Teshko Je Biti Bog - Tpydno Byt Bogom v2

Стругацки Аркадиј
Стругацки Борис
Аркадий Стругацкий
Борис Стругацкий
Тешко је бити Бог
Трудно быть богом
Прев.М. Цолић.
Београд, 1977.
Действие повести разворачивается в будущем на другой планете в
государстве Арканар, где существует гуманоидная цивилизация,
представители которой физически неотличимы от людей. Цивилизация
находится на уровне развития, соответствующем земному позднему
Средневековью. На планете негласно присутствуют сотрудники земного
Института экспериментальной истории, ведущие наблюдение за
развитием цивилизации.
Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на
Ещё двуязычные книги по адресу:
оригинал и на перевод принадлежат соответствующим издательствам и авторам.
http://vk.com/club99393109
The original text and the translated text are from open source. All rights to original text
More aligned books at:
and translated text are property of the respective publishers and authors.
САДРЖАЈ / ОГЛАВЛЕНИЕ
ПРОЛОГ .......................................................... 4
1 .................................................................. 99
2 ................................................................ 274
3 ................................................................ 448
4 ................................................................ 579
5 ................................................................ 738
6 ................................................................ 910
7 ................................................................ 985
8 ............................................................... 1167
9 ............................................................... 1344
10 ............................................................. 1396
ЕПИЛОГ / ЭПИЛОГ ...................................... 1457

ПРОЛОГ
ПРОЛОГ
Лежиште Анкиног самострела било је начињено
од црне пластике, а тетива је била од хромираног
челика и затезала се једним, јединим покретом
ручице која се нечујно покретала.
Ложа Анкиного арбалета была выточена из черной пластмассы, а тетива
была из хромистой стали и натягивалась одним движением бесшумно
скользящего рычага.

Антон, новотарије није признавао: он је имао
добро старо борбено оружје у стилу маршала
Тоца, краља Пица Првог, оковано потамнелим
бакром са точкићем, на који се намотавала тетива
од волујских жила.
Антон новшеств не признавал: у него было доброе боевое устройство в
стиле маршала Тоца, короля Пица Первого, окованное черной медью, с
колесиком, на которое наматывался шнур из воловьих жил.
Што се тиче Пашке, он је понео пнеуматски
карабин.
Что касается Пашки, то он взял пневматический карабин.

Он је сматрао да су самострели детињство
човечанства, пошто је био лењ и неспособан да
било шта сам начини.
Арбалеты он считал детством человечества, так как был ленив и
неспособен к столярному ремеслу.
Пристали су уз северну обалу, где је из жуте
пешчане стрмине штрчало изукрштано корење као
стрела правих јела.
Они причалили к северному берегу, где из желтого песчаного обрыва
торчали корявые корни мачтовых сосен.
Анка је бацила весло и осврнула се.
Анка бросила рулевое весло и оглянулась.

Сунце се већ било дигло над шумом, и све је било
плаво, зелено и жуто плавичаста измаглица над
језером, тамнозелене јеле и жута обала на другој
страни.
Солнце уже поднялось над лесом, и все было голубое зеленое и желтое —
голубой туман над озером, темно-зеленые сосны и желтый берег на той
стороне.
И небо је над свим тим било прозрачно, беличасто
плаво.
И небо над всем этим было ясное, белесовато-синее.
«Ничега тамо нема», рекао је Пашка.
— Ничего там нет, — сказал Пашка.

Седели су, нагавши се преко ивице чамца и
гледали у воду.
Ребята сидели, перегнувшись через борт, и глядели в воду.
«Огромна штука», сигурним гласом рекао је
Антон.
— Громадная щука, — уверенно сказал Антон.
«Са оволиким перајима?» упитао је Пашка.
— С вот такими плавниками? — спросил Пашка.
Антон је оћутао.
Антон промолчал.
Анка је такође бацила поглед у воду, али је тамо
угледала само сопствени одраз.
Анка тоже посмотрела в воду, но увидела только собственное отражение.
«Ех, када би смо могли сада да се окупамо»,
рекао је Пашка, спуштајући руку до лакта у воду.
— Искупаться бы, — сказал Пашка, запуская руку по локоть в воду.
«Хладна је», рекао је.
— Холодная, — сообщил он.
Антон је прешао на прамац и искочио на обалу.
Антон перебрался на нос и спрыгнул на берег.
Чамац је почео да се њише.
Лодка закачалась.
Антон се ухватио за ивицу чамца и упитно
погледао Пашку.
Антон взялся за борт и выжидательно посмотрел на Пашку.

Тада је Пашка устао, ставивши весло на врат као
обрамицу, и извијајући доњи део тела, почео да
пева:
Тогда Пашка поднялся, заложил весло за шею, как коромысло, и,
извиваясь нижней частью туловища, пропел:
Стари морнар Вицлипуцли!
Старый шкипер Вицлипуцли!
Драговићу, да нам ниси заспао?
Ты, приятель, не заснул?
Чувај ми се, тебе јуре
Берегись, к тебе несутся
Јата препечених ајкула!
Стаи жареных акул!

Антон је ћутке повукао чамац.
Антон молча рванул лодку.
«Ехеј!» повикао је Пашка, хватајући се за ивицу.
— Эй-эй! — закричал Пашка, хватаясь за борта.
«Зашто то препечених?» упитала је Анка.
— Почему жареных? — спросила Анка.
«Не знам», одговорио је Пашка.
— Не знаю, — ответил Пашка.
Изашли су из чамца.
Они выбрались из лодки.
«А није лоше? Јата препечених ајкула!»
— А верно здорово? Стаи жареных акул!
Одвукли су чамац на обалу.
Они потащили лодку на берег.
Ноге су пропадале у влажан песак, који је био
прекривен сасушеним јеловим иглицама и
шишаркама.
Ноги проваливались во влажный песок, где было полным-полно высохших
иголок и сосновых шишек.
Чамац је био тежак и клизав, али су ипак успели
да га извуку из воде до саме крме и тада су стали,
тешко дашћући.
Лодка была тяжелая и скользкая, но они выволокли ее до самой кормы и
остановились, тяжело дыша.

«Ногу сам пригњечио», рекао је Пашка и почео да
поправља црвени повез на глави.
— Ногу отдавил, — сказал Пашка и принялся поправлять красную повязку
на голове.
Пажљиво га је намештао, како би му се чвор
нашао тачно над десним уветом, као у носатих
ируканских пирата.
Он внимательно следил за тем, чтобы узел повязки был точно над правым
ухом, как у носатых ируканских пиратов.
«Живот нам се не мили, о-хај!» изјавио је.
— Жизнь не дорога, о-хэй! — заявил он.
Анка је усредсређено сисала прст.
Анка сосредоточенно сосала палец.

«Трн?» упитао је Антон.
— Занозила? — спросил Антон.
«Не, одрала сам га.
— Нет. Содрала.
Неко од вас има праве канџе…»
У кого-то из вас такие когти…
«Но, но, покажи?»
— Ну-ка, покажи.
Показала је.
Она показала.
«Да», рекао је Антон.
— Да, — сказал Антон.
«Права озледа.
— Травма.
Но, шта да радимо?»
Ну, что будем делать?
«На раме и поред обале», предложио је Пашка.
— На пле-чо — и вдоль берега, — предложил Пашка.
«Па онда није требало ни да излазимо из
чамаца», рекао је Антон.
— Стоило тогда вылезать из лодки, — сказал Антон.
«Чамцем и кокошка може», објаснио је Пашка.
— На лодке и курица может, — объяснил Пашка.
«А обалом: трска — то ти је број један, стрмине —
два, вирови — три.
А по берегу: тростники — раз, обрывы — два, омуты — три.

Да.
Пуни млади.
С налимами.
Има и сомова.»
И сомы есть.
«Јата печених сомова», рекао је Антон.
— Стаи жареных сомов, — сказал Антон.
«А ти, јеси ли икада гњурао у вир?»
— А ты в омут нырял?
«Но, јесам.»
— Ну, нырял.
«Нисам видео.
— Я не видел.
Некако нисам имао прилике да то видим.»
Не довелось как-то увидеть.
«Има пуно тога што још ниси видео.»
— Мало ли чего ты не видел.
Анка је окренула леђа, дигла самострел и опалила
у бор удаљен од њих једно двадесетак корачаји.
Анка повернулась к ним спиной, подняла арбалет и выстрелила в сосну
шагах в двадцати.
Кора је почела да се осипа.
Посыпалась кора.
«Није лоше», рекао је Пашка и тог истог часа
опалио из карабина.
— Здорово, — сказал Пашка и сейчас же выстрелил из карабина.

Нишанио је у Анкину стрелу, али је промашио.
Он целился в Анкину стрелу, но промазал.
«Нисам зауставио дисање», објаснио је.
— Дыхание не задержал, — объяснил он.
«А да си га зауставио?» упитао је Антон.
— А если бы задержал? — спросил Антон.
Гледао је Анку.
Он смотрел на Анку.
Анка је јаким покретом повукла полугу тетиве.
Анка сильным движением оттянула рычаг тетивы.

Мишиће је имала изузетно развијене. Антон је са
задовољством посматрао како се под препланулом
кожом померила чврста кугла бицепса.
Мускулы у нее были отличные — Антон с удовольствием смотрел, как
прокатился под смуглой кожей твердый шарик бицепса.
Пажљиво је нанишанила и опалила још једном.
Анка очень тщательно прицелилась и выстрелила еще раз.
Друга стрела се са треском забила у дебло нешто
мало испод прве.
Вторая стрела с треском воткнулась в ствол немного ниже первой.
«Бадава то радимо», рекла је Анка, спуштајући
свој самострел.
— Зря мы это делаем, — сказала Анка, опуская арбалет.
«Шта?» упитао је Антон.
— Что? — спросил Антон.
«Дрвеће уништавамо, ето шта је.
— Деревья портим, вот что.
Један клиња је јуче пуцао у дрво из лука, а, ја
сам га натерала да зубима ишчупа стрелу.»
Один малек вчера стрелял в дерево из лука, так я его заставила зубами
стрелы выдергивать.
«Пашка», рекао је Антон, «могао би да отрчиш,
зуби су ти одлични.»
— Пашка, — сказал Антон. — Сбегал бы, у тебя зубы хорошие.
«А зуби су ми на раздељак», одговорио је Пашка.
— У меня зуб со свистом, — ответил Пашка.

«Нека буде», рекла је Анка.
— Ладно, — сказала Анка.
«Хајде да нешто радимо.»
— Давайте что-нибудь делать.
«Не вере ми се нешто по тим урвинама», рекао је
Антон.
— Неохота мне лазить по обрывам, — сказал Антон.
«Ни мени.
— Мне тоже неохота.
Идемо право.»
Пошли прямо.
«Где то?» упитао је Пашка.
— Куда? — спросил Пашка.

«Где нас очи воде.»
— Куда глаза глядят.
«Но?» рекао је Антон.
— Ну? — сказал Антон.
«Значи, у сајву», рекао је Пашка.
— Значит, в сайву, — сказал Пашка.
«Тошка, хајдемо на Заборављени Булевар.
— Тошка, пошли на Забытое Шоссе.
Сећаш ли се?»
Помнишь?
«Како да не!»
— Еще бы!
«Знаш, Ањечка…» почео је Пашка.
— Знаешь, Анечка… — начал Пашка.
«Ја ти нисам никаква тамо Ањечка», реско му је
одговорила Анка.
— Я тебе не Анечка, — резко сказала Анка.
Није подносила да јој се обраћају другачије него
са Анка.
Она терпеть не могла, когда ее называли не Анка, а как-нибудь еще.
Антон је то добро запамтио.
Антон это хорошо запомнил.
Брзо је рекао:
Он быстро сказал:
«Заборављени Булевар.
— Забытое Шоссе.

По њему се нико више не вози.
По нему не ездят.
Нема га ни на мапи.
И на карте его нет.
И где води, то се уопште не зна.»
И куда идет, совершенно неизвестно.
«А јесте ли били тамо?»
— А вы там были?
«Јесмо.
— Были.
Али нисмо успели да га истражимо.»
Но не успели исследовать.

«Пут из ниоткуда и у никуда», издекламовао је
Пашка, дошавши себи.
— Дорога из ниоткуда в никуда, — изрек оправившийся Пашка.
«Одлично!» рекла је Анка.
— Это здорово! — сказала Анка.
Очи су јој постале налик на црне прорезе.
Глаза у нее стали как черные щелки.
«Идемо.
— Пошли.
Хоћемо ли стићи до вечери?»
К вечеру дойдем?
«Шта ти је! До поднева ћемо бити тамо.»
— Ну что ты! До двенадцати дойдем.

Кренули су нагоре урвином.
Они полезли вверх по обрыву.
На рубу урвине Пашка се осврнуо.
На краю обрыва Пашка обернулся.
Доле се налазило плаво језеро са жућкастим
плићацима, чамац на песку и велики кругови који
су се концентрично ширили на води мирној као
уље крај обале — то је вероватно излетела из
воде она штука.
Внизу было синее озеро с желтоватыми проплешинами отмелей, лодка на
песке и большие расходящиеся круги на спокойной маслянистой воде у
берега — вероятно, это плеснула та самая щука.

Пашка је осетио уобичајено неодређено
одушевљење, као и увек, када су Тошка и он
бежали из интерната и када се пред њима
налазио дан потпуне неизвесности на
неистраженим местима са јагодама, врелим
ливадама без иједног човека, сивим гуштерима,
леденом водом и изненадним изворима.
И Пашка ощутил обычный неопределенный восторг, как всегда, когда они
с Тошкой удирали из интерната и впереди был день полной независимости
с неразведанными местами, с земляникой, с горячими безлюдными
лугами, с серыми ящерицами, с ледяной водой в неожиданных родниках.

И, као и увек, зажелео је да заурла и високо
поскочи, и то је тог истог часа и учинио, и Антон
га је, смејући се погледао, и он је угледао у
Антоновим очима потпуно разумевање.
И, как всегда, ему захотелось заорать и высоко подпрыгнуть, и он
немедленно сделал это, и Антон, смеясь, поглядел на него, и он увидел в
глазах Антона совершенное понимание.
Анка је ставила два прста у уста и вешто
зазвиждала, и ушли су у шуму.
А Анка вложила два пальца в рот и лихо свистнула, и они вошли в лес.
Шума је била четинарска и ретка, ноге су клизиле
по опалим иглицама.
Лес был сосновый и редкий, ноги скользили по опавшей хвое.
Коси сунчеви зраци падали су између правих
стабала, и земља је била сва покривена златним
мрљама.
Косые солнечные лучи падали между прямых стволов, и земля была вся в
золотых пятнах.
Мирисало је на смолу, језеро и јагоде; негде у
небу цвркутале су невидљиве птице.
Пахло смолой, озером и земляникой; где-то в небе верещали невидимые
пичужки.

Анка је ишла испред свих, држећи свој самострел
под мишком, и повремено се нагињала да узбере
крваве, као лаком прекривене јагоде.
Анка шла впереди, держа арбалет под мышкой, и время от времени
нагибалась за кровавыми, будто лакированными, ягодами земляники.
Антон је ишао за њом са добрим старим оружјем
маршала Тоца о рамену.
Антон шел следом с добрым боевым устройством маршала Тоца на плече.
Тоболац са добрим борбеним стрелама лупкао га
је по стражњици.
Колчан с добрыми боевыми стрелами тяжко похлопывал его по заду.

Ишао је и бацао поглед на Анкин врат —
преплануо, готово црн, са пршљеновима који су
се јасно истицали.
Он шел и поглядывал на Анкину шею — загорелую, почти черную, с
выступающими позвонками.
Понекад се освртао тражећи Пашку, али се Пашка
није видео, само се повремено, час десно, час
лево видео на сунцу његов црвени повез.
Иногда он озирался, ища Пашку, но Пашки не было видно, только по
временам то справа, то слева вспыхивала на солнце его красная повязка.

Антон је замислио како Пашка нечујно клизи међу
јелама са карабином ‘на готовс’; испруживши
напред своје грабљиво, мршаво лице са носем
који се Ијуштио.
Антон представил себе, как Пашка бесшумно скользит между соснами с
карабином наготове, вытянув вперед хищное худое лицо с облупленным
носом.
Пашка се прикрадао по сајви, а сајва се не шали.
Пашка крался по сайве, а сайва не шутит.

Сајва пријатељу може изненада да ти постави
питање — и треба јој одмах одговорити, помислио
је Антон и повио се, али се пред њим налазила
Анка и она је могла да се осврне, испало би
глупо.
Сайва, приятель, спросит — и надо успеть ответить, подумал Антон и
пригнулся было, но впереди была Анка, и она могла оглянуться.
Получилось бы нелепо.
Анка се осврнула и упитала:
Анка оглянулась и спросила:
«А ви сте тихо киднули?» Антон је слегао
раменима.
— Вы ушли тихо? Антон пожал плечами.
«А ко то кида бучно?»
— Кто же уходит громко?
«А ја сам, чини ми се, ипак дигла буку»,
забринуто је рекла Анка.
— Я, кажется, все-таки нашумела, — озабоченно сказала Анка.
«Испустила сам лавор — и наједном у ходнику
кораци.
— Я уронила таз — и вдруг в коридоре шаги.
То је сигурно била Дева Каћа — она је данас
дежурна.
Наверное, Дева Катя — она сегодня в дежурных.
Морала сам да скочим у рунделу са цвећем.
Пришлось прыгать в клумбу.
Шта мислиш, Тошка, какво то цвеће расте у тој
рундели?»
Как ты думаешь, Тошка, что за цветы растут на этой клумбе?
Антон је намрштио чело.
Антон сморщил лоб.
«Под твојим прозором? Не знам.
— У тебя под окном? Не знаю.
А зашто?»
А что?
«Упорно неко цвеће.
— Очень упорные цветы.
Не савија га ветар, не обара бура.
«Не гнет их ветер, не валит буря».

У њега сви скачу већ неколико година, а њему —
ништа.»
В них прыгают несколько лет, а им хоть бы что.
«Интересантно», рекао је Антон дубокомисаоно.
— Интересно, — сказал Антон глубокомысленно.
Сетио се да се под његовим прозором такође
налази рундела са цвећем које ‘ветар не савија и
не обара бура’.
Он вспомнил, что под его окном тоже клумба с цветами, которые «не гнет
ветер и не валит буря».
Али он на то никада није обраћао пажњу.
Но он никогда не обращал на это внимания.

Анка се зауставила, сачекала га и пружила му
прегршт јагода.
Анка остановилась, подождала его и протянула горсть земляники.
Антон је пажљиво узео три плода.
Антон аккуратно взял три ягоды.
«Узми још», рекла је Анка.
— Бери еще, — сказала Анка.
«Хвала», рекао је Антон, «волим да узимам по
једну.
— Спасибо, — сказал Антон. — Я люблю собирать по одной.
А Дева Каћа није лоша, зар не?»
А Дева Катя вообще ничего, верно?

«Зависи», рекла је Анка.
— Это кому как, — сказала Анка.
«Када човеку свако вече изјављују да су му ноге
час блатњаве, а час опет прашњаве…»
— Когда человеку каждый вечер заявляют, что у него ноги то в грязи, то в
пыли…
Ућутала је.
Она замолчала.

Било је задивљујуће дивно шетати са њом удвоје
по шуми раме уз раме, дотичући је голим
лактовима, и посматрати је — како је лепа, вешта
и необично добра и какве су јој дивне сиве очи са
црним трепавицама.
Было удивительно хорошо идти с нею по лесу плечом к плечу вдвоем,
касаясь голыми локтями, и поглядывать на нее — какая она красивая,
ловкая и необычно доброжелательная и какие у нее большие серые глаза с
черными ресницами.
«Да», рекао је Антон, пружајући руку да смакне
паучину која је заблистала на сунцу.
— Да, — сказал Антон, протягивая руку, чтобы снять блеснувшую на
солнце паутину.

«А њој ноге нису ни прашњаве.
— Уж у нее-то ноги не пыльные.
Ако те кроз баре носе на рукама, онда се,
разумеш ли ме, нећеш; запрашити…»
Если тебя через лужи носят на руках, тогда, понимаешь, не запылишься…
«Ко је то носи?»
— Кто это ее носит?
«Хенрих из метеоролошке станице.
— Генрих с метеостанции.
Знаш, онај огроман, са готово белом косом.»
Знаешь, здоровый такой, с белыми волосами.
«Одиста?»
— Правда?

«А зашто да не? Чак и свако дете зна да су
заљубљени.»
— А чего такого? Каждый малек знает, что они влюблены.
Поново су ућутали.
Они опять замолчали.
Антон је бацио поглед на Анку.
Антон глянул на Анку.
Анкине очи су биле као црни прорези.
Глаза у Анки были как черные щелочки.
«А када је то било?» упитала је.
— А когда это было? — спросила она.

«Једне ноћи када је био пун месец», одговорио је
Антон преко воље.
— Да было в одну лунную ночь, — ответил Антон без всякой охоты.
«Само пази, не причај много о томе.»
— Только ты смотри не разболтай.
Анка се осмехнула.
Анка усмехнулась.
«Нико те није вукао за језик, Тошка», рекла је.
— Никто тебя за язык не тянул, Тошка, — сказала она.
«Хоћеш ли јагоде?»
— Хочешь земляники?

Антон је махинално смакао јагоде са прљавог
длана и стрпао их у уста.
Антон машинально сгреб ягоды с испачканной ладошки и сунул в рот.
Не волим торокала, помислио је.
Не люблю болтунов, подумал он.
Не подносим торокала.
Терпеть не могу трепачей.
Али, наједном је пронашао аргумент.
Он вдруг нашел аргумент.
«Тебе ће такође једном носити на рукама.
— Тебя тоже когда-нибудь будут таскать на руках.

И, хоће ли ти бити пријатно, ако о томе почну да
брбљају?»
Тебе приятно будет, если начнут об этом болтать?
«Одакле ти само идеја да ћу избрбљати?»
расејано га је упитала Анка.
— Откуда ты взял, что я собираюсь болтать? — рассеянно сказала Анка.
«Не подносим торокала.»
— Я вообще не люблю болтунов.
«Слушај, а шта си то смислила?»
— Слушай, что ты задумала?
«Ништа нарочито», Анка је слегла раменима.
— Ничего особенного. — Анка пожала плечами.

Нешто касније је рекла у поверењу: «Знаш,
дојадило ми је да свако божје вече два пута
перем ноге.»
Немного погодя она доверительно сообщила: — Знаешь, мне ужасно
надоело каждый божий вечер дважды мыть ноги.
Јадна Дева Каћа, помислио је Антон.
Бедная Дева Катя, подумал Антон.
То ти није сајва.
Это тебе не сайва.
Изашли су на стазу.
Они вышли на тропинку.

Стаза се спуштала низбрдо, и шума је постајала
све мрачнија и мрачнија.
Тропинка вела вниз, и лес становился все темнее и темнее.
Овде су бујно расли папрат и висока, влажна
трава.
Здесь буйно росли папоротник и высокая сырая трава.
Борова стабла била су прекривена маховином и
белом пеном лишаја.
Стволы сосен были покрыты мхом и белой пеной лишайников.
Али, сајва се не шали.
Но сайва не шутит.

Промукао глас, у коме није било ничег Ијудског,
наједном је заурлао:
Хриплый голос, в котором не было ничего человеческого, неожиданно
проревел:
«Стој! Бацај оружје — ти, благородни доне, и ти,
дона!»
— Стой! Бросай оружие — ты, благородный дон, и ты, дона!
Када сајва нешто захтева, треба умети
одговорити.
Когда сайва спрашивает, надо успеть ответить.

Прецизним покретом Антон је оборио Анку у
папрат налево, а сам је скочио у папрат удесно,
притајио се и сакрио иза трулог пања.
Точным движением Антон сшиб Анку в папоротники налево, а сам
прыгнул в папоротники направо, покатился и залег за гнилым пнем.
Промукли ехо је још одзвањао међу боровим
стаблима, а стаза је већ била пуста.
Хриплое эхо еще отдавалось в стволах сосен, а тропинка была уже пуста.
Завладала је тишина.
Наступила тишина.
Антон, је, претуривши се на страну, вртео точкић
затежући тетиву.
Антон, завалившись на бок, вертел колесико, натягивая тетиву.
Одјекнуо је пуцањ, на Антона је почело да пада
некакво труње.
Хлопнул выстрел, на Антона посыпался какой-то мусор.
Промукао, нељудски глас је известио:
Хриплый нечеловеческий голос сообщил:
«Дон је погођен у пету!»
— Дон поражен в пятку!
Антон је почео да стење и тргао је ногу.
Антон застонал и подтянул ногу.
«Ма не у ту, већ у десну», исправио га је глас.
— Да не в эту, в правую, — поправил голос.
Чуло се како Пашка пућка од смеха.
Было слышно, как Пашка хихикает.

Антон је опрезно промолио главу иза пања, али се
у сумрачној зеленој каши ништа није видело.
Антон осторожно выглянул из-за пня, но ничего не было видно в
сумеречной зеленой каше.
У том моменту се зачуо продоран фијук и шум,
као да је пало дрво.
В этот момент раздался пронзительный свист и шум, как будто упало
дерево.
«Јој!...
— Уау!…
« пригушено је кукао Пашка.
— сдавленно заорал Пашка.

«Поштедите ме, молим вас! Поштедите! Не
убијајте ме!»
— Пощады! Пощады! Не убивайте меня!
Антон је одмах скочио.
Антон сразу вскочил.
У сусрет му је из папрати, повлачећи се уназад,
изашао Пашка.
Навстречу ему из папоротников, пятясь, вылез Пашка.
Руке су му биле дигнуте над главом.
Руки его были подняты над головой.
Анкин глас је упитао:
Голос Анки спросил:

«Тошка, видиш ли га?»
— Тошка, ты видишь его?
«Као на длану», са одобравањем је одговорио
Антон.
— Как на ладони, — одобрительно отозвался Антон.
«Не окрећи се!» подвикнуо је Пашки.
— Не поворачиваться! — крикнул он Пашке.
«Руке на главу!»
— Руки за голову!
Пашка је покорно ставио руке на главу и изјавио:
Пашка покорно заложил руки за голову и объявил:
«Ништа нећу рећи.»
— Я ничего не скажу.

«Тошка — шта да се уради са њим?» упитала је
Анка.
— Что полагается с ним делать, Тошка? — спросила Анка.
«Сада ћеш видети», рекао је Антон и сместио се
што је удобније могао на пањ, ставивши
самострел на колена.
— Сейчас увидишь, — сказал Антон и удобно уселся на пень, положив
арбалет на колени.
«Име!» Дрекнуо је гласом Хексе Ируканског.
— Имя! — рявкнул он голосом Гексы Ируканского.
Пашка је леђима показао свој презир и
непокорност.
Пашка изобразил спиной презрение и неповиновение.
Антон је опалио.
Антон выстрелил.
Тешка стрела се бучно забила у грану над
Пашкином главом.
Тяжелая стрела с треском вонзилась в ветку над Пашкиной головой.
«Охо!» проговорио је Анкин глас.
— Ого! — сказал голос Анки.
«Ја сам Бон Скакавац», преко воље је признао
Пашка.
— Меня зовут Бон Саранча, — неохотно признался Пашка.
«И овде ће он, према свему издахнути — један од
оних што бејаху са њим.»
— «И здесь он, по-видимому, лжет — один из тех, кто были с ним».
«Чувени силеџија и убица», објаснио је Антон.
— Известный насильник и убийца, — пояснил Антон.
«Али, он никада ништа не ради тек онако.
— Но он никогда ничего не делает даром.
Ко те је послао?»
Кто послал тебя?
«Послао ме је дон Сатарина Непоштедни», слагао
је Пашка.
— Меня послал дон Сатарина Беспощадный, — соврал Пашка.
Антон је презриво рекао:
Антон презрительно сказал:

«Ова рука овде је прекинула нит смрдљивог
живота дона Сатарине пре две године у Кањону
Тешких Мачева.»
— Вот эта рука оборвала нить зловонной жизни дона Сатарины два года
назад в Урочище Тяжелых Мечей.
«Да опалим стрелу у њега?» упитала је Анка.
— Давай я всажу в него стрелу? — предложила Анка.
«Потпуно сам заборавио», брзо је рекао Пашка,
«У ствари, послао ме је Арата Лепи.
— Я совершенно забыл, — поспешно сказал Пашка. — В
действительности меня послал Арата Красивый.
Обећао ми је сто златника за ваше главе.
Он обещал мне сто золотых за ваши головы.

« Антон се лупио по коленима.
Антон хлопнул себя по коленям.
«Какав лажљивац!» повикао је.
— Вот брехун! — вскричал он.
«Па зар ће Арата да се повезује са таквим
ништавилом као што си ти!»
— Да разве станет Арата связываться с таким негодяем, как ты!
«Како би било да ипак опалим стрелу у њега?»
крвожедно је упитала Анка.
— Можно я все-таки всажу в него стрелу? — кровожадно спросила Анка.
Антон је почео демонски да се смеје.
Антон демонически захохотал.

«Узгред буди речено», рекао је Пашка», погодио
сам те у десну пету.
— Между прочим, — сказал Пашка, — у тебя отстрелена правая пятка.
Време би било да ти истече крв.»
Пора бы тебе истечь кровью.
«Шипак», успротивио се Антон.
— Дудки! — возразил Антон.
«Као прво, све време жваћем кору белог дрвета, а
као друго, две предивне варварке су већ превиле
моје ране.»
— Во-первых, я все время жую кору белого дерева, а во-вторых, две
прекрасные варварки уже перевязали мне раны.

Папрат је почела да се помиче, и Анка је изашла
на стазу.
Папоротники зашевелились, и Анка вышла на тропинку.
На образу јој се видела огреботина, колена су јој
била измазана земљом и лишћем.
На щеке ее была царапина, колени были вымазаны в земле и зелени.
«Време је да га бацимо у блато», рекла је.
— Пора бросить его в болото, — объявила она.
«Када се непријатељ не предаје, њега треба
уништити.»
— Когда враг не сдается, его уничтожают.
Пашка је спустио руке.
Пашка опустил руки.
«Све у свему, не придржаваш се правила игре»,
рекао је Антону.
— Вообще-то ты играешь не по правилам, — сказал он Антону.
«Код тебе стално испада да је Хекса добар
човек.»
— У тебя все время получается, что Гекса хороший человек.
«А много ми па ти знаш», рекао је Антон и такође
изашао на стазу.
— Много ты знаешь! — сказал Антон и тоже вышел на тропинку.
«Сајва се не шали, прљави најамниче.»
— Сайва не шутит, грязный наемник.
Анка је вратила Пашки карабин.
Анка вернула Пашке карабин.
«А шта, јер ви увек тако пуцате један у другога?»
упитала је са завишћу.
— Вы что, всегда так палите друг в друга? — спросила она с завистью.
«Него шта!» зачудио се Пашка.
— А как же! — удивился Пашка.
«А шта је, је л’ би можда требало да вичемо:
‘Пу! — пу!’ — шта ли? У игри је неопходан
елеменат ризика.»
— Что, нам кричать: «Кх-кх! Пу-пу!» — что ли? В игре нужен элемент
риска!
Антон је немарно рекао:
Антон небрежно сказал:

«Ми се на пример често играмо Виљема Тела.»
— Например, мы часто играем в Вильгельма Телля.
«Наизменично», прихватио је Пашка.
— По очереди, — подхватил Пашка.
«Данас ја стојим са јабуком на глави, а сутрадан
он.»
— Сегодня я стою с яблоком, а завтра он.
Анка их је погледала.
Анка оглядела их.
«Тако значи?» рекла је лагано.
— Вот как? — медленно сказала она.
«Било би интересантно видети то.»
— Интересно было бы посмотреть.

«Са задовољством бисмо ти показали»
саркастично је рекао Антон, «али немамо јабуку.»
— Мы бы с удовольствием, — ехидно сказал Антон. — Яблока вот нет.
Пашка се смејуљио.
Пашка широко ухмылялся.
Тада му је Анка смакла са главе повез и брзо
смотавши га направила од њега лопту.
Тогда Анка сорвала у него с головы пиратскую повязку и быстро свернула
из нее длинный кулек.
«Јабука — то је условност», рекла је.
— Яблоко — это условность, — сказала она.
«Ево одличне мете да се играмо Виљема Тела.»
— Вот отличная мишень. Сыграем в Вильгельма Телля.

Антон је узео црвени смотуљак и пажљиво га
прегледао.
Антон взял красный кулек и внимательно осмотрел его.
Погледао је Анку — очи су јој биле као уски
прорези, а Пашка се забављао — било му је
весело.
Он взглянул на Анку — глаза у нее были как щелочки. А Пашка
развлекался — ему было весело.
Антон му је пружио смотуљак.
Антон протянул ему кулек.

«На тридесет корачаји нећу промашити карту»,
рекао је мирним гласом, «разуме се, из добро ми
познатог пиштоља.»
— «В тридцати шагах промаха в карту не дам, — ровным голосом сказал
он. — Разумеется, из знакомых пистолетов».
«Одиста?» рекла је Анка и обратила се Пашки: «А
ти, драги мој, да ли ћеш ти погодити карту на
тридесет корачаји?» Пашка је намештао смотуљак
на глави.
— «Право? — сказала Анка и обратилась к Пашке: — А ты, мой друг,
попадешь ли в карту на тридцати шагах?» Пашка пристраивал колпак на
голове.

«Једном ћемо покушати», рекао је, кезећи зубе.
— «Когда-нибудь мы попробуем, — сказал он, скаля зубы.
«Својевремено нисам лоше пуцао.»
— В свое время я стрелял не худо».
Антон се окренуо и кренуо стазом, гласно
одбројавајући кораке:
Антон повернулся и пошел по тропинке, вслух считая шаги:
«Петнаест… шеснаест… седамнаест…»
— Пятнадцать… шестнадцать… семнадцать…
Пашка је нешто рекао — Антон га није чуо, и Анка
се гласно насмејала.
Пашка что-то сказал — Антон не расслышал, и Анка громко рассмеялась.

Некако чак превише гласно.
Как-то слишком громко.
«Тридесет», рекао је и окренуо се.
— Тридцать, — сказал Антон и повернулся.
Са тридесет корачаји раздаљине Пашка је
изгледао сасвим мали.
На тридцати шагах Пашка выглядел совсем маленьким.
Црвени троугао смотуљка на глави изгледао је
као капа дворске луде.
Красный треугольник кулька торчал у него на голове, как шутовской
колпак.
Пашка се смејуљио.
Пашка ухмылялся.

Он се још играо.
Он все еще играл.
Антон се сагао и почео лагано да затеже тетиву.
Антон нагнулся и стал неторопливо натягивать тетиву.
«Нека си благословен, оче мој Виљеме!» повикао
је Пашка.
— Благословляю тебя, отец мой Вильгельм! — крикнул Пашка.
«И захваљујем ти се за све, ма шта да се десило.»
— И благодарю тебя за все, что бы ни случилось.
Антон је ставио стрелу и исправио се.
Антон наложил стрелу и выпрямился.
Пашка и Анка су га посматрали.
Пашка и Анка смотрели на него.

Стајали су близу једно другога.
Они стояли рядом.
Стаза је личила на таман, влажан ходник међу
високим, зеленим зидовима.
Тропинка была как темный сырой коридор между высоких зеленых стен.
Антон је дигао свој самострел.
Антон поднял арбалет.
Борбено оружје маршала Тоца постало је некако
необично тешко.
Боевое устройство маршала Тоца стало необычайно тяжелым.
Руке ми дрхте, помислио је Антон.
Руки дрожат, подумал Антон.

То је већ лоше.
Плохо.
И непотребно.
Зря.
Сетио се како су зими Пашка и он читав један сат
бацали грудве у металну шишарку на стубу
ограде.
Он вспомнил, как зимой они с Пашкой целый час кидали снежки в
чугунную шишку на столбе ограды.

Бацали су их са двадесет корачаји раздаљине, са
петнаест и са десет — никако нису могли да је
погоде.
Кидали с двадцати шагов, с пятнадцати и с десяти — и никак не могли
попасть.
А после, када им је све то већ дојадило и када су
се спремали да крену, Пашка је немарно, не
гледајући, бацио последњу грудву и погодио.
А потом, когда уже надоело и они уходили, Пашка небрежно, не глядя
бросил последний снежок и попал.
Антон је свом снагом забио кундак у згиб рамена.
Антон изо всех сил вдавил приклад в плечо.

Анка стоји сувише близу, помислио је.
Анка стоит слишком близко, подумал он.
Хтео је да јој повиче да се удаљи, али је схватио
да би то било глупо.
Он хотел было крикнуть ей, чтобы она отошла, но понял, что это было бы
глупо.
Више.
Выше.

Још мало… Још… Наједном је постао уверен да ће
се стрела, тешка једну фунту, чак ако им окрене и
леђа, забити тачно у Пашкину преконосицу,
између веселих, зелених очију.
Еще выше… Еще… Его вдруг охватила уверенность, что, если он даже
повернется к ним спиной, фунтовая стрела все равно вонзится точно в
Пашкину переносицу, между веселыми зелеными глазами.
Отворио је очи и погледао Пашку.
Он открыл глаза и посмотрел на Пашку.
Пашка се више није смејуљио.
Пашка больше не ухмылялся.

Анка је лагано-лагано дизала руке са раљиреним
прстима и лице јој је постало напето и некако
превише одрасло.
А Анка медленно-медленно поднимала руку с растопыренными пальцами,
и лицо у нее было напряженное и очень взрослое.
Тада је Антон дигао самострел још више и
повукао ороз.
Тогда Антон поднял арбалет еще выше и нажал на спусковой крючок.
Није видео где је стрела отиљла.
Он не видел, куда ушла стрела.
«Промашио сам», рекао је гласно.
— Промазал, — сказал он очень громко.

Кренуо је стазом ногама које се нису савијале.
Переступая на негнущихся ногах, он двинулся по тропинке.
Пашка је обрисао црвеним смотуљком лице,
затресао га, раширио и почео да повезује главу.
Пашка вытер красным кульком лицо, встряхнув, развернул его и стал
повязывать голову.
Анка се сагла и дигла свој самострел.
Анка нагнулась и подобрала свой арбалет.
Ако ме том стварчицом лупне по глави, помислио
је Антон, рећи ћу јој хвала.
Если она этой штукой трахнет меня по голове, подумал Антон, я ей скажу
спасибо.
Али, Анка га није чак ни погледала.
Но Анка даже не взглянула на него.
Окренула се Пашки и упитала га:
Она повернулась к Пашке и спросила:
«Идемо?»
— Пошли?
«Одмах», рекао је Пашка.
— Сейчас, — сказал Пашка.
Погледао је Антона и ћутке лупио самога себе
савијеним прстом по челу.
Он посмотрел на Антона и молча постучал себя согнутым пальцем по лбу.
«А ти си се већ преплашио», рекао је Антон.
— А ты уже испугался, — сказал Антон.

Пашка се још једном лупио прстом по челу и
кренуо за Анком.
Пашка еще раз постучал себя пальцем по лбу и пошел за Анкой.
Антон је ишао за њима и трудио се да потисне
сумње у себи.
Антон плелся следом и старался подавить в себе сомнения.
А шта сам ја то у ствари и урадио, потиштено је
мислио.
А что я, собственно, сделал, вяло думал он.
Зашто су се само надули! Но, Пашку разумем,
преплашио се.
Чего они надулись? Ну Пашка ладно, он испугался.

Само се још не зна ко се више ио — Виљем— тата
или Тел-син.
Только еще неизвестно, кто больше трусил — Вильгельм-папа или Телль-
сын.
Ах, шта је онда са Анком? Према свему,
преплашила се за у.
Но Анка-то чего? Надо думать, перепугалась за Пашку.
А шта је па требало да радим? Ето, вучем се за
њима, као непотребни рођак.
А что мне было делать? Вот тащусь за ними, как родственник.
Најбоље ће бити да одем.
Взять и уйти.

Сада ћу скренути улево, тамо је једна мочвара.
Поверну сейчас налево, там хорошее болото.
Можда ћу још и сову успети да уловим.
Может, сову поймаю.
Али, он није успорио чак ни корак.
Но он даже не замедлил шага.
То је значи заувек, помислио је.
Это значит навсегда, подумал он.
Читао је да се то често дешава.
Он читал, что так бывает очень часто.
На забачени пут стигли су чак и раније него што
су мислили.
Они вышли на заброшенную дорогу даже раньше, чем думали.

Сунце је већ стајало високо, било је ужасно
вруће.
Солнце стояло высоко, было жарко.
За оковратником су боцкале јелове иглице.
За шиворотом кололись хвойные иголки.
Пут је био од бетона састављен од два низа сиво-
зарђалих, испуцаних бетонских плоча.
Дорога была бетонная, из двух рядов серо-рыжих растрескавшихся плит.
Кроз пукотине међу спојевима пробијала се густа,
сува трава.
В стыках между плитами росла густая сухая трава.
По ивици пута растао је густ, прашњав коров.
На обочинах было полно пыльного репейника.
Над путем су брундали бумбари, и један је
безобразно лупио Антона право у чело.
Над дорогой с гудением пролетали бронзовки, и одна нахально стукнула
Антона прямо в лоб.
Било је тихо и спарно.
Было тихо и томно.
«Погледајте», рекао је Пашка.
— Глядите! — сказал Пашка.
Над средином пута, на зарђалој жици, затегнутој
попреко, висила је округла метална плоча,
прекривена испуцалом бојом.
Над серединой дороги на ржавой проволоке, протянутой поперек, висел
круглый жестяной диск, покрытый облупившейся краской.

Судећи по свему, на диску је био приказан жути
правоугаоник на црвеној позадини.
Судя по всему, там был изображен желтый прямоугольник на красном
фоне.
«Шта је то?» упитала је без неког-посебног
интересовања Анка.
— Что это? — без особого интереса спросила Анка.
«Аутомобилски знак», рекао је Пашка.
— Автомобильный знак, — сказал Пашка.
«Улаз забрањен.»
— «Въезд запрещен».
«Цигла», објаснио је Антон.
— «Кирпич», — пояснил Антон.

«А шта она значи?» упитала је Анка.
— А зачем он? — спросила Анка.
«Значи да тамо не сме да се иде», рекао је
Пашка.
— Значит, вон туда ехать нельзя, — сказал Пашка.
«А шта ће онда овде пут?»
— А зачем тогда дорога?
Пашка је слегао раменима.
Пашка пожал плечами.
«То је јако стари пут», рекао је.
— Это же очень старое шоссе, — сказал он.
«Анизотропан пут», изјавио је Антон.
— Анизотропное шоссе, — заявил Антон.

Анка му је била окренута Иеђима.
Анка стояла к нему спиной.
«Кретање само у једном правцу.»
— Движение только в одну сторону.
«Мудри су били наши преци», замишљено је
рекао Пашка.
— Мудры были предки, задумчиво сказал Пашка.
«Возиш се тако једно две стотине километара, и
наједном — ето ти на! — ‘цигла’.
— Этак едешь-едешь километров двести, вдруг — хлоп! — «кирпич».
Нити можеш даље да идеш, нити имаш кога да
приупиташ.»
И ехать дальше нельзя, и спросить не у кого.
«Шта ли може да буде иза тог знака!» рекла је
Анка.
— Представляешь, что там может быть за этим знаком! — сказала Анка.
Осврнула се.
Она огляделась.
Унаоколо, на много километара налазила се
потпуно пуста без и једног јединог човека шума, и
нису имали уопште кога да упитају шта би могло
да буде иза тог знак.
Кругом на много километров был безлюдный лес, и не у кого было
спросить, что там может быть за этим знаком.
«А можда то уопште и није ‘цигла’?» рекла је.
— А вдруг это вовсе и не «кирпич»? — сказала она.
«Боја је сва отпала…»
— Краска-то вся облупилась…
Тада је Антон пажљиво нанишанио и опалио.
Тогда Антон тщательно прицелился и выстрелил.
Било би одиста фантастично, да је стрела
прекинула жицу, и да је знак пао пред саме
Анкине ноге.
Было бы здорово, если бы стрела перебила проволоку и знак упал бы
прямо к ногам Анки.

Али, стрела је погодила горњи део знака, пробила
зарђали плех, и на земљу је почела да отпада
само сасушена боја.
Но стрела попала в верхнюю часть знака, пробила ржавую жесть, и вниз
посыпалась только высохшая краска.
«Будало», рекла је Анка, не окренувши се.
— Дурак, — сказала Анка, не оборачиваясь.
То је била прва реч, са којом се обратила Антону
после игре Виљема Тела.
Это было первое слово, с которым она обратилась к Антону после игры в
Вильгельма Телля.
Антон је почео да се некако натмурено смешка.
Антон криво улыбнулся.

«Анд ентерприсес оф греат питцх анд момент»,
изговорио је, «Wитх тхис регард тхеир цуррент
турн wаy анд лоасе тхе наме оф ацтион.
— «And enterprises of great and moment, — произнес он, — with this regard
their current turn away and loose name of action».
« Тако подухвати велики, што успех обећавају,
пропадају од одлагања сталних. Шекспир,
(‘Хамлет’).
(«И начинанья, вознесшиеся мощно, сворачивая в сторону свой ход,
теряют время действия» (Шекспир, «Гамлет»).
Верни Пашка је наједном повикао.
Верный Пашка закричал:

«Момци, овуда су прошла кола! И то после
непогоде! Ево, овде је трава изгажена! И овде…»
— Ребята, здесь прошла машина! Уже после грозы! Вон трава примята! И
вот…
Има среће Пашка, помислио је Антон.
Везет Пашке, подумал Антон.
Почео је да разгледа трагове на путу и угледао
изгажену траву и црни траг гума на месту, где је
аутомобил прикочио пред рупом у бетону.
Он стал разглядывать следы на дороге и тоже увидел примятую траву и
черную полосу от протекторов в том месте, где автомобиль затормозил
перед выбоиной в бетоне.
«Аха!» рекао је Пашка.
— Ага! — сказал Пашка.
«Пролетео је испод знака!»
— Он выскочил из-под знака.
То је било јасно свакоме, али се Антон побунио:
Это было ясно каждому, но Антон возразил:
«Ни помена, ишао је са оне стране.»
— Ничего подобного, он ехал с той стороны.
Пашка га је запањено погледао.
Пашка поднял на него изумленные глаза.
«Зар си ослепео, шта ли?»
— Ты что, ослеп?
«Ишао је са оне стране», био је упоран Антон.
— Он ехал с той стороны, — упрямо повторил Антон.
«Идемо по трагу.»
— Пошли по следу.
«Лупеташ будалаштине! Лупеташ!» побунио се
Пашка.
— Ерунду ты городишь! — возмутился Пашка.
«Као прво, ни један иоле васпитан возач не би
кренуо испод ‘цигле’.
— Во-первых, никакой порядочный водитель не поедет под «кирпич».
Као друго, погледај: ево рупчаге, ево трага
коћења… Но, одакле је онда ишао?»
Во-вторых, смотри: вот выбоина, вот тормозной след… Так откуда он
ехал?
«Шта ме се тичу ти твоји ‘васпитани’! Васпитан
сам и идем испод знака.»
— Что мне твои порядочные! Я сам непорядочный, и я пойду под знак.
Пашка је позеленео од беса.
Пашка взбеленился.
«Иди где хоћеш!» рекао је, лако муцајући.
— Иди куда хочешь! — сказал он, слегка заикаясь.
Незрели створе.
— Недоумок.
Сасвим си полудео од спатине!»
Совсем обалдел от жары!
Антон се окренуо и, гледајући право преда се,
кренуо испод знака.
Антон повернулся и, глядя прямо перед собой, пошел под знак.

Хтео је само једно: да се испред њега нађе
некакав мост дигнут у ваздух и да мора да се
пробија у том правцу.
Ему хотелось только одного: чтобы впереди оказался какой-нибудь
взорванный мост и чтобы нужно было прорваться на ту сторону.
Шта ме се тичу твоји васпитани! — мислио је.
Какое мне дело до этого порядочного! — думал он.
— Нека иду, где хоће… са својим Пашком.
— Пусть идут, куда хотят… со своим Пашенькой.

Сетио се како је Анка одрезала Павлу, када јој се
овај обратио са ‘Ањечка’; и осетио се нешто
лакше.
Он вспомнил, как Анка срезала Павла, когда тот назвал ее Анечкой, и ему
стало немного легче.
Осврнуо се.
Он оглянулся.
Пашку је одмах угледао: Бон Скакавац, сагавши
се над самом земљом, кретао се трагом
тајанствених кола.
Пашку он увидел сразу: Бон Саранча, согнувшись в три погибели, шел по
следу таинственной машины.

Зарђали диск над путем лагано се њихао и кроз
рупу се назирало модро небо.
Ржавый диск над дорогой тихонько покачивался, и сквозь дырку мелькало
синее небо.
А на ивици пута је седела Анка, ослонивши
лактове на гола колена и ставивиши браду на
стегнуте песнице.
А на обочине сидела Анка, уперев локти в голые колени и положив
подбородок на сжатые кулаки.
…Враћали су се тек предвече.
…Они возвращались уже в сумерках.
Момци су веслали, а Анка је седела на крми.
Ребята гребли, а Анка сидела на руле.

Над црном шумом дизао се пурпурни месец,
неподношљиво су крекетале жабе.
Над черным лесом поднималась красная луна, неистово вопили лягушки.
«Како је све било дивно смишљено», рекла је
тужно Анка.
— Так здорово все было задумано, — сказала Анка грустно.
«Ех, ви!…»
— Эх, вы!…
Дечаци су оћутали.
Ребята промолчали.
Тада је Пашка полугласно упитао:
Затем Пашка вполголоса спросил:

«Тошка, шта је било тамо, под знаком?»
— Тошка, что там было, под знаком?
«Мост дигнут у ваздух», одговорио је Антон.
— Взорванный мост, — ответил Антон.
«И скелет фашисте, прикован ланцима за
митраљез.
— И скелет фашиста, прикованный цепями к пулемету.
« Замислио се још мало и додао: «Митраљез је
буквално зарастао у земљу…»
Он подумал и добавил: — Пулемет весь врос в землю…
«Да…» рекао је Пашка.
— Н-да… — сказал Пашка.

«Дешава се.
— Бывает.
А ја сам тамо једноме помогао да поправи кола.»
А я там одному машину помог починить.

1
1
Када је Румата прошао гроб светог Мике — седми
по реду и последњи на том путу, већ се било
сасвим смрачило.
Когда Румата миновал могилу святого Мики — седьмую по счету и
последнюю на этой дороге, было уже совсем темно.
Много хваљени хамахарски ждребац, кога је од
дон Тамеа добио на картама, био је обично ђубре.
Хваленый хамахарский жеребец, взятый у дона Тамэо за карточный долг,
оказался сущим барахлом.

Био се ознојио, подбио ноге и кретао се лошим,
кривудавим касом.
Он вспотел, сбил ноги и двигался скверной, вихляющейся рысью.
Румата му је стезао бокове коленима, шибао
рукавицом између ушију, али је овај само
преморено одмахивао главом, не убрзавајући
корак.
Румата сжимал ему коленями бока, хлестал между ушами перчаткой, но он
только уныло мотал головой, не ускоряя шага.
Дуж пута се налазило жбуње, које је у
предвечерје личило на облаке смрзнутог дима.
Вдоль дороги тянулись кусты, похожие в сумраке на клубы застывшего
дыма.
Неподношљиво су зујали комарци.
Нестерпимо звенели комары.
На мутном небу трепереле су ретке, нејасне
звезде.
В мутном небе дрожали редкие тусклые звезды.
У налетима је дувао слаб ветар, топао и хладан
истовремено, као и увек ујесен у овој приморској
земљи са загушљивим, прашњавим данима и
леденим вечерима.
Дул порывами несильный ветер, теплый и холодный одновременно, как
всегда осенью в этой приморской стране с душными, пыльными днями и
зябкими вечерами.

Румата се чвршће замотао у плашт и пустио
узенгије.
Румата плотнее закутался в плащ и бросил поводья.
Није имало смисла да било куда жури.
Торопиться не имело смысла.
До поноћи је имао још један сат, а штуцава шума
се већ појавила над хоризонтом као црн,
изгубљен гребен.
До полуночи оставался час, а Икающий лес уже выступил над горизонтом
черной зубчатой кромкой.

По страни су се пружала узорана поља, под
звездама су светлуцале мочваре, које су
заударале на мртву рђу, тамнели су се брежуљци
и иструлели плотови из доба освајања.
По сторонам тянулись распаханные поля, мерцали под звездами болота,
воняющие неживой ржавчиной, темнели курганы и сгнившие частоколы
времен Вторжения.

Далеко са леве стране појављивао се и гасио
тмуран одсјај: према свему, горело је некакво
село, једно од безбројних једноликих Мртвожора,
Обешењака, Пљачкаша, која су недавно, царским
указом променила имена у Жељена, Благодарна и
Анђеоска.
Далеко слева вспыхивало и гасло угрюмое зарево: должно быть, горела
деревушка, одна из бесчисленных однообразных Мертвожорок,
Висельников, Ограбиловок, недавно переименованных по августейшему
указу в Желанные, Благодатные и Ангельские.

На стотине миља од обала Мореуза и до сајве
Штуцаве шуме — простирала се та земља,
прекривена облацима комараца, раздирана
јаругама, пуна мочвара, поражена грозницама,
поморима и смрдљивом кијавицом.
На сотни миль — от берегов Пролива и до сайвы Икающего леса —
простиралась эта страна, накрытая одеялом комариных туч, раздираемая
оврагами, затопляемая болотами, пораженная лихорадками, морами и
зловонным насморком.
Крај саме кривине пута од жбуна одвојила се
тамна фигура.
У поворота дороги от кустов отделилась темная фигура.

Ждребац се тргао, подигавши главу увис.
Жеребец шарахнулся, задирая голову.
Румата је прихватио узенгије, навикнутим
покретом повукао на десној руци чипку и ставио
длан на дршку мача, загледавши се испред себе.
Румата подхватил поводья, привычно поддернул на правой руке кружева и
положил ладонь на рукоятку меча, всматриваясь.
Човек крај пута је скинуо капу.
Человек у дороги снял шляпу.
«Добро вече, благородни доне», тихо је рекао.
— Добрый вечер, благородный дон, — тихо сказал он.
«Извините, вас.»
— Прошу извинения.

«У чему је ствар?» упитао је Румата, ослушкујући.
— В чем дело? — осведомился Румата, прислушиваясь.
Нечујне заседе не постоје.
Бесшумных засад не бывает.
Разбојнике издаје шкрипа тетива, сиви јуришници
незадрживо штуцају и подригују од лошег пива,
баронске дружине незасито дахћу и звекећу
гвожђем, а монаси — ловци на робове — бучно се
чешу.
Разбойников выдает скрип тетивы, серые штурмовички неудержимо
рыгают от скверного пива, баронские дружинники алчно сопят и гремят
железом, а монахи — охотники за рабами — шумно чешутся.

Овога пута у жбуњу је владала тишина.
Но в кустах было тихо.
Према свему, овај човек није био њихов мамац.
Видимо, этот человек не был наводчиком.
А он није ни личио на мамац — малени, набијени
грађанин у бедној кабаници.
Да он и не был похож на наводчика — маленький плотный горожанин в
небогатом плаще.
«Да ли ми дозвољавате да трчим крај вас?»
упитао је клањајући се.
— Разрешите мне бежать рядом с вами? — сказал он, кланяясь.
«Изволи», рекао је Румата, повукавши дизгине.
— Изволь, — сказал Румата, шевельнув поводьями.

«Можеш да се ухватиш за стремен.»
— Можешь взяться за стремя.
Грађанин је кренуо поред њега.
Горожанин пошел рядом.
Држао је капу у руци, и на његовом темену се
светлуцала велика ћела.
Он держал шляпу в руке, и на его темени светлела изрядная лысина.
Надзорник, помислио је Румата.
Приказчик, подумал Румата.
Обилази бароне и сакупљаче соли, скупља лан
или кудељу.
Ходит по баронам и прасолам, скупает лен или пеньку.

Храбар надзорник, мора се признати… А можда и
није надзорник.
Смелый приказчик, однако… А может быть, и не приказчик.
Можда је књигочатац.
Может быть, книгочей.
Бегунац.
Беглец.
Изрод.
Изгой.
Сада их има много на ноћним путевима, више него
надзорника… А можда је и шпијун.
Сейчас их много на ночных дорогах, больше чем приказчиков… А может
быть, шпион.

«Ко си, и одакле си?» упитао је Румата.
— Кто ты такой и откуда? — спросил Румата.
«Зовем се Киун», тужно је рекао грађанин.
— Меня зовут Киун, — печально сказал горожанин.
«Идем из Арканара.»
— Я иду из Арканара.
«Бежиш из Арканара», рекао је Румата, сагавши
се.
— Бе жи шь из Арканара, — сказал Румата, наклонившись.
«Бежим», тужно се сложио грађанин.
— Бегу, — печально согласился горожанин.
Чудак некакав, помислио је Румата.
Чудак какой-то, подумал Румата.

Или је можда ипак шпијун? Требало би
проверити… А зашто би у ствари требало? Коме је
то потребно? Ко сам ја, да бих га проверавао? Па
и не желим уопште да га проверавам!
Или все-таки шпион? Надо проверить… А почему, собственно, надо?
Кому надо? Кто я такой, чтобы его проверять? Да не желаю я его
проверять!

Зашто му једноставно не бих поверовао! Ето, иде
грађанин, очигледно књигочатац, бежи
спасавајући свој живот… Сам је, боји се, слаб је,
тражи заштиту… Наишао је на аристократу.
Почему бы мне просто не поверить? Вот идет горожанин, явный книгочей,
бежит, спасая жизнь… Ему одиноко, ему страшно, он слаб, он ищет
защиты… Встретился ему аристократ.
Аристрократи се из глупости или из обести у
политику не разумеју, а мачеви су им дуги, и сиве
они не воле.
Аристократы по глупости и из спеси в политике не разбираются, а мечи у
них длинные, и серых они не любят.

Зашто грађанин Киун не би искористио
некористољубиву заштиту глупог и поносног
аристократе? И то би било све.
Почему бы горожанину Киуну не найти бескорыстную защиту у глупого и
спесивого аристократа? И все.
Нећу га ја проверавати.
Не буду я его проверять.
Немам зашто.
Незачем мне его проверять.
Поразговараћемо, прекратити време, растати се
као пријатељи…
Поговорим, скоротаем время, расстанемся друзьями…

«Киун…» рекао је.
— Киун… — произнес он.
«Познавао сам једнога Киуна.
— Я знавал одного Киуна.
Био је продавац хране и алхемичар из Металне
улице.
Продавец снадобий и алхимик с Жестяной улицы.
Јеси ли ти његов рођак?»
Ты его родственник?

«На жалост, јесам», рекао је Киун, «истина
далеки рођак али за њих је то свеједно… До
дванаестог колена уназад.»
— Увы, да, — сказал Киун. — Правда, дальний родственник, но им все
равно… до двенадцатого потомка.
«И где сада бежиш, Киуне?»
— И куда же ты бежишь, Киун?
«Било где… Што даље.
— Куда-нибудь… Подальше.
Многи беже у Ирукан.
Многие бегут в Ирукан.
Покушаћу и ја у Ирукан.»
Попробую и я в Ирукан.

«Тако, тако», рекао је Румата.
— Так-так, — произнес Румата.
«И мислиш да ће те благородни дон превести
преко границе?»
— И ты вообразил, что благородный дон проведет тебя через заставу?
Киун је оћутао.
Киун промолчал.
«Или можда мислиш, да благородни дон не зна, ко
је алхемичар Киун из Металне улице?»
— Или, может быть, ты думаешь, что благородный дон не знает, кто такой
алхимик Киун с Жестяной улицы?
Киун је ћутао.
Киун молчал.

Не говорим оно што би требало да говорим,
помислио је Румата.
Что-то я не то говорю, подумал Румата.
Дигао се на седлу и повикао, имитирајући
гласника на Краљевском тргу:
Он привстал на стременах и прокричал, подражая глашатаю на
Королевской площади:
«Оптужује се и крив је за ужасне, неопростиве
злочине против бога, круне и мира!»
— Обвиняется и повинен в ужасных, непрощаемых преступлениях против
бога, короны и спокойствия.

«А шта ако благородни дон безумно обожава дона
Ребу? Ако је он свим срцем својим одан сивима и
сивој идеји? Или можда сматраш да је то
немогуће?»
— А если благородный дон безумно обожает дона Рэбу? Если он всем
сердцем предан серому слову и серому делу? Или ты считаешь, что это
невозможно?
Из помрчине са десне стране пута појавила се
изломљена сенка вешала.
Из темноты справа от дороги выдвинулась ломаная тень виселицы.

Под пречком се белело наго тело, обешено за
ноге.
Под перекладиной белело голое тело, подвешенное за ноги.
Ехе, свеједно од свега тога, помислио је Румата.
Э-э, все равно ничего не выходит, подумал Румата.
Затегао је узде, дограбио Киуна за раме и
окренуо га лицем према себи.
Он натянул повод, схватил Киуна за плечо и повернул лицом к себе.
«Ако те благородни дон овога истога часа обеси
поред ове шкитнице?» рекао је, загледавши се у
бело иице са тамним јамама очију.
— А если благородный дон вот прямо сейчас подвесит тебя рядом с этим
бродягой? — сказал он, вглядываясь в белое лицо с темными ямами глаз.
Сам.
Сам.
Брзо и вешто.
Скоро и проворно.
На чврстом арканарском конопцу.
На крепкой арканарской веревке.
У име идеала.
Во имя идеалов.
Зашто ћутиш, писмени Киуне?»
Что же ты молчишь, грамотей Киун?

Зуби су му цвокотали, и он се слабо грчио под
руком Румате, као стегнути гуштер.
У него стучали зубы, и он слабо корчился под рукой Руматы, как
придавленная ящерица.
Наједном је нешто са пљеском пало у јарак крај
пута, и тог истог часа, као због тога да би
заглушио тај пљесак, он је очајнички повикао:
Вдруг что-то с плеском упало в придорожную канаву, и сейчас же, словно
для того, чтобы заглушить этот плеск, он отчаянно крикнул:
«Но, обеси ме! Обеси, издајниче.»
— Ну, вешай! Вешай, предатель!
Румата је дошао до даха и пустио је Киуна.
Румата перевел дыхание и отпустил Киуна.

«Нашалио сам се», рекао је.
— Я пошутил, — сказал он.
«Не бој се.»
— Не бойся.
«Лаж, лаж…» јецајући, мрмљао је Киун.
— Ложь, ложь… — всхлипывая, бормотал Киун.
«Свуда само лаж!…»
— Всюду ложь!…
«Добро, де, не љути се», рекао је Румата.
— Ладно, не сердись, — сказал Румата.
«Боље подигни оно што си тамо бацио — може да
се навлажи…»
— Лучше подбери, что ты там бросил, — промокнет…

Киун је постојао мало, заносећи се и јецајући, без
икаквог циља се лупкајући длановима по
кабаници и спустио се у јарак.
Киун постоял, качаясь и всхлипывая, бесцельно похлопал ладонями по
плащу и полез в канаву.
Румата је чекао, уморно се погуривши у седлу.
Румата ждал, устало сгорбившись в седле.
Значи, тако и треба да буде, мислио је, значи да
другачије једноставно и не може… Киун се
извукао из јарка, стављајући у кошуљу свежањ.
Значит, так и надо, думал он, значит, иначе просто нельзя… Киун вылез из
канавы, пряча за пазуху сверток.

«Књиге, разуме се», рекао је Румата.
— Книги, конечно, — сказал Румата.
Киун је одмахнуо главом.
Киун помотал головой.
«Не», рекао је промукло.
— Нет, — сказал он хрипло.
«Само једна књига.
— Всего одна книга.
Моја књига.»
Моя книга.
«О чему то пишеш?»
— О чем же ты пишешь?

«Бојим се да вас то неће интересовати,
благородни доне.»
— Боюсь, вам это будет неинтересно, благородный дон.
Румата је уздахнуо.
Румата вздохнул.
«Ухвати се за стремен», рекао је.
— Берись за стремя, — сказал он.
— Пойдем.
Долгое время они молчали.
— Послушай, Киун, — сказал Румата.

«Нашалио сам се.
— Я пошутил.
Не бој ме се.»
Не бойся меня.
«Диван свет», проговорио је Киун.
— Славный мир, — проговорил Киун.
«Весео свет.
— Веселый мир.
Сви се шале.
Все шутят.
И сви се шале на исти начин.
И все шутят одинаково.
Па чак и благородни Румата.»
Даже благородный Румата.
Румата се запањио.
Румата удивился.
«Знаш како се зовем!»
— Ты знаешь мое имя?
«Знам», рекао је Киун.
— Знаю, — сказал Киун.
«Препознао сам вас по обручу на челу.
— Я узнал вас по обручу на лбу.
Одиста сам се обрадовао, када сам вас угледао…»
Я так обрадовался, встретив вас на дороге…
Но, разуме се, ето на шта је он мислио, када ме је
назвао издајником, помислио је Румата.
Ну, конечно, вот что он имел в виду, когда назвал меня предателем,
подумал Румата.
И рекао је:
Он сказал:
«Видиш, а ја сам мислио да си шпијун.
— Видишь ли, я думал, что ты шпион.
Шпијуне увек убијам.»
Я всегда убиваю шпионов.
«Шпијуне…» поновио је Киун.
— Шпион… — повторил Киун.
«Да, разуме се.
— Да, конечно.
У наше доба је тако лако и добро бити шпијун.
В наше время так легко и сытно быть шпионом.

Орел наш, благородный дон Рэба озабочен знать, что говорят и думают
подданные короля.
Хотел бы я быть шпионом.

Обичан цинкарош у таверни ‘Сива Радост’.
Рядовым осведомителем в таверне «Серая Радость».
Како је то дивно, како то само људи поштују! У
шест сати увече улазим у пивницу и седам за свој
сточић.
Как хорошо, как почтенно! В шесть часов вечера я вхожу в распивочную и
сажусь за свой столик.

Власник хита ка мени, с мојом првом криглом
пива.
Хозяин спешит ко мне с моей первой кружкой.
Могу да пијем колико хоћу, пиво плаћа дон Реба
— или тачније, нико га и не плаћа.
Пить я могу сколько влезет, за пиво платит дон Рэба — вернее, никто не
платит.
Седим, пијуцкам своје пиво и слушам.
Я сижу, попиваю пиво и слушаю.

Понекад се правим да бележим шта ко разговара,
и преплашени људи хитају ка мени нудећи ми
пријатељство, своје новчанике.
Иногда я делаю вид, что записываю разговоры, и перепуганные людишки
устремляются ко мне с предложениями дружбы и кошелька.
У њиховим очима видим само оно што желим:
псећу оданост, страхопоштовање и стискам жене
наочиглед њихових мужева, огромних људескара,
а они ће се само услужно кикотати.
В глазах у них я вижу только то, что мне хочется: собачью преданность,
почтительный страх и восхитительную бессильную ненависть. Я могу
безнаказанно трогать девушек и тискать жен на глазах у мужей,
здоровенных дядек, и они будут только подобострастно хихикать…

Какво предивно расуђивање, благородни доне,
зар не? Чуо сам то од петнаестогодишњег
дечачића, студента Патриотске школе…»
Какое прекрасное рассуждение, благородный дон, не правда ли? Я
услышал его от пятнадцатилетнего мальчишки, студента Патриотической
школы…
«И шта си му рекао?» радознало га је упитао
Румата.
— И что же ты ему сказал? — с любопытством спросил Румата.
«А шта сам па могао да му кажем? Он то не би
схватио.
— А что я мог сказать? Он бы не понял.

И испричао сам му, да људи Ваге Точка, када
ухвате цинкароша, отварају овоме желудац ножем
и сипају бибер у њега… А пијани војници трпају
цинкароша у врећу и бацају га у нужник.
И я рассказал ему, что люди Ваги Колеса, изловив осведомителя,
вспарывают ему живот и засыпают во внутренности перец… А пьяные
солдаты засовывают осведомителя в мешок и топят в нужнике.
И то је сушта истина, али он у њу није поверовао.
И это истинная правда, но он не поверил.
Рекао ми је да то у школи нису учили.
Он сказал, что в школе они это не проходили.

Тада сам извукао папир и забележио цео наш
разговор.
Тогда я достал бумагу и записал наш разговор.
То ми је било потребно за моју књигу, а он је
јадник, закључио да је то потребно због пријаве,
и умокрио се од страха…»
Это нужно было мне для моей книги, а он, бедняга, решил, что для доноса,
и обмочился от страха…
Пред њима, су кроз жбуње промакле светлости
крчме ‘Скелета Бако’.
Впереди сквозь кустарник мелькнули огоньки корчмы Скелета Бако.
Киун се спотакао и ућутао.
Киун споткнулся и замолчал.
«Шта се десило?» упитао је Румата.
— Что случилось? — спросил Румата.
«Тамо је сива патрола», промрмљао је Киун.
— Там серый патруль, — пробормотал Киун.
«Но, па шта?» рекао је Румата.
— Ну и что? — сказал Румата.
«Слушај боље још једно расуђивање, драги мој
Киуне.
— Послушай лучше еще одно рассуждение, почтенный Киун.
Ми волимо и ценимо те једноставне, грубе момке,
нашу сиву, борбену стоку.
Мы любим и ценим этих простых, грубых ребят, нашу серую боевую
скотину.

Они су нам потребни.
Они нам нужны.
Од сада обичан човек мора да држи језик за
зубима, ако не жели да га окаче на вешала!»
зацерекао се, јер је то рекао одиста одлично — у
најбољим традицијама сивих касарни.
Отныне простолюдин должен держать язык за зубами, если не хочет
вывешивать его на виселице! — Он захохотал, потому что сказано было
отменно — в лучших традициях серых казарм.
Киун се скупио и увукао главу у рамена.
Киун съежился и втянул голову в плечи.

«Језик обичног човека мора да зна где му је
место.
— Язык простолюдина должен знать свое место.
Бог је дао обичном човеку језик не да би брбљао,
већ да би лизао чизме свог господара, а такав
господар је одређен обичном човеку од вајкада…»
Бог дал простолюдину язык вовсе не для разглагольствований, а для
лизания сапог своего господина, каковой господин положен простолюдину
от века…
Крај стуба за везивање коња испред крчме
трупкали су оседлани коњи сиве патроле.
У коновязи перед корчмой топтались оседланные кони серого патруля.

Кроз отворени прозор чуле су се промукле
псовке.
Из открытого окна доносилась азартная хриплая брань.
Чула се лупа домина.
Стучали игральные кости.
У вратима, препречавајући пролаз огромном
стомачином, стајао је лично Скелет Бако у
исцепаној кожној јакни, засуканих рукава.
В дверях, загораживая проход чудовищным брюхом, стоял сам Скелет
Бако в драной кожаной куртке, с засученными рукавами.

У косматој шапи је држао тесак — према свему,
управо је секао псето за чорбу, ознојио се и
изашао да дође мало до даха.
В мохнатой лапе он держал тесак — видимо, только что рубил собачину
для похлебки, вспотел и вышел отдышаться.
На степеницама је седео, скупивши се, сиви
јуришник, ставивши борбену секиру међу колена.
На ступеньках сидел, пригорюнясь, серый штурмовик, поставив боевой
топор между коленей.
Дршка секире му је искривила лице на страну.
Рукоять топора стянула ему физиономию набок.
Видело се само да му је мука од пића.
Было видно, что ему томно с перепоя.

Приметивши коњаника, прогутао је пљувачку и
промукло заурлао:
Заметив всадника, он подобрал слюни и сипло взревел:
«С-тој! Како се оно зва… Ти, благородни!…»
— С-стой! Как там тебя… Ты, бла-ародный!…
Румата је, истуривши браду, прошао поред њега
не удостојивши га чак ни погледа.
Румата, выпятив подбородок, проехал мимо, даже не покосившись.

«…А ако језик обичног човека лиже погрешну
чизму», гласно је говорио, «онда тај језик треба
удаљити, јер је речено: ‘Језик твој — непријатељ
је мој’…»
— …А если язык простолюдина лижет не тот сапог, — громко говорил
он, — то язык этот надлежит удалить напрочь, ибо сказано: «Язык твой —
враг мой»…
Киун се кретао иза коња широким корацима.
Киун, прячась за круп лошади, широко шагал рядом.
Румата је ивицом ока видео како му се од зноја
пресијава ћела.
Краем глаза Румата видел, как блестит от пота его лысина.

«Стој, када ти се каже!» заурлао је јуришник.
— Стой, говорят! — заорал штурмовик.
Чуло се како, лупкајући секиром, трчи низ
степенике, спомињући истовремено бога, ђавола
и сву ту благородну стоку истовремено.
Было слышно, как он, гремя топором, катится по ступеням, поминая разом
бога, черта и всякую благородную сволочь.
Једно петорица, помислио је Румата, савијајући
манжете.
Человек пять, подумал Румата, поддергивая манжеты.
Пијани месари.
Пьяные мясники.

Глупости.
Вздор.
Прошли су поред крчме и скренули ка шуми.
Они миновали корчму и свернули к лесу.
«Могао сам да идем и брже, ако је потребно»,
рекао је Киун неприродно чврстим гласом.
— Я мог бы идти быстрее, если надо, — сказал Киун неестественно
твердым голосом.
«Глупости!» рекао је Румата, зауздавајући
ждребца.
— Вздор! — сказал Румата, осаживая жеребца.

«Било би досадно проћи толико миља и ниједном
се не потући.
— Было бы скучно проехать столько миль и ни разу не подраться.
Зар никада не желиш да се потучеш, Киуне?
Стално приче, приче…»
Неужели тебе никогда не хочется подраться, Киун? Все разговоры,
разговоры…
«Не», рекао је Киун.
— Нет, — сказал Киун.
«Никада нисам пожелео да се тучем.»
— Мне никогда не хочется драться.

«У томе и јесте несрећа», промрмљао је Румата,
окрећући ждребца и лагано навлачећи рукавице.
— В том-то и беда, — пробормотал Румата, поворачивая жеребца и
неторопливо натягивая перчатки.
Иза заокрета су се појавила два коњаника и,
угледавши га, наједном су се зауставили.
Из-за поворота выскочили два всадника и, увидев его, разом остановились.
«Ехеј, ти, благородни доне!» повикао је један.
— Эй ты, благородный дон! — закричал один.
«Исправе покажи!»
— А ну, предъяви подорожную!

«Фукаро», проговорио је стакласто-звонким
гласом Румата.
— Хамье! — стеклянным голосом произнес Румата.
«Неписмени сте, шта ће вам исправе?»
— Вы же неграмотны, зачем вам подорожная?
Гурнуо је ждрепца коленом и касом кренуо у
сусрет јуришницима.
Он толкнул жеребца коленом и рысью двинулся навстречу штурмовикам.
Плаше се, помислио је.
Трусят, подумал он.
Праве се… Но, барем пар шамара! Не… Ништа од
свега неће испасти.
Мнутся… Ну хоть пару оплеух! Нет… Ничего не выйдет.
Толико желим да искалим мржњу, која се у мени
накупила за овај један дан, али, чини се, ништа
од свега тога неће испасти.
Так хочется разрядить ненависть, накопившуюся за сутки, и, кажется,
ничего не выйдет.
Остаћемо хумани, све ћемо опростити и бићемо
мирни, као богови.
Останемся гуманными, всех простим и будем спокойны, как боги.
Нека они кољу и скрнаве, ми ћемо остати мирни,
као богови.
Пусть они режут и оскверняют, мы будем спокойны, как боги.

Богови никуда не морају да журе, пред њима је
вечност…
Богам спешить некуда, у них впереди вечность…
Сасвим им се приближио.
Он подъехал вплотную.
Јуришници су несигурно дигли секире и повукли
се уназад.
Штурмовики неуверенно подняли топоры и попятились.
«Но?» рекао је Румата.
— Н-ну? — сказал Румата.
«Шта значи то ‘но’?» збуњено је рекао први
јуришник.
— Так это, значит, что? — растерянно сказал первый штурмовик.
«Па то је, значи, благородни дон Румата?»
— Так это, значит, благородный дон Румата?
Други јуришник је одмах окренуо коња и у галопу
одјурио.
Второй штурмовик сейчас же повернул коня и галопом умчался прочь.
Први се повукао, спустивши секиру.
Первый все пятился, опустив топор.
«Молимо за опроштај, благородни доне», брзо је
почео да говори.
— Прощенья просим, благородный дон, — скороговоркой говорил он.
«Нисмо вас препознали.
— Обознались.

У питању је мала грешка.
Ошибочка произошла.
Ствар је државна, грешке су увек могуће.
Дело государственное, ошибочки всегда возможны.
Момци су мало попили, горе од жеље…» Почео је
да га заобилази постранце.
Ребята малость подпили, горят рвением… — Он стал отъезжать боком.
«И сами схватате, времена су тешка… Ловимо
побегле учене људе.
— Сами понимаете, время тяжелое… Ловим беглых грамотеев.
Не желимо да се жалите, благородни доне…»
Нежелательно бы нам, чтобы жалобы у вас были, благородный дон…

Румата му је окренуо леђа.
Румата повернулся к нему спиной.
«Благородном дону желимо срећан пут!» са
олакшањем у гласу повикао је за њим јуришник.
— Благородному дону счастливого пути! — с облегчением сказал вслед
штурмовик.
Када се он удаљио, Румата је тихо позвао:
Когда он уехал, Румата негромко позвал:
«Киуне!»
— Киун!
Нико му се није одазвао.
Никто не отозвался.
«Ехеј, Киуне!»
— Эй, Киун!
И поново се нико није одазвао.
И опять никто не отозвался.
Ослушнувши мало, Румата је кроз зујање
комараца зачуо шуштање жбуња.
Прислушавшись, Румата различил сквозь комариный звон шорох кустов.
Киун се брзо пробијао преко поља на запад, тамо
где се, удаљена двадесет миља налазила
ируканска граница.
Киун торопливо пробирался через поле на запад, туда, где в двадцати
милях проходила ируканская граница.
То је све, помислио је Румата.
Вот и все, подумал Румата.

Ето ти целог разговора.
Вот и весь разговор.
Увек једно те исто.
Всегда одно и то же.

Провера, опрезна размена двосмислених бајки…
Читаве недеље трошиш душу на неважне
разговоре са разним олошем, а када коначно
сусретнеш правог човека, онда немаш времена да
са њим поразговараш како треба; треба га
прикрити, спасти, послати, на сигурно и безбедно
место, и он одлази, тако и не схвативши да ли је
имао посла са пријатељем или каприциозним
изродом.
Проверка, настороженный обмен двусмысленными притчами… Целыми
неделями тратишь душу на пошлую болтовню со всяким отребьем, а когда
встречаешь настоящего человека, поговорить нет времени. Нужно

прикрыть, спасти, отправить в безопасное место, и он уходит, так и не
поняв, имел ли дело с другом или с капризным выродком.
Па и сам ништа нећеш сазнати о њему.
Да и сам ты ничего не узнаешь о нем.
Шта он хоће, шта може, зашто живи…
Чего он хочет, что может, зачем живет…
Сетио се јучерашњег Арканара.
Он вспомнил вечерний Арканар.

Чврсте камене куће на главним улицама,
гостопримљиви фењер над улазом у таверну,
доброћудни, сити трговци пијуцкају пиво за
чистим столовима и дискутују о томе да свет
уопште није лош, да цене житу падају, да цене
одећи расту, да се завере откривају на време, да
врачеве и сумњиве књигочатце набијају на колац,
да је краљ, по обичају, величанствен и светао, а
дон Реба безгранично паметан и увек на опрези.
Добротные каменные дома на главных улицах, приветливый фонарик над
входом в таверну, благодушные, сытые лавочники пьют пиво за чистыми
столами и рассуждают о том, что мир совсем не плох, цены на хлеб
падают, цены на латы растут, заговоры раскрываются вовремя, колдунов и
подозрительных книгочеев сажают на кол, король по обыкновению велик
и светел, а дон Рэба безгранично умен и всегда начеку.
«Измислиће како да не!...
«Выдумают, надо же!…
Свет је округао!…» «Од писмености, од
писмености све долази браћо! Није у новцу срећа,
сељак је наводно такође човек, а што даље — то
више, увредљиви стихови, а онда и побуна…»
«Све их треба на колац, браћо!...
Мир круглый! По мне хоть квадратный, а умов не мути!…», «От грамоты,
от грамоты все идет, братья! Не в деньгах, мол, счастье мужик, мол, тоже
человек, дальше — больше, оскорбительные стишки, а там и бунт…»,
«Всех их на кол, братья!…

А шта бих ја радио? Ја бих једноставно питао:
писмен си? На колац! Стихове пишеш? На колац!
Таблице знаш? На колац, сувише много знаш!»
Бина, срце, још три кригле пива и порцију
димљене зечетине.
Я бы делал что? Я бы прямо спрашивал: грамотный? На кол тебя! Стишки
пишешь? На кол! Таблицы знаешь? На кол, слишком много знаешь!»,
«Бина, пышка, еще три кружечки и порцию тушеного кролика!»

А по улици поплочаној камењем — грум, грум,
грум — лупају поткованим чизмама набијени,
руменог лица момци у сивим кошуљама, са
тешким секирама о десном рамену.
А по булыжной мостовой — грррум, грррум, грррум — стучат коваными
сапогами коренастые, красномордые парни в серых рубахах, с тяжелыми
топорами на правом плече.

«Браћо! Ево их, то су заштитници! Зар ће они
дозволити? Ни у ком случају! А мој, мој… На
десном крилу! Још колико јуче сам га макљао! Да,
браћо, то вам више није оно немирно доба!
Стабилност престола, срећа, непоколебљиви мир
и правичност!
«Братья! Вот они, защитники! Разве эти допустят? Да ни в жисть! А мой-
то, мой-то… На правом фланге! Вчера еще его порол! Да, братья, это вам
не смутное время! Прочность престола, благосостояние, незыблемое
спокойствие и справедливость.

Ура, сиве чете! Ура, дон Реба! Нека је слава
нашем краљу! Ех, браћо, како је диван сада
живот!»
Ура, серые роты! Ура, дон Рэба! Слава королю нашему! Эх, братья, жизнь-
то какая пошла чудесная!…»

А по тамној равници краљевине Арканарске,
осветљеној ватрама пожара и искрама бакљи, по
путевима и стазама, изуједани комарцима, са
подбијеним до крви ногама, покривени знојем и
прашином, измучени, преплашени, утучени
очајем, али чврсти као челик у свом убеђењу,
беже, иду, лутају, заобилазећи мртве страже
стотине несрећника, стављених ван закона само
због тога, што умеју и желе да лече и уче свој
изнурен болештинама и огрезао у незнању народ;
А по темной равнине королевства Арканарского, озаряемой заревами
пожаров и искрами лучин, по дорогам и тропкам, изъеденные комарами,
со сбитыми в кровь ногами, покрытые потом и пылью, измученные,
перепуганные, убитые отчаянием, но твердые как сталь в своем
единственном убеждении, бегут, идут, бредут, обходя заставы, сотни
несчастных, объявленных вне закона за то, что они умеют и хотят лечить и
учить свой изнуренный болезнями и погрязший в невежестве народ;
због тога што, као богови, стварају од глине и
камена другу природу за украшавање живота
народа који не зна шта је то лепота;
за то, что они, подобно богам, создают из глины и камня вторую природу
для украшения жизни не знающего красоты народа;

због тога што продиру у тајне природе, надајући
се да ће успети да ставе те тајне у службу свом
невештом, преплашеном старим враџбинама
народу… Незаштићени, добри непрактични, који
су далеко превазишли своје доба…
за то, что они проникают в тайны природы, надеясь поставить эти тайны
на службу своему неумелому, запуганному старинной чертовщиной
народу… Беззащитные, добрые, непрактичные, далеко обогнавшие свой
век…
Румата је смакао рукавицу и замахнувши њом,
треснуо ждрепца меду уши:
Румата стянул перчатку и с размаху треснул ею жеребца между ушами.

«Но, мрцино!» рекао је руски.
— Ну, мертвая! — сказал он по-русски.
Била је поноћ, када је ушао у шуму.
Была уже полночь, когда он въехал в лес.
Сада нико не може тачно да каже одакле је дошао
тај чудновати назив — Штуцава шума.
Теперь никто не может точно сказать, откуда взялось это странное
название — Икающий лес.

Постојало је званично предање о томе, да су пре
три стотине година гвоздене чете царског
маршала Тоца који је касније постао први
арканарски краљ, пробијајући се кроз сајву,
прогањајући хорде варвара бакарне боје коже
које су се повлачиле, овде, на одморишту кувале
од коре белог дрвећа напитак, који је изазивао
незадрживо штуцање.
Существовало официальное предание о том, что триста лет назад
железные роты имперского маршала Тоца, впоследствии первого
Арканарского короля, прорубались через сайву, преследуя отступающие
орды меднокожих варваров, и здесь на привалах варили из коры белых
деревьев брагу, вызывающую неудержимую икоту.
Према предању, маршал Тоц је, обилазећи једног
јутра логор, изговорио, мрштећи свој
аристократски нос: «Одиста, то је неподношљиво!
Цела шума штуца и смрди на пиће», Одатле је
наводно и потекао чудновати назив.
Согласно преданию, маршал Тоц, обходя однажды утром лагерь, произнес,
морща аристократический нос: «Поистине, это невыносимо! Весь лес
икает и провонял брагой!» Отсюда якобы и пошло странное название.
Било како било, то ни у ком случају није била
обична шума.
Так или иначе, это был не совсем обыкновенный лес.

У њој је расло огромно дрвеће са тврдим белим
стаблима, каква се нису очувала ни на једном
другом месту у Империји — ни у војводству
Ируканском; а још мање у трговачкој републици
Соан, која је одавно посекла све своје шуме и
употребила их за изградњу бродова.
В нем росли огромные деревья с твердыми белыми стволами, каких не
сохранилось нигде больше в Империи — ни в герцогстве Ируканском, ни
тем более в торговой республике Соан, давно уже пустившей все свои леса
на корабли.

Причало се да таквих шума има много иза
Црвеног Северног гребена у земљи варвара, али
зар се мало тога прича о земљи варвара…
Рассказывали, что таких лесов много за Красным Северным хребтом в
стране варваров, но мало ли что рассказывают про страну варваров…
Кроз шуму је пролазио пут, који је био просечен
пре два столећа.
Через лес проходила дорога, прорубленная века два назад.
Тај пут је водио у руднике сребра, и по наследном
праву је припадао баронима Пампа; потомцима
једног од сабораца маршала Тоца.
Дорога эта вела к серебряным рудникам и по ленному праву принадлежала
баронам Пампа, потомкам одного из сподвижников маршала Тоца.
Наследно право барона Пампа стајало је
арканарске краљеве дванаест пудова чистог
сребра годишње, јер је сваки краљ, ступивши на
престо, кретао са армијом да освоји замак Бау, у
коме су живели барони.
Ленное право баронов Пампа обходилось арканарским королям в
двенадцать пудов чистого серебра ежегодно, поэтому каждый очередной
король, вступив на престол, собирал армию и шел воевать замок Бау, где
гнездились бароны.

Зидови замка су били чврсти, барони храбри,
сваки поход је краљеве стајао тридесет пудова
сребра, а после повратка потучене армије
арканарски краљеви су изнова потврђивали
наследно право барона Пампа заједно са другим
привилегијама, као на пример: да чачкају нос за
краљевском трпезом, да лове западно од
Арканара и обраћају се принчевима директно по
имену, без титула и звања.
Стены замка были крепки, бароны отважны, каждый поход обходился в
тридцать пудов серебра, и после возвращения разбитой армии короли
Арканарские вновь и вновь подтверждали ленное право баронов Пампа
наряду с другими привилегиями, как то: ковырять в носу за королевским
столом, охотиться к западу от Арканара и называть принцев прямо по
имени, без присовокупления титулов и званий.
Штуцава шума била је пуна најмрачнијих тајни.
Икающий лес был полон темных тайн.
Дању су се путем на југ кретале кочије са
обогаћеном рудачом, а ноћу је пут био пуст, јер
би се ретко нашао храбар човек који би се усудио
да крене њиме при светлости звезда.
Днем по дороге на юг тянулись обозы с обогащенной рудой, а ночью
дорога была пуста, потому что мало находилось смельчаков ходить по ней
при свете звезд.

Говорило се да ноћу са Оца-дрвета виче птица
Сиу, коју нико никада није видео и коју је
немогуће и видети, јер то није обична птица.
Говорили, что по ночам с Отца-дерева кричит птица Сиу, которую никто
не видел и которую видеть нельзя, поскольку это не простая птица.
Говорило се да огромни, космати пауци скачу са
грана на вратове коња и у једном трену пресецају
коњима жиле, давећи се у крви.
Говорили, что большие мохнатые пауки прыгают с ветвей на шеи лошадям
и мигом прогрызают жилы, захлебываясь кровью.

Говорило се да по шуми лута огромна, древна
животиња Пех, прекривена крљуштима, која рађа
потомство једаред у дванаест година и вуче за
собом дванаест репова, који се зноје отровним
знојем.
Говорили, что по лесу бродит огромный древний зверь Пэх, который
покрыт чешуей, дает потомство раз в двенадцать лет и волочит за собой
двенадцать хвостов, потеющих ядовитым потом.

А неко је видео како је усред белог дана преко
пута прелазио, мрмљајући своје жалбе, голи
вепар ‘Y’, кога је проклео свети Мика — свирепа
животиња, којој гвожђе није могло ништа, али
коју је зато као могла да пробурази кост.
А кое-кто видел, как среди бела дня дорогу пересекал, бормоча свои
жалобы, голый вепрь Ы, проклятый святым Микой, — свирепое животное,
неуязвимое для железа, но легко пробиваемое костью.
Ту је могао да се сусретне и одбегао роб са жигом
од смоле међу лопатицама — ћутљив и
непоштедан, као длакави паук-крвопија.
Здесь можно было встретить и беглого раба со смоляным клеймом между
лопаток — молчаливого и беспощадного, как мохнатый паук-кровосос.
И згрбљени чаробњак, који је сакупљао тајне
печурке за своје чаробне напитке, помоћу којих
човек може да постане невидљив, може да се
претвара у разне животиње или добије другу
сенку.
И скрюченного в три погибели колдуна, собирающего тайные грибы для
своих колдовских настоев, при помощи которых можно стать невидимым,
превращаться в некоторых животных или приобрести вторую тень.

Покрај пута су се шеткале и ноћне јуначине
грозног Ваге Точка, и бегунци из сребрних
рудника са црним длановима и белим, прозрачним
лицима.
Хаживали вдоль дороги и ночные молодцы грозного Ваги Колеса, и
беглецы с серебряных рудников с черными ладонями и белыми,
прозрачными лицами.

Врачеви су се овде скупљали на своја ноћна
бдења, а разуларени ловочувари барона Пампе
пекли су на ретким пољанама украдене бикове на
ражњу.
Знахари собирались здесь для своих ночных бдений, а разухабистые егеря
барона Пампы жарили на редких полянах ворованных быков, целиком
насаженных на вертел.

Такорећи у најгушћој шуми, на једну миљу од
пута, под огромним дрветом, сасушеним од
старости, у земљу је била урасла нахерена колиба
од огромних брвана, опкољена поцрнелом
тарабом.
Едва ли не в самой чаще леса, в миле от дороги, под громадным деревом,
засохшим от старости, вросла в землю покосившаяся изба из громадных
бревен, окруженная почерневшим частоколом.

На том месту се она налазила од вајкада, врата су
јој увек била затворена, а крај полуиструлелог
доксата видели су се искољени идоли, истесани
од једног комада дрвета.
Стояла она здесь с незапамятных времен, дверь ее была всегда закрыта, а у
сгнившего крыльца торчали покосившиеся идолы, вырезанные из цельных
стволов.
Та изба је била најопасније место у Штуцавој
љуми.
Эта изба была самое что ни на есть опасное место в Икающем лесу.

Говорило се да управо овамо долази једаред у
дванаест година древни Пах, да би ту окотио
потомка и да ту, завукављи се испод избе, умире,
тако да је цео под у изби прекривен црним
отровом, а када отров потече напоље — тада ће
свему доћи крај.
Говорили, что именно сюда приходит раз в двенадцать лет древний Пэх,
чтобы родить потомка, и тут же, заползши под избу, издыхает, так что весь
подпол в избе залит черным ядом, а когда яд потечет наружу — вот тут-то
и будет всему конец.

Говорило се да у ноћи непогода идоли сами
почињу да се извлаче из земље, примичу се путу
и дају знакове.
Говорили, что в ненастные ночи идолы сами собой выкапываются из
земли, выходят к дороге и подают знаки.
И говорило се још, да се понекад у мртвим
прозорима пали нељудска светлост, да се чују
разни звуци и да се дим из димњака вије у стубу
све до самога неба.
И говорили еще, что изредка в мертвых окнах загорается нелюдской свет,
раздаются звуки, и дым из трубы идет столбом до самого неба.

Не тако давно је сеоска будала што никада не
пије, Ирма Шипак из села Благораствореније (а
по народски — Смрдљивци), из глупости своје
једне вечери навратио до избе и завирио кроз
прозор.
Не так давно непьющий деревенский дурачок Ирма Кукиш с хутора
Благорастворение (по-простому — Смердуны) сдуру забрел вечером к
избе и заглянул в окно.

Кући се вратио сасвим поблесавео, а дошавши
мало к себи, испричао је да је у изби горела јарка
светлост, и да је за обичним столом седео на
клупи човек и пио нешто из бачве, коју је држао
једном руком.
Домой он вернулся совсем уже глупым, а оклемавшись немного,
рассказал, что в избе был яркий свет и за простым столом сидел с ногами
на скамье человек и отхлебывал из бочки, которую держал одной рукой.
Лице човека било је опуштено готово до појаса, и
било је све у некаквим мрљама.
Лицо человека свисало чуть не до пояса и все было в пятнах.

Био је то, очигледно, сам свети Мика још пре него
што је пришао вери, многоженац, пијаница и
развратник.
Был это, ясно, сам святой Мика еще до приобщения к вере, многоженец,
пьяница и сквернослов.
Човек је могао да га посматра, савладавши само
претходно страх.
Глядеть на него можно было, только побарывая страх.
Из прозора је мирисало на нешто сладуњаво-
опојно, и по дрветима око избе кретале су се
сенке.
Из окошка тянуло сладким тоскливым запахом, и по деревьям вокруг
ходили тени.
Из целе околине долазили су људи да слушају
причу будалине.
Рассказ дурачка сходились слушать со всей округи.
А ствар се завршила тиме, што су стигли
јуришници и, завивши му лактове на лопатице,
отерали га у град Арканар.
А кончилось дело тем, что приехали штурмовики и, загнув ему локти к
лопаткам, угнали в город Арканар.
О колиби ни сада ипак не престају да причају, и
не називају је другачије, до Пијани Брлог…
Говорить об избе все равно не перестали и называли ее теперь не иначе,
как Пьяной Берлогой…

Пробивши се кроз жбуње гигантске папрати,
Румата је сишао са коња пред доксатом Пијаног
Брлога и обмотао поводац око једног идола.
Продравшись через заросли гигантского папоротника, Румата спешился у
крыльца Пьяной Берлоги и обмотал повод вокруг одного из идолов.
У изби је горела светлост, врата су била отворена
и висила на једној шарки.
В избе горел свет, дверь была раскрыта и висела на одной петле.

У соби је јако заударало на алкохол, а на столу,
међу оглоданим костима и комадима куване репе,
уздизала се огромна глинена кригла.
Отец Кабани сидел за столом в полной прострации. В комнате стоял
могучий спиртной дух, на столе среди обглоданных костей и кусков
вареной брюквы возвышалась огромная глиняная кружка.
«Добро вече, оче Кабани», рекао је Румата,
прекорачивши праг.
— Добрый вечер, отец Кабани, — сказал Румата, перешагивая через порог.
«Поздрављам вас», одазвао се отац Кабани
промуклим, као борбена труба гласом.
— Я вас приветствую, — отозвался отец Кабани хриплым, как боевой рог,
голосом.

Румата је, звецкајући мамузама, пришао столу,
бацио на клупу рукавице и поново погледао оца
Кабанија.
Румата, звеня шпорами, подошел к столу, бросил на скамью перчатки и
снова посмотрел на отца Кабани.
Отац Кабани је седео непокретно, наслонивши
опуштено лице на дланове.
Отец Кабани сидел неподвижно, положив обвисшее лицо на ладони.
Чупаве, полуседе веђе су му висиле на образима,
као ватрава над провалијом.
Мохнатые полуседые брови его свисали над щеками, как сухая трава над
обрывом.

Из ноздрва његовог огромног носа, са сваким
издахом са звиждуком је излетао ваздух; засићен
алкохолом.
Из ноздрей крупнозернистого носа при каждом выдохе со свистом
вылетал воздух, пропитанный неусвоенным алкоголем.
«Сам сам га измислио!» проговорио је наједном,
са напором подигавши десну обрву, и бацивши на
Румату поглед замученог ока.
— Я сам выдумал его! — сказал он вдруг, с усилием задрав правую бровь
и поведя на Румату заплывшим глазом.
«Сам! А зашто?...
— Сам! Зачем?…

« Ослободио је испод образа десну руку и почео
да маше маљавим прстом.
— Он высвободил из-под щеки правую руку и помотал волосатым
пальцем.
«А ипак, ја са свим тим немам никакве везе!...
— А все-таки я ни при чем!…
Ја сам га измислио… а ја са свим тим немам
никакве везе, а? Тачно — никак-ве… И све у
свему, ми не измишљамо, већ радимо ђаво ће га
знати шта!»
Я его выдумал… И я же ни при чем, а?!… Точно — ни при чем… И
вообще мы не выдумываем, а черт знает что!…

Румата је скинуо опасач и пребацио преко главе
каишеве са мачевима.
Румата расстегнул пояс и потащил через голову перевязи с мечами.
«Но, но», рекао је.
— Ну, ну! — сказал он.
«Сандук!» дрекнуо је отац Кабани и за дуже
време заћутао правећи чудновате покрете
образима.
— Ящик! — рявкнул отец Кабани и надолго замолчал, делая странные
движения щеками.

Румата је, не спуштајући погледа са њега,
пребацио преко клупе ноге у прекривеним
прашином, високим чизмама и сео, ставивши
мачеве покрај себе.
Румата, не спуская с него глаз, перенес через скамью ноги в покрытых
пылью ботфортах и уселся, положив мечи рядом.
«Сандук…» поновио је отац Кабани потиштеним
гласом.
— Ящик… — повторил отец Кабани упавшим голосом.
«То ми говоримо, као да измишљамо.
— Это мы говорим, будто мы выдумываем.
У ствари, све је већ одавно измишљено.
На самом деле все давным-давно выдумано.
Неко је одавно-одавно све измислио, стрпао све у
сандук, провртео на поклопцу рупу и отишао…
Отишао да спава… А шта се тада десило? Дошао је
отац Кабани, затворио очи, завукао руку у рупу.
Кто-то давным-давно все выдумал, сложил все в ящик, провертел в
крышке дыру и ушел… Ушел спать… Тогда что? Приходит отец Кабани,
закрывает глаза, с-сует руку в дыру.
« Отац Кабани је погледао своју руку.
— Отец Кабани посмотрел на свою руку.
«Дограбио, измислио! Ја сам, каже, управо ово и
измислио!...
— Х-хвать! Выдумал! Я, говорит, это вот самое и выдумывал!…

А ко не верује, тај је будала… Трпам руку унутра
— један! Шта? жица са бодљама: Зашто? Стаја од
вукова да се заштити.
А кто не верит, тот дурак… Сую руку — р-раз! Что? Проволока с
колючками. Зачем? Скотный двор от волков…
Јуначина! Трпам руку — два! Шта? Паметна ствар
— воденица за месо.
Молодец! Сую руку дв-ва! Что? Умнейшая штука — мясокрутка
называемая.

Зашто? Нежно, млевено месо… Јуначина! Трпам
руку — три! Шта? Вода која гори… Како и зашто?
Да се влажна дрва запале… А?!»
Зачем? Нежный мясной фарш… Молодец! Сую руку — три! Что? Г-
горючая вода… Зачем? С-сырые дрова разжигать… А?!
Отац Кабани је ућутао и почео да се нагиње
напред, као да га је неко савијао, стегавши га за
врат.
Отец Кабани замолк и стал клониться вперед, словно кто-то пригибал его,
взяв за шею.

Румата је узео криглу, завирио у њу, после излио
неколико капи на спољну страну длана.
Румата взял кружку, заглянул в нее, потом вылил несколько капель на
тыльную сторону ладони.
Капље су биле плавкасте и мирисале на алкохол.
Капли были сиреневые и пахли сивушными маслами.
Румата је чипкастом марамицом пажљиво обрисао
руку.
Румата кружевным платком тщательно вытер руку.
На марамици су остале масне мрље.
На платке остались маслянистые пятна.

Неочешљана глава оца Кабанија додирнула је сто
и истог часа се тргла.
Нечесаная голова отца Кабани коснулась стола и тотчас вздернулась.
«Ко је ставио све то у сандук — он је знао за шта
је све то измишљено… Бодље против вукова? То
сам ја, будала, од вукова… Руднике, руднике
ограђивати тим жицама… Да не беже из рудника
државни злочинци.
— Кто сложил все в ящик — он знал, для чего это выдумано… Колючки
от волков?! Это я, дурак, — от волков… Рудники, рудники оплетать этими
колючками… Чтобы не бегали с рудников государственные преступники.

А ја не желим! И ја сам државни злочинац! А да
ли су ме питали? Питали су ме! Бодљикава жица,
кажу? Бодљикава жица.
А я не хочу!… Я сам государственный преступник! А меня спросили?
Спросили! Колючка, грят? Колючка.
Против вукова, кажеш? Против вукова… Одлично,
кажу јуначина! Оплешћемо руднике… Лично их је
дон Реба и опојасао.
От волков, грят? От волков… Хорошо, грят, молодец! Оплетем рудники…
Сам дон Рэба и оплел.
И воденицу моју за месо је узео.
И мясокрутку мою забрал.

Јуначина, каже! Имаш главу, каже!...
Молодец, грит! Голова, грит, у тебя!…
И сада, значи, у Веселој Кули нежно млевено месо
прави… Јако, кажу, помаже…»
И теперь, значит, в веселой башне нежный фарш делает… Очень, говорят,
способствует…
Знам, мислио је Румата.
Знаю, думал Румата.
Све знам.
Все знаю.

И како си ти викао код дон Ребе у кабинету, како
си му пузао пред ногама, молио: «Дај, не треба!»
Било је прекасно.
И как кричал ты у дона Рэбы в кабинете, как в ногах у него ползал, молил:
«Отдай, не надо!» Поздно было.
Почела је да се врти твоја воденица за месо…
Завертелась твоя мясокрутка…
Отац Кабани је дограбио криглу и принео је
маљавим устима.
Отец Кабани схватил кружку и приник к ней волосатой пастью.

Гутајући отровну смесу; урлао је као вепар ‘Y’,
после је бацио криглу на сто и почео да жваће
комад роткве.
Глотая ядовитую смесь, он рычал, как вепрь Ы, потом сунул кружку на
стол и принялся жевать кусок брюквы.
По образима су му текле сузе.
По щекам его ползли слезы.
«Вода која гори!» рекао је коначно, стегнутим
гласом.
— Горючая вода! — провозгласил он, наконец, перехваченным голосом.
За паљење ватри и извођења веселих шала.
— Для растопки костров и произведения веселых фокусов.

А каква је то вода која гори, ако она може да се
пије? Ако се у пиво сипа — пиво је онда одиста
добро! Не дам! Сам ћу то попити… И пијем.
Какая же она горючая, если ее можно пить? Ее в пиво подмешивать цены
пиву не будет! Не дам! Сам выпью… И пью.
Дању пијем.
День пью.
Ноћу.
Ночь.
Сав сам отекао.
Опух весь.
Падам стално.
Падаю все время.

Данас сам, дон Румата, да ми не верујеш огледалу
пришао — преплашио сам се… Гледам — помогао
ми господ! — где је то отац Кабани?! Морска звер
октопод — сав сам у разнобојним флекама.
Давеча, дон Румата, не поверишь, к зеркалу подошел — испугался…
Смотрю — помоги господи! — где же отец Кабани?! Морской зверь спрут
— весь цветными пятнами иду.
Час сам црвен.
То красный.
Час опет модар.
То синий.

Измислио сам, како се то каже, воду за разне
чаролије…»
Выдумал, называется, воду для фокусов…
Отац Кабани је пљунуо на сто и почео да трља
ногом под испод клупе, бришући га, а онда је
наједном упитао:
Отец Кабани сплюнул на стол и пошаркал ногой под лавкой, растирая.
Затем вдруг спросил:
«Који је данас дан?»
— Какой нынче день?
«Дан уочи Кате Праведног», рекао је Румата.
— Канун Каты Праведного, — сказал Румата.

«А зашто нема сунца?»
— А почему нет солнца?
«Зато што је ноћ.»
— Потому что ночь.
«Поново ноћ…», тужно је рекао отац Кабани и
сручио се лицем у огриске.
— Опять ночь… — с тоской сказал отец Кабани и упал лицом в объедки.
Једно време га је Румата, звиждучући кроз зубе,
посматрао.
Некоторое время Румата, посвистывая сквозь зубы, смотрел на него.
После се извукао иза стола и отишао у оставу.
Потом выбрался из-за стола и прошел в кладовку.

У остави се међу гомилама репе и брдом опиљака
пресијавао стакленим цевима незграпан агрегат
оца Кабанија за производњу алкохола —
зачуђујуће дело урођеног инжењера,
инстинктивног хемичара и мајстора— стаклара.
В кладовке между кучей брюквы и кучей опилок поблескивал
стеклянными трубками громоздкий спиртогонный агрегат отца Кабани —
удивительное творение прирожденного инженера, инстинктивного химика
и мастера-стеклодува.

Румата је два пута обишао паклену машину, после
је у помрчини напипао гвоздену шипку и
неколико пута насумице ударио, никуда
специјално не нишанећи.
Румата дважды обошел «адскую машину» кругом, затем нашарил в
темноте лом и несколько раз наотмашь ударил, никуда специально не
целясь.
У остави је почело да одзвања, клокоће.
В кладовке залязгало, задребезжало, забулькало.
Одвратан задах прокисле комине ударио му је у
нос.
Гнусный запах перекисшей барды ударил в нос.

Док му је стакло крцкало под потпетицама, Румата
се завукао у удаљени угао и укључио електричну
лампицу.
Хрустя каблуками по битому стеклу, Румата пробрался в дальний угол и
включил электрический фонарик.
Тамо се под гомилом разноразног ђубрета, у јаком
силикатном сефу налазио мали пољски синтезатор
‘Мидас’.
Там под грудой хлама стоял в прочном силикетовом сейфе
малогабаритный полевой синтезатор «Мидас».

Румата је разбацао ђубре, окренуо на точку
комбинацију цифара и подигао поклопац сефа.
Румата разбросал хлам, набрал на диске комбинацию цифр и поднял
крышку сейфа.
Чак је и обасјан белом електричном светлошћу
синтезатор изгледао чудновато међу разбацаним
ђубретом.
Даже в белом электрическом свете синтезатор выглядел странно среди
развороченного мусора.

Румата је убацио у отвор неколико лопата
опиљака, и синтезатор је тихо почео да певуши,
аутоматски укључивши индикатор светлости.
Румата бросил в приемную воронку несколько лопат опилок, и синтезатор
тихонько запел, автоматически включив индикаторную панель.
Румата је врхом своје високе чизме примакао
излазном отвору зарђалу кофу.
Румата носком ботфорта придвинул к выходному желобу ржавое ведро.

И тог истог часа — звек, звек, звек! — на
улубљено метално дно почели су да падају златни
кружићи са аристократским профилом Пица
Шестог, краља Арканарског.
И сейчас же — дзинь, дзинь, дзинь! — посыпались на мятое жестяное дно
золотые кружочки с аристократическим профилем Пица Шестого, короля
Арканарского.

Румата је пренео оца Кабанија на шкрипутаве
палаче, смакао му ципеле, окренуо га на десни
бок и прекрио кожом неке одавно изумрле
животиње.
Румата перенес отца Кабани на скрипучие нары, стянул с него башмаки,
повернул на правый бок и накрыл облысевшей шкурой какого-то давно
вымершего животного.
При томе се отац Кабани за трен пробудио.
При этом отец Кабани на минуту проснулся.
Он није могао да се покреће, а исто тако ни да
размишља.
Двигаться он не мог, соображать тоже.

Ограничио се на то, што је отпевао неколико
стихова из забрањене световне романсе ‘Ја сам
као цветић црвени на длану твом маленом’, после
чега је одмах почео громко да хрче.
Он ограничился тем, что пропел несколько стихов из запрещенного к
распеванию светского романса «Я как цветочек аленький в твоей ладошке
маленькой», после чего гулко захрапел.

Румата је расклонио све са стола, помео под и
обрисао стакло једног прозора, које је било
поцрнело од прљавштине и хемијских
експеримената, што је отац Кабани изводио на
рагастову.
Румата убрал со стола, подмел пол и протер стекло единственного окна,
почерневшее от грязи и химических экспериментов, которые отец Кабани
производил на подоконнике.
Иза руиниране пећи нашао је буре са алкохолом и
садржину излио у пацовску рупу.
За облупленной печкой он нашел бочку со спиртом и опорожнил ее в
крысиную дыру.

После је напојио хамахарског ждрепца, сипао му
овса из мреже испод седла, умио се и сео да чека,
посматрајући пламичак жишка.
Затем он напоил хамахарского жеребца, засыпал ему овса из седельной
сумки, умылся и сел ждать, глядя на коптящий огонек масляной лампы.

Већ пуних шест година је живео тим чудноватим,
двоструким животом и, чинило се да се већ
сасвим навикао на њега; али му је повремено, као
на пример сада, наједном падало на памет да у
ствари нема никаквог организованог зверства и
сивила које надире, већ да се одиграва чудновата
позоришна представа са њим, Руматом, у главној
улози.
Шестой год он жил этой странной, двойной жизнью и, казалось бы, совсем
привык к ней, но время от времени, как, например, сейчас, ему вдруг
приходило в голову, что нет на самом деле никакого организованного
зверства и напирающей серости, а разыгрывается причудливое
театральное представление с ним, Руматой, в главной роли.
Да ће ето сада, после посебно успешне реплике,
одјекнути аплаузи и да ће поштоваоци из
Института експерименталне историје усхићено
повикати из ложа: «Одлично, Антоне! Одлично!
Јуначина, си, Тошка!»
Что вот-вот после особенно удачной его реплики грянут аплодисменты и
ценители из Института экспериментальной истории восхищенно закричат
из лож: «Адекватно, Антон! Адекватно! Молодец, Тошка!»

Чак се и осврнуо, али није било препуњене сале,
постојали су само поцрнели, маховином
прекривени зидови од голих брвана, прекривених
слојевима чађи.
Он даже огляделся, но не было переполненного зала, были только
почерневшие, замшелые стены из голых бревен, заляпанные наслоениями
копоти.
У дворишту је тихо зарзао и почео да лупка
копитама хамахарски ждребац.
Во дворе тихонько ржанул и переступил копытами хамахарский жеребец.

Зачуло се ниско, уједначено брундање, до суза
познато и потпуно невероватно овде.
Послышалось низкое ровное гудение, до слез знакомое и совершенно
здесь невероятное.
Румата је ослушкивао, отворивши уста.
Румата вслушивался, приоткрыв рот.
Брундање се смирило, језичак пламена над
жишком је почео да се њише и засјао је још јаче.
Гудение оборвалось, язычок пламени над светильником заколебался и
вспыхнул ярче.

Румата је почео да устаје и тог истог часа из
поноћне тмине у собу је ушао дон Кондор,
генерални судија и чувар великих државних
печата трговачке републике Соан, потпредседник
Конференције дванаест негоцијаната и каваљер
царског Ордена Деснице Милосрдне.
Румата стал подниматься, и в ту же минуту из ночной темноты в комнату
шагнул дон Кондор, Генеральный судья и Хранитель больших
государственных печатей торговой республики Соан, вице-президент
Конференции двенадцати негоциантов и кавалер имперского Ордена
Десницы Милосердной.
Румата је скочио, умало не претуривши клупу.
Румата вскочил, едва не опрокинув скамью.

Био је спреман да се баци, да га пољуби у оба
образа, али ноге су му се, придржавајучи се
етикеције саме од себе подвиле у коленима,
мамузе су свечано звекнуле, десна рука му је
описала широки полукруг од срца у страну, а
глава се повила тако, да је брада нестала у
пенасто— чипкастим оковратницима.
Он готов был броситься, обнять, расцеловать его в обе щеки, но ноги,
следуя этикету, сами собой согнулись в коленях, шпоры торжественно
звякнули, правая рука описала широкий полукруг от сердца и в сторону, а
голова нагнулась так, что подбородок утонул в пенно-кружевных брыжах.

Дон Кондор је смакао сомотску беретку са
обичним, путним пером, брзо је њом, као да тера
комарце махнуо у страну Румате, а после је,
бацивши је на сто, обема рукама раскопчао крај
врата копче своје кабанице.
Дон Кондор сорвал бархатный берет с простым дорожным пером,
торопливо, как бы отгоняя комаров, махнул им в сторону Руматы, а затем,
швырнув берет на стол, обеими руками расстегнул у шеи застежки плаща.

Кабаница је још лагано падала за његовим
леђима, а он је већ седео на клупи, раширивши
ноге, ослонивши леву руку на кук, а десном се
ослањајући на дршку позлаћеног мача, забијеног
у труле даске пода.
Плащ еще медленно падал у него за спиной, а он уже сидел на скамье,
раздвинув ноги, уперев левую руку в бок, а отставленной правой держась
за эфес золоченого меча, вонзенного в гнилые доски пола.
Био је мали, мршав, са огромним, мало
исколаченим очима на узаном, бледом лицу.
Был он маленький, худой, с большими выпуклыми глазами на узком
бледном лице.

Његова црна коса је била обухваћена истим као и
у Румате, масивним златним обручем са огромним
зеленим каменом над преконосницом.
Его черные волосы были схвачены таким же, как у Руматы, массивным
золотым обручем с большим зеленым камнем над переносицей.
«Јесте ли сами, дон Румата?» одсечно је упитао.
— Вы один, дон Румата? — спросил он отрывисто.
«Јесам, благородни доне», тужно је одговорио
Румата.
— Да, благородный дон, — грустно ответил Румата.
Отац Кабани је наједном гласно и потпуно трезно
рекао: «Благородни дон Реба!...
Отец Кабани вдруг громко и трезво сказал: «Благородный дон Рэба!…
Ви сте обична хуља и ништа више.»
Гиена вы, вот и все».
Дон Кондор се није ни покренуо.
Дон Кондор не обернулся.
«Долетео сам», рекао је.
— Я прилетел, — сказал он.
«Надајмо се», рекао је Румата, «да вас нису
видели.»
— Будем надеяться, — сказал Румата, — что вас не видели.
«Легенда више или мање», љутито је рекао дон
Кондор.
— Легендой больше, легендой меньше, — раздраженно сказал дон
Кондор.

«Немам времена за јахање.
— У меня нет времени на путешествия верхом.
Шта се десило са Будахом? Где је нестао? Па
седите, дон Румата, молим вас! Боли ме врат.»
Что случилось с Будахом? Куда он делся? Да сядьте же, дон Румата,
прошу вас! У меня болит шея.
Румата се послуљно спустио на клупу.
Румата послушно опустился на скамью.
«Будах је нестао», рекао је.
— Будах исчез, — сказал он.
«Чекао сам га у Прашуми Тешких Мачева.
— Я ждал его в Урочище Тяжелых Мечей.

Али, дошао је само једнооки одрпанац, изговорио
лозинку и предао ми врећу са књигама.
Но явился только одноглазый оборванец, назвал пароль и передал мне
мешок с книгами.

Чекао сам га још два дана, а после сам се повезао
са доном Хугом, и дон Хуго ме је обавестио да је
испратио Будаха до саме границе и да Будаха
прати неки благородни дон, коме се може
веровати јер је овај прокоцкао све на картама и
продао се дон Хугу и телом и душом.
Я ждал еще два дня, затем связался с доном Гугом, и дон Гуг сообщил, что
проводил Будаха до самой границы и что Будаха сопровождает некий
благородный дон, которому можно доверять, потому что он вдребезги
проигрался в карты и продался дону Гугу телом и душой.
А то значи, да је Будах нестао негде овде, у
Арканару.
Следовательно, Будах исчез где-то здесь, в Арканаре.
То је све што сам успео да сазнам.»
Вот и все, что мне известно.
«Није баш много», рекао је дон Кондор.
— Не много же вы знаете, — сказал дон Кондор.
«Ствар није у Будаху», побунио се Румата.
— Не в Будахе дело, — возразил Румата.
«Ако је он жив, пронаћи ћу га и извући.
— Если он жив, я его найду и вытащу.
То умем.
Это я умею.
Али, нисам о томе хтео да говорим са вама.
Не об этом я хотел с вами говорить.

Желео бих још једном да скренем вашу пажњу на
то, да ситуација у Арканару превазилази границе
базне теорије…» Лице дон Кондора је постало
киселкасто.
Я хочу еще и еще раз обратить ваше внимание на то, что положение в
Арканаре выходит за пределы базисной теории… — На лице дона
Кондора появилось кислое выражение.
«Не, саслушајте ме пажљиво», чврстим гласом је
рекао Румата.
— Нет уж, вы меня выслушайте, — твердо сказал Румата.
«Осећам да се радио-везом са вама никада нећу
објаснити.
— Я чувствую, что по радио я с вами никогда не объяснюсь.
А у Арканару се све измешало! Појавио се
некакав нови фактор, који систематски делује.
А в Арканаре все переменилось! Возник какой-то новый, систематически
действующий фактор.
И испада, као да дон Реба потпуно свесно
напујдава на научнике сво сивило у краљевини.
И выглядит это так, будто дон Рэба сознательно натравливает на ученых
всю серость в королевстве.
Све, што се и најмање уздиже изнад просечности
сивила, у опасности је.
Все, что хоть ненамного поднимается над средним серым уровнем,
оказывается под угрозой.

Слушајте, дон Кондоре, то нису емоције, то су
чињенице! Ако си паметан, образован, ако
сумњаш, говориш неуобичајене ствари — ако
једноставно барем не пијеш вино! — у опасности
си.
Вы слушайте, дон Кондор, это не эмоции, это факты! Если ты умен,
образован, сомневаешься, говоришь непривычное — просто не пьешь вина
наконец! — ты под угрозой.
Било који трговчић има права да те, ако то само
хоће, убије.
Любой лавочник вправе затравить тебя хоть насмерть.
Стотине и хиљаде људи стављене су ван закона.
Сотни и тысячи людей объявлены вне закона.
Њих лове јуришници и вешају дуж путева.
Их ловят штурмовики и развешивают вдоль дорог.
Голе; за ноге… Јуче су у мојој улици чизмама
убили старца, сазнавши да је писмен.
Голых, вверх ногами… Вчера на моей улице забили сапогами старика,
узнали, что он грамотный.

Газили су га, причају, два сата, тупоглавци, са
готово животињским њушкама…» Румата се
уздржао и завршио је мирно: «Једном речју, у
Арканару такорећи да више нема ни једног
јединог писменог човека.
Топтали, говорят, два часа, тупые, с потными звериными мордами… —
Румата сдержался и закончил спокойно: — Одним словом, в Арканаре
скоро не останется ни одного грамотного.
Као и у Области Светог Ордена после Барканског
покоља.»
Как в Области Святого Ордена после Барканской резни.

Дон Кондор га је пажљиво посматрао, стегавши
усне.
Дон Кондор пристально смотрел на него, поджав губы.
«Не допадаш ми се, Антоне», рекао је руски.
— Ты мне не нравишься, Антон, — сказал он по-русски.
«Мени се такође много што-шта не допада,
Александре Васиљевичу», рекао је Румата.
— Мне тоже многое не нравится, Александр Васильевич, — сказал
Румата.
«Не допада ми се што смо везали сами себи и
руке и ноге самом поставком проблема.
— Мне не нравится, что мы связали себя по рукам и ногам самой
постановкой проблемы.

Не допада ми се што се тај проблем назива
Проблем Бескрвног Деловања.
Мне не нравится, что она называется Проблемой Бескровного
Воздействия.
Зато што у мојим условима та научно заснована
неактивност… Знам шта ћете ми све рећи против
тога! И ја знам теорију.
Потому что в моих условиях это научно обоснованное бездействие… Я
знаю все ваши возражения! И я знаю теорию.

Али, овде нема никаквих теорија, овде је типично
фашистичка пракса, овде звери сваког трена
убијају људе! Овде је све потпуно бескорисно.
Но здесь нет никаких теорий, здесь типично фашистская практика, здесь
звери ежеминутно убивают людей! Здесь все бесполезно.
Знања нема довољно, а злато губи вредност, јер
касни.»
Знаний не хватает, а золото теряет цену, потому что опаздывает.
«Антоне», рекао је дон Кондор.
— Антон, — сказал дон Кондор.
Не падај у ватру.
— Не горячись.

Верујем, да је ситуација у Арканару одиста
изузетна, али сам исто тако убеђен, да немаш ни
један једини конструктиван предлог.»
Я верю, что положение в Арканаре совершенно исключительное, но я
убежден, что у тебя нет ни одного конструктивного предложения.
«Да», сложио се Румата, «конструктивних
предлога одиста немам.
— Да, — согласился Румата, — конструктивных предложений у меня нет.
Али ми је јако тешко да се уздржавам.»
Но мне очень трудно держать себя в руках.
«Антоне», рекао је дон Кондор.
— Антон, — сказал дон Кондор.

«На овој планети нас има две стотине и педесет.
— Нас здесь двести пятьдесят на всей планете.
Сви се уздржавају, и свима је то јако тешко.
Все держат себя в руках, и всем это очень трудно.
Најискуснији живе овде већ пуне двадесет и две
године.
Самые опытные живут здесь уже двадцать два года.
Они су овамо долетели као обични посматрачи.
Они прилетели сюда всего-навсего как наблюдатели.
Њима је било забрањено да било шта уопште
предузимају.
Им было запрещено вообще что бы ни было предпринимать.

Замисли то за трен: за-бра-ње-но у потпуности.
Представь себе это на минуту: запрещено вообще.
Они не би имали права чак ни да спасу Будаха.
Они бы не имели права даже спасти Будаха.
Чак ако би Будаха газили ногама пред њиховим
очима.»
Даже если бы Будаха топтали ногами у них на глазах.
«Не треба говорити са мном као са дететом»,
рекао је Румата.
— Не надо говорить со мной, как с ребенком, — сказал Румата.
«Нестрпљиви сте као дете», рекао је дон Кондор.
— Вы нетерпеливы, как ребенок, — объявил дон Кондор.

«А потребно је да будете јако стрпљиви.»
— А надо быть очень терпеливым.
Румата се тужно осмехнуо.
Румата горестно усмехнулся.
«А док будемо чекали», рекао је, «одмеравали и
оклевали, звери ће сваког тренутка уништавати
људе.»
— А пока мы будем выжидать, — сказал он, — примериваться да
нацеливаться, звери ежедневно, ежеминутно будут уничтожать людей.

«Антоне», рекао је дон Кондор, «у васиони има
хиљаде планета, на које још нисмо стигли и на
којима историја тече својим током.»
— Антон, — сказал дон Кондор. — Во вселенной тысячи планет, куда мы
еще не пришли и где история идет своим чередом.
«Али ми смо ипак овамо стигли.»
— Но сюда-то мы уже пришли!
«Да, стигли смо.
— Да, пришли.

Али зато, да бисмо помогли овом човечанству, а
не због тога да бисмо утолили свој правични
гњев.
Но для того, чтобы помочь этому человечеству, а не для того, чтобы
утолять свой справедливый гнев.
Ако си слаб — иди.
Если ты слаб, уходи.
Врати се кући.
Возвращайся домой.
На крају крајева, ти одиста ниси дете и знао си на
шта овде долазиш.»
В конце концов ты действительно не ребенок и знал, что здесь увидишь.

Румата је ћутао.
Румата молчал.
Дон Кондор, некако опуштен и наједном остарео,
вукући мач за дршку, као штап, прошетао се
поред стола, тужно климајући носем.
Дон Кондор, какой-то обмякший и сразу постаревший, волоча меч за эфес,
как палку, прошелся вдоль стола, печально кивая носом.
«Схватам све», рекао је.
— Все понимаю, — сказал он.
«И сам сам све то преживео.
— Я же все это пережил.

Било је доба — то осећање немоћи и сопствене
подлости ми се чинило најстрашнијим.
Было время — это чувство бессилия и собственной подлости казалось мне
самым страшным.
Неки, слабији, лудели су од тога, њих су послали
на Земљу и сада их лече.
Некоторые, послабее, сходили от этого с ума, их отправляли на землю и
теперь лечат.
Петнаест година ми је било потребно, драги мој,
да бих схватио шта је то најстрашније.
Пятнадцать лет понадобилось мне, голубчик, чтобы понять, что же самое
страшное.
Страшно је изгубити људски лик, Антоне.
Человеческий облик потерять страшно, Антон.
Упрљати душу, побеснети.
Запачкать душу, ожесточиться.
Ми смо овде богови, Антоне, и морамо бити
паметнији од богова из легенди, које овдашњи
народ ствара некако по свом лику и подобљу.
Мы здесь боги, Антон, и должны быть умнее богов из легенд, которых
здешний люд творит кое-как по своему образу и подобию.
А крећемо се по ивици мочваре.
А ведь ходим по краешку трясины.
Ако погрешимо — и паднемо у блато, читавог
живота се нећемо опрати.
Оступился — и в грязь, всю жизнь не отмоешься.

Горан Ирукански је у ‘Историји Доласка’ написао:
‘Када је бог, спустивши се са неба, дошао народу
из Питанских мочвара, ноге су му биле
блатњаве’.»
Горан Ируканский в «Истории Пришествия» писал: «Когда бог,
спустившись с неба, вышел к народу из Питанских болот, ноги его были в
грязи».
«А за то су Горана и спалили», мрачно је рекао
Румата.
— За что Горана и сожгли, — мрачно сказал Румата.
«Да, спалили су га.
— Да, сожгли.

А то је речено о нама.
А сказано это про нас.
Ја сам овде петнаест година.
Я здесь пятнадцать лет.
Ја сам, голупчићу мој, престао чак и да сањам
Земљу.
Я, голубчик, уж и сны про Землю видеть перестал.
Некако сам, претурајући некакве папире,
пронашао фотографију једне жене и дуго нисам
могао да се сетим ко је она.
Как-то, роясь в бумагах, нашел фотографию одной женщины и долго не
мог сообразить, кто же она такая.

Понекад са страхом постајем свестан тога да већ
одавно нисам сарадник Института, да сам
експонат музеја тог Института, генерални судија
трговачке феудалне републике, и да у музеју
постоји сала, у коју ме треба сместити.
Иногда я вдруг со страхом осознаю, что я уже давно не сотрудник
Института, я экспонат музея этого Института, генеральный судья торговой
феодальной республики, и есть в музее зал, куда меня следует поместить.
Ето то је оно најстрашније — удубити се у улогу.
Вот что самое страшное — войти в роль.
У сваком од нас се благородни нитков бори са
комунаром.
В каждом из нас благородный подонок борется с коммунаром.
И све унаоколо помаже ниткову, а комунар је сам
самцат — Земља је удаљена хиљаду година и
хиљаду парсека.
И все вокруг помогает подонку, а коммунар один-одинешенек — до Земли
тысяча лет и тысяча парсеков.
« Дон Кондор је заћутао, гладећи колена.
— Дон Кондор помолчал, гладя колени.
«Тако је то, Антоне», рекао је гласом, који је
постојао све одлучнији.
— Вот так-то, Антон, — сказал он твердеющим голосом.
«Да останемо комунари.»
— Останемся коммунарами.

Он то не схвата.
Он не понимает.
А како би и могао да схвати? Он је имао среће, он
не зна шта је то сиви терор, шта је то дон Реба.
Да и как ему понять? Ему повезло, он не знает, что такое серый террор,
что такое дон Рэба.
Све, чему је он био сведок за петнаест година
рада на овој планети, на овај или онај начин
уклапа се у оквире базне теорије.
Все, чему он был свидетелем за пятнадцать лет работы на этой планете,
так или иначе укладывается в рамки базисной теории.

И када му говорим о фашизму, о сивим
јуришницима, о нацији малограђанштине, он то
прихвата као емоције.
И когда я говорю ему о фашизме, о серых штурмовиках, об активизации
мещанства, он воспринимает это как эмоциональные выражения.
«Не шалите се са терминологијом, Антоне!
Терминолошка збрка може да има опасне
последице.
«Не шутите с терминологией, Антон! Терминологическая путаница влечет
за собой опасные последствия».

« Он никако не може да схвати, да је нормални
ниво средњовековног зверства — срећан
јучерашњи дан Арканара.
Он никак не может понять, что нормальный уровень средневекового
зверства это счастливый вчерашний день Арканара.
Дон Реба је за њега — нешто налик на војводу
Ришељеа, паметан и далековиди политичар, који
брани апсолутизам од феудализма.
Дон Рэба для него — это что-то вроде герцога Ришелье, умный и
дальновидный политик, защищающий абсолютизм от феодальной
вольницы.

Једино ја на целој планети видим страшну сенку,
која се надноси над земљом, али управо ја и не
могу да схватим чија је то сенка и зашто… И како
да га убедим, када ће ме он, по очима му се то
види, послати на Земљу да се лечим.
Один я на всей планете вижу страшную тень, наползающую на страну, но
как раз я и не могу понять, чья это тень и зачем… И где уж мне убедить
его, когда он вот-вот, по глазам видно, пошлет меня на Землю лечиться.
«Како живи поштовања достојни Синда?» упитао
је.
— Как поживает почтенный Синда? — спросил он.

Дон Кондор је престао да га бургија погледом и
прогунђао је: «Добро, захваљујем вам се.
Дон Кондор перестал сверлить его взглядом и буркнул: «Хорошо,
благодарю вас».
« После тога је рекао:
Потом он сказал:
«Потребно је, на крају, да схватиш да ни ти, ни
ја, и нико од нас неће видети опипљиве плодове
свога рада.
— Нужно, наконец, твердо понять, что ни ты, ни я, никто из нас реально
ощутимых плодов своей работы не увидим.
Ми нисмо физичари, ми смо историчари.
Мы не физики, мы историки.

Наша јединица времена није секунда, већ
столеће, а дела наша — то чак није ни сетва, ми
тек припремамо терен за сетву.
У нас единицы времени не секунда, а век, и дела наши это даже не посев,
мы только готовим почву для посева.
А долазе ето понекад са Земље… ентузијасти,
ђаво их однео… Спринтери краткога даха…»
А то прибывают порой с Земли… энтузиасты, черт бы их побрал…
Спринтеры с коротким дыханием…
Румата се саркастично осмехнуо и без неке
посебне потребе почео да навлачи чизме.
Румата криво усмехнулся и без особой надобности принялся подтягивать
ботфорты.

Спринтери.
Спринтеры.
Да, спринтери су одиста постојали.
Да, спринтеры были.

Пре десет година је Стефан Орловски, он је
истовремено и дон Капада, командир чете
самострелаца његовог императорског
величанства, за време јавног погубљења
осамнаест есторских вештица наредио својим
војницима да отворе паљбу по џелатима, убио је
царског судију и два судска пристава и дворска
стража га је дигла на копља.
Десять лет назад Стефан Орловский, он же дон Капада, командир роты
арбалетчиков его императорского величества, во время публичной пытки
восемнадцати эсторских ведьм приказал своим солдатам открыть огонь по
палачам, зарубил имперского судью и двух судебных приставов и был
поднят на копья дворцовой охраной.
Грчећи се у самртним мукама, викао је: «Па ви
сте људи! Удрите их, удрите», али га је мало ко
чуо због урлања масе: «Ватре! Још ватре!…»
Корчась в предсмертной муке, он кричал: «Вы же люди! Бейте их, бейте!»
— но мало кто слышал его за ревом толпы: «Огня! Еще огня!…»

Отприлике у то исто доба, на другој хемисфери је
Карл Розенблум, један од најистакнутијих зналаца
сељачких ратова у Немачкој и Француској, а он је
истовремено био и трговац вуном Пани-Па, дигао
устанак муријских сељака, на јуриш је заузео два
града и био убијен стрелом у потиљак,
покушавајући да онемогући пљачке.
Примерно в то же время в другом полушарии Карл Розенблюм, один из
крупнейших знатоков крестьянских войн в Германии и Франции, он же
торговец шерстью Пани-Па, поднял восстание мурисских крестьян,
штурмом взял два города и был убит стрелой в затылок, пытаясь
прекратить грабежи.

Он је био још жив, када су по њега долетели
хеликоптером, али није могао да говори и само је
гледао око себе, са изразом кривца и ништа не
схватајући, својим огромним плавим очима, из
којих су непрекидно текле сузе…
Он был еще жив, когда за ним прилетели на вертолете, но говорить не мог
и только смотрел виновато и недоуменно большими голубыми глазами, из
которых непрерывно текли слезы…

А кратко време пре доласка Румате је одлично
замаскиран пријатељ-конфидент кајсанског
тиранина (Џереми Тариат, стручњак за историју
земљишних реформи),
А незадолго до прибытия Руматы великолепно законспирированный друг-
конфидент кайсанского тирана (Джереми Тафнат, специалист по истории
земельных реформ)

наједном из чиста мира извршио дворски преврат,
узурпирао власт, током пуна два месеца
покушавао да наметне Златни Век, упорно не
одговарајући на бесна питања суседа и Земље,
стекавши на тај начин славу лудака, срећно
избегао осам атентата, а на крају га је ухватила
хитна служба сарадника Института и подморницом
пребацила на острвску базу крај самог Јужног
пола…
вдруг ни с того ни с сего произвел дворцовый переворот, узурпировал
власть, в течение двух месяцев пытался внедрить Золотой Век, упорно не
отвечая на яростные запросы соседей и Земли, заслужил славу
сумасшедшего, счастливо избежал восьми покушений, был, наконец,
похищен аварийной командой сотрудников Института и на подводной
лодке переправлен на островную базу у Южного полюса…
«Помисли само!» прогунђао је Румата.
— Подумать только! — пробормотал Румата.
«Земља још уображава, да се најсложенијим
проблемима бави нулта физика…»
— До сих пор вся Земля воображает, что самыми сложными проблемами
занимается нуль-физика…
Дон Кондор је дигао главу.
Дон Кондор поднял голову.
«Ох, коначно!» рекао је полугласно.
— О, наконец-то! — сказал он негромко.

Почела су да топћу копита, бесно и продорно је
зањиштао хумахарски ждребац, зачула се
енергична псовка са јаким ируканским акцентом.
Зацокали копыта, злобно и визгливо заржал хамахарский жеребец,
послышалось энергичное проклятье с сильным ируканским акцентом.
У вратима се појавио дон Хуго, старији креветник
његове светлости војводе Ируканског, дебео,
румен, са кицошки уфитиљеним увис брковима,
осмејком до ушију, малим, веселим очицама под
коврџама кестењасте перике.
В дверях появился дон Гуг, старший постельничий его светлости герцога
Ируканского, толстый, румяный, с лихо вздернутыми усами, с улыбкой до
ушей, с маленькими веселыми глазками под буклями каштанового парика.
И поново је Румата начинио покрет да појури, и
загрли га, јер је то био Пашка; али се дон Хуго
наједном упреподобио, на његовој задриглој
физиономији појавио се сладуњав осмејак, лако
се повио у појасу, принео капу грудима и истегао
усне напред.
И снова Румата сделал движение броситься и обнять, потому что это же
был Пашка, но дон Гуг вдруг подобрался, на толстощекой физиономии
появилась сладкая приторность, он слегка согнулся в поясе, прижал шляпу
к груди и вытянул губы дудкой.
Румата је бацио кратак поглед на Александра
Васиљевича.
Румата вскользь поглядел на Александра Васильевича.
Али, Александра Васиљевича није било.
Александр Васильевич исчез.
На клупи је седео Генерални судија и Чувар
великих печата — раширивши ноге, ослонивши
леву руку о бок, а десном се држећи за дршку
свог позлаћеног мача.
На скамье сидел Генеральный судья и Хранитель больших печатей —
раздвинув ноги, уперев левую руку в бок, а правой держась за эфес
золоченого меча.
«Јако сте закаснили, дон Хуго», рекао је
непријатним гласом.
— Вы сильно опоздали, дон Гуг, — сказал он неприятным голосом.

«Извињавам се хиљаду пута!» повикао је дон
Хуго елегантно се приближавајући столу.
— Тысяча извинений! — вскричал дон Гуг, плавно приближаясь к столу.
«Кунем се рахитисом мога војводе, одиста
потпуно непредвиђене околности! Четири пута ме
је заустављала патрола његовог величанства
краља арканарског, и два пута сам морао да се
тучем са неким пробисветима.
— Клянусь рахитом моего герцога, совершенно непредвиденные
обстоятельства! Меня четырежды останавливал патруль его величества
короля Арканарского, и я дважды дрался с какими-то хамами.

« Кицошки је дигао леву руку, обавијену
окрвављеном крпом.
— Он изящно поднял левую руку, обмотанную окровавленной тряпкой.
«Узгред буди речено, благородни донови, чији се
то хеликоптер налази иза колибе?»
— Кстати, благородные доны, чей это вертолет позади избы?
«То је мој хеликоптер», свадљиво је рекао дон
Кондор.
— Это мой вертолет, — сварливо сказал дон Кондор.
«Немам времена за туче на путевима.»
— У меня нет времени для драк на дорогах.

Дон Хуго се пријатно осмехнуо и, узјахавши клупу
као коња, рекао:
Дон Гуг приятно улыбнулся и, усевшись верхом на скамью, сказал:
«И тако, благородни донови, принуђени смо да
констатујемо да је високоучени доктор Будах на
тајанствени начин нестао негде између ируканске
границе и Прашуме Тешких Мачева…»
— Итак, благородные доны, мы вынуждены констатировать, что
высокоученый доктор Будах таинственным образом исчез где-то между
ируканской границей и Урочищем Тяжелых Мечей…
Отац Кабани је наједном почео да се мешкољи на
свом лежају.
Отец Кабани вдруг заворочался на своем ложе.
«Дон Реба», рекао је прозуклим басом, не будећи
се.
— Дон Рэба, — густо сказал он, не просыпаясь.
«Оставите Будаха мени», очајнички је рекао
Румата, «и ипак покушајте да ме схватите…»
— Оставьте Будаха мне, — с отчаянием сказал Румата, — и попытайтесь
все-таки меня понять…

2
2
Румата се тргао и отворио очи.
Румата вздрогнул и открыл глаза.
Био је већ дан.
Был уже день.
Под прозорима на улици чула се ларма.
Под окнами на улице скандалили.
Неко је, према свему војник, урлао: «Сто-ко!
Олизаћеш то блато језиком!» (‘Добро јутро!’,
помислио је Румата.)
Кто-то, видимо военный, орал: «М-мэр-рзавец! Ты слижешь эту грязь
языком! („С добрым утром!“ — подумал Румата.)

«Ћу-та-ти!… Кунем се леђима светог Мике,
извешћеш ме из коже!» Други глас, груб и
промукао бубњао је, да на тој улици треба
гледати себи под ноге.
Ма-алчать!… Клянусь спиной святого Мики, ты выведешь меня из себя!»
Другой голос, грубый и хриплый, бубнил, что на этой улице надобно
глядеть под ноги.

«Пред јутро је пала кишица, а знате и сами када
је улица поплочавана»… «Он ће ми још
наређивати где да гледам!»… «Боље ме пустите,
благородни доне, не држите ме за кошуљу.
«Под утро дождичек прошел, а мостили ее сами знаете когда…» — «Он
мне еще указывает, куда смотреть!…» — «Вы меня лучше отпустите,
благородный дон, не держите за рубаху».
«Он ће ми још наређивати!» Зачуо се звонки
тресак.
— «Он мне еще указывает!…» Послышался звонкий треск.
Према свему, то је био већ други шамар — први је
пробудио Румату.
Видимо, это была уже вторая пощечина — первая разбудила Румату.
«Боље ме не туците, благородни доне…» бубњало
је одоздо.
«Вы меня лучше не бейте, благородный дон…» — бубнили внизу.
Познати глас али ко би то ипак могао да буде?
Чини се да је то дон Тамео.
Знакомый голос, кто бы это мог быть? Кажется, дон Тамэо.
Мораћу данас да му на картама на сваки начин
вратим његово хамахарско кљусе.
Надо будет сегодня проиграть ему хамахарскую клячу обратно.

Одиста интересантно, да ли ћу икада почети да се
разумем у коње? Истини за вољу треба признати
да се ми, Румате Есторске, никада нисмо
разумевали у коње.
Интересно, научусь я когда-нибудь разбираться в лошадях? Правда, мы,
Руматы Эсторские, спокон веков не разбираемся в лошадях.
Ми одлично познајемо борбене камиле.
Мы знатоки боевых верблюдов.
Добро је што у Арканару готово уопште нема
камила.
Хорошо, что в Арканаре почти нет верблюдов.

Румата се протегао тако да је све почело да
пуцкета, напипао крај узглавља уплетени свилени
шнур и цимнуо га неколико пута.
Румата с хрустом потянулся, нащупал в изголовье витой шелковый шнур и
несколько раз дернул.
У унутрашњости куће зачуло се звоно.
В недрах дома зазвякали колокольчики.
Дечак сигурно посматра свађу, помислио је
Румата.
Мальчишка, конечно, глазеет на скандал, подумал Румата.
Могао би да устане и обуче се и сам, али то би
изазвало потпуно непотребне гласине.
Можно было бы встать и одеться самому, но это — лишние слухи.
Почео је да ослушкује псовке под прозорима.
Он прислушался к брани под окнами.
Како је то само јак језик! Ентропија је
невероватна.
До чего же могучий язык! Энтропия невероятная.

Да га само дон Тамео не убије… У последње време
у граду су се појавиле јуначине, које су
прогласиле да за благородну борбу имају само
један мач, док други употребљавају специјално за
уличну поган — а те погани се, захваљујући
бригама дона Ребе, намножило нешто много у
славном Арканару.
Не зарубил бы его дон Тамэо… В последнее время в гвардии появились
любители, которые объявили, что для благородного боя у них только один
меч, а другой они употребляют специально для уличной погони — ее-де
заботами дона Рэбы что-то слишком много развелось в славном Арканаре.
Уосталом, дон Тамео није од таквих.
Впрочем, дон Тамэо не из таких.
Кукавица је наш дон Тамео, а и политичар је уз
све то познат…
Трусоват наш дон Тамэо, да и политик известный…
Одвратно је када дан почиње од дон Тамеа…
Румата је сео, обухвативши колена рукама под
раскошним, похабаним ћебетом.
Мерзко, когда день начинается с дона Тамэо… Румата сел, обхватив
колени под роскошным рваным одеялом.

Појављује се некакво осећање оловне
непробојности, човек просто жели да се скупи и
размишља о томе, како смо слаби и ништавни
пред околностима око нас… На Земљи нам то
такорећи и на памет не пада.
Появляется ощущение свинцовой беспросветности, хочется
пригорюниться и размышлять о том, как мы слабы и ничтожны перед
обстоятельствами… На Земле это нам и в голову не приходит.
Тамо смо сви ми здрави, самоуверени момци, који
су прошли кроз психолошки тренинг и који су
спремни на све.
Там мы здоровые, уверенные ребята, прошедшие психологическое
кондиционирование и готовые ко всему.
Имамо одличне нерве: умемо да не окрећемо
главе када туку и убијају.
У нас отличные нервы: мы умеем не отворачиваться, когда избивают и
казнят.
Фантастично смо издржљиви: у стању смо да
поднесемо логореје одиста нечувених кретена.
У нас неслыханная выдержка: мы способны выдерживать излияния
безнадежнейших кретинов.

Заборавили смо шта је то гадљивост, одговара
нам чак и посуђе, које се обично даје псима да га
лижу и после тога га тек, да би било лепше,
бришу прљавом кецељом.
Мы забыли брезгливость, нас устраивает посуда, которую по обычаю дают
вылизывать собакам и затем для красоты протирают грязным подолом.
Ми смо велики имперсонатори, чак и у сну не
говоримо језицима Земље.
Мы великие имперсонаторы, даже во сне мы не говорим на языках Земли.

Имамо оружје које никада не може да затаји —
базну теорију феудализма, која је разрађена у
тишини кабинета и лабораторија, на прашњавим
ископинама, у солидним дискусијама…
У нас безотказное оружие — базисная теория феодализма, разработанная в
тиши кабинетов и лабораторий, на пыльных раскопах, в солидных
дискуссиях…
Штета само, што дон Реба појма нема о тој
теорији.
Жаль только, что дон Рэба понятия не имеет об этой теории.

Штета је само што психолошка припрема спада са
нас као мастило, ми се бацамо у крајности,
принуђени смо да се бавимо непрекидивим
вежбама: «Стегни зубе и имај на уму да си
замаскирани бог, да они не знају шта раде и да
готово нико од њих није ни за шта крив и зато ти
мораш да будеш стрпљив и све подносиш…»
Испоставља се да се бунари хуманизма у нашим
душама, за које нам се на Земљи чинило као да су
без дна, празне одиста застрашујућом брзином.
Жаль только, что психологическая подготовка слезает с нас, как загар, мы
бросаемся в крайности, мы вынуждены заниматься непрерывной
подзарядкой: «Стисни зубы и помни, что ты замаскированный бог, что они
не ведают, что творят, и почти никто из них не виноват, и потому ты
должен быть терпеливым и терпимым…» Оказывается, что колодцы
гуманизма в наших душах, казавшиеся на земле бездонными, иссякают с
пугающей быстротой.

Свети Мика, па ми смо прави хуманисти тамо, на
Земљи, хуманизам је био скелет наше природе, у
клањању човеку, у нашој љубави према човеку
ми смо стизали до антропоцентризма, а овде
наједном хватамо сами себе како мислимо, да смо
волели не Човека, већ само комунара, Земљанина
једнаког нама…
Святой Мика, мы же были настоящими гуманистами там, на Земле,
гуманизм был скелетом нашей натуры, в преклонении перед Человеком, в
нашей любви к Человеку мы докатывались до антропоцентризма, а здесь
вдруг с ужасом ловим себя на мысли, что любили не Человека, а только
коммунара, землянина, равного нам…

Све чешће и чешће ловимо сами себе да мислимо:
«Па да ли су то уопште људи? Зар су они у стању
да временом постану људи?» И тада се присећамо
таквих као што су Кира, Будах, Арата Грбави,
сећамо се изузетног барона Пампе и наједном се
стидимо, а то је неуобичајено и непријатно, и што
је најважније, не помаже…
Мы все чаще ловим себя на мысли: «Да полно, люди ли это? Неужели они
способны стать людьми, хотя бы со временем?» и тогда мы вспоминаем о
таких, как Кира, Будах, Арата Горбатый, о великолепном бароне Пампа, и
нам становиться стыдно, а это тоже непривычно и неприятно и, что самое
главное, не помогает…

Не треба мислити на то, помислио је Румата.
Не надо об этом, подумал Румата.
Само не изјутра.
Только не утром.
Да бог да нестао, тај дон Тамео! У души се
накупило доста беса, а човек нема где да га
излије у таквој усамљености.
Провалился бы этот дон Тамэо!… Накопилось в душе кислятины, и некуда
ее выплеснуть в таком одиночестве.

Да, управо у усамљености! Ми, здрави,
самоуверени, да ли смо икада мислили да ћемо се
овде наћи у потпуној усамљености? Па у то
једноставно нико не би ни поверовао!
Вот именно, в одиночестве! Мы-то, здоровые, уверенные, думали ли мы,
что окажемся здесь в одиночестве? Да ведь никто не поверит!

Антоне, другарчино, шта ти је сад наједном?
Западно од тебе, на три сата лета одатле живи
Александар Васиљевич, добричина, паметан
човек, а источно — Пашка, седам година сте
провели у истој клупи, веран, весели пријатељ.
Антон, дружище, что это ты? На запад от тебя, три часа лету, Александр
Васильевич, добряк, умница, на востоке — Пашка, семь лет за одной
партой, верный веселый друг.
Шта ти је, шта си се раскиселио, Тошка? Штета је,
разуме се, мислили смо да си чвршћи, али коме се
то не дешава? Посао је врашки, схватамо то.
Ты просто раскис, Тошка. Жаль, конечно, мы думали, ты крепче, но с кем
не бывает? Работа адова, понимаем.
Врати се ти на Земљу, одмори се, позабави се
мало теоријом, а после ћемо већ видети…
Возвращайся-ка ты на Землю, отдохни, подзаймись теорией, а там видно
будет…
А Александар Васиљевич је, узгред буди речено,
најобичнији догматичар.
А Александр Васильевич, между прочим, чистой воды догматик.

Ако базна теорија не предвиђа постојање сивих
(«Ја, драговићу мој, за петнаест година рада
таква одступања од теорије нешто нисам
запазио…»), то значи да ми се сиви само
привиђају.
Раз базисная теория не предусматривает серых («Я, голубчик, за
пятнадцать лет работы таких отклонений от теории что-то не замечал…»),
значит, серые мне мерещатся.
А ако ми се већ привиђају, онда су ми значи
живци попустили и морам да одем на одмор.
Раз мерещатся, значит, у меня сдали нервы и меня надо отправить на
отдых.

«Но добро, обећавам, погледаћу и сам, и
известићу вас о свом мишљењу.
«Ну, хорошо, я обещаю, я посмотрю сам и сообщу свое мнение.

Али за сада, дон Румата, молим вас; никаквих
испада…» А Павел, пријатељ из детињства,
ерудита, видите ли, зналац, прави извор
информација, почео је да проучава паралелно
историју две планете и лако је доказао да је сиви
покрет у ствари само обичан наступ грађана
против барона.
Но пока, дон Румата, прошу вас, никаких эксцессов…» А Павел, друг
детства, эрудит, видите ли, знаток, кладезь информации… пустился
напропалую по историям двух планет и легко доказал, что серое движение
есть всего-навсего заурядное выступление горожан против баронов.

«Уосталом, ових дана ћу навратити до тебе,
погледати.
«Впрочем, на днях заеду к тебе, посмотрю.
На часну реч, некако ми је незгодно због
Будаха…» Хвала и на томе! И — доста!
Позабавићу се Будахом, када нико други за то
није способан.
Честно говоря, мне как-то неловко за Будаха…» И на том спасибо! И
хватит! Займусь Будахом, раз больше ни на что не способен.
Високоучени доктор Будах.
Высокоученый доктор Будах.

Прави Ируканац, велики лекар, коме војвода
Ирукански умало није подарио племство, али се
предомислио и одлучио да га стрпа у казамат.
Коренной ируканец, великий медик, которому герцог Ируканский чуть
было не пожаловал дворянство, но раздумал и решил посадить в башню.
Највећи у Царству стручњак за лечење отровима.
Крупнейший в Империи специалист по ядолечению.

Аутор чувеног трактата ‘о травама и другим
биљкама, тајанствено способним да служе као
узрочник туге, радости и смирења, а исто тако о
балама и соковима змија, паука и голо вепра ‘Y’,
који иста та и многа друга својства поседују’.
Автор широко известного трактата «О травах и иных злаках, таинственно
могущих служить причиною скорби, радости и успокоения, а равно о
слюне и соках гадов, пауков и голого вепря Ы, таковыми же и многими
другими свойствами обладающих».

Човек, у то нема сумње предиван и прави
интелектуалац, убеђени хуманиста и
сребромрзац: целокупна његова имовина — то је
врећа са књигама.
Человек, несомненно, замечательный и настоящий интеллигент,
убежденный гуманист и бессребреник: все имущество — мешок с
книгами.

Па коме си онда могао да будеш потребан,
докторе Будах, у сумрачној непросвећеној земљи
која је огрезла у крвавом тресетишту завера и
користољубља!
Так кому же ты мог понадобиться, доктор Будах, в сумеречной
невежественной стране, погрязшей в кровавой трясине заговоров и
корыстолюбия?
Сматрајмо да си жив и да се налазиш у Арканару.
Будем полагать, что ты жив и находишься в Арканаре.

Није искључено, разуме се, да су те ухватили и
нападачи — варвари, који су се спустили са
падина Црвеног Северног гребена.
Не исключено, конечно, что тебя захватили налетчики-варвары,
спустившиеся с отрогов Красного Северного хребта.

У том случају дон Кондор има намеру да се
повеже са нашим пријатељем
Шуштулетидоводусом, специјалистом за историју
првобитних култура, који сада ради као врач —
епилептичар код воде са именом које се састоји
од четрдесет и пет слогова.
На этот случай дон Кондор намерен связаться с нашим другом
Шуштулетидоводусом, специалистом по истории первобытных культур,
который работает сейчас шаманом-эпилептиком у вождя с
сорокапятисложным именем.

Али, ако си ипак у Арканару, онда су најпре
могли да те дограбе ноћни бандити Ваге Точка.
Если ты все-таки в Арканаре, то прежде всего тебя могли захватить
ночные работнички Ваги Колеса.
И чак не да те дограбе, већ да те прихвате, јер би
за њих главни добитак био твој пратилац,
благородни дон који је све проћердао на картама.
И даже не захватить, а прихватить, потому что для них главной добычей
был бы твой сопровождающий, благородный проигравшийся дон.
Али, било како било, они те неће убити. Вага
Точак је сувише велика циција да би урадио тако
нешто.
Но так или иначе они тебя не убьют: Вага Колесо слишком скуп для этого.
Могла је да те зароби и некаква будала барон.
Тебя мог захватить и какой-нибудь дурак барон.
Без икакве зле намере, једноставно да гозбује са
благородним сабеседником, поставио је стражу на
путу и довукао у свој замак твог пратиоца.
Безо всякого злого умысла, просто от скуки и гипертрофированного
гостеприимства. Захотелось попировать с благородным собеседником,
выставил на дорогу дружинников и затащил к себе в замок твоего
сопровождающего.
И ти ћеш седети у смрдљивој одаји са послугом,
све док се донови не напију до бесвести и не
растану се.
И будешь ты сидеть в вонючей людской, пока доны не упьются до
обалдения и не расстанутся.
У том случају ти такође ништа не прети.
В этом случае тебе тоже ничто не грозит.
Али, постоје још негде у Трулојарузи остаци
потучене недавно сељачке армије дона Ксија и
Перти Кичмењака, које сада тајно потпомаже сам
орао наш дон Реба за случај да дође до могућих
компликација са баронима.
Но есть еще засевшие где-то в Гниловражье остатки разбитой недавно
крестьянской армии дона Кси и Пэрты Позвоночника, которых тайком
подкармливает сейчас сам орел наш дон Рэба на случай весьма возможных
осложнений с баронами.

Е, они за поштеду не знају, и боље је на њих и не
мислити.
Вот эти пощады не знают, и о них лучше не думать.
Постоји још и дон Сатарина, царски наследни
аристократа, сто две године стар, који је потпуно
излапео.
Есть еще дон Сатарина, родовитейший имперский аристократ, ста двух лет
от роду, совершенно выживший из ума.

Он је у племенском непријатељству са војводама
Ируканским и повремено, поставши активан,
почиње да хвата све, који прелазе ируканску
границу.
Он пребывает в родовой вражде с герцогами Ируканскими и время от
времени, возбудившись к активности, принимается хватать все, что
пересекает ируканскую границу.

Он је јако опасан, јер када добије нападе
холециститиса може да издаје таква наређења, да
његове слуге не успевају ни да изнесу све лешеве
из његових тамница.
Он очень опасен, ибо под действием приступов холецистита способен
издавать такие приказы, что божедомы не успевают вывозить трупы из его
темниц.
И, на крају, оно најважније. Не најважније због
тога, што је то најопасније, већ због тога, што је
то истовремено и највероватније.
И, наконец, главное, не потому главное, что самое опасное, а потому, что
наиболее вероятное.

Сиве патроле дона Ребе.
Серые патрули дона Рэбы.
Јуришници на великим путевима.
Штурмовики на больших дорогах.
Могао си да доспеш у њихове шапе случајно, и
тада треба рачунати на прорачунатост и
хладнокрвност пратиоца.
Ты мог попасть в их руки случайно, и тогда следует рассчитывать на
рассудительность и хладнокровие сопровождающего.

Али шта да се ради ако се дон Реба заинтересује
за тебе? Дон Реба има одиста неочекиване
интересе…
Но что, если дон Рэба заинтересован в тебе? У дона Рэбы такие
неожиданные интересы…
Његови шпијуни су могли да ти пошаљу патролу
под командом сивог официра, племићког изрода
— ситног поседника, и ти сада чамиш у каменој
врећи под Веселом Кулом…
Его шпионы могли донести, что ты будешь проезжать через Арканар, тебе
навстречу выслали наряд под командой старательного серого офицера,
дворянского ублюдка из мелкопоместных, и ты сидишь сейчас в каменном
мешке под Веселой Башней…

Румата је поново нестрпљиво повукао шнур.
Румата снова нетерпеливо подергал шнур.
Врата спаваће собе су се отворила са одвратном
шкрипом, ушао је дечак-слуга, мршав и натмурен.
Дверь спальни отворилась с отвратительным визгом, вошел мальчик-
слуга, тощенький и угрюмый.
Звао се Уно, и његова судбина би могла да
послужи као тема за баладу.
Имя его было Уно, и его судьба могла бы послужить темой для баллады.

Поклонио се крај прага, вукући по поду
полураспаднуте ципеле, пришао постељи и ставио
на сточић послужавник са писмима, кафом и
комадом ароматичне коре за жвакање, која служи
за јачање зуба и њихово чишћење.
Он поклонился у порога, шаркая разбитыми башмаками, подошел к
кровати и поставил на столик поднос с письмами, кофе и комком
ароматической жевательной коры для укрепления зубов и чистки оных.
Румата га је љутито погледао.
Румата сердито посмотрел на него.
«Реци ми, молим те, да ли ћеш икада подмазати та
врата?»
— Скажи, пожалуйста, ты когда-нибудь смажешь дверь?
Дечак је оћутао, гледајући у под.
Мальчик промолчал, глядя в пол.
Румата је збацио ћебе, спустио голе ноге са
постеље и пружио руку ка послужавнику.
Румата отбросил одеяло, спустил голые ноги с постели и потянулся к
подносу.
«Јеси ли се данас умио?» упитао је.
— Мылся сегодня? — спросил он.
Дечак се пребацио са једне ноге на другу и,
ништа не одговоривши, кренуо по соби,
сакупљајући разбацану одећу.
Мальчик переступил с ноги на ногу и, ничего не ответив, пошел по
комнате, собирая разбросанную одежду.

«Чини ми се да сам те упитао, да ли си се данас
умио или ниси?» рекао је Румата, отварајући прво
писмо.
— Я, кажется, спросил тебя, мылся ты сегодня или нет? — сказал Румата,
распечатывая первое письмо.
«Водом грехе нећеш опрати», прогунђао је дечак.
— Водой грехов не смоешь, — проворчал мальчик.
«Јесам ли можда благородан, да се умивам, шта
ли?»
— Что я, благородный, что ли, мыться?
«А шта сам ти ја говорио о микробима?» рекао је
Румата.
— Я тебе про микробов что рассказывал? — сказал Румата.
Дечак је ставио зелене панталоне на наслон
фотеље и замахнуо палцем, терајући нечастивог.
Мальчик положил зеленые штаны на спинку кресла и омахнулся большим
пальцем, отгоняя нечистого.
«Три пута сам се ноћу молио», рекао је.
— Три раза за ночь молился, — сказал он.
«Шта још треба да радим?»
— Чего же еще?
«Будало», рекао је Румата и почео да чита писмо.
— Дурачина ты, — сказал Румата и стал читать письмо.
Писала је дона Окана, дворска дама, нова
фавориткиња дона Ребе.
Писала дона Окана, фрейлина, новая фаворитка дона Рэбы.

Предлагала му је да је те вечери посети ‘јер
нежно тугује’.
Предлагала нынче же вечером навестить ее, «томящуюся нежно».
У постскриптуму је обичним речима било
написано, шта у ствари очекује од тог сусрета.
В постскриптуме простыми словами было написано, чего она, собственно,
ждет от этой встречи.
Румата није издржао — поцрвенео је.
Румата не выдержал — покраснел.
Бацивши као лопов поглед на дечака, промрмљао
је: «Но, одиста…» О томе је требало размислити.
Воровато оглянувшись на мальчишку, пробормотал: «Ну, в самом деле…»
Об этом следовало подумать.

Било му је одвратно да иде, а не ићи је било
глупо — дона Окана је знала многе ствари.
Идти было противно, не идти было глупо — дона Окана много знала.
На душак је испио кафу и стрпао у уста кору за
жвакање.
Он залпом выпил кофе и положил в рот жевательную кору.
Следећи коверат је био од чврстог папира, жиг од
печатног воска је био измрљан; видело се да је
писмо отварано.
Следующий конверт был из плотной бумаги, сургучная печать смазана;
видно было, что письмо вскрывали.

Писао је дон Рипат, одлучни каријериста,
поручник сиве чете галантеријаца.
Писал дон Рипат, решительный карьерист, лейтенант серой роты
галантерейщиков.
Распитивао се за његово здравље, изражавао
своју увереност у победу сиве ствари и молио да
му одложи плаћање дуга, позивајући се при томе
на неважне околности.
Справлялся о здоровье, выражал уверенность в победе серого дела и
просил отсрочить должок, ссылаясь на вздорные обстоятельства.

«Добро, добро…» промрмљао је Румата, одложио
писмо, поново узео коверат и почео да га
разгледа са интересовањем.
«Ладно, ладно…» — пробормотал Румата, отложил письмо, снова взял
конверт и с интересом его оглядел.
Да, почели су стварно префињеније да раде.
Да, тоньше стали работать.
И то много префињеније.
Заметно тоньше.

У трећем писму му је нуђен двобој мачевима због
дона Пифе, али је аутор писма пристајао да се
одрекне изазова, ако дон Румата буде тако добар
и пружи му доказе, да он; благородни Румата са
доном Пифом нема никакве везе нити их је икада
имао.
В третьем письме предлагали рубиться на мечах из-за доны Пифы, но
соглашались снять предложение, если дону Румате благоугодно будет
привести доказательства того, что он, благородный дон Румата, к доне
Пифе касательства не имел и не имеет.

Писмо је било стандардно: основни текст је писао
калиграф, а у остављеним празнинама била су
лошим рукописом исписана имена и рокови.
Письмо было стандартным: основной текст писал каллиграф, а в
оставленных промежутках были коряво, с грамматическими ошибками
вписаны имена и сроки.
Румата је бацио писмо и почео да чеше изуједану
комарцима леву руку.
Румата отшвырнул письмо и почесал искусанную комарами левую руку.
«Но, дај да се умијем!» наредио је
— Ну, давай умываться! — приказал он.

Дечак је нестао из собе и убрзо се, улазећи у собу
унатрашке, вратио, вукући по поду дрвени чабар
са водом.
Мальчик скрылся за дверью и скоро, пятясь задом, вернулся, волоча по
полу деревянную лохань с водой.
После је нестао још једаред и довукао празан
лавор и бокал.
Потом сбегал еще раз за дверь и притащил пустую лохань и ковшик.

Румата је скочио на под, смакао преко главе
иструлелу, са финим ручним везом спаваћицу и
бучно извукао из канија мачеве који су му висили
крај узглавља.
Румата спрыгнул на пол, содрал через голову ветхую, с искуснейшей
ручной вышивкой ночную рубаху и с лязгом выхватил из ножен висевшие
у изголовья мечи.
Дечак је за сваки случај стао иза фотеље.
Мальчик из осторожности встал за кресло.

Пошто је десетак минута вежбао напад и одбрану,
Румата је бацио мачеве у зид, нагао се над празан
лавор и наредио: «Сипај!» Без сапуна је ишло
тешко, али се Румата на то већ био навикао.
Поупражнявшись минут десять в выпадах и отражениях, Румата бросил
мечи в стену, нагнулся над пустой лоханью и приказал: «Лей!» Без мыла
было плохо, но Румата уже привык.
Дечак му је сипао бокал за бокалом на леђа, на
главу и гунђао при томе: «Код свих је како треба,
нормално, као код осталих људи, само се код нас
изводе разне керефеке.
Мальчик лил ковш за ковшом на спину, на шею, на голову и ворчал: «У
всех как у людей, только у нас с выдумками.
Где то може да се види да се човек у два суда
умива.
Где это видано — в двух сосудах мыться.
У забитом углу некакву посуду смислили… Сваки
дан треба им дати чисти пешкир… А сами, видите
ли, и не помоливши се, потпуно голи са мачевима
скачу…»
В отхожем месте горшок какой-то придумали… Полотенце им каждый
день чистое… А сами, не помолившись, голый с мечами скачут…»
Бришући се пешкиром, Румата је рекао поучно:
Растираясь полотенцем, Румата сказал наставительно:

«Ја сам при двору, нисам ја тамо неки вашљиви
барон.
— Я при дворе, не какой-нибудь барон вшивый.
Дворанин мора да буде чист и лепо мирише.»
Придворный должен быть чист и благоухать.
«Његово величанство нема друга посла до вас да
мирише», побунио се дечак.
— Только у его величества и забот, что вас нюхать, — возразил мальчик.
«Сви знају да се његово величанство даноноћно
моли за нас, грешне.
— Все знают, его величество день и ночь молятся за нас, грешных.
А дон Реба, он се уопште никада и не умива.
А вот дон Рэба и вовсе никогда не моются.
Сам сам чуо, његов лакеј је причао.»
Сам слышал, их лакей рассказывал.
«Добро де, не гундај», рекао је Румата, навлачећи
најлонску мајицу.
— Ладно, не ворчи, — сказал Румата, натягивая нейлоновую майку.
Дечак је посматрао ту мајицу не одобравајући је.
Мальчик смотрел на майку с неодобрением.
О њој се већ одавно говоркало међу араканском
послугом.
О ней давно уже ходили слухи среди арканарской прислуги.

Али, ту Румата ништа није могао да уради из
потпуно природне људске гадљивости.
Но тут Румата ничего не мог поделать из естественной человеческой
брезгливости.
Када је облачио гаћице, дечак је окренуо главу на
страну и начинио покрет уснама као да је пљувао
на нечастивог.
Когда он надевал трусы, мальчик отвернул голову и сделал губами
движение, будто оплевывал нечистого.
Добро би било ипак унети у моду доњи веш,
помислио је Румата.
Хорошо бы все-таки ввести в моду нижнее белье, подумал Румата.

Али, на природан начин то је могло да се уради
само преко жена, а Румата се у томе одликовао
недозвољивом за извиђача разборитошћу.
Однако естественным образом это можно было сделать только через
женщин, а Румата и в этом отличался непозволительной для разведчика
разборчивостью.
Каваљер и вртиреп, који је знао какво понашање
доликује у престоници и који је био протеран у
провинцију због двобоја из љубави, требало је да
има у најмању руку једно двадесет љубавница.
Кавалеру и вертопраху, знающему столичное обращение и сосланному в
провинцию за дуэль по любви, следовало иметь по крайней мере двадцать
возлюбленных.

Румата је чинио одиста херојске напоре да одржи
свој реноме.
Румата прилагал героические усилия, чтобы поддержать свое реноме.
Половина његове агентуре, уместо да се бави
правим послом, ширила је о и њему одвратне
гласине, које су побуђивале зависти и
одушевљење код аркаранске гардијске омладине.
Половина его агентуры, вместо того чтобы заниматься делом,
распространяла о нем отвратительные слухи, возбуждавшие зависть и
восхищение у арканарской гвардейской молодежи.

Десетине разочараних дама, код којих се Румата
специјално задржавао читајући им стихове до
дубоко у ноћ (трећа стража, братски пољубац у
образ и скок са балкона у загрљај командира
ноћне патроле, познатог официра), прекидајући
једна другу причале су о правом престоничком
стилу каваљера из метрополе.
Десятки разочарованных дам, у которых Румата специально задерживался
за чтением стихов до глубокой ночи (третья стража, братский поцелуй в
щечку и прыжок с балкона в объятия командира ночного обхода,
знакомого офицера), наперебой рассказывали друг другу о настоящем
столичном стиле кавалера из метрополии.

Румата се држао само захваљујући
частољубивости тих глупавих и до одвратности
развратних жена, али проблем доњег веша је
остајао отворен.
Румата держался только на тщеславии этих глупых и до отвращения
развратных баб, но проблема нижнего белья оставалась открытой.
Нешто мало једноставније је било са марамицама!
На првом балу Румата је извукао из манжете
раскошну марамицу од чипке и њом обрисао усне.
Насколько было проще с носовыми платками! На первом же балу Румата
извлек из-за обшлага изящный кружевной платочек и промакнул им губы.

На следећем балу поносни гардисти су већ
брисали ознојена лица великим и малим
разнобојним комадима платна са везом и
монограмима.
На следующем балу бравые гвардейцы уже вытирали потные лица
большими и малыми кусками материи разных цветов, с вышивками и
монограммами.
А кроз месец дана су се већ појавили кицоши,
који су на савијеним рукама носили читаве
чаршаве, чији су се крајеви елегантно вукли по
поду.
А через месяц появились франты, носившие на согнутой руке целые
простыни, концы которых элегантно волочились по полу.
Румата је навукао зелене панталоне и белу
кошуљу од батиста са испраним оковратником.
Румата натянул зеленые штаны и белую батистовую рубашку с
застиранным воротом.
«Чека ли ме неко?» упитао је.
— Кто-нибудь дожидается? — спросил он.
«Берберин чека», одговорио је дечак.
— Брадобрей ждет, — ответил мальчик.
«И још два дона у салону седе, дон Тамео са
доном Сера.
— Да еще два дона в гостиной сидят, дон Тамэо с доном Сэра.

Наредили су да им донесу вино и сада играју
домине.
Вино приказали подать и режутся в кости.
Чекају вас на доручак.»
Ждут вас завтракать.
«Иди, позови бријача.
— Поди зови брадобрея.
Благородним доновима реци да ћу ускоро стићи.
Благородным донам скажи, что скоро буду.
И не буди груб, разговарај уљудно…»
Да не груби, разговаривай вежливо…

Доручак није био преобилан и после њега је
остајало доста места за скори ручак.
Завтрак был не очень обильный и оставлял место для скорого обеда.
Послужено је печено месо, припремљено са
разним травама, и укисељене псеће уши.
Было подано жареное мясо, сильно сдобренное специями, и собачьи уши,
отжатые в уксусе.
Пили су пенушаво ируканско, густо црно
есторско, бело соанско вино.
Пили шипучее ируканское, густое коричневое эсторское, белое соанское.

Вешто транжирајући са два ножа овчију ногу, дон
Тамео се жалио на дрскост најнижих класа.
Ловко разделывая двумя кинжалами баранью ногу, дон Тамэо жаловался
на наглость низших сословий.
«Имам намеру да поднесем званичну белешку на
највише име», изјавио је.
«Я намерен подать докладную на высочайшее имя, — объявил он.
«Племство захтева да сељацима и битангама
занатлијама буде забрањено да се појављују на
јавним местима и улицама.
— Дворянство требует, чтобы мужикам и ремесленному сброду было
запрещено показываться в публичных местах и на улицах.

Нека пролазе кроз дворишта и иза кућа.
Пусть ходят через дворы и по задам.
А у случајевима, када је појава сељака на улици
неизбежна, на пример када донесе хлеб, месо и
вино у благородне домове, нека за то добију
специјалну дозволу министарства одбране круне.»
В тех же случаях, когда появление мужика на улице неизбежно, например,
при подвозе им хлеба, мяса и вина в благородные дома, пусть имеет
специальное разрешение министерства охраны короны».
«Блистава глава!» усхићено је рекао дон Сера,
пљуцкајући на све стране сок од меса.
— «Светлая голова! — восхищенно сказал дон Сэра, брызгая слюнями и
мясным соком.

«А јуче, на двору…» И испричао је последњу
новост.
— А вот вчера при дворе…» И он рассказал последнюю новость.
Пасија дона Ребе, госпођица Окана, неопрезно је
стала краљу на болесну ногу.
Пассия дона Рэбы, фрейлина Окана, неосторожно наступила королю на
больную ногу.
Његово величанство се ражестило и, обративши
се дону Реби, нареди му да примерно казни
преступницу.
Его величество пришел в ярость и, обратившись к дону Рэбе, приказал
примерно наказать преступницу.

На то је дон Реба, и не трепнувши, одговорио:
«Биће извршено, ваше величанство.
На что дон Рэба, не моргнув глазом, ответил: «Будет исполнено, ваше
величество.
Још ове ноћи!» «Тако сам се кикотао», рекао је
дон Сера, одмахујући главом, «да су ми на
прслуку одскочиле две копче…»
Нынче же ночью!» «Я так хохотал, — сказал дон Сэра, крутя головой, —
что у меня на камзоле отскочили два крючка…»
Протоплазма, помислио је Румата.
Протоплазма, думал Румата.
Обична прождрљива протоплазма која се множи.
Просто жрущая и размножающаяся протоплазма.

«Да, благородни донови», рекао је.
— Да, благородные доны, — сказал он.
«Дон Реба је — паметан човек…»
— Дон Рэба — умнейший человек…
«Охо-хо», рекао је дон Сера.
— Ого-го! — сказал дон Сэра.
«И те како! Блистава одиста глава!»
— Еще какой! Светлейшая голова!…
«Истакнути политичар», рекао је дон Тамео
значајно, «и са осећањем у глави.»
— Выдающийся деятель, — сказал дон Тамэо значительно и с чувством.

«Сада ми је чак чудно да се сетим», наставио је
Румата, смешкајући се пријатељски, «шта се све
говорило о њему пре непуних годину дана.
— Сейчас даже странно вспомнить, — продолжал Румата, приветливо
улыбаясь, — что говорилось о нем всего год назад.
Сећате ли се, дон Тамео, како сте се оштроумно
подсмевали његовим кривим ногама?»
Помните, дон Тамэо, как остроумно вы осмеяли его кривые ноги?
Дон Тамео се загрцнуо и искапио пуну чашу
ируканског вина.
Дон Тамэо поперхнулся и залпом осушил стакан ируканского.
«Не сећам се», промрмљао је.
— Не припоминаю, — пробормотал он.
«Па и какав од мене може да буде
подсмешљивац…»
— Да и какой из меня осмеятель…
«Може, може», рекао је дон Сера, прекорно
одмахујући главом:
— Было, было, — сказал дон Сэра, укоризненно качая головой.
«И одиста!» узвикнуо је Румата.
— Действительно! — воскликнул Румата.

«Па ви сте присуствовали том разговору, дон
Сера! Сећам се да сте се тако кикотали
оштроумним поређењима дон Тамеа, да вам је у
тоалету чак нешто и отпало.»
— Вы же присутствовали при этой беседе, дон Сэра! Помню вы еще так
хохотали над остроумными пассажами дона Тамэо, что у вас что-то там
отлетело в туалете…
Дон Сера је поцрвенео и почео дуго и замуцкујући
да се оправдава, при чему је стално лагао.
Дон Сэра побагровел и стал длинно и косноязычно оправдываться, причем
все время врал.

Натуштени дон Тамео је навалио на јако есторско
вино, и пошто он, по његовим сопственим речима
‘како је почео од прекјуче изјутра, тако до дана
данашњег не може да се заустави’, њега су, када
су изашли из куће, морали да придржавају са обе
стране.
Помрачневший дон Тамэо приналег на крепкое эсторское, а так как он, по
его собственным словам, «как начал с позавчерашнего утра, так по сю
пору не может остановиться», его, когда они выбрались из дома, пришлось
поддерживать с двух сторон.
Дан је био сунчан, јасан.
День был солнечный, яркий.

Обичан народ се мувао међу кућама, тражећи шта
би могао да посматра, пиштала су и лармала деца,
бацала блато, кроз прозоре су гледале
лепушкасте грађанке у ноћним капицама, брзе
служавке су снебивљиво трептале влажним
очицама и расположење је лагано почело да се
поправља.
Простой народ толкался между домами, ища, на что бы поглазеть, визжали
и свистели мальчишки, кидаясь грязью, из окон выглядывали
хорошенькие горожанки в чепчиках, вертлявые служаночки застенчиво
стреляли влажными глазками, и настроение стало понемногу подниматься.

Дон Сера је вешто оборио са ногу неког сељака и
само што није умро од смеха, посматрајући како
се сељак батрга у бари.
Дон Сэра очень ловко сшиб с ног какого-то мужика и чуть не помер со
смеха, глядя, как мужик барахтается в луже.
Дон Тамео је наједном констатовао да је наопако
ставио мачеве, повикао је: «Станите!» и почео је
да се врти на месту, покушавајући да се окрене
унутар каишева.
Дон Тамэо вдруг обнаружил, что надел перевязи с мечами задом наперед,
закричал: «Стойте! — и стал крутиться на месте, пытаясь перевернуться
внутри перевязей.

Дон Сери је поново нешто отпало са прслука.
У дона Сэра опять что-то отлетело на камзоле.
Румата је ухватио за ружичасто уво неку служавку
која је туда трчала и замолио је да помогне дон
Тамеу да се барем мало среди.
Румата поймал за розовое ушко пробегавшую служаночку и попросил ее
помочь дону Тамэо привести себя в порядок.

Око благородних донова се одмах окупила маса
бадаваџија, који су служавци почели да дају
савете, од којих је ова поцрвенела као булка, а са
прслука дон Сере почеле су да отпадају копче,
дугмад и пређице.
Вокруг благородных донов немедленно собралась толпа зевак,
подававших служаночке советы, от которых та стала совсем пунцовой, а с
камзола дона Сэра градом сыпались застежки, пуговки и пряжки.

Када су на крају кренули даље, дон Тамео је
почео на сав глас да саставља допуну својој
белешци, у којој је указивао на неопходност
‘несврставања лепушкастих особа женског пола у
сељаке и обичан народ’.
Когда они, наконец, двинулись дальше, дон Тамэо принялся во
всеуслышание сочинять дополнение к своей докладной, в котором он
указывал на необходимость «непричисления хорошеньких особ женского
пола к мужикам и простолюдинам».
Тут дорогу им преградил воз с горшками.

Дон Сера је обнажио оба мача и изјавио да
благородним доновима не приличи да обилазе
разне ћупове, и да ће он себи пробити пут кроз
ове кочије.
Дон Сэра обнажил оба меча и заявил, что благородным донам не пристало
обходить всякие там горшки и он проложит себе дорогу сквозь этот воз.
Али, док је он нишанио, покушавајући да схвати
где се завршава зид куће и почињу ћупови и
лонци, Румата је ухватио точкове и окренуо
кочије, ослободивши на тај начин пут.
Но пока он примеривался, пытаясь различить, где кончается стена дома и
начинаются горшки, Румата взялся за колеса и развернул воз, освободив
проход.
Бадаваџије, које су одушевљено посматрале шта
се дешава, повикали су Румати троструко ‘ура’.
Зеваки, восхищенно наблюдавшие за происходившим, прокричали Румате
тройное «ура».
Благородни донови су већ кренули даље, али се
тада на прозору трећег спрата појавио дебели
сиви трговац и почео да тороче нешто о неморалу
дворана, са којима ће се ‘орао наш дон Реба
ускоро обрачунати’.
Благородные доны двинулись было дальше, но из окна на третьем этаже
высунулся толстый сивый лавочник и стал распространяться о
бесчинствах придворных, на которых «орел наш дон Рэба скоро найдет
управу».

Морали су да се зауставе и упуте у тај прозор цео
терет ноћних посуда из таљига.
Пришлось задержаться и переправить в это окно весь груз горшков.
У последњи нокшир Румата је убацио два
златника са профилом Пица Шестог и уручио га
запањеном власнику таљига.
В последний горшок Румата бросил две золотые монеты с профилем Пица
Шестого и вручил остолбеневшему владельцу воза.
«Колико сте му дали?» упитао га је дон Тамео,
када су кренули даље.
— Сколько вы ему дали? — спросил дон Тамэо, когда они пошли дальше.
«Ситницу», немарно је одговорио Румата.
— Пустяк, — небрежно ответил Румата.
«Два златника.»
— Два золотых.
«Тако ми леда светог Мике!» узвикнуо је дон
Тамео.
— Спина святого Мики! — воскликнул дон Тамэо.
«Богати сте! Хоћете ли да вам продам свог
хамахарског ждрепца?»
— Вы богаты! Хотите, я продам вам своего хамахарского жеребца?
«Добићу га од вас на коцки», рекао је Румата.
— Я лучше выиграю его у вас в кости, — сказал Румата.
«Па дабоме!» повикао је дон Сера и зауставио се.
— Верно! — сказал дон Сэра и остановился.

«Зашто не бисмо одиграли партију барбута?»
— Почему бы нам не сыграть в кости!
«Сада, овде?» упитао је Румата.
— Прямо здесь? — спросил Румата.
«А зашто да не?» упитао је дон Сера.
— А почему бы нет? — спросил дон Сэра.
«Не видим зашто благородни донови не би могли
да се коцкају тамо где им то падне на памет!»
— Не вижу, почему бы трем благородным донам не сыграть в кости там,
где им хочется!
Тада је дон Тамео наједном пао.
Тут дон Тамэо вдруг упал.
Дон Сера се споплео о његове ноге и такође пао.
Дон Сэра зацепился за его ноги и тоже упал.
«Сасвим сам заборавио», рекао је.
— Я совсем забыл, — сказал он.
«Време је да пођемо на стражу.»
— Нам ведь пора в караул.
Румата их је дигао и повео, држећи их за лактове.
Румата поднял их и повел, держа за локти.
Зауставио се пред огромном, мрачном зградом
дона Сатарине.
У огромного мрачного дома дона Сатарины он остановился.
«А како би било да навратимо код старог дона?»
упитао је.
— А не зайти ли нам к старому дону? — спросил он.

«Не видим разлога зашто три благородна дона не
би навратила код старог дон Сатарине», рекао је
дон Сера.
— Совершенно не вижу, почему бы трем благородным донам не зайти к
старому дону Сатарине, — сказал дон Сэра.
Дон Тамео је отворио очи.
Дон Тамэо открыл глаза.
«Пошто смо у служби краља», изјавио је, «ми смо
дужни да стално гледамо у будућност.
— Находясь на службе короля, — провозгласил он, — мы должны
всемерно смотреть в будущее.
Дон Сатарина — то је већ пређена етапа.
Д-дон Сатарина — это пройденный этап.

Напред, благородни донови. Морам да стигнем на
своје стражарско место…»
Вперед, благородные доны! Мне нужно на пост…
«Напред», сложио се Румата.
— Вперед, — согласился Румата.
Дон Тамео је поново спустио главу на груди и
више се није будио.
Дон Тамэо снова уронил голову на грудь и больше уже не просыпался.
Дон Сера је, савијајући прсте, причао о својим
љубавним победама.
Дон Сэра, загибая пальцы, рассказывал о своих любовных победах.
Тако су стигли и до двора.
Так они добрались до дворца.
У стражари је Румата са олакшањем положио дон
Тамеа на клупу, а дон Сера је сео за сто, немарно
одмакао од себе гомилу налога, које је потписао
краљ и изјавио да је коначно дошло време да
попију мало хладног ируканског вина.
В караульном помещении Румата с облегчением положил дона Тамэо на
скамью, а дон Сэра уселся за стол, небрежно отодвинул пачку ордеров,
подписанных королем, и заявил, что пришла, наконец, пора выпить
холодного ируканского.

Нека домаћин докотрља буре, наредио је, а
девојке (при томе је показао на гардисте-
стражаре, који су се картали за другим столом),
нека дођу овамо.
Пусть хозяин катит бочку, приказал он, а эти девочки (он указал на
караульных гвардейцев, игравших в карты за другим столом) пусть идут
сюда.
Дошао је командант страже, поручник чете
гардиста.
Пришел начальник караула, лейтенант гвардейской роты.

Дуго је разгледао дон Тамеа и бацао поглед на
дон Серу; када је дон Сера упитао: «Зашто су
увенути сви цветови у тајанственом врту
љубави?» закључио је да нема сврхе да их шаље
на стражу.
Он долго присматривался к дону Тамэо и приглядывался к дону Сэра; и
когда дон Сэра осведомился у него, «зачем увяли все цветы в саду
таинственном любви», решил, что посылать их сейчас на пост, пожалуй,
не стоит.
Нека за сада остану ту где су.
Пусть пока так полежат.

Румата је изгубио један златник картајући се са
поручником, и поразговарао са њим мало о новим
повезима и о начинима оштрења мачева.
Румата проиграл лейтенанту золотой и поговорил с ним о новых
форменных перевязях и о способах заточки мечей.

Приметио је, као узгред, да има намеру да оде код
дон Сатарине, који има оружје старе производње,
и био је јако огорчен, када је сазнао да је
поштовања достојан велможа коначно сасвим
полудео: још пре месец дана је пустио на слободу
своје заробљенике, распустио своју дружину, а
богату збирку средстава за мучење поклонио је
државној благајни.
Он заметил между прочим, что собирается зайти к дону Сатарине, у
которого есть оружие старинной заточки, и был очень огорчен, узнав, что
почтенный вельможа окончательно спятил: еще месяц назад выпустил
своих пленников, распустил дружину, а богатейший пыточный арсенал
безвозмездно передал в казну.
Старац од сто и две године изјавио је да има
намеру да остатак живота посвети добрим делима,
и сада сигурно више неће дуго живети.
Стодвухлетний старец заявил, что остаток жизни намеревается посвятить
добрым делам, и теперь, наверное долго не протянет.
Опростивши се од поручника, Румата је изашао из
двора и кренуо у луку.
Попрощавшись с лейтенантом, Румата вышел из дворца и направился в
порт.

Ишао је, заобилазећи баре и прескачући рупчаге,
пуне прљаве воде, безобзирно гурајући обичне
људе који су буљили у њега, намигујући
девојкама, на које је његова спољашност према
свему остављала јак утисак, клањао се дамама,
које су промицале у носиљкама, пријатељски се
здравио са познатим дворанима и намерно није
запажао сиве јуришнике.
Он шел, огибая лужи и перепрыгивая через рытвины, полные зацветшей
водой, бесцеремонно расталкивая зазевавшихся простолюдинов,
подмигивая девушкам, на которых внешность его производила, по-
видимому, неотразимое впечатление, раскланивался с дамами, которых

несли в портшезах, дружески здоровался со знакомыми дворянами и
нарочито не замечал серых штурмовиков.
Успут је навратио у Патриотску школу.
Он сделал небольшой крюк, чтобы зайти в Патриотическую школу.
Та школа је била основана на инсистирање дона
Ребе пре две године, а за припремање војних и
административних кадрова од синова ситних
поседника и трговаца.
Школа эта была учреждена иждивением дона Рэбы два года назад для
подготовки из мелкопоместных и купеческих недорослей военных и
административных кадров.

Кућа је била од камена, савремено грађена, без
стубова и барељефа, дебелих зидова, са уским,
налик на пушкарнице прозорима, и полуовалним
кулама по страни од главног улаза.
Дом был каменный, современной постройки, без колонн и барельефов, с
толстыми стенами, с узкими бойницеобразными окнами, с полукруглыми
башнями по сторонам главного входа.
У случају потребе, у кући је могла да се
организује одбрана.
В случае надобности в доме можно было продержаться.

Уским степеницама Румата се попео на други
спрат и, звецкајући мамузама по каменом поду,
кренуо поред учионица у кабинет прокуратора
школе.
По узким ступеням Румата поднялся на второй этаж и, звеня шпорами по
камню, направился мимо классов к кабинету прокуратора школы.
Из учионица се чуло брундање гласова, повици у
хору.
Из классов неслось жужжание голосов, хоровые выкрики.
«Ко је краљ? Светло величанство.
«Кто есть король? Светлое величество.

Ко су министри? Верни људи, који не изазивају
никакве сумње…» «И бог наш творац, рекао је:
‘Проклећу!’ И проклео је…» «А ако се труба три
пута зачује, расути се по двоје у ланац,
спустивши при томе копља…» «…Када оптужени
падне у несвест, саслушање треба одмах, не
падајући у ватру, прекинути…»
Кто есть министры? Верные, не знающие сомнений…», «… И бог, наш
создатель, сказал: „Прокляну“. И проклял…», «… А ежели рожок дважды
протрубит, рассыпаться по двое как бы цепью, опустив притом пики…»,
«…Когда же пытуемый впадает в беспамятство, испытание, не увлекаясь,
прекратить…»

Школа, помислио је Румата.
Школа, думал Румата.
Гнездо мудрости.
Гнездо мудрости.
Ослонац културе…
Опора культуры…
Он је, покуцавши, гурнуо ниска, засвођена врата
и ушао у кабинет, мрачан и леден као подрум.
Он, не стучась, толкнул низкую сводчатую дверь и вошел в кабинет,
темный и ледяной, как погреб.

У сусрет му је иза огромног стола, претрпаног
папирима и прутевима за кажњавање, скочио
дугајлија, сав некако угласт, ћелав, са очима које
су упале дубоко у дупље, утегнут у узан сиви
мундир са нашивцима министарства одбране
круне.
Навстречу из-за огромного стола, заваленного бумагой и тростями для
наказаний, выскочил длинный угловатый человек, лысый, с
провалившимися глазами, затянутый в узкий серый мундир с нашивками
министерства охраны короны.

То је и био прокурор Патриотске школе,
високоучени отац Кин — садиста — убица, који је
отишао у монахе, аутор ‘Трактата о доставама’,
који је привукао пажњу дон Ребе.
Это и был прокуратор Патриотической школы высокоученый отец Кин —
садист-убийца, постригшийся в монахи, автор «Трактата о доносе»,
обратившего на себя внимание дона Рэбы.
Немарно климнувши главом у одговор на увијени
поздрав, Румата је сео у фотељу и пребацио ногу
преко ноге.
Небрежно кивнув в ответ на витиеватое приветствие, Румата сел в кресло
и положил ногу на ногу.

Отац Кин је остао да стоји, повијен у ставу
учитиве пажње.
Отец Кин остался стоять, согнувшись в позе почтительного внимания.
«Но, како стоје ствари!» упитао је Румата
благонаклоно.
— Ну, как дела? — спросил Румата благосклонно.
«Једне учене уништавамо, а друге обучавамо?»
Отац Кин се искезио.
— Одних грамотеев режем, других учим? Отец Кин осклабился.
«Учени нису непријатељи краља», рекао је.
— Грамотей не есть враг короля, — сказал он.

«Непријатељ краља је учени машталац, учени
човек који је почео да сумња, учени човек који не
верује! А ми овде…»
— Враг короля есть грамотей-мечтатель, грамотей усомнившийся,
грамотей неверящий! Мы же здесь…
«Добро, добро», рекао је Румата.
— Ладно, ладно, — сказал Румата.
«Верујем ти.
— Верю.
Шта то пишеш? Читао сам твој трактат — корисна
је то књига, али глупа.
Что пописываешь? Читал я твой трактат — полезная книга, но глупая.

Како си то могао? Није то добро.
Как же это ты? Нехорошо.
Прокуратор!…»
Прокуратор!…
«Нисам се трудио да запањим умом»,
достојанствено је одговорио отац Кин.
— Не умом поразить тщился, — с достоинством ответил отец Кин.
«Једино, што сам хтео да постигнем, то је да
будем држави користан.
— Единственно, чего добивался, успеть в государственной пользе.
Паметни нам нису потребни.
Умные нам не надобны.

Потребни су нам верни.
Надобны верные.
И ми…»
И мы…
«Добро, добро», рекао је Румата.
— Ладно, ладно, — сказал Румата.
«Верујем ти.
— Верю.
Но пишеш ли нешто ново или не?»
Так пишешь что новое или нет?

«Спремам се да поднесем на разматрање
министру трактат о новој држави, пример за коју
треба да буде Област Светог Ордена.»
— Собираюсь подать на рассмотрение министру рассуждение о новом
государстве, образцом коего полагаю Область Святого Ордена.
«Шта ти је?» зачуди се Румата.
— Это что же ты? — удивился Румата.
«Све хоћеш у калуђере да нас стрпаш?…»
— Всех нас в монахи хочешь?…
Отац Кин је стегао руке и нагао се напред.
Отец Кин стиснул руки и подался вперед.

«Дозволите да вам објасним, благородни доне»,
ватрено је почео, олизавши усне.
— Разрешите пояснить, благородный дон, — горячо сказал он, облизнув
губы.
«Суштина је у нечем сасвим другом. Суштина се
састоји у основним поставкама нове државе.
— Суть совсем в ином! Суть в основных установлениях нового
государства.

Те поставке су једноставне, и има их само три:
слепо веровање у непогрешивост закона,
безусловно повиновање тим законима а такође
стална присмотра над свима.»
Установления просты, и их всего три: слепая вера в непогрешимость
законов, беспрекословное оным повиновение, а также неусыпное
наблюдение каждого за всеми!
«Хм», рекао је Румата.
— Гм, — сказал Румата.
«А зашто?»
— А зачем?
«Шта то ‘зашто’?»
— Что «зачем»?

«Ипак си глуп», рекао је Румата.
— Глуп ты все-таки, — сказал Румата.
«Но добро, нека буде, верујем ти.
— Ну ладно, верю.
Шта сам оно хтео?...
Так о чем это я ?…
Ах, да! Сутра ћеш примити два нова наставника.
Да! Завтра ты примешь двух новых наставников.
Зову се: отац Тара, поштовања достојан старац,
бави се оном… космографијом, и брат Нанин,
такође веран човек, јак је у историји.
Их зовут: отец Тарра, очень почтенный старец, занимается этой…
космографией, и брат Нанин, тоже верный человек, силен в истории.

То су моји људи, и прими их са достојним
поштовањем.
Это мои люди, и прими их почтительно.
Ево ти предујам.
Вот залог.
« Бацио је на сто врећицу која је зазвечала.
— Он бросил на стол звякнувший мешочек.
«Твој део је — пет златника… Јеси ли схватио?»
— Твоя доля здесь — пять золотых… Все понял?
«Да, благородни доне», рекао је отац Кин.
— Да, благородный дон, — сказал отец Кин.
Румата је зевнуо и осврнуо се око себе.
Румата зевнул и огляделся.

«И одлично је што си схватио», рекао је.
— Вот и хорошо, что понял, — сказал он.
«Мој отац је због нечега јако волео те људе и
завештао ми је да средим њихов живот.
— Мой отец почему-то очень любил этих людей и завещал мне устроить
их жизнь.
Но, објасни ми, учени човече, одакле у
благородном дону може да постоји таква
приврженост ученим људима?»
Вот объясни мне, ученый человек, откуда в благороднейшем доне может
быть такая привязанность к грамотею?

«Можда су у питању некакве посебне заслуге?»
почео је да претпоставља отац Кин.
— Возможно, какие-нибудь особые заслуги? — предположил отец Кин.
«О чему ти то?» сумњичаво је упитао Румата.
— Это ты о чем? — подозрительно спросил Румата.
«Уосталом зашто да не? Да… Ћерка тамо нека
згодна или сестра… Вина код тебе, разуме се,
нема?»
— Хотя почему же? Да… Дочка там хорошенькая или сестра… Вина,
конечно, у тебя здесь нет?
Отац Кин је са изразом кривца раширио руке.
Отец Кин виновато развел руки.

Румата је узео са стола један од листића папира и
једно време га држао пред очима.
Румата взял со стола один из листков и некоторое время подержал перед
глазами.
«‘Проунапређивање’…» прочитао је.
— «Споспешествование»… — прочел он.
«Мудраци!» Испустио је лист на под и устао.
— Мудрецы! — он уронил листок на пол и встал.
«Пази, да их овде нека твоја учена банда не
вређа.
— Смотри, чтобы твоя ученая свора их здесь не обижала.

Ја ћу их једаред посетити, и ако случајно
сазнам…» Принео је под нос оцу Кину песницу.
Я их как-нибудь навещу, и если узнаю… — Он поднес под нос отцу Кину
кулак.
«Но, добро, добро, не бој се, нећу…»
— Ну ладно, ладно, не бойся, не буду…
Отац Кин се закикотао са поштовањем, Румата му
је климнуо главом и кренуо према вратима,
парајући под мамузама.
Отец Кин почтительно хихикнул. Румата кивнул ему и направился к
двери, царапая пол шпорами.

На улици Премногоблагодарности навратио је у
радњу са оружјем, купио нове обруче за каније,
испробао пар ножева (бацао их је у зид, одмерио
на длану — нису му се допали) а онда је севши на
тезгу, поразговарао мало са власником, оцем
Гауком.
На улице Премногоблагодарения он заглянул в оружейную лавку, купил
новые кольца для ножен, попробовал пару кинжалов (покидал в стену,
примерил к ладони — не понравилось), затем, присев на прилавок,
поговорил с хозяином, отцом Гауком.

Отац Гаук је имао тужне добре очи и мале, бледе
руке прекривене неопраним црним мрљама.
У отца Гаука были печальные добрые глаза и маленькие бледные руки в
неотмытых чернильных пятнах.

Румата је мало поразговарао са њим о
вредностима стихова Гурена, саслушао
интересантан коментар уз стихове ‘Како лист
увену и пада на душу…’ замолио га да му прочита
нешто ново и, пожаливши мало заједно са
аутором због изразито тужних строфа,
издекламовао пред одлазак ‘Бити или не бити?’ —
у свом преводу на ирукански језик.
Румата немного поспорил с ним о достоинствах стихов Цурэна, выслушал
интересный комментарий к строчке «Как лист увядший падает на
душу…», попросил прочесть что нибудь новенькое и, повздыхав вместе с
автором над невыразимо грустными строфами, продекламировал перед
уходом «Быть или не быть?» в своем переводе на ируканский.
«Свети Кика!» повикао је запањени отац Гаук,
«чији су то стихови?»
— Святой Мика! — вскричал воспламененный отец Гаук. — Чьи это
стихи?
«Моји», рекао је Румата и изашао.
— Мои, — сказал Румата и вышел.

Навратио је у ‘Сиву радост’, попио чашу
арканарске киселице, потапшао власницу по
образу, преврнуо вешто мачем сточић државног
доушника, који је буљио у њега, после тога
отишао у удаљени угао и пронашао тамо брадатог
човека са мастионицом око врата и у ритама.
Он зашел в «Серую Радость», выпил стакан арканарской кислятины,
потрепал хозяйку по щеке, перевернул, ловко двинув мечом, столик
штатного осведомителя, пялившего на него пустые глаза, затем прошел в
дальний угол и отыскал там обтрепанного бородатого человечка с
чернильницей на шее.
«Здраво брате Нанине», рекао је.
— Здравствуй, брат Нанин, — сказал он.

«Колико си молби данас написао?»
— Сколько прошений написал сегодня?
Брат Нанин се збуњено осмехнуо, показавши при
томе ситне, покварене зубе.
Брат Нанин застенчиво улыбнулся, показав мелкие испорченные зубы.
«Сада се молбе мало пишу, благородни доне»,
рекао је.
— Сейчас пишут мало прошений, благородный дон, — сказал он.
«Једни сматрају да нема сврхе молити, а други
сматрају да ће у најближе време моћи да узму и
сами без икакве молбе.»
— Одни считают, что просить бесполезно, а другие рассчитывают в
ближайшее время взять без спроса.
Румата се нагао уз његово уво и испричао да је
ствар са Патриотском школом сређена: «Ево ти
два златника», рекао је на крају.
Румата наклонился к его уху и рассказал, что дело с Патриотической
школой улажено. — Вот тебе два золотых, — сказал он в заключение.
«Обуци се, упристоји се.
— Оденься, приведи себя в порядок.
И буди опрезнији… барем првих дана.
И будь осторожнее… хотя бы в первые дни.
Отац Кин је опасан човек.»
Отец Кин опасный человек.

«Прочитаћу му свој ‘Трактат о гласинама’», весело
је рекао брат Нанин.
— Я прочитаю ему свой «Трактат о слухах», — весело сказал брат Нанин.
«Хвала, благородни доне.»
— Спасибо, благородный дон.
«Шта све човек неће урадити у знак сећања на
свог оца!» рекао је Румата.
— Чего не сделаешь в память о своем отце! — сказал Румата.
«А сада ми кажи, где бих могао да пронађем оца
Тара?»
— А теперь скажи, где мне найти отца Тарра?

Брат Нанин је престао да се смешка и збуњено је
почео да трепће.
Брат Нанин перестал улыбаться и растерянно замигал.
«Јуче је овде дошло до тучњаве», рекао је.
— Вчера здесь случилась драка, — сказал он.
«А отац Тара је мало више попио.
— А отец Тарра немного перепил.
И, уз све то, он је риђ… Сломили су му ребро.»
И потом он же рыжий… Ему сломали ребро.
Румата је подригнуо од беса.
Румата крякнул от досады.
«То је несрећа!» рекао је.
— Вот несчастье! — сказал он.

«И зашто тако много пијете?»
— И почему вы так много пьете?
«Понекад је тешко уздржати се», тужно је рекао
брат Нанин.
— Иногда бывает трудно удержаться, — грустно сказал брат Нанин.
«То је тачно», рекао је Румата.
— Это верно, — сказал Румата.
«Но па шта, ево ти још два златника, чувај га.»
— Ну что ж, вот еще два золотых, береги его.
Брат Нанин се сагао, ловећи му руку.
Брат Нанин наклонился, ловя его руку.
Румата се повукао за један корак.
Румата отступил.

«Но, но», рекао је.
— Ну-ну, — сказал он.
«То није најбоља од твојих шала, брате Нанине.
— Это не самая лучшая из твоих шуток, брат Нанин.
Да си ми здраво.»
Прощай.
У луци је заударало као нигде у Арканару.
В порту пахло, как нигде в Арканаре.
Заударало је на слану воду, слаткише, смолу,
дим, ужеглу сланину, из таверни је допирао мирис
чађи, печене рибе, киселог вина.
Пахло соленой водой, тухлой тиной, пряностями, смолой, дымом, лежалой
солониной, из таверн несло чадом, жареной рыбой, прокисшей брагой.

У загушљивом ваздуху чуле су се псовке.
В душном воздухе висела густая разноязыкая ругань.

На молу, у тесним пролазима између магацина,
око таверни мувале су се хиљаде људи
најчудноватијег изгледа: немарни морнари,
надувени трговци, тужни рибар, трговци
робовима, трговци женама, нафракане девојке,
пијани војници, некакве нејасне наоружане
личности, фантастични одрпанци са златним
бразлетама на прљавим шапама.
На пирсах, в тесных проходах между складами, вокруг таверн толпились
тысячи людей диковинного вида: расхлюстанные матросы, надутые
купцы, угрюмые рыбаки, торговцы рабами, торговцы женщинами,
раскрашенные девки, пьяные солдаты, какие-то неясные личности,

увешанные оружием, фантастические оборванцы с золотыми браслетами
на грязных лапах.
Сви су били узбуђени и љутити.
Все были возбуждены и обозлены.
По наређењу дон Ребе, већ трећи дан ниједан
брод, ниједан чамац није могао да напусти луку.
По приказу дона Рэбы вот уже третий день ни один корабль, ни один
челнок не мог покинуть порта.
Крај докова су се поигравали зарђалим месарским
сатарама сиви јуришници — пљуцкали су,
безобразно и злурадо посматрајући гомилу људи.
У причалов поигрывали ржавыми мясницкими топорами серые
штурмовики — поплевывали, нагло и злорадно поглядывая на толпу.

На блокираним бродовима, у групама по пет-шест,
чучали су развијени, бакарне боје коже људи у
крзну и са бакарним калпацима на глави — то су
били најамници-варвари, који нису умели да се
боре изблиза, али који су били страшни овако,
посматрани из даљине, са својим дугачким
цевима, из којих су издувавали отровне трнове.
На арестованных кораблях группами по пять-шесть человек сидели на
корточках ширококостные, меднокожие люди в шкурах шерстью наружу и
медных колпаках — наемники-варвары, никудышные в рукопашном бою,
но страшные вот так, на расстоянии, своими длиннющими духовыми
трубками, стреляющими отравленной колючкой.

А иза праве љуме јарбола, на отвореном мору,
црнеле су се замрле борбене галере краљевске
флоте.
А за лесом мачт, на открытом рейде чернели в мертвом штиле длинные
боевые галеры королевского флота.
Оне су повремено испуштале огњене струје дима,
које су озаривале море — палили су нафту да би
преплашили најамнике.
Время от времени они испускали красные огненно-дымные струи,
воспламеняющие море, — жгли нефть для устрашения.

Румата је прољао поред царинске канцеларије,
где су се пред затвореним вратима окупили
натуштени морски вукови, који су узалудно
очекивали дозволу да крену, пробио се кроз
гомилу која је урлала, која је трговала чиме год је
стигла (од робиња и црног бисера, па све до
наркотика и дресираних паука),
Румата миновал таможенную канцелярию, где перед запертыми дверями
сгрудились угрюмые морские волки, тщетно ожидающие разрешения на
выход, протолкался через крикливую толпу, торгующую чем попало (от
рабынь и черного жемчуга до наркотиков и дрессированных пауков),

стигао до докова, бацио поглед на поређане у
низу да би их сви видели, натекле на сунцу
лешеве у морнарским јакнама, и направивши
добар круг по ђубретом прекривеној ледини, ушао
у смрдљиве улице лучке периферије.
вышел к пирсам, покосился на выложенные в ряд для всеобщего
обозрения на самом солнцепеке раздутые трупы в матросских куртках и,
описав дугу по захламленному пустырю, проник в вонючие улочки
портовой окраины.
Ту је већ било много тише.
Здесь было тише.

У вратима сиромашних уџерица дремале су
полунаге девојке, на раскрсници је лежао
разбијене њушке пијани војник са изврнутим
џеповима, поред зидова су промицале сумњиве
фигуре бледих, ноћних физиономија.
В дверях убогих притончиков дремали полуголые девки, на перекрестке
валялся разбитой мордой вниз упившийся солдат с вывернутыми
карманами, вдоль стен крались подозрительные фигуры с бледными
ночными физиономиями.

Дању је овде Румата био по први пут и у први мах
се зачудио што не привлачи ничију пажњу:
пролазници су пијаним очима гледали или негде
поред њега, или као кроз њега, иако су се
померали у страну, правећи му пут.
Днем Румата был здесь впервые и сначала удивился, что не привлекает
внимания: встречные заплывшими глазами глядели либо мимо, либо как
бы сквозь него, хотя и сторонились, давая дорогу.

Али, када је скретао иза угла, сасвим се случајно
окренуо и успео да примети како се петнаестак
разнокалибарских глава, мушких и женских,
кудравих и ћелавих, моментално увукло у врата,
прозоре, пролазе.
Но, сворачивая за угол, он случайно обернулся и успел заметить, как
десятка полтора разнокалиберных голов, мужских и женских, лохматых и
лысых, мгновенно втянулись в двери, в окна, в подворотни.

Тада је осетио чудновату атмосферу овог
одвратног места, атмосферу можда не баш
непријатељства или опасности, већ некаквог
лошег, користољубивог интересовања.
Тогда он ощутил странную атмосферу этого гнусного места, атмосферу не
то чтобы вражды или опасности, а какого-то нехорошего, корыстного
интереса.
Гурнувши раменом врата, ушао је у једну јазбину,
у којој је у полумрачној сали дремао за шанком
дугоноси старац са лицем мумије.
Толкнув плечом дверь, он вошел в один из притонов, где в полутемной
зальце дремал за стойкой длинноносый старичок с лицом мумии.

Столови су били пусти.
За столами было пусто.
Румата је нечујно пришао шанку и већ хтео да
старцу опали чвргу, у огроман нос, када је
наједном запазио да заспали старац уопште не
спава, већ да га кроз полуотворене капке
пажљиво посматра.
Румата неслышно подошел к стойке и примерился уже щелкнуть старика в
длинный нос, как вдруг заметил, что спящий старик вовсе не спит, а
сквозь голые прижмуренные веки внимательно его разглядывает.

Румата је бацио на шанк сребрни новчић, и очи
старца су се тог истог часа широм отвориле.
Румата бросил на стойку серебряную монетку, и глаза старичка сейчас же
широко раскрылись.
«Шта жели благородни дон?» пословно је почео
да се распитује.
— Что будет угодно благородному дону? — деловито осведомился он.
«Траву? Прашак за шмркање? Девојку?»
— Травку? Понюшку? Девочку?
«Не претварај се», рекао је Румата.
— Не притворяйся, — сказал Румата.
«Добро знаш зашто сам дошао овамо.»
— Ты знаешь, зачем я сюда прихожу.

«Ехе, па то је, према свему, дон Румата», са
необичним чуђењем повикао је старац.
— Э-э, да никак это дон Румата! — с необычайным удивлением вскричал
старик.
«А ја гледам, нешто ми је познато…»
— Я и то смотрю, что-то знакомое…
Рекавши то, поново је спустио капке.
Сказавши это, он снова опустил веки.
Све је било јасно.
Все было ясно.
Румата је обишао шанк и провукао се кроз уска
врата у суседну собицу.
Румата обошел стойку и пролез сквозь узкую дверь в соседнюю
комнатушку.
Тамо је било тесно, мрачно и заударало је на
нешто загушљиво и киселкасто.
Здесь было тесно, темно и воняло душной кислятиной.
На средини, за високим пултом стајао је, сагавши
се над папирима, збрчкани старији човек са
пљоснатом црном капицом на глави.
Посредине за высокой конторкой стоял, согнувшись над бумагами,
сморщенный пожилой человек в плоской черной шапочке.
На пулту је чађио жижак, и у полумраку су се
видела само лица људи, који су непокретно
стајали крај зидова.
На конторке мигала коптилка, и в сумраке виднелись только лица людей,
неподвижно сидевших у стен.
Румата је, придржавајући мачеве, напипао
столичицу крај зида и сео.
Румата, придерживая мечи, тоже нашарил табурет у стены и сел.
Овде су владали посебни закони и посебна
етикеција.
Здесь были свои законы и свой этикет.
На придошлицу нико није обратио ни најмању
пажњу: када је дошао човек, значи да тако треба
да буде, а ако не треба, онда ће бити довољан
један миг и човек ће нестати.
Внимания на вошедшего никто не обратил: раз пришел человек, значит,
так надо, а если не надо, то мигнут — и не станет человека.

Тражи га после узалуд по целом свету… Збрчкани
старац је приљежно шкрипутао пером; људи крај
зидова су били непомични.
Ищи его хоть по всему свету… Сморщенный старик прилежно скрипел
пером, люди у стен были неподвижны.
Повремено је час један, час други од њих
отегнуто уздисао.
Время от времени то один из них, то другой протяжно вздыхал.
По зидовима, су, лупкајући невидљиво јурцали
гуштери — мухоловци.
По стенам, легонько топоча, бегали невидимые ящерицы-мухоловки.

Непокретни људи крај зидова биле су вође банди
— неке од њих је Румата већ одавно лично
познавао.
Неподвижные люди у стен были главарями банд — некоторых Румата
давно знал в лицо.
Саме по себи, те тупе животиње нису много
вределе.
Сами по себе эти тупые животные стоили немного.
Њихова психологија није била ништа сложенија
од психологије средњег трговца.
Их психология была не сложнее психологии среднего лавочника.

То су биле незналице, непоштени људи који су
добро владали ножевима и кратким маљевима.
Они были невежественны, беспощадны и хорошо владели ножами и
короткими дубинками.
А човек за пултом…
А вот человек у конторки…

Звао се Вага Точак, и он је био свемогућ,
поглавар који није знао за конкуренцију међу
свим злочиначким снагама Мореуза — од
Питанских блатишта на западу Ирукана, до
поморских граница трговачке републике Соан.
Его звали Вага Колесо, и он был всемогущим, не знающим конкурентов
главою всех преступных сил Запроливья — от Питанских болот на западе
Ирукана до морских границ торговой республики Соан.

Њега су проклеле све три званичне цркве
Империје због неумереног поноса, јер је себе
називао млађим братом владара.
Он был проклят всеми тремя официальными церквами Империи за
неумеренную гордыню, ибо называл себя младшим братом царствующих
особ.

Он је био командант ноћне армије од десет
хиљада људи, поседовао је богатство од неколико
стотина хиљада златника, а његова агентура је
знала и најбрижљивије чуване тајне државног
апарата.
Он располагал ночной армией общей численностью до десяти тысяч
человек, богатством в несколько сотен тысяч золотых, а агентура его
проникала в святая святых государственного аппарата.

Последњих двадесет година четири пута је
погубљиван, сваки пут пред великим бројем
присутних; по званичној верзији, он се у том
тренутку налазио истовремено у три најмрачније
тамнице Империје, а дон Реба је не једном
издавао наређења ‘која су се односила на то да
државни злочинци и други зломишљеници шире
легенде о такозваном Ваги Точку, који у ствари не
постоји, а то значи да је легендаран’.
За последние двадцать лет его четырежды казнили, каждый раз при
большом стечении народа; по официальной версии, он в настоящий
момент томился сразу в трех самых мрачных застенках Империи, а дон
Рэба неоднократно издавал указы «касательно возмутительного
распространения государственными преступниками и иными
злоумышленниками легенд о так называемом Ваге Колесе, на самом деле
не существующем и, следовательно, легендарном».
Тај исти дон Реба је позивао код себе, по
гласинама које су се шириле, неколико барона,
који су имали јаке дружине и предлагао им
награду: пет стотина златника за мртвог и седам
хиљада златника за живог Вагу.
Тот же дон Рэба вызывал к себе, по слухам, некоторых баронов,
располагающих сильными дружинами, и предлагал им вознаграждение:
пятьсот золотых за Вагу мертвого и семь тысяч золотых за живого.

Сам Румата је својевремено морао да утроши
доста снаге и злата, да би успоставио контакте са
тим човеком.
Самому Румате пришлось в свое время потратить немало сил и золота,
чтобы войти в контакт с этим человеком.
Вага је изазивао у њему највеће могуће гађење,
али понекад је био и јако користан, буквално
незаменљив.
Вага вызывал в нем сильнейшее отвращение, но иногда был чрезвычайно
полезен, буквально незаменим.
Осим тога, Вага је јако интересовао Румату као
научника.
Кроме того, Вага сильно занимал Румату как ученого.
То је био одиста интересантан примерак у његовој
колекцији средњовековних монструма, личност
која је према свему, била без апсолутно икакве
прошлости…
Это был любопытнейший экспонат в его коллекции средневековых
монстров, личность, не имеющая, по-видимому, совершенно никакого
прошлого…
Вага је оставио перо, исправио се и рекао
промукло:
Вага, наконец, положил перо, распрямился и сказал скрипуче:
«Ето тако, децо моја.
— Вот так, дети мои.

Две и по хиљаде златника за три дана.
Две с половиной тысячи золотых за три дня.
А расходи су били хиљаду девет стотина
деведесет и шест.
А расходов всего одна тысяча девятьсот девяносто шесть.
Пет стотина четири мала, округла златника за три
дана.
Пятьсот четыре маленьких кругленьких золотых за три дня.
Није лоше, децо моја, није лоше…»
Неплохо, дети мои, неплохо…
Нико се није ни померио.
Никто не пошевелился.

Вага се удаљио од пулта, сео у угао и почео да
трља суве дланове.
Вага отошел от конторки, сел в углу и сильно потер сухие ладони.
«Имам чиме да вас обрадујем, децо моја», рекао
је.
— Есть чем порадовать вас, дети мои, — сказал он.
«Времена наступају добра, богата… Али, мораћемо
да запнемо.
— Времена настают хорошие, изобильные… Но придется потрудиться.

И то како само! Мој старији брат, краљ
Арканарски, одлучио је да уништи све учене људе
у његовој и мојој краљевини.
Ох, как придется! Мой старший брат, король Арканарский, решил извести
всех ученых людей в нашем с ним королевстве.
Но па шта, он боље зна шта ради.
Ну что ж, ему виднее.
Па и ко смо ми, да бисмо дискутовали о његовим
високим одлукама? Али, корист од те његове
одлуке можемо и морамо да извучемо.
Да и кто мы такие, чтобы обсуждать его высокие решения? Однако выгоду
из этого его решения извлечь можно и должно.

И, пошто смо ми његови верни ноћни поданици,
ми свој мали удео нећемо испустити.
И поскольку мы его верные подданные, мы ему услужим.
Но поскольку мы его ночные подданные, мы и свою малую толику не

упустим.
Он то неће приметити, и неће се љутити на нас.
Он этого не заметит и не будет гневаться на нас.
Шта?»
Что?
Нико се није ни померио.
Никто не пошевелился.
«Учинило ми се да је Пига уздахнуо.
— Мне показалось, что Пига вздохнул.
Да ли је то тачно Пига, сине мој?»
Это правда, Пига, сынок?
У помрчини су људи почели да се мешкоље и
кашљуцају.
В темноте заерзали и прокашлялись.
«Нисам уздисао, Вага», рекао је груби глас.
— Не вздыхал я, Вага, — сказал грубый голос.
«Како бих и могао…»
— Как можно…

«Не смеш, Пига, не смеш? Правилно! Сви сада
треба да ме слушате, па чак и да престанете и да
дишете.
— Нельзя, Пига, нельзя! Правильно! Все вы сейчас должны слушать меня
затаив дыхание.
Сви ћете се ви разићи одавде и прихватити се
тешког посла, и неће бити никог ко би могао да
вас посаветује.
Все вы разъедетесь отсюда и возьметесь за тяжкий труд, и некому будет
тогда посоветовать вам.

Мој старији брат, његово величанство, устима
министра свога дона Ребе обећао је за главе
неких учених људи који су избегли и сада се
скривају, велики новац.
Мой старший брат, его величество, устами министра своего дона Рэбы
обещал за головы некоторых бежавших и скрывающихся ученых людей
немалые деньги.
Ми морамо да му доставимо те главе и да га,
старца, обрадујемо.
Мы должны доставить ему эти головы и порадовать его, старика.

А са друге стране, неки учени људи желе да се
сакрију од гњева мог старијег брата и неће
пожалити за то новаца.
А с другой стороны, некоторые ученые люди хотят скрыться от гнева
моего старшего брата и не пожалеют для этого своих средств.
У име милосрђа и да бих олакшао душу мог
старијег брата од бремена непотребних злочина,
ми ћемо помоћи тим људима.
Во имя милосердия и чтобы облегчить душу моего старшего брата от
бремени лишних злодейств, мы поможем этим людям.

Уосталом, касније, ако његовом величанству буду
потребне и те главе, он ће их добити.
Впрочем, впоследствии, если его величеству понадобятся и эти головы, он
их получит.
Јефтино, јако јефтино…»
Дешево, совсем дешево…
Вага је ућутао и опусиио главу.
Вага замолчал и опустил голову.
Низ његове образе су наједном потекле старачке
споре сузе.
По щекам его вдруг потекли старческие медленные слезы.
«А ја старим, децо моја», рекао је, зајецавши.
— А ведь я старею, дети мои, — сказал он, всхлипнув.

«Руке ми дрхте, ноге ми клецају, а памћење
почиње да ме издаје.
— Руки мои дрожат, ноги подгибаются подо мною, и память начинает мне
изменять.
Заборавио сам, сасвим сам заборавио, да се међу
нама у овој загушљивој, тесној гајби мучи
благородни дон, кога се уопште не тичу наши
рачуни.
Забыл ведь, совсем забыл, что среди нас, в этой душной, тесной клетушке
томится благородный дон, которому совершенно нет дела до наших
грошовых расчетов.
Отићи ћу ја.
Уйду я.

Отићи у покој.
Уйду на покой.
А сада, децо моја, да се извинимо благородном
дону…»
А пока, дети мои, давайте извинимся перед благородным доном…
Устао је и, тешко дишући се поклонио.
Он встал и, кряхтя, согнулся в поклоне.
Остали су такође устали и поклонили се, али са
очигледном неодлучношћу па чак и страхом.
Остальные тоже встали и тоже поклонились, но с явной
нерешительностью и даже с испугом.

Румата је буквално чуо како пуцкетају њихови
тупи, примитивни мозгови у узалудном напору да
схвате смисао речи и поступака тог згрбљеног
старца.
Румата буквально слышал, как трещат их тупые, примитивные мозги в
тщетном стремлении угнаться за смыслом слов и поступков этого
согбенного старичка.

Ствар је, разуме се, била јасна: разбојник је
искористио још једну шансу, да обавести дон Ребу
да ће ноћна армија у предстојећем програму
радити заједно са свима.
Дело было, конечно, ясное: разбойничек пользовался лишним шансом
довести до сведения дона Рэбы, что ночная армия в происходящем
погроме намерена действовать вместе с серыми.

А сада, када је наступило време да се дају
конкретни задаци, да се наводе имена и рокови
операција; присуство благородног дона постајало
је, благо речено, непријатно, и њему,
благородном дону, предлагано је да брзо изложи
своје послове и губи се напоље.
Теперь же, когда настало время давать конкретные указания, называть
имена и сроки операций, присутствие благородного дона становилось,
мягко выражаясь, обременительным, и ему, благородному дону,
предлагалось быстренько изложить свое дело и выметаться вон.
Мрачан старац.
Темненький старичок.

Страшан.
Страшненький.
И зашто ли је само у граду? Јер, Вага никако не
подноси градове.
И почему он в городе? Вага терпеть не может города.
«У праву си, поштовани Ваго», рекао је Румата.
— Ты прав, почтенный Вага, — сказал Румата.
«Немам времена.
— Мне недосуг.
Али, ја сам тај који мора да се извини, јер ја тебе
узнемиравам због једне ситнице.
Однако извиниться должен я, потому что беспокою тебя по совершенно
пустяковому делу.

« Наставио је да седи, а сви су га слушали
стојећи.
— Он продолжал сидеть, и все слушали его стоя.
«Десило се, ето, да ми је потребан твој савет…
Можеш да седнеш.»
— Случилось так, что мне нужна твоя консультация… Ты можешь сесть.
Вага се још једном поклонио и сео.
Вага еще раз поклонился и сел.
«Ево у чему је ствар», наставио је Румата.
— Дело вот в чем, — продолжал Румата.

«Пре три дана је требало да се у Кањону Тешких
Мачева састанем са својим пријатељем,
благородним доном из Ирукана.
— Три дня назад я должен был встретиться в Урочище Тяжелых Мечей со
своим другом, благородным доном из Ирукана.
Али, састанак није одржан.
Но мы не встретились.
Он је нестао.
Он исчез.
Знам сигурно да је ируканску границу прешао
срећно.
Я знаю точно, что ируканскую границу он пересек благополучно.

Да ли можда знаш нешто о његовој даљњој
судбини?»
Может быть, тебе известна его дальнейшая судьба?
Вага дуго није одговарао.
Вага долго не отвечал.
Бандити су шаптали и уздисали.
Бандиты сопели и вздыхали.
После се Вага накашљао.
Потом Вага откашлялся.
«Не, благородни доне», рекао је.
— Нет, благородный дон, — сказал он.
«Ми ништа не знамо о свему том.»
— Нам ничего не известно о таком деле.

Румата је одмах устао.
Румата сейчас же встал.
«Захваљујем ти се, поштовани», рекао је.
— Благодарю тебя, почтенный, — сказал он.
Искорачио је на средину просторије и ставио на
пулт врећицу са десет златника.
Он шагнул на середину комнаты и положил на конторку мешочек с
десятком золотых.
«Остављам ти ово са молбом: ако којим случајем
сазнаш нешто, обавести ме.
— Оставляю тебя с просьбой: если тебе станет что-нибудь известно, дай
мне знать.
« Додирнуо је капу.
— Он прикоснулся к шляпе.
«Да си ми здраво.»
— Прощай.
Крај самих врата се зауставио и немарно добацио
преко рамена:
Возле самой двери он остановился и небрежно сказал через плечо:
«Говорио си малочас нешто о ученим људима.
— Ты тут говорил что-то об ученых людях.
Пала ми је на памет једна мисао.
Мне пришла сейчас в голову мысль.

Осећам, да напором краља у Арканару кроз месец
дана неће моћи ни свећом да се пронађе ни један
једини иоле писменији човек.
Я чувствую, трудами короля в Арканаре через месяц не отыщешь ни
одного порядочного книгочея.
А ја у метрополи морам да оснујем универзитет,
јер сам дао такав завет, ако се излечим од црне
куге.
А я должен основать в метрополии университет, потому что дал обет за
излечение меня от черного мора.

Буди добар, када уловиш те књигочатце, обавести
прво мене, а тек после тога дон Ребу.
Будь добр, когда подналовишь книгочеев, извести сначала меня, а потом
уже дона Рэбу.
Може се десити да ћу одабрати пар од њих за
универзитет.»
Может статься, я отберу себе парочку для университета.
«То неће бити јефтино», упозорио га је
сладуњавим гласом Вага.
— Не дешево обойдется, — сладким голосом предупредил Вага.
«Роба је ретка, не остаје дуго у рафовима.»
— Товар редкостный, не залеживается.

«А част је још скупља», високомерно је рекао
Румата и изашао.
— Честь дороже, — высокомерно сказал Румата и вышел.

3
3
Тог Вагу би било, мислио је Румата, јако
интересантно уловити и одвести на Земљу.
Этого Вагу, думал Румата, было бы очень интересно изловить и вывести
на Землю.
Технички то не би било компликовано извести.
Технически это не сложно.
То би могло да се уради и сада, овог часа.
Можно было бы сделать это прямо сейчас.
Шта би он радио на Земљи? Румата је покушао да
замисли, шта би Вага радио на Земљи.
Что бы он стал делать на Земле? Румата попытался представить себе, что
Вага стал бы делать на Земле.
У светлу собу са зидовима од огледала и ер-
кондишном, у којој се осећа мирис четинара или
мора, убачен је огроман, маљави паук.
В светлую комнату с зеркальными стенами и кондиционированным
воздухом, пахнущим хвоей или морем, бросили огромного мохнатого
паука.
Паук се скупио уз светао под, грчевито почео да
баца погледе око себе и — шта друго да ради? —
постранце је кренуо у најтамнији кут, скупио се,
претећи искезивши отровне чељусти.
Паук прижался к сверкающему полу, судорожно повел злобными глазками
и — что делать? — боком, боком кинулся в самый темный угол, вжался,
угрожающе выставив ядовитые челюсти.

Разуме се, Вага би пре свега почео да тражи
увређене.
Конечно, прежде всего Вага стал бы искать обиженных.
И, разуме се, најглупљи увређени човек би му се
учинио сувише чист и некористан.
И, конечно, самый глупый обиженный показался бы ему слишком чистым
и непригодным к использованию.
Ојадио би се старац.
А ведь захирел бы старичок.
Па би чак можда и умро.
Пожалуй, даже и умер бы.

А уосталом, ко то зна! У томе и јесте ствар, што је
психологија тих монструма — потпуно непозната
шума.
А впрочем, кто его знает! В том-то все и дело, что психология этих
монстров — совершенно темный лес.
Свети Мика! Па снаћи се у њој је много теже, него
у психологији нехуманоидних цивилизација.
Святой Мика! Разобраться в ней гораздо сложнее, чем в психологии
негуманоидных цивилизаций.
Сви њихови поступци могу се објаснити, али је
врашки тешко те поступке предвидети.
Все их действия можно объяснить, но чертовски трудно эти действия
предсказать.

Да, можда би и умро од туге.
Да, может быть, и помер бы с тоски.
А можда би се снашао, прилагодио, схватио шта је
шта, и почео да ради као шумар на неком
шумском газдинству.
А может быть, огляделся бы, приспособился, прикинул бы, что к чему, и
поступил бы лесничим в какой-нибудь заповедник.

Јер, немогуће је да он нема неку ситну,
неупадљиву страст, која му овде само смета, а
која би тамо могла да постане суштина његовог
живота.
Ведь не может же быть, чтобы не было у него мелкой, безобидной
страстишки, которая здесь ему только мешает, а там могла бы стать сутью
его жизни.
Чини се да воли мачке.
Кажется, он кошек любит.
У његовом брлогу, прича се, има их читав чопор,
и специјални човек се брине за њих.
В берлоге у него, говорят, целое стадо, и специальный человек к ним
приставлен.

И он том човеку за то чак и плаћа, иако је велика
циција и мада би могао једноставно да га натера
да то ради.
И он этому человеку даже платит, хотя скуп и мог бы просто пригрозить.
Али, шта би он на Земљи радио са својим
чудовишним частољубљем — сам бог то може да
зна!
Но что бы он стал делать на Земле со своим чудовищным властолюбием
— непонятно!
Румата се зауставио пред таверном и хтео да уђе,
али је констатовао да му је нестао ћемер.
Румата остановился перед таверной и хотел было зайти, но обнаружил, что
у него пропал кошелек.
Стајао је пред улазом потпуно збуњен (никако
није могао да се навикне на такве ствари, иако му
се то није једаред десило) и дуго је претурао
џепове.
Он стоял перед входом в полной растерянности (он никак не мог
привыкнуть к таким вещам, хотя это случилось с ним не впервые) и долго
шарил по всем карманам.
Имао је укупно три врећице са новцем, по десет
златника у свакој.
Всего было три мешочка, по десятку золотых в каждом.
Једну је добио прокурор, отац Кин, другу је дао
Ваги.
Один получил прокуратор, отец Кин, другой получил Вага.
Трећа је нестала.
Третий исчез.
Џепови су му били празни, са леве ногавице су
педантно биле одрезане све златне алке, а са
опасача му је нестао нож.
В карманах было пусто, с левой штанины были аккуратно срезаны все
золотые бляшки, а с пояса исчез кинжал.
Тада је запазио да су се у близини зауставила два
јуришника, да буље у њега и кезе зубе.
Тут он заметил, что неподалеку остановились двое штурмовиков, глазеют
на него и скалят зубы.

Сарадник института би требало да пљуцка на тако
нешто али благородни дон Румата Есторски се
ражестио.
Сотруднику Института было на это наплевать, но благородный дон Румата
Эсторский осатанел.
За секунду је изгубио контролу над самим собом.
На секунду он потерял контроль над собой.
Закорачио је према јуришницима, рука му се и
нехотице дигла, стежући се у песницу.
Он шагнул к штурмовикам, рука его непроизвольно поднялась, сжимаясь в
кулак.

Према свему, лице му се језиво изменило, јер су
се подсмешљивци одмах тргли и са скамењеним,
као у паралитичара осмесима на лицима, улетели
у таверну.
Видимо, лицо его изменилось страшно, потому что насмешники
шарахнулись и с застывшими, как у паралитиков, улыбками торопливо
юркнули в таверну.
Тада се преплашио.
Тогда он испугался.

Осетио је такав ужасан страх, какав је до тада
осетио само један једини пут у животу, када је —
у то доба још увек пилот свемирске летилице —
осетио први напад маларије.
Ему стало так страшно, как было только один раз в жизни, когда он — в то
время еще сменный пилот рейсового звездолета ощутил первый приступ
малярии.

Не зна се одакле је дошла та болест, али кроз два
сата су га, шалећи се и смејући се излечили, али
је он заувек запамтио потрес који је доживео,
потпуно здрав, он који никада није био болестан
при самој помисли да се у њему нешто покварило,
да је постао рањив и да је изгубио власт над
сопственим телом.
Неизвестно, откуда взялась эта болезнь, и уже через два часа его с
удивленными шутками и прибаутками вылечили, но он навсегда запомнил
потрясение, испытанное им, совершенно здоровым, никогда не болевшим
человеком, при мысли о том, что в нем что-то разладилось, что он стал
ущербным и словно бы потерял единоличную власть над своим телом.

Па ја то нисам хтео помислио је.
Я же не хотел, подумал он.
У мојим мислима није било ничег налик на то.
У меня и в мыслях этого не было.
Они нису ништа посебно радили — но, стајали су,
кезили се… Веома су се глупаво кезили, али сам
сигурно ужасно глупаво изгледао, када сам
претурао сопствене џепове.
Они же ничего особенного не делали ну, стояли, ну, скалили зубы…
Очень глупо скалили, но у меня, наверное, был ужасно нелепый вид, когда
я шарил по карманам.
Јер, умало их нисам убио, схватио је наједном.
Ведь я их чуть не зарубил, вдруг понял он.

Да нису умакли, убио бих их.
Если бы они не убрались, я бы их зарубил.
Сетио се како је сасвим недавно, за опкладу,
једним ударцем мача расекао одозго до доле
лутку, обучену у двоструки соански оклоп, и
осетио како му по леђима прелазе жмарци…
Он вспомнил, как совсем недавно на пари разрубил одним ударом сверху
донизу чучело, одетое в двойной соанский панцирь, и по спине у него
побежали мурашки…

Сада би они лежали овде, као свињска трупла, а
ја бих стајао са мачем у руци и не бих знао шта
да радим… Ето ти и бога! Разбеснео се потпуно…
Сейчас бы они валялись вот здесь, как свиные туши, а я бы стоял с мечом
в руке и не знал, что делать… Вот так бог! Озверел…
Наједном је осетио да га боле сви мишићи, као
после неког тешког рада.
Он почувствовал вдруг, что у него болят все мышцы, как после тяжелой
работы.
Но-но, тихо је рекао самоме себи.
Ну-ну, тихо, сказал он про себя.
Није то ништа страшно.
Ничего страшного.

Све је прошло.
Все прошло.
Једноставно — разбеснео си се.
Просто вспышка.
Моментална експлозија беса, и сада је већ све
прошло.
Мгновенная вспышка, и все уже прошло.
Ја сам ипак човек, и ништа животињско није ми
туђе… То су једноставно живци.
Я же все-таки человек, и все животное мне не чуждо… Это просто нервы.

Живци и напетост последњих дана… А најважније
— то је осећање сенке која се надноси над тебе.
Нервы и напряжение последних дней… А главное — это ощущение
наползающей тени.
Не зна се чија је, не зна се одакле долази, али
она се примиче и немилосрдно надноси над тебе…
Непонятно, чья, непонятно, откуда, но она наползает и наползает
совершенно неотвратимо…
Та неминовност се осећала у свему.
Эта неотвратимость чувствовалась по всем.

И у томе, што су се сада јуришници, који су се до
недавно скупљали уз касарне, носећи секире
слободно шепурили средином улица, где су раније
смели да се крећу само благородни донови.
И в том, что штурмовики, которые еще совсем недавно трусливо жались к
казармам, теперь с топорами наголо свободно разгуливают прямо
посередине улиц, где раньше разрешалось ходить только благородным
донам.
И у томе, што су из града нестали улични певачи,
приповедачи, играчи, акробате.
И в том, что исчезли из города уличные певцы, рассказчики, плясуны,
акробаты.

И у томе, што су грађани престали да певају
песме политичке садржине, што су се јако
уозбиљили и што су потпуно тачно знали, шта је
неопходно чинити за корист државе.
И в том, что горожане перестали распевать куплеты политического
содержания, стали очень серьезными и совершенно точно знали, что
необходимо для блага государства.
И у томе, што је изненада потпуно неочекивано
била затворена лука.
И в том, что внезапно и необъяснимо был закрыт порт.

И у томе што је ‘побуњени народ’ уништио и
спалио све радњице, које су продавале раритете
— а то су била једина места у краљевини, где су
могле да се купе или позајме књиге и рукописи на
свим језицима Империје па чак и на древним,
сада мртвим, језицима староседелаца Мореуза.
И в том, что были разгромлены и сожжены «возмущенным народом» все
лавочки, торгующие раритетами, — единственные места в королевстве,
где можно было купить или взять на время книги и рукописи на всех
языках Империи и на древних, ныне мертвых, языках аборигенов
Запроливья.

И у томе што је украс града, светлуцава кула
астролошке опсерваторије сада штрчала у плаво
небо као црни, иструлели зуб, спаљена ‘случајним
пожаром’.
И в том, что украшение города, сверкающая башня астрологической
обсерватории, торчала теперь в синем небе черным гнилым зубом,
спаленная «случайным пожаром».

И у томе, што се потрошња алкохола за две
последње године повећала четири пута — у
Арканару, који је од вајкада био познат по
незадрживом пијанству!
И в том, что потребление спиртного за два последних года выросло в
четыре раза — в Арканаре-то, издревле славившемся безудержным
пьянством!

И у томе што су се већ навикнуто заборављени,
потлачени сељаци коначно закопали под земљу у
својим Благодарним, Рајским вртовима и
Ваздушним Пољупцима, не усуђујући се да изађу
из земуница чак ни да би обавили најнеопходније
пољске радове.
И в том, что привычно забитые, замордованные крестьяне окончательно
зарылись под землю в своих Благорастворениях, Райских Кущах и
Воздушных Лобзаниях, не решаясь выходить из землянок даже для
необходимых полевых работ.

И, на крају, и у томе, што се стари стрводер Вага
Точак преселио у град, осећајући да може да се
обогати…
И, наконец, в том, что старый стервятник Вага Колесо переселился в
город, чуя большую поживу…

Негде у недрима двора, у раскошним одајама, где
се краљ који је патио од подагре, који двадесет
година није видео сунце бојећи се свега на овоме
свету, син сопственог прадеде, слабоумно
кикотао, потписујући једну за другом сурове
наредбе, које су осуђивале на мучну смрт и
најчеститије и најнекористољубивије људе, негде
тамо је сазревао чудовишни чир који ће ако не
данас, а оно сутра сигурно пући…
Где-то в недрах дворца, в роскошных апартаментах, где подагрический
король, двадцать лет не видевший солнца из страха перед всем на свете,
сын собственного прадеда, слабоумно хихикая, подписывает один за
другим жуткие приказы, обрекающие на мучительную смерть самых
честных и бескорыстных людей, где-то там вызревал чудовищный
гнойник, и прорыва этого гнойника надо было ждать не сегодня-завтра…
Румата се оклизнуо на кору од диње и дигао
главу.
Румата поскользнулся на разбитой дыне и поднял голову.
Налазио се у улици Премного благодарности; у
царству солидних трговаца, мењачница и
мајстора-јувелира.
Он был на улице Премногоблагодарения, в царстве солидных купцов,
менял и мастеров-ювелиров.

По странама су се налазиле солидне и старинске
зграде са трговинама и магазама, тротоари су
овде били широки, а коловоз поплочан гранитним
плочама.
По сторонам стояли добротные старинные дома с лавками и лабазами,
тротуары здесь были широки, а мостовая выложена гранитными брусьями.
Обично су овде могли да се сусретну благородни
и они богатији, али се сада у сусрет Румати
кретала само густа гомила узбуђеног обичног
народа.
Обычно здесь можно было встретить благородных да тех, кто побогаче, но
сейчас навстречу Румате валила густая толпа возбужденных
простолюдинов.
Румату су опрезно заобилазили, улагивачки га
посматрајући, многи су му се за сваки случај и
склањали.
Румату осторожно обходили, подобострастно поглядывая, многие на
всякий случай кланялись.
У прозорима горњих спратова промицала су
дебела лица, радознало узбуђена.
В окнах верхних этажей маячили толстые лица, на них остывало
возбужденное любопытство.
Негде напред се чуло заповеднички: «Но, пролази
брже!...
Где-то впереди начальственно покрикивали: «А ну проходи!…

Разиђи се!...
Разойдись!…
Но, брже!... А у гомили су разговарали:
А ну, быстро!…» В толпе переговаривались:
«У њима и јесте највеће зло, њих се највише и
бој.
— В них-то самое зло и есть, их-то и опасайся больше всего.
На први поглед су мирни, доброћудни, поштовани,
а ако мало боље погледаш — трговац, трговац, а у
њему — отров горки!»
На вид-то они тихие, благонравные, почтенные, поглядишь — купец
купцом, а внутри яд горький!…

«Како су га само, ђавола… Ја сам се на то барем
већ навикао, али, веруј ми, и мени се смучило
када сам видео…»
— Как они его, черта… Я уж на что привычный, да, веришь, замутило
смотреть…
«А шта је њима… То су момци! Срце човеку да
заигра! Такви неће издати.»
— А им хоть что… Во ребята! Прямо сердце радуется. Такие не выдадут.
«А можда не би требало баш тако? Ипак је човек,
живо биће… Но, ако је грешан — казни га, поучи,
а зашто све ово?»
— А может, не надо бы так? Все-таки человек, живое дыхание… Ну,
грешен — так накажите, поучите, а зачем вот так-то?
«Окани се ти тога!.
— Ты, это, брось!…
Ти би могао и мало тише: као прво, људи су око
нас…»
Ты, это, потише: во-первых, люди кругом…
«Домаћине, домаћине! Сукно није лоше, даће га,
неће се ценкати, ако притиснете… Само брже
треба, јер ће иначе поново Пакинове пословође
све дограбити…»
— Хозяин, а хозяин! Сукно есть хорошее, отдадут, не подорожатся, если
нажать… Только быстрее надо, а то опять Пакиновы приказчики
перехватят…

«А ти сине, што је најважније, не сумњај.
— Ты, сынок, главное, не сомневайся.
Поверуј, то је оно најважније.
Поверь, главное.
Ако власти тако поступају — онда значи да знају
шта раде…»
Раз власти поступают — значит, знают, что делают…
Поново су неког убили, помислио је Румата.
Опять кого-то забили, подумал Румата.

Пожелео је да скрене и обиђе место, одакле је
долазила гомила, и одакле су допирали повици да
људи пролазе и разиђу се.
Ему захотелось свернуть и обойти стороной то место, откуда текла толпа и
где кричали проходить и разойтись.
Али, није скренуо.
Но он не свернул.
Само је прешао шаком по коси, да прамен, који му
је пао на чело, не прекрије камен на златном
обручу.
Он только провел рукой по волосам, чтобы упавшая прядь не закрыла
камень на золотом обруче.

Камен у ствари није био камен, већ објектив
предајника, а обруч није био обруч, већ радио-
станица.
Камень был не камень, а объектив телепередатчика, и обруч был не обруч,
а рация.
Историчари на земљи су видели и чули, све, што
је видело и чуло две стотине и педесет извиђача
на девет континената планете.
Историки на Земле видели и слышали все, что видели и слышали двести
пятьдесят разведчиков на девяти материках планеты.
И зато су извиђачи били обавезни да гледају и
слушају.
И поэтому разведчики были обязаны смотреть и слушать.
Подигавши главу и раширивши у страну мачеве,
да би качио што више људи, кренуо је право на
људе средином коловоза, и људи који су му
долазили у сусрет брзо су се склањали, правећи
му пролаз.
Задрав подбородок и растопырив в стороны мечи, чтобы задевать
побольше народу, он пошел прямо на людей посередине мостовой, и
встречные поспешно шарахались, освобождая дорогу.
Четири набијена носача са нафраканим лицима
пренела су кроз улицу сребрнасту носиљку.
Четверо коренастых носильщиков с раскрашенными мордами пронесли
через улицу серебристый портшез.

Иза завесе се промолило лепо, ледено лице са
исцртаним трепавицама.
Из-за занавесок выглянуло красивое холодное личико с подведенными
ресницами.
Румата је скинуо капу, поклонио се.
Румата сорвал шляпу и поклонился.
То је била дона Окана, садашња љубавница орла
нашега, дона Ребе.
Это была дона Окана, нынешняя фаворитка орла нашего, дона Рэбы.
Угледавши згодно каваљера, она му се
машталачки и значајно осмехнула.
Увидя великолепного кавалера, она томно и значительно улыбнулась ему.

Човек би могао, не размишљајући се много, да
наведе имена најмање двадесетак благородних
донова, који би, доживевши такав осмејак,
потрчали код жена и љубавница са радосном
вешћу: «Сада нека ме се сви чувају, све ћу сада
купити и продати, на све ћу их подсетити! Такви
осмејци су — ствар ретка и покаткад
непроцењиво вредна.
Можно было, не задумываясь, назвать два десятка благородных донов,
которые, удостоившись такой улыбки, кинулись бы к женам и
любовницам с радостным известием: «Теперь все прочие пусть
поберегутся, всех теперь куплю и продам, все им припомню!…» Такие
улыбки — штука редкая и подчас неоценимо дорогая.
Румата се зауставио, пратећи погледом носиљку.
Румата остановился, провожая взглядом портшез.
Треба се одлучити, помислио је.
Надо решаться, подумал он.
Треба се коначно одлучити… Најежио се при
помисли на то колико ће га то стајати.
Надо, наконец, решаться… Он поежился при мысли о том, чего это будет
стоить.
Али, потребно је! Потребно… Одлучено је,
помислио је, свеједно другог пута нема.
Но ведь надо, надо… Решено, подумал он, все равно другого пути нет.
Вечерас.
Сегодня вечером.

Дошао је до радње са оружјем, у коју је навраћао
тог јутра да би погледао ножеве и саслушао
стихове, и поново се зауставио.
Он поравнялся с оружейной лавкой, куда заглядывал давеча прицениться к
кинжалам и послушать стихи, и снова остановился.
Значи у томе је… Значи, ти си дошао на ред,
добри оче Гауче…»
Вот оно что… Значит, это была твоя очередь, добрый отец Гаук…
Гомила се већ била разишла.
Толпа уже рассосалась.
Врата радње била су одваљена са шарки, прозори
разбијени.
Дверь лавки была сорвана с петель, окна выбиты.
У вратима је стајао, ослонивши се ногом о
рагастов, огроман јуришник у сивој кошуљи.
В дверном проеме стоял, упершись ногой в косяк, огромный штурмовик в
серой рубахе.
Други јуришник, нешто нижи растом, чучао је крај
зида.
Другой штурмовик, пожиже, сидел на корточках у стены.
Ветар је ваљао по улици изгужване, исписане
листове папира.
Ветер катал по мостовой мятые исписанные листы.

Огроман јуришник стрпао је прст у уста, олизао
га, после га извукао и пажљиво погледао.
Огромный штурмовик сунул палец в рот, пососал, потом вынул изо рта и
оглядел внимательно.
Прст је био крвав.
Палец был в крови.
Јуришник је уловио Руматин поглед и доброћудно
продахтао:
Штурмовик поймал взгляд Руматы и благодушно просипел:
«Уједа, стрвина, као хрчак…»
— Кусается, стерва, что твой хорек…
Други јуришник се брзо насмејао.
Второй штурмовик торопливо хихикнул.

То је био некако безбојан, блед момак, несигуран,
бубуљичавог лица, одмах се видело: новајлија,
гад, штене…
Этакий жиденький, бледный парнишка, неуверенный, с прыщавой мордой,
сразу видно: новичок, гаденыш, щенок…
«Шта се овде десило?» упитао је Румата.
— Что здесь произошло? — спросил Румата.
«Скривеног књигочатца смо укебали», нервозно
је проговорило штене.
— За скрытого книгочея подержались, — нервно сказал щенок.
Људескара је поново почео да сиса прст, не
мењајући позу.
Верзила опять принялся сосать палец, не меняя позы.
«Мирно!» тихо је наредио Румата.
— Смир-рна! — негромко скомандовал Румата.
Штене је брзо скочило и дограбило секиру.
Щенок торопливо вскочил и подобрал топор.
Људескара се прво замислио, али је коначно ипак
спустио ногу и усправио се.
Верзила подумал, но все-таки опустил ногу и встал довольно прямо.
«Каквог то књигочатца?» упитао је Румата.
— Так что за книгочей? — осведомился Румата.
«Не знам», рекло је штене.
— Не могу знать, — сказал щенок.
«По наређењу оца Цупика…»
— По приказу отца Цупика…

«Но, и шта? Јесте ли га ухватили?»
— Ну и что же? Взяли?
«Управо тако! Јесмо!»
— Так точно! Взяли!
«То је добро», рекао је Румата.
— Это хорошо, — сказал Румата.
То одиста уопште није било лоше.
Это действительно было совсем не плохо.
Времена је још имао.
Время еще оставалось.
Нема ничег вреднијег од времена, помислио је.
Нет ничего дороже времени, подумал он.

Један сат вреди живота, а читав дан је
непроцењив.
Час стоит жизни, день бесценен.
«И где сте га стрпали? У кулу?»
— И куда же вы его? В Башню?
«А?» збуњено је упитало штене.
— А? — растерянно спросил щенок.
«Питам, је ли сада у Кули?»
— Я спрашиваю, он в Башне сейчас?
На бубуљичавом лицу се разлио несигуран
осмејак.
На прыщавой мордочке расплылась неуверенная улыбка.

Људескара је почео да рже.
Верзила заржал.
Румата се брзо окренуо.
Румата стремительно обернулся.
Тамо, на другој страни улице, као врећа од крпа,
на пречки је висио леш оца Гаука.
Там, на другой стороне улицы, мешком тряпья висел на перекладине ворот
труп отца Гаука.
Неколико клинаца у ритама га је, раширених
устију посматрало из дворишта.
Несколько оборванных мальчишек, раскрыв рты, глазели на него со двора.

«Сада не стиже баш свако у Кулу», доброћудно је
просиктао иза леђа људескара.
— Нынче в Башню не всякого отправляют, — благодушно просипел за
спиной верзила.
«Сада се код нас то ради брзо.
— Нынче у нас быстро.
Дограбиш га за уво и — поведеш у шетњу…»
Узел за ухо — и пошел прогуляться…
Штене је поново почело да рже.
Щенок снова захихикал.
Румата га је слепо погледао и лагано прешао
преко улице.
Румата слепо оглянулся на него и медленно перешел улицу.

Лице тужног песника било је црно и непознато.
Лицо печального поэта было черным и незнакомым.
Румата је спустио поглед.
Румата опустил глаза.
Само су му руке биле познате, дугачких, танких
прстију, избрљаних мастилом…
Только руки были знакомы, длинные слабые пальцы, запачканные
чернилами…
Сада не одлазе из живота, Сада из живота одводе,
Теперь не уходят из жизни, Теперь из жизни уводят.

И чак ако и неко Зажели, да другачије буде,
Немоћан и невешт, Опустиће слабе руке, Не
знајући где је срце хоботнице, И има ли
хоботница срце…
И если кто-нибудь даже Захочет, чтоб было иначе, Опустит слабые руки,
Не зная, где сердце спрута И есть ли у спрута сердце…
Румата се окренуо и кренуо даље.
Румата повернулся и пошел прочь.
Добар, слаби Гаук… Хоботница има срце.
Добрый слабый Гаук… У спрута есть сердце.
И ми знамо где се оно налази.
И мы знаем, где оно.

И то је најстрашније од свега, мој мирни,
беспомоћни друже.
И это всего страшнее, мой тихий, беспомощный друг.
Ми знамо где се оно налази, али ми не можемо да
га расечемо, не проливши при томе крв хиљаде
преплашених, омамљених, заслепљених људи,
који не знају шта је то сумња.
Мы знаем, где оно, но мы не можем разрубить его, не проливая крови
тысяч запуганных, одурманенных, слепых, не знающих сомнения людей.

А њих је тако много, јако много, неупућених,
разједињених, разбеснелих од вечитог,
незахвалног рада, понижених, неспособних да се
уздигну изнад помисли на један грош више у
џепу…
А их так много, безнадежно много, темных, разъединенных, озлобленных
вечным неблагодарным трудом, униженных, не способных еще подняться
над мыслишкой о лишнем медяке…
И њих је још немогуће научити, ујединити,
усмерити, спасти од самих себе.
И их еще нельзя научить, объединить, направить, спасти от самих себя.

Рано се, прерано, на читава столећа прерано
дигла у Арканару сива гомила, она неће наићи на
отпор, и преостаје само једно једино: спасти оне
малобројне, које могу да се спасу.
Рано, слишком рано, на столетия раньше, чем можно, поднялась в
Арканаре серая топь, она не встретит отпора, и остается одно: спасать тех
немногих, кого можно успеть спасти.
Будаха, Тару, Нанина, но, још једно десетак, па
можда и двадесетак…
Будаха, Тарру, Нанина, ну еще десяток, ну еще два десятка…

Али већ и сама помисао на то, да је на хиљаде
других, можда и мање талентованих, али исто
тако поштених, одиста благородних људи осуђено
на погибију изазивала је у грудима ледену
хладноћу и осећање сопствене подлости.
Но одна только мысль о том, что тысячи других, пусть менее талантливых,
но тоже честных, по-настоящему благородных людей фатально обречены,
вызывала в груди ледяной холод и ощущение собственной подлости.

Повремено је то осећање постајало тако оштро, да
се свест мутила, и Румата је као на јави видео
леђа сиве стоке, озарене Ијубичастим одсјајима
пуцњева, и унакажену животињским ужасом
неприметну, бледу физиономију дон Ребе и
Веселу Кулу, која се рушила у саму себе… Да, то
би било одиста дивно.
Временами это ощущение становилось таким острым, что сознание
помрачалось, и Румата словно наяву видел спины серой сволочи,
озаряемые лиловыми вспышками выстрелов, и перекошенную животным
ужасом всегда такую незаметную, бледненькую физиономию дона Рэбы и
медленно обрушивающуюся внутрь себя Веселую Башню… Да, это было
бы сладостно.

То би био прави посао.
Это было бы настоящее дело.
Право макроскопско деловање.
Настоящее макроскопическое воздействие.
Али после… Да, они у Институту су у праву.
Но потом… Да, они в Институте правы.
После би наступило оно неизбежно.
Потом неизбежное.
Крвави хаос у земљи.
Кровавый хаос в стране.

Ноћна армија Гаве, која излази на површину,
десет хиљада главосеча насилника, убица,
развратника које су одбациле све цркве; хорде
варвара бакарне боје коже, које се спуштају са
планина и уништавају све живо, од беба до
стараца: огромне масе ослепелих од ужаса
сељака и грађана, које јуре у шуме, у планине, у
пустиње; и твоје присталице — весели људи,
смели људи!
Ночная армия Ваги, выходящая на поверхность, десять тысяч головорезов,
отлученных всеми церквами, насильников, убийц, растлителей; орды
меднокожих варваров, спускающиеся с гор и истребляющие все живое, от
младенцев до стариков; громадные толпы слепых от ужаса крестьян и
горожан, бегущих в леса, в горы, в пустыни; и твои сторонники — веселые
люди, смелые люди!
— који парају један другом стомаке у суровој
борби за власт и за право да владају митраљезом
после твоје, неизбежно насилне, смрти…
— вспарывающие друг другу животы в жесточайшей борьбе за власть и за
право владеть пулеметом после твоей неизбежно насильственной
смерти…
И та одвратна смрт долази — из чаше вина, коју
ти даје најбољи пријатељ, или од стреле из
самострела, која је зазвиждала иза твојих леђа,
иза неке тешке завесе.
И эта нелепая смерть — из чаши вина, поданной лучшим другом, или от
арбалетной стрелы, свистнувшей в спину из-за портьеры.
И скамењено лице онога, ко ће бити послат са
Земље да те замени и који ће затећи ову земљу,
обезљуђену, заливену крвљу, како догорева у
пожарима, у којој ће све, све морати изнова да се
ствара…
И окаменевшее лицо того, кто будет послан с Земли тебе на смену и
найдет страну, обезлюдевшую, залитую кровью, догорающую
пожарищами, в которой все, все, все придется начинать сначала…
Када је Румата гурнуо ногом врата своје куће и
ушао у велелепан, запуштени хол, био је мрачан
као облак.
Когда Румата пнул дверь своего дома и вошел в великолепную
обветшавшую прихожую, он был мрачен, как туча.
Муга, згрбљени слуга са четрдесетогодишњим
лакејским стажом, седи, најежио се када га је
угледао и само је посматрао, увукавши главу у
рамена, како млади газда скида са себе капу,
кабаницу и рукавице, баца на клупу опасаче са
мачевима и пење се у своје одаје.
Муга, седой, сгорбленный слуга с сорокалетним лакейским стажем, при
виде его съежился и только смотрел, втянув голову в плечи, как свирепый
молодой хозяин срывает с себя шляпу, плащ и перчатки, швыряет на лавку
перевязи с мечами и поднимается в свои покои.
У салону је Румату чекао дечак Уно.
В гостиной Румату ждал мальчик Уно.

«Нареди да донесу ручак», зарежао је Румата.
— Вели подать обедать, — прорычал Румата.
«У кабинет.»
— В кабинет.
Дечак се није ни померио са места.
Мальчик не двинулся с места.
«Тамо вас чекају», туробно га је известио.
— Вас там дожидаются, — угрюмо сообщил он.
«Ко то?»
— Кто еще?
«Некаква девојка.
— Девка какая-то.
А можда је и дона.
А может, дона.
По понашању као да је девојка — љубазна је, а
одевена је благородно… Лепа је.»
По обращению вроде девка — ласковая, а одета по-благородному…
Красивая.
Кира, помислио је Румата нежно и са олакшањем.
Кира, подумал Румата с нежностью и облегчением.
Ох, како је то дивно! Како је само осетила, драга
моја… Постојао је мало затворених очију,
усредсредујући мисли.
Ох, как славно! Как чувствовала, маленькая моя… Он постоял, закрыв
глаза, собираясь с мыслями.

«Да је отерам, шта ли?» пословно је упитао
дечак.
— Прогнать, что ли? — деловито спросил мальчик.
«Будала си», рекао је Румата.
— Балда ты, — сказал Румата.
«Даћу ти ја — ‘отерати’.
— Я тебе прогоню!…
Где је?»
Где она?
«Па у кабинету», рекао је дечак, невешто се
осмехујући.
— Да в кабинете, — сказал мальчик, неумело улыбаясь.

Румата је брзим кораком кренуо у кабинет.
Румата скорым шагом направился в кабинет.
«Нареди да донесу ручак за двоје», наредио је
успут.
— Вели обед на двоих, — приказал он на ходу.
«И пази, не пуштај никога! Нека дође и сам краљ,
или ђаво, па макар то био и сам дон Реба…»
— И смотри: никого не пускать! Хоть король, хоть черт, хоть сам дон
Рэба…

Била је у кабинету, седела је са ногама
подвијеним под себе у фотељи, ослоњена о
песницу, и расејано прелиставала ‘Трактат о
гласинама’.
Она была в кабинете, сидела с ногами в кресле, подпершись кулачком, и
рассеянно перелистывала «Трактат о слухах».
Када је ушао, тргла се, али јој није дао да устане,
притрчао је, загрлио и забио нос у њену
раскошну, миришљаву косу, мрмљајући: «На
време си дошла, Кира… На време!»
Когда он вошел, она вскинулась, но он не дал ей подняться, подбежал,
обнял и сунул нос в пышные душистые ее волосы, бормоча: «Как кстати,
Кира!… Как кстати!…»
У њој није било ничег посебног.
Ничего в ней особенного не было.
Девојка као све девојке осамнаест година стара,
прћастог носа; отац — помоћник писара у суду,
брат — наредник код јуришника.
Девчонка как девчонка, восемнадцать лет, курносенькая, отец помощник
писца в суде, брат — сержант у штурмовиков.
А нико није хтео да се ожени њоме, јер је била
риђокоса, а риђокосе у Арканару нико није волео.
И замуж ее медлили брать, потому что была рыжая, а рыжих в Арканаре
не жаловали.

Зато је била зачуђујуће тиха и стидљива, ничег у
њој није било од личних, раскошних
малограђанки, које су биле на цени у свим
класама.
По той же причине была она на удивление тиха и застенчива, и ничего в
ней не было от горластых, пышных мещанок, которые очень ценились во
всех сословиях.
Није личила ни на дворске лепотице, које су
сувише рано и за цео живот сазнавале у чему је
смисао женске судбине.
Не была она похожа и на томных придворных красавиц, слишком рано и
на всю жизнь познающих, в чем смысл женской доли.

Али, умела је да воли, као што сада воле на
Земљи — мирно и не обазирући се ни на шта…
Но любить она умела, как любят сейчас на Земле, — спокойно и без
оглядки…
«Зашто си плакала?»
— Почему ты плакала?
«А зашто си ти тако љут?»
— Почему ты такой сердитый?
«Не, реци ти мени, зашто си плакала?»
— Нет, ты скажи, почему ты плакала?
«После ћу ти већ испричати.
— Я тебе потом расскажу.

А твоје очи су сасвим преморене… Шта се то
десило?»
У тебя глаза совсем-совсем усталые… Что случилось?
«После.
— Потом.
Ко те је увредио?»
Кто тебя обидел?
«Нико ме није увредио.
— Никто меня не обидел.
Одведи ме одавде.»
Увези меня отсюда.
«Свакако.»
— Обязательно.

«Када ћемо отићи?»
— Когда мы уедем?
«Не знам, драга моја.
— Я не знаю, маленькая.
Али, обавезно ћемо отићи.»
Но мы обязательно уедем.
«Далеко?»
— Далеко?
«Далеко, јако далеко.»
— Очень далеко.
«У метрополу?»
— В метрополию?
«Да… у метрополу.
— Да… в метрополию.
Код мене.»
Ко мне.
«Је ли тамо лепо?»
— Там хорошо?
«Фантастично лепо.
— Там дивно хорошо.
Тамо нико и никада не плаче.»
Там никто никогда не плачет.
«То се не дешава.»
— Так не бывает.
«Да, разуме се.
— Да, конечно.
То се не дешава.
Так не бывает.
Али ти тамо никада нећеш плакати.»
Но ты там никогда не будешь плакать.
«А какви су тамо људи?»
— А какие там люди?
«Као ја.»
— Как я.
«Сви су такви?»
— Все такие?
«Нису сви.
— Не все.
Има и бољих.»
Есть гораздо лучше.
«То се не дешава.»
— Вот это уж не бывает.
«Управо се то и дешава!»
— Вот это уж как раз бывает!
«Зашто ми је тако лако да ти верујем? Отац
никоме не верује.
— Почему тебе так легко верить? Отец никому не верит.
Брат говори да су сви свиње, само су једни
прљави, а други нису.
Брат говорит, что все свиньи, только одни грязные, а другие нет.
Али, ја им не верујем, а теби увек верујем…»
Но им я не верю, а тебе всегда верю…
«Волим те…»
— Я люблю тебя…

«Причекај… Румата… Скини обруч… Говорио си ми
да је то грешно…»
— Подожди… Румата… Сними обруч… Ты говорил — это грешно…
Румата се збуњено насмејао, смакао са главе
обруч, ставио га на сто и прекрио књигом.
Румата счастливо засмеялся, стянул с головы обруч, положил его на стол и
прикрыл книгой.
«То је божје око», рекао је.
— Это глаз бога, — сказал он.
«Нека се затвори…» Подигао ју је у наручје.
— Пусть закроется… — Он поднял ее на руки.

«То је јако грешно, али када сам са тобом, није ми
потребан бог.
— Это очень грешно, но когда я с тобой, мне не нужен бог.
Зар не?»
Правда?
«Истина је», рекла је тихо.
— Правда, — сказала она тихонько.
Када су сели за сто, печење се већ било
охладило, а вино се, које је било донето са леда,
угрејало.
Когда они сели за стол, жаркое простыло, а вино, принесенное с ледника,
степлилось.

Дошао је дечак Уно, и нечујно корачајући, како га
је учио стари Муга, кренуо поред зидова, палећи
свећњаке, иако је још било светло.
Пришел мальчик Уно и, неслышно ступая, как учил его старый Муга,
пошел вдоль стен, зажигая светильники, хотя было еще светло.
«То је твој роб?» упитала је Кира.
— Это твой раб? — спросила Кира.
«Не; он је слободан дечак.
— Нет, это свободный мальчик.
Он је диван дечак, само је велика циција.»
Очень славный мальчик, только очень скупой.

«Новац треба бројати», приметио је Уно, не
окрећући се.
— Денежки счет любят, — заметил Уно, не оборачиваясь.
«Тако и ниси купио нове чаршаве?» упитао га је
Румата.
— Так и не купил новые простыни? — спросил Румата.
«А шта ће», рекао је дечак.
— Чего там, — сказал мальчик.
«И стари су још добри…»
— И старые сойдут…
«Слушај, Уно», рекао је Румата.
— Слушай, Уно, — сказал Румата.

«Не могу читавих месец дана да спавам на истим
чаршавима.»
— Я не могу месяц подряд спать на одних и тех же простынях.
«Хе», рекао је дечак.
— Хэ, — сказал мальчик.
«Његово величанство по пола године спава, и не
жали се…»
— Его величество по полгода спят и не жалуются…
«А уље», рекао је Румата, намигујући Кири, «уље
у лампама? Зар је оно бесплатно, шта ли?»
— А маслице, — сказал Румата, подмигивая Кире, — маслице в
светильниках. Оно что — бесплатное?

Уно се за трен зауставио.
Уно остановился.
«Па госте имате», рекао је на крају одлучним
гласом.
— Так ведь гости у вас, — сказал он, наконец, решительно.
«Видиш какав је!» рекао је Румата.
— Видишь, какой он! — сказал Румата.
«Добар је», озбиљно је рекла Кира.
— Он хороший, — серьезно сказала Кира.
«Воли те.
— Он тебя любит.
Дај да га поведемо са собом.»
Давай возьмем его с собой.

«Видећемо», рекао је Румата.
— Посмотрим, — сказал Румата.
Дечак га је сумњичаво упитао:
Мальчик подозрительно спросил:
«А где то? Никуда ја нећу кренути.»
— Это куда еще? Никуда я не поеду.
«Отићи ћемо тамо», рекла је Кира, «где су сви
људи као дон Румата.»
— Мы поедем туда, — сказала Кира, — где все люди как дон Румата.

Дечак се замислио и презриво рекао: «У рај, шта
ли, за благородне?»… После се подсмешљиво
насмејао и изашао из кабинета, вукући по поду
исцепане папуче.
Мальчик подумал и презрительно сказал: «В рай, что ли, для благородных
?…» Затем он насмешливо фыркнул и побрел из кабинета, шаркая
разбитыми башмаками.
Кира га је посматрала.
Кира посмотрела ему вслед.
«Диван дечак», рекла је.
— Славный мальчик, — сказала она.
«Мргодан је као неко мече.
— Угрюмый, как медвежонок.

Доброг имаш пријатеља.»
Хороший у тебя друг.
«Сви моји другови су добри.»
— У меня все друзья хорошие.
«А барон Пампа?»
— А барон Пампа?
«Одакле га знаш?» зачудио се Румата.
— Откуда ты его знаешь? — удивился Румата.
«А ти ни о коме другоме ништа и не причаш.
— А ты больше ни про кого и не рассказываешь.
Од тебе стално чујем једно те исто — барон Пампа
па барон Пампа.»
Я от тебя только и слышу — барон Пампа да барон Пампа.

«Барон Пампа је одличан друг.»
— Барон Пампа — отличный товарищ.
«Како то: барон а друг?»
— Как это так: барон — товарищ?
«Хоћу да кажем да је добар човек.
— Я хочу сказать, хороший человек.
Јако добар и весео.
Очень добрый и веселый.
И много воли своју жену.»
И очень любит свою жену.
«Хоћу да се упознам са њим… Или ме се стидиш?»
— Я хочу с ним познакомиться… Или ты стесняешься меня?
«Не, не стидим се.
— Не-ет, я не стесняюсь.
Само, иако је добар човек, ипак је барон.»
Только он хоть и хороший человек, а все-таки барон.
«А…» рекла је.
— А… — сказала она.
Рамата је одмакао тањир.
Румата отодвинул тарелку.
«А ти ми ипак реци зашто си плакала.
— Ты все-таки скажи мне, почему плакала.
И зашто си дотрчала сама.
И прибежала одна.
Зар је то паметно трћати сама по улицама?»
Разве сейчас можно одной по улицам бегать?
«Нисам више могла да останем код куће.
— Я не могла дома.
Више се тамо никада нећу вратити.
Я больше не вернусь домой.
Могу ли да будем служавка код тебе? Бадава.»
Можно, я у тебя служанкой буду? Даром.
Румата се насмејао кроз кнедлу која му се стегла
у грлу.
Румата просмеялся сквозь комок в горле.
«Отац сваки дан преписује доставе», наставила је
са мирним очајем у гласу.
— Отец каждый день доносы переписывает, — продолжала она с тихим
отчаянием.
«А папири, са којих их преписује, сви су крвави.
— А бумаги, с которых переписывает, все в крови.

Добија их у Веселој Кули.
Ему их в Веселой Башне дают.
И зашто си ме само научио да читам? Свако вече,
свако вече… препише један записник са мучења
— и пије… Како је то само страшно, страшно!…
И зачем ты только меня читать научил? Каждый вечер, каждый вечер…
Перепишет пыточную запись — и пьет… Так страшно, так страшно!…
‘Ево’, каже, ‘Кира — наш сусед-калиграф је учио
људе да пишу.
«Вот, — говорит, — Кира, наш сосед-каллиграф учил людей писать.

Шта мислиш, ко је он? Под мучењем је признао да
је вештац и ирукански шпијун.
Кто, ты думаешь, он есть? Под пыткой показал, что колдун и ируканский
шпион.
И коме сада човек’, каже он, ‘може да верује? Ја
сам’, каже, ‘и сам од њега писменост учио.
Кому же, — говорит, — теперь верить? Я, — говорит, — сам у него
письму учился».
’ А када брат дође из патроле — пијан као тресак,
руке му све у сасушеној крви… ‘Све ћемо’, каже
‘поклати до дванаестог претка уназад…’
А брат придет из патруля — пьяней пива, руки все в засохшей крови…
«Всех, — говорит, — вырежем до двенадцатого потомка…»

Оца саслушава, зашто си, каже, писмен… Данас је
са пријатељима довукао у кућу неког човека…
Тукли су га, све су крвљу испрљали.
Отца допрашивает, почему, мол, грамотный… Сегодня с приятелями
затащил в дом какого-то человека… Били его, все кровью забрызгали.
А он је већ престао и да кука.
Он уж и кричать перестал.
Не могу више тако, нећу да се вратим боље ме
убиј!…»
Не могу я так, не вернусь, лучше убей меня!…
Румата је стајао крај ње, милујући је по коси.
Румата встал возле нее, гладя по волосам.

Гледала је у једну тачку блиставим, сувим очима.
Она смотрела в одну точку блестящими сухими глазами.
Шта је могао да јој каже?
Что он мог ей сказать?

Узео ју је у наручје, однео на отоман, сео поред
ње и почео да јој прича о кристалним храмовима,
о веселим вртовима који се простиру на много
миља без трулежи, комараца и ђубрета, о
чаршаву-оружју, о летећим теписима-авионима, о
чаробном граду Лењинграду, о својим
пријатељима — људима поноситим, веселим и
добрим, о дивној земљи за седам мора, иза седам
гора, која се чудновато зове — Земља…
Поднял на руки, отнес на диван, сел рядом и стал рассказывать про
хрустальные храмы, про веселые сады на много миль без гнилья, комаров
и нечисти, про скатерть-самобранку, про ковры-самолеты, про волшебный
город Ленинград, про своих друзей — людей гордых, веселых и добрых,
про дивную страну за морями, за горами, которая называется по-
странному — Земля…
Слушала га је тихо и пажљиво и само се све
ћвршће прибијала уз њега, када је под прозорима
на улици — гррум, грррум, гррум — одјекивао бат
војничких чизама.
Она слушала тихо и внимательно и только крепче прижималась к нему,
когда под окнами на улице — грррум, грррум, грррум, грррум —
протопывали подкованные сапоги.
Имала је она чудесну особину: свето је и
некористољубиво веровала у добро.
Было в ней чудесное свойство: она свято и бескорыстно верила в хорошее.

Испричај такву бајку сељаку-робу — он ће се
сумњичаво насмејати, обрисаће рукавом уста и
отићи без и једне једине речи, бацајући само
повремено погледе на доброг, трезног, али — ех,
какве ли несреће! — блескастог благородног
дона.
Расскажи такую сказку крепостному мужику — хмыкнет с сомнением,
утрет рукавом сопли да и пойдет, ни слова не говоря, только оглядываясь
на доброго, трезвого, да только — эх, беда-то какая! — тронутого умом
благородного дона.

Ако би почео да прича тако нешто дон Тамеу или
дон Серију — не би га ни саслушали до краја:
један би заспао, а други би, подригнувши, рекао:
«То је», рећи ће, «јако бла-го-родно, а како је
тамо што се тиче жена?…»
Начни такое рассказывать дону Тамэо с доном Сэра — не дослушают:
один заснет, а другой, рыгнув, скажет: «Это, — скажет, — очень все бла-
ародно, а вот как там насчет баб?…»

А дон Реба би га саслушао до краја пажљиво, а
када би га саслушао, дао би миг јуришницима,
који би брзо дограбили благородног дона за
лактове и изврнувши их на леђа, сазнали би
тачно, од кога се то благородни дон таквих бајки
наслушао и коме је већ успео да их све исприча…
А дон Рэба выслушал бы до конца внимательно, а выслушав, мигнул бы
штурмовичкам, чтобы заломили благородному дону локти к лопаткам да
выяснили бы точно, от кого благородный дон сих опасных сказок
наслушался да кому уже успел их рассказать…

Када је заспала, смиривши се, пољубио ју је у
мирно, уснуло лице, прекрио зимским капутом са
крзненим оковратником и на прстима изашао,
притворивши за собом врата која су одвратно
зашкрипала.
Когда она заснула, успокоившись, он поцеловал ее в спокойное спящее
лицо, накрыл зимним плащом с меховой опушкой и на цыпочках вышел,
притворив за собой противно скрипнувшую дверь.
Прошавши кроз мрачан дом, сишао је у собу за
послугу и рекао, гледајући некуда поврх глава
које су се повиле пред њим:
Пройдя по темному дому, спустился в людскую и сказал, глядя поверх
склонившихся в поклоне голов:
«Узео сам управитељицу.
— Я взял домоправительницу.
Зове се Кира.
Имя ей Кира.
Живеће горе, код мене.
Жить будет наверху, при мне.
Собу, која се налази до кабинета, сутра пажљиво
средити.
Комнату, что за кабинетом, завтра же прибрать тщательно.
И управитељицу слушати као мене.
Домоправительницу слушаться, как меня.

« Прешао је погледом по слугама: да се можда
неко не цери.
— Он обвел слуг глазами: не скалился ли кто.
Нико се није церио, слушали су га са дужним
поштовањем.
Никто не скалился, слушали с должной почтительностью.
«А ако неко почне да брбља на улици, језик ћу му
ишчупати!»
— А если кто болтать за воротами станет, язык вырву!

Завршивши свој говор, постојао је још неко време
да би био уверљивији, а онда се окренуо и поново
попео у своје одаје.
Окончив речь, он еще некоторое время постоял для внушительности,
потом повернулся и снова поднялся к себе.
У салону, по чијим је зидовима висило зарђало
оружје, у коме се налазио чудноват, изгрижен
црвима намештај, стао је крај прозора и,
гледајући напоље, наслонио се челом на хладно,
мрачно стакло.
В гостиной, увешанной ржавым оружием, заставленной причудливой,
источенной жучками мебелью, он встал у окна и, глядя на улицу,
прислонился лбом к холодному темному стеклу.
Зачули су се ударци прве страже.
Пробили первую стражу.
У прозорима преко пута палили су светиљке и
затварали капке, да не би привлачили пажњу
бандита и злих духова.
В окнах напротив зажигали светильники и закрывали ставни, чтобы не
привлекать злых людей и злых духов.
Било је тихо, само је једном, негде тамо доле,
ужасним гласом заурлао пијанац — или су га
свлачили, или је покушавао да провали у туђа
врата.
Было тихо, только один раз где-то внизу ужасным голосом заорал пьяный
— то ли его раздевали, то ли ломился в чужие двери.
Најстрашније од свега су биле те вечери, мучне,
једноличне, без и једног зрачка светлости.
Самым страшным были эти вечера, тошные, одинокие, беспросветные.
Мислили смо да ће то бити вечита борба; језива и
победоносна.
Мы думали, что это будет вечный бой, яростный и победоносный.
Сматрали смо да ћемо увек моћи да сачувамо
јасне представе о добру и злу, о непријатељу и
пријатељу.
Мы считали, что всегда будем сохранять ясные представления о добре и
зле, о враге и друге.

И мислили смо све у свему правилно, само многе
ствари ипак нисмо узели у озбир.
И мы думали в общем правильно, только многого не учли.
На пример, овакве вечери нисмо могли ни да
замислимо, иако смо тачно знали да ће постојати…
Например, этих вечеров не представляли себе, хотя точно знали, что они
будут…
Негде доле зачуо се звекет метала — почеле су да
се покрећу резе, припремајући се за ноћ.
Внизу загремело железо — задвигали засовы, готовясь к ночи.

Куварица се молила светом Мики, да јој пошаље
било каквог мужа, само да буде човек самосталан
и са разумевањем.
Кухарка молилась святому Мике, чтобы послал какого ни на есть мужа,
только был бы человек самостоятельный и с понятием.
Стари Муга је зевао, машући око себе палцем.
Старый Муга зевал, обмахиваясь большим пальцем.

Слуге у кухињи су испијале вечерње пиво и
оговарале, а Уно им је, док су му се пресијавале
очи, пуне једа, говорио као одрастао: «Докле
ћете језике да чешете, пастуви једни…»
Слуги на кухне допивали вечернее пиво и сплетничали, а Уно,
поблескивая недобрыми глазами, говорил им по-взрослому: «Будет языки
чесать, кобели вы…»
Румата се удаљио од прозора и почео да се шетка
по салону.
Румата отступил от окна и прошелся по гостиной.
То је безнадежно, помислио је.
Это безнадежно, подумал он.

Нема такве снаге, која би могла да их истргне из
уобичајеног круга брига и представа.
Никаких сил не хватит, чтобы вырвать их из привычного круга забот и
представлений.
Може им се дати све.
Можно дать им все.

Човек би могао да их пресели у најсавременије
зграде од стакла и обучи их јонским процедурама,
и ипак ће се они увече окупљати у кухињи,
играти карте и подсмевати се суседу, кога туче
жена.
Можно поселить их в самых современных спектрогласовых домах и
научить их ионным процедурам, и все равно по вечерам они будут
собираться на кухне, резаться в карты и ржать над соседом, которого
лупит жена.
И за њих неће постојати бољи провод.
И не будет для них лучшего времяпровождения.

Што се тога тиче дон Кондор је у праву: Реба је —
глупост, ситница у поређењу са огромним
традицијама, правилима постојања која озарују
столећа, која су доступна и најглупљем међу
најглупљима, а која ослобађају од потребе да
човек мисли и интересује се за било шта.
В этом смысле дон Кондор прав: Рэба — чушь, мелочь в сравнении с
громадой традиций, правил стадности, освященных веками, незыблемых,
проверенных, доступных любому тупице из тупиц, освобождающих от
необходимости думать и интересоваться.
А дона Ребе неће бити, сигурно, чак ни у
школском програму.
А дон Рэба не попадет, наверное, даже в школьную программу.
‘Ситан авантуриста у доба јачања апсолутизма’.
«Мелкий авантюрист в эпоху укрепления абсолютизма».
Дон Реба, дон Реба! Није висок, али није баш ни
мали растом, није дебео, а није ни сувише мршав.
Коса му није ни сувише густа, а није ни ћелав.
Дон Рэба, дон Рэба! Не высокий, но и не низенький, не толстый и не очень
тощий, не слишком густоволос, но и далеко не лыс.
И покрети му нису нагли, али није ни спор, лице
му је неупадљиво, личи на хиљаде лица
истовремено.
В движениях не резок, но и не медлителен, с лицом, которое не
запоминается. Которое похоже сразу на тысячи лиц.

Учтив је, галантан према дамама, пажљив
саговорник, а уз све то и не блиста неким
посебним мислима…
Вежливый, галантный с дамами, внимательный собеседник, не блещущий,
впрочем, никакими особенными мыслями…
Пре три године изронио је из некаквих убуђалих
подрума дворске канцеларије, ситан, неприметан
чиновничић, који је желео свакоме да угоди,
блед, чак некако сивкаст.
Три года назад он вынырнул из каких-то заплесневелых подвалов
дворцовой канцелярии, мелкий, незаметный чиновник, угодливый,
бледненький, даже какой-то синеватый.

После је тадашњи први министар наједном био
ухапшен и погубљен, под мучењем је подлегло
неколико полуделих од ужаса становника који
ништа нису схватали, и као да је на њиховим
лешевима израстао као огромна бледа печурка тај
чврст, непоштедан геније осредњости.
Потом тогдашний первый министр был вдруг арестован и казнен, погибли
под пытками несколько одуревших от ужаса, ничего не понимающих
сановников, и словно на их трупах вырос исполинским бледным грибом
этот цепкий, беспощадный гений посредственности.
Он није нико.
Он никто.

Он је без порекла.
Он ниоткуда.
То није снажан ум при слабом господару, који
даје цео свој живот идеји борбе за уједињење
земље а у име аутократије.
Это не могучий ум при слабом государе, каких знала история, не великий
и страшный человек, отдающий всю жизнь идее борьбы за объединение
страны во имя автократии.

То није среброљубац-привремени човек, који
мисли само на злато и жене, који убија и десно и
лево од себе власти ради и који влада да би
убијао.
Это не златолюбец-временщик, думающий лишь о золоте и бабах,
убивающий направо и налево ради власти и властвующий, чтобы убивать.
Шапуће се такође да он и није никакав дон Реба,
да је дон Реба — сасвим други човек, а да је овај
бог зна ко, вукодлак, двојник, подметнута
личност…
Шепотом поговаривают даже, что он и не дон Рэба вовсе, что дон Рэба —
совсем другой человек, а этот бог знает кто, оборотень, двойник,
подменыш…
Ма шта предузимао, све је пропадало.
Что он ни задумывал, все проваливалось.
Напујдао је један на други два утицајна рода у
краљевству, да би их ослабио и да би отпочео
широки напад на племство.
Он натравил друг на друга два влиятельных рода в королевстве, чтобы
ослабить их и начать широкое наступление на баронство.

Али, родови су се помирили, уз звецкање чаша
проглашен је вечити савез и од краља је отет
огроман комад земље, који је одувек припадао
Тоцовима Арканарским.
Но роды помирились, под звон кубков провозгласили вечный союз и
отхватили у короля изрядный кусок земли, искони принадлежавший
Тоцам Арканарским.

Објавио је рат Ирукану, сам је повео армију према
граници, утопио је у мочварама и изгубио по
шумама, препустио је све судбини и побегао
назад, у Арканар.
Он объявил войну Ирукану, сам повел армию к границе, потопил ее в
болотах и растерял в лесах, бросил все на произвол судьбы и сбежал
обратно в Арканар.

Захваљујући напорима дон Хуга, за чије
постојање није ни знао, успео је да извојује од
војводе Ируканског мир — по цени два гранична
града, а после је краљ морао да испразни до дна
већ ионако празну благајну, да би се борио
против сељачких устанака који су обузели целу
земљу.
Благодаря стараниям дона Гуга, о котором он, конечно, и не подозревал,
ему удалось добиться у герцога Ируканского мира — ценой двух
пограничных городов, а затем королю пришлось выскрести до дна
опустевшую казну, чтобы бороться с крестьянскими восстаниями,
охватившими всю страну.

За такве неуспехе би било који други министар
био обешен за ноге на врху Веселе Куле, али је
дон Реба на неки начин остао на власти.
За такие промахи любой министр был бы повешен за ноги на верхушке
Веселой Башни, но дон Рэба каким-то образом остался в силе.

Укинуо је министарства образовања и благостања,
увео министарство одбране круне, уклонио је са
владајућих положаја племство и малобројне
научнике, коначно уништио привреду, написао
трактат ‘О животињској суштини сељака’, и, на
крају, пре годину дана организовао ‘одбрамбену
гарду’ — ‘Сиве чете’.
Он упразднил министерства, ведающие образованием и благосостоянием,
учредил министерство охраны короны, снял с правительственных постов
родовую аристократию и немногих ученых, окончательно развалил
экономику, написал трактат «О скотской сущности земледельца» и,
наконец, год назад организовал «охранную гвардию» — «Серые роты».

Иза Хитлера су се налазили монополи.
За Гитлером стояли монополии.
Иза дона Ребе није стајао нико, и било је
очигледно да ће га јуришници на крају крајева
појести као муву.
За доном Рэбой не стоял никто, и было очевидно, что штурмовики в конце
концов сожрут его, как муху.

Али, он је наставио да окреће и врти, да чини
једну глупост за другом, извлачио се као да се
трудио да превари самога себе као да није знао
ни за шта друго до за параноични Задатак — да
уништи културу.
Но он продолжал крутить и вертеть, нагромождать нелепость на
нелепость, выкручивался, словно старался обмануть самого себя, словно
не знал ничего, кроме параноической задачи — истребить культуру.
Као и Вага Точак, он је био без икакве прошлости.
Подобно Ваге Колесу он не имел никакого прошлого.

Пре две године је сваки племић са презиром
говорио о ‘ништавном граду, који је преварио
господара’, али зато сада, ма ког аристократу
упитао, свако ће се прогласити рођаком министра
одбране круне по мајчиној линији.
Два года назад любой аристократический ублюдок с презрением говорил о
«ничтожном хаме, обманувшем государя», зато теперь, какого аристократа
ни спроси, всякий называет себя родственником министра охраны короны
по материнской линии.
А сада му је због нечега био потребан Будах.
Теперь вот ему понадобился Будах.
Поново глупост.
Снова нелепость.

Поново некаква подвала.
Снова какой-то дикий финт.
Будах је — књигочатац.
Будах — книгочей.
Књигочатце на колац.
Книгочея — на кол.
Бучно, са помпом, да сви знају.
С шумом, с помпой, чтобы все знали.
Али, нема ни буке ни помпе.
Но шума и помпы нет.
Значи, потребан му је живи Будах.
Значит, нужен живой Будах.

А зашто? Није Реба ваљда баш толико глуп, да би
се надао да ће успети да натера Будаха да ради
за њега? А можда је ипак и глуп?
Зачем? Не настолько же Рэба глуп, чтобы надеяться заставить Будаха
работать на себя? А может быть, глуп?

А можда је дон Реба једноставно глупав и срећан
интригант, који у ствари ни сам не зна шта хоће,
и који лукавог израза лица чини глупост за
глупошћу на очиглед свих? Смешно, три године га
посматрам и до сада још нисам успео да схватим
шта је он у суштини.
А может быть, дон Рэба просто глупый и удачливый интриган, сам толком
не знающий, чего он хочет, и с хитрым видом валяющий дурака у всех на
виду? Смешно, я три года слежу за ним и так до сих пор и не понял, что он
такое.
Уосталом, ако би он посматрао мене, он такође
ништа не би схватио.
Впрочем, если бы он следил за мной, он бы тоже не понял.
Јер све може да буде посреди, то је оно
најинтересантније! Базна теорија конкретизује
само основне облике психолошке усмерености, а у
самој ствари тих облика има исто колико и људи,
на власти се може наћи било ко!
Ведь все может быть, вот что забавно! Базисная теория конкретизирует
лишь основные виды психологической целенаправленности, а на самом
деле этих видов столько же, сколько людей, у власти может оказаться кто
угодно!
На пример, човечуљак, који се целог живота
бавио тиме како да понизи и повреди своје
суседе.
Например, человечек, всю жизнь занимавшийся уязвлением соседей.
Пљувао је у туђе лонце са чорбом, подметао срчу
у туђе сено.
Плевал в чужие кастрюли с супом, подбрасывал толченое стекло в чужое
сено.
Њега ће, разуме се, смаћи, али ће он успети да се
довољно напљује, напакости, нарадује…
Его, конечно, сметут, но он успеет вдосталь наплеваться, нашкодить,
натешиться…

А њега се не тиче, што у историји о њему неће
остати ни трага, и што ће његови даљњи потомци
лупати главом, покушавајући да уврсте његово
понашање под развијену теорију и историјске
доследности.
И ему нет дела, что в истории о нем не останется следа или что
отдаленные потомки будут ломать голову, подгоняя его поведение под
развитую теорию исторических последовательностей.
Сада ми није до теорије, помислио је Румата.
Мне теперь уже не до теории, подумал Румата.

Знам само једно: човек је објективни носилац
разума; све, што смета човеку да развија разум је
— зло, и то зло се мора уклонити у најкраћем
могућем року и на било који начин.
Я знаю только одно: человек есть объективный носитель разума, все, что
мешает человеку развивать разум, — зло, и зло это надлежит устранять в
кратчайшие сроки и любым путем.
Било који? Да ли баш на било који?… Не, сигурно
ипак не баш на било који.
Любым? Любым ли?… Нет, наверное, не любым.
Или ипак на било који? Жутокљунац! — помислио
је о себи.
Или любым? Слюнтяй! — подумал он про себя.
— Треба се одлучити.
— Надо решаться.
Раније или касније мораће да се одлучи.
Рано или поздно все равно придется решаться.
Наједном се сетио доне Окане.
Он вдруг вспомнил про дону Окану.
Ето и одлучи се, сада, помислио је.
Вот и решайся, подумал он.
Почни управо од тога.
Начни именно с этого.

Ако се бог прихвата тога да чисти нужник нека
онда не мисли да ће му прсти остати чисти…
Осетио је гађење при помисли на оно што га
очекује.
Если бог берется чистить нужник, пусть не думает, что у него будут
чистые пальцы… Он ощутил дурноту при мысли о том, что ему предстоит.
Али, то је ипак боље него убијати.
Но это лучше, чем убивать.
Ђубре је боље од крви.
Лучше грязь, чем кровь.

На прстима је, да не пробуди Киру, ушао у
кабинет и тамо се пресвукао.
Он на цыпочках, чтобы не разбудить Киру, прошел в кабинет и
переоделся.
Почео је да врти у рукама обруч са отпремником,
и одлучно га стрпао у фиоку свога стола.
Повертел в руках обруч с передатчиком, решительно сунул в ящик стола.
После је затакао у косу иза десног увета бело
перо — симбол страствене љубави, опасао мачеве
и пребацио преко рамена најбољу кабаницу.
Затем воткнул в волосы за правым ухом белое перо — символ любви
страстной, прицепил мечи и накинул лучший плащ.

Већ доле, померајући резе, помислио је: а ако
сазна дон Реба, биће то крај доне Окане.
Уже внизу, отодвигая засовы, подумал: а ведь если узнает дон Рэба —
конец доне Окане.
Али, било је већ касно да се врати.
Но было уже поздно возвращаться.

4
4
Гости су се већ били скупили, али дона Окана се
још није појављивала.
Гости уже собрались, но дона Окана еще не выходила.
Крај позлаћеног сточића са закускама су
пијуцкали, савијајући леђа и истичући своје
дебеле стражњице, краљевски гардисти,
прослављени двобојима и сексуалним успесима.
У золоченого столика с закусками картинно выпивали, выгибая спины и
отставляя поджарые зады, королевские гвардейцы, прославленные
дуэлями и сексуальными похождениями.

Крај камина су се кикотале мршаве дамице у
годинама, које су биле неупадљиве и које је
управо због тога узела дона Окана за своје
доушнице.
Возле камина хихикали худосочные дамочки на возрасте, ничем не
примечательные и поэтому взятые доной Оканой в конфидентки.

Оне су седеле у близини, на ниским сточицама, а
пред њима су се мувала три старца на танким
ногама које су се непрекидно покретале — то су
били чувени кицоши из доба прошлог регенства,
последњи зналци већ одавно заборављених
анегдота.
Они сидели рядышком на низких кушетках, а перед ними хлопотали трое
старичков на тонких, непрерывно двигающихся ногах — знаменитые
щеголи времен прошлого регентства, последние знатоки давно забытых
анекдотов.
Сви су знали да без тих стараца ниједан салон
није у ствари салон.
Все знали, что без этих старичков салон не салон.
На средини сале стајао је, раширивши ноге у
дубоким ципелама на шнирање дон Рипат, веран
и доста паметан Руматин агент, поручник сиве
чете трговаца, са огромним брцима и без било
каквих принципа.
Посередине зала стоял, расставив ноги в ботфортах, дон Рипат, верный и
неглупый агент Руматы, лейтенант серой роты галантерейщиков, с
великолепными усами и без каких бы то ни было принципов.

Забивши огромне црвене руке за опасач, слушао
је дон Тамеа, који је нејасно излагао нови
пројекат умирења сељака у корист трговачке
касте, и повремено покретао брк у страну дона
Сере, који је лутао од зида до зида очигледно
тражећи врата.
Засунув большие красные руки за кожаный пояс, он слушал дона Тамэо,
путано излагавшего новый проект ущемления мужиков в пользу торгового
сословия, и время от времени поводил усом в сторону дона Сэра, который
бродил от стены к стене, видимо, в поисках двери.

У углу, бацајући око себе погледе упозорења, два
чувена сликара-портретиста јела су усољеног
крокодила, а поред њих је у прозорској ниши
седела старија жена у црнини — то је била
дадиља, коју је дон Реба поставио уз дона Окану.
В углу, бросая по сторонам предупредительные взгляды, доедали
тушенного с черемшой крокодила двое знаменитых художников-
портретистов, а рядом с ними сидела в оконной нише пожилая женщина в
черном — нянька, приставленная доном Рэбой к доне Окане.

Она је гледала право испред себе строгим
погледом, повремено се нагињући целим телом
напред.
Она строго смотрела перед собой неподвижным взглядом, иногда
неожиданно ныряя всем телом вперед.
По страни од осталих коцкали су се једна личност
краљевске крви и секретар соанског посланства.
В стороне от остальных развлекались картами особа королевской крови и
секретарь соанского посольства.
Личност краљевске крви је претеривала, секретар
се стрпљиво смешкао.
Особа передергивала, секретарь терпеливо улыбался.

То је у салону био једини човек који се бавио
некаквим послом: прикупљао је материјал за
следећи извештај посланства.
В гостиной это был единственный человек, занятый делом: он собирал
материал для очередного посольского донесения.
Гардисти крај сточића поздравили су Румату
бодрим повицима.
Гвардейцы у столика приветствовали Румату бодрыми возгласами.
Румата им је пријатељски намигнуо и обишао
госте.
Румата дружески подмигнул им и произвел обход гостей.

Поклонио се старцима-кицошима, поделио
неколико комплимената доушницама које су се
одмах загледале у бело перо за његовим уветом,
потапшао личност краљевске крви по дебелим
леђима и кренуо према дон Рипату и дон Тамеу.
Он раскланялся со старичками-щеголями, отпустил несколько
комплиментов конфиденткам, которые немедленно уставились на белое
перо у него за ухом, потрепал особу королевской крови по жирной спине и
направился к дону Рипату и дону Тамэо.

Када је пролазио поред прозорске нише, дадиља
је поново начинила покрет као да ће да падне, и
запахнуо га је мирис вина.
Когда он проходил мимо оконной ниши, нянька снова сделала падающее
движение, и от нее пахнуло густым винным перегаром.
Када је угледао Румату, дон Рипат је извукао руке
иза опасача, лупио потпетицама, а дон Тамео је
повикао полугласно:
При виде Руматы дон Рипат выпростал руки из-под ремня и щелкнул
каблуками, а дон Тамэо вскричал вполголоса:

«Јесте ли то ви, драги мој пријатељу? Како је то
дивно што сте дошли јер сам већ изгубио сваку
наду…» Као лабуд са прострељаним крилом што
тужно диже главу према звезди… «Колико сам се
само досађивао… Да није било драгог дон Рипата,
умро бих од досаде!»
— Вы ли это, мой друг? Как хорошо, что вы пришли, я уже потерял
надежду… «Как лебедь с подбитым крылом взывает тоскливо к звезде…»
Я так скучал… Если бы не милейший дон Рипат, я бы умер с тоски!
Осећало се да се дон Тамео отрезнио за ручак,
али ипак није успео да се заустави.
Чувствовалось, что дон Тамэо протрезвился было к обеду, но остановиться
так и не смог.
«Тако значи?» зачудио се Румата, «цитирамо
бунтовника Цурена?»
— Вот как? — удивился Румата. — Мы цитируем мятежника Цурэна?
Дон Рипат се одмах скупио и бесно погледао дон
Тамеа.
Дон Рипат сразу подобрался и хищно посмотрел на дона Тамэо.
«Ехе…» изговорио је дон Тамео, збунивши се.
— Э-э… — произнес дон Тамэо, потерявшись.

«Цурена? А зашто, у ствари?… Па да, ја то у
ироничном смислу, уверавам вас, благородни
донови! Јер, ко је то Цурен? Низак, незахвални
демагог.
— Цурэна? Почему, собственно?… Ну да, я в ироническом смысле,
уверяю вас, благородные доны! Ведь что есть Цурэн? Низкий,
неблагодарный демагог.
И хтео сам само да подвучем…»
И я хотел лишь подчеркнуть…
«Да овде нема, доне Окане», прихватио је Румата,
«и да вам је досадно без ње.»
— Что доны Оканы здесь нет, — подхватил Румата, — и вы заскучали без
нее.

«Управо сам то и хтео да подвучем.»
— Именно это я и хотел подчеркнуть.
«Узгред буди речено, где је она?»
— Кстати, где она?
«Чекамо је сваког часа», рекао је дон Рипат, и
удаљио се, поклонивши се.
— Ждем с минуты на минуту, — сказал дон Рипат и, поклонившись,
отошел.
Доушнице су, на исти начин отворивши уста, не
одвајајући погледа посматрале бело перо.
Конфидентки, одинаково раскрыв рты, не отрываясь смотрели на белое
перо.
Старци-кицоши су се тихо церекали.
Старички щеголи жеманно хихикали.
Дон Тамео је на крају такође приметио перо и
почео да трепће.
Дон Тамэо, наконец, тоже заметил перо и затрепетал.
«Мој пријатељу!» зашаптао је.
— Мой друг! — зашептал он.
«Шта ће вам то? Јер, сваког часа може да дође
дон Реба… Истина, данас га овде не очекују, али
ипак…»
— Зачем это вам? Не ровен час, войдет дон Рэба… Правда, его не ждут
сегодня, но все равно…
«Нећемо о томе», рекао је Румата, нестрпљиво се
осврћући.
— Не будем об этом, — сказал Румата, нетерпеливо озираясь.
Хтео је да се све то што пре заврши.
Ему хотелось, чтобы все скорее кончилось.
Гардисти су се већ приближили са чашама.
Гвардейцы уже приближались с чашами.
«Тако сте бледи…» шаптао је дон Тамео.
— Вы так бледны… — шептал дон Тамэо.
«Схватам вас, љубав, страст… Али, свети Мика!
Држава изнад свега… И то је опасно, на крају…
Увреда осећања…»
— Я понимаю, любовь, страсть… Но святой Мика! Государство
превыше… И это опасно, наконец… Оскорбление чувств…

На његовом лицу се нешто променило, и он је
почео да се повлачи, удаљава, непрекидно се
клањајући.
В лице его что-то изменилось, и он стал пятиться, отступать, отходить,
непрерывно кланяясь.
Румату су опколили гардисти.
Румату обступили гвардейцы.
Неко му је пружио пуну чашу.
Кто-то протянул ему полную чашу.
«За част и краља!» рекао је један гардиста.
— За честь и короля! — заявил один гвардеец.
«И за љубав», додао је други.
— И за любовь, — добавил другой.

«Покажите јој шта је то гарда, благородни
Румата», рекао је трећи.
— Покажите ей, что такое гвардия, благородный Румата, — сказал третий.
Румата је узео чашу и наједном је угледао дона
Окану.
Румата взял чашу и вдруг увидел дону Окану.
Стајала је у вратима, хладећи се лепезом, и
нежно њишући раменима.
Она стояла в дверях, обмахиваясь веером и томно покачивала плечами.
Да, била је одиста привлачна! Са раздаљине
гледана била је чак и лепушкаста.
Да, она была хороша! На расстоянии она была даже прекрасна.

Уопште није била Руматин тип, али је она, у то
није било сумње, била јако згодна, та глупа,
похотљива кокошка.
Она была совсем не во вкусе Руматы, но она была несомненно хороша, эта
глупая, похотливая курица.
Огромне плаве очи без и трунке мисли и топлине,
нежне, више него искусне усне, раскошно, вешто
и пажљиво обнажено тело…
Огромные синие глаза без тени мысли и теплоты, нежный многоопытный
рот, роскошное, умело и старательно обнаженное тело…

Гардиста за Руматиним леђима, очигледно не
могавши да се уздржи, гласно је цмокнуо устима.
Гвардеец за спиной Руматы, видимо, не удержавшись, довольно громко
чмокнул.
Румата му је, не гледајући га, стрпао у руке чашу
и дугачким корацима кренуо према дона Окани.
Румата, не глядя, сунул ему кубок и длинными шагами направился к доне
Окане.
У салону су престали да их посматрају и почели
су да говоре о ситницама.
Все в гостиной отвели от них глаза и деятельно заговорили о пустяках.

«Очаравајући сте», промрмљао је Румата, дубоко
се клањајући и звецкајући мачевима.
— Вы ослепительны, — пробормотал Румата, глубоко кланяясь и лязгая
мечами.
«Дозволите ми да будем крај ваших ногу… Да као
ловачки пас легнем крај ногу наге и равнодушне
лепотице…»
— Позвольте мне быть у ваших ног… Подобно псу борзому лечь у ног
красавицы нагой и равнодушной…
Дона Окана је прекрила лице лепезом и лукаво
почела да чкиљи очима.
Дона Окана прикрылась веером и лукаво прищурилась.

«Ви сте одиста јако смели, благородни доне»,
проговорила је.
— Вы очень смелы, благородный дон, — проговорила она.
«Ми, бедне провинцијалке, нисмо у стању да се
успротивимо таквом притиску…» Имала је дубок,
мало промукао глас.
— Мы, бедные провинциалки, неспособны устоять против такого
натиска… — У нее был низкий, с хрипотцой голос.
«На жалост, преостаје ми само да отворим врата
тврђаве и пустим победника…»
— Увы, мне остается только открыть ворота крепости и впустить
победителя…

Румата се, зашкргутавши зубима од стида и беса,
поклонио још дубље.
Румата, скрипнув зубами от стыда и злости, поклонился еще глубже.
Дона Окана је спустила лепезу и повикала:
Дона Окана опустила веер и крикнула:
«Благородни донови, забављајте се! Дон Румата и
ја ћемо се одмах вратити! Обећала сам да ћу му
показати своје нове ируканске тепихе…»
— Благородные доны, развлекайтесь! Мы с доном Руматой сейчас
вернемся! Я обещала ему показать мои новые ируканские ковры…

«На напуштајте нас на дуго, чаробнице!»
проблејао је један од стараца.
— Не покидайте нас надолго, очаровательница! — проблеял один из
старичков.
«Лепотице!» сладуњавим гласом је проговорио
други старац.
— Прелестница! — сладко произнес другой старичок.
«Вило!»
— Фея!
Гардисти су почели да звецкају мачевима.
Гвардейцы дружно громыхнули мечами.

«Одиста, уста му нису глупа…» разумљиво је
проговорила краљевска личност.
«Право, у него губа не дура…» — внятно сказала королевская особа.
Дона Окана је узела Румату за рукав и повукла га
за собом.
Дона Окана взяла Румату за рукав и потянула за собой.
Већ у ходнику, Румата је чуо како је дон Сера
увређеним гласом рекао: «Не видим зашто
благородни дон не би погледао ируканске
тепихе…»
Уже в коридоре Румата услыхал, как дон Сэра с обидой в голосе
провозгласил: «Не вижу, почему бы благородному дону не посмотреть на
ируканские ковры…»
На крају ходника дона Окана се изненада
зауставила, загрлила Румату око врата и
промукло стењући, што је требало да означава
незадрживу страст, упила му се у усне.
В конце коридора дона Окана внезапно остановилась, обхватила Румату за
шею и с хриплым стоном, долженствующим означать прорвавшуюся
страсть, впилась ему в губы.
Румата је престао да дише.
Румата перестал дышать.
Вила је оштро мирисала помешаним мирисима
неопраног тела и есторских парфема.
От феи остро несло смешанным ароматом немытого тела и эсторских
духов.

Усне су јој биле вреле, мокре и лепљиве од
слаткиша.
Губы у нее были горячие, мокрые и липкие от сладостей.
Са великим напором је покушао да јој одговори на
пољубац, и то му је према свему и успело да
учини, пошто је дона Окана поново почела да
стење и обиснула му се на рукама затворених
очију.
Сделав над собой усилие, он попытался ответить на поцелуй, и это, по-
видимому, ему удалось, так как дона Окана снова застонала и повисла у
него на руках с закрытыми глазами.
То је трајало читаву вечност.
Это длилось целую вечность.
Но, сада ћу ти показати, уличарко, помислио је
Румата и стегао је у загрљај.
Ну, я тебя, потаскуха, подумал Румата и сжал ее в объятиях.
Нешто је пукло, или корсет или ребра, лепотица
је жалостиво запиштала, запањено отворила очи
и почела да се отима, трудећи се да се ослободи.
Что-то хрустнуло, не то корсаж, не то ребра, красавица жалобно пискнула,
изумленно раскрыла глаза и забилась, стараясь освободиться.
Румата је брзо пустио руке.
Румата поспешно разжал руки.
«Гаде…» тешко дашћући, рекла је одушевљено.
— Противный… — тяжело дыша, сказала она с восхищением.

«Само што ме ниси поломио…»
— Ты чуть не сломал меня…
«Горим од љубави», рекао је са изразом кривца.
— Я сгораю от любви, — виновато пробормотал он.
«И ја колико сам те само чекала! Хајдемо што
пре.
— Я тоже. Я так ждала тебя! Пойдем скорей…
« Повукла га је за собом кроз некакве ледене,
мрачне просторије.
Она потащила его за собой через какие-то холодные темные комнаты.
Румата је извукао марамицу и кришом избрисао
уста.
Румата достал платок и украдкой вытер рот.
Сада му је све ово изгледало глупаво.
Теперь эта затея казалась ему совершенно безнадежной.
Потребно је, помислио је.
Надо, думал он.
А зар је мало тога потребно?...
Мало ли что надо!…
Овде се нећеш извући само разговорима.
Тут разговорами не отделаешься.
Свети Мика, зашто се они на двору никада не
купају? Но, то је одиста темперамент.
Святой Мика, почему они здесь во дворце никогда не моются? Ну и
темперамент.

Када би барем дон Реба бануо… Вукла га је ћутке,
у једном даху, као што мрав вуче за собом мртву
гусеницу.
Хоть бы дон Рэба пришел… Она тащила его молча, напористо, как
муравей дохлую гусеницу.
Осећајући се као последњи идиот, Румата је почео
да лупета нешто о брзим ножицама и пурпурним
уснама — дона Окана се само церила.
Чувствуя себя последним идиотом, Румата понес какую-то куртуазную
чепуху о быстрых ножках и алых губках — дона Окана только
похохатывала.

Угурала га је у јако загрејани будоар, који је
одиста цео био прекривен теписима, бацила се на
огроман кревет и, забацивши се на јастуцима,
почела да га посматра влажним, хиперастеничним
очима.
Она втолкнула его в жарко натопленный будуар, действительно весь
завешанный коврами, бросилась на огромную кровать и, разметавшись на
подушках, стала глядеть на него влажными гиперстеничными глазами.
Румата је стајао као стуб.
Румата стоял как столб.
Будоар је смрдео на стенице.
В будуаре отчетливо пахло клопами.

«Предиван си», прошаптала је.
— Ты прекрасен, — прошептала она.
«Дођи овамо.
— Иди же ко мне.
Како сам те само дуго чакала!»
Я так долго ждала!…
Румата је затворио очи, осетио мучнину.
Румата завел глаза, его подташнивало.
По лицу су му, голицајући, га, текле капљице
зноја.
По лицу, гадко щекоча, покатились капли пота.
Не могу, помислио је.
Не могу, подумал он.

У вражју матер сва та информација… Лисица…
Мајмунче… То је противприродно, прљаво… Ђубре
је боље од крви, али ово је горе од ђубрета!
К чертовой матери всю эту информацию… Лисица… Мартышка… Это же
противоестественно, грязно… Грязь лучше крови, но э т о гораздо хуже
грязи!
«Зашто гњавите, благородни доне?» пискавим
гласом повикала је дона Окана.
— Что же вы медлите, благородный дон? — визгливым, срывающимся
голосом закричала дона Окана.
«Дођите овамо, чекам вас!»
— Идите же сюда, я жду!
«До ђа-во-ла…» промукло је рекао Румата.
— К ч-черту… — хрипло сказал Румата.
Скочила је и притрчала му.
Она вскочила и подбежала к нему.
«Шта је са тобом? Пијан си?»
— Что с тобой? Ты пьян?
«Не знам», успео је да исцеди из себе.
— Не знаю, — выдавил он из себя.
«Загушљиво ми је.»
— Душно.
«Да наредим да донесу лаворче?»
— Может быть, приказать тазик?
«Какво лаворче?»
— Какой тазик?

«Но, ништа, ништа… Проћи ће све то…» Прстима
који су се тресли, почела је да раскопчава
прслук.
— Ну ничего, ничего… Пройдет… — Трясущимися от нетерпения
пальцами она принялась расстегивать его камзол.
«Предиван си…» мрмљала је убрзано дишући.
— Ты прекрасен… — задыхаясь, бормотала она.
«Али, неодлучан си као неки новајлија.
— Но ты робок, как новичок.
Никада не бих ни помислила… То је предивно:
кунем се светом Баром!»
Никогда бы не подумала… Это же прелестно: клянусь святой Барой!…

Морао је да је дограби за руке.
Ему пришлось схватить ее за руки.
Посматрао је одозго на доле и видео њену
неуредну косу која се пресијавала од лака,
овална гола напудерисана рамена малене,
љубичасте уши.
Он смотрел на нее сверху вниз и видел блестящие от лака неопрятные
волосы, круглые голые плечи в шариках свалявшейся пудры, маленькие
малиновые уши.
Лоше је, помислио је.
Скверно, подумал он.
Ништа неће испасти од свега овога.
Ничего не выйдет.

А штета, она би морала нешто да зна… дон Реба
говори у сну… Он је води на саслушања, она
много воли саслушања… Не могу…
А жаль, она должна кое-что знать… Дон Рэба болтает во сне… Он водит
ее на допросы, она очень любит допросы… Не могу.
«Но?» рекла је Ијутито.
— Ну? — сказала она раздраженно.
«Ваши теписи су предивни», рекао је гласно.
— Ваши ковры прекрасны, — громко сказал он.
«Али, време је да кренем.»
— Но мне пора.

У први мах га није схватила, а после јој се лице
искривило од беса.
Сначала она не поняла, затем лицо ее исказилось.
«Како се само усуђујеш», просиктала је, али је он
већ леђима напипао врата, искочио у ходник и
брзо почео да се удаљава.
— Как ты смеешь? — прошептала она, но он уже нащупал лопатками
дверь, выскочил в коридор и быстро пошел прочь.
Од сутра престајем да се умивам, помислио је.
С завтрашнего дня перестаю мыться, подумал он.
Овде човек мора да буде брав, а не бог!
Здесь нужно быть боровом, а не богом!

«Мерин!» викала је за њим.
— Мерин! — крикнула она ему вслед.
«Жена! На колац те треба…»
— Кастрат сопливый! Баба! На кол тебя!…
Румата је отворио неки прозор и искочио у врт.
Румата распахнул какое-то окно и спрыгнул в сад.
Једно време је стајао под дрветом, удишући
хладан ваздух.
Некоторое время он стоял под деревом, жадно глотая холодный воздух.
После се сетио блесавог белог пера, истргао га,
бесно згужвао и бацио.
Потом вспомнил о дурацком белом пере, выдернул его, яростно смял и
отбросил.

Пашки такође ништа не би пошло за руком,
помислио је.
У Пашки бы тоже ничего не вышло, подумал он.
Никоме не би ништа успело.
Ни у кого бы не вышло.
«Да ли си сигуран?»… «Да, сигуран сам.
«Ты уверен?» — «Да, уверен».
«Онда не вредите ни пребијене паре!»… «али,
мука ми је од свега тога!»… «Експеримента се не
тичу твоја преживљавања.
— «Тогда грош вам всем цена!» — «Но меня тошнит от этого!» —
«Эксперименту нет дела до твоих переживаний.

Ако не можеш — не прихватај се тога.
Не можешь — не берись».
«Ја нисам животиња!»… «ако Експеримент
захтева, онда треба постати и животиња.
— «Я не животное!» — «Если эксперимент требует, надо стать
животным».
«Експеримент то не може да захтева.
— «Эксперимент не может этого требовать».
«Као што видиш, може.
— «Как видишь, может».
«А онда!»… «Шта онда?»… «Онда… Онда… Добро,
сматраћемо да сам лош историчар.
— «А тогда!…» — «Что „тогда“?» Он не знал, что тогда. «Тогда…
Тогда… Хорошо, будем считать, что я плохой историк.
« Слегао је раменима.
— Он пожал плечами.
«Потрудићемо се да постанемо бољи.
— Постараемся стать лучше.
Научићемо да се претварамо у свиње…»
Научимся превращаться в свиней…»
Била је скоро поноћ, када се вратио кући.
Было около полуночи, когда он вернулся домой.
Не скидајући се, само опустивши пређице, сручио
се на отоман у салону и заспао као мртав.
Не раздеваясь, только распустив пряжки перевязи, повалился в гостиной
на диван и заснул как убитый.

Пробудили су га негодујући повици Уна и
доброћудно урлање у басу:
Его разбудили негодующие крики Уно и благодушный басистый рев:
«Губи се, губи вучићу, јер ћу ти иначе уво
откинути!»
— Пошел, пошел, волчонок, отдавлю ухо!…
«Па спавају, када вам кажем!»
— Да спят они, говорят вам!…
«Шиц одавде, не мотај ми се под ногама!»
— Брысь, не путайся под ногами!…
«Забрањено је када вам се каже!»
— Не велено, говорят вам!

Врата су се отворила, и у салон је улетео огроман,
као животиња Пех, барон Пампа дон Бау, црвених
образа, белих зуба, са брчићима уфитиљеним
напред, у плишаној беретки нахереној на страну и
раскошној љубичастој кабаници, испод које се
нејасно светлуцао оклоп.
Дверь распахнулась, и в гостиную ввалился огромный, как зверь Пэх,
барон Пампа дон Бау, краснощекий, белозубый, с торчащими вперед
усами, в бархатном берете набекрень и в роскошном малиновом плаще,
под которым тускло блестел медный панцирь.
За њим се вукао Уно, који се ухватио барону за
десну ногавицу.
Следом волочился Уно, вцепившийся барону в правую штанину.
«Бароне!» повикао је Румата, спуштајући ноге са
отомана.
— Барон! — воскликнул Румата, спуская с дивана ноги.
«Одакле ви у граду, пријатељу стари? Уно, остави
барона на миру!»
— Как вы очутились в городе, дружище? Уно, оставь барона в покое!
«Одиста, ретко досадан дечак», гунђао је барон,
приближавајући се раширених руку.
— На редкость въедливый мальчишка, — рокотал барон, приближаясь с
распростертыми объятиями.
«Биће нешто од њега.
— Из него выйдет толк.

Колико тражите за њега? Уосталом, отом потом…
Дајте да вас прво загрлим!»
Сколько вы за него хотите? Впрочем, об этом потом… Дайте мне обнять
вас!
Загрлили су се.
Они обнялись.
Барон је укусно мирисао на прашњави пут,
коњски зној и смешни мирис разних вина.
От барона вкусно пахло пыльной дорогой, конским потом и смешанным
букетом разных вин.
«Видим да сте такорећи потпуно трезни, драги мој
пријатељу», огорчено је рекао.
— Я вижу, вы тоже совершенно трезвы, мой друг, — с огорчением сказал
он.
«Па уосталом, ви сте увек трезни.
— Впрочем, вы всегда трезвы.
Срећник!»
Счастливец!
«Седите, драги мој», рекао је Румата,
— Садитесь, мой друг, — сказал Румата.
«Уно! донеси нам мало више есторског вина!»
— Уно! Подай нам эсторского, да побольше!
Барон је дигао огроман длан.
Барон поднял огромную ладонь.
«Ни једну једину кап!»
— Ни капли!

«Ни капљице есторског? Уно, не треба есторско,
доноси ируканско!»
— Ни капли эсторского? Уно, не надо эсторского, принеси ируканского!
«Не треба уопште вино!» туробно је рекао барон.
— Не надо вообще вин! — с горечью сказал барон.
«Не пијем.»
— Я не пью.
Румата је сео.
Румата сел.
«Шта се то десило?» узнемирено је упитао.
— Что случилось? — встревоженно спросил он.
«Да се нисте којим случајем разболели?»
— Вы нездоровы?

«Здрав сам као бик.
— Я здоров как бык.
Али те проклете породичне сцене… Краће речено,
посвађао сам се са баронесом — и тако сам сада
овде.»
Но эти проклятые семейные сцены… Короче говоря, я поссорился с
баронессой — и вот я здесь.
«Посвађали са баронесом! Ви! Доста, бароне,
какве су то сада шале?»
— Поссорились с баронессой?! Вы?! Полно, барон, что за странные
шутки!
«Замислите само! И сам као да сам у некој магли.
— Представьте себе. Я сам как в тумане.

Сто двадесет миља сам прешао на коњу као у
магли!»
Сто двадцать миль проскакал как в тумане!
«Мој драги», рекао је Румата, «одмах ћемо
узјахати коње и кренути у Бау.»
— Мой друг, — сказал Румата. — Мы сейчас же садимся на коней и
скачем в Бау.
«Али мој коњ се још није одморио!» успротивио се
барон.
— Но моя лошадь еще не отдохнула! — возразил барон.
«И, уз све то, хоћу да је казним!»
— И потом, я хочу наказать ее!

«Кога то?»
— Кого?
«Баронесу, ђаво је однео! Јесам ли ја или нисам,
коначно, мушкарац? Она је, видите ли,
незадовољна пијаним Пампом, нека онда види
какав је он када је трезан! Пре ћу овде да
иструлим од воде, него што ћу се вратити у
замак…»
— Баронессу, черт подери! Мужчина я или нет в конце концов?! Она,
видите ли, недовольна Пампой пьяным, так пусть посмотрит, каков он
трезвый! Я лучше сгнию здесь от воды, чем вернусь в замок…
Уно је натмурено рекао:
Уно угрюмо сказал:
«Реците му да ми не чупа уши…»
— Скажите ему, чтобы ухи не крутил…
«Гу-би се, вучићу!» доброћудно је загрмео барон.
— Па-шел, волчонок! — добродушно пророкотал барон.
«И донеси пиво! Ознојио сам се и морам да
надокнадим губитак течности.»
— Да принеси пива! Я вспотел, и мне нужно возместить потерю жидкости.
Барон је надокнађивао губитак течности читавих
сат и по, и мало се нацврцкао.
Барон возмещал потерю жидкости в течение получаса и слегка осоловел.
У паузама између гутљаја, приповедао је Румати
своје непријатности.
В промежутках между глотками он поведал Румате свои неприятности.
Неколико пута је проклињао те пијанице суседе,
који су се навадили да долазе у замак.
Он несколько раз проклял «этих пропойц соседей, которые повадились в
замок.
Долазе од раног јутра, наводно у лов, а после не
успеш ни да јекнеш — а већ су сви пијани и
уништавају намештај.
Приезжают с утра якобы на охоту, а потом охнуть не успеешь — уже все
пьяны и рубят мебель.

Почну да се мувају по целом замку, све прљају,
вређају послугу, убијају псе и пружају лош
пример младом баронету.
Они разбредаются по всему замку, везде пачкают, обижают прислугу,
калечат собак и подают отвратительный пример юному баронету.
После одлазе својим кућама, а ти, пијан као
трупац, остајеш насамо са баронесом…
Потом они разъезжаются по домам, а ты, пьяный до неподвижности,
остаешься один на один с баронессой…»

На крају свог приповедања барон се потпуно
изнервирао и чак је затражио да му донесу
есторско вино, али се тргао и рекао:
В конце своего повествования барон совершенно расстроился и даже
потребовал было эсторского, но спохватился и сказал:
«Румата, пријатељу мој, идемо одавде.
— Румата, друг мой, пойдемте отсюда.
Имате сувише богате подруме!...
У вас слишком богатые погреба!…
Хајдемоте!»
Уедемте!
«Али где?»
— Но куда?

«Зар то није свеједно — где? Но, ако ништа друго,
а оно у ‘Сиву Радост’…»
— Не все ли равно — куда! Ну, хотя бы в «Серую Радость»…
«Хм…» рекао је Румата.
— Гм… — сказал Румата.
«А шта ћемо да радимо у ‘Сивој Радости’?»
— А что мы будем делать в «Серой Радости»?
Једно време је барон ћутао, бесно чупкајући брк.
Некоторое время барон молчал, ожесточенно дергая себя за ус.
«Но, како то — шта?» рекао је коначно.
— Ну как что? — сказал он наконец.

«Чак је и чудновато… Једноставно ћемо поседети,
поразговарати…»
— Странно даже… Просто посидим, поговорим…
«У ‘Сивој Радости’?» упитао је Румата са сумњом у
гласу.
— В «Серой Радости»? — спросил Румата с сомнением.
«Да.
— Да.
Схватам вас», рекао је барон.
Я понимаю вас, — сказал барон.
«То је ужасно… Али ипак, хајдемо.
— Это ужасно… Но все-таки уйдем.

Овде стално осећам жељу да пијем есторско
вино!»
Здесь мне все время хочется потребовать эсторского!…
«Дајте ми коња», наредио је Румата и отишао у
кабинет да узме предајник.
— Коня мне, — сказал Румата и пошел в кабинет взять передатчик.
Кроз неколико минута су раме уз раме јахали
уском улицом, погруженом у најгушћу тмину.
Через несколько минут они бок о бок ехали верхом по узкой улице,
погруженной в кромешную тьму.

Барон је, живнувши мало, наглас причао како су
прекјуче убили вепра, говорио о задивљујућим
особинама младог баронета, о чуду у манастиру
светог Тике где је отац игуман родио из бедра
дечака шест палаца великог…
Барон, несколько оживившийся, в полный голос рассказывал о том, какого
позавчера затравили вепря, об удивительных качествах юного баронета, о
чуде в монастыре святого Тукки, где отец настоятель родил из бедра
шестипалого мальчика…

При томе није заборављао да се забавља.
Повремено је урлао као вук, кокодакао и лупао
камџијом у затворене капке.
При этом он не забывал развлекаться: время от времени испускал волчий
вой, улюлюкал и колотил плеткой в запертые ставни.
Кад су стигли до ‘Сиве Радости’, барон је
зауставио коња и дубоко се замислио.
Когда они подъехали к «Серой Радости», барон остановил коня и глубоко
задумался.
Румата је чекао.
Румата ждал.

Јарко су били обасјани прљави прозори крчме,
топтали су ногама привезани коњи, лењо су се
међусобно псовале нафракане девојке, које су
седеле на клупи под прозорима, двојица слугу су
једва докотрљале кроз врата огромно буре,
покривено мрљама шалитре.
Ярко светились грязноватые окна распивочной, топтались лошади у
коновязи, лениво переругивались накрашенные девицы, сидевшие рядком
на скамейке под окнами, двое слуг с натугой вкатили в распахнутые двери
огромную бочку, покрытую пятнами селитры.
Барон је туробно рекао:
Барон грустно сказал:

«Сам… Страшно је и да помислим да се цела ноћ
налази преда мном и да сам — сам!...
— Один… Страшно подумать, целая ночь впереди и — один!…
И она је тамо сама…»
И она там одна…
«Не будите огорчени мој пријатељу», рекао је
Румата.
— Не огорчайтесь так, мой друг, — сказал Румата.
«Јер, са њом је баронет, а са вама сам ја.»
— Ведь с нею баронет, а с вами я.
«То је нешто сасвим друго», рекао је барон.
— Это совсем другое, — сказал барон.

«Ви ништа не схватате, драги мој.
— Вы ничего не понимаете, мой друг.
Сувише сте млади и лакомислени… За вас је
сигурно задовољство да посматрате ове
уличарке…»
Вы слишком молоды и легкомысленны… Вам, наверное, даже доставляет
удовольствие смотреть на этих шлюх…
«А зашто и не би?» успротивио се Румата,
радознало посматрајући барона.
— А почему бы и нет? — возразил Румата, с любопытством глядя на
барона.
«По моме мишљењу, пријатне девојке.»
— По-моему, очень приятные девочки.

Барон је одмахнуо главом и саркастично се
осмехнуо.
Барон покачал головой и саркастически усмехнулся.
«Ено, оној што стоји», рекао је гласно,
«стражњица виси.
— Вон у той, что стоит, — сказал он громко, — отвислый зад.
А она што се сада чешља, уопште и нема
стражњицу… то су краве, у најбољем случају
краве.
А у той, что сейчас причесывается, и вовсе нет зада… Это коровы, мой
друг, в лучшем случае это коровы.

Сетите се само баронесе! Какве руке, каква
грација! Какав ход, драги мој!»
Вспомните баронессу! Какие руки, какая грация!… Какая осанка, мой
друг!…
«Да», сложио се Румата.
— Да, — согласился Румата.
«Баронеса је одиста предивна.
— Баронесса прекрасна.
Хајдемо одавде.»
Поедемте отсюда.
«А где?» тужно је рекао барон.
— Куда? — с тоской сказал барон.

«И зашто?» На лицу му се одједаред појавила
одлучност.
— И зачем? — на лице его вдруг обозначилась решимость.
«Не, драги мој, никуда нећу кренути одавде.
— Нет, мой друг, я никуда не поеду отсюда.
А ви како хоћете.
А вы как хотите.
« Почео је да силази са коња.
— Он стал слезать с лошади.
«Иако би ми било криво, ако бисте ме овде
оставили самога.»
— Хотя мне было бы очень обидно, если бы вы оставили меня здесь
одного.

«Разуме се да ћу остати са вама», рекао је
Румата.
— Разумеется, я останусь с вами, — сказал Румата.
«Али…»
— Но…
«Никаквих ‘али’», прекинуо га је барон.
— Никаких «но», — сказал барон.
Добацили су поводце слуги који им је притрчао
гордо, прошли поред девојака и ушли у салу.
Они бросили поводья подбежавшему слуге, гордо прошли мимо девиц и
вступили в зал.
Овде човек није могао ни да дише.
Здесь было не продохнуть.

Пламичци светиљки су се једва пробијали кроз
маглу испарења, као у огромном и јако прљавом
амаму.
Огни светильников с трудом пробивались сквозь туман испарений, как в
большой и очень грязной парной бане.

На клупама за дугачким столовима су пили, јели,
заклињали се, смејали, плакали, љубили се,
певали непристојне песме ознојени војници у
раскопчаним мундирима, поморске скитинице у
шареним прслуцима на голом телу, жене са једва
покривеним грудима, сиви јуришници са секирама
међу ногама, занатлије у нагорелим ритама.
На скамьях за длинными столами пили, ели, божились, смеялись, плакали,
целовались, орали похабные песни потные солдаты в расстегнутых
мундирах, морские бродяги в цветных кафтанах на голое тело, женщины с
едва прикрытой грудью, серые штурмовики с топорами между колен,
ремесленники в прожженных лохмотьях.

Са леве стране се у магли назирао шанк, где је
власник, седећи на посебном узвишењу међу
огромним бурадима, управљао читавим ројем
вештих слугу лопова, а са десне стране се као
јарки правоугаоник светлео улаз у чисту
половину — за благородне донове, поштоване
трговце и сиве официре.
Слева в тумане угадывалась стойка, где хозяин, сидя на особом
возвышении среди гигантских бочек, управлял роем проворных
жуликоватых слуг, а справа ярким прямоугольником светился вход в
чистую половину — для благородных донов, почтенных купцов и серого
офицерства.

«На крају крајева, зашто не бисмо нешто и
попили?» љутито је упитао барон Пампа, дограбио
Румату за рукав и кренуо према шанку, у узан
пролаз међу столовима, ударајући посетиоце
шиљцима на свом оклопу.
— В конце концов почему бы нам не выпить? — раздраженно спросил
барон Пампа, схватил Румату за рукав и устремился к стойке в узкий
проход между столами, царапая спины сидящих шипами поясной
оторочки панциря.

Крај шанка је дограбио из руку власника огроман
бокал, којим је овај разливао вино у кригле, ћутке
га осушио до дна и изјавио да је сада све
пропало, да му преостаје само једна једина ствар
— да се провесели како треба.
У стойки он выхватил из рук хозяина объемистый черпак, которым тот
разливал вино по кружкам, молча осушил его до дна и объявил, что теперь
все пропало и остается одно — как следует повеселиться.

После се окренуо према газди и гласно га упитао
да ли у тој његовој установи постоји место где би
благородни људи могли пристојно и скромно да
проведу време.
Затем он повернулся к хозяину и громогласно осведомился, есть ли в этом
заведении место, где благородные люди могут прилично и скромно
провести время, не стесняясь соседством всякой швали, рвани и ворья.
Власник је почео да га уверава да управо у
његовој установи такво место постоји.
Хозяин заверил его, что именно в этом заведении такое место существует.

«Одлично!» величанствено је рекао барон и
добацио газди неколико златника.
— Отлично! — величественно сказал барон и бросил хозяину несколько
золотых.
«Донесите за мене и овог дона овде све најбоље
што имате, и нека нас служи не некаква балава
вртирепка, већ поштовања достојна жена у
годинама!»
— Подайте для меня и вот этого дона все самое лучшее, и пусть нам
служит не какая-нибудь смазливая вертихвостка, а почтенная пожилая
женщина!

Газда је сам испратио благородне донове у чисту
половину.
Хозяин сам проводил благородных донов в чистую половину.
Ту је људи било мало.
Народу здесь было немного.
У углу се мрачно веселило друштво сивих
официра — четири поручника у тесним мундирима
и два капетана у кратким кабаницама са
нашивцима министарства одбране круне.
В углу мрачно веселилась компания серых офицеров — четверо
лейтенантов в тесных мундирчиках и двое капитанов в коротких плащах с
нашивками министерства охраны короны.

Крај прозора се за ускогрлим бокалом досађивало
неколико аристократа са лицима киселим од
разочарења.
У окна за большим узкогорлым кувшином скучала пара молодых
аристократов с кислыми от общей разочарованности физиономиями.
У њиховој близини се сместило друштванце
осиромашених у искрзаним оделима и
закрпљеним кабаницама.
Неподалеку от них расположилась кучка безденежных донов в потертых
колетах и штопаных плащах.

Они су малим гутљајима пили пиво и сваки час се
освртали око себе.
Они маленькими глотками пили пиво и ежеминутно обводили помещение
жаждущими взорами.
Барон се сручио за слободни сто, бацио поглед на
сиве официре и прогунђао: «Ах, ни овде човек да
се отараси гадова…» Али, тада је једна жена у
годинама и са кецељом донела прво јело.
Барон рухнул за свободный стол, покосился на серых офицеров и
проворчал: «Однако и здесь не без швали…» Но тут дородная тетка в
переднике подала первую перемену.

Барон је подригнуо, извукао иза појаса нож и
почео да се весели.
Барон крякнул, вытащил из-за пояса кинжал и принялся веселиться.
Ћутке је прождирао огромне комаде печене
срнетине, гомиле маринираних шкољки, брда
морских ракова, читаве зделе салата и мајонеза,
заливајући све то читавим језерима вина, пива,
ракије и вина помешаног са пивом и ракијом.
Он молча пожирал увесистые ломти жареной оленины, груды
маринованных моллюсков, горы морских раков, кадки салатов и
майонезов, заливая все это водопадами вина, пива, браги и вина,
смешанного с пивом и брагой.

Сиромашни донови су по један и по двојица
почели да се селе за његов сто, и барон их је
дочекивао јуначким поздравом руке и брундањем
однекуд из желуца.
Безденежные доны по одному и по двое начали перебираться за его стол, и
барон встречал их молодецким взмахом руки и утробным ворчанием.
Наједном је престао да једе, забленуо се у Румату
избуљених очију и загрмео шумским гласом:
Вдруг он перестал есть, уставился на Румату выпученными глазами и
проревел лесным голосом:

«Одавно нисам био у Арканару, благородни
пријатељи! И, морам вам поштено рећи, овде ми
се нешто не допада.»
— Я давно не был в Арканаре, мой благородный друг! И скажу вам по
чести, мне что-то здесь не нравится.
«А шта то, бароне?» са интересовањем је упитао
Румата, глођући пилеће крило.
— Что именно, барон? — с интересом спросил Румата, обсасывая
крылышко цыпленка.
На лицима осиромашених донова без новца
видела се пажња пуна поштовања.
На лицах безденежных донов изобразилось почтительное внимание.

«Реците ми, пријатељи!» проговорио је барон,
бришући замашћене руке о крајеве кабанице.
— Скажите мне, мой друг! — произнес барон, вытирая замасленные руки
о край плаща.
«Реците ми, благородни донови! Од када је то у
престоници његовог величанства краља такав
поредак, да потомци најдревнијих родова
Империје не могу ни корак да начине, а да не
налете на разне тамо трговце и месаре?»
— Скажите, благородные доны! С каких пор в столице его величества
короля нашего повелось так, что потомки древнейших родов Империи
шагу не могут ступить, чтобы не натолкнуться на всяких там лавочников и
мясников?!

Донови без новца су се загледали и почели да се
одмичу.
Безденежные доны переглянулись и стали отодвигаться.
Румата је бацио поглед у угао, где су седели сиви.
Румата покосился в угол, где сидели серые.
Тамо су сви престали да пију и почели да
посматрају барона.
Там перестали пить и глядели на барона.
«Морам вам рећи у чему је ствар, благородни
донови», наставио је барон Пампа.
— Я вам скажу, в чем дело, благородные доны, — продолжал барон
Пампа.

«То је све због тога, што сте се ви овде
преплашили.
— Это все потому, что вы здесь перетрусили.
Ви их подносите због тога, што их се бојите.
Вы их терпите потому, что боитесь.
Ето, ти се на пример, бојиш!» заурлао је,
загледавши се у најближег сиромашног дона без
новца.
Вот ты боишься! — заорал он, уставясь на ближайшего безденежного
дона.
Овај се удаљио бледог и киселкастог израза лица.
Тот сделал постное лицо и отошел с бледной улыбкой.

«Кукавице!» дрекнуо је барон.
— Трусы! — рявкнул барон.
Бркови су му се накострешили.
Усы его встали дыбом.
Али, од сиромашних донова користи није било
никакве.
Но от безденежных донов толку было мало.
Они очигледно нису хтели да се туку, они су
једноставно хтели да се напију и наједу.
Им явно не хотелось драться, им хотелось выпить и закусить.

Тада је барон пребацио ногу преко клупе, стегао
песницом десни брк и, уперивши поглед у угао,
где су седели сиви официри изјавио:
Тогда барон перекинул ногу через лавку, забрал в кулак правый ус и,
вперив взгляд в угол, где сидели серые офицеры, заявил:
«А ја се, ето ни ђавола не бојим! Ја тучем сиви
олош где год налетим на њега!»
— А вот я ни черта не боюсь! Я бью серую сволочь, как только она мне
попадется!
«Шта то тамо лупета она пивска бачва?» гласно је
упитао сиви капетан издуженог лица.
— Что там сипит эта пивная бочка? — громко осведомился серый капитан
с длинным лицом.

Барон се задовољно осмехнуо.
Барон удовлетворенно улыбнулся.
Бучно је устао од стола и попео се на клупу.
Он с грохотом выбрался из-за стола и взгромоздился на скамью.
Румата је дигавши веђе, узео друго крило и почео
да га глође.
Румата, подняв брови, принялся за второе крылышко.
«Ехеј, ви тамо, сиви подлаци!» заурлао је барон,
дерући се, као да су официри били удаљени од
њега читаву врсту.
— Эй вы, серые подонки! — заорал барон, надсаживаясь, словно офицеры
были за версту от него.

«Знајте да сам пре три дана ја, барон Пампа дон
Бау, задао вашима много прпе! Схватате ли, драги
мој», обратио се Румати однекуд испод таванице,
«пили смо отац Кабани и ја једне вечери у мом
замку.
— Знайте, что третьего дня я, барон Пампа дон Бау, задал вашим ха-ар-
рошую трепку! Вы понимаете, мой друг, — обратился он к Румате из-под
потолка, — пили это мы с отцом Кабани вечером у меня в замке.
Наједном је дотрчао мој коњушар и известио ме
да је банда сивих почела да демолира крчму
‘Златна Потковица’.
Вдруг прибегает мой конюх и сообщает, что шайка серых р-разносит
корчму «Золотая Подкова».
Моју крчму, на мојој родној земљи! Наредио сам:
‘На коње!’ и правац тамо.
Мою корчму, на моей родовой земле! Я командую: «На коней!…» — и
туда.
Кунем се мамузама, била их је тамо читава банда,
једно двадесетак! Ухватили су неку тројицу,
напили се као свиње… А ти трговчићи не умеју ни
да пију… и почели су све да разбијају и ломе.
Клянусь шпорой, их была там целая шайка, человек двадцать! Они
захватили каких-то троих, перепились, как свиньи… Пить эти лавочники
не умеют… И стали всех лупить и все ломать.

Ухватио сам једног од њих за ноге и почело је!
Терао сам их све до Тешких Мачева… Крви је
било, нећете поверовати драги мој до колена, а
колико је секира остало…»
Я схватил одного за ноги — и пошла потеха! Я гнал их до самых Тяжелых
Мечей… Крови было — вы не поверите, мой друг, — по колено, а топоров
осталось столько…
На томе је прича барона била прекинута.
На этом рассказ барона был прерван.
Капетан издуженог лица је замахнуо руком, и
тежак нож за бацање је лупио о баронов оклоп.
Капитан с длинным лицом взмахнул рукой, и тяжелый метательный нож
лязгнул о нагрудную пластину баронского панциря.

«Одавно је требало тако!» рекао је барон и
извукао из канија огроман мач дворукаш.
— Давно бы так! — сказал барон и выволок из ножен огромный
двуручный меч.
Са неочекиваном за њега лакоћом скочио је на
под, мач је као светла трака зафијукао кроз
ваздух и пресекао кровну греду.
Он с неожиданной ловкостью соскочил на пол, меч сверкающей полосой
прорезал воздух и перерубил потолочную балку.
Барон је опсовао.
Барон выругался.

Таваница се нахерила, на главе је почела да се
осипа прашина.
Потолок просел, на головы посыпался мусор.
Сада су сви били на ногама.
Теперь все были на ногах.
Сиромашни донови без новца залепили су се уз
зидове.
Безденежные доны отшатнулись к стенам.
Млади аристократи су се попели на столове, да би
боље видели.
Молодые аристократы взобрались на стол, чтобы лучше видеть.

А сиви су се, истуривши испред себе копља,
постројили у полукруг и малим, ситним корацима
кренули на барона.
Серые, выставив перед собой клинки, построились полукругом и мелкими
шажками двинулись на барона.
Само је Румата остао да седи, размишљајући са
које би стране баронове могао да стане, а да не
доспе под ударац његовог мача.
Только Румата остался сидеть, прикидывая, с какой стороны от барона
можно встать, чтобы не попасть под меч.

Широко сечиво је злослутно фијукнуло, описујући
светлуцаве кругове над бароновом главом.
Широкое лезвие зловеще шелестело, описывая сверкающие круги над
головой барона.
Он је нечим подсећао на теретни хеликоптер са
ротором који се окретао на земљи.
Барон поражал воображение. Было в нем что-то от грузового вертолета с
винтом на холостом ходу.
Опколивши га са три стране, сви су били
принуђени да се зауставе.
Окружив его с трех сторон, серые были вынуждены остановиться.

Један од њих је не размишљајући стао леђима
окренут Румати и Румата га је, сагавши се преко
стола, дохватио за оковратник, бацио на леђа у
тањире са огрисцима и лупио ивицом длана испод
увета.
Один из них неудачно стал спиной к Румате, и Румата, перекинувшись
через стол, схватил его за шиворот, опрокинул на спину в блюда с
объедками и стукнул ребром ладони ниже уха.
Овај је само затворио очи и смирио се.
Серый закрыл глаза и замер.
Барон је повикао.
Барон вскричал:

«Прекољите га, благородни Румата, а ја ћу
докрајчити остале.»
— Прирежьте его, благородный Румата, а я прикончу остальных!
Све ће их поубијати, незадовољно је помислио
Румата.
Он их всех поубивает, с неудовольствием подумал Румата.
«Слушајте», обратио се свима.
— Слушайте, — сказал он серым.
«Нећемо да кваримо једни другима веселу ноћ.
— Не будем портить друг другу веселую ночь.
Нећете моћи да се одржите против нас.
Вам не выстоять против нас.

Баците оружје и губите се одавде.»
Бросайте оружие и уходите отсюда.
«Ето ти на», љутито се успротивио барон «А ја
желим да се тучем! Нека се туку и они! Туците се,
ђаво вас однео!»
— Ну вот еще, — сердито возразил барон. — Я желаю драться! Пусть они
дерутся! Деритесь же, черт вас подери!
Са тим речима кренуо је на сиве, убрзавајући
стално окретање мача.
С этими словами он двинулся на серых, все убыстряя вращение меча.
Сиви су се повлачили, све блеђих и блеђих лица.
Серые отступали, бледнея на глазах.

Они очигледно никада у животу нису видели
теретни хеликоптер.
Они явно никогда в жизни не видели грузового вертолета.
Румата је прескочио сто.
Румата перепрыгнул через стол.
«Причекајте, пријатељу», рекао је.
— Погодите, мой друг, — сказал он.
«Немамо зашто да се свађамо са тим људима.
— Нам совершенно незачем ссориться с этими людьми.
Не допада вам се што су они овде?»
Вам не нравится их присутствие здесь? Они уйдут.

«Без оружја нећемо отићи», натмурено је
проговорио један од поручника.
— Без оружия мы не уйдем, — угрюмо сообщил один из лейтенантов.
«Добићемо преко носа.
— Нам попадет.
Ја сам у патроли.»
Я в патруле.
«Ђаво вас однео, губите се онда са оружјем»,
дозволио је Румата.
— Черт с вами, уходите с оружием, — разрешил Румата.

«Сечива у каније, руке на главе, пролазити један
по један! И — никаквих подлости! јер ћу вам
иначе кости поломити!»
— Клинки в ножны, руки за головы, проходить по одному! И никаких
подлостей! Кости переломаю!
«А како да одемо?» бесно је упитао капетан
издуженог лица.
— Как же мы уйдем? — раздраженно осведомился длиннолицый капитан.
«Овај дон нам препречује пут!»
— Этот дон загораживает нам дорогу!
«И надаље ћу то чинити!» упорно је рекао барон.
— И буду загораживать! — упрямо сказал барон.

Млади аристократи су се увредљиво насмејали.
Молодые аристократы обидно захохотали.
«Но, добро», рекао је Румата.
— Ну хорошо, — сказал Румата.
«Ја ћу држати барона, а ви протрчите, али што
брже — дуго нећу моћи да га задржим! Ехеј, тамо,
на вратима, ослободите пролаз! Бароне», рекао је
грлећи Пампу за широки струк.
— Я буду держать барона, а вы пробегайте, да побыстрее, — долго я его
не удержу! Эй, там, в дверях, освободите проход!… Барон, — сказал он,
обнимая Пампу за обширную талию.

«Чини ми се, драги мој, да сте заборавили на
једну веома важну околност.
— Мне кажется, мой друг, что вы забыли одно важное обстоятельство.
Јер, тај ваш славан мач су употребљавали ваши
преци само за благородну борбу, јер, речено је:
‘Не потржи га по тавернама.’»
Ведь этот славный меч употреблялся вашими предками только для
благородного боя, ибо сказано: «Не обнажай в тавернах».
На лицу барона, који је наставио да врти мачем,
појавио се израз забринутости.
На лице барона, продолжавшего вертеть мечом, появилась задумчивость.
«Али ја немам други мач», рекао је неодлучно.
— Но у меня же нет другого меча, — нерешительно сказал он.
«Тим пре!» значајно је рекао Румата.
— Тем более!… — значительно сказал Румата.
«Мислите?» Барон се још колебао.
— Вы так думаете? — барон все еще колебался.
«Па ви то знате боље од мене.»
— Вы же знаете это лучше меня!…
«Да», рекао је барон.
— Да, — сказал барон.
«У праву сте.
— Вы правы.
« Погледао је увис, на своју шаку, која се вртела
као полудела.
— Он посмотрел вверх, на свою бешено работающую кисть.

«Нећете ми веровати, драги мој Румата, али ја
могу овако и по три-четири сата без прекида — и
уопште се нећу заморити… Ах, зашто ме она не
види сада!?»
— Вы не поверите, дорогой Румата, но я могу вот так три-четыре часа
подряд — и нисколько не устану… Ах, почему она не видит меня сейчас?!
«Испричаћу јој», обећао је Румата.
— Я расскажу ей, — пообещал Румата.
Барон је уздахнуо и спустио мач.
Барон вздохнул и опустил меч.
Сиви су, сагавши се, пројурили поред њега.
Серые, согнувшись, кинулись мимо него.

Барон их је испратио погледом.
Барон проводил их взглядом.
«Не знам, не знам…» неодлучно је рекао.
— Не знаю, не знаю… — нерешительно сказал он.
«Шта мислите, да ли сам правилно урадио, што их
нисам испратио ударцима ноге у стражњицу?»
— Как вы думаете, я правильно сделал, что не проводил их пинками в зад?
«Потпуно правилно», почео је да га уверава
Румата.
— Совершенно правильно, — заверил его Румата.
«Но, па шта онда», рекао је барон, увлачећи мач
у каније.
— Ну что ж, — сказал барон, втискивая меч в ножны.
«Када нам није пошло за руком да се потучемо,
онда сада имамо права да мало попијемо и
заложимо се.»
— Раз нам не удалось подраться, то уж теперь-то мы имеем право слегка
выпить и закусить.
Свукао је са стола, за ноге, сивог поручника, који
је још лежао у несвести, а затим је доста
продорним гласом дрекнуо:
Он стащил со стола за ноги серого лейтенанта, все еще лежавшего без
сознания, и зычным голосом гаркнул:
«Ехеј, домаћице! Вина и хране!»
— Эй, хозяюшка! Вина и еды!

Пришли су нам млади аристократи и уљудно му
честитали на победи.
Подошли молодые аристократы и учтиво поздравили с победой.
«Ситнице, ситнице», доброћудно је рекао барон.
— Пустяки, пустяки, — благодушно сказал барон.
«Шест шарених јуначина, плашљивих као и сви
трговци.
— Шесть плюгавых молодчиков, трусливых, как все лавочники.

У ‘Златној Потковици’ сам их порастурао
двадесетак… Како је то добро», обратио се
Румати, «што тада са собом нисам имао свој
борбени мач! Колико сам забораван, могао сам и
да га извучем.
В «Золотой Подкове» я раскидал их два десятка… Как удачно, —
обратился он к Румате, — что тогда при мне не было моего боевого меча!
Я мог бы в забывчивости обнажить его.
И, мада ‘Златна Потковица’ није таверна, већ
обична крчма…»
И хотя «Золотая Подкова» не таверна, а всего лишь корчма…
«Неки говоре и тако», рекао је Румата.
— Некоторые так и говорят, — сказал Румата.
«Не потржи га по крчмама.»
— «Не обнажай в корчме».
Домаћица је донела нове тањире са месом и нове
бокале са вином.
Хозяйка принесла новые блюда с мясом и новые кувшины вина.
Барон је засукао рукаве и прионуо на посао.
Барон засучил рукава и принялся за работу.
«Узгред буди речено», рекао је Румата.
— Кстати, — сказал Румата.
«Ко су била она три заробљеника, које сте
ослободили у ‘Златној Потковици’?»
— Кто были те три пленника, которых вы освободили в «Золотой
Подкове»?

«Ослободио?» Барон је престао да жваће и
забленуо се у Румату.
— Освободил? — барон перестал жевать и уставился на Румату.
«Али, благородни мој пријатељу, ја се вероватно
нисам довољно прецизно изразио! Никога нисам
ослобађао.
— Но, мой благородный друг, я, вероятно, недостаточно точно выразился!
Я никого не освобождал.

Јер, они су били ухапшени, то је већ државни
посао… И зашто би их ослобађао? Некакав дон,
према свему велика кукавица, старац књигочатац
и слуга…» слегао је раменима.
Ведь они были арестованы, это государственное дело… С какой стати я бы
стал их освобождать? Какой-то дон, вероятно, большой трус, старик
книгочей и слуга… — Он пожал плечами.
«Да, разуме се», тужно је рекао Румата.
— Да, конечно, — грустно сказал Румата.
Бароново лице се наједном налило крвљу и он је
језиво исколачио очи.
Барон вдруг налился кровью и страшно выкатил глаза.

«Шта? Поново?!» заурлао је.
— Что?! Опять?! — заревел он.
Румата се осврнуо.
Румата оглянулся.
У вратима је стајао дон Рипат.
В дверях стоял дон Рипат.
Барон је почео да се окреће, обарајући клупе и
тањире.
Барон заворочался, опрокидывая скамьи и роняя блюда.
Дон Рипат је значајно погледао Румату у очи и
изашао.
Дон Рипат значительно посмотрел в глаза Руматы и вышел.

«Извините молим вас, бароне», рекао је Румата,
устајући.
— Прошу прощенья, барон, — сказал Румата, вставая.
«Краљева служба…»
— Королевская служба…
«А…» разочарано је проговорио барон.
— А… — разочарованно произнес барон.
«Саучешће… Ни за шта на свету не бих сада
пошао на службу!»
— Сочувствую… Ни за что не пошел на службу!
Дон Рипат га је чекао испред врата.
Дон Рипат ждал сразу за дверью.

«Шта је?» упитао је Румата.
— Что нового? — спросил Румата.
«Пре два сата», пословно га је известио дон
Рипат, «по наређењу министра одбране круне дон
Ребе ухапсио сам и одвео у Веселу Кулу дона
Окану.»
— Два часа назад, — деловито сообщил дон Рипат, — по приказу
министра охраны дона Рэбы я арестовал и препроводил в Веселую Башню
дону Окану.
«Тако», рекао је Румата.
— Так, — сказал Румата.

«Пре један сат дона Окана је умрла, не
издржавши муње ватром.»
— Час назад дона Окана умерла, не выдержав испытания огнем.
«Тако», рекао је Румата.
— Так, — сказал Румата.
«Званично је оптужена за шпијунажу.
— Официально ее обвинили в шпионаже.
Али…» Дон Рипат се збунио и спустио поглед.
Но… — Дон Рипат замялся и опустил глаза.
«Мислим… Чини ми се…»
— Я думаю… Мне кажется…
«Схватам», рекао је Румата.
— Я понимаю, — сказал Румата.

Дон Рипат је дигао на њега очи кривца.
Дон Рипат поднял на него виноватые глаза.
— Я был бессилен… — начал он.

«То нас се не тиче», промукло је рекао Румата.
— Это не ваше дело, — хрипло сказал Румата.
Очи дон Рипата поново су постале као наливене
оловом.
Глаза дона Рипата снова стали оловянными.
Румата му је климнуо главом и вратио се за сто.
Румата кивнул ему и вернулся к столу.
Барон је управо завршавао печене препелице.
Барон доканчивал блюдо с фаршированными каракатицами.

«Есторско вино!» наредио је Румата.
— Эсторского! — сказал Румата.
«И нека донесу још!» Закашљао се.
— И пусть принесут еще! — он откашлялся.
«Веселићемо се.
— Будем веселиться.
Сада ћемо се, ђаво га однео, веселити…»
Будем, черт побери, веселиться…
…Када је Румата дошао к себи, констатовао је да
се налази насред огромне ледине.
Когда Румата пришел в себя, он обнаружил, что стоит посреди обширного
пустыря.

Отпочињало је сиво свитање, у даљини су
прозуклим гласовима кукурикали петлови.
Занимался серый рассвет, вдали сиплыми голосами орали петухи-
часомеры.
Грактале су вране, које су у густим јатима летеле
над некаквом нејасном гомилом у близини,
осећала се влага и мирис трулежи.
Каркали вороны, густо кружившиеся над какой-то неприятной кучей
неподалеку, пахло сыростью и тленом.

Магла у глави почела је брзо да се разилази,
појављивало се добро познато стање изузетне
јасноће и прецизности опажања, језик је палио
ментол.
Туман в голове быстро рассеивался, наступало знакомое состояние
пронзительной ясности и четкости восприятий, на языке приятно таяла
мятная горечь.
Прсти десне шаке били су му утрнули.
Сильно саднили пальцы правой руки.
Румата је принео очима стегнуту песницу.
Румата поднес к глазам сжатый кулак.

Кожа на зглобовима му је била одрана, а у
песници му је била стегнута ампула од
каспарамида, јаког средства против тровања
алкохолом, којим је Земља редовно снабдевала
своје извиђаче на осталим планетама.
Кожа на косточках была ободрана, а в кулаке была зажата пустая ампула
из-под каспарамида, могучего средства против алкогольного отравления,
которым Земля предусмотрительно снабжала своих разведчиков на
отсталых планетах.

Према свему је он већ овде, на ледини, пре него
што ће се коначно претворити у свињу, несвесно,
такорећи инстинктивно сасуо у уста садржај
ампуле.
Видимо, уже здесь, на пустыре, перед тем как впасть в окончательно
свинское состояние, он бессознательно, почти инстинктивно высыпал в
рот все содержимое ампулы.

Ово место је добро познавао — тачно испред њега
црнела се кула спаљене опсерваторије, а нешто
мало улево назирале су се у сумраку танке, као
минарети, куле краљевског двора.
Места были знакомые — прямо впереди чернела башня сожженной
обсерватории, а левее проступали в сумраке тонкие, как минареты,
сторожевые вышки королевского дворца.
Румата је дубоко удахнуо ледени ваздух и кренуо
кући.
Румата глубоко вдохнул сырой холодный воздух и направился домой.
Барон Пампа се те ноћи добро веселио.
Барон Пампа повеселился в эту ночь на славу.

У пратњи гомиле сиромашних донова, који су брзо
губили људски лик, начинио је гигантску турнеју
по арканарским крчмама, пропивши при томе све,
па чак и раскошни опасач, уништивши
невероватну количину алкохола и јела,
потукавши се успут најмање осам пута.
В сопровождении кучки безденежных донов, быстро теряющих
человеческий облик, он совершил гигантское турне по арканарским
кабакам, пропив все, вплоть до роскошного пояса, истребив неимоверное
количество спиртного и закусок, учинив по дороге не менее восьми драк.

У сваком случају, Румата се јасно сећао осам туча,
у које се није мешао, трудећи се да раздвоји
борце и не дозволи да дође до убиства.
Во всяком случае, Румата мог отчетливо вспомнить восемь драк, в
которые он вмешивался, стараясь развести и не допустить смертоубийства.
Даље његове успомене су се губиле у магли.
Дальнейшие его воспоминания тонули в тумане.

Из те магле су се појављивале час грабљиве
њушке са ножевима у зубима, час бесмислено
горко лице последњег сиромашног дона без
новца, кога је барон Пампа покушао да прода као
роба у луци, час опет побеснели, носати
Ируканац, који је злобно захтевао да му
благородни донови предају његове коње…
Из этого тумана всплывали то хищные морды с ножами в зубах, то
бессмысленно-горькое лицо последнего безденежного дона, которого
барон Пампа пытался продать в рабство в порту, то разъяренный носатый
ируканец, злобно требовавший, чтобы благородные доны отдали его
лошадей…

У прво време је још био извиђач.
Первое время он еще оставался разведчиком.
Пио је барабар са бароном: ируканско, есторско,
соанско, арканарско, али је пред сваку промену
вина кришом стављао под језик таблету
каспарамида.
Пил он наравне с бароном: ируканское, эсторское, соанское, арканарское,
но перед каждой переменой вин украдкой клал под язык таблетку
каспарамида.

Успевао је да сачува логичност и јасно је запажао
гомиле сивих патрола на раскрсницама и крај
мостова, заседу варвара — коњаника на соанском
путу, где би барона сигурно убили, да Румата није
знао дијалект варвара.
Он еще сохранял рассудительность и привычно отмечал скопления серых
патрулей на перекрестках и у мостов, заставу конных варваров на
соанской дороге, где барона наверняка бы пристрелили, если бы Румата не
знал наречия варваров.

Јасно се сећао како га је запањила помисао на то,
да су непокретни низови необичних војника у
дугачким црним кабаницама са капуљачама који
су били постројени пред Патриотском школом — у
ствари манастирска дружина.
Он отчетливо помнил, как поразила его мысль о том, что неподвижные
ряды чудных солдат в длинных черных плащах с капюшонами,
выстроенные перед Патриотической школой, — это монастырская
дружина.
Какве везе са свим тим има црква? — помислио је
тада.
При чем здесь церковь? — подумал он тогда.

Од када се то црква у Арканару меша у световне
ствари?
С каких это пор церковь в Арканаре вмешивается в светские дела?

У пијанство је падао лагано, али се ипак на крају
напио, некако наједном, као да је у то ускочио; и
када је у тренутку када му се разбистрила свест
угледао пред собом расечени храстов сто у
потпуно му непознатој просторији, обнажени мач
у својој руци и сиромашне донове који су му
аплаудирали, онда је помислио да је време да
крене кући.
Он пьянел медленно, но все-таки опьянел, как-то сразу, скачком; и когда в
минуту просветления увидел перед собой разрубленный дубовый стол в
совершенно незнакомой комнате, обнаженный меч в своей руке и
рукоплещущих безденежных донов вокруг, то подумал было, что пора
идти домой.
Али, било је већ касно.
Но было поздно.
Талас беса и одвратне, недоличне радости
ослобађања од свега људског већ га је био
одузео.
Волна бешенства и отвратительной, непристойной радости освобождения
от всего человеческого уже захватила его.
Он је још био Земљанин, извиђач, наследник
људи огња и гвожђа, који се нису штедели и који
никога нису штедели у име великог циља.
Он еще оставался землянином, разведчиком, наследником людей огня и
железа, не щадивших себя и не дававших пощады во имя великой цели.

Он није могао да постане Румата Есторски, пут
пути дванаест покољења ратничких предака,
прослављених пљачкама и пијанством.
Он не мог стать Руматой Эсторским, плотью от плоти двадцати поколений
воинственных предков, прославленных грабежами и пьянством.
Али, он више није био ни комунар.
Но он больше не был и коммунаром.
Он више није имао обавеза пред Експериментом.
У него больше не было обязанностей перед Экспериментом.
Њега су сада бринуле само обавезе пред самим
собом.
Его заботили только обязанности перед самим собой.

Он више није сумњао ништа.
У него больше не было сомнений.
Било му је јасно све, апсолутно све.
Ему было ясно все, абсолютно все.
Тачно је знао ко је крив за све, и тачно је знао
шта хоће: да сече мачем, предаје ватри, баца са
дворског степеништа на копља и виле гомиле која
урла…
Он точно знал, кто во всем виноват, и он точно знал, чего хочет: рубить
наотмашь, предавать огню, сбрасывать с дворцовых ступеней на копья и
вилы ревущей толпы…
Румата се тргао и извукао из канија мачеве.
Румата встрепенулся и вытащил из ножен мечи.

Сечиво је било изубљено, али чисто.
Клинки были зазубрены, но чисты.
Сећао се да се тукао са неким, али са ким то? И
како се све то завршило?…
Он помнил, что рубился с кем-то, но с кем? И чем все кончилось?…
…Коње су пропили.
…Коней они пропили.
Сиромашни донови су некуда нестали.
Безденежные доны куда-то исчезли.
Румата је — тога се такође сећао, одвукао барона
код себе кући.
Румата — это он тоже помнил — приволок барона к себе домой.

Пампа дон Бау је био добар, потпуно трезан и
спреман да настави да се весели — он
једноставно више није могао да стоји на ногама.
Пампа дон Бау был бодр, совершенно трезв и полон готовности
продолжать веселье — просто он больше не мог стоять на ногах.
Поред тога, он је због нечега сматрао да се
управо малочас опростио од дивне баронесе и да
се сада налази на борбеном походу против свог
исконског непријатеља, барона Каскуа, који се
јако избезобразио.
Кроме того, он почему-то считал, что только что распрощался с милой
баронессой и находится теперь в боевом походе против своего исконного
врага барона Каску, обнаглевшего до последней степени.
(«Помислите и сами, драги мој, то ништавило је
родило из бедра дечка дугог шест палаца и дало
му име Пампа…»)
(«Посудите сами, друг мой, этот негодяй родил из бедра шестипалого
мальчишку и назвал его Пампой…»)
«Сунце залази», изјавио је, посматрајући гоблен,
који је приказивао излазак сунца.
«Солнце заходит, — объявил он, глядя на гобелен, изображающий восход
солнца.

«Могли бисмо да се провеселимо ове ноћи,
благородни донови, али ратни подвизи захтевају
и траже сан.
— Мы могли бы провеселиться всю эту ночь, благородные доны, но
ратные подвиги требуют сна.
Ни капи вина у походу.
Ни капли вина в походе.
А и баронеса је била незадовољна.»
К тому же баронесса была бы недовольна».

Шта? Кревет? Какви кревети у чистом пољу? Наш
кревет то је коњска хаша! Са тим речима је
смакао са зида несрећни гоблен, умотао се у њега
преко главе и сручио у угао са светиљком.
Что? Постель? Какие постели в чистом поле? Наша постель — попона
боевого коня! С этими словами он содрал со стены несчастный гобелен,
завернулся в него головой и с грохотом рухнул в угол под светильником.
Румата је наредио дечаку Уну да поред барона
постави кофу расола и чинију са маринадом.
Румата велел мальчику Уно поставить рядом с бароном ведро рассола и
кадку с маринадами.
Дечак је имао љутито, сањиво лице.
У мальчишки было сердитое, заспанное лицо.

«Ала сте се удесили», гунђао је.
«Во набрались-то, — ворчал он.
«Очи вам у разним правцима гледају…»...«Ћути,
будало», рекао је тада Румата и… Нешто се после
тога десило.
— Глаза в разные стороны смотрят…» — «Молчи, дурак», — сказал тогда
Румата и… Что-то случилось потом.
Нешто јако лоше, што га је потерало преко целог
града на ледину.
Что-то очень скверное, что погнало его через весь город на пустырь.
Нешто јако, јако лоше, неопростиво, срамно…
Что-то очень, очень скверное, непростительное, стыдное…

Сетио се тога када је већ прилазио кући, и,
сетивши се, зауставио се.
Он вспомнил, когда уже подходил к дому, и, вспомнив, остановился.
…Одгурнувши Уна, попео се уз степенице на
спрат, отворио врата и упао код ње као газда, и
при светлости ноћне лампе угледао бело лице,
огромне очи испуњене ужасом и гађењем, и у тим
очима — самога себе,
…Отшвырнув Уно, он полез вверх по лестнице, распахнул дверь и
ввалился к ней, как хозяин, и при свете ночника увидел белое лицо,
огромные глаза, полные ужаса и отвращения, и в этих глазах — самого
себя,

како се заноси опуштене доње усне са које се
сливала пљувачка, огуљених песница, у
испрљаној одећи, одвратног и подлог гада плаве
крви, и тај поглед га је одбацио назад, на
степениште, надоле, кроз врата, на мрачну улицу
и још даље, даље, даље што је могуће даље…
шатающегося, с отвисшей слюнявой губой, с ободранными кулаками, в
одежде, заляпанной дрянью, наглого и подлого хама голубых кровей, и
этот взгляд швырнул его назад, на лестницу, вниз, в прихожую, за дверь,
на темную улицу и дальше, дальше, дальше, как можно дальше…

Стегавши зубе и осећајући да му се унутар њега
све смрзло и следило, тихо је отворио врата и на
прстима ушао у хол.
Стиснув зубы и чувствуя, что все внутри оледенело и смерзлось, он
тихонько отворил дверь и на цыпочках вошел в прихожую.
У углу, као гигантско морско чудовиште сисар,
соптао је у мирном сну барон.
В углу, подобно гигантскому морскому млекопитающему, сопел в мирном
сне барон.
«Ко је то?» повикао је Уно, који је дремао на
клупи са самострелом на коленима.
«Кто здесь?» — воскликнул Уно, дремавший на скамье с арбалетом на
коленях.

«Тихо», прошаптао је Румата.
«Тихо, — шепотом сказал Румата.
«Хајдемо у кухињу.
— Пошли на кухню.
Кофу воде, сирћета, ново одело, брже овамо!»
Бочку воды, уксусу, новое платье, живо!»
Дуго се, бесно, са уживањем поливао водом и
брисао сирћетом, скидајући са себе ноћну
прљавштину.
Он долго, яростно, с острым наслаждением обливался водой и обтирался
уксусом, сдирая с себя ночную грязь.

Уно, супротно свом обичају ћутљив, мувао се око
њега.
Уно, против обыкновения молчаливый, хлопотал вокруг него.
И тек после, помажући дону да закопча идиотске
љубичасте панталоне са пређицама позади,
обавестио га је натмурено:
И только потом, помогая дону застегивать идиотские сиреневые штаны с
пряжками на заду, сообщил угрюмо:
«Ноћас, када су одјурили, Кира је сишла доле и
питала да ли се дон враћао или није; закључила
је, према свему да је нешто приснила.
— Ночью, как вы укатили, Кира спускалась и спрашивала, был дон или
нет, решила, видно, что приснилось.
Рекао сам јој, да се нисте враћали од како сте
јуче отишли на стражу…»
Сказал ей, что как с вечера ушли в караул, так и не возвращались…
Румата је дубоко уздахнуо, окренувши се на другу
страну.
Румата глубоко вздохнул, отвернувшись.
Али, од тога му није било ништа лакше.
Легче не стало.
Било му је само горе.
Хуже.

«…А ја сам пробдео целу ноћ са самострелом над
бароном. Бојао сам се да ће онако пијан кренути
горе.»
— …А я всю ночь с арбалетом над бароном сидел: боялся, что спьяну
наверх полезут.
«Хвала ти, мали», једва је успео да исцеди из
себе Румата.
— Спасибо, малыш, — с трудом сказал Румата.
Навукао је ципеле, ушао у хол, постојао мало
пред тамним, металним огледалом.
Он натянул башмаки, вышел в прихожую, постоял немного перед темным
металлическим зеркалом.

Каспирамид је деловао беспрекорно.
Каспарамид работал безотказно.
Из огледала га је посматрао кицошки обучен,
благородни дон са лицем истина мало измореним
после тешког ноћног дежурства али пристојним у
највећој могућој мери.
В зеркале виднелся изящный, благородный дон с лицом, несколько
осунувшимся после утомительного ночного дежурства, но в высшей
степени благопристойным.
Влажна коса, обухваћена златним обручем, меко
је и лепршаво падала по лицу.
Влажные волосы, прихваченные золотым обручем, мягко и красиво
спадали по сторонам лица.

Румата је махинално поправио објектив над
преконосницом.
Румата машинально поправил объектив над переносицей.
Добре су сцене могли да посматрају данас на
Земљи, помислио је мрачно.
Хорошенькие сцены наблюдали сегодня на Земле, мрачно подумал он.
У међувремену је свануло.
Тем временем рассвело.
У прашњаве прозоре је почело да завирује сунце.
В пыльные окна заглянуло солнце.
Капци су почели да лупају.
Захлопали ставни.

На улици су се довикивали заспали гласови.
На улице перекликались заспанные голоса.
«Како сте спавали, брате Кирису?»…
«Как спали, брат Кирис?
«Нека је хвала господу, мирно, брате Тико.
— «Благодарение господу, спокойно, брат Тика.
Ноћ је прошла, и нека је хвала богу.
Ночь прошла, и слава богу».
«А код нас је неко покушавао да кроз прозор
упадне.
— «А у нас кто-то в окна ломился.

Благородни дон Румата је, причају, ноћас
лумповао.
Благородный дон Румата, говорят, ночью гуляли».
«Прича се да има госта.
— «Сказывают, гость у них».
«Па зар се сада лумпује? При младом краљу,
сећам се, лумповали су — нису ни запажали, како
су при томе пола града спалили.
— «Да нынче разве гуляют? При молодом короле, помню, гуляли — не
заметили, как полгорода сожгли».
«Шта да вам кажем, брате Тико.
— «Что я вам скажу, брат Тика.

Нека је хвала богу, што за суседа имамо таквог
дона.
Благодарение богу, что у нас в соседях такой дон.
Једаред годишње лумпује, па и то је много…»
Раз в год загуляет, и то много…»
Румата се попео горе, и закуцавши на врата, ушао
у кабинет.
Румата поднялся наверх, постучавшись, вошел в кабинет.
Кира је седела у фотељи, као и јуче.
Кира сидела в кресле, как и вчера.
Дигла је очи и са зебњом и узнемиреношћу му се
загледала у лице.
Она подняла глаза и со страхом и тревогой взглянула ему в лицо.
«Добро јутро, мала моја», рекао је и пришао,
пољубио јој руке и сео у фотељу преко пута.
— Доброе утро, маленькая, — сказал он, подошел, поцеловал ее руки и сел
в кресло напротив.
Стално га је испитивачки посматрала, а онда га је
упитала.
Она все испытующе смотрела на него, потом спросила:
«Јеси ли уморан?»
— Устал?
«Да, мало.
— Да, немножко.
И морам опет да идем.»
И надо опять идти.

«Да ти припремим нешто?»
— Приготовить тебе что-нибудь?
«Не треба, хвала.
— Не надо, спасибо.
Уно ће ми све припремити.
Уно приготовит.
Једино можда ако би ми оковратник
намирисала…»
Вот разве воротник подуши…
Румата је осетио како се међу њима појављује зид
лажи.
Румата чувствовал, как между ними вырастает стена лжи.

Испрва танак, а после све дебљи и чвршћи.
Сначала тоненькая, затем все толще и прочнее.
За цео живот, горко је помислио.
На всю жизнь! — горько подумал он.
Седео је, притворивши очи, док је она опрезно
мирисала разним парфемима његов раскошни
оковратник, образе чело, косу.
Он сидел, прикрыв глаза, пока она осторожно смачивала разными духами
его пышный воротник, щеки, лоб, волосы.
После тога је рекла:
Потом она сказала:
«Чак ме и не питаш како сам спавала.»
— Ты даже не спросишь, как мне спалось.

«Како, мила?»
— Как, маленькая?
«Уснила сам сан.
— Сон.
Схваташ ли, страшан, језив сан.»
Понимаешь, страшный-страшный сон.
Зид је постао дебео, као бедеми тврђаве.
Стена стала толстой, как крепостная.
«На новом месту је увек тако», рекао је Румата
лажним гласом.
— На новом месте всегда так, — сказал Румата фальшиво.
«А и барон је, сигурно, доле био јако бучан.»
— Да и барон, наверное, внизу шумел очень.

«Да наредим да донесу доручак?» упитала га је.
— Приказать завтрак? — спросила она.
«Нареди.»
— Прикажи.
«А како вино волиш изјутра?»
— А вино какое ты любишь утром?
Румата је отворио очи.
Румата открыл глаза.
«Нареди да донесу воде», рекао је.
— Прикажи воды, — сказал он.
«Изјутра не пијем ништа друго.»
— По утрам я не пью.

Изишла је и чуо је како је мирним и звонким
гласом разговарала са Уном.
Она вышла, и он услышал, как она спокойным звонким голосом
разговаривает с Уно.

После се вратила, села на наслон његове фотеље
и почела да му прича свој сан, а он је слушао,
дижући веђе и осећајући како зид са сваким
тренутком постаје све дебљи и чвршћи и како га
он заувек одваја од јединог одиста блиског
човека у овом одвратном свету.
Потом она вернулась, села на ручку его кресла и начала рассказывать свой
сон, а он слушал, заламывая бровь и чувствуя, как с каждой минутой стена
становится все толще и непоколебимей и как она навсегда отделяет его от
единственного по-настоящему родного человека в этом безобразном мире.
И тада је из залета ударио по зиду целим телом.
И тогда он с размаху ударил в стену всем телом.

«Кира», рекао је.
— Кира, — сказал он.
«То није био сан.»
— Это был не сон.
И ништа се нарочито није десило.
И ничего особенного не случилось.
«Јадни мој», рекла је Кира.
— Бедный мой, — сказала Кира.
«Причекај, сада ћу да ти донесем расола…»
— Погоди, я сейчас рассолу принесу…

5
5
До недавно је двор арканарских краљева био
један од најпросвећенијих у Империји.
Еще совсем недавно двор Арканарских королей был одним из самых
просвещенных в Империи.

На двору је било научника; у великој већини су
то, (разуме се) били шарлатани, али је међу њима
било и таквих, као што су Багир Кисенски, који је
открио сферичност планете; главни лекар Тата,
који је исказао генијалну мисао о настанку
епидемија од малих, неприметних обичном оку,
црвића које разносе ветар и вода; алхемичар
Синда, који је, као и сви алхемичари, тражио
начин за претварање глине у злато, а који је
пронашао закон очувања материје.
При дворе содержались ученые, в большинстве, конечно, шарлатаны, но и
такие, как Багир Киссэнский, открывший сферичность планеты; лейб-
знахарь Тата, высказавший гениальную догадку о возникновении
эпидемий от мелких, незаметных глазу червей, разносимых ветром и
водой; алхимик Синда, искавший, как все алхимики, способ превращать
глину в золото, а нашедший закон сохранения вещества.

На арканарском двору било је и песника,
углавном ништавила и ласкаваца, али су се међу
њима налазили и такви, као што је био Пепин
Славник, аутор историјске трагедије ‘Поход на
север’; Цурен Праведни, који је написао преко
пет стотина балада и сонета, који су послужили у
народу као основа за народне песме; ту је био и
Гур Литерата, који је створио први у историји
Империје светски роман — тужну историју
принца, који се заљубио у предивну варварку.
Были при Арканарском дворе и поэты, в большинстве блюдолизы и
льстецы, но и такие, как Пэпин Славный, автор исторической трагедии
«Поход на север»; Цурэн Правдивый, написавший более пятисот баллад и
сонетов, положенных в народе на музыку; а также Гур Сочинитель,
создавший первый в истории Империи светский роман — печальную
историю принца, полюбившего прекрасную варварку.
На двору је било и одличних глумаца, играча,
певача.
Были при дворе и великолепные артисты, танцоры, певцы.
Одлични сликари су покривали зидове фрескама
које нису губиле свежину својих боја. Чувени
вајари украшавали су својим делима дворске
паркове.
Замечательные художники покрывали стены нетускнеющими фресками,
славные скульпторы украшали своими творениями дворцовые парки.

Не може се рећи да су арканарски краљеви били
мецене просвећивања или познаваоци уметности.
Нельзя сказать, чтобы Арканарские короли были ревнителями
просвещения или знатоками искусств.
Једноставно се то сматрало за нешто нормално,
као што су то били церемонија јутарњег
облачења, или раскошни гардисти крај главног
улаза.
Просто это считалось приличным, как церемония утреннего одевания или
пышные гвардейцы у главного входа.

Аристократска трпељивост је понекад долазила и
до тога, да су неки научници и песници постајали
запажени шрафићи државног апарата.
Аристократическая терпимость доходила порой до того, что некоторые
ученые и поэты становились заметными винтиками государственного
аппарата.

Тако је пре само пола столећа, високоучени
алхемичар Ботса, који је заузимао сада укинут
као непотребан положај министра руда, основао
неколико рудника и прославио Арканар
задивљујућим легурама, чија је тајна била
изгубљена после његове смрти.
Так всего полстолетия назад высокоученый алхимик Ботса занимал ныне
упраздненный за ненадобностью пост министра недр, заложил несколько
рудников и прославил Арканар удивительными сплавами, секрет которых
был утерян после его смерти.

А Пепин Славни је све до недавно руководио
државном просветом, све док министарство
историје и писмености, на чијем се челу налазио,
није било проглашено за штетно јер је наводно
развраћало умове обичних људи.
А Пэпин Славный вплоть до недавнего времени руководил
государственным просвещением, пока министерство истории и
словесности, возглавляемое им, не было признано вредным и
растлевающим умы.

Дешавало се, разуме се и раније, да су уметника
или научника, који није одговарао краљевској
љубавници, тупој и сладострасној особи,
продавали у иностранство или тровали арсеником,
али се тек дон Реба прихватио озбиљно тог посла.
Бывало, конечно, и раньше, что художника или ученого, неугодного
королевской фаворитке, тупой и сладострастной особе, продавали за
границу или травили мышьяком, но только дон Рэба взялся за дело по-
настоящему.

За време свог боравка на положају свемоћног
министра одбране круне, он је у свету арканарске
културе извршио таква пустошења, да је изазвао
незадовољство чак и неких благородних велможа,
који су изјавили да је двор постао досадан и да се
за време балова не може чути ништа друго, до
глупе сплетке.
За годы своего пребывания на посту всесильного министра охраны короны
он произвел в мире арканарской культуры такие опустошения, что вызвал
неудовольствие даже у некоторых благородных вельмож, заявлявших, что
двор стал скучен и во время балов ничего не слышишь, кроме глупых
сплетен.

Багир Кисенски оптужен за лудило које се
наводно граничило са државним злочином, био је
бачен у тамницу и Румата га је на једвите јаде
успео да ослободи и пребаци у метрополу.
Багир Киссэнский, обвиненный в помешательстве, граничащим с
государственным преступлением, был брошен в застенок и лишь с
большим трудом вызволен Руматой и переправлен в метрополию.
Његова опсерваторија је изгорела, а ученици,
који су остали међу живима разбежали су се.
Обсерватория его сгорела, а уцелевшие ученики разбежались кто куда.

Неочекивано се испоставило да је главни дворски
лекар Тата, заједно са још пет других дворских
лекара био тровач, који је по налогу војводе
ируканског радио против личности краља — за
време мучења све је признао и био обешен на
Краљевском тргу.
Лейб-знахарь Тата вместе с пятью другими лейб-знахарями оказался вдруг
отравителем, злоумышлявшим по наущению герцога Ируканского против
особы короля, под пыткой признался во всем и был повешен на
королевской площади.

Покушавајући да га спасе, Румата је разделио
тридесет килограма злата, изгубио четири агента
(благородне донове, који нису знали шта у ствари
раде), умало и сам није био ухваћен, био је рањен
за време покушаја отмице, али му свеједно ништа
није пошло за руком.
Пытаясь спасти его, Румата роздал тридцать килограммов золота, потерял
четырех агентов (благородных донов, не ведавших, что творят), едва не
попался сам, раненный во время попытки отбить осужденных, но сделать
ничего не смог.

То је био његов први пораз, после кога је коначно
схватио да дон Реба није случајна фигура.
Это было его первое поражение, после которого он понял, наконец, что
дон Рэба фигура не случайная.

Сазнавши недељу дана касније да ће алхемичар
Синда бити оптужен за прикривање тајне
философског камена од државне благајне, Румата
је, бесан због пораза, приредио код куће
алхемичара заседу, и сам је, обавивши лице
црном марамом, разоружао јуришнике, који су
дошли по алхемичара, побацао их, увезане, у
подрум
Узнав через неделю, что алхимика Синду намереваются обвинить в
сокрытии от казны тайны философского камня, Румата, разъяренный
поражением, устроил у дома алхимика засаду, сам, обернув лицо черной
тряпкой, обезоружил штурмовиков, явившихся за алхимиком, побросал
их, связанных, в подвал
и те исте ноћи испратио Синду, који ништа није
ни схватио, у Соан, где је овај слегавши раменима
наставио да трага за философским каменом, под
присмотром дона Кондора.
и в ту же ночь выпроводил так ничего и не понявшего Синду в пределы
Соана, где тот, пожав плечами, и остался продолжать поиски
философского камня под наблюдением дона Кондора.
Песник, Пепин Славни се наједном постригао и
отишао у монахе, у усамљени манастир.
Поэт Пэпин Славный вдруг постригся в монахи и удалился в уединенный
монастырь.

Цурен Праведник, раскринкан због своје
злочиначке двосмислености и аминовања укусима
најнижих слојева, био је лишен части и имања —
покушао је да се буни, и сада је у крчмама читао
отворено непријатељске баладе, два пута су га до
смрти претукле патриотске личности и тек је тада
прихватио предлоге свог великог пријатеља и
поштоваоца дон Румате и отпутовао у метрополу.
Цурэн Правдивый, изобличенный в преступной двусмысленности и
потакании вкусам низших сословий, был лишен чести и имущества,
пытался спорить, читал в кабаках теперь уже откровенно разрушительные
баллады, дважды был смертельно бит патриотическими личностями и

только тогда поддался уговорам своего большого друга и ценителя дона
Руматы и уехал в метрополию.
Румата га је заувек запамтио, плавичасто-бледог
од пијанства, како стоји, ухвативши се танким
рукама за конопце, на палуби брода који се
удаљавао и како својим звонким, младим гласом
чита свој опроштајни сонет ‘Како лист увенули
пада на душу’.
Румата навсегда запомнил его, иссиня-бледного от пьянства, как он стоит,
вцепившись тонкими руками в ванты, на палубе уходящего корабля и
звонким, молодым голосом выкрикивает свой прощальный сонет «Как
лист увядший падает на душу».

Што се тиче Гура Литерате, он је после разговора
у кабинету дон Ребе схватио да арканарски принц
није могао да заволи непријатељске изроде, сам
је бацио на Краљевском тргу своје књиге на
ломачу и сада је, повијен, мртвачког лица, стајао
за време краљевских излазака у гомили дворана и
по једва приметном покрету руке дон Ребе
иступао напред и читао стихове ултра патриотског
садржаја, који су изазивали тугу и зевање.
Что же касается Гура Сочинителя, то после беседы в кабинете дона Рэбы
он понял, что Арканарский принц не мог полюбить вражеское отродье,
сам бросал на Королевской площади свои книги в огонь и теперь,
сгорбленный, с мертвым лицом, стоял во время королевских выходов в
толпе придворных и по чуть заметному жесту дона Рэбы выступал вперед
со стихами ультрапатриотического содержания, вызывающими тоску и
зевоту.
Глумци су сада приказивали стално један те исти
комад: ‘Погибија варвара, или маршал Тоц, краљ
Пиц Први Арканарски’.
Артисты ставили теперь одну и ту же пьесу — «Гибель варваров, или
маршал Тоц, король Пиц Первый Арканарский».
А певачи су највише од свега волели углавном
концерте за глас са оркестром.
А певцы предпочитали в основном концерты для голоса с оркестром.
Они сликари, који су остали живи, сада су цртали
фирме.
Оставшиеся в живых художники малевали вывески.
Уосталом, два или три сликара успела су да
остану при двору и сада су цртали портрете
краља са дон Ребом, који га је са поштовањем
придржавао за лакат (разноврсност није
прихватана: краљ је приказиван као
двадесетогодишњи лепотан у ратничком оделу, а
дон Реба — као зрео човек са значајним изразом
лица).
Впрочем, двое или трое ухитрились остаться при дворе и рисовали
портреты короля с доном Рэбой, почтительно поддерживающим его под
локоть (разнообразие не поощрялось: король изображался двадцатилетним
красавцем в латах, а дон Рэба — зрелым мужчиной со значительным
лицом).
Да, арканарски двор је био досадан.
Да, Арканарский двор стал скучен.
Али и поред свега тога су велможе, беспослени
благородни донови, гардијски официри и
лакомислене лепотице доне — једни из
частољубља, други из навике, трећи из страха —
и надаље свако јутро испуњавали дворске сале.
Тем не менее вельможи, благородные доны без занятий, гвардейские
офицеры и легкомысленные красавицы доны одни из тщеславия, другие
по привычке, третьи из страха — по-прежнему каждое утро наполняли
дворцовые приемные.

Говорећи поштено, многи од њих нису ни
запазили никакве промене.
Говоря по чести, многие вообще не заметили никаких перемен.
У концертима и такмичењима песника прошлости
они су највише од свега ценили паузе, за време
којих су благородни донови дискутовали о
особинама својих паса, причали вицеве.
В концертах и состязаниях поэтов прошлых времен они более всего
ценили антракты, во время которых благородные доны обсуждали
достоинства легавых, рассказывали анекдоты.

Они су још били способни да издрже краћу
дискусију о својствима суштина света са оне
стране пакла, али су сматрали питања о форми
планете и о узрочницима епидемија за
једноставно непристојна.
Они еще были способны на не слишком продолжительный диспут о
свойствах существ потустороннего мира, но уж вопросы о форме планеты
и о причинах эпидемий полагали попросту неприличными.

Извесну нелагодност је код гардијских официра
изазвао нестанак неких сликара, међу којима су
били и мајстори за приказивање обнажених
лепотица…
Некоторое уныние вызвало у гвардейских офицеров исчезновение
художников, среди которых были мастера изображать обнаженную
натуру…
Румата је стигао у дворац са малим закашњењем.
Румата явился во дворец, слегка запоздав.
Јутарњи пријем је већ био отпочео.
Утренний прием уже начался.

По салама су се мували људи, чуо се љутити глас
краља и мелодичне команде министра
церемонија, који је руководио облачењем његовог
величанства.
В залах толпился народ, слышался раздраженный голос короля и
раздавались мелодичные команды министра церемоний,
распоряжающегося одеванием его величества.
Дворани су углавном дискутовали о ноћашњем
догађају.
Придворные в основном обсуждали ночное происшествие.

Неки злочинац са лицем Ируканца продро је те
ноћи у дворац, наоружан штилетом, убио
стражара и упао у спаваоницу његовог
величанства, где га је наводно ухватио и
разоружао лично дон Реба, а на путу у Веселу
Кулу га је гомила оданих патриота растргла на
комаде.
Некий преступник с лицом ируканца проник во дворец, вооруженный
стилетом, убил часового и ворвался в опочивальню его величества, где
якобы и был обезоружен лично доном Рэбой, схвачен и по дороге в
Веселую Башню разорван в клочья обезумевшей от преданности толпой
патриотов.

То је био већ шести атентат тог месеца и зато
сама чињеница атентата није изазвала тако рећи
никакво интересовање.
Это было уже шестое покушение за последний месяц, и поэтому сам факт
покушения интереса почти не вызвал.
Дискутовало се само о детаљима.
Обсуждались только детали.

Румата је сазнао да се његово величанство, када
је угледало убицу, придигло на кревету,
заклонивши својим телом дону Мидару и
изговорило историјске речи: «Губ’ се напоље,
стоко!»
Румата узнал, что при виде убийцы его величество приподнялся на ложе,
заслонив собою прекрасную дону Мидару, и произнес исторические слова:
«Пшел вон, мерзавец!»
Већина је веровала у историјске речи, сматрајући
да је краљ у убици видео лакеја.
Большинство охотно верило в исторические слова, полагая, что король
принял убийцу за лакея.

И, сви су се слагали у мишљењу да је дон Реба,
као и увек, био спреман и неупоредив ни са ким у
борби из близине.
И все сходились во мнении, что дон Рэба, как всегда, начеку и
несравненен в рукопашной схватке.

Румата се у пријатним изразима сложио са тим
мишљењем и као одговор испричао историју коју
је измислио тог часа о томе, како је дон Ребу
напало дванаест разбојника, од којих је он
тројицу убио на месту, док је остале натерао у
бекство.
Румата в приятных выражениях согласился с этим мнением и в ответ
рассказал только что выдуманную историю о том, как на дона Рэбу напали
двенадцать разбойников, троих он уложил на месте, а остальных обратил в
бегство.

Та прича је била саслушана са великим
интесовањем и одобравањем, после чега је
Румата као случајно приметио да му је ту причу
испричао дон Сера.
История была выслушана с большим интересом и одобрением, после чего
Румата как бы случайно заметил, что историю эту рассказал ему дон Сэра.
Интересовање је одмах нестало са лица
присутних, јер је свако знао да је дон Сера —
чувена будала и лажљивац.
Выражение интереса немедленно исчезло с лиц присутствующих, ибо
каждому было известно, что дон Сэра — знаменитый дурак и враль.
Дона Окану нико није ни спомињао.
О доне Окане никто не говорил ни слова.
О томе или још нико ништа није знао, или су се
сви правили да ништа не знају.
Об этом либо еще не знали, либо делали вид, что не знают.
Делећи комплименте и стежући руке дамама,
Румата се лагано кретао напред у прве редове
дотеране, намирисане гомиле која се обилато
знојила.
Рассыпая любезности и пожимая ручки дамам, Румата мало-помалу
продвигался в первые ряды разряженной, надушенной, обильно потеющей
толпы.
Благородно племство је полугласно разговарало.
Благородное дворянство вполголоса беседовало.

«Да, да, управо та кобила.
«Вот-вот, та самая кобыла.
Посекла се, али нека будем проклет, ако је нисам
изгубио на коцки те исте вечери дон Кеу. «А што
се тиче бедара, благородни доне, она су одиста
необичног облика.
Она засеклась, но будь я проклят, если не проиграл ее тем же вечером
дону Кэу…» «Что же касается бедер, благородный дон, то они
необыкновенной формы.

Како је то рекао Цурен… Хм-м-м… Брда прохладне
пене… хм-м-м… не, брежуљци прохладне пене…
Све у свему, фантастична бедра.
Как это сказано у Цурэна… М-м-м… Горы пены прохладной… М-м-м…
Нет, холмы прохладной пены… В общем мощные бедра».

«А тада ја лагано отварам прозор, узимам каму у
зубе и, замислите само, осећам, драги мој, како се
решетка пода мном угиба. «Лупио сам га по
зубима дршком мача, тако да се то сиво псето два
пута претурило преко главе.
«Тогда я тихонько открываю окно, беру кинжал в зубы и, представьте
себе, мой друг, чувствую, что решетка подо мной прогибается…», «Я
съездил ему по зубам эфесом меча, так что эта серая собака дважды
перевернулась через голову.
Можете да га погледате, ено га, стоји тамо са
таквим изразом лица као да на то има право.
Вы можете полюбоваться на него, вон он стоит с таким видом, будто
имеет на это право…», «…

«…А дон Тамео се исповраћао на под, оклизнуо и
улетео главом право у камин. «А тада јој монах
каже: ‘Испричај ми, лепотице, твој сан’… Ха-ха-
ха!»
А дон Тамэо наблевал на пол, поскользнулся и упал головой в камин…»,
«…Вот монах ей и говорит: „Расскажи-ка мне, красавица, твой сон… Га-
га-га!…»
Ужасно увредљиво, помислио је Румата.
Ужасно обидно, думал Румата.
Ако ме сада убију, ова гомила простачина ће бити
последње што ћу видети у свом животу.
Если меня сейчас убьют, эта колония простейших будет последним, что я
вижу в своей жизни.

Само изненадност.
Только внезапность.
Спашће ме изненадност.
Меня спасет внезапность.
Мене и Будаха.
Меня и Будаха.
Уловити тренутак и изненада напасти.
Улучить момент и внезапно напасть.
Изненадити, не дати му да отвори уста, не дати му
да ме убије, јер ја одиста немам за шта да умрем.
Захватить врасплох, не дать ему раскрыть рта, не дать убить меня, мне
совершенно незачем умирать.

Пробио се до врата спаваонице и, придржавајући
обема рукама мачеве, лако савивши по етикецији
ноге у коленима, приближио се краљевој
постељи.
Он пробрался к дверям опочивальни и, придерживая обеими руками мечи,
слегка согнув по этикету ноги в коленях, приблизился к королевской
постели.
Краљ је навлачио чарапе.
Королю натягивали чулки.
Министар церемонијала је, притајивши дисање,
пажљиво пратио покрете вештих руку два собара.
Министр церемоний затаив дыхание внимательно следил за ловкими
руками двух камердинеров.

Са десне стране од разбацане постеље дон Реба је
нечујно разговарао са високим, кошчатим човеком
у војној униформи од сивог сомота.
Справа от развороченного ложа стоял дон Рэба, неслышно беседуя с
длинным костлявым человеком в военной форме серого бархата.
То је био отац Цупик, један од вођа арканарских
јуришника, пуковник дворске страже.
Это был отец Цупик, один из вождей арканарских штурмовиков,
полковник дворцовой охраны.
Дон Реба је био искусан дворанин.
Дон Рэба был опытным придворным.

Судећи по његовом лицу, разговарали су о
некаквим кобилама или о доброчинствима
краљеве рођаке.
Судя по его лицу, речь шла не более чем о статьях кобылы или о
добродетельном поведении королевской племянницы.
А отац Цупик, као војник и бивши бакалин, није
умео да влада својим лицем.
Отец же Цупик, как человек военный и бывший бакалейщик, лицом
владеть не умел.

Био је натуштен, грицкао је усне, његови прсти на
дршци мача су се скупљали и ширили. На крају је
наједном тргао образом, нагло се окренуо и,
кршећи сва правила етикеције, кренуо из
спаваонице право на гомилу запањених, од таквог
неваспитања, дворана.
Он мрачнел, кусал губу, пальцы его на рукояти меча сжимались и
разжимались; и в конце концов он вдруг дернул щекой, резко повернулся
и, нарушая все правила, пошел вон из опочивальни прямо на толпу
оцепеневших от такой невоспитанности придворных.

Дон Реба је, смешкајући се са изразом
извињавања, бацио поглед на овога, а Румата је,
испративши погледом сиву фигуру, помислио:
«Ево још једног покојника.
Дон Рэба, извинительно улыбаясь, поглядел ему вслед, а Румата, проводив
глазами нескладную серую фигуру, подумал: «Вот и еще один покойник».
« Знао је за трвења између дон Ребе и сивог
руководства.
Ему было известно о трениях между доном Рэбой и серым руководством.
Историја мрког капетана Ернеста Рема могла је
ускоро да се понови.
История коричневого капитана Эрнста Рема готова была повториться.

Чарапе су биле навучене.
Чулки были натянуты.
Собари су се, повинујући се мелодичним
наређењима министра церемонија, са
страхопоштовањем, на врховима прстију,
прихватали краљевих ципела.
Камердинеры, повинуясь мелодичному приказу министра церемоний,
благоговейно, кончиками пальцев, взялись за королевские туфли.

Тада се краљ, одгурнувши собаре ногама, тако
нагло окренуо према дон Реби, да му се стомак,
налик на добро набијену врећу, преместио са
једног на друго колено.
Тут король, отпихнув камердинеров ногами, так резко повернулся к дону
Рэбе, что живот его, похожий на туго набитый мешок, перекатился на одно
колено.
«Дојадили су ми већ ваши атентати!» хистерично
је почео да виче.
— Мне надоели ваши покушения! — истерически завизжал он.
«Атентати! Атентати! Атентати!...
— Покушения! Покушения! Покушения!…

Ноћу хоћу да спавам, а не да се борим против
убица! Зашто не можете да урадите да атентате
покушавају дању? Лош сте ви министар, Реба! Још
само једна таква ноћ, и наредићу да вас задаве!
Ночью я хочу спать, а не сражаться с убийцами! Почему нельзя сделать,
чтобы они покушались днем? Вы дрянной министр, Рэба! Еще одна такая
ночь, и я прикажу вас удавить!
(Дон Реба се поклонио спустивши шаку на срце).
(Дон Рэба поклонился, прижимая руку к сердцу.)
После атентата ме боли глава!»
После покушений у меня болит голова!

Изненада је заћутао и тупо се загледао у свој
стомак.
Он внезапно замолчал и тупо уставился на свой живот.
Моменат је био одговарајући.
Момент был подходящий.
Собари су се збунили.
Камердинеры замешкались.
Требало је пре свега обратити пажњу на себе.
Прежде всего следовало обратить на себя внимание.

Румата је отео собару из руке десну ципелу,
спустио се пред краљем на колено и почео са
поштовањем да навлачи ципелу на дебелу,
свилом обавијену ногу.
Румата вырвал у камердинера правую туфлю, опустился перед королем на
колено и стал почтительно насаживать туфлю на жирную, обтянутую
шелком ногу.
То је била једна од најдревнијих привилегија
Румате — да сопственим рукама обува десну ногу
крунисаних личности Империје.
Такова была древнейшая привилегия рода Руматы — собственноручно
обувать правую ногу коронованных особ империи.

Краљ га је посматрао значајним погледом.
Король мутно смотрел на него.
У очима му се појавила искра интересовања.
В глазах его вспыхнул огонек интереса.
«А, Румата!» рекао је.
— А, Румата! — сказал он.
«Још сте живи? А Реба ми је обећао да ће вас
задавити!» Почео је да се кикоће.
— Вы еще живы? А Рэба обещал мне удавить вас! — он захихикал.
«Он је лош министар, тај Реба.
— Он дрянной министр, этот Рэба.
Једино што ради, то је да обећава.
Он только и делает, что обещает.

Обећао ми је да ће уништити отпор, а отпора је
све више.
Обещал искоренить крамолу, а крамола растет.
Некакве сиве идиоте је довукао у дворац…
Болестан сам, а он је све главне лекаре
повешао.»
Каких-то серых мужланов понапихал во дворец… Я болен, а он всех лейб-
знахарей поперевешал.
Румата је завршио са навлачењем ципеле и,
поклонивши се, повукао се два корака уназад.
Румата кончил надевать туфлю и, поклонившись, отступил на два шага.

Ухватио је на себи пажљиви поглед дон Ребе и
похитао је да лицу да високомеран израз.
Он поймал на себе внимательный взгляд дона Рэбы и поспешил придать
лицу высокомерно-тупое выражение.
«Јако сам болестан», наставио је краљ, «све ме
боли.
— Я совсем больной, — продолжал король, — у меня же все болит.
Хоћу да се повучем.
Я хочу на покой.
Одавно бих се већ повукао, али бисте сви ви
пропали без мене, овнови…»
Я бы уже давно ушел на покой, так вы же все пропадете без меня,
бараны…

Навукли су му и другу ципелу.
Ему надели вторую туфлю.
Устао је и одмах јекнуо, искрививши се и
ухвативши се за колено.
Он встал и сейчас же охнул, скривившись, и схватился за колено.
«Где су лекари?» почео је тужно да цмиздри.
— Где знахари? — завопил он горестно.

«Где је мој добри Тата! Обесили сте га, будало! А
мени је од самог његовог гласа било лакше!
Ћутите, и сам знам да је био тровач! И пљуцкао
сам на то! Шта са тим, ако је тровач?
— Где мой добрый Тата? Вы повесили его, дурак! А мне от одного его
голоса становилось легче! Молчите, я сам знаю, что он отравитель! И
плевать я на это хотел! Что тут такого, что он отравитель?
Он је био ле-кар! Схватате ли то, убицо? Лекар
једнога отрује, а другога излечи! А ви само
трујете! Најбоље би било када бисте се и сами
обесили!
Он был зна-а-аахарь! Понимаете, убийца? Знахарь! Одного отравит,
другого вылечит! А вы только травите! Лучше бы вы сами повесились!
(Дон Реба се поклонио, положивши шаку на срце
и остао у том положају.)
(Дон Рэба поклонился, прижимая руку к сердцу, и остался в таком
положении.)
Јер, све сте повешали! Остали су само ваши
шарлатани! И попови, који ме напајају светом
водицом уместо лековима… Ко ће бити тај који ће
ми направити микстуру? Ко ће мени истрљати
ногу машћу?»
Ведь всех же повесили! Остались одни ваши шарлатаны! И попы, которые
поят меня святой водой вместо лекарства… Кто составит микстуру? Кто
разотрет мне ногу мазью?

«Господару!» гласно је проговорио Румата, и
учинило му се да је у дворцу све занемело.
— Государь! — во весь голос сказал Румата, и ему показалось, что во
дворце все замерло.
«Довољно је да наредите, и најбољи лекар
Империје ће бити у двору за пола сата!»
— Вам стоит приказать, и лучший лекарь Империи будет во дворце через
полчаса!
Краљ је запањено почео да га посматра.
Король оторопело уставился на него.
То је био ужасан ризик.
Риск был страшный.

Било би довољно да дон Реба да један миг…
Румата је физички осетио, колико га пари очију
посматра преко врхова својих стрела — знао је
он, зашто се под таваницом спаваонице налазе
низови округлих отвора.
Дону Рэбе стоило только мигнуть… Румата физически ощутил, сколько
пристальных глаз смотрят сейчас на него поверх оперения стрел, — он-то
знал, зачем идут под потолком спальни ряды круглых черных отдушин.
Дон Реба га је такође посматрао са изразом
учтиве, али исто тако и доброћудне радозналости.
Дон Рэба тоже смотрел на него с выражением вежливого и
благожелательного любопытства.

«Шта то значи?» гадљиво је упитао краљ.
— Что это значит? — брюзгливо осведомился король.
«Но наређујем, но, где је тај ваш лекар?»
— Ну, приказываю, ну, где ваш лекарь?
Румата се сав напео.
Румата весь напрягся.
Учинило му се да му врхови стрела већ пробијају
лопатице.
Ему казалось, что наконечники стрел уже колют его лопатки.
«Господару», брзо је рекао, «наредите дон Реби
да вам представи чувеног лекара Будаха!»
— Государь, — быстро сказал он, — прикажите дону Рэбе представить
вам знаменитого доктора Будаха!

Према свему, дон Реба се ипак збунио.
Видимо, дон Рэба все-таки растерялся.
Главно је било речено, а Румата је остао жив.
Главное было сказано, а Румата был жив.
Краљ је пребацио поглед мутних очију на
министра одбране круне.
Король перекатил мутные глаза на министра охраны короны.
«Господару», наставио је Румата, сада се више
никуда не журећи и понашајући се на
одговарајући начин.
— Государь, — продолжал Румата, теперь уже не торопясь и надлежащим
слогом.

«Знајући за ваше одиста неподношљиве патње и
сећајући се дуга мога рода пред владарима,
позвао сам из Ирукана чувеног, високоученог
лекара доктора Будаха.
— Зная о ваших поистине невыносимых страданиях и памятуя о долге
моего рода перед государями, я выписал из Ирукана знаменитого
высокоученого лекаря доктора Будаха.
На жалост, пут доктора Будаха је био прекинут.
К сожалению, однако, путь доктора Будаха был прерван.

Сиви војници поштованог дон Ребе су га ухватили
прошле недеље и за његову даљњу судбину зна
само дон Реба.
Серые солдаты уважаемого дона Рэбы захватили его на прошлой неделе, и
дальнейшая его судьба известна одному только дону Рэбе.
Сматрам да се лекар налази негде у близини,
највероватније у Веселој Кули, и надам се да се
чудновата мржња дон Ребе према лекарима још
није на најсудбоноснији начин одразила на
судбину доктора Будаха.»
Я полагаю, что лекарь где-то поблизости, скорее всего в Веселой Башне, и
я надеюсь, что странная неприязнь дона Рэбы к лекарям еще не отразилась
роковым образом на судьбе доктора Будаха.
Румата је ућутао, преставши да дише.
Румата замолчал, сдерживая дыхание.
Чини се да се све срећно завршило.
Кажется, все обошлось превосходно.
Држи се, дон Реба! Погледао је министра — и
следио се.
Держись, дон Рэба! Он взглянул на министра — и похолодел.
Министар одбране круне уопште није био збуњен.
Министр охраны короны нисколько не растерялся.
Он је климнуо Румати главом са лаким,
родитељским прекором.
Он кивал Румате с ласковой отеческой укоризной.

То Румата никако није очекивао.
Этого Румата никак не ожидал.
Па он је одушевљен, запањено је помислио
Румата.
Да он в восторге, ошеломленно подумал Румата.
Зато се краљ понашао управо онако, како је он и
очекивао.
Зато король вел себя, как ожидалось.
«Варалицо!» заурлао је.
— Мошенник! — заорал он.

«Задавићу те! Где је доктор? Где је доктор, питам
вас! Ћутати! Питам вас, где је доктор?»
— Удавлю! Где доктор? Где доктор, я вас спрашиваю! Молчать! Я вас
спрашиваю, где доктор?
Дон Реба је искорачио напред, љубазно се
смешкајући.
Дон Рэба выступил вперед, приятно улыбаясь.

«Ваше величанство», рекао је, «ви сте одиста
срећан владар, јер имате тако много верних
поданика, да они чак понекад сметају један
другоме у тежњи да вам буду на услузи.
— Ваше величество, — сказал он, — вы поистине счастливый государь,
ибо у вас так много верных подданных, что они порой мешают друг другу
в стремлении услужит вам.
(Краљ га је тупо посматрао).
(Король тупо смотрел на него.)

Нећу да сакријем; као и све, што се дешава у
вашој земљи, знао сам и за благородну замисао
жустрога дон Румате.
Не скрою, как и все, происходящее в вашей стране, был мне известен и
благородный замысел пылкого дона Руматы.
Нећу да кријем да сам послао у сусрет доктору
Будаху наше сиве војнике — једино због тога, да
бих сачувао поштовања достојног човека у
годинама од случајности далекога пута.
Не скрою, что я выслал навстречу доктору Будаху наших серых солдат —
исключительно для того, чтобы уберечь почтенного пожилого человека от
случайностей дальней дороги.

Нећу да кријем ни то, да нисам хитао да
представим Будаха ируканског, вашем
величанству…»
Не буду я скрывать и того, что не торопился представить Будаха
Ируканского вашему величеству…
«Како сте се усудили?» прекорно га је упитао
краљ.
— Как же это вы осмелились? — укоризненно спросил король.
«Ваше величанство, дон Румата је млад и исто
тако неискусан у политици, колико је искусан у
благородним поривима.
— Ваше величество, дон Румата молод и столь же неискушен в политике,
сколь многоопытен в благородной схватке.
Он и не зна на какве је све нискости способан
војвода ирукански у својој бесној злоби против
вашег величанства.
Ему и невдомек, на какую низость способен герцог Ируканский в своей
бешеной злобе против вашего величества.
Али, ви и ја то знамо, господару, зар не? (Краљ је
климао главом.)
Но мы-то с вами это знаем, государь, не правда ли? (Король покивал.)
И због тога сам сматрао за неопходно да прво
извршим кратку истрагу.
И поэтому я счел необходимым произвести предварительно небольшое
расследование.

Ја не бих никуда журио, али ако ви, ваше
величанство (низак поклон краљу), и дон Румата
(покрет главом према Румати) инсистирате, онда
ће се још данас после ручка доктор Будах, ваше
величанство појавити пред вама, да отпочне са
лечењем.
Я бы не стал торопиться, но если вы, ваше величество (низкий поклон
королю), и дон Румата (кивок в сторону Руматы) так настаиваете, то
сегодня же после обеда доктор Будах, ваше величество, предстанет перед
вами, чтобы начать курс лечения.
«А ви нисте глупи, дон Реба», рекао је краљ,
поразмисливши мало.
— А вы не дурак, дон Рэба, — сказал король, подумав.
«Истрага — то није лоша ствар.
— Расследование это хорошо.
То никада не може да смета.
Это никогда не мешает.
Проклети Ируканац…» Застењао је и поново се
ухватио за колено.
Проклятый ируканец… — Он взвыл и снова схватился за колено.
«Проклета нога! Но, значи после ручка?
Чекаћемо, чекаћемо.»
— Проклятая нога! Так, значит, после обеда? Будем ждать.

И краљ је, ослањајући се на раме министра
церемонија лагано кренуо у престону дворану
поред запањеног Румате.
И король, опираясь на плечо министра церемоний, медленно прошел в
тронный зал мимо ошеломленного Руматы.
Када је нестао у гомили дорана који су се
склањали пред њим, дон Реба се пријатељски
осмехнуо Румати и упитао га:
Когда он погрузился в толпу расступающихся придворных, дон Рэба
приветливо улыбнулся Румате и спросил:

«Ви, ако не грешим, ноћас дежурате код спаваће
собе принца?»
— Сегодня ночью вы, кажется, дежурите при опочивальне принца? Я не
ошибаюсь?
Румата се ћутке поклонио.
Румата молча поклонился.

Румата је без икаквог циља лутао по бесконачним
ходницима и прелазима двора, мрачним, влажним,
који су заударали на влагу и амонијак, поред
раскошних, теписима украшених соба, поред
прашњавих кабинета са уским прозорима на
којима су се налазиле решетке, поред магацина
препуних разних непотребних ствари са позлатом
која је отпадала.
Румата бесцельно брел по бесконечным коридорам и переходам дворца,
темным, сырым, провонявшим аммиаком и гнилью, мимо роскошных,
убранных коврами комнат, мимо запыленных кабинетов с узкими
зарешеченными окнами, мимо кладовых, заваленных рухлядью с
ободранной позолотой.
Овде људи готово да није ни било.
Людей здесь почти не было.
Ретко је који дворанин ризиковао да посети овај
лавиринт у задњем делу двора, где су краљевски
апартмани неприметно прелазили у канцеларије
министарства одбране круне.
Редкий придворный рисковал посещать этот лабиринт в тыльной части
дворца, где королевские апартаменты незаметно переходили в канцелярии
министерства охраны короны.
Овде је било лако залутати.
Здесь было легко заблудиться.

Сви су се сећали случаја, када је патрола гарде,
обилазећи дворац, била преплашена суманутим
повицима човека, који је кроз решетке пружао
испружене руке.
Все помнили случай, когда гвардейский патруль, обходивший дворец по
периметру, был напуган истошными воплями человека, тянувшего к нему
сквозь решетку амбразуры исцарапанные руки.
«Спасите ме!» викао је човек.
«Спасите меня! — кричал человек.

«Ја сам добар! Не знам како да се одавде
извучем! Два дана ништа нисам јео! Ослободите
ме одавде!»
— Я камер-юнкер! Я не знаю, как выбраться! Я два дня ничего не ел!
Возьмите меня отсюда!»

(Десет дана је између министра финансија и
министра двора вођена жива преписка, после чега
је донета одлука да се решетка исече, и током тих
десет дана несрећни собар је храњен месом и
хлебом, који су му дотурани на врху копља.)
(Десять дней между министром финансов и министром двора шла
оживленная переписка, после чего решено было все-таки выломать
решетку, и на протяжении этих десяти дней несчастного камер-юнкера
кормили, подавая ему мясо и хлеб на кончике пики.)
Осим тога, овде је било доста опасно.
Кроме того, здесь было небезопасно.

У тесним ходницима сударали су се припити
гардисти који су чували краља и поднапити
јуришници, који су чували министарство.
В тесных коридорах сталкивались подвыпившие гвардейцы, охранявшие
особу короля, и подвыпившие штурмовики, охранявшие министерство.
Тукли су се очајнички, а када би туча била
завршена, разилазили су се, односећи рањенике.
Резались отчаянно, а удовлетворившись, расходились, унося раненых.
Коначно, овде је било и пуно лешева.
Наконец здесь бродили и убиенные.
За два столећа, овде их се накупило поприлично.
За два века их накопилось во дворце порядочно.

Из дубоке нише у зиду појавио се јуришник-
стражар са халебардом на готовс.
Из глубокой ниши в стене выступил штурмовик-часовой с топором
наготове.
«Забрањено је», мрачно је рекао.
— Не велено, — мрачно объявил он.
«Шта се ти у то разумеш, будало!» немарно је
рекао Румата, уклањајући га руком.
— Что ты понимаешь, дурак! — небрежно сказал Румата, отводя его
рукой.

Чуо је како јуришник неодлучно трупка ногама
иза њега, и наједном је ухватио самога себе у
томе како увредљиве речи и немарни покрети
испадају код њега некако рефлексно, да се он чак
и не труди да глуми надменог господина, већ да је
то у великој мери одиста и постао.
Он слышал, как штурмовик нерешительно топчется сзади, и вдруг поймал
себя на мысли о том, что оскорбительные словечки и небрежные жесты
получаются у него рефлекторно, что он уже не играет высокородного
хама, а в значительной степени стал им.
Замислио је себе таквога на Земљи, и наједном је
осетио гађење и стид.
Он представил себя таким на Земле, и ему стало мерзко и стыдно.
Зашто? Шта се то десило са мном? Где је нестало
васпитано и гајено од детињства поштовање и
поверење према себи сличнима, према човеку,
према дивном бићу, које се зове ‘човек’?
Почему? Что со мной произошло? Куда исчезло воспитание и взлелеянное
с детства уважение и доверие к себе подобным, к человеку, к
замечательному существу, называемому «человек»?
А мени више ништа не може да помогне, помислио
је са ужасавањем.
А ведь мне уже ничто не поможет, подумал он с ужасом.

Јер, ја их одиста мрзим и презирем… Не
сажаљевам их, не — мрзим их и презирем.
Ведь я же их по-настоящему ненавижу и презираю… Не жалею, нет —
ненавижу и презираю.

Могу колико хоћу да правдам тупост и зверство
овога момка, поред кога сам управо прошао,
социјалне услове, строго васпитање, све шта
хоћу, али ја сада јасно видим да је то мој
непријатељ, непријатељ свега што волим,
непријатељ мојих пријатеља, непријатељ онога
што ја сматрам за најсветије.
Я могу сколько угодно оправдывать тупость и зверство этого парня, мимо
которого я сейчас проскочил, социальные условия, жуткое воспитание,
все, что угодно, но я теперь отчетливо вижу, что это мой враг, враг всего,
что я люблю, враг моих друзей, враг того, что я считаю самым святым.

И не мрзим га теоретски, не мрзим га као, као
‘типичног представника’, већ га мрзим лично, као
личност.
И ненавижу я его не теоретически, не как «типичного представителя», а
его самого, его как личность.
Мрзим његово балаво лице, смрад његовог
неопраног тела, његову слепу везу, његову злобу
према свему што прелази границе полних односа
и пијанчења.
Ненавижу его слюнявую морду, вонь его немытого тела, его слепую веру,
его злобу ко всему, что выходит за пределы половых отправлений и
выпивки.

Ево, он сада трупка, та стока, коју је још пре само
пола године његов дебели отац тукао,
покушавајући да га приволи да тргује убуђалим
брашном и ушећереним џемом, сопће, буково
дрво;
Вот он топчется, этот недоросль, которого еще полгода назад толстопузый
папаша порол, тщась приспособить к торговле лежалой мукой и
засахарившимся вареньем, сопит, стоеросовая дубина,

покушавајући да се присети параграфа лоше
набубаних правила и никако не може да се снађе
да ли треба да нападне благородног дона
халебардом, повиче ‘стража!’ или једноставно да
одмахне руком — јер, свеједно нико никада неће
сазнати да је он овуда прошао.
мучительно пытаясь вспомнить параграфы скверно вызубренного устава,
и никак не может сообразить, нужно ли рубить благородного дона
топором, орать ли «караул!» или просто махнуть рукой — все равно никто
не узнает.

И он ће махнути на све руком, вратиће се у своју
нишу, гурнуће у уста комад коре за жвакање и
мљацкаће, пуштајући пљувачку и цмокћући.
И он махнет на все рукой, вернется в свою нишу, сунет в пасть ком
жевательной коры и будет чавкать, пуская слюни и причмокивая.
И он не жели да зна ништа на свету, и не жели ни
о чему да мисли.
И ничего на свете он не хочет знать, и ни о чем на свете он не хочет
думать.
Мислити! А чиме је па бољи орао наш, дон Реба?
Думать! А чем лучше орел наш дон Рэба?

Да, разуме се, његова психологија је
компликованија и рефлекси су му сложенији, али
мисли су му налик на ове пуне амонијака и
злочина ходнике двора, и он је исто тако
незадрживо одвратан — језиви злочинац и паук
без срама и стида.
Да, конечно, его психология запутанней и рефлексы сложней, но мысли
его подобны вот этим пропахшим аммиаком и преступлениями
лабиринтам дворца, и он совершенно уже невыносимо гнусен —
страшный преступник и бессовестный паук.
Дошао сам овамо да волим људе, да им помогнем
да се исправе, да виде небо.
Я пришел сюда любить людей, помочь им разогнуться, увидеть небо.
Не, лош сам ја извиђач, помислио је кајући се.
Нет, я плохой разведчик, подумал он с раскаянием.
Ја сам историчар који ни за шта није.
Я никуда не годный историк.
И када сам то само успео да упаднем у мочвару, о
којој је говорио дон Кондор? Зар бог има право на
неко друго осећање, осим на сажаљење?
И когда это я успел провалиться в трясину, о которой говорил дон
Кондор? Разве бог имеет право на какое-нибудь чувство, кроме жалости?
Иза њега се зачуло ужурбано трупкање чизама по
ходнику.
Позади раздалось торопливое бух-бух-бух сапогами по коридору.

Румата се окренуо и спустио руке на дршке
мачева.
Румата повернулся и опустил руки крест-накрест на рукоятки мечей.
Ка њему је трчао дон Рипат, држећи у руци комад
папира.
К нему бежал дон Рипат, придерживая на боку клинок.
«Дон Румата!… Дон Румата!…» почео је да виче
још из даљине промуклим шапатом.
— Дон Румата!… Дон Румата!… — закричал он еще издали хриплым
шепотом.
Румата је оставио мачеве.
Румата оставил мечи.

Притрчавши му, дон Рипат се осврнуо и
прошаптао му једва чујно на уво:
Подбежав к нему, дон Рипат огляделся и проговорил едва слышно на ухо:
«Тражим вас већ читав један сат.
— Я вас ищу уже целый час.
У двору је Вага Точак! Разговара са дон Ребом у
љубичастим одајама.»
Во дворце Вага Колесо! Разговаривает с доном Рэбой в лиловых покоях.
Румата је чак за трен и зажмурио.
Румата даже зажмурился на секунду.
После је, удаљивши се мало, рекао са учтивим
чуђењем:
Затем, осторожно отстранившись, сказал с вежливым удивлением:
«Мислите на чувеног разбојника? Али, он је или
погубљен, или је чак и сасвим измишљен.»
— Вы имеете в виду знаменитого разбойника? Но ведь он не то казнен, не
то вообще выдуман.
Поручник је олизао суве усне.
Лейтенант облизнул сухие губы.
«Он постоји.
— Он существует.
У двору је… Мислио сам да ће вас то
интересовати.»
Он во дворце… Я думал, вам будет интересно.

«Најдражи мој дон Рипате», подвлачећи речи,
рекао је Румата, «мене интересују гласине.
— Милейший дон Рипат, — внушительно сказал Румата, — меня
интересуют слухи.
Сплетке, Вицеви… Живот је тако досадан… Ви ме,
очигледно, погрешно схватате…
Сплетни. Анекдоты… Жизнь так скучна… Вы меня, очевидно,
неправильно понимаете…
(Поручник га је погледао избезумљеним очима).
(Лейтенант смотрел на него безумными глазами.)

Размислите и сами — шта се мене тичу прљаве
везе дон Ребе, кога ја, уосталом, и сувише
поштујем, да бих га осуђивао? И онда, извините
ме, али у журби сам… Чека ме једна дама.»
Посудите сами — какое мне дело до нечистоплотных связей дона Рэбы,
которого, впрочем, я слишком уважаю, чтобы как-то судить?… И потом,
простите, я спешу… Меня ждет дама.
Дон Рипат је поново олизао усне, невешто се
поклонио и постранце почео да се удаљава.
Дон Рипат снова облизнул губы, неловко поклонился и боком пошел
прочь.
Румати је наједном пала на памет срећна мисао.
Румату вдруг осенила счастливая мысль.

«Узгред буди речено, драги мој», позвао га је,
«како вам се допала ситна интрига, коју смо
извели јутрос са дон Ребом?»
— Кстати, мой друг, — приветливо окликнул он. — Как вам понравилась
небольшая интрига, которую мы провели сегодня утром с доном Рэбой?
Дон Рипат се спремно зауставио.
Дон Рипат с готовностью остановился.
«Јако смо задовољни», рекао је.
— Мы очень удовлетворены, — сказал он.
«Зар не, било је то дивно?»
— Не правда ли, это было очень мило?

«То је било фантастично! Сиви официри су
обрадовани, што сте коначно отворено прешли на
нашу страну.
— Это было великолепно! Серое офицерство очень радо, что вы, наконец,
открыто приняли нашу сторону.
Тако паметан човек као што сте ви, дон Румата, а
мува се са баронима, са благородним изродима…»
Такой умный человек, как вы, дон Румата, и якшаетесь с баронами, с
благородными выродками…
«Драги мој Рипате!» високопарно је рекао Румата,
окрећући се да крене.
— Мой дорогой Рипат! — высокомерно сказал Румата, поворачиваясь,
чтобы идти.

«Ви заборављате, да са висине мог порекла нема
разлике чак ни између краља и вас.
— Вы забываете, что с высоты моего происхождения не видно никакой
разницы даже между королем и вами.
До виђења.»
До свидания.
Кренуо је широким кораком по ходницима,
самоуверено скрећући у попречне пролазе и
ћутке уклањајући са пута стражаре.
Он широко зашагал по коридорам, уверенно сворачивая в поперечные
проходы и молча отстраняя часовых.

Он још није схватао шта ће да уради, али је
схватао да је то одиста зачуђујући, редак случај.
Он плохо представлял себе, что собирается сделать, но он понимал, что
это удивительная, редкостная удача.
Он мора да чује разговор између два паука.
Он должен слышать разговор между двумя пауками.
Није тек онако дон Реба обећавао за живог Вагу
четрдесет пута више, него за мртвога…
Недаром дон Рэба обещал за живого Вагу в четырнадцать раз больше чем
за Вагу мертвого…
Иза љубичастих завеса у сусрет су му кренула два
поручника са исуканим мачевима у рукама.
Из-за лиловых портьер ему навстречу выступили два серых лейтенанта с
клинками наголо.
«Добар дан, пријатељи», рекао је дон Румата,
зауставивши се међу њима.
— Здравствуйте, друзья, — сказал дон Румата, останавливаясь между
ними.
«Министар је у свом кабинету?»
— Министр у себя?
«Министар је заузет, дон Румата», рекао је један
од поручника.
— Министр занят, дон Румата, — сказал один из лейтенантов.
«Сачекаћу», рекао је Румата и прошао кроз
завесу.
— Я подожду, — сказал Румата и прошел под портьеры.

Овде је владала ужасна помрчина.
Здесь было непроглядно темно.
Румата се пипајући око себе пробијао између
фотеља, столова и металних светиљки.
Румата ощупью пробирался среди кресел, столов и чугунных подставок
для светильников.
Неколико пута је јасно чуо нечије соптање над
уветом, и тада је осећао како га је запахнуо
мирис белог лука и пива.
Несколько раз он явственно слышал чье-то сопение над ухом, и его
обдавало густым чесночно-пивным духом.

После је угледао слабу траку светлости, зачуо
познати, уњкави тенор поштованог Ваге и
зауставио се.
Потом он увидел слабую полоску света, расслышал знакомый гнусавый
тенорок почтенного Ваги и остановился.
Тог истог секунда оштрица копља му се опрезно
забила између лопатица.
В ту же секунду острие копья осторожно уперлось ему между лопатками.
«Тише, будало», рекао је бесно, али тихо.
«Тише, болван, — сказал он раздраженно, но негромко.
«То сам ја, дон Румата.
— Это я, дон Румата».

« Копље се удаљило.
Копье отодвинулось.
Румата је привукао фотељу траци светлости, сео,
испруживши ноге и зевнуо тако, да се то добро
чује.
Румата подтащил кресло к полоске света, сел, вытянув ноги, и зевнул так,
чтобы было слышно.
А онда је почео да посматра.
Затем он стал смотреть.
Пауци су се сусрели, Дон Реба је седео напето,
налактивши се на сто испреплетених прстију.
Пауки встретились. Дон Рэба сидел в напряженной позе, положив локти на
стол и сплетя пальцы.

Са десне стране му је на гомили папира лежао
тежак нож за бацање са дрвеном дршком.
Справа от него лежал на куче бумаг тяжелый метательный нож с
деревянной рукоятью.
Лице министра је било озарено пријатним, мада и
мало слеђеним осмејком.
На лице министра была приятная, хотя и несколько оцепенелая улыбка.
Достојан поштовања Вага је седео на софи,
леђима окренут Румати.
Почтенный Вага сидел на софе спиной к Румате.

Личио је на неког старог чудака-велможу, који је
последњих тридесет година провео у свом двору
ван града, а да ниједном није изашао из њега.
Он был похож на старого чудаковатого вельможу, проведшего последние
тридцать лет безвыездно в своем загородном дворце.
«Морамо се офркестити», говорио је, «и пеглом
им лаћарно раскантати фајерцаге.
— Выстребаны обстряхнутся, — говорил он, — и дутой чернушенькой
объятно хлюпнут по маргазам.
За то тумамо двадесет добрих фергајна.
Это уже двадцать длинных хохарей.
Било би готивно зигаракнути баљушке.
Марко было бы тукнуть по пестрякам.

Али, фергајни шукар дикљају.
Да хохари облыго ружуют.
На томе и да томујемо шатровирање.
На том и покалим сростень.
То је наше комисовање.»
Это наш примар…
Дон Реба је протрљао необријани подбрадак.
Дон Рэба пощупал бритый подбородок.
«Пуки», рекао је замишљено.
— Студно туково, — задумчиво сказал он.
Вага је слегао раменима.
Вага пожал плечами.
«То ми дикљамо.
— Таков наш примар.
Не томујемо вам да се шегебедечите са нама.
С нами габузиться для вашего оглода не сростно.
Књижи ли?»
По габарям?
«Књижи», одлучно је рекао министар одбране
круне.
— По габарям, — решительно сказал министр охраны короны.
«Гилта», рекао је Вага, дижући се.
— И пей круг, — произнес Вага, поднимаясь.

Слушајући запањено тај галиматијас, Румата је
открио на лицу Ваге раскошне бркове и шпицасту
седу брадицу.
Румата, оторопело слушавший эту галиматью, обнаружил на лице Ваги
пушистые усы и острую седую бородку.
Прави племић из доба претходне владавине.
Настоящий придворный времен прошлого регентства.
«Било ми је необично пријатно што смо овако
лепо поразговарали», рекао је Вага.
— Приятно было побеседовать, — сказал Вага.
Дон Реба је такође устао.
Дон Рэба тоже встал.

«Разговор са вама је био одиста изузетно
пријатан», рекао је.
— Беседа с вами доставила мне огромное удовольствие, — сказал он.
«По први пут видим тако смелог човека, као што
сте ви, поштовани…»
— Я впервые вижу такого смелого человека, как вы, почтенный…
«И ја», гласом у коме се осећала досада, рекао је
Вага.
— Я тоже, — скучным голосом сказал Вага.
«Такође сам запањен и поносим се смелошћу
првог министра наше краљевине.»
— Я тоже поражаюсь и горжусь смелостью первого министра нашего
королевства.
Окренуо је дон Реби леђа и кренуо према излазу,
ослањајући се на свој штап — жезло.
Он повернулся к дону Рэбе спиной и побрел к выходу, опираясь на жезл.
Дон Реба је, не спуштајући са њега замишљени
поглед, расејано ставио прсте на дршку ножа.
Дон Рэба, не спуская с него задумчивого взгляда, рассеянно положил
пальцы на рукоять ножа.

Тог истог часа иза леђа Румате је неко почео
убрзано да дише, и дугачка мрка цев за
издувавање стрелица појавила се поред његовог
увета, уперена према прорезу између завеса.
Сейчас же за спиной Руматы кто-то страшно задышал, и длинный
коричневый ствол духовой трубки просунулся мимо его уха к щели между
портьерами.
Један трен је дон Реба стајао, као да је нешто
ослушкивао, а онда је сео, извукао из фијоке свог
писаћег стола гомилу разних папира и удубио се у
читање.
Секунду дон Рэба стоял, словно прислушиваясь, затем сел, выдвинул ящик
стола, извлек кипу бумаг и погрузился в чтение.
Иза Руматиних леђа неко је пљунуо, цев је
нестала.
За спиной Руматы сплюнули, трубка убралась.
Све је било јасно.
Все было ясно.
Пауци су се договорили.
Пауки договорились.
Румата је устао и, газећи нечије ноге, почео да се
пробија ка излазу из љубичастих одаја.
Румата встал и, наступая на чьи-то ноги, начал пробираться обратно к
выходу из лиловых покоев.
Краљ је ручао у огромној сали из два дела.
Король обедал в огромной двусветной зале.

Сто, тридесет метара дугачак, био је постављен за
сто особа; ту су били сам краљ, дон Реба, особе
краљевске крви (двадесетак пунокрвних
личности, прождрљиваца и пијанаца), министри
двора и церемонија, група аристократа који су по
традицији позивани (између осталих ту је био и
Румата),
Тридцатиметровый стол накрывался на сто персон: сам король, дон Рэба,
особы королевской крови (два десятка полнокровных личностей, обжор и
выпивох), министры двора и церемоний, группа родовитых аристократов,
приглашаемых традиционно (в том числе и Румата),

туце барона са блесавим баронетима, и на самом
крају стола — разна аристократска ситнурија, која
је на разне могуће начине дошла до позивница за
краљевски ручак.
дюжина заезжих баронов с дубоподобными баронетами и на самом
дальнем конце стола — всякая аристократическая мелочь, правдами и
неправдами добившаяся приглашения за королевский стол.
Ти последњи су, када су им уручиване позивнице
и бројеви за фотеље, упозоравани: «Седите
непокретно, краљ не воли када се гости много
врпоље.
Этих последних, вручая им приглашение и номерок на кресло,
предупреждали: «Сидите неподвижно, король не любит, когда вертятся.
Руке држите на столу, он не воли када се руке
крију испод стола.
Руки держите на столе, король не любит, когда руки прячут под стол.
Не осврћите се јер краљ не воли када му се
званице осврћу.
Не оглядывайтесь, король не любит, когда оглядываются».
« За сваки такав обед прождирана је огромна
количина префињене хране, испијана су читава
језера старих вина, разбијана и уништавана
гомила посуђа од чувеног есторског порцулана.
За каждым таким обедом пожиралось огромное количество тонкой пищи,
выпивались озера старинных вин, разбивалась и портилась масса посуды
знаменитого эсторского фарфора.
Министар финансија се у једном свом извештају
краљу хвалио да један једини обед његовог
величанства стаје исто колико и полугодишње
издржавање Соанске Академије наука.
Министр финансов в одном из своих докладов королю похвастался, что
один-единственный обед его величества стоит столько же, сколько
полугодовое содержание Соанской Академии наук.

Очекујући када ће министар церемонија под звуке
труба три пута изговорити: «За сто!» Румата је
стајао у гомили дворана и по десети пут слушао
причу дон Тамеа о краљевском ручку, коме је он,
дон Тамео, имао ту част да присуствује првих
пола године.
В ожидании, когда министр церемоний под звуки труб трижды
провозгласил «к столу!», Румата стоял в группе придворных и в десятый
раз слушал рассказ дона Тамэо о королевском обеде, на котором он, дон
Тамэо, имел честь присутствовать полгода назад.

«…Налазим своју фотељу, стојимо, улази краљ,
седа, седамо и ми.
— …Я нахожу свое кресло, мы стоим, входит король, садится, садимся и
мы.
Ручак тече својим током.
Обед идет своим чередом.
И наједном, замислите само драги моји донови,
осећам да је пода мном мокро… Мокро! Нити да се
окренем, нити да се промешкољим, нити руком да
опипам испод себе — не усуђујем се.
И вдруг, представьте себе, дорогие доны, я чувствую, что подо мной
мокро… Мокро! Ни повернуться, ни поерзать, ни пощупать рукой я не
решаюсь.

Али, ипак сам искористио један тренутак, спустио
сам руку под себе и — шта мислите? Одиста —
мокро! Омирисао сам прсте — не, не мирише ни
на шта посебно.
Однако, улучив момент, я запускаю руку под себя — и что же?
Действительно мокро! Нюхаю пальцы — нет, ничем особенным не пахнет.

Шта је сада то? У међувремену је ручак био
завршен, сви устају, а ја се, замислите само,
драги моји благородни донови, не усуђујем да
устанем… Видим да ка мени иде краљ — краљ! —
али настављам и даље да седим на месту, као
неки тамо барон-тупоглавац, који не зна за
етикецију.
Что за притча! Между тем обед кончается, все встают, а мне, представьте
себе, благородные доны, встать как-то страшно… Я вижу, что ко мне идет
король — король! — но продолжаю сидеть на месте, словно барон-
деревенщина, не знающий этикета.

Његово величанство ми прилази, милостиво се
смешка и ставља ми руку на раме.
Его величество подходит ко мне, милостиво улыбается и кладет руку мне
на плечо.
‘Драги мој дон Тамео’, говори ми, ‘ми смо већ
устали и идемо да гледамо балет, а ви још седите.
«Мой дорогой дон Тамэо, — говорит он, — мы уже встали и идем
смотреть балет, а вы все еще сидите.

Шта вам је, да вам није којим случајем позлило?’…
‘Ваше величанство’, говорим ја, ‘одсеците ми
главу, али пода мном је мокро…’ Његово
величанство се изволело насмејати и наредило ми
је да устанем.
Что с вами, уж не объелись ли вы?» — «Ваше величество, — говорю я, —
отрубите мне голову, но подо мной мокро». Его величество изволил
рассмеяться и приказал мне встать.

Устао сам и — шта мислите? Унаоколо су сви
почели да се кикоћу. Благородни донови, ја сам
цео ручак преседео на торти од рума! Његово
величанство се изволело смејати.
Я встал — и что же? Кругом хохот! Благородные доны, я весь обед
просидел на ромовом торте! Его величество изволил очень смеяться.

‘Реба, Реба’, рекао је на крају, ‘то су све ваше
шале! Изволите очистити благородног дона,
испрљали сте му певало!’ Дон Реба је, пућкајући
од смеха, извукао каму и почео да чисти торту са
мојих панталона.
«Рэба, Рэба, — сказал, наконец, он, — это все ваши шутки! Извольте
почистить благородного дона, вы испачкали ему седалище!» Дон Рэба,
заливаясь смехом, вынимает кинжал и принимается счищать торт с моих
штанов.

Можете ли да замислите како сам се осећао, драги
благородни донови? Нећу да кријем, тресао сам се
од страха при помисли да ће ми се дон Реба,
понижен пред свима, ипак осветити.
Вы представляете мое состояние, благородные доны? Не скрою, я трясся
от страха при мысли о том, что дон Рэба, униженный при всех, отомстит
мне.
На срећу, све се добро завршило.
К счастью, все обошлось.

Уверавам вас, благородни донови, то је био
најсрећнији тренутак у мом животу! Како се само
смејао краљ! Како је било задовољно његово
величанство!»
Уверяю вас, благородные доны, это самое счастливое впечатление моей
жизни! Как смеялся король! Как был доволен его величество!
Дворани су се кикотали.
Придворные хохотали.
Уосталом, такве шале су биле нормалне за
краљевим столом.
Впрочем, такие шутки были в обычае за королевским столом.

Званице су пуштане да седну у паштете, на
фотеље са подрезаним ножицама, на гушчија јаја.
Приглашенных сажали в паштеты, в кресла с подпиленными ножками, на
гусиные яйца.
Седали су понекад и на отроване игле.
Саживали и на отравленные иглы.
Краљ је волео да се забавља.
Король любил, чтобы его забавляли.

Румата је наједном помислио: занимљиво, а како
бих се ја понашао на месту тог идиота? Бојим се
да би краљ онда морао да тражи другог министра
одбране, а Институт би у том случају морао да
пошаље у Арканар другог човека.
Румата вдруг подумал: любопытно, как бы я поступил на месте этого
идиота? Боюсь, что королю пришлось бы искать себе другого министра
охраны, а Институту пришлось бы прислать в Арканар другого человека.
И, све у свему, треба бити на опрези.
В общем надо быть начеку.
Када наш орао, дон Реба…
Как наш орел дон Рэба…

Загрмеле су трубе, мелодично је запевао
министар церемонијала, ушао је рамљући краљ, и
сви су почели да седају.
Загремели трубы, мелодично взревел министр церемоний, вошел,
прихрамывая, король, и все стали рассаживаться.
По угловима сале, ослонивши се на мачеве
дворукаше, непокретно су стајали гардисти на
стражи.
По углам залы, опершись на двуручные мечи, неподвижно стояли
дежурные гвардейцы.
Румата је имао ћутљиве суседе.
Румате достались молчаливые соседи.

Са десне стране је фотељу испуњавала мешина
натмуреног прождрљивца дон Пифе, супруга
чувене лепотице, а са леве стране је бесмислено у
празан тањир зурио Гур Литерата.
Справа заполняла кресло трясущаяся туша угрюмого обжоры дона Пифы,
супруга известной красавицы, слева бессмысленно смотрел в пустую
тарелку Гур Сочинитель.
Гости су замрли, посматрајући краља.
Гости замерли, глядя на короля.
Краљ је гурнуо за оковратник сиву салвету, бацио
поглед на јела и дохватио кокошју ногу.
Король затолкал за ворот сероватую салфетку, окинул взглядом блюда и
схватил куриную ножку.

Само што ју је загризао зубима, а стотинак
ножева се звекећући спустило у тањире и
стотинак руку се исрпужило према тањирима.
Едва он впился в нее зубами, как сотня ножей с лязгом опустилась на
тарелки и сотня рук протянулась над блюдами.
Сала се испунила мљацкањем и звуцима сисања,
почело је да клокоће вино.
Зал наполнился чавканьем и сосущими звуками, забулькало вино.
Гардистима, који су непомично стајали ослоњени
на мачеве дворукаше, почели су халапљиво да се
помичу брци.
У неподвижных гвардейцев с двуручными мечами алчно зашевелились
усы.
Својевремено је Румата на тим ручковима осећао
мучнину.
Когда-то Румату тошнило на этих обедах.
Сада се већ био навикао.
Сейчас он привык.
Сечући камом овнујску лопатицу, бацио је поглед
удесно и одмах се окренуо: дон Пифа се био
наднео над испеченог јарца и радио као неки
аутомат за копање земље.
Разделывая кинжалом баранью лопатку, он покосился направо и сейчас же
отвернулся: дон Пифа висел над целиком зажаренным кабаном и работал,
как землеройный автомат.

На тањиру нису остајале чак ни кости.
Костей после него не оставалось.
Румата је зауставио дах и на душак искапио чашу
ируканског вина.
Румата задержал дыхание и залпом осушил стакан ируканского.
После је бацио поглед улево.
Затем он покосился налево.
Гур Литерата је нешто мувао виљушком у
тањирићу са салатом.
Гур Сочинитель вяло ковырял ложкой в блюдечке с салатом.
«Шта ново пишете, оче Гур?» упитао је Румата
полугласно.
— Что нового пишете, отец Гур? — спросил Румата вполголоса.
Гур се тргао.
Гур вздрогнул.
«Пишем?… Ја?… Не знам… Много тога.»
— Пишу?… Я?… Не знаю… Много.
«Стихови?»
— Стихи?
«Да… стихови…»
— Да… стихи…
«Стихови су вам одвратни, оче Гур.
— У вас отвратительные стихи, отец Гур.
(Гур га је чудновато погледао).
(Гур странно посмотрел на него.)
Да, да, ви нисте песник.»
Да-да, вы не поэт.
«Нисам песник… Понекад мислим — ко сам ја? И
чега се бојим? Не знам.»
— Не поэт… Иногда я думаю, кто же я? И чего я боюсь? Не знаю.
«Гледајте у тањир и наставите да једете.
— Глядите в тарелку и продолжайте кушать.
Рећи ћу вам ко сте ви.
Я вам скажу, кто вы.
Ви сте генијални прозаик, оснивач новог и
најплодотворнијег пута у литератури
Вы гениальный сочинитель, открыватель новой и самой плодотворной
дороги в литературе.
(На Гуровим образима се појавило руменило).
(На щеках Гура медленно выступил румянец.)

Кроз једно стотинак, година, а можда и пре,
вашим стопама ће кренути десетине литерата.»
Через сто лет, а может быть и раньше, по вашим следам пойдут десятки
сочинителей.
«Нека им је бог у помоћи!» отело се Гуру.
— Спаси их господь! — вырвалось у Гура.
«А сада ћу вам рећи чега се бојите.»
— Теперь я скажу вам, чего вы боитесь.
«Бојим се таме.»
— Я боюсь тьмы.
«Незнања?»
— Темноты?
«Незнања такође.
— Темноты тоже.
У незнању смо у власти авети.
В темноте мы во власти призраков.
Али, највише од свега се бојим таме, јер је у тами
све подједнако сиво.»
Но больше всего я боюсь тьмы, потому что во тьме все становятся
одинаково серыми.
«Одлично речено, оче Гур.
— Отлично сказано, отец Гур.
Узгред буди речено, да ли још може да се добије
ваше последње дело?»
Между прочим, можно еще достать ваше сочинение?
«Не знам… А нећу ни да знам.»
— Не знаю… И не хочу знать.

«За сваки случај да знате; један примерак се
налази у метрополи, у библиотеци императора.
— На всякий случай знайте: один экземпляр находится в метрополии, в
библиотеке императора.
Други се чува у Музеју раритета у Соани.
Другой хранится в музее раритетов в Соане.
А трећи је код мене.»
Третий — у меня.
Гур је дрхтавом руком сипао у свој тањир кашику
желеа.
Гур трясущейся рукой положил себе ложку желе.

«Ја… не знам…» тужно је погледао Румату,
огромним, упалим очима.
— Я… не знаю… — он с тоской посмотрел на Румату огромными
запавшими глазами.
«Хтео бих да читам… прочитам…»
— Я хотел бы почитать… перечитать…
«Са задовољством ћу вам позајмити…»
— Я с удовольствием ссужу вам…
«И онда?…»
— И потом?…
«И онда ћете ми вратити.»
— Потом вы вернете.
«И после ћу вам вратити!» реско је рекао Гур.
— И потом вам вернут! — резко сказал Гур.
Румата је одмахнуо главом.
Румата покачал головой.
«Дон Реба вас је јако наплашио, оче Гур.»
— Дон Рэба очень напугал вас, отец Гур.
«Преплашио… Да ли сте икада морали да
спаљујете сопствену децу? Шта ви знате о страху,
благородни доне?…»
— Напугал… Вам приходилось когда-нибудь жечь собственных детей?
Что вы знаете о страхе, благородный дон!…
«Савијам главу пред оним што сте морали да
преживите, оче Гур.
— Я склоняю голову перед тем, что вам пришлось пережить, отец Гур.

Али вас из дубине душе осуђујем због тога што
сте се предали.»
Но я от души осуждаю вас за то, что вы сдались.
Гур Литерата је наједном почео да шапуће тако
тихо, да га је Румата једва чуо кроз мљацкање и
буку гласова:
Гур Сочинитель вдруг принялся шептать так тихо, что Румата едва
слышал его сквозь чавканье и гул голосов:

«А чему све то?… Шта је то истина?… Принц Хаар
је одиста волео прелепу Јаиневниору бакарне
боје коже… Имали су и децу… Знам њиховог
унука…
— А зачем все это?… Что такое правда?… Принц Хаар действительно
любил прекрасную меднокожую Яиневнивору… У них были дети… Я
знаю их внука…

Она је одиста отрована… Али, објаснили су ми да
је све то лаж… Објаснили су ми да је истина —
оно, што је у корист краља… Све остало је лаж и
злочин.
Ее действительно отравили… Но мне объяснили, что это ложь… Мне
объяснили, что правда — это то, что сейчас во благо королю… Все
остальное ложь и преступление.
Целог живота сам писао само лажи… И тек сада
пишем истину…»
Всю жизнь я писал ложь… И только сейчас я пишу правду…
Наједном је устао и гласно, запевајући, повикао:
Он вдруг встал и громко нараспев выкрикнул:

Велик је и славан, као вечност. Краљ са именом
— Благородство!
Велик и славен, словно вечность, Король, чье имя — Благородство!
И повукла се сада бесконачност. Уступивши своје
прво место!
И отступила бесконечность, И уступило первородство!
Краљ је престао да жваће и тупо се загледао у
њега.
Король перестал жевать и тупо уставился на него.
Гости су увукли главе у рамена.
Гости втянули головы в плечи.

Само се дон Реба смешкао и неколико пута је
нечујно лупио дланом о длан.
Только дон Рэба улыбнулся и несколько раз беззвучно хлопнул в ладоши.
Краљ је испљунуо кости из уста на чаршав и
рекао:
Король выплюнул на скатерть кости и сказал:
«Бесконачност!… Тачно је.
— Бесконечность?… Верно.
И одиста, уступила је место… Похвално.
Правильно, уступила… Хвалю.
Можеш да једеш.»
Можешь кушать.

Мљацкање и разговори су се наставили.
Чавканье и разговоры возобновились.
Гур је сео.
Гур сел.
«Лако је и слатко говорити истину у лице краљу»,
рекао је сипљивим гласом.
— Легко и сладостно говорить правду в лицо королю, — сипло
проговорил он.
Румата је оћутао.
Румата промолчал.
«Даћу вам примерак ваше књиге, оче Гур», рекао
је.
— Я передам вам экземпляр вашей книги, отец Гур, — сказал он.

«Али, под једним условом.
— Но с одним условием.
Одмах ћете почети да пишете следећу књигу.»
Вы немедленно начнете писать следующую книгу.
«Не», рекао је Гур.
— Нет, — сказал Гур.
«Касно је.
— Поздно.
Нека Киун пише.
Пусть Киун пишет.
Отрован сам.
Я отравлен.
И, све у свему, мене то више не интересује.
И вообще все это меня больше не интересует.
Сада хоћу само једно — да научим да пијем.
Сейчас я хочу только одного научиться пить.
А не могу… Желудац ме боли…»
И не могу… Болит желудок…
Још један пораз, помислио је Румата.
Еще одно поражение, подумал Румата.
Закаснио је.
Опоздал.
«Слушајте, Реба», наједном је проговорио краљ.
— Послушайте, Рэба, — сказал вдруг король.
«А где је лекар? Обећали сте ми после ручка
лекара.»
— А где же лекарь? Вы обещали мне лекаря после обеда.

«Овде, је, ваше величанство», рекао је дон Реба.
— Он здесь, ваше величество, — сказал дон Рэба.
«Наређујете ли да га доведу?»
— Велите позвать?
«Наређујем ли? Него шта! Када би вас толико
болело колено, урлали бисте као свиња!… Дајте га
овамо што пре!»
— Велю? Еще бы! Если бы у вас так болело колено, вы бы визжали, как
свинья!… Давайте его сюда немедленно!
Румата се завалио на наслон фотеље и припремио
се да гледа.
Румата откинулся на спинку кресла и приготовился смотреть.

Дон Реба је дигао руке изнад главе и лупио
прстом о прст.
Дон Рэба поднял над головой и щелкнул пальцами.
Врата су се отворила, и у салу је, непрекидно се
клањајући, ушао погурени човек у годинама,
дугој мантији, украшеној сликама сребрних паука,
звезда и змија.
Дверь отворилась, и в залу, непрерывно кланяясь, вошел сгорбленный
пожилой человек в долгополой мантии, украшенной изображениями
серебряных пауков, звезд и змей.
Под руком је носио пљоснату, издужену торбу.
Под мышкой он держал плоскую продолговатую сумку.

Румата је био запањен: замишљао је Будаха
сасвим другачије.
Румата был озадачен: он представлял себе Будаха совсем не таким.
Није могао мудрац и хуманиста, аутор
свеобухватног ‘Трактата о отровима’ да има тако
немирне, избледеле очице, усне које су дрхтале
од страха, један, молећиви осмејак на лицу.
Не могло быть у мудреца и гуманиста, автора всеобъемлющего «Трактата
о ядах» таких бегающих выцветших глазок, трясущихся от страха губ,
жалкой, заискивающей улыбки.
Али, сетио се Гура Литерате.
Но он вспомнил Гура Сочинителя.

Вероватно је истрага над осумњиченим
ируканским шпијуном вођена у духу литерарног
разговора у кабинету дон Ребе.
Вероятно, следствие над подозреваемым ируканским шпионом стоило
литературной беседы в кабинете дона Рэбы.
Узети и повући Ребу за уво, помислио је слатко.
Взять Рэбу за ухо, подумал он сладостно.
Довући га у мучилиште.
Притащить его в застенок.

Рећи џелатима: «Ево, ово је ирукански шпијун,
који се преобукао у нашег славног министра, а
краљ је наредио да се од њега извуче где се
налази прави министар. Отпочните свој посао, и
тешко вама, ако издахне раније него за недељу
дана…» Чак се прикрио руком, да му нико не види
лице.
Сказать палачам: «Вот ируканский шпион, переодевшийся нашим
славным министром, король велел выпытать у него, где настоящий
министр, делайте свое дело, и горе вам, если он умрет раньше, чем через
неделю…» Он даже прикрылся рукой, чтобы никто не видел его лица.
Одиста, чудовишна је ствар мржња…
Что за страшная штука ненависть…
«Но, но, приђи овамо, докторе», рекао је краљ.
— Ну-ка, ну-ка, пойди сюда, лекарь, — сказал король.
«Ала си ми ти главоња.
— Экий ты, братец, мозгляк.
Но, но, чучни, чучни, када ти се каже!»
А ну-ка приседай, приседай, говорят тебе!
Несрећни Будах је почео да се спушта.
Несчастный Будах начал приседать.
Лице му се искривило од ужаса.
Лицо его исказилось от ужаса.
«Још, још», подсмевао се краљ.
— Еще, еще, — гнусавил король.

«Још једаред! Још! Колена те не боле, излечио си
своја колена.
— Еще разок! Еще! Коленки не болят, вылечил-таки свои коленки.
А зубе, покажи ми зубе! Ех, када бих ја такве
имао… И руке су ти јаке, чврсте.
А покажи зубы! Та-ак, ничего зубы. Мне бы такие… И руки ничего,
крепкие.
Здрав си, здрав, иако си главоња… Но, хајде,
голупчићу, лечи, зашто стојиш…»
Здоровый, здоровый, хотя и мозгляк… Ну давай, голубчик, лечи, чего
стоишь…

«Ва-ваше величанство… из-изволите ми показати
ногу. Ногу…» зачуо је Румата.
— Ва-аше величество… со-соизволит показать ножку… Ножку… —
услыхал Румата.
Дигао је очи.
Он поднял глаза.
Лекар је чучао пред краљем и опрезно му стезао
ногу.
Лекарь стоял на коленях перед королем и осторожно мял его ногу.
«Ехе… Ехе!» рекао је краљ.
— Э… Э! — сказал король.

«Шта ти је сада? Не хватај је! Ако си се прихватио
да је лечиш, онда је и лечи!»
— Ты что это? Ты не хватай! Взялся лечить, так лечи!
«Све ми је јасно, ваше величанство», промрмљао
је лекар и почео брзо да претура по својој торби.
— Мне все по-понятно, ваше величество, — пробормотал лекарь и
принялся торопливо копаться в своей сумке.
Гости су престали да жваћу.
Гости перестали жевать.

Аристокрачићи на другом крају стола су се чак
придигли и испружили вратове, горећи од
радозналости.
Аристократики на дальнем конце стола даже привстали и вытянули шеи,
сгорая от любопытства.
Будах је извукао из торбе неколико камених
флашица, отворио их и приносећи носу једну по
једну, поређао их у низу по столу.
Будах достал из сумки несколько каменных флаконов, откупорил их и,
поочередно нюхая, расставил в ряд на столе.
После је узео краљев пехар и налио га до
половине вином.
Затем он взял кубок короля и налил до половины вином.
Правећи покрете обема рукама над пехаром и
прошаптавши некакве клетве, брзо је сасуо у
вино садржину свих својих флашица.
Произведя над кубком пассы обеими руками и прошептав заклинания, он
быстро опорожнил в вино все флаконы.
По сали је почео да се шири мирис амонијака.
По залу распространился явственный запах нашатырного спирта.
Краљ је стегао усне, завирио у пехар и
искрививши нос, погледао дон Ребу.
Король поджал губы, заглянул в кубок и, скривив нос, посмотрел на дона
Рэбу.
Министар се осмехнуо.
Министр сочувственно улыбнулся.

Дворани су престали да дишу.
Придворные затаили дыхание.
Шта он то ради, зачуђено је помислио Румата, па
старац пати од подагре! Шта је он то тамо
измешао? У трактату је јасно речено: трљати
отекле зглобове траварицом са тродневним
отровом беле змије Ку.
Что он делает, удивленно подумал Румата, ведь у старика подагра! Что он
там намешал? В трактате ясно сказано: растирать опухшие сочленения
настоем на трехдневном яде белой змеи Ку.
Можда је то за трљање?
Может быть, это для растирания?

«Је ли ово за трљање?» упитао је краљ, са
страхом посматрајући пехар.
— Это что, растирать? — спросил король, опасливо кивая на кубок.
«Не, ваше величанство», рекао је Будах, који је
већ мало дошао к себи.
— Отнюдь нет, ваше величество, — сказал Будах. Он уже немного
оправился.
«То је лек који треба попити.»
— Это внутрь.
«По-пити?» краљ се надуо и забацио у фотељу.
— Вну-утрь? — король надулся и откинулся в кресле.
«Не желим да пијем.
— Я не желаю внутрь.

Трљај.»
Растирай.
«Како хоћете, ваше величанство», покорно је
рекао Будах.
— Как угодно, ваше величество, — покорно сказал Будах.
«Али, усуђујем се да вам кажем, да од трљања
неће бити никакве користи.»
— Но осмелюсь предупредить, что от растирания пользы не будет
никакой.
«Због нечега сви трљају», са гађењем је рекао
краљ. «А ти хоћеш да у мене сипаш ову гадост.»
— Почему-то все растирают, — брюзгливо сказал король, — а тебе
обязательно надо вливать в меня эту гадость.

«Ваше величанство», рекао је Будах, гордо се
усправивши. «Овај лек знам само ја! Излечио сам
њим стрица војводе Ируканског.
— Ваше величество, — сказал Будах, гордо выпрямившись, — это
лекарство известно одному мне! Я вылечил им дядю герцога Ируканского.
Што се тиче трљања, лекари који су вас тако
лечили нису вас излечили…»
Что же касается растирателей, то ведь они не вылечили вас, ваше
величество…
Краљ је погледао дон Ребу.
Король посмотрел на дона Рэбу.
Реба се смешкао.
Дон Рэба сочувственно улыбнулся.

«Ти си битанга», рекао је краљ лекару
непријатним гласом.
— Мерзавец ты, — сказал король лекарю неприятным голосом.
«Сељачина.
— Мужичонка.
Главоња одвратни.
Мозгляк паршивый.
« Узео је пехар… «Када те одаламим овим пехаром
по зубима…» Завирио је у пехар.
— Он взял кубок. — Вот как тресну тебя кубком по зубам… — Он
заглянул в кубок.
«А ако ми буде мука?»
— А если меня вытошнит?

«Мораће да се понови, ваше величанство», тужно
је рекао Будах.
— Придется повторить, ваше величество, — скорбно произнес Будах.
«Но, добро, бог нека је са нама», рекао је краљ и
већ принео пехар устима, када га је наједном
одмакао, тако да се мало течности просуло на
чаршав на столу.
— Ну ладно, с нами бог! — сказал король и поднес было кубок ко рту, но
вдруг так резко отстранил его, что плеснул на скатерть.

«Но, попиј прво сам! Знам ја вас, Ируканце, ви
сте и светог Мику Варварима предали! Пиј, када
ти се каже!»
— А ну, выпей сначала сам! Знаю я вас, ируканцев, вы святого Мику
варварам продали! Пей, говорят!
Будах је са увређеним изразом лица узео пехар и
отпио неколико гутљаја.
Будах с оскорбленным видом взял кубок и отпил несколько глотков.
«Но, како је?» упитао је краљ.
— Ну как? — спросил король.
«Горко, ваше величанство», пригушеним гласом је
изговорио Будах.
— Горько, ваше величество, — сдавленным голосом произнес Будах.
«Али мораћете да попијете.»
— Но пить надо.
«Мора-ти, мо-ра-ти…» почео је да гунђа краљ.
— На-адо, на-адо… — забрюзжал король.
«И сам знам шта морам да радим.
— Сам знаю, что надо.
Дај то овамо.
Дай сюда.
Но, ето, пола пехара је попио дограбио је…»
Ну вот, полкубка вылакал, дорвался…
У једном даху је испразнио пехар.
Он залпом опрокинул кубок.

Дуж стола су се зачули повици саучешћа — и
наједном се све смирило.
Вдоль стола понеслись сочувственные вздохи — и вдруг все затихло.
Краљ као да се скаменио отворених устију.
Король застыл с разинутым ртом.
Из очију су почеле да му лију сузе.
Из глаз его градом посыпались слезы.
Поцрвенео је, а затим поплавео.
Он медленно побагровел, затем посинел.
Испружио је над столом руку, грозничаво нешто
хватајући прстима.
Он протянул над столом руку, судорожно щелкая пальцами.

Дон Реба му је брзо стрпао у руку кисели
краставац.
Дон Рэба поспешно сунул ему соленый огурец.
Краљ је ћутке бацио краставац у лице дон Реби и
поново испружио руку.
Король молча швырнул огурцом в дона Рэбу и опять протянул руку.
«Вина…» продахтао је.
— Вина… — просипел он.
Неко је појурио, додао бокал.
Кто-то кинулся, подал кувшин.
Краљ је, бесно окрећући очи, гласно клокотао.
Король, бешено вращая глазами, гулко глотал.

Црвене струје су му се сливале на белу кошуљу.
Красные струи текли по его белому камзолу.
Када је бокал био празан, краљ га је бацио у
Будаха, али га је промашио.
Когда кувшин опустел, король бросил его в Будаха, но промахнулся.
«Стрвино!» рекао је неочекиваним басом.
— Стервец! — сказал он неожиданным басом.
«Зашто си ме убио? Мало су вас вешали! Цркао,
да бог да!»
— Ты за что меня убил? Мало вас вешали! Чтоб ты лопнул!
Заћутао је и почео да пипа колено.
Он замолчал и потрогал колено.

«Боли!» почео је да цмиздри пређашњим гласом.
— Болит! — прогнусавил он прежним голосом.
«И ипак боли!»
— Все равно болит!
«Ваше величанство», рекао је Будах.
— Ваше величество, — сказал Будах.
«Да би се болест излечила, потребно је пити ову
микстуру свакодневно најмање недељу дана…»
— Для полного излечения надо пить микстуру ежедневно в течение по
крайней мере недели…
У краљевом грлу је нешто запиштало.
В горле у короля что-то пискнуло.
«Напоље!» заурлао је.
— Вон! — взвизгнул он.
«Сви напоље!»
— Все вон отсюда!
Дворани су, обарајући фотеље, у гомили потрчали
ка вратима.
Придворные, опрокидывая кресла, гурьбой бросились к дверям.
«На-по-ље!…» урлао је бесно краљ. Обарајући
посуђе са стола.
— Во-о-он!… — истошно вопил король, сметая со стола посуду.
Истрчавши из сале, Румата је улетео иза неке
тешке драперије да се клибери.
Выскочив из зала, Румата нырнул за какую-то портьеру и стал хохотать.

Иза суседне драперије такође се чуо кикот —
неко се смејао штуцајући, губећи дах, пиштећи.
За соседней портьерой тоже хохотали — надрывно, задыхаясь, с
повизгиванием.

6
6
Дежурство крај спаваонице принца отпочињало је
у поноћ, и Румата је одлучио да оде кући, да види
да ли је тамо све у реду и да се пресвуче.
На дежурство у опочивальни принца заступали в полночь, и Румата решил
зайти домой, чтобы посмотреть, все ли в порядке, и переодеться.
Улице су биле погружене у чаробну тишину,
крчме су биле затворене.
Вечерний город поразил его. Улицы были погружены в гробовую тишину,
кабаки закрыты.

На раскрсницама су стајале, звецкајући гвожђем,
групе јуришника са фењерима у рукама.
На перекрестках стояли, позвякивая железом, группы штурмовиков с
факелами в руках.
Јуришници су ћутали и као да су нешто
очекивали.
Они молчали и словно ждали чего-то.
Неколико пута су прилазили Румати, загледали се
у њега и, препознавши га, исто га тако ћутке
пропуштали.
Несколько раз к Румате подходили, вглядывались и, узнав, так же молча
давали дорогу.

Када је до куће преостајало још једно педесетак
корачаји, за њим је кренула група некаквих
сумњивих личности.
Когда до дому оставалось шагов пятьдесят, за ним увязалась кучка
подозрительных личностей.
Румата се зауставио, почео да ларма канијама и
мачевима, и ови су заостали, али се тог истог часа
у помрчини зачуло како је зашкрипала тетива
самострела.
Румата остановился, погремел ножнами о ножны, и личности отстали, но
сейчас же в темноте заскрипел заряжаемый арбалет.

Румата је брзо кренуо даље, држећи се зидова,
окренуо кључ у брави, стално осећајући да су му
леђа незаштићена и са олакшањем улетео у хол.
Румата поспешно пошел дальше, прижимаясь к стенам, нашарил дверь,
повернул ключ в замке, все время чувствуя свою незащищенную спину, и
с облегченным вздохом вскочил в прихожую.
У холу су се окупиле све слуге, наоружане чиме је
ко могао.
В прихожей собрались все слуги, вооруженные кто чем.
Испоставило се да је неко већ у више махова
покушавао да продре кроз врата.
Оказалось, что дверь уже несколько раз пробовали.

Румати се то није допало.
Румате это не понравилось.
«А како би било да не идем?» помислио је.
«Может, не ходить? — подумал он.
«Ђаво нека га носи, тог принца.»
— Черт с ним, с принцем».
«Где је барон Пампа?» упитао је.
— Где барон Пампа? — спросил он.

Уно, узбуђен до крајности, са самострелом о
рамену, одговорио му је да се барон пробудио још
у подне, попио сав расо који је био у кући и
поново отишао да се весели.
Уно, до крайности возбужденный, с арбалетом на плече, ответил, что
«барон проснулись еще в полдень, выпили в доме весь рассол и опять
ушли веселиться».
После је, снизивши глас, известио да је Кира јако
узнемирена и да је не једном питала за газду.
Затем, понизив голос, он сообщил, что Кира сильно беспокоится и уже не
раз спрашивала о хозяине.

«Добро», рекао је Румата и наредио слугама да се
построје.
— Ладно, — сказал Румата и приказал слугам построиться.
Слугу је било шест, не рачунајући куварицу — то
су све били људи који су прошли кроз сито и
решето, који су умели да се туку по улицама.
Слуг было шестеро, не считая кухарки, — народ все тертый, привычный к
уличным потасовкам.

Са сивима се они, разуме се, неће сукобљавати,
преплашиће се гнева свемоћног министра, али
против одрпанаца ноћне армије могу да се
изборе, тим пре што ће разбојници те ноћи
тражити лак плен.
С серыми они, конечно, связываться не станут, испугаются гнева
всесильного министра, но против оборванцев ночной армии устоять
смогут, тем более что разбойнички в эту ночь будут искать добычу
легкую.

Два самострела, четири халебарде, тешки
месарски ножеви, металне капе, врата по обичају
окована гвожђем… Или да можда ипак не иде?
Два арбалета, четыре секиры, тяжелые мясницкие ножи, железные шапки,
двери добротные, окованы по обычаю железом… Или, может быть, все-
таки не ходить?
Румата се попео горе и на прстима ушао у Кирину
собу.
Румата поднялся наверх и прошел на цыпочках в комнату Киры.
Кира је спавала обучена, скупивши се као маче
на нераспремљеном кревету.
Кира спала одетая, свернувшись калачиком на нераскрытой постели.

Румата је постојао над њом са светиљком у руци.
Румата постоял над нею со светильником.
Да иде или не? Ужасно би желео да оде.
Идти или не идти? Ужасно не хочется идти.
Покрио је пледом, пољубио у образ и вратио се у
кабинет.
Он накрыл ее пледом, поцеловал в щеку и вернулся в кабинет.
Мора да иде.
Надо идти.
Ма шта се дешавало, извиђач мора да буде у
центру догађаја.
Что бы там ни происходило, разведчику надлежит быть в центре событий.

И историчари ће од тога имати користи.
И историкам польза.
Осмехнуо се, скинуо са главе обруч, пажљиво
избрисао јеленском кожицом објектив и поново га
ставио на главу.
Он усмехнулся, снял с головы обруч, тщательно протер мягкой замшей
объектив и вновь надел обруч.
После је позвао Уна и наредио му да му донесе
војну униформу и очишћени метални шлем.
Потом позвал Уно и велел принести военный костюм и начищенную
медную каску.

Испод кошуље, директно на мајицу навукао је,
јежећи се од хладноће, металнопластичну
кошуљу, направљену у облику металне оклопне
кошуље (овдашње металне кошуље су добро
браниле од мача и од ножа, али их је стрела
самострела пробијала као од шале).
Под камзол, прямо на майку, натянул, ежась от холода, металлопластовую
рубашку, выполненную в виде кольчуги (здешние кольчуги неплохо
защищали от меча и кинжала, но арбалетная стрела пробивала их
насквозь).
Затежући опасач са металним украсима, рекао је
Уну:
Затягивая форменный пояс с металлическими бляхами, сказал Уно:
«Слушај ме, мали.
— Слушай меня, малыш.
Теби верујем више него свима осталима.
Тебе я доверяю больше всех.
Ма шта се овде десило, Кира мора остати жива и
неозлеђена.
Что бы здесь ни случилось, Кира должна остаться живой и невредимой.
Нека изгори кућа, нека сав новац опљачкају, али
Киру ми чувај.
Пусть сгорит дом, пусть все деньги разграбят, но Киру ты мне сохрани.
Одведи је ако треба по крововима, по подрумима,
како год хоћеш, али је сачувај.
Уведи по крышам, по подвалам, как хочешь, но сохрани.
Јеси ли ме схватио?»
Понял?
«Схватио сам», рекао је Уно.
— Понял, — сказал Уно.
«Не би требало данас да идете…»
— Не уходить бы вам сегодня…
«Слушај ме.
— Ты слушай.
Ако се не вратим кроз три дана, поведи Киру и
одведи је у сајву, у Штуцаву шуму.
Если я через три дня не вернусь, бери Киру и вези ее в сайву, в Икающий
лес.

Знаш ли где је то? Но, ето, у Штуцавој шуми ћеш
пронаћи Пијани Брлог, та колиба се налази у
близини самога пута.
Знаешь, где это? Так вот, в Икающем лесу найдешь Пьяную Берлогу, изба
такая, стоит недалеко от дороги.
Кога год упиташ — показаће ти.
Спросишь — покажут.
Само пази кога питаш.
Только смотри, у кого спрашивать.
Тамо ћеш наћи једног човека, зове се отац
Кабани.
Там будет человек, зовут его отец Кабани.

Испричаћеш му све.
Расскажешь ему все.
Јасно?»
Понял?
«Јасно.
— Понял.
Само, било би боље да никуда не идете…»
А только лучше вам не уходить…
«И ја би то највише волео.
— Рад бы.
Али не могу: служба… Но, пази.»
Не могу: служба… Ну, смотри.

Лупио је дечаку чвргу у нос и осмехнуо се на
његов невешти осмејак.
Он легонько щелкнул мальчишку в нос и улыбнулся в ответ на его
неумелую улыбку.
Доле је одржао говор слугама, изашао кроз врата
и поново се нашао у помрчини.
Внизу он произнес короткую ободряющую речь перед слугами, вышел за
дверь и снова очутился в темноте.
Иза његових леђа загрмеле су резе.
За его спиной загремели засовы.
Принчеве одаје су се у сва доба лоше чувале.
Покои принца во все времена охранялись плохо.

Лако је могуће да управо због тога никада нико
није ни покушавао да нападне арканарске
принчеве.
Возможно, именно поэтому на Арканарских принцев никто никогда не
покушался.
А посебно се нико није интересовао за садашњег
принца.
И уж в особенности не интересовались нынешним принцем.
Никоме на свету није био потребан овај један
плавооки дечак, који је личио на било кога, само
не на свога оца.
Никому на свете не нужен был этот чахлый голубоглазый мальчик,
похожий на кого угодно, только не на своего отца.
Дечак се допао Румати.
Мальчишка нравился Румате.
Васпитаван је јако лоше, и због тога је био
сналажљив, није био суров, није подносио —
према свему инстинктивно — дон Ребу, волео је
наглас да пева разноврсне песмице на речи
Гурена и да се игра бродовима.
Воспитание его было поставлено из рук вон плохо, и поэтому он был
сообразителен, не жесток, терпеть не мог — надо думать, инстинктивно —
дона Рэбу, любил громко распевать разнообразные песенки на слова
Цурэна и играть в кораблики.

Румата је поручивао за њега из метрополе књиге
са сликама, причао му о звезданом небу и једном
за свагда освојио дечака причом о летећим
бродовима.
Румата выписывал для него из метрополии книжки с картинками,
рассказывал про звездное небо и однажды навсегда покорил мальчика
сказкой о летающих кораблях.
За Румату, који је ретко када имао везе са децом,
десетогодишњи принц је представљао супротност
свим слојевима ове дивље земље.
Для Руматы, редко сталкивавшегося с детьми, десятилетний принц был
антиподом всех сословий этой дикой страны.

Управо из таквих обичних, плавооких дечачића,
једнаких у свим слојевима, израстали су касније и
зверства, и незнање, и покорност, а у њима, у тој
деци, није било никаквих ни трагова, ни зачетака
свих тих гадости.
Именно из таких обыкновенных голубоглазых мальчишек, одинаковых во
всех сословиях, вырастали потом и зверство, и невежество, и покорность, а
ведь в них, в детях, не было никаких следов и задатков этой гадости.
Понекад је мислио како би то било дивно, када би
са планете нестали сви људи старији од десет
година.
Иногда он думал, как здорово было бы, если бы с планеты исчезли все
люди старше десяти лет.
Принц је већ спавао.
Принц уже спал.

Румата је примио дежурство — постојао је мало са
гардистом кога је смењивао крај дечака који је
спавао, извршавајући сложене покрете
обнаженим мачем које је захтевала етикеција, по
традицији проверио да ли су сви прозори
затворени, да ли су дадиље на својим местима, да
ли у свим одајама горе светиљке, вратио се у
предсобље, одиграо са гардистом партију домина
и заинтересовао се шта мисли благородни дон о
ономе што се одиграва у граду.
Румата принял дежурство — постоял рядом со сменяющимся гвардейцем
возле спящего мальчика, совершая сложные, требуемые этикетом
движения обнаженными мечами, традиционно проверил, все ли окна
заперты, все ли няньки на местах, во всех ли покоях горят светильники,
вернулся в переднюю, сыграл со сменяющимся гвардейцем партию в
кости и поинтересовался, как относится благородный дон к тому, что
происходит в городе.
Благородни дон, веома паметан човек, дубоко се
замислио и рекао да му се чини да се обичан
народ припрема за празновање дана светог Мике.
Благородный дон, большого ума мужчина, глубоко задумался и высказал
предположение, что простой народ готовится к празднованию дня святого
Мики.

Када је остао сам, Румата је примакао фотељу
прозору, сместио се удобније и почео да посматра
град.
Оставшись один, Румата придвинул кресло к окну, сел поудобнее и стал
смотреть на город.
Принчеве одаје су се налазиле на брегу, и дању
се одавде град видео као на длану све до самога
мора.
Дом принца стоял на холме, и днем город просматривался отсюда до
самого моря.

Али, сада је све нестајало у помрчини, само су се
виделе раштркане светлости — тамо где су на
раскрсницама стајали и чекали сигнал јуришници
са буктињама.
Но сейчас все тонуло во мраке, только виднелись разбросанные кучки
огней — где на перекрестках стояли и ждали сигнала штурмовики с
факелами.
Град је спавао, или се претварао да спава.
Город спал или притворялся спящим.

Било би интересантно сазнати да ли су
становници града осећали да им се примиче
нешто одиста ужасно? Или су, као благородни,
паметни дон, сматрали да се неко припрема за
празновање дана светог Мике? Две стотине
хиљада мушкараца и жена.
Интересно, чувствовали ли жители, что сегодня ночью на них надвигается
что-то ужасное? Или, как благородный дон большого ума, тоже считали,
что кто-то готовится к празднованию дня святого Мики? Двести тысяч
мужчин и женщин.

Две стотине хиљада ковача, мајстора за израду
оружја, месара, бакалина, јувелира, домаћица,
проститутки, монаха, мењача, војника, скитница,
преживелих књигочатаца се сада вртело у
загушљивим, смрдљивим од стеница постељама:
спавали су, љубили се, пребројавали у главама
добитке, плакали, шкрипали зубима од беса или
увреде…
Двести тысяч кузнецов, оружейников, мясников, галантерейщиков,
ювелиров, домашних хозяек, проституток, монахов, менял, солдат, бродяг,
уцелевших книгочеев ворочались сейчас в душных, провонявших клопами
постелях: спали, любились, пересчитывали в уме барыши, плакали,
скрипели зубами от злости или от обиды…
Две стотине хиљада људи! било је у њима нешто
заједничко за дошљака са Земље.
Двести тысяч человек! Было в них что-то общее для пришельца с Земли.
Сигурно је то било то, што сви они још нису били
у правом смислу те речи људи, већ замеци,
комади из којих ће тек крвава столећа историје
исклесати једаред правог, поноситог и слободног
човека.
Наверное, то, что все они почти без исключений были еще не людьми в
современном смысле слова, а заготовками, болванками, из которых только
кровавые века истории выточат когда-нибудь настоящего гордого и
свободного человека.

Они су били пасивни, незасити и невероватно,
фантастично егоистични.
Они были пассивны, жадны и невероятно, фантастически эгоистичны.
Психолошки су сви били још робови — робови
вере, робови себи сличнима, робови страсти,
робови користољубља.
Психологически почти все они были рабами — рабами веры, рабами себе
подобных, рабами страстишек, рабами корыстолюбия.
И, ако се вољом судбине неко од њих рађао или
постајао господин, он није знао шта да ради са
својом слободом.
И если волею судеб кто-нибудь из них рождался или становился
господином, он не знал, что делать со своей свободой.
Он је поново хитао да што пре постане роб — роб
богатства, роб неприродних вишкова, роб
распусних пријатеља, роб својих робова.
Он снова торопился стать рабом — рабом богатства, рабом
противоестественных излишеств, рабом распутных друзей, рабом своих
рабов.
Огромна већина њих није била ни за шта крива.
Огромное большинство из них ни в чем не было виновато.
Они су били сувише пасивни а истовремено и
сувише велике незналице.
Они были слишком пассивны и слишком невежественны.

Њихово ропство заснивало се на пасивности и
незнању, а пасивност и незнање су поново и
поново рађали ропство.
Рабство их зиждилось на пассивности и невежестве, а пассивность и
невежество вновь и вновь порождали рабство.
Када би сви били једнаки, руке би се човеку
опустиле и он не би имао чему да се нада.
Если бы они все были одинаковы, руки опустились бы и не на что было бы
надеяться.
Али, они су ипак били људи, носиоци искре
разума.
Но все-таки они были людьми, носителями искры разума.

И стално су се час овде, час тамо појављивале и
распаљивале у њима ватрице ужасно далеке и
неизбежне будућности.
И постоянно, то тут, то там вспыхивали и разгорались в их толще огоньки
неимоверно далекого и неизбежного будущего.
Палиле су се, без обзира на све.
Вспыхивали, несмотря ни на что.
Без обзира на њихово наводно ништавило.
Несмотря на всю их кажущуюся никчемность.
Без обзира на угњетавање.
Несмотря на гнет.
Без обзира на то, што су гажени чизмама.
Несмотря на то, что их затаптывали сапогами.

Без обзира на то, што нису били потребни никоме
на свету и што су сви на свету били против њих.
Несмотря на то, что они были не нужны никому на свете и все на свете
были против них.
Без обзира на то, што су у најбољем случају
могли да рачунају на презриво, неразумљиво
сажаљење…
Несмотря на то, что в самом лучшем случае они могли рассчитывать на
презрительную недоуменную жалость…
Они нису знали да будућност ради за њих, да је
будућност без њих немогућа.
Они не знали, что будущее за них, что будущее без них невозможно.

Они нису знали да у овом страшном свету језивих
авети прошлости они представљају једину
реалност будућности, да су они — фермент,
витамин у организму друштва.
Они не знали, что в этом мире страшных призраков прошлого они
являются единственной реальностью будущего, что они — фермент,
витамин в организме общества.
Ако се уништи тај витамин, друштво ће почети да
трули, отпочеће социјални скорбут, мишићи ће
ослабити, очи ће престати јасно да виде, зуби ће
почети да испадају.
Уничтожьте этот витамин, и общество загниет, начнется социальная
цинга, ослабеют мышцы, глаза потеряют зоркость, вывалятся зубы.
Ниједна држава не може да се развија без науке
— уништиће је суседи.
Никакое государство не может развиваться без науки — его уничтожат
соседи.

Без уметности и опште културе држава губи
способност за самокритичност, почиње да помаже
погрешне тенденције, почиње сваког часа да рађа
лицемере и подлаце, развија у грађанима
потрошачки дух и самоувереност и на крају
крајева ипак постаје жртва паметнијих суседа.
Без искусств и общей культуры государство теряет способность к
самокритике, принимается поощрять ошибочные тенденции, начинает
ежесекундно порождать лицемеров и подонков, развивает в гражданах
потребительство и самонадеянность и в конце концов опять-таки
становится жертвой более благоразумных соседей.

Могу се колико год човек хоће прогањати
књигочатци, забрањивати науке, уништавати
уметности, али раније или касније људи се морају
тргнути и уз шкрипу зуба отварати пут свему, што
је тако омрзнуто властољубивим глупацима и
незналицама.
Можно сколько угодно преследовать книгочеев, запрещать науки,
уничтожать искусства, но рано или поздно приходится спохватываться и
со скрежетом зубовым, но открывать дорогу всему, что так ненавистно
властолюбивым тупицам и невеждам.

И, ма колико да презирали знање ти сиви људи,
што се налазе на власти, они ништа не могу да
ураде против историјске објективности, они могу
само да је коче, али не и да је зауставе.
И как бы ни презирали знание эти серые люди, стоящие у власти, они
ничего не могут сделать против исторической объективности, они могут
только притормозить, но не остановить.
Презирући и бојећи се знања, они ипак
неизбежно почињу да потпомажу то знање да би
остали на власти.
Презирая и боясь знания, они все-таки неизбежно приходят к поощрению
его для того, чтобы удержаться.

Раније или касније они морају да дозволе
отварање универзитета, научних удружења,
морају да стварају истраживачке центре,
опсерваторије, лабораторије, морају да стварају
кадрове људи мисли и знања, људи које они више
нису у стању да контролишу, људи потпуно
другачије психологије, потпуно другачијих
потреба,
Рано или поздно им приходится разрешать университеты, научные
общества, создавать исследовательские центры, обсерватории,
лаборатории, создавать кадры людей мысли и знания, людей, им уже
неподконтрольных, людей с совершенно иной психологией, с совершенно
иными потребностями,
а ти људи не могу да постоје и тим пре да
функционишу у пређашњој атмосфери ниског
користољубља, шићарџијских ситних интереса,
тупог самозадовољства и чисто телесних потреба.
а эти люди не могут существовать и тем более функционировать в
прежней атмосфере низкого корыстолюбия, кухонных интересов, тупого
самодовольства и сугубо плотских потребностей.

Њима је потребна нова атмосфера — атмосфера
свеопштег и свеобухватног знања, која ће бити
испуњена стваралачком напетошћу; њима су
потребни писци, уметници, композитори, и сиви
људи, који се налазе на власти, принуђени су да
чине и такве уступке.
Им нужна новая атмосфера — атмосфера всеобщего и всеобъемлющего
познания, пронизанная творческим напряжением, им нужны писатели,
художники, композиторы, и серые люди, стоящие у власти, вынуждены
идти и на эту уступку.

Они, који се противе, биће уништени од стране
лукавијих и вештијих супарника у борби за власт,
али онај, ко чини те уступке, неизбежно и
парадоксално, против своје воље рије на тај
начин сам себи гроб.
Тот, кто упрямится, будет сметен более хитрыми соперниками в борьбе за
власть, но тот, кто делает эту уступку, неизбежно и парадоксально, против
своей воли роет тем самым себе могилу.

Јер погибељан је за непросвећене егоисте и
фанатике пораст културе народа у целом
дијапазону — од природно научних истраживања
до способности човека да се диви музици…
Ибо смертелен для невежественных эгоистов и фанатиков рост культуры
народа во всем диапазоне — от естественнонаучных исследований до
способности восхищаться большой музыкой…

А после тога долази епоха гигантских социјалних
потреса, праћених невиђеним дотле развојем
науке и повезаним са тим најширим процесом
интелектуализације друштва; епоха када сивило
бије последњу битку, која по суровости враћа
човечанство у средњи век, и сивило губи ту битку
и у друштву, слободном од класног угњетавања,
нестаје као реална снага, заувек.
А затем приходит эпоха гигантских социальных потрясений,
сопровождающихся невиданным ранее развитием науки и связанным с
этим широчайшим процессом интеллектуализации общества, эпоха, когда
серость дает последние бои, по жестокости возвращающие человечество к

средневековью, в этих боях терпит поражение и уже в обществе,
свободном от классового угнетения, исчезает как реальная сила навсегда.
Румата је посматрао замрли у помрчини град.
Румата все смотрел на замерзший во мраке город.

Негде тамо, у смрдљивом собичку, скупивши се на
једном лежају, горео је у грозници унакажени
отац Тара, а брат Нанин је седео крај њега за
нахереним сточићем, пијан, весео и бесан, и
завршавао свој ‘Трактат о гласинама’, са
уживањем маскирајући бирократским пасусима
свој подсмех над сивим животом.
Где-то там, в вонючей каморке, скорчившись на жалком ложе, горел в
лихорадке изувеченный отец Тарра, а брат Нанин сидел возле него за
колченогим столиком, пьяный, веселый и злой, и заканчивал свой
«Трактат о слухах», с наслаждением маскируя казенными периодами
яростную насмешку над серой жизнью.

Негде тамо је слепо лутао у пустим раскошним
одајама Гур Литерата, са ужасом осећајући како
без обзира на све, из дубине његове растрзане,
изгажене душе настају под притиском нечег
непознатог и пробијају се у свест јарки светови,
пуни предивних људи и потресних осећања.
Где-то там слепо бродил в пустых роскошных апартаментах Гур
Сочинитель, с ужасом ощущая, как, несмотря ни на что, из глубин его
растерзанной, растоптанной души возникают под напором чего-то
неведомого и прорываются в сознание яркие миры, полные замечательных
людей и потрясающих чувств.

И негде тамо је бог зна како прекраћивао ноћ
потучен, оборен на колена доктор Будах,
прогањан, али ипак жив… Браћо моја, помислио је
Румата.
И где-то там неведомо как коротал ночь надломленный, поставленный на
колени доктор Будах, затравленный, но живой… Братья мои, подумал
Румата.

Ваш сам, ми смо пут ваше пути! Наједном је
снажно осетио, да он није никакав бог, што у
длановима чува искрице разума, већ брат, који
помаже брату, син који спасава оца.
Я ваш, мы плоть от плоти вашей! С огромной силой он вдруг
почувствовал, что никакой он не бог, ограждающий в ладонях светлячков
разума, а брат, помогающий брату, сын, спасающий отца.
«Убићу дон Ребу.
«Я убью дона Рэбу».
«Зашто?»… «Он убија моју браћу.
— «За что?» — «Он убивает моих братьев».
«Он не зна шта ради.
— «Он не ведает, что творит».

«Он убија будућност.
— «Он убивает будущее».
«Он није крив, он је дете свога доба.
— «Он не виноват, он сын своего века».
«То јест, хоћеш да кажеш да не зна да је крив?
Али зар је мало ствари које он не зна? Ја знам да
је он крив.
— «То есть, он не знает, что он виноват? Но мало ли чего он не знает? Я, я
знаю, что он виноват».

«А шта ћеш урадити са оцем Цупиком? Отац
Цупик би дао много што шта, када би неко убио
дон Ребу.
— «А что ты сделаешь с отцом Цупиком? Отец Цупик многое бы дал,
чтобы кто-нибудь убил дона Рэбу.
Ћутиш? Многе би тада морао да убијеш, зар не?»…
«Не знам, можда и многе.
Молчишь? Многих придется убивать, не так ли?» — «Не знаю, может
быть и многих.
Једног за другим.
Одного за другим.
Све оне, који дигну руку на будућност.
Всех, кто поднимет руку на будущее».

«То се већ дешавало.
— «Это уже было.
Тровали су отровом, бацали бомбе које су сами
правили.
Травили ядом, бросали самодельные бомбы.
И ништа се није мењало.
И ничего не менялось».
«Не, ипак се мењало.
— «Нет, менялось.
На тај начин је стварана стратегија револуције.
Так создавалась стратегия революции».
«Ти не мораш да ствараш стратегију револуције.
— «Тебе не нужно создавать стратегию революции.

Ти једноставно хоћеш да убијеш.
Тебе ведь хочется просто убить».
«Да, хоћу.
— «Да, хочется».
«А умеш ли то?»… «Јуче сам убио дона Окану.
— «А ты умеешь?» — «Вчера я убил дону Окану.
Знао сам да је убијам још онда, када сам кренуо
код ње са пером за уветом.
Я знал, что убиваю, еще когда шел к ней с пером за ухом.
И жалим само што сам је убио а да од тога нема
никакве користи.
И я жалею только, что убил без пользы.

Тако да су ме такорећи већ научили да убијам.
Так что меня уже почти научили».
«А то је лоше.
— «А ведь это плохо.
То је опасно.
Это опасно.
Сећаш ли се Сергеја Кожина? А Џорџа Ленија? А
Сабине Кригер?» Румата је прешао дланом по
ознојеном челу.
Помнишь Сергея Кожина? А Джорджа Лэнни? А Сабину Крюгер?» Румата
провел ладонью по влажному лбу.

Ето тако, мислиш, мислиш, размишљаш — и на
крају измислиш барут…
Вот так думаешь, думаешь, думаешь — и в конце концов выдумываешь
порох…
Скочио је и широм отворио прозор.
Он вскочил и распахнул окно.
Скупине пламичака у мрачном граду почеле су да
се покрећу, расуле се и кренуле у ланцу,
појављујучи се и нестајући међу невидљивим
зградама.
Кучки огней в темном городе пришли в движение, распались и потянулись
цепочками, появляясь и исчезая между невидимыми домами.

Некакав звук се појавио над градом — удаљено,
више гласно урлање.
Какой-то звук возник над городом — отдаленный многоголосый вой.
Планула су два пожара и озарила суседне
кровове.
Вспыхнули два пожара и озарили соседние крыши.
Нешто је почело да пламти у луци.
Что-то заполыхало в порту.
Догађаји су почели да се одвијају.
События начались.

Кроз неколико часова биће јасно шта означава
савез сивих и ноћних армија, неприродан савез
трговаца и бандита са великог пута, биће јасно
шта то жели дон Реба и какву је нову провокацију
смислио.
Через несколько часов станет понятно, что означает союз серых и ночных
армий, противоестественный союз лавочников и грабителей с большой
дороги, станет ясно, чего добивается дон Рэба и какую новую провокацию
он задумал.
Или, говорећи једноставније: сазнаће се кога то
данас кољу.
Говоря проще: кого сегодня режут.

Највероватније је да је отпочела ноћ дугих
ножева, покољ сивог руководства ко је је сувише
дигло нос, барона који се налазе у граду а такође
и најнезгоднијих аристократа.
Скорее всего началась ночь длинных ножей, уничтожение зарвавшегося
серого руководства, попутное истребление находящихся в городе баронов
и наиболее неудобных аристократов.
Шта ли сада ради Пампа, помислио је.
Как там Пампа, подумал он.
Само да не спава — одбраниће се већ, он некако…
Только бы не спал — отобьется…
Није успео да доврши мисао.
Додумать ему не удалось.

О врата су са помамним повицима: «Отворите!
Дежурни, отворите!» почели да лупају песницама.
В дверь с истошным криком: «Отворите! Дежурный, отворите!» —
забарабанили кулаками.
Румата је отворио резу.
Румата откинул засов.
У просторију је улетео полуобучени, модар од
страха човек, ухватио Румату за оковратник
кошуље и почео да вуче, дрхтећи:
Ворвался полуодетый, сизый от ужаса человек, схватил Румату за
отвороты камзола и закричал трясясь:

«Где је принц? Будах је отровао краља!
Ирукански шпијуни су дигли устанак у граду!
Спасавајте принца!»
— Где принц? Будах отравил короля! Ируканские шпионы подняли бунт в
городе! Спасайте принца!
То је био министар двора, човек глуп и крајње
одан.
Это был министр двора, человек глупый и крайне преданный.
Одгурнувши Румату, он је појурио у принчеву
спаваћу собу.
Оттолкнув Румату, он кинулся в спальню принца.
Почеле су да циче жене.
Завизжали женщины.
А кроз врата су већ надирали, истуривши напред
зарђале халабарде, јуришници у сивим
кошуљама, ознојених њушки.
А в двери уже лезли, выставив ржавые топоры, потные мордастые
штурмовики в серых рубахах.
Румата је извукао мачеве.
Румата обнажил мечи.
«Назад!» рекао је хладно.
— Назад! — холодно сказал он.
Иза његових леђа, из спаваће собе зачуо се
кратак, пригушени вапај.
За спиной из спальни донесся короткий задавленный вопль.

Лоше стоје ствари, помислио је Румата.
Плохо дело, подумал Румата.
Ништа не схватам.
Ничего не понимаю.
Одскочио је у угао и заградио се столом.
Он отскочил в угол и загородился столом.
Јуришници су, тешко дашћући, испунили собу.
Штурмовики, тяжело дыша, заполняли комнату.
Накупило их се једно петнаестак.
Их набралось человек пятнадцать.
Напред се прогурао поручник у сивој, тесној
униформи, са мачем у руци.
Вперед протолкался лейтенант в серой тесной форме, клинок наголо.

«Дон Румата?» упитао је, губећи дах.
— Дон Румата? — сказал он, задыхаясь.
«Ухапшени сте.
— Вы арестованы.
Предајте ми своје мачеве.»
Отдайте мечи.
Румата се увређено насмејао.
Румата оскорбительно засмеялся.
«Узмите их», рекао је, бацајући поглед на прозор.
— Возьмите, — сказал он, косясь на окно.
«Ухватити га!» дрекнуо је официр.
— Взять его! — рявкнул офицер.

Петнаест ухрањених трутова са секирама — то и
није баш превише за човека који влада
вештинама борбе, поготову још ако се узме у
обзир да ће се за њих овде знати тек за три
столећа.
Пятнадцать упитанных увальней с топорами не слишком много для
человека, владеющего приемами боя, которые станут известны здесь лишь
три столетия спустя.
Гомила је налетела и одбила се назад.
Толпа накатилась и откатилась.

На поду је остало неколико секира, два јуришника
су се згрчила и, опрезно притискајући на желуце
угануте руке, повукли се у задње редове.
На полу осталось несколько топоров, двое штурмовиков скрючились и,
бережно прижимая к животам вывихнутые руки, пролезли в задние ряды.
Румата је у потпуности владао кружном одбраном,
када се пред нападачима као светлуцава завеса
почео да врти челик и када се чинило да је
немогуће пробити се кроз ту завесу.
Румата в совершенстве владел веерной защитой, когда перед нападающим
сплошным сверкающим занавесом крутится сталь и кажется невозможным
прорваться через этот занавес.

Јуришници су се, тешко дашћући, неодлучно
згледали.
Штурмовики, отдуваясь, нерешительно переглядывались.
Заударали су на пиво и бели лук.
От них остро тянуло пивом и луком.
Румата је одмакао сто и опрезно пришао прозору.
Румата отодвинул стол и осторожно пошел к окну вдоль стены.
Неко из задњих редова је бацио нож, али је
промашио.
Кто-то из задних рядов метнул нож, но промахнулся.
Румата се поново насмејао, ставио ногу на
рагастов и рекао:
Румата опять засмеялся, поставил ногу на подоконник и сказал:
«Ако покушате још једном — руке ћу почети да
вам сечем.
— Сунетесь еще раз — буду отрубать руки.
Познајете ме добро.»
Вы меня знаете…
Познавали су га.
Они его знали.

Јако су га добро познавали, и ниједан од њих се
није ни померио са места, без обзира на псовке и
наредбе официра, који се, узгред буди речено,
такође држао јако опрезно.
Они его очень хорошо знали, и ни один из них не двинулся с места,
несмотря на ругань и понукания офицера, державшегося, впрочем, тоже
очень осторожно.
Румата је стао на рагастов, настављајући и даље
да прети мачевима, и тог истог часа га је из
помрчине, из дворишта, ударило у леђа тешко
коље.
Румата встал на подоконник, продолжая угрожать мечами, и в ту же
минуту из темноты, со двора, в спину ему ударило тяжелое копье.
Ударац је био страшан.
Удар был страшен.
Он није пробио металнопластичну кошуљу, али је
оборио Румату са рагастова и бацио га на под.
Он не пробил металлопластовую рубашку, но сшиб Румату с подоконника
и бросил на пол.
Мачеве Румата није испустио, али користи од њих
више није било.
Мечей Румата не выпустил, но толку от них уже не было никакого.
Гомила се одмах сручила на њега.
Вся свора разом насела на него.

Сви заједно су били тешки сигурно више од једне
тоне, али су сметали један другоме и њему је
ипак пошло за руком да стане на ноге.
Вместе они весили, наверное, больше тонны, но мешали друг другу, и ему
удалось подняться на ноги.
Ударио је песницом нечије мокре усне, неко је као
зец почео да му пишти под руком, а он је ударао
и ударао лактовима, песницама, раменима
(одавно се није осећао тако слободно), али није
могао да их смакне са себе.
Он ударил кулаком в чьи-то мокрые губы, кто-то по-заячьи заверещал у
него под мышкой, он бил и бил локтями, кулаками, плечами (давно он не
чувствовал себя так свободно), но он не мог стряхнуть их с себя.
На једвите је јаде, вукући за собом гомилу тела,
пришао вратима, успут се сагињући и одбацујући
јуришнике који су се хватали за њега.
С огромным трудом, волоча за собой кучу тел, он пошел к двери, по
дороге наклоняясь и отдирая вцепившихся в ноги штурмовиков.

После је осетио јак ударац у раме и пао је на
леђа, док су се под њим копрцали пригњечени,
поново је устао, наносећи кратке, али јаке
ударце, од којих су јуришници, размахујући
рукама и ногама, тешко ударали о зидове, већ се
видело пред њим унакажено од страха лице
поручника, који је испред себе испружио
испражњени самострел, али су се управо тог часа
врата отворила, и у сусрет су му кренуле нове
ознојене њушке.
Потом он ощутил болезненный удар в плечо и повалился на спину, под
ним бились задавленные, но снова встал, нанося короткие, в полную силу
удары, от которых штурмовики, размахивая руками и ногами, тяжело
шлепались в стены; уже мелькало перед ним перекошенное лицо
лейтенанта, выставившего перед собой разряженный арбалет, но тут дверь
распахнулась, и навстречу ему полезли новые потные морды.
Набацили су мрежу на њега, стегли конопце на
ногама и оборили га на под.
На него накинули сеть, затянули на ногах веревки и повалили.
Одмах је престао да се брани, чувајући снагу.
Он сразу перестал отбиваться, экономя силы.
Једно време су га ударали чизмама —
усредсређено, ћутке, уживајући при томе.
Некоторое время его топтали сапогами — сосредоточенно, молча,
сладострастно хакая.
После су га дограбили за ноге и повукли.
Затем схватили за ноги и поволокли.
Док су га вукли поред отворених врата спаваће
собе, успео је да види министра двора,
прикованог за зид копљем, и гомилу окрвављених
чаршава на постељи.
Когда его тащили мимо раскрытой двери спальни, он успел увидеть
министра двора, приколотого к стене копьем, и ворох окровавленных
простынь на кровати.
«Па ово је преврат!» помислио је.
«Так это переворот! — подумал он.
«Јадно дете…» Повукли су га низ степенице, и
тада је изгубио свест.
— Бедный мальчик…» Его поволокли по ступенькам, и тут он потерял
сознание.

7
7
Лежао је на брежуљку прекривеним травом и
посматрао облаке, који су пловили по дубоком,
плавом небу.
Он лежал на травянистом пригорке и смотрел на облака, плывущие в
глубоком синем небе.
Осећао се дивно и мирно, али на суседном
брежуљку се налазио језиви бол.
Ему было хорошо и покойно, но на соседнем пригорке сидела колючая
костлявая боль.

Он је био ван њега а истовремено и у њему,
нарочито у десном боку и потиљку.
Она была вне его и в то же время внутри, особенно в правом боку и в
затылке.
Неко је дрекнуо: «Је ли цркао, шта ли? Главе ћу
вам поскидати!» И тада се са неба сручила маса
ледене воде.
Кто-то рявкнул: «Сдох он, что ли? Головы оторву!» И тогда с неба
обрушилась масса ледяной воды.

Одиста је лежао на леђима и гледао у небо, само
не на брежуљку већ у бари и небо није било сиво,
већ оловно црно, обасјано нечим црвеним.
Он действительно лежал на спине и смотрел в небо, только не на пригорке,
а в луже, и небо было не синее, а черно-свинцовое, подсвеченное красным.
«Ништа», рекао је други глас.
«Ничего, — сказал другой голос.
«Жив је, очима колута.
— Они живые, глазами лупают».
« То сам ја жив помислио је.
Это я живой, подумал он.
То они о мени.
Это обо мне.

То ја колутам очима.
Это я лупаю глазами.
Али, зашто се то подсмевају? Јесу ли то можда
одлучили да говоре људски? Поред њега је неко
почео да се мешкољи тешко почео да шљапка по
води.
Но зачем они кривляются? Говорить разучились по-человечески? Рядом
кто-то зашевелился и грузно зашлепал по воде.
На небу се појавила силуета главе у шпицастој
капи.
На небе появился черный силуэт головы в остроконечной шапке.

«Но, благородни доне, хоћете ли сами кренути,
или да вас вучемо?»
— Ну как, благородный дон, сами пойдете или волочь вас?
«Одвежите ми ноге», љутито је рекао Румата,
осећајући оштар бол у разбијеним уснама.
— Развяжите ноги, — сердито сказал Румата, ощущая острую боль в
разбитых губах.
Прешао је језиком по њима.
Он попробовал их языком.
Но, и то су ми усне.
Ну и губы, подумал он.
Ваљушке, а не усне.
Оладьи, а не губы.

Неко је почео да се мува око његових ногу,
безобзирно их вукући и цимајући.
Кто-то завозился над его ногами, бесцеремонно дергая и ворочая их.
Око њега су полугласно вођени разговори.
Вокруг переговаривались негромкими голосами:
«Добро сте га удесили…»
— Здорово вы его отделали…
«Него шта, само што није киднуо… Зачаран је,
стреле се од њега одбијају…»
— Так как же, он чуть не ушел… Заговоренный, стрелы отскакивают…
«Знао сам једног таквог, можеш и секиром да га
тучеш, ништа му није.»
— Я одного знал такого, хоть топором бей, все нипочем.
«То је сигурно била некаква сељачина…»
— Так то небось мужик был…
«Но, сељачина…»
— Ну, мужик…
«У томе и јесте ствар.
— То-то и оно.
А овај је благородне крви.»
А это благородных кровей.
«Мајка те убила!… Ала сте чворове завезали, не
можеш да се снађеш… Дајте светлост овамо.»
— А, хвостом тя по голове… Узлов навязали, не разберешься… Огня
дайте сюда!
«А ти то ножем.»
— Да ты ножом.
«Јој, браћо, не одвезујте га.
— Ай, братья, ай, не развязывайте.
Ако поново почне да замахује на нас… Умало ми
главу није размрскао.»
Как он опять пойдет нас махать… Мне мало что голову не раздавил.
«Добро, неће ваљда почети…»
— Ладно, небось не начнет…
«Ви, браћо, како хоћете, а ја сам га копљем тукао
одиста.
— Вы, братья, как хотите, а копьем я его бил по-настоящему.
Па тако сам и оклопе пробијао.»
Я же так кольчуги пробивал.

Заповеднички глас из помрчине је дрекнуо:
Властный голос из темноты крикнул:
«Хоћете ли већ једном?»
— Эй, скоро вы там?
Румата је осетио да су му ноге слободне, напео се
и сео.
Румата почувствовал, что ноги его свободны, напрягся и сел.
Неколико набијених, ниског раста јуришника га је
ћутке посматрало како се претура по бари.
Несколько приземистых штурмовиков молча смотрели, как он ворочается
в луже.
Румата је стегао вилице од стида и понижења.
Румата стиснул челюсти от стыда и унижения.

Почео је да помера лопатицама. Руке су му биле
везане за леђима, и то тако, да чак није схватао
где су му лактови, а где шаке.
Он подергал лопатками: руки были скручены за спиной, да так, что он
даже не понимал, где у него локти, а где кисти.
Сакупио је сву снагу, трзајем устао на ноге и
такорећи одмах изгубио свест од језивог бола у
боку.
Он собрал все силы, рывком поднялся на ноги, и его сейчас же перекосило
от страшной боли в боку.
Јуришници су почели да се смеју.
Штурмовики засмеялись.

«Овај сигурно неће побећи», рекао је један.
— Небось не убежит, — сказал один.
«Да, неће, мајка га убила…»
— Да, притомились, хвостом тя по голове…
«Шта је доне, није слатко? а?»
— Что, дон, не сладко?
«Доста лупетања», проговорио је из помрчине
заповеднички глас.
— Хватит болтать, — сказал из темноты властный голос.
«Дођите овамо, дон Румата.»
— Идите сюда, дон Румата.

Румата је кренуо према гласу, осећајући како се
заноси.
Румата пошел на голос, чувствуя, как его мотает из стороны в сторону.
Однекуд се појавио човек са бакљом, кренуо
испред њега.
Откуда-то вынырнул человечек с факелом, пошел впереди.
Румата је препознао место: то је било једно од
многобројних дворишта министарства одбране
круне, негде крај краљевских коњушница.
Румата узнал это место: один из бесчисленных внутренних двориков
министерства охраны короны, где-то возле королевских конюшен.

Брзо је схватио — ако га поведу надесно, онда га
значи воде у Кулу, у мучилиште.
Он быстро сообразил — если поведут направо, значит в Башню, в
застенок.
Ако га поведу налево — онда га значи воде у
канцеларију.
Если налево — в канцелярию.
Протресао је главом.
Он потряс головой.
Ништа, помислио је.
Ничего, подумал он.
Када сам жив, онда ћемо се још значи борити.
Раз жив, еще поборемся.

Скренули су улево.
Они свернули налево.
Неће значи одмах, помислио је Румата.
Не сразу, подумал Румата.
Биће прво истрага.
Будет предварительное следствие.
Језива ствар.
Странно.
Ако је већ ствар стигла и до истраге, за шта онда
могу да ме оптуже? Чини ми се да је јасно.
Если дело дошло до следствия, в чем меня могут обвинять? Пожалуй,
ясно.

Позивање тровача Будаха, тровање краља, завера
против круне… Лако је могуће чак и убиство
принца.
Приглашение отравителя Будаха, отравление короля, заговор против
короны… Возможно, убийство принца.
И, разуме се, шпијунажа у корист Ирукана, Соана,
варвара, барона, Светог Ордена и тако даље и
тако даље… Одиста је чудно како сам уопште и
жив.
И, разумеется, шпионаж в пользу Ирукана, Соана, варваров, баронов,
святого ордена и прочее, и прочее… Просто удивительно, как я еще жив.
Значи, још је нешто смислила она бела гљива.
Значит, еще что-то задумал этот бледный гриб.
«Овамо», рекао је човек заповедничким гласом.
— Сюда, — сказал человек с властным голосом.
Отворио је ниска врата, и Румата је, повивши се,
ушао у огромну просторију осветљену туцетом
бакљи.
Он распахнул низенькую дверь, и Румата, согнувшись, вошел в обширное,
освещенное дюжиной светильников помещение.
На средини, на излизаном тепиху седели су и
лежали увезани окрвављени људи.
Посередине на потертом ковре сидели и лежали связанные, окровавленные
люди.

Неки од њих били су већ или мртви, или без
свести.
Некоторые из них были уже либо мертвы, либо без сознания.
Готово сви су били боси, у исцепаним
спаваћицама.
Почти все были босы, в рваных ночных рубашках.
Дуж зидова, немарно се ослањајући на секире и
халебарде, стајали су јуришници црвених лица,
свирепи и самозадовољни — победници.
Вдоль стен, небрежно опираясь на топоры и секиры, стояли красномордые
штурмовики, свирепые и самодовольные — победители.

Пред њима се шеткао — са рукама на леђима —
официр са мачем, у сивој униформи јако
умашћеног оковратника.
Перед ними прохаживался — руки за спину — офицер при мече, в сером
мундире с сильно засаленным воротником.
Руматин сапутник, човек у црној кабаници,
пришао је официру и нешто му шапнуо на уво.
Спутник Руматы, высокий человек в черном плаще, подошел к офицеру и
что-то шепнул на ухо.

Официр је климнуо главом, са интересовањем
погледао Румату и нестао иза цветних завеса на
супротном крају просторије.
Офицер кивнул, с интересом взглянул на Румату и скрылся за цветастыми
портьерами на противоположном конце комнаты.
Јуришници су такође са интересовањем
посматрали Румату.
Штурмовики тоже с интересом рассматривали Румату.
Један од њих, зрикав је рекао:
Один из них, с заплывшим глазом, сказал:
«А овај дон има добар камичак.»
— А хорош камушек у дона!

«Одличан камен, нема шта», сложио се други.
— Камушек будь здоров, — согласился другой.
«За краља би могао да буде.
— Королю впору.
И обруч је од жеженог злата.»
И обруч литого золота.
«Сада смо ми сами краљеви.»
— Нынче мы сами короли.
«Да му га смакнемо?»
— Так что, снимем?
«Пре-ки-нути!» тихо је рекао човек у црној
кабаници.
— Пр-рекратить, — негромко сказал человек в черном плаще.

Јуришници су га, ништа не схватајући, погледали:
Штурмовики с недоумением воззрились на него.
«Ко нам се то још сада сручио на главу?» рекао је
зрикави јуришник.
— Это еще кто на нашу голову? — сказал штурмовик с заплывшим
глазом.
Човек са кабаницом му је, не одговарајући,
окренуо леђа, пришао Румати и стао поред њега.
Человек в плаще, не отвечая, повернулся к нему спиной, подошел к Румате
и встал рядом.
Јуришници су га непријатељски одмеравали од
главе до ногу.
Штурмовики недобро оглядывали его с головы до ног.

«Па да то није којим случајем поп?» рекао је
јуришник са оком.
— Никак, поп? — сказал штурмовик с заплывшим глазом.
«Ехеј, попе, хоћеш ли у чело?»
— Эй, поп, хошь в лоб?
Јуришници су почели да се клибере.
Штурмовики загоготали.
Зрикави јуришник је пљунуо на длан, пребацујући
секиру из руке у руку и кренуо према Румати.
Штурмовик с заплывшим глазом поплевал на ладони, перебрасывая топор
из руки в руку, и двинулся к румате.

Ох, ала ћу му дати сада, помислио је Румата,
лагано повлачећи уназад десну ногу.
Ох, и дам я ему сейчас, подумал Румата, медленно отводя назад правую
ногу.
«Кога сам увек млатио», наставио је јуришник,
заустављајући се пред њим и разгледајући човека
у црном, «то су били неки попови, разни тамо
књигочатци и мајстори.
— Кого я всегда бил, — продолжал штурмовик, останавливаясь перед ним
и разглядывая человека в черном, — так это попов, грамотеев всяких и
мастеровщину.
Дешавало се рецимо…»
Бывало…

Човек у кабаници је дигао руку дланом нагоре.
Человек в плаще вскинул руку ладонью вверх.
Нешто је зазвиждало под таваницом.
Что-то звонко щелкнуло под потолком.
Ж-ж-ж! Зрикави јуришник је испустио секиру и
претурио се на леђа.
Ж-ж-ж! Штурмовик с заплывшим глазом выронил топор и опрокинулся на
спину.
Из средине чела му је вирила кратка стрела са
густим перима из самострела.
Из середины лба у него торчала короткая толстая арбалетная стрела с
густым оперением.
Завладала је тишина.
Стало тихо.
Јуришници су се повукли, бацајући погледе према
таваници.
Штурмовики попятились, боязливо шаря глазами по отдушинам под
потолком.
Човек у кабаници је спустио руку и наредио:
Человек в плаще опустил руку и приказал:
«Склонити цркотину, брзо!»
— Убрать падаль, быстро!
Неколико јуришника је потрчало, дограбило
убијеног за ноге и повукло га одатле.
Несколько штурмовиков кинулись, схватили убитого за ноги и за руки и
поволокли прочь.

Иза завесе се појавио официр махнуо им руком да
приђу.
Из-за портьеры вынырнул серый офицер и приглашающе помахал.
«Хајдемо, дон Румата», рекао је човек у
кабаници.
— Пойдемте, дон Румата, — сказал человек в плаще.
Румата је кренуо према завеси, заобилазећи
гомилу заробљеника.
Румата пошел к портьерам, огибая кучу пленных.
Ништа не схватам, размишљао је.
Ничего не понимаю, думал он.

Иза завесе, у помрчини неко га је дохватио,
претресао, смакао са опасача празне каније и
гурнуо на светлост.
За портьерами в темноте его схватили, обшарили, сорвали с пояса пустые
ножны и вытолкнули на свет.
Румата је одмах схватио где се нашао.
Румата сразу понял, куда он попал.

То је био добро му познати кабинет дон Ребе у
љубичатим одајама, Дон Реба је седео на истом
месту и у истоветној пози, напето се исправивши,
ставивши лактове на сто са преплетеним прстима.
Это был знакомый кабинет дона Рэбы в лиловых покоях. Дон Рэба сидел
на том же месте и в совершенно той же позе, напряженно выпрямившись,
положив локти на стол и сплетя пальцы.
А старац пати од шуљева, наједном је са
сажаљењем помислио Румата.
А ведь у старика геморрой, ни с того, ни с сего с жалостью подумал
Румата.

Са десне стране од дон Ребе седео је отац Цупик,
важан, усредсређен, стегнутих усана, а са леве —
доброћудно насмејан дебељко са нашивцима
капетана на сивом мундиру.
Справа от дона Рэбы восседал отец Цупик, важный, сосредоточенный, с
поджатыми губами, слева — благодушно улыбающийся толстяк с
нашивками капитана на сером мундире.
У кабинету није било више никога.
Больше в кабинете никого не было.
Када је Румата ушао, дон Реба је тихо и нежно
рекао:
Когда Румата вошел, дон Рэба тихо и ласково сказал:

«А ево, пријатељи, и благородног дон Румате.»
— А вот, друзья, и благородный дон Румата.
Отац Цупик се са потцењивањем исцерио, а
дебељко је доброћудно климнуо главом.
Отец Цупик пренебрежительно скривился, а толстяк благосклонно
закивал.
«Наш стари, и веома принципијелан непријатељ»,
рекао је дон Реба.
— Наш старый и весьма последовательный недруг, — сказал дон Рэба.
«Када је непријатељ — обесите га», промукло је
рекао отац Цупик.
— Раз недруг — повесить, — хрипло сказал отец Цупик.

«А какво је ваше мишљење, брате Аба?» упитао је
дон Реба, благонаклоно се окренувши дебељку.
— А ваше мнение, брат Аба? — спросил дон Рэба, предупредительно
наклоняясь к толстяку.
«Знате ли… Ја чак некако…» Брат Аба се збуњено
некако дечачки осмехнуо, раширивши кратке
ручице.
— Вы знаете… Я как-то даже… — Брат Аба растерянно и детски
улыбнулся, разведя коротенькие ручки.
«Некако ми је, знате ли, свеједно.
— Как-то мне, знаете ли, все равно.
Али, можда га ипак не треба вешати?...
Но, может быть, все-таки не вешать?…

Можда га треба спалити, шта мислите дон Реба?»
Может быть, сжечь, как вы полагаете, дон Рэба?
«Да, у праву сте», замишљено је рекао дон Реба.
— Да, пожалуй, — задумчиво сказал дон Рэба.
«Схватате ли», наставио је брат Аба, љубазно се
смешкајући Румати, «веша се шљам, ситна риба…
А ми код народа морамо да сачувамо поштовање
према класама.
— Вы понимаете, — продолжал очаровательный брат Аба, ласково
улыбаясь Румате, — вешают отребье, мелочь… А мы должны сохранять у
народа уважительное отношение к сословиям.

Ипак сте ви потомак древног рода, истакнути
ирукански шпијун… Ирукански, чини ми се, и не
грешим ваљда?» Узео је са стола лист папира и
близоруко се загледао у њега.
Все-таки отпрыск древнего рода, крупный ируканский шпион…
Ируканский, кажется, я не ошибаюсь? — Он схватил со стола листок и
близоруко всмотрелся.
«Ах, уз то још и соански… Тим пре!»
— Ах, еще и соанский… Тем более!
«Ако треба да се спали, онда нека се спали»,
сложио се отац Цупик.
— Сжечь так сжечь, — согласился отец Цупик.

«Добро», рекао је дон Реба.
— Хорошо, — сказал дон Рэба.
«Договорили смо се.
— Договорились.
Спалити.»
Сжечь.
«Уосталом, чини ми се да би дон Румата могао да
олакша своју судбину.
— Впрочем, я думаю, дон Румата может облегчить свою участь, — сказал
брат Аба.
Да ли ме схватате, дон Реба?»
— Вы меня понимаете, дон Рэба?
«Не баш сасвим морам да признам…»
— Признаться, не совсем…
«Имовина! Мој благородни доне, имовина! Румата
— то је фантастично богат род!»
— Имущество! Мой благородный дон, имущество! Руматы — сказочно
богатый род!…
«У праву сте, као и увек», рекао је дон Реба.
— Вы, как всегда, правы, — сказал дон Рэба.
Отац Цупик је зевнуо, прикривши уста руком, и
бацио кришом поглед на тешке драперије са
десне стране од стола.
Отец Цупик зевнул, прикрывая рот рукой, и покосился на лиловые
портьеры справа от стола.

«Па шта, да почнемо онда по свим прописима», са
уздахом је рекао дон Реба.
— Что ж, тогда начнем по всей форме, — со вздохом сказал дон Рэба.
Отац Цупик је још гледао према драперијама.
Отец Цупик все косился на портьеры.
Било је очигледно да је нешто чекао и видело се
да се уопште није интересовао за саслушање.
Он явно чего-то ждал и совершенно не интересовался допросом.
У чему ли је суштина ове комедије? — размишљао
је Румата.
Что за комедия? — думал Румата.
Шта све ово значи?
Что это значит?
«Но, драги мој благородни доне», рекао је дон
Реба, обраћајући се Румати, «било би одиста јако
интересантно чути ваше одговоре на нека питања
која нас јако интересују.»
— Итак, мой благородный дон, — сказал дон Рэба, обращаясь к Румате, —
было бы чрезвычайно приятно услышать ваши ответы на некоторые
интересующие нас вопросы.
«Одвежите ми руке», рекао је Румата.
— Развяжите мне руки, — сказал Румата.
Отац Цупик се тргао и сумњичаво почео да жваће
нешто празним устима.
Отец Цупик встрепенулся и с сомнением пожевал губами.

Брат Аба је брзо одмахнуо главом.
Брат Аба отчаянно замотал головой.
«А?» рекао је дон Реба и погледао прво брата
Абу, а после оца Цупика.
— А? — сказал дон Рэба и посмотрел сначала на брата Аба, а потом на
отца Цупика.
«Схватам вас, драги моји.
— Я вас понимаю, друзья мои.
Али, узимајући у обзир одређене околности, које
дон Румата вероватно схвата…» Бацио је поглед
на ћитав низ отвора под таваницом.
Однако, принимая во внимание обстоятельства, о которых дон Румата,
вероятно, догадывается… — Он выразительным взглядом обвел ряды
отдушин под потолком.
«Одвежите му руке», рекао је, не дижући глас.
— Развяжите ему руки, — сказал он, не повышая голоса.
Неко је нечујно пришао са леђа.
Кто-то неслышно подошел сзади.
Румата је осетио како су му нечији, чудновати
меки, вешти прсти дотакли руке, зачула се
шкрипа пресецаних конопаца.
Румата почувствовал, как чьи-то странно мягкие, ловкие пальцы
коснулись его рук, послышался скрип разрезаемых веревок.

Брат Аба је са неочекиваном, за његову
корпуленцију, спретношћу извукао испод стола
огроман борбени самострел и ставио га испред
себе на папире.
Брат Аба с неожиданной для его комплекции резвостью извлек из-под
стола огромный боевой арбалет и положил перед собой прямо на бумаги.
Руке Румате су се, као бичеви, сручиле крај тела.
Руки Руматы, как плети, упали вдоль тела.
Готово да их није ни осећао.
Он почти не чувствовал их.
«Но, да почнемо», бодро је рекао дон Реба.
— Итак, начнем, — бодро сказал дон Рэба.

«Ваше име, род, звање?»
— Ваше имя, род, звание?
«Румата, из рода Румата Есторских.
— Румата, из рода Румат Эсторских.
Благородни племић од двадесет и другог колена
уназад.»
Благородный дворянин до двадцать второго предка.
Румата се осврнуо, сео на софу и почео да масира
зглавке шака.
Румата огляделся, сел на софу и стал массировать кисти рук.
Брат Аба га је, узбуђено сопћући, узео на нишан
својим самострелом.
Брат Аба, взволнованно сопя, взял его на прицел.
«Ваш отац?»
— Ваш отец?
«Мој благородни отац био је императорски
саветник, одани слуга и лични пријатељ
императора.»
— Мой благородный отец — имперский советник, преданный слуга и
личный друг императора.
«Да ли је жив?»
— Он жив?
«Умро је.»
— Он умер.
«Одавно?»
— Давно?

«Пре једанаест година.»
— Одиннадцать лет назад.
«Колико вам је година?»
— Сколько вам лет?
Румата није успео да одговори.
Румата не успел ответить.
Иза љубичасте драперије зачуо је некакав шум,
брат Аба се незадовољно осврнуо.
За лиловой портьерой послышался шум, брат Аба недовольно оглянулся.
Отац Цупик, је, злослутно се смешкајући, лагано
устао.
Отец Цупик, зловеще усмехаясь, медленно поднялся.

«Но, то је све, драги моји!» рекао је весело и
злурадо истовремено.
— Ну, вот и все, государи мои!… — Начал он весело и злорадно.
Иза драперија су искочила три човека, које
Румата никако није очекивао овде да види.
Из-за портьер выскочили трое людей, которых Румата меньше всего
ожидал увидеть здесь.
Отац Цупик према свему, такође.
Отец Цупик, по-видимому, тоже.
То су били грдосије-монаси у црним мантијама са
капуљачама навученим на очи.
Это были здоровенные монахи в черных рясах с клобуками, надвинутыми
на глаза.

Они су брзо и нечујно притрчали оцу Цупику и
узели га за лактове.
Они быстро и бесшумно подскочили к отцу Цупику и взяли его за локти.
«А… на…» промрмљао је отац Цупик.
— А… н-ня… — промямлил отец Цупик.
Лице му је намах прекрило самртно бледило.
Лицо его покрылось смертельной бледностью.
Нема сумње, очекивао је нешто сасвим друго.
Несомненно, он ожидал чего-то совсем другого.
«Шта ви мислите, брате Аба?» мирно је упитао
дон Реба, нагињући се према дебељку.
— Как вы полагаете, брат Аба? — спокойно осведомился дон Рэба,
наклоняясь к толстяку.

«Но, разуме се!» одлучно је одговорио овај.
— Ну, разумеется! — решительно отозвался тот.
«Разуме се!»
— Несомненно!
Дон Реба је начинио слаб покрет руком.
Дон Рэба сделал слабое движение рукой.
Монаси су дигли оца Цупика и исто тако нечујно
корачајући, однели га кроз драперије.
Монахи приподняли отца Цупика и, все так же бесшумно ступая, вынесли
за портьеры.
Румата се гадљиво намрштио.
Румата гадливо поморщился.
Брат Аба је протрљао меке шаке и бодро рекао:
Брат Аба потер мягкие лапки и бодро сказал:
«Све се одлично завршило, шта ви мислите, дон
Реба?»
— Все обошлось превосходно, как вы думаете, дон Рэба?
«Да, није лоше», сложио се дон Реба.
— Да, неплохо, — согласился дон Рэба.
«Али, да наставимо.
— Однако продолжим.
Но, колико вам је година, дон Румата?»
Итак, сколько же вам лет, дон Румата?
«Тридесет и пет.»
— Тридцать пять.
«Када сте стигли у Арканар?»
— Когда вы прибыли в Арканар?

«Пре пет година.»
— Пять лет назад.
«Одакле?»
— Откуда?
«Пре тога сам живео у Естору, у свом замку.»
— До этого я жил в Эсторе, в родовом замке.
«А какав је био циљ тог вашег доласка?»
— А какова была цель этого перемещения?
«Околности су ме натерале да напустим Естор.
— Обстоятельства вынудили меня покинуть Эстор.
Тражио сам престоницу, која би по свом сјају
могла да се упореди са престоницом метрополе.»
Я искал столицу, сравнимую по блеску со столицей метрополии.

Осетио је како су руке коначно почеле да му горе.
По рукам побежали, наконец, огненные мурашки.
Румата је стрпљиво и упорно наставио да масира
отекле зглавке.
Румата терпеливо и настойчиво продолжал массировать распухшие кисти.
«А, какве су то биле околности?» упитао је дон
Реба.
— А все-таки, что же это были за обстоятельства? — спросил дон Рэба.
«Убио сам у двобоју члана царске породице.»
— Я убил на дуэли члена августейшей семьи.
«Тако значи? А кога то?»
— Вот как? Кого же именно?

«Младог војводу Екину.»
— Молодого герцога Экину.
«Зашто сте се тукли?»
— В чем причина дуэли?
«Жена», кратко је одговорио Румата.
— Женщина, — коротко сказал Румата.
Стекао је утисак да сва та питања апсолутно
ништа не значе.
У него появилось ощущение, что все эти вопросы ничего не значат.
Да је то иста таква игра, као и дискусија о начину
погубљења.
Что это такая же игра, как и обсуждение способа казни.

Сва тројица нешто очекују.
Все трое чего-то ждут.
Ја чекам да ми се руке поврате.
Я жду, когда у меня отойдут руки.
Брат Аба — будала — чека када ће му се на
колена сручити злато из благајне дона Румате.
Брат Аба — дурак — ждет, когда ему на колени посыплется золото из
родовой сокровищницы дона Руматы.
Дон Реба такође нешто чека… Али монаси,
монаси! Одакле у двору манаси? Па уз све то још
тако вешти, борбени момци?
Дон Рэба тоже чего-то ждет… Но монахи, монахи! Откуда во дворце
монахи? Да еще такие умелые бойкие ребята?…

«Име жене?»
— Имя женщины?
Но, и то су ми питања, помислио је Румата.
Ну и вопросы, подумал Румата.
Глупља је одиста немогуће и смислити.
Глупее не придумаешь.
Покушаћу да их мало раздрмам…
Попробую-ка я их расшевелить…
«Дона Рита», одговорио је.
— Дона Рита, — ответил он.
«Нисам очекивао да ћете одговорити.
— Не ожидал, что вы ответите.
Захваљујем вам се.»
Благодарю вас…
«На услузи.»
— Всегда готов к услугам.
Дон Реба се поклонио.
Дон Рэба поклонился.
«Да ли сте имали прилике да будете у Ирукану?»
— Вам приходилось бывать в Ирукане?
«Не.»
— Нет.
«Јесте ли сигурни у то?»
— Вы уверены?
«Ви такође.»
— Вы тоже.
«Ми хоћемо истину!» поучно је рекао дон Реба.
— Мы хотим правды! — наставительно сказал дон Рэба.
Брат Аба је климнуо главом.
Брат Аба покивал.
«Истину и само истину!»
— Одной только правды!
«Аха», рекао је Румата.
— Ага, — сказал Румата.
«А мени се учинило…» Заћутао је.
— А мне показалось… — Он замолчал.
«Шта вам се то учинило?»
— Что вам показалось?
«Учинило ми се да хоћете да приграбите моју
наследну имовину.
— Мне показалось, что вы главным образом хотите прибрать к рукам мое
родовое имущество.
Одиста, не могу да замислим, дон Реба, на који то
начин имате намеру да дођете до ње?»
Решительно не представляю себе, дон Рэба, каким образом вы надеетесь
его получить?
«А поклон? А поклон?» повикао је брат Аба.
— А дарственная? А дарственная? — вскричал брат Аба.
Румата се насмејао што је могао дрскије.
Румата засмеялся как можно более нагло.
«Ти си будала, брате Аба, или како се већ оно
зваше… Одмах се види да си трговац.
— Ты дурак, брат Аба, или как тебя там… Сразу видно, что ты лавочник.

Зар не знаш да мајорат не може бити предат у
туђе руке?»
Тебе что, неизвестно, что майорат не подлежит передаче в чужие руки?
Видело се да се брат Аба ужасно разбеснео, али
се ипак уздржавао.
Было видно, что брат Аба здорово рассвирепел, но сдерживается.
«Не бисте смели да разговарате таквим тоном»,
меко је рекао дон Реба.
— Вам не следует разговаривать в таком тоне, — мягко сказал дон Рэба.
«Хоћете истину?» побунио се Румата.
— Вы хотите правды? — возразил Румата.

«Ево вам истине, најчистије истине и само истине:
брат Аба је — будала и трговац.»
— Вот вам правда, истинная правда и только правда: брат Аба — дурак и
лавочник.
Али, брат Аба је успео да се савлада.
Однако брат Аба уже овладел собой.
«Чини ми се да смо се удаљили од предмета
нашег разговора», рекао је смешкајући се.
— Мне кажется, мы отвлеклись, — сказал он с улыбкой.
«Шта ви мислите, дон Реба?»
— Как вы полагаете, дон Рэба?
«У праву сте, као и увек», рекао је дон Реба.
— Вы, как всегда, правы, — сказал дон Рэба.

«Благородни доне, а да ли сте икада били у
Соану?»
— Благородный дон, а не приходилось ли вам бывать в Соане?
«Био сам у Соану.»
— Я был в Соане.
«Зашто?»
— С какой целью?
«Да посетим Академију наука.»
— Посетить Академию наук.
«Чудновати циљ за младог човека вашег
положаја.»
— Странная цель для молодого человека вашего положения.

«То је мој каприц.»
— Мой каприз.
«А да ли познајете генералног судију Соана, дон
Кондора?»
— А знакомы ли вы с генеральным судьей Соана доном Кондором?
Румата је постао опрезан.
Румата насторожился.
«То је стари пријатељ наше породице.»
— Это старинный друг нашей семьи.
«Благородан човек, зар не?»
— Благороднейший человек, не правда ли?
«Личност достојна поштовања.»
— Весьма почтенная личность.

«А да ли знате да је дон Кондор учесник завере
против његовог величанства?»
— А вам известно, что дон Кондор участник заговора против его
величества?
Румата је дигао главу.
Румата задрал подбородок.
«Запамтите једном за увек, дон Реба», рекао је
високомерно.
— Зарубите на носу, дон Рэба, — сказал он высокомерно.

«За нас, старо племство метрополе, сви ти Соани
и Ирукани, па и Арканар, били су, а увек ће и
остати вазали императорске круне.
— Для нас, коренного дворянства метрополии, все эти Соаны и Ируканы,
да и Арканар, были и всегда останутся вассалами имперской короны.
« Пребацио је ногу преко ноге и окренуо се.
— Он положил ногу на ногу и отвернулся.
Дон Реба га је замишљено посматрао.
Дон Рэба задумчиво глядел на него.
«Богати сте?»
— Вы богаты?

«Могао би да купим цео Арканар, али ме помијаре
не интересују…»
— Я мог бы скупить весь Арканар, но меня не интересуют помойки…
Дон Реба је уздахнуо.
Дон Рэба вздохнул.
«Срце ће ми препући од туге», рекао је.
— Мое сердце обливается кровью, сказал он.
«Пресећи тако славно стабло тако чувенога рода!
Био би то прави злочин да га не диктирају
државне потребе.»
— Обрубить столь славный росток столь славного рода!… Это было бы
преступлением, если бы не вызывалось государственной необходимостью.

«Мање мислите на државу», рекао је Румата, «а
више на сопствену кожу.»
— Поменьше думайте о государственной необходимости, — сказал
Румата, — и побольше думайте о собственной шкуре.
«У праву сте», рекао је дон Реба и лупио прстом о
прст.
— Вы правы, — сказал дон Рэба и щелкнул пальцами.
Румата је брзо напео и поново опустио мишиће.
Румата быстро напряг и вновь распустил мышцы.
Према свему, тело му је почело да ради.
Кажется, тело работало.
Иза драперија су поново искочила три монаха.
Из-за портьеры снова выскочили трое монахов.

Са истом неуловљивом брзином и вештином, који
су сведочили о огромном искуству, они су
опколили брата Абу, који се још умилно смешкао,
дограбили га и заврнули му руке за леђа.
Все с той же неуловимой быстротой и точностью, свидетельствующими об
огромном опыте, они сомкнулись вокруг еще продолжавшего умильно
улыбаться брата Аба, схватили его и завернули руки за спину.
«Јој-јеј-јеј-јеј!…» почео је да урла брат Аба.
— Ой-ей-ей-ей!… — завопил брат Аба.
Дебело лице му се искривило од бола.
Толстое лицо его исказилось от боли.

«Брже, брже, не гњавите!» са гађењем је рекао
дон Реба.
— Скорее, скорее, не задерживайтесь! — брезгливо сказал дон Рэба.
Дебељко се бесно опирао, док су га вукли иза
драперија.
Толстяк бешено упирался, пока его тащили за портьеры.
Чуло се како урла и пишти, а после је наједном
заурлао језивим гласом који је било немогуће
препознати, и одмах се смирио.
Слышно было, как он кричит и взвизгивает, затем он вдруг заорал жутким,
неузнаваемым голосом и сразу затих.
Дон Реба је устао и опрезно испразнио самострел.
Дон Рэба встал и осторожно разрядил арбалет.
Румата га је запањено посматрао.
Румата ошарашенно следил за ним.
Дон Реба се шеткао по просторији, замишљено
чешкајући леђа стрелом из самострела.
Дон Рэба прохаживался по комнате, задумчиво почесывая спину
арбалетной стрелой.
«Добро, добро», мрмљао је готово нежно.
«Хорошо, хорошо, — бормотал он почти нежно.
«Одлично!…» Као да је био заборавио на Румату.
— Прелестно!…» Он словно забыл про Румату.
Кораци су му постајали све бржи, успут је махао
стрелом, као диригентском палицом.
Шаги его все убыстрялись, он помахивал на ходу стрелой, как
дирижерской палочкой.
После се наједном нагло зауставио испред стола,
одбацио стрелу, опрезно сео и рекао, смешкајући
се читавим лицем:
Потом он вдруг резко остановился за столом, отшвырнул стрелу,
осторожно сел и сказал, улыбаясь во все лицо:
«Како сам их само, а?… Нико није ни ‘а’ рекао!…
Код вас, чини ми се, не би могли баш тако…»
— Как я их, а?… Никто и не пикнул!… У вас, я думаю, так не могут…
Румата је ћутао.
Румата молчал.
«Да-а…» отегао је дон Реба одушевљено.
— Да-а… — протянул дон Рэба мечтательно.

«Одлично! Но па шта, сада бисмо могли да
поразговарамо, дон Румата… А можда ви и нисте
дон Румата? А можда чак нисте ни дон? А?…»
— Хорошо! Ну что ж, а теперь поговорим, дон Румата… А может быть, не
Румата?… И, может быть, даже и не дон? А?…
Румата је оћутао, посматрајући га са
интересовањем.
Румата промолчал, с интересом его разглядывая.

Блед, са црвеним жилицама на носу, дрхти од
узбуђења, жели, и то ужасно жели да повиче,
лупкајући дланом о длан: «А ја знам! А ја знам!»
А ништа ти у ствари не знаш, кучкин сине.
Бледненький, с красными жилками на носу, весь трясется от возбуждения,
так и хочется ему закричать, хлопая в ладоши: «А я знаю! А я знаю!» А
ведь ничего ты не знаешь, сукин сын.
А ако једном и сазнаш, једноставно нећеш
поверовати.
А узнаешь, так не поверишь.
Но, говори, говори, слушам те.
Ну, говори, я слушаю.

«Слушам вас», рекао је.
— Я вас слушаю, — сказал он.
«Ви нисте дон Румата», рекао је дон Реба.
— Вы не дон Румата, — объявил дон Рэба.
«Ви сте самозванац.
— Вы самозванец.
« Строго је посматрао Румату.
— Он строго смотрел на Румату.
«Румата Есторски је умро пре пет година и
сахрањен је у породичној гробници свога рода.
— Румата Эсторский умер пять лет назад и лежит в фамильном склепе
своего рода.

И свеци су већ одавно смирили његову бунтовну,
и да будемо отворени, не баш превише чисту
душу.
И святые давно упокоили его мятежную и, прямо скажем, не очень чистую
душу.
Но, како ћемо, хоћете ли сами да признате, или
да вам помогнем?»
Вы как, сами признаетесь, или вам помочь?
«Сам ћу признати», рекао је Румата.
— Сам признаюсь, — сказал Румата.

«Зовем се Румата Есторски и нисам навикао да се
сумња у моје речи.»
— Меня зовут Румата Эсторский, и я не привык, чтобы в моих словах
сомневались.
Да покушам да те мало разљутим, помислио је.
Попробую-ка я тебя немножко рассердить, подумал он.
Бок ме боли, а иначе бих те добро повукао за нос.
Бок болит, а то бы я тебя поводил за салом.
«Видим да ћемо морати да наставимо разговор на
другом месту», злослутно је рекао дон Реба.
— Я вижу, что нам придется продолжать разговор в другом месте, —
зловеще сказал дон Рэба.

Са лицем су му се дешавале најчудноватије
промене.
С лицом его происходили удивительные перемены.
Нестао је пријатан осмејак, усне су му се стегле у
праву линију.
Исчезла приятная улыбка, губы сжались в прямую линию.
Чудновато и језиво је почела да му се помера
кожа на челу.
Странно и жутковато задвигалась кожа на лбу.
Да, помислио је Румата, таквог човека одиста
можеш и да се преплашиш.
Да, подумал Румата, такого можно испугаться.

«Ви одиста патите од шуљева?» упитао га је са
саучешћем у гласу.
— У вас правда геморрой? — участливо спросил он.
У очима дон Ребе је промакло нешто, али израз
лица му се није променио.
В глазах у дона Рэбы что-то мигнуло, но выражения лица он не изменил.
Направио се као да питање није чуо.
Он сделал вид, что не расслышал.
«Лоше сте искористили Будаха», рекао је Румата.
— Вы плохо использовали Будаха, — сказал Румата.
«Он је одличан стручњак.
— Это отличный специалист.

Био је…» додао је значајно.
Был… — добавил он значительно.
У безбројним очима је поново нешто промакло.
В выцветших глазах что-то мигнуло.
Аха, помислио је Румата, Будах је значи још жив…
Сместио се удобније и обухватио рукама колено.
Ага, подумал Румата, а ведь Будах-то еще жив… Он уселся поудобнее и
обхватил руками колено.
«Значи, одбијате да признате?» рекао је дон Реба.
— Итак, вы отказываетесь признаться, — произнес дон Рэба.
«А шта то?»
— В чем?
«То да сте самозванац.»
— В том, что вы самозванец.
«Поштовани Реба», рекао је Румата поучно,
«такве се ствари доказују.
— Почтенный Рэба, — сказал Румата наставительно, — такие вещи
доказывают.
Јер, ви ме вређате!»
Ведь вы меня оскорбляете!
Лице дон Ребе постало је сладуњаво.
На лице дона Рэбы появилась приторность.
«Драги мој дон Румата», рекао је.
— Мой дорогой дон Румата, — сказал он.
«Извините, за сада ћу још да вас називам тим
именом.
— Простите, пока я буду называть вас этим именем.

Но, ето, ја обично никада и ништа не доказујем.
Так вот, обыкновенно я никогда ничего не доказываю.
Доказују тамо, у Веселој Кули.
Доказывают там, в Веселой Башне.
И за то имам искусне, добро плаћене стручњаке,
који помоћу воденице за месо светога Мике,
ципела господа бога, рукавица великомученице
Пате или рецимо столице… ехе, извините, фотеље
Тоца-Освајача, могу да докажу шта год желе.
Для этого я содержу опытных, хорошо оплачиваемых специалистов,
которые с помощью мясокрутки святого Мики, поножей господа бога,
перчаток великомученицы Паты или, скажем, сиденья… э-э-э… виноват,
кресла Тоца-воителя могут доказать все, что угодно.

Да бог постоји, и да бога нема.
Что бог есть и бога нет.
Да људи корачају рукама и да људи стоје на боку.
Что люди ходят на руках и люди ходят на боках.
Да ли ме схватате? Ви то можда и не знате, али
постоји читава наука о добијању доказа.
Вы понимаете меня? Вам, может быть, неизвестно, но существует целая
наука о добывании доказательств.
Просудите и сами: зашто да вам доказујем оно,
што и сам знам? И, уз све то, ништа вам се неће
десити ако признате…»
Посудите сами: зачем мне доказывать то, что я и сам знаю? И потом ведь
признание вам ничем не грозит…

«Мени не», рекао је Румата.
— Мне не грозит, — сказал Румата.
«Али вама може да се деси.»
— Оно грозит вам.
Дон Реба је једно време размишљао.
Некоторое время дон Рэба размышлял.
«Добро», рекао је.
— Хорошо, — сказал он.
«Очигледно је да ћу ипак морати да отпочнем ја.
— Видимо, начать придется все-таки мне.

Дајте да погледамо где је све и у чему је био
запажен дон Румата Асторски за пет година свог
загробног живота у Арканарској краљевини.
Давайте посмотрим, в чем замечен дон Румата Эсторский за пять лет своей
загробной жизни в Арканарском королевстве.
А после ћете ми објаснити смисао свега тога.
А вы потом объясните мне смысл всего этого.
Слажете ли се?»
Согласны?

«Не бих желео да дајем обећања која не могу да
испуним», рекао је Румата, «али вас слушам са
интересовањем.»
— Мне бы не хотелось давать опрометчивых обещаний, — сказал
Румата, — но я с интересом вас выслушаю.
Дон Реба је, почевши да претура по свом писаћем
столу, извукао одатле лист пунијег папира и,
подигавши веђе, бацио поглед на њега.
Дон Рэба, покопавшись в письменном столе, вытащил квадратик плотной
бумаги и, подняв брови, просмотрел его.

«Нека вам је знано», почео је он, пријатељски се
чешкајући, «нека вам је знано, да сам ја,
министар одбране арканарске круне, предузео
акције против такозваних књигочатаца, учених и
других некорисних и штетних по државу људи.
— Да будет вам известно, — начал он, приветливо улыбаясь, — да будет
вам известно, что мною, министром охраны арканарской короны, были
предприняты некоторые действия против так называемых книгочеев,
ученых и прочих бесполезных и вредных для государства людей.
Те моје акције наишле су на чудновату
контраакцију.
Эти акции встретили некое странное противодействие.

Док ми је сав народ који је листом, једним
поривом, краљу, а такође арканарским
традицијама одан, помогао: предавао оне који су
се прикрили, сам пресуђивао, указивао на
сумњиве, који су умакли мојој пажњи — у то исто
доба је неко непознати, али веома енергичан при
томе, крао испред нашег носа и пребацивао ван
граница наше краљевине, најтеже, најопасније и
најодвратније злочинце.
В то время как весь народ в едином порыве, храня верность королю, а
также арканарским традициям, всячески помогал мне: выдавал
укрывшихся, расправлялся самосудно, указывал на подозрительных,
ускользнувших от моего внимания, — в это самое время кто-то
неведомый, но весьма энергичный выхватывал у нас из-под носа и
переправлял за пределы королевства самых важных, самых отпетых и
отвратительных преступников.
Тако су нам умакли: безбожни астролог Багир
Кисенски; злочинац-алхемичар Синда, који је
повезан, како је то доказано, са нечистом силом и
ируканским властима; одвратан памфлетиста
Цурен који ремети мир, као и низ других, нижих
рангом од њега, злочинаца.
Так ускользнули от нас: безбожный астролог Багир Киссэнский;
преступный алхимик Синда, связанный, как доказано, с нечистой силой и
с ируканскими властями; мерзкий памфлетист и нарушитель спокойствия
Цурэн и ряд иных рангом поменьше.

Негде је нестао полудели чаробњак и механичар
Кабани.
Куда-то скрылся сумасшедший колдун и механик Кабани.
Неко је утрошио читаву гомилу злата, да би
онемогућио гнев народни у односу на богомрске
шпијуне и троваче, бивше главне лекаре његовог
величанства.
Кем-то была затрачена уйма золота, чтобы помешать свершиться гневу
народному в отношении богомерзких шпионов и отравителей, бывших
лейб-знахарей его величества.

Неко је, при одиста фантастичним околностима,
које нас терају да се поново присетимо
непријатеља рода људског, ослободио из затвора
чудовишног развратника и тровача народних
душа, атамана сељачке побуне Арату Грбатог…»
Дон Реба се зауставио и, покрећући кожу на челу,
значајно погледао Румату.
Кто-то при поистине фантастических обстоятельствах, заставляющих
опять-таки вспомнить о враге рода человеческого, освободил из-под
стражи чудовище разврата и растлителя народных душ, атамана
крестьянского бунта Арату Горбатого… — Дон Рэба остановился и,
двигая кожей на лбу, значительно посмотрел на Румату.

Румата се, подигавши главу према таваници,
машталачки осмехнуо.
Румата, подняв глаза к потолку, мечтательно улыбался.
Арату Грбатог је отео он, долетевши по њега
хеликоптером.
Арату Горбатого он похитил, прилетев за ним на вертолете.
На чуваре је то оставило фантастичан утисак.
На стражников это произвело громадное впечатление.
На Арату, узгред буди речено такође.
На Арату, впрочем, тоже.
А ипак сам јуначина, помислио је.
А все-таки я молодец, подумал он.

Добро сам радио.
Хорошо поработал.
«Да знате и то», наставио је дон Реба, «да се
споменути атаман Арата сада налази на челу
побуњеника у источним областима метрополе,
обилно при томе проливајући благородну крв и не
осећајући несташицу ни у новцу, ни у оружју.»
— Да будет вам известно, — продолжал дон Рэба, — что указанный
атаман Арата в настоящее время гуляет во главе взбунтовавшихся холопов
по восточным областям метрополии, обильно проливая благородную
кровь и не испытывая недостатка ни в деньгах, ни в оружии.
«Верујем», рекао је Румата.
— Верю, — сказал Румата.

«Одмах ми се учинило да је одлучан човек.»
— Он сразу показался мне очень решительным человеком.
«Значи, признајете?» истог часа га је упитао дон
Реба.
— Итак, вы признаетесь? — сейчас же сказал дон Рэба.
«Шта то?» зачудио се Румата.
— В чем? — удивился Румата.
Једно време су гледали један другоме у очи.
Некоторое время они смотрели друг другу в глаза.
«Настављам», рекао је дон Реба.
— Я продолжаю, — сказал дон Рэба.

«За спасавање тих развратника ви сте, дон
Румата, по мојим скромним и непотпуним
прорачунима, потрошили најмање три пуда злата.
— За спасение этих растлителей душ вы, дон Румата, по моим скромным и
неполным подсчетам, потратили не менее трех пудов золота.
Не говорим о томе, да сте се при томе занавек
оскрнавили дружећи се са нечистом силом.
Я не говорю о том, что при этом вы навеки осквернили себя общением с
нечистой силой.

Не говорим такође ни о томе, да за све време
вашег боравка у границама Арканарске државе
нисте добили из својих есторских поседа ниједну
бакарушу, а и зашто би? Зашто снабдевати
новцем покојника, па макар и најрођенијег? Али,
то ваше злато!»
Я не говорю также и о том, что за все время пребывания в пределах
Арканарского королевства вы не получили из своих эсторских владений
даже медного гроша, да и с какой стати? Зачем снабжать деньгами
покойника, хотя бы даже и родного? Но ваше золото!

Отворио је кутију, која се налазила под папирима
на столу и извукао из ње прегршт златника који
су били са профилом Паца Шестог.
Он открыл шкатулку, погребенную под бумагами на столе, и извлек из нее
горсть золотых монет с профилем Пица Шестого.
«Већ би и само ово злато било довољно да вас
спалимо на ломачи!» завапио је.
— Одного этого золота достаточно было бы для того, чтобы сжечь вас на
костре! — завопил он.
«То је ђаволско злато! Људске руке нису у стању
да произведу метал такве чистоће!»
— Это дьявольское золото! Человеческие руки не в силах изготовить
металл такой чистоты!

Бушио је Румату погледом.
Он сверлил Румату взглядом.
Да, великодушно је помислио Румата, ту је он
одиста јак.
Да, великодушно подумал Румата, это он молодец.
На то одиста нисмо ни мислили.
Этого мы, пожалуй, недодумали.
И, мора се признати, то је он први приметио.
И, пожалуй, он первый заметил.
То треба узети у обзир… Реба се наједном поново
покуњио.
Это надо учесть… Рэба вдруг снова погас.

У његовом гласу су се чуле очинске ноте пуне
саучешћа:
В голосе его зазвучали участливые нотки:
«И све у свему, ви се понашате доста неопрезно,
дон Румата.
— И вообще вы ведете себя очень неосторожно, дон Румата.

Стално сам се бринуо за вас… Какав сте само
дуелант, какав кавгаџија! Сто двадесет и шест
двобоја за пет година! И ниједан мртав… На крају
крајева, из тога су могли да се извуку барем неки
закључци.
Я все это время так волновался за вас… Вы такой дуэлянт, вы такой
задира! Сто двадцать шесть дуэлей за пять лет! И ни одного убитого… В
конце концов из этого могли сделать выводы.
Ја сам их, барем извукао.
Я, например, сделал.
И не само ја.
И не только я.

Ове ноћи на пример, брат Аба — о покојницима не
ваља говорити лоше, али то је био одиста јако
суров човек, једва сам га подносио, морам то да
признам…
Этой ночью, например, брат Аба — нехорошо говорить дурно о
покойниках, но это был очень жестокий человек, я его терпел с трудом,
признаться…
Но, ето, брат Аба је издвојио за ваше хапшење не
највештије борце, већ оне најдебље и најјаче.
Так вот, брат Аба выделил для вашего ареста не самых умелых бойцов, а
самых толстых и сильных.
И био је у праву.
И он оказался прав.

Неколико ишчашених руку, неколико
пригњечених вратова, избијене зубе, да не
рачунамо… и ви сте овде! А нисте могли да не
знате да се борите за свој живот.
Несколько вывихнутых рук, несколько отдавленных шей, выбитые зубы
не в счет… и вот вы здесь! А ведь вы не могли не знать, что деретесь за
свою жизнь.
Ви сте мајстор.
Вы мастер.
Ви сте, више него сигурно најбољи мач империје.
Вы, несомненно, лучший меч Империи.

Ви сте, у то нема сумње, продали душу ђаволу,
јер човек само у паклу може да научи те
невероватне, као из бајке, начине борбе.
Вы, несомненно, продали душу дьяволу, ибо только в аду можно
научиться этим невероятным, сказочным приемам боя.
Ја сам чак спреман да дозволим, да вам је та
вештина била дата са тим, да не убијате никога.
Я готов даже допустить, что это умение было дано вам с условием не
убивать.
Иако је тешко претпоставити зашто би ђаволу био
потребан такав услов.
Хотя трудно представить, зачем дьяволу понадобилось такое условие.

Али, нека се у томе сналазе наши сколастици…»
Но пусть в этом разбираются наши схоласты…
Прекинуло га је скичање прасета.
Тонкий поросячий визг прервал его.
Незадовољно је бацио поглед према љубичастим
драперијама.
Он недовольно посмотрел на лиловые портьеры.
Иза драперија су се тукли.
За портьерами дрались.

Чули су се тупи ударци, пиштање: «Пустите!
Пустите!» и још некакви промукли гласови,
псовке, повици на непознатом наречју.
Слышались глухие удары, визг: «Пустите! Пустите!» — и еще какие-то
хриплые голоса, ругань, возгласы на непонятном наречии.
После се драперија са треском прекинула и пала.
Потом портьера с треском оборвалась и упала.
У кабинет је улетео и пао на колена некакав
човек, ћелав, окрвављене браде, дивље
исколачених очију.
В кабинет ввалился и рухнул на четвереньки какой-то человек, плешивый,
с окровавленным подбородком, с дико вытаращенными глазами.

Иза драперије су се појавиле огромне шапе,
дограбиле човека за ноге и повукле га назад.
Из-за портьеры высунулись огромные лапы, схватили человека за ноги и
поволокли обратно.
Румата га је препознао: то је био Радух.
Румата узнал его: это был Будах.
Дивље је урлао:
Он дико кричал:
«Преварили су ме!… Преварили су ме!… Па то је
био отров! И зашто само?…»
— Обманули!… Обманули!… Это же был яд! За что?…
Одвукли су га у помрчину.
Его утащили в темноту.

Неко у црном је брзо прихватио и наново закачио
драперију.
Кто-то в черном быстро подхватил и повесил портьеру.
У тишини која је завладала иза драперије зачули
су се одвратни звуци — неко је повраћао.
В наступившей тишине из-за портьер послышались отвратительные звуки
— кого-то рвало.
Румата је схватио.
Румата понял.
«Где је Будах?» упитао је реско.
— Где Будах? — спросил он резко.

«Као што видите, десила му се незгода»,
одговорио је дон Реба, али се видело да је
збуњен.
— Как видите, с ним случилось какое-то несчастье, — ответил дон Рэба,
но было заметно, что он растерялся.
«Не варајте ме», рекао је Румата.
— Не морочьте мне голову, — сказал Румата.
«Где је Будах!»
— Где Будах?
«Ах, дон Румата», рекао је дон Реба, одмахујући
главом.
— Ах, дон Румата, — сказал дон Рэба, качая головой.

Одмах се опоравио.
Он сразу оправился.
«Шта ће вам Будах? Да није којим случајем ваш
рођак? Јер, ви га никада нисте чак ни видели!»
— На что вам Будах? Он что, ваш родственник? Ведь вы его даже никогда
не видели.
«Слушајте ме Реба», рекао је Румата бесно.
— Слушайте, Рэба! — сказал Румата бешено.
«Не шалим се! Ако се Будаху било шта деси,
црћићете као пас.
— Я с вами не шучу! Если с Будахом что-нибудь случится, вы подохнете,
как собака.
Задавићу вас.»
Я раздавлю вас.
«Нећете успети», брзо је рекао дон Реба.
— Не успеете, — быстро сказал дон Рэба.
Био је блед.
Он был очень бледен.
«Будала сте, Реба.
— Вы дурак, Рэба.
Вешт сте интригант, али још ништа не схватате.
Вы опытный интриган, но вы ничего не понимаете.
Никада у животу се још нисте прихватили тако
опасне игре као што је ова.
Никогда в жизни вы еще не брались за такую опасную игру, как сейчас.
Чак и не знате колико је опасна.»
И вы даже не подозреваете об этом.

Дон Реба се скупио за столом, очи су му гореле
као угљевље.
Дон Рэба сжался за столом, глазки его горели, как угольки.
Румата чувствовал, что сам он тоже никогда еще не был так близок к
гибели.
Карте су отваране.
Карты раскрывались.
Сада је одлучивано ко ће бити газда у игри.
Решалось, кому быть хозяином в этой игре.
Румата се напео, спреман на скок.
Румата напрягся, готовясь прыгнуть.

Никакво оружје — ни копље, ни стрела — не убија
моментално.
Никакое оружие — ни копье, ни стрела — не убивает мгновенно.
Та мисао се јасно видела на физиономији дон
Ребе.
Эта мысль отчетливо проступила на физиономии дона Рэбы.
Старац који је патио од шуљева хтео је да живи.
Геморроидальный старик хотел жить.
«Но, шта вам је, одиста», рекао је плачљивим
гласом.
— Ну что вы, в самом деле, — сказал он плаксиво.

«Поседели смо, поразговарали… Па жив је ваш
Будах, смирите се, жив је и здрав.
— Сидели, разговаривали… Да жив ваш Будах, успокойтесь, жив и
здоров.
Он ће још и да ме лечи.
Он меня еще лечить будет.
Не треба падати у ватру.»
Не надо горячиться.
«Где је Будах?»
— Где Будах?
«У Веселој Кули.»
— В Веселой Башне.
«Потребан ми је.»
— Он мне нужен.
«Мени је такође потребан, дон Румата.»
— Мне он тоже нужен, дон Румата.
«Слушајте Реба», рекао је Румата, «не љутите ме.
— Слушайте, Рэба, — сказал Румата, — не сердите меня.
И престаните да се претварате.
И перестаньте притворяться.
Ви ме се бојите.
Вы же меня боитесь.
И правилно радите.
И правильно делаете.
Будах припада мени, да ли вам је јасно? Мени!»
Будах принадлежит мне, понимаете? Мне!
Сада су обојица стајали.
Теперь они оба стояли.
Реба је био страшан.
Рэба был страшен.
Посивео је усне су му се грчевито тресле, нешто
је мрмљао пљујући око себе.
Он посинел, губы его судорожно дергались, он что-то бормотал, брызгая
слюной.
«Балавче!» просиктао је.
— Мальчишка! — прошипел он.
«Ја се никога не бојим! Ја сам тај, који може да те
згази као пијавицу!»
— Я никого не боюсь! Это я могу раздавить тебя, как пиявку!

Наједном се окренуо и тргао гоблен, који му је
висио иза леђа.
Он вдруг повернулся и рванул гобелен, висевший за его спиной.
Појавио се широки прозор.
Открылось широкое окно.
«Гледај!»
— Смотри!
Румата је пришао прозору.
Румата подошел к окну.
Он је гледао на трг пред двором.
Оно выходило на площадь перед дворцом.
Већ је почињало да свиће.
Уже занималась заря.

У сиво небо се дизао дим пожара.
В серое небо поднимались дымы пожаров.
На тргу су лежали лешеви.
На площади валялись трупы.
А у центру трга се црнео непокретан квадрат.
А в центре ее чернел ровный неподвижный квадрат.
Румата се загледао.
Румата вгляделся.

То су били коњаници, који су стајали у нестварно
прецизном поретку, у дугачким црним
кабаницама, у црним капуљачама, које су им
скривале очи, са црним троугластим штитовима на
левој руци и са дугачким копљима у десницама.
Это были всадники, стоящие в неправдоподобно точном строю, в длинных
черных плащах, в черных клобуках, скрывающих глаза, с черными
треугольными щитами на левой руке и с длинными пиками в правой.
«Мо-лим!» рекао је дон Реба гласом који је од
звањао.
— Пр-рошу! — сказал дон Рэба лязгающим голосом.
Тресао се.
Он весь трясся.
«Смирена деца господа нашега, коњица Светог
Ордена.
— Смиренные дети господа нашего, конница Святого Ордена.
Искрцала се ноћас у арканарској луци да би
угушила варварску побуну ноћних бандита Ваге
Точка који су се удружили са трговцима, који су
заборавили шта су! Устанак је угушен.
Высадились сегодня ночью в Арканарском порту для подавления
варварского бунта ночных оборванцев Ваги Колеса вкупе с возомнившими
о себе лавочниками! Бунт подавлен.

Свети Орден влада градом и земљом, од сада
Арканарском облашћу Ордена…»
Святой Орден владеет городом и страной, отныне Арканарской областью
Ордена…
Румата се нервозно почешао по потиљку.
Румата невольно почесал в затылке.
То је већ нешто помислио је.
Вот это да, подумал он.
Ето за кога су, значи, поплочавали пут несрећни
трговци.
Так вот для кого мостили дорогу несчастные лавочники.

То је одиста права провокација! Дон Реба је
свечано искезио зубе.
Вот это провокация! Дон Рэба торжествующе скалил зубы.
«Ми се још не познајемо», наставио је тим истим
улагивачким гласом.
— Мы еще не знакомы, — тем же лязгающим голосом продолжал он.
«Дозволите да вам се представим; намесник
Светог Ордена у арканарској области, епископ и
борбени магистар раб божји Реба!»
— Позвольте представиться: наместник Святого Ордена в Арканарской
области, епископ и боевой магистр раб божий Рэба!
А могао сам да се сетим, помислио је Румата.
А ведь можно было догадаться, думал Румата.
Тамо, где влада сивило, на власт увек долазе
црни.
Там, где торжествует серость к власти всегда приходят черные.
Ех, историчари, репом вас треба по глави… Ставио
је руке на леђа и почео да се њише са прстију на
пету.
Эх, историки, хвостом вас по голове… Но он заложил руки за спину и
покачался с носков на пятку.
«Сада сам преморен», рекао је гадљиво.
— Сейчас я устал, — сказал он брезгливо.
«Хоћу да спавам.
— Я хочу спать.

Да се окупам у врелој води и сперем са себе крв и
бале ваших главосеча.
Я хочу помыться в горячей воде и смыть с себя кровь и слюни ваших
головорезов.
Сутра… или тачније, данас… рецимо један сат
после изласка сунца, доћи ћу у вашу канцеларију.
Завтра… точнее, сегодня… скажем, через час после восхода, я зайду в
вашу канцелярию.
Наређење за ослобођење Будаха мора да ме већ
чека.»
Приказ на освобождение Будаха должен быть готов к этому времени.

«Има их двадесет хиљада!» повикао је дон Реба,
показујући прстом кроз прозор.
— Их двадцать тысяч! — крикнул дон Рэба, указывая рукой в окно.
Румата се намргодио.
Румата поморщился.
«Мало тише, молим вас», рекао је.
— Немного тише, пожалуйста, — сказал он.
«И запамтите, Реба: одлично знам да ви нисте
никакав епископ.
— И запомните, Рэба: я отлично знаю, что никакой вы не епископ.
Видим вас скроз.
Я вижу вас насквозь.

Обичан сте издајник и невешти, јефтини
интригант…» Дон Реба је олизао усне, очи су му
постале некако стакласте.
Вы просто грязный предатель и неумелый дешевый интриган… — Дон
Рэба облизнул губы, глаза его остекленели.
Румата је наставио: «Немилосрдан сам.
Румата продолжал: — Я беспощаден.
За сваку подлост учињену мене или мојим
пријатељима одговараћете ми лично.
За каждую подлость по отношению ко мне или к моим друзьям вы
ответите головой.
Узмите у обзир да вас мрзим.
Я вас ненавижу, учтите это.

Подносићу вас, али ћете морати да научите да ми
се на време склањате са пута.
Я согласен вас терпеть, но вам придется научиться вовремя убираться с
моей дороги.
Јесте ли ме схватили?»
Вы поняли меня?
Дон Реба је рекао брзо, са осмехом и изразом
кривца:
Дон Рэба торопливо сказал, просительно улыбаясь:
«Желим само једно.
— Я хочу одного.
Желим да будете уз мене, дон Румата.
Я хочу, чтобы вы были при мне, дон Румата.

Не могу да вас убијем.
Я не могу вас убить.
Не знам зашто, али не могу.»
Не знаю, почему, но не могу.
«Бојите ме се», рекао је Румата.
— Боитесь, — сказал Румата.
«Да, бојим вас се», сложио се дон Реба.
— Ну и боюсь, — согласился дон Рэба.
«Можда сте чак и сатана.
— Может быть, вы дьявол.
Можда сте и син бога.
Может быть, сын бога.

Ко то зна? А можда сте човек из моћних
прекоморских земаља: прича се да такве постоје…
Чак и не покушавам да бацим поглед у бездан,
који вас је избацио на површину.
Кто вас знает? А может быть, вы человек из могущественных заморских
стран: говорят, есть такие… Я даже не пытаюсь заглянуть в пропасть,
которая вас извергла.
Врти ми се у глави, и осећам да падам у јерес.
У меня кружится голова, и я чувствую, что впадаю в ересь.
Али, и ја могу вас да убијем.
Но я тоже могу убить вас.
У било ком тренутку.
В любую минуту.

Сада.
Сейчас.
Сутра.
Завтра.
Јуче.
Вчера.
Схватате ли то?»
Это вы понимаете?
«То ме не интересује», рекао је Румата.
— Это меня не интересует, — сказал Румата.
«А шта онда? Шта вас интересује?»
— А что же? Что вас интересует?
«Ништа ме не интересује», рекао је Румата.
— А меня ничто не интересует, — сказал Румата.
«Једноставно се забављам.
— Я развлекаюсь.
Нисам ни ђаво, а нисам ни бог, ја сам каваљер
Румата Есторски, који је оптерећен каприцима и
предрасудама и који је навикнут на слободу у
сваком смислу.
Я не дьявол и не бог, я кавалер Румата Эсторский, веселый благородный
дворянин, обремененный капризами и предрассудками и привыкший к
свободе во всех отношениях.
Да ли сте запамтили?»
Запомнили?
Дон Реба се већ био освестио.
Дон Рэба уже пришел в себя.

Обрисао је зној марамицом и пријатно се
осмехнуо.
Он утерся платочком и приятно улыбнулся.
«Ценим вашу упорност», рекао је.
— Я ценю ваше упорство, — сказал он.
«На крају крајева, ви такође тежите неким
идеалима.
— В конце концов вы тоже стремитесь к каким-то идеалам.
И ја поштујем те идеале, иако их не схватам.
И я уважаю эти идеалы, хотя и не понимаю их.
Драго ми је што смо се објаснили.
Я очень рад, что мы объяснились.

Лако је могуће да ћете ми једном изложити своје
погледе, и није искључено да ћете ме натерати да
ревидирам своје ставове.
Возможно, вы когда-нибудь изложите мне свои взгляды, и совершенно не
исключено, что вы заставите меня пересмотреть мои.
Људи су склони да праве грешке.
Люди склонны совершать ошибки.
Можда грешим и тежим погрешном циљу, ради
кога не би вредело радити тако усрдно и
некористољубиво, као што то ја радим.
Может быть, я ошибаюсь и стремлюсь не к той цели, ради которой стоило
бы работать так усердно и бескорыстно, как работаю я.

Ја сам човек широких погледа, и лако могу да
замислим, да ћу једном радити раме уз раме са
вама…»
Я человек широких взглядов, я вполне могу представить себе, что когда-
нибудь стану работать с вами плечом к плечу…
«Видећемо», рекао је Румата и кренуо ка вратима.
— Там видно будет, — сказал Румата и пошел к двери.
Но, прави гмизавац! — помислио је.
Ну и слизняк! — подумал он.
И то ми је неки сарадник.
Тоже мне сотрудничек.
Раме уз раме…
Плечом к плечу…

Град је обузео неописиви ужас.
Город был поражен невыносимым ужасом.
Црвенкасто јутарње сунце осветљавало је пусте
улице, рушевине које су се још димиле, одваљене
капке, проваљена врата.
Красноватое утреннее солнце угрюмо озаряло пустынные улицы,
дымящиеся развалины, сорванные ставни, взломанные двери.
У прашини су се крваво пресијавали комадићи
стакла.
В пыли кроваво сверкали осколки стекол.
Небројена јата врана спустила су се на град, као
на чисто поље.
Неисчислимые полчища ворон спустились на город, как на чистое поле.
На трговима и раскрсницама по двојица и тројица
стајали су коњаници у црном и лагано су
окретали у седлима тела, гледајући кроз прорезе
у набијеним на чело капуљачама.
На площадях и перекрестках по двое и по трое торчали всадники в черном
— медленно поворачивались в седлах всем туловищем, поглядывая сквозь
прорези в низко надвинутых клобуках.
Са стубова забијених у земљу на брзу руку,
висила су на ланцима угљенисана тела над
угашеним ломачама.
С наспех врытых столбов свисали на цепях обугленные тела над
погасшими углями.

Чинило се да у граду није остало ништа читаво —
само вране које су грактале и запослене убице у
црном.
Казалось, ничего живого не осталось в городе только орущие вороны и
деловитые убийцы в черном.
Пола пута је Румата прешао затворених очију.
Половину дороги Румата прошел с закрытыми глазами.
Губио је дах, мучно га је болело претучено тело.
Он задыхался, мучительно болело избитое тело.

Јесу ли то или то нису људи? Шта је у њима
уопште људско? Једне кољу директно на улицама,
други седе по својим домовима и покорно чекају
да и они дођу на ред.
Люди это или не люди? Что в них человеческого? Одних режут прямо на
улицах, другие сидят по домам и покорно ждут своей очереди.
И сваки мисли: било кога другога, само не мене.
И каждый думает: кого угодно, только не меня.
Хладнокрвно зверство оних који кољу, и
хладнокрвна покорност оних који су клани.
Хладнокровное зверство тех, кто режет, и хладнокровная покорность тех,
кого режут.

Хладнокрвност — то је оно најстрашније.
Хладнокровие, вот что самое страшное.
Десет људи стоји, премревши од ужаса, и покорно
чека, а један прилази, одабира жртву и
хладнокрвно је коље.
Десять человек стоят, замерев от ужаса, и покорно ждут, а один подходит,
выбирает жертву и хладнокровно режет ее.
Душе тих људи пуне су подлости, и сваки час
покорног ишчекивања их загађује све више и
више.
Души этих людей полны нечистот, и каждый час покорного ожидания
загрязняет их все больше и больше.

Ево, сада се у тим притајеним домовима
невидљиво рађају подлаци, доушници, убице,
хиљаде људи, обузетих страхом за цео живот,
непоштедно ће учити страху своју децу и децу
своје деце.
Вот сейчас в этих затаившихся домах невидимо рождаются подлецы,
доносчики, убийцы, тысячи людей, пораженных страхом на всю жизнь,
будут беспощадно учить страху своих детей и детей своих детей.
Не могу више, понављао је Румата самоме себи.
Я не могу больше, твердил про себя Румата.

Још мало, па ћу полудети и постати исти такав,
још мало, и престаћу сасвим да схватам зашто сам
уопште и дошао овамо… Потребно је одлежати,
окренути се од свега тога, смирити се…
Еще немного, и я сойду с ума и стану таким же, еще немного, и я
окончательно перестану понимать, зачем я здесь… Нужно отлежаться,
отвернуться от всего этого, успокоиться…
«…Крајем године воде — та и та година по новом
календару — центрифугални процеси у древној
Империји су постали јачи.
«…В конце года Воды — такой-то год по новому летоисчислению —
центробежные процессы в древней Империи стали значимыми.

Искористивши то, Свети Орден, који је у суштини
представљао интересе најреакционарнијих група
феудалног друштва, које су не бирајући средства
тежиле да зауставе дисипацију…»
Воспользовавшись этим, Святой Орден, представляющий, по сути,
интересы наиболее реакционных групп феодального общества, которые
любыми средствами стремились приостановить диссипацию…»

А како су заударали лешеви који су горели на
стубовима, знате ли то? А да ли сте икада видели
голу жену са распараним желуцем, како лежи у
уличној прашини?
А как пахли горящие трупы на столбах, вы знаете? А вы видели когда-
нибудь голую женщину со вспоротым животом, лежащую в уличной
пыли?

А да ли сте видели градове, у којима људи ћуте и
у којима гракћу само вране? Ви, дечаци и
девојчице, који се још нисте ни родили, пред
школским стеровизором у школама Арканарске
Комунистичке Републике?
А вы видели города, в которых люди молчат и кричат только вороны? Вы,
еще не родившиеся мальчики и девочки перед учебным стереовизором в
школах Арканарской Коммунистической Республики?
Ударио је грудима у нешто тврдо и оштро.
Он ударился грудью в твердое и острое.
Пред њим се налазио црни коњаник.
Перед ним был черный всадник.

Дугачко копље са широким, педантно заоштреним
врхом уперено у Руматине груди.
Длинное копье с широким, аккуратно зазубренным лезвием упиралось
Румате в грудь.
Коњаник га је ћутке гледао црним прорезима у
капуљачи.
Всадник молча глядел на него черными щелями в капюшоне.
Испод капуљаче су се видела само уста са танким
усницама и малим подбрадком.
Из-под капюшона виднелся только тонкогубый рот с маленьким
подбородком.
Нешто треба урадити, помислио је Румата.
Надо что-то делать, подумал Румата.

Само, шта? Оборити га са коња? Не, коњаник је у
међувремену лагано почео да замахује копљем да
би нанео ударац.
Только что? Сбить его с лошади? Нет. Всадник начал медленно отводить
копье для удара.
Ах, да!...
Ах, да!…
Румата је млитаво дигао леву руку и заврнуо на
њој рукав, показујући гвоздену бразлету, коју је
добио када је излазио из двора.
Румата вяло поднял левую руку и оттянул на ней рукав, открывая
железный браслет, который ему дали при выходе из дворца.

Коњаник се загледао, дигао копље и одјахао.
Всадник присмотрелся, поднял копье и проехал мимо.
«У име господа», рекао је мукло, са страним
акцентом.
«Во имя господа», — глухо сказал он со странным акцентом.
«У име његово», промрмљао је Румата и кренуо
даље поред другог коњаника, који је покушавао
да дохвати копљем вешто изрезбарену дрвену
фигуру веселог ђаволчића, која се видела под
самим кровом зграде.
«Именем его», — пробормотал Румата и пошел дальше мимо другого
всадника, который старался достать копьем искусно вырезанную
деревянную фигурку веселого чертика, торчащую под карнизом крыши.
Иза полуодваљених капака на другом спрату
помолило се полумртво од ужаса дебело лице —
према свему, једног од трговаца, који су пре само
три дана за криглон пива одушевљено урлали:
«Ура дон Реба!» са уживањем слушајући бат
поткованих чизама по улицама.
За полуоторванной ставней на втором этаже мелькнуло помертвевшее от
ужаса толстое лицо — должно быть, одного из тех лавочников, что еще
три дня назад за кружкой пива восторженно орали: «Ура дону Рэбе!» — и
с наслаждением слушали грррум, грррум, грррум подкованных сапог по
мостовым.

Ех, сивило, сивило… Румата се окренуо на другу
страну.
Эх, серость, серость… Румата отвернулся.
А како ли је код мене кући? — сетио се наједном и
убрзао корак.
А как у меня дома? — вспомнил вдруг он и ускорил шаги.
Последњи блок зграда пред кућом је претрчао.
Последний квартал он почти пробежал.
Кућа је била читава.
Дом был цел.

На степеницама су седела два монаха, са
смакнутим капуљачама изложивши сунцу своје
лоше избријане главе.
На ступеньках сидели двое монахов, капюшоны они откинули и
подставили солнцу плохо выбритые головы.
Угледавши га, устали су.
Увидев его, они встали.
«У име господа», рекли су у хору.
«Во имя господа», — сказали они хором.
«У име његово», одазвао се Румата.
«Именем его, — отозвался Румата.

«Шта вам је потребно?» Монаси су се поклонили,
склопивши руке на грудима.
— Что вам здесь надо?» Монахи поклонились, сложив руки на животе.
«Дошли сте, и ми сада одлазимо», рекао је један
од њих.
«Вы пришли, и мы уходим», — сказал один.
Сишли су са степеница и лагано кренули одатле,
погуривши се и забивши руке у рукаве.
Они спустились со ступенек и неторопливо побрели прочь, ссутулившись
и сунув руки в рукава.

Румата је гледао за њима и сетио се да је
хиљадама пута видео на улицама те смирене
фигуре у дугачким црним мантијама.
Румата поглядел им вслед и вспомнил, что тысячи раз он видел на улицах
эти смиренные фигуры в долгополых черных рясах.
Само се раније за њима по прашини нису вукле
каније тешких мачева.
Только раньше не волочились за ними в пыли ножны тяжеленных мечей.
Пропустили су их, ах, како су их само
пропустили! — помислио је.
Проморгали, ах, как проморгали! — подумал он.

Каква је то одиста била забава за благородне
донове — прикачити се за неког усамљеног
монаха и причати један другоме, преко његове
главе пикантне причице.
Какое это было развлечение для благородных донов — пристроиться к
одиноко бредущему монаху и рассказывать друг другу через его голову
пикантные истории.

А ја сам, будала, претварајући се да сам пијан,
ишао за њима, смејао се што сам јаче могао и
тако се радовао што Империја није обузета ако
ничим другим, а оно религиозним фанатизмом… А
шта је ту могло да се уради? Да, шта је ту одиста
могло да се уради?
А я, дурак, притворяясь пьяным, плелся позади, хохотал во все горло и так
радовался, что Империя не поражена хоть религиозным фанатизмом… А
что можно было сделать? Да, что можно было сделать?
«Ко је то?» упитао је дрхтави глас.
— Кто там? — спросил дребезжащий голос.
«Отвори Муга, ја сам», рекао је Румата тихо.
— Открой, Муга, это я, — сказал Румата негромко.
Загрмеле су резе, врата су се одшкринула, и
Румата се провукао у хол.
Загремели засовы, дверь приоткрылась, и Румата протиснулся в
прихожую.
Овде је све било као и обично, и Румата је
одахнуо са олакшањем.
Здесь все было, как обычно, и Румата облегченно вздохнул.
Стари, седи Муга је, одмахујући главом, са
уобичајеним поштовањем пружио руке да
прихвати шлем и мачеве.
Старый, седой Муга, тряся головой, с привычной почтительностью
потянулся за каской и мечами.

«Како је Кира?» упитао је Румата.
— Что Кира? — спросил Румата.
«Кира је горе.»
— Кира наверху, — сказал Муга.
— Она здорова.
«Одлично», рекао је Румата, ослобадајући се
опасача са мачевима.
— Отлично, — сказал Румата, вылезая из перевязей с мечами.
«А где је Уно? Зашто ме није дочекао?»
— А где Уно? Почему он не встречает меня?
Муго је прихватио мач.
Муга принял меч.

«Уно је убијен», рекао је мирно.
— Уно убит, — сказал он спокойно.
«Лежи у соби за послугу.»
— Лежит в людской.
Румата је затворио очи…
Румата закрыл глаза.
«Уно је убијен…» поновио је.
— Уно убит… — повторил он.
«Ко га је убио?»
— Кто его убил?
Не сачекавши одговор, отишао је у просторију за
послугу.
Не дождавшись ответа, он пошел в людскую.

Уно је лежао на столу, покривен до појаса
чаршавом, руке су му биле сложене на грудима,
очи широм отворене, уста згрчена.
Уно лежал на столе, накрытый до пояса простыней, руки его были
сложены на груди, глаза широко открыты, рот сведен гримасой.
Потиштене слуге су стајале око стола и слушале
како монах у углу нешто мрмља.
Понурые слуги стояли вокруг стола и слушали, как бормочет монах в углу.
Куварица је јецала.
Всхлипывала кухарка.

Румата је, не спуштајући погледа са лица дечака,
почео непослушним прстима да смиче прслук.
Румата, не спуская глаз с лица мальчика, стал отстегивать непослушными
пальцами воротник камзола.
«Гадови…» рекао је.
— Сволочи… — сказал он.
«Какви су то само гадови!»
— Какие все сволочи!…
Зањихао се, пришао столу, загледао у мртве очи,
дигао чаршав и одмах га поново спустио.
Он качнулся, подошел к столу, всмотрелся в мертвые глаза, приподнял
простыню и сейчас же снова опустил ее.
«Да, прекасно је», рекао је.
— Да, поздно, — сказал он.
«Прекасно… Безнадежно… Ах, гадови! Ко га је
убио? Монаси?»
— Поздно… Безнадежно… Ах, сволочи! Кто его убил? Монахи?
Окренуо се према монаху, једним трзајем га дигао
и наднео му се над лице.
Он повернулся к монаху, рывком поднял его и нагнулся над его лицом.
«Ко га је убио?» рекао је.
— Кто убил? — сказал он.
«Ваши? Говори!»
— Ваши? Говори!
«Нису монаси», тихо је за његовим леђима
проговорио Муга.
— Это не монахи, — тихо сказал за его спиной Муга.
«Сиви војници…»
— Это серые солдаты…
Румата је још неко време гледао у мршаво лице
монаха, у његове зенице, које су се лагано
шириле.
Румата еще некоторое время вглядывался в худое лицо монаха, в его
медленно расширяющиеся зрачки.
«У име господа…» продахтао је монах.
«Во имя господа…» — просипел монах.
Румата га је пустио, сео на клупу крај Унових ногу
и заплакао.
Румата отпустил его, сел на скамью в ногах Уно и заплакал.

Плакао је, прекривши лице длановима и слушао
монотони глас Муге.
Он плакал, закрыв лицо ладонями, и слушал дребезжащий равнодушный
голос Муги.
Муга је причао како су после друге страже почели
да лупају на врата у име краља и како је Уно
викао да их нико не отвара, али су ипак морали
да их отворе, јер су сиви претили да ће потпалити
кућу.
Муга рассказывал, как после второй стражи в дверь постучали именем
короля и Уно кричал, чтобы не открывали, но открыть все-таки пришлось,
потому что серые грозились поджечь дом.

Упали су у хол, претукли и везали слуге, а после
су почели да се пењу горе.
Они ворвались в прихожую, избили и повязали слуг, а затем полезли по
лестнице наверх.
Уно, који је стајао крај врата која су водила у
одаје, почео је да пуца из самострела.
Уно, стоявший у дверей в покои, начал стрелять из арбалетов.
Имао их је два, и успео је да опали два пута, али
је једном промашио.
У него было два арбалета, и он успел выстрелить дважды, но один раз
промахнулся.
Сиви су почели да бацају ножеве, и Уно је пао.
Серые метнули ножи, и Уно упал.

Повукли су га надоле и почели да газе ногама и
туку секирама, али су тада у кућу ушли црни
монаси.
Они стащили его вниз и стали топтать ногами и бить топорами, но тут в
дом вошли черные монахи.
Убили су два сива, а остале су разоружали,
ставили им омче око врата и одвукли их на улицу.
Они зарубили двух серых, а остальных обезоружили, накинули им петли
на шеи и выволокли на улицу.
Глас Муге је умукао, али је Румата још дуго седео,
ослонивши се лактовима на сто крај Унових ногу.
Голос Муги умолк, но Румата еще долго сидел, опершись локтями на стол
в ногах у Уно.

После је тешко устао, обрисао рукавом сузе које
су му се задржале у бради која је нарасла за два
дана, пољубио дечака у ледено чело, и, једва
покрећући ноге, почео да се пење уз степенице.
Потом он тяжело поднялся, стер рукавом слезы, застрявшие в двухдневной
щетине, поцеловал мальчика в ледяной лоб и, с трудом переставляя ноги,
побрел наверх.
Био је полумртав од умора и потреса.
Он был полумертв от усталости и потрясения.

На једвите јаде савладавши степенице, прошао је
кроз салон, стигао до постеље и стењући сручио
се на јастуке.
Кое-как вскарабкавшись по лестнице, он прошел через гостиную, добрался
до кровати и со стоном повалился лицом в подушки.
Дотрчала је Кира.
Прибежала Кира.
Био је тако измучен, да није могао чак ни да јој
помогне да га свуче.
Он был так измучен, что даже не мог помочь ей раздеть себя.

Свукла му је са ногу високе ципеле, а онда је,
плачући над његовим отеклим лицем, смакла са
њега поцепани мундир, металопластичну кошуљу
и још мало поплакала над његовим претученим
телом.
Она стащила с него ботфорты, потом, плача над его опухшим лицом,
содрала с него рваный мундир, металлопластовую рубашку и еще
поплакала над его избитым телом.
Тек тада је осетио да је преморен.
Только теперь он почувствовал, что у него болят все кости, как после
испытаний на перегрузку.

Кира га је брисала сунђером замоченим у сирће, а
он је, не отварајући очи, шиштао кроз стегнуте
усне и мрмљао: «А могао сам да га смакнем…
Поред њега сам стајао.
Кира обтирала его губкой, смоченной в уксусе, а он, не открывая глаз,
шипел сквозь стиснутые губы и бормотал: «А ведь мог его стукнуть…
Рядом стоял…
Са два прста сам могао да га пригњечим… зар је
то живот, Кира? Да отпутујемо одавде… То је
Експеримент нада мном, а не над њима.»
Двумя пальцами придавить… Разве это жизнь, Кира? Уедем отсюда… Это
Эксперимент надо мной, а не над ними».

Није чак ни запажао да говори руски.
Он даже не замечал, что говорит по-русски.
Кира га је преплашено посматрала стакластим од
суза очима и само га је ћутке љубила у образе.
Кира испуганно взглядывала на него стеклянными от слез глазами и
только молча целовала его в щеки.

После га је покрила похабаним ћебићима — Уно
тако није ни успео да купи нова — и потрчала
доле, да припреми кувано вино, а он је склизнуо
са кревета и стењући од бола који га је ломио,
кренуо босим ногама у кабинет, отворио у столу
тајну фијоку, почео да претура по апотеци,
пронашао неколико таблета спорамина.
Потом она накрыла его изношенными простынями — Уно так и не
собрался купить новые — и побежала вниз приготовить ему горячего
вина, а он сполз с постели и охая от ломающей тело боли, пошлепал
босыми ногами в кабинет, открыл в столе секретный ящичек, покопался в
аптечке и принял несколько таблеток спорамина.

Када се Кира вратила са посудом која се димила
на тешком сребрном послужавнику, лежао је на
леђима и осећао како бол пролази, како се бука у
глави смирује и како му се тело испуњава новом
снагом и бодрошћу, Испразнивши котлић, почео је
да се осећа добро, позвао је Мугу и наредио му да
му припреми одело.
Когда Кира вернулась с дымящимся котелком на тяжелом серебряном
подносе, он лежал на спине и слушал, как уходит боль, унимается шум в
голове и тело наливается новой силой и бодростью. Опростав котелок, он
почувствовал себя совсем хорошо, позвал Мугу и велел приготовить
одеться.

«Не иди, Румата», рекла је Кира.
— Не ходи, Румата, — сказала Кира.
«Не иди.
— Не ходи.
Остани код куће.»
Оставайся дома.
«Морам, мала моја.»
— Надо, маленькая.
«Бојим се, остани… Убиће те.»
— Я боюсь, остаться… Тебя убьют.
«Шта ти је? И зашто би ме убили? Они ме се
боје.»
— Ну что ты? С какой стати меня убивать? Они меня все боятся.

Поново је почела да плаче.
Она снова заплакала.
Плакала је тихо, бојажљиво, као да се бојала да
ће се наљутити.
Она плакала тихо, робко, как будто боялась, что он рассердится.
Румата ју је посадио себи на колена и почео да јој
милује косу.
Румата усадил ее к себе на колени и стал гладить ее волосы.
«Најстрашније је већ прошло», рекао је.
— Самое страшное позади, — сказал он.
«А уз све то, спремали смо се да одемо одавде…»
— И потом ведь мы собирались уехать отсюда…

Смирила се, приљубивши се уз њега.
Она затихла, прижавшись к нему.
Муга је, одмахујући главом равнодушно стајао
крај њих, држећи спремне газдине панталоне са
златним прапорцима.
Муга, тряся головой, равнодушно стоял рядом, держа наготове хозяйские
штаны с золотыми бубенчиками.
«Али, претходно овде треба урадити још много
ствари», наставио је Румата.
— Но прежде нужно многое сделать здесь, — продолжал Румата.
«Ноћас су многи убеђени.
— Сегодня ночью многих убили.

Потребно је сазнати ко је остао жив, а ко је
убијен.
Нужно узнать, кто цел и кто убит.
И морам помоћи да се спасу они, које се они
спремају да убију.»
И нужно помочь спастись тем, кого собираются убить.
«А ко ће теби помоћи?»
— А тебе кто поможет?
«Срећан је онај, ко мисли на друге… А уз све то,
теби и мени помажу моћни људи.»
— Счастлив тот, кто думает о других… И потом нам с тобой помогают
могущественные люди.

«Не могу да мислим на друге», рекла је.
— Я не могу думать о других, — сказала она.
«Вратио си се једва жив.
— Ты вернулся чуть живой.
Видим: тукли су те.
Я же вижу: тебя били.
Уна су убили.
Уно они убили совсем.
Шта су радили твоји моћни пријатељи? Зашто их
нису омели да убијају? Не верујем… Не верујем…»
Куда же смотрели твои могущественные люди? Почему они не помешали
убивать? Не верю… Не верю…

Покушала је да се ослободи, али ју је он чврсто
држао.
Она попыталась высвободиться, но он крепко держал ее.
«Шта да се ради», рекао је.
— Что поделаешь, — сказал он.
«Овога пута су мало закаснили.
— На этот раз они немного запоздали.
Али, сада нас они поново посматрају и бде над
нама.
Но теперь они снова следят за нами и берегут нас.
Зашто ми данас не верујеш? Јер, увек си ми
веровала.
Почему ты не веришь мне сегодня? Ведь ты всегда верила.
И сама си видела: вратио сам се једва жив, а
погледај ме само сада!…»
Ты сама видела: я вернулся чуть живой, а взгляни на меня сейчас!…
«Нећу да те гледам», рекла је, кријући лице.
— Не хочу смотреть, — сказала она, пряча лицо.
«Не желим поново да плачем.»
— Не хочу опять плакать.
«Ипак, погледај ме! Неколико огреботина!
Ситнице… Најстрашније је за нама.
— Ну вот! Несколько царапин! Пустяки… Самое страшное позади.
Барем за тебе и мене.
По крайней мере для нас с тобой.

Али, постоје дивни, добри људи, за које овај ужас
још није завршен.
Но есть люди очень хорошие, замечательные, для которых этот ужас еще
не кончился.
И ја морам да им помогнем.»
И я должен им помочь.
Дубоко је уздахнула, пољубила га у врат и тихо
се ослободила из његовог загрљаја.
Она глубоко вздохнула, поцеловала его в шею и тихонько высвободилась.
«Дођи вечерас», замолила је.
— Приходи сегодня вечером, — попросила она.
«Хоћеш ли доћи?»
— Придешь?

«Свакако!» врело је обећао.
— Обязательно! — горячо сказал он.
«Доћи ћу рано и сигурно нећу бити сам.
— Я приду раньше и, наверное, не один.
Чекај ме на ручак.»
Жди меня к обеду.
Удаљила се, села у фотељу и ставивши руке на
колена, посматрала како се облачи.
Она отошла в сторону, села в кресло и, положив руки на колени, смотрела,
как он одевается.

Румата је, мрмљајући руске речи навукао
панталоне са прапорцима (Муго је одмах чучнуо
покрај њега и почео да копча многобројне
пређице и дугмад), поново је преко чисте мајице
навукао благословену оклопну кошуљу и, на
крају рекао са видним очајањем у гласу:
Румата, бормоча русские слова, натянул штаны с бубенчиками (Муга
сейчас же опустился перед ним на корточки и принялся застегивать
многочисленные пряжки и пуговки), вновь надел поверх чистой майки
благословенную кольчугу и, наконец, сказал с отчаянием:

«Мала, схвати већ једном, схвати молим те, да
морам да идем — шта да радим? Не могу да не
идем!»
— Маленькая, ну пойми, ну, надо мне идти — что я могу поделать?! Не
могу я не идти!
Наједном је рекла замишљено:
Она вдруг сказала задумчиво:
«Понекад не могу да схватим зашто ме не тучеш.»
— Иногда я не могу понять, почему ты не бьешь меня.
Румата, који је управо закопчавао кошуљу са
раскошном чипком, наједном као да се скаменио.
Румата, застегивавший рубашку с пышными брыжами, застыл.

«То јест, како то — зашто те не тучем?» збуњено
је упитао.
— То есть как это, почему не бью? — растерянно спросил он.
«Зар тебе човек може да туче?»
— Разве тебя можно бить?
«Ти ниси једноставно добар, диван човек»,
наставила је не слушајући га.
— Ты не просто добрый, хороший человек, — продолжала она, не слушая.
«Ти си уз све то још и чудноват.
Ты еще и очень странный человек.
Као да си прави арханђел… Када си са мном,
постајем храбра.
Ты словно архангел… Когда ты со мной, я делаюсь смелой.
Сада сам, ето смела… Једном ћу те обавезно
упитати за једну ствар.
Сейчас вот я смелая… Когда-нибудь я тебя обязательно спрошу об одной
вещи.
Хоћеш ли ми, не сада, већ касније, када све прође
— да ли ћеш ми испричати све о себи?»
Ты — не сейчас, а потом, когда все пройдет, — расскажешь мне о себе?
Румата је дуго ћутао.
Румата долго молчал.
Муга му је пружио наранџасти дугачки прслук, са
црвеним тракама.
Муга подал ему оранжевый камзол с краснополосыми бантиками.

Румата га је са гађењем навукао и чврсто се
опојасао.
Румата с отвращением натянул его и туго подпоясался.
«Да» рекао је коначно.
— Да, — сказал он наконец.
«Једном ћу ти испричати све о себи, мала моја.»
— Когда-нибудь я расскажу тебе все, маленькая.
«Чекаћу те», рекла је озбиљно.
— Я буду ждать, — сказала она серьезно.
«А сада иди, не обраћај више на мене пажњу.»
— А сейчас иди и не обращай на меня внимания.

Румата јој је пришао, чврсто пољубио у уста
својим испуцаним натеклим уснама, а после је
смакао са руке гвоздену бразлету и пружио јој је.
Румата подошел к ней, крепко поцеловал в губы разбитыми губами, затем
снял с руки железный браслет и протянул ей.
«Стави је на леву руку», рекао је.
— Надень на левую руку, — сказал он.
«Данас у нашу кућу више не би требало да
долазе, али ако дођу — покажи им ово.»
— Сегодня к нам в дом больше не должны приходить, но если придут —
покажи это.

Гледала је за њим док је одлазио и тачно је знао
шта мисли: «Знам, можда си ђаво, а можда син
бога, или човек из прекоморских земаља из бајки,
али био ко био — ако се не вратиш, умрећу.
Она смотрела ему вслед, и он точно знал, что она думает. Она думает: «Я
не знаю, может быть, ты дьявол, или сын бога, или человек из сказочных
заморских стран, но если ты не вернешься, я умру».

« И због тога што је ћутала, био јој је бескрајно
захвалан пошто му је било јако тешко да оде,
чинило му се — као да се са смарагдне сунчане
обале бацао главом у смрдљиву, устајалу бару.
И оттого, что она молчала, он был ей бесконечно благодарен, так как
уходить ему было необычайно трудно — словно с изумрудного
солнечного берега он бросался вниз головой в зловонную лужу.

8
8
До канцеларије епископа арканарског Румата је
кренуо кроз дворишта.
До канцелярии епископа Арканарского Румата добирался задами.

Пролазио је прикрадајући се кроз тесне авлије
пробијајући се кроз веш који се сушио, провлачио
се кроз рупе у тарабама, остављајући на
зарђалим ексерима раскошне траке и комаде
драгоцених соанских чипки, четвороношке је
прелазио преко кромпиришта.
Он крадучись проходил тесные дворики горожан, путаясь в развешенном
для просушки тряпье, пролезал через дыры в заборах, оставляя на ржавых
гвоздях роскошные банты и клочья драгоценных соанских кружев, на
четвереньках пробегал между картофельными грядками.
Ипак му није успело да умакне будном оку црне
војске.
Все же ему не удалось ускользнуть от бдительного ока черного воинства.
Када је промакао у криву уличицу, која је водила
ка градском ђубришту, сударио се са два мрачна,
поднапита монаха.
Выбравшись в узкий переулок, ведущий к свалке, он столкнулся с двумя
мрачными подвыпившими монахами.
Румата је покушао да их заобиђе — монаси су
извукли мачеве и препречили му пут.
Румата попытался обойти их — монахи вытащили мечи и заступили
дорогу.
Румата се прихватио дршки мачева — монаси су
зазвиждали у прсте, позивајући помоћ.
Румата взялся за рукоятки мечей — монахи засвистели в три пальца,
созывая подмогу.

Румата је почео да се повлачи према пролазу, из
кога се малочас извукао, али му је у сусрет
наједном искочио малени, хитар човечуљак
неупадљивог лица.
Румата стал отступать к лазу, из которого только что выбрался, но
навстречу ему в переулок вдруг выскочил маленький юркий человечек с
неприметным лицом.

Задевши Румату раменом, притрчао је монасима и
нешто им рекао, после чега су монаси, подвивши
мантије над дебелим ногама у љубичастим
чарапама почели да беже и нестали су иза кућа.
Задев Румату плечом, он подбежал к монахам и что-то сказал им, после
чего монахи, подобрав рясы над голенастыми, обтянутыми сиреневым
ногами, пустились рысью прочь и скрылись за домами.
Мали човечуљак је, не осврћући се, кренуо за
њима.
Маленький человечек, не обернувшись, засеменил за ними.
Јасно, помислио је Румата.
Понятно, подумал Румата.

Агент телохранитељ.
Шпион-телохранитель.
Чак се и не крије.
И даже не очень скрывается.
Епископ арканарски мисли на све.
Предусмотрителен епископ Арканарский.
Интересантно, чега се он више боји — мене, или
се више боји за мене? Испративши погледом
агента кренуо је према ђубришту.
Интересно, чего он больше боится — меня или за меня? Проводив глазами
шпиона, он повернул к свалке.

Ђубриште је излазило на двориште канцеларије
бившег министарства одбране круне, и како се он
надао, ту контроле није било:
Свалка выходила на зады канцелярии бывшего министерства охраны
короны и, надо было надеяться, не патрулировалась.
Уличица је била пуста.
Переулок был пуст.
Али, већ су тихо шкрипутали капци, лупкала
врата, чуо се плач бебе, неко се дошаптавао.
Но уже тихо поскрипывали ставни, хлопали двери, плакал младенец,
слышалось опасливое перешептывание.

Иза нахерене тарабе опрезно се помолило
измучено, мршаво, поцрнело од гари лице.
Из-за полусгнившей изгороди осторожно высунулось изможденное, худое
лицо, темное от въевшейся сажи.
Румату су посматрале преплашене, упале у дупље
очи.
На Румату уставились испуганные, ввалившиеся глаза.
«Опростите благородни доне, и извините што вас
узнемиравам.
— Прощения прошу, благородный дон, и еще прошу прощения.

Да ли би благородни дон могао да ми каже шта се
дешава у граду? Ја сам ковач Кику, по надимку
Хроми, требало би да одем у ковачницу, али се
бојим…»
Не скажет ли благородный дон, что в городе? Я кузнец Кикус, по
прозвищу Хромач, мне в кузню идти, а я боюсь…
«Не иди», посаветовао га је Румата.
— Не ходи, — посоветовал Румата.
«Монаси се не шале.
— Монахи не шутят.
Краља више нема, влада дон Реба, епископ Светог
Ордена.
Короля больше нет. Правит дон Рэба, епископ Святого Ордена.
Тако да ће ти бити боље да седиш са миром.»
Так что сиди тихо.
После сваке његове речи ковач је брзо климао
главом, очи су му се пуниле тугом и очајањем.
После каждого слова кузнец торопливо кивал, глаза его наливались тоской
и отчаянием.
«Орден, значи…» мрмљао је.
— Орден, значит… — пробормотал он.
«Ах, ђаво га однео… Извините, благородни доне.
— Ах, холера… Прошу прощения, благородный дон.
Орден, значи… Јесу ли то сиви, шта ли?»
Орден, стало быть… Это что же, серые или как?

«Не», рекао је Румата, посматрајући га са
интересовањем.
— Да нет, — сказал Румата, с любопытством его разглядывая.
«Сиви су потучени.
— Серых, пожалуй, перебили.
То су монаси.»
Это монахи.
«Гле, молим те!» рекао је ковач.
— Ух ты! — сказал кузнец.

«Сиве су, значи такође… Алал вера нека је
Ордену! Сиве су побили — то је већ само по себи
добро.
— И серых, значит, тоже… Ну и Орден! Серых перебили — это, само
собой, хорошо.
Али, ето, што се тиче нас, благородни доне, шта
ће са нама бити, шта мислите? Хоћемо ли се
снаћи? Под Орденом?»
Но вот насчет нас, благородный дон, как вы полагаете? Приспособимся, а?
Под Орденом-то, а?
«А зашто да не?» рекао је Румата.
— Отчего же? — сказал Румата.

«Орден такође мора да једе и пије.
— Ордену тоже пить-есть надо.
Снаћи ћете се већ некако.»
Приспособитесь.
Ковач је живнуо.
Кузнец оживился.
«И ја сматрам да ћемо се снаћи.
— И я так полагаю, что приспособимся.
Сада је најважније — барем ја тако мислим — не
дирај, па нико неће ни тебе дира ти, зар не?»
Я полагаю, главное — никого не трогай, и тебя не тронут, а?

«Не», рекао је.
— Ну нет, — сказал он.
«Оне који су мирни, њих најпре и кољу.»
— Кто не трогает, тех больше всего и режут.
«И то је такође тачно», уздахнуо је ковач.
— И то верно, — вздохнул кузнец.
«Али, где човек да се дене… Сам сам као прст, и
осам балаваца ми се за чакшире држи.
— Да только куда денешься… Один ведь, как перст, да восемь сопляков за
штаны держатся.
Ех, мајко моја мила, када би барем мог мајстора
преклали! Он је сиви, био је њихов официр.
Эх, мать честная, хоть бы моего мастера прирезали! Он у серых в
офицерах был.
Шта мислите, благородни доне, да ли су могли да
га прекољу? Дужан сам му пет златника.»
Как вы полагаете, благородный дон, могли его прирезать? Я ему пять
золотых задолжал.
«Не знам», рекао је дон Румата.
— Не знаю, — сказал Румата.
«Лако је могуће да су га и преклали.
— Возможно, и прирезали.
Боље ће бити, ковачу, да размислиш о нечем
другом.
Ты лучше вот о чем подумай, кузнец.

Сам си као прст, а таквих усамљених прстију као
што си ти у граду има једно десетак хиљада.»
Ты один, как перст, да таких перстов вас в городе тысяч десять.
«Па?» упитао је ковач.
— Ну? — сказал кузнец.
«Но, размишљај», љутито је рекао Румата и
кренуо даље.
— Вот и думай, — сердито сказал Румата и пошел дальше.
Ђавола ће он било шта смислити.
Черта с два он чего-нибудь надумает.
Рано је за њега још да мисли.
Рано ему еще думать.

А на први поглед би се човеку учинило да нема
ничег једноставнијег од тога: десет хиљада
таквих ковача, а уз то још и разјарених, могли би
кога хоћеш да смлаве.
А казалось бы, чего проще: десять тысяч таких молотобойцев, да в ярости,
кого хочешь раздавят в лепешку.
Али, ствар је управо у томе што нису разјарени.
Но ярости-то у них как раз еще нет.
Само су престрашени.
Один страх.
Свако је за себе, само је бог за све.
Каждый за себя, один бог за всех.

Жбуње на ивици пољане је наједном почело да се
помера, у уличици се створио дон Тамео.
Кусты бузины на окраине квартала вдруг зашевелились, и в переулок
вполз дон Тамэо.
Угледавши Румату, радосно је повикао, поскочио
и заносећи се кренуо му у сусрет, пружајући руке
измазане блатом.
Увидев Румату, он вскрикнул от радости, вскочил и, сильно
пошатнувшись, двинулся навстречу, простирая к нему измазанные в земле
руки.
«Мој благородни доне!» повикао је.
— Мой благородный дон! — вскричал он.

«Како се само радујем! Видим, и ви сте такође
кренули у канцеларију?»
— Как я рад! Я вижу, вы тоже в канцелярию?
«Разуме се, мој благородни доне», одговорио је
Румата вешто избегавши загрљај.
— Разумеется, мой благородный дон, — ответил Румата, ловко уклоняясь
от объятий.
«Смем ли да вам се придружим, благородни
доне?»
— Разрешите присоединиться к вам, благородный дон?
«Сматраћу за посебну част, благородни доне.»
— Сочту за честь, благородный дон.

Поклонили су се један другоме.
Они раскланялись.
Било је више него очигледно да дон Тамео није
био у стању да се заустави, како је почео да пије
од јучерашњег дана.
Очевидно было, что дон Тамэо как начал со вчерашнего дня, так по сю
пору остановиться не может.
Извукао је из широких жутих чакшира предивну
стаклену чутурицу.
Он извлек из широчайших желтых штанов стеклянную флягу тонкой
работы.

«Хоћете ли, благородни доне?» љубазно је
понудио.
— Не желаете ли, благородный дон? — учтиво предложил он.
«Захваљујем вам се», рекао је Румата.
— Благодарствуйте, — сказал Румата.
«Рум!» изјавио је дон Тамео.
— Ром! — заявил дон Тамэо.
«Прави рум из метрополе.
— Настоящий ром из метрополии.
Дао сам за њега читав златник.»
Я заплатил за него золотой.

Спустили су се до ђубришта, и стегавши прстима
носеве, почели да заобилазе гомиле ђубрета,
лешеве паса и смрдљиве баре, по којима су
гамизали огромни бели црви.
Они спустились к свалке и, зажимая носы, пошли шагать через кучи
отбросов, трупы собак и зловонные лужи, кишащие белыми червями.
У јутарњем ваздуху јасно се чуло непрекидно
брујање милијарди смарагдних зунзара.
В утреннем воздухе стоял непрерывный гул мириад изумрудных мух.
«Чудновато», рекао је дон Тамео, затварајући
чутурицу. «Никада раније нисам био овде.»
— Вот странно, — сказал дон Тамэо, закрывая флягу, — я здесь никогда
раньше не был.
Румата је оћутао.
Румата промолчал.
«Дон Реба ме је увек одушевљавао», рекао је дон
Тамео.
— Дон Рэба всегда восхищал меня, — сказал дон Тамэо.
«Био сам убеђен да ће на крају успети да свргне
бедног монарха, показати нам нове путеве и
отворити пред нама блиставе перспективе.
— Я был убежден, что он в конце концов свергнет ничтожного монарха,
проложит нам новые пути и откроет сверкающие перспективы.

« Са тим речима је, испрскавши се јако, улетео
ногом у жуто-зелену бару и ухватио се за Румату
да не би пао.
— С этими словами он, сильно забрызгавшись, въехал ногой в желто-
зеленую лужу и, чтобы не свалиться, ухватился за Румату.
«Да!» наставио је, када су обојица стигли на
чврсто тло.
— Да! — продолжал он, когда они выбрались на твердую почву.
«Ми, млада аристократија, увек ћемо бити са дон
Ребом! Дошло је, коначно, до попуштања.
— Мы, молодая аристократия, всегда будем с доном Рэбой! Наступило,
наконец, желанное послабление.

Размислите и сами, дон Румата, већ читав један
сат ходам по уличицама и вртовима, а да нисам
срео још ни једног јединог сивог.
Посудите сами, дон Румата, я уже час хожу по переулкам и огородам, но
не встретил ни одного серого.
Збрисали смо сиво ђубре са лица земље, како се
само сада слатко и слободно дише, у
препорођеном Араканару! Уместо грубих
трговаца, тих одвратних гадова и сељачина,
улице су испуњене слугама господњим.
Мы смели серую нечисть с лица земли, и так сладко и вольно дышится
теперь в возрожденном Арканаре! Вместо грубых лавочников, этих
наглых хамов и мужиков, улицы полны слугами господними.
Видео сам: неки племићи се већ отворено шетају
пред својим кућама.
Я видел: некоторые дворяне уже открыто прогуливаются перед своими
домами.
Сада не морају да се боје, да ће их некаква тамо
протува у кецељи испрљати ђубретом које
преноси својим таљигама.
Теперь им нечего опасаться, что какой-нибудь невежа в навозном фартуке
забрызгает их своей нечистой телегой.
И више нећемо морати да правимо себи пут
између јучерашњих месара и бакалина.
И уже не приходится прокладывать себе дорогу среди вчерашних
мясников и галантерейщиков.

Озарени благословом великог Светог Ордена,
према коме сам увек гајио највеће поштовање, и
то нећу да кријем, који ме је одувек
одушевљавао, постићи ћемо невиђени напредак,
када се ниједан сељак неће усудити да дигне
поглед на племића без дозволе коју ће му
потписати окружни инспектор Ордена.
Осененные благословением великого Святого Ордена, к которому я всегда
питал величайшее уважение и, не буду скрывать, сердечную нежность, мы
придем к неслыханному процветанию, когда ни один мужик не осмелится
поднять глаза на дворянина без разрешения, подписанного окружным
инспектором Ордена.

Управо због тога носим службену белешку.»
Я несу сейчас докладную записку по этому поводу.
«Одвратни задах», рекао је Румата.
— Отвратительная вонь, — с чувством сказал Румата.
«Да, ужасан», сложио се дон Тамео, затварајући
чутурицу.
— Да, ужасная, — согласился дон Тамэо, закрывая флягу.
«Али зато, како се сада слободно дише у
препорођеном Арканару! И цене вина су пале…»
— Но зато как вольно дышится в возрожденном Арканаре! И цены на вино
упали вдвое…

На крају је дон Тамео осушио чутурицу до дна,
бацио је, и постао јако узбуђен.
К концу пути дон Тамэо осушил флягу до дна, швырнул ее в пространство
и пришел в необычайное возбуждение.
Два пута је пао, а други пут је одбио да се чисти,
изјавивши да је грешан, прљав од природе и да
жели да се управо такав појави у канцеларији.
Два раза он упал, причем во второй раз отказался чиститься, заявив, что
многогрешен, грязен от природы и желает в таком виде предстать.
Сваки час је отпочињао да на сав глас цитира
своју службену белешку.
Он снова и снова принимался во все горло цитировать свою докладную
записку.

«Јако речено!» узвикивао је.
«Крепко сказано! — восклицал он.
«Узмите, на пример, ово место, благородни
донови: да смрдљиве сељачине… Како је, а?
Каква мисао!»
— Возьмите, например, вот это место, благородные доны: дабы вонючие
мужики… А? Какая мысль!»
Када су стигли до стражњег дворишта
канцеларије, бацио се на првог монаха и, обливен
сузама, почео да га моли да му опрости грехе.
Когда они выбрались на задний двор канцелярии, он рухнул на первого же
монаха и, заливаясь слезами, стал молить об отпущении грехов.

Полузадављени монах се бесно бранио,
покушавао да зове у помоћ, али га је дон Тамео
ухватио за мантију, и обојица су се сручили у
гомилу отпадака.
Полузадохшийся монах яростно отбивался, пытался свистом звать на
помощь, но дон Тамэо ухватил его за рясу, и они оба повалились на кучу
отбросов.
Румата их је оставио и удаљавајући се, још је
дуго чуо испрекидано звиждање и повике: «Да
смрдљиве сељачине…
Румата их оставил и, удаляясь, еще долго слышал жалобный прерывистый
свист и возгласы: «Дабы вонючие мужики!…

Благослов!… Свим срцем!… Нежност сам осећао,
схваташ ли ти то, сељачка њушко?»
Бла-асловения!… Всем сердцем!… Нежность испытывал, нежность,
понимаешь ты, мужицкая морда?»
На тргу пред улазом, у сенци квадратне Веселе
Куле, налазио се одред монаха— пешака,
наоружаних застрашујућим чворноватим
мочугама.
На площади перед входом, в тени квадратной Веселой Башни,
располагался отряд пеших монахов, вооруженных устрашающего вида
узловатыми дубинками.
Лешеви су били уклоњени.
Покойников убрали.

Јутарњи ветар на тргу је дизао жуте стубове
прашине.
От утреннего ветра на площади крутились желтые пыльные столбы.
Под широким купастим кровом куле, грактале су и
свађале се као и увек вране — тамо су са балвана
висили лешеви главама окренутим надоле.
Под широкой конической крышей башни, как всегда, орали и ссорились
вороны — там, с выступающих балок, свешивались вздернутые вниз
головой.
Кулу је пре две стотине година саградио предак
покојног краља искључиво у војне сврхе.
Башня была построена лет двести назад предком покойного короля
исключительно для военных надобностей.

Кула је била саграђена на чврстом троспратном
темељу, где су се за случај опсаде чувале залихе
хране.
Она стояла на прочном трехэтажном фундаменте, в котором хранились
некогда запасы пищи на случай осады.
Касније је кула била претворена у тамницу.
Потом башню превратили в тюрьму.
Али, земљотрес је порушио све унутрашње
пролазе, и тамница је морала да буде премештена
у подземље.
Но от землетрясения все перекрытия внутри обрушились, и тюрьму
пришлось перенести в подвалы.

Својевремено се једна арканарска краљица
потужила свом господару, да не може да се
весели због кукњаве затвореника који су тамо
мучени.
В свое время одна из арканарских королев пожаловалась своему
повелителю, что ей мешают веселиться вопли пытаемых, оглашающих
округу.
Њен супруг је тада наредио да у кули од јутра до
вечери свира војни оркестар.
Августейший супруг приказал, чтобы в башне с утра и до ночи играл
военный оркестр.
Тако је кула и добила своје име.
С тех пор башня получила свое нынешнее название.

Одавно је већ личила на пуст и празан камени
скелет, одавно су већ ћелије за саслушање биле
пресељене у наново отворене, најдоње спратове
темеља, одавно већ није свирао никакав
оркестар, а грађани су је још звали Веселом
кулом.
Давно она уже представляла собой пустой каменный каркас, давно уже
следственные камеры переместились во вновь отрытые, самые нижние
этажи фундамента, давно уже не играл там никакой оркестр, а горожане
все еще называли эту башню Веселой.
Обично је око Веселе Куле било пусто.
Обычно вокруг Веселой Башни бывало пустынно.

Али, данас је овде све живнуло.
Но сегодня здесь царило большое оживление.
У кулу су водили, вукли по земљи јуришнике у
исцепаним сивим униформама, вашљиве скитнице
у ритама, полуобучене, престрашене грађане,
девојчуре које су језиво пиштале, у групама су
терали у кулу натмурене протуве из ноћне армије,
који су се стално освртали око себе.
К ней вели, тащили, волокли по земле штурмовиков в изодранных серых
мундирах, вшивых бродяг в лохмотьях, полуодетых, пупырчатых от
страха горожан, истошно вопящих девок, целыми бандами гнали угрюмо
озирающихся оборванцев из ночной армии.

И истовремено су из неких скривених отвора
извлачили лешеве, трпали их на таљиге и
одвозили негде ван града.
И тут же из каких-то потайных выходов вытаскивали крючьями трупы,
валили на телеги и увозили за город.
Ред племића и богатих грађана, који је отпочињао
крај врата канцеларије, посматрао је са страхом и
зебњом ту језиву гунгулу.
Хвост длиннейшей очереди дворян и зажиточных горожан, торчащий из
отверстых дверей канцелярии, со страхом и смятением поглядывал на эту
жуткую суету.

У канцеларију су пуштани сви, а неки су чак и
стражарно привођени.
В канцелярию пускали всех, а некоторых даже приводили под конвоем.
Румата је успео да се угура унутра.
Румата протолкался внутрь.
Заударало је као на сметлишту.
Там было душно, как на свалке.
За широким столом, опкољен разним списковима,
седео је чиновник жуто-белог лица, са великим
гушчијим пером заденутим за клемпаво уво.
За широким столом, обложившись списками, сидел чиновник с желто-
серым лицом, с большим гусиным пером за оттопыренным ухом.

Следећи по реду, благородни дон Кеу, надувено
се шепурећи брковима, рекао је своје име.
Очередной проситель, благородный дон Кэу, спесиво надувая усы, назвал
свое имя.
«Скините капу», безбојним гласом је рекао
Чиновник, не дижући поглед са папира.
— Снимите шляпу, — произнес бесцветным голосом чиновник, не
отрывая глаз от бумаг.
«Род Кеу има привилегију да носи шешир чак и у
присуству самога краља», надувено је изјавио дон
Кеу.
— Род Кэу имеет привилегию носить шляпу в присутствии самого короля,
гордо провозгласил дон Кэу.

«Пред Орденом нико нема никакве привилегије»,
истим безбојним гласом рекао је чиновник.
— Никто не имеет привилегий перед Орденом, — тем же бесцветным
голосом произнес чиновник.
Лице дон Кеа се налило крвљу, али је капу ипак
скинуо.
Дон Кэу запыхтел, багровея, но шляпу снял.
Чиновник је превлачио по списку дугачким жутим
ноктом.
Чиновник вел по списку длинным желтым ногтем.

«Дон Кеу… дон Кеу…», мрмљао је. «Дон Кеу…
Краљевска улица, зграда дванаест?»
— Дон Кэу… дон Кэу… — бормотал он, — дон Кэу… Королевская улица,
дом двенадцать?
«Да», дубоким и љутим гласом рекао је дон Кеу.
— Да, — жирным раздраженным голосом сказал дон Кэу.
«Број четири стотине осамдесет и пет, брате
Тибак.»
— Номер четыреста восемьдесят пять, брат Тибак.

Брат Тибак, који је седео за суседним столом
дебео, сав модар у лицу, потражио је нешто у
папирима, обрисао са чела зној и монотоним
гласом прочитао, придигавши се мало:
Брат Тибак, сидевший у соседнего стола, грузный, малиновый от духоты,
поискал в бумагах, стер с лысины пот и монотонно прочел, поднявшись:

«Број четири стотине осамдесет и пет, дон Кеу,
Краљевска улица, зграда дванаест, јер се
подсмевао имену његовог преосвештенства,
епископа арканарског дон Ребе, на дворском балу
претпрошле године, треба да добије три туцета
батина по голим стражњим деловима тела са
љубљењем ципеле његовог преосвештенства.»
— «Номер четыреста восемьдесят пять, дон Кэу, Королевская, двенадцать,
за поношение имени его преосвященства епископа Арканарского дона
Рэбы, имевшее место на дворцовом балу в позапрошлом году, назначается
три дюжины розог по обнаженным мягким частям с целованием ботинка
его преосвященства».

Брат Тибар је сео.
Брат Тибак сел.
«Идите оним ходником», рекао је чиновник
безбојним гласом, «батине су десно, ципела лево.
— Пройдите по этому коридору, — сказал чиновник бесцветным
голосом, — розги направо, ботинок налево.
Следећи…»
Следующий…
На највеће Руматино чуђење, дон Кеу није
протествовао.
К огромному изумлению Руматы, дон Кэу не протестовал.

Према свему, он се већ нагледао свега док је
чекао у реду.
Видимо, он уже всякого насмотрелся в этой очереди.
Само је подригнуо, достојанствено уфитиљио
бркове и отишао у ходник.
Он только крякнул, с достоинством поправил усы и удалился в коридор.
Следећи, гигантски дон Пифа, који се тресао од
сала, већ је стајао без капе на глави.
Следующий, трясущийся от жира гигантский дон Пифа, уже стоял без
шляпы.

«Дон Пифа…» почео је да понавља чиновник,
превлачећи прстом по списку.
— Дон Пифа… дон Пифа… — забубнил чиновник, ведя пальцем по
списку.
«Млечна улица, зграда два?» Дон Пифа је
испустио из себе некакав грлени звук.
— Улица Молочников, дом два? Дон Пифа издал горловой звук.
«Број пет стотина и четири, брате Тибак.»
— Номер пятьсот четыре, брат Тибак.
Брат Тибак је поново обрисао зној и поново се
придигао.
Брат Тибак снова утерся и снова встал.

«Број пет стотина и четири, дон Пифа, Млечна,
два ништа није скривио пред његовим
преосвештенством — а то значи да је чист.»
— Номер пятьсот четыре, дон Пифа, Молочников, два, ни в чем не
замечен перед его преосвященством — следовательно, чист.
«Дон Пифа», рекао је чиновник, «примите знак
чишћења.
— Дон Пифа, — сказал чиновник, — получите знак очищения.
« Сагао се, извукао из сандука који се налазио
крај његове фотеље гвоздену бразлету и пружио
је благородном Пифи.
— Он наклонился, достал из сундука, стоящего возле кресла, железный
браслет и подал его благородному Пифе.
«Носити на левој руци, показати на први захтев
војника Ордена.
— Носить на левой руке, предъявлять по первому требованию воинов
Ордена.
Следећи…»
Следующий…
Дон Пифа је испустио грлени звук и удаљио се,
разгледајући бразлету.
Дон Пифа издал горловой звук и отошел, разглядывая браслет.
Чиновник је већ понављао следеће име.
Чиновник уже бубнил следующее имя.
Румата је бацио поглед на ред.
Румата оглядел очередь.

Ту је било много познатих лица.
Тут было много знакомых лиц.
Неки су били одевени уобичајено кицошки, други
су се намерно обукли што су могли скромније, али
су сви до једнога били измазани блатом.
Некоторые были одеты привычно богато, другие явно прибеднялись, но
все были основательно измазаны в грязи.

Негде у средини реда је гласно, тако да га сви
чују, дон Сера већ трећи пут за последњих пет
минута проглашавао: «Не видим, зашто чак и
благородни дон не би примио пар батина од
његовог преосвештенства!»
Где-то в середине очереди громко, так, чтобы все слышали, дон Сэра уже
третий раз за последние пять минут провозглашал: «Не вижу, почему бы
даже благородному дону не принять пару розог от имени его
преосвященства!»

Румата је сачекао да следећег упуте у ходник (то
је био познати трговац рибом, он је добио пет
батина без љубљења ципеле због
равнодушности), а онда се пробио до стола и
безобзирно ставио длан на папире пред
чиновника.
Румата подождал, пока следующего отправили в коридор (это был
известный рыботорговец, ему назначили пять розог без целования за
невосторженный образ мыслей), протолкался к столу и бесцеремонно
положил ладонь на бумаги перед чиновником.
«Извините, молим вас», рекао је.
— Прошу прощения, — сказал он.

«Потребно ми је наређење за ослобођење доктора
Будаха.
— Мне нужен приказ на освобождение доктора Будаха.
Ја сам дон Румата.»
Я дон Румата.
«Дон Румата… дон Румата…» почео је да мрмља
овај и, одгурнувши Руматину шаку, почео је да
превлачи ноктом по списку.
Чиновник не поднял головы. — Дон Румата… дон Румата… Забормотал
он и, отпихнув руку Руматы, повел ногтем по списку.
«Шта то радиш, стара мастиљаро!» подвикнуо је
дон Румата.
— Что ты делаешь, старая чернильница? — сказал Румата.
«Потребно ми је наређење за ослобођење!»
— Мне нужен приказ на освобождение!
«Дон Румата… дон Румата…» Изгледало је да је
било немогуће зауставити тај аутомат.
— Дон Румата… дон Румата… — остановить этот автомат было, видимо,
невозможно.
«Улица Котлова, зграда осам.
— Улица Котельщиков, дом восемь.
Број шеснаест, брате Тибак.»
Номер шестнадцать, брат Тибак.
Румата је осетио да су за његовим леђима сви
притајили дисање.
Румата чувствовал, что за его спиной все затаили дыхание.

Па и он се сам, искрено речено, није осећао баш
најлагодније.
Да и самому ему, если признаться, стало не по себе.
Ознојен и љубичастог лица, брат Тибак је устао.
Потный и малиновый брат Тибак встал.

«Број шеснаест, дон Румата, улица Котлова осам
за специјалне заслуге пред Орденом добија
посебну благодарност његовог преосвештенства и
извољева добити наређење о ослобађању доктора
Будаха, са којим Будахом може да ради шта хоће
— веза акт шест — седамнаест — једанаест.»
— Номер шестнадцать, дон Румата, Котельщиков восемь, за специальные
заслуги перед Орденом удостоен особой благодарности его
преосвященства и благоволит получить приказ об освобождении доктора
Будаха, с каковым Будахом поступит по своему усмотрению — смотри
лист шесть — семнадцать — одиннадцать.

Чиновник је одмах извукао тај лист испред
спискова и пружио га Румати.
Чиновник немедленно извлек этот лист из-под списков и протянул Румате.
«Кроз жута врата, други спрат, соба шест, право
ходником десно па лево», рекао је.
— В желтую дверь, на второй этаж, комната шесть, прямо по коридору,
направо и налево, — сказал он.
«Следећи…»
— Следующий…
Румата је бацио поглед на лист.
Румата просмотрел лист.

То није било наређење за ослобађање доктора
Будаха.
Это не был приказ на освобождение Будаха.
То је била дозвола за добијање пропуснице за
пето специјално одељење канцеларије, где је
требало да подигне наређење за секретаријат
тајних послова.
Это было основание для получения пропуска в пятый, специальный отдел
канцелярии, где ему надлежало взять предписание в секретариат тайных
дел.
«Шта си ми то дао, букво једна?» упитао је
Румата.
— Что ты мне дал, дубина? — спросил Румата.
«Где је наређење?»
— Где приказ?
«Кроз жута врата, други спрат, соба шест, право
ходником, десно па онда лево», поновио је
чиновник.
— В желтую дверь, на второй этаж, комната шесть, прямо по коридору
направо и налево, — повторил чиновник.
«Питам, где је наредење?» заурлао је Румата.
— Я спрашиваю, где приказ? — рявкнул Румата.

«Не знам… не знам… Следећи!» Над самим уветом
Румата је зачуо некакво соптање, и нешто меко и
врело му се навалило на леђа.
— Не знаю… не знаю… Следующий! Над ухом Руматы послышалось
сопение, и что-то мягкое и жаркое навалилось ему на спину.
Склонио се мало у страну.
Он отстранился.
Ка столу се поново пробијао дон Пифа.
К столу снова протиснулся дон Пифа.
«Не иде», рекао је плачљивим гласом.
— Не лезет, — сказал он пискливо.
Чиновник га је погледао мутним погледом.
Чиновник мутно поглядел на него.

«Име? Звање?» упитао је.
— Имя? Звание? — спросил он.
«Не иде», поновио је дон Пифа, цимајући
бразлету, која једва да је могла да му стане на
три дебела прста.
— Не лезет, — снова сказал дон Пифа, дергая браслет, едва налезающий
на три жирных пальца.
«Не иде… не иде…» промрмљао је чиновник и
наједном је привукао дебелу књигу, која је
лежала на десном крају стола.
— Не лезет… не лезет… — пробормотал чиновник и вдруг притянул к
себе толстую книгу, лежащую справа на столе.

Књига је деловала злослутно у црном замашћеном
повезу.
Книга была зловещего вида — в черном засаленном переплете.
Неколико секунди је дон Пифа запањено
посматрао књигу, а после се наједном тргао и, не
проговоривши ни једну једину реч, појурио ка
излазу.
Несколько секунд дон Пифа оторопело смотрел на нее, потом вдруг
отшатнулся и, не говоря ни слова, устремился к выходу.
У реду су почели да галаме: «Не задржавајте се,
брже!» Румата се такође удаљио од стола.
В очереди загомонили: «Не задерживайтесь, быстрее!» Румата тоже
отошел от стола.
Ово је одиста ужас, помислио је.
Вот это трясина, подумал он.
Но, ја ћу вам… Чиновник је почео да чита у
пространство: «Ако наведени знак чишћења не
може да стане на леви зглавак руке очишћеног,
или ако очишћени нема леви зглавак као такав…»
Ну, я вас… Чиновник принялся бубнить в пространство: «Если же
указанный знак очищения не помещается на левом запястье очищенного
или ежели очищенный не имеет левого запястья как такового…»

Румата је обишао сто, спустио обе руке у сандук
са бразлатама, заграбио колико је могао и кренуо
напоље.
Румата обошел стол, запустил обе руки в сундук с браслетами, захватил,
сколько мог, и пошел прочь.
«Ехеј, ехеј», безизражајно му се обратио
чиновник.
— Эй, эй, — без выражения окликнул его чиновник.
«А на основу чега?»
— Основание!

«У име господа!» значајно је рекао Румата,
бацивши поглед преко рамена.
— Во имя господа, — значительно сказал Румата, оглянувшись через
плечо.
Чиновник и брат Тибак су у исти мах устали и у
један глас одговорили: «У име његово.
Чиновник и брат Тибак дружно встали и нестройно ответили: «Именем
его».
« Људи у реду гледали су за Руматом са завишћу
и дивљењем.
Очередь глядела вслед Румате с завистью и восхищением.

Изашавши из канцеларије, Румата је лагано
кренуо према Веселој Кули, стављајући успут
бразлете на леву руку.
Выйдя из канцелярии, Румата медленно направился к Веселой Башне,
защелкивая по дороге браслеты на левой руке.
Имао их је укупно девет, а на леву руку је могао
да их стави само пет.
Браслетов оказалось девять, и на левой руке уместилось только пять.
Остале четири Румата је ставио на десну руку.
Остальные четыре Румата нацепил на правую руку.
На препад је хтео да ме ухвати епископ
арканарски, мислио је.
На измор хотел меня взять епископ Арканарский, думал он.
Неће од свега тога ништа испасти.
Не выйдет.
Бразлете су звецкале на сваком кораку, Румата је
у руци држао на први поглед веома важан папир
— акт шест-седамнаест-једанаест, украшен
разнобојним печатима.
Браслеты звякали на каждом шагу, в руке Румата держал на виду
внушительную бумагу лист шесть — семнадцать — одиннадцать,
украшенный разноцветными печатями.
Монаси, на које је успут наилазио, било да су
ишли пешице или јахали — брзо су му уступали
пут.
Встречные монахи, пешие и конные, торопливо сворачивали с дороги.
У гомили се на пристојној раздаљини час
појављивао, час опет нестајао неприметни агент
— телохранитељ.
В толпе на почтительном расстоянии то появлялся, то исчезал
неприметный шпион-телохранитель.

Румата је немилосрдно млатарајући канијама
мачева, успео да се на крају пробије до врата,
бесно се издрао на стражара који је кренуо на
њега, и, прошавши кроз двориште, почео да се
спушта низ степемце, излизане и окруњене, у
тмину озарену бакљама које су се димиле.
Румата, немилосердно колотя замешкавшихся ножнами мечей, пробрался
к воротам, грозно рыкнул на сунувшегося было стражника и, миновав
двор, стал спускаться по осклизлым, выщербленным ступеням в
озаренный коптящими факелами полумрак.

Овде су се налазиле најчувеније тајне бившег
министарства одбране круне — краљевска
тамница и истражне ћелије.
Здесь начиналась святая святых бывшего министерства охраны короны —
королевская тюрьма и следственные камеры.
У засвођеним ходницима, на сваких десет
корачаја, из зарђалог металног прстена у зиду
вирила је смрдљива бакља.
В сводчатых коридорах через каждые десять шагов торчал из ржавого
гнезда в стене смердящий факел.

Под сваком бакљом су се у ниши, налик на
пећину, црнела врата, са решеткама на
прозорчету.
Под каждым факелом в нише, похожей на пещеру, чернела дверца с
зарешеченным окошечком.
То су били улази у тамничке просторије, који су
споља били затворени тешким металним резама.
Это были входы в тюремные помещения, закрытые снаружи тяжелыми
железными засовами.
Ходници су били пуни.
В коридорах было полно народу.

Гурали су се, трчали, викали, наређивали…
Звекетале су резе, лупала врата, некога су тукли
и тај неко је урлао, некога су вукли и тај се
отимао, некога су гурали у ћелију која је и без
тога била препуњена, некога су опет покушавали
да извуку из ћелије и нису могли, а он је урало:
«Нисам ја, нисам ја!» и хватао се за суседе.
Толкались, бегали, кричали, командовали… Скрипели засовы, хлопали
двери, кого-то били, и он вопил, кого-то волокли, и он упирался, кого-то
заталкивали в камеру, и без того набитую до отказа, кого-то пытались из
камеры вытянуть и никак не могли, он истошно кричал: «Не я, не я!» — и
цеплялся за соседей.

Лица монаха на које је наилазио била су до
крајности пословна.
Лица встречных монахов были деловиты до ожесточенности.
Сви су некуда хитали, свако је обављао посао од
изузетног значаја.
Каждый спешил, каждый творил государственной важности дела.
Румата је, покушавајући да се снађе где се шта
налази, лагано пролазио ходник за ходником,
спуштајући се све ниже и ниже; на доњим
спратовима било је већ мирније.
Румата, пытаясь разобраться, что к чему, неторопливо проходил коридор
за коридором, спускаясь все ниже и ниже. В нижних этажах было
поспокойнее.
Овде су, судећи по разговорима, полагали испите
апсолвенти Патриотске школе.
Здесь, судя по разговорам, экзаменовались выпускники Патриотической
школы.
Полуголи момци у кожним прегачама у гомилама
су стајали пред вратима ћелија за мучење,
прелиставали умашћена упутства и повремено
одлазили да пију воду из велике бачве са
лончетом на ланцу.
Полуголые грудастые недоросли в кожаных передниках стояли кучками у
дверей пыточных камер, листали засаленные руководства и время от
времени подходили пить воду к большому баку с кружкой на цепи.

Из ћелија су допирали ужасни јауци, звуци
удараца, заударало је на палеж.
Из камер доносились ужасные крики, звуки ударов, густо тянуло горелым.
И разговори, разговори!…
И разговоры, разговоры!…
«Костолом има један велики шраф горе, и он се
ето сломио.
— У костоломки есть такой винт сверху, так он сломался.
А зар сам ја крив? Претукао ме је.
А я виноват? Он меня выпер.

‘Буково дрво’, каже ми, ‘ево ти’, каже, ‘пет по
стражњици и дођи поново!’…»
«Дубина, — говорит, — стоеросовая, получи, — говорит, — пять по
мягкому и опять приходи…»
«А не би било лоше сазнати ко туче, можда наш
брат студент и туче.
— А вот узнать бы, кто сечет, может, наш же брат студент и сечет.
И договорити се унапред, скупити пет гроша по
глави и стрпати му у џеп…»
Так договориться заранее, грошей по пять с носу собрать и сунуть…
«Када је масти много, зубац не вреди усијавати,
он ће се свеједно у салу охладити.
— Когда жиру много, накалять зубец не след, все одно в жиру остынет.
Ти машице узми и сало мало уклони…»
Ты щипчики возьми и сало слегка отдери…
«Па чизме господа бога су за ноге, оне су широке
и на клиновима су, а рукавице великомученици су
— на шрафовима, то је специјално за руке, да ли
си ме схватио?»
— Так ведь поножи господа бога для ног, они пошире будут и на клиньях,
а перчатки великомученицы — на винтах, это для руки специально,
понял?

«Да прецркнеш од смеха, браћо! Улазим, гледам
— и шта мислите, ко је у ланцима? Фика Риди,
месар из наше улице, за уши ме је стално, када је
био пијан, вукао.
— Смехота, братья! Захожу, гляжу — в цепях-то кто? Фика Рыжий,
мясник с нашей улицы, уши мне все пьяный рвал.
Но, држи се, мислим, сада ћу се ја мало
забавити…»
Ну, держись, думаю, уж порадуюсь я…
«А Пекора Губа, како су га монаси јутрос одвукли,
још се није вратио.
— А Пэкора Губу как с утра монахи уволокли, так и не вернулся.

Није чак ни на испит дошао.»
И на экзамен не пришел.
«Ех, требало је воденицу за месо да применим, а
ја, блесан, ударио га шипком по боку и ребро му
сломио.
— Эх, мне бы мясокрутку применить, а я его сдуру ломиком по бокам, ну,
сломал ребро.
Тада ме је отац Кин дограбио за слепоочницу,
чизмом ме докачио под ребра, и то тако тачно,
браћо, да вам морам рећи — светлост више нисам
видео, и сада ме још боли.
Тут отец Кин меня за виски, сапогом под копчик, да так точно, братья,
скажу вам — света я невзвидел, до се больно.
‘Шта ми’, каже, ‘материјал квариш?’»
«Ты что, — говорит, — мне матерьял портишь?»
Пазите, пазите, пријатељи моји, мислио је Румата,
лагано окрећући главу на све стране.
Смотрите, смотрите, друзья мои, думал Румата, медленно поворачивая
голову из стороны в сторону.
То није теорија.
Это не теория.
То још нико од људи није видео.
Этого никто из людей еще не видел.

Пазите, слушајте, снимајте… и цените, и волите,
ђаво вас све однео, своје доба и клањајте се
сенима оних, који су прошли кроз све то!
Смотрите, слушайте, кинографируйте… и цените, и любите, черт вас
возьми, свое время, и поклонитесь памяти тех, кто прошел через это!
Гледајте пажљиво те њушке, младе тупе,
равнодушне, које су се навикле на сва могућа
средства, и не окрећите нос, ваши сопствени
преци нису били ништа бољи…
Вглядывайтесь в эти морды, молодые, тупые, равнодушные, привычные ко
всякому зверству, да не воротите нос, ваши собственные предки были не
лучше…

Запазили су га.
Его заметили.
Десетак пари очију које су одиста свашта виделе,
почеле су да зуре у њега.
Десяток пар всякого повидавших глаз уставился на него.
«Ено га, дон стоји.
— Во, дон стоят.
У лицу је убледео.»
Побелели весь.
«Хе… Па зна се, благородни нису на то навикли…»
— Хе… Так благородные, известно, не в привычку…

«Воду, кажу, треба у таквом случају дати, али је
ланац кратак, не може да стигне…»
— Воды, говорят, в таких случаях дать, да цепь коротка, не дотянуть…
«Ништа, ништа, доћи ће већ к себи…»
— Чего там, оклемаются…
«Мени би таквога… Таквог ма шта да питаш,
одмах све одговара…»
— Мне бы такого… Такие про что спросишь, про то и ответят…
«Ви браћо тише, јер ако нас груне… Колико само
бразлета има… И папир уз то још.»
— Вы, братья, потише, не то как рубанет… Колец-то сколько… И бумага.

«Како нас само посматра… Да се удаљимо браћо,
што даље од греха…»
— Как-то они на нас уставились… Отойдем, братья, от греха.
У групи су кренули са места, отишли у сенку и
одатле почели да блеште опрезним очима паука.
Они группой стронулись с места, отошли в тень и оттуда поблескивали
осторожными паучьими глазками.
Но, доста је од мене, помислио је Румата.
Ну, хватит с меня, подумал Румата.

Већ је хтео да ухвати за мантију монаха који је
тада пролазио, али је одмах приметио тројицу,
који нису никуда јурили, који су радили стојећи
на месту.
Он примерился было поймать за рясу пробегающего монаха, но тут
заметил сразу трех, не суетящихся, а занятых делом на месте.
Они су палицама тукли џелата: према свему зато
што је лоше радио.
Они лупили палками палача: видимо, за нерадивость.
Румата подошел к ним.

«У име господа», тихо је рекао, звекнувши својим
бразлетама.
— Во имя господа, — негромко сказал он, брякнув кольцами.
Монаси су спустили палице, погледали га.
Монахи опустили палки, присмотрелись.
«У име његово», рекао је највиши.
— Именем его, — сказал самый рослый.
«Но, очеви», рекао је Румата, «одведите ме до
надзорника ходника.»
— А ну, отцы, — сказал Румата, — проводите к коридорному смотрителю.
Монаси су се згледали.
Монахи переглянулись.

Џелат је брзо отпузао и сакрио се иза бачве са
водом.
Палач проворно отполз и спрятался за баком.
«А шта ће ти он?» упитао је највиши монах.
— А он тебе зачем? — спросил рослый монах.
Румата му је ћутке принео папир лицу, подржао га
мало и спустио.
Румата молча поднял бумагу к его лицу, подержал и опустил.
«Аха», рекао је монах.
— Ага, — сказал монах.
«Но, данас сам ја надзорник ходника.»
— Ну, я нынче буду коридорный смотритель.

«Одлично», рекао је Румата и савио папир у
трубу.
— Превосходно, — сказал Румата и свернул бумагу в трубку.
«Ја сам дон Румата.
— Я дон Румата.
Његово преосвештенство ми је поклонило доктора
Будаха.
Его преосвященство подарил мне доктора Будаха.
Иди и доведи ми га.»
Ступай и приведи его.
Монах је стрпао руку под капуљачу и почео да се
чеше.
Монах сунул руку под клобук и громко поскребся.
«Будах?» рекао је размишљајући.
— Будах? — сказал он раздумчиво.
«Који је тај Будах? Развратник, шта ли?»
— Это который же Будах? Растлитель, что ли?
«Не», рекао је други монах.
— Не, — сказал другой монах.
«Развратник је — Рудах.
— Растлитель — тот Рудах.
Њега су ноћас ослободили.
Его и выпустили еще ночью.
Сам отац Кин га је отковао и напоље извео.
Сам отец Кин его расковал и наружу вывел.
А ја…»
А я…
«Глупости, глупости!» нестрпљиво је рекао
Румата, лупкајући се папиром по куку.
— Вздор, вздор! — нетерпеливо сказал Румата, похлопывая себя бумагой
по бедру.
«Будах.
— Будах.
Краљевски тровач…»
Королевский отравитель.
«А-а…» рекао је надзорник.
— А-а… — сказал смотритель.
«Знам.
— Знаю.

Он је већ сигурно на колцу… Брате Пака, отиђи-
дер до дванаесте, по гледај.
Так он уже на колу, наверное… Брат Пакка, сходи в двенадцатую,
посмотри.
А ти, хоћеш ли да га изведеш?» обратио се он
Румати.
А ты что, выводить его будешь? — обратился он к Румате.
«Разуме се», рекао је Румата.
— Естественно, — сказал Румата.
«Мој је.»
— Он мой.
«Онда папир изволи дати овамо.
— Тогда бумажечку позволь сюда.

Папир ће у предмет да иде», Румата му је дао
папир.
Бумажечка в дело пойдет. — Румата отдал бумагу.
Надзорник је почео да врти папир у рукама,
разгледајући печате, а онда је рекао
одушевљено:
Смотритель повертел ее в руках, разглядывая печати, затем сказал с
восхищением:
«Но, и пишу људи! Ти, дон, стани мало у страну,
причекај, сада смо заузети… Ехеј, а где ли је онај
нестао?»
— Ну и пишут же люди! Ты, дон, постой в сторонке, подожди, у нас тут
пока дело… Э, а куда этот-то подевался?
Монаси су почели да се осврћу, тражећи џелата
који је погрешио.
Монахи стали озираться, ища провинившегося палача.
Румата се удаљио.
Румата отошел.
Џелата су извукли иза бачве, поново положили на
под и почели пословно, без сувише суровости да
туку.
Палача вытащили из-за бака, снова разложили на полу и принялись
деловито, без излишней жестокости пороть.

Кроз пет минута се иза заокрета појавио монах,
вукући за собом на конопцу мршавог, потпуно
седог старца у тамној одећи.
Минут через пять из-за поворота появился посланный монах, таща за
собой на веревке худого, совершенно седого старика в темной одежде.
«Ево га, то је Будах!» радосно је повикао монах
још из даљине.
— Вот он, Будах-то! — радостно закричал монах еще издали.
«И уопште није на колцу, жив је Будах, здрав!
Мало је, истина, онемоћао, одавно већ, према
свему, гладан седи…»
— И ничего он не на колу, живой Будах-то, здоровый! Маленько ослабел,
правда, давно, видать, голодный сидит…
Румата им је кренуо у сусрет, отео конопац из
руку монаха и смакао омчу са старчевог врата.
Румата шагнул им навстречу, вырвал веревку из рук монаха и снял петлю
с шеи старика.
«Ви сте Будах Ирукански?» упитао је.
— Вы Будах Ируканский? — спросил он.
«Да», рекао је старац, гледајући га искоса.
— Да, — сказал старик, глядя исподлобья.
«Ја сам Румата, пођите за мном и не заостајте.
— Я Румата, идите за мной и не отставайте.
« Румата се окренуо према монасима.
— Румата повернулся к монахам.
«У име господа», рекао је.
— Во имя господа, — сказал он.
Надзорник је исправио леђа и, спустивши мотку,
одговорио изгубивши дах: «У име његово.»
Смотритель разогнул спину и, опустив палку, ответил, чуть задыхаясь:
«Именем его».
Румата је погледао Будаха и констатовао је да се
старац држи за зид и да једва стоји на ногама.
Румата поглядел на Будаха и увидел, что старик держится за стену и еле
стоит.
«Лоше ми је», рекао је, болешљиво се
смешкајући.
— Мне плохо, — сказал он, болезненно улыбаясь.
«Извините, благородни доне.»
— Извините, благородный дон.

Румата га је узео под руку и повео.
Румата взял его под руку и повел.
Када су монаси нестали са видика, зауставио се,
извукао из фиоле таблету спорамина и пружио је
Будаху.
Когда монахи скрылись из виду, он остановился, достал из ампулы
таблетку спорамина и протянул Будаху.
Будах га је упитно погледао.
Будах вопросительно взглянул на него.
«Прогутајте ово», рекао му је Румата.
— Проглотите, — сказал Румата.
«Одмах ће вам бити лакше.»
— Вам сразу станет легче.

Будах је, ослањајући се и даље о зид узео
таблету, погледао је, помирисао, дигао космате
веђе, после је опрезно ставио на језик, и почео да
цмокће уснама.
Будах, все еще опираясь на стену, взял таблетку, осмотрел, понюхал,
поднял косматые брови, потом осторожно положил на язык и почмокал.
«Гутајте, гутајте», са осмејком на лицу рекао је
Румата.
— Глотайте, глотайте, — с улыбкой сказал Румата.
Будах је прогутао.
Будах проглотил.
«Хм-м-м», проговорио је.
— М-м-м… — произнес он.
«Сматрао сам да знам све о лековима.
— Я полагал, что знаю о лекарствах все.
« Заћутао је, ослушкујући самога себе.
— Он замолчал, прислушиваясь к своим ощущениям.
«Хм-м-м-м!» рекао је.
— М-м-м-м! — сказал он.
«Интересантно! Сушена слезина вепра ‘Y’? Иако
није, укус није на трулеж.»
Любопытно! Сушеная селезенка вепря Ы? Хотя нет, вкус не гнилостный.
«Хајдемо», рекао је Румата.
— Пойдемте, — сказал Румата.

Кренули су ходником, попели се степеницама,
прошли још један ходник и попели се уз једно
степениште.
Они пошли по коридору, поднялись по лестнице, миновали еще один
коридор и поднялись еще по одной лестнице.
И тада се Румата зауставио као укопан.
И тут Румата остановился как вкопанный.
Наједном је добро му познат урлик одјекнуо под
тамничким сводовима.
Знакомый густой рев огласил тюремные своды.

Негде у недрима ове тамнице урлао је свом
снагом, просипајући око себе најчудовишније
псовке и проклетства, псујући бога, свеце, пакао,
Свети Орден, дон Ребу и још много што-шта
друго, најближи му пријатељ, барон Пампа дон
Бау-но Суруга-но-Гата-но-Арканарски.
Где-то в недрах тюрьмы орал во всю мочь, сыпля чудовищными
проклятиями, понося бога, святых, преисподнюю, Святой Орден, дона
Рэбу и еще многое другое, душевный друг барон Пампа дон Бау-но-
Суруга-но-Гатта-но-Арканара.
Ипак је улетео барон, помислио је Румата, кајући
се.
Все-таки попался барон, подумал Румата с раскаянием.
Сасвим сам заборавио на њега.
Я совсем забыл о нем.
А он на мене не би заборавио… Румата је брзо
смакао са руке две бразлете, набацио их на
мршаве руке доктора Будаха и рекао:
А он бы обо мне не забыл… Румата поспешно снял с руки два браслета,
надел на худые запястья доктора Будаха и сказал:
«Пењите се горе, али напоље не излазите.
— Поднимайтесь наверх, но за ворота не выходите.
Чекајте ме негде по страни.
Ждите где-нибудь в сторонке.

Ако почну да вам досађују, покажите бразлете и
понашајте се што дрскије можете.»
Если пристанут, покажите браслеты и держитесь нагло.
Барон Пампа је урлао, као атомски ледоломац у
поларној магли.
Барон Пампа ревел, как атомоход в полярном тумане.
Ехо је одјекивао под сводовима.
Гулкое эхо катилось под сводами.
Људи у ходницима су се смирили, прислушкујући
отворених устију.
Люди в коридорах застыли, благоговейно прислушиваясь с раскрытыми
ртами.

Многи су одмахивали од себе палцем, терајући од
себе нечастивог.
Многие омахивались большим пальцем, отгоняя нечистого.
Румата се скотрљао низ два степеништа,
обарајући са ногу монахе на које је наилазио,
правећи себи пут канијама мачева кроз гомилу
апсолвената и једним ударцем ноге отворио врата
ћелије, из које се чуло урлање.
Румата скатился по двум лестницам, сбивая с ног встречных монахов,
ножнами мечей проложил себе дорогу сквозь толпу выпускников и
пинком распахнул дверь камеры, прогибающуюся от рева.

У светлости бакље, угледао је свог пријатеља
Пампу: моћан барон био је потпуно наг разапет на
зиду главом окренутом надоле.
В мятущем свете факелов он увидел друга Пампу: могучий барон был
распят на стене вниз головой.
Лице му је било поцрнело од крви која је наврла у
њега.
Лицо его почернело от прилившей крови.

За маленим сточићем је седео, зачепивши прстима
уши, погурени чиновник, а сав ознојени џелат,
налик на зубара, преметао је по металном лавору
некакве инструменте који су звецкали.
За кривоватым столиком сидел, заткнув уши, сутулый чиновник, а
лоснящийся от пота палач, чем-то похожий на дантиста, перебирал в
железном тазу лязгающие инструменты.
Румата је пажљиво затворио врата за собом,
пришао џелату са леђа и лупио га дршком мача по
потиљку.
Румата аккуратно закрыл за собой дверь, подошел сзади к палачу и ударил
его рукояткой меча по затылку.

Џелат се тргао, ухватио за главу и сео у лавор.
Палач повернулся, охватил голову и сел в таз.
Румата је извукао из каније мач и пресекао сто са
папирима, за којим је седео чиновник.
Румата извлек из ножен меч и перерубил стол с бумагами, за которым
сидел чиновник.
Све је било у најбољем могућем реду.
Все было в порядке.
Џелат је седео у лавору, јечећи, а чиновник је
брзо четвороношке побегао у угао и тамо легао.
Палач сидел в тазу, слабо икая, а чиновник очень проворно убежал на
четвереньках в угол и прилег там.

Румата је пришао барону, који га је радознало-
радосно посматрао одоздо нагоре, ухватио ланац,
који је држао баронове ноге, и са два потеза
рукама га ишчупао из зида.
Румата подошел к барону, с радостным любопытством глядевшему на него
снизу вверх, взялся за цепи, державшие баронские ноги, и в два рывка
вырвал их из стены.
После је опрезно поставио барона на ноге.
Затем он осторожно поставил ноги барона на пол.
Барон је ћутао, скаменивши се у чудноватој пози,
а онда се тргао и ослободио руке.
Барон замолчал, застыл в странной позе, затем рванулся и освободил руки.

«Могу ли да поверујем», поново је почео да грми,
колутајући својим закрвављеним очима, «да сте
то ви, мој благородни пријатељу? Коначно сам вас
нашао!»
— Могу ли я поверить, — снова загремел он, вращая налитыми кровью
белками, — что это вы, мой благородный друг?! Наконец-то я нашел вас!
«Да, то сам ја», рекао је Румата.
— Да, это я, — сказал Румата.
«Хајдемо што пре одавде, драги мој, овде вам
није место.»
— Пойдемте отсюда, мой друг, вам здесь не место.
«Пива!» рекао је барон.
— Пива! — сказал барон.
«Овде негде је било пиво.
— Где-то здесь было пиво.
« Прошетао се по ћелији, вукући за собом остатке
ланца и не престајући да ларма.
— Он пошел по камере, волоча обрывки цепей и не переставая громыхать.
«Пола ноћи сам јурцао по граду! Ђаво га однео,
рекли су ми да сте ухапшени, и побио сам гомилу
људи! Био сам више него сигуран да ћу вас наћи у
овој тамници! А, ево га!»
— Полночи я бегал по городу! Черт возьми, мне сказали, что вы
арестованы, и я перебил массу народу! Я был уверен, что найду вас в этой
тюрьме! А, вот оно!

Пришао је џелату и одгурнуо га, као прашину,
заједно са лавором.
Он подошел к палачу и смахнул его, как пыль, вместе с тазом.
Под лавором се налазило буренце.
Под тазом обнаружился бочонок.
Барон је песницом избио данце, дигао буре и
преврнувши га над собом, дигао главу.
Барон кулаком выбил дно, поднял бочонок и опрокинул его над собой,
задрав голову.
Струја пива је почела да му се слива у уста.
Струя пива с клокотанием устремилась в его глотку.

Каква је ово лепота, размишљао је Румата, нежно
посматрајући барона.
Что за прелесть, думал Румата, с нежностью глядя на барона.
Човек би још могао да помисли да је то бик,
глупави бик без мозга, али он ме је тражио, хтео
је да ме спасе, и дошао је, сигурно овамо, у
тамницу сам по мене…
Казалось бы, бык, безмозглый бык, но ведь искал же меня, хотел спасти,
ведь пришел, наверное, сюда в тюрьму за мной, сам…
Не, има људи и у овом свету, нека је проклет…
Како је све добро испало!
Нет, есть люди и в этом мире, будь он проклят… Но до чего удачно
получилось!
Барон је испразнио буре и бацио га у угао, где је
од страха дрхтао чиновник.
Барон осушил бочонок и швырнул в угол, где шумно дрожал чиновник.
У углу је нешто запиштало.
В углу пискнуло.
«Но, ето», рекао је барон, бришући браду
надланицом.
— Ну вот, — сказал барон, вытирая бороду ладонью.
«Сада могу да кренем са вама.
— Теперь я готов следовать за вами.
Чини ми се да није важно што сам го?»
Это ничего, что я голый?

Румата се осврнуо, пришао џелату и смакао са
њега прегачу.
Румата огляделся, подошел к палачу и вытряхнул его из фартука.
«За сада узмите ово», рекао је.
— Возьмите пока это, — сказал он.
«У праву сте», рекао је барон, везујући прегачу
око паса.
— Вы правы, — сказал барон, обвязывая фартук вокруг чресел.
«Било би одиста незгодно да дођем код баронесе
потпуно го…»
— Было бы неудобно явиться к баронессе голым…
Изашли су из ћелије.
Они вышли из камеры.
Нико се није усуђивао да их заустави, ходник је
постајао пуст на двадесет корачаја испред њих.
Ни один человек не решился заступить им дорогу, коридор пустел за
двадцать шагов.
«Све ћу их разнети у комаде», урлао је барон.
— Я их всех разнесу, — ревел барон.
«Запосели су мој замак! И посадили тамо некаквог
оца Ариму! Не знам какав је он отац, али његова
деца ће, кунем се господом, ускоро постати
сирочићи.
— Они заняли мой замок! И посадили там какого-то отца Ариму! Не знаю,
чей он там отец, но дети его, клянусь господом, скоро осиротеют.

Ђаво га однео, драги мој, зар не налазите да је
овде таваница зачуђујуће ниска? Сву сам главу
изубијао…»
Черт подери, мой друг, вы не находите, что здесь удивительно низкие
потолки? Я исцарапал всю макушку…
Изашли су из куле.
Они вышли из башни.
Промакао им је испред очију и нестао у гомили
агент— телохранитељ.
Мелькнул перед глазами и шарахнулся в толпу шпион-телохранитель.
Румата је дао знак Будаху да крене за њим.
Румата дал Будаху знак следовать за ними.

Гомила крај врата се размакла, као да ју је неко
пресекао мачем.
Толпа у ворот раздалась, как будто ее рассекли мечом.
Чуло се како једни вичу да је побегао важан
државни злочинац, а други, да: «Ето иде Голи
Ђаво, чувени есторски џелат-убица.»
Было слышно, как одни кричат, что сбежал важный государственный
преступник, а другие, что «Вот он, Голый Дьявол, знаменитый эсторский
палач-расчленитель».
Барон је изашао на сред трга и тамо се зауставио,
мрштећи се од јаке сунчеве светлости.
Барон вышел на середину площади и остановился, морщась от солнечного
света.

Требало је пожурити.
Следовало торопиться.
Румата се брзо осврнуо.
Румата быстро огляделся.
«Негде овде је био мој коњ», рекао је барон.
— Где-то тут была моя лошадь, — сказал барон.
«Ехеј, коња овамо!»
— Эй, кто там! Коня!
Крај стуба за везивање коња, где су трупкали
коњи Ордена, сви су се узмували.
У коновязи, где топтались лошади орденской кавалерии, возникла суета.
«Не тога!» дрекнуо је барон.
— Не ту! — рявкнул барон.

«Ено онога тамо — Шарца!»
— Вон ту — серую в яблоках!
«У име господа!» са закашњењем је повикао
Румата и повукао преко главе опасач са десним
мачем.
— Во имя господа! — запоздало крикнул Румата и потащил через голову
перевязь с правым мечом.
Преплашени монах у измашћеној ризи привео је
барону коња.
Испуганный монашек в замаранной рясе подвел барону лошадь.

«Дајте му нешто, дон Румата», рекао је барон,
тешко ускачући у седло.
— Дайте ему что-нибудь, дон Румата, — сказал барон, тяжело поднимаясь
в седло.
«Стој, стој!» повикали су код куле.
— Стой, стой! — закричали у башни.
Преко трга, замахујући мочугама, трчали су
монаси.
Через площадь, размахивая дубинками, бежали монахи.
Румата је гурнуо барону у руке мач.
Румата сунул барону меч.
«Похитајте, бароне», рекао је.
— Торопитесь, барон, — сказал он.

«Да», рекао је Пампа.
— Да, — сказал Пампа.
«Треба похитати.
— Надо спешить.
Онај Арима ће ми испразнити подрум.
Этот Арима разграбит мой погреб.
Чекам вас код себе сутра или прекосутра, драги
мој.
Я жду вас у себя завтра или послезавтра, мой друг.
Шта да пренесем баронеси?»
Что передать баронессе?
«Пољубите јој руку», рекао је Румата.
— Поцелуйте ей руку, — сказал Румата.

Монаси су били већ сасвим близу.
Монахи уже были совсем близко.
«Брже, брже, бароне!…»
Скорее, скорее, барон!…
«Али, да ли сте ви барем безбедни?» узнемирено
га је упитао барон.
— Но вы-то в безопасности? — с беспокойством осведомился барон.
«Јесам, ђаво га однео, јесам! Напред!»
— Да, черт возьми, да! Вперед!
Барон је потерао коња галопом, право на гомилу
монаха.
Барон бросил коня в галоп, прямо на толпу монахов.

Неко је пао на земљу, неко је почео да урла,
дигла се прашина, почела су да топћу копита по
каменим плочама и — барон је нестао.
Кто-то упал и покатился, кто-то заверещал, поднялась пыль, простучали
копыта по каменным плитам — и барон исчез.
Румата је гледао у уличицу, где су седели, ништа
не схватајући, монаси оборени са ногу, када му је
један улагивачки глас прошаптао над самим
уветом:
Румата смотрел в переулок, где сидели тряся головами, сбитые с ног, когда
вкрадчивый голос произнес над его ухом:

«Драги, мој благородни доне, зар вам се не чини,
да сте себи дозволили мало превише?»
— Мой благородный дон, а не кажется ли вам, что вы слишком много себе
позволяете?
Румата се осврнуо.
Румата обернулся.
У лице му је са напетим осмејком у очима гледао
дон Реба.
В лицо ему с несколько напряженной улыбкой пристально глядел дон
Рэба.
«Превише?» поновио је Румата.
— Слишком много? — переспросил Румата.
«Ја не знам ту реч — ‘превише’.
— Мне не знакомо это слово — «слишком».
« Наједном се сетио дон Сере.
— Он вдруг вспомнил дона Сэра.
«И све у свему не видим зашто један благородни
дон не би помогао другоме, који се нашао у
незгоди.»
— И вообще не вижу, почему бы одному благородному дону не помочь
другому в беде.
Поред њих су, подигавши копља, тешко
прокаскали коњаници — кренули су у потеру.
Мимо, уставив пики, тяжко проскакали всадники — в погоню.
Лице дон Ребе се наједном некако променило.
В лице дона Рэбы что-то изменилось.

«Но, добро», рекао је.
— Ну хорошо, — сказал он.
«Нећемо више о том… Ох, видим овде
високоученог доктора Будаха… Одлично
изгледате, докторе.
— Не будем об этом… О, я вижу здесь высокоученого доктора Будаха…
Вы прекрасно выглядите, доктор.
Мораћу да направим ревизију у својој тамници.
Мне придется обревизовать свою тюрьму.

Државни злочинци, чак и када су пуштени на
слободу, не смеју да излазе из тамнице — њих
морају да износе из ње.»
Государственные преступники, даже отпущенные на свободу, не должны
выходить из тюрьмы — их должны выносить.
Доктор Будах је, као слеп, кренуо право на њега.
Доктор Будах, как слепой, двинулся на него.
Румата је брзо стао између њих.
Румата быстро встал между ними.
«Узгред буди речено, дон Реба», рекао је, «какав
је ваш однос према оцу Арими?»
— Между прочим, дон Рэба, — сказал он, — как вы относитесь к отцу
Ариме?

«Према оцу Арими?» Дон Реба је високо дигао
веђе.
— К отцу Ариме? — дон Рэба высоко поднял брови.
«Одлични официр.
— Прекрасный военный.
Заузима истакнути положај у мојој епископији.
Занимает видный пост в моей епископии.
А у чему је ствар?»
А в чем дело?

«Као верни слуга вешег преосвештенства»,
клањајући се злурадо је рекао Румата, «хитам да
вас обавестим да можете сматрати да је тај
истакнути положај сада упражњен.»
— Как верный слуга вашего преосвященства, — кланяясь, с острым
злорадством сказал Румата, — спешу сообщить вам, что этот видный пост
вы можете считать вакантным.
«Али, зашто?»
— Но почему?
Румата је бацио поглед према уличици, где се још
није смирила жућкаста прашина.
Румата посмотрел в переулок, где еще не рассеялась желтая пыль.

Дон Реба је такође бацио поглед у том правцу.
Дон Рэба тоже посмотрел туда.
Лице му је постало забринуто.
На лице его появилось озабоченное выражение.
Било је већ прошло подне, када је Кира позвала
благородног господина и његовог високоученог
пријатеља за сто.
Было уже далеко за полдень, когда Кира пригласила благородного
господина и его высокоученого друга к столу.

Доктор Будах је, умивши се, пресвукавши се у
чисто, педантно избријан, остављао одиста
изванредан утисак.
Доктор Будах, отмывшийся, переодетый во все чистое, тщательно
побритый, выглядел очень внушительно.
Покрети су му били спори и достојанствени, умне
сиве очи гледале су око себе благонаклоно, па
чак и некако снисходљиво.
Движения его оказались медлительны и исполнены достоинства, умные
серые глаза смотрели благосклонно и даже снисходительно.
Он се пре свега извинуо Румати за своју наглост
на тргу.
Прежде всего он извинился перед Руматой за свою вспышку на площади.
«Али, морате ме схватити», рекао је.
«Но вы должны меня понять, — говорил он.
«То је страшан човек.
— Это страшный человек.
То је прави вукодлак, који је дошао на свет само
захваљујући божијој грешци.
Это оборотень, который явился на свет только упущением божьим.
Лекар сам, али ме није стид да признам да бих га,
када би ми се за то пружила прилика, са
задовољством убио.
Я врач, но мне не стыдно признаться, что при случае я охотно умертвил
бы его.

Чуо сам да је краљ отрован.
Я слыхал, что король отравлен.
И сада ми је јасно чиме је отрован (Румата се
тргао).
И теперь я понимаю, чем он отравлен. (Румата насторожился.)
Тај Реба је дошао код мене у ћелију и затражио да
му начиним отров, који би деловао кроз неколико
часова.
Этот Рэба явился ко мне в камеру и потребовал, чтобы я составил для него
яд, действующий в течение нескольких часов.
Разуме се, одбио сам да то учиним.
Разумеется, я отказался.

Он ми је онда припретио мучењима — а ја сам му
се насмејао у лице.
Он пригрозил мне пытками — я засмеялся ему в лицо.
Тада је то ништавило позвало џелате, и они су му
довели са улице десетак дечака и девојчица
старих око десет година.
Тогда этот негодяй крикнул палачей, и они привели ему с улицы дюжину
мальчиков и девочек не старше десяти лет.

Поставио их је испред мене, отворио моју торбу са
травама и објавио да ће на тој деци испробати
један по један моје лекове, све док не пронађе
оно што му је потребно.
Он поставил их передо мной, раскрыл мой мешок со снадобьями и
объявил, что будет пробовать на этих детях все снадобья подряд, пока не
найдет нужное.
Ето, тако је био отрован краљ, дон Румата…»
Будахове усне почеле су да се тресу, али је успео
да се смири.
Вот как был отравлен король, дон Румата…» Губы Будаха начали
подергиваться, но он взял себя в руки.

Румата је, деликатно се окренувши на другу
страну, климнуо главом.
Румата, деликатно отвернувшись, кивал.
Јасно, размишљао је.
Понятно, думал он.
Све је јасно.
Все понятно.
Из руку свог министра краљ не би узео чак ни
краставац.
Из рук своего министра король не взял бы и огурца.

И ништавило је подметнуло краљу некаквог
шарлатана, коме је обећана титула главног
лекара ако излечи краља.
И мерзавец подсунул королю какого-то шарлатанчика, которому был
обещан титул лейб-знахаря за излечение короля.
И јасно је, зашто је дон Реба почео да ликује,
када сам га раскринкао у краљевској спаваоници:
тешко је одиста било смислити згоднији начин да
се краљу подметне лажни Будах.
И понятно, почему Рэба так возликовал, когда я обличал его в королевской
опочивальне: трудно было придумать более удобный способ подсунуть
королю лже-Будаха.

Сва одговорност падала је на Румату Есторског,
ируканског шпијуна и завереника.
Вся ответственность падала на Румату Эсторского, ируканского шпиона и
заговорщика.
Ми смо обична штенад, помислио је.
Щенки мы, подумал он.
У Институту треба увести специјалан курс
феудалног сплеткарења.
В Институте надо специально ввести курс феодальной интриги.
И успех треба мерити у ребама.
И успеваемость оценивать в рэбах.
Чак можда најбоље у дециребама.
Лучше, конечно, в децирэбах.

Уосталом, то и није важно…
Впрочем, куда там…
Према свему, доктор Будах је био јако гладан.
По-видимому, доктор Будах был очень голоден.
Али, он је одлучно одбио храну животињског
порекла и своју пажњу је усредсредио на салате и
пирошке са слатким.
Однако он мягко, но решительно отказался от животной пищи и почтил
своим вниманием только салаты и пирожки с вареньем.

Испио је чашу есторског вина, очи су му се
зацаклиле, на образима му се јавило здраво
руменило.
Он выпил стакан эсторского, глаза его заблестели, на щеках появился
здоровый румянец.
Румата није могао да једе.
Румата есть не мог.
Пред очима су му пуцкетале и чађиле се пурпурне
бакље, одасвуд је заударало на спаљено месо, а у
грлу му је стајала кнедла величине песнице.
Перед глазами у него трещали и чадили багровые факелы, отовсюду несло
горелым мясом, и в горле стоял клубок величиной с кулак.

И зато, чекајући да се гост наједе, он је стајао
крај прозора, водећи учтиви разговор, лаган и
миран, да не смета госту док једе.
Поэтому, ожидая, пока гость насытится, он стоял у окна, ведя вежливую
беседу, медлительную и спокойную, чтобы не мешать гостю жевать.
Град је лагано почињао да долази к себи.
Город постепенно оживал.

На улици су се појавили људи, гласови су
постајали све гласнији, чуло се лупкање чекића и
звук дрвета које се цепа — са кровова и зидова
смицане су многобожачке фигуре.
На улице появились люди, голоса становились все громче, слышался стук
молотков и треск дерева — с крыш и стен сбивали языческие
изображения.
Дебели, ћелави трговац прошао је са буретом
пива — да га продаје по два гроша за криглу на
тргу.
Толстый лысый лавочник прокатил тележку с бочкой пива — продавать на
площади по два гроша за кружку.

Грађани су се сналазили.
Горожане приспосабливались.
У капији преко пута, чепркајући прстом по носу,
брбљао је са дебелом газдарицом мали агент —
телохранитељ.
В подъезде напротив, ковыряя в носу, болтал с тощей хозяйкой маленький
шпион-телохранитель.
Под прозором су нешто касније прошле таљиге,
натоварене чак до првог спрата.
Потом под окном поехали подводы, нагруженные до второго этажа.

Румата у први мах није схватио какве су то
таљиге, а после је угледао сиве и црне руке и
ноге које су вириле испод асура, и брзо је пришао
столу.
Румата сначала не понял, что это за подводы, а потом увидел синие и
черные руки и ноги, торчащие из-под рогож, и поспешно отошел к столу.
«Суштина човека», лагано жваћући говорио је
Будах, «састоји се у његовој задивљујућој
способности да се привикне на све.
— Сущность человека, — неторопливо жуя, говорил Будах, — в
удивительной способности привыкать ко всему.

Нема у природи ничега, на шта човек не би могао
да се привикне.
Нет в природе ничего такого, к чему бы человек не притерпелся.
Ни коњ, ни пас, ни миш не поседују ту особину.
Ни лошадь, ни собака, ни мышь не обладают таким свойством.
Вероватно је бог, стварајући човека, био свестан
тога на какве га муке осуђује и управо му је зато
дао тако огромну снагу и стрпљење.
Вероятно, бог, создавая человека, догадывался, на какие муки его
обрекает, и дал ему огромный запас сил и терпения.
Тешко је рећи да ли је то добро или лоше.
Затруднительно сказать, хорошо это или плохо.

Али, када човек не би поседовао такво стрпљење
и издржљивост, сви добри људи би већ одавно
погинули и на свету би остали само зли и
бездушни.
Не будь у человека такого терпения и выносливости, все добрые люди
давно бы уже погибли, и на свете остались бы злые и бездушные.

Са друге стране, навика да трпи и да се сналази
претвара људе у бесловесне животиње, које се
ничим, осим анатомијом, не разликују од
животиња, па их чак и превазилазе у својој
незаштићености.
С другой стороны привычка терпеть и приспосабливаться превращает
людей в бессловесных скотов, кои ничем, кроме анатомии, от животных не
отличаются и даже превосходят их в беззащитности.
И сваки нови дан рађа нови ужас зла и насиља…»
И каждый новый день порождает новый ужас зла и насилия…
Румата је бацио поглед на Киру.
Румата поглядел на Киру.

Седела је преко пута Будаха и слушала га
нетремице, подупревши образ песницом.
Она сидела напротив Будаха и слушала, не отрываясь, подперев щеку
кулачком.
Очи су јој биле тужне: према свему, сажаљевала
је људе.
Глаза у нее были грустные: видно, ей было очень жалко людей.
«Вероватно сте у праву, поштовани Будаху»,
рекао је Румата.
— Вероятно, вы правы, почтенный Будах, — сказал Румата.
«Али узмите на пример мене.
— Но возьмите меня.

Ево, ја сам — обичан благородни дон (Будаху је
високо чело почело да се мршти, очи су му
запањено и весело почеле да постају округле), и
јако волим учене људе, то је племство духа.
Вот я — простой благородный дон (у Будаха высокий лоб пошел
морщинами, глаза удивленно и весело округлились), я безмерно люблю
ученых людей, это дворянство духа.
И никако не могу да схватим зашто ви, чувари и
једини поседници највишег знања, зашто сте ви
тако безнадежно пасивни?
И мне невдомек, почему вы, хранители и единственные обладатели
высокого знания, так безнадежно пассивны?

Зашто без икаквог роптања дозвољавате да вас
презиру, бацају у тамнице, спаљују на ломачама?
Зашто одвајате смисао свог живота — стицање
знања — од практичних потреба живота — борбе
против зла?»
Почему вы безропотно даете себя презирать, бросать в тюрьмы, сжигать
на кострах? Почему вы отрываете смысл своей жизни — добывание
знаний — от практических потребностей жизни борьбы против зла?
Будах је одмакао од себе празан тањир од
пирошака.
Будах отодвинул от себя опустевшее блюдо из-под пирожков.

«Постављате ми чудновата питања, дон Румата»,
рекао је.
— Вы задаете странные вопросы, дон Румата, — сказал он.
«Интересантно је да ми је та иста питања
постављао и благородни дон Хуго, чувар кревета
нашег војводе.
— Забавно, что те же вопросы задавал мне благородный дон Гуг,
постельничий нашего герцога.
Познајете ли га? Тако сам и мислио… Борба
против зла! Но, шта је то зло? Свако може да га
поима на свој начин.
Вы знакомы с ним? Я так и подумал… Борьба со злом! Но что есть зло?
Всякому вольно понимать это по-своему.
За нас, учене људе, зло се састоји у незнању, али
црква учи да је незнање богатство, а да све зло
долази од знања.
Для нас, ученых, зло в невежестве, но церковь учит, что невежество —
благо, а все зло от знания.
За сељака је зло — порез и суша, за трговца
хлебом је суша одлична ствар.
Для землепашца зло — налоги и засухи, а для хлеботорговца засухи —
добро.
За робове је зло — пијан и сурови газда, за
занатлију — зеленаш.
Для рабов зло — это пьяный и жестокий хозяин, для ремесленника —
алчный ростовщик.

Па шта је онда зло, против кога се треба борити,
дон Румата?» тужно је бацио поглед на слушаоце.
Так что же есть зло, против которого надо бороться, дон Румата? — Он
грустно оглядел слушателей.
«Зло је немогуће уништити.
— Зло неистребимо.
Ниједан човек није у стању да смањи његову
количину у свету.
Никакой человек не способен уменьшить его количество в мире.

Он може мало да побољша своју сопствену
судбину, али увек на рачун погоршања судбине
других.
Он может несколько улучшить свою собственную судьбу, но всегда за
счет ухудшения судьбы других.
И увек ће постојати краљеви, мање или више
сурови, барони, мање или више дивљи, и увек ће
постојати непросвећени народ, који се диви
својим угњетачима и мрзи своје ослободиоце.
И всегда будут короли, более или менее жестокие, бароны, более или
менее дикие, и всегда будет невежественный народ, питающий
восхищение к своим угнетателям и ненависть к своему освободителю.

И све то само због тога, што роб много боље
схвата свог господара, па макар он био и
најсуровији, него свог ослободиоца, јер сваки роб
може одлично да замисли самога себе на месту
свог господара, али мало ко може да замисли
самога себе на месту некористољубивог
ослободиоца.
И все потому, что раб гораздо лучше понимает своего господина, пусть
даже самого жестокого, чем своего освободителя, ибо каждый раб отлично
представляет себя на месте господина, но мало кто представляет себя на
месте бескорыстного освободителя.
Такви су људи, дон Румата, и такав је наш свет.»
Таковы люди, дон Румата, и таков наш мир.
«Свет се стално мења, докторе Будах», рекао је
Румата.
— Мир все время меняется, доктор Будах, — сказал Румата.
«Ми знамо за доба, када краљеви нису ни
постојали…»
— Мы знаем время, когда королей не было…
«Свет не може вечито да се мења», успротивио се
Будах, «јер ништа није вечито, па чак ни
промене… Ми не знамо законе савршенства, али
се савршенство раније или касније ипак постиже.
— Мир не может меняться вечно, — возразил Будах, — ибо ничто не
вечно, даже перемены… Мы не знаем законов совершенства, но
совершенство рано или поздно достигается.
Погледајте, на пример, како је уређено наше
друштво.
Взгляните, например, как устроено наше общество.
Како радује око тај јасан, геометријски правилан
систем! Доле се налазе сељаци и занатлије, над
њима је племство, после свештенство, и — на
крају долази краљ.
Как радует глаз эта четкая, геометрически правильная система! Внизу
крестьяне и ремесленники, над ними дворянство, затем духовенство и,
наконец, король.

Како је све то само смишљено, каква је то
стабилност какав хармонијски поредак! Шта треба
још да се мења у том шлифованом кристалу, који
је изашао из руку небеског јувелира? Не постоје
зграде стабилније и јаче од пирамидалних, то ће
вам рећи сваки архитекта.
Как все продумано, какая устойчивость, какой гармонический порядок!
Чему еще меняться в этом отточенном кристалле, вышедшем из рук
небесного ювелира? Нет зданий прочнее пирамидальных, это вам скажет
любой знающий архитектор.
« Дигао је поучно прст.
— Он поучающе поднял палец.

«Жито, које се просипа из вреће, не пада на
земљу у равном слоју, већ ствара такозвану
конусну пирамиду.
— Зерно, высыпаемое из мешка, не ложится ровным слоем, но образует
так называемую коническую пирамиду.
Свако зрно се хвата за друго, трудећи се да се не
откотрља доле.
Каждое зернышко цепляется за другое, стараясь не скатиться вниз.
Исто тако и човечанство.
Так же и человечество.

Ако оно хоће да буде целина, људи морају да се
хватају једни за друге, неизбежно стварајући при
томе пирамиду.»
Если оно хочет быть неким целым, люди должны цепляться друг за друга,
неизбежно образуя пирамиду.
«Зар ви одиста сматрате да је овај свет савршен?»
зачудио се Румата.
— Неужели вы серьезно считаете этот мир совершенным? — удивился
Румата.
«После сусрета са дон Ребом, после тамнице…»
— После встречи с доном Рэбой, после тюрьмы…

«Разуме се мој млади пријатељу. Многе ствари ми
се не допадају у овом свету, многе ствари бих
хтео да видим промењене…
— Мой молодой друг, ну конечно же! Мне многое не нравится в мире,
многое я хотел бы видеть другим…
Али, шта да радим? У очима виших сила
савршенство изгледа сасвим другачије него у
мојим.
Но что делать? В глазах высших сил совершенство выглядит иначе, чем в
моих.

Каквог смисла има да се дрво жали што не може
да се креће, па макар оно и желело да побегне од
секире дрвосече?»
Какой смысл дереву сетовать, что оно не может двигаться, хотя оно и радо
было бы, наверное, бежать со всех ног от топора дровосека.
«А шта ако бисмо могли да променимо највише
замисли?»
— А что, если бы можно было изменить высшие предначертания?
«За то су способне само највише силе…»
— На это способны только высшие силы…
«Али ипак, замислите да сте бог…»
— Но все-таки, представьте себе, что вы бог…

Будах се насмејао.
Будах засмеялся.
«Када бих могао да замислим да сам бог, онда бих
то и био!»
— Если бы я мог представить себя богом, я бы стал им!
«Но, а када би сте имали могућност да
посаветујете бога?»
— Ну, а если бы вы имели возможность посоветовать богу?
«Имате богату машту», са задовољством је рекао
Будах.
— У вас богатое воображение, — с удовольствием сказал Будах.
«То је добро.
— Это хорошо.
Писмени сте? Одлично! Са задовољством бих вас
обучавао…»
Вы грамотны? Прекрасно! Я бы с удовольствием позанимался с вами…
«Ласкате ми… Но, шта бисте ми одиста
посаветовали? Шта би, према вама, требало да
уради свемогући, да бисте ви рекли: сада је свет
добар и ништа не треба мењати?»
— Вы мне льстите… Но что же вы все-таки посоветовали бы
всемогущему? Что, по-вашему, следовало бы сделать всемогущему, чтобы
вы сказали: вот теперь мир добр и хорош?…

Будах се са одобравањем смешкајући, завалио на
наслон фотеље и скрстио руке на стомаку.
Будах, одобрительно улыбаясь, откинулся на спинку кресла и сложил руки
на животе.
Кира га је посматрала са нестрпљењем.
Кира жадно смотрела на него.
«Па шта», рекао је, «изволите.
— Что ж, — сказал он, — извольте.
Рекао бих свемогућем: ‘Ствараоче, не знам твоје
планове, али ти можда и не желиш да људи буду
добри и срећни.
Я сказал бы всемогущему: «Создатель, я не знаю твоих планов, может
быть, ты и не собираешься делать людей добрыми и счастливыми.

Зажели то онда! То је тако једноставно постићи.
Дај људима довољно хлеба, меса и вина, дај им
кровове над главом и одећу.
Захоти этого! Так просто этого достигнуть! Дай людям вволю хлеба, мяса
и вина, дай им кров и одежду.
Нека нестану глад и немаштина, а истовремено и
све што разједињује људе.»
Пусть исчезнут голод и нужда, а вместе с тем и все, что разделяет людей».
«И то би било све?» упитао је Румата.
— И это все? — спросил Румата.
«Чини вам се да је то мало?»
— Вам кажется, что этого мало?

«Бог би вам одговорио: ‘Неће то бити у корист
људи.
— Бог ответил бы вам: «Не пойдет это на пользу людям.
Јер, најјачи из света вашег отели би слабима оно
што сам им ја дао, и слаби би и надаље остали
сиромаси.’»
Ибо сильные вашего мира отберут у слабых то, что я дал им, и слабые по-
прежнему останутся нищими».

«Замолио бих бога да заштити слабе: ‘Уразуми
сурове владаре’, рекао бих.»
— Я бы попросил бога оградить слабых, «Вразуми жестоких правителей»,
сказал бы я.
«Суровост је сила.
— Жестокость есть сила.
Изгубивши суровост, владари би једноставно
изгубили силу, и тако би их заменили други
сурови људи.»
Утратив жестокость, правители потеряют силу, и другие жестокие заменят
их.
Будах је престао да се смешка.
Будах перестал улыбаться.

«Казни сурове», рекао је чврстим гласом, «да јаки
не могу да буду сурови према слабима.»
— Накажи жестоких, — твердо сказал он, — чтобы неповадно было
сильным проявлять жестокость к слабым.
«Човек се рађа слаб.
— Человек рождается слабым.
Јак постаје онда, када око њега нема никог ко би
био јачи од њега.
Сильным он становится, когда нет вокруг никого сильнее его.
Када буду кажњени сви сурови међу јакима,
њихово место ће заузети најјачи међу слабима.
Когда будут наказаны жестокие из сильных, их место займут сильные из
слабых.

Такође сурови.
Тоже жестокие.
Тако ће морати да се кажњавају сви, а ја то не
желим.»
Так придется карать всех, а я не хочу этого.
«Ти боље знаш од мене, свемогући.
— Тебе виднее, всемогущий.
Учини онда, да људи добију све и не отимају
један другоме оно што си им ти дао.»
Сделай тогда просто так, чтобы люди получили все и не отбирали друг у
друга то, что ты дал им.

«Ни то неће бити добро за људе», уздахнуо је
Румата, «када добију све забадава, без напора, из
руку мојих, онда ће заборавити рад, престаће да
схватају живот и претвориће се у моје домаће
животиње, које ћу морати да храним и вечито
одевам.»
— И это не пойдет людям на пользу, — вздохнул Румата, — ибо когда
получат они все даром, без трудов, из рук моих, то забудут труд, потеряют
вкус к жизни и обратятся в моих домашних животных, которых я
вынужден буду впредь кормить и одевать вечно.
«Не дај им све наједном», жустро је рекао Будах.
Не давай им всего сразу! — горячо сказал Будах.

«Дај им помало, постепено!»
— Давай понемногу, постепенно!
«Постепено ће људи и сами узети све што им је
потребно.»
— Постепенно люди и сами возьмут все, что им понадобится.
Будах се насмејао.
Будах неловко засмеялся.
«Да, видим да то није баш тако једноставно»,
рекао је.
— Да, я вижу, это не так просто, — сказал он.

«Никако нисам раније мислио на све то…» Нагао
се напред.
— Я как-то не думал раньше о таких вещах… Кажется, мы с вами
перебрали все.
«Уосталом, постоји још једна могућност.
Впрочем, — он подался вперед, — есть еще одна возможность.
‘Учини да људи највише од свега воле рад и
знање, да рад и знање постану једини смисао
њиховог живота!’»
Сделай так, чтобы больше всего люди любили труд и знание, чтобы труд и
знание стали единственным смыслом их жизни!

Да, и то смо имали намеру да покушамо, помислио
је Румата.
Да, это мы тоже намеревались попробовать, подумал Румата.
Масовна хипноиндукција, позитивна
реморализација.
Массовая гипноиндукция, позитивная реморализация.
Хипноапарати на три екваторијална спутњика…
Гипноизлучатели на трех экваториальных спутниках…
«Могао бих да урадим и то», рекао је.
— Я мог бы сделать и это, — сказал он.

«Али, зар треба лишавати човечанство његове
историје? Зар треба једно човечанство
замењивати другим? Неће ли то бити исто, што и
уништити човечанство, збрисати га са лица земље
и створити на његовом месту ново?»
— Но стоит ли лишать человечество его истории? Стоит ли подменять
одно человечество другим? Не будет ли это то же самое, что стереть это
человечество с лица земли и создать на его месте новое?
Будах је, намрштивши чело, размишљајући ћутао.
Будах, сморщив лоб, молчал обдумывая.
Румата је чекао.
Румата ждал.

Испред прозора су поново почеле да шкрипе
таљиге.
За окном снова тоскливо заскрипели подводы.
Будах је тихо проговорио;
Будах тихо проговорил:
«Онда нас, господе, збриши са лица земље и
створи наново, савршеније… или још боље, остави
нас, и пусти нас да идемо својим путем.»
— Тогда, господи, сотри нас с лица земли и создай заново более
совершенными… или еще лучше, оставь нас и дай нам идти своей
дорогой.

«Моје срце је пуно сажаљења», лагано је рекао
Румата.
— Сердце мое полно жалости, — медленно сказал Румата.
«То не могу да учиним.»
— Я не могу этого сделать.
Тада је угледао Кирине очи.
И тут он увидел глаза Киры.
Кира га је посматрала са ужасом и надом у очима.
Кира глядела на него с ужасом и надеждой.

9
9
Пустивши Будаха да се одмори пред далеки пут,
Румата је отишао у свој кабинет.
Уложив Будаха отдохнуть перед дальней дорогой, Румата направился к
себе в кабинет.
Деловање спорамина се завршавало, поново је
почео да осећа умор, претученост, поново су
почеле да га боле модрице и почели су да му
отичу унакажени конопцима зглобови.
Действие спорамина кончалось, он снова чувствовал себя усталым и
разбитым, снова заныли ушибы и стали вспухать изуродованные веревкой
запястья.

Треба се испавати, помислио је, треба се обавезно
испавати, и треба се повезати са дон Кондором.
Надо поспать, думал он, надо обязательно поспать, и надо связаться с
доном Кондором.
Треба се повезати са дон Кондором.
Треба се повезати са патролним дирижаблом,

нека известе о свему Базу.
И надо связаться с патрульным дирижаблем, пусть сообщат на Базу.

И треба смислити шта сада да радимо, и можемо
ли уопште нешто да урадимо, и шта да радимо,
ако више ништа не можемо да урадимо.
И надо прикинуть, что мы теперь должны делать, и можем ли мы что-
нибудь сделать, и как быть, если мы ничего больше не сможем сделать.
У кабинету је за његовим столом седео, згрбивши
се у фотељи, ставивши руке на високе наслоне за
руке, црни монах капуљачом навученом на очи.
В кабинете за столом сидел, сгорбившись в кресле, положив руки на
высокие подлокотники, черный монах в низко надвинутом капюшоне.
Вешто, помислио је Румата.
Ловко, подумал Румата.

«Ко си ти?» уморно га је упитао.
— Кто ты такой? — устало спросил он.
«Ко те је пустио?»
— Кто тебя пустил?
«Добар дан, благородни дон Румата», проговорио
је монах смичући капуљачу.
— Добрый день, благородный дон Румата, — произнес монах, откидывая
капюшон.
«Вешто, одиста!» рекао је.
— Ловко! — сказа он.
«Добар дан, славни Арата.
— Добрый день, славный Арата.
Зашто сте дошли? Шта се десило?»
Почему вы здесь? Что случилось?
«Све је као и обично», рекао је Арата.
— Все как обычно, — сказал Арата.
«Армија се раштркала, сви деле земљу, нико неће
да иде на југ.
— Армия разбрелась, все делят землю, на юг идти никто не хочет.
Војвода скупља недотучене и ускоро ће обесити
моје људе ногама увис дуж есторског друма.
Герцог собирает недорезанных и скоро развесит моих мужиков вверх
ногами вдоль Эсторского тракта.
Све је као и обично», поновио је.
Все как обычно, — повторил он.

«Јасно», рекао је Румата.
— Понятно, — сказал Румата.
Сручио се на отоман, ставио руке изнад главе и
почео да посматра Арату.
Он повалился на кушетку, заложил руки за голову и стал смотреть на
Арату.
Пре двадесет година, када је Антон правио
моделе и играо се Виљема Тела, тог човека су
звали Арата Лепи, и он је, највероватније, био
другачији него сада.
Двадцать лет назад, когда Антон мастерил модельки и играл в Вильгельма
Телля, этого человека звали Аратой Красивым, и был он тогда, вероятно,
совсем не таким, как сейчас.

Није тада Арата Лепи имао на свом дивном челу
овај наказни љубичасти жиг —
Не было у Араты Красивого на великолепном высоком лбу этого
уродливого лилового клейма —

он се појавио на његовом челу после побуне
соанских морнара, када је три хиљаде голих
робова-занатлија, силом дотераних у соанска
бродоградилишта из свих крајева империје и
измучених до те мере, да су изгубили чак и
инстинкт самоодржања, једне бурне ноћи
излетело из луке, као талас прешло преко Соана,
остављајући за собом лешеве и пожаре, и када их
је на граници дочекала окована у оклопе царска
пешадија…
оно появилось после мятежа соанских корабельщиков, когда три тысячи
голых рабов-ремесленников, согнанных на соанские верфи со всех концов
империи и замордованных до потери инстинкта самосохранения, в одну
ненастную ночь вырвались из порта, прокатились по Соану, оставляя за
собой трупы и пожары, и были встречены на окраине закованной в латы
имперской пехотой…
И тада је, разуме се, Арата Лепи имао читава оба
ока.
И были, конечно у Араты Красивого целы оба глаза.

Десно око излетело је из своје дупље после
ударца топуза једнога барона, када је сељачка
армија од двадесет хиљада, прогањајући по
метрополи баронске дружине, сукобивши се на
отвореном пољу са пет хиљада царских гардиста,
била моментално расцепкана, опкољена и
изгажена шиљастим потковицама борбених
камила…
Правый глаз выскочил из орбиты от молодецкого удара баронской булавы,
когда двадцатитысячная крестьянская армия, гоняясь по метрополии за
баронскими дружинами, сшиблась в открытом поле с пятитысячной
гвардией императора, была молниеносно разрезана, окружена и вытоптана
шипастыми подковами боевых верблюдов…
И био је, сигурно, Арата Лепи прав као топола.
И был, наверное, Арата Красивый строен как тополь.

Грбу и нови надимак добио је после виланског
рата у војводству Убанском које се налази на два
мора одавде, када је после седам година помора и
суша четири стотине хиљада живих скелета
вилама и батинама побило дворане и опколило
војводу Убанског у његовој резиденцији, и када је
војвода, чије се слабоумље наједном изоштрило
од ужаса, прогласио да поданицима даје
опроштај, снизивши цене пићу и обећавши разне
слободе;
Горб и новое прозвище он получил после вилланской войны в герцогстве
Убанском за два моря отсюда, когда после семи лет мора и засух
четыреста тысяч живых скелетов вилами и оглоблями перебили дворян и
осадили герцога Убанского в его резиденции; и герцог, слабый ум
которого обострился от невыносимого ужаса, объявил подданным
прощение, впятеро снизил цены на хмельные напитки и пообещал
вольности;
и Арата је, видећи да је све готово, молио,
захтевао, преклињао своје људе да се не варају
— тада су га ухватили атамани, који су сматрали
да се преко хлеба погача не тражи, претукли га
металним шипкама и бацили у јаму да тамо
издахне…
и Арата, видя, что все кончено, умолял, требовал, заклинал не поддаваться
на обман, был взят атаманами, полагавшими, что от добра добра не ищут,
избит железными палками и брошен умирать в выгребную яму…

А овај масиван метални прстен на десном зглавку
је, према свему, имао још онда, када се звао
Лепи.
А вот это массивное железное кольцо на правом запястье было у него,
наверное, еще когда он назывался Красивым.

Прстен је био прикован ланцем за весло пиратске
галије, и Арата је прекинуо ланац, ударио тим
прстеном у чело капетана Егу Љубазног, запосео
брод а после и читаву пиратску армаду и покушао
да створи слободну републику на води…
Оно было приковано цепью к веслу пиратской галеры, и Арата расклепал
цепь, ударил этим кольцом в висок капитана Эгу Любезника, захватил
корабль, а потом и всю пиратскую армаду и попытался создать вольную
республику на воде…

А завршило се све то пијаним свињаријама, јер је
Арата тада још био млад, није умео да мрзи и
сматрао је да је слобода довољна, да би се роб
изједначио са богом…
И кончилась эта затея пьяным кровавым безобразием, потому что Арата
тогда был молод, не умел ненавидеть и считал, что одной лишь свободы
достаточно, чтобы уподобить раба богу…
То је био професионални побуњеник, осветник
божијом милошћу, у средњем веку фигура више
него ретка.
Это был профессиональный бунтовщик, мститель божьей милостью, в
средние века фигура довольно редкая.

Такве штуке понекад рађа историјска еволуција и
пушта их у социјалне вирове, да не би дремали
дебели караши, што прождиру планктон на дну…
Таких щук рождает иногда историческая эволюция и запускает в
социальные омуты, чтобы не дремали жирные караси, пожирающие
придонный планктон…

Арата је овде био једини човек, кога Румата није
ни мрзео нити сажаљевао, и у својим сновима
Земљанина, који је проживео пет година у крви и
смраду, често је видео себе као Арату, који је
прошао кроз све кругове пакла васионе и који је
за то добио високо право да убија убице, мучи
џелате и издаје издајнике…
Арата был здесь единственным человеком, к которому Румата не
испытывал ни ненависти, ни жалости, и в своих горячечных снах
землянина, прожившего пять лет в крови и вони, он часто видел себя
именно таким вот Аратой, прошедшим все ады вселенной и получившим
за это высокое право убивать убийц, пытать палачей и предавать
предателей…

«Понекад ми се чини», рекао је Арата, «да смо
немоћни.
— Иногда мне кажется, — сказал Арата, — что все мы бессильны.
Вечити сам поглавар свих побуњених, и знам да
се моја снага налази у изузетној мојој жилавости.
Я вечный главарь мятежников, и я знаю, что вся моя сила в
необыкновенной живучести.
Али, та снага не помаже мојој немоћи.
Но эта сила не помогает моему бессилию.
Моје победе се као неком чаролијом претварају у
поразе.
Мои победы волшебным образом оборачиваются поражениями.

Борбени другови ми постају непријатељи,
најхрабрији беже, највернији издају или умиру.
Мои боевые друзья становятся врагами, самые храбрые бегут, самые
верные предают или умирают.
И немам ништа, осим голих руку, а голим рукама
не можеш да дохватиш позлаћене идоле, који су
се сакрили иза бедема тврђава…»
И нет у меня ничего, кроме голых рук, а голыми руками не достанешь
раззолоченных идолов, сидящих за крепостными стенами…
«Како сте дошли у Арканар?» упитао је Румата.
— Как вы очутились в Арканаре? — спросил Румата.
«Бродом, са монасима.»
— Приплыл с монахами.

«Полудели сте.
— Вы с ума сошли.
Могли су лако да вас препознају…»
Вас же так легко опознать…
«Али не и у гомили монаха.
— Только не в толпе монахов.
Половина официра Ордена су јуродиви и наказе,
као и ја.
Среди офицеров Ордена половина юродивых и увечных, как я.
Наказе су угодне богу.
Калеки угодны богу.
« Осмехнуо се, гледајући Румату право у очи.
— Он усмехнулся, глядя Румате в лицо.

«И какве су вам сада намере?» упитао је Румата
спуштајући поглед.
— И что вы намерены делать? — спросил Румата, опуская глаза.
«Исте какве и до сада.
— Как обычно.
Знам шта је Свети Орден: неће проћи ни годину
дана, а арканарски народ ће кренути из својих
јазбина са секирама — да се туче на улицама.
Я знаю, что такое Святой Орден: не пройдет и года, как арканарский люд
полезет из своих щелей с топорами — драться на улицах.

И повешћу их, да туку оне које треба тући, да се
не туку међусобно или да туку кога стигну.»
И поведу их я, чтобы они били тех, кого надо, а не друг друга и всех
подряд.
«Да ли вам је потребан новац?» упитао је Румата.
— Вам понадобятся деньги? — спросил Румата.
«Да, као и обично.
— Да, как обычно.

И оружје…» Заћутао је, а онда је додао у
поверењу: «Дон Румата, да ли се сећате како сам
био огорчен, када сам сазнао ко сте? Мрзим
попове, и тешко ми пада што су њихове лажљиве
бајке биле истина.
И оружие… — Он помолчал, затем сказал вкрадчиво: Дон Румата, вы
помните, как я был огорчен, когда узнал, кто вы такой? Я ненавижу попов,
и мне очень горько, что их лживые сказки оказались правдой.
Али, бедни побуњеник мора да извлачи корист из
свега.
Но бедному мятежнику надлежит извлекать пользу из любых
обстоятельств.

Попови говоре да богови владају муњама… Дон
Румата, потребне су ми, јако су ми потребне
муње, да уништавам бедеме тврђава.»
Попы говорят, что боги владеют молниями… Дон Румата, мне очень
нужны молнии, чтобы разбивать крепостные стены.
Румата је дубоко уздахнуо.
Румата глубоко вздохнул.
После чудесног спасења хеликоптером — Арата је
тражио објашњење.
После чудесного спасения на вертолете Арата настоятельно потребовал
объяснений.

Румата је покушао да му исприча нешто о себи,
чак му је показао у ноћном небу Сунце —
сићушну, једва видљиву звездицу.
Румата попытался рассказать о себе, он даже показал в ночном небе
Солнце — крошечную, едва видную звездочку.
Али, побуњеник је схватио само једно: проклети
попови говорили су истину, иза небеске чврсте
плоче одиста живе богови, свемогући и свемоћни.
Но мятежник понял только одно: проклятые попы правы, за небесной
твердью действительно живут боги, всеблагие и всемогущие.

И од тада се сваки разговор са Руматом сводио на
једно: боже, ако већ постојиш, дај ми онда своју
снагу, јер је то најбоље што би могао да урадиш.
И с тех пор каждый разговор с Руматой он сводил к одному: бог, раз уж ты
существуешь, дай мне свою силу, ибо это лучшее, что ты можешь сделать.
И сваки пут је Румата прелазио ћутке преко тога
или скретао разговор на нешто друго.
И каждый раз Румата отмалчивался или переводил разговор на другое.
«Дон Румата», рекао је побуњеник, «зашто не
желите да нам помогнете?»
— Дон Румата, — сказал мятежник, — почему вы не хотите помочь нам?
«Само тренутак», рекао је Румата.
— Одну минутку, — сказал Румата.
«Извините, али хтео бих да знам, како сте ушли у
кућу?»
— Прошу прощения, но я хотел бы знать, как вы проникли в дом?
«То није важно.
— Это неважно.
Нико, осим мене, не зна тај пут.
Никто, кроме меня, не знает этой дороги.
Не скрећите разговор, дон Румата.
Не уклоняйтесь, дон Румата.
Зашто не желите да нам дате вашу моћ?»
Почему вы не хотите дать нам вашу силу?
«Нећемо да говоримо о томе.»
— Не будем говорить об этом.

«Не, говорићемо о томе.
— Нет, мы будем говорить об этом.
Ја вас нисам звао.
Я не звал вас.
Никада се никоме нисам молио.
Я никогда не молился.
Сами сте дошли.
Вы пришли ко мне сами.
Или сте можда хтели да се мало забавите?»
Или вы просто решили позабавиться?
Тешко је бити бог, помислио је Румата.
Трудно быть богом, подумал Румата.
Рекао је стрпљиво:
Он сказал терпеливо:
«Не схватате ме.
— Вы не поймете меня.
Двадесет пута сам покушавао да вам објасним да
нисам бог а ви никако да ми верујете.
Я вам двадцать раз пытался объяснить, что я не бог, — вы так и не
поверили.
И ви нећете схватити зашто не могу да вам
помогнем оружјем…»
И вы не поймете, почему я не могу помочь вам оружием…
«Имате ли муње?»
— У вас есть молнии?
«Не могу да вам дам муње.»
— Я не могу дать вам молнии.

«Чуо сам то двадесетак пута», рекао је Арата.
— Я уже слышал это двадцать раз, — сказал Арата.
«Сада хоћу да знам; а зашто?»
— Теперь я хочу знать: почему?
«Понављам вам, нисте у стању да то схватите.»
— Я повторяю: вы не поймете.
«А ви покушајте.»
— А вы попытайтесь.
«Шта ћете да радите са муњама?»
— Что вы собираетесь делать с молниями?

«Запалићу позлаћене битанге као стенице, све до
последњег, цео њихов проклети род до
дванаестог колена уназад.
— Я выжгу золоченую сволочь, как клопов, всех до одного, весь их
проклятый род до двенадцатого потомка.
Збрисаћу са лица земље њихове тврђаве.
Я сотру с лица земли их крепости.
Спалићу њихове армије и све оне који их буду
штитили и помагали.
Я сожгу их армии и всех, кто будет защищать их и поддерживать.

Будите без бриге — ваше муње ће служити само
добру, и када на земљи остану само ослобођени
робови и када завлада мир, вратићу вам ваше
муње и никада их више нећу затражити од вас.»
Можете не беспокоиться — ваши молнии будут служить только добру, и
когда на земле останутся только освобожденные рабы и воцарится мир, я
верну вам ваши молнии и никогда больше не попрошу их.
Арата је заћутао, убрзано дишући.
Арата замолчал, тяжело дыша.
Лице му је потамнело од крви која је наврла у
њега.
Лицо его потемнело от прилившей крови.

Сигурно је већ видео обухваћена пламеном
војводства и краљевине, и гомилу спаљених
лешева међу рушевинама и огромне армије
победилаца, које одушевљено урлају: «Слобода!
Слобода!»
Наверное, он уже видел охваченные пламенем герцогства и королевства, и
груды обгорелых тел среди развалин, и огромные армии победителей,
восторженно ревущих: «Свобода! Свобода!»
«Не», рекао је Румата.
— Нет, — сказал Румата.
«Нећу вам дати муње.
— Я не дам вам молний.

То би била ужасна грешка.
Это было бы ошибкой.
Потрудите се да ми поверујете, јер ја видим даље
од вас…» (Арата је слушао, спустивши главу на
груди.)
Постарайтесь поверить мне, я вижу дальше вас… (Арата слушал, уронив
голову на грудь.)
Румата је стегао прсте.
— Румата стиснул пальцы.
«Навешћу вам само један једини разлог.
— Я приведу вам только один довод.

Он је ништаван у поређењу са главним, али ћете
ме зато схватити.
Он ничтожен по сравнению с главным, но зато вы поймете его.
Жилави сте драги мој Арата, али сте такође
смртни: и ако ви погинете, ако муње доспеју у
туђе руке, које неће бити тако чисте као ваше,
тада се чак бојим и да помислим, чиме би све то
могло да се заврши…»
Вы живучи, славный Арата, но вы тоже смертны; и если вы погибнете,
если молнии перейдут в другие руки, уже не такие чистые, как ваши, тогда
даже мне страшно подумать, чем это может кончиться…
Дуго су ћутали.
Они долго молчали.
После је Румата извукао из ормана бокал
есторског вина и јело и ставио то све пред госта.
Потом Румата достал из погребца кувшин эсторского и еду и поставил
перед гостем.
Арата је, не дижући поглед, почео да ломи хлеб и
залива га вином.
Арата, не поднимая глаз, стал ломать хлеб и запивать вином.
Румата је осетио чудновато осећање болесне
раздвојености.
Румата ощущал странное чувство болезненной раздвоенности.

Знао је да је у праву, и ипак, то га је на
чудновати начин понижавало пред Аратом.
Он знал, что прав, и тем не менее эта правота странным образом унижала
его перед Аратой.

Арата га је очигледно превазилазио у нечему, и
не само њега већ — и све, који су незвани дошли
на ову планету, и пун тог немоћног сажаљења,
посматрао је како кипти живот на тој планети са
разређене висине непристрасних хипотеза
потпуно страног морала.
Арата явно превосходил его в чем-то, и не только его, а всех, кто незваным
пришел на эту планету и полный бессильной жалости наблюдал страшное
кипение ее жизни с разреженных высот бесстрастных гипотез и чужой
здесь морали.

И по први пут је Румата помислио: ништа се не
може добити, нити постићи, ако се нешто не
изгуби — јачи смо од Арате у нашем царству
добра, и бесконачно слабији од Арате у његовом
царству зла…
И впервые Румата подумал: ничего нельзя приобрести, не утратив, — мы
бесконечно сильнее Араты в нашем царстве добра и бесконечно слабее
Араты в его царстве зла…
«Није требало да се спуштате са неба», рекао је
наједном Арата.
— Вам не следовало спускаться с неба, — сказал вдруг Арата.
«Вратите се у своје крајеве.
— Возвращайтесь к себе.
Ви нам само на носите штету.»
Вы только вредите нам.
«То није тако», меко се успротивио Румата.
— Это не так, — мягко сказал Румата.
«У сваком случају, ми барем никоме не штетимо.»
— Во всяком случае, мы никому не вредим.
«Не, ви штетите.
— Нет, вы вредите.
Ви пружате нереалне наде…»
Вы внушаете беспочвенные надежды…
«Коме?»
— Кому?
«Мени.
— Мне.
Ослабили сте ми вољу, дон Румата.
Вы ослабили мою волю, дон Румата.
Раније сам се уздао само у себе, а сада сте
учинили да осећам снагу иза својих леђа.
Раньше я надеялся только на себя, а теперь вы сделали так, что я чувствую
вашу силу за своей спиной.
Раније сам се борио тако, као да је то моја
последња битка.
Раньше я вел каждый бой так, словно это мой последний бой.

А сада сам приметио да чувам самога себе за
друге битке, које ће бити одлучне, јер ћете ви
учествовати у њима… Одлазите одавде, дон
Румата, вратите се на своје небо и не враћајте се
више никада.
А теперь я заметил, что берегу себя для других боев, которые будут
решающими, потому что вы примете в них участие… Уходите отсюда, дон
Румата, вернитесь к себе на небо и никогда больше не приходите.
Или нам дајте ваше муње, или барем вашу
металну птицу, или ако ништа друго, а оно
обнажите своје мачеве и станите на наше чело.»
Либо дайте нам ваши молнии, или хотя бы вашу железную птицу, или
хотя бы просто обнажите ваши мечи и встаньте во главе нас.
Арата је заћутао и пружио руку да узме хлеб.
Арата замолчал и снова потянулся за хлебом.
Румата је посматрао његове прсте без ноктију.
Румата глядел на его пальцы, лишенные ногтей.
Нокте му је специјалним алатом пре две године
ишчупао лично дон Реба.
Ногти специальным приспособлением вырвал два года тому назад лично
дон Рэба.
Ти још и не знаш све, помислио је Румата.
Ты еще не знаешь, подумал Румата.
Ти тешиш себе мишљу да си на пораз осуђен само
ти.
Ты еще тешишь себя мыслью, что обречен на поражение только ты сам.

Ти још и не знаш како је безнадежан сам твој
подухват.
Ты еще не знаешь, как безнадежно само твое дело.
Ти још не знаш, да се непријатељ налази не
толико ван твојих бораца, колико у њима.
Ты еще не знаешь, что враг не столько вне твоих солдат, сколько внутри
них.

Ти ћеш можда и успети да потучеш Орден, и талас
сељачких немира ће те бацити на арканарски
престо, ти ћеш сравнити са земљом племићке
замкове, подавићеш бароне у Мореузу, и народ
који се дигао на устанак пружиће ти све почасти
као великом ослободитељу, и ти ћеш бити добар и
мудар — једини добар и мудар човек у твојој
краљевини.
Ты еще, может быть, свалишь Орден, и волна крестьянского бунта
забросит тебя на Арканарский трон, ты сравняешь с землей дворянские
замки, утопишь баронов в проливе, и восставший народ воздаст тебе все
почести, как великому освободителю, и ты будешь добр и мудр —
единственный добрый и мудрый человек в твоем королевстве.
И по доброти својој, ти ћеш почети да делиш
земљу својим саборцима, а шта саборци да раде
са земљом без робова? И почеће да се окреће
точак у супротном правцу.
И по доброте ты станешь раздавать земли своим сподвижникам, а на что
сподвижникам земли без крепостных? И завертится колесо в обратную
сторону.

И биће још добро, ако успеш да умреш мирном
смрћу, и не видиш појаву нових грофова и барона
који ће настати од твојих дојучерашњих
највернијих сабораца.
И хорошо еще будет, если ты успеешь умереть своей смертью и не
увидишь появления новых графов и баронов из твоих вчерашних верных
бойцов.
То се већ дешавало, драги мој Арата, и на Земљи,
и на овој твојој планети.
Так уже бывало, мой славный Арата, и на Земле и на твоей планете.
«Ћутите?» рекао је Арата.
— Молчите? — сказал Арата.

Одмакао је од себе тањир и смакао рукавом
мантије трунчице са стола.
Он отодвинул от себя тарелку и смел рукавом рясы крошки со стола.
«Некада давно имао сам пријатеља», рекао је.
— Когда-то у меня был друг, — сказал он.
«Сигурно сте чули за њега — Вага Точак.
— Вы, наверное, слыхали — Вага Колесо.
Почели смо заједно.
Мы начинали вместе.
После је он постао бандит, краљ тмине.
Потом он стал бандитом, ночным королем.
Нисам му опростио издају, и он је то знао.
Я не простил ему измены, и он знал это.

Он ми је много помогао — из страха и из
користољубља — али тако никада није ни
пожелео да ми се врати. Он је имао своје циљеве.
Он много помогал мне — из страха и из корысти, — но так и не захотел
никогда вернуться: у него были свои цели.
Пре две године његови људи су ме издали дон
Реби…» погледао је своје прсте и стегао их у
песницу.
Два года назад его люди выдали меня дону Рэбе… — Он посмотрел на
свои пальцы и сжал их в кулак.

«А јутрос сам га сустигао у Арканарској луци… У
нашој ствари не могу постојати половични
пријатељи.
— А сегодня утром я настиг его в Арканарском порту… В нашем деле не
может быть друзей наполовину.
Половични пријатељи — то су увек и половични
непријатељи.
Друг наполовину — это всегда наполовину враг.
« Устао је и намакао капуљачу на главу.
— Он поднялся и надвинул капюшон на глаза.
«Злато је на старом месту дон Румата?»
— Золото на прежнем месте, дон Румата?

«Да», рекао је Румата лагано, «на старом.»
— Да, — сказал Румата медленно, — на прежнем.
«Онда идем.
— Тогда я пойду.
Захваљујем вам се, дон Румата.»
Благодарю вас, дон Румата.
Нечујно је кренуо преко кабинета и нестао иза
врата.
Он неслышно прошел по кабинету и скрылся за дверью.
Доле, у холу слабо је звекнула реза.
Внизу в прихожей слабо лязгнул засов.

10
10
У ‘Пијаном Брлогу’ било је релативно чисто, под је
био пажљиво пометен, сто до жутила изрибан, у
угловима су, да би лепше мирисало, лежали
свежњеви шумских трава и папрати.
В Пьяной Берлоге было сравнительно чисто, пол тщательно подметен,
стол выскоблен добела, в углах для благовония лежали охапки лесных
трав и лапника.

Отац Каба је самосвесно седео у углу на клупи,
трезан и миран, сложивши орибане руке на
коленима.
Отец Кабани чинно сидел в углу на лавочке, трезвый и тихий, сложив
мытые руки на коленях.
Чекајући да Будах заспи, разговарали су о
неважним стварима.
В ожидании, пока Будах заснет, говорили о пустяках.

Будах, који је седео за столом поред Румате,
благонаклоно је слушао лакомислено брбљање
благородних донова и повремено се трзао,
падајући у дремеж.
Будах, сидевший за столом возле Руматы, с благосклонной улыбкой
слушал легкомысленную болтовню благородных донов и время от
времени сильно вздрагивал задремывая.
Његови упали образи горели су од коњске дозе
тетралуминала, који су му неприметно убацили у
пиће.
Впалые щеки его горели от лошадиной дозы тетралюминала, незаметно
подмешанной ему в питье.

Старац је био јако узбуђен и тешко је падао у сан.
Старик был очень возбужден и засыпал трудно.

Нестрпљиви дон Хуго савијао је и исправљао под
столом камиљу потковицу, сачувавши при томе на
лицу израз веселости. Румата је мрвио хлеб и са
замором на лицу посматрао како дон Кондор
лагано почиње да бесни. Чувар великих печата
био је нервозан, пошто је каснио на ванредно
ноћно заседање Конференције дванаест
негоцијаната, која је била посвећена преврату у
Арканару, а тој конференцији је он требало да
председава.
Нетерпеливый дон Гуг сгибал и разгибал под столом верблюжью подкову,
сохраняя, однако, на лице выражение веселой непринужденности, Румата
крошил хлеб и с усталым интересом следил, как дон Кондор медленно
наливается желчью: хранитель больших печатей нервничал, опаздывая на
чрезвычайное ночное заседание Конференции двенадцати негоциантов,
посвященное перевороту в Арканаре, на котором ему надлежало
председательствовать.
«Благородни моји пријатељи!» звучно је рекао
коначно доктор Будах, устао и сручио се на
Румату.
— Мои благородные друзья! — звучно сказал, наконец, доктор Будах,
встал и упал на Румату.
Румата га је пажљиво загрлио.
Румата бережно обнял его за плечи.
«Је ли готов?» упитао је дон Кондор.
— Готов? — спросил дон Кондор.

«До јутра се неће пробудити», рекао је Румата,
дигао Будаха и однео га на лежај оца Кабанија.
— До утра не проснется, — сказал Румата, поднял Будаха на руки и отнес
на ложе отца Кабани.
Отац Кабани је са завишћу говорио:
Отец Кабани проговорил с завистью:
«Доктор, значи, сме да пије, а отац Кабани,
испада да не сме, штети му.
— Доктору, значит, можно закладывать, а отцу Кабани, значит, нельзя,
вредно.
Није то на свом месту.»
Нехорошо получается!

«Имам четврт часа», рекао је дон Кондор на
руском.
— У меня четверть часа, — сказал дон Кондор по-русски.
«Доста ми је и пет минута», одговорио је Румата,
једва се уздржавајући да не плане.
— Мне хватит и пяти минут, — ответил Румата, с трудом сдерживая
раздражение.
«Ионако сам вам много говорио о свему томе
раније, тако да је сада довољна и једна једина
минута.
— И я так много говорил вам об этом раньше, что хватит и минуты.

У потпуној сагласности са базном теоријом
феудализма», бесно је погледао право у очи дон
Кондору, «то је најобичнији устанак грађана
против барона», пренео је поглед на дон Хуга,
«који се претворио у провокациону интригу
Светог Ордена и довео до претварања Арканара у
базу феудално-фашистичке агресије.
В полном соответствии с базисной теорией феодализма, — он яростно
поглядел прямо в глаза дону Кондору, — это самое заурядное
выступление горожан против баронства, — он перевел взгляд на дона
Гуга, — вылилось в провокационную интригу Святого Ордена и привело к
превращению Арканара в базу феодально-фашистской агрессии.

Ми овде лупамо главе, узалудно покушавајући да
убацимо сложену, противуречну, загонетну
фигуру орла нашег, дон Ребе у исти низ са
Ришељеом, Некером, Токугавом Иејасу, Монком, а
он је — обичан бандит и будала!
Мы здесь ломаем головы, тщетно пытаясь втиснуть сложную,
противоречивую, загадочную фигуру орла нашего дона Рэбы в один ряд с
Ришелье, Неккером, Токугавой Иэясу, Монком, а он оказался мелким
хулиганом и дураком!

Продао је и издао све што је могао, запетљао се у
сопственим идејама, преплашио и похитао да
тражи спас у Светом Ордену.
Он предал и продал все, что мог, запутался в собственных затеях, насмерть
струсил и кинулся спасаться к Святому Ордену.
Кроз пола године ће га преклати, а Орден ће
остати.
Через полгода его зарежут, а Орден останется.
Какве ће последице свега тога бити за ову област
око Мореуза, а исто тако и за целу Империју —
бојим се чак и да замислим.
Последствия этого для Запроливья, а затем и для всей Империи я просто
боюсь себе представить.
У сваком случају, цео двадесетогодишњи рад у
границама Империје био је узалудан.
Во всяком случае, вся двадцатилетняя работа в пределах Империи пошла
насмарку.
Под Светим Орденом немогуће је проширити
делатност.
Под Святым Орденом не развернешься.
Вероватно је Будах последњи човек, кога
спасавам.
Вероятно, Будах — это последний человек, которого я спасаю.
Више нећемо имати кога да спасавамо.
Больше спасать будет некого.

Завршио сам.»
Я кончил.
Дон Хуго је коначно сломио потковицу и бацио
обе половине у угао.
Дон Гуг сломал, наконец, подкову и швырнул половинки в угол.
«Да, нисмо били довољно будни», рекао је.
— Да, проморгали, — сказал он.
«А можда то, Антоне, и није ипак баш тако
страшно?»
— А может быть, это не так страшно, Антон?
Румата га је само погледао.
Румата только посмотрел на него.

«Требало је да макнеш дон Ребу», рекао је
наједном дон Кондор.
— Тебе надо было убрать дона Рэбу, — сказал вдруг дон Кондор.
«То јест, како то да га макнем?»
— То есть как это «убрать»?
На лицу дон Кондора појавиле су се црвене мрље.
На лице дона Кондора вспыхнули красные пятна.
«Физички!» реско је рекао.
— Физически! — резко сказал он.
Румата је сео.
Румата сел.
«Другим речима — да га убијем?»
— То есть убить?

«Да, Да! Да! Убити! Отети! Сменити! Затворити!
Требало је делати.
— Да. Да! Да!!! Убить! Похитить! Сместить! Заточить! Надо было
действовать.
Не саветовати се са две будале, које појма о појму
нису имале о ономе шта се дешавало.»
Не советоваться с двумя дураками, которые ни черта не понимали в том,
что происходит.
«Ни ја такође ништа нисам схватао.»
— Я тоже ни черта не понимал.
«Ти си барем осећао.»
— Ты по крайней мере чувствовал.
Сви су ућутали.
Все помолчали.
«Нешто као Баркански покољ?» полугласно је
упитао дон Кондор, гледајући негде у страну.
— Что-нибудь вроде Барканской резни? — вполголоса осведомился дон
Кондор, глядя в сторону.
«Да, тако нешто.
— Да, примерно.
Али, много организованије.»
Но более организованно.
Дон Кондор је почео да грицка усну.
Дон Кондор покусал губу.
«Сада је касно да га смакнемо?» упитао је.
— Теперь его убирать уже поздно? — сказал он.
«Бесмислено је», рекао је Румата.
— Бессмысленно, — сказал Румата.
«Као прво, смаћи ће га и без нас, а као друго, то
уопште није ни потребно.
— Во-первых, его уберут без нас, а во-вторых, это вообще не нужно.
Он је у мојим рукама.»
Он по крайней мере у меня в руках.
«На који то начин?»
— Каким образом?
«Боји ме се.
— Он меня боится.
Он нагађа да се иза мојих леђа налази сила.
Он догадывается, что за мною сила.
Чак ми је нудио и сарадњу.»
Он уже даже предлагал сотрудничество.

«Одиста?» прогунђао је дон Кондор.
— Да? — проворчал дон Кондор.
«Онда нема смисла.»
— Тогда не имеет смысла.
Дон Хуго је проговорио, једва мало муцајући:
Дон Гуг сказал, чуть заикаясь:
«Другови, шта је то, да ли је све то уопште
озбиљно?»
— Вы что, товарищи, серьезно все это?
«Шта то?» упитао је дон Кондор.
— Что именно? — спросил дон Кондор.

«Но, све то?… Убити, физички уклонити… Шта вам
је, јесте ли полудели, шта ли?»
— Ну все это?… Убить, физически убрать… Вы что, с ума сошли?
— Благородный дон поражен в пятку, — тихонько сказал Румата.

Дон Кондор је лагано одговорио:
Дон Кондор медленно отчеканил:
«Кад су у питању изузетне околности, онда су
адекватне само изузетне мере.»
— При чрезвычайных обстоятельствах действенны только чрезвычайные
меры.

Дон Хуго је, помичући безвучно усне, преносио
поглед са једнога на другога.
Дон Гуг, шевеля губами, переводил взгляд с одного на другого.
«В-ви… Знате ли до чега ћете тако стићи?»
проговорио је.
— В-вы… Вы знаете, до чего вы так докатитесь? — проговорил он.
«Д-да ли сх-схватате, докле ћете тако стићи?»
— В-вы понимаете, до чего вы так докатитесь, а?
«Смири се, молим те», рекао је дон Кондор.
— Успокойся, пожалуйста, — сказал дон Кондор.
«Ништа се неће десити.
— Ничего не случится.

И сада доста о томе.
И хватит пока об этом.
Шта ћемо да радимо са Орденом? Предлажем
блокаду арканарске области.
Что будем делать с Орденом? Я предлагаю блокаду Арканарской области.
Какво је ваше мишљење, другови? И пожурите
мало, журим се.»
Ваше мнение, товарищи? И побыстрее, я тороплюсь.
«Ја још немам никакво одређено мишљење»,
успротивио се Румата.
— У меня никакого мнения еще нет, — возразил Румата.
«А Пашка тим пре.
— А у Пашки тем более.
Треба се посаветовати са Базом.
Надо посоветоваться с Базой.
Треба поразмислити.
Надо оглядеться.
А кроз недељу дана ћемо се састати и одлучити.»
А через неделю встретимся и решим.
«Слажем се», рекао је дон Кондор и устао.
— Согласен, — сказал дон Кондор и встал.
«Хајдемо.»
— Пошли.
Румата је пребацио Будаха преко рамена и
изашао из избе.
Румата взвалил Будаха на плечо и вышел из избы.

Дон Кондор му је осветљавао пут батеријском
лампом.
Дон Кондор светил ему фонариком.
Пришли су хеликоптеру и Румата је стрпао Будаха
на задње седиште.
Они подошли к вертолету, и Румата уложил Будаха на заднее сиденье.
Дон Кондор се, звецкајући мачевима и заплићући
се о кабаницу, сместио на седишту возача.
Дон Кондор, гремя мечом и путаясь в плаще, забрался в водительское
кресло.
«Хоћете ли ме пребацити до куће?» упитао је
Румата.
— Вы не подбросите меня до дому? — спросил Румата.
«Желим да се коначно већ једном испавам.»
— Я хочу, наконец, выспаться.
«Пребацићу вас», брецнуо се дон Кондор.
— Подброшу, — буркнул дон Кондор.
«Само пожурите, молим вас.»
— Только быстрее, пожалуйста.
«Одмах ћу се вратити», рекао је Румата и потрчао
у колибу.
— Я сейчас вернусь, — сказал Румата и побежал в избу.
Дон Хуго је још седео за столом и, загледавши се
негде испред себе, трљао браду.
Дон Гуг все еще сидел за столом и, уставясь перед собой, тер подбородок.

Отац Кабани је стајао поред њега и говорио:
Отец Кабани стоял рядом с ним и говорил:
«Тако то увек и испада, другарчино моја.
— Так оно всегда и получается, дружок.
Мучиш се да испадне што боље, а испада све горе
и горе…»
Стараешься, как лучше, а получается хуже…
Румата је дограбио мачеве и опасаче.
Румата сгреб в охапку мечи и перевязи.
«Срећно, Пашка», рекао је.
— Счастливо, Пашка, — сказал он.

«Не очајавај, једноставно смо сви преморени и
раздражени.»
— Не огорчайся, просто мы все устали и раздражены.
Дон Хуго је одмахнуо главом.
Дон Гуг помотал головой.
«Пази, Антоне», проговорио је.
— Смотри, Антон, — проговорил он.
«Ох, пази само!… О чика Саши и не говорим, он је
овде већ одавно, нећемо ваљда ми да га учимо.
— Ох, смотри!… О дяде Саше я не говорю, он здесь давно, не нам его
переучивать.
А ти, ето…»
А вот ты…

«Хоћу да спавам, ето у чему је ствар», рекао је
Румата.
— Спать я хочу, вот что, — сказал Румата.
«Оче Кабани, будите тако добри, узмите моје
коње и одведите их барону Пампи.
— Отец Кабани, будьте любезны, возьмите вы моих лошадей и отведите
их к барону Пампе.
Навратићу до њега ових дана.»
На днях я у него буду.
Напољу су меко почеле да хуче елисе.
Снаружи мягко взвыли винты.
Румата је махнуо руком и истрчао из колибе.
Румата махнул рукой и выскочил из избы.

У јакој светлости фарова хеликоптера, жбуње
гигантске папрати и бела стабла дрвеча изгледала
су сабласно и страшно.
В ярком свете фар вертолета заросли гигантского папоротника и белые
стволы деревьев выглядели причудливо и жутко.
Румата се успентрао у кабину и залупио врата за
собом.
Румата вскарабкался в кабину и захлопнул дверцу.
У кабини је мирисало на озон, органски тапет и
колоњску воду.
В кабине пахло озоном, органической обшивкой и одеколоном.

Дон Кондор је дигао хеликоптер увис и
самоуверено га повео над арканарским путем.
Дон Кондор поднял машину и уверенно повел ее над Арканарской
дорогой.
Ја сада не бих могао тако, са лаком завишћу је
помислио Румата.
Я бы сейчас так не смог, с легкой завистью подумал Румата.
Иза њега је Будах у сну мирно цоктао устима.
Позади мирно причмокивал во сне старый Будах.

«Антоне», рекао је дон Кондор, «ја бих… е — хе…
не бих хтео да будем нетактичан, и немој да
мислиш да ја… е-хе… да се мешам у твоје личне
ствари.»
— Антон, — сказал дон Кондор, — я бы… Э-э… Не хотел быть
бестактным, и не подумай, будто я… э-э… вмешиваюсь в твои личные
дела.
«Слушам вас», рекао је Румата.
— Я вас слушаю, — сказал Румата.
Одмах је схватио о чему ће бити речи.
Он сразу догадался, о чем пойдет речь.
«Сви смо ми извиђачи», рекао је дон Кондор.
— Все мы разведчики, — сказал дон Кондор.

«И све што нам је драго мора бити далеко одавде,
на Земљи, или негде у нама дубоко.
— И все дорогое, что у нас есть, должно быть либо далеко на Земле, либо
внутри нас.
Да не може ништа да нам се одузме и зароби као
талац.»
Чтобы его нельзя было отобрать у нас и взять в качестве заложника.
«Говорите о Кири?» упитао је Румата.
— Вы говорите о Кире? — спросил Румата.
«Да, дечаче мој.
— Да, мой мальчик.

Ако је све, што знам о дон Реб истина, онда
уопште није лака, нити безопасна ствар држати га
у рукама.
Если все, что я знаю о доне Рэбе, — правда, то держать его в руках —
занятие нелегкое и опасное.
Схваташ шта хоћу да кажем…»
Ты понимаешь, что я хочу сказать…
«Да, схватам», рекао је Румата.
— Да, понимаю, — сказал Румата.
«Потрудићу се да нешто смислим.»
— Я постараюсь что-нибудь придумать.
Лежали су у помрчини, држећи се за руке.
Они лежали в темноте, держась за руки.

У граду је владала тишина, и само су понекад
негде у близини злобно њиштали и ритали се
коњи.
В городе было тихо, только изредка где-то неподалеку злобно визжали и
бились кони.
Румата је повремено падао у сан и одмах се
будио, јер је Кира престајала да дише — у сну јој
је јако стезао руку.
Время от времени Румата погружался в дремоту и сразу просыпался,
оттого что Кира затаивала дыхание — во сне он сильно стискивал ее руку.
«Ти сигурно хоћеш да спаваш», рекла је Кира
шапатом.
— Ты, наверное, очень хочешь спать, — сказала Кира шепотом.
«Спавај.»
— Ты спи.
«Не-не, причај, слушам те.»
— Нет-нет, рассказывай, я слушаю.
«Ти стално падаш у сан.»
— Ты все время засыпаешь.
«И ипак те слушам.
— Я все равно слушаю.
Истина, јако сам уморан, али сам те се јако
ужелео.
Я, правда, очень устал, но еще больше я соскучился по тебе.
Жао ми је да спавам.
Мне жалко спать.

Причај ми, то ме интересује.»
Ты рассказывай, мне очень интересно.
Захвално је протрљала нос о његово раме,
пољубила га у образ, и поново почела да прича,
како је те вечери дошао један суседов дечак, кога
је послао њен отац.
Она благодарно потерлась носом о его плечо и поцеловала в щеку и снова
стала рассказывать, как нынче вечером пришел от отца соседский
мальчик.
Отац лежи у постељи.
Отец лежит.

Најурили су га из канцеларије а уз све то још и
претукли моткама.
Его выгнали из канцелярии и на прощание сильно побили палками.
У последње време ништа не једе, само пије — сав
је помодрео, дрхти.
Последнее время он вообще ничего не ест, только пьет — стал весь синий,
дрожащий.
Дечак је још рекао да јој је дошао и брат —
рањен је, али весео и пијан, у новој униформи.
Еще мальчик сказал, что объявился брат — раненый, но веселый и пьяный,
в новой форме.

Дао је оцу новац, попио мало са њим и поново
почео да прети, да ће они све изгазити.
Дал отцу денег, выпил с ним и опять грозился, что они всех раскатают.
Он је сада поручник у некаквом посебном одреду,
заклео се на верност Ордену и спрема се да се
замонаши.
Он теперь в каком-то особом отряде лейтенантом, присягнул на верность
Ордену и собирается принять сан.
Отац је молио Киру да за сада ни у ком случају не
долази кући.
Отец просил, чтобы она домой пока ни в коем случае не приходила.

Брат је претио да ће се обрачунати са њом, јер се
спетљала са благородним, риђа стрвина…
Брат грозился с ней разделаться за то, что спуталась с благородным,
рыжая стерва…
Да, помислио је Румата, кући свакако не.
Да, думал Румата, уж, конечно, не домой.
И овде такође ни у ком случају не сме да је
остави.
И здесь тоже оставаться ей ни в коем случае нельзя.
Ако јој се нешто деси… Замислио је да јој се
десило нешто лоше, од те мисли се скаменио.
Если с ней хоть что-нибудь случится… Он представил себе, что с ней
случилось плохое, и сделался весь как каменный.

«Спаваш?» упитала га је Кира.
— Ты спишь? — спросила Кира.
Освестио се и опустио длан.
Он очнулся и разжал ладонь.
«Не-не… А шта си још радила?»
— Нет-нет… А еще что ты делала?
«Још сам средила твоје одаје.
— А еще я прибрала твои комнаты.
Код тебе је ужасан неред.
Ужасный у тебя все-таки развал.
Нашла сам једну књигу, дело оца Гура.
Я нашла одну книгу, отца Гура сочинение.

О томе, како је благородни принц заволео
предивну, али дивљу девојку из планина.
Там про то, как благородный принц полюбил прекрасную, но дикую
девушку из-за гор.
Била је сасвим дивља и мислила је да је он бог, и
ипак га је јако заволела.
Она была совсем дикая и думала, что он бог, и все-таки очень любила его.
После су их раздвојили, и она је умрла од туге.»
Потом их разлучили, и она умерла от горя.
«То је дивна књига», рекао је Румата.
— Это замечательная книга, — сказал Румата.
«Чак сам и плакала.
— Я даже плакала.

Стално ми се чинило да је то о нама.»
Мне все время казалось, что это про нас с тобой.
«Да, то је о нама.
— Да, это про нас с тобой.
И све у свему, о свим људима који се воле.
И вообще про всех людей, которые любят друг друга.
Само, нас неће раздвојити.»
Только нас не разлучат.
Најбезбедније би било на Земљи, помислио је.
Безопаснее всего было бы на Земле, подумал он.

Али, како ћеш ти тамо без мене? И како ћу ја овде
да будем сам? Могао бих да замолим Анку да се
спријатељи са тобом.
Но как ты там будешь без меня? И как я здесь буду один? Можно было бы
попросить Анку, чтобы дружила с тобой там.
Али, како ћу ја овде без тебе? Не, на Земљу ћемо
ипак полетети заједно.
Но как я буду здесь без тебя? Нет, на Землю мы полетим вместе.
Сам ћу управљати бродом, а ти ћеш седети поред
мене, и ја ћу ти све објашњавати.
Я сам поведу корабль, а ты будешь сидеть рядом, и я буду все тебе
объяснять.

Да се ничега не бојиш.
Чтобы ты ничего не боялась.
Да одмах заволиш Земљу.
Чтобы ты сразу полюбила Землю.
Да никада не зажалиш за својом језивом
домовином.
Чтобы ты никогда не жалела о своей страшной родине.
Јер то и није твоја домовина.
Потому что эта не твоя родина.
Јер, та твоја домовина те је одбацила.
Потому что твоя родина отвергла тебя.

Зато што си се родила хиљаду година пре свог
времена.
Потому что ты родилась на тысячу лет раньше своего срока.
Добра, верна, самопожртвована,
некористољубива… Такве, као што си ти, рађале
су се у свим епохама крваве историје наших
планета.
Добрая, верная, самоотверженная, бескорыстная… Такие, как ты,
рождались во все эпохи кровавой истории наших планет.
Јасне, чисте душе, које не знају шта је то мржња,
које не прихватају суровост.
Ясные, чистые души, не знающие ненависти, не приемлющие жестокость.

Жртве.
Жертвы.
Непотребне жртве.
Бесполезные жертвы.
Много непотребније од Гура Литерате или
Галилеја.
Гораздо более бесполезные, чем Гур Сочинитель или Галилей.
Јер такве, као што си ти, нису чак ни борци.
Потому что такие, как ты, даже не борцы.
Да би човек био борац, он мора да уме да мрзи, а
ви управо то не умете.
Чтобы быть борцом, нужно уметь ненавидеть, а как раз этого вы не
умеете.

Исто као ни ми сада…
Так же, как и мы теперь…
…Румата је поново задремао и тада је угледао
Киру, како стоји на ивици пљоснатог крова
Савета са дегравитатором на појасу, и весела,
подсмешљива Анка нестрпљиво је гурка ка
провалији дубокој километар и по.
…Румата опять задремал и сейчас же увидел Киру, как она стоит на краю
плоской крыши Совета с дегравитатором на поясе, и веселая насмешливая
Анка нетерпеливо подталкивает ее к полуторакилометровой пропасти.
«Румата», проговорила је Кира.
— Румата, — сказала Кира.

«Бојим се.»
— Я боюсь.
«Чега то, мала моја?»
— Чего, маленькая?
«Стално ћутиш и само ћутиш.
— Ты все молчишь и молчишь.
Бојим се…»
Мне страшно…
Румата ју је привукао себи.
Румата притянул ее к себе.
«Добро», рекао је.
— Хорошо, — сказал он.
«Сада ћу да говорим, а ти ме пажљиво слушај.
— Сейчас я буду говорить, а ты меня внимательно слушай.
Далеко — далеко иза сајве налази се језив,
неприступачан замак.
Далеко-далеко за сайвой стоит грозный, неприступный замок.
У њему живи весели, добар и смешан барон
Пампа, најбољи барон у Арканару.
В нем живет веселый, добрый и смешной барон Пампа, самый добрый
барон в Арканаре.
Он има жену, лепу, нежну жену, која га много
воли када је трезан, и не може да га види очима,
када је пијан…»
У него есть жена, красивая, ласковая женщина, которая очень любит
Пампу трезвого и терпеть не может Пампу пьяного…

Заћутао је, ослушкујући.
Он замолчал прислушиваясь.
Зачуо је топтање копита, мноштва копита на
улици и шумно дисање многих људи и коња.
Он услышал цокот множества копыт на улице и шумное дыхание многих
людей и лошадей.
«Овде, шта ли?» упитао је груби глас под
прозором.
«Здесь, что ли?» — спросил грубый голос под окном.

«Као да је овде…» «Сто-ој!» По степеништу су се
зачули кораци, и тог истог часа се неколико
песница сручило на врата.
«Вроде здесь…» — «Сто-ой!» По ступенькам крыльца загремели каблуки,
и сейчас же несколько кулаков обрушились на дверь.
Кира се, устрептавши, приљубила уз Румату.
Кира, вздрогнув, прижалась к Румате.
«Причекај, мала» рекао је, смичући ћебе.
— Подожди, маленькая, — сказал он, откидывая одеяло.
«То су дошли по мене», рекла је Кира шапатом.
— Это за мной, — сказала Кира шепотом.
«Знала сам!»
— Я так и знала!

Румата се једва ослободио из Кириних руку и
притрчао прозору.
Румата с трудом освободился из рук Киры и подбежал к окну.
«У име господа!» урлали су доле.
«Во имя господа! — ревели внизу.
«Отварај! Ако провалимо — биће много горе!»
Румата је дигао завесу, и у собу се пробила
позната, дрхтава светлост бакљи.
— Открывай! Взломаем — хуже будет!» Румата отдернул штору, и в
комнату хлынул знакомый пляшущий свет факелов.

Доле се мувало мноштво коњаника — мрачних,
црних људи у шиљастим капуљачама.
Множество всадников топтались внизу — мрачных черных людей в
остроконечных капюшонах.
Румата је неколико секунди гледао доле, а онда је
погледао прозорски рам.
Румата несколько секунд глядел вниз, потом осмотрел оконную раму.
По обичају, рам је био чврсто заглављен у зид.
По обычаю рама была вделана в оконницу намертво.
У врата су ударали нечим тешким.
В дверь с треском били чем-то тяжелым.

Румата је напипао у помрчини мач и ударио
дршком по стаклу.
Румата нашарил в темноте меч и ударил рукояткой в стекло.
Са звекетом су полетели комади стакла.
Со звоном посыпались осколки.
«Ехеј, ви!» дрекнуо је.
— Эй, вы! — рявкнул он.
«Шта је, не живи вам се, шта ли?»
— Вам что, жить надоело?
Ударци о врата су се смирили.
Удары в дверь стихли.

«И увек нешто забрљају», тихо је рекао неко
доле.
— И ведь всегда они напутают, — негромко сказали внизу.
«Домаћин је код куће…»
— Хозяин-то дома…
«А шта нас се то тиче?»
— А нам что за дело?
«А ствар је у томе, што је он први мачевалац
света.»
— А то дело, что он на мечах первый в мире.
«А још су говорили да је отишао, и да се неће
вратити до јутра.
— А еще говорили, что уехал и до утра не вернется.
«Преплашили сте се?»
— Испугались?
«Нисмо се ми преплашили, само нам ништа није
наређено што се њега тиче.
— Мы-то не испугались, а только про него ничего не велено.
Да се не деси да морамо да га убијемо…»
Не пришлось бы убить…
«Свезаћемо га! Унаказићемо га и свезати! Ехеј, ко
је то тамо са самострелима?»
— Свяжем. Покалечим и свяжем! Эй, кто там с арбалетами?
«Само да не унакази он нас…»
— Как бы он нас не покалечил…

«Ништа, неће.
— Ничего, не покалечит.
Сви знају: дао је такав завет — да неће убијати.»
Всем известно: у него обет такой — не убивать.
«Побићу вас као псе», рекао је Румата страшним
гласом.
— Перебью как собак, — сказал Румата страшным голосом.
Кира му се приљубила уз леђа.
Сзади к нему прижалась Кира.
Осећао је како јој јако лупа срце.
Он слышал, как бешено стучит ее сердце.

Доле су издали наређење шкрипутавим гласом:
«Проваљуј, браћо! У име господа!» Румата се
окренуо и погледао Киру у лице.
Внизу скомандовали скрипуче: «Ломай, братья! Во имя господа!» Румата
обернулся и взглянул Кире в лицо.
Посматрала га је као малочас, са ужасом и надом.
Она смотрела на него, как давеча, с ужасом и надеждой.
У њеним сувим очима видео се одблесак бакљи.
В сухих глазах плясали отблески факелов.
«Но, шта ти је, мала моја», рекао је нежно.
— Ну что ты, маленькая, — сказал он ласково.
«Јеси ли се преплашила? Иди, обуци се.
— Испугалась? Неужели этой швали испугалась? Иди одевайся.

Овде немамо шта више да радимо…» Брзо је
навукао своју металнопластичну оклопну кошуљу.
Делать нам здесь больше нечего… — Он торопливо натягивал
металлопластовую кольчугу.
«Сада ћу их отерати и отићи ћемо.
— Сейчас я их прогоню, и мы уедем.
Идемо код Пампе.»
Уедем к Пампе.
Стајала је крај прозора, гледајући надоле.
Она стояла у окна, глядя вниз.
Црвени одсјај јој се видео на лицу.
Красные блики бегали по ее лицу.
Доле је све пуцкетало и трештало.
Внизу трещало и ухало.
Руматино срце се стегло од сажаљења и
нежности.
У Руматы от жалости и нежности сжалось сердце.
Потераћу их као псе, помислио је.
Погоню как псов, подумал он.
Нагао се, тражећи други мач, а када се поново
исправио Кира више није стајала крај прозора.
Он наклонился, отыскивая второй меч, а когда снова выпрямился, Кира
уже не стояла у окна.
Лагано је падала на под, хватајући се за завесу.
Она медленно сползала на пол, цепляясь за портьеру.
«Кира!» повикао је.
— Кира! — крикнул он.

Једна стрела јој је пробила грло, друга јој је
вирила из груди.
Одна арбалетная стрела пробила ей горло, другая торчала из груди.
Узео ју је на руке и пренео на постељу.
Он взял ее на руки и перенес на кровать.
«Кира…» позвао ју је.
«Кира…» — позвал он.
Зајечала је и исправила се «Кира…» рекао је.
Она всхлипнула и вытянулась. «Кира…» — сказал он.
Није му одговорила.
Она не ответила.

Постајао је мало над њом, а онда дограбио
мачеве, лагано се спустио низ степенице у хол и
почео да чека да падну врата…
Он постоял немного над нею, потом подобрал мечи, медленно спустился
по лестнице в прихожую и стал ждать, когда упадет дверь…

ЕПИЛОГ
ЭПИЛОГ
«А после?» упитала је Анка.
— А потом? — спросила Анка.
Пашка је скренуо поглед, неколико пута се лупио
дланом по колену, нагао и испружио руку да
дохвати јагоду под ногама.
Пашка отвел глаза, несколько раз хлопнул себя ладонью по колену,
наклонился и потянулся за земляникой у себя под ногами.
Анка је чекала.
Анка ждала.
«После…» промрмљао је.
— Потом… — пробормотал он.

«И, све у свему нико не зна шта је било после,
Анка.
— В общем-то никто не знает, что было потом, Анка.
Предајник је оставио код куће, и када се кућа
запалила, на патролном дирижаблу су схватили
да ствари стоје лоше, и одмах су кренули у
Арканар.
Передатчик он оставил дома, и когда дом загорелся, на патрульном
дирижабле поняли, что дело плохо, и сразу пошли в Арканар.
За сваки случај су на град бацили бомбе са гасом
за успављивање.
На всякий случай сбросили на город шашки с усыпляющим газом.

Кућа је већ догоревала.
Дом уже догорал.
Прво су се збунили, јер нису знали где да га
траже, али су га после угледали…» Збунио се.
Сначала растерялись, не знали, где его искать, но потом увидели… — Он
замялся.
«Једном речју, видело се где је ишао.»
— Словом, видно было, где он шел.
Пашка ућута и поче да убацује јагоде једну по
једну у уста.
Пашка замолчал и стал кидать ягоды в рот одну за другой.
«Но?» тихо је рекла Анка.
— Ну? — тихонько сказала Анка.

«Дошли су у двор… Тамо су га и пронашли.»
— Пришли во дворец… Там его и нашли.
«Како?»
— Как?
«Но, спавао је.
— Ну… он спал.
И сви око њега… такође… лежали су. Неки су
спавали, а неки… тако… Дон Ребу су такође тамо
пронашли…» Пашка је бацио брзи поглед на Анку
и поново скренуо поглед.
И все вокруг… тоже… лежали… Некоторые спали, а некоторые… так…
Дона Рэбу тоже там нашли… — Пашка быстро взглянул на Анку и снова
отвел глаза.

«Ухватили су га, то јест Антона и пребацили на
Базу… Схваташ ли Анка, он ништа не прича.
— Забрали его, то есть Антона. Доставили на Базу… Понимаешь, Анка,
ведь он ничего не рассказывает.
И, све у свему, он сада јако мало говори.»
Он вообще теперь говорит мало.
Анка је седела бледа и усправљена и гледала
преко Пашкине главе према ливади испред
кућице.
Анка сидела очень бледная и прямая и смотрела поверх Пашкиной головы
на лужайку перед домиком.

Шуштале су, лагано се нагињући јеле, по плавом
небу су лагано пловили пуначки облаци.
Шумели, легонько раскачиваясь, сосны, в синем небе медленно двигались
пухлые облака.
«А шта је било са девојком?» упитала је.
— А что стало с девушкой? — спросила она.
«Не знам», сурово је одговорио Пашка.
— Не знаю, — жестко сказал Пашка.
«Слушај, Паша», рекла је Анка.
— Слушай, Паша, — сказала Анка.
«Можда није требало да долазим овамо?»
— Может быть, мне не стоило приезжать сюда?
«Не, шта ти је! Мислим да ће ти се обрадовати…»
— Нет, что ты! Я думаю, он тебе обрадуется…
«А мени се чини да се он крије негде у жбуњу и
чека да ја одем.»
— А мне все кажется, что он прячется где-нибудь в кустах, смотрит на нас
и ждет, пока я уеду.
Пашка се осмехнуо.
Пашка усмехнулся.
«Не», рекао је.
— Вот уж нет, — сказал он.
«Антон неће седети у жбуњу.
— Антон в кустах сидеть не станет.
Једноставно он и не зна да си ти овде.
Просто он не знает, что ты здесь.
Пеца негде, као и обично, рибу.»
Ловит где-нибудь рыбу, как обычно.
«А како се понаша према теби?»
— А с тобой как он?
«Никако.
— Никак.
Подноси ме.
Терпит.
Али, ти си ипак нешто друго…» Заћутали су.
Но ты-то другое дело… Они помолчали.
«Анка», рекао је Пашка. «Да ли се сећаш
анизотропног друма?»
— Анка, — сказал Пашка, — помнишь анизотропное шоссе?
Анка је намрштила чело.
Анка наморщила лоб.

«Каквог то друма?»
— Какое?
«Анизотропног.
— Анизотропное.
Тамо је висила ‘цигла’.
Там висел «кирпич».
Сећаш ли се како смо утроје били тамо?…»
Помнишь, мы втроем?…
«Сећам се.
— Помню.
То је Антон рекао да је тај пут анизотропан.»
Это Антон сказал, что оно анизотропное.

«Антон се тада подвукао испод цигле; а када се
вратио, рекао је да је тамо наводно пронашао
мост дигнут у ваздух и скелет фашисте, прикован
за митраљез.»
— Антон тогда пошел под «кирпич», а когда вернулся, то сказал, будто
нашел там взорванный мост и скелет фашиста, прикованного к пулемету.
«Не сећам се», рекла је Анка.
— Не помню, — сказала Анка.
«И шта онда?»
— Ну и что?
«Сада се често сећам тог пута», рекао је Пашка.
— Я теперь часто вспоминаю это шоссе, — сказал Пашка.

«Као да постоји некаква веза… Пут је био
анизотропан, као и историја.
— Будто есть какая-то связь… Шоссе было анизотропное, как история.
Назад се не може ићи.
Назад идти нельзя.
А он је кренуо.
А он пошел.
И налетео је на приковани скелет.»
И наткнулся на прикованный скелет.
«Не схватам те.
— Я тебя не понимаю.
Какве везе са свим овим има приковани скелет?»
При чем здесь прикованный скелет?

«Не знам», признао је Пашка.
— Не знаю, — признался Пашка.
«Само ми се чини.»
— Мне так кажется.
Анка је рекла:
Анка сказала:
«Не допуштај му да много размишља.
— Ты не давай ему много думать.
Причај са њим стално о нечему.
Ты с ним все время о чем-нибудь говори.
Глупости некакве.
Глупости какие-нибудь.
Да не може да дискутује.»
Чтобы он спорил.
Пашка је уздахнуо.
Пашка вздохнул.
«То знам и ја.
— Это я и сам знаю.
Само, шта ће му моје глупости?… Слуша ме,
слуша, осмехне се и каже: Ти, Паша, поседи овде
мало, а ја одох да се мало прошетам.
Да только что ему мои глупости?… Послушает, улыбнется и скажет: «Ты,
Паша, тут посиди, а я пойду поброжу».
И оде.
И пойдет.

А ја седим… У прво време сам, као будала,
неприметно ишао за њим, а сада једноставно
седим и чекам.
А я сижу… Первое время, как дурак, незаметно ходил за ним, а теперь
просто сижу и жду.
Ех, кад би…»
Вот если бы ты…
Анка је наједном устала.
Анка вдруг поднялась.
Пашка се осврнуо и такође устао.
Пашка оглянулся и тоже встал.

Анка је, преставши да дише посматрала, како
преко пољане према њима корача Антон —
огроман, широких рамена, светлог, непрепланулог
лица.
Анка не дыша смотрела, как через поляну к ним идет Антон — огромный,
широкий, со светлым, не загорелым лицом.
Ништа се у њему није променило, увек је био
мало натмурен.
Ничего в нем не изменилось, он всегда был немного мрачный.
Кренула му је у сусрет.
Она пошла ему навстречу.
«Анка», рекао је нежно.
— Анка, — сказал он ласково.
«Анка, стари друже…»
— Анка, дружище…
Пружио је према њој огромне руке.
Он протянул к ней огромные руки.
Оклевајући се пружила ка њему и одмах
одскочила.
Она робко потянулась к нему и тут же отпрянула.
На његовим прстима… Али, то није била крв — то
је једноставно, био само сок од јагода.
На пальцах у него… Но это была не кровь — просто сок земляники.

Уважаемые читатели!
Проект Двуязычные книги/ Aligned books ориентирован на всех, кто
изучает иностранные языки, хочет быстро и эффективно пополнять
словарный запас, читать произведения иностранных авторов в оригинале и
делать это всё без труда и с удовольствием!
Каждый месяц количество составленных нами двуязычных книг растёт, мы
работаем более чем с 10 языками, и с развитием проекта эта цифра также
будет увеличиваться. Полный список того, что есть на данный момент,
здесь: https://vk.com/wall-99393109_1262 .
Результаты нашей работы доступны всем, однако для того, чтобы
расширяться и развиваться, нам нужна ваша помощь и участие.
Вступайте в нашу группу http://vk.com/club99393109, репостите наши
записи с любимыми книгами, приглашайте друзей!
Можно и засылать деньги на составление новых книг
- на http://money.yandex.ru/to/410014008846697
С предложениями, идеями и пожеланиями обращайтесь в личку:
http://vk.com/id4012030

Teshko Je Biti Bog - Tpydno Byt Bogom v2

Загружено:

Сведения о документе

Авторское право

Доступные форматы

Поделиться этим документом

Поделиться или встроить документ

Параметры публикации

Этот документ был вам полезен?

Это неприемлемый материал?

Авторское право:

Доступные форматы

Teshko Je Biti Bog - Tpydno Byt Bogom v2

Загружено:

Авторское право:

Доступные форматы

Стругацки Аркадиј

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на

Тексты оригинала и перевода получены из открытых источников. Все права на