Тијана Кевкић

БИОФИЗИКА

Косовска Митровица
2016
 БИПФИЗИКА

- САДРЖАЈ -
НАСТАНАК БИПФИЗИКЕ ...................................................................................................................................... 5
1. БИПМЕХАНИКА ЛПКПМПТПРНПГ СИСТЕМА ШПВЕКА .................................................................................. 6
1.1 ЕЛЕМЕНТИ ЛПКПМПТПРНПГ СИСТЕМА ШПВЕКА .................................................................................... 7
1.1.2 КПСТИ .................................................................................................................................................. 7
1.1.3 САСТАВ И СТРУКТУРА КПСТИЈУ.......................................................................................................... 8
1.1.4 ЗГЛПБПВИ ........................................................................................................................................... 8

1.1.5 РПТАЦИЈА ЗГЛПБПВА ......................................................................................................................... 9

1.1.6 МИЩИЋИ .......................................................................................................................................... 11
1.2 ФУНКЦИПНИСАОЕ ЛПКПМПТПРНПГ СИСТЕМА................................................................................... 14
1.2.1 КЛАСИФИКАЦИЈА ПРПСТИХ ППЛУГА .............................................................................................. 16
1.2.2 СИСТЕМ ППЛУГА ............................................................................................................................... 18
2. РЕАЛНИ СИСТЕМИ. МЕЂУМПЛЕКУЛСКЕ СИЛЕ ............................................................................................ 21

2.1 ТИППВИ ДЕФПРМАЦИЈА ......................................................................................................................... 22

2.2 ХУКПВ ЗАКПН ЕЛАСТИШНПСТИ ............................................................................................................... 23
2.3 ЕНЕРГЕТИКА КПЩТАНЕ ФРАКТУРЕ ......................................................................................................... 25
2.4 НЕЛИНЕАРНЕ ЕЛАСТИШНЕ ДЕФПРМАЦИЈЕ ............................................................................................ 27
2.5 БИПМЕХАНИШКИ АСПЕКТ ПСТЕПГЕНЕЗЕ ............................................................................................... 28

2.6 МЕХАНИШКИ ПБЛИК АДАПТАЦИЈЕ КПСТИЈУ ......................................................................................... 28

3. БИПМЕХАНИКА ФЛУИДА .......................................................................................................................... 31
3.1 ХИДРПСТАТИКА ....................................................................................................................................... 31
3.2 ХИДРПСТАТИШКИ ПРИТИСАК.................................................................................................................. 32
3.3 АТМПСФЕРСКИ ПРИТИСАК ..................................................................................................................... 33
3.4 ПАСКАЛПВ ЗАКПН ................................................................................................................................... 34

3.5 ХИДРПДИНАМИКА .................................................................................................................................. 35

3.6 ПРПТПК .................................................................................................................................................... 36
3.7 ЈЕДНАШИНА КПНТИНУИТЕТА .................................................................................................................. 37
3.8 БЕРНУЛИЈЕВА ЈЕДНАШИНА ...................................................................................................................... 37
3.9 РЕАЛНЕ ТЕШНПСТИ .................................................................................................................................. 40

1
 БИПФИЗИКА

3.9.1 УНУТРАЩОЕ ТРЕОЕ. ВИСКПЗНПСТ ................................................................................................. 40

3.9.2 ЛАМИНАРНИ И ТУРБУЛЕНТНИ ТПК ................................................................................................. 42
3.9.3 ПРПТИЦАОЕ ВИСКПЗНЕ ТЕШНПСТИ КРПЗ ЦЕВИ ЦИЛИНДРИШНПГ ПБЛИКА ............................... 43

3.10 ХАГЕНПВ И ППАЗЕЈЕВ ЗАКПН ................................................................................................................ 44

3.11 МЕРЕОЕ КРВНПГ ПРИТИСКА АУСКУЛТАЦИЈСКПМ МЕТПДПМ .......................................................... 46
4. БИПАКУСТИКА ........................................................................................................................................... 47
4.1 МЕХАНИШКЕ ПСЦИЛАЦИЈЕ ..................................................................................................................... 47
4.2 ПСЦИЛАТПРНА ФУНКЦИЈА ..................................................................................................................... 49
4.3 МЕХАНИШКИ ТАЛАСИ .............................................................................................................................. 49

4.4 ЗВУШНИ ТАЛАСИ ...................................................................................................................................... 50

4.4.1 ПБЈЕКТИВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ЗВУШНПГ ТАЛАСА ......................................................................... 51
4.4.2 БИПФИЗИШКЕ (СУБЈЕКТИВНЕ) КАРАКТЕРИСТИКЕ ЗВУШНИХ ТАЛАСА ............................................ 53
4.4.3 КАРАКТЕРИСТИКЕ ПРПСТИРАОА ЗВУШНИХ ТАЛАСА ...................................................................... 54
4.4.4 ИНТЕРФЕРЕНЦИЈА, ДИФРАКЦИЈА И РЕЗПНАНЦИЈА ЗВУШНИХ ТАЛАСА ........................................ 56

4.4.5 УХП И ШУЈНПСТ ................................................................................................................................. 57

4.4.6 АУДИПМЕТРИЈА ................................................................................................................................ 58
4.5 УЛТРАЗВУК ............................................................................................................................................... 59
4.5.1 РЕФЛЕКСИЈА И АПСПРПЦИЈА ЗВУШНИХ И УЛТРАЗВУШНИХ ТАЛАСА ............................................. 60
4.5.2 КПЕФИЦИЈЕНТ АПСПРПЦИЈЕ ........................................................................................................... 61
4.5.3 ЕФЕКТИ У СУПСТАНЦИ...................................................................................................................... 62
4.5.4 ПСЛИКАВАОЕ УЛТРАЗВУШНПМ СПНПГРАФИЈПМ ......................................................................... 63
4.5.5 УЛТРАЗВУШНИ УРЕЂАЈ ...................................................................................................................... 63
4.5.6 ДППЛЕРПВ ЕФЕКАТ .......................................................................................................................... 64
4.5.7 ПРЕДНПСТИ И НЕДПСТАЦИ УЛТРАЗВУШНЕ СПНПГРАФИЈЕ ........................................................... 67
5. БИПППТИКА ............................................................................................................................................... 69

5.1 ИНДЕКС ПРЕЛАМАОА ............................................................................................................................. 71

5.2 ТПТАЛНА РЕФЛЕКСИЈА ............................................................................................................................ 72
5.3 ППТИШКА СПШИВА ................................................................................................................................... 73
5.3.1 ФПРМИРАОЕ ЛИКА ППМПЋУ САБИРНПГ И РАСИПНПГ СПШИВА ................................................. 74
5.3.2 МЕРЕОЕ ПРЕЛПМНЕ (ППТИШКЕ) МПЋИ СПШИВА – ДИППТРИЈА .................................................. 75
5.3.3 ХРПМАТСКА АБЕРАЦИЈА .................................................................................................................. 76

2
 БИПФИЗИКА

5.4 ППТИШКИ ИНСТРУМЕНТИ ....................................................................................................................... 76

5.5 ДЕЛПВИ ПКА ............................................................................................................................................ 77
5.5.1ФУНКЦИПНИСАОЕ ПКА .................................................................................................................... 78

5.5.2 СТВАРАОЕ СЛИКЕ ............................................................................................................................. 79

5.6 ДЕФЕКТИ ПКА .......................................................................................................................................... 80
6. ЕЛЕКТРПМАГНЕТНП ЗРАШЕОЕ.................................................................................................................. 82
6.1 ЕМИСИЈА И АПСПРПЦИЈА ФПТПНА ....................................................................................................... 83
6.3 СПЕКТАР ЕЛЕКТРПМАГНЕТНПГ ЗРАШЕОА .............................................................................................. 83
6.4 ЩТЕТНП ДЕЈСТВП ЕЛЕКТРПМАГНЕТНПГ ЗРАШЕОА ............................................................................... 86

6.5 СЛАБЉЕОЕ СНППА ЈПНИЗУЈУЋЕГ ЕЛЕКТРПМАГНЕТНПГ ЗРАШЕОА..................................................... 87

7. РАДИПАКТИВНПСТ ........................................................................................................................................ 88
7.1 СТРУКТУРА И СТАБИЛНПСТ АТПМА ....................................................................................................... 88
7.2 ТИППВИ РАДИПАКТИВНПГ РАСПАДА .................................................................................................... 88
7.3 ЗАКПН РАДИПАКТИВНПГ РАСПАДА ....................................................................................................... 90

8. ДЕТЕКЦИЈА И ДПЗИМЕТРИЈА ЈПНИЗУЈУЋИХ ЗРАШЕОА .............................................................................. 91

8.1 ИНТЕРАКЦИЈА ЗРАШЕОА И МАТЕРИЈЕ ................................................................................................... 91
8.2 ДЕТЕКЦИЈА ЗРАШЕОА .............................................................................................................................. 93
8.3 ДПЗИМЕТРИЈА ЗРАШЕОА ........................................................................................................................ 94
9. ДИЈАГНПСТИШКЕ ИМИЧИНГ МЕТПДЕ .......................................................................................................... 96
9.1 РЕНДГЕНСКИ СНИМАК ............................................................................................................................ 96
9.1.1 ПРИНЦИПИ ФПРМИРАОА РЕНДГЕНСКЕ СЛИКЕ ............................................................................. 97
9.1.2 НАСТАНАК ЛАТЕНТНЕ СЛИКЕ ........................................................................................................... 97
9.1.3 ДПБИЈАОЕ ПЕРМАНЕНТНЕ СЛИКЕ .................................................................................................. 98
9.2 КПМПЈУТЕРИЗПВАНА ТПМПГРАФИЈА (СТ) ............................................................................................ 99
9.3 ПСЛИКАВАОЕ МАГНЕТНПМ РЕЗПНАНЦПМ ........................................................................................ 100

9.3.1 ДПБИЈАОЕ СЛИКЕ .......................................................................................................................... 101

9.3.2 ПРЕДНПСТИ И НЕДПСТАЦИ MRI .................................................................................................... 102
10. БИПЕЛЕКТРИЦИТЕТ ................................................................................................................................... 103
10.1 ЕЛЕКТРИШНА СТРУЈА............................................................................................................................ 104
10.2 ЕЛЕКТРИШНП КПЛП ............................................................................................................................. 104
10.3 ПМПВ ЗАКПН ....................................................................................................................................... 105

3
 БИПФИЗИКА

10.4 ЧУЛПВ ЗАКПН ...................................................................................................................................... 106

6.5 ЕЛЕКТРПЛИТИ ........................................................................................................................................ 107
10.6 БИПЕЛЕКТРИШНИ ПРПЦЕСИ У ЉУДСКПМ ПРГАНИЗМУ ................................................................... 108

10.6.1 ППЈАВЕ НА МЕСТУ ДПДИРА ЕЛЕКТРПДЕ И ТКИВА ..................................................................... 109

10.6.2 КПНТАКТНИ ППТЕНЦИЈАЛ ........................................................................................................... 110
10.6.3 ППЛАРИЗАЦИЈА ЕЛЕКТРПДА ....................................................................................................... 110
10.7 ФУНКЦИПНАЛНА ДИЈАГНПСТИКА...................................................................................................... 111
10.7.1 ЕЛЕКТРПГРАФИЈА ......................................................................................................................... 111
10.7.2 ЕЛЕКТРИШНИ СИГНАЛИ МИЩИЋА – ЕЛЕКТРПМИПГРАМ.......................................................... 112

10.7.3 ЕЛЕКТРИШНИ СИГНАЛИ СРЦА –ЕЛЕКТРПКАРДИПГРАМ ............................................................ 113

10.7.4 ЕЛЕКТРИШНИ СИГНАЛИ МПЗГА- ЕЛЕКТРПЕНЦЕФАЛПГРАМ...................................................... 114
10.8 ЕЛЕКТРИШНП РЕГИСТРПВАОЕ НЕЕЛЕКТРИШНИХ ПАРАМЕТАРА....................................................... 115
10.9 ЕЛЕКТРПТЕРАПИЈА ЈЕДНПСМЕРНПМ СТРУЈПМ ................................................................................ 116
11. ТРАНСППРТНИ ПРПЦЕСИ У ТЕЛУ ШПВЕКА. ДИФУЗИЈА............................................................................ 118

11.1 ДИФУЗИЈА СУПСТАНЦЕ У ПРГАНИЗМУ .............................................................................................. 118

11.2 ДИФУЗИЈА КРПЗ МЕМБРАНУ .............................................................................................................. 119
11.3 ПСМПЗА ............................................................................................................................................... 120
11.3.1 ПСМПТСКИ ПРИТИСАК ................................................................................................................. 120
11.4 МЕМБРАНСКИ ППТЕНЦИЈАЛ .............................................................................................................. 121
11.5 НЕРНСТПВ ППТЕНЦИЈАЛ ..................................................................................................................... 122
11.6 АКЦИПНИ ППТЕНЦИЈАЛ ...................................................................................................................... 123
11.7 СТРУКТУРА НЕРВНПГ СИСТЕМА .......................................................................................................... 124

4
 БИПФИЗИКА

НАСТАНАК БИОФИЗИКЕ
Биофизика је научна област која проучава живу материју, односно физичка збивања
и законитости у живим организмима. Термин биофизика је скраћеница од Биолошка
физика. Увео га је 1892. године британски статистичар Карл Пирсон као научну
област која жели да повеже физику и биологију јер се многе биолошке појаве
одвијају у складу са физичким законима. За биофизику се каже да је то физика живе
природе на свим нивоима: молекулском, ћелијском и над-ћелијском, укључујући
биосферу у целини.
Циљ биофизике је да заснује теоријску биологију коришћењем закона физике и
методологије осталих природних наука.

Међу прва биофизичка открића спадају: Волтино откриће биолошког електрицитета,

Хелмхолцово мерење брзине простирања нервног импулса, Максвелова теорија
колорног виђења. Ипак, највећа биофизичка открића су остварена касније, тек у ХХ
веку: структура и карактеристике биолошких молекула, особине и механизми
функционисања ћелијских стуктура, моделирање психолошких функција,
разумевање биолошког развоја.

Данас је биофизика самостална наука која испитује физичке и физичко-хемијске

особине биолошких система и утицај физичког деловања на њих.

5
 БИПФИЗИКА

1. БИОМЕХАНИКА ЛОКОМОТОРНОГ СИСТЕМА ЧОВЕКА

Биомеханика je мултидисциплинарна наука која изучава механику живих система. За
медицину су од посебног значаја:
- Медицинска биомеханика која испитује кинематику и динамику здравог и
болесног човека, као и механичка својства органа и ткива.
- Техничка биомеханика која испитује биомеханичке системе ради решавања
специфичних проблема у техници (нпр. конструкција електронских помагала,
израде нових материјала итд).
- Биомеханика рада – у оквиру медицине рада праве се научне базе ради
реализације оптималних захтева радног места, као што је, на пример,
конструкција пултова и постоља машина итд.
- Биомеханика спорта која испитује механику скелетно-мишићног система
човека ради побољшања резултата у тренинзима и такмичењима.

Механика је област физике која проучава кретање тела. Под појмом механичког
кретања подразумева се промена положаја посматраног тела у односу на неко друго
тзв. упоредно или референтно тело. Претпоставља се да референтно тело условно
мирује. „Условно“ зато што су сва мировања као и кретања у природи релативна
(нпр. човек у аутобусу који се креће, мирује у односу на аутобус, а креће се у односу
на земљу). Ако се за референтно тело веже координатни систем добија се
референтни систем. На пример, ако је лабораторија референтни систем, почетак
координатног система се ставља у угао лабораторије а координатне осе дуж њених
зидова.
Механика се дели на:

 Кинематику – која проучава кретање тела без узрока кретања

 Динамику – која проучава кретање и узроке кретања
 Статику - која проучава равнотежно стање тела и услове равнотеже
Знања из механике се примењују у медицини непосредно (у ортопедији и
стоматологији) или посредно (преко роботике у протетици).

6
 БИПФИЗИКА

1.1 ЕЛЕМЕНТИ ЛОКОМОТОРНОГ СИСТЕМА ЧОВЕКА

Човек може да мења свој положај у простору и обавља све остале вољне механичке
покрете захваљујући његовом локомоторном систему. Локомоторни систем човека
представља његов коштано-зглобно-мишићни систем, при чему кости и зглобови
чине пасивне, а скелетни мишићи активне елементе овог система.

1.1.2 КОСТИ
Скелет човека чини више од 200 костију. Кости у организму имају следеће функције:
- Одржавају организам у одређеном положају,
- Омогућавају ходање и друге врсте кретања
- Штите осетљиве делове и виталне органе
- Служе као стовариште за одређене хемијске елементе које организам може
користити по потреби
- Исхрана организма (зуби)
- Трансмисија звука (кости средњег уха)

Кости су чврста калцијумова ткива која се према облику деле на:

1) Дуге – једна димензија ових костију је много већа од других двеју. Састоје се
од тела (дијафизе) и два окрајка (епифизе). Примери дугих костију су рамена
кост (humerus) и бутна кост (femur)
2) Кратке – све три димензије су сличне. Карактерише их мала покретљивост.
Примери кратких костију су кичмени пршљенови, метакарпалне (кости
запешћа) и метатарзалне кости (стопала)
3) Пљоснате – две димензије су много веће од треће. Примери су кости лобање и
карлице (штите меке и осетљиве органе), лопатица и кључна кост (служе као
ослонац некој другој кости)
4) Неправилне кости – немају ни један од параметара из претходне поделе.
Пример ових костију су кости лица.
5) Пнеуматичне кости – имају у својој структури шупљине испуњене ваздухом.
Пример је мастоидни наставак слепоочне кости
6) Сезамоидне кости - својим обликом подсећају на семе сусама. Развијају се у
тетивама неких мишића, најчешће у пределу зглобова, на пример чашица-
патела.

7
 БИПФИЗИКА

1.1.3 САСТАВ И СТРУКТУРА КОСТИЈУ

Неопходну еластичност костима обезбеђује органски материјал –колаген, а
чврстину кристални минерали окружени слојем воде богате многим хемијским
једињењима која су потребна људском организму. Уколико би се кост потопила у
киселину дошло би до растварања минерала, а кост би се понашала као гума због
високоеластичних особина преосталог колагена. У случају да се кост подвргне
сагоревању остали би слабо повезани кристали минерала. Кост би задржала облик,
али би се при најмањем додиру распала у пепео.
Структура кости је: компактна и сунђераста.
Компактни део кости се налази на месту које је изложено дејству спорадичних
спољних сила различитог интензитета, као што је средњи део фемура. Сунђераста
структура кости је карактеристична за делове који улазе у зглоб. Предност
сунђерасте над компактном структуром је да:

- Дејству сила у зглобовима пружају неопходан отпор са мање материјала

- Због веће флексибилности могу да апсорбују више енергије и компензују
дејство сила.
Коштано ткиво чине ћелије које су на површини збијеније, а у унутрашњости
разређеније. Свака кост је покривена покосницом - опном у којој се налази највећи
део младих коштаних ћелија (остеобласта) које непрекидно стварају коштано ткиво
и омогућују раст костију у дужину и ширину. Стварање коштаног ткива назива се
коштана депозиција (таложење). У граничним деловима коштаних шупљина налазе
се крупне ћелије (остеокласти) које разарају и апсорбују унутрашње делове
коштаног ткива. Овај процес је супротан депозицији и назива се коштана апсорпција.

1.1.4 ЗГЛОБОВИ
Зглоб је спој две (или више) кости од којих је обично окрајак једне испупчен и назива
се главом кости, а окрајак друге издубљен и представља чашицу.
Према покретљивости костију које улазе у њихов састав, зглобови се деле на:
- Покретне
- Полупокретне и
- Непокретне.
У покретном зглобу између окрајака двеју суседних костију налази се зглобна
шупљина. Она је испуњена безбојном слузавом течношћу – синовијом која подмазује
8
 БИПФИЗИКА

зглобне површине смањујући тако трење између њих које се јавља при покретима.
Коефицијент трења у зглобу има вредност мању од 0.01. Синовијална течност је
обухваћена синовијалном мембраном. Зглоб је обмотан зглобном чауром која
обухвата, поред окрајака костију, и део зглобних веза (лигамената). Осим лигамената
и чауре чврстину зглобу обезбеђују и мишићи који га споља обухватају. Чврстина
зглоба и његова покретљивост стоје у обрнутој сразмери.

Слика 1. 1. Елементи покретног зглоба

Код полупокретних зглобова кости су спојене међукоштаним везама или

хрскавичавим котуром. Овако су, на пример, спојени суседни кичмени пршљенови.
Непокретни зглобови нису од непосредног интереса за остваривање локомоторних
функција.

1.1.5 РОТАЦИЈА ЗГЛОБОВА

Покрети у зглобу се врше око фиксне осе која се назива осом зглоба. Покретање
зглоба, тј. ротација је кретање при којем све тачке зглоба описују кружне лукове око
осе зглоба која остаје при том непомична. Покретни зглобови могу да ротирају око
једне, две или три осе (односно, практично око бесконачно много оса). Према броју
степени слободе кретања, зглобове можемо да поделимо у три групе:
1. Једноосне (униаксијални, цилиндрични) – зглобови у облику шарке на вратима.
Упрошћен модел једноосног зглоба код којег је окрајак једне кости цилиндрично
испупчен, а чашица друге кости цилиндрично удубљена приказан је на слици
1.2.а. Обртање окрајака врши се само око Х-Х осе у равни која је на њу нормална.
Примери једноосних зглобова су зглоб лакта (слика 1.2. б), колена, прстију.

9
 БИПФИЗИКА

Слика 1.2. а) Шематски приказ једноосног зглоба, б) зглоб лакта као једноосни зглоб

2. Двоосне (биаксијалне) – клизне површине ових зглобова су најчешће елипсоидне

или седласте. На елипсоидално закривљеној површини су два лука (AB и PQ) који
се узајамно секу под правим углом (слика 1.3.а). Чашица зглоба се креће уз
минималну ротацију дуж лука PQ и уз максималну ротацију дуж лука АВ. Две осе
ротације Х-Х и У-У су узајамно нормалне. Пример елипсоидног зглоба је скочни
зглоб, а пример седластог зглоба је зглоб корена шаке (слика 1.3.б).

Слика 1.3. а) Шематски приказ двоосног зглоба, б) Зглоб корена шаке као двоосни зглоб

3. Вишеосне зглобове - имају највише степени слободе кретања. Окрајци су

сферног облика, па кретање може да се врши око свих оса које пролазе кроз
центар сфере, слика 1.4.а. Примери овог зглоба су зглоб рамена и кука (слика
1.4. б)

Слика1.4. а) Шематски приказ вишеосног зглоба, б) Зглоб кука као вишеосни зглоб

10
 БИПФИЗИКА

Ако се при кретaњу зглоба пређу његове дозвољене границе слободе, долази до
ишчашења (луксације) зглоба.

1.1.6 МИШИЋИ
У телу човека постоји преко 630 мишића. Основне функције мишића су:

 Кретање (да помера тело)

 Одржавање постуре
 Одржавање телесне температуре

Без мишића не бисмо могли да трепћемо, дишемо, изговоримо мисао, издувамо нос,
уринирамо, избацујемо фекалије...наше срце не би могло да пумпа крв.

Карактеристике мишића су:

 Надражљивост – реагују на надражаје (нпр. нервни импулси,...)

 Стезање – могу да се скраћују
 Растегљивост – истежу се
 Еластичност – враћају се у првобитни положај, тј. на првобину дужину, након
скраћења или истезања

У људском телу разликујемо три врсте мишића, слика 1.5:

1. Скелетне (попречно-пругасте) који су повезани са костима преко тетива и

покрећу скелет. Попречно – пругасти мишићи зову се још и вољни јер су под
свесном контролом. То можемо описати на следећи начин: Ако кажеш својој руци
„руко, помери се“ она се помера;
2. Глатке који се налазе у унутрашњим органима - дигестивни тракт, респираторни
пролази, уринарни тракт и бешика, жучна кеса, зидови лимфних и крвних судова.
Глатки мишићи се зову још и „невољни“ јер нису под свесном контролом.
Невољни у овом случају значи „да не морамо мислити о њима“;
3. Срчане који нису под контролом свести и задужени су за пумпање крви. По
структури су слични скелетним мишићима, а по функцији глатким.

11
 БИПФИЗИКА

Слика 1.5. Локализација мишића, шематски и микроскопски приказ

Скелетни мишићи се састоје од хиљаде влакана дебљине мање од дебљине длаке

(пречника 20-80 nm), дужине неколико центиметара. Свако влакно је омотано
мембраном дебљине 0.01 nm. Код такозваних вретенастих мишића ова влакна су
прикупљена у сноп који се на оба краја сужава и прелази у тетиве. Тетиве срастају за
кост и тако за њу припијају мишић. Највећи број мишића прелази у једну заједничку
тетиву мада неки имају две тетиве- двоглави (bicepsi) или три тетиве - троглави
(tricepsi). Влакна која формирају скелетни мишић састоје се од танких
контрактилних нити – miofibrila, којих у једном влакну може бити између 1000 и
2000, слика 1.6.

Слика 1.6. Скелетни мишић

Контракција и дилатација мишића. Скелетни мишићи представљају активне

елементе локомоторног система јер се при њиховој контракцији на њиховим
крајевима генеришу силе. Узрок ових сила везује се за генерисање електричних

12
 БИПФИЗИКА

импулса који се простиру дуж моторних нерава из кичмене мождине и, делујући на

мишићна влакна, изазивају њихову контракцију. Ове силе су, дакле у основи,
електричног порекла. Када је потпуно опуштено и није оптерећено спољним
теретом, мишићно влакно се налази у одређеном напетом стању. То стање се назива
тонус. Преко тетива које повезују мишиће са костима, силе делују на кости и
омогућују њихове покрете.
Када мишићно влакно прими електрични стимуланс преко нерва који је за њега
припојен оно ће се контраховати. Приликом своје максималне контракције влакно се
просечно скрати за једну половину своје дужине коју је имало у неактивном стању.
Међутим, под дејством спољне силе мишић може да се истегне за исту толику
дужину. Зато дужине максимално истегнутог и максимално скраћеног мишићног
влакна, и читавог вретенастог мишића, стоје у односу 2:1, слика 1.7.

Слика 1.7. Контракција и дилатација мишића

Преко својих припоја за кост мишић на њу може деловати статички или динамички.
Ако је дужина мишића у току времена стална каже се да он на кост делује статички, а
ако се та дужина мења, мишић делује динамички. Сем тога, мишић може да делује
активно када је контрахован, тако да се својим активним дејством супроставља сили
и пасивно када је максимално истегнут, тако да се због немогућности даљег
знатнијег истезања супроставља самом еластичном силом ткива спољној сили. На
пример када се чини претклон трупа без савијања у коленима. При одређеном
преклону труп даље неће да се превија јер су мишићи задње ложе бута максимално
истегнути те зато пасивно спречавају даљу ротацију карлице.
13
 БИПФИЗИКА

Интензитет мишићног деловања је сила коју испољава јединична површина

физиолошког пресека максимално контрахованог мишића. Овај интензитет за све
мишиће варира од 0,6 до 1,4 МРа.

Физиолошки пресек је попречни пресек вретенастог мишића измерен на његовом

најширем делу нормално на осу мишића. На пример, ако је максимални полупречник
бицепса спортисте 3cm=0,03m, физиолошки пресек овог мишића је

( )

Укупни интензитет мишићног деловања бицепса је

Према својим физиолошким могућностима бицепс би могао да подигне тег од преко

280kg.

1.2 ФУНКЦИОНИСАЊЕ ЛОКОМОТОРНОГ СИСТЕМА

Човеково кретање је сложено (ходање, трчање, скакање). Свако сложено

кретање представља комбинацију простих кретања - транслације и ротације.
Основну представу о функционисању локомоторног система можемо добити ако
кости (или групу чврсто повезаних костију) посматрамо као полуге, зглобове као
ослонце тих полуга, а мишиће као покретаче полуга.
На човеково тело делују спољашње силе (пре свега гравитационе) али и унутрашње
силе – силе мишићних контракција. Дејство ових сила преноси се непосредно на
кости скелета. Због тога се кости покоравају законима полуге.
Полуга је свако чврсто тело које може да се обрће око непокретног ослонца
(О), а на које истовремено делују бар две силе, са тежњом да изазову супротна
обртања око њеног ослонца, слика 1.8. Полуга је физички посматрано круто које се
не деформише под дејством силе. Круто тело је модел – физичка апстракција, јер
таквих тела у природи нема односно реална тела се мање или више деформишу под
дејством сила. Међутим, деформација костију под дејством силе које се генеришу у
мишићима (активна сила) је релативно мала па се кости у првој апроксимацији
успешно моделирају полугом.

14
 БИПФИЗИКА

Слика 1.8. Проста полуга

Нека на крај полуге А делује сила F , а на другом крају В полуге сила Q . Тачка
А се назива нападна тачка силе F , а тачка В нападна тачка терета Q . Линије која
означавају правац дејства силе F и Q називају се нападним линијама силе F и Q ,
респективно. Нормално (најкраће) растојање од ослонца О до нападне линије силе F
означено је са a и назива се крак силе F . Нормално растојање b назива се крак силе
Q . Производ силе и одговарајућег крака назива се момент те силе и означава се са
M.
Момент силе F је:

⃗⃗

Момент терета Q је:

⃗⃗ ⃗

Правац вектора момента силе нормалан је на раван у којој леже вектор силе и
крак силе (ако a и F леже у равни цртежа, правац вектора ⃗⃗ нормалан је на ту
раван, исто важи и за момент ⃗⃗ ). Смер вектора момента силе одређује се правилом
десног завртња. Момент је негативан ако сила тежи да обрне тело око ослонца у
смеру казаљке на часовнику, док је у противном позитиван.
Полуга је у равнотежи ако су моменти сила који на њу делују једнаки, односно ако је
испуњен услов:

⃗⃗ ⃗⃗

Уношењем израза за ⃗⃗ и ⃗⃗ у последњу једнакост добијамо услов равнотеже полуге или тзв.
Архимедов закон просте полуге:

F  a  Q b

15
 БИПФИЗИКА

На основу овог закона употреба полуге омогућава да се мањом силом подигне већи терет.
Потребно је употребити онолико пута мању силу колико је пута њен крак већи од крака терета.

Коефицијент преноса (или мехничка предност) полуге k дефинише се као количник из

јачине силе Q и дејствујуће силе F :

Q a
k 
F b

Коефицијент преноса је утолико већи уколико је a веће од b . Према вредности

коефицијента преноса, просте полуге се деле на полуге силе и полуге брзине.

1.2.1 КЛАСИФИКАЦИЈА ПРОСТИХ ПОЛУГА

За анализу функционисања полуга у телу човека потребно је знати тачан положај
нападне тачке силе мишића F , тачке ослонца О и нападне тачке терета Q . У односу на
међусобни положај поменутих тачака просте полуге могу да се поделе на полуге I, II и III врсте.

Полуге I врсте (или двокраке полуге) имају ослонац између нападних тачака сила F и
Q . Ако су, притом, краци полуге међусобно једнаки, полуга је равнокрака, а ако су, у општем
случају, различити, она је разнокрака.

Пример разнокраке полуге I врсте представља глава човека у нормалном положају, слика
1.9. Ослонац О ове полуге је на споју лобање и првог вратног пршљена. Испред ослонца, на
релативно малој удаљености, делује оптерећење Q (тежина главе), чија нападна линија пролази
кроз тежиште главе Т. Иза ослонца, на нешто већој удаљености, пролази нападна линија активне
силе F која је последица контракције мишића припојених за потиљачну кост лобање. Због
великог коефицијента преноса ( a  b ) ове полуге довољна је неколико пута мања сила F од
силе Q да би глава била у равнотежном положају.

а O b
T k1
O
k1
F
Q
F
Q

Слика 1.9. Пример полуге I врсте у организму и њен шематски приказ

16
 БИПФИЗИКА

Код полуге II врсте нападна тачка терета Q налази се између ослонца и

нападне тачке активне силе F . Стопало човека који се издигао на прсте може да
представља пример ове полуге, слика 1.10. Ослонац О је предњи део стопала. Сила F
је последица деловања великог лиснатог мишића (M. soleusa) који се преко Ахилове
тетиве припаја за пету, док сила терета Q представља половину телесне тежине.
Због великог коефицијента преноса јасно је да овде релативно мали мишићи подижу
читаво тело.

Слика 1.10. Пример полуге II врсте у организму

Полуга III врсте има нападну тачку активне силе F између ослонца О и нападне тачке
терета Q . Пример ове полуге је подлактица човека (слика 1.11). Ослонац је у центру зглоба
лакта. Сила F последица је контракције двоглавог мишића (бицепса), док оптерећење Q може
представљати предмет у шаци. За разлику од претходних случајева овде је сила F знатно већа
од Q . Коефицијент преноса за ову полугу је k  1 10 , а укпни интензитет мишићног деловања
бицепса F износи око 2830N, па се лако може показати да је сила Q  283 N . То значи да
предмет у шаци може имати масу од 28, 3kg .

Полуге II и III врсте називају се једнокраким полугама, зато што се нападне тачке обеју
сила налазе са исте стране ослонца.

Ако је, уопште, коефицијент преноса полуге већи од 1, k  1 , каже се да је то полуга силе.
Ако је коефицијент полуге мањи од 1, k  1 , реч је о полузи брзине.

Све полуге II врсте су полуге силе, а све полуге III врсте су полуге брзине. Зависно од
вредности k , полуге I врсте могу да буду како полуге силе, тако и полуге брзине.

17
 БИПФИЗИКА

Слика 1.11. Пример полуге III врсте у организму и њен шематски приказ

Полуге силе су често присутне међу алаткама које се користе у медицини, на пример
полуге које се користе у стоматологији за вађење зуба, клешта – систем од две полуге са
заједничком обртном тачком. Код клешта су делови за хватање зуба краћи од делова којима се
врши њихово стезање шаком.

Пошто човеков локомоторни систем никад не заузима сталан положај у гравитационом

пољу, свака кост може да мења свој карактер као полуга.

1.2.2 СИСТЕМ ПОЛУГА

Теорија просте полуге може да се непосредно примени на човеков локомоторни систем
само ако он врши најједноставније покрете. У природним условима кретања контракција једног
мишића или групе мишића изазива истовремено померање бар два зглобом повезана дела. У
извођењу природних покрета човека локомоторни систем дејствује као систем полуга.

Под системом полуга подразумева се систем од више зглобовима повезаних простих

полуга на чијим деловима дејствују силе. Најједноставнији и за локомоторни систем најважнији
пример сачињава тзв. пар полуга, тј. две полуге повезане једноосним зглобом. Такав систем
чине, на пример, натколеница и потколеница везане једноосним зглобом колена сл. 1.12 (а), леђа
повијена у карличном делу, надлакт и подлакт повезани зглобом лакта, итд.

При прелазу човека из чучња у стојећи став, нога, повијена у колену, потупно се опружа
захваљујући контраховању четвороглавог бутног мишића (quadricepsa) (сл.1.12а). Три главе овог
мишића припајају се за саму бутну кост (femur), док се четврта глава припаја за карлицу.
Супротни крај овог мишића прелази преко колена и припаја се за испупчење на предњој страни
голењаче (tibiu).

18
 БИПФИЗИКА

Да би се извршила биомеханичка анализа овог система начињен је аналогни физички

модел (сл.1.1b), који је представљен двема једнаким простим полугама (ОА и ОВ) исте дужине l
узглобљене у тачки О. За крај полуге ВО чврсто је везан котур полупречника r , који одговара
предњем окрајку бутне кости. На слободном (горњем) крају В систем је оптерећен тегом (који
одговара половини телесне масе). Други крај А је ради једноставности фиксиран. Мишићна
контракција на сл 1.12 а замењена је повлачењем јаке нити пребачене преко оба котура на слици
1.12b. Почетак нити је учвршћен за доњу полугу на месту С које одговара припоју бутног мишића
за тибију. Ако се на слободни крај нити дејствује силом F , систем полуга подиже терет. Тада се
угао  у зглобу колена увећава.

Биомеханичка анализа модела. Мишићна сила F , која дејствује у тачки С и која

одговара сили мишићне контракције, трансформише се у силу F  која савлађује терет на
наслону. Наслон се помера по вертикалној шини. Посматрајмо само полугу ОВ и претпоставимо
да она може да се обрће око тачке О која лежи у центру доњег котура на сл. b. Она одговара
полузи I врсте на чијем дужем крају В дејствује сила F  са краком DO, док на краћем крају
дејствује сила F са краком r . У равнотежном стању, Архимедов закон полуге примењен на
полугу ОВ гласи:


F  r  F   DO  F   s  cos
2

Одатле је тражена максимална мишићна сила контракције овог мишића:


s  cos
F  F 2
r
Коефицијент преноса овог система полуга је

F r
k 
F s  cos 
2

За углове  до 160 систем се понаша као полуга брзине  k  1 . За углове  веће од 160 ,
0 0

вредност коефицијента k може да постане већа од 1 и тада систем делује као снажна полуга
силе. Подсетимо се да је почетна фаза исправљања из чучња најнапорнија и да се, с друге стране,
најјача преносна сила F  развија када се угао  приближава вредности од 180 .
0

19
 БИПФИЗИКА

Слика 1.12. Анализа деловања бутног мишића: делови ноге који учествују у
усправљању (а); аналогни физички модел(b)

20
 БИПФИЗИКА

2. РЕАЛНИ СИСТЕМИ. МЕЂУМОЛЕКУЛСКЕ СИЛЕ

У претходном делу кости су посматране као просте полуге, тј. идеално чврста
тела које се под дејством сила не деформишу. Међутим, кости су као и мишићи и
тетиве реална тела код којих увек долази до извесног степена деформације под
дејством спољашних сила. Под деформацијом се подразумева промена облика и
величине тела.
Као реакција на спољашње силе јављају се унутрашње еластичне силе које
теже да телу врате првобитан облик. То су међумолекулске силе које владају између
атома и молекула од којих је тело начињено. Пошто се сваки атом садржи позитивно
наелектрисано језгро и негативно наелектрисане електроне, јасно је да се два атома
(или молекула) на малој међусобној удаљености истовремно привлаче и одбијају.
Привлачне (атрактивне) Fa силе делују између супротно наелектрисаних честица, тј.
између језгра једног и електрона другог атома, док се одбојне (репулсивне) силе Fr
јављају између истоимено наелектрисаних честица једног и другог атома (између
језгара два атома, или између електрона два атома). Привлачне силе су негативне, а
одбојне позитивне. Природа међумолекулских сила је електрична јер оне делују
између наелектрисаних честица. Ове силе су краткодометне зато што њихово дејство
престаје када је растојање између центара два атома молекула

Слика 2.1. Међумолекулске силе

На графику су приказане зависности одбојне и привлачне силе од растојања r

између центра два атома. Пуном жутом линијом је приказана резултујућа сила F која
представља алгебарски збир F  Fa  Fr .

На растојању r0 , карактеристичном за дати пар атома, привлачна и одбојна

сила су једнаке и међусобно се уравнотежују, те је резултујућа сила F једнака нули.
Зато растојање r0 одговара положају равнотеже, односно раздаљини два атома на
којој би они могли да се налазе у случају одсуства њиховог топлотног кретања.

21
 БИПФИЗИКА

Кад атоми практично дођу у додир преко својих омотача (тј. кад постане r  r0 ),
између њих почињу да преовладавају одбојне силе Fr које нагло расту сразмерно
даљем продирању омотача једног атома у омотач другог.

Слика 2. 2. График зависности еластичних међумолекулских сила од растојања између молекула

При удаљавању атома (нпр. при истезању тела) повећавају се привлачне силе.
Тиме се објашњава својство еластичности тела, односно тежње тела да по престанку
дејства спољних сила обнављају свој облик. Ако се, пак, атоми удаље ван одређених
граница  r  109 m , узајамно привлачење нагло слаби и атоми се задржавају у
положају у коме су се затекли у моменту престанка дејства на њега. Такво својство
тела назива се пластичност.

2.1 ТИПОВИ ДЕФОРМАЦИЈА

Деформације код чврстих тела могу бити различите по облику и величини. Основни
типови деформација код чврстих тела су:
 истезање (или сабијање), када сила делује нормално на површину тела долази
до промене растојања између молекула у телу, слика 2.3.а и 2.3.b,
 смицање, ако сила делује тангенцијално на површину тела долази до смицања
слојева молекула, слика2.3 c
 увртање (торзија) је специјални случај смицања. Јавља се када сила делује као
тангента на површину попречног пресека тела, слика 2.3d
 савијање, настаје комбиновањем истезања и сабијања, слика 2.3e

22
 БИПФИЗИКА

Слика 2.3. Облици деформација у зависности од деловања спољашње (деформационе) силе

Величина деформације зависи од:

1. јачине силе
2. димензија тела
3. положаја нападне тачке силе
4. врсте материјала од којег је тело направљено.
Све ове деформације могу бити еластичне или нееластичне (пластичне).
Ако се после престанка деловања силе тело врати првобитан облик и димензије
може се рећи да је тело еластично, односно да је еластична деформација.
Тела која после престанка деловања силе не враћају првобитан облик и димензије су
нееластична (пластична) тела, а деформација је нееластична.
Важно је нагласити да код сваке деформације постоји граница еластичности. Кад се
пређе та граница настају трајне деформације.
Роберт Хук је уочио да је код малих еластичних деформација чврстог тела промена
дужине тела сразмерна сили која истеже односно сабија тело.

2.2 ХУКОВ ЗАКОН ЕЛАСТИЧНОСТИ

Ако на крај једне хомогене жице или штапа дужине и константног попречног
пресека S (слика 2.3 a и b) делује нормална сила F доћи ће до истезања или
сабијања тела. Количник силе F и површине S на коју сила делује нормално и

23
 БИПФИЗИКА

равномерно назива се нормални еластични напон или краће нормални напон.

Нормални напон се означава грчким словом σ (сигма) и по дефиницији је
F
 (1)
S

N
Јединица нормалног напона је Паскал  Pa   , односно нормални напон има
m2
димензије притиска.

Под утицајем силе F почетна дужина тела (жице или штапа) се издужи за
код истезања или смањи за код сабијања. Величина назива се апсолутно
истезање (или апсолутна деформација) и представља разлику дужина тела после
деформисања ( ) и пре деформисања . Количник апсолутног истезања и
дужине тела пре деформисања назива се релативно истезање (или општији израз –
релативна деформација) и означава се са  , тј.

(2)

Према Хуковом закону између нормалног напона и релативне деформације постоји

линеарна сразмера. У случају истезања и њему супротног сабијања тела Хуков закон
има облик:
  E  (3)

Овде је Е –Јунгов модул еластичности, и зависи само од врсте материјала

посматраног тела. Јунгов модул је утолико већи уколико тело мање деформише,
односно својом чврстином више противи деловању спољних сила.

Јунгов модул се изражава у гигањутнима по квадратном метру 1GN  109 N  ,

на пример Јунгов модул за челик је 200GN m2 , за бакар 110GN m2 , за олово

15GN m 2 , за кости 14GN m2 итд.

Код еластичне деформације савијања уводи се угиб  као највеће померање

савијеног тела у односу на почетни положај. Ако се под дејством силе F тело
правоугаоног попречног пресека (штап, или даска) угне у средини (слика 3 е), Хуков
закон је дат у облику

F l3
 (4)
4 E  b3  a
Овде је l -дужина тела, a - ширина тела, b -дебљина тела.

24
 БИПФИЗИКА

Ако је, међутим, тело учвршћено само на једном крају док на други делује сила
F , Хуков закон гласи

F  l3
 (5)
E  b3  a
тј. угиб је четири пута већи него у претходном случају.
Из последње две формуле следи да је за степен деформације тела ширина тела a
много мање значајна од његове дужине и дебљине, јер ове димензије тела улазе у
формуле на трећем степену.

2.3 ЕНЕРГЕТИКА КОШТАНЕ ФРАКТУРЕ

Нека се тело у облику штапа истеже силом F . Према Хуковом закону примењеном на
штап сила којом се истеже штап је
ES
F l (6)
l
Ова сила врши механички рад:

(7)

На рачун тог рада деформисано тело стиче одређену потенцијалну енергију , тј.
способност да и само може да изврши толики рад А ако се препусти само себи.
Помножимо и поделимо једначину (7) са l :

1 E  S  l 2 E  S  l  l  E V 2
2

A  l     
2 l l 2  l  2

Овде смо искористили чињеницу да је запремина штапа V једнака производу

површине попречног пресека штапа S и дужине штапа l . Такође смо искористили
једначину (2) према којој је релативно истезање  количник апсолутног истезања
l и првобитне дужине штапа l .
Потенцијална енергија E p коју је штап стекао променом своје дужине једнака
је раду А, односно
E V 2
Ep   (8)
2
25
 БИПФИЗИКА

Пошто је енергија еластично деформисаног штапа последица деловања

међумолекулских сила, она је распоређена по читавом телу. Зато има смисла да се
уведе запреминска густина потенцијалне енергије e p као потенцијална енергија
јединице запремине деформисаног тела, тј.
Ep E  2
ep   (9)
V 2

Запреминска густина потенцијалне енергије, дакле, пропорционална је квадрату

релативне деформације, а зависи од еластичних својстава супстанце од које је штап
начињен преко Јунговог модула.

На основу Хуковог закона   можемо израз (9) написати и овако
E

2
ep  (10)
2 E

Критичне величине. При великој деформацији тела (односно кости) долази до

његовог прелома (тј. фрактуре кости). Вредност нормалног напона при којој долази
до прелома тела назива се критични напон тог тела и означава се са  c . Вредност
густине потенцијалне енергије при којој долази до прелома тела назива се критична
густина потенцијалне енергије и означава се са e pc . Критична густина
потенцијалне енергије показује колико би требало да се повећа потенцијална
енергија тела под дејством спољне силе да би дошло до његовог прелома. У табели су
дате вредности критичног напона за нека ткива.
Материјал Критични напон  c  MPa  Начин деформисања

Кост 100 Сабијање

83 Истезање
Савијање
27.5
Тетива 68.9 Истезање
Мишић 0.55 Истезање

Најмања сила која може да доведе до фрактуре костију назива се критична сила и
дата је изразом

Fc   c  S (11)

26
 БИПФИЗИКА

На пример за бутну кост чија је површина попречног пресека S  6cm2  6 104 m2 ,

критична сила износи
GN
Fc   c  S  100 103  6 104 m2  6 105 GN  60000 N
m2

Краткотрајне силе великог интензитета називају се импулсне силе.

На пример: У моменту судара с препреком возач у аутомобилу се под дејством
импулсне силе нагло зауставља. Успорење возача при судару аутомобила са чврстом
непокретном препреком добија се по обрасцу

v2
a
2l

где је v - брзина у моменту судара, а l - пут од наглог кочења до момента

заустављања аутомобила. Средња импулсна сила, која је последица деловања
препреке на аутомобил, добија се као

m  v2
F  ma  (12)
2l
где је m маса возача.

Ако се возач масе m  70kg при брзини од v  70 km h  19.44 m s судари са

непомичном препреком и при том пређе пут l  30cm  0.3m до заустављања,
импулсна сила којом би појасеви аутомобила деловали на возача, била би

70kg 19.442 m2 s 2
F  44090 N
2  0.3m
Ова веома јака импулсна сила могла би код возача да доведе до озбиљних
оштећења у ткиву и органима.

2.4 НЕЛИНЕАРНЕ ЕЛАСТИЧНЕ ДЕФОРМАЦИЈЕ

Многи материјали и ткива у људском организму (кожа, мишићи, тетиве, крвне

жиле, беланчевине, нуклеинске киселине, полисахариди и др.) су полимери. У
полимере спадају такође гума и разни пластични материјали.

27
 БИПФИЗИКА

Полимере карактеришу велике границе еластичности и велике границе

кидања (због велике чврстоће). То је последица посебне грађе молекула полимера у
облику дугих ланаца састављених од великог броја атома или атомских група.
Еластичне деформације које се јављају код полимера нису линеарне, а то
значи да се не подвргавају Хуковом закону.
Многи полимери могу да се еластично деформишу и преко 100%, нпр. Мишић
може да се еластично истегне на двоструку дужину, гума и до 300%. С друге стране,
челик (мономер) може да се истегне еластично свега 0,3%.

2.5 БИОМЕХАНИЧКИ АСПЕКТ ОСТЕОГЕНЕЗЕ

Остеогенеза представља процес постанка и формирања костију. Око двадесете

године живота кости престају да расту у дужину и настављају да расту у ширину уз
истовремену разградњу коштаног ткива. Тада ова два процеса стоје у динамикој
равнотежи с обзиром да укупна маса кости у току краћег периода постаје стална.
Остеогенеза омогућава да се кост функционално адаптира на силе које на њу делују.
Ова се адаптација одвија на два начина:
1. У смислу промене структуре
2. У смислу промене форме (облика)

Јулиус Волф је 1892. године дефинисао Закон трансформације костију: „Свака сила
која делује трајно или веома често на одређену кост мускулаторног система доводи
до очвршћавања те кости, тј. повећања густине коштаних ћелија и дебљине кости“.
Кост ће своју чврстину увек прилагодити сразмерно степену оптерећења које се на
њу преноси. Ако се нпр. кост подвргне великом оптерећењу, она временом одебља.

2.6 МЕХАНИЧКИ ОБЛИК АДАПТАЦИЈЕ КОСТИЈУ

Штитећи се од попречних сила, кост се извија, мења свој облик тежећи да заузме
положај у коме ће силе деловати подужно на њу. Замислимо кост у облику полуге
чији је један крај (0) у зглобној чашици, а на други крај А делује сила Q под неким
углом у односу на осу кости, слика 2. 4. Сила Q се разлаже на аксијалну компоненту
која делује дуж осе кости и трансверзалну која тежи да савије полугу наниже.
Компоненту , као клизећи вектор можемо пренети у таку О тако да делује на зглоб
О, слика 2.4а.
28
 БИПФИЗИКА

Дејство компоненте може да се уравнотежи увођењем знатно јаче додатне силе F у

тачки В, слика 2.4b. То се може постићи помоћу одговарајуће еластичне опруге.
Аксијалну компоненту можемо да дуж осе померимо у тачку В. У тачки В ће сада
деловати две силе F. Конструишемо паралелограм и добијамо резултујућу силу
R, слика 2.4b. Трансверзална компонента ове силе тежи да савије кост у тачки В
вертикално навише. Ако би се, међутим, кост савила тако да чини туп угао с теменом
у тачки В (сл. 2.4с), тада би дуж њена оба дела деловати само аксијална сила Q. То
значи да више нема трансверзалне компоненте која би вршила њено кривљење.

Слика 2.4. Функционална адаптација кости

У тачки В ту силу саберемо са силом F формирајући нову резултујућу силу R’

која делује дуж крака ОВ. Зато кост овог облика више неће бити изложена
трансверзалним већ само аксијалним силама. Истовремено она ће бити у равнотежи.

29
 БИПФИЗИКА

С друге стране, кост је по својој структури изузетно отпорна на дејство

аксијалних сила, а повећана површина главе кости штити клизне површине у зглобу
од јаких притисака изазваних овим силама.
На основу овог модела може да се објасни реални облик улне. Наиме, у тачки В
улна поседује кривину као и угаона полуга на слици.
Из наведеног примера закључујемо:
1. Смер савијања кости супротан је од смера деловања силе (наиме, у тачки В
сила F делује навише а полуга је савијена наниже)
2. Нападне линије сила F и Q увек се секу у тачки В, тј. у темену угла полуге
3. Резултанта дејствујућих сила F и Q пролази кроз центар О тј. зглоб. Укупно
дејство кости на зглобну чашицу биће аксијално, тј сила на чашицу
деловаће дуж осе оног дела кости који улази у чашицу.

30
 БИПФИЗИКА

3. БИОМЕХАНИКА ФЛУИДА
Супстанца, као један од облика постојања материје састоји се од честица (атома и
молекула). Скуп од коначно много молекула назива се агрегација. Све супстанце се
налазе углавном у три агрегатна стања: врстом, течном и гасовитом. Постоји још
једно посебно стање супстанце тзв. високојонизовано стање. Између честица
супстанце дејствују међумолекулске силе. Због јаких међумолекуларних сила, тела у
чврстом стању имају сталан облик. Тела у течном стању, због слабијих
међумолекуларних сила, немају одређени облик него попримају облик суда у коме се
налазе. Она испуњавају суд до одређене висине формирајући тзв. слободну
површину. Међумолекулске силе су најслабије међу честицама гасова због чега
гасови немају свој облик и, за разлику од течности, испуњавају целу запремину суда
у ком се налазе. Велики број особина течности и гасова су потпуно исте или су
сличне па се зато течности и гасови једним именом називају флуиди. По
дефиницији, флуид је стање материје у коме она може да тече и мења облик и
запремину под дејством веома слабих међумолекуларних сила.
Флуид може бити:

 Нестишљив, ако му се запремина не мења под дејством спољашњих сила.

 Стишљив, ако су еластичне силе доминантне те због тога долази до промене
запремине флуида
 Идеалан, ако је нестишљив и уколико се не јављају силе трења између
његових делића.
 Реалан, ако у њему постоје и еластичне силе и силе трења.

3.1 ХИДРОСТАТИКА

Основна механичка својства флуида су густина ( ) и притисак (р).

Густина је особина материје која описује коју запремину заузима одређена маса
материје :

Мерна јединица за густину је ⁄ .

31
 БИПФИЗИКА

Под притиском се подразумева сила F која делује нормално на јединицу површине

неког тела S. Математички израз за притисак је облика

SI јединица за притисак је Паскал ( ⁄ ) У свакодневној употреби су и

милиметар живиног стуба (1mm Hg=133Pa), бар, атмосфера, тор (1Tor=1mm Hg) и
неке друге мерне јединице.

Притисак се јавља и када неко тело (у било ком да је агрегатном стању) дејствује
својом тежином на хоризонталну површину. Тада је притисак

Где је – тежина тела, а S површина на коју делује. Тежина је заправо сила јер је,
према Другом Њутновом закону, једнака производу масе тела m и гравитационог
убрзања g (g=9,81m/s2).

3.2 ХИДРОСТАТИЧКИ ПРИТИСАК

Притисак у флуидима и силе које га изазивају имају увек сасвим одређен правац
деловања – увек под правим углом у односу на било коју површину (нпр. зидове
суда). У посуди на слици 3.1 налази се флуид масе m и тежине mg. Флуид својом
тежином делује на дно суда површине S. Према дефиницији, притисак је једнак
односу тежине флуида и површине дна суда:

Слика 3.1. Хидростатички притисак

32
 БИПФИЗИКА

Масу флуида можемо наћи из познавања његове густине и запремине

Кад унесемо ово у горњи израз уместо m добијамо формулу за притисак који флуид
својом тежином врши на дно суда. Тај притисак се назива хидростатички:

Хидростатички притисак је, дакле, узрокован самом тежином флуида а зависи од

густине флуида и дубине (односно висине ако се ниво флуида мери од дна суда
па навише).

3.3 АТМОСФЕРСКИ ПРИТИСАК

Један од веома значајних примера притиска је онај који ствара ваздушна атмосфера
својом тежином на површину Земље. Атмосферски притисак је последица тежине
молекула ваздуха. Наиме, сваки молекул ваздуха има своју тежину, јер је изложен
дејству силе Земљине теже. Тако горњи слојеви атмосфере делују на доње и то
дејство се преноси све до површине Земље.
Атмосферски притисак је први измерио Торичели напунивши до врха живом
цилиндричну стаклену цев пречника 1cm и дужине 90cm, слика 3.2. Палцем је
затворио отворени крај цеви и тај крај потопио у шири суд у ком се такође налазила
жива. Када је отклонио палац један део живе из цеви је исцурео, али је у цеви остао
стуб живе висине h изнад површине живе у ширем суду. Висина стуба живе у цеви
износила је око 76 cm. Истицање живе из цилиндричне цеви је престало у тренутку
када се притисак живиног стуба изједначио са атмосферским притиском који ваздух
врши на површину живе у ширем суду. То значи да је атмосферски притисак једнак
хидростатичком притиску стуба живе у уској цеви:

Стандардни атмосферски притисак је просечна вредност атмосферског

притиска измереног на нивоу мора и износи:
⁄

33
 БИПФИЗИКА

Слика 3.2. Барометар са живом за мерење атмосферског притиска

3.4 ПАСКАЛОВ ЗАКОН

Паскалов закон гласи: „Притисак који се споља врши на неки флуид преноси се кроз
тај флуид несмањеним инензитетом подједнако у свим правцима“. За разлику од
флуида, у чврстим телима притисак се преноси само дуж правца деловања силе.
Посматрајмо хидраулични систем на слици 3.3. Систем се састоји од два спојена
цилиндрична суда са отворима различитих попречних пресека . У отворима се
налазе покретни клипови. Судови су испуњени течношћу, најчешће уљем.

Слика 3.3. Хидраулични систем са два цилиндра и два клипа

Нека на први клип, површине , делује под правим углом спољашња сила .
Притисак који она ствара је . У складу са Паскаловим принципом тај притисак
се без губитака преноси кроз цео флуид и на зидове суда у коме се он налази. Услед
тога је притисак којим флуид делује на други клип једнак притиску :

oдносно
34
 БИПФИЗИКА

Из ове једначине се види да хидраулични систем може да произведе мању или већу
силу од оне којом се на њега делује. Ако на пример силом од 100N притиснемо леви
цилиндар на слици, а десни има пет пута већу површину, сила која ће деловати на
други клип биће 500N.
Спољашња сила је померила клип надоле за неку дужину Истовремено се
клип померио навише за неку дужину . Запремина течности која је потиснута у
првом отвору мора да буде једнака запремини течности која је утиснута у други
отвор:

Из последње једначине закључујемо да се клип веће површине помера на мање

растојање и обрнуто. Уколико би се хидрауличном систему са слике додало још
цилиндара већих површина, на њима би се добијале веће силе, а померали би се
мање.

3.5 ХИДРОДИНАМИКА

Познавање закона којима се покорава кретање флуида неопходно је за разумевање

хемодинамике, науке која проучава законитости кретања крви. Кретање флуида
назива се струјање, а описује се кретањем његових честица (атома, молекула). Линије
дуж којих се крећу честице флуида зову се струјне линије или струјнице. У свакој
тачки струјнице вектор брзине има правац тангенте, слика 3.4а. Струјнице се могу
учинити видљивим ако се у течност ставе суспендовани делићи који су обојени. Део
флуида ограничен двема струјницама назива се струјна цев, слика 3.4 b.

Слика 3.4. Струјна линија и струјна цев

35
 БИПФИЗИКА

3.6 ПРОТОК

Проток је количина флуида која прође кроз попречни пресек струјне цеви у јединици
времена. Под количином се подразумева маса или запремина због чега разликујемо:

1) Масени проток , који представља масу флуида која прође кроз пресек струјне
цеви у јединици времена. Најчешће се примењује код струјања стишљивих
флуида (гасова), дат је релацијом: и мери се у јединицама
2) Запремински проток , који представља запремину флуида која прође кроз
пресек струјне цеви у јединици времена. Најчешће се примењује код
нестишљивих флуида (течности), дат је релацијом: . Мерна јединица за

запремински проток флуида је , али се у свакодневном животу чешће користи

литар у минути ( ). На пример срце одрасле особе која мирује има проток од 5
литара у минути.
Веза између масеног и запреминског протока је дата релацијом:

Флуид запремине (наранџасти део) струјећи средњом брзином прође за

време t кроз тачку Р струјне цеви на слици 3.5. Његов проток је

Проток је, дакле директно пропорционалан брзини струјања флуида и попречном

пресеку струјне цеви.

Слика 3.5. Проток флуида који струји кроз цев константног пресека средњом брзином

36
 БИПФИЗИКА

3.7 ЈЕДНАЧИНА КОНТИНУИТЕТА

Уочимо два пресека S1 и S2 на струјној цеви кроз коју протиче нестишљив флуид,
слика 3.6. Због особине нестишљивости, запремине флуида у пресецима S1 и S2 су
једнаке.

Слика 3.6. Струјање нестишљивог флуида

Запремина флуида која прође кроз пресек S2 једнака је , док је запремина

флуида кроз пресек S1 једнака . Из једнакости ових двеју запремина
следи:

Или у општем облику:

.
Ова једначина је у динамици флуида позната под називом једначина континуитета
тока флуида и важи за све нестишљиве флуиде. Према њој, брзина флуида је већа
тамо где је пресек струјне цеви мањи и обрнуто. Другим речима, флуид се убрзава у
смеру сужења цеви, а то значи да у том смеру делује сила. Ова сила настаје због
разлике притисака, па се намеће закључак да је притисак већи у ширем делу цеви
(где је брзина струјања мања) а нижи у ужем делу цеви (где је брзина струјања већа).
Одавде добијамо важну везу између параметара флуида и струјне цеви:

3.8 БЕРНУЛИЈЕВА ЈЕДНАЧИНА

Претпоставимо да кроз струјну цев, различитог попречног пресека и нагнуту према

некој хоризонталној површини под извесним углом (слика 3.7), струји идеалан
флуид, на пример нека течност. Изаберимо на тој цеви два попречна пресека , који
се налази на висини изнад поменуте хоризонталне површине и који се налази

37
 БИПФИЗИКА

на висини изнад исте хоризонталне површине. Према једначини континуитета

тока флуида кроз ова два попречна пресека у јединици времена пролази иста маса
течности која је дата изразом:

Бернулијеву једначину изводимо на основу закона одржања енергије. Ако је , као на

слици 3.7, притисак већи од притиска , онда ће се течност кретати у смеру од
према . Маса течности која прође кроз пресек има потенцијалну енергију

кинетичку енергију

Над овом масом сила притиска изврши рад , где је пут који маса
пређе у јединици времена. Сила притиска је па је рад . Како је
, биће .
Маса течности која истовремено прође кроз попречни пресек има кинетичку
енергију

потенцијалну енергију

и над њом се изврши рад

Слика 3.7. Струјна цев која се користи за извођење Бернулијеве једначине

38
 БИПФИЗИКА

Ако је течност идеална и струјање стационарно, онда на основу закона о одржању

енергије морају збир кинетичке, потенцијалне енергије и рада у оба пресека да буду
једнаки, тј.

Како је код идеалног флуида запремина иста , то је

Кад се цела једначина подели са запремином , добија се

То се може уопштити за било које попречне пресеке па се може написати да је

Последња једначина је Бернулијева једначина према којој је збир статичког,

динамичког и висинског (хидростатичког) притиска нестишљивог флуида
константан у сваком делу струјне цеви.
Бернулијева једначина у општем облику је

Ако је цев хоризонтална, висине и су једнаке, па се Бернулијева једначина

своди на следећи облик:

Према томе, у хоризонталној цеви збир динамичког и статистичког притиска у

струји флида је константна величина. Одатле следи да тамо где је један од њих
максималан други је минималан.

Слика 3.8. Зависност притиска од ширине цеви

39
 БИПФИЗИКА

То се може видети и на слици 3.8 где је приказана цев за мерење статитичких

притисака. Најмањи статички притисак је, као што се може видети тамо где је
хоризонтална цев најужа (у вертикалној цеви b), јер је на том месту највећи
динамички притисак пошто је ту највећа брзина струјања. Ако, пак, течност мирује
биће
( )

3.9 РЕАЛНЕ ТЕЧНОСТИ

3.9.1 УНУТРАШЊЕ ТРЕЊЕ. ВИСКОЗНОСТ

Под силом унутрашњег трења подразумева се међусобно деловање делова једног
истог тела при њиховом релативном кретању. Унутрашње трење или висозност се
јавља између слојева реалних течности који клизе једни преко других. Вискозност се
може описати и као отпор који течност пружа течењу. Што је отпорност већа и
вискозност је већа.
Проучавањем вискозности бави се наука о протицању течности – реологија. Име
потиче од грчких речи rheo (протицати) и logos (наука). Реологија се бави и свим
појавама које настају као последица померања унутрашњих слојева под дејством
спољашњих сила. Према томе, реологија је наука која проучава протицање и
деформацију материје.
Посматрајмо ламинарно кретање течности између две паралелне плоче, од којих је
једна (доња) непокретна, а друга се креће константном брзином v, слика 3.9.

Слика 3.9. Њутнов експеримент за извођење закона силе унутрашњег трења у течностима

40
 БИПФИЗИКА

Да би се горња плоча померила потребно је на њу деловати спољашњом силом F у

хоризонталном правцу. Експериментално се може утврдити да се при одређеној
вредности интензитета силе F плоча може кретати константном брзином v. Та
чињеница указује на појаву још једне силе која уравнотежује спољашњу силу F
односно која има исти интензитет и правац као и спољашња сила али је супротног
смера. То је сила спољашњег трења која се јавља између плоче и слоја течности који
је дирекном контакту са том плочом. Међутим, кретање горње плоче изазвало је
слојевито кретање течности при чему се слојеви крећу различитим брзинама.
Слој уз горњу плочу има највећу брзину v, слој испод њега мању брзину и тако редом
све до последњег слоја уз доњу плочу који је непокретан као и сама плоча. Слој са
већом брзином делује на онај са мањом брзином са тежњом да га убрза и обрнуто,
спорији слој делује на бржи са тежњом да га успори. То међусобно деловање слојева
исте течности је заправо сила унутрашњег трења (вискозност) у течностима.
Њутн је дао математички израз за силу унутрашњег трења

Ова једначина је позната као Њутнов закон вискозности. Према њему, сила
унутрашњег трења је директно сразмерна површини слојева који се додирују и
њиховој брзини, а обрнуто сразмерна растојању између слојева (плоча). Коефицијент
сразмере η назива се коефицијент динамичке вискозности. Експерименталним
путем је утврђено да коефицијент вискозности у течностима опада са повећањем
температуре течности (нпр. врело уље је „течљивије“ од хладног).
Код већине чистих (хомогених) течности коефицијент вискозности не зависи од
брзине протицања. За такве течности важи Њутнов закон вискозности и оне се
називају њутновске течности. Ако течност није чиста (суспензије и колоидни
раствори) коефицијент вискозности зависи од брзине протицања и код њих не важи
Њутнов закон. Ове течности се због тога називају „нењутновске“ течности.
Унутрашње трење постоји и при кретању чврстог тела кроз течност, нпр. довољно је
да равномерном брзином провлачимо шаку кроз неку течност и осетимо отпор те
течности.

41
 БИПФИЗИКА

3.9.2 ЛАМИНАРНИ И ТУРБУЛЕНТНИ ТОК

Постоје две врсте струјања вискозног флуида:

1. Ламинарно (слојевито) –течност струји у слојевима (ламинама) који се

међусобно не мешају
2. Турбулентно (вртложно)- делићи течности се крећу по сложеним међусобно
испреплетаним путањама. Турбулентно струјање се карактерише појавом
вртлога у којима се мешају слојеви флуида.

У случају ламинарног струјања струјнице су глатке и непрекидне линије, док код

турбулентног струјања нису глатке и имају прекиде. Турбулентно струјање
изазивају: препреке које се налазе на путу флуида, оштра кривина цеви кроз коју
флуид струји или превелика брзина струјања за дате услове.

Величина на основу чије вредности може да се одреди карактер струјања назива се

Рејнолдсов број. Ако се ради о протоку кроз цев константног попречног пресека,
Рејнолдсов број је дефинисан изразом:

Где је - густина флуида, - његова брзина, - коефицијент вискозности, -

полупречник пресека цеви. Из дефиниције се види да је Рејнолдсов број
бездимензионална величина. Експерименти показују да је за вредности овог броја
испод 2000 ток флуида ламинаран, док је за вредности око 3000 турбулентан. Ако
Рејнолдсов број има вредност између 2000 и 3000 струјање је нестабилно што значи
да мале опструкције или неравнине на површини могу да га учине турбулентним.

Да ли је струјање турбулентно или не, је тешко, мада не и немогуће предвидети.

Тешкоће произилазе из велике зависности карактера струјања од углачаности
површине цеви или пак постојања препрека струји флуида. Мале варијације у једном
од фактора могу да имају велике утицаје на карактер струјања.

Пошто jе крв суспензија високе концентрације и не може се третирати као хомогена

течност експериментално је одређена критична вредност Рејнолдсовог броја и
износи ( ). Касније се и рачунским путем показало да је у човековом
крвотоку ток крви претежно ламинаран са изузетком аорте у којој се могу јавити
турбуленције.

За разлику од ламинарног тока који се одвија тихо, турбулентни ток својим

вртлозима и њиховом интеракцијом са околним ткивима изазива вибрације ткива
42
 БИПФИЗИКА

које се стетоскопом региструју као „шумови“. Шумови у аорти су нормални (тј.

физиолошки); међутим, ако се они појаве у другој области кардиоваскуларног
система то указује на одређене абнормалности.
На пример, ток крви кроз срчане коморе је ламинаран. Међутим, ако се срчани
залисци између преткомора и комора сузе, повећава се брзина крви кроз њих и
крвоток у коморама може да постане турбулентан. То производи одговарајуће
шумове који указују на оштећења срчаних залистака. Сем тога, ови шумови указују и
на повећано оптерећење срца.

3.9.3 ПРОТИЦАЊЕ ВИСКОЗНЕ ТЕЧНОСТИ КРОЗ ЦЕВИ ЦИЛИНДРИЧНОГ ОБЛИКА

Претпоставимо да вискозна течност ламинарно протиче кроз цилиндричну цев
кружног попречног пресека, полупречника R и дужине l као на слици.

Слика 3.10. Ламинарно струјање вискозне течности кроз цев цилиндричног облика(а), Расподела
брзина слојева вискозне течности у цилиндричној цеви (б)

Црта-тачка линија кроз средину цеви је оса цеви. На једном крају цеви делује
притисак , а на другом . Претпоставимо да је , што значи да течност струји
слева на десно. Замишљени слој течности на растојању х од осе цеви креће се
константном брзином v, а то у казује равнотежу између сила које на тај слој делују.
На тај слој делује сила која потиче од разлике притисака на крајевима цеви и сила
унутрашњег трења између слојева течности. Сила разлике у притисцима дата је
изразом
( ) ( )

Где је површина попречног пресека цеви, х је полупречник круга а - Лдолфов број

који износи 3,14.
Из једнакости силе разлике у притисцима и силе унутрашњег трења

43
 БИПФИЗИКА

Добија се израз за брзину кретања посматраног слоја течности:

( )

Из последње једначине може да се одреди брзина кретања сваког слоја течности у

цеви. Из ове једначине се лако уочава да је брзина одређеног слоја течности кроз
цилиндричну цев већа ако је већа разлика притисака на њеним крајевима, мањи
коефицијент вискозности дате течности и мања дужина цеви. Највећу брзину
струјања има слој дуж саме осе цеви, тј. слој за који је х=0

Најмању брзину ће имати слој течности који је приљубљен уз унутрашњи зид цеви,
тј. слој за који је х=R:

( )

Да између појединих слојева течности различито удаљених од зидова цеви постоји

сила трења услед које се они крећу различитим брзинамa, као и да се најбрже креће
слој течности уз осу, можемо се уверити ако у високи стаклени суд сипамо воду, па
изнад ње пажљиво сипамо обојени глицерин. Глицерин је гушћи (специфично тежи)
од воде и пада ка дну, али се запажа да се слој у средини цеви спушта најбрже, а
слојеви уз зидове најспорије, тако да глицерин у води ствара изврнуту купу.
Расподела брзине слојева од осе цеви према зидовима приказана је на слици 3.10 б.

3.10 ХАГЕНОВ И ПОАЗЕЈЕВ ЗАКОН

1839. године Хаген је експерименталним путем дошао до израза за средњу брзину

ламинарног струјања течности кроз цилиндричне цеви:

Ова једначина је позната под називом Хагенов закон и показује да је средња брзина
ламинарног тока вискозне течности кроз цев утолико већа уколико је цев шира
(већи полупречник R) и уколико је већа разлика притисака на крајевима цеви
. Обрнуто, према Хагеновом закону, средња брзина ламинарног тока вискозне
44
 БИПФИЗИКА

течности је утолико мања уколико је већи коефицијент вискозности дате течности

и уколико је цев дужа (веће l).
Поазеј је унео Хагенов закон за средњу брзину течности у једначину за проток
вискозне течности кроз цев кружног попречног пресека
̅
Површина кружног попречног пресека је .

Последња једначина је Поазејев закон.

Крвоток је добар пример за примену Поазејевог закона очигледно показује да се у
случају смањења полупречника крвних судова може значајно смањити проток крви
кроз њих. Смањење полупречника крвног суда од само 5% (односно на 0,95 величине
уобичајеног полупречника) смањује проток крви на  0,95  0,81, односно на 81% од
4

уобичајене вредности. Дакле, проток је снижен за 19% уколико је полупречник

крвног суда смањен за само 5%.
Због привлачних молекуларних сила између крви и унутрашњег зида артерије, слој
крви који је у додиру са зидом артерије се не креће. Брзина тока слоја крви уз зид
артерије је нула и повећава се идући према центру артерије. Брзина тока се може
израчунати у функцији удаљености х од центра артерије (цеви).

Слика 3.11.

Мала брзина крви уз зид артерије, према Бернулијевој једначини, значи да је

притисак у овом делу релативно висок. У центру артерије где је брзина највећа
притисак је најмањи. Дакле, притисак радијално расте према периферији артерије.
Разлика у притисцима ствара силу која настоји да гура ћелије крви према центру
цеви.

45
 БИПФИЗИКА

3.11 МЕРЕЊЕ КРВНОГ ПРИТИСКА АУСКУЛТАЦИЈСКОМ МЕТОДОМ

Проток течности и брзина њеног струјања зависе од разлике притисака између

крајева дела цеви који се посматра. При мерењу притиска крви у артеријама
полазимо од претпоставке да је струјање крви кроз тело ламинарно. Ламинарно
струјање је „тих“ процес, док је турбулентно струјање „шуман“ процес. Ако крв у
некој артерији тече турбулентно, карактеристичан звук се јавља а може се
регистровати стетоскопом који се притисне на артерију. Мере се два притиска:
максимални и минимални. Максимални или систолни притисак настаје када се
срчани мишић скупи и потисне крв из леве коморе у аорту а одатле у артерије.
Између контракција притисак пада на своју минималну или дијастоличну вредност.
Уз претпоставку да ће свако вештачко насилно притискање артерије дати
турбулентни ток, обично се бира главна артерија у надлактици око које се обмота
гумена трака у коју се затим упумпа ваздух до довољно високог притиска тако да се
заустави ток крви. Онда се отвори вентил на траци и из траке се постепено испушта
ваздух, тј. смањује притисак. Лекар слуша на стетоскопу чији је врх притиснут на
артерију обично на унутрашњем делу подлактице. Никакав звук се не чује док не
крене крв кроз опструирану артерију, а крв ће кренути када притисак у гуменој
траци опадне испод систолног притиска. Зато се притисак у траци при првом звуку
узима као систолни притисак. Ток крви је и даље турбулентан све док се притисак у
траци не смањи довољно да престане да опструира проток у артерији. Притисак у
траци када престане карактеристичан звук сматра се дијастолним притиском.
Типичне вредности крвног притиска код одраслог, здравог човека су 120 mm Hg –
горњи и 80 mm Hg, што се бележи као 120/80. Према томе, просечан притисак крви
кад напушта срце тј. кад улази у лук аорте која је директно везана за срце, је око 100
mm Hg.

46
 БИПФИЗИКА

4. БИОАКУСТИКА
Биоакустика је интердисциплинарна научна област која проучава акустичка својства
биолошких система, као што су:
-пријем и перцепција звука,
-утицај инфразвучних, звучних и ултразвучних таласа на живе системе,
-медицинска дијагностика и терапија помоћу звучног и ултразвучног зрачења
-дејство буке и вибрације на живи свет, и др.
Највећи део информација о својој физичкој околини човек добија преко чула слуха и
вида. У оба случаја он долази до одређених сазнања о објектима са којима није у
непосредном додиру. У првом случају информације се преносе помоћу звука а у
другом помоћу светлости. Иако су звук и светлост врло различите појаве, оба
представљају облике таласног кретања. Светлосни таласи су електромагнетни
таласи чије постојање није везано за присуство материјалне средине. Звучни таласи
су, међутим, механички таласи који настају због осциловања физичких система у
еластичној средини. Ширење звучних таласа условљено је осциловањем молекула
материјалне средине.

4.1 МЕХАНИЧКЕ ОСЦИЛАЦИЈЕ

Периодична кретања су кретања која се после одређеног времена (периода)

понављају на исти начин. Примери оваквих кретања су обилазак Земље око Сунца,
кретање клатна зидног часовника, љуљање детета на љуљашци, плима и осека и
слично. Ако се периодично кретање понавља дуж једне путање говоримо о
осцилаторном кретању (осциловању или вибрирању). Под дејством реституционе
силе, која је пропорционална отклону тела од равнотежног положаја и усмерена ка
равнотежном положају, тело започиње „напред-назад“ кретање око равнотежног
положаја. Најпростији случај осцилаторног кретања је хармонијско осцилаторно
кретање у коме је положај тела синусна функција времена. Такво кретање изводе
силе еластичности или квазиеластичне силе (силе које се понашају као еластичне), а
тело се креће без губитка механичке енергије.
На слици 4.1 приказано је хармонијско осцилаторно кретања тела, окаченог о крај
еластичне опруге, по глаткој површини стола.

47
 БИПФИЗИКА

Кад опруга није истегнута ни сабијена, тело је у равнотежном положају х=0. Ако се
тело помери на растојање х улево, опруга ће се издужити и у њој ће се јавити
еластична (реституциона) сила F усмерена ка равнотежном положају. Под дејством
силе F тело ће се кретати према равнотежном положају али се неће зауставити у
њему, него ће по инерцији наставити да се креће с друге стране равнотежног
положаја, када почиње да сабија еластичну опругу. Код сабијене опруге се јавља сила
еластичности која је опет усмерена према равнотежном положају. На највећем
растојању од равнотежног положаја тело се заустави (силе инерције и еластичности
опруге се изједначе). Затим почне да се креће према равнотежном положају, прође
кроз њега и понавља кретање на исти начин.

Слика 4.1. Периодично кретање тела

Време после кога се кретање понавља на исти начин назива се период Т. Кретање
тела за време једног периода назива се осцилација. Највеће растојање тела од
равнотежног положаја с једне и друге стране тог положаја је амплитуда x0, а ма које
растојање тела од равнотежног положаја је елонгација х. Број осцилација у јединици
времена је фреквенција . Период и фреквенција су повезане релацијом

Јединица мере за период је секунда, а за фреквенцију Херц (1Hz=1/s).

Поред линеарне фреквенције постоји и угаона фреквенција ω, која је дата изразом

48
 БИПФИЗИКА

4.2 ОСЦИЛАТОРНА ФУНКЦИЈА

Зависности елонгације тела од времена може се илустровати помоћу приказаног

уређаја на слици 4.2 (лево). Тег је окачен за опругу и осцилује у вертикалној равни.
Док тег осцилује папир се креће под правим углом у односу на правац осциловања. За
то време оловка, која је прикачена за тег, описује таласасту линију по папиру.

Слика 4.2. Илустрација зависности елонгације од времена

Путања тела које осцилује (таласаста линија) је периодична (синусна или косинусна)
функција времена, слика 4.2 (десно). Тренутни положај тела које осцилује у односу
на равнотежни положај дат је изразом
( )

Где је – почетна фаза осциловања, одређена положајем тела у почетном тренутку;

( )- фаза осциловања одређује тренутни положај и смер кретања тела.

Уколико је почетна фаза једнака нули елонгација се своди на

4.3 МЕХАНИЧКИ ТАЛАСИ

Тело које осцилује зове се осцилатор. Његове осцилације се преносе на честице

околине јер су све оне повезане међумолекулским силама. Процес преношења
осцилаторног кретања са једне на другу честицу еластичне средине назива се
механички талас. Постоје две врсте механичких таласа: трансверзални и
лонгитудинални. Код трансверзалног таласа честице средине осцилују нормално на

49
 БИПФИЗИКА

правац простирања таласа, а код лонгитудиналног таласа честице средине осцилују

у правцу простирања таласа, слика 4.3.
Трансверзални таласи се простиру само у чврстим срединама у којима су могуће
еластичне деформације при смицању. Изузетак су таласи на површини течности,
који су трансверзални али нешто сложенијег карактера.

Слика 4.3. Формирање трансверзалног и лонгитудиналног таласа

Лонгитудинални таласи се простиру у срединама у којима су могуће запреминске

еластичне деформације. Такве деформације су својствене свим срединама: чврстим,
течним и гасовитим, зато се лонгитудинални таласи простиру у свим срединама.
Место у ком започиње таласно кретање назива се извор таласа.
Геометријски облик који образује деформација настала због осциловања честица
средине назива се таласни фронт.

4.4 ЗВУЧНИ ТАЛАСИ

Звук је механички лонгитудинални талас чије фреквенције леже у интервалу од 20

Hz до 20. 000Hz. Извор звука је било које тело које је побуђено на осциловање под
дејством спољашње силе. На пример ударцем чекића о звоно или звучну виљушку
(слика), или отпуштањем затегнуте жице, добијају се периодичне осцилације. Те
осцилације изазивају наизменично згушњавање и разређивање ваздуха које као
промена притиска дејствује на бубну опну у нашем уху изазивајући осећај чујности у
свести.
Звук се простире кроз еластичну механичку средину што значи практично кроз све
супстанце у свим агрегатним стањима. Звучни таласи у гасовима и течностима су
лонгитудинални, док су у чврстим телима трансверзални.

50
 БИПФИЗИКА

У безваздушном простору (вакууму) звук се не простире. На пример звук се неће

чути иако ради електрично звонце уколико је постављено испод стакленог звона из
којег је извучен ваздух.

Слика 4.4. Пример лонгитудиналног таласа, простирање звука у ваздуху

Основна подела звука је на прост звук (тон) и сложен звук (шум, бука,удар).
Прост звук настаје осциловањем тела чије се осцилације могу представити
функцијом синусног облика, (сл.4.5 лево). Сложени звук је комбинација више
простих звукова, па је његов облик изобличена синусоида, (сл. 4.5 десно).

Слика 4.5. Прост звук (лево), сложен звук (десно)

4.4.1 ОБЈЕКТИВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ЗВУЧНОГ ТАЛАСА

Физичке или објективне карактеристике звучног таласа су:

 Амплитуда таласа
 Период осциловања (фреквенција)
 Таласна дужина
 Брзина простирања
 Интензите (јачина) звука
51
 БИПФИЗИКА

Амплитуда звучног таласа ( ) представља највећу удаљеност честице средине од

равнотежног положаја приликом преношења таласа, слика 4.6.

Слика 4.6. Амплитуда и период звучног таласа

Период осциловања звучног таласа ( ) представља време за које звучни извор

изврши једну осцилацију. Реципрочна вредност периода је фреквенција таласа ( ).
Таласна дужина звучног таласа ( ) представља растојање између две суседне тачке
са највећим згушњењем или разређењем. Таласна дужина звучног таласа, брзина
његовог простирања u и фреквенција осциловања извора таласа повезане су
следећом релацијом:

Брзина звука ( )зависи од густине ( ) и еластичних својстава ( )средине кроз коју се

звучни талас простире, према следећој релацији:

Интензитет звучног таласа се дефинише као енергија коју преноси звучни талас у
јединици времена по јединици површине нормалне на ток енергије:

Где је - снага звучног таласа. Јединица за интензитет звучног таласа је (ват по

метру квадратном). Интензитет звука је директно пропорционалан квадрату
aмплитуде таласа.
Најнижи интензитет звучног таласа који човек може јасно да региструје назива се
праг чујности. Његова вредност зависи од фреквенције таласа. При фреквенцији од
1000 Hz праг чујности има вредност . Највиши интензитет звучног таласа

52
 БИПФИЗИКА

који људско ухо може да региструје назива се праг бола и за фреквенцији од 1000 Hz
. Између прага чујности и прага бола налази се област чујности. Ова област је
ндивидуална и код старијих особа се смањује, те јој горња граница може бити упола
мања.
Уместо интензитета звучног таласа често се користи величина која се назива ниво
јачине звука (L ). Према Вебер-Фехнеровог психофизичком закону, ниво јачине L
пропорционалан је логаритму односа објективне јачине звука I и истог звука на
прагу чујности ⁄ ,тј.

Где је k- коефицијент пропорционалности. Јединица за ниво јачине звука L зависи од

вредности коефицијента пропорционалности k . Ако је k=1 јединица за ниво јачине
звука је 1bel (В). Ако је k=10 користи се десет пута мања јединица која се назива
децибел (dB). У табели 1 дате су вредности нивоа јачине звука за различите звукове.
Децибел скала се зове логаритамска скала.

Извори звука Ниво јачине звука L (dB) Објективна јачина I (W/m2)

Откуцаји срца који се чују у 10 10-11
стетоскопу
Најтиши шапат 20 10-10
Корачање, тихи разговор 50 10-8
Просечно прометна улица 60 10-6
Гласан говор, јак саобраћај на 70 10-5
улици
Вика непосредно уз уво 80 10-4
Јака аутомобилска сирена 100 10-2
Мотор млазног авиона на 3m, 130 10
праг бола

Прагу чујности одговара ниво јачине звука од 0 dB, док прагу бола одговара 130 dB.

4.4.2 БИОФИЗИЧКЕ (СУБЈЕКТИВНЕ) КАРАКТЕРИСТИКЕ ЗВУЧНИХ ТАЛАСА

Звук на човека делује преко органа слуха. Ухо прима звук на субјективан начин
разликујући:

1) Висину звука
2) Боју звука
3) Гласност

53
 БИПФИЗИКА

То су субјективне биолошке или биофизичке карактеристике звука.

Висина звука углавном зависи од фреквенције звучних таласа. Што је фреквенција

звучног таласа нижа, он се, чулом слуха региструје као нижи звук и обрнуто.

Боја звука представља разлику у регистровању чулом слуха два идентична звучна
таласа емитованих са два различита извора. Разлика у боји два звука је последица
разлике у њиховим звучним спектрима, или још прецизније, разлике у амплитудама
таласа који чине тај звучни талас.

Гласност (G) је величина којом чуло слуха процењује интензитет звучног таласа.
Дефинише се једначином:

( )

Јединица за гласност је Сон (Sn).

4.4.3 КАРАКТЕРИСТИКЕ ПРОСТИРАЊА ЗВУЧНИХ ТАЛАСА

Кад се звучни талас простире кроз материјалну средину, она се супроставља
његовом кретању. Звучни отпор материјалне средине (Z) дефинише се једначином

У којој је густина средине, а брзина звучних таласа у тој средини. Највећи звучни
отпор је у чврстој средини, а најмањи у гасовитој средини.
Рефлексија (одбијање) звучних таласа

Звучни талас стиже до границе средине кроз коју не пролази него се враћа под истим
углом под којим је стигао на границу (слика). Ова појава се назива рефлексија
(одбијање) звуних таласа.

Слика 4. 7. Рефлексија звучног таласа

54
 БИПФИЗИКА

Степен рефлексије звучног таласа изражава се коефицијентом рефлексије (R), који се

дефинише једначинама:

Овде су и интензитет и амплитуда рефлектованог таласа, а и су

интензитет и амплитуда упадног таласа.

Коефицијент рефлексије може да се изрази и преко звучних отпора средине кроз коју
се талас простире и средине од које се талас одбија , тј.

( )

Коефицијент рефлексије звука је око 100% при прелазу звучног таласа из ваздуха у
чврсту или течну средину.

Расејање звучних таласа

Расејање звучних таласа је појава промене правца простирања звучног таласа када
наиђе на неки објект. У зависности од односа између димензија објекта и таласне
дужине звучних таласа расејање може да буде Рејлијево или дифракционо.
Рејлијево расејање настаје када је таласна дужина звучних таласа мања или већа од
димензија објекта. У овом случају звучни талас се расејава у свим правцима.
Дифракционо расејање се јавља у случају када је таласна дужина звучних таласа
приближно једнака димензији објекта. У овом случају се звучни талас расејава у
правцу свог простирања.
Апсорпција звучних таласа

При проласку звучних таласа кроз средину долази до смањивања њихових

амплитуда, односно до пригушења звука који чуло слуха региструје. Смањивање
(атенуација) амплитуда звучних таласа настаје из више разлога, а један од њих је
апсорпција. Апсорпција настаје када се енергија звучних таласа трансформише у
топлоту.
Интензитет звучног таласа I зависи од растојања r које прелази у средини према
следећој релацији:

55
 БИПФИЗИКА

Овде је почетни интензитет звучног таласа, а је коефицијент апсорпције и мери

се у m-1.
Коефицијент апсорпције зависи од особина средине (преко звучног отпора ) и од
фреквенције звучних таласа :

Дебљина полуапсорпције (r1/2) представља растојање у средини на којој се

интензитет звучних таласа смањи на половину своје почетне вредности, а
израчунава се помоћу једначине:

4.4.4 ИНТЕРФЕРЕНЦИЈА, ДИФРАКЦИЈА И РЕЗОНАНЦИЈА ЗВУЧНИХ ТАЛАСА

Интерференција таласа представља слагање два или више таласа у један, што доводи
до настајања новог таласа. Интерференција је карактеристична појава код свих
врста таласног кретања, па и код звука. Разликују се конструктивна (слика 4.8 а) и
деструктивна интерференција (слика 4.8 b).

Слика 4.8. Шематски приказ конструктивне (а) и деструктивне интерференције таласа

(b).

Ако се два таласа једнаких амплитуда, фреквенција и таласних дужина простиру у

истом смеру у некој средини, према принципу суперпозиције настаје резултујући
талас чија амплитуда зависи од фазе тих таласа. Ако су та два таласа у фази (слика а),
56
 БИПФИЗИКА

они интерферирају конструктивно и резултујући талас има два пута већу амплитуду
2А. Међутим, када су два таласа фазно померени за 1800, они интерферирају
деструктивно (поништавају се), слика b.
Посебан случај интерференције двају таласа је стојећи талас, слика 4.9. Настаје као
резултат слагања двају таласа једнаких таласних дужина, амплитуда и подударних
фаза. Назив потиче од чињенице да се овај талас не помера у простору односно да
„стоји“. Карактеристичне тачке стојећег таласа су чворови (са нултим елонгацијама)
и трбуси (који осцилују горе-доле), слика.

Слика 4.9. Стојећи талас

4.4.5 УХО И ЧУЈНОСТ

Звучни таласи улазе кроз ушни канал и резонирају са ваздушним стубом у њему.

Слика 4.10. Структура уха

На крају ушног канала је бубна опна преко које се преносе промене притиска, које је
изазвао упадни звук, на систем кошчица у средње ухо. Ове кошчице (чекић, наковањ
и бубањ) служе да пренесу одговор спољашњег уха на унутрашње ухо.

57
 БИПФИЗИКА

Средње ухо је шупљина напуњена ваздухом. Било која разлика притисака између
спољашњег и средњег уха ће изазвати осциловање бубне опне. Велика промена
притиска може узроковати пуцање опне. Да би се смањио такав екстремни притисак
на мембрану ту постоји мала тзв. Еустахијева цев која спаја шупљину средњег уха са
фаринксом – делом горњег грла. Еустахијева цев је велика довољно да дозволи спори
пролаз ваздуха да се подеси за велике промене притиска, али и довољно мала да
нагле промене притиска због звучних таласа још увек могу да се пренесу кроз
мембрану. На пример нагла промена притиска ваздуха кад путујемо авионом може
изазвати снажан бол у уху ако је Еустахијева цев блокирана због тешке прехладе.
Део унутрашњег уха који омогућује да чујемо чини спирална цев испуњена течношћу
– кохлеа. Вибрирање кошчица се на кохлеу преноси преко „овалног прозора“ – малог
отвора прекривеног мембраном. Енергија звука која пролази кроз кохлеу покреће
„базиларну мембрану“ која као одговор побуди ћелије влакана који личе на длаке а
које су везане за Кортијев орган – крајњи орган слушног нерва. Електрични сигнали
који се у овом процесу стварају преносе се до мозга где настаје осећај чујења.

4.4.6 АУДИОМЕТРИЈА
Оштећење слуха због интензитета звука почиње при 85 dB. Ниво оштећења зависи
од дужине експозиције и од фреквенције звука. Да ли ће оштећење од прегласног
звука бити привремено или стално зависи од тога да ли је пријемник звука који се
налази у унутрашњости уха оштећен или разорен. Нагла појава звука може да
произведе вибрације у слушним органима довољно интензивне да могу да их разоре.
Мање јак, али још увек снажан звук може да интерферира са целуларним
процесима у слушним органима и да узрокује њихово оштећење. На жалост, ћелије
слушног органа се не могу регенерисати. Губитак слуха услед јаког звука нарочито је
чест у опсегу фреквенција од 2000 до 5000Hz. Људски слух је најосетљивији на
звучне таласе фреквенција између 3000 Hz и 4000 Hz. Тада ухо региструје звучни
талас нивоа интензитета од 9 dB.
Тачне податке о губитку слуха испитаника могу се добити помоћу калибрисаног
мерног инструмента – аудиометра. Аудиометар је извор звука који се може тако
подесити да му се фреквенција и интензитет звука могу тачно одређивати.
Методологија мерења оштрине слуха назива се аудиометрија.

Током аудиометрије треба одредити праг чујности испитаника. Аудиограм је

графички приказ стања слуха добијен стандардним регистровањем прага чујности за

58
 БИПФИЗИКА

ваздушну и коштану водљивост. Графички се представља као координатни систем у

којем су на ординату унете вредности слуха у децибелима, а на апсциси поједине
фреквенције од најдубљих (125 Hz) до највиших (8.000 Hz).
Аудиометријом се рутински испитује ваздушна и коштана водљивост тонова.
Ваздушна водљивост се испитује преко слушалица постављених на уши испитаника.
Коштана водљивост се испитује на тај начин што се на кост иза уха болесника
постави мали вибратор и испитује способност провођења звука преко кости. Из
односа ове две кривуље лекар може донети закључке о појединим врстама оштећења
слуха.
Упоређивањем аудиограма особе оштећеног слуха са стандардном кривом прага
слуха може се дијагностиковати делимичан или потпуни губитак слуха. Губитак
слуха је различит за различите фреквенције, што зависи од обољења у уву. Показало
се да обољења у средњем уву изазивају оштећења дубоких тонова а у унутрашњем
високих.

4.5 УЛТРАЗВУК

Ултразвук је механички талас са фреквенцијом већом од 20kHz и може да достигне

вредност и до 1GHz. Ови таласи су нечујни за човечје уво.
Међународно друштво за заштиту од зрачења (IRPA) је 1977. године ултразвук
уврстило у тзв. нејонизујуће зрачење које у интеракцији са биолошким материјалом
не изазива јонизацију биолошких молекула.
Механички таласи чије се фреквенције налазе у домену од 109 – 1013 Hz називају се
хиперзвучним.
Иако је физичка природа ултразвука иста као и природа звучних таласа, UZ поседује
извесне специфичне карактеристике које одређују његов значај у свеукупној
примени, као што су:
-високе фреквенције, односно мале таласне дужине од 17mm до 0,1μm што
омогућује да се UZ таласи сконцентришу на мали простор а то условљава
велику моћ разлагања и
-велики интензитет у снажним генераторима UZ који имају веће вредности од
терапијских доза, тј. кад су реда величине 106W/m2, могу да изазову
деструкцију ткива.

59
 БИПФИЗИКА

Природни извори ултразвука су извесне животиње (слепи миш, мачка, делфин,

глодари), птице и инсекти који емитујући UZ таласе могу да се орјентишу у простору.
UZ се често појављује и код многих природних звукова и шумова, као шум ветра и
мора, и звукова код разних електричних пражњења или снажних лавина.
Највећи број ултразвучних генератора који се употребљавају у данашњој
медицинској пракси ради на принципу електрострикције, односно инверзног
пиезоелектричног ефекта. УЗ генератор се састоји се од посребрене
пиезоелектричне плочице (кристална плочица од кварца, турмалина, баријум
титаната) чија је спољна страна уземљена, а унутрашња повезана са каблом за
генератор електричних импулса. Цео уређај је обложен материјалом за звучну
изолацију а затим уграђен у метално кућиште. Кад се на пиезоелектричну плочицу
доведе електрични импулс, плочица се механички деформише и почиње да осцилује.
Она емитује UZ таласе према спољашњој средини и према унутрашњем делу уређаја.
У унутрашњем делу UZ таласе апсорбује специјални блок (пригушивач), а у
спољашњем делу (испред сонде) UZ се користи за разна испитивања.

4.5.1 РЕФЛЕКСИЈА И АПСОРПЦИЈА ЗВУЧНИХ И УЛТРАЗВУЧНИХ ТАЛАСА

Целокупна примена ултразвука заснива се на појавама рефлексије (одбијања) и
апсорпције (упијања, пропуштања) ултразвучних таласа.
Ултразвучни таласи при преласку из једне средине у другу подлежу законима
рефлексије, трансмисије и апсорпције. Кад ултразвучни талас наиђе на неку
препреку, на граници двеју средина које се разликују по својим акустичним
својствима (отпорима или импеданцама и ), он се може делимично
рефлектовати, делимично трансмитовати и делимично апсорбовати. Ако је
интензитет упадног UZ таласа, интензитет рефлектованог, трансмитованог а
интензитет апсорбованог UZ, онда се, према закону одржања енергије, може
написати

Коефицијент рефлексије је количник амплитуда упадног и рефлектованог таласа

( ) ( )

60
 БИПФИЗИКА

Уколико је већа разлика импеданција двеју средина Z1 << Z2, већи део ултразвучног
таласа ће се рефлектовати а мањи пропустити. Коефицијент рефлексије је врло мали
при прелазу УЗ из течних у чврста тела, а врло велики при прелазу из ваздуха (гаса)
у течна и чврста тела и може бити већи и од 90%. Тако нпр. за више фреквенције УЗ
довољна је дебљина ваздуха од неколико милиметара па да рефлексија практично
буде потпуна. То је разлог што се рефлексионе или ехо методе не користе за
утврђивање стања плућа. Наиме, импеданција ваздуха у плућима је много мања од
импеданције самог ткива. Ако су густине средина приближно једнаке

са порастом разлике густина средина рефлексија расте а трансмисија се смањује.

4.5.2 КОЕФИЦИЈЕНТ АПСОРПЦИЈЕ

Ултразвучни таласи се при проласку кроз одређену средину, нпр. ткиво људског
организма, пригушују тако да им амплитуде постају све мање што сноп UZ зрака
дубље продире. Ако се претпостави да је на некој удаљености амплитуда таласа
опала е-пута од своје првобитне вредности , за коефицијент апсорпције UZ таласа
можемо писати

Коефицијент апсорпције UZ, дакле, једнак је реципрочној вредности растојања , на

коме се амплитуда смањила е-пута, тј. за 37% јер је 1/е=1/2,72=0,37. Коефицијент α
се изражава у m-1 или cm-1, расте са порастом фреквенције UZ, а опада са порастом
импеданције апсорбента (средине која апсорбује UZ ). Ваздух, с обзиром да има малу
вредност импеданције, јако апсорбује UZ и може се практично сматрати баријером за
UZ. Пошто и најтањи слој ваздуха између сонде и тела апсорбује велики део UZ
енергије, користи се течно контактно средство чија је акустична импеданција
приближно једнака импеданцији коже.
Интензитет УЗ опада по експоненцијалном закону при проласку кроз материју због
апсорпције. Средина веће акустичке импеданце мање апсорбује УЗ те ће УЗ таласи
кроз њу имати већи домет. Апсорпција УЗ у некој средини зависи и од његове
фреквенције, односно нтензитета. Што је фреквенција УЗ већа то га средина боље
апсорбује. У табели је приказан домет УЗ у води и ваздуху у зависности од његове
фреквенције.

61
 БИПФИЗИКА

Фреквенција УЗ Домет у води Домет у ваздуху

(kHz) (m) (m)
10 400.000 220
100 4.000 2,2
500 160 0,08
1000 40 0,02

4.5.3 ЕФЕКТИ У СУПСТАНЦИ

Јаке осцилације акустичког притиска у средини кроз коју се простире УЗ могу имати
следеће последице:
1. Ефекат кавитација у течној средини
2. Ефекат коагулације у гасовитој средини
3. Термичко деловање или загревање средине
4. Физико-хемијско дејство .
Под ефектом кавитације подразумева се кидање течне средине и стварање гасних
мехурића у непрекидној течности. При сабијању средине може доћи до распрскавања
ових мехурића при чему се јављају краткотрајни удари притиска (до 108Ра). На
ефекту кавитације се заснива примена УЗ за образовање финих емулзија код
колоидних раствора, за уситњавање дисперзних честица суспендованих у течноси
при припремању лекова, за поспешивање хемијских реакција и др.
Ефекат коагулације је механизам међусобног деловања чврстих лебдећих честица у
гасној средини и ултразвука. Под дејством УЗ ове честице се спајају, образујући веће
творевине, које се затим под дејством силе Земљине теже таложе. На овом ефекту се
заснива једна од метода пречишћавања ваздуха од лебдећих честица прашине,
пепела, чађи и других непожељних супстанци.
Термичко деловање се заснива на апсорпцији УЗ енергије у средини кроз коју се УЗ
простире. Због апсорпције се повећава унутрашња енергија средине, односно
средина се загрева. Овај ефекат се користи посебно у медицинској терапији за
загревање кива код упалних и реауматских стања, као и стања након повреда.
Физико-хемијско дејство UZ односи се, пре свега, на оксидационо-редукционе
процесе у организму који могу довести до денатурације протеина, инактивације
ензима, деполимеризације високополимерних протеина. Њихова се штетност
повећава са повећањем топлотног дејства.

62
 БИПФИЗИКА

4.5.4 ОСЛИКАВАЊЕ УЛТРАЗВУЧНОМ СОНОГРАФИЈОМ

Ултразвучном сонографијом се добијају слике унутрашњих органа. Користе се
пулсеви ултразвучних таласа и детектује се њихов ехо (рефлектовани талас) са
унутрашњих органа.
Сонда се користи и као извор и као детектор ултразвука. На кожу испитаника се
нанесе гел па се ставља сонда која емитује ултразвучни пулс високе фреквенције. Гел
се наноси да би се спречили губици ултразвучне енергије, односно како би се УЗ
талас пропустио у тело без губитака. Пошто је емитовала УЗ талас сонда се пребацује
у режим у којем ради као детектор. УЗ талас долази до границе различитих ткива у
телу. На тој граници се један део рефлектује (одбија) и враћа назад у сонду, а други
део се пропушта и долази до следеће границе. Рефлектовани талас се у сонди
детектује а затим анализира. У основи се израчунавају два параметра: време
кашњења – време од емитовања УЗ пулса до детектовања еха и интензитет еха. Из
времена кашњења еха одређује се дубина на којој се налази граница од које се УЗ
рефлектовао, а на основу укупних података о времену кашњења се одређује положај
и облик органа са кога је дошло до рефлексије. Време кашњења еха је врло кратко,
реда микросекунде.
Интензитет еха зависи пре свега од разлике густине ткива кроз које УЗ пролази и
густине органа са којег се рефлектује. Из интензитета еха се одређује густина
унутрашњих органа и ти подаци се користе за детектовање евентуалних промена на
њима као што су цисте и тумори. Време кашњења и интензитет еха одговарајућом
анализом дају слике органа на монитору.

4.5.5 УЛТРАЗВУЧНИ УРЕЂАЈ

Основни делови УЗ уређаја су: сонда, централна јединица (компјутер којим се
обрађују подаци, тј. ствара слика), јединица којом се контролише рад сонде
(фреквенција и трајање пулса, као и режим рада), монитор, принтер и диск за чување
података.
У сонди се налази један или више пиезоелектричних кристала који могу да стварају
УЗ и да га детектују. Кад сонда ради као извор, пиезоелектрични кристали се изложе
променљивој електричној струји и вибрирају. Те вибрације стварају УЗ таласе који се
преносе на околину. Обрнуто кад сонда ради као детектор, пиезоелектрични
кристали су изложени механичким УЗ таласима због чега опет вибрирају. Тим
вибрацијама стварају променљиве електричне струје чија појава указује да је до

63
 БИПФИЗИКА

сонде дошао ехо и те се струје даље анализирају. Сонде су опремљене и акустичним

сочивима којима се фокусира пулс на одређено растојање, а имају такође и супстанцу
која спречава рефлексију уназад.
Као посебан вид УЗ сонографије издвајају се тродимензионална сонографија и
Доплер сонографија.
Код тродимензионалне сонографије се формирају слике на истом принципу као у две
димензије, користећи сложенију процедуру.
Доплер УЗ сонографија се заснива на Доплеровом ефекту тј. појави да се фреквенција
детектованог таласа промени уколико се извор и детектор крећу један у односу на
други. Објекат који рефлектује талас се може сматрати извором таласа у односу на
детектор. И фреквенција еха се мења када се објекат који рефлектује креће. Из
разлике фреквенција еха и упадног УЗ израчунава се брзина којом се креће објекат
који је рефлектовао УЗ.
У медицинској дијагностици се Доплер сонографија користи за испитивање
протицања крви кроз срце и велике крвне судове. Еритроцити рефлектују ултразвук,
а повећање брзине крви указује на сужење крвног суда. Често се користи приказ
брзина струјања крви у боји. Смер кретања крви ка сонди или од сонде одређен је
плавом и црвеном бојом. Интензитет брзине одговара нијанси, на пример, светло
црвена означава велику брзину, тамно црвена малу. Дакле, у крвне судове се не
убацују никакве боје нити је то стварна боја крви, већ софтверски приказ брзина у
боји. Треба нагласити да се Доплер сонографијом не могу испитивати мали крвни
судови.

4.5.6 ДОПЛЕРОВ ЕФЕКАТ

Вероватно смо сви приметили да се звук аутомобилске сирене мења док аутомобил
пролази поред нас. Фреквенција звука коју при том региструју наше уши постаје
виша док се аутомобил приближава а опада када он почне да се удаљава. Наравно,
сирена све време емитује звук исте фреквенције, а мења се фреквенција звука који
ми региструјемо. То је један од примера тзв. Доплеровог ефекта.

Претпоставимо да се посматрач Р креће а да је извор звука S непокретан. Посматрач

се креће брзином директно ка тачкастом непокретном ( ) извору таласа.
Нека су ν и λ фреквенција и таласна дужина, респективно, извора таласа, а да је
брзина звука . У случају када се не крећу ни извор ни посматрач ( и ),

64
 БИПФИЗИКА

фреквенција звука којег региструје посматрач једнака је фреквенцији звучног

извора. Када се посматрач креће ка извору звука, брзина таласа у односу на њега
постаје већа и износи , док таласна дужина остаје непромењена. На основу
једначине , закључујемо да је фреквенција звука коју чује посматрач увећана и
да износи

Како је , овај израз може да се запише у облику

( )

Ако се посматрач креће од извора, релативна брзина таласа у односу на њега је

, па ће фреквенција звука коју региструје посматрач бити

( )

Ове две формуле могу да се обједине у једну

( )

Где се знак „+“ користи када се посматрач креће ка извору, а знак „-„ када се креће од
њега.

Слика 4.11. Доплеров ефекат када звучни извор мирује а посматрач се креће

65
 БИПФИЗИКА

Размотримо сада ситуацију када се извор креће директно ка посматрачу А који

мирује. Са слике се види да ће, таласни фронтови звука које посматрач А чује, у том
случају бити ближи једни другима него у случају када је извор у стању мировања.
Стога је таласна дужина λ’ коју мери (уз помоћ неког инструмента) посматрач А,
краћа од таласне дужине извора λ. У току сваке осцилације која траје Т, извор,
крећући се брзином , прелази растојање , а таласна дужина коју мери
посматрач је управо једнака разлици таласне дужине извора λ и овог износа

Како је фреквенција коју чује посматрач А је

Односно

Одакле се може закључити да је фреквенција коју региструје посматрач када се извор

креће ка њему, већа од фреквенције таласа коју емитује звучни извор.

Слика 4.12. Извор звука се креће, а посматрач мирује

66
 БИПФИЗИКА

Ако се извор креће од посматрача (случај са посматрачем В са слике 4.12), посматрач

региструје већу таласну дужину λ’, од таласне дужине коју емитује звучни извор, што
значи да фреквенција коју посматрач региструје опада и износи

Комбинујући последње две једначине добијамо општи израз који даје везу између
регистроване и емитоване фреквенције у случају када се извор креће а посматрач је у
стању мировања

Где се горњи знак односи на кретање извора ка посматрачу а доњи на удаљавање од

њега.

Наравно, могућа је и најопштија ситуација, у којој се и извор и посматрач крећу, а

израз за регистровану фреквенцију, у том случају, може да се напише узимањем у
обзир већ добијених израза:

У овом случају горњи знаци одговарају ситуацији када се извор и посматрач

приближавају један другоме, а доњи знаци ситуацији када се међусобно удаљавају.
На основу изнете анализе јасно је да, увек када је реч о приближавању расте
фреквенција, а када имамо случај да се извор и посматрач удаљавају, фреквенција
опада.

4.5.7 ПРЕДНОСТИ И НЕДОСТАЦИ УЛТРАЗВУЧНЕ СОНОГРАФИЈЕ

УЗ сонографија се користи у многим областима медицине укључујући акушерство и
гинекологију, кардиологију, откривање тумора и друго. Основне предности ове
методе су:

 слике се добијају без употребе штетног јонизујућег зрачења

 добијају се добре слике мишића и меких ткива, а посебно су јасне границе
између чврстих и течних области
 уређај је мали и лако преносив те се може снимати испитаник у кревету

67
 БИПФИЗИКА

 уређаји нису скупи у односу на друге којим се добијају слике (СТ, MRI)
Недостаци УЗ сонографије су у томе што УЗ не продире кроз кост, тако да није
могуће снимити мозак овом методом. Такође, слике су веома лоше ако се између
сонде и испитиваног органа налази ваздух, због превелике разлике у акустичној
импеданци, тако да се на пример не може добити слика плућа. Дубина продирања УЗ
је ограничена и због тога се не могу снимати делови дубоко у телу, посебно код
дебелих особа. Интензитети УЗ који се користе у дијагностичке сврхе су знатно
испод оних који би могли да доведу до штетних појава као што је стварање мехурова
у ткивима и загревање ткива.

68
 БИПФИЗИКА

5. БИООПТИКА
У геометријској оптици светлост се посматра као скуп зрака, емитован из извора,
који се простире кроз провидну средину што је објашњено са три закона:
1. Закон линеарног простирања по коме се светлосни зраци праволинијски
простиру кроз хомогену средину;
2. Закон рефлексије по коме се одвија интеракција светлости и рефлектујућих
површина (нпр. огледала)
3. Закон рефракције по коме се одвија понашање светлосних зрака на граници
између две различите провидне средине (нпр. ваздух и стакло)
Закон линеарног простирања светлости
Као доказ праволинијског простирања светлости могу да послуже светлосне појаве у
мраној комори (слика 5.1). Зраци светлосног извора А (свеће) падају на предњу
страну коморе и мали отвор на њој. На задњој страни коморе која је обично од
мутног стакла или танке хартије, услед праволинијског простирања светлости,
формира се обрнути лик В светлосног извора.

Слика 5.1. Формирање лика светлосног извора у мрачној комори

Закон рефлексије
Приликом вожње аутомобила ноћу, примећује се да, на стубићима постављеним уз
ивицу пута, металне плочице светле. Овакве „светлеће“ плочице или траке налазимо
и на крајњим деловима аутомобила, бицикла, на ученичким торбама, а познате су
под називом „мачје очи“. Разлог блеску мачјих очију, у физичком смислу, у ствари је у
томе што се светлост која их обасја, од њих одбија.
Глатка тела од којих се веома добро одбија зову се огледала. Огледала могу бити
равна и крива. У крива огледала убрајамо сферна, цилиндрична, параболична итд. У

69
 БИПФИЗИКА

пракси се најчешће праве огледала од стакла превученог сребром или живиним

амалгамом. Појава одбијања светлости од равног огледала приказана је на слици 5.2.

Слика 5.2. Рефлексија светлости

Упадни зрак (Incident ray) са нормалом гради упадни угао . Зрак се одбија тако да
одбијени зрак (Reflected ray) са истом нормалом гради одбојни угао .
За одбијање светлости (огледалску рефлексију) важе следећа два закона:
1. Упадни зрак, нормала и одбијени зрак леже у истој равни
2. Угао упадног зрака θi и угао одбијеног зрака θr ( у односу на нормалу)
међусобно су једнаки

Ако паралелни зраци падну на равну површ, они ће после одбијања такође бити
паралелни. Међутим, ако исти зраци падну на неравну и храпаву површ, они ће се
после одбијања расипати на све стране, слика 5.3. Светлост одбијена од неравних
површи назива се дифузна светлост, а тела која овако расипају светлост-дифузори.
Мачје око је типичан пример дифузора.

Слика 5.3. Огледалско и дифузно одбијање светлости

70
 БИПФИЗИКА

Закон рефракције
Ако се са стране посматра штап уроњен у воду, чини се да је преломљен на граници
између ваздуха и воде. Када се загази у воду, ноге ће изгледати сломљене и краће, а и
дубина воде мања него што је стварна. На основу оваквих запажања може се
закључити да су се догодиле неке промене са зрацима светлости на прелазу између
ваздуха и воде.
Ова појава се зове преламање светлости. Преламање се догађа на граничним
површинама између две средине различитих оптичких густина.
Слично као код одбијања, закон преламања светлости гласи: „упадни зрак, нормала и
преломљени зрак леже у једној равни“.
Када светлосни зрак прелази из оптички ређе у оптички гушћу средину, упадни угао
је већи од преломног угла, тј. . За овај зрак се каже да се прелама ка нормали.
Такав случај је када светлосни зрак прелази из ваздуха у воду, као и из ваздуха у
стакло.

Слика 5.4. Преламање светлости

У случају када светлосни зрак прелази из оптички гушће у оптички ређу средину (на
пример из воде у ваздух) – упадни угао је мањи од преломног угла: . Ово значи
да се зрак светлости тада прелама од нормале.
Зраци који падају нормално на граничну површину не преламају се.

5.1 ИНДЕКС ПРЕЛАМАЊА

Индекс преламања неке провидне средине у односу на вакуум назива се апсолутни

индекс преламања:

где је брзина светлости у вакууму, а је брзина светлости у датој средини.

71
 БИПФИЗИКА

Пошто су брзине светлости за вакуум и ваздух приближно једнаке, апсолутни индекс

преламања ваздуха је 1.
Апсолутни индекси преламања за неке провидне средине дати су у следећој табели:

Средина вода лед алкохол стакло кварц дијамант

n 1,33 1,31 1,36 1,50 1,54 2,42

Релативни индекс преламања је једнак односу брзина светлости у двема срединама:

5.2 ТОТАЛНА РЕФЛЕКСИЈА

Као што је речено, преломни угао је већи од упадног када светлосни зраци прелазе из
оптички гушће у оптички ређу средину. Ако би се у овом случају повећавао упадни
угао, повећавао би се и преломни. Али како је овај угао већи од упадног, он ће брже
нарасти до 900 и тада ће се излазни зрак кретати по самој граници тих двеју средина.
Упадни угао коме одговара преломни угао од 900 назива се гранични угао тоталне
рефлексије. Гранични угао тоталне рефлексије за прелаз вода-ваздух је 48,50, а за
стакло-ваздух је 420.
Ако је упадни угао већи од граничног угла тоталне рефлексије, зрак неће прећи у
другу средину, већ ће се одбити од граничне површине и вратити у исту средину.
При том важи закон одбијања светлости. Овакво одбијање (рефлексија) назива се
тотална рефлексија, јер се сви зраци враћају у исту средину. Значи тотална
рефлексија могућа је само када светлост прелази из оптички гушће у оптички ређу
средину.

Слика 5.5. Тотална рефлексија

72
 БИПФИЗИКА

5.3 ОПТИЧКА СОЧИВА

Оптичка сочива су провидна тела (углавном од стакла или пластичних материјала)

огранична са две закривљене површине (сферне, цилиндричне или равне
површине). На слици је приказано оптичко сочиво и означени најважнији елементи.
Линија која пролази нормално на обе граничне површине сочива назива се оптичка
оса. Тачка О на оптичкој оси која лежи у средини између граничних површина сочива
назива се оптички центар. Свако сочиво има два фокуса (жиже) , једнако
удаљена од центра сочива. Центри кривина граничних површина су .

Слика 5.6. Оптички елементи сочива

Према облику и особинама, сочива се деле на сабирна (конвергентна) и расипна

(дивергентна). Сабирна сочива су дебља на средини него на крајевима, док су
расипна тања на средини. Сабирна сочива све светлосне зраке паралелна својој
оптичкој оси сакупљају –фокусирају у заједничку тачку (F) иза сочива. Расипна
сочива расипају све светлосне зраке паралелне својој оптичкој оси тако да изгледа
као да дивергирају (извиру) из виртуелног фокуса (F) испред сочива, слика 5.7.

Слика 5.7. Конвергентно(сабирно) и дивергентно (расипно)сочиво

73
 БИПФИЗИКА

Растојање између оптичког центра сочива О и фокуса F назива се жижна даљина и

углавном се обележава са . По конвенцији, сабирна сочива имају позитивну а
расипна негативну жижну даљину.

5.3.1 ФОРМИРАЊЕ ЛИКА ПОМОЋУ САБИРНОГ И РАСИПНОГ СОЧИВА

За конструкцију лика код сабирног сочива користе се три карактеристична зрака
светлости
1. Зрак који је паралелан оптичкој оси, прелама се тако да пролази кроз жижу
која је са друге стране сочива,
2. Зрак који пролази кроз жижу која је испред сочива, прелама се тако да са друге
стране сочива наставља паралелно оптичкој оси
3. Зрак који пролази кроз оптички центар – не прелама се.

Слика 5.8. Конструкција лика код сабирног сочива

При конструкцији лика код сабирног сочива морамо разликовати три положаја
предмета:
1) Предмет се налази на центру закривљености сочива или иза њега. Лик је
стваран, обрнут и умањен.
2) Предмет се налази између центра закривљености сочива и жиже. Лик је
увећан, обрнут и стваран.
3) Предмет се налази између жиже и сочива. Лик је привидан, усправан и увећан.
При конструкцији лика, код расипног сочива, користе се три карактеристична зрака:
1. Зрак паралелан са оптичком осом, прелама се као да је стигао из жиже са друге
стране сочива
2. Зрак који је усмерен према жижи са друге стране сочива прелама се паралелно
оптичкој оси
3. Зрак пролази кроз центар сочива без промене правца
74
 БИПФИЗИКА

Слика 5.9. Конструкција лика код расипног сочива

Расипна сочива образују само једну врсту лика ма где се предмет налазио. Код њих се
лик увек образује на оној страни сочива на којој се налази предмет. Он је увек
усправан, нестваран и умањен.

5.3.2 МЕРЕЊЕ ПРЕЛОМНЕ (ОПТИЧКЕ) МОЋИ СОЧИВА – ДИОПТРИЈА

Уколико сочиво јаче савија светлосне зраке, односно уколико је већи угао преламања
светлосних зрака који су прошли кроз сочиво, утолико је преломна моћ тог сочива
већа. Преломна (оптичка) моћ сочива мери се диоптријама. По дефиницији,
преломна моћ конвергентног сочива једнака је количнику од 1 метра и жижне
даљине (изражене такође у метрима). На пример, ако сочиво фокусира паралелне
светлосне зраке у жижну тачку која је на растојању 1m од сочива онда је његова
преломна моћ +1 диоптрија. Ако се, пак, жижна тачка сочива налази на 0.5 m иза
сочива, тада је преломна моћ посматраног сочива једнака +2 диоптрије.
Уколико расипно сочиво дивергира светлосне зраке исто толико колико их скупи
конвергентно сочиво јачине од +1 диоптрије, каже се да дивергентно сочиво има
јачину од -1 диоптрије.
Јачина сочива је једнака реципрочној вредности жижне даљине, тј.

Јединица за јачину сочива је Диоптрија: .

Оптичка јачина је позитивна за сабирна сочива, а негативна за расипна.
Јачина цилиндричних сочива се израчунава на исти начин као и јачина сферних
сочива, осим што се поред јачине мора назначити и осовина цилиндричног сочива.
Ако цилиндрично сочиво сакупи паралелне светлосне зраке у жижној линији на
удаљености 1m иза сочива, оно има јачину од +1 диоптрије. Аналогно томе, ако
цилиндрично конкавно сочиво расипа паралелне светлосне зраке исто толико

75
 БИПФИЗИКА

колико конвексно цилиндрично сочиво од +1 диоптрије скупи, јачина тог

цилиндричног конкавног сочива -1 диоптрија. Ако је жижна линија хоризонтална,
каже се да је осовина 0 степени, а ако је вертикална онда је осовина 90 степени.
Поред жижне даљине и оптичке јачине, веома важна карактеристика сваког сочива је
његово увећање. Увећање сочива представља однос величине лика и предмета:

5.3.3 ХРОМАТСКА АБЕРАЦИЈА

При преламању светлости на граници две површине, угао преламања зависи од
таласне дужине светлости. Овај феномен је познат као дисперзија светлости. Добро
познат пример дисперзије светлости је дисперзија беле светлости на стакленој
призми.
Уколико паралелни зраци беле светлости падају на сочиво, након преламања
светлост се неће сакупити у жижу већ ће постојати више жижа у зависности од
фреквенције светлости. Уколико се светлост фокусира на оптичкој оси сочива ефекат
се назива лонгитудинална хроматска аберација. Уколико се, пак, светлост фокусира
на површини нормалној на оптичку осу сочива ефекат се назива трансферзална
хроматска аберација.

Слика 5.10. Хроматска аберација

5.4 ОПТИЧКИ ИНСТРУМЕНТИ

Лупа или увеличавајуће стакло је најједноставнији оптички инструмент. Свако

сабирно сочиво може послужити као лупа. Потребно је само да се предмет постави
између жиже и сочива. Тад се добија увећан, усправан и привидан лик и то на истој
страни сочива на којој је и предмет.
76
 БИПФИЗИКА

Лупа може бити састављена од више сочива, при чему се оптичке јачине сочива
алгебарски сабирају. Овакве комбиноване лупе могу увећавати и до 50 пута. Али, у
пракси се најчешће употребљавају лупе са једним сочивом, које увећавају 4-10 пута.
Микроскоп се састоји од објектива и окулара, стављених у једну цев. Објектив је
сабирно сочиво врло мале жижне даљине и даје стваран, обрнут и увећан лик. Овај
лик се образује између жиже и окулара. Окулар се понаша као лупа и увећава још
једном овај лик.
Квалитет микроскопа зависи од његовог увећања. Увећање микроскопа се може
израчунати као производ увећања објектива и увећања окулара, тј.

Ово је лако израчунати, пошто су увећања обележена на сваком објективу и окулару.

Најбољи оптички микроскоп може имати увећање до 2 500.

5.5 ДЕЛОВИ ОКА

Око одрасле особе је скоро сферног облика, пречника око 23 mm. Главни делови ока
су:

 Очна јабучица - садржи чулне ћелије

 Очни нерв – преноси светлосне надражаје у центар за вид
 Центар за вид – у њему настаје осећај вида, смештен у потиљачном делу
коре великог мозга.
Помоћни делови ока су:

 Трепавице – штите око од свих спољашњих чинилаца

 Сузне жлезде – стварају и луче сузе које влаже и испирају очи
 Вежњача – облаже очну јабучицу и унутрашњу страну очних капака
 Обрве – спречавају сливање зноја са чела
 Очни капци – омотач који штити предњи део ока
 Очни мишићи – покрећу очну јабучицу у свим правцима.
Очна јабучица је смештена у очној дупљи. Њена унутрашњост је испуњена густом и
провидном пихтијастом масом која се назива стакласто тело. Очна јабучица је
обавијена са три омотача:

77
 БИПФИЗИКА

 Беоњачом, белим спољашњим омотачем који са предње стране ока прелази у

провидну рожњачу која пропушта светлост. Беоњача штити очну јабучицу и
даје јој чврстину и облик.
 Судовњачом, средишњим омотачем који је прожет густим сплетом крвних
судова који доносе хранљиве супстанце и мрких пигментних ћелија које
стварају услове мрачне коморе. Судовњача на предњем делу ока прелази у
цилијарно тело, а оно у дужицу. У цилијарном телу се налазе мишићи који
својим грчeњем мењају дебљину очног сочива. Дужица садржи пигменте од
којих зависи боја очију. У зависности од јачине светлости мишићи дужице се
грче и опружају, чиме се регулише ширина зенице – кружног отвора у средини
дужице кроз који пролази светлост. Зеница делује на исти начин као
самоподешавајући отвор на фото-апарату. При слабој осветљености зеница се
отвори на пречник од 7 до 8 mm, док је при великом интензитету упадне
светлости тај пречник свега 2 или 3 mm. Светлосни зраци пролазе затим кроз
очно сочиво.
 Мрежњачом, унутрашњим омотачем у ком се налазе чулне ћелије –
фоторецептори – чепићи (чуњићи) и штапићи. Чепића има највише у жутој
мрљи, месту где се сабирају светлосни зраци и где се ствара јасан лик
посматраног предмета. У сваком оку има око 120. 000. 000 штапића смештених
углавном на периферији мрежњаче. Активнији су код слабог светла и посебно
су осетљиви на кретање па се детекција кретања врши искључиво уз њихову
помоћ.
Око 6. 000. 000 чепића смештено је у средишњем делу мрежњаче. Они су осетљиви
само на јаче светло, разлучују више детаља и боје за разлику од штапића. Кад
гледамо директно у предмет најважније информације нам дају чепићи док у случају
периферног вида и кретања (нпр. код преласка улице) највише користимо
информације штапића.
Очни нерв који настаје од нервних продужетака чепића и штапића излази из очне
јабучице на месту где нема фоторецептора тзв. слепа мрља.

5.5.1ФУНКЦИОНИСАЊЕ ОКА
Оптички делови ока имају функцију да на мрежњачи створе слику предмета који
гледамо. Нормално око ће фокусирати на мрежњачу сноп паралелних зрака који су
одбијени од објекта на удаљености од 6m. Ако се пак објекат налази на растојању
мањем од 6m, жижна даљина сочива се мора променити да би се створила оштра
78
 БИПФИЗИКА

слика. Ово чини цилиарни мишић који обликује сочиво у облик веће закривљености
него код релаксираног (опуштеног) ока. Кажемо да се сочиво акомодира.
Акомодација у офтамологији означава термин којим очно сочиво подешава своју
преломну моћ прилагођавајући се посматраном предмету. Међутим, закривљеност
сочива може да се повећа само до одређене границе због чега око не може да
акомодира објект који се налази ближе од тзв. тачке близине. За одраслу особу тачка
близине је око 25cm.

Слика 5.11. Акомодација очног сочива

5.5.2 СТВАРАЊЕ СЛИКЕ

Када светлост уђе у око, пролази кроз рожњачу (корнеу). Количину пропуштене
светлости контролише дужица (ирис) која подешава отвор зенице. Сочиво фокусира
светлост. Она затим пролази кроз стакласто тело и погађа мрежњачу. Ту се апсорбује,
ствара се електрични сигнал (нервни импулс) на сензорима на мрежњачи и шаље се
путем оптичког нерва у мозак где се прихвата као слика 5.12.
На жутој мрљи на мрежњачи настаје умањен и обрнут лик. Лик доживљавамо као
стваран, усправан и у природној величини захваљујући функцији коре великог мозга
и искуству. Слика коју ствара здраво око у мозгу се обрађује користећи искуство, па
ће такве асоцијације аутоматски додати слици. Овој слици треба додати и тренутно
стање посматрача као на пример: умор, радост, опијеност алкохолом или дрогом итд.

79
 БИПФИЗИКА

Слика 5.12. Формирање лика на мрежњачи

5.6 ДЕФЕКТИ ОКА

Релаксирано око ће фокусирати паралелне зраке само ако је жижна даљина сочива
(прецизније комбинације сочиво-мрежњача) једнака пречнику очне јабучице.
Ако је пречник очне јабучице већи од жижне даљине очног сочива, тј. ако је очна
јабучица издужена зраци се секу испред мрежњаче стварајући тако неоштру слику за
предмете који су далеко. Овај тип дефекта ока зове се миопија или кратковидост.
Може се исправити ношењем наочара са издубљеним стаклима или расипним
сочивом које дивергира упадне зраке пре него што упадну у око, слика 5.13.

Слика 5.13. Миопија или кратковидост

Супротни дефект од миопије ока зове се хиперметропија или далековидост.

Најчешћи узрок далековидости је прекратка очна јабучица. У овом случају упадни
зраци не стижу да формирају слику при паду на мрежњачу јер се секу иза мрежњаче.

80
 БИПФИЗИКА

Корекција се врши ношењем наочара са испупченим стаклима или стављањем

сабирног сочива испред очног сочива, слика 5.14

Слика 5.14. Хиперметропија или далековидост

Трећи тип дефекта, астигматизам, се јавља у случају асиметрије у закривљености

система сочиво-мрежњача. Битан разлог може бити у неправилности облика
рожњаче. Око не може истовремено да се фокусира и у хоризонталном и у
вертикалном правцу. Корекција се врши посебним цилиндричним сочивом које има
различиту закривљеност дуж разних равни.
У деформације или мане ока убрајају се још и:

- Старачка далековидост која се јавља после 45. године живота због смањења
еластичности очног сочива, чиме се смањује могућност акомодације ока.
Исправља се ношењем наочара за близину.
- Разроокост која настаје услед неусклађености мишића покретача очне
јабучице. Исправља се вежбама и ношењем одговарајућих наочара.
- Слепило за боје, урођени недостатак да човек разликује боје. Може бити
потпуно или делимично. Код делимичног слепила за боје или далтонизма
особе не распознају црвену, плаву или зелену боју.

81
 БИПФИЗИКА

6. ЕЛЕКТРОМАГНЕТНО ЗРАЧЕЊЕ
Електромагнетни зраци (таласи) настају када се електрон (наелектрисање) убрзано
креће, односно кад се мења интензитет његове брзине или смер кретања или једно и
друго. Име су добили по томе што се састоје од електричног и магнетног поља који
осцилују у фази. Промене електричног поља у времену производе магнетно поље,
промене магнетног поља, опет, производе електрично поље. Електрично и магнетно
поље су међусобно нормални као и на правац простирања таласа и зато је
електромагнетни талас трансверзални (попречни) слика 6.1.

Слика 6.1. Формирање и простирање електромагнетног таласа (зрака)

Електромагнетни зраци се простиру кроз све средине, а највећу брзину имају у

вакууму где износи ⁄ .

Иако се електромагнетно зрачење посматра као талас фреквенције и таласне

дужине понекад је једноставније разумети његову интеракцију са материјом ако
елетромагнетно зрачење схватимо као сноп елементарних честица-фотона. Фотон
има особине и честице и таласа, нема наелектрисање ни масу, али носи импулс и
енергију. Према квантној теорији енергија фотона је пропорционална фреквенцији
таласа , а обрнуто пропорционална таласној дужини :

Овде је Планкова константа. У том смислу фотони имају особине таласа, док
њихова честична својства долазе до изражаја при њиховим сударима са осталим
честицама (фотоелектрични ефекат и Комптонов ефекат).

82
 БИПФИЗИКА

6.1 ЕМИСИЈА И АПСОРПЦИЈА ФОТОНА

Према Боровом моделу атома, електрони се у атому крећу по орбиталама са тачно

одређеним радијусом и енергијом. Ове орбитале се, почев од најниже енергије,
означавају као K,L,M,N итд. Електрони могу да прелазе са једне орбитале на другу у
зависности од енергије коју имају. Ако електрон апсорбује фотон прећи ће у
ексцитовано (побуђено) стање са већом енергијом:

Из ексцитованог стања електрон се враћа у основно стање емитовањем фотона чија

је енергија управо једнака разлици енергија орбитала са којих електрон прелази:

Слика 6.2. Прелаз електрона између орбитала у атому

6.3 СПЕКТАР ЕЛЕКТРОМАГНЕТНОГ ЗРАЧЕЊА

Под спектром ЕМ зрачења подразумева се скуп свих ЕМ зрака распоређених према

њиховој енергији (фреквенцији или таласној дужини), слика 6.3. Спектар је подељен
на две подгрупе зрачења:
1. Нејонизујуће зрачење које нема довољно енергије да би јонизовала материју са
којом интерагује. Овде спадају: радио таласи, микроталаси, инфрацрвено зрачење
видљива светлост и део ултраљубичастог зрачења
2. Јонизујуће зрачење које има довољну енергију за јонизацију материје са којом
инерагује. У јонизујуће зрачење спада: део ултраљубичастог зрачења, Х-зрачење
и гама зрачење.

83
 БИПФИЗИКА

Област ултраљубичастог зрачења је гранична област између нејонизујућег и

јонизујућег зрачења.

Слика 6.3. Спектар електромагнетног зрачења

Радио таласи су електромагнетни таласи врло ниских фреквенција (енергија) и

врло великих таласних дужина од 100 000km до 1mm. Настају у електричним
осцилаторним колима и у околини антена. Углавном се користе за пренос
информација сигналима радио станица, телевизије, мобилних телефона и бежичног
интернета.
Микроталаси настају у посебним вакуумираним електронским цилиндрима тзв.
магнетронима. Њихова таласна дужина је од 30cm до 1mm. Користе се у врло брзим
комуникационим везама, радарима, за загревање хране у микроталасним
пећницама, ГСМ итд.
Инфрацрвено зрачење настаје деексцитацијом молекула са побуђеног вибрационог
или ротационог стања. Таласне дужине су 1mm до 700nm. Инфрацрвено зрачење
опажамо као топлотно. Користи се у термографији за даљинску процену
загрејаности објекта, за загревање, у спектроскопији, у алармним уређајима, за
даљинску контролу и детектовању објеката при слабој видљивости.
Видљива или бела светлост представља једине електромагнетне таласе које
људско око може да види. Њихова таласна дужина је од 650 до 380nm. Емитује се при
прелазу електрона са спољашњих атомских орбитала на ниже. Бела светлост је
сложена (полихроматска) и састоји се од монохроматских електромагнетних таласа
чије су таласне дужине различите а детектујемо их као боје. Боја није физичка
карактеристика светлости већ је везана за виђење. Најкраћу таласну дужину има
љубичаста, а највећу црвена боја. Спектар беле светлости може се добити
дисперзијом беле светлости на призми или на капљицама воде – дуга.
Ултраљубичасто зрачење чине ЕМ таласи таласних дужина 400-10nm. Разликују се
UVA (400-315nm), UVB (315-280nm) и UVC(280-110nm). Највећи природи извор
ултраљубичастог зрачења је Сунце.

84
 БИПФИЗИКА

Х-зраци (познати и као рендгенски) су ЕМ таласи чије су таласне дужине 10nm –

0.01nm. Настају у високовакумској цеви од боросиликатног стакла која је отпорна на
високе температуре (чак и до 30000С). У цеви је катода од волфрамове жице у
облику спирале и на растојању од 1-3 cm анода од тешког метала (тунгстрема).
Катода се загрева (до око 20000С) проласком струје и са њене површине се емитују
електрони. Овај процес се назива термоелектронска емисија и ствара око
електрона сваке секунде. Под утицајем електричног поља између аноде и катоде, ови
електрони бивају усмерени ка позитивно наелектрисаној аноди. Укључивањем
напона између аноде и катоде електрони се убрзавају. Њихова брзина достиже
вредност једнаку половини брзине светлости, па је њихова кинетичка енергија од
120eV до 120keV. Кад доспеју до аноде улазе у електрично поље језгара атома аноде
где се нагло успоравају. То успоравање доводи до емисије фотона Х зрака. Енергија
емитованих фотона Х зрака зависи од раздаљине коју пролазе брзи електрони. У
овом процесу могу да се створе Х -фотони практично свих енергија од нуле до
максималне која је одређена кинетичком енергијом катодних електрона.

Слика 6.4. Настанак Х зрачења у Рендгеновој цеви

Постоје две врсте Х зрачења, закочно и карактеристично. Разликују се по механизму

настанка и по енергетском спектру који их карактерише.
Закочно Х зрачење настаје у процесу интеракције убрзаних електрона са
електростатичким пољем језгра материјала, кад се брзина електрона у близини мете
нагло смањи тј. кад дође до преласка из убрзаног у успорено кретање електрона.
Спектар овог зрачења је континуалан.
Карактеристично Х зрачење је последица интеракције долазећег брзог електрона са
електроном из унутрашње орбитале атома мете. Ово зрачење настаје избацивањем
електрона из омотача атома са орбитала (љуски) које су ближе језгру К, L,M...

85
 БИПФИЗИКА

Карактеристично Х зрачење се емитује на тачно одређеним (предвидљивим)

вредностима енергије, које зависе од врсте материјала мете. Што је већи атомски
број материјала од којег се састоји мета већа је енергија карактеристичног зрачења.
Спектар карактеристичног зрачења је линијски.

Слика 6.5. Континуални и карактеристични рендгенски спектар

Гама зраци су електромагнетни таласи најмање таласне дужине, мање од 10pm. Од Х

зрака се разликују по томе што долазе из језгра атома. Захваљујући врло високој
енергији гама зраци имају највећу способност продирања због чега су веома корисни,
али истовремено и врло опасни. У медицини се користе у дијагностици, код
физиолошких испитивања поремећаја циркулаторног система и функције
испитиваног органа. Радионуклиди унети у крвоток емитују гама зрачење које се
детектује гама камером. Сноп јако фокусираних гама зрака користи се као гама нож
у савременој хирургији.

6.4 ШТЕТНО ДЕЈСТВО ЕЛЕКТРОМАГНЕТНОГ ЗРАЧЕЊА

Штетна дејства јонизујућег зрачења на биолошки систем се детектују кроз директне

и индиректне ефекте.
Директни ефекти су последица директног судара фотона високе енергије са
садржајем ћелије. Критичне структуре су хромозоми и органеле одговорне за
функцију ћелије. На овај начин настају генетска оштећења, мутације ћелије, тумори и
смрт ћелије. Оштећење зрачењем узрокује аберацију хромозома који контролишу
раст и развој ћелије. Због оштећења DNK такође могу настати абнормалне промене у
метаболичкој активности. Као последица деловања овог зрачења може доћи до брзе

86
 БИПФИЗИКА

и неконтролисане пролиферације ћелија што је основна карактеристика малигних

обољења.
Индиректни ефекти познати и под називом слободни радикали настају због
јонизације молекула воде. С обзиром да ћелија садржи око 80% воде, већина
интерација у ћелији је индиректна.
Нејонизујућа зрачења могу бити штетна посебно због дуготрајне изложености у
областима где настају.

6.5 СЛАБЉЕЊЕ СНОПА ЈОНИЗУЈУЋЕГ ЕЛЕКТРОМАГНЕТНОГ ЗРАЧЕЊА

За узак сноп моноергетских фотона у хомогеној средини слабљење интензитета са

растојањем може се описати експоненцијалним законом:

је интензитет упадног зрачења, је интензитет зрачења након његовог проласка

кроз апсорбер, је линеарни коефицијент слабљења и х је дебљина апсорбера.
зависи од енергије упадног зрачења и густине апсорпционе средине. Дебљина
апсорпционог материјала потребна да се интензитет почетног зрачења смањи на
половину позната је као дебљина полуслабљења ( ⁄ ). Из закона слабљења добија
се

Инверзни квадратни закон слабљења важи за тачкасте изворе зрачења и говори о

слабљењу интезитета зрачења са квадратом удаљености у ваздуху или вакууму:

Број фотона који пролази кроз замишљену сферу полупречника r у неком интервалу
времену биће исти кроз све концентричне сфере, зато што се површина увећава са
квадратом полупречника ( ). Применом овог закона у радиотерапији знатно
се смањују шетни ефекти зрачења.

87
 БИПФИЗИКА

7. РАДИОАКТИВНОСТ
Нека атомска језгра емитују честице или фотоне, или и једне и друге. Таква језгра су
радиоактивна, а честице и фотони који су емитовани из језгра представљају
радиоактивно зрачење.

7.1 СТРУКТУРА И СТАБИЛНОСТ АТОМА

Протони и неутрони граде језгро атома (нуклеус) те се се зову још и нуклеони, а

електрони се налазе у електронском омотачу. Протони и неутрони су приближно
исте масе, док је маса електрона око 2000 пута мања од њихове. Протони су
наелектрисани позитивно, електрони негативно а неутрони немају наелектрисање.
„Величину“ атома меримо користећи атомски број Z или масени број А. Z је једнак
броју протона и истовремено и броју електрона зато што је атом електронеуталан а
то значи да су његово позитивно и негативно наелектрисање међусобно једнаки.
Масени број А је једнак збиру протона и неутрона.
Пример: Уран , Z=92, A=238. Број протона и електрона је 92 а неутрона је А-
Z=238-92=146.
Атомска језгра једног истог хемијског елемента могу имати различит број неутрона.
Атоми који имају једнак број протона, а различит број неутрона зову се изотопи. На
пример водоникови изотопи су ( ) ( ) Сва три
изотопа водоника имају један протон, а број неутрона је од 0 до 2.
Извесне комбинације бројева протона и неутрона граде стабилна језгра, док друге
комбинације стварају нестабилна језгра. Језгра која имају више од 82 протона (олово
има Z=82) више нису стабилна, то су радиоактивни елементи. Нестабилна језгра се
распадају емитујући зрачење и граде стабилнија језгра. Појава распадања језгра уз
емисију зрачења је радиоактивност. Некад је потребан већи број радиоактивних
распада да језгра дођу до стабилне структуре. То значи да се језгро распада у друго,
друго у треће итд. Ова језгра настала узастопним трансформацијама чине
радиоактивне фамилије.

7.2 ТИПОВИ РАДИОАКТИВНОГ РАСПАДА

Три основна типа радиоактивног распада су распад.

У току распада емитује се честица која се састоји од 2 протона и 2 неутрона.
честица је заправо језгро хелијума. Настало језгро (потомак) има 2 протона и 2
88
 БИПФИЗИКА

неутрона мање од језгра које се распало (родитељ). При распаду, дакле, долази до
промене

Постоје две врсте распада: електронски и позитронски распад.

При распаду, неутрон се трансформише у протон (који остаје у језгру), електрон и
антинеутрино. Антинеутрино је честица без масе и наелектрисања. Из језгра
родитеља емитују се електрон и антинеутрино:
̅

При распаду се, пак, протон трансформише у неутрон (који остаје у језгру), а
емитује се позитрон ( ) и нетрино ( ). Неутрино нема ни масу ни наелектрисање.
Позитрон је античестица електрону, односно има исту масу и количину
наелектрисања као и електрон само што је позитивно наелектрисан.

При распаду се емитују фотони високе енергије, а атомско језгро прелази са вишег
на нижи енергетски ниво. и А језгра родитеља се не мењају.

Постоје још два процеса емисије из језгра:

1. Електронски захват: језгро захвата један електрон са неке унутрашње, најчешће

К орбите. Тада један протон пређе у неутрон и неутрино. На упражњено место
захваћеног електрона у електронском омотачу прелази електрон са више
орбитале што је праћено емисијом Х-фотона или емисијом неког електрона из
омотача. Тако емитовани електрони називају се Ожеови електрони.
2. Интерна конверзија: побуђено језгро предаје енергију електрону на, најчешће, К
орбитали чиме се електрон избацује. Настала празнина на К орбитали се
попуњава електроном са вишег нивоа што је опет праћено емисијом Х-фотона
или Ожеовог електрона.
Сво радиоактивно зрачење јонизује материју кроз коју пролази. Зрачење које има
већу моћ јонизације има мањи домет зато што се при јонизацији сваког атома губи
енергија. Највећу моћ јонизације имају алфа, а најмању гама зраци. Зато је најлакше
зауставити алфа, а најтеже гама зраке.

89
 БИПФИЗИКА

7.3 ЗАКОН РАДИОАКТИВНОГ РАСПАДА

Радиоактивни распад је случајни процес. Не знамо када ће се десити. Вероватноћа да

се неко језгро распадне зависи од врсте самог језгра, а не од спољашњих услова као
што су температура и притисак. Вероватноћа да се неко језгро распадне даје се
константом радиоактивног распада Закон радиоактивног распада говори колико
је радиоактивних језгара остало нераспаднуто после извесног времена у неком
радиоактивном узорку. Закон радиоактивног распада дат је једначином:

Где је - почетни број језгара, а је број нераспаднутих језгара, –време.

Активност неке радиоактивне супстанце се даје као број распада у јединици времена.
Јединица за активност је Бекерел (Bq). 1 Bq је једнак броју распада у једној секунди.
Радиоактивни распад се често карактерише временом полураспада ⁄ Време
полураспада је оно време за које се распадне половина језгара неком узорку. На
пример ако је у почетном тренутку било 8 милиона радиоактивних језгара и ако је
⁄ један сат, после једног сата у узорку остаје 4 милиона језгара.

Може нас интересовати колико радиоактивних нуклида остаје у пацијенту после

извесног времена од давања неког радиоактивног узорка. Неки од датих
радиоактивних нуклида ће се распасти по закону радиоактивног распада док ће се
неки излучити из организма. Зато се уводи биолошко време полу-елиминације .
Време које је потребно да се у организму смањи број радиоактивних нуклида на
половину зовемо ефективно време полураспада, обележавамо га са и
израчунавамо га према релацији:

На пример за јод период полураспада је ⁄ дана, а дана. Кад ове

вредности уврстимо у претходни израз добијамо дана. Дакле, захваљујући
излучивању из организма број радиоактивних нуклида се смањује брже него што се
то дешава само радиоактивним распадом.

90
 БИПФИЗИКА

8. ДЕТЕКЦИЈА И ДОЗИМЕТРИЈА ЈОНИЗУЈУЋИХ ЗРАЧЕЊА

8.1 ИНТЕРАКЦИЈА ЗРАЧЕЊА И МАТЕРИЈЕ

Јонизујуће зрачење при проласку кроз материју интерагује са њеним честицама

(атомима и молекулима), при чему истовремено долази до промена особина и
зрачења и материје. Да бисмо једноставније схватили интеракцију између зрачења и
материје полазимо од најједноставније аналогије: замислимо зрачење као куглице
које се крећу великом брзином, а материју куглицама које су међусобно повезане у
системе. Куглица се великом брзином креће слободно док се не судари са неком
куглицом средине. После тог судара куглица се опет креће слободно до следећег
судара и тако даље. Вероватноћа да ће доћи до судара између две куглице у општем
случају зависи од њихових димензија, масе и енергије кретања куглица. Судари
између куглица су еластични и нееластични. С обзиром да ни у једном ни другом
судару не постоји директни контакт између зрачења и атома средине уобичајено је
да се уместо појма „судар“ користи појам „расејање“. Дакле, наелектрисана честица
реагује са атомом тако што се расејава еластично или нееластично. Који ће се од ова
два процеса одвити зависи од масе наелектрисане честице и од места расејања у
атому.
Еластично расејање настаје када наелектрисана честица мале масе (електрон или
позитрон) реагује са језгром атома. Резултат овакве интеракције је стварање
закочног Х зрачења. Нееластично расејање, пак, настаје када наелектрисана честица
реагује са електроном из атомског омотача или са језгром. Алфа честице, протони,
јони и друге честице великих маса реагују са електроном у атомском омотачу
доводећи до јонизације атома. Трећи облик интеракције наелектрисаног зрачења са
материјом постаје доминантан ако је реч о честицама великих маса и енергија.
Оваква честица и кад пролази кроз атомски омотач не реагује са електронима. Ако,
међутим, честица наиђе на језгро, она ће „савладати“ нуклеарне силе у језгру,
продрети у њега и изазвати нуклеарну реакцију.
Да би се проценила интеракција наелектрисаног зрачења са атомима средине
користе се следеће величине:
1) Специфична јонизација
2) Линеарни енергијски трансфер
3) Домет
4) Траг.

91
 БИПФИЗИКА

Специфична јонизација S представља број парова јона које зрачење формира на

јединичној дужини пута кроз материјалну средину. Зависи од врсте зрачења и
његове енергије, а највећа је у случају алфа зрачења.
Линеарни енергијски трансфер (LET) представља средњи губитак енергије зрачења
на јединичној дужини пута кроз средину. И ова величина зависи од врсте зрачења и
највећа је за алфа зрачење.
Домет R наелектрисаног зрачења је просечна дужина пута који зрачење пређе у датој
средини а да оно и даље јонизује атоме средине. Домет одређене врсте зрачења
зависи од врсте средине али и од енергије зрачења. Интересантно је поменути да од
наелектрисаних зрачења највећи домет у ткиву има бета зрачење (од 10mm дo
15mm, зависно од енергије зрачења).
Траг наелектрисаног зрачења се дефинише као облик путање зрачења у средини.
Траг алфа зрачења, протонског и јонског зрачења има приближно облик праве
линије. Насупрот њима, траг бета зрачења има облик изломљене линије.
Интеракција неутронског зрачења и средине
При проласку снопа неутрона кроз средину не дешава се никаква електромагнетна
интеракција јер су неутрони ненаелектрисани. У општем случају неутрон реагује са
језгрима атома средине само ако се она налазе на правцу његовог кретања. Постоје
три врсте интеракције неутрона и средине а која ће се догодити зависи од енергије
неутрона.
При реакцији неутрона мале енергије (до неколико MeV) са језгром мале масе настаје
еластичан судар при којем неутрон предаје језгру малу количину енергије и мења
правац кретања. При реакцији неутрона високе енергије са језгром велике масе
долази до нееластичног судара при којем неутрон предаје језгру део кинетичке
енергије. Језгро постаје нестабилно и распада се уз емисију неутрона и фотона. У
случају неутрона врло ниске енергије (до неколико eV) долази до захвата електрона
од стране језгра. На тај начин се формира сложено и нестабилно језгро које се
распада емисијом фотона.
Интеракција фотона и средине
При инеракцији фотонског зрачења и средине могућа су три процеса:
1) Еластичан судар фотона и електрона из атомског омотача при чему фотон мења
правац и смер кретања

92
 БИПФИЗИКА

2) Нееластичан судар фотона и електрона при којем фотон предаје део енергије
електрону и наставља кретање измењеним правцем. Део енергије који је фотон
предао електрону троши се на раскидање везе електрона и атома, тј. на
јонизацију атома.
3) Апсорпција при чему фотони предају своју енергију околини и нестају.
Апсорпција се одвија у фотоелектричном ефекту, стварању пара честица и
фотонуклеарним реакцијама. У фотоелектричном ефекту фотон реагује са
електроном из спољашњих орбитала атома (валентни електрон) и предаје му сву
своју енергију, а електрон напушта атом. У ефекту стварања пара честица, фотон у
близини језгра или електрона нестаје, а на месту његовог нестанка се стварају две
честице: електрон и позитрон. Овај облик интеракције је доминантан кад фотони
енергије веће од 1.022 MeV реагују са атомима велике масе. Фотонуклеарне реакције
се одвијају када фотони реагују са језгрима атома. Апсорбовањем енергије фотона
језгра постају нестабилна, а у стабилно стање долазе емисијом фотона или неутрона.
Фотонуклеарне реакције су доминантан облик интеракције за случај кад је енергија
фотона већа од 8 MeV.

8.2 ДЕТЕКЦИЈА ЗРАЧЕЊА

Средина у којој се запажа неки ефекат настао проласком зрачења назива се детектор.
Детектори зрачења се деле на оне који само региструју зрачење и оне, који још могу
и да измере енергију зрачења. Постоје детектори који могу да региструју једну по
једну честицу и они који региструју само неки средњи ефекат проласка зрачења.
Чин детекције јонизујућих зрачења увек представља индиректан процес. Јонизујуће
зрачење изазива различите физичке или хемијске процесе у детектору а најважнији
међу њима су јонизација гаса, луминисценција и промена структуре средине.
Детектори који региструју зрачење на принципу јонизације гаса имају гас између
електрода које су повезане за извор напона. При проласку зрачења кроз гас долази
до јонизације атома гаса тј. до стварања електрона и позитивних јона који се крећу
ка електродама. Јонизујуће зрачење се региструје мерењем јачине струје у гасу.
Овакви детектори су познати под именом гасни детектори а најпознатији међу њима
су јонизациона комора и Гајгер-Милеров бројач.
На принципу луминисценције раде сцинтилациони и термолуминисцентни
детектори. Зрачење побуђује атоме и молекуле детектора а њихова деексцитација
(прелазак на нижи енергетски ниво) праћена је емисијом светлости. На принципу
93
 БИПФИЗИКА

луминисценције светлости ради гама камера која представља основни уређај за

визуелизацију у нуклеарној медицини.
Основна средства за визуелизацију у радиологији, фотографска плоча и рендгенски
филм, региструју зрачење променом своје структуре. У фотоемулзији ових детектора
налазе се кристали сребробромида. Зрачење реагује са овим кристалима а резултат
те реакције је издвајање атома сребра на површини емулзије. После развијања и
фиксирања емулзије, груписани атоми сребра показују места проласка зрачења кроз
детектор.

8.3 ДОЗИМЕТРИЈА ЗРАЧЕЊА

Јонизујуће зрачење се не може детектовати људским чулима. Постоје неке одложене

реакције ткива, органа и организма у целини као што су црвенило коже, смањење
броја белих крвних зрнаца, катаракта итд. Ове реакције се углавном региструју
након озрачивања када су интензитети зрачења били високи или је озрачивање
трајало релативно дуго. Да би се проценио ниво излагања организма јонизујућем
зрачењу користе се одговарајући детектори.
Јонизација атома и молекула средине која настаје проласком јонизујућег зрачења је
примарни ефекат проласка јонизујућег зрачења. Као последица примарног ефекта
јављају се разноврсни хемијски, топлотни и биолошки процеси у средини и
представљају секундарне ефекте проласка јонизујућег зрачења кроз средину.
Примарни и секундарни ефекти зрачења у некој средини користе се за мерење
зрачења у тој средини односно за дозиметрију зрачења. Дозиметрија зрачења је
квантитативна оцена зрачења и представља процену свих ефеката зрачења у
средини.
У датој средини се изабере тачка у којој се, водећи рачуна о начину дефинисања
снопа зрачења, оцењују укупни ефекти увођењем следећих величина:

 Експозициона доза зрачења (Х) која представља укупно наелектрисање

једног знака (позитивно или негативно) коју фотонско зрачење произведе у
одређеној маси ваздуха ( ):

Јединица за експозициону дозу је C/kg (кулон по килограму). Претходна

јединица је била Рендген.
 Апсорбована доза зрачења D представља укупну енергију зрачења која се
преда одређеној маси средине , тј.
94
 БИПФИЗИКА

Јединица за апсорбовану дозу зрачења је J/kg (Џул по килограму) и назива се Греј

(Gy).
Највећа биолошка оштећења у организму изазивају зрачења са највећом
специфичном јонизацијом и линеарним енергијским трансфером. Биолошка
ефикасност било које врсте јонизујућег зрачења одређује се у односу на биолошкии
ефекат рендгенског зрачења енергије од 250keV које производи око 100 парова јона
по mm дужине пута у води (меком ткиву). Однос биолошке ефикасности рендгенског
зрачења енергије од 250keV и неког изабраног зрачења назива се радијационо-
тежински фактор ( ).

 Еквивалентна доза зрачења Н повезује апсорбовану дозу зрачења и биолошки

ефекат који настаје по озрачивању. Дефинише се следећом релацијом:

Јединица за еквивалентну дозу је сиверт (Sv). Вредност је око 20 за алфа зрачење,

за неутроне између 2 и 6, за фотоне и електроне 1.

 При озрачивању организма ефекти које производи јонизујуће зрачење нису

једнаки у свим његовим деловима. У овом случају еквивалентна доза зрачења
не може да процени ефекте зрачења у одређеном ткиву или органу па се уводи
ефективна доза зрачења E:

Где је ткивно-тежински фактор а је еквивалентна доза зрачења. Јединица за

ефективну дозу је такође сиверт. Ткивно-тежински фактор има различите вредности
за различите органе и ткива што је приказано у табели.

Ткиво (орган)
Плућа 0.12
Коштана срж 0.12
Штитна жлезда 0.03
дојка 0.15
Јајници и тестиси 0.25

95
 БИПФИЗИКА

9. ДИЈАГНОСТИЧКЕ ИМИЏИНГ МЕТОДЕ

9.1 РЕНДГЕНСКИ СНИМАК

Са становишта дијагностичке радиологије најважније могућности X зрачења су:

1. Да пролази кроз људско тело уз делимичну или потпуну апсорпцију у њему.
2. Да на изласку из организма изазове промене на флуоросцентним екранима
(рендгенска скопија) или филму (рендгенска графија) на основу флуоросценције -
особине појединих једињења да под утицајем примљене енергије емитују
светлост. Количина емитоване светлости је директно пропорционална количини
примљене енергије.
Подешавањем се из рендгенске цеви може створити Х зрак тачно одређене енергије
који се филтрира и усмерава према жељеном делу тела. Зрак пролази кроз тај део
тела и ступа у интеракције са атомима ткива на свом путу услед чега долази до
делимичног или потпуног слабљења (апсорпције) Х зрака.
На квалитет рендгенске слике утиче позиционирање снопа Х зрака и рецептора
слике у односу на раван објекта, позиционирање испитаника, усмеравање и
центрирање снопа Х зрачења, оштрина и контраст слике.
Апсолутно оштру слику формирао би тачкаст извор Х зрачења. Међутим, извори који
се користе у пракси јесу мали, али су мерљивих димензија. Они делују као скуп густо
пакованих извора, где сваки извор формира одвојену сенку објекта. Сенке се
преклапају у центру док на маргинама постоји непотпуна сенка тзв. полусенка
(penumbra). Недовољно оштра слика може настати због слабе резолуције рецептора
слике као и због померања током снимања.
У кућиште рендгенског уређаја смештени су рендгенска цев, високонапонски
трансформатор и рафинисано уље. Према облику аноде, разликују се рендгенске
цеви са стационарном (у денталној радиографији) и ротирајућом анодом (када се
захтевају велике експозиције у радиологији). Трансформатор је уређај који напон
градске мреже (220V) трансформише у врло високе вредности напона (неколико
десетина kV). Електрони убрзани овако високим напоном бомбардују аноду услед
чега настаје Х зрачење и ослобађа се велика количина топлоте. Од укупне кинетичке
енергије електрона 99% се претвара у топлоту, а 1% у Х-зрачење. Топлота се са мете
проводи кроз бакарни блок до уља које представља електрични изолатор у кућишту

96
 БИПФИЗИКА

цеви. Одатле се конвекцијом преноси до зидова кућишта кроз које се проводи у

ваздух у окружењу.

9.1.1 ПРИНЦИПИ ФОРМИРАЊА РЕНДГЕНСКЕ СЛИКЕ

Рендгенска слика настаје пројекцијом снопа Х зрака кроз испитивани објекат
правећи сенке на рецептору слике. Код класичне рендгенске слике (радиографа)
рецептор слике је фотографски (рендгенски) филм. Хемијском обрадом филма који је
био изложен Х-зрачењу филм добија се рендгенска слика –радиограф. У системима за
компјутеризовану или дигиталну радиографију користе се фосфорне плоче
осетљиве на зрачење. Подаци се електронски обраде и представљају се као слика на
монитору компјутера. Фосфори су хемијска једињења која имају особину
луминисценције тј. да након што су апсорбовали енергију зрачења они реемитују,
тренутно или са закашњењем, зрачење ниже енергије. Флуороскопијом се добија
динамички рендгенски снимак који показује функционисање тела испитаника у
реалном времену. Користи се кад је потребно пратити тело испитаника, најчешће
током оперативног захвата. У овом случају се као рецептор слике користи
флуоросцентни екран.

9.1.2 НАСТАНАК ЛАТЕНТНЕ СЛИКЕ

Рендгенски снимак стварају сви фотони из снопа Х зрачења, било да су пропуштени,
апсорбовани или расејани изван објекта. Фотон који прође кроз објекат без
апсорбовања стигне на рецептор слике и ту ће бити тамно место на снимку. Места на
снимку до ког су стигли апсорбовани фотони су светла.
Два доминантна процеса апсорпције Х зрачења у интеракцији са објектом су
фотоелектрични ефекат и Комптонов ефекат. Оба зависе од састава објекта и
квалитета снопа зрачења. Компотонов ефекат је доминантан у апсорпцији Х зрачења
меких ткива (са великом густином електрона).
Разлика на снимку између костију и околног меког ткива (масти, мишића) је
углавном због разлике у њиховом ефективном атомском броју који за кости износи
14, а за мека ткива 7. Са повећањем напона на рендгенској цеви у костима брзо опада
део апсорбованог зрачења фотоелектричним ефектом, док апсорпција зрачења у
меком ткиву Комптоновим ефектом много слабије опада. Разлика између кости и
меког ткива је врло мала при великим вредностима напона што резултује слабим
контрастом на рендгенском снимку.

97
 БИПФИЗИКА

На слици здравих плућа постоји контраст због разлике слабљења зрачења у ткиву
плућа и у ваздуху. Ове разлике настају због њихових различитих електронских
густина. Ваздух има много мању густину електрона од ткива које га окружује.
Ефективни атомски бројеви се не разликују значајно због чега контраст слике не
зависи од апсорпције фотоелектричним ефектом. Са порастом напона на рендгенској
цеви смањење контраста на слици између ваздуха и ткива плућа није тако брзо као
код апсорпције фотоефектом. Због тога су код снимања плућа са техникама великог
напона на рендгенској цеви очувани контраст плућног поља и дијагностичка
вредност снимка.

9.1.3 ДОБИЈАЊЕ ПЕРМАНЕНТНЕ СЛИКЕ

Слој емулзије рендгенског филма се састоји од желатина у ком су суспендовани
кристали сребро-халогенида а који апсорбују енергију видљиве светлости или
ултраљубичастог зрачења. При тој апсорпцији се на филму догађају невидљиве
промене које зовемо латентном сликом. Филм је, обично између две флуоросцентне
фолије, затворен у касету која не пропушта светлост.
Филм је потребно ставити у развијач да би латентна слика постала видљива. У том
процесу кристали сребро-халогенида постају стабилни атоми сребра. Затим се
фиксирањем зауставља развијање и видљива слика постаје перманентна (стална).
Прањем се са филма уклањају трагови хемикалија и филм се суши. Данас је развијање
филма врши у аутопроцесорима. За добијање видљивог рендгенског снимка од
латентне слике на филму потребно је око 1min. Аутопроцесор се састоји од система
ваљака којима се филм преноси кроз одељке са развијачем, фиксером, водом и
одељком за сушење. Аутопроцесори се разликују према капацитету, максималном
броју филмова који могу бити процесирани током једног сата.
На дозу зрачења која је потребна за настајање слике утичу комбинација врсте филма
и фолије. То је познато као брзина система. Опште је правило да бржи систем фолија-
филм захтева мању експозицију зрачења али да даје слику са мање детаља. За
квалитет слике је неопходно да се подударе спектрална осетљивост филма и
спектрална емисија фолије.

98
 БИПФИЗИКА

9.2 КОМПЈУТЕРИЗОВАНА ТОМОГРАФИЈА (СТ)

Основни проблем који се јавља при стандардним рендгенским техникама

осликавања(рендгенографија, флуороскопија и др.) је немогућност разликовања где
се у простору налазе испитиване структуре. Овај проблем може да се реши када се
анализирају слике снимљене из два међусобно нормална правца.
Техника снимања чије се слике одликују квалитетнијим контрастом у односу на
стандардно осликавање из два међусобно нормална правца, назива се томографија.
Прве томографске технике састојале су се у лучном кретању рендгенске цеви у
једном смеру, док се касета са рендгенским филмом праволинијски кретала у
супротном смеру. Захваљујући узајамном кретању цеви и филма, слика једног слоја
објекта ствара се увек на истом месту на филму. Слике осталих слојева објекта
налазе се на различитим местима на филму. На крају снимања на филму се јасно
види слика једног слоја објекта док се слике осталих слојева преклапају. Овакав
начин снимања је убрзо усавршен ротацијом рендгенске цеви око испитиваног
објекта.
Компјутеризована томографија или СТ је томографска техника у којој се
тродимензионална слика објекта добија сумирањем дводимензионалних слика
његових слојева. У компјутеризованој томографији рендгенска цев ротира око
пацијента и емитује Х зрачење, док се иза ње налазе детектори који региструју
зрачење које пролази кроз објект.
Узак сноп Х зрачења (ширине 1mm до 2mm) пада на објект и пролази кроз њега.
Детектор на супротном крају од рендгенске цеви региструје интензитет
пропуштеног Х зрачења који се покорава једначини

Где су: - интензитет Х зрачења које пада на објект, -интензитет зрачења које је
прошло кроз објект, - линеарни коефицицјент апсорпције, —дељина слоја кроз
који зрачење пролази. Пошто су интензитети и познати одређују се производ
према следећој једначини:

( )

Након тога се рендгенска цев помера у следећи положај и описана процедура се

понови. Кад рендгенска цев обиђе пун круг око објекта добија се систем једначина
чијим се решавањем одређују вредности линеарних коефицијената апсорпције

99
 БИПФИЗИКА

структура у слојевима објекта, као и њихова просторна расподела. Математички, ово

се остварује тако што се слој који се снима подели на елементарне запремине -
вокселе, па се одређује средња вредност коефицијента апсорпције за сваки воксел.
Овако добијене вредности коефицијената апсорпције преводе се у слику слоја
коришћењем сиве скале (тзв. Хаунсфилдова скала). Најмањи део на слици назива се
пиксел. Боја пиксела одговара средњој вредности коефицијента апсорпције унутар
одговарајућег воксела.
Крајњи резултат снимања представља низ дводимензионалних слика различитих
слојева објекта. Коришћењем специјализованих компјутерских програма овај низ
слика претвара се у тродимензионалну слик снимљеног објекта. Најједноставнији
начин стварања слике је мултираванска реконструкција ((MPR, од енглеских речи
multiplanar reconstruction). Тродимензионална слика објекта добија се спајањем
слика његових аксијалних слојева. Затим програм пресеца објект у међусобно
нормалним равнима и приказује слике ових слојева.

9.3 ОСЛИКАВАЊЕ МАГНЕТНОМ РЕЗОНАНЦОМ

Магнетно резонантно осликавање (engl. Magnetic resonance imaging, MRI) представља

најмоћнију технику којом се добијају слике унутрашњости тела. Најважније
предности ове методе у односу на остале је у великој могућности избора (бирамо
шта желимо да видимо код ткива) и то што не користи штетно јонизујуће зрачење.
Да би се разумео принцип рада ове технике морамо знати да се нека атомска језгра
понашају као (мали) магнети. Најраспрострањеније у организму је језгро водоника
(које има један протон), како у води тако и у мастима. Кад се језгро водоника нађе у
спољашњем магнетном пољу (јачине ) његова језгра ће се уредити тако да буду
паралелна са . Нека језгра ће имати исти смер као и а нека супротни. Та два
положаја означавамо као паралелни и антипаралелни. Скоро исти број језгара је у
паралелном и антипаралелном положају тако да се она поништавају. Ипак, у
паралелном положају је мало већи број језгара и она ће одредити магнетне
карактеристике система.
Ако се на систем протона уређених пољем делује променљивим магнетним пољем
чија је фреквенција тзв. Ларморова долази до резонанце. Ларморова фреквенција
је она фреквенција која када се помножи са Планковом константом h даје енергију
фотона која је једнака разлици енергија паралелног и антипаралелног стања.
При резонанцији неки протони апсорбују фотоне и прелазе у више енергијско стање

100
 БИПФИЗИКА

чиме се мењају магнетне особине система. Име нуклеарна магнетна резонанца

означава да је успостављена резонанца између језгара атома (зато је нуклеарна) и
магнетног поља, тј. да се заснива на магнетним особинама језгра. Што се дуже делује
променљивим пољем већи број протона прелази у више енергетско стање.
Кад се искључи магнетно поље протони се емисијом фотона враћају из вишег у
ниже почетно стање. Процес враћања у почетно стање назива се релаксација и
карактерише се временом релаксације Т. Времена релаксације зависе од врсте
језгара и од њихове интеракције са околином као и од њихове међусобне
интеракције.

9.3.1 ДОБИЈАЊЕ СЛИКЕ

Уређајем за MRI се изабере тачка у телу и подешава се снимање које треба да
одговори какво се ткиво у тој тачки налази. Снима се тачка по тачка и стварају се 2D
и 3D слике ткива. Сам поступак је изузетно сложен, а слика се добија анализом
сигнала насталог нуклеарном магнетном резонанцом. Уређај се састоји од:

 Јаког магнета који ствара поље . Поље је велике јачине и хомогено је.
 Три магнета који стварају слабо поље променљивог интензитета у три правца
 Калема у којима се ствара променљиво магнетно поље
 Компјутерског система и
 Осталих секундарних компоненти
Сигнал нуклеарне магнетне резонанце представљају фотони које емитује узорак кад
се протони враћају из вишег у ниже енергетско стање пошто се искључи поље .
Фотони се детектују као напонски импулс и његовом анализом се сазнаје како се
ткива враћају у почетно стање. Сигнал NMR зависи од густине протона и времена
релаксације . Густина протона је иста код свих меких ткива те не доприноси
контрасту између ткива. Међутим, времена релаксације се драматично
разликују за разна ткива и она омогућавају да се добије контраст. На пример, ако
једно ткиво има кратко време релаксације (брзо се враћа у почетни положај), а друго
дуго време релаксације, и ако је време од укључивања сигнала до мерења дуго,
забележиће се само сигнал другог ткива. Некад се користе и контрасна средства која
мењају локална магнетна поља. Нормална и измењена ткива различито реагују на те
мале измене дајући различите сигнале. Погодним избором експерименталних
параметара могуће је уочити фине разлике између ткива.

101
 БИПФИЗИКА

9.3.2 ПРЕДНОСТИ И НЕДОСТАЦИ MRI

Предности MRI су:
1. Изванредна детаљна слика
2. Могућност различитог приказивања ткива (мењањем контраста)
3. Снимање у било ком попречном пресеку
4. Изостанак штетних ефеката.

Недостаци су што се MRI не може применити кад су испитаници:

1. Са уграђеним металним помагалима

2. клаустрофобични
3. предебели па не могу да стану у уређај.

Поред тога, овај уређај може бити веома опасан кад се укључи јако магнетно поље
које усисава све металне предмете због чега се строго мора водити рачуна о мерама
предострожности. Уређаји су скупи а снимање укључује тим посебно обучених
стручњака различитих профила.

102
 БИПФИЗИКА

10. БИОЕЛЕКТРИЦИТЕТ
Према савременој електронској теорији, тела су састављена од ситних честица –
атома. Сваки атом има језгро око кога обилазе великом брзином електрони, слика 1.
Електрон је честица масе и са најмањом количином
електрицитета У језгру атома се налазе позитивно наелектрисани
протони и ненаелектрисани неутрони, чије су масе приближно једнаке и око 1836
пута веће од масе електрона.

Наелектрисање протона је једнако наелектрисању електрона само је супротног

знака. У атому је број протона једнак броју електрона, позитивно и негативно
наелектрисање се неутралише, па је зато атом сваког елемента електронеутрална
честица. Исто тако и тело састављено од неутралних атома је електронеутрално.

Слика 10. 1. Структура атома

Под дејством спољашних утицаја (топлоте, светлости, електричног и магнетног

поља, итд) атоми могу да изгубе или приме један или више електрона са периферне
(од језгра најудаљеније) љуске. Такви атоми су наелектрисане честице или јони.
Кад атом прими споља, у своју електронску љуску, један или више електрона, он
постаје негативан јон тог атома. У супротном случају, тј. када атом изгуби један или
више електрона, он постаје позитивни јон тог атома.
Кад атом постане јон, он губи нека своја хемијска својства. Тако, на пример, атом
натријума снажно реагује са водом формирајући NaOH, док у јонизованом стању атом
натријума уопште не реагује са водом.
Супстанце које добро проводе електрицитет називају се проводници, а оне које га
проводе лоше (или га уопште не проводе) називају се изолатори.

103
 БИПФИЗИКА

Проводници су: метали, водени раствори киселина, база и соли. Изолатори су:
стакло. ћилибар, разне смоле, порцулан итд.
Запремински проводник је проводно тело чије су све три димензије сличне. Срце,
мозак, тело човека и животиња су примери запреминских проводника.

10.1 ЕЛЕКТРИЧНА СТРУЈА

Електрична струја је усмерено кретање наелектрисаних честица (електрона,

позитивних и негативних јона). Кретање електрона или других наелектрисаних
честица је последица дејства електричног поља на њих. Смер кретања електрона или
других негативно наелектрисаних честица супротан је смеру електричног поља.
Под јачином електричне струје која тече у једном проводнику подразумева се
количина наелектрисања ( ) која прође кроз било који пресек проводника у
јединици времена ( ), тј.

Јачина електричне струје је једна од 7 основних величина у међународном SI

систему. Њена јединица је Ампер (А). Јачину од 1А има струја коју чини
наелектрисање од 1С (1 кулон) које протекне за 1s кроз дати пресек проводника.
Ако струју кроз проводник чине електрони такав се проводник назива проводником
I врсте (метали). Ако, пак, у проводнику постоје и позитивна и негативна
наелектрисања (нпр. позитивни и негативни јони електролита у свом воденом
раствору) они ће се кретати у супротним смеровима, а проводник се назива
проводником II врсте (водени раствори соли, база и киселина). Јачина струје код
проводника друге врсте дата је изразом:

10.2 ЕЛЕКТРИЧНО КОЛО

Електрично коло је затворен, непрекинут ток, електричне енергије од извора, преко

проводника и потрошача, назад до извора електричне енергије. Просто електрично
коло састоји се од извора и потрошача који су повезани проводником, сл. 10.2.

104
 БИПФИЗИКА

Потрошач (пријемник) R је електрични елемент у ком се енергија електричне струје

претвара у неки други облик енергије (топлотну, акустичну, светлосну, итд).
Потрошач R се својим отпором супроставља кретању наелектрисаних честица.

Слика 10. 2. Просто електрично коло

Извор електричне струје (генератор) одржава сталну јачину струје кроз проводнике,
односно да одржава у кретању сталан број наелектрисаних честица. Основна
карактеристика сваког електричног извора је електромоторна сила Е која је бројно
једнака раду спољашњих сила А за преношење јединичне количине наелектрисања q
са једног пола извора на други, као и унутар самог извора:

Дакле електромоторна сила је по бројној вредности једнака потенцијалној разлици

између позитивног и негативног прикључка генератора када је овај у празном ходу.
Електромоторна сила је унутар генератора усмерена од негативног ка позитивном
прикључку.

10.3 ОМОВ ЗАКОН

Немачки физчар Георг Ом је 1827. године експериментално утврдио везу између

јачине струје I и напона U који влада на крајевима неког проводника. Тај однос се
назива електрични отпор проводника и обележава се са R:

Јединица електричног отпора је ом ( ).

105
 БИПФИЗИКА

Омов закон за део струјног кола дат је следећим изразом:

За део струјног кола Омов закон гласи: „Јачина електричне струје управо је
сразмерна напону на крајевима проводника, а обрнуто сразмерна његовом отпору“.
Део струјног кола који је прикључен на полове електричног извора је спољашњи део
струјног кола. У овом делу кола се налазе: проводници, потрошачи, прекидачи,
инструменти итд, па је отпор спољашњег дела струјног кола R збир њихових отпора
појединачно. Унутрашњи део струјног кола је сам електрични извор, а његов отпор
је r.
Омов закон за цело струјно коло

10.4 ЏУЛОВ ЗАКОН

При усмереном кретању кроз проводник, наелектрисања се сударају са честицама

проводника и предају им том приликом своју кинетичку енергију која се најчешће
трансформише у топлоту. Под Џуловим ефектом се подразумева појава ослобађања
топлотне енергије из проводника кроз који протиче електрична струја.
Количина топлоте која се створи у проводнику услед протицања електричне струје
кроз њега израчунава се уз помоћ Џуловог закона у интегралном облику који се
овако приказује:

где је Q количина топлоте ослобођена за време t при протицању струје јачине I

кроз проводник отпора R . Према Омовом закону , Џулов закон се може
приказати и овако:

или

106
 БИПФИЗИКА

6.5 ЕЛЕКТРОЛИТИ

Течности које проводе електрицитет називају се електролити. Вода је додатком

сумпорне киселине H2SO4, NaCl, CuSO2, NaOH или неке друге киселине, соли или базе
је добар електрични проводник. С друге стране, ако се дестилованој води дода
алкохол, шећер или друге сличне органске супстанце, неће проводити електрицитет
ма колико додавали ових супстанци. То значи да су ови раствори, као и сама
дестилована вода остали лоши проводници електричне струје.
Плочице у електролиту називају се електроде. Електрода везана за позитиван пол
електричног извора назива се анода, а електрода везана за негативан пол – катода.
Електролити су проводници друге врсте јер електричну струју у њима чини кретање
јона. Код електролита важи Омов закон и поред тога што је проводност електролита
јонска а не електронска.
Молекули киселина, база и соли при растварању у води се разлажу на два или више
делова. При том су неки од њих наелектрисани позитивно, а остали негативно. На
пример молекул сумпорне киселине (H2SO4) разлаже се у води на два позитивна јона
(2Н+) и један негативни јон (SO4--). Разлагање неутралних молекула течности на
позитивне и негативне јоне назива се електролитичка дисоцијација.
У електричном пољу јони се кроз електролите крећу у два супротна смера.
Позитивни јони се крећу према катоди због чега се називају катјони, док се
негативни крећу према аноди па се називају анјони. При додиру са електродама,
катјони и анјони предају или примају од њих одговарајући број електрона и постају
неутрални атоми или неутралне атомске групе. На пример јон (Н+) при додиру са
катодом прима од ње један електрон и неутралише се, тј. прелази у атом водоника.
Атоми водоника се на катоди издвајају у виду мехурића као гас Н2, док група SO4—
одмах после неутрализовања на аноди снажно реагује хемиjски са водом (SO4+ H2 →
H2SO4+О). При том се стварају молекули сумпорне киселине H2SO4, док се атоми
кисеоника О издвајају на аноди као гас (секундарни продукт електролизе).
Процес издвајања састојака из електролита, као резултат протицања електричне
струје кроз њих назива се електролиза.
Електрони предати аноди крећу се кроз металне проводнике ка позитивном полу
извора, где надокнађују електроне које катода предаје позитивним јонима
неутралишући их.

107
 БИПФИЗИКА

Кретање електрона кроз спољашње коло последица је дејства електричног поља у

проводницима којима су електроде спојене са електричним извором, а кретање јона
у електролиту настаје услед електричног поља између електрода. Ово значи да је у
спољашњем делу струјног кола проводност електронска, а у унутрашњем делу
струјног кола (електролиту) – јонска.

Слика 10.3. Електролит

10.6 БИОЕЛЕКТРИЧНИ ПРОЦЕСИ У ЉУДСКОМ ОРГАНИЗМУ

За медицинску дијагностику је важно познавање:

 Електричних ефеката који су генерисани у људском организму (биоструја,

биопотенцијала, биомагнетних поља),
 Примене електрицитета и магнетизма на људски организам

Свака функција људског организма или његових делова праћена је одговарајућом

променом распореда наелектрисања. Такве промене се могу простирати кроз нервни
систем у виду електричног сигнала. Поред тога, људски организам може бити,
намерно или ненамерно, изложен дејству спољног електричног или магнетног поља
или се кроз њега може пропуштати електрична струја. Регистровање и проучавање
одговора организма на дејство електричне струје и утицај електричног и магнетног
поља врше се помоћу електричних апарата чији су основни делови начињени од
проводника I врсте (метала – бакарних жица), док се, с друге стране, делови
организма могу третирати као лоши запремински проводници II врсте. Под лошим
запреминским проводником подразумева се материјална средина чија је специфична
проводност  много мања од проводности метала и раствора електролита, а много
већа од проводности изолатора. Живи организми се налазе између ових двеју
екстремних могућности (између метала и изолатора), тј. у подручју полупроводника.

108
 БИПФИЗИКА

Праћење електричних појава у организму, електростимулација и регистровање

одговора биолошких система на његово претходно стимулисање врши се
посредством електрода.
Задатак електроде је да оствари спој (контакт) између металног проводника који
води до апарата за регистровање или стимулацију, и електролита у ткиву. Електрода
би требало овај спој да успостави без:
1) било каквог биохемијског или физичког утицаја на живу супстанцу која је у
додиру са електродом
2) увођења контактног потенцијала и
3) увођења поларизационе електромоторне силе.

10.6.1 ПОЈАВЕ НА МЕСТУ ДОДИРА ЕЛЕКТРОДЕ И ТКИВА

При електростимулацији биолошког система стационарном струјом пар електрода
од племенитог метала (платине) постави на кожу и преко њих се сруја проводи кроз
ткиво. Основни ефекти протицања струје јавиће се на местима додира електрода и
ткива.
При електролизи, у околини сваке позитивне електроде од племенитог метала
одвија се кисела реакција уз ослобађање кисеоника:
2Cl+H2O=2HCl+O
С друге стране, на месту додира електролита који садржи со лаког метала (што је у
ткивима готово искључиво случај) с негативном електродом наступиће базна
реакција:
Na+H2O=NaOH+H

Дакле, у околини аноде јавља се киселина (HCl), а у околини катоде база (NaOH).
Киселине и базе изазивају коагулацију ткива и производе болне иешко излечиве
ране. Зато електроде преко којих треба да протиче стационарна струја веће јачине не
смеју да се прислоне непосредно на кожу, већ се између њих мора убацити јастучић
од хидрофилне газе натопљен воденим раствором натријум-хлорида (NaCl).
Продукти електролизе се сада јављају на местима додира електроде и газе, док
систем кожа-газа представља као целина проводник II реда.

109
 БИПФИЗИКА

10.6.2 КОНТАКТНИ ПОТЕНЦИЈАЛ

На месту контакта електроде и ткива долази до појаве хидратације јона метала, тј.
тежње диполних молекула воде да обухвате позитивне јоне метала са којима долазе
у додир. Известан број ових јона ће се откинути од своје решетке и прећи у раствор.
Појава одвајања позитивних јона из решетке метала и њиховог прелажења у
електролит назива се растварање метала у електролиту. Између позитивних јона
који су напустили метал и самог метала који је постао негативан делује све
израженије електростатичко привлачење због којег се концентрација позитивних
јона у околини електроде поступно повећава. Међутим, све више долази до изражаја
обрнут процес: јони који опкољавају електроду због свог термалног кретања све
чешће налећу на електроду и остају на њеној површини. Тада се јавља динамичка
равнотежа – број јона који за одређено време напусти метал једнак је броју јона
истог метала који се за исто време врати на метал.
На граници метала и електролита се формира веома танак електрични двојни слој:
од позитивног јонског и негативног електронског облака. Разлика потенцијала
између негативног (електронског) и позитивног (јонског) слоја у најнепосреднијој
близини површине метала назива се контактни потенцијал.
Пошто су контактни потенцијали често виши од вредности потенцијалне разлике
коју треба измерити потребно је елиминисати изворе контактног потенцијала. То се
најчешће постиже ако се обе електроде начине од истог метала или ако се у раствор
електролита галванског полуелемента унесе још једна електрода од истог метала
када се између електрода неће појавити електромоторна сила упркос скоковима
потенцијала на додирним површинама електрода и електролита.

10.6.3 ПОЛАРИЗАЦИЈА ЕЛЕКТРОДА

При пролазу стационарне струје кроз електролит долази до његове електролизе
услед које се на електродама издвајају мехурићи кисеоника и водоника. Како је сваки
гас добар електрични изолатор, овим таложењем гаса смањиће се активна површина
електроде и јачина струје I1 због тога мора да опадне. Ако се од електрохемијског
система у коме је вршена електролиза одвоји спољни извор струје (искључи преко
прекидача), галванометар ће показати да се систем понаша као нов секундарни
галвански елемент чија је једна електрода од водоника а друга од кисеоника. Због
тежње наталожених састојака да се враћају у електролит, у колу се јавља струја I2 чији
би смер био супротан смеру струје I1. Каже се да овај електрохемијски систем има

110
 БИПФИЗИКА

поларизациону електромоторну силу εр, која је супротно усмерена од спољне

електромоторне силе ε и која делује у колу са тежњом да умањи полазну јачину струје
I1. Струја I1 постаје једнака нули када се изједначе ε и εр.
За електроде које су на овај начин промениле свој контактни потенцијал, тј. које су
на својој површини измениле свој физички (услед таложења гаса) или хемијски
састав (услед хемијских реакција с материјалом од којег је електролит начињен),
каже се да су постале поларизоване, односно да представљају полове новог,
секундарног галванског елемента.
Електрода постаје неполаризујућа ако се између ње и ткива постави електролит који
чини водени раствор соли метала од којег је електрода начињена. Тада се на
електроди одвијају само примарне реакције, тј. на њој се таложи исти метал (ако је
реч о катоди) или се са ње одводи (ако је у питању анода). Зато се електрода не
поларизује, него само долази до промене њене масе.

10.7 ФУНКЦИОНАЛНА ДИЈАГНОСТИКА

Функционална дијагностика се дели на:

 Електрографију
 Електрично регистровање неелектричних параметара важних за
функционисање људског организма
 Ендометрију и радиометрију

10.7.1 ЕЛЕКТРОГРАФИЈА
Електрографија је поступак којим се, служећи се електронским уређајима, записују
биолошки потенцијали организма у функцији времена. Биолошки потенцијали (или
краће биопотенцијали) се јављају као резултат животних функција у ћелијама,
ткивима и органима. Промене биопотенцијала се испољавају у облику
краткотрајних импулса и називају се акциони потенцијали. Кад се саберу акциони
потенцијали појединих ћелија добија се потенцијална разлика која се може мерити
између појединих тачака органа или ткива. Регистровање временских промена ових
потенцијала и њихова анализа дају вредне податке о функционисању појединих
органа или ткива (мишића). На овај начин се могу регистровати промене
биопотенцијала мишића (електромиографија – ЕМГ), срца (електрокардиографија –

111
 БИПФИЗИКА

ЕКГ) и мозга (електроенцефалографија – ЕЕГ), мрежњаче или ретине

(електроретинографија – ЕРГ), померања ока (електроокулографија – ЕОГ).

10.7.2 ЕЛЕКТРИЧНИ СИГНАЛИ МИШИЋА – ЕЛЕКТРОМИОГРАМ

Електромиографија је медицинско испитивање при коме се мери и процењује
одговор мишића на нервну стимулацију. Сврха испитивања је могуће откривање
неуро-мускулаторних поремећаја због којих долази до оштећења мишића, нерава,
зглобова, налажења узрока за слабост, парализу, укљештење, грчење, дрхтање
(тремор). Током теста једна или више мањих игли или сензора се постављају кроз
или на кожу мишића. Електрода детектује електричну активност и приказује је на
монитору у облику таласа. Да би активност могла да се чује користи се и аудио-
појачало. ЕМГ мери електричну активност мишића у опуштеном стању.
Мерење брзине провођења моторне јединице се може извршити на подлакту тако
што се истовремено и са истим интензитетом стимулишу две тачке на одређеном
растојању , слика 3. Импулси настали истовремено стимулацијама 1 и 2 региструју
се на малом прсту помоћу електрода. Први импулс прелази дужи пут па је време за
његово регистровање дуже него за други импулс . Разлика ових времена је
а брзина простирања импулса ⁄ .

Слика 10. 4. Метод за мерење брзине провођења моторне јединице

На пример, нека је , брзина простирања импулса ће

бити ⁄ . Типичне вредности брзине простирања импулса
112
 БИПФИЗИКА

(акционог потенцијала) за нормално стање нервног влакна су од 40 до 60 .

Ако брзина падне на вредност испод 10 , сматра се да је нервно влакно озбиљно
оштећено.

10.7.3 ЕЛЕКТРИЧНИ СИГНАЛИ СРЦА –ЕЛЕКТРОКАРДИОГРАМ

Електрокардиограм је графички запис електричних потенцијала насталих у срцу.
ЕКГ је једна од најстаријих дијагностичких метода у кардиологији. ЕКГ такође даје
корисне информације о срцу током одмора и опоравка. При читању ЕКГ-ом одређује
се фреквенција срца, ритам, осовина, и да ли има хипертрофије и инфаркта.
Када се срчани мишић електричним путем надражи он се деполаризује
(унутрашњост ћелија је позитивно напуњена) и контрахује, док су у стању мира
срчане ћелије реполаризоване (унутрашњост ћелија је негативно напуњена).
У десној преткомори се налази синоатријални чвор (SA) чвор. Он представља део тзв.
проводне мускулатуре срца и као такав има својство спонтане деполаризације, те
покреће талас деполаризације тј. акциони потенцијал.
Талас деполаризације се концентрично шири од SA чвора и врло брзо надражује леву
и десну преткомору. Тај талас може бити пренет до осетљивих делова коже на коју се
стављају електроде. Надражај електрода снимљен је као Р-талас на
електрокардиограму. Импулс затим долази до атриовентрикуларног (AV) чвора који
се такође налази у десној преткомори уз трикуспидалну валвулу. У AV чвору наступа
пауза од 1/10 секунде пре него што импулс надражи АV чвор. Пауза омогућава да крв
прође кроз валвуле и уђе у комору.

Слика 10.5. Положај делова проводног система у срцу

113
 БИПФИЗИКА

Када се АV чвор надражи започиње електрични импулс који се креће дуж Хисовог
снопа и грана се на десну и леву грану Хисовог снопа. Импулс се брже проведе кроз
почетни део леве гране, па се прво деполаризује лева страна септума.
Електрични импулс завршава у Пуркинијевим влакнима која спроводе електричне
надражаје директно миокардним ћелијама, која изазивају коморну контракцију
(деполаризација). Електрична активност надражених комора представља QRS
комплекс.
Нормалан ЕКГ се састоји од:
1. P-таласа који представља електричну преткоморну деполаризацију;
2. QRS-комплекса: Q зубац је први силазни део QRS комплекса (често није
присутан); R зубац је узлазни део који је праћен силазним S зупцем;
3. Комплетан QRS комплекс представља електричну активност коморне
контракције. После QRS комплекса постоји пауза која се зове ST сегмент
(слика), а затим се појављује Т талас;
4. Т талас представља реполаризацију комора тако да оне могу поново да буду
надражене.

10.7.4 ЕЛЕКТРИЧНИ СИГНАЛИ МОЗГА- ЕЛЕКТРОЕНЦЕФАЛОГРАМ

Електроенцефалограм (или скраћено ЕЕГ) представља снимак електричне
активности претежно неурона у кортексу мозга. Мозак садржи неколико милијарди
неурона који генеришу и пропуштају електричне сигнале. Укупна електрична
активност резултира сигналима који се могу детектовати и забележити изван мозга.
Електрична активност мозга се манифестује као слаби комплексни електрични
сигнали који се могу регистровати помоћу електрода од среброхлорида у облику
малих дискова. Распоред електрода зависи од дела мозга који се жели испитивати.
Референтна електрода је обично постављена на једно од два уха, као на слици 10.6.

Слика 10.6. Електроенцефалограм

114
 БИПФИЗИКА

Према вредности фреквенције сигнали се дела на: споре ( -таласи), умерено споре
( - таласи), –таласе и – таласе.

Слика 10.7. Приказ сигнала по фреквенцијама

10.8 ЕЛЕКТРИЧНО РЕГИСТРОВАЊЕ НЕЕЛЕКТРИЧНИХ ПАРАМЕТАРА

Промене неелектричних величина могу се измерити електричним мерним

апаратима уколико су електроде замењене тзв. претварачем (трансдјустером,
трансдуктором). Помоћу претварача се промена ма које физичке величине претвара
у одговарајући електрични импулс. Претварачи могу бити конструисани на
различите начине:

 Механички – претварају механичка кретања у електричне сигнале

 Звучни – претварају промену интензитета звука у електричне сигнале
 Топлотни – претварају промену количине топлоте у електричне сигнале
 Оптички – претварају промену интензитета светлости у електричне
сигнале

Слика 10.8. Регистровање Ахиловог рефлекса

115
 БИПФИЗИКА

На слици 10.8 приказан је претварач помоћу којег се региструје Ахилов рефлекс.

Светлост долази из извора S, рефлектује се са табана и пада на фотоћелију F. Како се
мења положај табан мења се и светлосни флукс који стиже у фотоћелију F.
У фотоћелији се светлост претвара у струју. Јачина струје зависи од интензитета
светлости. Са променом светлосног флукса мења се јачина струје и добија
електрични сигнал. После појачавања у појачивачу А, електрични сигнал се
региструје помоћу милиамперметра mA, осцилоскопа О или писача Р.

10.9 ЕЛЕКТРОТЕРАПИЈА ЈЕДНОСМЕРНОМ СТРУЈОМ

Дијатермија (од грчких речи dia-кроз и thermos-топлота) представља произвођење

топлоте у унутрашњости човековог тела или тела животиње пропуштањем
електричне струје. У том циљу се кроз организам пропуштају струје виших
учестаности (наизменичне струје), јер јача стационарна струја, која би могла да
реализује терапијски корисно загревање организма, била би врло непријатна и
опасна по живот.
У циљу остваривања терапијски корисних ефеката електроде у дијатермији се
постављају најчешће на два начина: трансверзално и лонгитудинално.
Нека се на одређени део човековог тела, на пример на ногу постави трансверзално
(преко хидрофилне газе натопљене раствором кухињске соли) пар металних
електрода А и В, слика а. Струја ће пролазити кроз све слојеве (кожа, масно ткиво,
мишићно ткиво) осим кроз кост која због свог великог специфичног отпора
представља непроводну средину. Кожа, масно ткиво и мишићи се ређају серијски у
односу на струјнице (линије електричног поља). Највећа количина топлоте се
генерише у ткиву највећег отпора, а то је кожа.

Слика 10.9. Трансверзално (а) и лонгитдинално (b) апликовање електрода

116
 БИПФИЗИКА

Међутим, при лонгитудиналном апликовању електрода дешава се обрнуто. Ако је на

пример једна електрода постављена у нивоу колена а друга изнад колена (слика),
електрична струја пролази истовремено кроз све слојеве ткива па се отпор ноге
може представити отпором паралелно везаних отпорника. Највећа количина
топлоте ће се ослободити на отпорнику најмањег отпора, а то је мишићно ткиво у
коме се налазе крвни судови (а много мање у масном ткиву и кожи). Ефекат оваквог
начина пропуштања струје кроз ногу биће ширење крвних судова – вазодилатација и
смањење вискозности крви (јер вискозност опада са порастом температуре), што
олакшава проток крви кроз крвне судове.
Деструкција ткива електричном струјом

Густина струје је утолико већа уколико је мања површина електроде прислоњена на

запремински проводник. У проводнику се испод електроде ослобађа већа количина
топлоте што је електрода мања. Такође треба имати у виду да ће густина струје (и
топлотна снага) бити утолико веће уколико је загревани део тела ужи.
Ако се жели постизање деструкције ткива на одређеном месту (нпр. брадавице на
кожи или корена маље на лицу) обично се катода (негативна електрода) израђује у
облику игле од платине или цинка, а аноду (позитивну електроду) величине длана
држи пацијент. Ефекат се постиже струјама јачине 1-2mA које се пропуштају у
трајању од неколико секунди.

117
 БИПФИЗИКА

11. ТРАНСПОРТНИ ПРОЦЕСИ У ТЕЛУ ЧОВЕКА.

ДИФУЗИЈА
Дифузија је процес спонтаног преласка супстанце између делова система код којих
постоји разлика (градијент) концентрације, температуре, притиска или електричног
потенцијала. Молекули или јони се усмерено крећу ка делу са нижом
концентрацијом, температуром или притиском, све док се не успостави у систему
стање термодинамичке равнотеже или стационарно стање. Живи системи теже
стационарном стању у ком се одржавају разлике концентрација, притисака или
електричних потенцијала између његових делова. То се постиже довођењем енергије
систему споља и механизмима активног транспорта.
Дифузија се описује Фиковим законом:

Где је – број молова супстанце која у јединици времена прође (продифундује) кроз

површину . Често се назива и брзином дифузије, а мери се моловима у секунди

(mol/s). – jе градијент концентрације односно промена концентрације по

јединици дужине дифузионог пута . је коефицијент дифузије који зависи од
особина честица које дифундују и од особина супстанце кроз коју честице дифундују.
Дифузијом, као начином транспорта се преносе мале честице на кратка растојања уз
постојање градијента концентрације, притиска или електричних потенцијала дуж
дифузионог пута.

11.1 ДИФУЗИЈА СУПСТАНЦЕ У ОРГАНИЗМУ

Молекули или јони у организму могу да дифундују кроз интрацелуларни простор,

кроз интерстицијум и крвну плазму, или да прелазе из једне области у другу.
Области могу бити раздвојене мембраном – танком сруктуром од липидног двослоја
кроз коју лако дифундују липосолубилне супстанце (пре свега гасови O2 и CO2).
Насупрот њима хидросолубилне супстанце лако и брзо дифундују кроз све делове
које садрже течност а кроз мембрану имају ограничене брзине дифузије.

118
 БИПФИЗИКА

11.2 ДИФУЗИЈА КРОЗ МЕМБРАНУ

За описивање дифузије кроз мембрану (мембрану ћелије, капиларну мембрану

респирациону мембрану) погодно је трансформисати Фиков закон у следећи облик:

( )

Овде су – концентрације на унутрашњој и спољашњој страни мембране,

респективно, а је дебљина мембране. Однос се назива пермеабилност мембране Р
и представља особину пропусности мембране за пролазак одређеног молекула или
јона. Увођењем пермеабилности Фиков закон постаје

( )

С обзиром на нерастворљивост хидросолубилних супстанци у липидима, њихова се

дифузија кроз мембрану може остварити само помоћу протеина који пресецају
структуру липидног двослоја. Постоје две врсте ових протеина: инегрални који се
протежу читавом мембраном и штрче из ње и периферни протеини који приањају
само уз површин мембране и не продиру у њу.
Интегрални протеини се простиру целом ширином мембране. Називају се каналима
ако се помоћу њих врши транспорт молекула или јона. Вода лако дифундује кроз ове
канале, нпр. укупна количина воде која дифундује у оба смера кроз мембрану
еритроцита у јединици времена је 100 пута већа од запремине самог еритроцита.
Хидросолубилни молекули дифундују на исти начин као и вода ако су довољно мали,
а код већих брзина дифузије брзо опада. Тако, на пример, пречник молекулa je уреје
je 1,2 пута већи од пречника молекула воде, а брзина дифузије му је око 1000 пута
мања од воде. Постоје специфични протеински канали који омогућавају транспорт
одређеног молекула или јона (нпр. натријума и калијума). Неки од канала су стално
отворени, тзв. пасивни канали или поре. За разлику од њих, канали са вратима имају
контролисану пропусност за јоне.
У састав ћелијске мембране улазе и периферни протеини који се везују са унутрашње
или спољашње стране мембране. Називају се протеинским носачима јер помажу
дифузију већих молекула (гликозе, аминокиселина) кроз мембрану. Протеински
носач веже већи молекул и конформационом променом га премести на другу страну
мембране где се опушта. Овакав пасивни транспорт се назива олакшана дифузија.

119
 БИПФИЗИКА

Најважнији контролни механизми дифузије молекула и јона кроз мембрану су

механизам осмозе и мембрански потенцијал. Ови механизми помажу да се на
мембрани одржава стационарно стање са различитим концентрацијама на странама
мембране, при чему су поред пасивних неопходни и механизми активног транспорта.

11.3 ОСМОЗА

Осмоза је дифузија молекула растварача (воде) кроз селективно пропустљиву

мембрану. Мембрана пропушта молекуле растварача, али не пропушта молекуле
растворене супстанце. Сагласно Фиковом закону, брзина дифузије молекула
растварача зависи од разлике концентрација растварача (воде) са једне односно
друге стране мембране. Концентрација воде не зависи од тога која је супстанца
растворена него од концентрације честица растворене супстанце. Ради лакшег
схватања уведена је велиина осмол која се означава са Osm. Ако супстанца у води
дисосује на n јона њен осмол је Osm=n mol. Осмоларност је концентрација раствора
изражена у Osm/l. Осмоларност датог раствора зависи само од концентрације
растворних супстанци и броја јона на које оне дисосују. Осмоларност неког раствора
се мери уређајем који се назива осмометар. За два раствора једнаких осмоларности
кажемо да су изоосмотски. Крвна плазма, екстрацелуларне и интерстицијске
телесне течности имају осмоларност од око 300mOsm/l.

11.3.1 ОСМОТСКИ ПРИТИСАК

При дифузији молекула растварача кроз мембрану долази до пораста нивоа
течности на једној страни мембране и смањења нивоа течности на другој страни.
Пораст нивоа течности на једној страни ствара хидростатички притисак који се
супроставља осмози тј. осмотском прииску који делује на мембрану. Кад се
хидростатички притисак изједначи са осмотским успоставља се равнотежа који
зауставља дифузију. За мембране које пропштају воду а не пропуштају растворене
супстанце осмотски притисак израчунава се према једначини:

Где је - осмоларност раствора, - Ридбергова константа и -апсолутна температура.

Горња формла се може применити и у случајевима кад мембрана, осим воде,
пропушта још неке растворене супстанце, али се у том случају за узима
концентрација честица за које је мембрана непропусна – осмотски активне честице.
120
 БИПФИЗИКА

Осмотски притисак раствора на селективно пропустљивој мембрани је важно

познавати јер ћемо на основу њега знати да ли ће до кретања воде доћи и у ком
смеру. Осмоза воде се увек одвија из раствора мањег у раствор већег осмоског
притиска.
Два раствора раздвојена слективно пропустљивом мембраном су изотонична ако
имају једнаке осмотске притиске. Раствор је хипертоничан у односу на посматрани
ако у односу на њега има већи осмотски притисак, а хипотоничан ако у односу на
њега има мањи осмотски притисак.
Пропустљивост мембране се карактерише осмотским рефлексионим коефицијентом
(ORK) чија се вредност креће од 0 за спстанце које слободно пролазе кроз мембрану
(нпр. вода) до 1 за супстанце за које је мембрана непропусна (непермеабилна).
Ћелијска мембрана, која раздваја интрацелуларну течност од екстрацелуларне, је
веома пропустљива за воду али не и за већину растворених супстанци.
Екстрацелуларна и интрацелуларна течност су изотонични раствори јер на
мембрани ћелије имају осмотски притисак од око 5 400mmHg.
У природи постоји више примера осмозе, на пример биљке узимају воду из
земљишта или улажење воде у ћелије итд. Ако ћелију ставимо у хипотоничан
раствор (раствор који је мање концентрације у односу на раствор у унутрашњости
ћелије) доћи ће до улажења воде у ћелију, њеног бубрења и прскања. У
хипертоничном раствору (концентрованији од раствора у самој ћелији) вода ће
излазити из ћелије и она ће се смежурати. Због тога је важно да се одржава сталан
осмотски притисак, односно количина воде у организму што се назива
осморегулација. Код сисара се осморегулација врши преко бубрега – вишак воде из
крви прелази у мокраћу.

11.4 МЕМБРАНСКИ ПОТЕНЦИЈАЛ

Мембрански потенцијал постоји на ћелијској мембрани скоро свих ћелија због:

 различите концентрације јона (натријума, калијума, хлора и калцијума) са обе

стране ћелијске мембране
 различите пропустљивости мембране за различите јоне.
Овај потенцијал је веома важан за настанак и преношење нервних импулса, као и за
мембрански транспорт.

121
 БИПФИЗИКА

Концентрација позитивних јона калијума је веома висока интрацелуларно, а веома

ниска екстрацелуларно. Због разлике (градијента) концентрације јони калијума ће
природно да теже дифзији из унутрашњости ћелије у спољашњу средину.
С друге стране, концентрација јона натријума у екстрацелуларној средини је много
већа него у интрацелуларној па они природно теже да дифундују у унутрашњост
ћелија.
У стању мировања већина јонских натријумских канала у ћелијској мембрани је
затворена, а калијмских отворена. Због тога ће јони калијума напуштати ћелију и
одлазити у спољашњу средину носећи са собом позитивно наелектрисање, тако да ће
у унутрашњости ћелије остати вишак негативног наелектрисања. Разлика
потенцијала која настаје на овај начин не може се компензовати дифундовањем
позиивних јона натријума ка унутрашњости ћелије ни одласком негативних јона
хлора из ћелија зато што је ћелијска мембрана у стањ мировања слабо пропустљива
за ове јоне. Ова разлика потенцијала назива се мировни (стационарни) мембрански
потенцијал.

11.5 НЕРНСТОВ ПОТЕНЦИЈАЛ

Стационарно стање које се успоставља при одређеној разлици концентрација и

потенцијала на мембрани назива се Донанова равнотежа. Разлика потенцијала се
означава као Нернстов потенцијал и за једновалентни јон који дифундује кроз
мембрану ћелије даје се изразом:

Где је – концентрација јона једне врсте са спољашње стране мембране, а -

концентрација јона једне врсте са унутрашње стране мембране. Нернстов потенцијал
је негативан када дифундује позитиван јон чија је концентрација већа са унутрашње
него са спољашње стране мембране – пример јони калијма, или кад дифундује
негативан јон чија је концентрација већа са спољашње него са унутрашње стране
мембране – пример дифузије јона хлора кроз мембрану ћелије.
За јон К+ чија је концентрација екстрацелуларно 4mmol/l, а унутар ћелије око
140mmol/l Нернстов потенцијал је -94mV.
За јон Na+ чија је концентрација екстрацелуларно 142mmol/l, а унутар ћелије око
14mmol/l Нернстов потенцијал износи +61mV. За јон Cl- Нернстов потенцијал је
приближно -89mV.

122
 БИПФИЗИКА

Дакле, ако би ћелијска мембрана била пропусна само за јоне натријума, а непропусна
за све остале јоне потенцијал на мембрани би био +61mV, а ако би била пропусна
само за јоне калијума потенцијал на мембрани би био -94mV.
Ако је мембрана пропусна за више јона мембрански потенцијал тада зависи од
разлике концентрација на обе стране али и од пермеабилности мембране за
поједине јоне према Голдман-Ходгкин-Катзовој једначини:

Где су са означене концентрације одговарајућих јона са спољашње стране

мембране, а – концентрације одговарајућих јона са унутрашње стране мембране, а
са Р су означене пермеабилности мембране за одговарајуће јоне.
Пермеабилност мембране за јоне калијума је око 100 пута већа него за јоне
натријума. Сумарни допринос K, Na и осталих јона величини мировног мембранског
потенцијала је потенцијал од -86 mV. Овој вредности треба додати и
допринос натријумско-калијумске пумпе, која испумпа напоље 3 натријумова јона, а
убаци у ћелију 2 калијумова јона што ствара потенцијал од око -4 mV (јер се више
јона избаци него убаци у ћелију). На тај начин би укупни мировни мембрански
потенцијал у дебелим нервним влакнима и мишићним ћелијама био око -90 mV.

11.6 АКЦИОНИ ПОТЕНЦИЈАЛ

Нервне и мишићне ћелије су, као што је речено, ексцитабилне односно способне да
генеришу акционе поенцијале. Ове ћелије садрже потенцијал зависне канале који им
омогућавају брзу промену потенцијала на мембрани. Наглом променом потенцијала
мировања настаје акциони потенцијал. Процес настанка акционог потенцијала зове
се деполаризација. У том тренутку се отварају брзи натријумски и спори калцијумски
канали, а затварају калијумски. Позитивни јони Na и Ca улазе у ћелију великом
брзином, носе са собом позитивно наелектрисање тако да је поенцијал унутар ћелије
позитивнији. Сада је пропустљивост мембране за јоне Na око 5000 пута већа него за
јоне К. Уношењем ових вредности у Голдманову једначину добија се вредност
акционог потенцијала око 0 mV.
Нервни сигнали се преносе путем акционог потенцијала. Акциони потенцијал
обично кратко траје и завршава се враћањем потенцијала у стање потенцијала

123
 БИПФИЗИКА

мировања – реполаризација. Натријумски канали се убрзо затварају, а калијумски

поново отварају чиме се потенцијал враћа у пређашње стање.
Брзина преношења акционог потенцијала је већа у дебљим него у тањим влакнима, а
зависи и од мијелизираности влакана. Мијелин је супстанца која је веома добар
изолатор и сачињава овојницу око нервних ћелија. Између суседних ћелија
мијелинске мембране је мало неизоловано подручје (Ранвијеов чвор). Кад се
мембрана деполарише на једном Ранвијеовом чвору, јони Na се кроз интрацелуларни
простор крећу до суседног чвора, што значи да се врата потенцијал зависних канала
отварају само у области чворова. Ово има две последице:
1. Акциони потенцијал се преноси много брже (скоковито)
2. У преносу учествује много мања количина јона, па је енергија потребна за
пренос мања (мања је активност јонских пумпи)
Брзина преноса сигнала (акционог потенцијала) дебелим мијелинским влакнима
може бити и до 140 m/s што је највећа брзина комуникације кроз тело човека.

11.7 СТРУКТУРА НЕРВНОГ СИСТЕМА

Нервни систем игра фундаменталну улогу у скоро свим функцијама организма.
Мозак као централни компјутер прима унутрашње и спољне сигнале и шаље
одговоре. Информације се у оба смера простиру у виду електричних сигнала дуж
нерава. Овај ефикасни комуникациони систем може да великом брзином управља са
више милиона информација истовремено.
У морфолошком смислу нервни систем се дели на: централни и периферни нервни
систем. Централни нервни ситем (ЦНС) чине мозак и кичмена мождина, док се
периферни (ПНС) састоји од можданих нерава и кичмених нерава.
Основна структурна јединица нервног система је неурон. Неурон је нервна ћелија
специјализована за пријем, интерпретацију и пренос електричних порука. Тело
неурона прима електричне поруке од других неурона преко синапса лоцираних на
њему или његовим дендритима и аксона. Аксон је нервно влакно (дуго и до 1 метра)
које преноси електричне сигнале другим неуронима, мишићним влакнима или
жлездама. Аксон се при крају дели на гране, на чијем се крају налазе нервни
завршеци у облику плочица, слика 11.1

124
 БИПФИЗИКА

Слика 11.1. Шематски приказ неурона

Иако аксон може да преноси електричне сигнале у оба смера, по правилу сигнал се
преноси од тела ка синапсама. Синапсе дозвољавају транспорт сигнала само у смеру
од сопственог неурона ка другом неурону. Аксон је обично обавијен мијелином,
материјалом који има особине изолатора. Мијелинизована нервна влакна малог
полупречника омогућују простирање сигнала брзином до 100m/s. Око 10 000
нервних влакана који могу бити упаковани у нерв попречног пресека од свега 1-2
mm2, обезбеђују велики број канала за симултано провођење електричних сигнала.
На растојању од по неколико милиметара налазе се Ранвијеови чворови који
појачавају сигнал, ослабљен због отпора аксона, на његову првобитну величину и
облик. На тај начин, без обзира на дужину пута који пређе, информација коју носи
сигнал стиже на крај нервног стабла практично непромењена.

125