaćaju svoje obaveze poveriocima. Načelo likvidnosti i solventnosti su
međusobno povezani.

5. Načelo rentabilnosti predstavlja sposobnost da se ostvare što veći

finansijski rezultati sa što manje ulaganja. Kada preduzeće ostvari gubitak
tada je njegovo poslovanje nerentabilno. Rentabilnost se može meriti
preko stope prinosa sopstvenog kapitala i ukupnog kapitala:

Stopa prinosa sopstvenog kapitala izračuna se kada neto dobitak pode-

limo sa sopstvenim kapitalom. Dobijeni procenat pokazuje stepen pri-
nosa finansiranja iz sopstvenog kapitala. Stopa prinosa ukupnog kapitala
izračunava se kada se bruto kapital podeli sa ukupnim kapitalom. Dobi-
jeni procenat meri stepen oplodnje finansiranja iz ukupnog kapitala.

6. Načelo fleksibilnosti označava sposobnost preduzeća da se

prilagođava različitim uslovima finansiranja, nazivamo ga još i načelo
elastičnosti u finansiranju.

Naročito su značajni:

1. Sposobnost preduzeća da pribavlja dodatni novac. Sopstveni izvori

se obezbeđuju emisijom akcija, ulozima, zadržavanjem dobitka i sl. Tuđi
izvori obezbeđuju se emisijom obveznica, dugoročnim kreditima i sl.
Međutim, tuđi izvori povećavaju troškove.

2. Sposobnost da pre vremena otplati dug. Kada preduzeće raspolaže

viškom novca ne treba da plaća kamate na novac koji potiče iz zaduženja,
jer te kamate smanjuju finansijski rezultat i rentabilnost. Načelo fleksi-
bilnosti nalaže da se pre vremena otplati dug ili deo duga i da se time
plaćanje kamata svede na prihvatljivu meru.

7. Načelo rizika finansiranja možemo podeliti na:

• rizik ostvarenja negativnog finansijskog rezultata, a načešće se prouzro-

kuje padom proizvodnje, prodaje i cena
 83

• rizik poverilaca da neće naplatiti svoja potraživanja, najčešće nas-

taje zbog prezaduženosti preduzeća, zato poverioci radije finansiraju
preduzeća kod koga je sopstveni kapital veći, jer on predstavlja opciju da
će potraživanja biti plaćena.

8. Kod načela povoljne slike finansiranja bilans preduzeća daje sliku

njegove finansijske situacije. Na osnovu toga ocenjuje se bonitet i atrak-
tivnost ulaganja u takvo preduzeće. Cilj je svakog preduzeća da stvori što
povoljniju sliku o svom preduzeću kako bi privukao investitore i sredstva
za dalji razvoj.

9. Kod načela nezavisnosti finansiranja govorimo da je skoro svako

preduzeće primorano da pored sopstvenih koristi i tuđe izvore finansi-
ranja. Na ovaj način ono postaje zavisno od tih izvora pri čemu povećava
rizik gubljenja svoje samostalnosti u odlučivanju. Mora se računati i na
to da poverioci traže i određena obezbeđenja za svoja potraživanja, a
ona mogu biti i hipotekarni zahtevi, odnosno imovina, što sužava prava
korišćenja svoje imovine. Što preduzeće ima bolji bonitet time su i sred-
stva obezbeđenja plaćanja manja ili ih poverioci ni ne traže.

Pravila finansiranja
1. Zlatno bankarsko pravilo

Prema ovom pravilu banke treba svoje kratkoročne depozite da koriste za

kratkoročne plasmane, a dugoročne depozite za dugoročne plasmane.

Međutim banke vrlo često odstupaju od ovog pravila, a to im omogućava:

• Obnavljanje kratkoročnog depozita, što znači da se oni obnavljaju jer
jedni ulažu novac, a drugi podižu.
• Taloženje novca, što znači da po zakonu verovatnoće neće svi u isto
vreme podići svoj novac sa bankovnih računa, osim u nekim vanrednim
okolnostima. U redovnim okolnostima uvek postoji novac koji je stalno
prisutan, i može se iskoristiti za dugoročne plasmane.
• Povezanost komitenata banke, znači kada dva preduzeća imaju račun
kod iste banke oni svoja plaćanja uplaćuju s jednog računa na drugi ali
sve u okviru jedne banke. Kada se dva komintenta nalaze u različitim
bankama onda onim svojim međusobnim plaćanjima povećavaju fina-
nsijski potencijal druge banke.
• Međubankarsko kreditiranje, znači ako banka postane insolventna tada
ona koristi kredite drugih banaka.
 84

2. Zlatno bilansno pravilo

Ovo pravilo se može posmatrati dvojako, u užem i u širem smislu. U užem

dugoročna ulaganja u aktivu (nematerijalna i materijalna imovina,
finansijska imovina…) treba finansirati iz dugoročnih izvora finansiranja
(osnovnog kapitala, zadržanog dobitka, dugoročnih obaveza). U širem
smislu dugoročno vezanu imovinu, odnosno dugoročna ulaganja, uklju-
čujući i ulaganja u stalnu obrtnu imovinu, treba finansirati iz dugoročnih
izvora (sopstvenih i tuđih).

3. Vertikalna pravila finansiranja

a. Pravilo 1:1 (odnos sopstvenih i tuđih izvora finansiranja). Ovim pravilom

se smatra da odnos sopstvenih i tuđih izvora finansiranja bude 1:1. Ni
jedno preduzeće nije u mogućnosti da se u potpunosti samostalno finan-
sira i prinuđena su da koriste tuđe izvore. Ako se preduzeće pridržava
ovog pravila smatra se da će moći da isplati svoje obaveze, pa i u slučaju
stečaja ili likvidacije sve dok vrednost njegove aktive na tržištu ne padne
ispod 50% iskazane vrednosti u bilansu stanja. Ovo pravilo značajno je i za
smanjenje troškova finansiranja, najviše što su kamate daleko niže. Takođe
omogućava preduzeću neophodnu nezavisnost i slobodu odlučivanja, a
ujedno i fleksibilnost na brze promene.

b. Odnos osnovnog i rezervnog kapitala. Ne postoji jedinstveno mišljenje

o tome kakav odnos treba da postoji između osnovnog i rezervnog kapi-
tala. Većina autora smatra da i ovde taj odnos treba da bude 1:1, što znači
da ovo pravilo zahteva 25% rezervi kapitala u odnosu na ukupan kapital
preduzeća.

4. Ostala pravila finansiranja

a. Pravilo finasiranja 2:1 (current ratio, bankers ratio). Prema ovom pravilu
odnos likvidne imovine i dugova mora da bude 2:1. Ovo znači da na
svaka dva dinara kratkoročnih ulaganja dolazi 1 dinar kratkoročnih izvora
finasiranja.

b. Pravilo finasiranja 1:1 (acid test). Prema ovom pravilu iznos novca,
kratkoročnih hartija od vrednosti ii kratkoročnih potraživanja treba da
bude jednak iznosu kratkoročnog finansiranja.

c. Pravilo o odnosu novca i kratkoročnih izvora. Ovim pravilom određuje

se minimalni iznos novca u odnosu na dugove kojima bi se obezbedila
solventnost preduzeća. Prema ovom pravilu preduzeće bi trebalo da
stalno drži 12-20 odsto gotovine od vrednosti kratkoročnih obaveza. Ovo
pravilo nije naišlo na široku primenu.
 85

Finansiranje preduzeća
Finasiranje je proces koji obuhvata pribavljanje novca kao osnovne
komponente finansiranja, ali ne i najvažnije jer je to početak procesa
koji ima još svojih važnih faza.

Ulaganje je druga faza u kojoj se nabavljena sredstva ulažu u imovinu i

vezuju za različite odlike osnovnih i obrtnih sredstava

Vraćanje novca je treća faza gde se uložena sredstva oslobađaju iz

kružnog toka poslovanja i ponovo se ulažu u skladu sa potrebama
preduzeća

Usklađivanje izvora finansiranja sa ulaganjima je važna faza jer se u

poslovanju preduzeća stalno događaju promene u imovini i izvorima.
Ove promene se u ovoj fazi usklađuju sa izvorima finasiranja u pasivi sa
ulaganjima u aktivi.

Finasiranje ulaganja u kratkoročnu imovinu

Da bi preduzeće moglo da započene proces reprodukcije mora se
obezbediti određena količina novca. Tim novcem nabavni menadžment
obezbeđuje potrebna sredstva za rad, proizvodni menadžment zatim
započinje proizvodnju i na kraju prodajni menadžent vrši naplatu gotovih
proizvoda.

• Pravila finansiranja kažu da ulaganja u kratkoročnu imovinu treba finan-

sirati iz kratkoročnih izvora
• Kratkoročna ulaganja se vraćaju i pretvaraju u novac najkasnije u roku od
jedne godine.

Kratkoročna potraživanja od kupaca treba finansirati iz kratkoročnih

obaveza prema dobavljačima, a ako su veća onda iz kratkoročnih dugova
(kredita).

Finansiranje dobavljačkim kreditom

Dobavljačkim kreditom se finansira tako što kupac koristi obavezu prema
dobavljaču kao kratkoročni izvor finasiranja. Ovaj kredit se može nazvati i
trgovačkim ili komercijalnim kreditom, pošto on podrazumeva uzimanje
robe na kredit koji kupac mora vratiti u određenom roku.

Kreditne uslove određuje dobavljač. Uslovi plaćanja razlikuju se s obzirom

da li se radi o ponuđenim kasa-skontom ili ne. Kasa-skonto predstavlja
 86

popust koji prodavac daje kupcu u slučaju plaćanja odmah pri preuzi-
manju robe ili pre ugovorenog roka plaćanja. Kada dobavljač kupcu ne
odobrava kasa-skonto kupac ima interesa da obavezu plati poslednjeg
dana kreditnog perioda.

Kada dobavljač nudi kasa skonto za prevremeno plaćanje tada kupac

može da bira da iskoristi kasa-skonto plaćanjem u diskontnom roku ili da
plati poslednjeg dana. Tada kupac snosi trošak finasiranja ovim kreditom
jer je u pitanju oportunitetni trošak koji je nastao zbog toga što kupac nije
iskoristio mogućnost plaćanja manje cene.
ljenu robu.
Finansiranje sopstvenom menicom

Sopstvena ili solo menica je hartija od vrednosti koja predstavlja pismenu

obavezu izdavaoca menice, trasanta, da plati, na tačno utvrđen datum
određeni iznos novca.

Ova menica može biti:

• plativa po viđenju
• plativa za određeni broj dana od izdavanja
• plativa na određeni dan

Primalac menice može menicu:

• držati do roka dospeća i naplatiti menično potraživanje u nominalnom

iznosu
• indosirati menicu
• eskontovati menicu

Indosiranje menice predstavlja radnju primaoca menice kojom on plaća

svoju obavezu, ukoliko njegov poverilac prihvata izmirenje duga preno-
šenjem meničnog potraživanja na njega.

Eskontovanje menice predstavlja radnju primaoca menice kojom on

prodaje menicu pre roka dospeća radi pribavljanja gotovine i rešavanja
problema insolventnosti.

Finansiranje vremenskim razgraničenjima

Pasivna vremenska razgraničenja su zarade i razgraničeni porezi.
Zarade zaposlenima se isplaćuju periodično i u tom periodu one se
kumuliraju kao trošak poslovanja i iskazuju se kao kratkoročne obaveze
preduzeća koje su plative po dospeću. Prema tome trošak je nastao, ali
 87

nije plaćen. Iako se obaveze kumuliraju preduzeću to ne stvara troškove

finansiranja, stoga su razgraničene zarade besplatan izvor finasiranja.
Ovde se dakle u ulozi kreditora pojavljuju zaposleni.

Propisima su određeni rokovi u kojima se plaćaju porezi. Razgraničene

poreze preduzeće koristi kao besplatan izvor kratkoročnog finasiranja.

Rokovi dospeća poreza utvrđeni su zakonom pa se period finasiranja na

ovaj način ne može produžavati. U ulozi kreditora kod ovog oblika finasi-
ranja javlja se država.

Finansiranje emisijom komercijalnih zapisa

Komercijalni zapis je jeftiniji izvor kratkoročnog finansiranja od kratko-
ročnih kredita banaka. Komercijalne zapise najčešće emituju velika predu-
zeća sa dobrim bonitetom radi pribavljanja kratkoročnih izvora finasiranja
i to i od pravnih i od fizičkih lica. Uspeh prodaje ovih zapisa zavisi i od
kamatne stope.

Finansiranje emisijom redovnih akcija

Redovne akcije su pisane isprave o trajno uloženim sredstvima u osnovni

kapital akcionarskog društva. To su vlasničke hartije od vrednosti koje
predstavljaju odgovarajući vlasnički udeo u kapitalu preduzeća.

Na osnovu ovoga akcionari imaju određena prava:

• pravo na upravljanje (imaju pravo glasa u skupštini akcionara i kontrolu

poslovanja)
• pravo na dividendu (imaju pravo na dividendu, tj. pravo na deo neto
dobitka)
• pravo na deo likvidacione mase (iz likvidacione mase prvo se isplaćuju
poverioci, vlasnici obveznica i povlašćenih akcija, pa tek na kraju vlasnici
redovnih akcija)

Vlasnici redovnih akcija snose najveći rizik poslovanja, ali je i mogućnost

njihove zarade najveća jer učestvuju direktno u svakom povećanju neto
dobitka. Iz tih razloga vlasnici redovnih akcija imaju pravo upravljanja
preduzećem. Redovne akcije su likvidne hartije od vrednosti, naročito one
koje se kotiraju na berzi. One se lako mogu prodati i konvertovati u goto-
vinu što za akcionare uvek predstavlja motiv da ih kupe.
 88

Finansiranje emisijom prioritetnih akcija

Prioritetne akcije daju vlasniku pravo na dividendu koja je unapred
određena. Vlasnici ovih akcija imaju prednost u isplati od vlasnika
redovnih akcija.

Prioritetne akcije mogu biti:

• Kumulativno prioritetne, one svojim vlasnicima obezbeđuju pravo

isplate zaostalih dividendi iz budućeg neto dobitka u slučaju da
preduzeće u nekoj godini ne isplati dividende. Neisplaćene dividende
kumuliraju kao obaveza preduzeća prema akcionarima.

• Participativno prioritetne akcije svojim vlasnicima daju pravo pored

fiksne naplate i deo promenljive dividende. Vlasnici prioritetnih akcija po
pravu nemaju pravo upravljanja preduzećem.

Finansiranje emisijom obveznica

Obveznice možemo podeliti na:

1. jednokratno isplative obavezuju emitenta da vrati pozajmljeni iznos

novca investitoru na dan dospeća.

2. višekratno isplative obavezuju emitenta da investitoru periodično

isplaćuje kamate do dana dospeća, a nominalnu vrednost obveznica na
dan dospeća.

Prednosti finansiranja putem emisije obveznica su:

1. emisija obveznica omogućuje preduzeću da koristi i obrće ukupnu

glavnicu pozajmljenog kapitala tokom vremena trajanja zajma

2. emisijom se mogu lakše prikupiti veliki iznosi potrebnog kapitala

3. prednost za investitore se odnosi na to da im se glavnica uloženog kapi-

tala vraća jednokratno, a ne u delovima

Mane su:

1. isplata kamate vlasnicima je obavezna i ne zavisi od ostvarenog dobitka

ili gubitka
 89

2. isplata ukupne glavnice duga pada odjednom na dan dospeća, što

stvara problem sa solventnošću

3. u slučaju insolventnosti emitenta za investitora se stvara problem

naplate kamate i glavnice

Finansiranje opcijama
Opcija predstavlja izvedenu hartiju od vrednosti koja svom vlasniku daje
pravo da kupi ili proda određenu finansijsku aktivu po unapred određenoj
ceni u određenom periodu vremena. Postoje dve vrste opcija:

Kupovna opcija (call) daje pravo vlasniku da kupi hartiju od vrednosti po

unapred ugovorenoj ceni. Vlasnik ove opcije će je iskoristiti ako je ugovo-
rena cena hartija od vrednosti niža od njene tržišne vrednosti. Ako je
tržišna cena viša od ugovorene investitor neće realizovati opciju pošto
može da kupi hartiju od vrednosti na tržištu po manjoj ceni.

Prodajna opcija (put) daje pravo vlasniku da proda hartije od vrednosti

po unapred ugovorenoj ceni do roka isteka opcije. Vlasnik će pravo opcije
iskoristiti ako je tržišna cena hartija od vrednosti niža od ugovorene cene.
Ukoliko je veća opcija se neće realizovati pošto se tada hartija od vred-
nosti može prodati na finansijskom tržištu po povoljnijoj ceni.

Finansiranje emisijom varanta

Varant predstavlja pismeno punomoćje za kupovinu redovnih akcija
preduzeća koje je emitovalo obveznice i prioritetne akcije. Varante emi-
tuju akcionarska društva radi pribavljanja jeftinijeg dodatnog osnovnog
kapitala za finansiranje određenih projekata. Na punomoćju je naglašeno
koliko se redovnih akcija moće kupiti za jedan varant. Vlasnici varanata
koriste opciju kupovine redovnih akcija po ugovorenoj ceni realizacije
kada tržišna cena redovne akcije postane veća od ugovorene cene reali-
zacije.

Finansiranje dugoročnim kreditima

Kredit predstavlja dužničko-poverilački odnos u kome poverilac ustupa
dužniku određeni novac ili robu na određeno vreme i uz određenu
nadoknadu.

Finansiranje dugoročnim kreditom ima svoje prednosti i mane.

 90

Prednosti su:

• banke utiču na povećanje ponude novca na tržištu

• bez dugoročnih kredita usporio bi se privredni razvoj pošto nije moguće
uvek ostvariti dugoročna ulaganja iz sopstvenih izvora
• dugoročni kredit donosi poresku uštedu jer troškovi kamate smanjuju
oporezivu dobit

Nedostaci su:

• povećava troškove finansiranja čime se smanjuje finansijski rezultat

• preduzeće postaje zavisno od poverilaca ukoliko se kredit koristi
prekomerno
• kredit povećava zaduženost preduzeća
• prekomerno korišćenje kredita i davanje kredita može da podstiče
inflaciju

Finansiranje iz zadržanog dobitka

U interesu je preduzeća da ne isplaćuje neto dobit u obliku dividendi već
da jedan deo zadržava i koristi kao interni dugoročni izvor finansiranja.
Politika zadržanog dobitka može biti:

• politika maksimalnog zadržanog dobitka, ovde preduzeće raspoređuje

neto dobitak tako što maksimalan deo zadržava, a ostatak neto dobitka
koristi za isplatu dividendi i za rezerve; ova politika se ne može primenji-
vati na duži rok jer isplata malih dividendi dovodi do povećanja ponude i
prodaje akcija, što uslovljava pad cena akcija; ova politika ne odgovara ni
državi jer se njome odlaže naplata poreza na veće dividende
• politika stalnog odnosa zadržanog dobitka, dividendi i rezervi, ovde se
određeni procenat neto dobitka zadržava i kumulira za potrebe finansi-
ranja razvoja preduzeća, dok se ostatak koristi za isplatu dividendi i
rezerve; ovakvom politikom se štite interesi preduzeća, a onda i akcionara.

Finansiranje iz otvorenih rezervi

Rezerve su deo neto dobitka koji se raspoređuje na stranu za slučaj očeki-
vanih rizika. Preduzeće rezervama štiti kako osnovni kapital koji je nastao
emisijom akcija, tako i kapital koji je nastao iz zadržanog dobitka. Prema
našim propisima preduzeća su dužna da iz ostvarenog dobitka izdvoje
minimum 5% za obaveznu rezervu, sve dok ona ne dostigne 10% od
osnovnog kapitala. Statutarne rezerve se obrazuju po pravilu namenski
i služe za pokriće finansijske štete i za sanaciju šteta od više sile. Rezerve
olakšavaju održavanje solventnosti, očuvanje i povećanje imovine,
sposobnost finansiranja i sl.
 91

Finansiranje iz skrivenih rezervi

Skrivene rezerve nastaju potcenjivanjem vrednosti delova aktive, imovine,
ili precenjivanjem delova pasive, obaveza. Kada preduzeće ima veće skri-
vene rezerve tada su manje potrebe za kratkoročnim i dugoročnim zadu-
živanjem. One na neki način predstavljaju skriveno finansiranje, a njega
definišemo kao razliku između skrivenih rezervi i skrivenog gubitka.
Skrivene rezerve od potcenjivanja delova aktive mogu nastati:

• potcenjivanjem vrednosti osnovnih sredstava (kada je period amorti-

zacije kraći od opadajuće amortizacije)
• potcenjivanjem vrednosti zaliha (stvarna vrednost zaliha je vrednost
obračunata po poslednjim nabavnim cenama, a one su vrednovane po
prvim ulaznim cenama, koje su niže; razlika između ove dve vrednosti
predstavlja skrivene rezerve)
• potcenjivanjem vrednosti potraživanja (kod deviznih potraživanja, ako
se potraživanja bilansiraju po nižem kursu od vladajućeg na deviznom
tržištu; na hartijama od vrednosti nastaju kada se bilansiraju po nižoj
vrednosti od njihove tržišne vrednosti koja se postiže na finansijskim
tržištima.

Skrivene rezerve od precenjivanja delova pasive mogu nastati:

• rezervisanjem za sumnjiva potraživanja (kada preduzeće preceni rizik

naplate potraživanja od dužnika)
• rezervisanjem za zatezne kamate (kada preduzeće očekuje da će zbog
insolventnosti morati da plati zateznu kamatu za neredovno plaćanje
obaveze, a to očekivanje se ne ostvari)
• bilansiranjem deviznih obaveza (kada se bilans deviznih obaveza vrši po
višem kursu od onog na deviznom tržištu)
• dugoročnim rezervisanjem (kada preduzeće izvrši veće rezervisanje za
pokriće nekog budućeg troška od stvarnog troška)

Finansiranje amortizacijom
Preko amortizacije se vrši mobilizacija uloženog kapitala u osnovna
sredstva.

Amortizacija predstavlja novčana primanja preduzeća, pošto se kroz

amortizaciju dugoročna imovina (osnovna sredstva) privremeno
transformiše u kratkoročnu (obrtna sredstva), odnosno u novac. Pošto
se amortizacija naplaćuje u novčanom obliku, time se omogućuje njena
upotreba za finansiranje preduzeća. Sredstva od amortizacije kumuliraju
se i zadržavaju sve dok se ne javi potreba zamene osnovnih sredstava
 92

zbog njihove fizičke, ekonomske ili ekološke zastarelosti. Pošto se napla-

ćena amortizacija kumulira duže vreme, a zamena osnovnih sredstava
se vrši povremeno, u tom međuvremenu kumulirana novčana sredstva
amortizacije koriste se za finansiranje obrtnih sredstava.
Krediti
Krediti
Za kredit se često kaže da predstavlja sredstvo usmeravanja aktivnosti
i razvoja privrede. Kredit ima veoma značajnu funkciju jer omogućava
likvidnost i kontinuitet proizvodnje, ubrzava i povećava proces proiz-
vodnje i uspostavlja ravnotežu robno-novčanih odnosa na tržištu.

Kredit predstavlja dužničko-poverilački odnos u kome poverilac ustupa

pravo raspolaganja novcem dužniku na izvesno vreme i pod izvesnim
uslovima.

U privrednom životu i finansijskoj praksi najznačajnije funkcije kredita su:

• mobilizatorska funkcija
• obezbeđenje likvidnosti i stabilnosti privređivanja
• regulacija ponude i tražnje na tržištu
• uticaj na međunarodnu ekonomsku razmenu
• kontrolna funkcija kredita u privredi.

Vrste kredita
Sa aspekta roka finasiranja razlikujemo:

• kratkoročno i
• dugoročno finasiranje

Kratkoročno finansiranje
Kratkoročno finansiranje pomaže u prevazilaženju svakodnevnih ili povre-
menih potreba za slobodnim novčanim sredstvima, kao što su:

1. Kredit za likvidnost. Namena ovog kredita je rešavanje finansiranja

kratkoročnih potreba odnosno prevazilaženje problema vezanih za
trenutnu likvidnost. Krajnji rok dospeća po ovom kreditu obično je
godinu dana,

2. Kredit za obrtna sredstva. Ovim vidom kredita vrši se finansiranje

nabavke svih vidova zaliha, plaćanja obaveza prema dobavljačima za
pokriće potraživanja od kupaca i ostalih obaveza iz poslovanja
 93

ekonomskih učesnika sistema. Takođe, ovim kreditima se mogu finansi-

rati i manji objekti – čija gradnja je moguća u rokovima kraćim od jedne
godine.

3. Kredit za finansiranje izvoza. Ovaj kredit odobrava se na osnovu ugo-

vora o izvozu, priložene izvozne carinske deklaracije, ili otvorenog loro
akreditiva.

4. Okvirni kredit po tekućem računu. Ova vrsta kredita omogućava

jednostavno povlačenje potrebnih finansijskih sredstava radi obezbeđi-
vanja likvidnosti u poslovanju i radu ekonomskih učesnika sistema. Krajnji
rok dospeća po ovom kreditu je do 12 meseci. Način povraćaja kredita
pretpostavlja da saldo računa na datum dospeća kredita treba da bude
pozitivan.

5.Revolving kredit . Ovaj kredit omogućava korišćenje i vraćanje sred-

stava prema potrebama klijenata, a koristi se za povremeno održavanje
tekuće likvidnosti i za finansiranje dodatnih potreba za obrtnim sredst-
vima. Krajnji rok dospeća je do 12 meseci sa mogućnostima produženja
(12+12+12). Osnovna karakteristika ovih kredita je da se na osnovu ugo-
vora između banke i korisnika kredita sredstva povlače iz banke onda
kada su mu potrebna i otplaćuje ih prema svojim finansijskim mogućno-
stima u okviru dogovorenog roka. Ugovorom se utvrđuje maksimalan
iznost zaduženja do kojeg kompanija može da ide.

6. ’’Start up’’ kredit. Ovaj kredit namenjen je onima koji počinju svoju
ekonomsku aktivnost i imaju potrebu kako za sredstvima za obezbeđenje
likvidnosti, tako i za obrtnom imovinom.

Dugoročno finansiranje
Sredstva za dugoročno finansiranje odobravaju se na rok od jedne do
deset godina. Četiri najčešće vrste ovih kredita su:

1. Investicioni kredit. Ovi krediti odobravaju se klijentima koji imaju

potrebu za novom opremom ili drugim nekretninama u cilju moderniza-
cije ili poboljšanja svog poslovanja, a na temelju prezentovanog poslo-
vnog plana. Otplata investicionih kredita se vrši na osnovu anuitetnih
programa u kojima mogu da budu predviđeni mesečni, kvartalni, polu-
godišnji ili godišnji rokovi. Ukoliko preduzeće želi da otplati kredit pre
roka dospeća, banka to može prihvatiti ali samo ukoliko se on otplaćuje
iz profita preduzeća.

2. Kredit za trajna obrtna sredstva. Prema samom izrazu reči ovaj kredit
namenjen je finansiranju trajnih obrtnih sredstava ekonomskih učestnika
sistema.
 94

3. Kredit za građevinske poslove. Ovim kreditima se finansira izgradnja

stambenih i poslovnih objekata namenjenih isključivo daljoj prodaji. Za
odobravanje ovih kredita investitor mora imati kako dozvolu za gradnju,
tako i ostalu projektnu dokumentaciju.

4. Hipotekarni kredit. Radi se o bankarskim zajmovima za finansiranje

izgradnje stanova i stambenih zgrada. Rokovi otplate ovih kredita idu
do 30 godina s tim da se otplata vrši na osnovu anuitetnih programa u
mesečnoj dinamici. Ovi zajmovi daju se na bazi hipoteke koja predstavlja
realno imovinsko pokriće za odobreni stambeni zajam. Kvalitet hipote-
karnih kredita za nepokretnosti prati kretanje ekonomskog ciklusa. U
vreme jake privredne aktivnosti formira se relativno povećana tražnja za
ovim kreditima. Za vreme recesije se povećava broj korisnika hipotekarnih
kredita za nepokretnosti koje nisu u stanju da izvrše ugovorene isplate
mesečnih anuiteta. Drugi veliki problem u vezi sa hipotekarnim kreditima
za nepokretnosti proističe iz vrlo dugog roka ovog oblika bankarskih
zajmova. Ukoliko je rok bankarskog kreditiranja duži, postoji veća vero-
vatnoća da može da dođe do značajnih promena tržišnih kamatnih stopa.
Ako banka hipotekarne kredite za nepokretnosti odobrava po fiksnim
kamatnim stopama, postoji mogućnost da pri porastu tržišnih kamatnih
stopa banka uđe u kamatnu zamku.

5. Krediti za finansijsko prestrukturiranje. Ovaj tip kredita je vezan za

finansiranje kupovine preduzeća (akvizicije i preuzimanja) U ovom slučaju
investitorska grupa kupuje kompaniju uz visoko korišćenje bankarskih
kredita. Banke daju kredite za akvizicije i preuzimanja preduzeća. Osnovna
ideja je da se putem vlasničkog preuzimanja dovoljno neuspešnih kompa-
nija obezbedi njihovo restruktuiranje u cilju stvaranja veće profitabilnosti,
boljeg menadžmenta, poboljšane poslovne strategije, uvođenja novih
tehnologija.

Vrste kredita prema domicilu kreditora

Međunarodni krediti. Odobrava ih Svetska banka, Međunarodni mone-
tarni fond ili ino-korporacije, a to su komercijalni krediti, robni, novčani
krediti, bankarske pozajmice ...

Domaći (unutrašnji) krediti. Odobrava ih Centralna banka poslovnim

bankama unutar zemlje (strogo namenski i nenamenski), a poslovne
banke ih odobravaju pravnim i fizičkim licima. Ove kredite odobravaju
kreditori koji imaju domicil u istoj zemlji gde je i dužnik.
 95

Vrste kredita prema predmetu kreditiranja

Naturalni-robni krediti se se daje u nekom realnom dobru (žitu, stoci…).
Korisnik kredita isti vraća u robi i nema obavezu plaćanja kamate To je
praoblik kredita i danas je redak.

Finansijski-novčani krediti su krediti komercijalnog karaktera gde

poslovne banke da bi sačuvale vrednost plasiranog kapitala, naplaćuju
redovnu kamatu. Zakašnjenje u obavezi plaćanja redovne kamate povlaći
obavezu plaćanja zatezne kamate, tako da banka tim putem pokušava da
sačuva vrednost kapitala, odnosno da onemogući obezvređivanje
sredstava zbog uticaja inflacije

Vrste kredita prema nameni korišćenja

Namenski krediti su oni koji se usmeravaju za određene namene i pri
njihovom odobravanju striktno se namenjuju za odredenu poslovnu
aktivnost, tako da se ne mogu upotrebiti za druge namene. Tražilac
kredita je obavezan da podnese davaocu kredita dokumentaciju sa kojom
dokazuje namenu traženog kredita. Ovi krediti podležu redovnim kontro-
lama koje utvrđuju namenu.

Nenamenski krediti se odobravaju se privrednim subjektima a da se pri

tom ne definiše njihova namena, vec samo delatnosti korisnika kredita.

Vrste kredita prema svrsi korišćenja

Proizvodni krediti su značajni za proizvodnju, jer utiču na kontinuitet
proizvodnje. Mogu biti odobreni na duže vreme. Ako je u pitanju neka
investicija, zovu se i investicioni krediti. Moraju se strogo namenski koris-
titi, nenamensko korišćenje ima za posledicu raskid ugovora i povraćaj
iskorišćenih sredstava.

Potrošački krediti su usmereni u sferu potrošnje. Oni se odobravaju na

kratak rok i za potrošnju građana.

Vrste kredita prema načinu obezbeđenja

Kod ličnih kredita davalac kredita se oslanja na poverenje dužnika – poje-

dinca ili pravnog lica. To poverenje se odnosi na činjenicu da će davaocu
kredita kredit biti uredno, u roku i u punom iznosu, vraćen. Ovi krediti se
odobravaju na osnovu ličnog autoriteta koji predstavlja garanciju da ce se
kredit vratiti.
 96

Pokriveni (realni) hipotekarni kredit predstavlja kredit koji je pokriven

određenom garancijom – hipotekom nad nekom stvari.

Tipičan lični kredit je menični kredit, dok hipotekarni, založni, garantni i

drugi spadaju u grupu realnih.

Vrste kredita prema otplati

Celi su oni koje treba vratiti u roku u celom iznosu.

Obročni su oni koji se likvidiraju u ugovorenim otplatnim sumama.

Amortizacioni su oni koji se otplaćuju polugodišnje ili godišnje u jed-

nakim anuitetima u kojima opada kamaćenje, a raste otplata i to prema
predviđenom planu za unapred ugovoreni rok korišćenja i otplate.

Vrste kredita sa aspekta statističke službe

Odobreni kredit je kredini okvir, tj. unapred limitiran volumen sredstava
do kojeg se neki kredit može koristiti.

Planirani je kredit koji se naknadno stavlja kao tražnja i nije planom

predviđen.

Vrste kredita u odnosu na plaćanje kamate

Kamatni su sa unapred utvrđenim iznosom kamate.

Beskamatni su sa odsustvom kamate.

Vrste kredita prema obliku

Eskontni kredit.Ovaj kredit banka odobrava na osnovu meničnog jemstva,
što znači da je eskontni u stvari menični kredit. Banka koja raspolaže
slobodnim novčanim sredstvima otkupljuje menicu od imaoca te hartije
pre njenog roka dospeća. U tom postupku banka umanjuje eskontnu
(meničnu) sumu za iznos eskonta (kamate) i provizije banke.

Lombardni kredit. Lombardni kredit je oblik kratkoročnog bankarskog

posla. Zalogu takvog kredita čine pokretne stvari, uglavnom veće
vrednosti, kao sto su stokovi roba, hartije od vrednosti, nakit, dragoce-
nosti…Lombardni kredit se odobrava u visini 60-70% vrednosti založene
nekretnine.Ukoliko postoji realna pretnja na tržištu da dodje do ozbiljni-
jeg pada vrednosti založene robe, banka se može osigurati i posebnim
dopunskim jemstvom koje je korisnik kredita dužan da obezbedi.
 97

Rambursni kredit. Predstavlja posebnu vrstu kredita koji se najčešće javlja

u spoljno trgovinskoj razmeni. Nastaje kada konfirmirajuća banka
(sa visokim ugledom i rejtingom), posredstvom svoje filijalske mreže, a
prema nalogu svoje inostrane korespodentske banke, isplaćuje robna
dokumenta i zadržava ih u svojini sve dok ih korespodentska banka
(po čijem su nalogu i isplaćena dokumenta) od nje ne otkupi, odnosno
rambusira.

Odobravanje kredita
Dokumentima o poslovnoj politici utvrđuju se uslovi formiranja kreditnog
potencijala, vrste kredita kao i uslovi pod kojima se mogu odobravati
pojedinačno svaka vrsta kredita.

Bez obzira na različitost uslova rada pojedinačno posmatrano svake

banke, zajedničke su im osnovne faze postupaka u radu stručnih službi.

Postupak za odobravanje svih vrsta kredita, izdavanja garancija i ostalih

instrumenata obezbeđenja plaćanja može se podeliti u četiri faze:

• podnošenje zahteva od strane tražioca kredita ili garancije, bitni

elementi sadržaja zahteva i prilozi
• postupak obrade zahteva i osnovni elementi kreditnog predloga koji se
daje u vidu referata
• postupak donošenja odluke od nadležnog organa upravljanja i
• realizacija odluke.

Bitne karakteristike zahteva za odobrenje kredita

Tražilac kredita prilagođava sadržaj zahteva vrsti kredita koji traži.

Zahtev za odobrenje kratkoročnog kredita podnosi se banci u pismenoj

formi i sadrži:

1. Podatke o tražiocu kredita

U ovom delu tražilac kredita navodi sve podatke o sebi, svom poslovanju i
dotadašnjem odnosu sa bankom i to:

• prikaz ispunjenja uslova kreditne sposobnosti i druge podatke koji po

mišljenju tražioca kredita mogu doprineti boljem sagledavanju njegove
finansijske situacije
• prikaz o odnosima sa drugim bankama, sa posebnim osvrtom na odnose
sa bankom kojoj se podnosi zahtev i
• prikaz urednosti izvršavanja dospelih obaveza prema banci.
 98

2. Podatke o poslu za koji se traži kredit

U ovom delu zahteva tražilac kredita obrazlaže opravdanost ulaska u

posao.

Pod opravdanošću ulaska u posao podrazumeva se naročito:

• obezbeđenje boljeg korišćenja kapaciteta

• obezbeđenje povećanja dohotka
• snabdevanje tržišta deficitarnom robom
• obezbeđenje kontinuiteta proizvodnje kroz kreditiranje sezonskih zaliha
• poboljšanje platnog bilansa putem izvoza itd.

3. Obračun potrebnih sredstava

Tražilac kredita, pored obračuna ukupnog iznosa raspoloživih sopstvenih

sredstava, u ovom delu zahteva prikazuje obračun potrebnih sredstava za
realizaciju predmetnog posla.

Obračunom se utvrđuje:

• ukupan iznos sredstava

• vreme trajanja angažovanja sredstava
• iznos sopstvenih sredstava koja će se koristiti za ovaj posao i
• iznos učešća eventualnih drugih kreditora, kao i
• iznos traženog angažovanja sredstava od banke.

4. Način i dinamika korišćenja kredita

Tražilac kredita je obavezan da u svom zahtevu banci navede način

korišćenja kredita (jednokratno ili okvirno, sa višekratnim korišćenjem, uz
prezentiranje određene dokumentacije sposobne za reeskont i sl.), kao i
dinamiku korišćenja i rokove vraćanja.

5. Način vraćanja kredita

Kratkoročni krediti se vraćaju iz sredstava ostvarene tekuće realizacije a

investicioni krediti iz ostvarene akumulacije, plaćanjem sa žiro-računa.
Njihova otplata može se vršiti i iz sredstava novoodobrenog kredita
(krediti za pripremu izvoza mogu se naplatiti iz kredita za uvoz i sl.), indo-
siranjem menica ili pak iz sredstava dobijenih eskontom menica, itd.

Tražilac kredita je dužan da u svom zahtevu navede jedan ili više od

pomenutih načina za izmirenje obaveza.
 99

6. Obezbeđenje vraćanja kredita

Kao obezbeđenje vraćanja kredita, podnosilac zahteva može ponuditi

banci:

• sopstvenu menicu (sa ili bez avala)

• ovlašćenje za realizaciju naloga za prenos
• ručnu zalogu na pokretnu imovinu
• garanciju druge banke ili drugog pravnog lica
• hipoteku na nepokretnu imovinu itd.
Tražilac kredita može u svom zahtevu ponuditi banci proširenje poslovne
saradnje, kao i druge pogodnosti koje bi po njegovom mišljenju mogle
značajno uticati na donošenje pozitivne odluke po njegovom zahtevu.

Dokumentacija uz zahtev za kredit

Tražilac kredita je obavezan, ukoliko se prvi put javlja kod banke, da
dostavi sledeću dokumentaciju:

• overen prepis akta o osnivanju

• rešenje o upisu u sudski registar
• statut
• spesimen potpisa lica ovlašćenih za potpisivanje po ugovorima o kreditu
• odluku organa upravljanja o zaduženju po kreditima kod banke i
• druge priloge po zahtevu banke.

Za tražioce kredita koji su po bilo kom osnovu koristili kredite kod banke,
banka mora imati ovu dokumentaciju u svojim već formiranim dosijeima,
pa ih tražioci kredita ne podnose kod svakog zahteva, već samo dopunu u
slučaju izmena nekog od njih.

Kad se radi o kontinuiranom kreditnom odnosu, tražilac kredita je oba-

vezan, u cilju praćenja i kontrole njegovog poslovanja, da redovno banci
dostavlja završni račun za prethodnu godinu, periodične obračune za
tekuću godinu sa specifikacijama kupaca i dobavljača i drugih obaveza i
potraživanja po ročnosti, mesečna bruto knjigovodstvena stanja i proiz-
vodno knjigovodstveni plan odnosno plan prometa za tekuću godinu kao
i sve eventualne izmene tih planova tokom godine, i dr.

Neophodnost da se kreditni zahtev ovako formuliše i dokumentuje uslov-

ljena je potrebom da banka raspolaže svim neophodnim elementima za
sagledavanje realnog finansijskog položaja tražioca kredita sa stanovišta
opravdanosti visine ulaganja i sigurnosti naplate.
 100

Obrada zahteva za kredit

Primljeni zahtev, služba kredita zavodi u registar primljenih zahteva, pošto
prethodno utvrdi njegovu formalnu ispravnost, kao npr. da li sadrži sve
bitne elemente za davanje ocene i predloga za donošenje odluke, da li je
potpisan od ovlašćenog lica, da li je priložena neophodna dokumentacija
i dr.

Služba koja obrađuje primljene zahteve po svakom zahtevu za kredit

sastavlja referat sa predlogom odluke kreditnom ili upravnom odboru. Da
bi se dala što potpunija i realnija ocena o tražiocu kredita i nameni za koju
se kredit traži, referat treba da sadrži sve bitne podatke neophodne za
donošenje odgovarajuće odluke.

Sadržaj kreditnog predloga

Uvodni deo

U ovom delu navode se opšti podaci o tražiocu kredita (naziv i mesto),

podaci o kreditnom zahtevu (iznos traženog kredita, namena za koju se
kredit traži, uslove koje nudi tražilac kredita, rokovi u kojima bi se kredit
koristio i vratio i sl.).

Podaci o podnosiocu zahteva

Ovo poglavlje kreditnog predloga obuhvata podatke o tražiocu kredita i

njegovoj investicionoj spremnosti (kada se radi o zahtevu za investicioni
kredit), na taj način što se koriste podaci iz kreditnog zahteva, podaci
dobijeni uvidom u izvornu dokumentaciju, kao i podaci, koji se dobijaju
analizom finansijskog stanja tražioca kredita.

Spremnost investitora u smislu pripremljenosti za efikasnu i racionalnu

izgradnju, ocenjuje se putem sagledavanja izbora lokacije i pribavljanja
urbanističke saglasnosti, izrade detaljne investiciono - tehničke doku-
mentacije, usvajanja nove proizvodnje, rešavanja problema zapošljavanja,
izbora tehnologije i opreme i dr.

Posebno treba obratiti pažnju na podatke kojima se uvrđuje da li investi-

tor pobaljšava organizaciju rada i tehničku i kadrovsku opremljenost, da li
se poslovno povezuje sa domaćim ili stranim partnerima, da li poboljšava
stepen korišćenja postojećih kapaciteta, odnosno u kom stepenu se
predviđa korišćenje novih kapaciteta i dr.
 101

U analizi finansijskog stanja potrebno je da se obrade elementi kreditne

sposobnosti koji obuhvataju bitne podatke o:

• finansijskom rezultatu
• likvidnosti i bonitetu imovine
• dužničko - poverilačkim odnosima
• mogućnosti vraćanja kredita u projektovanom roku, a posebno o
obezbeđenju deviznih sredstava za vraćanje inokomercijalnih i finansij-
skih kredita.

Posebno treba dati podatke o tome koliko tražilac kredita doprinosi

kreditnom potencijalu banke deponovanjem svojih novčanih sredstava,
obavljanjem platnog prometa sa inostranstvom i korišćenjem ino-finansij-
skih kredita, omogućenjem angažovanja sredstava po osnovu reeskonta
i dr. kao i o visini kredita i garancija koje koristi po svim osnovama kod
banke.

Podaci o investiciji

Ocenu investicionog programa mogu dati radnici banke ili posebna lica i
ustanove, instituti i sl. specijalizovani za dotičnu vrstu posla (ako je pro-
gram od izuzetnog značaja). O potrebi angažovanja specijalizovane insti-
tucije za davanje ocene odlučuje organ nadležan za donošenje odluke o
odobrenju kredita, na osnovu posebne informacije.

Pored prikaza o realnosti podataka o projektovanim kapacitetima i

tehnologiji,u ovom delu se obrađuju podaci o:

• tržištu nabavke sirovina i repromaterijala i prodaje gotovih proizvoda

• kadrovima
• vremenu trajanja investicione izgradnje
• planu ostvarenja i raspodele ukupnog prihoda i dohotka u periodu ot-
plate kredita
• ekonomskim pokazateljima investicije (produktivnost, ekonomičnost,
rentabilnost, uticaj na platni bilans, na zapošljavanje, na zaokruženje i
upotpunjenje proizvodno-tehnološkog ciklusa postojećih kapaciteta i sl.)
• predračunskoj vrednosti, strukturi i izvorima sredstava za finansiranje
investicije.

Služba kredita u toku obrade zahteva, zajedno sa investitorom i eventu-

alno sa drugim mogućim kreditorima, proverava realnost visine predra-
čunske vrednosti investicije i izvora sredstava predloženih u konstrukciji
finansiranja.
 102

Posebna pažnja posvećuje se oceni mogućnosti obezbeđenja sopstvenog

učešća investitora, naročito u slučaju kada se sopstveno učešće obezbe-
đuje garancijom banke.

Konstrukcija finansiranja daje se kompletno i njome se utvrđuju:

• izvori dinarskih sredstava za ulaganja u osnovna sredstva

• izvori i način obezbeđenja deviznih sredstava za avanse i međuplaćanja
za uvoznu opremu
• davaoci deviznih garancija za uvoznu opremu i
• izvori iz kojih se obezbeđuju trajna obrtna sredstva.

Ocena realnosti konstrukcije finansiranja zasniva se na dokazima da

učesnici u finansiranju raspolažu ili će raspolagati predviđenim sredst-
vima.

Angažovanje sopstvenih sredstava utvrđuje se analizom raspoloživih

sredstava za nova investiciona ulaganja, pri čemu se vodi računa o mogu-
ćnosti njihovog korišćenja u periodu investicione izgradnje bez interven-
cije banke putem dodatnog kreditiranja.

Ocena mogućnosti otplate kredita sagledava se na bazi utvrđenih raspo-

loživih sredstava i procene ostvarenja sredstava iz dohotka, za prosečnu
visinu otplate ili visinu utvrđenu planom amortizacije za period vraćanja
kredita.

Zaključna razmatranja i predlog odluke

U ovom delu referata, kreditna služba rekapitulira ocene iznete u prethod-

nim poglavljima. Rezime po pravilu predstavlja obrazloženje predloga
odluke kreditnom ili upravnom odboru. Ako se u toku sagledavanja oceni
da podnosilac zahteva za kredit ne ispunjava uslove za odobrenje kredita,
kreditna služba mora svaki elemenat neispunjenja posebno i detaljno
obrazložiti. Kod davanja pozitivnog predloga za odobrenje kredita,
kreditna služba formuliše tekst predloga odluke.

Predlog odluke sadrži:

• naziv i mesto korisnika kredita
• visina i vrsta kredita
• namena kredita
• izvori sredstava iz kojih se kredit odobrava
• rok vraćanja kredita i dospeće prvog anuiteta ili rate
• kamatna stopa i eventualni drugi troškovi (provizija i sl.)
• konstatacija o načinu plaćanja kamate, rokove obračuna i plaćanja ili o
pripisivanju kamate glavnom dugu
 103

• dinamika angažovanja-korišćenja kredita

• krajnji rok za korišćenje kredita
• ukupna predračunska vrednost objekta koji se finansira iz kredita
• klauzula o obezbeđenju sredstava za eventualna prekoračenja
• odredbe o davanju instrumenata za obezbeđenje plaćanja izvođačima
radova na osnovu odobrenog kredita
• iznos i način korišćenja sopstvenog učešća korisnika kredita
• instrumenti za obezbeđenje naplate kredita, kamate, provizije i drugih
troškova (vlastite »blanko« menice sa klauzulom »bez protesta«, avalirane
menice, garancije i sl.) i
• dokumentacija koja se podnosi prilikom korišćenja kredita.

Pored ovih bitnih elemenata, predlog odluke sadrži i druge obaveze koje
komitent i banka treba da izvrše ili ispune, zavisno od vrste i namene
kredita i predloženog aranžmana.

Termini koje je dobro znati pri razmatranju kredita

Kamata - naknada koja se plaća za koršćenje pozajmljenog novca

Nominalna kamatna stopa - kamatna stopa bez uključenih ostalih

troškova.

Efektivna kamatna stopa - kamatna stopa sa svim troškovima, prava

cena kredita koji se uzima.

Hipoteka je založno pravo na nepokretnosti, koje ovlašćuje poverioca

da, ako dužnik ne isplati dug o dospelosti zahteva naplatu potraživanja
obezbeđenog hipotekom iz vrednosti nepokretnosti, pre običnih poveri-
laca i pre docnijih hipotekarnih poverilaca, bez obzira u čijoj svojini se
nepokretnost nalazi.

Ručna zaloga je založno pravo na nekoj pokretnosti, koja ovlašćuje pove-

rioca da ako dužnik ne isplati dug o dospelosti naplati potraživanja pro-
dajom iste.

Kreditni biro je centralni – nacionalni registar podataka o novčanim

obavezama i o urednosti fizičkih i pravnih lica u izmirivanju obaveza
prema bankama, davaocima lizinga i drugim pružaocima usluga.

Jemstvo-garancija nekog lica da će dug biti isplaćen.

Menica je hartija od vrednosti po naredbi kojom njen izdavalac (trasant)

izdaje bezuslovni nalog drugom licu (trasatu) da korisniku isprave (remi-
tentu) isplati određenu svotu novca ili sam izdavalac obećava da će izvršiti
tu isplatu.
 104

Ček predstavlja pismenu ispravu kojom izdavalac/potpisnik daje banci

bezuslovnu naredbu da podnosiocu isplati naznačenu sumu novca. Za
razliku od menice, koja se izdaje i kada nema novca na računu, ček se
izdaje samo uz postojanje novčanog pokrića.

EURIBOR (Euro Interbank Offered Rate) je referentna kamatna stopa koja

predstavlja presek kamatnih stopa po kojima prvorazredne banke u evro-
zoni nude međusobne depozite na fiksne periode. Jednostavnije rečeno
EURIBOR je cena kapitala po kojoj banke u evrozoni vrše pozajmice jedna
drugoj.

Bankarska garancija predstavlja poseban instrument koji izdaje banka

radi osiguranja plaćanja i radi izvršenja ugovornih obaveza u roku i na
način kako je to ugovorom predviđeno.

Grejs period je vremeski period u kome nema otplate kredita.Obično se

odobrava kod dugoročnih kredita.

Likvidnost je mogućnost da se u svakom trenutku odgovori dospelim

obavezama.

Kolateral se odnosi na način obezbeđenja kredita. Standardni načini

obezbeđenja od neplaćanja kredita su menica, žirant, ručna zaloga,
hipoteka.

Lizing
Reč “lizing” potiče od engleske imenice “lease “ što znači zakup ili najam.

Lizing je pisani ugovor između dve strane: lizing kompanije (davaoca

lizinga) i korisnika predmeta lizinga (primaoca lizinga). U ovoj transakciji
davalac lizinga nabavlja opremu od dobavljača i daje je na korišćenje
primaocu lizinga na određeni vremenski period, dok je korisnik lizinga
zauzvrat dužan da davaocu vrši periodična plaćanja po uslovima
definisanim u ugovoru.

Primalac lizinga sam bira dobavljača predmeta lizinga i sam ugovara cenu
i isporuku, a s ponudom se obraća lizing kompaniji da u njegovo ime kupi
predmet lizinga.

Osnovni princip lizing poslovanja je: davalac lizinga zadržava pravno

vlasništvo nad predmetom lizinga, dok primalac lizinga stiče ekonomsko
vlasništvo. Tokom ugovorenog perioda, on ima pravo da koristi predmet
lizinga, plaćajući ugovorenu naknadu.
 105

Lizing je važan izvor srednjoročnog i dugoročnog finansiranja, jer, u

principu, predstavlja ekonomski efikasno rešenje nabavke sredstava
potrebnih za rad preduzeća ili preduzetnika.

Lizing pruža mogućnost preduzećima i preduzetnicima da modernizuju

svoju opremu i tako postanu efikasnija i konkurentnija. Naročito je
pogodan za mala i srednja preduzeća, kao i za nova, tek osnovana
preduzeća, koja često ne mogu da računaju na druge izvore finansiranja

Razlozi za lizing
1. Finansijski razlog. Nije svako preduzeće ili pojedinac u mogućnosti
da kupi opremu neophodnu za pokretanje, proširenje ili modernizaciju
sopstvenog poslovanja. Ne raspolaže svako preduzeće adekvatnim
sredstvima koje bi moglo da ponudi kao obezbeđenje za bankarske
kredite. Lizing predstavlja odgovor na takve probleme tako što pruža
mogućnosti primaocima lizinga da pribave neophodnu opremu.

2. Razlog ekonomičnosti i pogodnosti - korisnici predmeta lizinga

plaćaju lizing rate iz profita ostvarenog po osnovu korišćenja predmeta
lizinga. Veoma često lizing obezbeđuje 100% finansiranja za projekat.

3. Lizing se najčešće nudi bez dodatnih sredstava obezbeđenja.

Jedna od glavnih prednosti lizinga je ta što davalac lizinga pruža finansi-
ranje bez zahtjeva za dodatnim obezbeđenjem (upravo iz razloga što je
on pravni vlasnik predmeta lizinga). U privredama u tranziciji se često traži
i dodatno obezbeđenje, ali je ono u ovom slučaju daleko manje nego kod
tradicionalnog bankarskog kreditiranja.

4. Brza obrada zahteva. Upravo iz razloga što dodatno obezbeđenje

najčešće nije potrebno, lizing može biti ugovoren daleko jednostavnije
i brže nego klasični bankarski kredit (u idealnom slučaju za svega jedan
dan). Odluka se donosi u većini slučajeva (u zavisnosti od procene boni-
teta) na osnovu sposobnosti potencijalnog primaoca lizinga da izvršava
svoje mesečne obaveze koje proizlaze iz ugovora o lizingu.

5. Fleksibilnost - lizing daje mogućnost da se započne ili razvije biznis sa

minimalnim početnim ulaganjem (učešćem). Plan otplate lizing rata može
biti podešen tako da odgovara specifičnim potrebama korisnika lizinga.
Preko davaoca lizinga se često mogu obezbediti dodatne usluge kao što
su povoljnije održavanja mašina i opreme, što se ne može očekivati u
slučaju bankarskog kreditiranja.
 106

Vrste lizinga
Dve najpopularnije vrste lizinga su: finansijski lizing i operativni lizing

1. Finansijski lizing

Davalac lizinga, uz prethodni dogovor sa primaocem lizinga, kupuje

predmet lizinga od dobavljača i daje mu na korišćenje. Primalac lizinga
koristi predmet lizinga u poslovanju i po tom osnovu stiče prihode koji
mu omogućuju da isplaćuje ugovorene obaveze koje ima prema davaocu
lizinga. Tokom perioda otplate, sa trajanjem do 60 meseci, predmet lizinga
ostaje u pravnom vlasništvu davaoca lizinga. Po isteku ugovora, primalac
lizinga može da se odluči da vrati predmet lizinga davaocu, ili da ga kupi
za cenu koja je znatno niža od očekivane tržišne vrednosti. U praksi se
najčešće ugovorom predvidi da plaćanjem poslednje lizing rate, primalac
lizinga automatski postaje i pravni vlasnik predmeta lizinga.

2. Operativni lizing

Operativni lizing pruža mogućnost korisniku lizinga da po isteku ugovora

predmet lizinga vrati ili obnovi ugovor za novi, moderniji predmet lizinga.
Kod operativnog lizinga rata se knjiži kao trošak, a predmet lizinga se vodi
i otpisuje u knjigama davaoca lizinga.

Prema osobinama predmeta lizinga razlikujemo:

• Lizing potrošnih dobara (automobili)

• Investicioni lizing (equipment leasing)
• Lizing pokretnih i nepokretnih stvari (plan property leasing)
• Lizing upotrebljenih stvari (second hand leasing)
• Lizing neupotrebljenih stvari (first hand leasing)

Prema položaju davaoca lizinga postoji:

• Lizing preko lizing društva

• Koncern lizing
• Sale – and lease-back lizing (proizvođač su različiti)
• Proizvođački lizing
• Proizvodno-finansijski lizing

Prednosti lizinga
U odnosu na bankarske kredite, finansijski lizing, generalno govoreći na
osnovu iskustava drugih zemalja, ima više prednosti, pre svega za
primaoca lizinga.
 107

1. Lizing se, najčešće, nudi bez dodatnih sredstava obezbeđenja. A, kada

se ona i traže, po pravilu su manja nego kod bankarskog kreditiranja. Kod
nas se sredstva obezbeđenja još uvek traže.

2. Upravo zato što najčešće nije potrebno dodatno obezbeđenje, lizing se

ugovara daleko jednostavnije i brže, nego klasični bankarski kredit.

3. Lizing daje mogućnost da se započne ili razvije biznis sa minimalnim

početnim ulaganjem, odnosno učešćem. Plan otplate lizing rata se može
podesiti tako da odgovara specifičnim potrebama korisnika lizinga.

4. Preko davaoca lizinga se često mogu obezbediti i dodatne usluge, kao

što je povoljnije održavanje opreme, što se ne može očekivati u slučaju
uzimanja bankarskog kredita.

Neki važni pojmovi u lizingu

Davalac lizinga je preduzeće koje je registrovano za obavljanje lizing
poslova. To je lizing kompanija koja korisniku lizinga daje ovlašćenja da
predmet lizinga koristi na ugovoreno vreme i uz ugovorenu naknadu,
zadržavajući pri tome pravo svojine nad predmetom lizinga

Finansijski lizing je oblik lizinga kod koga je uobičajeno da vlasništvo

nad predmetom lizinga po isteku ugovora o lizingu automatski prelazi
na primaoca lizinga i da je trajanje ugovora o lizingu uporedivo sa proce-
njenim ekonomskim vekom opreme. Isporučilac ili dobavljač je fizičko ili
pravno lice registrovano za proizvodnju, trgovinu i/ili servisiranje pred-
meta lizinga.

Lizing rata je iznos plaćanja koji primalac lizinga po osnovu korišćenja

predmeta lizinga periodično plaća davaocu lizinga prema uslovima nave-
denim u ugovoru o lizingu.

Lizing registar je baza podataka koji sadrži informacije o svim sklo-

pljenim lizing ugovorima zaključenim između svih korisnika lizinga
(pravnih i fizičkih lica) i lizing kompanija. Registar sadrži sve relevantne
informacije o primaocu, davaocu i predmetu lizinga.

Novčani tok (cash-flow). Za razliku od iznosa dobiti koji se u bilansima

preduzeća javljuje kao čisto računovodstvena kategorija, izveštaj o
novčanom toku prikazuje sva primanja i izdavanja novca i samim tim
predstavlja pravu sliku novčanih sredstava kojima preduzeće raspolaže.
Lizing kompanije svoje odluke o odobravanju lizinga donose upravo na
osnovu projekcije budućeg novčanog toka potencijalnog korisnika liz-
inga.
 108

Predmet lizinga je svako vozilo, mašina i oprema koji predstavljaju

predmet ugovora.

Primalac lizinga je pravno ili fizičko lice koje sa Davaocem lizinga sklapa
ugovor o lizingu i koje na ugovoreno vreme i uz ugovorenu naknadu od
davaoca lizinga preuzima predmet lizinga na korišćenje.

Učešće je iznos koji se u ugovorenoj visini uplaćuje na račun davaoca

lizinga. Minimalni i maksimalni iznos učešća zavise od ugovorenog tra-
janja lizinga.

Zaloga je deo imovine u vlasništvu zajmoprimca koja služi za obezbe-

đenje duga ka zajmodavcu, a koju zajmodavac može preneti u svoje
vlasništvo ukoliko zajmoprimac prestane da ispunjava obaveze po osnovu
duga.

Venture capital
Pojam venture capital nastao je osamdesetih godina prošlog veka. Prvo-
bitno se odnosio na donošenje kapitala u mala preduzeća koja se nisu
kotirala na berzi, a odlikovala su se velikim razvojnim potencijalom.
Ponekad se ova vrsta kapitala koristila i za razvoj novih tehnologija ili za
inovativno vođenje marketinga.

Danas se pod pojmom venture capital podrazumevaju sledeće stvari:

1. Seed – finansiranje start up ideja, takozvani early stage usmeren na

finansiranje faze pokretanja preduzeća
2. Expansion financing – donošenje kapitala u već razvijena ili zrela
preduzeća kojima je potreban svež novac za osiguranje rasta ili za revital-
izaciju.
3. Replacement capital – kapital kome je cilj promena u vlasničkoj struk-
turi preduzeća.
4. Trunaround – ulaganje u restrukturiranje preduzeća koja su u krizi
5. Bridge financing – finansijske intervencije koje imaju za cilj uvođenje
preduzeća na berzu

Joint venture kapital dolazi od strane specijalizovanih fondova (venture

funds) sa strategijom investiranja u mlada preduzeća sa visokim poten-
cijalom za rast. Investitori u venture fondove su institucije, korporacije i
fizička lica – preduzetnici. Fondovi su portfolio investitori i predstavljaju
alternativu klasičnim izvorima finansiranja (banke, preduzetnički
fondovi...)
 109

Postoje tri područja delovanja u kojima se javljaju joint venture kapitalisti:

1. Finansiranje pokretanja preduzeća

U ovu kategoriju spadaju sve intervencije koje podržavaju nastanak novih

preduzetničkih inicijativa, bilo da su one još u fazi nastanka ili da su u
početnim fazama start up-a. Zahtev za kapitalom dolazi od preduzetnika
ili od onog koji to želi postati i koji namerava razviti određenu ideju, uvesti
proizvod ili uslugu ili poboljšati proizvodni proces. U ovim fazama su
potrebna tehnička istraživanja, istraživanja tržišta i sl. i to zahteva velika
ulaganja.

Takođe, novom preduzeću su potrebna sredstva za naknade jer upravo

u pokretačkoj fazi preduzetnik ima potrebu za menadžerima koji bi mu
pomogao da se locira na tržište i izdvoji od konkurencije.

2. Finansiranje razvoja

Ovde se traži kapital za preduzeća koja se suočavaju sa problemima

vezanim za njegov razvoj.

Razvoj jedne preduzetničke delatnosti, koja je već dostigla određeni nivo

zrelosti, može se postići:

• povećanjem ili diverzifikacijom proizvodnih kapaciteta (unutrašnji

razvoj),
• akvizicijom ili preuzimanjem drugih preduzeća ili delova (spoljnji razvoj),
• spajanjem sa drugim preduzećima ili spajanjem koje karakteriše visok
stepen autonomije pojedinih preduzeća (mrežni razvoj).

U prvom slučaju (unutrašnji razvoj) doprinos venture capitalist-a je

pretežno finansijske prirode iako element menadžerskog savetovanja
može biti vrlo dragocen.

U slučaju da se žele postići spoljni ciljevi rasta, posebnu važnost ima

međunarodna mreža koju je venture capitalist u stanju pokrenuti kako bi
odredio idealnog partnera.

U trećem slučaju – mrežni razvoj – radi se o vrsti finansijske intervencije

koja ima za cilj grupisanje više nezavisnih preduzeća koja se mogu spajati
u vertikalnom i horizontalnom smislu i koja pokazuju određene sličnosti
u vezi sa proizvodima, tržištima i tehnologijama, i koja bi se sva mogla
spojiti u jedan holding koji bi vršio ulogu strateškog koordinatora.
 110

3. Finansiranje promena

Treća kategorija je usmerena na finansiranje unutrašnjih procesa promene

u preduzeću. To su promene koje često dovode i do promene vlasničke
strukture (kontrolni paket). Radi se o finansijskim intervencijama koje ne
uzimaju u obzir nivo razvoja koji je preduzeće postiglo. Naime, preduzeće
je došli do faze stagnacije, zbog čega je potrebno prevladati navedenu
fazu promenom vlasničke ili menadžerske strukture.

Poslovni anđeli

Malo se koji početnik u biznisu može nadati da će tako brzo postati

uspešan i veliki. Većina novih kompanija se ugasi u prvih par godina. I
pored dobre ideje preduzetnicima je teško da finansiraju svoj san. Oni
moraju naći potreban novac da bi pokrenuli posao, ali i dodatni novac
da bi ga dalje razvijali. Potraga za novcem nije laka, a u poslednje vreme
postala je otežana zbog nedostatka spremnosti spoljašnjih izvora kapitala
za finansiranje malih preduzeća.

Preduzetniku za početak poslovanja, ali i za širenje i razvoj postojećeg

poslovanja, stoje na raspolaganju različiti izvori finansiranja. Krediti su
najrašireniji, i najzastupljeniji izvor finansiranja. Ali postoje i oni nefor-
malni izvori finansiranja – biznis anđeli, venture fondovi, porodica,
prijatelji. Banke obično nisu spremne da finasiraju nove, preduzetničke
start up projekte.

Poslovni ili biznis anđeli su oni ljudi ili institucije koji žele svoj višak novca
uložiti u nečiji tuđi poslovni poduhvat. Biznis anđeli su uspešni privatnici
koji su voljni finansirati novi posao u najranijoj njegovoj fazi. Oni podstiču
preduzetništvo na novonastalim slobodnim tržištima.

Oni pomažu ljude koji imaju projekat poslovnog poduhvata ali nemaju
dovoljno novca za njegovo pokretanje. Oni su bogati pojedinci koji in-
vestiraju u razvoj malih preduzeća. Za uzvrat oni dobijaju deo vlasništva.
Preduzeće traži investitore, a tim investitorima nudi zauzvrat određeni
procenat.

Takvi investitori će da ulete u biznis koji je siguran i koji će da im napravi

više procenata godišnje nego kada bi taj novac ukamatili u banci npr. 25-
30% godišnje.

Poslovni anđeli su bogati, ali ne prebogati pojedinci. Oni obezbeđuju

novac i poslovno iskustvo. Upravo ta kombinacija novca i poslovnog
iskustva povećava verovatnoću da će start-up poslovni poduhvat
preživeti. Novčano tržište na kojem djeluju poslovni anđeli je neformalno.
 111

Neformalno ne znači izbegavanje poreza ili nezakonite radnje. Nefor-

malnost znači da neko ko želi investirati u neki poslovni poduhvat ne
mora biti banka. Veliki broj poslovnih anđela želi ostati anoniman, ne dižu
medijsku buku oko toga što čine, jer to čine zato što imaju višak novca,
kojeg žele investirati u nove, male poslovne poduhvate. Poslovni anđeli
ne poklanjaju novac. Oni očekuju povraćaj novca, ali nisu nestrpljivi kao
bankari: novac će dobiti natrag verovatno uz nešto duži rok i uz nižu
zaradu, ali će ga dobiti ako poslovni poduhvat uspe.

Osnova za dobijanje novca od ovih osoba jeste biznis plan. Biznis plan
mora da bude perfektan, svaki detalj mora da se objasni, da bi investitor
ulagao u tako nešto. I da može vidi da će posao imati plodove.

Poslovni anđeli prvenstveno pomažu pokretanje malih poslovnih podu-

hvata i to ne samo novcem nego i savetom.

To su društva osnovana sa ciljem ulaganja u povećanje osnovnog kapitala

preduzeća kao i za tehničku pomoći malim i srednjim preduzećima. U
svojim timovima imaju najbolje stručnjake za ulaganja i analitičare.
Poslovni anđeli mogu na različite načine pomoći poslovne poduhvate: ili
kroz ulaženje u vlasništvo ili kroz posuđivanje novca.

Biznis anđeli preduzetnicima mogu ponuditi povoljnije uslove. Osim kapi-

tala, na području na kojem imaju iskustva mogu savetovati menadžere
kako objektivno da sagledaju stanje stvari u preduzeću i okruženju.

Oni imaju više strpljenja i vremena, a i neformalni su. Anđeo može, osim
praktične pomoći i ohrabriti preduzeća u neizbežnim teškim trenucima,
pomoći mladim kompanijama da upoznaju nove mušterije i regrutuju
potrebne radnike i dogovoriti bolje uslove s venture kapitalistima kada
dodje vreme za većim izvorima sredstava.

Ono sto je karakteristično za njih jeste visoki rizik koji su biznis anđeli
spremni da prihvate investirajući u kreiranje takozvanih start-up,
početničkih kompanija.

Prema definiciji Evropske mreže biznis anđela , biznis anđeo je individua

koja investira jedan deo svoga bogatstva u start-up kompaniju, odnosno
u mladu kompanije s potencijalom rasta i kojoj je neophodan spoljni
kapital da bi se razvila.

Pošto pomognu preduzetniku da razvije kompaniju, postigne sa njom

uspeh na tržištu oni svoje akcije prodaju, naravno nastojeći da ostvare što
veću zaradu na uloženi kapital tzv. return on investment.
 112

Ono što razlikuje biznis anđele od klasičnih investitora jeste to što oni
pored novca investiraju i svoje znanje i menadžerska iskustva u kompa-
niju koju su izabrali. U najvećem broju slučajeva, oni su kao članovi
upravnih odbora konsultovani od strane preduzetnika o svakoj značajnijoj
strateškoj odluci.

Za razliku od kredita, uslovi pod kojima se mogu dobiti sredstva iz ovih

izvora, nešto su lakši. Kod ovakvih vrsta finansiranja najčešće se razvija
partnerski odnos izmedu preduzetnika i investitora. Osim vlastitih
sredstava (poželjno je da preduzetnik ima u min. 30% od vrednosti
ukupne investicije), preduzetnik može koristiti sredstva, koja u poslovanje
unosi partner. Partner ne mora biti osoba koja zajedno s preduzetnikom
obavlja poslovanje, to može biti i tzv. “tihi partner”, koji svoja sredstva
investira u poslovanje, a nije zainteresiran da i aktivno učestvuje u radu
kompanije. Takvi tihi partneri se nazivaju i poslovni anđeli. Poseduju tzv.
strpljivi kapital. Većina njih je stekla bogatstvo pokretanjem vlastitog
posla.

Gotovo je sigurno da će preduzeću čije su mogućnosti razvoja i ambicije

dovoljno velike da na početku privuče ulagače uz rizik, kako bude raslo,
povremeno biti potrebna dodatna finansijska pomoć. Za razliku od
mnogih drugih izvora finansijskih sredstava, ovi profesionalni ulagači uz
rizik imaju i smelost i strpljenje, jer su njihovi poduhvati dugoročni. Ako
preduzeće pronađe dobrog ulagača, može očekivati da će ga on sto posto
podržavati i osigurati finansiranje u narednom periodu. Ulagač se ravna
prema interesima preduzeća kome je potreban novac a ne prema onome
što je najpovoljnije za kompaniju koja se bavi rizičnim ulaganjima.

U početnom razdoblju, kad se neki posao tek pokreće, u ranim fazama

preduzeća, svaki kupac je veoma važan. Ulagač uz rizik često može bolje
predstaviti novo preduzeće kupcu nego sami osnivači. Ono što on može
dodati jeste određen nivo sigurnosti koja pomaže da se kupci koji inače
kupuju od velikih kompanija okušaju kao kupci novog, malog preduzeća.
Ulagači mogu objasniti kupcu zašto su uložili u neko novo preduzeće i koji
su razlozi za njihovo poverenje. Svojim profesionalizmom i objektivnošću
utiču na nepoverljive potencijalne kupce i ulivaju im sigurnost.

Osoba spolja, tj ulagač koja ima praktične sposobnosti i znanje može

pružiti upravljačkom timu potrebnu pomoć. Ljudi unutar preduzeća su
neobjektivni, nemaju smisao za realnost. Spoljni ulagač, zahvaljujući
svojoj distanci i objektivnom pogledu, može bolje proceniti racionalnost
planova, ideja i inicijativa.

Problemi malih preduzeća različiti su od problema velikih kompanija.

Oni zahtijevaju drukčiju politiku ulaganja, drukčiji odnos prema
 113

menadžmentu. Stoga su tržištu kapitala potrebne nove institucije čija će

posebna uloga biti da tim novim, mladim, rastućim preduzećima pribave
potreban kapital, uputstva i smernice.

Poslovni anđeli najviše ulažu novac a i preduzetnici se prijavljuju za

finansiranje od strane biznis anđela u projekte iz područja ulaganja u
izgradnju nekretnina, zatim projekata iz područja informacijske tehno-
logije, turizma i ugostiteljstva, usluga, prehrambene industrije.

Iznosi koje anđeli investiraju se kreću od 1.000 EUR do 500.000 EUR. A

nakon ostvarenog cilja, poslovni anđeli izlaze iz kompanije i prodaju svoj
udeo. Jedna od najčešćih situacija u kojoj se nađe preduzetnik početnik
jeste da već poseduje proizvod (makar na nivou ideje), pa i deo sredstava
da započne biznis, ali da mu nedostaje znanje u nekoj disciplini, najčešće
u oblasti marketinga, finansija, računovodstva...

Upravo tada se javlja potreba za biznis anđelima. Ali, kako doći do njih?

Biznis anđeli često žele da ostanu anonimni što preduzetniku, po prirodi

stvari bez dobrih poslovnih kontakta i veza, otežava da dođe do njih.
Dakle, upravo sa ciljem da se olakša spajanje ponude i tražnje, kreirani su
tzv.”rezoi”, odnosno mreže biznis anđela što je, kako preduzetnicima tako i
biznis anđelima, omogućilo više opcija pri sklapanju ugovora.

Ne treba, međutim, misliti da sam susret preduzetnika i investitora dovodi

do sklapanja ugovora. Naprotiv. 70 posto projekata ne prodje kroz mrežu
poslovnih anđela, zbog njihove nerealnosti, tj. lošeg biznis plana i loše
prezentacije.

Poslovni anđeli koji investiraju u start-up biznise za razliku od venture

capital fondova, osim novca nude i stručna znanja i tako povećavaju
šansu za uspeh kompanije. Do skora su to bili bogati pojedinci, ali u
poslednje vreme se sve češće udružuje više pojedinaca kako bi obezbedili
više sredstava. Firme za koje su ovakvi investitori zainteresovani su obično
srednje kompanije-veće od porodičnih biznisa, ali manje od velikih
kompanija kojima treba iznad milion dolara. Svi ovi izvori finansiranja tj.
fondovi pri ulasku u firmu obično imaju strategiju koja govori o cilju
ulaska (restruktuiranje firme koja je u lošoj poziciji, dodatni kapital kako
bi se ojačala firma, poboljšanje bilansa preduzeća), period zadržavanja
u kompaniji, kao i izlaznu strategiju. Ovi fondovi se skoro nikada ne
zadržavaju duže od 10 godina, a uobičajeno je da izađu posle 5-7 godina
sa ciljem da ostvare višestruki povraćaj na uloženi kapital tj. internu stopu
povraćaja - internal rate of return za koju se očekuje da je bar 20-25% na
godišnjem nivou.
 114

Motivi poslovnih anđela su očekivanje finansijskih dobitaka od budućeg

kapitalnog rasta, uključenost u neki preduzetnički poduhvat,želja za
prenošenjem stečenog iskustva vezanog uz pokretanje poslovanja.

Srbija nema još ni jednu mrežu poslovnih anđela. Preduslov pokretanja

mreže poslovnih anđela jeste prikupljanje informacija o onima koji žele
uložiti svoj višak novca u poslovne poduhvate drugih ljudi (ponuda), te u
projekte čije pokretanje zavisi od pronalaženja tuđih finansijskih sredstava
(tražnja). Zbog toga napore treba usmeriti ka stvaranju kontakata između
onih koji imaju novac i onih koji imaju projekte.

Kriterijumi za finasiranje preduzetnika od strane poslovnih anđela jesu

da preduzetnici s projektom treba da imaju urođeni talenat za prodaju,
moraju biti spremni raditi 60 do 70 sati nedeljno, moraju pažljivo napraviti
poslovni plan koji će prezentirati anđelu. Četiri petine poslovnih planova
odbije anđele već u početku jer su loše napisani ili iznose neozbiljne
tvrdnje poput onih da preduzeće nema ozbiljnu konkurenciju.

Takodje, anđeli će radije dati novac ako je osoba koja im “kuca na vrata”
razradila i razvoj posla i moguće izlaze usled nastanka problema.

Anđeo je najčešće voljan uložiti između 25.000 i 250.000 dolara u svaki od,
npr pet do 10 novih poslovnih poduhvata. Tako očekuje zaradu od širenja
svojih ulaganja u nekoliko smerova i isto vreme, ali očekuje i svojevrstan
“psihološki prihod”. Anđeli žele zadovoljstvo od upotrebe svoje mudrosti,
kontakata i praktičnog znanja u korist darovitih ljudi koji im se svide.

Poslovni anđeli su uspešni preduzetnici u svojim granama poslovanja, a

neki dobro plaćeni menadžeri i profesionalci koji imaju specijalna znanja
o nekoj industriji. Poput većine bogatih ljudi, cene anonimnost i ne vole
govoriti o svojim aktivnostima. Ali očekuju uspjeh.

U najranijoj fazi početničke kompanije se oslanjaju na neizvesno finansi-

ranje, poput kreditnih kartica svojih vlasnika, drugih hipoteka ili gotovine
bliskih ljudi. Takvi su izvori ograničeni, a venture kapitalisti ih karakterišu
kao tri F - porodica, prijatelji i budale(family, friends and fools na engles-
kom). Oni u prosjeku mogu dati približno 250.000 dolara, što je, premalo
da bi se revolucionarne ideje progurale na tržište, i pretvorile u poslove
vredne milijarde. Potreban je, znači, još jedan izvor finansiranja. Nekada
su se preduzetnici okretali venture kapitalistima koji su davali novac u
zamjenu za udeo u budućem poslu. Na taj način se pre desetak godina
moglo prikupiti milion dolara. No vremenom su se fondovi venture kapi-
tala raširili, tako da su i njihove ambicije porasle. Mnogi više nisu zainte-
resovani za poslove koji ne nude mnogo više od te cifre. Tako većina
venture kapital kompanija razmišlja o većim poslovima koji donose
 115

zaradu od minimum pet do sedam miliona dolara. Budućem predu-

zetniku s dobrom idejom i projektom je teško da premosti taj raskorak
izmedju dobre ideje ali i nedostjućih izvora finansiranja za realizaciju te
ideje. Jedini način je da potraži pomoć privatno, od poslovnih anđela, jer
oni su bogati, imaju poslovno iskustvo i spremni su na rizik.pok
ušaje.
Franšizing
Franšizing nije finansijski već trgovinski posao ali se ipak ipak uvrštava u
grupu finasijskih poslova, jer se i franšizing poslovi tiču neke vrste finans-
iranja.

Franšizing predstavlja ugovorni odnos između davaoca i primoca franšize,

kojim se daje pravo primaocu da posluje pod imenom franšizatora,
koristeći sva raspoloživa znanja, procedure i način poslovanja, koji je pod
tim imenom razvijen.

Franšizer (proizvođač) ustupa franšizeru, preko ugovora o franšizi, svoju

robu na prodaju, a takođe mu ustupa i svoju tehnologiju rada, marketing,
brend, korporativni i robni znak (žig), karakterističan identitet (prepoznat-
ljivost) i sve drugo što će franšizeru pomoći da se identifikuje, snađe i da
lakše i brže prodaje dobijenu robu.

Franšizer obično obezbeđuje (nudi franšizatoru) poslovni prostor i radnu

snagu.

Franšizing predstavlja specifičnu formu ugovornog odnosa između neza-

visnih preduzeća na osnovu kojeg jedan od njih franšizer (nosilac franši-
zinga) ustupa drugom partneru- franšizatu (korisniku franšizinga) svoja
zaštićena ili nezaštićena prava pod tačno određenim uslovima i uz
određenu nadoknadu.

Na osnovu ugovora o franšizingu, franšizer pruža izvesne usluge i pomoć

franšizantu, među ostalim i finansijsku pomoć pri učvršćivanju posla.
Dakle franšizer kao prvo, bez ulaganja sopstvenog kapitala, na ovaj način
obezbeđuje široko prisustvo na tržištu na jedinstvenim principima i pod
svojim imenom. Naplaćivanjem ugovornih obaveza od franšizata,
franšizer uvećava svoja sredstva i racionališe svoje aktivnosti i funkcije.

S druge strane franšizanti vezivanjem za jednog kvalitetnog franšizera

uključuju se u jedan poslovni sistem u kojem ostvaruju dobit.

Znači, davalac franšize ustupa svoje trgovačko ime (brand) i svoj način
poslovanja daje na korišćenje korisniku franšize, koji se slaže da će
 116

poslovati u skladu sa uslovima ugovora o franšizi, tj. po konceptu rada

davaoca franšize. Onaj ko kupuje franšizu mora platiti vlasniku franšize
tzv. franšiznu naknadu za pravo korišćenja franšize te mora plaćati
mesečne provizije. Franšizna naknada je fiksni iznos koji se plaća po
potpisivanju ugovora o franšizi, dok su provizije sredstva izražena u
procentu od ukupnog prihoda koja primaoc franšize mesečno isplaćuje
davaocu franšize.

Pogodnosti koje korisnik franšize dobija za razliku od preduzetnika

koji samostalno kreće u posao je da u početku poslovanja ima podršku
davaoca franšize u obliku kontrole i pomoći, te davalac korisniku najčešće
osigurava edukaciju i praktično iskustvo. U velikom broju slučajeva
davalac franšize prati korisnika i marketinški tokom celog perioda trajanja
ugovora. Naravno, korisnik ima najveću koristi u tome što dobija pravo na
korišćenje proizvoda kojeg tržište prepoznaje kao brend.

Davalac franšize, osim franšizne naknade i provizije, ima koristi i u nečemu

mnogo važnijem: korisnik franšize osigurava mu osnovne resurse za
širenje poslovanja koje bi inače morao osigurati sam što bi mu značajno
finansijski opteretilo poslovanje. U isto vreme davalac franšize dobija i
motivisani kadar jer korisnik franšize vodi posao kao da je u potpunosti
njegov, ulaže novac, vreme i rad u razvoj poslovanja. Na taj način davalac
franšize može se brzo širiti i menjati prema potrebama tržišta bez velikih
finansijskih troškova.

Dva su tipa franšize: franšizna distribucija proizvoda/usluga i franšizni

model poslovanja.

Franšizna distribucija proizvoda bavi se samo prodajom proizvoda, što

znači da franšizni ugovor daje pravo prodaje određene marke proizvoda
vlasniku franšize.

Franšizni model poslovanja, pored prodaje proizvoda ili usluge s markom,

uključuje i način kako organizovati poslovne aktivnosti, i to onako kako
davalac franšize zahteva.

Cene franšiza kreću se od nekoliko hiljada pa sve do nekoliko stotina

hiljada eura.

Faktoring
Imajući u vidu da se najveći deo moderne trgovine odvija na taj način
što su prodavci, u cilju povećanja svog učešća na tržištu, primorani da
nude kupcima povoljne uslove plaćanja, kao što su prodaja na odloženo
plaćanje (30-180 dana) i slično, faktoring je dobio šansu za razvoj.
 117

Faktoring je finansijska transakcija gde preduzeće koje očekuje prihod

- ima potraživanja (npr. po izdatim fakturama – računima) od kupca. On
prodaje ta potraživanja trećoj strani koja se zove faktor, po sniženoj ceni
jer od faktora momentalno dobija gotovinu, koja je neophodna za dalje
održavanje poslovanja.

U suštini to je otkup tuđih potraživanja (dugova). Na primer, prilikom

prodaje određene robe nastaju potraživanja prodavca prema kupcu, koja
je ovaj dužan da izmiri u određenom vremenskom roku.

Znači firma koja treba da naplati svoje proizvode ili usluge može svoja
sporna potraživanja prodati po nižoj dogovorenoj ceni nekoj drugoj firmi
(“firmi uterivaču dugova”) koji vrši dalju naplatu.

Ovom aktivnošću mogu da se bave banke i osiguravajuće kompanije, kao

i neke druge specijalizovane kompanije. One otkupljuju dugove tako što
isplaćuju prodavcu odmah iznos njegovog potraživanja umanjenog za
ugovoreni procenat (npr. 10% ili 20%).

Faktoring je često isplativ za prodavca jer poboljšava njegovu likvidnost

tako što on dolazi do gotovine pre roka dospeća, a takođe ga i oslobađa
raznih finansijskih rizika koji bi se javili vremenom.

Faktor, tj. kupac potraživanja sebe osigurava tako što ova potraživanja
moraju biti dobrog boniteta i pokrivena raznim garancijama, tako da on
na taj način minimizira kreditni rizik (nemogućnost naplate datog duga o
roku dospeća).

Dokumenti kojim prodavac dokazuje faktoru da je izvršio isporuku su:

faktura, otpremnica, carinski sertifikat (kod izvoznog faktoringa), protokol
o primopredaji robe i sl.

Faktor pored otkupljivanja potraživanja nudi i druge usluge: vodenje

računovodstva, razne usluge prevoza i špediterske usluge, pomoć u
odabiru kupaca... i za njih naplaćuje posebnu proviziju od 0,75 – 2% od
vrednosti posla.

Zahvaljujući faktoringu mnogi mali i srednji proizvođači mogu bez

teškoća da se uključe u međunarodnu razmenu i da se njihovi proizvodi
pojave na stranim tržištima, dok brigu o plasmanu i naplati izvezene robe
prepuste banci faktoru.
 118

Iako forma kredita, faktoring se od bankarskog kredita razlikuje u tri stvari:

• nema potrebe za garancijom (hipoteka i sl.) jer je predmet transakcije

potraživanje i faktor kupovinom potraživanja preuzima kompletnu od-
govornost i rizik naplate
• faktoring nije zajam već je u pitanju kupoprodajni proces
• kod bankarskog kredita postoje dve strane dok je u procesu faktoringa
prisutno tri strane.

Prema podacima Factor Chain International-a (jedne od najvećih factor-

ing udruženja, u 2004. godini ukupan promet u svetskoj trgovini, koji se
odvija putem faktoringa, iznosio je 900 milijardi evra.

Faktoring je postao sve manje mogućnost za uvećanje profita, a sve više

potreba, kako kod razvijenih zemljama, tako i kod zemljalja u razvoju.

Vrste faktoringa
1. Kvazifaktoring

Kvazifaktoring je faktoring sa pravom faktora da, u slučaju nenaplate,

obeštećenje traži od prodavca. U praksi se najčešće primenjuje kad je
mogućnost reklamacije povećana ili vremenski neodređena i faktor ne
može da predvidi njenu visinu i moment isticanja od strane kupca.

2. Bulk faktoring

Bulk faktoring je faktoring po kome faktor prihvata sve fakture i sve kupce
koje prodavac ima.

Forfeting
Forfeting je oblik finansiranja izvoznih kredita koji se realizuju prodajom
izvoznog potraživanja banci ili specijalizovanoj instituciji, uz odbitak
odgovarajućeg fiksnog iznosa, a na osnovu prezentovanja dokumenata
kojima uvoznik garantuje otplatu duga. Na ovaj način izvoznik koji je
prodao robu stranom kupcu na kredit, stiče gotovinu uz određeno
umanjenje.

Forfeting je toliko sličan faktoringu, ali se razlikuju u jednoj stvari. Forfet-

ing je otkupljivanje dugoročnih potraživanja po osnovu kapitalnih dobara
sa uobičajenim rokom otplate od 5 godina, a može biti od 1 godine do 7
godina, i to u polugodišnjim ratama. Veličina transakcije može biti naj-
 119

manje 50.000 dolara a maksimalno 10 miliona dolara, s tim što se veći

iznosi finansiraju putem konzorcijuma. Znači, osnovna razlika je u tome
da li se radi o kratkoročnom (faktoring) ili dugoročnom (forfeting) finansi-
ranju prodaje. Tehnika je ista.

Forfeting se najčešće koristi za izvozne transakcije veće vrednosti čiji

predmet mogu biti:

• Kapitalna dobra
• Potrošačka dobra
• Vozila
• Konsultantski i građevinski ugovori
• Berzanski proizvodi

Forfeter treba pažljivo da oceni kreditnu sposobnost uvoznika, a

uobičajeno je da za svoje obezbeđenje zahteva i garanciju prvoklasne
banke, što povlači troškove bankarske provizije.

Kroz mehanizam forfetiranja ubrzava se obrt kapitala i smanjujuju anga-

žovana sredstva izvoznika, što poboljšava njegovu likvidnost. Na taj način,
čak i nelikvidne organizacije mogu da izvoze na kredit jer se ne ispituje
njihova kreditna sposobnost već bonitet vrednosnih papira uvoznika.

Forfeting se u mnogim slučajevima pokazao kao najefikasniji i najprofita-

bilniji instrument kada je izvozno finansiranje u pitanju.

Karakteristike forfetinga
1. Forfeting je oblik izvozno komercijalnog instrumenta finansiranja koji
podrazumeva otkup kreditnih instrumenata bez prava regresa prema
izvozniku.

2. Obaveze po osnovu forfetinga nastaju iz trgovačkih transakcija

pokrivenih prenosivim kreditnim instrumentima poput promisori nota/
menica, akreditiva a u skladu sa uobičajenom praksom u međunarodnoj
trgovini.

3. Forfeting predstavlja srednjoročni instrument finansiranja sa fiksnom

kamatom, iako se u određenim slučajevima može ugovoriti i varijabilna
kamata za periode od 6 meseci do 5 godina.

4. Forfeting je fleksibilan instrument koji se lako može prilagoditi

posebnim zahtevima izvoznika.

5. 100% posto izvoznog ugovora može biti finansirano (kreditiranje

dobavljača) .
 120

Prednosti forfetinga
Prednosti forfetinga za izvoznika su:

1. Upravljanje rizikom. Eliminisanje političkog, komercijalnog, rizika ka-

matne stope i deviznog rizika.

2. Finansiranje bez regresnog prava – vanbilansno. Trgovačka potraživanja

se otkupljuju bez prava regresa te se stoga potpuno uklanjaju iz bilansa
stanja izvoznika.

3. Jednostavna dokumentacija. Forfeting zahteva minimum dokumenta-

cije zbog same vrste instrumenata koji su uključeni u transakciju kao što
su promisori note, menice i akreditivi i zbog njihove prenosivosti putem
indosamenata ili asignacije.

4. Forfeting poboljšava keš flou dok ostali bankarski instrumenti ostaju

nepromenjeni. Konvertujući putem forfetinga kreditnu transakciju u keš,
bilans stanja je oslobođen potraživanja, bankarskih kredita ili neizvesnih
obaveza.

Učesnici forfetinga
Učesnici u poslu forfetiranja su sledeći:

1. Kupac (treće lice) koji nema dovoljno deviznih sredstava za uvoz

željenog dobra, obraća se prodavcu - izvozniku, direktno ili preko svoje
matične banke, zahtevom za kredit.

2. Izvoznik (komitent) sam ili preko svoje banke obraća se forfeteru (banci
ili specijalizovanoj organizaciji za forfeting usluge) ili posredniku -
makleru i nudi prodaju svojih potraživanja od kupca, pod uslovom da ga
forfeter po ispunjenju određenih uslova i predaje dokumenata isplati.

3. Forfeter preuzima od klijenta - izvoznika potraživanje koje on ima

prema trećem licu (kupcu-uvozniku), a koje joj klijent cedira uz prenos
instrumenata za naplatu potraživanja o rokovima dospeća koje je dogo-
vorio / ugovorio sa kupcem (menica, dokumentarni akreditiv, garancija
trećeg lica i sl.).

Forfeter prihvata cesiju potraživanja i isplaćuje nominalnu vrednost

klijentu - izvozniku, uz odbitak eskontne stope, provizije i troškova
vezanih za taj posao. Pri tome, forfeter se obavezuje da će snositi rizik
naplate potraživanja, odnosno, da neće tražiti regresiranje nenaplaćenih
potraživanja od klijenta - izvoznika.
 121

Forfeter nema ničeg zajedničkog sa poslom iz koga je proisteklo potra-

živanje (misli se na garantovanje isporuke dobara/izvršenja radova, kvali-
teta, rokova i slično). To je obaveza klijenta - izvoznika, koji odgovara i za
pravnu valjanost posla.

Pravila forfetiranja
1. Hartije od vrednosti kao dokumenti koji se javljaju u poslu forfetiranja
moraju imati odgovarajući rejting.

2. Iako forfeter sam određuje granicu ročnosti potraživanja koju je spre-

man da otkupi, što je uvek rezultat njegove sopstvene procene, najčešće
se i najviše otkupljuju potraživanja sa rokovima dospeća od 12 - 60 meseci

3. Za forfetere su prihvatljiva i potraživanja sa dužim rokovima dospeća,

ukoliko je rizik zemlje iz koje potiče potraživanje u redu, odnosno, ona
koja dospevaju polugodišnje i u jednakim ratama

4. Dominiraju valute koje pored stabilnosti, karakteriše i velika mogućnost
refinansiranja.

Proces forfetiranja

Sam proces forfetiranja izgleda kao na slici ispod.

Slika 5. Proces forfetinga, izvor: www.marfinfactors.gr

Finansijska
analiza
 123

Finansijska analiza
Pojam finansijske analize
Da bi se osigurala finansijska stabilnost preduzeća, finansijski menadžer
mora planirati svoje buduće finansijske uslove, a njegovo planiranje mora
započeti analizom finansijskih izvještaja. Analiza finansijskih izveštaja
može se opisati kao proces primene različitih analitičkih sredstava i
tehnika pomoću kojih se podaci iz finansijskih izveštaja pretvaraju u
upotrebljive informacije relevantne za upravljanje.

Njena osnovna svrha je da se prepoznaju dobre osobine preduzeća, kako

bi se one mogle iskoristiti, kao i da se uoče slabosti, kako bi se mogle
preduzeti korektivne akcije. Zbog toga informacije iz finansijskih izveštaja
treba da posluže pri poboljšanju budućeg poslovanja preduzeća, a ne
samo pri razmatranju učinaka prošlih događaja.

Finansijska analiza se bavi analizom finansijskog stanja preduzeća i

mogućnostima promena u željenom pravcu. Znatan deo analize vrši
se stavljanjem u odnos vrednosti bilansa stanja i uspeha. Za obavljanje
složenijih funkcija koriste se složenije matematičke metode.

Finansijska analiza predstavlja način sakupljanja i korišćenja informacija

finansijskog karaktera s ciljem da se oceni tekuće finansijsko stanje,
mogući tempo razvoja, prognozira perspektivno finansijsko stanje, otkriju
dostupni izvori sredstava i mogućnost njihove mobilizacije, prognozira
položaj preduzeća na tržištu kapitala i dr.

Finansijska analiza podrazumeva sakupljanje i korišćenje informacija, sa

ciljem da se:

1) oceni tekuće finansijsko stanje preduzeća,

2) oceni mogući tempo razvoja preduzeća,
3) otkriju dostupni izvori sredstava,
4) prognozira buduće finansijsko stanje preduzeća,
5) prognozira položaj preduzeća na tržištu kapitala, i sl.

Finansijska analiza pokazuje iz kojih izvora se finansira poslovanje, koliko

je novca neophodno preduzeću za nesmetano odvijanje biznisa, koliki su
prihodi preduzeća, troškovi, dobit i da li je preduzeće likvidno.

Tri najvažnija segmenta finansijske analize su bilans stanja, bilans uspeha

i keš flou (protok gotovine). Koristan je i prikaz tačke profitabilnosti, tj.
grafikon koji daje presek ulaganja i troškova, sa jedne strane i zarade, sa
druge strane i pokazuje kada će preduzeće preći u »crno«.
 124

U finansijskoj analizi se razlikuju: ekonomski efekat kao apsolutni pokaza-

telj koji karakteriše rezultat delatnosti i ekonomska efikasnost kao rele-
vantni pokazatelj koji upoređuje efekat sa troškovima ili resursima koji su
korišćeni za dobijanje tog efekta.

Finansijskoj analizi treba da predhodi opštesistemska analiza, može se

koristiti metod morfološke analize, koji je uspešan pri prisustvu malog
broja informacija o problemu. Svi subjekti se dele u grupe i svaka se
podvrgava detaljnoj analizi što omogućava i sakupljanje podataka za
kasnije istraživanje.

Finansijskoj analizi je potrebna bilo koja informacija finansijskog karak-

tera: knjigovodstveni obračun, izveštaji finansijskih organa itd. Posebno
su značajne finansijske informacije o:

• potrebama i izvorima finansijskih sredstava

• prilivu i odlivu novčanih sredstava i ukupnih poslovnih sredstava
• finansijskim plasmanima
• stanju depozitnih računa i hartija od vrednosti
• finansijskim stabilnosti preduzeća isl.

Analiza informacija može da se vrši u cilju:

• kontrole i dijagnostike stanja

• prognoziranje razvoja preduzeća.

Etape finansijske analize

Postoje dve etape analize finansijskog stanja:

1. Ekspres analiza – vrši se kroz tri etape:

• pripremna etapa – cilj je da se donese odluka o svrsishodnosti analize

finansijskog izveštaja;
• prethodni pregled knjigovodstvenih obračuna˝ – cilj je da se ocene
uslovi rada u obračunskom periodu, da se odrede kvalitativne promene u
finansijskom i imovinskom položaju preduzeća;
• ekonomski referat i analiza obračuna˝ – cilj je opšta ocena rezultata ak-
tivnosti i finansijskog stanja.

2. Detaljna analiza – detaljnija je od ekspres analize i vrši se u interesu

različitih korisnika.
 125

Zadaci finansijske analize su:

1) ocena aktive i izvora finansiranja,
2) ocena veličine i sastava resursa koji su potrebni za održavanje i
proširivanje ekonomskog potencijala preduzeća,
3) ocena izvora dopunskog finansiranja,
4) proučavanje forme finansiranja (krediti ili gotovina),
5) ispitivanje rizika koji nastaje sa datim izvorima sredstava, i
6) analiza sistema kontrole korišćenja finansijskih resursa.

Cilj finansijske analize

Cilj finansijske analize je istraživanje odnosa pojedinih pozicija bilansa

stanja i bilansa uspeha. Ona je neophodna s obzirom da bilansne pozicije
imaju malu ili nikakvu analitičku vrednost. Da bi se sagledao finansijski
položaj preduzeća, moraju se uspostaviti značajni odnosi između poje-
dinih bilansnih pozicija.

Ovi odnosi se uspostavljaju u formi finasijskih pokazatelja poslovanja

preduzeća, tzv. racio brojeva, odnosno razlomaka kojim se jedna veličina
stavlja u odnos sa drugom veličinom racio brojevima, tj. finasijskim poka-
zateljima poslovanja preduzeća se utvrđuju i mere one uzročne veze
između bilansnih pozicija koje odražavaju poslovna stanja i tendencije.

Finansijski pokazatelji poslovanja preduzeća

Poslovni pokazatelji čine sastavni deo analize finansijskih izveštaja. Oni se

dobijaju iz odnosa vrednosti međusobno povezanih i uslovljenih veličina
(brojeva). Oni omogućavaju uporednu analizu kvaliteta poslovanja
između istih i različitih preduzeća.

Postoji veliki broj pokazatelja kojima se mere i ocenjuju ostvareni poslovni

rezultati, uspešnost poslovanja, sigurnost i stabilnost preduzeća. Ti se
pokazatelji menjaju u skladu s promenama uslova rada i promenama
na tržištu. Donosioci odluka izabraće različite pokazatelje zavisno od
područja na kojem deluju i informacija koje su im potrebne za donošenje
odluka. Banku će zanimati finansijska sposobnost preduzeća da vrati
kredite, a akcionara će zanimati visina sigurnosti da isplati dividende pa
će banka analizirati likvidnost i rentabilnost preduzeća, a akcionar profita-
bilnost i sigurnost.

Poslovanje svakog preduzeća je veoma složeno i pod uticajem je velikog

broja unutrašnjih i spoljnih činioca koji se stalno mjenjaju. To zahteva veći
broj različitih pokazatelja za njihovo ocenjivanje.
 126

Finansijski pokazatelji podeljeni su u četiri grupe pokazatelja:

• pokazatelji likvidnosti
• pokazatelji profitabilnosti i rentabilnosti
• pokazatelji dugoročne solventnosti
• tržišni pokazatelji

Kod analize finansijskog poslovanja nije potrebno koristiti sve te pokaza-
telje.

Koriste se samo oni koji su potrebni za svrhu analize. Za neke specifične

analize mogu se formirati i neki specifični pokazatelji kao što je npr. poka-
zatelj prelomne tačke rentabilnosti.

1. Pokazatelji likvidnosti

Likvidnost je sposobnost preduzeća da plati svoje račune na vreme i

zadovolji neočekivane potrebe za tekućim novcem. Pod likvidnošću se
podrazumeva sposobnost preduzeća za obrt radnog kapitala, pretvaranje
novčanog radnog kapitala (npr. zaliha i potraživanja) u novac, i podmi-
renje kratkoročnih i dugoročnih obaveza.

U ovu grupu ubrajaju se četiri pokazatelja:

• pokazatelj tekuće likvidnosti
• pokazatelj ubrzane likvidnosti
• koeficijent obrta potraživanja
• koeficijent obrta zaliha

Pokazatelji tekuće likvidnosti upotrebljavaju se za prikazivanje

kratkoročne sposobnosti preduzeća da podmiri svoje dospele obaveze.
Izračunava se tako što se tekuća imovina podeli sa tekućim obavezama.
Poželjno je da ovaj pokazatelj bude što veći jer je veća verovatnoća da će
preduzeće u roku podmiriti dospele obaveze.

Pokazatelji ubrzane likvidnosti mere kratkoročnu likvidnost preduzeća.

Izračunava se tako što se novac, kratkoročno unovčiva imovina i
potraživanja saberu, a zatim podele sa tekućim obavezama.

Koeficijent obrta potraživanja pokazuje kakva je sposobnost

preduzeća da naplati realizovane vrednosti prodaje. Izračunava se tako
što se neto prihod od prodaje podeli sa prosečnim potraživanjima. Za
prosečna potraživanja važno je da se izračunava prosek na osnovu
stanja svakog meseca u godini jer on varira tokom godine. Prosečan broj
dana potraživanja meri prosečno vreme koje je potrebno za naplatu
potraživanja. Prosečan broj dana potraživanja se izračunava kada se broj
 127

dana u godini podeli sa koefecijentom obrta potraživanja. Brzina obrta

zavisi od kreditnih uslova prodaje preduzeća, ekonomskog stanja kupaca i
visine kamatne stope.

Koeficijent obrta zaliha pokazuje relativnu visinu zaliha. Izračunava se

tako što se cena proizvodnje prodatih proizvoda podeli sa prosečnim
zalihama.

Važno je izračunati prosečan broj dana vezivanja zaliha. On meri prosečan

broj dana zadržavanja zaliha. Prosečan broj dana vezivanja zaliha se izra-
čunava kada se broj dana u godini podeli sa koefecijentom obrta zaliha.
Preduzeća teže ka održavanju optimalnih zaliha koje omogućavaju konti-
nuitet proizvodnje i prodaje uz najmanje troškove držanja zaliha. Stare
ili pokvarene zalihe treba što brže putem prodaje i naplate potraživanja
pretvoriti u tekući novac. Što je ovaj koeficijent viši efikasnije je
upravljanje zalihama odnosno likvidnost je veća.

Likvidnost imovine i preduzeća (solventnost)

Likvidnost se može iskazati kao:

• likvidnost imovine
• likvidnost preduzeća

prekomerna likvidnost prekomerna solventnost

optimalna likvidnost optimalna solventnost
nezadovoljavajuća likvidnost nezadovoljavajuća solventnost
nelikvidnost insolventnost

Prekomerna likvidnost imovine nastaje kad imovina ima brži obrt od

planiranog pa nastaju povećani rashodi koji negativno deluju na profita-
bilnost. Optimalna likvidnost imovine je uspostavljena kad dođe do
sklada u obrtu imovine sa ukupnim planiranim poslovnim aktivnostima
preduzeća. Svako preduzeće teži optimalnoj likvidnosti. Nezadovolja-
vajuća likvidnost imovine se javlja kada se koeficijent obrta imovine
smanji na nivo niži od planiranog. Tada dolazi do gomilanja imovine u
pojedinim fazama proizvodnje. Nelikvidnost imovine nastaje zbog slabe
naplate potraživanja, prekida proizvodnje ili slabe prodaje proizvoda ili
usluga. Tada imovina ne cirkuliše.

Prekomerna solventnost nastaje kada preduzeće i nakon plaćanja

dospelih obaveza ima znatne viškove neiskorišćenih novčanih sredstava.
Ona se može negativno odraziti na profitabilnost preduzeća. Optimalna
 128

solventnost postignuta je kad preduzeće raspolaže sa dovoljnim

novčanim sredstvima za podmirenje dospelih obaveza i nakon toga mu
još ostanu određena sredstva kao rezerva za eventualno pokriće neoče-
kivanih obaveza. Nezadovoljavajuća solventnost je kada su raspoloživa
novčana sredstva preduzeća jednaka dospelim obavezama pri čemu
preduzeće nema sigurnosne rezerve. Insolventnost se može izraziti kao
privremeni zastoj u plaćanju (preduzeće posluje uz znatne poteškoće)
ili kao trajan prekid plaćanja (preduzeće mora sprovesti reorganizaciju,
sanaciju ili likvidaciju).

2. Pokazatelji profitabilnosti i rentabilnosti

Pokazatelji profitabilnosti i rentabilnosti upućuju na dugoročnost poslo-

vanja i mogućnost povećanja dividendi kao i povraćaj posuđenog kapi-
tala brže od drugih preduzeća i u većoj sumi. Pokazuju efikasnost poslo-
vanja preduzeća u odnosu na prihode, vlastiti kapital i ukupnu imovinu
preduzeća. Ovi pokazatelji takođe utiču na likvidnost preduzeća a važni su
i za investitore i kreditore jer oni na osnovu njih donose svoje odluke.

U ove pokazatelje ubrajaju se:

• Profitna marža
• Koeficijent obrta imovine
• Rentabilnost ukupne imovine
• Rentabilnost vlasničkog kapitala
• Dobit po akciji

Profitna marža pokazuje prirast profita na jedinicu prihoda od prodaje.

Ako je izražena u procentu radi se o profitnoj stopi. Izračunava se tako
da se neto dobitak stavi u odnos sa neto prihodom od prodaje. Podatak
o neto profitnoj marži od prodaje pruža značajan uvid u poslovanje
preduzeća.

Koeficijent obrta imovine pokazuje efikasnost upotrebe imovine. Meri

koliko je prihoda od prodaje ostvareno na jedinicu vrednosti ukupno
angažovanog kapitala. Izračunava se tako da se neto prihod od prodaje
podeli sa prosečnom ukupnom imovinom. Ovaj koeficijent usko je vezan
za upotrebu kapaciteta i za rentabilnost imovine. Veći pokazatelj obrta
pokazuje veće iskorišćenje kapaciteta i veći dobitak na jedinicu angažo-
vane imovine.

Rentabilnost ukupne imovine pokazuje količinu ostvarene zarade na

svaku jedinicu angažovane imovine. Izražava se u procentima.
 129

Može se izračunati na dve načina:

• tako da se neto dobit podeli s prosečnom ukupnom imovinom

• tako da se profitna marža pomnoži sa koeficijentom obrta imovine pa se
dobije stopa rentabilnosti imovine.

Promena u profitnoj marži i promena u koeficijentu obrta imovine odra-

žava se na rentabilnost ukupne imovine jer su usko povezani. Smanjenje
stope rentabilnosti negativan je događaj za preduzeće.

Rentabilnost sopstvenog kapitala meri koliki je dobitak na svaki dinar

investiran od strane vlasnika. Ovaj je pokazatelj najvažniji za akcionare
ali je važan i za upravu jer pokazuje koliko se racionalno koriste sredstva
dobijena od akcionara. Govori o tome koliko se preduzeće finansira kroz
dugove. Ako preduzeće zarađuje pozajmljenim kapitalom više nego što
za njega plaća kamata tada tom razlikom može povećati rentabilnost
vlasničkog kapitala.

Rentabilnost vlasničkog kapitala izračunava se tako da se neto dobit

podeli s prosečnim vlasničkim kapitalom. Izražava se u procentima. Ako je
rentabilnost ukupne imovine manja od kamata na posuđeni kapital radi
se o negativnom efektu finansiranja kroz dugove. Ovaj se pokazatelj često
koristi i za međusobno upoređivanje preduzeća iste poslovne grupacije.

Dobit po akciji omogućava upoređivanje dobitaka po akciji prodatih

deonica. Računa se tako da se neto dobit podeli s brojem akcija. Dobit
po akciji obično je veća od dividende po akciji. Ako se dogodi obrnuto
to znači da je dividenda isplaćena iz zadržane dobiti koja je formirana u
proteklim razdobljima.

3. Pokazatelji dugoročne solventnosti

U pokazatelje dugoročne solventnosti ubrajaju se:

• koeficijent zaduženosti
• koeficijent pokrića kamata

Oni upozoravaju preduzeće da loše posluje kao i da se približava likvi-

daciji. Putem ovih pokazatelja moguće je prognozirati poslovanje predu-
zeća čak i do pet godina unapred. Opadanje likvidnosti i profitabilnosti
znakovi su da preduzeće ima poremećaje u poslovanju. To su pokazatelji
dugoročne sigurnosti preduzeća i finansijske samostalnosti.
 130

Koeficijent zaduženosti u odnosu na vlasnički (sopstveni) kapital poka-

zuje količinu zaduženosti preduzeća u strukturi kapitala. Što je zaduženost
veća, rizik preduzeća je veći. Ovaj koeficijent meri odnos finansiranja
putem dugova i samofinansiranja.

Nezavisno od ostvarenih prihoda preduzeće mora na vreme plaćati

kamate za posuđeni kapital i glavnicu kada istekne zajam. To su obaveze
preduzeća koje se mogu pomeriti. Koeficijent zaduženosti izračunava se
tako da se u odnos stave ukupne kratkoročne i dugoročne obaveze prema
vlasničkom kapitalu. Što je koeficijent zaduženosti veći to su i fiksne
obaveze preduzeća veće odnosno manja je finansijska samostalnost.

Koeficijent pokrića kamata je pokazatelj stanja sigurnosti a najvažniji

je za zajmodavce jer pokazuje da će preduzeća plaćati kamate na vreme.
Zajmovi su vrlo koristan način za finansiranje poslovanje preduzeća. Što
je koeficijent pokrića kamata veći to se više smanjuje zaduženost. Računa
se tako da se neto dobit pre oporezivanja uvećana za troškove kamata
podeli sa troškovima kamata.

Ako je rentabilnost imovine veća od visine kamata preduzeće ostvaruje

dobit. Ako je rentabilnost imovine manja od visine kamata preduzeće ima
gubitak.

4. Tržišni pokazatelji

Tržišnim pokazateljima meri se vrednost akcija na tržištu u poređenju sa

ostalim akcijama. Za investitore je najvažnija tržišna veličina, cena akcije,
cena koju su kupci spremni platiti za akciju, odnosno, cena po kojoj su
prodavci spremni prodati akciju.

Ovi pokazatelji vrlo su važni za sistem informisanja i analize poslovanja

preduzeća. U tržišne pokazatelje ubrajaju se:

• koeficijent tržišne vrednosti akcije

• rentabilnost akcije
• tržišni rizik

Koeficijent tržišne cene akcije nije konstantna veličina već se stalno

menja. Omogućava poređenje između akcija različitih preduzeća.

Ako je koeficijent određenog preduzeća veći u odnosu na ostala predu-

zeća, investitor očekuje da će dobitak preduzeća i dalje rasti istim ili bržim
tempom u odnosu na ostala preduzeća. To je vrlo važno jer stvara pozi-
tivnu sliku o preduzeću kod potencijalnog investitora. Računa se tako što
se tržišna cena akcije podeli sa dobitkom po akciji.
 131

Smanjivanje ovog pokazatelja upućuje na povećanje tržišne cene akcije

i/ili dobiti po akciji.

Rentabilnost akcije je pokazatelj tekućeg povrata investiranih sredstava u

akciju u odnosu na tržišnu cenu akcije. Izračunava se stavljanjem u odnos
dividende po akciji i tržišne cene akcije.

Rentabilnost akcije izražava se u procentima. Ona ja mera tekuće zarade

akcije za investitora.

Tržišni rizik je pokazatelj koji se koristi pri ocenjivanju intenziteta

promene akcije određenog preduzeća u odnosu na intenzitet promene
ostalih akcija na tržištu. Izračunava se tako da se promena cene određene
akcije podeli sa prosečnom promenom tržišnih cena drugih akcija. Na
osnovu ovog pokazatelja investitor može zaključiti koliko li će puta
vrednost investicija u preduzeću porasti više u odnosu na prosečan rast
cena akcija na tržištu. Ako se radi o smanjenju vrednosti akcija može se
izračunati rizik ulaganja u akcije.

Ključni finansijski pokazatelji

Sledećih deset pokazatelja su neophodni za dobro donošenje poslovnih i
finansijskih odluka.

Brzi test likvidnosti izračunava se tako što se ukupan iznos gotovine i

imovine koja brzo može postati gotovina podeli sa tekućim obavezama.
To je vrlo oštar test likvidnosti firme jer se zalihe diskontiraju. Pravilo je da
bi taj odnos trebao biti 1. Manje od 1 znači da firma ima probleme s
nelikvidnošću, dok vrednost pokazatelja veća od 1 govori o neiskori-
šćenim finansijskim sredstvima. Za utvrđivanje neposredne likvidnosti,
ovo merilo likvidnosti je manje pouzdano nego brzi test, ali je bolje za
procenu likvidnosti u dužem periodu, kao što je na primer 6 meseci ili
godinu dana. Razlog tome je što tekući odnos uzima u obzir i potraživanja
od kupaca i zalihe. Pravilo je da bi tekući odnos trebao biti 2 prema 1, tj.
potrebno je imati dvostruko više sredstava nego obaveza. Međutim, treba
biti oprezan u tumačenju ovog pokazatelja, jer on zavisi od sezonskih
uticaja.

Obrt potraživanja od kupaca izračunava se tako što se vrednost prodaje

podeli sa potraživanjem od kupaca. Ako taj pokazatelj ima tendenciju
smanjenja, uzrok može biti u poboljšanoj naplati ili u povećanju prodaje.
Ako pokazatelj raste, uzrok može biti u promeni politike prodaje (krediti-
ranje kupaca), pogoršanju naplate potraživanja od kupaca, ili se prodaja
strmoglavo smanjila. U tumačenju ovog pokazatelja mora se biti oprezan,
jer zavisi kada su potraživanja utvrđena i o sezonskoj prirodi poslovanja.
 132

Dani naplate izračunavaju se tako što se 30 dana podeli sa koeficijentom

obrta potraživanja. Ovaj pokazatelj je vrlo koristan za praćenje uticaja
promena u politici prodaje na kredit i u politikama naplaćivanje na poslo-
vanje firme.

Obrt zaliha izračunava se tako što se vrednost prodane robe/usluga

podeli sa prosečnom vrednošću zaliha. Taj pokazatelj upućuje na to kako
se dobro ili loše upravlja zalihama. Kod većine preduzeća obrt zaliha je
ustaljeni podatak, čiju promena treba da se poredi od godine do godine.
Male fluktuacije verovatno su rezultat normalnih razlika u dinamici posla,
ali veće treba analizirati.

Dani zaliha izračunavaju se tako što se 30 dana podeli sa obrtom zaliha.

To je drugi način kontrolisanja zaliha, ali treba biti oprezan u tumačenju
ovog pokazatelja jer je on povezan s organizacijom poslovanja, kao i sa
prirodom naručivanja kupaca.

Stopa bruto dobiti izračunava se tako što se bruto dobit podeli s

vrednošću prodaje. Taj pokazatelj bi trebao biti solidno konstantan i u
dobrim i u lošim mesecima.

Stopa neto dobiti izračunava se tako što se neto profit podeli sa

vrednošću prodaje. I ovaj pokazatelj bi trebao držati ustaljeni ritam tokom
dužeg perioda, a ne samo da ima kratkotoročne efekte.

Povraćaj na investirana sredstva (ROI) izračunava se tako što se neto

profit podeli sa neto imovinom. Kratkoročne promene imovine u firmama
sa malo imovine dobijaju kroz taj pokazatelj nerealno značenje.

Povraćaj na sredstva (ROA) izračunava se tako što se neto profit podeli s

vrednošću ukupnih sredstava. To je bolji pokazatelj profitabilnosti od ROI,
jer pokazuje koliko se uspešno koriste ukupna sredstva kojima raspolaže
firma. Međutim, budući da su profiti vrlo nesigurna mera uspešnosti u
kratkom roku, taj pokazatelj je bolje koristiti za godišnja poređenja. Na
primer, značajna investicija u osnovna sredstva radi podrške ubrzanog
širenja kapaciteta, značajno će promeniti vrednost pokazatelja.
Upravljanje
troškovima
 134

Upravljanje troškovima
Upravljanje troškovima
Troškovi su novčani izraz trošenja sredstava i rada i sastavni su delovi cene
koštanja učinka.

Troškovi su jedan od najbitnijih faktora rezultata rada preduzeća. Efikasno

snižavanje troškova neposredno povećava profit, fondove preduzeća i
plate radnika.

Sa druge strane, zbog povećanja troškova dolazi do smanjenja profita, a

vrlo često otežan je i celokupni rad preduzeća.

Trošak je izraz i mera ekonomske žrtve i vrednosni izraz ulaganja osnovnih

elemenata proizvodnje, koja nastaju radi stvaranja novih učinaka i sticanja
dobitka.

U troškove ubrajamo tekuća ulaganja elemenata proizvodnje koja nastaju

u poslovanju preduzeća, a koja su uvek izražena u novcu.

Troškovi imaju dva elementa:

• količinu potrošenih elemenata proizvodnje i

• nabavne cene potrošenih elemenata proizvodnje.

Trošak se može utvrditi kao proizvod količine i cene.

Za pojam troškova bitno je:

• da su oni vezani za učinke koji se sreću u svakoj vrsti preduzeća, a ne

samo u proizvodnim
• sve što predstavlja element cene koštanja, istovremeno predstavlja i
trošak

Troškovima se ne mogu smatrati izdaci i trošenja sredstava slučajnog ili

neredovnog rada. Kaliranje, kvar, rastur i lom iznad planiranog normalnog
iznosa ne smatra se troškom, već vanrednim rashodom. Samo unapred
utvrđeni, planirani, ravnomerno raspoređeni na celu godinu, normalni iz-
nos kaliranja, kvara i loma poprima karakter troškova, jer je samo taj iznos
integralni deo cene koštanja učinka.

Pandan ukupnim troškovima jeste cena koštanja. Objedinjujući sve

troškove, cena koštanja predstavlja tačku ispod koje prodajna cena ne
treba da se spušta, jer ispod te tačke nastaje faza gubitka.
 135

Upravljanje troškovima (Cost management) deo je ukupnog procesa

upravljanja poslovnim uspehom preduzeća. Iz praktičnih iskustava i
veština razvilo se u nauku koja proučava metode pripreme i korišćenja
informacija za potrebe donošenja upravljačkih odluka u poslovnoj praksi.
Obuhvata sve postupke kojima se u poslovanju preduzeća procenjuje
odnos između troškova i koristi.

Cilj upravljanja troškovima je da se u dugom roku maksimizira dobitak.

Cilj cost menadžmenta nije po svaku cenu snižavati troškove, već je svrha
preduzimanje aktivnosti, radi obezbeđenja trajno profitabilnog poslo-
vanja, odnosno najveće moguće dugoročne koristi. Računovodstvo je
glavni izvor informacija za upravljanje troškovima. Finansijsko računo-
vodstvo je usmereno spoljnim potrebama, a računovodstvo troškova je
usmereno pripremanju informacija za sastavljanje finansijskih izveštaja u
finansijskom računovodstvu.

Informacije računovodstva troškova omogućuju pre svega, utvrđivanje

cena koštanja proizvoda i usluga, procenjivanje vrednosti zaliha i utvrđi-
vanje ostvarenog finansijskog rezultata.

Za razliku od računovodstva troškova koje je pretežno usmereno na

troškove proizvodnje, u upravljanju troškovima obuhvaćeni su i troškovi
poslovnih aktivnosti koji prethode procesu proizvodnje ili slede iza njega,
kao što su aktivnosti logistike i marketinga.

Bitno obeležje upravljanja troškovima jeste da osigurava raspoređivanje i

praćenje odgovornosti za nastale troškove povezujući ih sa menadžerima
koji su ovlašćeni da donose odluke o njihovom nastanku. Savremeni
procesi decentralizacije preduzeća i automatizacija poslovnih procesa
potstakli su intenzivan razvoj sistema upravljanja troškovima, naročito u
preduzećima koja planski menjaju svoje poslovanje.

Najvažniji izvori informacija za upravljanje troškovima su:

1. Računovodstvo - sistem finansijskih informacija o svim poslovnim

promenama, jedan je od najpouzdanijih izvora informacija (poslovne
knjige, finansijski izveštaji);

2. Statistika - omogućuje poređenje sa prosekom grane, najboljim ili

najlošijim u grani (u preduzeću, granska statistika);

3. Procene - daju informacije koje se odnose na buduća kretanja, a rezultat

su primene različitih naučnih metoda.
 136

Pojam i vrste troškova

U literaturi se susreću brojne podele troškova u kojima su troškovi grupi-
sani sa različitih aspekata. Različita grupisanja troškova motivisana su po
pravilu svrhom kojoj treba da služe određene grupacije.

Troškovi se mogu podeliti kao:

1. ukupni - vrednost svih sredstava i rada potrošenih u određenom peri-

odu, godini, tromesečju ili mesecu;

2. prosečni - po jedinici učinka, proizvoda ili usluge;

3. ostvareni - utvrđuju se na kraju svakog poslovnog perioda;

4. budući - procenjuju se za naredne periode.

Osnovne vrste troškova prema njihovom poreklu su:

1. materijalni troškovi - troškovi osnovnog i pomoćnog materijala,

energije, sitnog inventara, ambalaže, alata i sl.;

2. troškovi stalnih sredstava - amortizacija, troškovi tehničkog

održavanja i sl.;

3. troškovi rada - naknade za uloženi ljudski rad (plate ili nadnice).

Prema složenosti strukture dele se na:

1. jednostavne (elementarne) - sastoje se samo od jedne prirodne vrste

troškova;

2. složeni - sastoje se od dva ili više elementarnih troškova.

Glavne grupe troškova proizvodnje su:

1. troškovi direktnog materijala - nastaju u trenutku potrošnje materijala;

2. troškovi direktnog rada - su troškovi rada zaposlenih koji rade direktno

u proizvodnji određenih proizvoda;

3. opšti troškovi proizvodnje - sadrže sve troškove proizvodnje osim

troškova direktnog materijala i direktnog rada, odnose se na celokupnu
proizvodnju.
 137

Prema ponašanju u odnosu na promene obima proizvodnje troškovi se

dele na:

1. fiksne (stalne) - povezani su sa nastankom i postojanjem proizvodnih

kapaciteta. Ukupni godišnji iznos stalnih troškova ne menja se bez obzira
na promene obima proizvodnje. Stalni troškovi po jedinici proizvoda
smanjuju se sa povećanjem obima proizvodnje;

2. promenjive (varijabilne) troškove - to su proporcionalno promenljivi

troškovi. U ukupnom iznosu se menjaju srazmerno sa promenom obima
proizvodnje. Prosečni proporcionalno promenjivi troškovi su uvek jednaki
nezavisno od promene obima proizvodnje.

3. relativno fiksne troškove - to su kombinovani troškovi koji imaju karak-

teristike i fiksnih i varijabilnih. Nazivaju se još i stepeničasti troškovi pošto
u okviru određene zone obima proizvodnje imaju fiksni karakter, a pri
prelasku iz jedne u drugu zonu beleže nagli rast tako da njihov grafikon
svojim izgledom podseća na stepenice.

Metode upravljanja troškovima

Postoje različiti metodi upravljanja troškovima. To su:

a) metoda tradicionalnog upravljanja proizvodnim troškovima,

b) model upravljanja troškovima zasnovan na procesima,
c) model upravljanja troškovima zasnovan na aktivnosti,
d) model ciljnih troškova,
e) budžetiranje bazirano na aktivnostima,
f ) model bilansa postignuća,
g) “Kaizen” troškovi,
h) analiza vrednosti,
i) model upravljanja troškovima

1. Model tradicionalnog upravljanja proizvodnim troškovima

Ovaj model se bazira na razgraničenju troškova u nekoliko osnovnih

grupa:
• troškovi direktnog materijala,
• troškovi direktnog rada,
• troškovi proizvodne režije,
• troškovi upravne i prometne režije.

Tradicionalni model upravljanja proizvodnim troškovima nastoji računo-

vodstveno obuhvatiti troškove direktnog materijala i direktnog rada, dok
se troškovi režije priključuju direktnim troškovima.
 138

Tradicionalni model upravljanja proizvodnim troškovima daje odgovor na

pitanje gde trošak nastaje.

2. Model upravljanja troškovima zasnovanih na procesu

U okviru ovog modela direktni troškovi materijala i rada terete se i prate

po fazama procesa proizvodnje, a troškovi proizvodne režije dodaju se
direktnim troškovima na nivou svake faze uz primenu određenih “klju-
čeva” rasporeda zasnovanih na troškovnim indikatorima. Ovaj model
pokazuje uzroke troškova proizvodne režije i stepen njihovog pridruži-
vanja direktnim troškovima svake faze u procesu proizvodnje.

Daje odgovor na pitanje gde su uzroci troškova proizvodne režije?

3. Model upravljanja troškova zasnovan na aktivnosti

On podrazumeva raspoređivanje troškova po aktivnostima. Umesto da

se troškovi prate po pojedinom proizvodu, ova metoda prati kretanje
troškova po pojedinoj aktivnosti ili delu poslovnog procesa. Time se
omogućuje lakši nadzor nad troškovima u pojedinim sastavnim delovima
pa se menadžeri lakše usredsređuju na uklanjanje suvišnih troškova.
Utvrđivanje troškova baziranih na aktivnostima računovodstveni je postu-
pak koji organizaciji omogućuje detektovanje i povezivanje stvarnih
troškova sa svakim pojedinačnim proizvodom ili uslugom koja proizlazi iz
same organizacije.

Prema ovom modelu postoji pet aktivnosti koje je potrebno sprovesti pri
svakoj analizi troškova u organizaciji:

• analiza aktivnosti,
• analiza direktnih troškova,
• praćenje troškova po aktivnostima,
• uspostavljanje merenja izlaznog proizvoda,
• analiza troškova.

Daje odgovor na pitanje: “Zašto trošak nastaje?

4. Model ciljnih troškova

Predstavlja računovodstveni oblik obuhvatanja i sistemskog merenja

troškova uključenih u proizvod ili uslugu, sa kojima se ostvaruje planirani
dobitak.

Da bi se odluka o ciljnim troškovima mogla realizovati oni moraju biti

podeljeni na pojedine elemente proizvoda. U kasnijim fazama to
 139

omogućuje njihovo praćenje, utvrđivanje odstupanja kao i njihovih

uzroka.

Daje odgovor na pitanja koliki troškovi smeju biti?

5. Budžetiranje temeljeno na aktivnostima

Ovaj model polazi od utvrđivanja zahteva kupca/korisnika, a ne od

utvrđivanja troškova. Interes ove metode usmeren je na kapacitet opreme
i stepen njegove korisnosti za ispunjenje zahteva koje postavlja kupac.

Daje odgovor na pitanje koliki su kapaciteti organizacije potrebni za

zahtevani proizvod ili uslugu?

6. Model bilansa postignuća

To je model pažljivo odabranog skupa pokazatelja i mera izvedenih iz

strategije firme pomoću kojeg se planiraju i usmeravaju aktivnosti firme
te mere postignuća iz različitih perspektiva na osnovu povezivanja i
uravnoteženja najvažnijih činioca uspešnosti.

Bazira se na spoznaji o nedostacima postupaka obuhvatanja troškova i

četiri osnovne perspektive putem kojih menadžment ima mogućnost
preoblikovanja vlastite vizije i strategije u poslovne aktivnosti.

Četiri perspektive razvoja organizacije su:

• finansijska perspektiva,
• perspektiva kupaca,
• perspektiva internog poslovnog procesa,
• perspektiva usavršavanja i rasta broja zaposlenih.

Odgovara na pitanje o rezultatima povezivanja i uravnoteženja činioca

uspešnosti?

7. Kaizen troškovi

Kaizen troškovi su oblikovani u japanskim preduzećima. Najviše je njihova

primena i model obračuna došao do izražaja u automobilskoj industriji
Toyota. Suština je ovog modela u kontinuiranom smanjivanju troškova
tokom odvijanja procesa proizvodnje primenom postupaka. Ovaj model
polazi od pretpostavke da se sve uvek može napraviti bolje.

Daje odgovor na pitanje može li još bolje?

 140

8. Analiza vrednosti

Polazi od pretpostavke timskog rešavanja konkretnog problema

primenom funkcijske analize. Model analize je vrednosti postupak kojim
se nastoji delovati na kontinuirano smanjivanje troškova.

Daje odgovor na pitanje mogu li se troškovi još smanjiti?

9. Model upravljanja troškovima kvaliteta

Ovaj model se svodi se na prepoznavanje, utvrđivanje i optimizaciju

troškova kvaliteta kao strukturnog elementa ukupnih troškova organi-
zacije. Troškovi kvaliteta su troškovi koji nastaju pri osiguravanju zadovo-
ljavajućeg kvaliteta i zadobijanju poverenja u njega kao i gubici koji se
trpe kada ona nije postignuta.

U osnovi se dele na: troškove za kvalitet (s pojavnim oblicima troškova

preventive i ispitivanja) i na troškove zbog (ne)kvaliteta (sa pojavnim
oblicima unutrašnjih i spoljnih troškova nedostataka).

Ovaj model daje odgovor na pitanje koji troškovi ne bi nastali kada bi se

svaki posao obavio dobro prvi put.

Prelomna tačka rentabilnosti

Na apsolutnu razliku između prihoda i rashoda deluje više različitih
faktora od čijeg, manje ili više, uspešnog kombinovanja zavisi stopa
poslovnog i neto dobitka.

Među te faktore spadaju: obim realizacije, asortiman proizvodnje, pro-

dajne cene proizvoda i usluga, kao i odnos varijabilnih prema fiksnim
troškovima u ukupnim troškovima poslovanja.

Međuzavisnost tih faktora obično se predstavlja u vidu grafikona renta-

bilnosti.

Prelomna tačka rentabilnosti (tačka pokrića) ili »prag rentabilnosti«

predstavlja onaj obim prodaje gde su ukupni prihodi jednaki ukupnim
rashodima, odnosno troškovima.

Proizvodnjom / prodajom ispod tačke rentabilnosti ostvaruje se gubitak,

dok se proizvodnjom/prodajom iznad tačke rentabilnosti ostvaruje dobit.

Analizom pokazatelja prelomne tačke rentabilnosti dolazi se do zaključka

koji obim proizvodnje ili prodaje treba ostvariti da bi se obezbedili fiksni
troškovi i deo varijabilnih troškova.
 141

Fiksni troškovi su troškovi koji ostaju nepromenjeni bez obzira na inten-

zitet prodaje. To su troškovi koji postoje i onda kada nema nikakvog pri-
hoda iz prodaje. U fiksne troškove ubrajamo npr: najamnine, kancelarijski
materijal, fiksni deo plate, kamate, amortizaciju i sl.

Varijabilni troškovi su troškovi povezani sa intenzitetom prodaje i uklju-

čuju nabavnu cenu, troškove prodate robe, varijabilni deo plate, provizije
za prodaju itd.

Prelomna tačka rentabilnosti, odnosno tačka u kojoj se poklapaju fiksni i

varijabilni troškovi sa prihodom, predstavlja donju granicu rentabilnosti.
To znači da je u tački preseka linija ukupnog prihoda i ukupnih troškova
poslovni dobitak jednak nuli. Ovo predstavlja kombinaciju pomenutih
faktora koja omogućava preduzeću da dostigne samo donju granicu
rentabilnosti iz redovne aktivnosti i ništa više.

Pri utvrđivanju prelomne tačke rentabiliteta metodološki se polazi od

utvrđivanja ukupnih troškova i ukupnog prihoda. Ukupni troškovi se dobi-
jaju jednačinom

y = a + bx

gde y predstavlja ukupne troškove, a fiksne troškove, b varijabilne

troškove po jedinici proizvoda, a x broj jedinica proizvoda.

Jednačina bazira na pretpostavci o konstantnim fiksnim troškovima i

varijabilnim troškovima proporcionalnim sa obimom proizvodnje. Ukupni
prihod dobijamo jednačinom

y = cx

gde y obeležava ukupni prihod, c cenu po jedinici proizvoda, a x broj

jedinica proizvoda. Jednačina bazira na pretpostavci da se sve količine
proizvoda mogu prodati po istoj ceni. Prelomna tačka rentabiliteta
predstavlja onaj iznos obima proizvodnje gde je UP = UT odnosno:

cx = a + bx
 142

Primer utvrđivanja prelomne tačke nalazi se na slici ispod.

Analiza prelomne tačke iznos

Prihodi (A) 1 000 000

Varijabilni troškovi (B) 200 000
Bruto dobit (A-B) 500 000
Fiksni troškovi 500 000
Bruto prihod 300 000
PRELOMNA TAČKA 625 000

Dobijanjem prelomne tačke, moguće je izračunati i maržu sigurnosti. MS

je jednaka planirani obim aktivnosti kroz planirani obim umanjen za obim
prelomne tačke aktivnosti, i sve to puta 100. Marža sigurnosti predstavlja
razliku između postojeće prodaje i prodaje na prelomnoj tački renta-
bilnosti, odnosno razliku između prihoda i prelomne tačke iskazano u
procentima. Ona je pokazatelj potrebnog pokrića dela varijabilnih
troškova, fiksnih troškova i neto dobitka. Marža sigurnosti pokazuje
moguću stopu smanjenja obima aktivnosti u odnosu na planirani prihod,
bez opasnosti ulaska preduzeća u zonu gubitka.

Racionalno poslovno odlučivanje u preduzeću zahteva da se prelomna

tačka rentabilnosti što pre dostigne, kako bi se što pre ušlo u zonu u kojoj
se ostvaruje pozitivan poslovni rezultat. Koristeći prelomnu tačku renta-
bilnosti, menadžment preduzeća sagledava različite varijante rešavanja
problema iz domena kratkoročne poslovne politike, odnosno poslovanja
koje u kontinuitetu obezbeđuje obim proizvodnje iznad prelomne tačke
rentabilnosti.

Grafički prikaz prelomne tačke rentabilnosti mogao bi da izgleda kao na

slici ispod.

Slika 7. Grafikon rentabilnosti

 143

Osobine prelomne tačke

• Pretpostavlja primenu obračuna po varijabilnim troškovima
• Jednostavno se prikazuje grafički
• Lako se definiše numerički
• Pogodna je za prezentovanje ekonomskih učinaka određene poslovne
odluke
• Omogućava utvrđivanje novih odnosa koji nastaju primenom samo
jednog ili većeg broja parametara
• Prelaz iz zone gubitka u zonu dobitka
• Pruža informaciju o tome koju je količinu prodaje potrebno dostići da bi
se mogli pokriti svi varijabilni i fiksni troškovi

Čemu služi prelomna tačka?

• Ona je instrument planiranja i kontrole rezultata poslovanja poslovnih
sistema i njegovih organizacionih delova (segmenata)
• Ona je informaciona osnova za (prvenstveno) kratkoročno, ali i za
strateško odlučivanje menadžmenta
• Omogućava sagledavanje trenutnog odnosa očekivanih i/ili ostvarenih
prihoda, troškova i rezultata na različitim stepenima korišćenja kapaciteta
• Omogućava utvrđivanje novih odnosa koji nastaju primenom samo
jednog ili većeg broja parametara

Značaj prelomne tačke u poslovanju

Analiza prelomne tačke nalazi svoje mesto u procesima donošenja
strateških odluka, planiranja i kontrole.

Značajan je doprinos prelomne tačke u različitim fazama planiranja,

posebno kao instrumenta procene vrednosti i doprinosa pojedinih alter-
nativa u ostvarivanju postavljenih ciljeva. Analiza pomoću prelomne tačke
je značajna u proceni vrednosti i doprinosa pojedinih alternativa.

Posebno je korisna u situacijama kada je neophodno proceniti raspon

zadovoljavajućih ciljeva odnosno gornje i donje granične vrednosti.

Informacije dobijene putem analize prelomne tačke prikazuju kritične

situacije, koje su posebno bitne za utvrđivanje minimalnih uslova ili za
ostvarivanje opšteg cilja. Odstupanje od prelomne tačke nadole ili na
gore, mogu u procesu planiranja dovesti do napuštanja određenih alter-
nativa, u slučaju da nije moguće sprovođenje korekcije cilja.
 144

Analiza pomoću prelomne tačke predstavlja značajnu informacionu

podlogu za procenu pojedinih alternativa i donošenje odluka u vezi
izbora najpovoljnije, kao i značajan instrument u koncipiranju ciljeva i
strategije preduzeća.

Analiza pomoću prelomne tačke se standardno koristi i kod:

• donošenja odluka – proizvesti ili kupiti?

• donošenja odluka o kvalifikovanosti zaposlenih
• donošenja odluka o načinu finansiranja
• donošenja odluka o alternativnim programima usavršavanja radnika
(programi sa različitim trajanjem, strukturom i visinom troškova kao i
očekivanim rezultatima)
• procene o iskorišćenosti nekretnina
• donošenja odluka o uslužnim preduzećima
Međunarodni
finansijski
menadžment
 146

Međunarodni finansijski
menadžment
Uvod

Predmet istraživanja međunarodnoga finansijskog menadžmenta je

finansijsko poslovanje preduzeća u dve ili više države.

Preduzeće koje posluje u dve ili više država najčešće se zove međuna-
rodno ili multinacionalno preduzeće, multinacionalna ili transnacionalna
kompanija.

Nekoliko je osnovnih razloga postojanja multinacionalnih preduzeća:

• pristup sirovinama,
• širenje tržišta,
• niži troškovi poslovanja,
• pristup novim tehnologijama,
• izbegavanje političkih i pravnih ograničenja,
• diverzifikacija proizvodnje.

Iako su osnovne funkcije finansijskoga menadžmenta i međunarodnog

finansijskoga menadžmenta iste, postoji nekoliko činioca zbog kojih je
finansijsko poslovanje na međunarodnome tržištu složenije od poslovanja
na domaćem tržištu.

To su:

• različite valutne denominacije,

• različiti ekonomski i pravni sistemi,
• različiti jezici,
• različita kultura,
• različita uloga vlade,
• različiti politički rizici.

Devizni kurs
Devizni kurs se definiše se kao cena valute jedne zemlje izražena u valuti
druge zemlje.

Pojam deviza označava potraživanje izraženo u stranoj valuti, ali i strani

efektivni novac, a pojam valuta znači efektivni novac - novčanice i
kovanice.
 147

Devizni kurs može biti direktni i indirektni.

Direktni devizni kurs predstavlja cenu devize izraženu u domaćoj valuti, to

jest broj jedinica domaće valute koji treba dati za jedinicu strane.

Indirektni devizni kurs označava cenu domaće valute izraženu u stranoj

valuti, odnosno broj jedinica strane valute koji je potrebno dati po jedinici
domaće.

Vrste deviznoga kursa

Brojni su kriterijumi razvrstavanja deviznoga kursa:

1. s obzirom na odnos vrednosti ili odnos kupovnih moći dve valute razli-
kujemo:

a) nominalni devizni kurs

b) realni devizni kurs

2. s obzirom na jednakost deviznog kursa i odnosa cena dve zemlje:

a) paritetni devizni kurs

b) disparitetni devizni kurs

3. s obzirom na broj zemalja čije se valute upoređuju:

a) bilateralni devizni kurs

b) multilateralni ili efektivni devizni kurs

4. s obzirom na ugovoreno vreme isporuke deviza:

a) spot devizni kurs

b) forward devizni kurs

5. s obzirom na nameru monetarnih vlasti da održava stabilan kurs

domaće valute:

a) fiksni devizni kurs

b) fluktuirajući devizni kurs

Nominalni i realni devizni kurs

Nominalni devizni kurs izražava kvantitativni odnos valuta koje se

upoređuju, nezavisno od njihove kupovne moći. Ova vrsta deviznoga
kursa ne odražava nužno stepen konkurentnosti posmatranih zemalja.
 148

Realni devizni kurs upoređuje cene dobara, izražene, u istoj valuti, a ne

cene valuta. Otuda i naziv realni. On, dakle, upoređuje kupovnu moć dve
valute.

Porast realnoga deviznog kursa naziva se realna depresijacija domaće

valute, a pad realnoga deviznog kursa zove se realna apresijacija domaće
valute.

Realna depresijacija može nastati kao posledica porasta nominalnog

deviznog kursa, porasta inostranih cena, ali i smanjenja domaćih cena. I
obrnuto, realna apresijacija rezultat je smanjenja nominalnog deviznog
kursa, smanjenja cena u inostranstvu kao i povećanja domaćih cena.

Realna depresijacija domaće valute prikazuje rast cenovne konkure-

ntnosti zemlje u odnosu na inostranstvo, dok realna aprecijacija znači
njen pad.

Paritetni i disparitetni devizni kurs

Paritetni devizni kurs bazira se na teoriji pariteta kupovne moći prema
kojoj su dve valute jednake ako su jednake njihove kupovne moći. Pritom
se kupovna moć definiše kao količina dobara koju je moguće kupiti jedi-
nicom posmatrane valute.

Ako je nominalni devizni kurs jednak odnosu nivoa cena u zemlji i ino-
stranstvu, kaže se da je paritetan. U protivnom, nominalni devizni kurs je
disparitetan. Disparitetan devizni kurs možebiti apresiran i depresiran. O
apresiranom deviznom kursu govori se onda kada je nominalni devizni
kurs veći od paritetnoga, dok je o depresiranom deviznom kursu reč u
slučaju kad je nominalni devizni kurs manji od paritetnoga.

Devizni kursevi najčešće nisu paritetni, a najčešći razlozi su:

• teorija pariteta kupovne moći ne uzima u obzir troškove prevoza,

carine i sl.
• korpe dobara pomoću kojih se upoređuju nivoi cena u posmatranim
zemljama najčešće nisu iste,
• zanemaren je uticaj kapitalnih transakcija na vrednost deviznoga kursa,
• pretpostavlja se da su sva dobra razmenjiva na inostranom tržištu.

Bilateralni i multilateralni devizni kurs

Devizni kurs koji označava odnos dve valuta naziva se bilateralni devizni
kurs. Nasuprot tome, devizni kurs koji označava odnos jedne valute i
 149

ponderiranog proseka grupe drugih valuta zove se multilateralni ili

efektivni devizni kurs. Budući da većina zemalja ne ostvaruje devizni priliv
isključivo u jednoj valuti, efektivni devizni kurs je bolji pokazatelj promene
kursa domaće valute od bilateralnog deviznog kursa.

Spot i forward devizni kurs

Spot devizni kurs se koristi za isporuku deviza u roku od dva dana od dana
prodaje.

Forward devizni kurs se primenjuje za isporuke deviza u roku dužem od

dva radna dana. Standardni rokovi isporuke su jedan, dva, tri, šest i
dvanaest meseci, ali mogući su rokovi i van standardnih ukoliko se
ugovorne strane tako dogovore.

Ako je forward devizni kurs veći od spot deviznog kursa, razlika između
njih naziva se forward premija. I obrnuti, ako je forward devizni kurs niži
od spot kursa, reč je o forward diskontu.

Sistemi deviznih kurseva

S obzirom na promenjivost kursa svoje valute, zemlja članica može
izabrati između više vrsta sistema deviznih kurseva koji se mogu svrstati
u dve osnovne grupe:

• sistem fiksnih deviznih kurseva,

• sistem slobodno - fluktuirajućih deviznih kurseva;

Formiranje deviznih kurseva na deviznom tržištu, sa stanovišta uloge

monetarnih vlasti, može biti:

• administrativno - u okviru sistema fiksnih deviznih kurseva,

• slobodno – u okviru sistema slobodno-fluktuirajućih deviznih kurseva.

U sistemu fiksnih deviznih kurseva država može fiksirati vrednost

sopstvene valute s obzirom na drugu valutu ili grupu valuta, dok u
sistemu fluktuirajućih deviznih kurseva denominator fluktuacija takođe
može biti druga valuta ili grup valuta, ali i neki drugi indikator, npr. indeks
opšteg nivoa cena.

Kod fiksnih deviznih kurseva, monetarne vlasti intervencijama na

deviznom tržištu nastoje da uravnoteže ponudu i tražnju deviza na nivou
unapred određenoga deviznog kursa. Ako to ne učine, može nastati crno
devizno tržište.
 150

U sistemu slobodno - fluktuirajućih deviznih kurseva, kursevi deviza

menjaju se slobodno kao rezultat promena ponude i tražnje na deviznom
tržištu. I u okviru ovoga sistema monetarne vlasti mogu intervenisati na
deviznom tržištu sa namerom uticaja na kretanje deviznog kursa, ali se ne
obavezuju da će ga održati na određenom nivou. Ovaj sistem omogućuje
monetarnim vlastima potpunu slobodu u vođenju monetarne politike.

Promene deviznog kursa

Promene kursa domaće valute mogu se posmatrati kako u sistemu fiksnih
deviznih kurseva, tako i u sistemu fluktuirajućih deviznih kurseva.
U prvom slučaju reč je o devalvaciji i revalvaciji, a u drugom o depresijaciji
i apresijaciji.

Posmatrano u sistemu fiksnih deviznih kurseva, smanjenje vrednosti

domaće valute u odnosu na postavljeni denominator, naziva se deval-
vacija. Nasuprot tome, povećanje vrednosti domaće valute u odnosu na
postavljeni denominator zove se revalvacija.

U sistemu fluktuirajućih deviznih kurseva, smanjenje vrednosti domaće

valute u odnosu na postavljeni denominator naziva se depresijacija, a
povećanje se zove apresijacija.

Platni bilans

Prema definiciji Međunarodnog monetarnog fonda, platni bilans je

statistički izveštaj koji za određeni period sistemski sumira ekonomske
transakcije jedne zemlje sa ostatkom sveta.

Platni bilans treba razlikovati od spoljno trgovinskog bilansa. Spoljno

trgovinski bilans moguće je definisati u užem i širem smislu. U užem
smislu, spoljno trgovinski bilans je statistički izveštaj koji za određeni
period sistematski sumira izvoz i uvoz roba jedne zemlje, izražen novčano.
U širem smislu, spoljno trgovinski bilans osim roba obuhvata i usluge.

Platni bilans obuhvata: tekući račun, kapitalni i finansijski račun kao i neto
greške i propuste.

Tekući račun sastoji se od transakcija robom, uslugama, dohotkom i

tekućim transferima.

Kapitalni i finansijski račun sadrži dva dela: kapitalni račun, koji obuhvata
kapitalne transfere, zatim sticanja i raspolaganja neproizvedenom
nefinansijskom imovinom i finansijski račun, koji obuhvata direktne,
portfolio i ostale investicije.
 151

Roba se sastoji od opšte trgovačke robe koja se uobičajeno uvozi ili izvozi,
robe poslane ili primljene na doradu ili popravak, robe kojom raspolažu
opunomoćeni prevoznici u lukama i nemonetarnog zlata.

Usluge obuhvataju: prevozničke, turističke, komunikacijske, građevinske,

kompjuterske i informacione; poslovne, lične, kulturne i rekreacijske;
usluge između država, naknade za autorizovanu upotrebu vlasničkih
prava, kao i usluge osiguranja.

Dohodak obuhvata nadnice, plate, penzije i druge koristi isplaćene u

novcu ili u fizičkom obliku. U dohodak su uključeni i dohoci od investicija
nezavisno o tome je li reč o prinosima na direktne, portfolio ili ostale
investicije.

Tekući transferi razvrstani su u transfere države i transfere ostalih sektora.

Državni transferi obuhvataju transfere koji su posledica međunarodne

saradnje između država odnosno država i međunarodnih institucija. To
može biti humanitarna pomoć ili pomoć u vojnom naoružanju. Ovoj vrsti
transfera pripadaju i transferi gotovine između država sa svrhom finansi-
ranja tekućih troškova, zatim plaćanja poreza na dohodak i bogatstvo,
plaćanja penala, zateznih kamata, članarine međunarodnim institucijama
i sl.

Tekući transferi ostalih sektora takođe mogu uključivati pomoć u slučaju

elementarnih nepogoda ili rata, ali u koju nisu uključene vlade datih
zemalja već ostali sektori. Najvećim delom, ovi transferi obuhvataju
doznake radnika na privremenom radu u inostranstvu svojim porodicama.

Multinacionalne kompanije

Danas, u svetskoj ekonomiji dominiraju džinovske kompanije, obično

poznate kao «multinacionalne» ili «globalne» ili «transnacionalne korpo-
racije. One danas obuhvataju 70 procenata svetske trgovine.

Procvat multinacionalnih kompanija (MNK) jedna je od najznačajnijih

karakteristika privrednog razvoja u posleratnom periodu. To su firme koje
poseduju, kontrolišu ili upravljaju proizvodnim pogonima u više zemalja.

Najveće korporacije, uključujući takva imena kao što su Mitsubishi, Mitsui,

Genral Motors, Ford, Exxon, Royal Dutch Shell, imaju godišnju prodaju
koja prelazi bruto nacionalni proizvod mnogih država.

Multinacionalne kompanije danas kreiraju kolonijalizam, s tim što nisu

 152

u igri države kao u tradicionalnom kolonijalizmu, već korporacije. One

kontroliše sve: svetsku trgovinu, sirovinsku osnovu, poljoprivredu...

Nije ni čudo da ih opisuju kao suverene države koji imaju veliki uticaj na
internacionalnu politiku i svetsku ekonomiju.

Istorijski gledano cilj multinacionalnih kompanija je bila dominacija kroz

korišćenje svetskih resursa sirovina po najnižoj mogućoj ceni, i proda-
vanje proizvoda i usluga na najprofitabilnija tržišta. Stari model se bazirao
na delovanju nacionalnih kompanija iz sopstvene države, i probijanje na
strana tržišta iz daljine. Sada je tedencija strogog prisutstva na ključnim
područjima sveta.

One koriste različite strategije kao, na primer, kartele i internacionalne

konzorcijume da kontrolišu određena tržišta, čak nelegalno u mnogim
zemljama. One takođe smanjuju konkurenciju sa sklapanjem određenih
ugovora koji im omogućavaju da uspostave ekskluzivne teritorije koje ce
konkurenti izbegavati.

Moć tih korporacija nije samo ekonomska. Ona je i politička, takođe. Kao
što je dobro poznato, velike korporacije često koriste njihovu ogromnu
snagu za lobiranje da oblikuju političku klimu povoljnu za njih. Taj uticaj
multinacionalnih na političke procese često je direktan a ponekad je nele-
galan. Ipak, svojstveno im je da deluju iza scene.

Ono što je posebna karakteristika globalne ekonomije je činjenica da

MNK u svom poslovanju više koriste afilijacije nego klasičan izvoz da bi
opslužile strana tržišta. U osnovi koncepta MNK jeste suštinska intencija
da se inostrane investicije plasiraju,umesto u vidu zajmovnog kapitala
(indirektno investiranje ), u vidu preduzetničkog kapitala (direktno investi-
ranje).

Globalna strategija MNK je da nastoje da najveći deo fondova koji je

potreban za njihove operacije obezbede u samim zemljama u razvoju i da
istovremeno najveći deo dobiti iznesu iz ovih zemalja.

MNK koriste tri glavna izvora finansiranja u zemljama u razvoju:

1. sopstvena sredstva koja ostvaruju njihove afilijacije u zemljama
domaćina (reinvestiranje profita i amortizacija),
2. fondove koji se obezbjeđuju na lokalnom tržištu kapitala,
3. sredstva koja potiču iz matične zemlje.

Glavni motiv svih ulaganja je profit. Velike kompanije se odlučuju za

strane investicije onda kada je očekivani profit u grani veći u inostranstvu
 153

nego kod kuće. Najvažniji podmotivi koji u svojoj osnovi opet za cilj imaju
maksimalnu oplodnju angažovanog kapitala su: težnja za osvajanjem
novih tržišta, niža cena rada, osiguranje izvora urednog snabdevanja, itd.

Osnovni razlog postojanja MNK leži u konkurentskoj prednosti koju

ima onaj ko poseduje globalnu proizvodnu i distributivnu mrežu. Konku-
rentska prednost proizlazi iz vertikalne i horizontalne integracije između
matice i međunarodnih filijala. Najveći broj MNK kroz vertikalnu integra-
ciju obezbeđuje snabdevanje stranim sirovinama i repromaterijalom i
zaobilazi sve nesavršenosti koje često karakterišu inostrana tržišta. Na taj
način se takođe obezbeđuje bolja distributivna mreža.

Kroz horizontalnu integraciju kroz svoje filijale u inostranstvu, MNK može

da iskoristi i zaštiti svoj monopolski položaj, da prilagodi svoje proizvode
lokalnim uslovima i ukusima, kao i da osigura ujednačen kvalitet proiz-
voda.

Multinacionalne kompanije imaju kako pozitivne tako i negativne efekte

za zemlju domaćina:

1)MNK mogu dovesti do povećanja stope privrednog rasta. Sa dodatnim

kapitalom moći će potpunije i efikasnije da se koriste i postojeći domaći
resursi.

2)Njihova velika ulaganja omogućavaju i porast zaposlenosti. MNK se

staraju i o obuci potrebnih kadrova, čime se poboljšava kvalifikaciona
struktura radne snage.

3)Svojim kapitalom one izgrađuju kapacitete za snabdevanje domaćeg

tržišta robom koja je ranije uvožena,dolazi znači do supstitucije uvoza.
Moguće je računati i na izvoz dela proizvodnje. Ova supstitucija uvoza i
povećani izvoz utiču na poboljšanje trgovinskog bilansa zemlje.

4)U slučaju MNK porast izvoza se obezbeđuje i korišćenjem već poznate

trgovačke marke stranog ulagača, njegovih marketing iskustava, razvijene
trgovačke i servisne mreže i sl.

5)Preko stranog kapitala MNK-ja, omogućava se finansiranje deficita

platnog bilansa, čime privreda dobija više vremena za potrebna prilago-
đavanja u cilju obezbeđenja spoljne ravnoteže.

6)Dolazi takođe i do jačanja konkurencije, što ne samo da poboljšava

položaj domaćih kupaca,vec podstiče proizvođače na unapređenje pro-
izvodnje i snižavanje troškova, čime se povećavaju šanse i za izvoz.
 154

8)Povećanjem proizvodnje u zemlji uz angažovanje kapitala MNK rastu

i prihodi budžeta kroz porast poreza, što olakšava finansiranje opšte i
zajedničke potrošnje društva.

9)MNK obezbeđuju prenos nove tehnologije i njeno prilagođavanje

konkretnim uslovima u datoj zemlji. Ta nova tehnologija dovodi do
unapređenja i u drugim sektorima privrede.

Iako nedvosmisleno povećavaju razmere svetske trgovine i dovode do

blagostanja, MNK mogu da stvore ozbiljne probleme.

Zemlje domaćini multinacionalnim kompanijama, imaju ozbiljne

primedbe na rad MNK. Prva i najvažnija je da MNK imaju dominantnu
ulogu u njihovim privredama.

Inostrana dominacija se u zemlji domaćina oseća na mnoge načine:

(1) odbijanje lokalnih filijala MNK da izvoze u zemlje koje njihova zemlja
porekla smatra neprijateljskim, odnosno vršenje pritiska na zemlju doma-
ćina da prihvati zakone iz zemlje porekla MNK, kojima se zabranjuje izvoz
u neke zemlje;

(2) direktno finansiranje iz inostranstva, ukoliko su tamo kamatne stope

previsoke (da bi se izbegla čvrsta domaća monetarna politika) kao i plasi-
ranje novca u inostranstvo, ako su kamatne stope u zemlji domaćina
preniske;

(3) Pod uticajem MNK formira se model potrošnje koji ne odgovara nivou
razvijenosti date zemlje i pravim potrebama stanovništva, što se postiže
masovnim reklamiranjem proizvoda kao što je npr. Coca-Cola, Lewis itd.

(4) Odlivanje fondova za istraživanje i razvoj u zemlju porekla. Mada je za

samu MNK, kao i za ceo svet, u stvari, bolje da se istraživanja vrše u
centrali, ovakva praksa ipak produbljuje tehnološku zavisnost zemlje
domaćina. Ovo je naročito rasprostranjen i ozbiljan problem u zemljama
u razvoju. MNK takođe mogu da privuku lokalnu štednju i talentovane
pojedince, koji se onda neće moći angažovati u domaćim firmama, a one
mogu biti važnije za rast i razvoj zemlje domaćina. Koliko je ova praksa
rasprostra-njena, to, međutim, nije sasvim jasno.

(5) MNK su isto tako u stanju da izvuku najveću korist iz svojih investicija,
bilo kroz poreske i carinske olakšice, bilo kroz izbegavanja plaćanja
poreza.
 155

(6) MNK može i da otkupi bilo koju perspektivnu domaću firmu i da tako
predupredi buduću konkurenciju, kao što može primenjivati i druge
metode kojima će ograničiti razmenu i povećati svoj profit.

(7) Konačno, MNK će smanjivati svoje poreske obaveze tako što će

veštački snižavati cene proizvoda koje izvoze iz zemalja gde su porezi
visoki, dok će istovremeno u te zemlje slati komponente čije će cene
veštački podizati. To su transferne cene (transfer pricing) koje nastaju
u međukompanijskoj razmeni, što se ne može desiti prilikom razmene
među nezavisnim firmama koje posluju po tržišnim uslovima.

(8) Pod uticajem kapitala MNK, može se desiti da se privreda razvija prema
potrebama i interesima stranaca, a da se ne vodi računa o nacionalnim
ciljevima ekonomskog i društvenog razvoja. Zbog toga može doći do
deformisanja privredne strukture: disproporcije u razvoju pojedinih grana,
dualne privrede, preterane i jednostrane zavisnosti od inostranstva i sl.

(9) Kapital MNK iscrpljuje domaće prirodne resurse. Prekomerno iskorišća-

vanje neobnovljivih (ruda,nafta) i sporo obnovljivih resursa(sume) može
ugroziti budući razvoj nacionalne privrede.

(10) MNK iskorišćavaju domaću infrastrukturu, u čijem stvaranju nisu

učestvovale.

(11) Činjenica da je jedan broj radnika angažovan u MNK, koja su pod

kontrolom stranaca, dovodi i do podvajanja radničke klase,do razbijanja
njenog jedinstva.

(12) Jedna od najozbiljnijih posledica ulaska MNK na domaće tržište

jeste ugrožavanje nacionalnog suvereniteta, kako ekonomskog tako i
političkog. Stranci dolaze do informacija o stanju i problemima u datoj
privredi, pa u određenim situacijama mogu ta saznanja i zloupotrebiti.

Strane direktne investicije (SDI)

Pod stranim direktnim investicijama podrazumeva se investiranje kapitala
strane kompanije, ili pojedinca radi obavljanja profitabilne delatnosti na
teritoriji jedne države.

Strane direktne investicije (SDI) predstavljaju jedan od najvažnijih instru-

menata posredstvom kojih jedna nacionalna ekonomija podstiče proiz-
vodnju, uvoz know how-a, rast zaposlenosti, razvoj infrastrukture, sma-
njenje siromaštva, itd.
 156

U današnjoj svetskoj ekonomiji, strane direktne investicije predstavljaju

najbrži način razvoja jedne zemlje i regiona i, kao takve, dobrodošle su i u
najrazvijenijim zemljama sveta. Danas su one osnovni mehanizam globa-
lizacije svetske privrede, preuzimajući ulogu ključnog razvojnog faktora
svake države. Za državu u koju se ulaže, strane direktne investicije znače
otvaranje novih radnih mesta, povećanje izvoza i, uopšte, pokretanje
privrednog rasta i razvoja.

Direktne investicije, kao oblik ulaganja stranog kapitala, omogućavaju

investitoru da stekne pravo svojine, kontrole i upravljanja po osnovu
uloženog kapitala. Velike, ali i manje kompanije, trude se da se pojave na
što više različitih svetskih tržišta, što se najlakše postiže približavanjem
proizvodnih kapaciteta željenim lokacijama.

Osim osvajanja novih tržišta, investiranje u druge zemlje takođe može da

znači brže i povoljnije snabdevanje sirovinama, električnom energijom,
jednostavniji transport, ili pristup slobodnim ekonomskim zonama.

Direktne strane investicije (SDI) su integralni deo međunarodnog eko-

nomskog sistema. One se razlikuju od ostalih oblika eksternih izvora
finansiranja jer su motivisane dugoročnim planovima investitora za
pravljenje profita.

SDI imaju veliki uticaj na ekonomiju tranzicionih zemalja i predstavljaju

jedan od najbitnijih izvora sredstava. Njihov uticaj na proces tranzicije
je direktan i indirektan. Direktan uticaj SDI vezan je za ekonomski rast u
ključnim industrijskim granama, trgovinu, razvoj trgovinskih odnosa sa
razvijenim zapadnim zemljama i transfer tehnologije. Indirektan uticaj SDI
ogleda se u izgradnji institucionalnih sistema ovih zemalja, podsticanju
procesa privatizacije i kreiranju uslova za konkurenciju.

SDI su posebno značajan izvor stranih sredstava za zemlje u tranziciji

zbog investicionog paketa koji sadrži, pored kapitala, i tehnologiju,
marketinška i menadžerska znanja i iskustva, veze i pristupe tržištima
i finansijskim institucijama, tako da može simultano da utiče na više
najznačajnijih aspekata transformacije bivših socijalističkih ekonomija u
tržišne ekonomije, reintegraciju u međunarodnu podelu rada (promocija
izvoza i lakši pristup stranim tržištima), promenu vlasništva, sektorsko
prestruktuiranje privrede, uvođenje modernih menadžment i marke-
tinških tehnologija, prihvatanje stranih razvijenih tehnoloških rešenja,
istraživačko razvojne aktivnosti i drugo.

Iskustva velikog broja zemalja su pokazala da su strane direktne investicije

povoljniji kanal priliva neophodne strane akumulacije u odnosu na uzi-
manje klasičnih kredita na međunarodnom finansijskom tržištu. Gledano
 157

kroz istoriju ako se posmatra stanje platnih bilansa i stopa rasta, zemlje
koje su se više oslanjale na direktne strane investicije brže su se razvijale.

Shvativši značaj koji SDI mogu imati za ekonomski razvoj zemlje, zemlje u
tranziciji su usmerile svoje politike ka privlačenju stranih investitora: kroz
stvaranje transparentog zakonodavnog okvira, razvoj institucija, ljudskog
kapitala i razvoj ekonomskih sloboda.

Benefiti od ulaska stranih investitora su ogromni:

1.SDI doprinose formiranju kapitala. Ulaskom stranog investitora zemlja

domaćin dobija kapital neophodan za dalji rast i razvoj.

2.SDI omogućavaju transfer tehnologije. Multinacionalne kompanije

poklanjaju veliku pažnju istraživanju i razvoju i generalno poseduju savre-
meniju tehnologiju od one koja je dostupna u zemljama u koje investiraju.
Koliki će benefiti biti od ulaska stranog investitora po pitanju transfera
tehnologije zavisi od sektora aktivnosti.

Tehnološki transfer se najčešće odvija kroz sledeće kanale: vertikalnim

povezivanjem sa dobavljačima ili kupcima u zemlji domaćinu, horizon-
talnim povezivanjem sa konkurentskim ili komplementarnim kompani-
jama iz iste industrije i migracijom obučene radne snage.

3.SDI pomaže integrisanju zemlje domaćina u međunarodne ekonomske

tokove.

Kontakti investitora mogu u potpunosti da izmene dotadašnji pristup

tržištima. Prisustvo stranog investitora doprinosi povećanju izvoza i uvoza
zemlje. Uvozne aktivnosti investitora vremenom se smanjuju, jer domaći
biznisi, posle izvesnog vremena, postaju osposobljeni da kao sub-kon-
traktori servisiraju investitora i po tom osnovu supstituišu uvoz. Ukoliko
strani investitor dolazi u već postojeće preduzeće, svojim kontaktima
može otvoriti vrata za pristupanje svetskim marketing mrežama.

4.SDI utiču na konkurenciju na domaćem tržištu, i posredno i na pove-

ćanje produktivnosti, povećanje kvaliteta proizvoda i usluga, snižavanje
cena i boljoj alokaciji resursa, što dalje utiče na:

a. Povećanje životnog standarda građana zemlje domaćina.

Njihova ponuda kupcima omogućava veći izbor, bolji kvalitet proizvoda,

po nižim cenama. Svojim prisustvo strani investitori “teraju” domaće firme
da iznova usavršavaju svoje proizvodne programe, u korist kupaca.
 158

b.SDI direktno i indirektno doprinose razvoju ljudskog kapitala.

Iskustvo je pokazalo da strani investitori poklanjaju veliku pažnju konti-

nuiranoj obuci i usavršavanju zaposlenih, što direktno doprinosi razvoju
radne snage. Često multinacionalne kompanije svojim zaposlenima omo-
gućavaju specijalizacije u zemlji i inostranstvu, i tako omogućavaju
razmenu znanja. Indirektno, strane investicije doprinose razvoju ljudskog
kapitala kroz napore države da kroz obrazovanje i usavršavanje radne
snage doprinese procesu privlačenja stranih investitora.

5. Profit koji se generiše kroz SDI doprinosi poreskim prihodima zemlje

domaćina.

6. Strani investitori mogu doprineti zaštiti životne sredine zemlje doma-

ćina, kroz uvodjenje tehnologija koje su “ekološko prihvatljivije” u odnosu
na one koje su do tada bile dostupne. Iako postoje primeri da investitori
u zemlju domaćina dovode tehnologiju koja nije prihvatljiva u njihovim
zemljama, ovih primera je relativno malo.

7.Ukoliko se radi o ulasku stranog investitora u već postojeće preduzeće,

oni značajno mogu da doprinesu razvoju preduzeća. Strani investitor do-
prinosi širenju najbolje prakse u poslovanju, korporativnom upravljanju,
organizaciji i internim sistemima izveštavanja, marketingu, itd. Često
investitori imaju mrežu svojih preduzeća kćeri u regionu ili šire, i iskustva
iz njihovog poslovanja se primenjuju na lokalno preduzeće. Sve ovo utiče
na poboljšanje performansi preduzeća.

8.Investitori svojim delovanjem mogu da utiču na poboljšanje poslovnog

okruženja u kome posluju biznisi. Direktno ili kroz rad u lokalnim biznis
asocijacijama, oni mogu da utiču na kreiranje novih zakona, i drugim
aktivnostima utiču da se čuje glas biznisa pri donošenju odluka koje ih se
tiču.

9.Strani investitori doprinose razvoju društvene zajednice kroz spon-

zorstva, uključivanje u različite humanitarne akcije, donacije itd.

Jedan od najznačajnijih faktora koji utiču na benefite ulaska stranog inve-

stitora su razvijenost institucija i unapred poznata pravila igre. Da bi inve-
stitori implementirali svoje planove, potrebno je da im budu obezbeđeni
osnovni preduslovi. Što je okruženje u kome posluju atraktivnije, to će
oni više biti usmereni na poslovanje i širenje svojih aktivnosti, a manje na
eliminisanje barijera koje im stoje na putu. Pozitivna iskustva investitora u
jednoj zemlji mogu značajno uticati na tok priliva kapitala u budućnosti.
 159

Da bi SDI imali pozitivan uticaj na ekonomiju zemlje domaćina potrebno

je da postoji odredjen nivo tehnološke razvijenosti zemlje, odnosno da
“tehnološki gep” između domaćih preduzeća i stranog investitora bude
limitiran. Ukoliko to nije slučaj, lokalna preduzeća neće biti u mogućnosti
da u značajnoj meri absorbuju stranu tehnologiju.

Jedna od bitnih determinanti benefita stranih investicija je i razvijenost

finansijskog tržišta i mogućnost dobijanja kredita. Investitori dovode
najbolje prakse, a kroz preduzetništvo one mogu da se dalje implementi-
raju u zemlji. Ukoliko ne postoji pristup kreditima i drugim finansijskim
sredstvima, razvoj preduzetništva je limitiran, a samim tim i širenje najbo-
ljih praksi i korišćenje mogućnosti koje se otvaraju prisustvom stranog
investitora.

Takođe, mora postojati određen nivo razvijenosti ljudskog kapitala. Što je

više radna snaga u zemlji domaćinu obrazovana, to će u većoj mjeri moći
da se iskoristi prisustvo stranih investitora, ima veće benefite od rada u
stranoj kompaniji.

Postoje dva segmenta investiranja: prvo, grinfild investicije, “kada na

nekoj parceli gde ne uspeva ništa neko kupi zemljište i angažuje našu
građevinsku operativu. Dovede neke nove ljude, uvede novi način
ponašanja, zaposli naše ljude i nove tehnologije, a mala preduzeća nešto
sitno rade za njih.” To ima veliki efekat. Postoje i braunfild investicije, što
podrazumeva da neko ne uradi to sve, već adaptira postojeće objekte. To
nije privatizacija.

Tri su najčešće vrste nastanka SDI:

• Green field operacije - predstavljaju gradnju potpuno novog pogona na

stranom tržištu.
• Majority aquisition- predstavlja preuzimanje strane firme kroz kupovinu
većinskog paketa akcija.
• Merger (fusion)- predstavlja spajanje partnera.
Međunarodne
finansijske
institucije
 161

Međunarodne finansijske
institucije
Međunarodni monetarni fond (MMF)
Tokom tridesetih godina XX veka je došlo do smanjenja izvoza kapitala iz
razvijenih zemalja. Napuštanje modifikovanog zlatnog standarda, pore-
mećaji u međunarodnim monetarnim odnosima, ratna opasnost i sl. su
uslovili nastanak neizvesnosti u oblasti međunarodnih plaćanja. Dugo-
trajan rat je kasnije i dodatno ograničio kretanje kapitala. Javila se potreba
za međunarodnim finansijskim institucijama koje će se baviti pitanjima
globalne ekonomske stabilnosti.

Osnove posleratnog monetarnog sistema su postavljene na konferenciji

u Breton Vudsu 1944. godine. Na toj konferenciji postignut je dogovor o
osnivanju Međunarodnog monetarnog fonda koji je trebalo da definiše
okvir i donese pravila ponašanja po pitanju funkcionisanja novog
međunarodnog monetarnog sistema.

Ciljevi MMF su:

• Unapređenje međunarodne saradnje kroz konsultacije i zajedničko

rešavanje monetarnih problema,
• Proširivanje međunarodne trgovine, rast zaposlenosti, dohotka i
proizvodnje,
• Stabilizacija deviznih kurseva i sprečavanje konkurentskih depresijacija,
• Multilateralizam u međunarodnim plaćanjima za tekuće transakcije i uk-
lanjanje deviznih ograničenja koja sputavaju rast međunarodne trgovine,
• Obezbeđenje finansijskih sredstava za pomoć zemljama članicama u
uravnoteživanju platnog bilansa,
• Smanjenje platnobilansnih neravnoteža.

Svaka od zemalja članica MMF-a ima određenu kvotu koju uplaćuje u

Fond dok se sama uplata vrši tako što se 25% uplaćuje u specijalnim pra-
vima vučenja (SDR) ili konvertibilnim valutama a 75% u nacionalnoj valuti

Organi Fonda su:

• Odbor guvernera,
• Odbor izvršnih direktora,
• Direktor.
 162

Zemlje članice koje imaju problema sa deficitom platnog bilansa mogu

pod određenim uslovima računati na kredite MMF-a. Za sva pozajmljena
sredstva dužnici plaćaju Fondu proviziju, troškove i kamatu.

Dobijanje samog kredita zavisi od veličine kvote date zemlje, uz pret-

hodan dogovor sa Fondom o programu prilagođavanja.

Na početku se Fond zalagao za:

• Čvrste devizne kurseve,

• Jedinstvene devizne kurseve,
• Za ostvarenje konvertibilnosti nacionalnih valuta

Kasnije je zbog nedostataka takvog monetarnog sistema i promena u

svetskoj privredi došlo do napuštanja politike čvrstih deviznih kurseva

Tokom 1973. godine većina zemalja prelazi na režim plivajućih deviznih

kurseva, čime međunarodni monetarni sistem koji je konstruisan u Breton
Vudsu prestaje da postoji. Godine 1976. Fond je prihvatio i legalizovao
praksu fleksibilnih deviznih kurseva

Svetska banka (IBRD)

Međunarodna banka za obnovu i razvoj (International Bank for Recon-
struction and Development – IBRD) je, kao i MMF, produkt Drugog
svetskog rata i nastala je kao rezultat pomenute međunarodne konfe-
rencije u Breton Vuds-u, jula 1944. godine.

Pod okriljem IBRD su kasnije formirane još tri finansijske institucije:

1. Međunarodna finansijska korporacija - IFC,

2. Međunarodno udruženje za razvoj - IDA,
3. Multilateralna agencija za garantovanje investicija - MIGA.

Za IBRD i IDA se često koristi naziv – Svetska banka

Sve četiri institucije: IBRD, IFC, IDA i MIGA čine Grupu svetske banke

Osnovni cilj Svetske banke je finansiranje projekata koji su značajni za

nacionalnu ekonomiju, a za koje nije zainteresovan privatni kapital zbog
nedovoljne profitabilnosti, obzirom da su u pitanju veći iznosi te samim
tim i veći rizici.

Odmah nakon II svetskog rata, IBRD je pažnju posvetio obnovi privreda

ratom razorenih zemalja, da bi se nakon Maršalovog plana Banka više
okrenula finansiranju nerazvijenih zemalja.
 163

Zajmovi su uglavnom namenjeni infrastrukturnim projektima, projektima

iz sfere energetike, transporta, obrazovanja, industrije, razvoju poljo-
privrede i sela, i sl.

Osamdesetih godina se počinje i sa zajmovima za strukturno prilago-

đavanje koji bi trebali da uspostave ravnotežu u platnom bilansu men-
janjem privredne strukture, naravno uz zeleno svetlo MMF-a i uslove koje
zemlje korisnici moraju da ispune

Organi Banke su:

• Odbor guvernera,
• Odbor izvršnih direktora,
• Predsednik.

Mesto predsednika je po pravilu rezervisano za američkog državljanina.

Banka je organizovana u vidu akcionarskog društva, udeo (kvota)
pojedinih zemalja je određen prema ekonomskoj snazi.
Banka sredstva prikuplja po osnovu četiri izvora:
1. Uplaćenog dela kvota zemalja članica,
2. Zaduživanja na međunarodnom finansijskom tržištu,
3. Povraćaja ranije datih kredita,
4. Ostvarenog dohotka.

IBRD odobrava zajmove za finansiranje konkretnih projekata, a retko za

opšterazvojne potrebe. Taj projekat mora doprinositi razvoju konkretne
zemlje, ali i obezbeđivati urednu otplatu pozajmljenih sredstava.

Zajmovi su povoljniji u odnosu na one koje bi pojedinačne zemlje mogle

ostvariti na tržištu

Međunarodno udruženje za razvoj (IDA)

Međunarodno udruženje za razvoj (IDA) je osnovano 1960. godine u cilju
obezbeđivanja zajma najnerazvijenim zemljama po povoljnijim uslovima
Pravo da koriste kredite IDA imaju zemlje kod kojih je brutonacionalni
proizvod po stanovniku manji od 865 $.

IDA odobrava kredite na rok od 40 godina uz grejs period od 10 godina

Kamata na kredite se ne plaća, osim provizije u iznosu od 0.75%
 164

Međunarodna finansijska korporacija (IFC)

Međunarodna finansijska korporacija (IFC) je osnovana 1965. godine
Rok otplate kredita iznosi od 7 do 15 godina, ali je značajnija njena
katalizatorska uloga u smislu povezivanja privatnih preduzeća kojima je
potreban kapital, sa zainteresovanim ulagačima.

Multilateralna agencija za garantovanje investicija

(MIGA)
Multilateralna agencija za garantovanje investicija (MIGA) je osnovana
1985. godine sa ciljem davanja garancija za nekomercijalne rizike, čime
podstiče priliv privatnog kapitala u zemlje u razvoju.
Budžetiranje
 166

Budžetiranje
Pojam budžetiranja

Budžetiranje je proces u kome pripremljeni planovi dobijaju svoj

obavezujući formalno kvantitativni izraz u formi projektovanih računo-
vodstvenih izveštaja. Neposredan proizvod procesa budžetiranja jeste
budžet. U najopštijem smislu radi se o planskom dokumentu koji u
zavisnosti od područja odgovornosti koje prekriva i uloge koje ima u
budžetskom procesu ima odgovarajuću formu, strukturu i sadržinu.
Drugim rečima, budžet je detaljan plan koji pokazuje kako će resursi da
budu nabavljeni i korišćeni tokom specificiranog vremenskog intervala.

Postoji budžetiranje u užem i šitrem smislu reči. Budžetiranje u užem

smislu izjednačava se sa računovodstvenim planiranjem, a u širem sa
računovodstvenim planiranjem i kontrolom i kao takvo ono je u
nadležnosti računovodstva odgovornosti.

Budžet sadrži projekcije menadžmenta šta preduzeće i njegovi delovi

treba da rade u izabranom budžetskom periodu i procene finansijskih
konsekvenci takvih aktivnosti. Budžetom se konkretizuju ciljevi i ocenjuju
svi važni aspekti poslovanja: očekivana proizvodna-prodajna ostvarenja,
troškovi koji će u tom procesu nastati, iznos sredstava neophodan za
realizaciju planiranih aktivnosti, izvori finansiranja, usklađenost novčanih
tokova, dobitna ostvarenja, kao i izloženost preduzeća poslovnim i finan-
sijskim rizicima. U budžetima se ispituje izvodljivost aspiracija opisanih u
planovima.

Budžeti predstavljaju neposredan proizvod operativnog poslovnog plani-

ranja čija priprema pretpostavlja projekcije finansijskih posledica name-
ravanih aktivnosti. Budžeti se, kako u literaturi tako i u poslovnoj praksi
različito nazivaju: profitni planovi, poslovni planovi, računovodstveni
(finansijski) planovi. U sadržinskom smislu pod ovim pojmovima mogu se
podrazumevati različite stvari: parcijalni funkcionalni planovi, plan po-
slovnog rezultata, master budžet ili čak ceo poslovni plan.

Realno postavljeni budžeti predstavljaju izvanredno kontrolno sredstvo

koje omogućava menadžmentu preduzeća da i u uslovima značajne
decentralizacije prava na odlučivanje zadrži kontrolu nad delovima i
preduzećem u celini.
 167

Karakteristike budžeta
Kao važno plansko-kontrolno sredstvo, koje je u krajnjoj liniji u funkciji
podizanja efikasnosti budžetskog procesa na kvalitativno viši nivo,
budžeti imaju nekoliko osnovnih karakteristika:

• budžeti jesu formalizovani i podesno struktuirani planovi izraženi u

kvantitativnim jedinicama mere (monetarnim i nemonetarnim);
• budžeti se zasnivaju na unapred definisanim budžetskim celinama što
može da bude preduzeće kao celina, ali i delovi preduzeća kao što su
funkcije, proizvodne linije, odeljenja, pogoni, divizije, programi, projekti
i sl.;
• budžeti se uvek odnose na određeni budući vremenski period, koji je
u slučaju operativnog poslovnog planiranja godinu dana, dok se dugo-
ročno planiranje odnosi na period preko godinu dana (često 3 – 5 godina);
• budžeti za ishodište imaju raspoložive potencijale, koji su sadržani u
računovodstvenim izveštajima, te su u tom smislu povezani sa prošlošću
ali razumljivo primarno gledaju u budućnost i prikazuju se u pro-formi
računovodstvenih izveštaja;
• razvijanje budžeta podrazumeva određenu proceduru i precizan
kalendar
• odvijanja budžetskih aktivnosti.

Postoji glavni budžet ili master plan i ostali planovi budžeta.

Master se definiše kao finalni proizvod procesa operativnog planiranja,

tj. budžetiranja. Master budžet nastaje kao rezultat sjedinjavanja, kombi-
novanja i usaglašavanja svih pojedinačnih budžeta u jedan svodni, glavni
ili opšti plan u kome su sadržane poslovno-finansijske konsekvence
poslovanja preduzeća u dolazećem budžetskom periodu. Master budžet
sumira finansijske projekcije svih organizacionih planova i budžeta.
Master budžet objedinjuje čitavu mrežu pojedinačnih budžeta koji su
međusobno povezani.

Master budžet podrazumeva redovnu pripremu i donošenje sledećih

planova (budžeta):

(a) plan (budžet) rezultata koji je uvek predstavljen u formi projektovanog

bilansa uspeha;
(b) plan finansijske strukture koji svoj izraz dobija u formi projektovanog
bilansa stanja;
(c) plan novčanih tokova i/ili plan tokova obrtnog kapitala, koji se pripre-
maju u formi projektovanog izveštaja o novčanim tokovima i/ili projekto-
vanog izveštaja o tokovima obrtnog kapitala i
(d) plan kapitalnih ulaganja.
 168

Master budžet je sveobuhvatni, kvantitativni izraz planova menadžmenta

za budućnost i u svojoj osnovi ima pojedinačne operativne planove za
proizvodnju, prodaju, troškove i prihode.

Budžetiranje i master budžet kao njegov proizvod pojedini autori izjedna-

čavaju sa poslovnim planiranjem i poslovnim ili biznis planom. Treba istaći
da je poslovno planiranje širi koncept i da pored budžetiranja obuhvata
i aktivnosti vezane za organizovanje planskog procesa, utvrđivanje poslo-
vnih ciljeva, anticipiranje razvoja okruženja, identifikovanje konkurentskih
prednosti preduzeća i delova, izbor načina realizacije postavljenih ciljeva,
definisanje asortimana i mogućih tržišta i sl. U isto vreme treba imati u
vidu da je master budžet krajnji cilj godišnjeg poslovnog planiranja i da
bez master budžeta nema kvalitetnog operativnog poslovnog plana.

Uloga budžetiranja

Uloga budžetiranja i budžeta je višestruka.Brojna su područja na kojima

dolazi do izražaja njihova upotrebna vrednost. Nekoliko najvažnijih su:

1. Planiranje – zbog toga što se kroz budžete deskriptivni planovi pre-

vode u formalno kvantitativne projekcije ali i zbog toga što ono stimuliše
menadžment preduzeća da planira tj. da razmišlja unapred šta će se desiti
i da takvim aktivnostima daje prioritet;

2. Koordinisanje – budžetiranje omogućava efikasno usklađivanje

brojnih aktivnosti na različitim organizacionim nivoima i njihovo logično
povezivanje u jedan opšti plan (master budžet) preduzeća kao celine.
Tokom procesa budžetiranja lako se mogu uočiti i otkloniti nesaglasnosti
između prodajnih mogućnosti i proizvodnih kapaciteta, dinamike
nabavke i stvarnih potreba proizvodnje, zahteva marketing službe da drži
visoke zalihe gotovih proizvoda i visok nivo potraživanja;

3. Komuniciranje – budžeti su najbolje formalno sredstvo za komunici-

ranje između menadžera različitih delova preduzeća: odeljenja, pogona,
funkcija, sektora. Sama logika razvijanja parcijalnih budžeta čini budžete
veoma podesnim sredstvom za prenošenje informacija u različitim
pravcima: po horizontali, po vertikali, odozgo na dole i odozdo na gore;

4. Kontrola – efikasna kontrola je zasnovana na budžetima koji su osnova

za poređenje planiranog sa ostvarenim, identifikovanje odgovornosti i
preduzimanje korektivnih akcija. To je tzv. povratna kontrola;

5. Alokacija resursa – resursi preduzeća su po pravilu ograničeni i opti-

miziranje rezultata preduzeća podrazumeva njihovo racionalno
 169

usmeravanje i korišćenje. Budžeti u velikim i složenim kompanijama

značajno olakšavaju odlučivanje o alokaciji kapitala;

6. Eksterno finansiranje – budžeti kroz sučeljavanje planiranih primanja

i izdavanja gotovine otkrivaju potrebe preduzeća za eksternim finansir-
anjem. Dinamika potreba za eksternim izvorima može sugerisati kvalitet
kreditnog aranžmana;

7. Motivisanje – budžeti su sredstvo kojim se može uticati na ponašanje

menadžera i ostalih zaposlenih i pomoću koga se mogu kreirati pozitivni
motivacioni podsticaji.

Pretpostavke budžetiranja

Prva pretpostavka za sprovođenje budžetiranja u jednoj kompaniji jeste

organizaciono - tehnička podrška.

Organizaciono-tehnička podrška budžetskom procesu podrazumeva pro-

pisivanje procedure i postupaka, određivanje nosilaca budžetskog
procesa, kao i načini pripreme, usklađivanja, revidiranja i odobravanja
budžeta. U manjim preduzećima sa jednostavnom organizacionom struk-
turom ove aktivnosti ne moraju da budu formalizovane u smislu postav-
ljanja određenih organizacionih rešenja i pisanih postupaka. Međutim, u
većim i složenijim preduzećima u cilju efikasnijeg upravljanja budžetskim
procesom najčešće se formiraju Odeljenja za budžet i Odbor za budžet.

Po pravilu odgovornost za upravljanje i realizaciju procesa budžetiranja

menadžment preduzeća prenosi na nosioce budžetskog procesa.
U manjim preduzećima koordiniranje budžetskim aktivnostima može
da bude povereno jednom licu dok se u većim preduzećima koja imaju
kompleksan budžetski proces formira odeljenje za budžet tzv. plansko
odeljenje.

Pored infrastrukturnih pretpostavki koje obezbeđuju da budžetski

proces u organizacionom smislu bude prohodan i efikasan, na kvalitet
budžetskog procesa i njegovu efikasnost dodatno utiču i neke radne
pretpostavke koje se pojavljuju u ulozi bitnog ishodišta u samom procesu
razvijanja budžeta.

Te glavne pretpostavke budžetiranja su:

• zasnovanost procesa budžetiranja na utvrđenoj poslovnoj politici

preduzeća, opštim i specifičnim ciljevima preduzeća i odgovarajućim
upravljačkim odlukama što bi se moglo razumeti kao opravdan zahtev
 170

da budžetiranje bude sastavni deo jednog integralnog upravljačkog

procesa koji bi povezivao aktivnosti vezane za postavljanje ciljeva, formu-
lisanje strategija,...;

• podudarnost budžetiranja sa upravljačkim stilom kao prirodni zahtev

koji proizilazi iz potrebe stavljanja budžetiranja u kontekst integrisanog
upravljačkog procesa;

• zasnovanost budžetiranja na organizacionoj strukturi preduzeća što je

bitna pretpostavka lakšeg agregiranja parcijalnih funkcionalnih budžeta u
master budžet u funkcionalno organizovanim preduzećima i višestepeno
agregiranje u divizionalno strukturiranim preduzećima, prvo funkcio-
nalnih budžeta u profitni plan na nivou profitnih centara, zatim povezi-
vanje projektovanih bilansa uspeha profitnih centara i konačno objedinja-
vanje projektovanih računovodstvenih izveštaja investicionih centara u
master budžet;

• metodološka podudarnost budžetiranja sa računovodstvenim

izveštavanjem o ostvarenjima što podrazumeva emitovanje izveštaja po
računovodstvenim područjima odgovornosti (centrima troškova, profit-
nim, investicionim centrima).

Pristupi izgradnji glavnog budžeta

Postoje tri pristupa izgradnji budžeta:

1. Pristup odozgo na dole (top-down pristup)

Naziva se još direktivni ili centralistički. Suština je da najviše poslovno

rukovodstvo nameće ciljeve i zadatke odozgo na dole u organizacionoj i
upravljačkoj strukturi, menadžerima i drugim zaposlenima koji su odgo-
vorni samo za njihovu realizaciju. Osnovne odlike ovog pristupa su čvrsta
kontrola s vrha, tok informacija odozgo na dole i izopštenost subordini-
ranih menadžera iz budžetskog procesa. Primenjuje se samo u manjim
preduzećima koji posluju u stabilnom okruženju i imaju mali broj homo-
genih proizvoda u svom asortimanu.

2. pristup od dna ka vrhu (bottom-up pristup)

Svaki menadžer ima odgovornosti i inicijativu u pripremanju budžeta

sopstvenog područja odgovornosti. Ovaj pristup odlikuje velika sloboda
u odlučivanju na nižim nivoima i loša poprečna koordinacija;
 171

3. participativni pristup

Primena ovog pristupa je naročito zastupljena u divizionalno strukturi-

ranim preduzećima gde je u funkciji obezbeđenja veće prihvatljivosti
budžetiranih ciljeva na lokalnom nivou, pojačavanje odgovornosti za
ostvarenje ciljeva i motivisanje zaposlenih i lokalnih menadžera. Ovo ne
znači da se ovaj pristup ne primenju u preduzećima koja imaju funkcio-
nalnu strukturu. Uvek kada postoji decentralizacija ovlašćenja i odgovor-
nosti u funkcionalno organizovanim preduzećima logično je da postoji i
primena ovog pristupa u budžetskom procesu.

Najvažnije vrste budžeta

Prodajni budžet
U celokupnom procesu budžetiranja plan prodaje se uobičajeno označava
kao ishodište ili startna osnova za pripremanje drugih planova. Ovo zbog
toga što aktivnosti drugih delova preduzeća mogu da budu značajno
određene sadržinom plana prodaje. Međutim, plan prodaje nije samo
ishodište već i najvažniji pojedinačni plan u budžetskom procesu. Imajući
u vidu mesto i značaj plana prodaje u procesu budžetiranja kao primarni
ciljevi budžeta prodaje navode se:

• smanjenje neizvesnosti o budućim prihodima;

• inkorporiranje procena menadžmenta u planski proces;
• obezbeđenje neophodnih informacija za razvijanje drugih funkcionalnih
planova i
• stvaranje osnove za kontrolu prodajnih aktivnosti.

Osnovna polazišta u procesu razvijanja plana prodaje jesu identifikovanje

ključnih komponenti plana prodaje i definisanje toka procesa. Glavne
komponente finalnog plana prodaje jesu osnovne smernice koje proizi-
laze iz usvojene budžetske politike na nivou preduzeća. Prognoza prodaje
je najvažniji input za plan prodaje.

Problem u postavljanju realnih planova prodaje primarno se ogleda u

tome što je do tačnih projekcija veoma teško doći. Odgovornost za pri-
premanje budžeta i njegovu sadržinu locirana je u okvirima marketing
sektora. Očekivanja od nosilaca budžetskog procesa su različita u
zavisnosti od toga da li je reč o planiranju za potrebe dugoročnog ili
kratkoročnog budžeta prodaje. U prvom slučaju akcenat se stavlja na
projekcije prodaje i prihoda od prodaje po glavnim proizvodima ili širim
grupama proizvoda na godišnjem nivou (za nekoliko godina unapred).
 172

Nasuprot dugoročnom, operativni (godišnji) plan prodaje podrazumeva

detaljno planiranje za ceo proizvodno prodajni asortiman i to ne samo na
godišnjem nivou već i po kvartalima i mesecima.

Proizvodni budžet

Pripremanje plana (budžeta) proizvodnje za potrebe stvaranja master

budžeta podrazumeva specificiranje obima i asortimana proizvodnje kao
odgovora na zahteve sadržane u planu prodaje.

Kvalitetna priprema budžeta proizvodnje podrazumeva višesmerno

komuniciranje: između menadžera proizvodnje i centrale preduzeća,
poprečno komuniciranje između menadžera proizvodnje i menadžera
prodaje, ali i menadžera drugih poslovnih funkcija, i, konačno, komunici-
ranje unutar same proizvodne funkcije između različitih, često brojnih,
centara odgovornosti.

Odgovornost za pripremanje plana proizvodnje je na planskim službama

proizvodnje i menadžerima pojedinih centara odgovornosti koji dobro
poznaju proizvodni proces, mogućnosti snabdevanja potrebnim mate-
rijalom, raspoloživost ljudskih potencijala, moguća tehnička ograničenja
i sl. Međutim, konačnu odogovornost za sadržinu budžeta proizvodnje
snosi direktor proizvodnje ili njegov zamenik.

Budžet troškova proizvodnje

Plan troškova proizvodnje čine sledeći podplanovi:

1. plan troškova direktnog materijala – prvi je korak u planiranju troškova

proizvodnje, sadrži planirane količine i vrednosti direktnog materijala koji
se unutar njega sistematizuju po proizvodima, po vrstama materijala za
svaki centar odgovornosti, primerenim vremenskim intervalima (najčešće
kvartalima i mesecima). Odgovornost za sadržinu ovog plana je podeljena
između nosilaca budžetskog procesa u proizvodnji, koji odgovaraju za
količine i vrste, i nosilac budžetskog procesa u nabavci koji odgovaraju za
cene i kvalitet materijala.

Operativno pripremanje ovog plana podrazumeva tri ključna informa-

ciona inputa: planirani obim proizvodnje u budžetskom periodu, plani-
ranu potrošnju materijala po jedinici i očekivane nabavne cene materijala.

2. plan troškova plata izrade – pretpostavlja razmatranje različitih činilaca:

broj zaposlenih, dinamika zapošljavanja, pregovori sa sindikatima, politika
 173

plata. Proporcionalnost ovih troškova u odnosu na planirani obim

proizvodnje upućuje na potrebu njihovog utvrđivanja po jedinici pro-
izvoda, a onda i u ukupnom iznosu za ostvareni obim proizvodnje u speci-
ficiranom vremenskom periodu. U operativnom smislu obračun troškova
plata izrade, zahteva tri ključna inputa: planirani obim proizvodnje u
budžetskom periodu, standardno vreme izrade po jedinici proizvoda i
planiranu cenu rada po času.

3. plan opštih troškova proizvodnje – sadrži sve one troškove koji su

vezani za funkciju proizvodnje a ne mogu se direktno vezati za pojedi-
načne proizvode. U pitanju su svi ostali troškovi proizvodnje mimo
troškova direktnog materijala i troškova direktnog rada. Radi se o hetero-
genim troškovima, kako u pogledu vrsta troškova koje pripadaju opštim
troškovima proizvodnje tako i u pogledu njihovog ponašanja u odnosu
na obim aktivnosti. Opštim troškovima proizvodnje pripadaju troškovi
ostalog (indirektnog) materijala, troškovi indirektnog rada, troškovi
održavanja, direktnih poreza, energije, amortizacije, troškovi osiguranja.
Neki od njih nastaju u samom procesu proizvodnje dok drugi nastaju
izvan proizvodnje (porez, osiguranje) i na njihov iznos menadžeri ne
mogu uticati.

Budžet nabavke
Plan (budžet) nabavke u najvećoj meri je određen planom proizvodnje ili
još preciznije planom troškova direktnog materijala. Kroz plan nabavke se
testira izvodljivost planirane proizvodnje. Planom nabavke specificiraju se
količine materijala koje treba nabaviti, vrste materijala, vrednosti i vreme
kada nabavke treba realizovati.

Ključni informacioni inputi su: iskazane potrebe za materijalom, politika

zaliha i nabavne cene. U procesu razvijanja plana nabavke operativne
budžetske aktivnosti sprovode nosioci budžetskog procesa u tom
odeljenju. Menadžer nabavke ima odgovornost za njegovu strukturu,
kvalitet i rokove prema nosiocima budžetskog procesa na višim nivoima.

Odgovornost za sadržinu budžeta nabavke je podeljena. Nosioci

budžetskog procesa u nabavci brinu o efikasnosti nabavke, uslovima
snabdevanja, izboru dobavljača, usaglašavanju potrebnih zaliha materi-
jala sa potrebama proizvodnje, troškovima nabavke i sl. Politika zaliha
apsorbuje razlike koje proizilaze iz potreba proizvodnje i nabavljenih
količina. Problem definisanja potrebnog nivoa zaliha često nije jedno-
stavan, budući da neki činioci mogu govoriti u prilog većim zalihama,
dok sa druge strane troškovi držanja zaliha mogu da budu toliko visoki
da značajno redukuju uspešnost preduzeća.
 174

Budžet troškova prodatih proizvoda

Troškovi proizvoda sadržani su u planovima troškova proizvodnje: planu
troškova direktnog materijala, planu direktnih troškova plata i planu
opštih troškova proizvodnje. Logično je otuda da plan troškova prodatih
proizvoda proizilazi iz plana proizvodnje.

U situacijama kada nema početnih i krajnjih zaliha odnosno kada je obim

proizvodnje jednak obimu prodaje postoji jednakost između plana
troškova proizvodnje i plana troškova prodatih proizvoda.

Plan troškova prodatih proizvoda podrazumeva njegovo usklađivanje

po količini i asortimanu sa planom prodaje. U tom procesu usklađivanja
moguće su dve situacije: prvo da je proizvodnja veća od prodaje, kada
krajnje zalihe pored vrednosti početnih zaliha obuhvataju još i vrednost
nerealizovane proizvodnje i drugo, da je prodaja veća od proizvodnje
kada i deo vrednosti početnih zaliha biva uključen u troškove prodatih
proizvoda.

Budžet troškova marketinga

Troškovi marketinga pripadaju grupi neproizvodnih troškova čiji je nas-

tanak uslovljen potrebom podržavanja proizvodno-prodajnih aktivnosti
u nameri da se ostvare ciljevi preduzeća. Troškovi marketinga se logično
nadovezuju na planove prodaje, proizvodnje, troškova proizvodnje i
troškova prodatih proizvoda.

Troškovi marketinga predstavljaju negativne komponente uspeha. Njihov

nivo mora da bude doveden u vezu sa njihovim realnim uticajem na kre-
tanje prodaje. Nosioci budžetskog procesa u okviru marketing funkcije
imaju odgovornost da pronađu što povoljniji odnos između ulaganja u
promotivne i distributivne aktivnosti i očekivanih prihoda od prodaje.

U sadržinskom smislu, polazeći od vrsta troškova u planu troškova

prodaje preovlađuju troškovi promotivnih aktivnosti (sračunati na dosti-
zanje željenog obima i strukture prodaje) i troškovi distribucije (nastaju
u procesu kretanja proizvoda od mesta nastanka do mesta upotrebe i
koji takođe mogu uticati na nivo prodaje). Prvu grupu troškova izazivaju
aktivnosti vezane za ekonomsku propagandu, ličnu prodaju, unapređenje
prodaje i publicitet, dok troškovi distribucije uključuju troškove skla-
dištenja, pakovanja, troškove držanja zaliha.

U procesu planiranja troškova promotivnih aktivnosti nosioci budžetskog

procesa mogu koristiti različite metoda i to: metod raspoloživih sredstava,
 175

metod procenta od prodaje, metod određivanja u zavisnosti od izdavanja

koja u ove svrhe vrše konkurentska preduzeća. Verovatno najbolje rešenje
u planiranju troškova prodaje predstavlja primena metoda cilja i zadataka.

Budžet troškova opšteg upravljanja i administracije

U planu troškova opšteg upravljanja i administracije mogu se pojaviti:
troškovi plata administrativnog osoblja, troškovi reprezentacije, troškovi
kancelarijskog materijala, službenih putovanja, pravnih usluga, troškovi
kontrole i sl. Radi se o troškovima koji nastaju na nivou centrale u okviru
neproizvodnih područja odgovornosti ali se odnose na sve organizacione
delove preduzeća.

Kod planiranja i kontrole ovih troškova teško je uspostaviti vezu između

inputa i autputa što otežava utvrđivanje realno potrebnog iznosa koji
treba potrošiti u budžetskom periodu i eliminiše mogućnost kontrole ovih
troškova poređenjem planiranih i ostvarenih troškova. Treba napome-
nuti i tendenciju porasta ovih troškova. Međutim, u situacijama kada se
preduzeća nalaze u krizi ili kada ih preuzima novi menadžer ovi troškovi
bivaju drastično smanjeni bez negativnih posledica po funkcionisanje
preduzeća.

Pripremanje budžeta troškova opšteg upravljanja i administracije podra-

zumeva analitičko planiranje po pojedinim područjima odgovornosti i po
pojedinim vrstama troškova. Najveći deo ovih troškova ima fiksni karakter
a nivo rashoda iz prethodnog perioda uzima se kao startna tačka u pro-
cesu njihovog budžetiranja. Iznos ovih troškova obavezno se koriguje za
iznos inflacije i za planirane promene aktivnosti koje dovode do njihovog
povećanja.

Plan kapitalnih ulaganja (kapitalno budžetiranje)

Plan kapitalnih ulaganja prestavlja dugoročni budžet koji sadrži planirane
kapitalne investicije i njihov vremenski raspored u periodu dužem od
godinu dana. Reč je o investicionim ulaganjima u različite projekte koji
zajedno obezbeđuju kontinuitet preduzeća i njegovu dugoročnu poziciju.

Kapitalno budžetiranje predstavlja sistematski proces koji uključuje

aktivnosti identifikovanja, procene, izbora i odobravanja investicionih
projekata koji bi trebali da omoguće ostvarenje opštih i specifičnih ciljeva
preduzeća.

Kapitalno budžetiranje pripada području investicionih aktivnosti. Njegova

sadržina determiniše sadržinu bilansa stanja. Pozicioniranje ovog plana na
 176

ovom mestu motivisano je namerom da se on priključi tokovima gotovine

iz poslovnih aktivnosti kako bi se utvrdile potrebe za eventualno
potrebnim dodatnim finansiranjem.

Proces kapitalnog budžetiranja implicira tri grupe odluka:

• odlučivanje o tome koji investicioni projekti će biti prihvaćeni, što podra-

zumeva aktivnosti identifikovanja mogućih investicionih alternativa koje
mogu da doprinesu ostvarenju postavljenih ciljeva;
• determinisanje kapitalnih rashoda kako sa stanovišta njihove ukupne
visine tako i sa stanovišta njihovog vremenskog rasporeda;
• odlučivanje o tome kako bi predloženi projekti bili finansirani, odnosno
da li oni mogu da budu finansirani iz interno isposlovanog cash flow-a ili
je potrebno finansiranje iz eksternih izvora.

U okviru procesa kapitalnog budžetiranja prilikom odlučivanja o investi-

cionim poduhvatima povezuju se relevantni troškovi i koristi sa svakom
alternativom u razmatranju i vrši izbor najpovoljnije.

Specifičnost kapitalnog budžetiranja u odnosu na razvijanje operativnih

budžeta ogleda se u tome što su investicione odluke pojedinačnog
karaktera, odnosno projektnog tipa, te kao takve podrazumevaju prime-
reni koncept rezultata kao osnove za odlučivanje o njihovoj profita-
bilnosti. Njihova realizacija se odvija u dužem vremenskom periodu što
nalaže inkorporiranje koncepta vremenske vrednosti novca u proces
investicionog odlučivanja. Rešenja za ove probleme pronađena su u
primeni cash flow koncepta rezultata, koji sučeljava primanja i izdavanja
novca po pojedinim projektima, i primeni dinamičkih metoda za ocenu i
rangiranje investicionih projekata posebno metode neto sadašnje vred-
nosti i metode interne stope prinosa.

Budžet tokova gotovine

Naziva se još i plan novčanih tokova. Ima karakter celovitog projekto-
vanog izveštaja koji sadrži sva očekivana primanja i izdavanja novca u
preduzeću u toku budžetskog perioda.

Plan novčanih tokova tesno je povezan sa ostalim parcijalnim planovima:

planom prodaje i sa njim povezanim planom naplate potraživanja, plano-
vima troškova, planom nabavke i iz njega izvedenog plana isplate
obaveza prema dobavljačima i planom kapitalnih ulaganja.

Plan tokova gotovine se odnosi na celinu. Neposredno se izvodi iz pome-

nutih parcijalnih planova. Njegovo razvijanje podrazumeva određena
računovodstvena znanja.
 177

Odgovornost za njegovu pripremu locira se u okviru službe za računo-

vodstveno planiranje.

U sastavljanju ovog plana osnovno polazište jesu poslovno finansijske

transakcije iskazane u projektovanim računovodstvenim izveštajima,
bilansu stanja i bilansu uspeha.

Kao primarni ciljevi koji bi trebalo da budu ostvareni na području plani-

ranja tokova gotovine nameću se:

1. projektovanje verovatne gotovinske pozicije preduzeća kao posledice

planiranih aktivnosti na kraju svakog budžetskog perioda;

2. identifikovanje viškova ili nedostataka gotovine u pojedinim periodima;

3. određivanje potrebnog nivoa zaduživanja, kao i gotovine oslobođene iz

poslovnog procesa raspoložive za investiranje;

4. usklađivanje gotovine sa ukupnim obrtnim kapitalom, prihodima od

prodaje, rashodima, investicijama i obavezama i

5. stvaranje zdrave osnove za kontinuiranu kontrolu stanja i kretanja goto-

vine.

Način pripremanja plana tokova gotovine zavisi od ciljeva kojima on služi

i vremenskog horizonta koji prekriva. Moguća su dva pristupa:

1. Prvi pristup je poznat pod nazivom metod direktnog utvrđivanja tokova

gotovine u čijoj se osnovi nalazi namera detaljnog praćenja kretanja
(povećanja i smanjenja) gotovine koja nastaje kao posledica primanja i
izdavanja predviđenih u parcijalnim planovima. Budući da podrazumeva
detaljnu analizu novčanih tokova ova metoda je podesna za upotrebu
u procesu kratkoročnog operativnog planiranja (budžetiranja). Koristi
se za fino interno planiranje tokova novca, sagledavanje sposobnosti
preduzeća da podnese i servisira dospele obaveze i otklanjanje mogućih
nesklada između primanja i izdavanja novca.

2. Drugi pristup jeste indirektni metod ili finansijsko - računovodstveni.

U sastavljanju ovog plana osnovno polazište jesu poslovno-finansijske
transakcije iskazane u projektovanim računovodstvenim izveštajima,
bilansu stanja i bilansu uspeha. Ovaj plan ima drugačiju strukturu, nije
opterećen detaljima i češće se koristi za potrebe dugoročnog poslovnog
planiranja.
Investiranje
 179

Investiranje
Investiranje
Investiranje je jedan od najsloženijih poslovnih procesa kom se posvećuje
posebna pažnja. Različiti autori različito definišu suštinu ove pojave, a
uglavnom zbog različitosti aspekata iz kojih se posmatra dati poslovni
proces, kao i zbog njene same složenosti.

Sam koren reči vodi poreklo iz latinskog jezika, a u formi ‘’investitio’’ iz kog
je izvedena, nosi značenje ulaganja kapitala u neki unosan posao. Stoga,
investicije možemo shvatiti kao vid ulaganja, ali kakvih?

Prema jednom izvoru, to je imovina koja se kupuje s nadom da će se u

budućnosti vratiti kroz uvećani efekat ulaganja.

Razlikuje se ekonomski i finansijski smisao investicija.

Po prvom, investicije predstavljaju ulaganje u dobra koje se koriste s

ciljem da u budućnosti stvore bogatstvo. Kao primeri ekonomskih investi-
cija mogu se navesti izgradnja fabrike radi proizvodnje dobara ili ulaganje
u školovanje koje će u budućnosti doneti vidljive rezultate.

Finansijski smisao investicija podrazumeva korišćenje monetarne imovine

koja će u budućnosti doneti prihod, vratiti se uvećana, ili će biti prodata
po većoj ceni od nabavne. Kao primer finansijskih investicija mogu se
navesti kupovina obveznica, akcija i nekretnina.

Osnovna karakteristika investiranja je ulaganje sredstava, a ono što je

ključno je da ta ulaganja ne donose korist odmah već nakon nekog vre-
menskog perioda. Možemo reći da je investiranje zapravo odricanje od
potrošnje u sadašnjosti radi ostvarivanja određenih koristi u budućnosti.
Prema Peumansu, to je razmena nečeg izvesnog za niz nada u budu-
ćnosti.

Pošto se efekti ulaganja ostvaruju u budućem periodu, javlja se problem

razlikovanja tekućih izdataka od investicionog ulaganja. Rešenje tog prob-
lema u praksi pruža knjigovodstvo, mada preduzeća mogu pribegavati i
drugim opcijama u zavisnosti od potreba, ciljeva i rezultata koje žele da
postignu.

Smisao investiranja je u ostvarivanju određenih efekata. Ti efekti su pove-

zani sa ciljem preduzeća da raste i da se razvija da bi steklo što bolji
položaj u društveno-ekonomskom okruženju i da bi bilo konkurentno.
 180

Ukoliko preduzeće ne radi na poboljšanju svoje pozicije na tržištu, već

je zadovoljno dotadašnjim učinkom, napraviće veliku grešku koja će za
posledicu imati da sve što je do tada urađeno jednostavno nestane.
Razlog tome je nemilosrdna borba na tržištu – ko se ne bori, biva prega-
ženi poražen.

S druge strane, investiranje kao investiranje nije samo po sebi rešenje svih
problema. Ne znači da će preduzeće dobiti potpisanu potvrdu uspešnosti
u budućem periodu bude li vršilo ulaganja. Pogrešne investicione odluke i
strategije mogu usporiti ili čak unazaditi razvoj privrednog subjekta.

Donošenje pravih odluka je prilično težak posao, a mnogo toga zavisi i od

vizija i od raznih internih i eksternih faktora.

Investicije
Investicije predstavljaju osnovni preduslov naučno-tehnološkog, a time i
društvenog progresa. Pod investicijama u najširem smislu podrazumevaju
se sva ulaganja u proširenu reprodukciju, odnosno ulaganja u:

1. Osnovna sredstva (transportna sredstva i saobraćajnu infrastrukturu);

2. Obrtna sredstva (dopunska), kao uslov za aktiviranje izgrađenih

objekata;

3. Izgradnju i usavršavanje kadrova;

4. Istraživačko-razvojnu delatnost (istraživanje tržišta, razvoj transportnih

usluga, tehnologije, sredstava za proizvodnju, usavršavanje organizacije i
metoda rada itd);

5. Otkup patenata, licenci i sl.;

6. Prikazivanje i reklamiranje i druge komercijalne investicije;

7. Ostale investicije koje uslovljavaju efikasnost ulaganja.

Osnovni zadatak odeljenja za upravljanje investicijama je realizacija

sledećih ciljeva:

• završiti investicioni objekat u predviđenom roku,

• završiti investicioni objekat sa predviđenim troškovima,
• završiti investicioni objekat sa predviđenim kvalitetom i
• postići predviđene efekte.
 181

Vrste investicija
Investicije se mogu podeliti na:

• privredne i neprivredne
• bruto, neto i nove
• prema strukturi ulaganja
• prema nameni
• prema izvoru sredstava

Privredne investicije obuhvataju sva ulaganja za povećanje osnovnih

i obrtnih fondova u privrednim delatnostima, kao što su: industrija,
saobraćaj, građevinarstvo, poljoprivreda...

Neprivredne investicije predstavljaju sva ulaganja u društvene dela-

tnosti, pa se često nazivaju opštedruštvene investicije, kao na primer
ulaganja u armiju, prosvetu, kulturu, zdravstvo...

Bruto-investicije predstavljaju ukupna ulaganja bez obzira da li se radi

o privrednim ili neprivrednim investicijama, osnovnim ili obrtnim sred-
stvima, zameni postojećih ili izgradnji novih osnovnih i povećanju obrtnih
sredstava. Ove investicije se formiraju od amortizacije i neto akumulacije,
koja se izdvaja iz dobiti.

Neto-investicije su deo bruto-investicija i predstavljaju ulaganja name-

njena za izgradnju novih osnovnih sredstava i povećanje obrtnih sred-
stava. Ovim investicijama povećava se sadašnja (neotpisana) vrednost
osnovnih sredstava, a formiraju se uglavnom iz dela dobiti namenjenog
za nabavku novih osnovnih sredstava.

Nove investicije predstavljaju deo bruto-investicija koji dovodi do pove-

ćanja osnovnih sredstava iznad njihove nabavne (inicijalne) vrednosti.
One su uži pojam od bruto-investicija, a širi od neto-investicija. Nove
investicije sadrže u sebi elemente proste i proširene reprodukcije. Time
se razlikuju od neto-investicija, koje sadrže samo elemente proširene
reprodukcije. Od bruto-investicija se razlikuju jer su manje za stvarno
izvršenu zamenu.

Prema kriterijumu strukture ulaganja razlikujemo sledeće vrste investicija:

• investicije za nabavku transportnih sredstava, izgradnju saobraćajne

infrastrukture i sl.,
• investicije za unapređenje organizacije i metoda rada,
• investicije za razvoj i usavršavanje transportne usluge i tehnologije
transportnog procesa,
 182

• investicije za izgradnju i usavršavanje kadrova i

• investicije za razvijanje novih aktivnosti.

Prema nameni investiranja razlikujemo:

• investicije za zamenu,
• investicije za proširenje,
• investicije za modernizaciju i
• strategijske investicije.

Prema načinu obezbeđenja sredstava razlikujemo investicije koje se

finansiraju:

• sopstvenim sredstvima iz amortizacije i izdvajanjem iz dobiti,

• putem kredita domaćih i stranih banaka i
• udruživanjem sredstava, odnosno zajedničkim ulaganjem.

Donošenje investicione odluke

Donošenje investicione odluke predstavlja jednu od najznačajnijih faza
u procesu investiranja, jer pogrešna investiciona odluka može da prouzro-
kuje dalekosežne posledice. Ovom odlukom se definiše razvoj preduzeća,
a i šire, vrši se izbor tehnike i tehnologije i dr. Pri donošenju investicione
odluke neophodno je polaziti od najsavremenijih tehničko-tehnoloških
dostignuća, koja kod realizacije zahtevaju puno korišćenje, u protivnom
nova tehnika i tehnologija može dovesti u pitanje celishodnost same
investicije. Svaka investicija predstavlja određeni rizik, koji je manji ako
je dobro i detaljno obrađena tehnološka i ekonomska dokumentacija i
ako se na vreme obezbede svi potrebni uslovi za izgradnju i racionalno
korišćenje investicionog objekta.

Najznačajniji pojmovi u investiranju

Predinvesticiona studija

Predinvesticiona studija je analiza koja služi za sagledavanje i razradu

ideja preduzeća o njegovom budućem razvoju. Osnovni cilj predinvesti-
cione studije je da na bazi prethodnih istraživanja omogući izbor najbolje
alternative ako ih ima više, kao i da dâ prethodnu ocenu valjanosti investi-
cionog poduhvata, odnosno da li treba ići dalje u realizaciji investicionog
projekta ili ne.
 183

Predinvesticiona studija ima sledeće delove:

1. Uvod;
2. Analiza razvojnih mogućnosti i sposobnosti investitora;
3. Analiza tržišta prodaje;
4. Tehničko-tehnološko rešenje;
5. Struktura i kapaciteti proizvodnje;
6. Kvalifikaciona struktura i broj kadrova;
7. Analiza lokacije i zaštita čovekove okoline;
8. Analiza tržišta nabavke;
9. Ekonomsko-finansijska analiza;
10. Ocena predinvesticione studije;
11. Sažetak predinvesticione studije.

Idejni projekat
Idejni projekat se radi posle izabrane alternative odnosno izrade predin-
vesticione studije, kojom je utvrđena opravdanost daljeg investicionog
postupka. Zadatak za izradu idejnog projekta definiše se predinvestici-
onom studijom. Idejni projekat predstavlja idejna rešenja budućeg inve-
sticionog objekta sa tehno-ekonomskog aspekta. Njime treba da budu
obuhvaćeni i sledeći elementi:

1. Analiza obima rada;

2. Analiza postojeće tehnologije (ako se radi o rekonstrukciji);
3. Analiza postojećih kapaciteta (kada je u pitanju rekonstrukcija);
4. Analiza tržišta i budućih potreba;
5. Izbor tehnologije i potrebnih transportnih kapaciteta;
6. Kompletna specifikacija objekata za detaljno projektovanje;
7. Specifikacija potrebnih kadrova;
8. Specifikacija potrebnih sredstava;
9. Rokovi izgradnje investicionog objekta i
10. Drugi elementi neophodni za izradu investicionog programa i glavnog
projekta.

Investicioni program - studija

Investicioni program je studija kojom se detaljno analiziraju tehnički,

ekonomski i svi drugi uslovi neophodni za izgradnju investicionog
objekta, odnosno to je osnovna investiciona dokumentacija na osnovu
koje se donosi odluka o izgradnji investicionog objekta.
 184

Osnovni sadržaj investicionog programa:

1. Sažetak investicione studije - programa;

2. Analiza razvojnih mogućnosti i sposobnosti investitora;
3. Sažetak analize tržišta prodaje;
4. Sažetak tehnološke analize;
5. Sažetak analize tržišta nabavke;
6. Sažetak analize lokacije;
7. Sažetak analize zaštite čovekove okoline i zaštite na radu;
8. Sažetak organizacionih aspekata;
9. Analiza izvodljivosti i dinamika radova;
10. Finansijska analiza u pripremi investicione studije;
11. Finansijsko-tržišna ocena projekta;
12. Društveno-ekonomska ocena projekta;
13. Analiza osetljivosti i
14. Zbirna ocena.

Prethodna studija opravdanosti

Prethodna studija opravdanosti sadrži:

1. Uvod
2. Opis objekta
3. Ocena razvojnih mogućnosti investitora
4. Analiza prodajnog tržišta
5. Prikaz generalnog projekta i tehničko-tehnološkog rešenja
6. Analiza nabavnog tržišta
7. Analiza lokacije i životne sredine
8. Finansijska analiza
9. Ocena projekta
10. Zaključak

Studija opravdanosti

Studija opravdanosti sadrži:

1. Uvod
2. Opis objekta
3. Analiza i ocena razvojnih mogućnosti investitora
4. Analiza prodajnog tržišta
5. Prikaz idejnih projekata
6. Analiza nabavnog tržišta
7. Prostorni i lokacijski aspekti
8. Analiza životne sredine i zaštita na radu
 185

9. Analiza organizacionih i kadrovskih aspekata

10. Analiza izvodljivosti i dinamika realizacije projekta
11. Ekonomsko-finansijska analiza
12. Finansijska (komercijalna) ocena
13. Društvena ocena
14. Ocena u uslovima neizvesnosti
15. Zaključak

Glavni projekat
Glavni projekat se radi na bazi urađenog investicionog programa i idejnog
projekta koje je prihvatio investitor. Njime treba detaljno da se razradi
investiciono-tehnička dokumentacija, na osnovu koje se vrši izgradnja
investicionog objekta.

Glavni projekat treba da sadrži i detaljne kalkulacije na osnovu ko-

jih se vrši ugovaranje radova sa izvođačima i isporučiocima opreme,
dobavljačima i dr. Ovim projektom se definišu:potrebna sredstva za real-
izaciju investicionog objekta, rokovi izgradnje i kvalitet izgradnje.

Metode za ocenu investicionih projekata

Osnovni kriterijumi za ocenu i procenu efektivnosti i efikasnosti investicija
su:

1. Cena kapitala

Cena kapitala kao investicioni kriterijum bazira se na činjenici da kapital

bez obzira na njegove izvore ima svoju cenu i da vredi ulagati ako će oče-
kivana zarada nadoknaditi bar tu cenu.

2. Standardna stopa prinosa

Za razliku od cene kapitala standardna stopa prinosa je više empirijski

zasnovan kriterijum, koji uprkos tome ima dosta raširenu praktičnu
primenu.

Kao standardne stope prinosa koriste se:

• željena stopa prinosa na nivou ulaganja;

• stvarna stopa prinosa na postojeća ulaganja;
• prosečna stopa prinosa za datu privrednu granu;
• ciljna stopa prinosa na postojeća ulaganja
 186

3. Prosečna stopa povraćaja

Prosečna stopa povraćaja predstavlja odnos prosečnog godišnjeg

profita posle oporezivanja i investicije u projekt. Kada se prosečna stopa
povraćaja za investicioni predlog izračuna može se uporediti sa traženom
stopom povraćaja da bi se odredilo da li treba određeni investicioni
predlog prihvatiti ili odbaciti.

4. Period povraćaja

To je odnos početnog ulaganja i godišnjih novčanih prihoda u periodu

povraćaja.Ako je izračunati period povraćaja kraći od nekog prihvatljivog
maksimalnog perioda povraćaja, investicioni predlog se prihvata, a ako je
period povraćaja duži, predlog se odbacuje.

5. Interna stopa povraćaja

Interna stopa povraćaja investicionog predloga je diskontna stopa

koja izjednačava sadašnju vrednost očekivanih izdataka sa sadašnjom
vrednošću očekivanih primanja.

Kriterijum prihvatanja – jeste poređenje interne stope povraćaja s

traženom stopom povraćaja. Ako je interna stopa povraćaja veća od
tražene stope, projekat se prihvata, ako je manji projekt se odbacuje.

6. Neto sadašnja vrednost

Metodom sadašnje vrednosti svi povraćaji novca se diskontuju na

sadašnju vrednost, koristeći traženu stopu povraćaja. Metodom interne
stope povraćaja dati su tokovi novca, a traži se diskontna stopa koja
izjednačava sadašnju vrednost novčanih prihoda sa sadašnjom vrednošću
novčanih rashoda. Metodom sadašnje vrednosti dati su tokovi novca i
tražena stopa povraćaja, a utvrđuje se neto sadašnja vrednost.
 Informacioni
sistem
finansija i
računovodstva
 188

Informacioni sistem finansija i

računovodstva
Izgradnja informacionog sistema (IS)

Predstavlja proces u kojem se utvrđuju, sistematizuju i definišu informa-

cioni tokovi i procedure koji su potrebni za odvijanje efikasnog poslovnog
procesa u preduzeću. U principu ovaj proces ima nekoliko faza i to:

• Definisanje IS
• Postavljanje ciljeva izgradnje IS
• Utvrđivanje postupaka izgradnje

IS čine programi, podaci, organizacija.

Ciljevi izgradnje IS finansija i računovodstva (FIR)

Postavljanje ciljeva izgradnje IS podrazumeva usaglašavanje postupaka i
potreba IS sa ciljevima poslovanja i obuhvata sledeće:

• IS prilagoditi organizacionom sistemu preduzeća

• poboljšati iskorišćenost ljudskih potencijala
• dobiti kvalitetne i ažurne informacije za donošenje odluka
• steći konkurentsku prednost
• skratiti proizvodni ciklus
• pojednostaviti poslovne procese
• nov IS - obnova organizacionog sistema
• u najkraćem mogućem vremenu vratiti uložena sredstva u investiciju (IS)

Postupci izgradnje IS
Osnovni postupci izgradnje IS utvrdjuju se planski i njiihova realizacija
obuhvata više faza i to:

• Izrada nacrta za uvođenje IS

• Uvođenje standardne verzije
• Prenos podataka
• Osnovno školovanje
• Izrada dorada
 189

Nacrt za uvođenje IS
Nacrt za uvođenje IS je u stvari idejni projekat uvođenja IS koji treba da
sadrži sledeće postupke:

• Definisanje načina upotrebe IS

• Popisivanje osnovnih procesa i odgovornosti za podatke
• Definisanje prenosa podataka
• Definisanje prilagođenja, dorade, veze sa drugim programima ili IS
• Definisanje terminskog plana izgradnje IS
Načini održavanja IS
Održavanje IS je veoma važno jer se mora obezbediti kontinuirano
funkcionisanje IS pa se sa izvođačem IS ugovara način i obim usluga
održavanja.

Održavanje obuhvata:

• nove verzije programske opreme

• pomoć korisnicima
• otklanjanje grešaka (program,baza)
• izrada zakonskih promena
• savetovanje i drugi dodatni poslovi
• help desk (Koji je takođe veoma važan način održavanja a podrazumeva
neposrednu pomoć korisnicima preko informacionog portala koji postav-
lja izvodjač IS ili služba informatike ako je organizovana u preduzeću)

Na sledećoj slici prikazana je šema jednog informacionog sistema.

 190

Nabavka
Na narednoj slici je prikazana nabavka proizvoda.

Sama nabavka podrazumeva i postupke i dokumenta koji utiču na po-

slovne promene i koji se moraju pratiti i evidentirati a bitni su za finansije i
računovodstvo, kao na primer narudžbenice materijala, usluga itd.
Nabavka ima veći broj izvora zavisno od sistema planiranja materijalnih
potreba.

U trgovinskim preduzećima kao izvor nabavke služe prodajni dokumenti

ili izveštaji o prodaji, na osnovu kojih se formiraju nabavni nalozi a nakon
formiranja naloga za nabavku oni su izvorni dokumenti za ostala knji-
ženja.

U proizvodnim preduzećima iz prethodnih dokumenata mogu se generi-

sati zahtevi za nabavku, ali moguće je i ručno unošenje zahteva.

S obzirom na karakteristike materijala ili artikla, nabavka će se opredeliti

na koji način će se odvijati nabavni postupak.
 191

Prodaja i marketing
Na sledećoj slici je prikazana komercijala tj. prodaja proizvoda.

Modul prodaja i marketing podrazumeva unošenje podataka od značaja

za finansijsko poslovanje i računovodstvo.

IS treba da ima veoma široke mogućnosti u pogledu formiranja cene u

odnosu na partnera, valutu, tip poslovanja, da omogući i izradu cenovnika
prema klasama s fiksnim i varijabilnim delom cene. IS treba da podržava i
sistem za formiranje popusta-rabat, kasa skonto itd, koji omogućavaju
dodatne robne, vremenske i količinske popuste. Program treba da je
opremljen i alatima za pojedinačne i grupne kalkulacije prodajne cene.
Fakturisanje je jednostavno, vrši se pojedinačno ili periodično (zbirno).
Postoji fakturisanje periodičnih usluga, izrada profaktura ili internih
faktura.
 192

IS u proizvodnji
Na narednoj slici je prikazan jedan proizvodni proces proizvodnje.

Proizvodni proces
IS treba da omogući izradu dinamičnih kalkulacija i predkalkulacija.

U zavisnosti od vrste poslovanja, u proizvodnji se mogu lansirati:

• jednostavni ili grupni radni nalozi,

• režijski radni nalozi, i
• nalozi za izvršene usluge,

IS treba da vrši praćenje, obračun i analizu naloga. IS je namenjen i za

izradu strateških, godišnjih, kvartalnih i mesečnih planova, detaljnih ili
ukupnih i omogućava praćenje i realizaciju istih. Detaljnim planiranjem
omogućava se pregled raspoloživosti, izračunavanje materijalnih potreba
i potreba za drugim resursima, kao i fino (grafičko) terminiranje, a treba
omogućiti i klizno planiranje.

Organizacija finansija u informacionom sistemu

preduzeća

Ovaj modul treba da omogući postizanje određenih ciljeva preduzeća i

da podrži osnovne i povezane grupe aktivnosti menadžmenta i to plani-
ranje, organizaciju, izvršenje i kontrolu poslovanja. Finansijsko poslovanje
i računovodstvo preuzimaju podatke iz drugih modula i segmenata
sistema i vrši se njihova obrada. Osnovu finansijskog knjigovodstva čini
Glavna knjiga sa saldakontima i troškovnim knjigovodstvom, gde se pri-
kupljaju obračunska dokumenta iz drugih segmenata sistema. Evidencija
pomoćnih knjiga treba takođe da bude sistematizovana.
 193

Evidencija pomoćnih knjiga

Evidencija pomoćnih knjiga takođe treba da bude sistematizovana, a to
su uglavnom sledeće evidencije:

• Ulazna knjiga u kojoj se vrše knjiženja i likvidatura ulaznih faktura i

povezivanje sa materijalnim knjigovodstvom, uz izradu elektronskih ili
papirnih virmana.

• Poreska knjiga, koja se stara o odgovarajućem obračunu poreza.

• Blagajničko poslovanje koje sadrži dinarsku i deviznu blagajnu koje su

povezane sa prodajom i akontacijama,

• Program treba da podržava i izradu praćenje i obračun putnih naloga .

Modul za obračun plata

U veći finansijski modul spada i modul za obračun plata, koji preko
formula treba da omogući potpuno podesivo obračunavanje zarada.

Izvori podataka za obračun generišu se iz upravnog, proizvodnog,

transportnog i svih ostalih organizacionih delova preduzeća. Iz obraču-
natih podataka moguće je vršiti ispis i štampanje svih obrazaca i izveštaja
koje je preduzeće dužno da dostavi pojedincima ili ustanovama, poreskim
organima, menadžmentu, akcionarima, itd.

Praćenje troškova i OS

Informacioni sistem finansija i računovodstva treba da:

• podržava i rad sa osnovnim sredstvima

• pored obračuna i knjiženja treba da pokriva i inventar osnovnih

sredstava

• rasčlanjivanje zajedničkih troškova prema fiksnim ili varijabilnim

ključevima.

• Knjiženja koja su prema potrebi kreirana i sa dodatnim podacima po

raznim nosiocima i mestima troškova (profitni centar, projekat...i slično),
koji omogućavaju izradu analitičkih pregleda.
 194

Analitički pregledi

Analitički pregledi služe za evidentiranje i praćenje analitičkih evidencija

koji omogućavaju razne analize podataka i sravnjenja stanja poslovnih
knjiga.

• Svako knjiženje imovine treba da prati i knjiženje njenog izvora.

• Pored uobičajenih zakonski obaveznih i postavljenih bilansa, IS treba da
podržava generisanje željenih bilansa, pregleda, pokazatelja u tabelarnoj
ili grafičkoj formi, kao i štampanje pregleda.
• Prema finansijskim podacima potrebno je praviti razne preglede, listati
ih i analizirati i pomoću ugrađenih rotirajućih tabela.

Podmodul za izradu različitih knjiženja i izveštaja

Potreban je i podmodul za izradu različitih knjiženja i izveštaja, kod kojih
izvor podataka nisu isključivo finansijski podaci, već i nefinansijski podaci
iz drugih segmenata programa.

Za rad sa saldo - kontima kupaca i dobavljača, sistem treba da raspolaže

čitavim nizom alata i ispisa koji treba da omoguće:

• različite vrste kompenzacija,

• obračun kamata,
• izradu sistema opomena po stepenima zaduženosti i
• obaveštavanje o stanju potraživanja,
• obaveza i plaćanja putem elektronske pošte.

Knjiženje treba da se odvija preko interneta ili ručno.

Materijalni obračun
Uz materijalni obračun IS treba da omogući kvalitetno i pouzdano
praćenje proizvodnje sa finansijskog aspekta:

1. detaljno finansijsko praćenje proizvodnje prema svim metodama

• FIFO (first in-first out),

• LIFO (last in-first out),,
• prosečna,
• planska i
• stvarna nabavna cena i drugo.

2. nedovršenu proizvodnju prema planiranim ili stvarnim cenama

Literatura
 196

Literatura:
1. Brian , Kettell, Financial Economics, Prentice Hall, London, 2001

2. Dragana M. Djurić, Korporacija i globalizacija, Biznis i država, Institut

društvenih nauka, 2006

3. Haugen, R.A.,“ New Finance”, Prentice Hall, London, 1999

4. “Annual Survey of Private Equity &Venture Capital”, EVCA Guidelines,

2000

5. “EVCA Year Survey 2000”, EVCA Publications, Sept 2001

European Business Angel Network, Enterpreneurial Business Angel Fi-
nancing Yearbook National Venture Capital Association, 2000

6. Belak, V., Menadžersko računovodstvo, RRiF plus, Zagreb, 1995.

7. Belak, V., “Bilanca postignuća u planiranju i praćenju

rezultata poslovanja,” zbornik Poduzetništvo, financije i računovodstvo,
Zagreb, Rovinj, 2002.

8. Cingula, M. i Marina Klačmer, “Pregled nekih metoda i postupaka

upravljanja troškovima,” RRiF, Broj 8, Zagreb, 2003.

9. Pajić, Ž., “Obračun troškova na temelju aktivnosti – ABC metoda,” TEB,

Zagreb, 2000.

10. Markovski S., Troškovi u poslovnom odlučivanju, Naučna knjiga, Beo-

grad, 1991.

11. www.unfpa.org
12. www.un.org
13. www.4study.info
14. www.finansije.net
15. www.literatura.megatrend-info.com
16. www.knowledgdebank.org
17. www.bloomberg.com
18. www.dunav-tbi.com
19. www.ekonomist.co.yu
197