ВИСОКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА ЗА

ОБРАЗОВАЊЕ ВАСПИТАЧА НОВИ САД

РЕФЕРАТ

Тема: Даунов синдром

Предмет: Увод у инклузију

Предметни професор: Студент:

Отилија Велишек Брашко Мирјана Валах
58/20
 Нови Сад, 2024.

УВОД

Даунов синдром, такође познат као трисомија 21, је генетско стање које карактерише
присуство додатне треће копије 21. хромозома. Ово стање је један од најчешћих узрока
интелектуалне ретардације и повезано је са различитим физичким и менталним
изазовима. Наша друштва су кроз историју показала различите нивое прихватања и
подршке особама са Дауновим синдромом, од маргинализације до инклузије. Овај рад
истражује како инклузивне стратегије у образовању могу побољшати квалитет живота
особа са Дауновим синдромом и које су најефикасније методе подршке које образовни
систем може да пружи.

Овај рад ће се ослањати на неколико кључних елемената: опис Дауновог синдрома и

његових карактеристика, историјски преглед третмана особа са Дауновим синдромом у
образовном систему, актуелне стратегије рада са децом која имају овај синдром и како
они утичу на њихов развој. развој и учење, а завршиће разматрањем будућих праваца
за унапређење инклузије и подршке.

Стратегије рада са децом са Дауновим синдромом у инклузивном образовном

окружењу захтевају индивидуализован приступ, с обзиром да се потребе могу значајно
разликовати. Укључивање специјализованих подршке, као што су логопедска,
физиотерапија и радна терапија, доприноси свестраном развоју ученика. Напредак у
генетици и медицини такође пружа нове увиде у опције и терапије које могу помоћи
људима са Дауновим синдромом да остваре свој пуни потенцијал.

Закључак ће се фокусирати на важност континуираног истраживања и едукације како

би се осигурало да се стратегије које се користе у образовању и подршци особама са
Дауновим синдромом континуирано ажурирају и прилагођавају индивидуалним
потребама. Такође, биће истакнут значај инклузивне културе у школама и друштву,
која не само да промовише разумевање и прихватање различитости, већ и активно ради
на отклањању препрека за пуно учешће особа са Дауновим синдромом у свим
аспектима живота.
 СТРАТЕГИЈЕ РАДА СА ДЕЦОМ КОЈА ИМАЈУ ДАУНОВ
СИНДРОМ

Стратегије рада са децом са Дауновим синдромом обухватају различите приступе који

имају за циљ максималан развој њихових потенцијала и способности, уз уважавање
њихових индивидуалних карактеристика и потреба. Рад са овом децом захтева
мултидисциплинарни приступ који интегрише образовни, медицински, психолошки и
социјални аспект. Основа успешне инклузије лежи у прилагођавању образовног
процеса, који мора бити флексибилан и усмерен ка индивидуализованом плану учења.
Адаптација наставног плана и програма подразумева модификацију циљева, садржаја,
метода и средстава рада, како би се сваком детету омогућило да наставу прати у складу
са својим могућностима.

Посебан акценат је стављен на развој комуникације, говора и језика, што подразумева

ангажовање логопеда и коришћење различитих метода и техника комуникације,
укључујући алтернативну и аугментативну комуникацију, са циљем унапређења
способности изражавања и разумевања. Интеграција сензорне интеграције као терапије
игра важну улогу у стимулисању сензорних система детета, што доприноси бољој
обради информација из околине и успешнијем савладавању свакодневних активности
(Талијан, Бројчин, & Глумбић, 2018).

Сарадња са родитељима и породицом је кључна, јер породица пружа неопходну

подршку и континуитет у спровођењу стратегија рада у кући. Едукација родитеља о
Дауновом синдрому и начинима подршке развоју детета је неопходна, као и подршка
психолога у превазилажењу емоционалних изазова са којима се породице могу
сусрести. У школама је важно развијати инклузивну културу, која промовише
разумевање и прихватање различитости, где се кроз различите вршњачке активности
подстиче друштвена интеракција и формира позитиван став према деци са посебним
потребама.

Поред директног рада са децом, важно је радити на едукацији и оснаживању

наставника и стручних сарадника, пружајући им знања и вештине потребне за рад са
децом која имају Даунов синдром. Професионални развој кроз семинаре, радионице и
супервизије доприноси бољем разумевању и ефикаснијем приступу инклузији. Такође,

3
промоција позитивних искустава и добрих пракси у раду са децом са Дауновим
синдромом мотивише и инспирише просветне раднике да континуирано унапређују
свој рад.

Ове стратегије рада нису статичне и захтевају континуирану евалуацију и

прилагођавање, имајући у виду да се потребе детета могу мењати како расте и развија
се. Укључивање стручњака из различитих области, као што су дефектолози, терапеути,
социјални радници и други, омогућава креирање свеобухватног плана подршке који се
бави свим аспектима развоја и учења детета. Кроз овај холистички приступ деца са
Дауновим синдромом добијају прилику да остваре свој потенцијал и активно учествују
у животу заједнице (Кнежевић-Флорић, Нинковић, & Танчић Д, 2018).

Штавише, ефикасне стратегије за рад са децом са Дауновим синдромом морају

укључити и развој моторичких вештина. То се постиже физиотерапеутским вежбама и
играма које су дизајниране да стимулишу грубу и фину моторику, као и координацију
и равнотежу. Развијање ових вештина је од суштинског значаја, јер оне директно утичу
на самосталност детета у свакодневним активностима. Кроз индивидуалне и групне
активности деца се подстичу да истражују своје физичке способности, што доприноси
њиховом физичком, али и емоционалном и социјалном развоју.

У раду са децом са Дауновим синдромом важно је успоставити рутину и структуру, јер

се на тај начин пружа осећај сигурности и предвидљивости, што је за њих изузетно
важно. Рутинске процедуре и јасно дефинисани очекивани исходи помажу деци да
разумеју шта се од њих тражи, подстичући тако њихову способност да се носе са
изазовима и постепено уче нове вештине.

Инклузивно образовање такође подразумева прилагођавање физичког окружења како

би се омогућило деци са Дауновим синдромом да учествују у свим аспектима
школског живота (Ђорђевић, Глумбић, Бројчин, & Станковић, 2019). Ово укључује
прилагођавање учионица, школског инвентара, наставног материјала и дидактичких
средстава, тако да буду доступни и прилагођени различитим стиловима учења и
потребама сваког детета. Такође, коришћење визуелних ослонаца, као што су
распореди слика и симбола, може значајно помоћи деци у разумевању и редоследу
активности.

Друштвена интеграција је такође кључна компонента инклузије. Рад на социјалним

вештинама кроз игру и интеракцију са вршњацима омогућава деци са Дауновим

4
синдромом да развију пријатељства, уче о међусобном поштовању и развију емпатију.
Укључивање у различите ваннаставне активности, попут спорта, уметности и музике,
пружа могућности за развој талената и интересовања, као и за изградњу самопоуздања
и позитивног идентитета (Ћопић & Ћопић, 2018).

Континуитет у примени стратегија је од пресудног значаја, јер доследност омогућава

деци са Дауновим синдромом да стекну и консолидују нове вештине. Праћење
напретка кроз редовне процене и прилагођавање циљева и метода омогућава тиму
стручњака да динамично реагује на промене у развоју детета. Важност благовременог
препознавања и одговора на специфичне потребе сваког детета не може се довољно
нагласити, јер правилном интервенцијом може се значајно побољшати квалитет
живота детета и његове породице (Ћопић & Ћопић, 2018).

Интердисциплинарни приступ такође захтева блиску сарадњу са здравственим

установама које пружају медицинску негу и терапије специфичне за Даунов синдром,
као што су редовне посете педијатрима, специјалистима за развојне поремећаје,
кардиолозима, гастроентеролозима и другим специјалистима. Здравствена компонента
је неодвојива од васпитног и социјалног аспекта, јер здравље директно утиче на
способност детета да учествује у образовном процесу и активностима.

Образовање и оснаживање детета да се што више осамостаљује у свакодневном животу

кроз учење практичних вештина, као што су самопослуживање, облачење, хигијенске и
друге вештине животне праксе, треба интегрисати у свакодневне активности. Кроз
игру и практичне задатке деца се уче да научено примењују у стварним животним
ситуацијама, што доприноси њиховој способности прилагођавања и превазилажења
изазова (Перић & Милићевић-Маринковић, 2021).

Коришћење технологије и разних апликација може значајно побољшати процес учења

и комуникације. Специјализовани софтвер и апликације намењени деци са посебним
потребама омогућавају прилагођавање учења темпу и способностима сваког детета,
пружајући притом стимулативно и интерактивно окружење.

За свеобухватно укључивање деце са Дауновим синдромом у друштво неопходно је

подизање свести и едукација шире заједнице. Организовање радионица, предавања и
кампања које информишу јавност о Дауновом синдрому, правима и потребама ове
деце, може допринети разбијању предрасуда и стварању инклузивнијег окружења.

5
Промовисање позитивних прича и достигнућа деце са Дауновим синдромом има моћ
да инспирише и мотивише све чланове заједнице да активно доприносе инклузији.

ЗАКЉУЧАК

Кроз овај рад се разматрају различите стратегије које пружају подршку деци са
Дауновим синдромом у инклузивном образовном окружењу, као и у ширем
друштвеном контексту. Обухваћене стратегије односиле су се на педагошки
прилагођен приступ, развој комуникацијских вештина, сензорну интеграцију,
социјалну интеракцију, као и унапређење моторичких вештина. Истиче се значај
мултидисциплинарног приступа који укључује просветне раднике, медицинске
стручњаке, психологе, социјалне раднике и породицу. Заједно чине мрежу подршке
која је неопходна за холистички развој и напредак сваког детета са Дауновим
синдромом.

Показало се да је за остваривање пуног потенцијала деце са Дауновим синдромом

кључно континуирано, стрпљиво и систематично деловање које је прилагођено
индивидуалним потребама детета. То укључује употребу савремених технолошких
помагала и апликација које могу послужити као делотворна средства у образовном
процесу. Такође, истакнут је значај интегрисања практичних вештина у свакодневни
живот, како би се деци са Дауновим синдромом омогућила самосталност и учешће у
друштву као равноправни чланови.

Свест и образовање заједнице играју кључну улогу у процесу инклузије. Разбијање

предрасуда, промовисање позитивних прича и достигнућа, као и заговарање права деце
са Дауновим синдромом, не само да обогаћује друштво различитошћу, већ показује пут
ка толерантнијем и хуманијем свету.

Рад са децом са Дауновим синдромом није само ствар примене одређених метода и
стратегија, већ и одраз нашег односа према различитостима и наше посвећености
стварању окружења у коме свако има прилику да се развија, напредује и успе. Улога
образовања и друштва је да обезбеде темеље на којима се гради инклузивна будућност,
будућност у којој границе наметнуте етикетама као што је „Даунов синдром“ постају
мање препрека за остваривање пуног људског потенцијала. Овај рад указује да, иако
изазови са којима се суочавају деца са Дауновим синдромом могу бити велики,

6
могућности за њихов развој и укључивање у друштво су неограничене када им се
пружи адекватна подршка.

7
 ЛИТЕРАТУРА

1. Ђорђевић, М., Глумбић, Н., Бројчин, Б., & Станковић, Ј. (2019). Веза између
говорно-језичких и екстралингвистичких способности код особа са Дауновим
синдромом. Ин Зборник сажетака/Друга конференција са међународним
учешћем “Мултидисциплинарни приступи у едукацији и рехабилитацији”,
Сарајево, 5-7. април 2019. године (пп. 50-51). Сарајево: Педагошки факултет.
2. Кнежевић-Флорић, О., Нинковић, С., & Танчић Д, Н. (2018). Инклузивно
образовање из перспективе наставника-улоге, компетенције и баријере. Настава
и васпитање, 67(1), 7-22.
3. Перић, Д., & Милићевић-Маринковић, Б. (2021). Утицај адаптираног програма
фудбала на психосоцијално понашање адолесцената са Дауновим синдромом.
Специјална едукација и рехабилитација, 20(1), 17-33.
4. Талијан, Б. К., Бројчин, Б., & Глумбић, Н. (2018). Ставови ученика према
вршњацима са Дауновим синдромом. Београдска дефектолошка школа, 24(1), 9-
28.
5. Ћопић, С., & Ћопић, С. (2018). Заштита права миграната у Србији: Од
хуманитарног збрињавања ка интеграцији и социјалној инклузији. Зборник
Института за криминолошка и социолошка истраживања, 37(2), 7-27.