2

Sadržaj
Uvodna razmatranja�������������������������������������������������������������������������������������������������������8
Nastanak i razvoj finansijskog menadžmenta ������������������������������������������������8
Pojam i predmet finansijskog menadžmenta�������������������������������������������������9
Uloga i značaj finansijskog menadžmenta���������������������������������������������������� 10
Uloga finansija u procesu reprodukcije����������������������������������������������������������� 12
Finansijska politika�������������������������������������������������������������������������������������������������� 12
Principi finansijske politike���������������������������������������������������������������������������������� 13
Osnovni finansijski ciljevi preduzeća���������������������������������������������������������������� 15
Ko vrši finansijsku funkciju?��������������������������������������������������������������������������������� 17
Faze finansijskog menadžmenta���������������������������������������������������������������������������� 21
Finansijsko planiranje�������������������������������������������������������������������������������������������� 21
Vrste finansijskih planova������������������������������������������������������������������������������������� 22
Tehnike finansijskog planiranja�������������������������������������������������������������������������� 23
Instrumenti finansijskog planiranja������������������������������������������������������������������ 23
Način izvođenja finansijskog planiranja��������������������������������������������������������� 24
Finansijsko predviđanje ��������������������������������������������������������������������������������������� 25
Organizovanje finansijske funkcije������������������������������������������������������������������� 27
Oblici organizovanja finansijske funkcije�������������������������������������������������������� 28
Finansijska kontrola������������������������������������������������������������������������������������������������ 31
Zasnovanost finansijske kontrole���������������������������������������������������������������������� 32
Kontrola zasnovana na finansijskom planu��������������������������������������������������� 32
Kontrola zasnovana na planiranom bilansu uspeha i bilansu stanja���� 33
Kontrola zasnovana na planiranim instrumentima
finansijske analize���������������������������������������������������������������������������������������������������� 33
Izveštavanje o odstupanjima od plana i korektivne akcije����������������������� 34
Javne finansije��������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 37
Pojam javnih finansija�������������������������������������������������������������������������������������������� 37
Karakteristike javnih prihoda������������������������������������������������������������������������������ 37
Vrste javnh prihoda������������������������������������������������������������������������������������������������� 37
Poreski sistem����������������������������������������������������������������������������������������������������������� 39
Pojam i ciljevi poreske politike��������������������������������������������������������������������������� 39
Klasifikacija poreza�������������������������������������������������������������������������������������������������� 40
Poreski obveznik������������������������������������������������������������������������������������������������������ 41
Predmet oporezivanja������������������������������������������������������������������������������������������� 41
Poreska osnovica����������������������������������������������������������������������������������������������������� 42
Poreske stope������������������������������������������������������������������������������������������������������������ 43
Poreske olakšice������������������������������������������������������������������������������������������������������� 44
Poreski principi��������������������������������������������������������������������������������������������������������� 44
Porez na dobit preduzeća������������������������������������������������������������������������������������� 48
Porez na promet������������������������������������������������������������������������������������������������������� 48
Porez na dodatu vrednost (PDV)����������������������������������������������������������������������� 49
Akcize��������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 51
 3

Porez na imovinu����������������������������������������������������������������������������������������������������� 51
Doprinosi�������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 52
Evazija poreza����������������������������������������������������������������������������������������������������������� 52
Računovodstvo i revizija�������������������������������������������������������������������������������������������� 55
Računovodstvo�������������������������������������������������������������������������������������������������������� 55
Klasifikacija računovodstva���������������������������������������������������������������������������������� 56
Razlike računovodstvo - knjigovodstvo���������������������������������������������������������� 57
Finansijsko računovodstvo���������������������������������������������������������������������������������� 58
Knjigovodstvo����������������������������������������������������������������������������������������������������������� 59
Vrste knjigovodstvenih sistema������������������������������������������������������������������������� 59
Knjigovodstveni bilans������������������������������������������������������������������������������������������ 60
Vrste poslovnih knjiga u knjigovodstvu ��������������������������������������������������������� 60
Računi (konta) ���������������������������������������������������������������������������������������������������������� 61
Kontni plan (plan računa) ������������������������������������������������������������������������������������ 62
Osnovni finansijski izveštaji��������������������������������������������������������������������������������� 62
Bilans stanja��������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 65
Revizija ����������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 71
Uloga revizora����������������������������������������������������������������������������������������������������������� 72
Vrste revizije�������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 73
Odnos revizije i kontrole��������������������������������������������������������������������������������������� 74
Faze procesa revizije����������������������������������������������������������������������������������������������� 74
Načela revizije����������������������������������������������������������������������������������������������������������� 75
Radne beleške revizora������������������������������������������������������������������������������������������ 76
Revizorski rizik���������������������������������������������������������������������������������������������������������� 77
Finansiranje preduzeća���������������������������������������������������������������������������������������������� 80
Pojam finansiranja��������������������������������������������������������������������������������������������������� 80
Vrste finansiranja����������������������������������������������������������������������������������������������������� 80
Odnos kratkoročnog i dugoročnog finansiranja preduzeća������������������� 81
Osnovna načela finansiranja������������������������������������������������������������������������������� 81
Pravila finansiranja�������������������������������������������������������������������������������������������������� 83
Finansiranje preduzeća����������������������������������������������������������������������������������������� 85
Finasiranje ulaganja u kratkoročnu imovinu������������������������������������������������� 85
Finansiranje dobavljačkim kreditom���������������������������������������������������������������� 85
Finansiranje sopstvenom menicom���������������������������������������������������������������� 86
Finansiranje vremenskim razgraničenjima ��������������������������������������������������� 86
Finansiranje emisijom komercijalnih zapisa�������������������������������������������������� 87
Finansiranje emisijom redovnih akcija������������������������������������������������������������ 87
Finansiranje emisijom obveznica���������������������������������������������������������������������� 88
Finansiranje opcijama�������������������������������������������������������������������������������������������� 89
Finansiranje emisijom varanta���������������������������������������������������������������������������� 89
Finansiranje dugoročnim kreditima����������������������������������������������������������������� 89
Finansiranje iz zadržanog dobitka�������������������������������������������������������������������� 90
Finansiranje iz otvorenih rezervi������������������������������������������������������������������������ 90
Finansiranje iz skrivenih rezervi������������������������������������������������������������������������� 91
Finansiranje amortizacijom��������������������������������������������������������������������������������� 91
 4

Krediti�������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 92
Vrste kredita�������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 92
Kratkoročno finansiranje�������������������������������������������������������������������������������������� 92
Dugoročno finansiranje���������������������������������������������������������������������������������������� 93
Vrste kredita prema domicilu kreditora���������������������������������������������������������� 94
Vrste kredita prema predmetu kreditiranja��������������������������������������������������� 95
Vrste kredita prema nameni korišćenja����������������������������������������������������������� 95
Vrste kredita prema svrsi korišćenja����������������������������������������������������������������� 95
Vrste kredita prema načinu obezbeđenja������������������������������������������������������ 95
Vrste kredita prema otplati���������������������������������������������������������������������������������� 96
Vrste kredita sa aspekta statističke službe������������������������������������������������������ 96
Vrste kredita prema obliku����������������������������������������������������������������������������������� 96
Odobravanje kredita���������������������������������������������������������������������������������������������� 97
Bitne karakteristike zahteva za odobrenje kredita�������������������������������������� 97
Dokumentacija uz zahtev za kredit������������������������������������������������������������������� 99
Obrada zahteva za kredit������������������������������������������������������������������������������������100
Sadržaj kreditnog predloga�������������������������������������������������������������������������������100
Termini koje je dobro znati pri razmatranju kredita���������������������������������103
Lizing��������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������104
Razlozi za lizing������������������������������������������������������������������������������������������������������105
Vrste lizinga�������������������������������������������������������������������������������������������������������������106
Prednosti lizinga����������������������������������������������������������������������������������������������������106
Neki važni pojmovi u lizingu�����������������������������������������������������������������������������107
Venture capital�������������������������������������������������������������������������������������������������������108
Poslovni anđeli�������������������������������������������������������������������������������������������������������110
Franšizing�����������������������������������������������������������������������������������������������������������������115
Faktoring ������������������������������������������������������������������������������������������������������������������116
Vrste faktoringa������������������������������������������������������������������������������������������������������118
Forfeting ������������������������������������������������������������������������������������������������������������������118
Karakteristike forfetinga�������������������������������������������������������������������������������������119
Prednosti forfetinga����������������������������������������������������������������������������������������������120
Učesnici forfetinga������������������������������������������������������������������������������������������������120
Pravila forfetiranja�������������������������������������������������������������������������������������������������121
Finansijska analiza������������������������������������������������������������������������������������������������������123
Pojam finansijske analize ���������������������������������������������������������������������������������123
Etape finansijske analize�������������������������������������������������������������������������������������124
Zadaci finansijske analize su:�����������������������������������������������������������������������������125
Cilj finansijske analize������������������������������������������������������������������������������������������125
Finansijski pokazatelji poslovanja preduzeća���������������������������������������������125
Ključni finansijski pokazatelji ���������������������������������������������������������������������������131
Upravljanje troškovima��������������������������������������������������������������������������������������������134
Upravljanje troškovima���������������������������������������������������������������������������������������134
Pojam i vrste troškova������������������������������������������������������������������������������������������136
Metode upravljanja troškovima�����������������������������������������������������������������������137
Prelomna tačka rentabilnosti����������������������������������������������������������������������������140
 5

Osobine prelomne tačke �����������������������������������������������������������������������������������143

Čemu služi prelomna tačka?������������������������������������������������������������������������������143
Značaj prelomne tačke u poslovanju�������������������������������������������������������������143
Međunarodni finansijski menadžment��������������������������������������������������������������146
Uvod���������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������146
Devizni kurs�������������������������������������������������������������������������������������������������������������146
Vrste deviznoga kursa������������������������������������������������������������������������������������������147
Nominalni i realni devizni kurs�������������������������������������������������������������������������147
Paritetni i disparitetni devizni kurs������������������������������������������������������������������148
Bilateralni i multilateralni devizni kurs�����������������������������������������������������������148
Spot i forward devizni kurs��������������������������������������������������������������������������������149
Sistemi deviznih kurseva������������������������������������������������������������������������������������149
Promene deviznog kursa������������������������������������������������������������������������������������150
Platni bilans�������������������������������������������������������������������������������������������������������������150
Multinacionalne kompanije ������������������������������������������������������������������������������151
Strane direktne investicije (SDI) ����������������������������������������������������������������������155
Međunarodne finansijske institucije ������������������������������������������������������������������161
Međunarodni monetarni fond (MMF)������������������������������������������������������������161
Svetska banka (IBRD)��������������������������������������������������������������������������������������������162
Međunarodno udruženje za razvoj (IDA) �����������������������������������������������������163
Međunarodna finansijska korporacija (IFC)�������������������������������������������������164
Multilateralna agencija za garantovanje investicija (MIGA)�������������������164
Budžetiranje�����������������������������������������������������������������������������������������������������������������166
Pojam budžetiranja�����������������������������������������������������������������������������������������������166
Karakteristike budžeta�����������������������������������������������������������������������������������������167
Uloga budžetiranja�����������������������������������������������������������������������������������������������168
Pretpostavke budžetiranja���������������������������������������������������������������������������������169
Pristupi izgradnji glavnog budžeta�����������������������������������������������������������������170
Najvažnije vrste budžeta�������������������������������������������������������������������������������������171
Prodajni budžet������������������������������������������������������������������������������������������������������171
Proizvodni budžet�������������������������������������������������������������������������������������������������172
Budžet troškova proizvodnje����������������������������������������������������������������������������172
Budžet nabavke������������������������������������������������������������������������������������������������������173
Budžet troškova prodatih proizvoda��������������������������������������������������������������174
Budžet troškova marketinga�����������������������������������������������������������������������������174
Budžet troškova opšteg upravljanja i administracije�������������������������������175
Plan kapitalnih ulaganja (kapitalno budžetiranje)������������������������������������175
Budžet tokova gotovine��������������������������������������������������������������������������������������176
Investiranje�������������������������������������������������������������������������������������������������������������������179
Investiranje��������������������������������������������������������������������������������������������������������������179
Investicije������������������������������������������������������������������������������������������������������������������180
Vrste investicija�������������������������������������������������������������������������������������������������������181
Donošenje investicione odluke������������������������������������������������������������������������182
Najznačajniji pojmovi u investiranju��������������������������������������������������������������182
Predinvesticiona studija��������������������������������������������������������������������������������������182
 6

Idejni projekat���������������������������������������������������������������������������������������������������������183
Investicioni program - studija���������������������������������������������������������������������������183
Prethodna studija opravdanosti����������������������������������������������������������������������184
Studija opravdanosti��������������������������������������������������������������������������������������������184
Glavni projekat�������������������������������������������������������������������������������������������������������185
Metode za ocenu investicionih projekata����������������������������������������������������185
Informacioni sistem finansija i računovodstva������������������������������������������������188
Izgradnja informacionog sistema (IS)�������������������������������������������������������������188
Ciljevi izgradnje IS finansija i računovodstva (FIR)�������������������������������������188
Postupci izgradnje IS��������������������������������������������������������������������������������������������188
Nacrt za uvođenje IS���������������������������������������������������������������������������������������������189
Načini održavanja IS �������������������������������������������������������������������������������������������189
Nabavka��������������������������������������������������������������������������������������������������������������������190
IS u proizvodnji�������������������������������������������������������������������������������������������������������192
Proizvodni proces��������������������������������������������������������������������������������������������������192
Organizacija finansija u informacionom sistemu preduzeća����������������192
Evidencija pomoćnih knjiga������������������������������������������������������������������������������193
Modul za obračun plata��������������������������������������������������������������������������������������193
Praćenje troškova i OS�����������������������������������������������������������������������������������������193
Analitički pregledi�������������������������������������������������������������������������������������������������194
Podmodul za izradu različitih knjiženja i izveštaja�����������������������������������194
Materijalni obračun����������������������������������������������������������������������������������������������194
Literatura:����������������������������������������������������������������������������������������������������������������������196
 Uvodna
razmatranja
 8

Uvodna razmatranja
Nastanak i razvoj finansijskog menadžmenta

Nastanak i buran razvoj finansijskog menadžmenta vezani su za dvade-

seti vek, u kojem su se desile radikalne promene u poslovanju i načinu
izučavanja nauke o finansijama.

U periodu pre 1930. godine menadžment finansija su karakterisale disku-

sije o različitim finansijskim tržištima i sigurnosti trgovine na njima.
Finansije su razmatrane na tradicionalan način, sa naglaskom na odgo-
vornosti akcionara. Na još uvek primitivnim tržištima kapitala osnovni
problem bio je kako obezbediti dovoljnu količinu kapitala za razvoj.
Računovodstvene tehnike bile su nepouzdane, a trgovina akcijama
sumnjiva zbog manipulacija na tržištu, koje su čak i dnevne cene akcija
činile nepredvidivim.

Velika svetska ekonomska kriza uslovila je promene na planu finansija

aktualizujući probleme bankarstva, reorganizacije i vladinih regulativa,
kojima je posvećen najveći broj radova tokom tridesetih godina.

Tokom četrdesetih i pedesetih godina menadžment finansija izučava se

na kvalitetniji način, ali sa još uvek naglašenim deskriptivnim pristupom,
koji je dominirao u odnosu na menadžment pristup. Međutim, sve više
kao osnovni ciljevi ka kojima treba težiti preovlađuju maksimiranje profita
i cena akcija.

Krajem pedesetih godina došlo je do značajnih promena na području

finansija. Menadžment finansija postao je sveobuhvatniji i uključio je u
svoj fokus razmatranja imovinu i upotrebu fondova preduzeća. Naglasak
se pomera sa analize izvora sredstava na analizu sredstava firme. Istraži-
vanja u domenu finansija napravila su značajan proboj u pravcu razvoja
tehnika za izračunavanje cene kapitala i utvrđivanje vrednosti imovine i
dovela do progresa u oblasti budžetiranja kapitala.

Pojava kompjutera omogućila je iznalaženje modela za uspešniji

menadžment zaliha, gotovine, potraživanja i fiksne imovine. To je
bila tačka u kojoj fokus finansijskih razmatranja prelazi sa spoljne
na unutrašnju - menadžment ravan. Od tada finansijske aktivnosti
menadžmenta unutar firme predstavljaju osnovno pitanje korporativnih
finansija, a u tom kontekstu se posmatraju tržište kapitala i finansijski
instrumenti.
 9

Šezdesetih i sedamdesetih godina u domenu menadžmenta finansija sve

više se primenjuju matematički i statistički modeli i tehnike naročito kada
je u pitanju alokacija kapitala. Obnovljen je interes za pozicije izvora sred-
stava u bilansu stanja sa akcentom na optimalni miks hartija od vrednosti
i način donošenja odluka individualnih investitora, sa svim implikacijama
na korportivno finansijsko stanje. Ovaj period karakterišu i problemi
vezani za rizik, a zadatak finansijskog menadžmenta preduzeća je maksi-
malna podrška top menadžmentu u preduzimanju aktivnosti sa ciljem
maksimiranja vrednosti firme i bogatstva njenih akcionara.

Tokom osamdesetih godina došlo je do deregulacije u sferi finansijskih

institucija i masovnog uvođenje kompjutera i drugih tehnologija u
finansijske organizacije, što je uticalo je na brzinu, efikasnost i način dono-
šenja finansijskih odluka. To je uslovilo pojavu znatno veće agresivnosti
u upravljanju imovinom preduzeća od strane finansijskih menadžera u
okviru sve složenijeg finansijskog okruženja. Rizik moguće inflacije uslovio
je pojavu novih finansijskih institucija (novčani tržišni fondovi i sl.) i finan-
sijskih instrumenata (finansijski derivati).

U celom posmatranom periodu menadžment finansija imao je buran

razvoj, pri čemu je kompleksnost finansijskog okruženja nametnula
potrebu da se u finansijskom sektoru angažuju sposobni finansijski
menadžeri koji poseduju znanja i koji su u potpunosti ovladali finansij-
skim tehnikama.

Pojam i predmet finansijskog menadžmenta

Finansijski menadžment se može posmatrati:

1)kao naučna disciplina – proučava upravljanje finansijama u preduzeću,

tesno je povezan sa računovodstvom i ekonomijom. Razvio se iz nauke o
finansijama tokom prošlog veka, naročito 20-ih godina. Tada se, sa
razvojem akcionarskih društava i ekspanzijom finansijskih tržišta, pojavio
veliki broj naučnih radova iz ove oblasti.

2)kao funkcija preduzeća – obuhvata aktivnosti preduzeća koje se odnose

na sticanje, finansiranje i upravljanje imovinom, pri čemu je glavni zadatak
obezbeđenje stalnih izvora finansiranja. Upravljanje finansijama se vrši
preko upravljanja novčanim tokovima; finansijskom delatnošću se
upravlja na osnovu poznavanja ekonomije, finansijskog prava i sl;
finansijski menadžment obuhvata planiranje, organizaciju, motivaciju,
kontrolu i sl.
 10

Finansijski menadžment ima posebno mesto u sistemu menadžmenta,

zato što su finansije tesno povezane sa upravljanjem, tehnologijom,
resursima, kadrovima itd. Greške u finansijskom menadžmentu mogu da
dovedu do negativnih posledica u ovim oblastima; s druge strane, često
se izvori finansijskih problema nalaze upravo u ovim oblastima.
U našoj zemlji, kao i u drugim zemljama u tranziciji, finansijski menadž-
ment tek dobija pravi značaj, dok je u zemljama tržišne privrede odavno
postao značajna naučna disciplina i praktična delatnost.

Predmet finansijskog menadžmenta po tradicionalnom principu bio je

problem pribavljanja kapitala, odnosno pasiva bilansa stanja, što nije
davalo odgovor na pitanje da li preduzeće ulaže kapital u sigurnu alterna-
tive. Finansijska funkcija je samo sprovodila odluke, koje su donosili
drugi. Ovaj pristup nije dovoljno obuhvatan.

Krajem 50-ih godina, usled naglog ekonomskog rasta i brzih tehnoloških

promena, veliki uspon doživljavaju finansijske institucije kao što su
penzioni fondovi i osiguravajuće organizacije. Zato je porasla i odgovor-
nost menadžera: prema akcionarima i kreditorima (ulozi), zaposlenima
(plate), državi (porezi), dobavljačima (naplata). Menadžeri su zaintereso-
vani za uspeh preduzeća jer im to obezbeđuje veće plate, a i zato što su
često akcionari. Nastala je potreba za korišćenjem naučnih metoda u
donošenju finansijskih odluka i razvijen je savremeni pristup finansijskom
menadžmentu.

Za razliku od tradicionalnog pristupa, savremeni pristup finansijskom

menadžmentu polazi od naglog ekonomskog rasta i tehnoloških
promena, što je uslovilo da izuzetno poraste značaj ogovornosti
menadžera za uspeh preduzeća. On se pored problema nabavke kapitala
bavi i aktivom i pasivom bilansa stanja.
Finansijski menadžment treba da obezbedi odgovore na tri važna pitanja:

• Koju vrstu sredstava preduzeće treba da pribavi?

• Koliki ukupan obim sredstava preduzeće treba da ima?
• Kako potrebna sredstva treba da budu finansirana?

Uloga i značaj finansijskog menadžmenta

Velike promene i neizvesnost u okruženju potencirali su značaj finansij-
skog menadžmenta, čija je uloga ključna u donošenju i realizaciji kapi-
talnih poslovnih odluka korporacija, koje uvek imaju i određene finansi-
jske implikacije.

O značaju finansijskog menadžmenta govore i podaci prema kojima

najveći broj top executive menadžera u SAD poseduje fakultetsko
 11

obrazovanje iz biznis administracije. U okviru ove kategorije u stalnom

porastu je udeo menadžera sa pravnim i finansijskim obrazovanjem.

Finansijski menadžer u uslovima neizvesnog i promenjivog okruženja nije

više kao u ranijem periodu u poziciji da na bazi predloga menadžera iz
drugih sektora (prodaje, nabavke, proizvodnje) samo prikuplja i obezbe-
đuje novčana sredstva. On mora biti koordinator i kontrolor prilikom
donošenja ovih odluka, uz punu saradnju sa menadžerima ostalih sektora.

Samo tako, finansijski menadžer može odigrati ključnu ulogu u defini-

sanju i ostvarivanju finansijskih ciljeva firme. Odgovornosti finansijskog
menadžera vezane su pre svega za ostvarivanje sledećih finansijskih
funkcija:

• finansijska analiza i planiranje,

• investicione odluke,
• odluke o načinu finansiranja i strukturi kapitala,
• upravljenje obrtnim kapitalom i
• upravljenje rizikom u cilju zaštite aktive.

Sve do pedesetih godina osnovna preokupacija vezana za finansijsku

funkciju bila je - kako pribaviti kapital. Kasnije, sve više se insistira na
alokativnoj funkciji, odnosno na efikasnoj upotrebi kapitala, kao ograni-
čenog finansijskog resursa.

Da bi se izvršila nabavka kapitala potrebno je utvrditi obim nedostajućih

sredstava i sagledati mogućnosti i uslove nabavke.

Planirani bilans stanja, obim nameravanih investicija i plan priliva i odliva

gotovine, pokazuju koliko sredstava nedostaje u određenom periodu.

Potencijalne mogućnosti obezbeđenja i nabavke ovih sredstava su:

interne (prodaja dela preduzeća, pojedinih osnovnih sredstava i sl.) i
eksterne (emisija hartija od vrednosti, krediti i sl.).

Prilikom nabavke nedostajućih sredstava mora se voditi računa o blago-

vremenosti i uslovima nabavke (rok, cena itd.).

Upotreba kapitala odnosi se pre svega na investicije, zbog čega se mora

voditi računa o rentabilnosti ulaganja i mogućim rizicima.

Nabavka i upotreba kapitala ne smeju biti stihijski proces, već rezultat

aktivnog pristupa, u kojem ključnu ulogu imaju finansijski menadžeri.
 12

Uloga finansija u procesu reprodukcije

Finansije predstavljaju sveukupnost odnosa nastalih u procesu stvaranja

novčanih fondova privrednih subjekata i države, i njihovog korišćenja u
cilju reprodukcije, podsticanja i zadovoljenja socijalnih potreba. Proces
reprodukcije se sastoji iz četiri faze: proizvodnje, razmene, raspodele i
potrošnje. Finansijski resursi se stvaraju u stadijumu proizvodnje, kada
nastaje nova vrednost, međutim realno gledano finansijski resurs nastaje
samo u stadijumu razmene, kada se novostvorena vrednost realizuje.

Finansije se dele na tri oblasti: finansije privrednih subjekata, osiguranje

i državne fi-nansije. Unutar svake je moguće izdvajati posebne grupe.
Svaka oblast je specifična, ali one zajedno obrazuju finansijski sistem
jedne države. Njihova povezanost se ostvaruje posredstvom institucija
bankarskog sistema.

Prema izvorima stvaranja finansijski resursi dele se na:

• one koje se obrazuju na osnovu sopstvenih sredstava, deoničarski

kapital, akcionarski kapital i sl.
• one koji su na finansijskom tržištu rezultat operacija hartijama od
vrednosti
• one koje se ponovo raspodeljuju, budžetske subvencije, naknade
osiguranja..

Mogu se izdvojiti tri osnovna ciklusa delatnosti preduzeća:

• Investicioni ciklus – sadrži povratnu povezanost investicionih (ulaganje

finansijskih resursa) i deinvesticionih (izvlačenje dobiti) operacija
predu-zeća;
• Ciklus tekućih operacija – sadrži povratnu povezanost operacija za
snabdevanje, proizvodnju i plasman (u nekim preduzećima teško je
odvojiti investicione od tekućih operacija);
• Novčani ciklus – operacije koje su povezane sa upravljanjem slobodnim
novčanim sredstvima preduzeća: pokrivanje kratkoročnih finansijskih
potreba preduzeća korišćenjem kredita.

Finansijska politika
Finansijska politika, kao sastavni deo ukupne poslovne politike preduzeća,
predstavlja osnovu upravljanja finansijama preduzeća. Sadržina finansij-
ske politike u literaturi se različito tretira. U širem smislu finansijska poli-
tika obuhvata sve mere koje utiču na promenu aktive i pasive u bilansu
 13

stanja preduzeća. U užem smislu finansijska politika odnosi se na nabavku

i alokaciju kapitala.

Osnovni problemi u formulisanju finansijske politike odnose se na utvrđi-

vanje ciljeva i uvažavanje odgovarajućih načela i pravila finansiranja.

Osnovni cilj finansijske politike je povećavanje finansijske sposobnosti

preduzeća. Finansijska sposobnost preduzeća ima kratkoročnu i dugo-
ročnu komponentu.

Kratkoročna komponenta odnosi se na sposobnost plaćanja dospelih

obaveza, odnosno likvidnost preduzeća. Sposobnost izmirivanja dospelih
obaveza nije samo cilj ka kojem treba težiti, već imperativ. U stabilnim
privredama i pravnim sistemima neizmirivanje dospelih obaveza se strogo
sankcioniše, sve do konačne likvidacije preduzeća.

Zbog toga, adekvatnom politikom finansiranja obrtnih sredstava treba

sprečiti probleme koji se mogu pojaviti na području likvidnosti.

Dugoročna komponenta finansijske sposobnosti preduzeća odnosi se na

finansijsku strukturu i sposobnost investiranja i uvećanja imovine, što se
odražava na rentabilnost poslovanja preduzeća.

Valjana politika finansiranja fiksnih sredstava, odnosno investiciona

politika najbolji je garant razvoja, kao osnovne pretpostavke za izvesnu i
sigurnu budućnost preduzeća.

Ostvarivanje ovog cilja finansijske politike podrazumeva obezbeđenje

dovoljnog kvantuma finansijskih sredstava i njihovu alokaciju, u funkciji
ostvarivanja osnovnog cilja poslovne politike preduzeća - maksimiranja
profita u dugom roku. Interesi vlasnika, menadžera i radnika, kada je u
pitanju ostvarivanje ovog cilja, su različiti, što finansijsku politiku čini
složenom i u fazi definisanja i realizacije.

Principi finansijske politike

Pridržavanje osnovnih principa finansijske politike u funkciji je ostvarenja
osnovnog cilja finansijske politike - maksimiranja ukupne finansijske
sposobnosti preduzeća.

Osnovni principi finansijske politike su:

• princip rentabilnosti,
• princip likvidnosti,
• princip sigurnosti i nezavisnosti,
 14

• princip zaštite od prezaduženosti,

• princip fleksibilnosti
• princip optimalnog akvizicionog dejstva slike finansiranja.

Princip rentabilnosti ogleda se u težnji za maksimiranjem rezultata

poslovanja, posmatrano na duži rok. Svaki oblik finansiranja koji doprinosi
maksimiranju rezultata poslovanja, zadovoljava ovaj princip. Povećanje
učešća sopstvenog kapitala u ukupnom kapitalu povećava sigurnost
preduzeća. Međutim, maksimiranje stope prinosa sopstvenog kapitala
zahteva aktiviranje dugoročnih pozajmljenih izvora sredstava, pod
pretpostavkom da je prosečna kamatna stopa manja od stope prinosa na
ukupan kapital. Angažovanje pozajmljenih sredstava je opravdano sve
dok se iz ostvarenih rezultata mogu pokriti troškovi zajma i dok povećanje
učešća pozajmljenih u ukupnim izvorima sredstava uslovljava povećanje
rezultata poslovanja.

Princip likvidnosti izražava sposobnost plaćanja dospelih obaveza. Za

ostvarivanje ovog principa izuzetan značaj ima odnos obrtnih sredstava i
kratkoročnih obaveza preduzeća. Iznos gotovinskih sredstava i vremenska
usklađenost realizacije zaliha i naplate potraživanja sa dospelošću kratko-
ročnih obaveza, dominantno opredeljuje mogućnost uvažavanja ovog
principa finansijske politike.

Princip sigurnosti opredeljuje stepen učešća sopstvenog kapitala u

ukupnom kapitalu. Povećavanjem ovog učešća, povećava se sigurnost i
nezavisnost preduzeća. Ovaj princip sve više se tretira na fleksibilan način.

Naime, sigurnost preduzeća ne opredeljuje dominantno veličina

sopstvenog kapitala i njegovo učešće u ukupnom kapitalu, već ukupna
rentabilnost i prinosna snaga preduzeća.

Princip zaštite od prezaduženosti u neposrednoj vezi je sa principom

sigurnosti. Pritom, stepen sigurnosti preduzeća je u obrnuto proporci-
onalnom odnosu sa stepenom prezaduženosti. Ukoliko je preduzeće
prezaduženo, ono nije u stanju da svojom imovinom pokrije dugove.

Princip fleksibilnosti predstavlja sposobnost predzeća da se prilagodi

izmenjenim uslovima poslovanja na tržištu. Ovaj princip utiče na predu-
zeća da u okviru poslovne politike poseban naglasak stave na samofi-
nansiranju. Povećavanjem obrtnih sredstava u odnosu na fiksna sredstva,
povećava se fleksibilnost.

Princip optimalnog akvizicionog dejstva slike finansiranja vezan je za

opšti ugled preduzeća u javnosti. Ukoliko je ugled preduzeća u javnosti
veći, javnost će u poslovnom smislu biti više naklonjena preduzeću.
 15

Finansijski ciljevi preduzeća

Osnovni finansijski ciljevi preduzeća

Menadžment finansija preduzeća predstavlja proces najefikasnijeg i

najdelotvornijeg korišćenja finansijskih sredstava i upravljanja ovim
sredstvima, sa ciljem maksimiranja profita i bogatstva vlasnika.

Moderna menadžment finansijska teorija zasniva se na pretpostavci da

je primarni cilj preduzeća akcionarskog tipa, maksimiranje bogatstva
akcionara, odnosno maksimiranje vrednosti firminih običnih akcija. Svi
ostali ciljevi, koji takođe utiču na politiku preduzeća, manje su značajni.
Ovo proizilazi iz činjenice da su akcionari vlasnici korporacija, koji biraju
menadžerski tim sa zadatkom da radi u njihovom interesu.

Maksimiranje bogatstva akcionara je dugoročan cilj, koji mora korespon-

dirati sa maksimiranjem profita, koji predstavlja kratkoročan cilj. Pritom,
bogatstvo akcionara se povećava u meri u kojoj se ostvareni profit reinve-
stira.

Veliki broja akcionara i disperzija vlasništva, koji su karakteristični za SAD,

daju menadžerima velikih kompanija značajnu autonomiju da za akciona-
re ostvaruju pristojne prinose, ali da istovremeno vode računa i o svojim
interesima i interesima zaposlenih. U takvom ambijentu menadžment teži
da izbegne rizične poslove, čak i onda kada postoji odobrenje vlasnika i
kada su rezultati veoma izvesni. To je i logično, s obzirom da bi eventualni
neuspeh više pogodio menadžere i njihovu karijeru, nego vlasnike, koji u
svom portfoliju drže i akcije drugih korporacija. Zato menadžeri, za razliku
od akcionara nisu skloni riziku i agresivnom nastojanju da reinvestiranjem
ostvarenog profita maksimiraju cenu akcija firmi.

Da li je menadžment dugoročno posvećen maksimiranju vrednosti akcija,

pokazuje najbolje njegova spremnost da maksimirani profit reinvestira,
odnosno “prenese” na maksimiranje cene akcija, što se manifestuje kroz
iznos zarada po akciji (earnings per share - EPS), koji posebno interesuje
akcionare.

Finansijski menadžeri prilikom opredeljivanja koliki deo ostvarenog

profita će reinvestirati (zadržani deo profita), a koliki raspodeliti kroz
dividende, moraju voditi računa o tome da akcionarima odgovara porast
EPS-a tokom vremena, koji je uslovljen reinvestiranjem.
 16

Akcionari su zainteresovani za budućnost i vrednost svojih akcija u

budućnosti isto koliko i za sadašnji ostvareni profit. Maksimiranju bogat-
stva akcionara, odnosno vrednosti akcija, kao dugoročnom cilju daje se
prednost nad ostalim ciljevima zato što ovaj cilj podrazumeva: dugoročno
zdrave osnove firme, prepoznavanje rizika, vremensku dimenziju
novčanih tokova i isplate dividendi.

Društveni efekti maksimiranja profita odnose se na spremnost mena-

džmenta da uvaži interese zaposlenih, potrošača i društva u celini, što
povećava troškove korporacija. Takve odluke menadžment kod akcionara
opravdava njihovim pozitivnim efektima na maksimiranje profita u dužem
roku. Potreba maksimiranja profita zahteva razvoj novih proizvoda i
tehnologija i otvaranje novih radnih mesta, što je sa društvenog aspekta
veoma značajno.

Postoje tri glavne odluke od kojih zavisi da li će se povećati ili smanjiti

vrednost akcija, a time i preduzeća:

1. Odluka o investiranju (ulaganju) u materijalnu/finansijsku imovinu

utiče na strukturu imovine u aktivi. Ako su ulaganja sigurna i rentabilna,
dovešće do povećanja tržišne vrednosti akcija.
2. Odlukom o finansiranju se definiše struktura finansiranja preduzeća,
tj. način pribavljanja sredstava za pokriće svih obaveza: iz sopstvenih ili
tuđih, dugoročnih ili kratkoročnih izvora.
3. Odluka o dividendi i zadržanom dobitku – ako su veće dividende,
veća je i tražnja za akcijama; zadržani dobitak povećava trajni kapital
preduzeća, koji se može koristiti za investiranje.

Ove tri odluke su međuzavisne. Treba težiti njihovoj optimalnoj kombi-

naciji u odnosu na glavni cilj – maksimalizaciju profita, a da se pri tom ne
ugrozi opstanak preduzeća.

Sporedni finansijski ciljevi preduzeća

Sporedni ciljevi su: maksimalizacija neto dobitka u dugom roku i jačanje

finansijske snage.

Neto dobitak je deo bruto dobitka (umanjen za kamate i poreze) koji

ostaje preduzeću na raspolaganju. Neto dobitak se u akcionarskim
društvima deli na:

• dividendni dobitak – iz koga se isplaćuju dividende,

• zadržani dobitak – povećava trajni kapital, koristi se za finansiranje raz-
voja, pokrivanje gubitaka
• rezerve – za pokriće poslovnog i finansijskog rizika.
 17

Maksimalizacija ukupnog dobitka nije najbolje rešenje, jer ako se taj

dobitak npr. investira, akcionari od njega neće imati koristi. Cilj je maksi-
malizacija neto dobitka što se postiže maksimalizacijom prihoda, minima-
lizacijom troškova i minimalizacijom poreza.

Finansijsku snagu čine kvantitativna i kvalitativna komponenta:

Kvantitativna finansijska snaga – obim i vrednost imovine. Ona zahteva:

usklađenost osnovnih sredstava sa poslovnim zadatkom (da ne bi bilo
neiskorišćenih kapaciteta), usklađenost osnovnih i obrtnih sredstava (da
ne bi došlo do zastoja); usklađenost kratkoročnog i dugoročnog finansi-
ranja, usklađenost sopstvenog i tuđeg kapitala, očuvanje finansijske
ravnoteže.

Kvalitet finansijske snage čini trajna sposobnost: plaćanja obaveza u roku

(solventnost), kratkoročnog i dugoročnog finansiranja (tekućeg poslovan-
ja i razvoja), ulaganja u materijalnu i finansijsku imovinu, zadovoljenja
finansijskih potreba radnika, menadžera i države; očuvanje i povećanje
imovine vlasnika.

Kvalitet finansijske snage je primaran, jer uslovljava mogućnost poslovan-

ja, dok kvantitet uslovljava obim poslovanja.

Ko vrši finansijsku funkciju?

U većim korporacijama odgovornost za ostvarivanje finansijske funkcije
snose blagajnik, kontrolor i podpredsednik (šef finansijskog sektora).

Odgovornosti blagajnika usmerene su bazično na eksternu problema-

tiku: upravljanje aktivom i pasivom, finansijsko planiranje, budžetiranje
kapitala, finansiranje biznisa, formulisanje kreditne politike i upravljanje
investicionim portfoliom.

Kontrolor je usmeren na unutrašnju problematiku: finansijsko i troškovno

računovodstvo, poreze, planiranje i kontrolnu funkciju.

Podpredsednik za finansije, odnosno šef finansijskog sektora je supervizor

svih faza finansijskih aktivnosti i predlagač bordu direktora.

Unajmljivanje agenta ili menadžera za obavljanje usluga za akcionare,

odnosno za rukovođenje firmom, u praksi SAD u biznis žargonu pred-
stavlja tzv. agencijske poslove.
 18

Pritom se na agenta delegiraju ovlašćenja za donošenje odluka. U praksi

finansijskog menadžmenta ovaj problem uslovljava sučeljavanje akcio-
nara i menadžera i akcionara i poverilaca.

Problem akcionari protiv menadžera javlja se zbog toga što menadžer

kada nije značajan vlasnik, može doneti odluke koje nisu u funkciji ostva-
rivanja osnovnog cilja - maksimiranja bogatstva akcionara. U takvoj situ-
aciji akcionari imaju odgovarajuće troškove angažovanja (agency cost)
koji su vezani za nadgledanje menadžerskih aktivnosti, obezbeđenje
lojalnosti menadžera, podešavanje korporativne strukture na način koji
ograničava neželjene akcije menadžera i sl.

Problem angažovanja (agency problem) može se rešiti na način da se

menadžer motiviše uključivanjem u vlasništvo firme, što je za akcionare
preskupo.

Drugi način je da se menadžer podvrgne konstantnoj kontroli. Pritom, on

se može vezati posebnim ugovorom, a njegova aktivnost usmeravati us-
vajanjem osnovnog plana akcija. Ukoliko se ne pridržava ugovora i plana,
najnepopularnija mera je oduzimanje posla.

Prema Eugene Brighamu postoje sledeći mehanizmi osiguranja rada

menadžera u interesu akcionara:

• tržište rada menadžera, koje agency cost problem čini nevažnim, s

obzirom da cena menadžera na tržištu raste sa porastom vrednost firme,
odnosno vrednosti njenih akcija, zbog čega je menadžer motivisan da
radi u interesu akcionara;
• strah od otpuštanja, koji je sve prisutniji kod velikih korporacija kod
kojih, ukoliko rezultati nisu zadovoljavajući, vlasnici brzo gube strpljenje i
skloni su otpuštanju menadžera;
• pretnja preuzimanjem firme, koja je najizglednija u trenutku kada je
vrednost akcija mnogo niža od potencijalne zbog lošeg menadžmenta;
nakon preuzimanja firme novi vlasnici otpuštaju stari zbog čega se
menadžment brani uništavanjem firme kako bi ona bila neatraktivna za
preuzimanje, ili otkupom dela akcija firme;
• sistem menadžerske motivacije, koja se ogleda kroz pravo da menadžeri
kupe akcije po fiksnoj ceni, čime postaju suvlasnici. Menadžeri akcije
mogu dobiti i besplatno, ukoliko ostvaruju uspešno poslovanje koje se
sagledava kroz odgovarajuće indikatore kao što su: EPS, povraćaj uloženih
sredstava i prinos akcionarskog kapitala.

Problem akcionari protiv kreditora javlja se kada menadžeri delujući u

interesu akcionara preuzimaju veći rizik u realizaciji projekata od onog na
 19

koji su kreditori računali prilikom odobravanja kredita. Ukoliko projekat

bude uspešan, ekstra dobit prisvajaju akcionari, a kreditori imaju fiksan
prihod u obliku kamate.

Poverioci se od prethodnih problema mogu zaštititi ugovorom koji

predviđa za njih veće kamate u ovakvim situacijama.
 Faze
finansijskog
menadžmenta
 21

Faze finansijskog menadžmenta

Finansijsko planiranje

Postoje nekoliko definicija finansijskog planiranja u zavisnosti od eleme-

nata koji su naglašeni:

• svesna delatnost rukovodstva preduzeća usmerena na stvaranje reda u

finansijskom području, koji odgovara ciljevima preduzeća,
• finansijska prognoza tj. utvrđivanje očekivanih primanja izdavanja koji
proizilaze iz poslovnih tokova preduzeća,
• dispozicije odnosno odluke u vezi sa optimalnom nabavkom i upo-
trebom sredstava plaćanja”

Finansijsko planiranje pretvara dugoročne ciljeve koji su formulisani u

poslovnom planu u brojke i prognozira prihode, rashode i dobit. Takođe
se bavi budućim imovinskim stanjem i likvidnošću.

Finansijsko planiranje obavezuje poslovno rukovodstvo da se aktivno bavi

budućnošću firme.

Ono nudi sledeće prednosti:

1. Samo sa prethodno urađenim finansijskim planiranjem mogu kontinu-

irano da se porede planirani zadaci sa poslovnom realnošću (poređenje
realno – planirano).

2. Problemi se na vreme prepoznaju i mogu odmah da se preduzmu

protiv-mere.

3. Za vreme planskog perioda pruža se mogućnost da se aktuelna situ-

acija u preduzeću dobro proveri u smislu „samokontrole“.

Suštinu finasijskog planiranja čine određeni elementi:

• svesna – planska delatnost u domenu finansija u skladu sa ciljevima

preduzeća;
• prognoza primanja i izdavanja koja proističu iz poslovne aktivnosti
preduzeća;
• sagledavanje različitih alternativa u vezi sa optimalnom upotrebom i
nabavkom sredstava plaćanja.
 22

Zadaci finansijskog planiranja su:

1) anticipiranje potrebe za finansijskim sredstvima za budući period

2) utvrdjivanje izvora gotovine i njena upotrebu u smislu ulaganja u
poslovna sredstva
3) procenjivanje poslovnih rezultata koje treba ostvariti korišćenjem
poslovnih sredstava

Osnovni principi finansijskog planiranja su: princip sistematičnosti,

jasnosti, potpunosti, elastičnosti, vremenske tačnosti i tačnosti iznosa.

Da bi se mogli planirati tokovi gotovine, (primanja i izdavanja) odnosno

da bi smo mogli napraviti finansijski plan, značajni su:• plan prodaje;

• plan proizvodnje i zaliha;

• plan troškova i nabavke;
• plan kapitalnih ulaganja.

Na bazi ovih planova pravi se plan novčanih tokova odnosno plan pri-
manja i izdavanja.

Vrste finansijskih planova

Zavisno od kriterijuma od kojih se polazi u podeli, postoje različite vrste

finansijskih planova.

Prema načinu izrade, postoje: pojedinačni finansijski planovi, koji identi-

fikuju primanja i izdavanja novčanih sredstava na određenim područjima
aktivnosti i kombinovani finansijski planovi, koji obuhvataju primanja i
izdavanja novčanih sredstava u celini.

Prema redovnosti izrade postoje tekući finansijski planovi, koji se odnose

na tekuću poslovnu aktivnost preduzeća i obuhvataju likvidnosni i inves-
ticioni aspekt i jednokratni finansijski planovi koji se prave za posebne
svrhe (osnivanje, promena pravnog statusa preduzeća i sl.).

Prema svrsi sastavljanja postoje: planovi priliva i odliva; planovi pojedinih

vrsta i planovi prihoda i rashoda.

Sa stanovišta vremenskog perioda na koji se odnosi plan, postoje: kratko-

ročni, srednjoročni i dugoročni finansijski planovi.

Proces finansijskog planiranja počinje sa dugoročnim ili strategijskim

finansijskim planovima, na bazi kojih se formulišu kratkoročni ili
operativni planovi. Dugoročni finansijski planovi pokrivaju period od dve
 23

do pet godina, a najčešći su petogodišnji planovi. Dugoročni finansijski

plan, zajedno sa planom proizvodnje, marketinga i drugim planovima,
predstavlja deo strategijskog plana, koji ima za zadatak ostvarenje
strateških ciljeva firme.

Kratkoročnim finansijskim planovima obuhvaćene su kratkoročne finan-

sijske aktivnosti kompanija i ovi planovi se najčešće odnose na period od
jedne godine.

Tehnike finansijskog planiranja

U procesu finansijskog planiranja mogu se koristiti različite tehnike:

1. Planiranje procenta prodaje je značajna tehnika, jer porast prodaje

uslovljava povećanje svih varijabli odnosno izmene pozicija u bilansima
preduzeća.

2. Trend analiza je isto tako važna u procesu finansijskog planiranja. Ona

predstavlja prognozu budućih vrednosti nekih finansijskih promenljivih
na bazi ranijih poznatih vrednosti.

3. Ukoliko je odnos pojedinih varijabli i prodaje linearan za izračunavanje

promena bilansnih pozicija na osnovu porasta prodaje, koristi se linearna
regresija. Ukoliko ovaj odnos nije linearan, koristi se kriva linija regresije.

4. Ekonomske tehnike primenjuju se sa ciljem da se sagleda kretanje

prodaje na bazi jedne ili više promenjivih varijabli, kao što je rast bruto
nacionalnog proizvoda ili rast proizvodnje u grani.

5. Budžet se koristi da bi se isplanirale i kontrolisale operacije firme. U

budžetu su prikazani ciljevi firme u brojčanim vrednostima (prodaja u
novčanim jedinicama, proizvodnja u jedinicama, sirovine u kilogramima,
kapital u novčanim jedinicama).

Instrumenti finansijskog planiranja

Dobro finansijsko planiranje obuhvata najmanje sledeća tri instrumenta:

• Plan priliva sredstava (budžet),
• Bilansni plan,
• Plan likvidnosti.

Između ova tri instrumenta planiranja postoje uzajamni odnosi. Tako

na primer, „dobit“ određena u planu priliva sredstava utiče na dužnike u
bilansnom planu i na prispeće plaćanja u planu likvidnosti.
 24

1. Plan priliva sredstava

Preduzeće može da zapostavi niz drugih instrumenata planiranja, ali

ako nema plan priliva sredstava, onda nedostaje važan instrument za
utvrđivanje „planiranih zadataka“ za promet i troškove. Najvažnija brojka
u ovom planu je iznos očekivanog prometa. On olakšava planiranje likvid-
nosti i pomaže pri kontroli budžeta.

2. Bilansni plan

Bilansni plan pokazuje situaciju u pogledu imovine i finansiranja predu-

zeća na kraju planirane poslovne godine (planske godine). „Aktiva“ uka-
zuje na buduće vrednosti imovine i njihov sastav. Kod „pasive“ se iskazuju
predviđene obaveze (dugovi) i sopstveni kapital. Bilansni plan na taj način
daje informacije o strukturi imovine i kapitala u jednom preduzeću.

Bilansni plan daje pregled finansijskog položaja jednog preduzeća. On

dobija dodatnu izražajnu moć ako se analizira pomoću pokazatelja.

3. Plan likvidnosti

Za mala i srednja preduzeća plan likvidnosti je najvažniji instrument

planiranja. Likvidnost znači da je neko preduzeće platežno sposobno, da
može da izmiri potraživanja, kao što su zakupnina, plate, kamate i računi
isporučilaca. Ako neko preduzeće, dugoročno gledano, stiče dobit, a samo
je u kratkom roku platežno sposobno, dospeće u teškoće.

Dok plan priliva sredstava poredi predviđeni rashod i prihod, plan likvid-
nosti razmatra priliv novca: naspram očekivanog prispeća novca (uplate)
stavljaju se dospele obaveze plaćanja (isplate).

Način izvođenja finansijskog planiranja

Finansijsko planiranje može da se uradi na dva načina:

1. Od vrha ka dole, što znači da poslovno rukovodstvo unapred daje plani-

rane brojke i radnici se za to izjašnjavaju. i

2. Od dna ka gore, pri čemu radnici daju planirane zadatke, a poslovno

rukovodstvo ih prihvata ili revidira.
Finansijsko planiranje se radi krajem poslovne godine. Završetak protekle
godine, kao i situacija tekuće godine su poznati i već može dobro da se
planira za narednu godinu.
 25

Dobro finansijsko planiranje se u prvom redu zasniva na razmišljanjima o

budućnosti, pri čemu popunjavanje polja brojkama nije odlučujuće. Uko-
liko postoji poslovni plan, treba ga uzeti u obzir u finansijskom planiranju.

Finansijsko predviđanje
Pojam predviđanja odnosi se na prognoziranje budućih događaja (uslova
privređivanja, tržišta, konkurencije, tehnološkog razvoja i dr.).

Finansijsko predviđanje sastavni je deo procesa finansijskog planiranja.

Ono predstavlja ispitivanje mogućeg finansijskog stanja preduzeća,
mogućih načina da se dostigne određeno stanje finansija u budućnosti, i
procenu verovatnoće ostvarenja tog stanja.

Usmereno je na to da se odrede: mogući obim finansijskih resursa u

periodu za koji se vrši predviđanje, izvori finansiranja, i načini njihovog
korišćenja.

Osnovni ciljevi finansijskog predviđanja su: preciziranje načina postizanja

ciljeva, preciziranje izvora, tokova i rokova pristizanja finansijskih resursa,
preciziranje potrošnje resursa, povećanje efikasnosti potrošnje resursa i
obezbeđenje kontrole izvršavanja programa.

Finansijsko predviđanje je vrlo važna faza procesa finansijskog

menadžmenta. Izostanak dobrog finansijskog predviđanja “odvlači”
ključne ljude u krizno vreme na sporedne poslove. Finansijsko
predviđanje je naročito važno kod novoosnovanih preduzeća. Novo
preduzeće je po pravilu pod pritiskom potrebe za gotovim novcem, pa
proces finansijskog predviđanja dobija na značaju.

Proces finansijskog predviđanja ne zahteva mnogo vremena, već mnogo

znanja, razmišljanja i ideja.

Obično se projektuje na period od godinu dana.

Finansijsko predviđanje, tj. planiranje potrebnih novčanih sredstava obu-

hvata:

• finansijsku analizu potreba i mogućnosti

• predviđanje potreba za kratkoročnim sredstvima
• predviđanje potreba za dugoročnim sredstvima

U finansijskom predviđanju se primenjuje metod postavljanja progno-

stičkog scenarija – utvrđuje se logični redosled događaja, sa ciljem da se
 26

pokaže kako može korak po korak da se razvija buduće stanje preduzeća,

polazeći od postojeće situacije. Važno je da se odrede faktori koji omogu-
ćavaju dostizanje postavljenih ciljeva, kao i da se odrede vremenske
koordinate.

Vremenski horizont procesa finansijskog predviđanja zavisi od namene

zbog koje se radi. Ako se radi zbog finansiranja poslovanja, tada se koristi
periodi u kome će preduzeće postati atraktivno za finansijere ili ulagače.
Ako se finansijsko predviđanje radi zbog procene vrednosti preduzeća,
tada se obično procenjuje koliko vremena preduzeću treba da počne
vraćati svoja ulaganja.

Koristi od finansijskog predviđanja

Osnovne koristi dobrog finansijskog predviđanja su:

• finansijsko predviđanje je disciplinaran način vrednovanja koliko novca

preduzeće treba i koliko će mu trebati ukoliko se poslovni poduhvat raz-
vija brže od očekivanja.

• finansijsko predviđanje daje osnovicu za vrednovanje poslovnog podu-

hvata i omogućava poređenje sa drugim poslovnim prilikama

• finansijsko predviđanje omogućava poređenje između očekivanih i

stvarnih performansi preduzeća.

Proces finansijskog predviđanja

Finansijsko predviđanje se sastoji iz:

• definisanja gotovinskog ciklusa poslovnog poduhvata i

• pretpostavki na kojima se bazira finansijski model preduzeća

Gotovinski ciklus poslovnog poduhvata povezuje četiri ključna elementa

finansijskih potreba jednog poslovnog poduhvata:
• minimalni nivo efikasnosti poslovanja,
• profitabilnost,
• tok novca i
• rast prodaje.

Najvažnije je osigurati da novac koji se ima na kraju poslovnog ciklusa ne

bude manji od onoga koje je preduzeće imalo na početku, tj. da bude
toliko veći koliko je potrebno da se zadovolje potrebe vraćanja dugova,
da se nastavi poslovanje po očekivanoj stopi rasta i da se obezbedi
pristojan kvalitet života.
 27

Minimalni nivo efikasnosti poslovanja zavisi od delatnosti preduzeća, tj.

od vrste proizvoda ili usluge. Ako proizvodnja proizvoda ili usluge zahteva
velika ulaganja, tada je i nivo efikasnosti poslovanja viši. To znači da će i
potrebe za finansijskim sredstvima biti veće, da će preduzeće morati imati
veći obim proizvodnje kako bi obezbedilo potrebni nivo prodaje koji će
vratiti uloženi kapital.

Nivo profitabilnosti takođe utiče na potrebna finansijska sredstva: veća

profitabilnost smanjuje finansijske potrebe. Osim toga, poslovanje koje
brže postane profitabilno, doprinosi da se budući razvoj interno finansira.

Tok novca, isto tako, značajno utiče na potrebna finansijska sredstva.

Profitabilno preduzeće koje prodaje svoje proizvode ili usluge na kredit,
možda neće uspeti naplatiti svoja potraživanja mesecima, dok će možda
manje profitabilno preduzeće koje prodaje za gotovinu biti u boljoj
situaciji da interno finansira svoje poslovanje. Tok novca zavisi od uslova
plaćanja koja se daje prilikom prodaje proizvoda ili usluga, od uslova
plaćanja koje preduzeću daju dobavljači, od vremenskog rasporeda
drugih obaveza, kao što su obaveze otplate kredita, kamata, plaćanja
zaposlenih i sl.

Rast prodaje je ono što jedno preduzeće čini sretnim, jer se povećavaju
finansijska sredstva preduzeća. Međutim, to ne mora značiti da će
preduzeće smanjiti obim potrebnih finasijskih sredstava. Rast prodaje
može da nametne dodatne zahteve za finansijskim sredstvima potrebnim
za finansiranje nabavke potrebnih materijala, zaliha,
novih zaposlenih...

Organizovanje finansijske funkcije

Način organizovanja finansijske funkcije, u okviru ukupne organizacije

preduzeća, jedan je od bitnih elemenata od kojih zavisi ostvarivanje
ciljeva finansijskog menadžmenta preduzeća.

Organizaciona šema finansijske funkcije nije jedinstvena, već zavisi od

uticaja velikog broja faktora kao što su:

• veličina preduzeća,
• vrste preduzeća,
• opšta organizaciona šema preduzeća i
• obim zadataka na području finansijske funkcije.

U vezi sa organizacijom finansijske funkcije u svetu egzistiraju dve os-

novne koncepcije. “Prva, razvijena na klasičnim principima organizacije,
 28

čija struktura jako podseća na “autoritet vlasti”, tipičnoevropska; druga,

sa karakteristikama podele kompetencija i odgovornosti i kolektivnog
odlučivanja, razvijena pod uticajem američkog menadžmenta. Ova druga
je već dosta davno prešla okean i uspešno se učvrstila na evropskom tlu.
Čak i Nemci, inače tradicionalno odbojni na strane uticaje, prihvataju sve
češće, pogotovo u praksi, američki sistem organizacije i to ne samo finan-
sijske funkcije, već i preduzeća u celini.

Osnovna karakteristika organizacije finansijske funkcije autoritativnog

tipa je da su svi organizacioni delovi direktno vezani za finansijskog dire-
ktora. Ovaj koncept je primenjiv kod malih i srednjih preduzeća, ali ne i
kod velikih gde je prisutna podela kompetencija i odgovornosti.

Oblici organizovanja finansijske funkcije

Polazeći od činjenice da suštinu finansijske funkcije čini: nabavka kapitala,
upotreba kapitala (investicije) i upravljanje kapitalom, jako je značajno
mesto ove funkcije u okviru ukupne poslovne funkcije preduzeća.
Jedna od tipičnih šema organizacije preduzeća je na slici ispod:

Slika 1. Osnovne funkcije u preduzeću

Kao što se vidi, finansijska funkcija ima jako veliki značaj u okviru ukupne
poslovne funkcije preduzeća. U cilju uspešnog poslovanja preduzeća,
nužna je usklađenost svih funkcija, s obzirom da između njih postoji
čvrsta međuzavisnost.

Kada je u pitanju funkcionisanje i strukturiranje odnosno organizacija

finansijske funkcije, jedan od modela koji je i karakterističan za velike
organizacije je:

Slika 2. Organizacija finasijske funkcije

 29

Finansijsko računovodstvo, prema ovoj šemi obuhvata sledeće:

• beleženje poslovnih transakcija,

• naplatu potraživanja i
• pripremu propisanih finansijskih izveštaja.

Blagajna obuhvata:

• najpovoljniji plasman slobodnih gotovinskih sredstava,

• obezbeđenje dovoljnog kvantuma gotovine za isplatu obaveza,
• transakcije sa stranom valutom i
• pribavljanje podataka o protoku gotovine za izveštaje i budžetiranje.

Računvodstvo menadžmenta je odeljenje sa kojim menadžer najviše

dolazi u dodir, jer se tu analiziraju finansijski podaci odnosno informacije
koje su osnov odlučivanja. Ovo odeljenje značajno je i za upozoravanje
kod planiranja i kontrole.

Uloga računovodstva menadžmenta sastoji se u sledećem:

• planiranje i kontrola bitnih funkcija: pribavljanje gotovine, isplata

dobavljača, isplata nadnica, zalihe, troškovi, koordiniranje i praćenje
budžeta,
• beleženje rezultata: beleženje rezultata poslovnih transakcija, merenje
finansijskih i privrednih rezultata, projektovanje finansijskih efekata
budućih transakcija, pripremanje redovnih internih izveštaja i
• odlučivanje: omogućavanje dotoka menadžerima dovoljne količine
informacija, kako bi oni mogli utvrđivati buduće aktivnosti i donosit
kvalitetne odluke.

Odeljenje sistema obuhvata:

• planiranje kompjuterske strategije,

• omogućavanje pristupa i protoka informacija,
• obezbeđenje banke podataka i
• izbor kompjuterske opreme i primenu kompjuterskih sistema.

Interna kontrola:

• razmatra izveštaje o efikasnosti politike i programa,

• daje savete u vezi sa novim kontrolnim postupcima i sl.

Postoje i drugi oblici organizovanja finansijske funkcije. Jedan od modela

koji je veoma značajan, polazi od činjenice da veći deo, naročito velikih
 30

korporacija, dele odgovornost pri donošenju odluka između nekoliko

menadžera. To su najčešće generalni menadžeri: proizvodnje, marketinga,
finansija, kadrova i inženjeringa, što se može videti iz sledeće šeme:

Slika 3. Organizacija finansijske funkcije - model II

Prethodna šema pokazuje da finansijskom funkcijom upravlja generalni

menadžer finansija koji je direktno odgovoran predsedniku. Šef fina-
nsijske operative može podeliti odgovornost između kontrolora i bla-
gajnika.

Kontrolor je odgovoran za sledeće funkcije:

• finansijsko knjigovodstvo, koje uključuje pripremu finansijskih izveštaja,
kao što su bilans stanja, bilans uspeha i sl.,
• knjigovodstvo troškova, koje priprema operativni budžet i nadgleda rad
odeljenja u firmi,
• odelenje poreza koje priprema izveštaje na zahtev vlade i
• odeljenje obrade podataka.

Blagajnik ima sledeće obaveze, koje se odnose pre svega na nadgledanje i

trošenje fondova:

• novac i osiguranje odnosi se na upravljanje kratkoročnim investicijama i

obezbeđenje novca za izmirivanje kratkoročnih obaveza,
• analiza kapitala i budžeta odnosi se na prikupljanje i trošenje kapitala,
• finansijsko planiranje podrazumeva iznalaženje i obezbeđenje sredstava
za dugoročne investicije,
• kreditna analiza je odelenje odgovorno za određivanje visine kredita koji
firma može ponuditi potrošačima,
• odeljenje za investicione relacije odgovorno je za rad sa investitorima i
• menadžment penzionog fonda ima odgovornost za investiranje prihoda
penzionog fonda zaposlenih.
 31

S obzirom na činjenicu da se organizacija finansijske funkcije opredeljuje

saglasno karakteristikama pojedinih firmi, biće prikazan još jedan model
organizovanja finansijske funkcije:

Slika 4. organizacija finansijske funkcije - model III

Za izvršenje finansijske funkcije, čija je organizaciona šema data, potrebni

su ljudi, koji će izvršavati pojedine konkretne zadatke. Zbog toga struktu-
riranje finansijske funkcije podrazumeva i konkretno definisanje radnih
mesta i potrebnu kvalifikaciju, što zahteva adekvatnu sistematizaciju
radnih mesta i zadataka. Sistematizacija mora da proizađe iz organiza-
cione šeme finansijske funkcije i u njenom definisanju glavnu ulogu treba
da ima finansijski menadžer, koji je i član užeg rukovodstva firme.

Upravljanje finansijama sa sobom nosi visok stepen neizvesnosti zbog

čega rukovođenje ovom funkcijom osim potrebnog obrazovanja zahteva
i određena lična svojstva, koja su poznata u teoriji menadžmenta.Od nosi-
laca pojedinih poslova u finansijskom sektoru, a naročito od rukovodećeg
kadra, zahteva se potpuno poznavanje poslova i stručna kvalifikovanost,
kako bi se oni blagovremeno i efikasno obavili. Poslovi i zadaci rukovo-
dećeg osoblja su najsloženiji zbog obima i potrebe koordinacije.

Finansijska kontrola
Finansijska kontrola je značajan instrumenat upravljanja finansijama, koji
je u čvrstoj vezi sa finansijskim planiranjem. Zasniva se na utvrđivanju
stepena odstupanja ostvarenih u odnosu na planirane veličine i identi-
fikovanju uzroka odstupanja, što se može izraziti apsolutnim i relativnim
odnosima.
 32

Ciljevi koji su opredeljeni u procesu planiranja ostvariće se ukoliko svi

akteri u procesu realizacije ispunjavaju zadatke koji su im dodeljeni.

Da bi se blagovremeno sagledalo da li se ostvaruju ciljevi koji su opre-

deljeni planom, nužna je kontrola. Ukoliko ostvarena kretanja odstupaju
od planiranih, to je rukovodiocima signal za preduzimanje korektivnih
akcija.

Ako su odstupanja posledica promene predpostavki i premisa na kojima

je zasnovan plan, potrebno je menjati plan.

Ukoliko dođe do iznenadnih, neočekivanih i nepovoljnih događaja,

neophodno je kompenzirati njihove efekte. Npr. pojava nepovoljnih
kretanja na tržištu ili povećanje plata zbog aktivnosti sindikata u odnosu
na planirane, signalizira poslovnom rukovodstvu da, umesto otklanjanja
odstupanja, kompenzira odgovarajuće efekte na profitnu stopu.

Zasnovanost finansijske kontrole

Finansijska kontrola zasnovana je “na utvrđivanju odstupanja između
stvarnih i planiranih veličina i utvrđivanju uzroka njihovog odstupanja.”

Osnov za finansijsku kontrolu su:

• finansijski plan,
• bilans stanja i bilans uspeha i
• instrumenti finansijske analize.

Kontrola zasnovana na finansijskom planu

Finansijski plan može da bude efikasan instrument finansijskog
upravljanja ako postoji finansijska kontrola. Kod ovog oblika kontrole
značajno je opredeliti:

• vremenski period u kome se vrši finansijska kontrola,

• postupak odnosno tehniku finansijske kontrole i
• uzroke odstupanja stvarnih od planiranih veličina što podrazumeva
preduzimanje adekvatnih mera, ukoliko su ova odstupanja negativna.

Vremenski period u kojem se vrši finansijska kotrola opredeljen je

planskim periodom. Ukoliko je godišnji finansijski plan dat po mesecima
onda kontrolu treba vršiti mesečno. Učestalost finansijske kontrole jako je
značajna, jer ukoliko dođe do negativnih kretanja, može blagovremeno
da se reaguje i poslovna aktivnost a samim tim i finansije, kroz preduzi-
manje dodatnih mera, okrenu u pozitivnom smeru.
 33

Postupak odnosno tehnika finansijske kontrole opredeljena je samim

finansijskim planom, s tim što se on dopunjava kolonama u koje se unose
ostvarene vrednosti i iznosi pozitivnih i negativnih odstupanja. Ostvarenje
pojedinih planskih veličina može se izraziti i u relativnoj vrednosti
odnosno u procentima. Ukoliko dolazi do značajnih (negativnih) odstu-
panja ostvarenih u odnosu na planirane veličine, potrebno je identifiko-
vati uzroke i blagovremeno preduzeti mere kako ne bi došlo do neželjenih
posledica.

Kontrola zasnovana na planiranom bilansu uspeha i

bilansu stanja
Novčani tokovi utiču na uspeh preduzeća i njegovu finansijsku strukturu.
Ukoliko dođe do poremećaja u novčanim tokovima i ostvarena kretanja
odstupe u negativnom smeru u odnosu na planirana, doći će do deficita
novčanih sredstava i potrebe za zaduživanjem što prouzrokuje dodatne
troškove i smanjuje rentabilnost. To dalje utiče i na odstupanje finansijske
strukture u odnosu na planiranu. Zbog toga je kontrola zasnovana na
bilansu uspeha i bilansu stanja važna i treba je posmatrati komplemen-
tarno sa kontrolom zasnovanom na finansijskom planu.

Naravno, bilans uspeha i bilans stanja moraju biti pripremljeni na validan

način, a slično kao i kod plana novčanih tokova, mora postojati u odnosu
na planirane veličine. Na bazi ovako pripremljenih bilansa, utvrđuju se
u apsolutnim iznosima ili u procentima odstupanja, a potom analiziraju
uzroci i preduzimaju neophodne mere kako bi se postigli ciljni rezultati i
ciljna finansijska struktura preduzeća.

Kontrola zasnovana na planiranim instrumentima

finansijske analize
Na bazi planiranih veličina koje su sadržane u planiranom bilansu uspeha
i bilansu stanja, mogu se izračunati planirani (željeni) pokazatelji likvid-
nosti, finansijske strukture, aktivnosti i rentabilnosti. Na osnovu ostva-
renih kretanja datih u bilansu stanja i uspeha, mogu se izračunati isti ovi
pokazatelji i uporediti sa planiranim. To će nam ukazati da li smo postigli
željeni (ciljni) stepen likvidnosti, aktivnosti, rentabilnosti i da li nam je
finansijska struktura na planiranom (optimalnom) nivou. Ove informacije
su značajne jer upućuju na otkrivanje uzroka nastalih poremećaja i dono-
šenje dodatnih odluka, kako bi se finansijska funkcija učinila što efi-
kasnijom.
 34

Izveštavanje o odstupanjima od plana i korektivne

akcije
U procesu finansijske kontrole nije značajno samo sagledavanje odstu-
panja ostvarenih u odnosu na planirane veličine, već i izveštavanje odgo-
vornih lica o odstupanjima. Da bi informacije o odstupanjima od plana
bile vredne, neophodno je da dođu do lica koje je odgovorno za tu oblast.
Kompletnost ove informacije, koja se dostavlja i licu iz poslovodnog ruko-
vodstva, podrazumeva da u njoj budu sadržani i veličina odstupanja i
uzroci.

Po pravilu, svaki profitni centar podnosi odgovornom licu izveštaj o ostva-

renim rezultatima, sa stepenom odstupanja u odnosu na plan. Najzna-
čajniji deo ovog izveštaja su podaci koji govore o uspešnosti i isplativosti
pojedinih programa, uzrocima odstupanja ostvarenih u odnosu na plani-
rane veličine i potrebnim korektivnim akcijama.

Bez obzira na uzroke odstupanja, kada se ona identifikuju, neophodno je

preduzeti odgovarajuću korektivnu akciju. Kakva će akcija biti preduzeta
zavisi od vrste i prirode odstupanja. Odstupanje koje zahteva akciju nepo-
sredno odgovornog lica ne predstavlja poseban problem. Ukoliko je
odstupanje rezultat složenijih okolnosti, potrebno je preispitati situaciju i
utvrditi kakvu korektivnu akciju treba preduzeti.

Po svojoj suštini, odstupanje predstavlja izmenu tokova finansijskih

sredstava u odnosu na planirane tokove. Npr. ukoliko se povećaju troškovi
iznad planiranih, dolazi do odliva finansijskih sredstava, a ukoliko se
povećaju prihodi do priliva.

Promene u tokovima finansijskih sredstava u odnosu na plan ponekad se

međusobno kompenziraju. Slaba prodaja jednog proizvoda i po tom
osnovu odliv finansijskih sredstava može se kompenzirati povećanjem
prodaje drugog proizvoda i po tom osnovu prilivom finansijskih
sredstava. U praksi se često dešava da se manjak prihoda jedne profitne
jedinice ne kompenzira viškom prihoda druge.

Reakcija preduzeća na odstupanja od plana zavisi od toga: da li su odstu-

panja pozitivna ili negativna, da li su kompenzirana unutar preduzeća,
grane ili privrede i kako se odstupanja odražavaju na odnose između
preduzeća. Kada su odstupanja ostvarenih veličina u odnosu na planirane
pozitivna, preduzeće neće preduzimati posebne akcije, već će se novo
iskustvo ugraditi u plan za narednu godinu.
 35

U slučaju nepovoljnih odstupanja potrebno je blagovremeno preduzeti

odgovarajuće korektivne akcije. Pritisak na rukovodstvo da preduzme
korektivne akcije je manji, ukoliko su odstupanja interno kompenzirana, a
ukupna meta približno realizovana. Ako nepovoljna odstupanja nisu
kompenzirana unutar kompanije a ukupna profitna meta promašena i
to van granica tolerancije, to je znak za adekvatnu akciju najvišeg ruko-
vodstva, kako bi se ostvarena kretanja okrenula u smeru koji je opredeljen
finansijskim planom.
 Javne
finansije
 37

Javne finansije
Pojam javnih finansija

Javne finansije su naučna disciplina koja izučava prikupljanje, raspodelu i

trošenje finansijskih sredstava sa ciljem zadovoljavanja javnih potreba.

Javne finansije predstavljaju nauku o subjektivnim i objektivnim elemen-

tima finansijskih transakcija koja se obavljaju radi zadovoljenja niza razno-
vrsnih potreba javnog sektora.

Predmet izučavanja javnih finansija je finansiranje države i drugih državno

- pravnih tela. Objekat izučavanja javnih finansija je nacionalni dohodak ili
domaći bruto proizvod. Država u nacionalnom dohodku pronalazi izvore
finansiranja koje prinudno zahvata radi zadovoljenja opštih, javnih
potreba.

Javna potreba je određeni odraz stepena društveno ekonomskog razvoja

zemlje.

Prema subjektu koji obavlja zadatke njihovog zadovoljenja javne potrebe

mogu biti:
• javne potrebe o čijem zadovoljenju brinu državni organi (najveći deo
obavlja država, vojska i policija).
• Javne potrebe o čijem zadovoljenju brinu fizičke osobe, pojedinci ..

Karakteristike javnih prihoda

• javni prihodi se ubiraju u novcu

• javni prihodi se ubiru periodično (kontinuirano, zakonom propisanim
intervalima)
• ubiraju se iz prihoda, dohodaka i profita, a ređe iz imovine
• prikupljeni javni prihodi služe za podmirenje javnih rashoda

Vrste javnh prihoda

Osnovna podela javni prihoda je na fiskalne i nefiskalne. Fiskalni prihodi
su: porezi, doprinosi, takse, carine. Nefiskalni prihodi su: prihodi od javne
imovine, deficitarno finansiranje, vlastiti prihodi, darovi.

Fiskalni prihodi su osnovni izvori prikupljanja javnih prihoda za finansir-

anje državnih potreba.
 38

Fiskalni prihodi su oni koje država ostvaruje na osnovu svog finansijskog

i fiskalnog suvereniteta prisilno i to prisvajanjem dela kupovne snage
fizičkih i pravnih lica.

Porezi su osnovni finansijski instrumenti prikupljanja prihoda kojima

savremena država podmiruje rashode iz svoje nadležnosti.

Porezi su davanja realnih dobara, novca i naturalnih dobara državi i

drugim državno pravnim telima radi zadovoljenja potreba od strane javne
vlasti koji se ubiraju na osnovi jednostrano utvrđenog načina i jedno-
strano utvrđenim iznosima prema nekom opštem merilu.

Prema vremenu priticanja javnih prihoda, javni prihodi se dele na:

1. redovne – u toku dužeg perioda se stalno ubiraju u redovnim vremen-

skim razmacima iz izvora koji se permanentno ekonomski obnavljaju.

2. vanredne – ubiraju se u slučajevima kada se pojavi potreba za pokri-

vanjem vanrednih rashoda (tzv. ratni porezi).

Prema načinu sticanja prava na javne prihode, javni prihodi se dele na:

1. originalne/izvorne javni prihode – oni koje država na osnovi vlasništva

ostvaruje svojom ekonomskom delatnošću, tj. prihodi koje država, kao
i svaki drugi ekonomski subjekt ostvaruje od javne imovine i javnih
preduzeća.

2. derivativni/izvedeni javni prihodi – prihodi koji se ubiraju kao prinudni

ili prisilni (prema zakonu) na temelju finansijskog suvereniteta države.

Prema subjektu od kojeg se prihodi ubiru, javni prihodi mogu biti:

1. prihodi od fizičkih lica – to su prihodi od pojedinaca koji imaju svoj

jedinstveni matični broj. Izvori iz kojih se ovi prihodi ubiraju su najčešće
dohodak, imovina i promet imovinom.

2. prihodi od pravnih lica – njih država ubire od svih privrednih društava

koja se bave primarnom, sekundarnom i tercijarnom delatnošću. Izvori iz
kojih se ovi prihodi ubiraju su najčešće dobit, tj. profit i promet.

Prema suverenitetu, javni prihodi se dele na:

1. prihodi republike
2. prihodi pokrajina
3. prihodi gradova i opština
 39

Poreski sistem
Poreski sistem jedne zemlje čini ukupnost svih oblika poreza, odnosno
javnih proihoda. Oni se javljaju u raznim oblicima. Porezi, doprinosi, takse,
naknade i sl. Opšte kakrakteristike poreza su da u njegovoj osnovi leži
prinuda, da porez predstavlja davanje bez direktne protivnadoknade,
to je takav prihod kod kojeg nije unapred utvrđena svrha za koju će se
upotrebiti i naplaćuje se isključivo u novcu (samo izuzetno u naturi).

Pojam i ciljevi poreske politike

Poreska politika je deo ekonomske i socijalne politike. Subjekt poreske

politike je država, odnosno njeni organi. Subjekt poreske politike raspo-
laže pravom uvođenja poreza i drugih javnih prihoda i određivanja nji-
hovih parametara. U našoj zemlji subjekt poreske politike javlja se od
nivoa Republike do nivoa opština.

Širok spektar instrumenata poreske politike doprinosi da se njihovom

primenom realizuju tri bitna cilja:

• stabilizacioni
• alokativni
• redistributivni

Stabilizacioni cilj poreske politike ogleda se u njegovom dejstvu na posti-

zanje i očuvanje pune zaposlenosti, stabilnost cena i uravnoteženost
platnog bilansa zemlje. Ako je privreda u stanju deflatorne neravnoteže
tada je uloga stabilizacione poreske politike da potstiče tražnju u privredi.
To će se ostvarivati kroz brojna smanjenja u poreskoj raspodeli lične i
investicione tražnje i potrošnje. Ako je na delu inflatorna neravnoteža,
što znači da su likvidna novčana sredstva veća od realne ponude dobara
i usluga, stabilizaciona poreska politika sastojaće se u naporima da se
preko odgovarajućih poreza zahvati jedan deo viška tražnje.

Alokativan cilj fiskalne politike-stimulisanje investicione aktivnosti država

može postići smanjenjem poreskih stopa na dobit ostavljajući tako
preduzeću veći deo za ulaganje. To se čini uvođenjem raznih poreskih
olakšica ili poreskih oslobađanja. Redistributivni cilj vrši preraspodelu
nacionalnog dohotka između različitih društvenih slojeva.

Ako je poreska politika zasnovana na socijalnim principima onda će se

njene akcije usmeriti u dva pravca:

• da se oštrim progresivnim poreskim stopama zahvati dohodak imućnih

građana
• da se poreskim olakšicama pomogne siromašnim društvenim slojevima
 40

Klasifikacija poreza

U teoriji postoje dve strukture poreskog sistema: poreski monizam i

poreski pluralizam.

Zagovornici poreskog monizma smatrali su da treba da postoji samo

jedan porez.

Međutim jedan porez mora biti vrlo visok, što bi u tom slučaju davalo
otpor prema njegovom plaćanju.

Poreski pluralizam se sastoji iz više poreskih oblika:

• neposredni i posredni porezi

• subjektivni i objektivni porezi
• analitički i sintetički porezi
• ad valorem i specifični porezi
• redovni i vanredni porezi
• porezi u novcu i naturi

Neposredni i posredni porezi dele se shodno kako se manifestuje

poreska snaga. Ukoliko se poreska snaga manifestuje posedovanjem
imovine ili dohotka reč je o neposrednom porezu, a ako se poreska snaga
manifestuje u vidu potrošnje radi se o posrednim porezima. Pored ovih
može se primeniti i fenomen prevaljivanja poreza, a do njega odlazi tako
što lice koje je zakonom određeno da plati porez uspeva da teret poreza
prenese na druga lica, što je slučaj sa posrednim porezima.

Subjektivni i objektivni porezi. Objektivni su oni porezi koji se utvrđuju

prema objektivnim elementima i njime se oporezuje svaki izvor prihoda
odvojeno, bez povezivanja sa drugim. U njih spadaju npr. zarada, prihodi
od poljoprivrede, nepokretnosti i sl. Subjektivni porezi su vezani za odre-
đenu ličnost koja ostvaruje dohodak, tj. poseduje imovinu, i u ove poreze
spadaju porez na dohodak građanja i porez na ukupnu neto imovinu.

Analitički i sintetički porezi. Analitički porezi su oni koji pogađaju samo

jedan objekat obveznikove imovine, npr. zaradu ili jednu vrstu obvezni-
kovog prihoda kao što je prihod od samostalne delatnosti. Sintetički
porezi su oni koji obuhvataju ukupnu obveznikovu imovinu, dohodak ili
promet svih proizvoda ili usluga.

Ad valorem i specifični porezi. Ad valorem su porezi kod kojih se pores-

ka osnovica iskazuje u novčanim jedinicama i najviše se upotrebljava kod
carina i taksa, tj. kada je carina određena shodno vrednosti uvezene ili
 41

izvezene robe. Specifični porezi su oni kod kojih se poreska osnovica iska-
zuje u nekim mernim jedinicama i to je najčešće kod akciznih roba kao što
su alkoholna pića ili cigarete (po paklici ili po litru).

Redovni i vanredni porezi. Redovni porezi predstavljaju poreske oblike

koji se redovno naplaćuju za jedan period vremena i njime se finansiraju
redovni i vanredni javni rashodi. Vanredni porezi se naplaćuju u vanred-
nim situacijama i služe za pokriće vanrednih javnih rashoda (to su kod
sanacija šteta od nepogoda, rata i sl.).

Porezi u novcu i naturi. Porezi u novcu su potpuno potisli poreze u

naturi, ali u izuzetnim situacijama se pojavljuju i porezi u naturi.

Poreski obveznik

Poreski obveznik je ono fizičko ili pravno lice koje je zakonom u obavezi
da plati porez. Ne mora svako lice biti poreski obveznik već samo ono za
koje to zakon utvrdi.

Poreski obveznik je uži pojam od poreskog dužnika, a poreski dužnik ne

mora biti poreski obveznik. Razlikujemo više vrsta poreskih obveznika:

Poreski platilac je ono fizičko ili pravno lice koje zakon obavezuje da obra-
čuna i plati porez (poslodavac koji isplaćuje zaradu, banka koja isplaćuje
kamatu i sl.). Poreski posrednik je dužan da sa računa poreskog dužnika na
osnovu njihovog naloga za prenos obustavi i po odbitku uplati utvrđeni
porez u svoje ime, a za račun poreskog obveznika.

Poreski destinatar je ono lice koje je po intenciji zakonodavca pozvano

da snosi poreski teret. Namera zakonodavca je kod ove vrste poreza da
poreski teret plati krajnji potrošač, kupac, a ne prodavac.

Poreski jemac je ono lice koje na osnovu zakona odgovara za poresku

obavezu drugog lica.

Predmet oporezivanja
Sa stanovišta nauke o finansijama poreski objekat predstavlja materijalni
osnov za utvrđivanje poreza, i to mogu biti prihodi, imovina, potrošnja i sl.

Sa stanovišta poreskog prava poreski objekat predstavlja određene činje-

nice koje su preduslov za nastanak poreza. To znači da bi nastala poreska
obaveza neophodno je da se ostvari neki prihod ili stekne imovina ili da
se obavi neka transakcija.
 42

Porez najčešće nosi naziv poreskog objekta, dakle porez na dohodak,

porez na promet, porez na imovinu i dr.

Od poreskog objekta traba razlikovati poreski izvor. Poreski izvor čine sva
dobra iz kojih poreski obveznik može platiti porez. To može biti prihod ili
dohodak obveznika, a u izuzetnim slučajevima može biti imovina ob-
veznika.

Poreska osnovica
Poreska osnovica se određuje za svaki poreski oblik. Ona može biti:

• stvarna
• pretpostavljena

Stvarna poreska osnovica utvrđuje se na osnovu podataka koji odražavaju

ekonomsku snagu poreskog obveznika. Pretpostavljena poreska osnovica
se utvrđuje na osnovu pretpostavke da je poreski obveznik ostvario
prihod ili dohodak. Ona se utvrđuje od strane poreskog organa u slučaju
kada poreski obveznik nije podneo poresku prijavu ili u slučaju paušalnog
oporezivanja.

Visina poreske osnovice može se utvrditi uz pomoć metoda:

• direktan metod
• indirektan metod
• službeni metod
• parifikacija

Kod direktne metode poreska osnovica se utvrđuje na bazi podataka koje

je poreski obveznik dostavio poreskom organu, a koja je produkt knjigo-
vodstvene evidencije. Ovom metodom se utvrđuje porez na dobit predu-
zeća i porez na dohodak građana na prihode od samostalne delatnosti.

Indirektna metoda se primenjuje prilikom utvrđivanja poreske osnovice u

slučaju kada nadležnom organu podatke od značaja dostavlja treće lice, a
ne sam obveznik.

Službena metoda se primenjuje:

• kada poreski obveznik nije podneo poresku prijavu

• kada je poreski obveznik podneo poresku prijavu ali nadležni organ
smatra da podaci nisu verodostojni
• kada ni poreski obveznik ni treće lice nisu bili u obavezi da dostave po-
datke nadležnom organu
 43

Službena metoda se koristi pri utvrđivanju pretpostavljene poreske

osnovice.

Metoda parifikacije se primenjuje u istim slučajevima kada i službena

metoda. Razlika je u tome što poreski organ ne utvrđuje poresku osnovicu
na osnovu podataka koje je sam prikupio već na osnovu poređenja sa
drugim obveznicima iste delatnosti.

Poreske stope
Poreska stopa se prikazuje kao procentualni iznos poreza u odnosu na
fiksnu poresku osnovicu.

Razlikujemo više poreskih stopa:

• zakonska poreska stopa

• prosečna poreska stopa
• efektivna poreska stopa
• granična poreska stopa

Zakonska poreska stopa je ona stopa koja je utvrđena u zakonu o

oporezivanju i ukazuje na izvesnu ograničenost zakona u utvrđivanju
stope.

Prosečna poreska stopa predstavlja udeo poreza na dohodak u dohotku

koji je predmet oporezivanja. Visinu ove poreske stope određuju i ostale
osobine poreskog sistema koji utiču na određivanje visine iznosa obra-
čunatog poreza.

Efektivna ili stvarna poreska stopa meri stvarnu poresku obavezu

poreskog obveznika. Osnovica kod ove poreske stope je celokupan
ostvareni dohodak. Razlika između stvarne i zakonske poreske stope
nastaje zbog primene zakonom propisanih poreskih olakšica i osloba-
đanja kojima se umanjuje poreska osnovica, ali i zbog izbegavanja
plaćanja poreske obaveze.

Granična poreska stopa jeste stopa koja se primenjuje za oporezi-

vanje dohotka u najvišoj poreskoj jedinici kada se porez na dohodak
obračunava progresivnim stopama.

Progresivnim poreskim stopama se oporezuju viši dohodci pojedinaca.

 44

Ukoliko se kao kriterijum uzme odnos kretanja poreske stope i poreske

osnovice, poreske stope mogu biti:

1. proporcionalne
2. progresivne
3. regresivne

Proporcijalne poreske stope ostaju iste i kada se menja poreska osno-

vica.

Progresivne poreske stope se uvećavaju kada se uvećava poreska os-

novica.

Porast ovih stopa može biti:

• ravnomeran porast, postoji kada se u istom procentu uvećavaju i

poreska osnovica i poreska stopa.
• ubrzan porast, postoji kada se stope uvećavaju u većem procentu nego
poreska osnovica.
• usporen porast, postoji kada se poreske stope uvećavaju u manjem pro-
centu nego poreska osnovica.

Regresivne poreske stope se smanjuju kada se uvećava poreska osno-

vica, i u praksi se retko upotrebljava.

Poreske olakšice
Poreske olakšice čine sastavni deo poreskog sistema i predstavljaju
jedan od instrumenata poreske politike. Poreske olakšice predstavlaju
ustupak koji država čini obveznicima kroz umanjenje poreske osnovice,
umanjenje obračunatog poreza i kroz odlaganje poreskih obaveza. Cilj je
stimulisanje privrednog rasta, ulaganje stranog kapitala, poboljšanje eko-
nomske situacije i dr. Pored poreskih olakšica država podstiče investira-nje
i kroz davanje subvencija iz budžeta, ali i kroz olakšice socijalno-političkog
karaktera, odnosno zahvatanjem obveznika čija je ekonomska snaga veća.

Poreski principi
Princip izdašnosti treba da osigura dovoljno sredstava za podmirenje
javnih potreba. Državi je potreban takav poreski sistem kojim će uredno i
neinflatorno obezbediti dovoljno finansijskih sredstava za pokriće
redovnih i vanrednih rashoda.
 45

Princip elastičnosti predstavlja princip da se porezi što brže i potpunije

prilagođavaju promenama u visini javnih rashoda. Kada postoji tendencija
da državni rashodi rastu brže od nacionalnog dohotka poreski sistem
treba da obezbedi da poreski prihodi rastu brže od nacionalnog dohotka.
Da bi se ovo ostvarilo potrebno je da se oporezuju sektori koji imaju vi-
soku stabilnost potražnje i sl. Možemo razlikovati finansijsku i ekonomsku
elastičnost poreza. Finansijska elastičnost podrazumeva svojstvo poreza
da se prilagođava promenama u javnim rashodima. Ako dohodak
obveznika opadne, njegova potrošnja proizvoda kao što su npr. alkohol,
cigarete i sl. neće opasti. Ukoliko prihodi poreskog obveznika rastu i prate
rast javnih rashoda reč je o ekonomskoj elastičnosti i država ne mora da
menja poreske stope, jer kako se povećava obveznikova potrošnja tako
rastu i poreski prihodi.

Princip efikasnosti označava zahtev da porezi budu tako postavljeni da

što manje utiču na ekonomske odluke privrednih subjekata na tržištu.
Međutim, svaki porez nužno ostavlja efekte na njihovo ponašanje, jer im
umanjuje raspoloživi dohodak. Poreski obveznici preduzimaju mere da
umanje svoju poresku obavezu ili da se te obaveze potpuno oslobode.
To je kupovina npr. manjeg automobila zbog manjeg poreza, ali se time
stvara nezadovoljstvo, jer poreski obveznik kupuje proizvod koji zapravo
ne želi. Nezadovoljstvo tako stvara višak poreskog tereta, pa se tako
ukupan poreski teret deli na ubrani porez i višak poreskog tereta. Cilj
poreskog sistema je da što je moguće više smanji poreski teret.

Princip umerenosti poreskog opterećenja nalaže da porezi ne budu pre-

visoki. Kao jedna od ekonomskih teorija koja ovo objašnjava je Laferova
kriva. Ona pokazuje odnos između poreskih stopa i poreskog prihoda.
Laferova kriva nudi praktičan zaključak da država može ostvariti isti
poreski prihod putem dve poreske stope, jedne više, jedne niže. Visoke
poreske stope destimulišu obveznike da rade i štede. Oni svoju privrednu
aktivnost onda teže da presele u oblast tzv. sive ekonomije ili se odlučuju
za manje rada. Tačka M Laferove krive predstavlja optimalnu poresku
stopu uz koju se ostvarujem maksimalan poreski prihod. Međutim, praksa
je demantovala ovu teoriju i pokazala da su se stope štednje posle sma-
njenja poreza smanjile. Poreski prihodi se nisu povećavali već su se sman-
jili što je doprinelo povećanju budžetskog deficita.

Princip fleksibilnosti zahteva da se poreski prihodi automatski uskla-

đuju sa cikličnim kretanjima nacionalnog dohotka. Međutim ova podela
poreza može biti i na fleksibilne i na nefleksibilne, a zavise od mera koje se
preduzimaju u okviru sporovođenja stabilizacione ekonomske politike,
koje mogu biti automatske i diskrecione. Automatske mere izazivaju
efekte, a da nosioci ekonomske politike ne moraju da preduzimaju
nikakve akcije. Diskrecione mere podrazumevaju promenu instrumenata
 46

ekonomske politike, smanjenje ili povećanje poreske stope. Nefleksibilni

porezi podležu samo diskrecionim merama. U fleksibilne spada dohodak
građana, dok u nefleksibilne spada porez na imovinu.

Princip stabilnosti poreskog sistema nalaže da se bez velike potrebe ne

sprovode poreske reforme. U zavisnosti od stepena promena razlikuju se
radikalne i parcijalne poreske reforme. Radikalne reforme iz korena
menjaju poreski sistem, uvode se novi oblici poreza, a neki ukidaju.
Parcijalna poreska reforma podrazumeva manje izmene kao što su
poreske stope ili poreske olakšice. Međutim jasna crta između radikalnih
i parcijalnih poreskih reformi nije uvek jasna.

Princip identiteta poreskog destinara i nosioca poreskog tereta. Poreski

obveznik kao lice koje ima obavezu da plati porez može delimično ili u
celosti da prevali poreski teret na druga lica, poreske destinare, usled
čega se ne smanjuje njegov dohodak ili imovina. Kod poreza na promet
dolazi do prevaljivanja poreza sa prodavca na kupca, čime je postignut
identitet poreskog destinara i nosioca poreskog tereta. U praksi se može
desiti i nenamerno prevaljivanje ili da uopšte porez ne bude prevaljen. U
prvom slučaju prodavac preko povećanja cena neoporezivanih proizvoda
preva-ljuje porez na treća lica, a ne na poreskog destinara. U drugom
slučaju prodavac može doneti odluku da ne poveća cene proizvodima,
čime poreski teret pada na njega. U oba slučaja se ne ostvaruje identitet
poreskog destinara i nosioca poreskog tereta.

Princip opštosti poreza podrazumeva da sva lica moraju da učestvuju

u njegovom plaćanju, jer se predpostavlja da sva lica koriste zajedničke
usluge države.

Međutim, u savremenim poreskim sistemima postoje određene poreske

olakšice koje se svrstavaju u nekoliko grupa:
• politička (npr. poreza se oslobađaju diplomatska i konzularna
predstavništva)
• ekonomsko–politička (poreza se oslobađaju novoosnovana preduzeća)
• poresko–tehnička (oslobađaju se javne ustanove koje svoje prihode
ostvaruju iz budžeta)
• finasijska (oslobođenje poreza po osnovu kamate od javnog zajma)
• socijalno–politička (oslobođenje egzistencijalnog minimuma)

Princip ravnomernosti u oporezivanju predstavlja materijalnu pred-

postavku oporezivanja, odnosno prema ekonomskoj snazi obveznika.
Prednost pri oporezivanju predviđa da bi porezi trebalo da se plaćaju
prema koristi koju poreski obveznici imaju od poreza. Tako bi poreski
obveznici trebalo da plaćaju porez u zavisnosti od svoje potražnje, veća
 47

potražnja-veći porez i obrnuto. Ovo je shvatanje u praksi vrlo teško spro-

vesti jer je nemoguća meriti individualnu potražnju, a na kraju u supro-
tnosti je sa definicijom poreza prema kojoj porezima nije cilj da budu
jednaki koristima koje pojedinac za uzvrat dobija od države. Mnogo je pri-
hvatljivije drugo shvatanje prema kome porezi treba da se plaćaju prema
mogućnostima plaćanja koje ima poreski obveznik. To znači da isti porez
treba da plaćaju poreski obveznici sa istom platežnom moći, to je vodo-
ravna pravednost, kao i da se poreski različito terete obveznici koji imaju
različitu platežnu moć, to je vertikalna pravednost.

Princip zakonitosti poreza je načelo po kojem se oporezivanje može

vršiti samo po osnovu zakona. Uvođenje novih poreza i menjanje posto-
jećih može se vršiti isključivo zakonom. Svaka promena poreza može se
izvršiti i putem zakonskih akata kao što su odluke, uredbe ili pravilnici.
Princip je da porezi ne mogu imati retroaktivno dejstvo. To je pravilo po
kojem se početak važenja poreza računa danom njegovog stupanja na
snagu. Međutim odstupanja od pravila postoje u nekim vanrednim uslo-
vima, kao što je oporezivanje ratne dobiti, ili kao što je to bilo kod nas
porez na ekstra profit i ekstra imovinu, koji ni izbliza nije doneo očekivane
rezultate.

Princip minimalizacije administrativnih troškova i princip minimal-

izacije troškova plaćanja poreza. Administrativni troškovi su oni koje
ima poreska uprava, a troškovi ispunjenja poreskih obaveza jesu troškovi
koje imaju poreski obveznici. Ukupni administrativni troškovi ubiranja
poreza lakše se određuju nego deo koji otpada na pojedinu vrstu poreza.
Troškove imaju i preduzeća i fizička lica. Preduzeća imaju troškove zapo-
slenih na vođenju poslovnih knjiga, ispunjenju poreskih obrazaca, izuča-
vanju poreskih propisa i sl. Svi ovi troškovi postaju deo cene, pa se preba-
cuju na potrošača. Fizička lica imaju troškove npr. angažovanja stručnih
lica koja će se baviti njihovim poreskim obavezama i sl.

Osnovno je da:

• prvo, veliki troškovi opterećuju cenu proizvoda

• drugo, troškovi ubiranja poreza su manji što je poreski sistem jedno-
stavniji
• treće, obim oba troška i administrativnog i troškova ubiranja poreza
može ukazati na to koji je od ova dva preveliki i kako se mogu izvršiti
uštede
• četvrto, što su troškovi veći, to je veća poreska evazija i obrnuto
 48

Porez na dobit preduzeća

Porez na dobit preduzeća je poreski oblik kojima se oporezuje konačan
finansijski rezultat. Obveznici poreza na dobit preduzeća su: akcionarsko
društvo, društvo sa ograničenom odgovornošću, društveno preduzeće,
javno preduzeće, ortačko društvo, komanditno društvo, obveznici i i
zadruge i nedobitne organizacije koje se bave prodajom proizvoda ili
vršenjem usluga uz nadoknadu. Nedobitne organizacije inače nisu osno-
vane radi sticanja dobiti i mogu biti ustanove, humanitarne organizacije,
lekarska udruženja, sportska društva.

Nadležnost poreske uprave određuje se po osnovu dva principa:

• princip rezidenstva (mesto registracije preduzeća i prihvaćeno je u

našem zakonu). Postoji i nerezident koji je takođe obveznik ovog poreza,
a koji poslovanje obavlja preko stalnih poslovnica kao što su: predstav-
ništvo, radionica, fabrika, uslužni servis, gradilište.
• izvor dohodaka (teritorija na kojoj je dobit ostvarena)

Poreska onovica poreza na dobit preduzeća je oporeziva dobit koja se

utvrđuje kroz računovodstvene izveštaje bilansa stanja i bilansa uspeha.
Poreski bilans ima za cilj utvrđivanje osnovice za obračun poreza na dobit
preduzeća. Poreski bilans nije samostalan izveštaj već predstavlja izvedeni
bilans uspeha. Oporeziva dobit se dobija usklađivanjem dobiti iskazane
u bilansu uspeha, tj. usklađivanjem prihoda i rashoda. Poreska stopa je
poroporcionalna i iznosi 10%.

Porez na promet
U savremenoj finansijskoj teoriji razlikuju se dve osnovne varijante poreza:
a) jednofazni porez na promet
b) višefazni porez na promet
Jednofazni porez na promet predstavlja takvu variijantu poreza od koga
se zahvatanje vrši samo u jednoj, tačno određenoj fazi pri kretanju robe
od proizvođača do potrošača.

Višefazni porez na promet predstavlja takvu varijantu kojom se vrši

oporezivanje prometa dobara i usluga u svakoj fazi prometa.

Javlja se u dve varijante:

1. Višefazni bruto porez na promet, obračunava se na osnovicu u koju

ulaze poreski iznosi iz ranijih oporezovanih faza.
2. Višefazni neto porez na promet, plaćeni porez u prehodnoj fazi oduzima
se iz poreske osnovice u narednoj fazi.
 49

Porezom na promet oporezuju se promet proizvoda i usluga.

Porezom na promet proizvoda oporezuje se promet proizvoda koji služe

za krajnju potrošnju. Oporezuje se i uvoz proizvoda, ali i davanje proiz-
voda bez naknade, pokloni, razmena proizvoda, iskazivanje manjka i
rashoda.

Porez na promet usluga plaća se na promet usluga koje se obavljaju uz

nadoknadu, spoljnotrgovinske usluge, usluge prometa na veliko i malo,
prevoz robe i putnika, zanatske usluge, turističke i ugostiteljske usluge.

Osnovica poreza na promet proizvoda je cena po kojoj se vrši prodaja

proizvoda. Prodajnom cenom se smatara ukupna cena uključujući i maržu
i sve troškove koje je prodavac zaračunao kupcu, osim transportnih
troškova.

Osnovica poreza na promet usluga je iznos naknade za izvršenu uslugu.

Prilikom popravke proizvoda umanjuje se vrednost rezervnih delova i
materijala koji se posebno iskazuju na fakturi.

Osnovica poreza na promet usluga zavisi od usluge:

• za promet proizvoda na veliko i malo – razlika između nabavne i pro-

dajne cene
• za zastupanje – provizija ili neka druga vrsta naknade
• kod osiguranja – bruto premija osiguranja

Porez na dodatu vrednost (PDV)

PDV je savremeni oblik oporezivanja. To je višefazni porez koji se obra-
čunava u svakoj fazi prometa proizvoda ili usluga. Ovim porezom opore-
zuje se samo ona vrednost koja je u određenoj fazi dodata od strane
obveznika, a ne celokupna vrednost proizvoda ili usluga. Konačna
cena u maloprodaji zapravo predstavlja zbir svih dodatih vrednosti po
fazama proizvodnje i prodaje, npr. za odelo to je vrednost proizvođača
pamuka, pa tkača, pa krojača i svih ostalih koji su učestvovali u njegovoj
proizvodnji. Razlika u odnosu na porez na promet proizvoda je ta što se
PDV naplaćuje u svakoj fazi prodaje, dok se porez na promet proizvoda
naplaćuje jednokratno, u fazi maloprodaje.
 50

Utvrđivanje dodatne vrednosti može se odrediti pomoću dve metode:

1. direktnom metodom, koju delimo na:

• metod sabiranja,
• metod oduzimanja, gde se dodatna vrednost uzima kao razlika između
ukupne vrednosti proizvoda i ukupne vrednosti njegove nabavke u odre-
đenom periodu

2. indirektnom metodom, kojom se odmah utvrđuje poreska obaveza.

Ovo znači da je obveznik dužan da obračuna porez na isporučenu robu
pri čemu ima pravo da obračunati iznos poreza umanji za iznos poreza
koje je dobavljač iskazao u fakturi. Interes je obveznika da prethodni
učesnik u lancu obračuna PDV jer se tako međusobno kontrolišu.

Polazeći od nabavke stalnih sredstava postoji:

• potrošni tip
• dohodni tip
• bruto tip

Kod potrošnog tipa poreska osnovica obuhvata samo ukupnu potrošnju

za privatne svrhe, dok se iz nje isključuju predmeti rada i sredstva za rad.
Kod dohodnog tipa PDV iz osnovice poreza oduzima godišni iznos
amortizacije koja je obračunata na nabavljeno osnovno sredstvo. Razlika
između dohodnog tipa i potrošnog tipa je u tome što se kod potrošnog
tipa u momentu nabavke ceo iznos investicije u osnovno sredstvo odu-
zima od oporezivanja. Kod bruto tipa se ne vrši odbijanje poreza plaćenog
prilikom nabavke opreme, pa se investicije u osnovna sredstva dva puta
oporezuju, kod nabavke i kod prodaje proizvoda potrošačima.

Kao glavni nedostaci ovog poreskog sistema su:

• ovaj porez ne pravi razliku među kupcima, između bogatih i siromašnih

• administartivni troškovi i troškovi plaćanja daleko su veći nego kog po-
reza na promet proizvoda (preduzeće je u obavezi da obezbedi podatke
o prodajama i nabavkama, dok kod poreza na promet proizvoda samo
podatke o prodajama)
• uvođenje poreza može delovati inflatorno

PDV u našoj zemlji prihvatio je:

• potrošni tip PDV-a kojim se ne oporezuje nabavka kapitalnog dobra

• primenjuje se indirektna metoda pri utvrđivanju poreske obaveze kao
razlika između poreske obaveze na prodaju i poreske obaveze na nabavku
 51

• prihvaćen je princip odredišta, koji podrazumeva oporezivanje prema

mestu potrošnje, što znači da je izvoz oslobođen plaćanja poreza, a uvoz
ne.

Poreska obaveza nastaje kada se izvrši:

• promet dobara i usluga

• naplata ako je naknada naplaćena pre prometa dobara i usluga
• uvoz proizvoda

Kod nas postoje dve poreske stope: opšta od 18% i posebna od 8%.

Akcize
Akcize su specijalni porezi kojima se oporezuje potrošnja uglavnom
monopolskih proizvoda, tj. proizvoda masovne potrošnje. Akcizama se
oporezuju proizvodi koji štete ljudskom zdravlju i životnoj okolini. To su
cigarete, alkoholna pića, kafa (u svim oblicima), derivati nafte, etil alkohol.

Proizvođač je obveznik akcize i ako svoje proizvode ustupi:

• na poklon, bez nadoknade

• davanjem proizvoda u razmenu
• iskazivanjem manjka i rashoda
• korišćenje proizvoda za potrebe zaposlenih

Osnovicu za obračun akcize čini jedinična mera (paklica cigareta, litar

vina, kilogram kafe i sl.). Obveznik je dužan da proizvod obeleži akciznom
markicom, osim medicinskih vina, piva i medovine.

Porez na imovinu
Porez na imovinu se plaća na:

• prava na nepokretnosti (pravo svojine, pravo upotrebe i pravo stano-

vanja i dr.)
• akcije izdate na ime i udele u društvima sa ograničenom odgovornošću

Obveznik poreza na imovinu je pravno i fizičko lice koje je imalac odgo-

varajućih prava na nepokretnostima. Osnovica poreza na imovinu je
vrednost nepokretnosti utvrđena u njegovim poslovnim knjigama.
 52

Doprinosi
Doprinosi su važan finansijski instrument kojim se prikupljaju sredstva za
finansiranje javnih rashoda.

Njihova obeležja su:

• namena trošenja doprinosa je unapred ograničena

• doprinosi nisu prihod budžeta
• obaveza plaćanja doprinosa odnosi se na korisnike koji su povezani s
ekonomskim, socijalnim ili nekim drugim razlozima
• po pravilu obaveza plaćanja doprinosa nije utvrđena propisima državnih
organa

Doprinosi su vrlo brojni, ali kao najznačajniji izdvajaju se doprinosi za soci-

jalno osiguranje i oni su u našoj zemlji obavezni.

Postoje tri vrste obaveznih doprinosa za socijalno osiguranje:

• doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje

• doprinosi za zdravstveno osiguranje
• doprinosi za slučaj nezaposlenosti

Osiguranici mogu biti:

• zaposleni i
• preduzetnici

Svi poslodavci koji imaju zaposlene dužni su da plaćaju doprinose za soci-

jalno osiguranje na svoj teret.

Osnovica doprinosa za socijalno osiguranje je zarada

Evazija poreza
Evazija poreza predstavlja različite načine za izbegavanje plaćanja poreza.
Prirodna je težnja poreskih obveznika da plate obaveze poreza i dopri-
nosa u manjem iznosu koristeći nedorečenost ili nedovoljnu preciznost
propisa.

Poreska evazija deli se na:

• zakonitu, dozvoljenu evaziju

• nezakonitu, nedozvoljenu evaziju
 53

Zakonita poreska evazija postoji kada postoji nedorečenost ili nedovoljna

preciznost propisa.

Nezakonita poreska evazija obuhvata postupke poreskog dužnika

usmerene na izbegavanje plaćanja poreza kojima se krši zakon. Nezako-
nita poreska evazija može se klasifikovati na potpunu i delimičnu.

Potpuna postoji kada obveznik ne prijavi celokupan iznos ostvarenog

prihoda ili svu imovinu koja podleže oporezivanju.

Delimična evazija postoji kada se poreskim vlastima prijave prihodi,

imo-vina ili transakcije, ali se o njima daju nepotpuni ili netačni podaci.

Nezakonita poreska evazija može se podeliti i na:

• poresku utaju
• krijumčarenje

Poreska utaja se sreće kod neposrednih poreza (porez na dohodak, dopri-

nosi i porez na imovinu), a krijumčarenje kod posrednih poreza (akcize,
carina, PDV). Evazija poreza u znatnoj meri utiče na slabljenje ekonomske
snage društva, što uslovljava socijalne razlike. Osnova evazije poreza je
težnja za sticanjem profita i bogaćenjem.
Računovodstvo
i revizija
 55

Računovodstvo i revizija
Računovodstvo

Računovodstvo predstavlja skup sinhronizovanih i međusobno uskla-

đenih naučnih metoda putem kojih se obezbeđuje evidentiranje odre-
đenih poslovnih događaja, analiza i kontrola tih događaja, planiranje
ekonomskih događaja kao i informisanje.

Računovodstvo je informacioni sistem koji vrednuje, obrađuje i prenosi

podatke o nekom preduzeću. Ovi podaci su finansijske prirode.

Osnovni zadatak računovodstvene funkcije je da prikuplja obrađuje i

distribuira računovodstvene informacije u okviru preduzeća, ali i van
preduzeća u skladu sa zakonima.

Ova funkcija se razlikuje od finansijske fukcije po tome što ima različite

zadatke, organizaciju, i stručne kadrove.

Računovodstvo predstavlja istraživanja u cilju iznalaženja novih naučnih

otkrića u oblasti računovodstva.

Računovodstvo kao aplikativna disciplina upućuje na to da se računo-

vodstvo primjenjuje u praksi, te da se bez njegove primene ne može ni
zamisliti uspešno funkcionisanje privrede i društva jedne zemlje u celini.

Računovodstvo kao edukativna disciplina obuhvata proces obrazovanja

računovodstvenih stručnjaka i naučno istraživačkih radnika.

Računovodstvo se kao sistem sastoji iz:

• Knjigovodstva
• Računovodstvenog planiranja
• Računovodstvene analize
• Računovodstvene kontrole
• Računovodstvenog informisanja

Knjigovodstvo predstavlja metod evidentiranja poslovnih ili ekonomskih

događaja u okviru jedinice računovodstvenog obuhvatanja kao sto je
npr, preduzeće ili ustanova.

Računovodstveno planiranje je planiranje ekonomskih događaja i nji-

hovog dejstva na sredstva i na izvore sredstava, kao i poslovni rezultat u
nastupajućem vremenskom periodu. Osnovne karakteristike planiranja su
 56

u tome da se to planiranje razlikuje od drugih vrsta planiranja i planova,

kao sto su strateško planiranje, planiranje zemljišnih površina.

Računovodstvena analiza je usmerena na uočavanje određenih pojava i

utvrđivanje uzroka takvih pojava koje bilo negativno bilo pozitivno deluje
na uspešnost poslovanja poslovnog subjekta. Računovodstvena analiza
se prvenstveno zasniva na podacima koji su sadržani u knjigovdstvu i
računovodstvenom planiranju.

Računovodstvena kontrola predstavlja ispitivanje i utvrđivanje ispravnosti

primene računovodstva u praksi. Računovodstvena kontrola moze biti
interna (ako je vrše odgovarajuca stručna lica koja su zaposlena u predu-
zeću) i eksterna (ako je vrše eksterna lica organizovana u okviru privatnih
firmi koji su specijalizovani za računovodstvenu reviziju.) Računovdstvena
kontrola se bazira na zakonu, profesionalnim normama, internim opštim
aktima.

Računovodstveno informisanje predstavlja deo računovodstvene delat-

nosti koja se odnosi na pripremanje i distribuiranje računovodstvenih
informacija. Ono mora definisati korisnika informacija,vrstu i oblik infor-
macija, vreme informisanja.

Klasifikacija računovodstva
Sa stanovišta specijalne namene računovodstvo se deli na:

• finansijsko
• troškovno
• inflatorno
• računovodstvo odgovornosti
• upravljačko

Finansijsko računovodstvo obezbeđuje globalne vrednosne informacije

o celokupnom reprodukcionom procesu pojedinog preduzeća. Predmet
finansijskog računovodstva su sredstva, izvori, prihodi, rashodi, finansijski
rezultat i njegova raspodela.

Troškovno računovodstvo je usmereno na evidentiranje, planiranje, ana-

lizu, kontrolu i informisanje o troškovima.

Računovodstvo odgovornsti treba da vrednosno iskaže nastalu štetu i da

utvrdi lice (ili manji broj lica) koje je odgovorno za tu štetu

Računovodstvo u inflatornim uslovima se primjenjuje u uslovima kada

 57

inflacija značajnije deformiše računovodstvene informacije koje u tim

uslovima pružaju pogrešnu sliku realnog stanja preduzeća. Prilagođavanje
računovodstvenih informacija u uslovima inflacije može biti:

• za potrebe tekućeg poslovanja i

• za potrebe povremenih komparativnih analiza.

Upravljačko računovodstvo treba da obezbedi adekvatne računovod-

stvene informacije organima rukovođenja i upravljanja. Ono se bavi kom-
pilacijom svih ranije nabrojanih računovodstava sa ciljem da upravnim
strukturama obezbedi kvalitetne informacije za uspešno poslovno odlu-
čivanje.

Računovodstvo se deli i na:

• makroračunovodstvo (društveno računovodstvo, tj. računovodstvo cele

privrede)
• mikroračunovodstvo (računovodstvo preduzeća, tj. poslovno računo-
vodstvo)

Drustveno računovodstvo se razvilo iz potrebe uvida u ekonomsku

aktivnost zemlje, tj. rezultate nacionalne privrede. Predmet ovog računo-
vodstva su agregati proizvodnje koji najpotpunije odražavaju rezultate
nacionalne privrede – drustveni proizvod i nacionalni dohodak. Možemo
ga podeliti na 5 sektora:

• sistem društvenog proizvoda i nacionalnog dohotka,

• “input-output” tabele
• sistem finansijskih tokova,
• bilans plaćanja i bilans društvenog bogatstva.

Poslovno računovodstvo se vodi u preduzećima i odnosi se na ekonomske

transakcije u preduzeću i obuhvata ekonomske procese koji se izražavaju
u novcu i to kao eksterni i interni.

Razlike računovodstvo - knjigovodstvo

U praksi se često poistovjećuju pojmovi knijgovodstvo i računovodstvo
mada oni nisu sinonimi.

Knjigovodstvo je deo računovodstva za koji se u računovodstvenoj teoriji

kaže da se bavi evidentiranjem tj. knjiženjem poslovnih promena, da je to
posebna naučna metoda registrovanja poslovnih promena ili specijalna
nauka koja ima za predmet registrovanje i ocenjivanje vrednosti u
kretanju.
 58

Računovodstvo je širi pojam koji u sebi pored knjigovodstva kao nje-

govog osnovnog dela sadrži i računovodstveno planiranje, računo-
vodstveni nadzor i računovodstvenu analizu.

Finansijsko računovodstvo
Finansijsko računovodstvo obezbeđuje informacije o preduzeću, spoljnim
pojedincima i grupama, koji su posebno zainteresovani za njegov rad i
finansijsku aktivnost. Ovi spoljni subjekti su banke i akcionari. Spoljne
grupe, koje opslužuje finansijsko računovodstvo, su korisnici finansij-
skih informacija, ali ne pripremaju iste. Finansijsko računovodstvo se
koncentriše na trenutne ili neposredno prošle aktivnosti preduzeća i
nastoji da zabeleži i upozna okruženje sa onim što se dogodilo u predu-
zeću od momenta poslednje finansijske informacije koje je dobilo.
Finansijsko računovodstvo izveštava o informacijama iz prošlosti,
ostavljajući pri tome svako predviđanje budućnosti korisnicima tih infor-
macija.

Osnovne ekonomske kategorije finasijskog računovodstva su:

• sredstva i obaveze prema izvorima sredstava

• prihodi i rashodi.

Pod sredstvima se podrazumevaju stvari, prava i novac kojim se raspolaže

u jedinici računovodstvenog obuhvatanja, kao i razgraničeni troškovi.
Grupišu se u: osnovna sredstva, obrtna sredstva, sredstva rezervi i
sredstva zajedničke potrošnje.

Pod osnovnim sredstvima se podrazumevaju stvari, prava i novac kao

sredstva koja učestvujući u poslovnim procesima postepeno prenose
svoju vrednost na poslovne učinke i vraćaju se u prvobitno pojavni
oblik, po pravilu, u razdoblju dužem od jedne godine, a i dugoročno
razgraničeni troškovi. Izuzetak od toga čini zemljište čija se vrednost ne
prenosi.

Pod obrtnim sredstvima se podrazumevaju stvari, prava i novac kao

sredstva koja se jednokratnom upotrebom troše u poslovnim procesima,
odnosno prelaze iz jednog pojavnog oblika u drugi, prenoseći odje-
danput svoju celokupnu vrednost, a i kratkoročno razgraničeni troškovi.
Vraćaju se u prvobitni oblik, po pravilu, u razdoblju kraćim od jedne
godine.

Pod izvorima sredstava se podrazumevaju pravna i fizička lica od kojih

jedinica računovodstvenog obuhvatanja pribavlja sredstva.
 59

Pod prihodima se podrazumevaju prodajne vrednosti onih poslovnih

učinaka (proizvoda i izvršenih usluga), uključujući iznose svih oblika dobi-
jenih naknada, a i iznose povećanja sredstava i smanjenja obaveza, kojima
se povećava poslovni rezultat u određenom razdoblju.

Pod rashodima se podrazumevaju troškovi prodatih poslovnih učinaka

(proizvoda i izvršenih usluga) uključujući iznose svih oblika datih nekalku-
lativnih naknada, a i iznose svakog smanjenja sredstava i povećanja
obaveza prema izvorima sredstava kojima se terete prihodi u određenom
razdoblju.

Knjigovodstvo
Knjigovodstvo je evidentiranje svih poslovnih promena koje se dogode u
poslovnom subjektu.

Može biti:
• sintetičko (finansijsko) knjigovodstvo – sinhronizuje rad celog knjigo-
vodstva i pruža sve važnije podatke o poslovanju preduzeća, zato se zove
još i glavno ili centralno knjigovodstvo.
• analitičko knjigovodstvo – vodi evidenciju o pojedinim delovima sred-
stava i izvora sredstava, prihoda i rashoda u naturalnim i vrednosnim
pokazateljima.

Vrste knjigovodstvenih sistema

1. Jednostavni sistem (prosto knjigovodstvo)
Prosto knjigovodstvo obezbeđuje samo praćenje promena na nekim, a
ne na svim, aktivnim i pasivnim delovima, što ne omogućuje iznalaženje
pravog poslovnog uspeha.

2. Dvojni knjigovodstveni sistem (dvojno knjigovodstvo)

Dvojno knjigovodstvo obezbeđuje dobijanje pokazatelja o promenama
nastalim kod svih aktivnih i pasivnih imovinskih delova (ne samo kod
dužnika i poverilaca) i pruža pored toga neophodnu sliku svih ostvarenih
prihoda i rashoda na posebnim računima.

3. Kameralistički knjigovodstveni sistem (kameralno knjigovodstvo)

Kameralno knjigovodstvo zadovoljava specijalnu potrebu za tačnim i
iscrpnim evidentiranjem mnogobrojnih vrsta prihoda i rashoda koji se
ostvaruju i izvršavaju u organizaciono složenim javno-pravnim ustano-
vama sa jako naznačenom administrativnom birokratijom.
 60

4. Konstantni knjigovodstveni sistem

Konstantni sistem je jedna vrsta kombinacije dvojnog i kameralističkog
sistema , kojim se na jedan specifičan način postiže registrovanje svih
vrsta promena (aktiva, pasiva, prihodi, rashodi).

Knjigovodstveni bilans
Pod bilansom u knjigovodstvu se podrazumeva sumaran prikaz celo-
kupnog imovinskog stanja jednog preduzeća u određenom trenutku.

Ima dva dela: aktivu i pasivu. Dok aktiva obuhvata osnovna i obrtna
sredstva koja preduzeće poseduje u jednom određenom trenutku, pasiva
iskazuje visinu tih sredstava obzirom na njihov način pribavljanja, tj. ona
označava izvore tih sredstava.

Osnovno obeležje bilansa je u tome što on mora da ima bilansnu ravno-

težu, tj. vrednost aktive mora uvek biti u cifarskoj ravnoteži sa vrednošću
pasive, iz prostog razloga što preduzeće ne može posedovati nijedno
konkretno osnovno ili obrtno sredstvo a da ga nije dobilo bilo od svog
osnivača, bilo od trećih lica-poverilaca.

Bilans se tabelarno prikazuje u obliku tzv. dvostranog računa, tj. računa sa

dve strane (aktivnom i pasivnom).

U pogledu sadržaja bilansa, vidi se da leva-aktivna strana prikazuje struk-

turu sredstava, dok desna-pasivna strana predstavlja strukturu izvora
sredstava. Svaka kategorija sredstava, tj. svaka kategorija izvora sredstava
se prikazuje odvojeno u vidu tzv. pozicije bilansa.

U pogledu vrsta bilansa postoje:

• osnivački ili početni (sastavlja se pri osnivanju preduzeća)

• završni ili zaključni (pravi se pri redovnom godišnjem zaključku knjiga)
• likvidacioni (prilikom dobrovoljne ili prinudne likvidacije preduzeća)
• fuzioni (prilikom spajanja jednog preduzeća sa drugim)
• poreski (prilikom utvrđivanja osnovice za oporezivanje)

Vrste poslovnih knjiga u knjigovodstvu

Postoje osnovne knjigovodstvene evidencije i pomoćne knjigovodstvene
evidencije.

Osnovne knjigovodstvene evidencije su:

• Dnevnik (u njega se unose sve dnevne poslovne promene, da bi se zatim
sistematski razvrstale na odgovarajuće račune Glavne knjige)
 61

• Glavna knjiga (mora imati posebne račune za izdvojeno evidentiranje

stanja i promena koje nastaju kod svakog aktivnog i pasivnog imovinskog
dela, kao i posebne račune za registrovanje svakog nastalog rashoda,
odnosno prihoda).

U pomoćnim knjigovodstvenim evidencijama se vrši dalje analitičko izlu-

čivanje i uže grupisanje promena u cilju dobijanja detaljnijih pokazatelja.
Obuhvataju one evidencione detalje koji nisu iskazani u osnovnim knjigo-
vodstvenim evidencijama.

Ovde spadaju pomoćne knjige evidencije o:

• imovinsko-pravnim odnosima
• gotovini
• materijalu
• sitnom inventaru
• ostalim imovinskim delovima
• uspehu
• ukupnom stanju.

Računi (konta)
Evidentiranje svih promena na svim pojedinim imovinskim delovima
sprovodi se pomoću sistematske evidencije koja se zove račun ili konto.
Računi u knjigovodstvu služe da se na njima evidentiraju promene koje
nastaju poslovanjem preduzeća i koje utiču na veličinu i strukturu njegove
imovine. Knjigovodstveni račun je grafički instrument tačno određenog
kvaliteta imovine, na kome se sistematski i hronološki registruju homo-
gene knjigovodstvene promene u merljivim jedinicama: vrednosnim ili
naturalnim i to tako, da se pomoću njega u svako vreme može saznati
početno stanje, promene u određenom vremenskom razdoblju i konačno
stanje određenog kvaliteta imovine, radi praćenja, analize i planiranja
ekonomske aktivnosti preduzeća.

Računi se dele na:

• račune stanja, račune uspeha i mešovite račune

• sintetičke i analitičke račune
• bilansne i vanbilansne račune

Prema prvoj podeli računi stanja se dele na:

• aktivne račune (pokazuju stanje i kretanje sredstava)
• pasivne račune (pokazuju stanje i kretanje izvora sredstava)
• aktivno-pasivne račune (na njima se odražavaju imovinsko-pravni odnosi
preduzeća sa poslovnim partnerima ili nekim trećim licima)
 62

Prema drugoj podeli računi stanja se dele na:

• račune za ispravku vrednosti (tj. korektivni računi, oni su dopunska

funkcija u odnosu na druge račune jer samo pomoću njih postaje jasna i
precizna ekonomska sadržina izvesnih drugih računa stanja)
• evidencione račune.

Računi uspeha (računi finansijskog rezultata) izražavaju obračun i ostva-

renje finansijskog rezultata, odnosno ukupnog prihoda proisteklog iz
redovnog poslovanja preduzeća.

Mešoviti računi iskazuju kako stanje izvesnog aktivnog ili pasivnog imo-
vinskog dela, tako isto i ostvaren uspeh na njima.

Onaj račun koji u svom saldu i kao takav predstavlja bilansnu poziciju,
naziva se sintetičkim računom, a njegove sastavne delove do kojih se
dolazi raščlanjavanjem zovemo analitičkim računima.

Kontni plan (plan računa)

Kontni plan predstavlja metod i instrument racionalne i svrsishodne
sistematizacije računa koja treba da omogući registrovanje promena na
računima svih relevantnih punktova i delovanja procesa individualne
reprodukcije u preduzeću, kako bi se stekao realan uvid u njena peri-
odična stanja, njenu dimaniku i njene krajnje efekte. Može biti:

• opšti (odnosi se na čitavu zemlju i prema njemu sva preduzeća vode

svoju knjigovodstvenu politiku)
• posebni (odnosi se na pojedine grane privrede, pa se još zove i granski
kontni plan)

Osnovni finansijski izveštaji

Razumevanje finansijskih izveštaja je vrlo važno za uspeh jednog predu-
zeća. Finansijski izveštaji mogu se koristiti kao auto- karta na predu-
zetničkom putovanju prema uspehu. Brojevi kao alat za navigaciju mogu
uputiti preduzeće u pravom smeru i pomoći mu da izbegne skupe greške.

Puno vlasnika preduzeća ne gleda finansijske izveštaje kao korisne infor-

macije u planiranju poslovanja i određivanju ciljeva već samo kao nužno
zlo zbog toga što to od njih traži poreska uprava.

Zbog toga, od 10 novoosnovanih preduzeća 8 ih propadne prvenstveno

zbog nedostatka dobrog finansijskog planiranja.
 63

U finansijskim izveštajima se vidi kako je preduzeće dobilo sredstva za

finansiranje osnivanja, poslovanja i razvoja poduzeća. Koje je sirovine
sebi moglo priuštiti, koje proizvode proizvodi, da li ih efikasno prodaje.
Iz finansijskih izveštaja se vidi i raspoloživost ljudskih i prirodnih resursa
potrebnih za poslovanje. Oni su značajan indikator uspeha i profitabil-
nosti.

Sastavljanje, čitanje i tumačenje finansijskih izveštaja je jedan od glavnih

zadataka finansijskih menadžera jednog preduzeća. Često se i za finan-
sijski menadžment kaže da je to korišćenje finansijskih izveštaja koji
odražavaju finansijsko stanje preduzeća i identifikuju njegove snage i
slabosti.

Preduzeća su u obavezi da na kraju svake poslovne godine, nakon knji-

ženja svih poslovnih promena, svoje poslovne knjige zaključaju, u cilju
utvrđivanja tačnog i konačnog stanja a koje za svrhu ima sastavljanje
finansijskog izveštaja. Ovaj izveštaj sadrži podatke o finansijskom polo-
žaju, uspešnosti i svim promenama koje se tiču finansijskog položaja
preduzeća.

Finansijski izveštaji pružaju informacije o finansijskom položaju,

uspešnosti i promenama u finansijskom položaju preduzeća.

Finansijski izveštaji moraju da sadrže sledeće podatke:

• podatke o sredstvima preduzeća

• podatke o obavezama preduzeća
• podatke o kapitalu preduzeća
• podatke o prihodima i rashodima
• podatke o gotovinskim tokovima

Finansijski izveštaji su namenjeni kako internim, tako i eksternim korisni-

cima.

Interni korisnik je sam menadžment preduzeća čiji je zadatak da predu-

zeće bude likvidno i da posluje rentabilno. Proučavanjem bilansa stanja,
uprava preduzeća donosi odluke o angažovanju sredstava, mogućnosti
zaduživanja itd.

Eksterni korisnici su:

• potencijalni investitori i investitori koji na ovaj način mogu da npr. pro-

cene da li investirani kapital donosi dovoljno profita i da li kapital povući
ili dodatno ulagati.
 64

• kreditori na ovaj način dobijaju podatak da li je preduzeće već zaduženo,

visini kamate, likvidnosti preduzeća, izvorima gotovine i da li preduzeće
svoje obaveze izmiruje na vreme.
• država i državne institucijama su finansijski izveštaji važni zbog poreza,
jer na osnovu ovih informacija procenjuju ekonomsku snagu poreskih
obveznika. Finansijski izveštaji su takođe važni i zbog usklađivanja eko-
nomske politike sa stanjem u privredi, da bi ekonomska politika delovala
stimulativno na preduzeća.
• zaposlenima u preduzeću, su finansijski izveštaji važni jer ih zanima
rentabilnost preduzeća, odnosno sigurnost njihovih radnjih mesta.
• javnost jer uspešnost gradova i opština zavisi od uspešnosti preduzeća
na teritoriji grada ili opštine.

Kompletan finansijski izveštaj sadrži:

• bilans stanja
• bilans uspeha
• izveštaj o tokovima gotovine
• izveštaj o promenama na kapitalu
• napomene uz finansijske izveštaje

Bilansi se međusobno razlikuju po formi i sadržini, odnosno dele se u

zavisnosti od vremena kada se sastavljaju, cilja kada se sastavljaju i
zakonske osnove na bazi koje se sastavljaju.

Bilans može biti sastavljen u odnsu na sledeće kriterijume:

• prema vezi sa knjigovodstvenim računima – bilans stanja i bilans uspeha

• prema svrsi iskazivanja bilansa – imovinski bilans, bilans utvrđivanja
uspeha i bilans kretanja
• prema merodavnosti primene pravnih normi pri bilansiranju – poslovni
bilans, poreski bilans
• prema području informisanja uz pomoć bilansa – interni bilans, eksterni
bilans
• prema podacima na osnovu kojih je određen – knjigovodstveni bilans,
inventarni bilans, planski bilans
• prema dužini bilansnog perioda – početni bilans, međubilans, krajnji
bilans
• prema tehnici sastavljanja bilansa – bruto bilans, neto bilans
• prema broju uključenih bilansa – individualni bilans, zbirni bilans,
konsolidovani bilans
• prema odnosu sredstava i obaveza – aktivni i pasivni bilans
• prema odnosu prihoda i rashoda – uspešan i neuspešan bilans
• prema redovnosti sastavljanja bilansa – redovni, specijalni
 65

Bilans stanja
Bilans stanja je finansijski izveštaj o stanju imovine, kapitala i obaveza
na dan sastavljanja obračuna, odnosno na dan bilansiranja. Bilans stanja
predstavlja dvostrani pregled koji prikazuje bilansnu imovinu i kapital
(pasiva) i način investiranja (ulaganja) kapitala (aktiva).

Aktiva se iskazuje na levoj, a pasiva na desnoj strani, ili u vidu liste u kojoj
aktiva prethodi pasivi. Aktiva predstavlja konkretne oblike sredstava
sa kojima raspolaže preduzeće, a pasiva predstavlja izvore sredstava
preduzeća.

Ovaj prikaz je klasičan računovodstveni prikaz »leve i desne strane«.

Na levoj strani se obično prikazuju sredstva, a na desnoj obaveze. Leva
i desna strana kao krajnji rezultat, tj. zbir svih tačaka, moraju da imju isti
iznos. Ukoliko nemaju, to je znak da nismo obračunali ili neki trošak ili
neku zaradu. U sredstva spadaju gotovina i potraživanja, ali i nekretnine
i osnovna sredstva, kao i zalihe i eventualni gubici. Obaveze obuhvataju
sva tekuća i buduća plaćanja, zajmove, osnovni kapital i zadržane zarade.

U formalnom pogledu, bilans stanja može da bude u formi dvostanog

pregleda u kome se na levoj strani iskazuje imovina, a na desnoj strani
kapital i obaveze, a takođe i u formi jednostranog pregleda u kome se
najpre iskazuje imovina, a zatim kapital i obaveze.

Bilansom se polaže račun o pozitivnim i negativnim rezultatima, uspe-

sima i neuspesima koji prate poslovanje preduzeća. Bilans stanja je složen
i sastoji se iz računa odnosno salda računa aktive i pasive. Ukoliko bilans
stanja nije u ravnoteži, to znači da bilans i ne postoji. Ukoliko finansijski
rezultat nije raspodeljen, on se iskazuje u bilansu stanja, čime se uspo-
stavlja ravnoteža između aktive i pasive. Pozitivan finansijski rezultat, koji
predstavlja višak aktive nad pasivom, iskazuje se u pasivi, dok se nega-
tivan finansijski rezultat iskazuje u aktivi, jer predstavlja manjak aktive
prema pasivi.

Bilans može biti prikazan u vidu jednostranog računa, pri čemu se prvo
prikazuje aktiva a ispod nje pasiva, ili dvostranog računa, pri čemu se
levo prikazuje aktiva a desno pasiva. Bilansne pozicije u aktivi bilansa
stanja za preduzeća raščlanjene su prema principu rastuće likvidnosti, a
sve pozicije pasive prema principu rastuće dospelosti. To znači da manji
stepen likvidnosti imaju pozicije koje čine stalnu imovinu od stavki koje
čine obrtnu imovinu, a u okviru toga gotovina i gotovinski ekvivalenti
imaju najveći stepen likvidnosti. U pasivi, pak, osnovni kapital ima najduži
rok dospelosti, odnosno najkraće su one obaveze koje su dospele, a nisu
 66

izmirene prema poveriocima. Postoji ustaljena ili propisana forma, sadržaj

i raspored pozicija bilansa, koja se naziva bilansna shema. Formom bilansa
određuje se broj kolona, njihov naziv, smeštaj aktive i pasive, kao i
razmeštaj i naziv pojedinih delova i pozicija aktive i pasive.

BILANS STANJA
R. GODINE
ELEMENTI
br. -3 -2 -1
I STALNA IMOVINA
1. Osnovna sredstva i nematerijalna
ulaganja
2. Dugoročni finansijski plasmani
II OBRTNA IMOVINA
1. Zalihe
2. Kratkoročna potraživanja
3. Kratkoročni finans. plasmani
4. Gotovina i gotov. ekvivalenti
III AVR
IV GUBITAK
V VANPOSLOVNA AKTIVA
UKUPNA AKTIVA
I OSNOVNI KAPITAL
II REZERVE
1. Zakonske rezerve
2. Statutarne rezerve
III NERASPOREĐENI DOBITAK
IV REVALORIZACIONE REZERVE
V DUGOROČNA REZERVISANJA
VI DUGOROČNE OBAVEZE
VII KRATKOROČNE OBAVEZE
1. Kratkoročni krediti
2. Ostale kratkoročne finansijske
obaveze
3. Primljeni avansi
4. Dobavljači
 67

5.Ostale obaveze iz poslovanja

6.Obaveze za zarade
7.Obaveze za poreze i doprinose
VIII
PVR
IXVANPOSLOVNA PASIVA
UKUPNA PASIVA

Bilans uspeha

Za razliku od bilansa stanja, bilans uspeha se sastavlja za određeni

izveštajni period u kome su iskazani svi prihodi i rashodi i na osnovu njih
utvrđen dobitak ili gubitak.

Karakteristika bilansa uspeha je da se u njemu prihodi, rashodi i rezultat

iskazuju u vidu više podbilansa i to:

1) poslovni prihodi, rashodi i rezultat;

2) finansijski prihodi, rashodi i rezultati;
3) neposlovni i vanredni prihodi, rashodi i rezultat.

Ono što je karakteristika bilansa uspeha je da se u njemu prihodi, rashodi

i rezultat iskazuju u vidu više podbilansa. Na ovaj način izdvaja se redovni
poslovni rezultat, koji je bitan za ocenu uspešnosti poslovne delatnosti.

Sumiranjem rezultata podbilansa dobija se ukupni bruto–rezultat predu-

zeća kao bruto-dobitak ili kao bruto-gubitak u obračunskom periodu. To
znači da preduzeće u bilansu uspeha može iskazati bruto-dobitak i bruto-
gubitak. Tako pozitivan finansijski rezultat se iskazuje na strani rashoda, a
negativan finansijski rezultat iskazuje na strani prihoda, čime se ostvaruje
bilansna ravnoteža.

Bilans uspeha, kao krajnji rezultat, daje razliku između potrošenog i zara-
đenog novca, dakle profit ili gubitak. Tu se u opštim crtama daju troškovi
proizvodnje (direktan rad, materijal itd.), oprativni troškovi (troškovi pro-
daje, marketinga, administracije itd.), kao i prihodi. Bilans uspeha ili račun
dobitka – gubitka, kako se često naziva, suštinski predstavlja pregled pri-
hoda, rashoda i finansijskog rezultata, kao među njima ostvarene razlike u
određenom vremenskom periodu.

Bilans uspeha pokazuje finansijski rezultat poslovanja posmatran iz dve

perspektive. Pozitivan finansijski rezultat, gde su prihodi veći od rashoda,
označava povećanje sopstvenih izvora sredstava dok negativan finansijski
 68

rezultat gde su rashodi veći od prihoda, znači smanjenje izvora sredstava.

Bilans uspeha može biti godišnji ili periodičan i može se sastavljati po
bruto ili neto principu, mada je bruto princip danas opšte prihvaćen.

Bilans uspeha može biti u formi dvostranog pregleda ili u formi jedno-
stranog pregleda (forma liste).

U formi liste, prvo se prikazuju prihodi, ispod njih rashodi i kao treći deo
prikaza razliku, odnosno finansijski rezultat. Bilans uspeha u formi liste
gubi na jasnosti ali dobija na jasnosti vertikalnog raščlanjavanja rezultata.

U dvostranom pregledu, na levoj strani su prikazani rashodi i pozitivan

finansijski rezultat, dok su na desnoj prikazani prihodi i negativan finan-
sijski rezultat. Ovaj način je pregledniji i jasniji i u neposrednoj je vezi sa
knjigovodstvom. Forma konta više odgovara logici zaključivanja knjiga
i uspostavljanju veze između knjigovodstva sa jedne i bilansa uspeha s
druge strane.Primarni cilj poslovanja svakog preduzeća jeste pozitivan
finasijski rezultat, tj. profit.

Raspodela finansijskog rezultata se vrši u dve faze: u prvoj fazi se utvrđuje

deo rezultata koji uzima država u obliku raznih dažbina, i deo koji ostaje
preduzeću gde su rezultati ostvareni. To je neto dobit. Preostali deo neto
dobiti raspoređuje se kako odluči menadžment preduzeća, npr, na ime
dividendi, stimulaciju zaposlenih, različite fondove i druge namene.

Obračun rezultata se vrši po metodi ukupnih troškova (rezultat poslovanja

se utvrđuje poređenjem svih prihoda i rashoda ) koja je pogodna za
sagledavanje ukupnih ulaganja i njihovih rezultata i po metodi pro-
datih učinaka (rezultat predstavlja razliku između prihoda od prodaje i
propadajućih rashoda, dok se ne prikazuju prihodi i rashodi koji se odnose
na neprodate učinke) a koja je pogodna za analizu rezultata poslovanja.

BILANS USPEHA

R. br. ELEMENTI GODINE

-3 -2 -1
I UKUPNI PRIHODI
1. Poslovni prihodi
- prihodi od prodaje proizvoda i usluga
- prihodi od aktiviranja učinaka

2. Finansijski prihodi
 69

3. Vanredni i neposlovni prihodi

2. Poslovni rashodi
- Nabavna vrerdnost prodate robe
- troškovi materijala za izradu
- Troškovi ostalog materijala
- Troškovi goriva i enerfije
- LD
- Porezi i doprinosi na zarade
- Troškovi proizvodnih usluga
- Troškovi amortizacije
- Nematerijalni troškovi
3. Finansijski rashodi
- rashodi kamata
- ostali finansijski rashodi
4. Vanredni i neposlovni rashodi
II UKUPNI RASHODI (2+3+4)
III BRUTO DOBITAK (I-II)
IV GUBITAK (II-I)
V POREZI IZ DOBITI
VII NETO DOBIT

Bilans tokova gotovine - Cash flow

Izveštaj o gotovinskom toku, kako se »keš flou« zove u našem

računovodstvu, zbirno pokazuje sve ulaze i izlaze gotovine u toku po-
slovanja.

Tu su prikazani svi troškovi i svi prihodi, razvrstani u nekoliko kategorija.

Na osnovu njega se može steći uvid u perspektive likvidnosti preduzeća.

Plan novčanih tokova najčešće se sastavlja za kraće vremenske periode
(mesečno ili nedeljno), kako bi se obezbedilo upravljanje likvidnošću
preduzeća.
Planovima novčanih tokova moraju se predvideti fluktuacije na nivou pri-
liva i odliva sredstava u pojedinim periodima poslovnog poduhvata. Da bi
se projekcije novčanih tokova mogle kvalitetno i valjano uraditi potrebno
je poznavati, vremenski pratiti i analizirati sve prihode i troškove koji nas-
taju ili mogu nastati u biznisu. Na osnovu kvalitetnih analiza i projekcija
 70

priliva i odliva novčanih sredstava, moguće je napraviti kvalitetne planove

kratkoročnog zaduživanja i investiranja, koje strategijsko i tekuće vođenje
biznisa uslovljava.

Finansijski je zdrav samo onaj biznis u kojem su raspoloživi prilivi

novčanih sredstava uvek u zbiru veći od dospelih izdataka, odnosno od-
liva sredstava.

Mesečni i godišnji plan priliva novčanih sredstav treba da sadrži očekivane

prihode, prilive gotovine, materijalne troškove, troškove radne snage,
režijske troškove i druge gotovinske isplate za dati nastupajući period.

Glavni izvor prihoda formiraće se od proizvoda kupcima. Ako je reč o

prihodima koji se ostvaruju od prodaje, onda je jasno da će oni znatno
oscilirati od jednog meseca do drugog, zavisno od sezonskih, modnih ili
nekih drugih kretanja na tržištu, ili drugih činilaca vezanih za biznis.

Međutim, ono što je ovde posebno bitno, to je da se obavezno utvrdi da li

će mesečna prodaja donositi dovoljno prihoda da se mogu uredno plaćati
mesečni računi koje će ispostavljati razni poverioci. Ako je stanje procen-
jenih novčanih tokova na kraju svakog meseca pozitivno, onda se može
smatrati, sa aspekta novčane likvidnosti, da biznis ima ekonomskog smisla
i da ga treba dalje održavati i unapređivati.

Primer jednog bilansa tokova gotovine dat je na slici ispod.

PROJEKCIJA TOKA GOTOVINE

1 2 3
POČETNO STANJE GOTOVINE XXXX XXXX XXXX
ULAZ GOTOVINE
Prodaja za gotovinu xxx xxx xxx
Priliv od kreditne prodaje xxx xxx xxx
Priliv od zajma xxx xxx xxx
Ostali ulaz gotovine xxx xxx xxx
UKUPNI ULAZ GOTOVINE XXXX XXXX XXXX
ODLIV GOTOVINE
Opsluživanje duga xxx xxx xxx
 71

Kapitalne nabavke xxx xxx xxx

Nabavke xxx xxx xxx
Reklamiranje xxx xxx xxx
Prevoz robe i poštarina xxx xxx xxx
Osiguranje xxx xxx xxx
Obroci i zabava xxx xxx xxx
Materijal za kancelariju xxx xxx xxx
Porezi na plate xxx xxx xxx
Plate xxx xxx xxx
Kirija xxx xxx xxx
Popravke i održavanje xxx xxx xxx
Promocije prodaje xxx xxx xxx
Telefon xxx xxx xxx
Usluge xxx xxx xxx
Vozilo xxx xxx xxx
UKUPNI ODLIV GOTOVINE XXXX XXXX XXXX
NETO POVRAĆAJ TOKA
KRAJNJE STANJE GOTOVINE XXXX XXXX XXXX

Revizija

Reč revizija potiče od latinske reci “revidere” i znači ponovo videti tj. još
jednom se videti, ili “revisum” sto znači unazad i naknadno pregledan, radi
ispitivanja i ocenjivanja.

Leitner definiše reviziju kao sredstvo naknade, računske ili ekonomske

kontrole.

Prema Gerstneru, revizija predstavlja plansku kritiku izvršenih delatnosti

bilo koje vrste u smislu kritičke, duhovne radne obnove, i to potpune ili
delimične.

Obst ističe, da s vremena na vreme mora da se ispita da li kontrole koje je

obradila uprava dobro funkcionišu. I najidealnije kontrole su bezvredne
ako se te kontrole ne kontrolišu. Ovoj svrsi služi revizija.

Prema Grasgrunu, revizija predstavlja naknadno ispitivanje knjiga nekog

privrednog preduzeća preko naročito ovlašćenih osoba izvan njega.
Prilikom definisanja revizija polazi od pojma knjigovodstvene revizije.
 72

Prema Ziegleru revizija bi trebalo da se bavi ne samo kritičkim ispiti-

vanjem pravnih i ekonomskih poslova nego i ispitivanjem ispravnosti i
vrednosti pa se iz toga izvodi zaključak o prosuđivanju poslovnog procesa
kako na pojednim tako i na svim radnim područjima, rukovodstva i na
kraju same ekonomičnosti.

Prema Međunarodnom udruženju računovođa i revizora, revizija pred-

stavlja nezavisno ispitivanje finansijskih izveštaja ili finansijskih informa-
cija koje se odnose na subjekat, onaj profitno usmeren ili onaj koji to nije,
bez obzira na njegovu veličinu ili zakonski oblik.

U Međunarodnim standardima ne postoji zasebna definicija revizije. Defi-

nicija revizije data u ISA 200, teži cilju da se revizoru omogući da izrazi
mišljenje da li su finansijski izveštaji pripremljeni u svim bitnim aspektima
u skladu sa utvrdjenim propisima i pravilima finansijskog izveštaja. Fraze
kojima se revizor koristi: “daju istinit i fer prikaz” ili “da na fer način prika-
zuju sve bitne elemente”.

Prema Američkom savezu računovodja (AAA) revizija predstavlja siste-

matičan proces objektivnog dobijanja i procene dokaza vezanih za izjave
uprave preduzeća o ekonomskim aktivnostima i događajima, kako bi se
odredio stepen saglasnosti između tih tvrdnji i ustanovljenih kriterijuma,
a dobijeni rezultati preneli zainteresovanim korisnicima.
Ukratko rečeno, revizija poslovanja je planirano i naknadno preispitivanje
finansijskog stanja i celokupnog materijalno-finansijskog poslovanja
preduzeća ili ustanove.

Zadatak revizije prema Ziegler-u je da se ispita i proceni:

• ispravnost i vrednost privrednih delatnosti i pravednog poslovnog

procesa u pojedinostima i u celini.
• primerenost postojeće organizacije.
• značenje poslovnog rezultata.

Revizijom se vrši kontrola, ali ne i preduzimanje mera ili sankcija za

uočene nepravilnosti. Revizijom se vrši pregled celokupne knjigovod-
stvene i druge dokumentacije. Ona se po pravilu sprovodi u velikim
preduzećima za potrebe vlasnika i obaveštavanje javnosti o poslovanju
ili onda kada se sumnja u ispravnost iskazanog stanja ili kada se sumnja
da postoje veće nepravilnosti u poslovanju.

Za sve aktivnosti pa i za reviziju neophodne su informacije. Najveći deo

potrebnih informacija nalazi se u knjigovodstvenim evidencijama. Važne
informacije na primer čine podaci o stanju na deviznim računima, stanje
 73

hartija od vrednosti, evidencije o odobrenim a neiskorišćenim kreditima,

evidencije o dugovanjima i potraživanjima i sl.

Uloga revizora
Revizija se obavlja u cilju izražavanja stručnog ili verodostojnog mišljena,
u vidu pisanog izveštaja. Kod revizije finansijskih izveštaja revizori moraju
navesti da po njihovom mišljenu, izveštaju “daju isti i tačan prikaz” ili
“prezentuju tačno i istinito u svim bitnim aspektima” finansijski položaj
kompanije.

Revizor proučava, analizira i procenjuje računovodstvene sisteme i

sisteme interne kontrole na osnovu kojih treba da odredi prirodu, obim
i terminski raspored ostalih postupaka revizije.

Primarni zadatak revizora je da prosudi da li su objavljene informacije

prezentirane na korektan način, tj. da li njihov korisnik može bez straha
da donosi sopstvene ekonomske odluke. Revizor takođe treba da prosudi
da li su takve informacije pripremljene na obmanjiv način ili su «frizirane»,
tako da ekonomske entitete prikazuju u vedrijem svetlu nego što je
stvarnost. Od revizora se prema aktuelnoj situaciji zahteva jedan novi
trend, odnosno da svoje obaveze po osnovu izveštavanja treba da prošire
i na računovodstvene principe. Specifičan zahtev u reviziji javnog sektora,
jeste razmatranje zakonitosti i ispravnosti budžetskih transakcija (ispituje
se ne samo visina već i priroda izdataka, kao i da se ispita da li su izdaci
učinjeni u zakonskim i drugim okvirima).

Revizor mora postupati u skladu sa unapred pripremljenim, dokumen-

tovanim planom. Lica koja obavljaju reviziju moraju da budu poštena i da
ne dozvole da predrasude nadvladaju njihovu objektivnost.

Vrste revizije
Revizija može biti sa stanovišta obuhvata delimična i opšta, može se tre-
tirati prema dubini i svrsi kao formalna i suštinska, ali može biti vanredna
i redovna i na kraju prema tome da li se vrši od strane unutrašnje organi-
zacije ili vanjskih subjekata deli se na internu i eksternu.

Prema oblicima imamo reviziju prema subjektu koji revidira i reviziju

prema objektu koji se revidira. Prema subjektu revizija je pojedinačna
(revizija pojedinog područja) ili kompleksna (revidira više područja poslo-
vanja). Prema objektu ima više različitih a najstarija je knjigovodstvena
revizija, iz koje se razvila revizija celokupnog poslovanja.
 74

Polazeći od intenziteta revizije, revizija se deli na formalnu i materijalnu.

Formalnom revizijom se ispituje: da li postoji zakonska saglasnost, da
li se poslovanje preduzeća odvija po postojećim pravilima, da li postoji
računska saglasnost imovinskog stanja i uspeha preduzeća s jedne strane
i računovodstva sa druge strane, kao i u samom računovodstvu. Mate-
rijalna revizija je intenzivnije ispitivanje od formalne, ona dublje i svestra-
nije ulazi u ispitivanje konkretne materije. U tom smislu, revizor će prove-
ravati da li stanje sredstava i njihovih izvora kao i promene nad tim sred-
stvima i sa njima postignuti rezultati odgovaraju stanju koje iskazuje
računovodstvo i ostala evidencija.

U zavisnosti od toga da li se sprovodi unutar preduzeća ili za spoljnjeg

korisnika revizija se deli na internu i eksternu reviziju. Interna revizija bi
se mogla definisati kao kontrola koja ispituje i ocenjuje delovanje ostalih
kontrola, ili: kao samostalna procenjivačka funkcija ustanovljena u orga-
nizaciji da ispituje i ocenjuje njene aktivnosti u službi organizacije.
Eksternu reviziju vrše nezavisni ovlašćeni revizori, koji su imenovani
od strane odgovarajućih organa preduzeća koje je objekat revizije ili
ovlašćene državne agencije. Suštinska razlika između interne i eksterne
rezvizije jeste u organima koji je vrše. Organe interne revizije preduzeća
ovlašćuje vrhovna uprava preduzeća (vrše je zaposleni u organizaciji )
za razliku od eksterne revizije čije organe ovlašćuju na reviziju nalogom
izvan preduzeća (nezavisni revizori).

Odnos revizije i kontrole

Revizija ima sličnosti ali i razlika sa kontrolom. Revizija i kontrola predsta-
vljaju dve metode ispitivanja ekonomike preduzeća. Zajedničko i kontroli
i reviziji jeste objekat ispitivanja (preduzeće) i cilj ispitivanja . A ono po
čemu se razlikuju jeste prema: organima koji obavljaju ispitivanje, vre-
menu kada se ispitivanje vrši i intenzitetu kojim se ispitivanje vrši.

Interna kontrola se može definisati kao ona kontrola koju trajno i na

tekući način obavljaju organi onog preduzeća, koje predstavlja objekat
kontrole, ispitujući sadašnje stanje i poslovanje preduzeća. Između ove
dve metode ispitivanja najčešće se indicira na razlike koje se svode na:
frekventnost ispitivanja, vreme ispitivanja i organe ispitivanja. Različitost
u frekventnosti ispitivanja čini internu kontrolu stalnim i tekućim nadzi-
ranjem poslovanja prema toku kako se odvija. Interna revizija je povre-
meno ili periodično ispitivanje po isteku izvesnog vremenskog perioda ili
sporadično, tj.prema potrebi. Ove dve metode se mogu odvijati i simul-
tano i istovremeno, s tim što interna kontrola nadzire samo rad izvršnih
organa, dok interna revizija nadzire i rad kontrolnih i rad izvršnih organa.
Vreme ispitivanja internu kontrolu čini preventivnom a internu reviziju
korektivnim ispitivanjem.
 75

Faze procesa revizije

Prva faza modela procesa revizije je faza prihvatanja klijenta. Podrazu-
meva odlučivanje o tome da li prihvatiti novog klijenta ili nastaviti posao
sa postojećim klijentom. Postupci, kao sastavni deo procesa, obuhvataju
procenu biografije klijenta i razloge za datu reviziju, kao i uspostavljanje
kontakta sa prethodnim revizorom, kako bi se utvrdilo da li postoje bilo
kakvi razlozi zbog čega ne bi trebalo prihvatati imenovanje. Da bi revizor
mogao da kvalitetno obavlja delatnost revizije mora da raspolaže odre-
đenim nivoom poznavanja poslovne delatnosti klijenta i privredne grane
delatnosti, pa čak i samo uključivanje drugih profesionalaca. Određivanje
radnog osoblja koje će obaviti reviziju takođe obuhvata proces prihva-
tanja klijenta. Posle određivanja osoblja i skupljanja informacija, šalje se
pismo o angažovanju, koji predstavlja sporazum između revizorske firme
i klijenta o obavljanju revizije. Proces prihvatanja nekog novog klijenta
često uključuje i davanje predloga revizije ili ponude.

Druga faza modela procesa revizije je faza planiranje revizije. Ona ima za
cilj utvrđivanje obima i vrste dokaza potrebnih da revizor stekne uverenje
da ne postoje značajno pogrešni iskazi u finansijskim izveštajima. Da bi
revizor stekao potpune informacije mora da dobije više podataka o poslo-
vanju kompanije, kao i dobijanje informacija o zakonskom okviru i
ispitivanje finansijskih izveštaja iz prethodne godine. Važno je i da revizor
razume internu kontrolu klijenta, koja su dovoljna da bi planirao reviziju
i razvijao efikasan pristup reviziji. Pored toga, revizor će izvesti analitičke
postupke kako bi utvrdio dešavanja koja proizilaze iz mesečnih i kvartal-
nih podataka. Kada se prikupe i procene sve informacije u pripremnoj
fazi planiranja, revizor određuje koja su ograničenja značajnosti, utvrđuje
inherentni rizik, kontrolni rizik i rizik neotkrivanja greške za svaku tvrdnju
u finansijskim izveštajima. Na kraju procesa planiranja, revizor formuliše
konkretne ciljeve revizije.

Treća faza modela procesa revizije je faza testiranje i sprovođenje

dokaznih postupaka. Cilj faze ispitivanja i prikupljanja dokaza je da se
pronađu dokazi koji potvrđuju istinitost i pouzdanost finansijskih izve-
štaja. Testove i analize revizor izvodi u skladu sa stepenom pouzdanosti
koji zahteva memorandum plana revizije: testove kontrola; dokazne
testove transakcija; analitičke postupke i testove detalja salda. Prikuplja-
njem pravne dokumentacije i dobijanjem pisanih izjava uprave u kojima
se ona izjašnjava o finansijskim izveštajima, takođe predstavljaju principe
na osnovu kojih revizor može da utvrdi istinitost izveštaja. Krajnja opcija je
konačno prikupljanje dokaza i traženje neevidentirane obaveze.

Četvrta faza modela procesa revizije je faza procena i izveštavanje. Ova

faza je poslednja faza modela procesa revizije i zahteva opšte ispitivanje
potencijalnih obaveza, naknadnih događaja i drugih konačnih dokaza.
Obavljaju se i drugi postupci, i to: postupci zaključivanja, podnošenje
 76

izveštaja upravnom odboru, pripremu bitnih pitanja za partnere. Dobijeni

rezultati se procenjuju i priprema se izveštaj o reviziji i ukoliko su ispiti-
vanja i rezultati zadovoljavajući izdaje se standardni pozitivni izveštaj.

Načela revizije
Osnovni princip od kojeg revizija polazi u procenjivanju pravilnosti ili
nepravilnosti, tj. ispravnosti ili neispravnosti je princip zakonitosti.
Polaznu tačku za revizore pri ocenjivanju rada i poslovanja preduzeća
predstavljaju zakonski i drugi propisi i na njima zasnovane upute, direk-
tive, smernice, pravilnici i statuti. Ukoliko za ocenu rada i poslovanja
preduzeća ne postoje nikakvi specijalni propisi, uputstva, smernice ili
direktive, primenjuju se Principi uobičajene dobre prakse ili princip vred-
nog i dobrog ekonomisanja. Neophodno je ispitati da li je primenjen
osnovni princip poslovanja, a to je princip racionalnosti i princip ekono-
mičnosti.

S obzirom da je revizija naknadno ispitivanje, potrebno je proveriti doku-

mentaciju o pojedinom poslovnom događaju, tj. važno je uvažiti princip
dokumentovanog poverenja. Da bi se izbegla subjektivnost revizora,
potrebno je proveriti osnovanost i tačnost raznih dostavljanja.

Radne beleške revizora

Instrumente od vitalnog značaja u procesu revizije predstavljaju radne
beleške revizora kao sredstvo, povezivanja knjigovodstva klijenta sa revi-
zorskim izveštajem. Rad revizora se u velikoj meri sastoji od sistematskog
pripremanja serija radnih beležaka u takvoj formi i sa takvim sadržajem
da revizor može na osnovu njih da sastavi izveštaj o finansijskoj situaciji i
poslovanju preduzeća klijenta.

Pojam radne beleške obuhvata sve dokaze koje je revizor sakupio da

pokaže kako je obavio posao, metode i postupke koje je primenio i
zaključke do kojih je došao.

Radne beleške revizora (osim što predstavljaju osnove za izveštavanje

klijenta), služe i kao dokaz o obimu ispitivanja i profesionalnoj savesnosti
sa kojom je revizor izvršio odnosna ispitivanja.

Najvažnije svrhe kojima služe radne beleške su:

• da koordiniraju i organizuju sve faze revizije;

• da olakšaju pripremanje revizorskog izveštaja;
• da detaljno potkrepe i objasne mišljenja i nalaze koji su sumarno
iznešeni u revizorskom izveštaju.
 77

Radne beleške treba da odaju utisak sistematičnosti i reda kao i savesnog

odnosa revizora prema detaljima združenog sa jasnim razgraničenjem
između važnog i nevažnog.

Revizor treba da pokuša da zamisli tip radne beleške pomoću koje će na

najefikasniji način prezentirati dokaze. Željenoj nameni obično ne mogu
da posluže neplanirani radni papiri sačinjeni na brzinu, bez sagledavanja
unapred, tako da je često potrebno daponovnim ispitivanjem otklone nji-
hovi nedostaci. U pojednim slučajevima može da se ukaže potreba za nje-
govim poboljšanjem ili pak da se stara forma odbaci kao neodgovarajuća.
Obično se praktikuje da se koristi poseban radni papir za svaku poziciju,
odnosno račun koji se ispituje. Međutim, ima i situacija kada se radni papir
koristi za različite račune ali koji su međusobno povezani.

Prilikom sačinjavanja radnih beleški treba imati u vidu sledeća pravila koja
odražavaju tekuću profesionalnu praksu:

1. svaki radni papir mora biti identifikovan na odgovarajući način.To znači

da u zaglavlju treba da sadrži naziv preduzeća, opis informacija koje se
prezentiraju i period na koji se odnosi.
2. za svaki objekat ispitivanja treba da se koristi poseban radni papir,
koristi se samo jedna strana obrasca.
3. svaki radni papir treba da sadrži ime ili inicijale revizora koji ga je
sastavio, datum sastavljanja i ime ili inicijale rukovodioca tima koji ga je
pregledao (unosi se u gornji ili donji desni ugao svakog papira)
4. potrebna je potpuna i posebna identifikacija analiziranih računa,
intervjuisanog osoblja pregledanih dokumenata.
5. izvor podataka koji su prezentirani na svakom radnom papiru treba da
bude jasno naznačen.
6. na svakom radnom papiru treba da bude označen karakter provere koju
je obavio revizor.
7. u svakoj fazi revizije u kojoj je provera vršena na osnovu testova,
potrebno je jasno istaći obim i područje testiranja.
8. svrha svakog radnog papira i njegova veza sa ciljevima revizije treba da
bude jasna
9. u radne papire treba uključiti komentare revizora tj. zaključke o svim
aspektima rada.
10. radne beleške treba odložiti u dosije čim se završi.
11. prepisivanje tj. ponovno sastavljanje radnih beleški, predstavlja dokaz
neefikasnog i neadekvatnog planiranja

Revizorski rizik
Revizorski rizik je rizik da će revizor dati neodgovarajuće revizorsko
mišljenje kada je finansijski izveštaj značajno pogrešno iskazan.
 78

Postoje dve vrste rizika u obavljanju revizije. Jedna vrsta je rizik da će

revizor ili revizorska fima biti oštećeni zbog odnosa sa klijentom iako je
izveštaj o reviziji urađen za tog klijenta bio korektan. Taj se rizik naziva
rizik firme. Drugi tip rizika je rizik da revizor može dati netačan izveštaj
odnosno mišljenje o reviziji finansijskih izveštaja, na primer pozitivno
revizorsko mišljenje o finansijskim izveštajima, a koji su značajno
pogrešno iskazani.

Revizorski rizik ima tri komponente: inherentni rizik, kontrolni rizik i rizik
detekcije.

Inherentni rizik je podložnost nekog salda računa ili vrste transakcija, na

pogrešne iskaze-greške koje bi mogle biti značajne, pojedinačno ili kada
se saberu sa greškama u drugim saldima ili vrstama transakcije, pod
pretpostavkom da nije bilo potrebne interne kontrole.

Kontrolni rizik je rizik da pogrešan iskaz - greška, koja bi se mogla pojaviti

u nekom saldu računa ili vrsti transakcija, i koja bi mogla biti pojedinačno
značajna, ili kada se sabere sa pogrešnim iskazima - greškama u drugim
saldima računama ili vrstama transakcija neće biti blagovremeno spre-
čena ili otkrivena i ispravljena primenom računovodstvenog metoda i
sistema interne kontrole.

Detakcioni rizik je rizik da dokazni postupci revizora neće otkriti grešku

koja postoji u saldu računa ili vrsti transakcije, a koja bi mogla biti
značajna, pojedinačno ili kada se sabere sa greškama u ostalim saldima ili
vrstama transakcija.
Finansiranje
preduzeća
 80

Finansiranje preduzeća
Pojam finansiranja

Pojam finansiranja je proces koji obuhvata:

• Pribavljanje novca kao osnovne komponente finansiranja, ali ne i

najvažnije jer je to početak procesa koji ima još svojih važnih faza.
• Ulaganje je druga faza u kojoj se nabavljena sredstva ulažu u imovinu i
vezuju za različite oblike osnovnih i obrtnih sredstava
• Vraćanje novca je treća faza gde se uložena sredstva oslobađaju iz
kružnog toka poslovanja i ponovo ulažu u skladu sa potrebama predu-
zeća.
• Usklađivanje izvora finansiranja sa ulaganjima je važna faza jer se u
poslovanju preduzeća stalno događaju promene u imovini i izvorima.
Ove promene se u ovoj fazi usklađuju sa izvorima finansiranja u pasivi sa
ulaganjima u aktivi.

Da bi preduzeće moglo da započene proces reprodukcije mora se
obezbediti određena količina novca. Tim novcem nabavni menadžment
obezbeđuje potrebna sredstva za rad, proizvodni menadžment zatim
započinje proizvodnju i na kraju prodajni menadžent vrši naplatu gotovih
proizvoda.

Vrste finansiranja
Vrste finansiranja mogu biti:

a) prema roku raspoloživosti izvora

b) prema poreklu izvora finansiranja
c) prema vlasništvu izvora finansiranja

Prema roku raspoloživosti izvora finasiranje se može podeliti na:

• kratkoročno finasiranje, raspoloživi su u vremenu do 1 god.

• srednjoročno finansiranje, raspoloživi su u vremenu od 1 do 5 god.
• dugoročno finasiranje, raspoloživi su više od 5 god. i mogu biti:
- ročni izvori, imaju rok dospeća duži od 5 godina
- neročni izvori, nemaju rok dospeća i trajno su raspoloživi

Prema poreklu izvori finasiranja mogu biti:

• unutrašnji, koje je stvorilo samo preduzeće

• spoljni, koji se pribavlaju van preduzeća
 81

Prema vlasništvu mogu biti:

• sopstveni izvori, i kod njih ne postoji obaveza vraćanja

• tuđi, gde se izvori moraju vratiti u nekom određenom roku

Odnos kratkoročnog i dugoročnog finansiranja

preduzeća

Finansijski menadžment treba da vodi računa o racionalnom učešću

kratkoročnog i dugoročnog finansiranja, tako da taj odnos bude opti-
malan. Taj odnos treba posmatrati sa aspekta troškova finansiranja.
Odnos kratkoročnog i dugoročnog finansiranja je optimalan kada daje
minimalan ukupan trošak finansiranja preduzeća. Ovaj odnos nije statičan
nego dinamičan, jer se menja sa promenama potreba preduzeća za imo-
vinom.
Osnovna načela finansiranja
Osnovna načela finansiranja

1. Načelo sigurnosti zahteva da se finansiraju oni poslovni poduhvati

iz kojih će se uloženi novac sigurno vratiti, odnosno onih poslova čiji je
stepen rizika najmanji. Ovo načelo obuhvata i zaštitu poverilaca predu-
zeća od rizika nemogućnosti naplate potraživanja. Poverioci su zaštićeni
sve dok gubitak preduzeća ne pređe visinu sopstvenog kapitala. I kada
preduzeće izgubi sopstveni kapital poverioci mogu naplatiti svoja potra-
živanja ukoliko gubitak nije prešao visinu sopstvenog kapitala.

2. Načelo stabilnosti predstavlja sposobnost preduzeća da iz sopstvenih

izvora finansira prostu reprodukciju, a da iz sopstvenih pozajmljenih
izvora finansira proširenu reprodukciju, odnosno razvoj, a da pritom rizik
poverilaca svede na minimum.

3. Načelo likvidnosti se može posmatrati iz užeg i iz šireg ugla. U širem

smislu likvidnost predstavlja sposobnost pretvaranja delova imovine iz
jednog u drugi oblik, iz novčanog u nenovčani i obrnuto. A u užem smislu
označava sposobnost nenovčane imovine da se pretvori u novac.

Imovina preduzeća se prema stepenu likvidnosti može podeliti na:

• Imovinu prvog stepena likviidnosti, gotov novac na blagajni, potraži-

vanja po viđenju i hartije od vrednosti koje su odmah unovčive
• Imovina drugog stepena likvidnosti, hartije od vrednosti koje su
unovčive do 30 dana i potraživanja od kupaca naplativa do 30 dana
• Imovina trećeg stepena likvidnosti, gde spadaju kratkoročna
 82

potraživanja naplativa preko 30 dana i zalihe. Zalihe gotovih proizvoda

likvidnije su od zaliha sirovina i materijala.

4. Načelo solventnosti predstavlja sposobnost preduzeća da svoje

obaveze plaća u roku. Ukoliko preduzeće nije sposobno ono je onda
insolventno. Koeficijent solventnosti se izračunava kada raspoloživi novac
podelimo sa dospelim obavezama. Kada je koeficijent veći od 1 onda
je preduzeće tog dana solventno, a ukoliko je manje od 1 insolventno.
Insolventnost se lančano širi i prenosi na druga preduzeća kada dužnici
ne plaćaju svoje obaveze poveriocima. Načelo likvidnosti i solventnosti su
međusobno povezani.

5. Načelo rentabilnosti predstavlja sposobnost da se ostvare što veći

finansijski rezultati sa što manje ulaganja. Kada preduzeće ostvari gubitak
tada je njegovo poslovanje nerentabilno. Rentabilnost se može meriti
preko stope prinosa sopstvenog kapitala i ukupnog kapitala:

Stopa prinosa sopstvenog kapitala izračuna se kada neto dobitak pode-

limo sa sopstvenim kapitalom. Dobijeni procenat pokazuje stepen pri-
nosa finansiranja iz sopstvenog kapitala. Stopa prinosa ukupnog kapitala
izračunava se kada se bruto kapital podeli sa ukupnim kapitalom. Dobi-
jeni procenat meri stepen oplodnje finansiranja iz ukupnog kapitala.

6. Načelo fleksibilnosti označava sposobnost preduzeća da se

prilagođava različitim uslovima finansiranja, nazivamo ga još i načelo
elastičnosti u finansiranju.

Naročito su značajni:

1. Sposobnost preduzeća da pribavlja dodatni novac. Sopstveni izvori

se obezbeđuju emisijom akcija, ulozima, zadržavanjem dobitka i sl. Tuđi
izvori obezbeđuju se emisijom obveznica, dugoročnim kreditima i sl.
Međutim, tuđi izvori povećavaju troškove.

2. Sposobnost da pre vremena otplati dug. Kada preduzeće raspolaže

viškom novca ne treba da plaća kamate na novac koji potiče iz zaduženja,
jer te kamate smanjuju finansijski rezultat i rentabilnost. Načelo fleksi-
bilnosti nalaže da se pre vremena otplati dug ili deo duga i da se time
plaćanje kamata svede na prihvatljivu meru.

7. Načelo rizika finansiranja možemo podeliti na:

• rizik ostvarenja negativnog finansijskog rezultata, a načešće se prouzro-

kuje padom proizvodnje, prodaje i cena
 83

• rizik poverilaca da neće naplatiti svoja potraživanja, najčešće nas-

taje zbog prezaduženosti preduzeća, zato poverioci radije finansiraju
preduzeća kod koga je sopstveni kapital veći, jer on predstavlja opciju da
će potraživanja biti plaćena.

8. Kod načela povoljne slike finansiranja bilans preduzeća daje sliku

njegove finansijske situacije. Na osnovu toga ocenjuje se bonitet i atrak-
tivnost ulaganja u takvo preduzeće. Cilj je svakog preduzeća da stvori što
povoljniju sliku o svom preduzeću kako bi privukao investitore i sredstva
za dalji razvoj.

9. Kod načela nezavisnosti finansiranja govorimo da je skoro svako

preduzeće primorano da pored sopstvenih koristi i tuđe izvore finansi-
ranja. Na ovaj način ono postaje zavisno od tih izvora pri čemu povećava
rizik gubljenja svoje samostalnosti u odlučivanju. Mora se računati i na
to da poverioci traže i određena obezbeđenja za svoja potraživanja, a
ona mogu biti i hipotekarni zahtevi, odnosno imovina, što sužava prava
korišćenja svoje imovine. Što preduzeće ima bolji bonitet time su i sred-
stva obezbeđenja plaćanja manja ili ih poverioci ni ne traže.

Pravila finansiranja
1. Zlatno bankarsko pravilo

Prema ovom pravilu banke treba svoje kratkoročne depozite da koriste za

kratkoročne plasmane, a dugoročne depozite za dugoročne plasmane.

Međutim banke vrlo često odstupaju od ovog pravila, a to im omogućava:

• Obnavljanje kratkoročnog depozita, što znači da se oni obnavljaju jer
jedni ulažu novac, a drugi podižu.
• Taloženje novca, što znači da po zakonu verovatnoće neće svi u isto
vreme podići svoj novac sa bankovnih računa, osim u nekim vanrednim
okolnostima. U redovnim okolnostima uvek postoji novac koji je stalno
prisutan, i može se iskoristiti za dugoročne plasmane.
• Povezanost komitenata banke, znači kada dva preduzeća imaju račun
kod iste banke oni svoja plaćanja uplaćuju s jednog računa na drugi ali
sve u okviru jedne banke. Kada se dva komintenta nalaze u različitim
bankama onda onim svojim međusobnim plaćanjima povećavaju fina-
nsijski potencijal druge banke.
• Međubankarsko kreditiranje, znači ako banka postane insolventna tada
ona koristi kredite drugih banaka.
 84

2. Zlatno bilansno pravilo

Ovo pravilo se može posmatrati dvojako, u užem i u širem smislu. U užem

dugoročna ulaganja u aktivu (nematerijalna i materijalna imovina,
finansijska imovina…) treba finansirati iz dugoročnih izvora finansiranja
(osnovnog kapitala, zadržanog dobitka, dugoročnih obaveza). U širem
smislu dugoročno vezanu imovinu, odnosno dugoročna ulaganja, uklju-
čujući i ulaganja u stalnu obrtnu imovinu, treba finansirati iz dugoročnih
izvora (sopstvenih i tuđih).

3. Vertikalna pravila finansiranja

a. Pravilo 1:1 (odnos sopstvenih i tuđih izvora finansiranja). Ovim pravilom

se smatra da odnos sopstvenih i tuđih izvora finansiranja bude 1:1. Ni
jedno preduzeće nije u mogućnosti da se u potpunosti samostalno finan-
sira i prinuđena su da koriste tuđe izvore. Ako se preduzeće pridržava
ovog pravila smatra se da će moći da isplati svoje obaveze, pa i u slučaju
stečaja ili likvidacije sve dok vrednost njegove aktive na tržištu ne padne
ispod 50% iskazane vrednosti u bilansu stanja. Ovo pravilo značajno je i za
smanjenje troškova finansiranja, najviše što su kamate daleko niže. Takođe
omogućava preduzeću neophodnu nezavisnost i slobodu odlučivanja, a
ujedno i fleksibilnost na brze promene.

b. Odnos osnovnog i rezervnog kapitala. Ne postoji jedinstveno mišljenje

o tome kakav odnos treba da postoji između osnovnog i rezervnog kapi-
tala. Većina autora smatra da i ovde taj odnos treba da bude 1:1, što znači
da ovo pravilo zahteva 25% rezervi kapitala u odnosu na ukupan kapital
preduzeća.

4. Ostala pravila finansiranja

a. Pravilo finasiranja 2:1 (current ratio, bankers ratio). Prema ovom pravilu
odnos likvidne imovine i dugova mora da bude 2:1. Ovo znači da na
svaka dva dinara kratkoročnih ulaganja dolazi 1 dinar kratkoročnih izvora
finasiranja.

b. Pravilo finasiranja 1:1 (acid test). Prema ovom pravilu iznos novca,
kratkoročnih hartija od vrednosti ii kratkoročnih potraživanja treba da
bude jednak iznosu kratkoročnog finansiranja.

c. Pravilo o odnosu novca i kratkoročnih izvora. Ovim pravilom određuje

se minimalni iznos novca u odnosu na dugove kojima bi se obezbedila
solventnost preduzeća. Prema ovom pravilu preduzeće bi trebalo da
stalno drži 12-20 odsto gotovine od vrednosti kratkoročnih obaveza. Ovo
pravilo nije naišlo na široku primenu.
 85

Finansiranje preduzeća
Finasiranje je proces koji obuhvata pribavljanje novca kao osnovne
komponente finansiranja, ali ne i najvažnije jer je to početak procesa
koji ima još svojih važnih faza.

Ulaganje je druga faza u kojoj se nabavljena sredstva ulažu u imovinu i

vezuju za različite odlike osnovnih i obrtnih sredstava

Vraćanje novca je treća faza gde se uložena sredstva oslobađaju iz

kružnog toka poslovanja i ponovo se ulažu u skladu sa potrebama
preduzeća

Usklađivanje izvora finansiranja sa ulaganjima je važna faza jer se u

poslovanju preduzeća stalno događaju promene u imovini i izvorima.
Ove promene se u ovoj fazi usklađuju sa izvorima finasiranja u pasivi sa
ulaganjima u aktivi.

Finasiranje ulaganja u kratkoročnu imovinu

Da bi preduzeće moglo da započene proces reprodukcije mora se
obezbediti određena količina novca. Tim novcem nabavni menadžment
obezbeđuje potrebna sredstva za rad, proizvodni menadžment zatim
započinje proizvodnju i na kraju prodajni menadžent vrši naplatu gotovih
proizvoda.

• Pravila finansiranja kažu da ulaganja u kratkoročnu imovinu treba finan-

sirati iz kratkoročnih izvora
• Kratkoročna ulaganja se vraćaju i pretvaraju u novac najkasnije u roku od
jedne godine.

Kratkoročna potraživanja od kupaca treba finansirati iz kratkoročnih

obaveza prema dobavljačima, a ako su veća onda iz kratkoročnih dugova
(kredita).

Finansiranje dobavljačkim kreditom

Dobavljačkim kreditom se finansira tako što kupac koristi obavezu prema
dobavljaču kao kratkoročni izvor finasiranja. Ovaj kredit se može nazvati i
trgovačkim ili komercijalnim kreditom, pošto on podrazumeva uzimanje
robe na kredit koji kupac mora vratiti u određenom roku.

Kreditne uslove određuje dobavljač. Uslovi plaćanja razlikuju se s obzirom

da li se radi o ponuđenim kasa-skontom ili ne. Kasa-skonto predstavlja
 86

popust koji prodavac daje kupcu u slučaju plaćanja odmah pri preuzi-
manju robe ili pre ugovorenog roka plaćanja. Kada dobavljač kupcu ne
odobrava kasa-skonto kupac ima interesa da obavezu plati poslednjeg
dana kreditnog perioda.

Kada dobavljač nudi kasa skonto za prevremeno plaćanje tada kupac

može da bira da iskoristi kasa-skonto plaćanjem u diskontnom roku ili da
plati poslednjeg dana. Tada kupac snosi trošak finasiranja ovim kreditom
jer je u pitanju oportunitetni trošak koji je nastao zbog toga što kupac nije
iskoristio mogućnost plaćanja manje cene.
ljenu robu.
Finansiranje sopstvenom menicom

Sopstvena ili solo menica je hartija od vrednosti koja predstavlja pismenu

obavezu izdavaoca menice, trasanta, da plati, na tačno utvrđen datum
određeni iznos novca.

Ova menica može biti:

• plativa po viđenju
• plativa za određeni broj dana od izdavanja
• plativa na određeni dan

Primalac menice može menicu:

• držati do roka dospeća i naplatiti menično potraživanje u nominalnom

iznosu
• indosirati menicu
• eskontovati menicu

Indosiranje menice predstavlja radnju primaoca menice kojom on plaća

svoju obavezu, ukoliko njegov poverilac prihvata izmirenje duga preno-
šenjem meničnog potraživanja na njega.

Eskontovanje menice predstavlja radnju primaoca menice kojom on

prodaje menicu pre roka dospeća radi pribavljanja gotovine i rešavanja
problema insolventnosti.

Finansiranje vremenskim razgraničenjima

Pasivna vremenska razgraničenja su zarade i razgraničeni porezi.
Zarade zaposlenima se isplaćuju periodično i u tom periodu one se
kumuliraju kao trošak poslovanja i iskazuju se kao kratkoročne obaveze
preduzeća koje su plative po dospeću. Prema tome trošak je nastao, ali
 87

nije plaćen. Iako se obaveze kumuliraju preduzeću to ne stvara troškove

finansiranja, stoga su razgraničene zarade besplatan izvor finasiranja.
Ovde se dakle u ulozi kreditora pojavljuju zaposleni.

Propisima su određeni rokovi u kojima se plaćaju porezi. Razgraničene

poreze preduzeće koristi kao besplatan izvor kratkoročnog finasiranja.

Rokovi dospeća poreza utvrđeni su zakonom pa se period finasiranja na

ovaj način ne može produžavati. U ulozi kreditora kod ovog oblika finasi-
ranja javlja se država.

Finansiranje emisijom komercijalnih zapisa

Komercijalni zapis je jeftiniji izvor kratkoročnog finansiranja od kratko-
ročnih kredita banaka. Komercijalne zapise najčešće emituju velika predu-
zeća sa dobrim bonitetom radi pribavljanja kratkoročnih izvora finasiranja
i to i od pravnih i od fizičkih lica. Uspeh prodaje ovih zapisa zavisi i od
kamatne stope.

Finansiranje emisijom redovnih akcija

Redovne akcije su pisane isprave o trajno uloženim sredstvima u osnovni

kapital akcionarskog društva. To su vlasničke hartije od vrednosti koje
predstavljaju odgovarajući vlasnički udeo u kapitalu preduzeća.

Na osnovu ovoga akcionari imaju određena prava:

• pravo na upravljanje (imaju pravo glasa u skupštini akcionara i kontrolu

poslovanja)
• pravo na dividendu (imaju pravo na dividendu, tj. pravo na deo neto
dobitka)
• pravo na deo likvidacione mase (iz likvidacione mase prvo se isplaćuju
poverioci, vlasnici obveznica i povlašćenih akcija, pa tek na kraju vlasnici
redovnih akcija)

Vlasnici redovnih akcija snose najveći rizik poslovanja, ali je i mogućnost

njihove zarade najveća jer učestvuju direktno u svakom povećanju neto
dobitka. Iz tih razloga vlasnici redovnih akcija imaju pravo upravljanja
preduzećem. Redovne akcije su likvidne hartije od vrednosti, naročito one
koje se kotiraju na berzi. One se lako mogu prodati i konvertovati u goto-
vinu što za akcionare uvek predstavlja motiv da ih kupe.
 88

Finansiranje emisijom prioritetnih akcija

Prioritetne akcije daju vlasniku pravo na dividendu koja je unapred
određena. Vlasnici ovih akcija imaju prednost u isplati od vlasnika
redovnih akcija.

Prioritetne akcije mogu biti:

• Kumulativno prioritetne, one svojim vlasnicima obezbeđuju pravo

isplate zaostalih dividendi iz budućeg neto dobitka u slučaju da
preduzeće u nekoj godini ne isplati dividende. Neisplaćene dividende
kumuliraju kao obaveza preduzeća prema akcionarima.

• Participativno prioritetne akcije svojim vlasnicima daju pravo pored

fiksne naplate i deo promenljive dividende. Vlasnici prioritetnih akcija po
pravu nemaju pravo upravljanja preduzećem.

Finansiranje emisijom obveznica

Obveznice možemo podeliti na:

1. jednokratno isplative obavezuju emitenta da vrati pozajmljeni iznos

novca investitoru na dan dospeća.

2. višekratno isplative obavezuju emitenta da investitoru periodično

isplaćuje kamate do dana dospeća, a nominalnu vrednost obveznica na
dan dospeća.

Prednosti finansiranja putem emisije obveznica su:

1. emisija obveznica omogućuje preduzeću da koristi i obrće ukupnu

glavnicu pozajmljenog kapitala tokom vremena trajanja zajma

2. emisijom se mogu lakše prikupiti veliki iznosi potrebnog kapitala

3. prednost za investitore se odnosi na to da im se glavnica uloženog kapi-

tala vraća jednokratno, a ne u delovima

Mane su:

1. isplata kamate vlasnicima je obavezna i ne zavisi od ostvarenog dobitka

ili gubitka
 89

2. isplata ukupne glavnice duga pada odjednom na dan dospeća, što

stvara problem sa solventnošću

3. u slučaju insolventnosti emitenta za investitora se stvara problem

naplate kamate i glavnice

Finansiranje opcijama
Opcija predstavlja izvedenu hartiju od vrednosti koja svom vlasniku daje
pravo da kupi ili proda određenu finansijsku aktivu po unapred određenoj
ceni u određenom periodu vremena. Postoje dve vrste opcija:

Kupovna opcija (call) daje pravo vlasniku da kupi hartiju od vrednosti po

unapred ugovorenoj ceni. Vlasnik ove opcije će je iskoristiti ako je ugovo-
rena cena hartija od vrednosti niža od njene tržišne vrednosti. Ako je
tržišna cena viša od ugovorene investitor neće realizovati opciju pošto
može da kupi hartiju od vrednosti na tržištu po manjoj ceni.

Prodajna opcija (put) daje pravo vlasniku da proda hartije od vrednosti

po unapred ugovorenoj ceni do roka isteka opcije. Vlasnik će pravo opcije
iskoristiti ako je tržišna cena hartija od vrednosti niža od ugovorene cene.
Ukoliko je veća opcija se neće realizovati pošto se tada hartija od vred-
nosti može prodati na finansijskom tržištu po povoljnijoj ceni.

Finansiranje emisijom varanta

Varant predstavlja pismeno punomoćje za kupovinu redovnih akcija
preduzeća koje je emitovalo obveznice i prioritetne akcije. Varante emi-
tuju akcionarska društva radi pribavljanja jeftinijeg dodatnog osnovnog
kapitala za finansiranje određenih projekata. Na punomoćju je naglašeno
koliko se redovnih akcija moće kupiti za jedan varant. Vlasnici varanata
koriste opciju kupovine redovnih akcija po ugovorenoj ceni realizacije
kada tržišna cena redovne akcije postane veća od ugovorene cene reali-
zacije.

Finansiranje dugoročnim kreditima

Kredit predstavlja dužničko-poverilački odnos u kome poverilac ustupa
dužniku određeni novac ili robu na određeno vreme i uz određenu
nadoknadu.

Finansiranje dugoročnim kreditom ima svoje prednosti i mane.

 90

Prednosti su:

• banke utiču na povećanje ponude novca na tržištu

• bez dugoročnih kredita usporio bi se privredni razvoj pošto nije moguće
uvek ostvariti dugoročna ulaganja iz sopstvenih izvora
• dugoročni kredit donosi poresku uštedu jer troškovi kamate smanjuju
oporezivu dobit

Nedostaci su:

• povećava troškove finansiranja čime se smanjuje finansijski rezultat

• preduzeće postaje zavisno od poverilaca ukoliko se kredit koristi
prekomerno
• kredit povećava zaduženost preduzeća
• prekomerno korišćenje kredita i davanje kredita može da podstiče
inflaciju

Finansiranje iz zadržanog dobitka

U interesu je preduzeća da ne isplaćuje neto dobit u obliku dividendi već
da jedan deo zadržava i koristi kao interni dugoročni izvor finansiranja.
Politika zadržanog dobitka može biti:

• politika maksimalnog zadržanog dobitka, ovde preduzeće raspoređuje

neto dobitak tako što maksimalan deo zadržava, a ostatak neto dobitka
koristi za isplatu dividendi i za rezerve; ova politika se ne može primenji-
vati na duži rok jer isplata malih dividendi dovodi do povećanja ponude i
prodaje akcija, što uslovljava pad cena akcija; ova politika ne odgovara ni
državi jer se njome odlaže naplata poreza na veće dividende
• politika stalnog odnosa zadržanog dobitka, dividendi i rezervi, ovde se
određeni procenat neto dobitka zadržava i kumulira za potrebe finansi-
ranja razvoja preduzeća, dok se ostatak koristi za isplatu dividendi i
rezerve; ovakvom politikom se štite interesi preduzeća, a onda i akcionara.

Finansiranje iz otvorenih rezervi

Rezerve su deo neto dobitka koji se raspoređuje na stranu za slučaj očeki-
vanih rizika. Preduzeće rezervama štiti kako osnovni kapital koji je nastao
emisijom akcija, tako i kapital koji je nastao iz zadržanog dobitka. Prema
našim propisima preduzeća su dužna da iz ostvarenog dobitka izdvoje
minimum 5% za obaveznu rezervu, sve dok ona ne dostigne 10% od
osnovnog kapitala. Statutarne rezerve se obrazuju po pravilu namenski
i služe za pokriće finansijske štete i za sanaciju šteta od više sile. Rezerve
olakšavaju održavanje solventnosti, očuvanje i povećanje imovine,
sposobnost finansiranja i sl.
 91

Finansiranje iz skrivenih rezervi

Skrivene rezerve nastaju potcenjivanjem vrednosti delova aktive, imovine,
ili precenjivanjem delova pasive, obaveza. Kada preduzeće ima veće skri-
vene rezerve tada su manje potrebe za kratkoročnim i dugoročnim zadu-
živanjem. One na neki način predstavljaju skriveno finansiranje, a njega
definišemo kao razliku između skrivenih rezervi i skrivenog gubitka.
Skrivene rezerve od potcenjivanja delova aktive mogu nastati:

• potcenjivanjem vrednosti osnovnih sredstava (kada je period amorti-

zacije kraći od opadajuće amortizacije)
• potcenjivanjem vrednosti zaliha (stvarna vrednost zaliha je vrednost
obračunata po poslednjim nabavnim cenama, a one su vrednovane po
prvim ulaznim cenama, koje su niže; razlika između ove dve vrednosti
predstavlja skrivene rezerve)
• potcenjivanjem vrednosti potraživanja (kod deviznih potraživanja, ako
se potraživanja bilansiraju po nižem kursu od vladajućeg na deviznom
tržištu; na hartijama od vrednosti nastaju kada se bilansiraju po nižoj
vrednosti od njihove tržišne vrednosti koja se postiže na finansijskim
tržištima.

Skrivene rezerve od precenjivanja delova pasive mogu nastati:

• rezervisanjem za sumnjiva potraživanja (kada preduzeće preceni rizik

naplate potraživanja od dužnika)
• rezervisanjem za zatezne kamate (kada preduzeće očekuje da će zbog
insolventnosti morati da plati zateznu kamatu za neredovno plaćanje
obaveze, a to očekivanje se ne ostvari)
• bilansiranjem deviznih obaveza (kada se bilans deviznih obaveza vrši po
višem kursu od onog na deviznom tržištu)
• dugoročnim rezervisanjem (kada preduzeće izvrši veće rezervisanje za
pokriće nekog budućeg troška od stvarnog troška)

Finansiranje amortizacijom
Preko amortizacije se vrši mobilizacija uloženog kapitala u osnovna
sredstva.

Amortizacija predstavlja novčana primanja preduzeća, pošto se kroz

amortizaciju dugoročna imovina (osnovna sredstva) privremeno
transformiše u kratkoročnu (obrtna sredstva), odnosno u novac. Pošto
se amortizacija naplaćuje u novčanom obliku, time se omogućuje njena
upotreba za finansiranje preduzeća. Sredstva od amortizacije kumuliraju
se i zadržavaju sve dok se ne javi potreba zamene osnovnih sredstava
 92

zbog njihove fizičke, ekonomske ili ekološke zastarelosti. Pošto se napla-

ćena amortizacija kumulira duže vreme, a zamena osnovnih sredstava
se vrši povremeno, u tom međuvremenu kumulirana novčana sredstva
amortizacije koriste se za finansiranje obrtnih sredstava.
Krediti
Krediti
Za kredit se često kaže da predstavlja sredstvo usmeravanja aktivnosti
i razvoja privrede. Kredit ima veoma značajnu funkciju jer omogućava
likvidnost i kontinuitet proizvodnje, ubrzava i povećava proces proiz-
vodnje i uspostavlja ravnotežu robno-novčanih odnosa na tržištu.

Kredit predstavlja dužničko-poverilački odnos u kome poverilac ustupa

pravo raspolaganja novcem dužniku na izvesno vreme i pod izvesnim
uslovima.

U privrednom životu i finansijskoj praksi najznačajnije funkcije kredita su:

• mobilizatorska funkcija
• obezbeđenje likvidnosti i stabilnosti privređivanja
• regulacija ponude i tražnje na tržištu
• uticaj na međunarodnu ekonomsku razmenu
• kontrolna funkcija kredita u privredi.

Vrste kredita
Sa aspekta roka finasiranja razlikujemo:

• kratkoročno i
• dugoročno finasiranje

Kratkoročno finansiranje
Kratkoročno finansiranje pomaže u prevazilaženju svakodnevnih ili povre-
menih potreba za slobodnim novčanim sredstvima, kao što su:

1. Kredit za likvidnost. Namena ovog kredita je rešavanje finansiranja

kratkoročnih potreba odnosno prevazilaženje problema vezanih za
trenutnu likvidnost. Krajnji rok dospeća po ovom kreditu obično je
godinu dana,

2. Kredit za obrtna sredstva. Ovim vidom kredita vrši se finansiranje

nabavke svih vidova zaliha, plaćanja obaveza prema dobavljačima za
pokriće potraživanja od kupaca i ostalih obaveza iz poslovanja
 93

ekonomskih učesnika sistema. Takođe, ovim kreditima se mogu finansi-

rati i manji objekti – čija gradnja je moguća u rokovima kraćim od jedne
godine.

3. Kredit za finansiranje izvoza. Ovaj kredit odobrava se na osnovu ugo-

vora o izvozu, priložene izvozne carinske deklaracije, ili otvorenog loro
akreditiva.

4. Okvirni kredit po tekućem računu. Ova vrsta kredita omogućava

jednostavno povlačenje potrebnih finansijskih sredstava radi obezbeđi-
vanja likvidnosti u poslovanju i radu ekonomskih učesnika sistema. Krajnji
rok dospeća po ovom kreditu je do 12 meseci. Način povraćaja kredita
pretpostavlja da saldo računa na datum dospeća kredita treba da bude
pozitivan.

5.Revolving kredit . Ovaj kredit omogućava korišćenje i vraćanje sred-

stava prema potrebama klijenata, a koristi se za povremeno održavanje
tekuće likvidnosti i za finansiranje dodatnih potreba za obrtnim sredst-
vima. Krajnji rok dospeća je do 12 meseci sa mogućnostima produženja
(12+12+12). Osnovna karakteristika ovih kredita je da se na osnovu ugo-
vora između banke i korisnika kredita sredstva povlače iz banke onda
kada su mu potrebna i otplaćuje ih prema svojim finansijskim mogućno-
stima u okviru dogovorenog roka. Ugovorom se utvrđuje maksimalan
iznost zaduženja do kojeg kompanija može da ide.

6. ’’Start up’’ kredit. Ovaj kredit namenjen je onima koji počinju svoju
ekonomsku aktivnost i imaju potrebu kako za sredstvima za obezbeđenje
likvidnosti, tako i za obrtnom imovinom.

Dugoročno finansiranje
Sredstva za dugoročno finansiranje odobravaju se na rok od jedne do
deset godina. Četiri najčešće vrste ovih kredita su:

1. Investicioni kredit. Ovi krediti odobravaju se klijentima koji imaju

potrebu za novom opremom ili drugim nekretninama u cilju moderniza-
cije ili poboljšanja svog poslovanja, a na temelju prezentovanog poslo-
vnog plana. Otplata investicionih kredita se vrši na osnovu anuitetnih
programa u kojima mogu da budu predviđeni mesečni, kvartalni, polu-
godišnji ili godišnji rokovi. Ukoliko preduzeće želi da otplati kredit pre
roka dospeća, banka to može prihvatiti ali samo ukoliko se on otplaćuje
iz profita preduzeća.

2. Kredit za trajna obrtna sredstva. Prema samom izrazu reči ovaj kredit
namenjen je finansiranju trajnih obrtnih sredstava ekonomskih učestnika
sistema.
 94

3. Kredit za građevinske poslove. Ovim kreditima se finansira izgradnja

stambenih i poslovnih objekata namenjenih isključivo daljoj prodaji. Za
odobravanje ovih kredita investitor mora imati kako dozvolu za gradnju,
tako i ostalu projektnu dokumentaciju.

4. Hipotekarni kredit. Radi se o bankarskim zajmovima za finansiranje

izgradnje stanova i stambenih zgrada. Rokovi otplate ovih kredita idu
do 30 godina s tim da se otplata vrši na osnovu anuitetnih programa u
mesečnoj dinamici. Ovi zajmovi daju se na bazi hipoteke koja predstavlja
realno imovinsko pokriće za odobreni stambeni zajam. Kvalitet hipote-
karnih kredita za nepokretnosti prati kretanje ekonomskog ciklusa. U
vreme jake privredne aktivnosti formira se relativno povećana tražnja za
ovim kreditima. Za vreme recesije se povećava broj korisnika hipotekarnih
kredita za nepokretnosti koje nisu u stanju da izvrše ugovorene isplate
mesečnih anuiteta. Drugi veliki problem u vezi sa hipotekarnim kreditima
za nepokretnosti proističe iz vrlo dugog roka ovog oblika bankarskih
zajmova. Ukoliko je rok bankarskog kreditiranja duži, postoji veća vero-
vatnoća da može da dođe do značajnih promena tržišnih kamatnih stopa.
Ako banka hipotekarne kredite za nepokretnosti odobrava po fiksnim
kamatnim stopama, postoji mogućnost da pri porastu tržišnih kamatnih
stopa banka uđe u kamatnu zamku.

5. Krediti za finansijsko prestrukturiranje. Ovaj tip kredita je vezan za

finansiranje kupovine preduzeća (akvizicije i preuzimanja) U ovom slučaju
investitorska grupa kupuje kompaniju uz visoko korišćenje bankarskih
kredita. Banke daju kredite za akvizicije i preuzimanja preduzeća. Osnovna
ideja je da se putem vlasničkog preuzimanja dovoljno neuspešnih kompa-
nija obezbedi njihovo restruktuiranje u cilju stvaranja veće profitabilnosti,
boljeg menadžmenta, poboljšane poslovne strategije, uvođenja novih
tehnologija.

Vrste kredita prema domicilu kreditora

Međunarodni krediti. Odobrava ih Svetska banka, Međunarodni mone-
tarni fond ili ino-korporacije, a to su komercijalni krediti, robni, novčani
krediti, bankarske pozajmice ...

Domaći (unutrašnji) krediti. Odobrava ih Centralna banka poslovnim

bankama unutar zemlje (strogo namenski i nenamenski), a poslovne
banke ih odobravaju pravnim i fizičkim licima. Ove kredite odobravaju
kreditori koji imaju domicil u istoj zemlji gde je i dužnik.
 95

Vrste kredita prema predmetu kreditiranja

Naturalni-robni krediti se se daje u nekom realnom dobru (žitu, stoci…).
Korisnik kredita isti vraća u robi i nema obavezu plaćanja kamate To je
praoblik kredita i danas je redak.

Finansijski-novčani krediti su krediti komercijalnog karaktera gde

poslovne banke da bi sačuvale vrednost plasiranog kapitala, naplaćuju
redovnu kamatu. Zakašnjenje u obavezi plaćanja redovne kamate povlaći
obavezu plaćanja zatezne kamate, tako da banka tim putem pokušava da
sačuva vrednost kapitala, odnosno da onemogući obezvređivanje
sredstava zbog uticaja inflacije

Vrste kredita prema nameni korišćenja

Namenski krediti su oni koji se usmeravaju za određene namene i pri
njihovom odobravanju striktno se namenjuju za odredenu poslovnu
aktivnost, tako da se ne mogu upotrebiti za druge namene. Tražilac
kredita je obavezan da podnese davaocu kredita dokumentaciju sa kojom
dokazuje namenu traženog kredita. Ovi krediti podležu redovnim kontro-
lama koje utvrđuju namenu.

Nenamenski krediti se odobravaju se privrednim subjektima a da se pri

tom ne definiše njihova namena, vec samo delatnosti korisnika kredita.

Vrste kredita prema svrsi korišćenja

Proizvodni krediti su značajni za proizvodnju, jer utiču na kontinuitet
proizvodnje. Mogu biti odobreni na duže vreme. Ako je u pitanju neka
investicija, zovu se i investicioni krediti. Moraju se strogo namenski koris-
titi, nenamensko korišćenje ima za posledicu raskid ugovora i povraćaj
iskorišćenih sredstava.

Potrošački krediti su usmereni u sferu potrošnje. Oni se odobravaju na

kratak rok i za potrošnju građana.

Vrste kredita prema načinu obezbeđenja

Kod ličnih kredita davalac kredita se oslanja na poverenje dužnika – poje-

dinca ili pravnog lica. To poverenje se odnosi na činjenicu da će davaocu
kredita kredit biti uredno, u roku i u punom iznosu, vraćen. Ovi krediti se
odobravaju na osnovu ličnog autoriteta koji predstavlja garanciju da ce se
kredit vratiti.
 96

Pokriveni (realni) hipotekarni kredit predstavlja kredit koji je pokriven

određenom garancijom – hipotekom nad nekom stvari.

Tipičan lični kredit je menični kredit, dok hipotekarni, založni, garantni i

drugi spadaju u grupu realnih.

Vrste kredita prema otplati

Celi su oni koje treba vratiti u roku u celom iznosu.

Obročni su oni koji se likvidiraju u ugovorenim otplatnim sumama.

Amortizacioni su oni koji se otplaćuju polugodišnje ili godišnje u jed-

nakim anuitetima u kojima opada kamaćenje, a raste otplata i to prema
predviđenom planu za unapred ugovoreni rok korišćenja i otplate.

Vrste kredita sa aspekta statističke službe

Odobreni kredit je kredini okvir, tj. unapred limitiran volumen sredstava
do kojeg se neki kredit može koristiti.

Planirani je kredit koji se naknadno stavlja kao tražnja i nije planom

predviđen.

Vrste kredita u odnosu na plaćanje kamate

Kamatni su sa unapred utvrđenim iznosom kamate.

Beskamatni su sa odsustvom kamate.

Vrste kredita prema obliku

Eskontni kredit.Ovaj kredit banka odobrava na osnovu meničnog jemstva,
što znači da je eskontni u stvari menični kredit. Banka koja raspolaže
slobodnim novčanim sredstvima otkupljuje menicu od imaoca te hartije
pre njenog roka dospeća. U tom postupku banka umanjuje eskontnu
(meničnu) sumu za iznos eskonta (kamate) i provizije banke.

Lombardni kredit. Lombardni kredit je oblik kratkoročnog bankarskog

posla. Zalogu takvog kredita čine pokretne stvari, uglavnom veće
vrednosti, kao sto su stokovi roba, hartije od vrednosti, nakit, dragoce-
nosti…Lombardni kredit se odobrava u visini 60-70% vrednosti založene
nekretnine.Ukoliko postoji realna pretnja na tržištu da dodje do ozbiljni-
jeg pada vrednosti založene robe, banka se može osigurati i posebnim
dopunskim jemstvom koje je korisnik kredita dužan da obezbedi.
 97

Rambursni kredit. Predstavlja posebnu vrstu kredita koji se najčešće javlja

u spoljno trgovinskoj razmeni. Nastaje kada konfirmirajuća banka
(sa visokim ugledom i rejtingom), posredstvom svoje filijalske mreže, a
prema nalogu svoje inostrane korespodentske banke, isplaćuje robna
dokumenta i zadržava ih u svojini sve dok ih korespodentska banka
(po čijem su nalogu i isplaćena dokumenta) od nje ne otkupi, odnosno
rambusira.

Odobravanje kredita
Dokumentima o poslovnoj politici utvrđuju se uslovi formiranja kreditnog
potencijala, vrste kredita kao i uslovi pod kojima se mogu odobravati
pojedinačno svaka vrsta kredita.

Bez obzira na različitost uslova rada pojedinačno posmatrano svake

banke, zajedničke su im osnovne faze postupaka u radu stručnih službi.

Postupak za odobravanje svih vrsta kredita, izdavanja garancija i ostalih

instrumenata obezbeđenja plaćanja može se podeliti u četiri faze:

• podnošenje zahteva od strane tražioca kredita ili garancije, bitni

elementi sadržaja zahteva i prilozi
• postupak obrade zahteva i osnovni elementi kreditnog predloga koji se
daje u vidu referata
• postupak donošenja odluke od nadležnog organa upravljanja i
• realizacija odluke.

Bitne karakteristike zahteva za odobrenje kredita

Tražilac kredita prilagođava sadržaj zahteva vrsti kredita koji traži.

Zahtev za odobrenje kratkoročnog kredita podnosi se banci u pismenoj

formi i sadrži:

1. Podatke o tražiocu kredita

U ovom delu tražilac kredita navodi sve podatke o sebi, svom poslovanju i
dotadašnjem odnosu sa bankom i to:

• prikaz ispunjenja uslova kreditne sposobnosti i druge podatke koji po

mišljenju tražioca kredita mogu doprineti boljem sagledavanju njegove
finansijske situacije
• prikaz o odnosima sa drugim bankama, sa posebnim osvrtom na odnose
sa bankom kojoj se podnosi zahtev i
• prikaz urednosti izvršavanja dospelih obaveza prema banci.
 98

2. Podatke o poslu za koji se traži kredit

U ovom delu zahteva tražilac kredita obrazlaže opravdanost ulaska u

posao.

Pod opravdanošću ulaska u posao podrazumeva se naročito:

• obezbeđenje boljeg korišćenja kapaciteta

• obezbeđenje povećanja dohotka
• snabdevanje tržišta deficitarnom robom
• obezbeđenje kontinuiteta proizvodnje kroz kreditiranje sezonskih zaliha
• poboljšanje platnog bilansa putem izvoza itd.

3. Obračun potrebnih sredstava

Tražilac kredita, pored obračuna ukupnog iznosa raspoloživih sopstvenih

sredstava, u ovom delu zahteva prikazuje obračun potrebnih sredstava za
realizaciju predmetnog posla.

Obračunom se utvrđuje:

• ukupan iznos sredstava

• vreme trajanja angažovanja sredstava
• iznos sopstvenih sredstava koja će se koristiti za ovaj posao i
• iznos učešća eventualnih drugih kreditora, kao i
• iznos traženog angažovanja sredstava od banke.

4. Način i dinamika korišćenja kredita

Tražilac kredita je obavezan da u svom zahtevu banci navede način

korišćenja kredita (jednokratno ili okvirno, sa višekratnim korišćenjem, uz
prezentiranje određene dokumentacije sposobne za reeskont i sl.), kao i
dinamiku korišćenja i rokove vraćanja.

5. Način vraćanja kredita

Kratkoročni krediti se vraćaju iz sredstava ostvarene tekuće realizacije a

investicioni krediti iz ostvarene akumulacije, plaćanjem sa žiro-računa.
Njihova otplata može se vršiti i iz sredstava novoodobrenog kredita
(krediti za pripremu izvoza mogu se naplatiti iz kredita za uvoz i sl.), indo-
siranjem menica ili pak iz sredstava dobijenih eskontom menica, itd.

Tražilac kredita je dužan da u svom zahtevu navede jedan ili više od

pomenutih načina za izmirenje obaveza.
 99

6. Obezbeđenje vraćanja kredita

Kao obezbeđenje vraćanja kredita, podnosilac zahteva može ponuditi

banci:

• sopstvenu menicu (sa ili bez avala)

• ovlašćenje za realizaciju naloga za prenos
• ručnu zalogu na pokretnu imovinu
• garanciju druge banke ili drugog pravnog lica
• hipoteku na nepokretnu imovinu itd.
Tražilac kredita može u svom zahtevu ponuditi banci proširenje poslovne
saradnje, kao i druge pogodnosti koje bi po njegovom mišljenju mogle
značajno uticati na donošenje pozitivne odluke po njegovom zahtevu.

Dokumentacija uz zahtev za kredit

Tražilac kredita je obavezan, ukoliko se prvi put javlja kod banke, da
dostavi sledeću dokumentaciju:

• overen prepis akta o osnivanju

• rešenje o upisu u sudski registar
• statut
• spesimen potpisa lica ovlašćenih za potpisivanje po ugovorima o kreditu
• odluku organa upravljanja o zaduženju po kreditima kod banke i
• druge priloge po zahtevu banke.

Za tražioce kredita koji su po bilo kom osnovu koristili kredite kod banke,
banka mora imati ovu dokumentaciju u svojim već formiranim dosijeima,
pa ih tražioci kredita ne podnose kod svakog zahteva, već samo dopunu u
slučaju izmena nekog od njih.

Kad se radi o kontinuiranom kreditnom odnosu, tražilac kredita je oba-

vezan, u cilju praćenja i kontrole njegovog poslovanja, da redovno banci
dostavlja završni račun za prethodnu godinu, periodične obračune za
tekuću godinu sa specifikacijama kupaca i dobavljača i drugih obaveza i
potraživanja po ročnosti, mesečna bruto knjigovodstvena stanja i proiz-
vodno knjigovodstveni plan odnosno plan prometa za tekuću godinu kao
i sve eventualne izmene tih planova tokom godine, i dr.

Neophodnost da se kreditni zahtev ovako formuliše i dokumentuje uslov-

ljena je potrebom da banka raspolaže svim neophodnim elementima za
sagledavanje realnog finansijskog položaja tražioca kredita sa stanovišta
opravdanosti visine ulaganja i sigurnosti naplate.
 100

Obrada zahteva za kredit

Primljeni zahtev, služba kredita zavodi u registar primljenih zahteva, pošto
prethodno utvrdi njegovu formalnu ispravnost, kao npr. da li sadrži sve
bitne elemente za davanje ocene i predloga za donošenje odluke, da li je
potpisan od ovlašćenog lica, da li je priložena neophodna dokumentacija
i dr.

Služba koja obrađuje primljene zahteve po svakom zahtevu za kredit

sastavlja referat sa predlogom odluke kreditnom ili upravnom odboru. Da
bi se dala što potpunija i realnija ocena o tražiocu kredita i nameni za koju
se kredit traži, referat treba da sadrži sve bitne podatke neophodne za
donošenje odgovarajuće odluke.

Sadržaj kreditnog predloga

Uvodni deo

U ovom delu navode se opšti podaci o tražiocu kredita (naziv i mesto),

podaci o kreditnom zahtevu (iznos traženog kredita, namena za koju se
kredit traži, uslove koje nudi tražilac kredita, rokovi u kojima bi se kredit
koristio i vratio i sl.).

Podaci o podnosiocu zahteva

Ovo poglavlje kreditnog predloga obuhvata podatke o tražiocu kredita i

njegovoj investicionoj spremnosti (kada se radi o zahtevu za investicioni
kredit), na taj način što se koriste podaci iz kreditnog zahteva, podaci
dobijeni uvidom u izvornu dokumentaciju, kao i podaci, koji se dobijaju
analizom finansijskog stanja tražioca kredita.

Spremnost investitora u smislu pripremljenosti za efikasnu i racionalnu

izgradnju, ocenjuje se putem sagledavanja izbora lokacije i pribavljanja
urbanističke saglasnosti, izrade detaljne investiciono - tehničke doku-
mentacije, usvajanja nove proizvodnje, rešavanja problema zapošljavanja,
izbora tehnologije i opreme i dr.

Posebno treba obratiti pažnju na podatke kojima se uvrđuje da li investi-

tor pobaljšava organizaciju rada i tehničku i kadrovsku opremljenost, da li
se poslovno povezuje sa domaćim ili stranim partnerima, da li poboljšava
stepen korišćenja postojećih kapaciteta, odnosno u kom stepenu se
predviđa korišćenje novih kapaciteta i dr.
 101

U analizi finansijskog stanja potrebno je da se obrade elementi kreditne

sposobnosti koji obuhvataju bitne podatke o:

• finansijskom rezultatu
• likvidnosti i bonitetu imovine
• dužničko - poverilačkim odnosima
• mogućnosti vraćanja kredita u projektovanom roku, a posebno o
obezbeđenju deviznih sredstava za vraćanje inokomercijalnih i finansij-
skih kredita.

Posebno treba dati podatke o tome koliko tražilac kredita doprinosi

kreditnom potencijalu banke deponovanjem svojih novčanih sredstava,
obavljanjem platnog prometa sa inostranstvom i korišćenjem ino-finansij-
skih kredita, omogućenjem angažovanja sredstava po osnovu reeskonta
i dr. kao i o visini kredita i garancija koje koristi po svim osnovama kod
banke.

Podaci o investiciji

Ocenu investicionog programa mogu dati radnici banke ili posebna lica i
ustanove, instituti i sl. specijalizovani za dotičnu vrstu posla (ako je pro-
gram od izuzetnog značaja). O potrebi angažovanja specijalizovane insti-
tucije za davanje ocene odlučuje organ nadležan za donošenje odluke o
odobrenju kredita, na osnovu posebne informacije.

Pored prikaza o realnosti podataka o projektovanim kapacitetima i

tehnologiji,u ovom delu se obrađuju podaci o:

• tržištu nabavke sirovina i repromaterijala i prodaje gotovih proizvoda

• kadrovima
• vremenu trajanja investicione izgradnje
• planu ostvarenja i raspodele ukupnog prihoda i dohotka u periodu ot-
plate kredita
• ekonomskim pokazateljima investicije (produktivnost, ekonomičnost,
rentabilnost, uticaj na platni bilans, na zapošljavanje, na zaokruženje i
upotpunjenje proizvodno-tehnološkog ciklusa postojećih kapaciteta i sl.)
• predračunskoj vrednosti, strukturi i izvorima sredstava za finansiranje
investicije.

Služba kredita u toku obrade zahteva, zajedno sa investitorom i eventu-

alno sa drugim mogućim kreditorima, proverava realnost visine predra-
čunske vrednosti investicije i izvora sredstava predloženih u konstrukciji
finansiranja.
 102

Posebna pažnja posvećuje se oceni mogućnosti obezbeđenja sopstvenog

učešća investitora, naročito u slučaju kada se sopstveno učešće obezbe-
đuje garancijom banke.

Konstrukcija finansiranja daje se kompletno i njome se utvrđuju:

• izvori dinarskih sredstava za ulaganja u osnovna sredstva

• izvori i način obezbeđenja deviznih sredstava za avanse i međuplaćanja
za uvoznu opremu
• davaoci deviznih garancija za uvoznu opremu i
• izvori iz kojih se obezbeđuju trajna obrtna sredstva.

Ocena realnosti konstrukcije finansiranja zasniva se na dokazima da

učesnici u finansiranju raspolažu ili će raspolagati predviđenim sredst-
vima.

Angažovanje sopstvenih sredstava utvrđuje se analizom raspoloživih

sredstava za nova investiciona ulaganja, pri čemu se vodi računa o mogu-
ćnosti njihovog korišćenja u periodu investicione izgradnje bez interven-
cije banke putem dodatnog kreditiranja.

Ocena mogućnosti otplate kredita sagledava se na bazi utvrđenih raspo-

loživih sredstava i procene ostvarenja sredstava iz dohotka, za prosečnu
visinu otplate ili visinu utvrđenu planom amortizacije za period vraćanja
kredita.

Zaključna razmatranja i predlog odluke

U ovom delu referata, kreditna služba rekapitulira ocene iznete u prethod-

nim poglavljima. Rezime po pravilu predstavlja obrazloženje predloga
odluke kreditnom ili upravnom odboru. Ako se u toku sagledavanja oceni
da podnosilac zahteva za kredit ne ispunjava uslove za odobrenje kredita,
kreditna služba mora svaki elemenat neispunjenja posebno i detaljno
obrazložiti. Kod davanja pozitivnog predloga za odobrenje kredita,
kreditna služba formuliše tekst predloga odluke.

Predlog odluke sadrži:

• naziv i mesto korisnika kredita
• visina i vrsta kredita
• namena kredita
• izvori sredstava iz kojih se kredit odobrava
• rok vraćanja kredita i dospeće prvog anuiteta ili rate
• kamatna stopa i eventualni drugi troškovi (provizija i sl.)
• konstatacija o načinu plaćanja kamate, rokove obračuna i plaćanja ili o
pripisivanju kamate glavnom dugu
 103

• dinamika angažovanja-korišćenja kredita

• krajnji rok za korišćenje kredita
• ukupna predračunska vrednost objekta koji se finansira iz kredita
• klauzula o obezbeđenju sredstava za eventualna prekoračenja
• odredbe o davanju instrumenata za obezbeđenje plaćanja izvođačima
radova na osnovu odobrenog kredita
• iznos i način korišćenja sopstvenog učešća korisnika kredita
• instrumenti za obezbeđenje naplate kredita, kamate, provizije i drugih
troškova (vlastite »blanko« menice sa klauzulom »bez protesta«, avalirane
menice, garancije i sl.) i
• dokumentacija koja se podnosi prilikom korišćenja kredita.

Pored ovih bitnih elemenata, predlog odluke sadrži i druge obaveze koje
komitent i banka treba da izvrše ili ispune, zavisno od vrste i namene
kredita i predloženog aranžmana.

Termini koje je dobro znati pri razmatranju kredita

Kamata - naknada koja se plaća za koršćenje pozajmljenog novca

Nominalna kamatna stopa - kamatna stopa bez uključenih ostalih

troškova.

Efektivna kamatna stopa - kamatna stopa sa svim troškovima, prava

cena kredita koji se uzima.

Hipoteka je založno pravo na nepokretnosti, koje ovlašćuje poverioca

da, ako dužnik ne isplati dug o dospelosti zahteva naplatu potraživanja
obezbeđenog hipotekom iz vrednosti nepokretnosti, pre običnih poveri-
laca i pre docnijih hipotekarnih poverilaca, bez obzira u čijoj svojini se
nepokretnost nalazi.

Ručna zaloga je založno pravo na nekoj pokretnosti, koja ovlašćuje pove-

rioca da ako dužnik ne isplati dug o dospelosti naplati potraživanja pro-
dajom iste.

Kreditni biro je centralni – nacionalni registar podataka o novčanim

obavezama i o urednosti fizičkih i pravnih lica u izmirivanju obaveza
prema bankama, davaocima lizinga i drugim pružaocima usluga.

Jemstvo-garancija nekog lica da će dug biti isplaćen.

Menica je hartija od vrednosti po naredbi kojom njen izdavalac (trasant)

izdaje bezuslovni nalog drugom licu (trasatu) da korisniku isprave (remi-
tentu) isplati određenu svotu novca ili sam izdavalac obećava da će izvršiti
tu isplatu.
 104

Ček predstavlja pismenu ispravu kojom izdavalac/potpisnik daje banci

bezuslovnu naredbu da podnosiocu isplati naznačenu sumu novca. Za
razliku od menice, koja se izdaje i kada nema novca na računu, ček se
izdaje samo uz postojanje novčanog pokrića.

EURIBOR (Euro Interbank Offered Rate) je referentna kamatna stopa koja

predstavlja presek kamatnih stopa po kojima prvorazredne banke u evro-
zoni nude međusobne depozite na fiksne periode. Jednostavnije rečeno
EURIBOR je cena kapitala po kojoj banke u evrozoni vrše pozajmice jedna
drugoj.

Bankarska garancija predstavlja poseban instrument koji izdaje banka

radi osiguranja plaćanja i radi izvršenja ugovornih obaveza u roku i na
način kako je to ugovorom predviđeno.

Grejs period je vremeski period u kome nema otplate kredita.Obično se

odobrava kod dugoročnih kredita.

Likvidnost je mogućnost da se u svakom trenutku odgovori dospelim

obavezama.

Kolateral se odnosi na način obezbeđenja kredita. Standardni načini

obezbeđenja od neplaćanja kredita su menica, žirant, ručna zaloga,
hipoteka.

Lizing
Reč “lizing” potiče od engleske imenice “lease “ što znači zakup ili najam.

Lizing je pisani ugovor između dve strane: lizing kompanije (davaoca

lizinga) i korisnika predmeta lizinga (primaoca lizinga). U ovoj transakciji
davalac lizinga nabavlja opremu od dobavljača i daje je na korišćenje
primaocu lizinga na određeni vremenski period, dok je korisnik lizinga
zauzvrat dužan da davaocu vrši periodična plaćanja po uslovima
definisanim u ugovoru.

Primalac lizinga sam bira dobavljača predmeta lizinga i sam ugovara cenu
i isporuku, a s ponudom se obraća lizing kompaniji da u njegovo ime kupi
predmet lizinga.

Osnovni princip lizing poslovanja je: davalac lizinga zadržava pravno

vlasništvo nad predmetom lizinga, dok primalac lizinga stiče ekonomsko
vlasništvo. Tokom ugovorenog perioda, on ima pravo da koristi predmet
lizinga, plaćajući ugovorenu naknadu.
 105

Lizing je važan izvor srednjoročnog i dugoročnog finansiranja, jer, u

principu, predstavlja ekonomski efikasno rešenje nabavke sredstava
potrebnih za rad preduzeća ili preduzetnika.

Lizing pruža mogućnost preduzećima i preduzetnicima da modernizuju

svoju opremu i tako postanu efikasnija i konkurentnija. Naročito je
pogodan za mala i srednja preduzeća, kao i za nova, tek osnovana
preduzeća, koja često ne mogu da računaju na druge izvore finansiranja

Razlozi za lizing
1. Finansijski razlog. Nije svako preduzeće ili pojedinac u mogućnosti
da kupi opremu neophodnu za pokretanje, proširenje ili modernizaciju
sopstvenog poslovanja. Ne raspolaže svako preduzeće adekvatnim
sredstvima koje bi moglo da ponudi kao obezbeđenje za bankarske
kredite. Lizing predstavlja odgovor na takve probleme tako što pruža
mogućnosti primaocima lizinga da pribave neophodnu opremu.

2. Razlog ekonomičnosti i pogodnosti - korisnici predmeta lizinga

plaćaju lizing rate iz profita ostvarenog po osnovu korišćenja predmeta
lizinga. Veoma često lizing obezbeđuje 100% finansiranja za projekat.

3. Lizing se najčešće nudi bez dodatnih sredstava obezbeđenja.

Jedna od glavnih prednosti lizinga je ta što davalac lizinga pruža finansi-
ranje bez zahtjeva za dodatnim obezbeđenjem (upravo iz razloga što je
on pravni vlasnik predmeta lizinga). U privredama u tranziciji se često traži
i dodatno obezbeđenje, ali je ono u ovom slučaju daleko manje nego kod
tradicionalnog bankarskog kreditiranja.

4. Brza obrada zahteva. Upravo iz razloga što dodatno obezbeđenje

najčešće nije potrebno, lizing može biti ugovoren daleko jednostavnije
i brže nego klasični bankarski kredit (u idealnom slučaju za svega jedan
dan). Odluka se donosi u većini slučajeva (u zavisnosti od procene boni-
teta) na osnovu sposobnosti potencijalnog primaoca lizinga da izvršava
svoje mesečne obaveze koje proizlaze iz ugovora o lizingu.

5. Fleksibilnost - lizing daje mogućnost da se započne ili razvije biznis sa

minimalnim početnim ulaganjem (učešćem). Plan otplate lizing rata može
biti podešen tako da odgovara specifičnim potrebama korisnika lizinga.
Preko davaoca lizinga se često mogu obezbediti dodatne usluge kao što
su povoljnije održavanja mašina i opreme, što se ne može očekivati u
slučaju bankarskog kreditiranja.
 106

Vrste lizinga
Dve najpopularnije vrste lizinga su: finansijski lizing i operativni lizing

1. Finansijski lizing

Davalac lizinga, uz prethodni dogovor sa primaocem lizinga, kupuje

predmet lizinga od dobavljača i daje mu na korišćenje. Primalac lizinga
koristi predmet lizinga u poslovanju i po tom osnovu stiče prihode koji
mu omogućuju da isplaćuje ugovorene obaveze koje ima prema davaocu
lizinga. Tokom perioda otplate, sa trajanjem do 60 meseci, predmet lizinga
ostaje u pravnom vlasništvu davaoca lizinga. Po isteku ugovora, primalac
lizinga može da se odluči da vrati predmet lizinga davaocu, ili da ga kupi
za cenu koja je znatno niža od očekivane tržišne vrednosti. U praksi se
najčešće ugovorom predvidi da plaćanjem poslednje lizing rate, primalac
lizinga automatski postaje i pravni vlasnik predmeta lizinga.

2. Operativni lizing

Operativni lizing pruža mogućnost korisniku lizinga da po isteku ugovora

predmet lizinga vrati ili obnovi ugovor za novi, moderniji predmet lizinga.
Kod operativnog lizinga rata se knjiži kao trošak, a predmet lizinga se vodi
i otpisuje u knjigama davaoca lizinga.

Prema osobinama predmeta lizinga razlikujemo:

• Lizing potrošnih dobara (automobili)

• Investicioni lizing (equipment leasing)
• Lizing pokretnih i nepokretnih stvari (plan property leasing)
• Lizing upotrebljenih stvari (second hand leasing)
• Lizing neupotrebljenih stvari (first hand leasing)

Prema položaju davaoca lizinga postoji:

• Lizing preko lizing društva

• Koncern lizing
• Sale – and lease-back lizing (proizvođač su različiti)
• Proizvođački lizing
• Proizvodno-finansijski lizing

Prednosti lizinga
U odnosu na bankarske kredite, finansijski lizing, generalno govoreći na
osnovu iskustava drugih zemalja, ima više prednosti, pre svega za
primaoca lizinga.
 107

1. Lizing se, najčešće, nudi bez dodatnih sredstava obezbeđenja. A, kada

se ona i traže, po pravilu su manja nego kod bankarskog kreditiranja. Kod
nas se sredstva obezbeđenja još uvek traže.

2. Upravo zato što najčešće nije potrebno dodatno obezbeđenje, lizing se

ugovara daleko jednostavnije i brže, nego klasični bankarski kredit.

3. Lizing daje mogućnost da se započne ili razvije biznis sa minimalnim

početnim ulaganjem, odnosno učešćem. Plan otplate lizing rata se može
podesiti tako da odgovara specifičnim potrebama korisnika lizinga.

4. Preko davaoca lizinga se često mogu obezbediti i dodatne usluge, kao

što je povoljnije održavanje opreme, što se ne može očekivati u slučaju
uzimanja bankarskog kredita.

Neki važni pojmovi u lizingu

Davalac lizinga je preduzeće koje je registrovano za obavljanje lizing
poslova. To je lizing kompanija koja korisniku lizinga daje ovlašćenja da
predmet lizinga koristi na ugovoreno vreme i uz ugovorenu naknadu,
zadržavajući pri tome pravo svojine nad predmetom lizinga

Finansijski lizing je oblik lizinga kod koga je uobičajeno da vlasništvo

nad predmetom lizinga po isteku ugovora o lizingu automatski prelazi
na primaoca lizinga i da je trajanje ugovora o lizingu uporedivo sa proce-
njenim ekonomskim vekom opreme. Isporučilac ili dobavljač je fizičko ili
pravno lice registrovano za proizvodnju, trgovinu i/ili servisiranje pred-
meta lizinga.

Lizing rata je iznos plaćanja koji primalac lizinga po osnovu korišćenja

predmeta lizinga periodično plaća davaocu lizinga prema uslovima nave-
denim u ugovoru o lizingu.

Lizing registar je baza podataka koji sadrži informacije o svim sklo-

pljenim lizing ugovorima zaključenim između svih korisnika lizinga
(pravnih i fizičkih lica) i lizing kompanija. Registar sadrži sve relevantne
informacije o primaocu, davaocu i predmetu lizinga.

Novčani tok (cash-flow). Za razliku od iznosa dobiti koji se u bilansima

preduzeća javljuje kao čisto računovodstvena kategorija, izveštaj o
novčanom toku prikazuje sva primanja i izdavanja novca i samim tim
predstavlja pravu sliku novčanih sredstava kojima preduzeće raspolaže.
Lizing kompanije svoje odluke o odobravanju lizinga donose upravo na
osnovu projekcije budućeg novčanog toka potencijalnog korisnika liz-
inga.
 108

Predmet lizinga je svako vozilo, mašina i oprema koji predstavljaju

predmet ugovora.

Primalac lizinga je pravno ili fizičko lice koje sa Davaocem lizinga sklapa
ugovor o lizingu i koje na ugovoreno vreme i uz ugovorenu naknadu od
davaoca lizinga preuzima predmet lizinga na korišćenje.

Učešće je iznos koji se u ugovorenoj visini uplaćuje na račun davaoca

lizinga. Minimalni i maksimalni iznos učešća zavise od ugovorenog tra-
janja lizinga.

Zaloga je deo imovine u vlasništvu zajmoprimca koja služi za obezbe-

đenje duga ka zajmodavcu, a koju zajmodavac može preneti u svoje
vlasništvo ukoliko zajmoprimac prestane da ispunjava obaveze po osnovu
duga.

Venture capital
Pojam venture capital nastao je osamdesetih godina prošlog veka. Prvo-
bitno se odnosio na donošenje kapitala u mala preduzeća koja se nisu
kotirala na berzi, a odlikovala su se velikim razvojnim potencijalom.
Ponekad se ova vrsta kapitala koristila i za razvoj novih tehnologija ili za
inovativno vođenje marketinga.

Danas se pod pojmom venture capital podrazumevaju sledeće stvari:

1. Seed – finansiranje start up ideja, takozvani early stage usmeren na

finansiranje faze pokretanja preduzeća
2. Expansion financing – donošenje kapitala u već razvijena ili zrela
preduzeća kojima je potreban svež novac za osiguranje rasta ili za revital-
izaciju.
3. Replacement capital – kapital kome je cilj promena u vlasničkoj struk-
turi preduzeća.
4. Trunaround – ulaganje u restrukturiranje preduzeća koja su u krizi
5. Bridge financing – finansijske intervencije koje imaju za cilj uvođenje
preduzeća na berzu

Joint venture kapital dolazi od strane specijalizovanih fondova (venture

funds) sa strategijom investiranja u mlada preduzeća sa visokim poten-
cijalom za rast. Investitori u venture fondove su institucije, korporacije i
fizička lica – preduzetnici. Fondovi su portfolio investitori i predstavljaju
alternativu klasičnim izvorima finansiranja (banke, preduzetnički
fondovi...)
 109

Postoje tri područja delovanja u kojima se javljaju joint venture kapitalisti:

1. Finansiranje pokretanja preduzeća

U ovu kategoriju spadaju sve intervencije koje podržavaju nastanak novih

preduzetničkih inicijativa, bilo da su one još u fazi nastanka ili da su u
početnim fazama start up-a. Zahtev za kapitalom dolazi od preduzetnika
ili od onog koji to želi postati i koji namerava razviti određenu ideju, uvesti
proizvod ili uslugu ili poboljšati proizvodni proces. U ovim fazama su
potrebna tehnička istraživanja, istraživanja tržišta i sl. i to zahteva velika
ulaganja.

Takođe, novom preduzeću su potrebna sredstva za naknade jer upravo

u pokretačkoj fazi preduzetnik ima potrebu za menadžerima koji bi mu
pomogao da se locira na tržište i izdvoji od konkurencije.

2. Finansiranje razvoja

Ovde se traži kapital za pr